W & N

MASKE PADAJU Iva Mili

LUNA

W & N

I

Grof Fransoa Fonblan sedeo je u velikoj sobi za prijeme u svom zam-

ku i sa dosadom gledao kroz prozor. Njegovi ljudi stajali su okolo. Vrata

se otvoriše.

– Šta je bilo Gankure, reci?

– Gospodine grofe, došao je neki seljak. Hoće da vas vidi.

– Oteraj ga. Nemam vremena – odgovori mladi grof sa dosadom, čis-

teći lenjo oružje prostrto po stolu.

Trebalo bi da više jaše. Već se previše ulenjio. Odela su mu otesnela.

Previše jede i pije, a premalo se kreće na čistom vazduhu. Što je prava

šteta, jer je to jedina zabava ovde na imanju u provinciji. Da li da pozove

neku od svojih ljubavnica da ga poseti? Čini mu se da mu je i ta vrsta

razonode dosadila. Prokleta dosada. Ne može nikako da je se reši.

– Već sam pokušao. Neće da ide.

– Zanimljivo. Šta hoće? – upita grof nezaintresovano. ”Još nemam ni

30 godina, a već patim od hronične zasićenosti”, pomislio je iznervirano.

– Ne znam, neće sa mnom da razgovara. Traži vas. Ovaj... doveo je

neku devojku.

– Kakvu devojku? – podiže obrvu grof i dalje slabo zainteresovan.

Ovde u selu nema lepih devojaka. Sve su ogrubele od teških radova, ne-

maju ni telo ni duh koji bi ga zainteresovali.

– Nije rekao. Možda ćerku. Stoji tamo sa njim u hodniku.

– O, što su dosadni ti seljaci.

Misle da će me potkupiti svojim ćerkama, pa im neću tražiti deo u

prinosu. Kakav prost narod. Rodjene ćerke... Koji je taj? Koliko je du-

žan?

– To je Kursjer iz sela. Još šest svinja i dva bureta vina – odgovori

Gankur. Napamet je znao sve što se ticalo imanja, a i samog Fonblana.

– Budala – odvrati grof Fonblan. Ali radoznalost je prevagnula. Iona-

ko nije bilo šanse da se bilo šta drugo zanimljivije desi. Uništiće ga prok-

leta dosada. Uz njegovo uobičajeno turobno raspoloženje... Zašto ne

može da nadje neki razlog vredan da se živi? Jelo, piće, žene? To je već

W & N

sve isprobao, i nije mu više zanimljivo. Dobro. Da vidimo, možda iz

ovoga ispadne nešto zabavno. Mada ne sme mnogo da se nada. Mora da

je ista kao i ostale, koje je redom vraćao njihovim kućama, razočarane ili

radosne, kako koju.

– Da ih uvedem? – upita Gankur koji je već osetio pramenu raspolo-

ženja svog gospodara i prijatelja.

– Ne znam. Neka udje prvo on. Čekaj malo. Kakva je devojka? Je li

lepa? – osetio je da je postao malo usamljen ovde. Odavno nije imao

žensko društvo. Od prošle nedelje. To je zaista loš znak, ako zbog usam-

ljenosti ili dosade spadne na seljančice.

– Najbolje će biti da sami vidite – neodredjeno reče grofov upravitelj.

– Gankure, ti si mi najbolji prijatelj, šta misliš o ovome? – upita grof,

malo bolje raspoložen.

– Videćemo. Najverovatnije je neki od onih lukavih seljaka, koji se

nada da će vam podmetnuti neku prljavu, seosku devojku za ljubavnicu,

a da ga vi za to bogato nagradite ili makar oprostite dugove.

– Baš sam i ja to pomislio. Primiću ih oboje. Želim da se danas malo

zabavimo.

U veliku sobu za primanje ubrzo udjoše omanji, debeli čovek, sa ma-

snom proredjenom kosom. Vukao je za sobom devojku u mrkoj, prljavoj

haljini. Grof ostade da sedi, malo razočaran. Nisu ostavljali naročito im-

presivan utisak. Čovek jeste izgledao lukavo, kao što je i očekivao. Do-

duše, pretpostavljao je da će i devojka biti prljava i ne naročito privlačna,

ali ipak oseti razočarenje što je po tom pitanju bio u pravu. Ovi su bili

najgori do sada. Brzo će ih izbaciti.

– Dakle? – upita on malo oholo.

– Gospodine grofe, najpre da vam poželim dobrodošlicu u vaš zamak.

Niste odavno ovde bili, koliko se ja sećam...

– Skratite malo. Nemam vremena za dokone budalaštine.

– Nadam se da će vam se dopasti boravak u našem... ovaj... i vašem

kraju...

– I zbog toga ste mi doveli... Koga? – poče upitno grof, želeći da skra-

ti gnjavažu, gledajući prljavu devojku, kojoj je zamršena, ulepljena kosa

padala preko lica. Nije bilo lako proceniti, ali reklo bi se da je smedja.

– Ah, drago mi je što ste primetili – reče zadovoljno čovečuljak. –

Ovo je moja rodjaka Anabela. Naravno, sada ne izgleda naročito lepo, ali

W & N

kad se malo opere i dotera, videćete da je vrlo privlačna mlada devojka.

– I vi ste je namenili meni – potvrdi grof, pokušavajući da ostane smi-

ren, ali pomalo već gubeći strpljenje.

– Pa, ako je po volji – poče da prede čovek, usijavši očima. Već je vi-

deo bogatu nagradu, kojom ga zasipa grof kao uzdarje za devojku. Jedi-

no što nije primetio grofovu ironiju.

– Meni ona ne izgleda ni naročito privlačno, a ni previše oduševljeno

što je ovde – reče grof, šetajući oko stola ali ne prilazeći bliže.

Čovečuljak je već počeo da se preznojava, što od napora, što od brige

kako će se stvar odvijati. Mala veštica bi mogla da mu pokvari planove

svojom tvrdoglavošću, iako joj je na putu do zamka čvrsto zapretio da se

pristojno ponaša kad stignu. Uostalom, kad dobije nagradu, biće ga baš

briga. Nek onda mladi grof lupa glavu sa tom nemogućom devojkom, a

on da je skine s vrata. Već je suviše dugo na njegovoj grbači, a nikakvu

korist od nje nema.

– O, to vam se samo čini. Ume da bude vrlo umiljata. Dušo, nasmeši

se grofu, onako kako samo ti umeš – reče zasladjeno čovek, ali sa notom

upozorenja u glasu.

Grof je prišao malo bliže i počeo da ih razgleda. Devojka je i dalje

stajala spuštene glave i nije se baš videla ispod slojeva prljave, čupave

kose. I još prljavije haljine. On se odmače sa gadjenjem, kad mu nešto

privuče pažnju. Okrenuo se.

– Zašto je vezana? – upita iznenada.

– Izvinite, ali nešto smo se posvadjali usput. Ume da bude ponekad

neposlušna. Mada sam ja vrlo blag i tolerantan čovek, mere opreza su

ponekad neophodne.

– Vi mi, gospodine, dovodite vezanu devojku? Da li je vama jasno da

ja nikad nisam uzeo nijednu ženu protiv njene volje? – grofov glas dobio

je ljutitu nijansu.

– Nemojte da mislite da ona ima nešto protiv – zabrza čovek i opet

poče da se znoji. – Ja sam mislio da će vas baš to zagolicati. Evo, odmah

ćemo to da rešimo. Dušo, sada ću te odvezati. Obećala si da ćeš biti dob-

ra.

On poče da petlja oko konopca, dok su mu graške znoja kapale sa li-

ca. Grof je ponovo seo na svoju stolicu, malo dalje. Šta će sve trpeti u

svojoj blizini, samo zato što nema čime da se zabavi. Seljak oseti kako

W & N

grofovo interesovanje slabi. Moraće malo da pripomogne.

– Gospodine grofe, videćete da je Anabela jedna vrlo umiljata i prija-

tna devojka. Uz to vrlo zgodna.

– Ne objašnjavajte mnogo. Vidim ja dobro šta ste mi doveli, nisam

slep – grof je sedeo zavaljen u stolici i posmatrao ih. – Zašto bi mi inače

govorio takve stvari ako mogu sam da se uverim da je apsolutno najpr-

ljavije stvorenje koje sam ikada video? Ne znam kako si pomislio da će

mi se takva jedna spodoba dopasti.

Seljak sad obilno poče da se znoji. Mogao je da pretpostavi da neće

ići lako. I sama devojka bila je nezgodna, jedva ju je uhvatio i savladao,

a već je čuo da je i mladi grof prilično svojeglav i ekscentričan. I probir-

ljiv, naročito. Imaće muke dok je se reši, a ako uspe još i da profitira za

nju, biće to pravo čudo.

Okrenuo se prema grofu. Mora da ga zainteresuje. Zaškiljio je opet

lukavo.

– Gospodine grofe, devojka je prava tigrica...

– Čekaj malo. Doveo si mi je kao prljavo kljuse koje reč ne progova-

ra, a hvališ je kao prvoklasnog konja.

– Pa ja... – zbuni se seljak ovim poredjenjem. Grofovi momci u sobi

počeše da se okreću u stranu da sakriju osmeh. Od početka im je bio

zanimljiv ovaj dogadjaj. A devojka možda i nije tako loše izgledala. Bila

je vitka i visoka. Možda... kad bi se okupala i doterala... I obukla čistu

haljinu...

– Ali vidite – doseti se lukavi starac. – Pridjite malo. Namerno je ni-

sam okupao i doterao. Ne bih usput mogao da je odbranim od pohotljivih

muškaraca i sačuvam za vas. Vidite kako je zgodna – on opet pridje de-

vojci koja je ćutala kao da ne čuje ništa i ne vidi gde se nalazi.

Grof se zapita da nije maloumna. Nije pokazivala nikakvu reakciju.

On ustade i stade pored prozora. Nije hteo da pridje bliže, da seljak ne

pomisli kako će uspeti da mu je skupo proda. I odavde je imao dovoljno

dobar pogled na ovaj neobičan par.

– Vidite kakva je to lepota – dohvati je čovek za ruku i malo pogura

prema grofu. Uobraženko mladi, kako je tvrd orah. Ovo će biti stvarno

teško. A ona mutavica jedna, ni malo mu ne olakšava. Ah, ako ne uspe

da je uvali grofu, čeka je opaka osveta. On pokuša da joj podigne glavu,

ali ona nije saradjivala. Bio je već ljut, ali nije hteo da pokaže. Poče da je

W & N

pipa po ramenu, brzo razmišljajući. Ako pod hitno nešto ne preduzme,

osećao je da će ga grof uskoro izbaciti napolje. On se doseti kako da

potkrepi svoje pohvale, pa iznenada cimnu njenu haljinu. Mora da je

malo pokaže grofu. Da vidi da je zaista zgodna ispod te prljavštine. Začu

se rezak zvuk cepanja. Pojavi se jedna bela, mala dojka. Grof primeti

kako se devojka neznatno trgla. Starac kao da nije mogao da odvoji svo-

je masne ruke od nje. Da je bolje pokaže grofu, on poče da je opipava po

golom ramenu opasno se približavajući napupeloj belini...

Sledećeg momenta devojka odskoči u stranu, dohvati mač iz korica

grofovog momka koji je stajao do vrata i okrenu se matorom Kursjeru,

opasno mu se približavajući. Sve se odigralo u deliću sekunde, da su svi

još uvek ošamućeni stajali gde se ko zatekao i kao hipnotisani posmatrali

prizor pred sobom. Devojka je odjednom sinula, i pored slojeva prljav-

štine. Grof je iz svog ugla mogao da primeti bistri, opasni sjaj u njenim

očima. Debeljko je u nečemu zaista bio u prvu. Ovo je neka posebna

cura. Baš da vidi šta će dalje biti. Odavno nije video ništa ovako uzbud-

ljivo.

– Svinjo matora, rekla sam ti da ću te ubiti ako me samo pipneš tim

tvojim prljavim šapama – tiho reče ona, opasno se primičući svom tam-

ničaru. Stari debeljko poče da se trese i sav bled izmiče pred njom.

– Gospodine grofe! – uzviknu piskutavo, jedva progovorivši od stra-

ha.

– Ah, pa što se uzrujavate, Kursjere. I sami ste rekli da je vaša devoj-

ka izuzetno fina i pitoma – reče grof naslonjen na prozor, zainteresovano

posmatrajući prizor pred sobom. Već je neprimetno dao ljudima znak da

budu mirni i puste da se situacija odvija svojim tokom. Tako da su svi

mirno stajali gde su se zatekli. Činilo se da i inače ne bi bili mnogo volj-

ni da priskoče u pomoć neprijatnom Kursjeru.

Debeli seljak uplašeno se osvrtao, tražeći pomoć, sve uzmičući unat-

raške. Devojka se primicala žrtvi visoko podignute glave, kraljevskog

držanja i svi su u sobi mogli, sa prikrivenim divljenjem, da osete plamen

koji je izbijao iz nje, ali i da vide njene oči koje su svetlele divljim sja-

jem. Izgledala je divno, kao neka boginja osvetnica u najboljem izdanju.

Čak je i ona prljavština koja im je malopre izgledala ružno, dobila neku

sirovu draž. U sobi zavlada neko pritajeno uzbudjenje. Sada je ona bila

zvezda predstave. U nju su bile uprte sve oči u sobi, ali ona kao da toga

W & N

nije bila svesna. Grof pomisli kako mora da je dugo i strpljivo čekala

ovakvu priliku za osvetu, toliko se zanela. Ništa drugo nije primećivala

osim svog cilja. Držala je mač sa vidljivom veštinom. Fonblan iz svog

ugla zaključi da joj to verovatno nije prvi put da ga ima u ruci. Možda ne

bi baš pobedila na takmičenja ali bila je dovoljno upućena da može da

zastraši matorog gada.

Kursjer pametno zaključi kako mu niko neće pomoći. Mora da se sada

dobro zabavljaju na njegov račun, prokletnici jedni. On smešno poskoči,

pokušavajući da umakne prema stepeništu i zadnjem delu kuće. Devojka

je bila brza. Stigla ga je u dva koraka. Mač fijuknu kroz vazduh. Starac

se razdera kao prase, zapomažući.

– Ovo će ti bitu uspomena od mene, prokletniče! Svaki put kad budeš

hteo da smestiš svoje debelo meso na stolicu, setićeš se mene i ovog da-

na!

– Jao, pomagajte, ubi me! Upomoć!!!

Devojka zamahnu još jednom i bocnu ga u debelo meso. Nije se žuri-

la. Kružila je oko njega i lagano se približavala. Očigledno je planirala

još neki potez. Bilo je svima jasno da neće prisustvovati ubistvu, ni zas-

luženoj osveti. Pantalone mu se zakrvaviše pozadi. On se okrete preko

stolice i pade. Vikao je na sav glas, kao da ga kolje tuce razbojnika.

Momak iza nje pomeri se, nameštavajući da vidi bolje. Ona primeti

pokret i odjednom kao da se trgnula iz transa. Postala je svesna da je

polugola u sobi punoj muškaraca. Mrtva tišina nije mogla da prikrije

prizor pred njima koji je izazvao napetost. Nije više ganjala debelog, koji

se podvukao pod sto i cvileo. Sada je oprezno kružila sobi, prateći njiho-

ve pokrete, da se što pre dokopa stepeništa iza vrata.

Grof skoro neprimetno dade znak ostalima, i dalje mirno sedeći, kao

da ga se to nimalo ne tiče. Primeti kako joj se njegovi ljudi brzo pribli-

žavaju, zatvarajući joj izlaz prema stepeništu. Držala je nadajući se da će

uspeti. Odjednom skoči prema prednjim vratima, tako hitro da ih uspela

sve iznenaditi.

Fonblan se nije trudio da prati, lom i obaranje stolica. Za nekoliko

trenutaka bila je savladana, i Diboa bio je najspretniji i sada držao ispred

sebe, čekajući naredjenja. Fonblan ustade.

Mora odmah da preseče ovu farsu pre nego što još neko bude povred-

jen. Prišao je i stao ispred nje. Ona ga pogleda raširenih očiju prestavši

W & N

za trenutak da se otima.

– Pa, devojko, malo si me razonodila. Ovo je bila dobra predstava.

Zaslužila si toplu kupku i obrok za nagradu. Moja služavka odvešće te

gore u odaje, okupati te i dati da jedeš. Nećeš biti više vezivana. Upozo-

ravam te da budeš pristojna i ponašaš se kako treba prema ljudima koji ti

ukazuju gostoprimstvo. Ako se budeš držala dogovora, neće ti faliti dla-

ka s glave. Niko te ovde ne sme pipnuti. A matori je dobio šta je zaslužio

– okrenu se on prema Kursjeru koji se još uvek krio ispod stola, i tiho

zacvileo kad je čuo poslednje reči. – Nani! – viknu grof.

Istog trenutka pojavi se mlada sluškinja, kao da je sve vreme bila iza

vrata i prisluškivala. Zavodljivo dovesla suknjama do gospodara, umilja-

to mu loveći pogled. Zadovoljno se nasmeja kad je on potapša po suknji.

– Nani, odvedi ovu devojku gore u prednju sobu, daj joj da se okupa i

pristojno obuče. I nešto da jede. I budi fina prema njoj. Red je da vidi da

ljudi umeju da budu i fini i kulturni.

– Da, gospodine – zacvrkuta Nani, uzevši zbunjenu devojku za ruku i

povede je prema stepeništu.

Niko je nije vezao, ni napastvovao. Daće joj da jede i da se okupa. To

je zaista neočekivani sled dogadjaja. Da se ne krije nešto iza svega? Vi-

dela je krajičkom oka kako je grof gleda sasvim drugačijim pogledom

posle njenog napada na matorog. Nije to više bio prezriv pogled na pr-

ljavu devojku kao što je rekao. Bio je to pogled pun svetlucavih tačkica.

Pogled probudjenog čoveka. Mnogo opasniji nego onaj prvi. Nije joj bio

po volji ni jedan ni drugi. Prvi joj je grofa predstavljao kao prepotentnog

čoveka, a drugi kao muškarca koji bi poželeo još uzbudjenja osim ovih

današnjih. Moraće da bude oprezna.

Kad one zamakoše iza vrata, grof mahnu glavom i dva momka odoše

za njima. To je značilo da će se organizovati straža ispred njenih vrata,

kako ne bi pobegla, dok on ne reši šta će pred uzeti.

U sobi ostadoše samo grof, Gankur i stari Kursjer, koji polako, sve

vreme kukajući poče oprezno da se izvlači iz svog skrovišta. Grof preki-

de njegovo naricanje.

– A sad da čujem celu priču.

– Kakvu priču? – još je škiljio starac. Rana nije bila opasna, ali je ga-

dno bolela. Prokleta kučka. Znao je da će imati problema sa njom. I rekla

mu je to u lice danas kad ju je vezivao i obećavao joj ludi provod u gro-

W & N

fovom krevetu.

– Nemojte da se pravite naivni. Želim da čujem objašnjenje za vaš

današnji dolazak. Zašto ste vi, u stvari ovde, i zašto ste mi doveli tu de-

vojku? – grof nije ni malo izgubio od svog držanja, čak ni u najuzbudlji-

vijim trenucima malopre.

– Pa, znate, gospodine grofe – započe lukavo ovaj, pošto je procenio

da je sada bezbedan – kad je neki mladi gospodin već dva meseca na

udaljenom imanju, bez društva, a neoženjen... Ja znam kako je to teško –

reče, rešivši da ide na staru priču.

– Pa ste se nadali da ćete mi vi naći društvo? – odgovori veselo grof.

– Baš tako.

– I da ćete mi uvaliti neku prljavu seosku devojku za ljubavnicu?

– Izvinite, ona nije obična devojka. Vrlo je lepa i... Videli ste i sami

da sam bio u pravu. Morate da priznate da ste se zainteresovali bar malo.

Ona je živa vatra.

– Baš mi je žao što ću vas razočarati. Ali vidite, ja nikada nisam imao

ljubavnicu iz niže klase. Mislim da nije dostojno prisiljavati devojke

koje su u teškom položaju da budu nečije ljubavnice. Iz finansijskih ili

bilo kojih drugih razloga.

– Ali, dozvolite, i dame iz vaše klase često imaju slične razloge da

budu sa gospodom. Još više neko neke sirote, siromašne devojke.

– Ha, u pravu ste. U mojoj klasi ljubav je vrlo retka pojava. Znači,

priznajete da je koristoljublje najčešći motiv odnosa izmedju muškaraca

i žena?

– Ja to nisam rekao. Ali preporučio bih da ne odbijate nešto pre nego

što ste dobro pogledali i razmotrili. Ona nije seljanka.

– Nije vam rodjaka?

– Moram da priznam da nije. Ona je... ovaj... Dovela ju je moja maj-

ka. Odnosno, smestila po rodjenju u jedan manastir. Najverovatnija priča

je da je vanbračno dete neke dame. Ali je pre godinu dana devojka dobi-

la otpust otuda. Izgleda da su zaključili da nije za opaticu. Doduše, mož-

da je tu i moja majka umešala prste... Ona je oduvek bila tajanstvena što

se tiče ove male.

– I vi ste mi toplo preporučili malu divljakušu koja zamalo da vas ubi-

je na moje oči, da mi predusretljivo udovoljava u krevetu. Mislite da bi

prema meni bila ljubaznija nego prema vama? Nisam imao prilike da

W & N

primetim da sam joj privlačan ili zanimljiv.

– Pa...

– Osim toga, kako da znam da mi niste poturili oštećenu robu?

– A, što se toga tiče, možete da budete sigurni. Ni ja, ni moji sinovi

nismo uspeli...

– Aha, znači i vaši sinovi su na njenoj listi za odstrel?

Kursjer proguta pljuvačku. Grof je bio lukav. Moraće da prizna sve,

ili neće ništa dobiti. Možda će ga čak i kazniti što mu je doveo potenci-

jalnog ubicu u zamak i krevet.

– Pa... Moram da budem otvoren sa vama. Vidim da ste pametan čo-

vek.

– Naravno da ćete biti otvoreni. Ja o ovome već slutim ili znam sve.

Bolje vam je da budete iskreni, jer ako vas uhvatim u laži... – grofov glas

dobi hladnu i preteču nijansu.

– Nikako! Sve ću vam reći. Vidite, tu devojku, od kako su je pustili iz

manastira, moja majka je dovela u našu kuću. Bolje da nikada nije! Vi je

možda niste dobro videli, a i ona kao da se namerno trudi da izgleda što

groznije i prljavije...

Grofu je bilo sasvim jasno zašto se devojka trudila da bude što ružnija

i neprimetnija.

– ...ali ispod te prljavštine ona je veoma zgodna i... ovaj... primamlji-

va. Nije ni čudo što smo svi u kući poludeli za njom. Moja žena ne može

očima da vidi ni mene ni nju. Moji sinovi... Pa jedino mogu da kažem da

su im brakovi postali pakao zbog nje. Ja sam pre izvesnog vremena odu-

stao i pokušao da se smirim, ali sinovi su mladi, teško im je palo da je

prepuste nekom drugom kad im je takva zrela jabuka pred nosom...

– Pa su je proganjali bez predaha – zaključi grof umesto njega. Seljak

ga oprezno pogleda, pa kad opazi da se ovaj ne ljuti, on nastavi opušteni-

je.

– Morate da ih razumete. Mladi su, u naponu snage, a ona izazovno

vrcka ispred njih...

– Nisam primetio da je vrckava osoba – hladno reče grof, a starac

proguta knedlu.

– Zbog svega toga ja sam rešio da je uklonim iz našeg doma.

– I da svoju brigu prebacite meni.

– Pa... Nije baš tako. Vi ćete verovatno lakše izaći sa njom na kraj.

W & N

Uostalom, ona je od vaše fele.

– Kako, molim?

– Hoću da kažem, ona nije seljanka. Ne znam ko su joj roditelji, moja

majka to nikad nije htela ili znala da kaže, ali verovatno ima bolje porek-

lo.

– Na osnovu čega ste to tako pametno zaključili?

– Prvo izgled. Sva je fina i tanka. Naše žene su jake i široke. Žena na

selu, koja fizički mnogo radi, mora da bude jake gradje. Ova je sva kao

opruga ili feder. A drugo, i ponašanje joj je, brate, drugačije. Naše de-

vojke se mnogo ne bune ako neko hoće... ovaj... da ih malo zaskoči. A

ova nam oči izvadi. I sve nešto sa visine, kao mi nismo dovoljno dobri za

nju – poče on da se ljuti setivši se njenog prezrivog odbijanja i bolnih

momenata za njegovu sujetu. I pojedine delove tela.

Grof ga je slušao ne pokazujući pred njim punu zainteresovanost za

priču.

– Baš me zanima kako je uspela da se odbrani od vas... Koliko imate

sinova?

– Dvojicu. Pa kako je uspela, oni su obojica u čvorugama i modrica-

ma. Ali ako znate šta hoću da kažem, to im samo podjaruje želju da je

slome i imaju. Zato sam zaključio da je bolje da je predam vama, pa vi

radite sa njom šta hoćete – prizna on na kraju. Sad mu više nije bilo do

mita ili nagrade, nego samo da je se reši i ne vodi je ponovo kući. – A i

moja majka je velikim delom kriva za sve to. Tretirala ju je u ovih godi-

nu dana kao kraljicu. Normalno je da se devojka malo uznela.

– Kao kraljicu?

– Nisam hteo da vredjam našu kraljevsku porodicu, ni našeg mladog

kralja Luja XIV, bog ga čuvao, nego hoću da kažem da joj je ugadjala u

svemu, a nas jurila kao da smo sluge.

– Gde je vaša majka? Voleo bih da popričam sa njom.

– Eh, ona se prošle nedelje šlogirala. Nikog ne prepoznaje i ništa više

ne može da radi. Sad je totalno neupotrebljiva – kiselo zaključi Kursjer.

– A, tako – grof je delovao zamišljeno.

– Gospodine grofe, molim vas da je zadržite ovde kod vas. Nemojte

da mi je vraćate. Ne želim više u životu nikad da je vidim.

– Ah, sad mi je poklanjate. Ne tražite ništa za uzvrat? – prikri osmeh

mladi grof.

W & N

– Pa, ako baš hoćete da znate... – starac reši ponovo da pokuša.

– Dužni ste bili šest svinja i dva bureta vina. Od danas ste dužni tri

svinje i bure vina. Je l’ to u redu?

– U redu je – Kursjer vidno odahnu.

– Idite tamo u trpezariju, već je vreme ručku, pa jedite sa mojim lju-

dima. Ima mesa i vina dovoljno za sve.

– Hvala vam mnogo. Nećete zažaliti, siguran sam.

Grof se okrenu da ga ne' gleda kako se klanja i izlazi unatraške.

Pitao se da li zaista neće zažaliti. Trebalo bi da se malo raspita o po-

reklu te devojke. I koliko ima godina. Možda... Možda ona zna nešto

više. Ili ta Kursjerova majka. Ako uopšte može da govori.

* *

Gore u sobi Nani je veselo ćeretala raščešljavajući devojci mokru ko-

su.

– Videćeš, gospodar je vrlo fin prema svima. Nema potrebe da se pla-

šiš.

Nani se pitala kako je moguće da jedna mlada devojka, možda mladja

od nje nekoliko godina, bude toliko ćutljiva. Za sve ovo vreme dok se

kupala, oblačila i jela, nije ni reč progovorila. Samo bi je povremeno

osmotrila ispod oka.

– On je veoma zgodan muškarac. I zna sa ženama.

Devojka ništa ne reče. Samo pomisli da ta mala glupačica što uzdiše

za gospodarom nema dovoljno stida i vaspitanja da bar malo pocrveni na

ove svoje reći.

– Izgleda da zna i sa vama – reče tiho, a Nani se obradova što je ko-

načno progovorila.

– Ah, veoma je ljubazan. I veliki kavaljer. A nije da nema mogućnosti

da bira. Da samo znaš kakve ga samo lepe i elegantne dame jure. Za ova

dva meseca, od kako je na imanju, nekoliko ih je dolazilo u posetu i osta-

jale su po nekoliko dana. I noći.

– To znači da mu dodatne devojke ne trebaju ako ih već ima dovoljno.

– O, mlada gospoda vole da malo promene.

– I tebi to ne smeta.

W & N

– Pa, on mi nije muž. Osim toga, rekla sam da je vrlo zgodan... i ume-

šan. A i velikodušan. Šta sam samo poklona dobila, pokazaću ti.

Devojka pomisli da njihovo poznanstvo neće trajati toliko dugo da

može da razgleda poklone koje mladi razvratni vlasnik ovog zamka daje

uslužnim sluškinjama, ali ne reče ništa. Poznanstvo će trajati mnogo,

mnogo kraće. I završiće se, ako bude sreće, još ove noći. Ona nije glupa.

Za ovih godinu dana pakla kod Kursjerovih bar je naučila kako da se

snadje napolju, kako da se odbrani i sakrije. Kako da pobegne i ostane

nevidljiva neko vreme. To će joj iskustvo sada biti dobrodošlo.

Malo kasnije Nani sidje i nadje gospodara kako sedi u trpezariji sa

društvom. Večeras nisu imali nikakve dame u gostima. Samo uobičajeni

sitni plemići iz susedstva i momci iz garde. Bila je očajnički zaljubljena

u mladog Diboa, ali on se držao po strani. Uh, šta bi dala da mu privuče

pažnju. Uzalud je vrckala pred njim, pokazivala kao slučajno, svoje iz-

dašno poprsje, ništa. Pridje grofu.

– Sve u redu? – upita on.

– Sada je čista, obučena i sita.

– I?

– I, mogu da priznam, veoma lepa. Onako, na neobičan način.

– Kako neobičan?

– Pa, kad bi obukla svilenu haljinu, niko ne bi mogao da pogodi da je

u vaš zamak debeli seljak uveo vezanu kao kravu na prodaju. Svi bi po-

mislili da je neka fina dama.

Grof podiže obrvu na ovo poredjenje.

– Videćete i sami – umiljato ga je pogledala. Uh, prokletstvo, onaj

Diboa uvek okrene glavu na drugu stranu baš kad hoće da vidi njegovu

reakciju.

– U redu. Idi sada. Dobro si obavila posao.

Nani veselo otperja, bacajući iskosa pogled na mladića iz garde, ali on

je i dalje nepomično sedeo ne primećujući je. Osmeh joj se ugasi dok je

izlazila iz sobe.

* *

Nije trebalo večeras da toliko popije. Jedva se držao na nogama. Od-

bio je Gankurovu pomoć uz stepenice. Sad se pitao da nije pogrešio.

W & N

Valjda se neće skotrljati i slomiti vrat. Postade mu smešno. To bi zaista

bio prizor za pamćenje. Mladi grof Fransoa Fonblan spljeskan u dnu

stepenica. Poče da se kikoće. Šta je ono celo veče pokušavao da se seti?

Imao je još neki posao, ali nije mogao da se seti šta. Nešto je trebalo da

uradi. Da razmisli. To jedino u poslednje vreme radi. Razmišlja. I pije.

Dobro je. Uspeo je da se popne uz stepenice bez ičije pomoći. Naslo-

nio se na bravu i vrata njegovih odaja širom se otvoriše. On malo izgubi

ravnotežu, ali uspe da se održi na nogama. Polako je zatvorio vrata, ali

ona se nekako ipak zalupiše za njim. Zastao je. Neko je ležao na klupici

u prednjoj sobi. To je bila soba kao salon u njegovom apartmanu. Tako

ju je on opisivao damama koje su dolazile da ga posete. Njima je ovaj

opis delovao neobično zabavno.

Aha, devojka! Sad se setio. To je bio zadatak koji je trebalo da reši

danas. Šta će sa devojkom? To je to.

Izgleda da je spavala. Nije legla u njegov udoban krevet u spavaćoj

sobi sa leve strane, nego je zaspala ovde u prednjoj sobi na tvrdoj neu-

dobnoj klupi. Devojka očigledno nije navikla na udobni krevet. Navika

je opasna stvar. Eto, i on ima naviku da uveče pije. A posle je mamuran

celog dana.

Nije hteo o tome da misli. Devojka. Mora da se koncentriše na nju.

Prišao joj je. Sveća je dogorevala i osvetljavala joj lice. On se malo sag-

nu, gubeći ravnotežu.. Pridržao se za naslon klupice. Dodjavola,

Nani je bila u pravu. Stvarno je lepotica. Skoro kao Margarita neka-

da... Ali neće sada da misli o tome. "Suviše boli to sećanje.

Polako joj je prišao. Jedan pramen smedje kose spuštao se ispod ob-

raza, preko belog vrata sve do izreza na haljini. Nani joj je dala neku

svoju lanenu haljinu sa prslukom i gornjom suknjom smedje boje. Lepo

joj stoji. Ali bi još lepša bila u svilenoj haljini. Na primer, nekoj svetio

crvenoj, sa lepim izrezom oko belog vrata.

Krv mu udari u glavu kad je pomislio na nju u svilenoj haljini. Ili još

bolje, svilenoj spavaćici. Tiho joj pridje i polako povuče traku kojom joj

je prsluk bio vezan na grudima. Sećanje na današnji prizor sada mu se

ponovo javi u glavi. Celog dana pokušavao je i čak uspevao da ne misli

na nju kako polunaga vitla mačem i daje onom matorom jarcu šta je zas-

lužio. Ali sada više nije mogao da odoli. Morao je da je vidi izbliza po-

novo. Posebno što sada izgleda tako čisto i divno miriše. On polako poče

W & N

da zavlači ruku u otvor njene haljine. Koža joj je bila tako meka i pri-

mamljiva.

Sav skoncentrisan na ono što će otkriti ispod njene haljine, nije pri-

metio da su joj oči širomotvorene i da je, u stvari, bila budna sve vreme.

Nije mu dala vremena da dovrši posao. Gurnula ga je iz sve snage.

Iznenadjen, on odlete preko sobe. Skočila je na noge, a on se u medjuv-

remenu sabra i ustade. I pored popijenog vina, adrenalin u opasnosti raz-

budio ga je u momentu. Jeste da se malo ulenjio u poslednje vreme, ali

godine vežbanja i aktivnog života otreznile su ga za tren. Dodjavola,

neće valjda da se bije sa njom! Doduše, ona ga je posmatrala kao smrt-

nog neprijatelja. Mogao je na slaboj svetlosti sveća da vidi skladnu liniju

njene brade, smedju kosu. Najviše su ga fascinirale njene oči. Bile su

bistre i sjajne i blistale su u polumraku. Ovo je devojka za koju se treba

boriti. Ali ne sa kojom se treba boriti. Uh, zašto je popio toliko vina ve-

čeras. Da nije ovako pijan, ovo veče bi se završilo mnogo drugačije. Ve-

rovatno prijatnije za njega nego u ovom slučaju.

Stajali su i vrebali se. Dobra je. Vešta i strpljiva. Još se nije bacila

prema vratima i pokušala da pobegne. Mora da je svesna da tuda neće

moći. Valjda ga neće napasti. On je jedan grof, mogla bi da je stigne

surova kazna za takav zločin, naročito što nema ime u visokim krugovi-

ma koje bi joj pomoglo da dobije olakšavajuću okolnost.

Hm... Borba sa njom možda bi bila zanimljivo iskustvo. Rvati se sa

njom, pobediti je i držati zarobljenu i drhtavu u svojim rukama ima neke

prednosti. Možda bi mogao da je ubedi i pokaže joj kako njen položaj

ovde nije izvor opasnosti. Mogao bi da bude izvor zadovoljstva za oboje.

– Gospodjice, oprostite što sam vas uznemirio dok ste spavali. Nije

trebalo da se šunjam – pokuša on da bude ljubazan, malo zaplićući jezi-

kom. Za to je bilo malo kasno, pošto su se već vrebali, kao mačka i miš.

Sutradan će mu možda ova situacija izgledati zabavno i smešno. Ali sada

mora da je savlada.

Ćutala je i oprezno uzmicala, držeći ga na istoj distanci. Poželeo je da

ona kaže bar nešto. Nije zapamtio da joj je čuo glas, osim onog uzvika

kad je pretila i jurila starog podlaca. A od sećanja na taj glas podidjoše

ga prijatni žmarci. Mora da je ovde u provinciji poludeo od dosade kad

ga uzbudjuju takve stvari. Ala će biti zanimljivo da prepričava ove doga-

djaje kad se ponovo vidi sa društvom. Ili nekom od svojih ljubavnica.

W & N

Vojvotkinja Šervez imala je od svih najviše smisla za humor. Ona bi

uživala u ovakvom prizoru.

Bilo je prilično kasno a on već umoran. Bez obzira na zanimljivost si-

tuacije, moraće da je malo skrati. Zato poče da smanjuje razdaljinu do

nje. Nije hteo da zove stražu. To bi tek bilo glupo. Mogao je i sam da se

izbori sa njom. A posle da joj pokaže kako je u njegovom krevetu mnogo

udobnije nego na klupi na kojoj ju je zatekao.

U trenu je bio pored nje i zgrabio je za ruke. Pali su na pod. Pritisnuo

ju je svojom težinom. Tako joj je blokirao noge, kojima se koprcala.

Ruke joj je podigao i zalepio za pod. Ležala je pod njim rasute kose.

Očaravajuće. Nije mogao da odoli, saže se i spusti poljubac na njene

usne.

Nije se bunila. Ležala je naizgled mirno i pustila ga da je poljubi. To

je bilo dovoljno ohrabrujući da nastavi istraživanje i produbi poljubac.

Kao da se opustila. Nije se više branila. Tako je već bolje. Mora da je to

i ona shvatila. On popusti stisak na njene ruke. Ako se ne brani više,

ruke mogu da se upotrebe za mnogo korisnije stvari nego što je držanje.

Na primer, za oslobanjanje od viška odeće. Pustio joj je ruke. Ona se ne

pomeri. Odvojio se od nje i pogledao je. Gledala ga je svojim blistavim

smedjim očima koje su ovde na treperavoj svetlosti izgledale skoro crne.

Osmehnula se. Gle! Osmehnu se i on. Ova pobeda nije bila toliko teška.

A onda se začu neki tup udarac. Pogledao je iznenadjeno i video da joj

oči čudno svetlucaju. Zatim je potonuo u mrak.

* *

Kada se osvestio, odavno je svanulo. Glava ga je gadno bolela.

Ali ovo nije bilo od pića. Dobro ga je odalamila, nema šta. Već je bila

izvežbana na tvrdim glavama Kursjerovih sinova. Skočio je na noge.

Nije bio u svom krevetu, nego na podu. I imao je gadnu čvorugu na glavi

sa leve strane.

Setio se svega. Ah, kako je lukava! Primirila se, kao da će pristati,

dok njemu popusti pažnja. Pritrčao je prozoru. Dodjavola! Ona je ovde

sinoć sve pripremila. Svi čaršavi iz njegove sobe bili su vezani u jedan

debeli konopac. A on sinoć onako pijan nije ništa primetio. Samo ga je

čekala da stigne. Jer kad on ode u svoju sobu, straža neće biti tako jaka.

W & N

Onda je neće više pažljivo čuvati.

Seo je na klupicu. Mora da je pronadje. Gankur je vešt u tim stvarima.

Na njega se uvek može osloniti. Grof ustade i požuri dole.

Ali potraga nije dala rezultate. Čak je lično otišao dole do Kursjerove

kuće u selu. Bila je to jedna od imućnijih porodica. Niko ništa nije znao.

Iz nekog razloga hteo je da vidi i Kusjerovu majku, onu što je znala neš-

to više o devojci. Beživotne oči staričine nisu mu ništa govorile. Jedino...

Kad su joj po drugi put vikali u uvo njegovo ime Fonblan, učinilo mu se

da je mogao da nazre trag razumevanja u pogledu koji mu je uputila. Ali

to je bila samo sekunda. I nije mogla mnogo da mu znači. Ona mora da

je čula njegovo ime u toku svog života najmanje jednom dnevno. Pa,

živeli su u podnožju njegovod dvorca, morala je da zna za njega. Moraće da traže na drugoj strani. Na svim stranama. Sve dok je ne prodnadje.

II

– Hej, Diboa, hoćeš li ti da izvidiš okolinu sledeći put? – uzviknu stari

Tepjer mladiću koji je prošao pored njega.

– Šta je bilo matori, umorio si se, a? – doviknuše mu momci iz grofo-

ve pratnje koji su bili u blizini. Bili su na senu iznad štale krčme na dru-

mu, negde u sred Francuske.

– Ćutite. A vi se niste umorili? Duša vam je u nosu, ali volite da se

pravite pametni. Priznajte! Ko se ne bi umorio? Već skoro tri godine

bazamo drumovima i tražimo ne znam ni ja šta. Ili koga. To verovatno

samo onaj Gankur i grof znaju.

– Ćuti, Tepjeru – upozoriše ga oni. – Bolje bi bilo da ne pričaš mno-

go. Mogu da te čuju.

– Ih, mogu da pričam do sutra, nećemo se mi skoro vratiti kući. Moja

Rozi ima da me zaboravi dok se vratimo. Deca će me zaboraviti. Možda

sam još neko dobio u medjuvremenu – kukao je on komično, a iza se

začu kikot. – Samo tabanam okolo, a zašto, pitam ja vas? Naš grof kao

da je malo skrenuo, a Gankur se samo došaptava sa njim i odobrava mu

svaku glupost. Eto, prošle nedelje sjurili smo se ovamo i šta smo našli?

Neku prostu krčmaricu koju je izlemao njen gazda zbog bezobrazluka i

W & N

potkradanja gositju. A je li to bio razlog da dojurimo? I još smo se opas-

no približili Dentonovom okrugu. Kažem ja vama, ovo ne sluti na dobro.

Mladići se pogledaše. Ni oni nisu bili sigurni koji je cilj njihove pot-

rage. Očigledno je da su nekoga ili nešto tražili. Ne bi lutali Francuskom

da nije tako. Svi su nekako verovali da je u pitanju devojka. I to verovat-

no ona koja je pre oko tri godine onesvestila grofa i pobegla iz dobro

čuvanog zamka svima ispred nosa. Grof se posle toga promenio. Potpu-

no je poludeo. Naredio je pokret. I od tada lutaju i traže. Povremeno bi

im doušnici javili nešto, a oni bi pojurili na tu stranu j našli nešto kao

ovu mladu krčmaricu. Nisu mogli a da ne primete razočarenje na grofu.

Prošle godine doveo ih je u blagu zabunu kada se naglo zainteresovao za

onog mladog Pjera, kog su našli na severu, u nekoj krčmi. Bio je lep kao

devojka. Počeli su čak da sumnjaju da je grof zastranio. Nije se odvajao

od mladića, sve dok ga nije zatekao na gomili sa nekom devojkom iz

sela. Onda ga je otpustio bez objašnjenja. Nikome ništa nije bilo jasno.

Svako je imao svoje mišljenje, ali ga je čuvao za sebe. Grof se mnogo

promenio za ovo vreme, to je svima bilo očigledno.

S druge strane, stari Tepjer je znao neke druge stvari koje ostali nisu.

Kao na primer kakvo je to neprijateljstvo koje godinama vlada izmedju

njihovog gospodara i grofa Dentona. Od Dentona su mnogi zazirali. Va-

žio je za prznicu i nezgodnog neprijatelja čak i onima koji nisu imali

ličnih problema sa njim. Znali su samo da to neprijateljstvo seže daleko

u prošlost i da je mržnja obostrana. Bili su strogo upozoreni da budu na

oprezu jer je ovde velika verovatnoća da će naići na Dentonove ljude. A

on neće sigurno propustiti šansu da se obračuna sa starim neprijateljem. I

njegovi ljudi neće biti poštedjeni. Zato prestadoše da se smeju starom

Tepjeru.

– Je li Tepjer, a kakva je to priča o Dentonu i gazdi?

– Aaa, sad se više ne podsmevate matorcu koga žulja sedlo iz koga ni-

je digao pozadinu tri godine? – zaškilji stari debeljko. Svi su ga voleli jer

je bio šaljivdžija i umeo da ih nasmeje kada im je najteže. I grof je toleri-

sao njegov malo nesmotreni jezik jer je bio pouzdan čovek i već dugo

godina u njegovoj službi. – Neću moći da vam tu mnogo pomognem.

Kad sam ja došao u grofovu službu, pre oko 15 godina, ta priča je već

bila završena. Jedino što znam je da je u pitanju neka žena.

– Ma nemoj? Grof je voleo neku ženu?

W & N

– I to verovatno istu koju i Denton – zaključi mudro Tepjer.

– Šta je bilo sa njom? – svi su se pretvorili u uvo.

– Pa, očigledno je da se ni jedan od njih nije njome oženio – mudro

zaključi on.

– Uf, to smo i sami mogli da zaključimo – prenuše se oni. Obojica su

još bili neoženjeni. Njihov grof, doduše, nešto mladji. Sad je imao 32

godine. Denton je imao mnogo više, što je svima bilo čudno. Fonblan

mora da je u to vreme bio baš mlad dečko.

– Ako ništa drugo, naš grof je za ove tri godine bar doterao liniju i

formu. Oslabio je i mnogo se prolepšao. Da sam ja neka devojka, ne bih

mu našao manu – završi Tepjer.

Svi prasnuše u smeh, zamišljajući ga u toj situaciji.

Ispred krčme se začu neka galama. Oni poskakaše na noge, provera-

vajući oružje. Svi su bili napeti ovih dana. Brzo istrčaše. Stražar iz šu-

marka doveo je nekog mladića. Iz krčme se odmah pojaviše grof i Gan-

kur. Oni su bili smešteni u krčmi, u sobama na spratu.

– Šta je bilo? – upita Gankur. Već su se skoro svi skupili.

– Gospodine, našao sam ga kako se šunja iza krčme. Mora da je Den-

tonov uhoda – bio je uzbudjen i malo preplašen mladi stražar.

– Dobro je što si ga doveo. Ti i ti, podjite da pojačate stražu iza. Osta-

li se rasporedite.

Svi bez pitanja zauzeše položaje. Ispred ostadoše samo grof, Gankur i

uhvaćeni mladić. Grof ga je već odmeravao dok je Gankur razmeštao

stražu. Mladić se držao tiho i nije skidao šešir nabijen nisko na oči. Gan-

kur ga odmeri, pa se trže. To je bio neobično mlad dečko, glatkih obraza,

kao da još nije počeo da se brije. Nešto mu je u njegovom držanju delo-

valo poznato. On baci brz pogled na grofa, koji je napeto i netremice

posmatrao dečka, pa pročisti grlo. Njegov deo je bio ispitivanje.

– Dečko, zašto si se šunjao iza krčme? – upita strogo, i dalje bacajuće

kose poglede na grofa, koji se trudio da dečku zaviri ispod šešira i osmo-

tri mu lice.

– Nisam se šunjao – reče tiho mladić. Bio je vitak, tek samo malo niži

od Gankura. Nosio je stari veliki kaput koji je sigurno video i bolja vre-

mena. Ni šešir ni čizme nisu mu delovali novije od kaputa. Preko ramena

je imao neku vreću. I nije baš delovao kao uhoda. Dentonovi ljudi sigur-

no su bili bar malo... opasniji. I stariji.

W & N

– Pa šta si tražio tamo iza?

– Osmatrao sam.

– Nas?

– Nisam znao ko ste. Čovek mora da bude oprezan kad vidi veće

društvo da zaposeda jedinu krčmu u okolini.

– Imaš li neke veze sa Dentonom?

– Ne.

Gankura intuicija nije skoro nikada izneverila. I sad mu je govorila da

dečko nije uhoda. Verovatno putuje sam. I mora da bude oprezan, naro-

čito u ovim krajevima.

– Sam si? – upita on malo blažim glasom.

Dečko klimnu glavom, osmatrajući ispod oka šta se dešava. Mlad je,

ali nije glup. Verovatno je naučio da nikom ne veruje.

– Pa, mi sigurno nismo opasni, ako ni ti nisi neprijateljski nastrojen.

Hoćeš li sa nama u krčmu?

On podiže glavu i osmotri ih ispod oboda šešira, izbegavajući da pog-

leda u grofa. Gankur susrete njegov bistar pogled.

– Ako nemate ništa protiv, ručao bih tamo. Nisam jeo tri dana. Ali ne

odsedam po krčmama. Aha. A zašto? – nastavljao je Gankur razgovor,

mada je naslućivao razlog. Novac ili oprez. Grof ni reč nije izustio. Sa-

mo oka nije skidao s mladića.

– Nemam para za sobu. A i više volim da se sam pobrinem za preno-

ćište.

– Oprezan si.

– To mi pomaže da se ujutru probudim sa glavom na ramenima i svo-

jim stvarima u džepovima.

– Svidja mi se to. Hoćeš li da budeš naš gost na ručku? Ja sam Gan-

kur, a ovo je grof Fonblan – nestrpljivost da čuju njegovo ime bila je

opipljiva.

– Žozef Nevoar – reče tiho mladić i malo se nakloni. Oklevajući ma-

lo, on skide veliki šešir. Glavu je još uvek držao malo pognutu. Ukaza se

smedja kosa vezana u repić i mlado, lepo lice.

Gankur i grof se pogledaše. Gankur mu dade znak da ćuti, pa podje

napred prema krčmi. Momak je oklevao. Na kraju podje za njima. Tri

dana bez hrane pobedili su strah. A i po njihovoj prvoj reakciji reklo bi

se da bar za sada nema opasnosti. Činilo se da je prošao test. Isto kao i

W & N

oni.

Seli su za sto u uglu. Pre nego što su ušli, Gankur dade signal ljudima

da mogu da se opuste. Sve je bilo u redu. Nisu pronašli uhodu. Nego

nekog drugog. Ali to nisu rekli.

– Čudi me da neko tako mlad ide sam kroz ovaj opasan kraj? – pro-

govori najzad grof, pošto se nakašljao da pročisti grlo.

Dečko je ponovo stavio šešir., Ispod oboda mu se videla meka smedja

kosa skupljena u mali repić, kakav je bio popularan medju mladićima

koji nisu nosili perike.

– Nemam izbora – svi odgovori su mu bili kratki. Očigledno da nije

navikao da ćaska sa usputnim poznanicima. Ili nije želeo.

– Ako želiš možeš da nastaviš sa nama, bar dok ne izadjemo odavde.

Nećeš nam smetati, a i tebi može biti korisno.

Žozef slegnu ramenima kao da mu je svejedno. Grof i Genkur opet

neprimetno razmeniše poglede. Uskoro u krčmu počeše da ulaze njihovi

ljudi. Pošto se pokazalo da je uzbuna bila lažna, svima je laknulo i bili su

veseli. Još nekoliko dana i biće daleko od ovog prokletog kraja u kome

moraju svake sekunde da strepe i da se štrecaju na svaki šum.

Njih trojica jeli su u tišini, ako se izuzme galama koju su pravili gro-

fovi ljudi. Naročito je prednjačio Tepjer. Ostali su ga začikavali da mu je

žena vredna i da će kod kuće zateći još nekog malog Tepjera, a on je

dobroćudno gundjao i sve ih zasmejavao. Žozef kao da nije obraćao paž-

nju na gužvu iza sebe. Jeo je brzo i nije podizao glavu sa jela. Gankur

izadje u toku ručka. To se nikome nije učinilo čudnim. Neprimetno je

dao znak Dibou da prati dečka. Diboa je bio pametan momak, nije mu

trebalo mnogo objašnjenja.

Ubrzo su ušli ponovo. Diboa zauze mesto prema njihovom stolu, ma-

da ih nije upadljivo gledao. On je bio najpouzdaniji Gankurov i grofov

čovek, i dobijao je zadatke za koje ostali nisu morali da znaju. A sada

mu je zadatak bio da pazi na mladog Žozefa.

Posle ručka svi se razidjoše. Grof je uznemireno gledao kroz prozor.

– Gankure, kaži mi šta misliš. Da li sam ja poludeo, ili mi se prividja,

ili sam se prevario kao prošle godine.

– Mislim da ovog puta niste.

– Ne mogu da verujem. Posle tri godine... Gde su nestali?

– Grofe, sve je u redu. Diboa je pouzdan čovek.

W & N

– Da, ali... Ovo je nesiguran kraj. A i noć je dugačka. Lako je čoveku

da nestane u okrilju mraka.

– Sutra krećemo. I nadam se da nećemo imati zastoje dok se bezbed-

no ne udaljimo. Ne brinite.

– Tek mi je sad teško. Šta da radim?

– Uobičajeno. Budite prirodni.

– Da, da. U pravu si. Biću oprezan. Ne smem da dozvolim da sada sve

pokvarim – reče grof, dok je nervozno šetkao. Za ove tri godine, dosta je

smršao. Postao je mišićav i energičan čovek, koji zna šta hoće. Nije više

bilo ni traga onom mladom zlovoljnom lepotanu što se dosadjivao uz

alkohol i žene. Ovo je bio sasvim drugi čovek.

U štali, stari Tepjer s odobravanjem je posmatrao mladog Žozefa ka-

ko brižljivo timari svog konja.

– Bogami, dečko, onaj krelac Pipen mora da se dobro prepao kad je

posumnjao da si špijun. Kad te tako gledam, ne mogu da zamislim da bi

mrava zgazio.

Žozef se osmehnu nastavljajući sa radom. Njegova kobila bila je

umorna isto kao i on. Nije više imao snage da se krije u šumi. Morao je

konačno da izadje na čistinu. Videće šta će mu doneti taj izlazak. Za

sada nije izgledalo da je situacija opasna. Grof i Gankur su ga nekoliko

puta odmerili, ali ništa više od toga. Društvo iz krčme u svakom slučaju

bolje je nego Dentonovo. Možda ga iskoristi da se skloni sa ove opasne

teritorije. Za sada nema tragova da sumnjaju u njega. Strah koji ga je

presekao u prvom momentu polako je nestajao. Možda će ići sa njima

neko vreme, a onda će se jedne noći izgubiti. Gde baš da naleti na grofa

Fonblana. Svet je zaista mali. Nasmešio se kiselo i nehotice natukao še-

šir na oči.

– Baš mi se svidjaš. Podsećaš me na mog najstarijeg sina. On je malo

mladji od tebe, ima 14 godina, ali isti je takav. Mršav, vižljast. Kladim se

da umeš da se uzvereš uz drvo kao mačka.

– Umem – osmehnu se Žozef.

– Eto, vidiš kako pogadjam. A umeš i da se čuvaš.

– I to umem.

– Vidim da si pametan. I samotnjak. Tako ljudi nauče da budu oprez-

W & N

ni. Naročito u ovom kraju. Jedva čekam da odemo odavde. Podji sa na-

ma ako nemaš neki cilj ili službu. Naš grof ne bi imao ništa protiv još

jednog mladog, okretnog čoveka u svom društvu.

– Pa...

– Ne brini, sigurno bi te primio. O, on je dobar gazda. Ni posao nije

težak. Ti ionako lutaš okolo, možeš da nam se pridružiš.

– A šta vi radite ovde? Ovo nije vaš kraj.

– Tražimo nekog.

Žozef se ukoči.

– Koga? – upita skoro nečujno.

– Nemam blagog pojma – raširi starac ruke. – To znaju samo grof i

Gankur. I ono šunjalo Diboa. A mi ostali, ko da smo pali s kruške. Ide-

mo, idemo, a ne znamo ni gde ni dokle.

– Pa kako to? – upita Žozef krijući interesovanje. – Mora da ipak ima

neki razlog?

– Evo, konkretno, ovamo smo dojurili zbog neke krčmarice. Isposta-

vilo se da to nije ta osoba. Mora da je neka žena u pitanju.

– Žena?

– Tako će biti – on se počeška po glavi. – Ono prošle godine imao

sam utisak da smo našli kog tražimo. A to je pa bio jedan mladić. Ko će

ga znati. Ja mislim da tražimo devojku, koja možda može biti obučena i

kao mladić – šapnu Tepjer poverljivo. Žozef trepnu.

– To je zanimljivo – reče on tiho, osluškujući šumove ispred štale.

Učinilo mu se malopre da je bezbedan. Ali ipak će morati da pojača op-

rez. – Zašto bi vaš grof tražio neku takvu osobu? Zar on nema obavezu

prema svojoj tituli da se oženi i ostavi naslednika, nego luta Francuskom

tražeći neku nebitnu osobu?

– Eto, to i ja isto govorim, ali me niko ne sluša! – ozari se Tepjer, a

njegovo rumeno lice još jače se zarumene od zadovoljstva. – Treba da se

vratimo kući što pre. Kad za tri godine nismo našli kog tražimo, dosta je

bilo!

– Tri godine? Baš toliko?! – upita Žozef malo ukočeno. Nikog nije bi-

lo u blizini, i on skinu šešir i obrisa oznojeno čelo. Teško je biti u punoj

opremi na ovakvoj vrućini. Tepjer odmeri njegovu suviše nežnu pojavu

za prilike u kojima se nalazi, ali ništa ne reče. Bilo mu je žao usamljenog

mladića. Ko zna kroz šta je taj sve morao da prodje, i šta ga još čeka.

W & N

– Bogami, toliko ima. Da. Ja tada nisam bio kod kuće. Išao sam da

prenesem neku poruku grofovom kumu, vojvodi Lamperu, i kad sam se

vratio, ono haos. Nešto se desilo dok nisam bio kod kuće. Neka devojka

iz sela je dovedena u zamak, pa pobegla. Dobro, pobegla, nije joj se do-

pao naš grof. Čudna mi čuda. Ono žene poludeše za njim, grofice, voj-

votkinje, kakve god ‘oćeš. A ova prosta seoska devojka nije ga htela.

I otišla.

– I?

– I šta da ti kažem. – Kao da mu se nešto poremetilo u glavi. Možda

od udarca. Kažu da ga je odalamila nečim. Ono, nije da mu škodi pra-

mena; sav se stanjio, prolepšao, pa uozbiljio. Postao pravi muškarac.

Onako kako treba da bude. Ne tamo neki mekušni gospodičić, nego čo-

vek i po. Prestade čovek preko noći da pije. Ajd’ što on ne pije, nego ni

nama ne daje. I hopala, put pod noge. Ma mora da mi tražimo tu njegovu

žensku. Nešto mi govori...

– Prestao je da pije?

– Ni da lizne. Kao da se zareko. Mora da mu je tad preselo. Dešava se

to, kad čovek presisa. I meni se dešavalo. Nemoj ni ti da piješ.

– Ja ne pijem.

– To ti je dobro. Čovek mora da ima bistru glavu, inače može da nas-

trada.

– To mora da je bio neki veliki udarac za njega ako je naprasno pres-

tao da pije? – upita zamišljeno Žozef.

– Pravo kažeš. Nisam o tome razmišljao. Mora da ga je opasno strefi-

lo. Šta misliš, da se nije on tad zaljubio? – zaškilji Tepjer, a Žozef se

trže.

– U, otkud bi se grof zaljubio u neku seosku devojku. To mora da je

nešto drugo u pitanju. Sujeta odbijenog muškarca može da izazove razne

stvari. Možda i osvetu – odgovori mladić kratko.

– Pa... – nevoljno priznade Tepjer. On je bio romantičan čovek, Setio

se kako je buknula ljubav izmedju njega i njegove Rozi. Načisto su bili

pošašavili jedno za drugim. – Ali ipak. Goni nas kao konje da jurimo

okolo. Nije to iz čista mira.

Žozef htede da kaže nešto ali se trže kad začu korake kako se pribli-

žavaju. Brzo vrati šešir na glavu. To su bili neki grofovi ljudi, došli da se

odmore. Žozef izadje i izgubi se u šipražju.

W & N

– Šta je Tepjer, našao si da daviš svojim pričama novu žrtvu? – zadir-

kivali su ga pridošlice. – Vidiš da je zbrisao. Mora da mu je pripala mu-

ka od tvoje priče, pa otišao da se olakša.

– Eh, vi baksuzi jedni. To je jedno fino dete. Mlad dečko, još nije po-

čeo ni da se brije, a kako pametno priča.

– Šta je, preturao si mu po torbi i nisi našao brijač? – opet oni navali-

še na njega, ali on nešto progundja i ode da se zavali u seno. Dopao mu

se dečko. Tako je bio sav nežan i nekako... ranjiv. Mada je verovatno

naučio da se čuva. Ne bi dovde dogurao da nije tako. Voleo bi da može

nekako da mu pomogne. Da ga zaštiti.

* *

Predveče je krčma bila puna. Žozef je sedeo u uglu i dovršavao veče-

ru, kad udje Fonblan. Zastade kod vrata, pa polako pridje.

– Mogu li? – upita pokazujući prazno mesto.

– Slobodno – odgovori Žozef brišući usta. Želeo je da izbegne ovaj

susret, ali nije bio dovoljno brz.

– Vi nikada ne skidate šešir? – upita odjednom Fonblan gledajući u

veliki obod koji je mladiću zaklanjao pola lica.

– Ne. Tako je praktičnije – reče ovaj ne objašnjavajući. – Slabo je

prikrivao nervozu i opet je sagnuo glavu.

– Posmatrao sam vas danas – reče Fonblan gledajući Žozefa. Ovaj je

taman uzeo još jedan zalogaj. Valjda će uspeti i da ga proguta, jer je ose-

ćao kako mu se grlo steže. Ispravio je ledja. Mač mu je bio o pojasu.

Konj uvek spreman, na mestu najzgodnijem za brzo napuštanje. Bolje

rečeno, bekstvo. Fonblan kao da oseti šta je ovome u glavi pa brzo doda-

de: – Pitam se da li biste nam se pridružili neko vreme? Bar dok ne izad-

jemo sa Dentonove teritorije. U svakom slučaju, neće nam škoditi vaše

prisustvo i pomoć. Očigledno ste spretni čim ste mogli tako mladi da

putujete sami. To dokazuje da ste veoma sposobni. Takav nam čovek

uvek treba. A i vama će biti zgodnije da imate društvo.

– Hvala. To je lepo od vas – oprezno reče Žozef, pitajući se čemu ova

priča.

– Pa, lepo je što ste pristali. Hoćete li da popojemo nešto?

W & N

– Ja ne pijem.

– To je dobro. I ja sam prestao. Pre tri godine – dodade bacivši brz

pogled na njega.

– A... – reče Žozef, ne odajući se – ...pre ste pili?

– Pio sam. I više nego što treba. Onda se nešto desilo što me promeni-

lo – progovori sa mukom grof, gledajući netremice mladića.

Žozef nije znao da li sme da pita šta, pa mudro oćuta. Nije baš imao

želju da razgovara sa grofom, a naročito ne o toj temi. Osećao se kao da

hoda po tankom ledu, ispod koga se naziru duboki virovi.

– Mislim da sam zbog pića mnogo izgubio... u životu. A niko ne voli

da gubi – dodade grof posle kraćeg predomišljanja.

Žozef pomisli da je to možda razlog grofove potere – ne voli da gubi.

Ali zašto mu to govori? Da li ga upozorava pre nego što će ga uhvatiti?

Uzdahnu, opipavši mač o pojasu. Ne bi voleo da ga upotrebi na grofu.

Činilo se da je postao mnogo bolji čovek nego što je bio.

– To je sigurno. Čudi me da ste ovako duboko zašli na Dentonovu te-

ritoriju. Čuo sam da je on malo nezgodan čovek – Žozef reši da promeni

temu. Postajala je suviše lična. I opasna. Po obojicu.

Fonblan se namršti.

– On je jedan skot. I ubica.

– Kad neko živi životom na ivici razbojništva, mora ponekad da pred-

je granicu.

– Ne mislim na ubistvo iz razbojničkih pobuda. On je ubica iz predu-

mišljaja. A naročito ne odobravam kad neko ubije bespomoćnu ženu –

završi grof mračno i susrete Žozefove krupne iznenadjene oči.

– Ženu? Nije valjda vašu? – pravio se nevešt.

Fonblan zastade kao da mu predstavlja teškoću da nastavi razgovor na

tu temu, pa uze vazduh. Izgleda da mu je ta tema zaista bila bolna.

– Oprostite, nisam hteo da budem indiskretan – reče dečko tiho.

– U redu je. To je bilo odavno. Pre 20 godina. Vi se verovatno niste

tada ni rodili.

– Ali i vi mora da ste bili dete u to vreme.

– Imao sam 12 godina. I još uvek krivim sebe što nisam uspeo da je

spasem.

– Kako možete da krivite sebe... To nije ravnopravan odnos snaga,

izmedju dečaka i odraslog čoveka.

W & N

– Bez obzira. Ne mogu da je zaboravim. Verovatno se zbog toga i ne

ženim. Ali to nije nešto što će vas da zanima – prenu se on. Pitao se kako

to da mu je bilo tako lako da o tome priča. Nije to pominjao godinama.

– Ponekad nije loše kad se čovek nekome poveri... Malo bude lakše

na duši – reče mladić, kao da misli o istoj stvari.

– A da li se vi nekome poveravate? – upita grof.

– Ne – reče iskreno Žozef i skrenu pogled. Mlada krčmarica gledala

ih je iz prikrajka. Osmehnu se Žozefu kad je ovaj pogleda. Kolebala se

nekoliko, trenutaka, a onda im pridje.

– Da li gospodin želi nešto da naruči? – upita ona umiljato, ne skida-

jući pogled sa lepog mladića. Fonblan je posmatrao šta će se desiti.

– Hvala, već sam jeo.

– Neko vino?

– Ne pijem. Ali dobićete bakšiš i od trezvenjaka kao što sam ja.

Ona mu uputi još jedan blistavi osmeh i udalji se. Opet je stala da

može da ga gleda. Fonblan je ovo posmatrao malo zbunjen. Žozef sakri

osmeh. Dobro je ovako zametnuti tragove. I pre je ovo radio. Flert sa

krčmaricama dobar je za zametanje tragova.

– Svidjate se devojci – zaključi Fonblan još uvek zbunjen.

– Da – išlo mu je naruku ovo sa devojkom. Tako će njegova uloga

dobiti na uverljivosti. Treba da se pokaže kao muško. – Evo, i vi imate

obožavateljku, njenu prijateljicu – reče on, ali grofu nije bilo do zabave.

– Nisam zainteresovan. Postao sam veoma probirljiv što se tiče zaba-

va. I žena. Stari Tepjer bi mi rekao da treba da se ženim.

Žozef se uozbilji. Opet opasna tema. Mada mu je razgovor sa grofom

tekao neočekivano Iako i prijatno. Činilo se da je grof postao pošten,

ozbiljan čovek od poverenja. Pa i njegovi ljudi su ga hvalili i voleli. A to

je veliki pokazatelj, kad ga poštuju oni koji rade za njega.

– Tepjer se čini kao dobar čovek – reče Žozef malo blaže:

– Jeste. Vrlo pouzdan prijatelj. Moji ljudi su mi ujedno i prijatelji. Za

ovo vreme koliko tražimo... koliko putujemo zajedno, pokazali su da

mogu da im poverim i svoj život.

– Mogu da kažem da i oni o vama imaju lepo mišljenje.

– Zaista? Ja znam da su mi verni, ali nisam znao da o tome pričaju

sa... nepoznatima – grofu kao da je bilo i malo neprijatno. Žozef je sa

interesovanjem pratio njegovu reakciju. Zanimljivo.

W & N

– Nisu mi baš pričali, ali čuo sam razgovor. Imam izoštren sluh – ob-

jasni on, posmatrajući grofovo lice, a on je gledao u stranu. Činilo se kao

da se u njemu vodi velika borba. Žozef se i sam zbuni i pocrvene.

– Vi ste neobičan momak. Koliko dugo ste ovako sami? Jeste li bili

nekad u službi? – savlada se grof i opet pogleda mladića. Oči su mu bile

neobično crne i tople.

– Povremeno sam u službi, ali ne zadržavam se dugo – skrenu pogled

Žozef, nadajući se da mu se povlači rumenilo sa obraza.

– Zašto? Nadam se da to nije zato što glupi plemići ne umeju da u

vama prepoznaju čoveka od kvaliteta – videlo se da grof pažljivo bira

reči. Žozefu je prijala ta pažljivost, bez obzira što to nije hteo da prizna,

lako je želeo da izbegne razgovor sa grofom, sada mu se nije išlo. Grof

se pokazao kao inteligentan, kulturan i fin sagovornik.

– Hvala, ali nisam ja neka prilika. Nekad jednostavo procenim da je

vreme da idem dalje – reče on spustivši pogled. Glas mu se na kraju sko-

ro sasvim utiša.

– A, tako – reče tiho i Fonblan. Da li je ovo najava za odlazak? On

ozbiljno pogleda nežnog mladića. Nešto ga steže u grudima. Neće mu

valjda opet umaći... Oči im se susretoše. Nisu to bili pogledi dva muš-

karca. To je bilo neko tiho, bolno-slatko razumevanje. Obojica u zabuni

skrenuše pogled. Žozef opet pocrvene, a ni grofu nije bilo lakše.

– Moram da krenem – reče jedva čujno Žozef, ne ustajući. Grof neho-

tice podje da svojom pokrije njegovu nežnu ruku. Žozef je kao hipnoti-

san zurio u tu mušku ruku, dugih spretnih prstiju, ali ona stade na pola

puta. On se diže malo ošamućen, a nemirni pogledi opet im se sretoše.

– Laku noć – prošaputa mladić. A onda, kao da se budi iz sna, ispravi

se i polako udalji.

Diboa takodje ustade, protegnu se i polako izadje i on. Gankur sede za

grofov sto, posmatrajući prijatelja i ne progovarajući. Grof je izgubio

svoju uobičajenu smirenost i kao da je bio na velikim mukama.

– Evo, vraća se Diboa. Šta je bilo? – upita Gankur.

– Mali je natprosečno inteligentan. Čim je zamakao iza ugla, otkačio

je krčmaricu nekom pričom o povredi u detinjstvu koja ga je lišila muš-

kosti. I još ju je ganuo pričom kako ona mnogo liči na njegovu sestru,

tragično nastradalu. Devojka se čak rasplakala nad njegovom tužnom

sudbinom i pustila ga bez odradjene radnje.

W & N

– Gde je on sad? – upita grof kao da mu je laknulo.

– Ne brinite, Saton pazi na njega dok se ne vratim tamo. Došao sam

samo da vam kažem šta je bilo. Znam da vas to interesuje. Od prošlogo-

dišnjeg promašaja sa onim Pjerom, kad smo pomislili da je on osoba

koju tražimo...

– Da, da, znam. Pazi na njega dobro. Gde su ostali?

Gankur mu dade znak rukom i ovaj odmah zaćuta. Zavladala je neo-

bična tišina. A to je moglo da znači samo jedno... Opasnost.

Vrata se sa treskom otvoriše i u krčmu nagrnuše ljudi grubog izgleda.

Grof i njegovi ljudi isukaše mačeve. Znao je da je borba neravnopravna.

Ali nije brinuo za sebe. Da li će Denton i ovog puta uspeti da mu zarije

nož u srce kao pre 20 godina? Gde je Žozef? Da li je uhvaćen? Ili... mr-

tav? Ili pobegao? Po prvi put oseti gorku želju da je pobegao i tako se

spasio.

A Žozef je sa krova štale osluškivao lomljavu i buku u krčmi. Otičao

je u štalu da se malo odmori, i već je bilo kasno za upozorenje kad je iz

sena ugledao kako se dvorište ispunjava crnim prilikama. Jedino što je

mogao bilo je da se tiho kao mačka uspuže na krov, da ga ne pronadju i

uhvate. Oh, Bože! Kad bi nekako mogao da ih upozori, da spreči ma-

sakr! On uze novčić iz džepa i hitnu ga prema vratima pored kojih je

stajao Fonblanov stražar. Čovek se trže od zveketa pored sebe ali odmah

nestade iz Žozefovog vidnog polja. Valjda ga nisu ubili. Žozef je grizao

usne, naprežući se da vidi kroz mrak. U krčmi nastade lom i prasak. Čuli

su se zvuci borbe neko vreme. A onda sve utihnu. Kosa mu se diže na

glavi. Tamo su svi... I grof sa njima. Šta da radi? Ne može im pomoći.

Dentonovih ima suviše. Mora da se primiri i smisli način. Jedna greda

pružala se pravo prema krovu glavne zgrade. Uz malo sreće i spretnos-

ti...

Posle nekoliko trenutaka tiho se spuštao niz gredu na krov glavne

zgrade. Ovde bi negde trebalo da bude otvor za tavan. Tu će se spustiti.

Dentona je znao iz priče. I žalio je svakoga ko bi mu dopao šaka. Valjda

nije kasno. Srce mu se steglo.

Provirio je. Dobro je, bilo je živih. Vezane su ih sprovodili u bočnu

sobu. Oružje su im uzeli i nabacali u veliki ormar u hodniku. Dentonovi

vojnici u crnom veselo su galamili. On se opet pope na krov. Prozor kod

glavne sobe imao je zgodan ispust za stajanje spolja. Mora da se približi

W & N

i čuje šta se tamo dešava. Sreća da je leto i prozori su otvoreni.

– Drago mi je što se ponovo vidimo posle toliko vremena, Fonblane –

začu on grubi glas kad se spustio spolja na prozor. To mora da je bio

Denton. – Odavno sanjam da mi konačno padneš šaka.

– Kakav te djavo nanosi ovamo, Dentone? – začu se hladokrvni Fon-

blanov glas. Ti si taj djavo – zareža ovaj. – Ovo je moja teritorija.

– Taj epitet je rezervisan samo za tebe – odvrati grof hladno.

– Prestani da me nerviraš ili će naš dogovor prestati da važi.

– To je bio džentlmentski dogovor.

– Ali ja nisam džentlmen. Misliš da ne znam da me smatraš za raz-

bojnika?

– Obećao si da ćeš da poštediš moje ljude ako se predam. Predao sam

se. Nećeš ih sad valjda hladnokrvno poubijati?

– Ha, ha! Dobar ti je štos, glupane. Ionako vas je bilo manje. Neću

sada. Ujutru ću. Bolje zaveži gubicu inače ni ti nećeš živ dočekati dan. A

ja sam tako želeo da te ubijem na dnevnom svetlu, da dobro vidim kako

se mučiš i moliš za milost. I da upamtim svaki detalj tvog koprcanja.

– Jesi li tako posmatrao i Margaritu dok je umirala?

– Kako se usudjuješ da je pominješ preda mnom, kopile jedno?

– Kopile je epitet koji više pristaje tebi. To je razlog što si hteo da se

oženiš njome, da postaneš zakonit naslednik imanja. I moraćemo da je

pomenemo jednom. Cela priča se vrti oko nje, zar ne?

– U pravu si. Ali ipak nisi uspeo da je spasiš. Ha, ha. Mrtva je, i ona i

njeno kopile.

– Gade jedan. Jesi li i njeno dete ubio?

– Nisam morao da prljam ruke tom žgadijom. Reći ću ti, mada ne mo-

ram da su oboje bili mrtvi kad sam je našao.

– Lažeš. Ti si je ubio.

– Možda si i ti. Terao si je da beži od mene sa onolikim stomakom.

– Skote jedan. Ti si jedini krivac za njenu smrt.

Denton se neprijatno nasmeja.

– Drago mi je da je mrtva. Htela je da me prevari. Da pobegne od

mene. Ali mene niko ne može da prevari. Niti da me odbije nekažnjeno.

– Kako si mogao. Bila ti je rodjaka...

– Bila mi je više od rodjake. Ali gospodjica se zaljubila. I to znaš u

koga? U jednog nikogovića koji je bio u mojoj službi. Ja, ja joj nisam bio

W & N

dobar, nego se zaljubila u nekog sirotog bednika bez imanja. I htela dete

sa njim. To nije moglo. Kad nije moja, neće biti ničija. Manastir nije

mogla da izbegne. Ali onda si se pojavio ti, mali šmokljavi vitez spasi-

lac. Ti, balavac jedan, mislio si da ćeš moći da mi je ukradeš ispred nosa.

– I jesam. Sklonio sam je u svoj zamak. Trebalo je da se moj otac

oženi njome. Već je tada bio udovac. To je ugovoreno da bi je sklonili

od tvog uticaja.

– Šta! Tvoj otac da se oženi njom? Da li je znao da će mu doneti i ko-

pile u miraz?

– Verujem da mu to nije bilo – važno. On je to hteo samo da bi joj

pomogao. Ali ona se u poslednjem trenutku predomislila. Nije htela da

nas izlaže opasnosti kad si ti naišao sa svojom vojskom.

– Šteta što nije ostala tamo, da ti sravnim zamak sa zemljom. Dobro si

to rekao. Imao sam vojsku. A ti si bio mali uplašeni tatin sin, sam u

zamku sa trudnom devojkom. Kako si uspeo samo da se zaljubiš u de-

vojku koja te nije ni primećivala, a već je bila trudna sa drugim? To mi

nikako nije jasno? Ha,ha!

– Skote jedan. Zbog tebe je pobegla, da nas ne izlaže opasnosti.

– I onda nasumice tražila gde će roditi svoje kopile! Uh, da samo mo-

gu da ga nadjem, ubio bih ga ovog momenta!

– Nemoj da se prenemažeš kad si već rekao da je mrtvo. Misliš da je

dete živo? – upita grof promenjenim glasom.

– To ćeš ti da mi kažeš. Jer ti si tako prokleto dobro informisan. Ne-

moguće da ne znaš. Kad sam je pronašao već je bila mrtva. A od deteta

ni traga.

– Lažeš.

– Možda i lažem. A koga onda tražiš ove tri godine kao lud? Misliš da

ja ne pratim tvoje kretanje? Znam ja sve o tebi. Mora da si tek tad saznao

da je dete živo, pa ga tražiš, meni ispred nosa. Trebalo je da te pustim da

ga nadješ, pa da vas ubijem zajedno. Ali nisam mogao da odolim kad si

mi već na poslužavniku. A to kopile ću već pronaći i sam. I pobrinuti se

za njega.

Žozef se ponovo popeo na krov.

Ovo je bilo dovoljno. Neće ih ubiti do jutra. Do tada ima vremena da

smisli nešto. Kroz tavanski prozor on spazi onu mladu devojku od malo-

pre. Bila je bleda i unezvereno gledala okolo. On joj mahnu da skrene

W & N

pažnju. Kad ga je spazila kako visi vi reći kroz tavansko prozorče, samo

što se nije glasno nasmejala od olakšanja. On stavi prst na usta. Ona

klimnu glavom. Pokaza joj palcem kao da pije nešto. Ona opet klimnu

glavom i ode u kuhinju. Ubrzo se iz kuhinje začuše glasovi devojaka.

– Pa, momci, ovo je krčma. To je mesto gde se jede i pije, a valjda

vam je zabave uz mačeve bilo dosta?

’’Momci” veselo zagrajaše. Ubrzo se začu lupkanje čaša i krčaga.

Dobro je. Samo da popiju što više. Ženskom kikotu pridružilo se njihovo

pijano graktanje.

Žozef se sav ukočio na krovu kad posle otprilike sat vremena proviri

jedna ženska glava.

– Dodji. Skoro svi spavaju – šapnu ona.

On se protegnu i oprezno provuče kroz prozorče.

– Gde je ključ od ostave?

Ona izvadi iz džepa svežanj ključeva i zvecnu njima.

– Daj mi taj ključ, pa se skloni negde.

– A, ne. Hoću sve da vidim.

– Gledaj, ali iz prikrajka. Nemoj da ostaneš bez glave ako neko greš-

kom zamahne malo jače – upozori je Žozef, pa se došunja do ostave.

Ključ jedva čujno škljocnu u bravi. On proviri. Unutra je bila gomila

oružja. Brzo dohvati nekoliko mačeva i bodeža. Šta je mogao, zadenuo

je za pojas, pa krenuo prema zadnjoj sobi. Ali tamo je stajao namršteni

stražar. Neće moći da ga zaobidje bez borbe, a to bi diglo uzbunu.

Devojka je provirivala. Žozef pokaza prstom na stražara, pa opet kao

da pije i jede. Devojka se osmehnu. Posle nekoliko trenutaka već je nosi-

la poslužavnik prema nepoverljivom stražaru.

– Baš mi te je žao – reče mu ona umiljato. – Svi su večeras dobili svo-

je, samo ti ovde čamiš sam i gladan.

– Jeo sam.

– Hajde, sedi kao čovek. Sad je bar sve gotovo. Sve ste ih pohvatali.

Možeš i ti da se malo opustiš.

Čovek htede da odbije, ali kad baci pogled na pečenje i vino, predo-

mislio se. Počeša se po čupavoj glavi.

– Pa, malo okrepljenja, sad kad je sve gotovo, neće da škodi.

– Naravno. Moj je zadatak da se pobrinem da svi budu siti i namireni.

– Je li? – odmeri je on grizući veliki komad mesa i otpijajući iz boka-

W & N

la.

– Naravno – prošla je pored njega i zavodljivo se naslonila na dovra-

tak sa druge strane, primoravajući ga da okrene ledja hodniku. Stražar joj

pridje još jedan korak. Žozef skoči nečujno kao mačka i udari ga po gla-

vi. Ovaj se ispruži bez glasa. Dobro je, izvežban je u udaranju tvrdih

glava.

– Brzo, ključeve.

U mračnoj sobi nastade tišina kad se vrata otškrinuše.

– Jeste li dobro? – upita tiho Žozef.

– Sada smo odlično – skoči prvi momak na noge. Žozef im pruži oru-

žje. Nije bilo za sve, ali snabdeće se kad izadju odavde.

– Samo polako. Gazda je još u glavnoj sobi sa Dentonom. Moramo da

budemo veoma oprezni.

Oni se nečujno rasporediše u hodniku. Jedni krenuše niz hodnik da se

obračunaju sa razbojnicima u krčmi. Ostali se polako iskradoše napolje

da se pobrinu za stražare i obezbede konje.

– Diboa, jesi li to ti? – začu se ljutiti šapat iz mraka u dvorištu.

Došljak zastade.

– Tepjer?

– Prokletstvo. Nameravao si da razbiješ moju tvrdu glavu, dečko.

– Otkud ti ovde?

– Video sam malog kako se šunja preko krova u krčmu. Znao sam da

će tamo sve biti u redu, pa sam ostao da se pobrinem za stražare napolju

i da osiguram da nam ne ukradu konje. Svi su sredjeni, vezani i na gomi-

li u štali. Ne brini.

– Sam si ih sredio?

– Pa vi ste se nešto mnogo dugo zadržali tamo. Nisam imao šta drugo

da radim – pravdao se starac. Diboa se tiho nasmeja. – Je l’ tamo u krčmi

sve u redu? – upita.

– Nadam se. Ostao je još samo gazda sa Dentonom u glavnoj sobi.

Valjda će biti u redu.

– Mora da hoće. Kad je mali u kući, sve će biti u redu.

– Ti si baš siguran u to?

– Da si ga video kako se šunja preko krova kao veverica, i ti bi bio. Pa

zar nisi slobodan, zahvaljujući njemu?

– A ti si, starče, sve prepustio njemu, a sebi ostavio lakši posao? – na-

W & N

smeja se mladić.

– Šta lakši? Da si samo video kako ovi tvorovi imaju tvrde glave. Sve

su mi žuljevi izašli po rukama od stezanja močuge kojom sam ih mlatio.

Iz krčme se začu buka i lomljava.

– Idem ja ipak tamo. Možda gazdi treba pomoć – otrča Diboa.

– Eh, mlado-ludo. Neće da sluša kad mu kažem da će sve biti dobro.

Imam ja nos za te stvari. Kao da je gazda mali dečko. Ma ima on da raz-

bije Dentonu onu poganu glavu, čim se malo sabere.

Ubrzo se sve utiša. Tepjer sede da se odmori.

Odjednom se na vratima krčme stvori neka gužva. Odnekud dojuriše i

konji i nekoliko jahača nestade u noći. Za njima istrčaše Diboa i još ne-

koliko ljudi.

– E, pa Tepjere, nisi dobro obezbedio stražu. Denton je upravo pobe-

gao.

– Ma nije valjda. Ali sve sam ih onesposobio – čudio se ovaj.

– Ovi su se očigledno sakrili kao rezerva. Mora da su njegova lična

garda. Ali šta je tu je. Glavno da nemamo gubitke.

– Kako je gazda?

– Dobro. Još ne može da veruje. Momci mu upravo pričaju kako nas

je Žozef izvukao. Ne brini, pomenuće i tebe.

– Tebi je do šale, ali u mojim godinama da celu noć udaram neke tvr-

de glave... – gudjao je Tepjer. – Nadam se da ćemo uskoro kući. Star

sam ja za ove stvari.

U krčmi je nastalo zatišje. Fonblan je sedeo u glavnoj sobi. Jedan od

momaka previjao mu je ruku.

– Kažem ti da je samo ogrebotina – gundjao je on.

– Moglo je da bude mnogo gore da nije bilo ovog momka – reče neko

i svi se okrenuše prema Žozefu koji je skromno stajao u uglu. On se ma-

lo zbuni i pocrvene. Svi su ga ljubopitljivo gledali kao da ga tek sad vide

prvi put. Uto upade Tepjer, probijajući se kroz gomilu.

– Ajde, mičite zadnjice i napolje na stražu. Dosta mi je hladnog noć-

nog vazduha. Devojko, daj nešto da se zagrejemo – doviknu on krčmari-

ci.

Svi opet zažagoriše, smejući se i počeše da se razilaze. U sobi ostado-

še Tepjer, Gankur, Diboa i Žozef. Fonblan se okrenu ovom poslednjem,

W & N

toplo ga pogledavši. On pocrvene i saže glavu.

– Moram da vam zahvalim u ime svih. Kako sam čuo, vi ste najzaslu-

žniji što smo svi živi i zdravi.

Mladić se promeškolji sa nelagodom. Podigao je malo glavu i ispod

oboda šešira uhvatio opet grofov pogled.

– Bogami, kad sam ga video kako se prebacuje preko krova kao mač-

ka, znao sam da će sve biti u redu u glavnoj zgradi. Zato sam se ja pobri-

nuo za ove gadove napolju – pričao je Tepjer preko zalogaja.

– Šta, ušao si preko krova? – upita grof mladića sa radoznalim sjajem

u očima, odmeravajući njegovu vitku priliku kao da procenjuje da li je to

moguće.

– Nije mi bilo teško. Navikao sam – skromno odvrati on, skrećući po-

gled. Grofove oči prosto su žarile. Bilo je teško spokojno izdržati taj

pogled.

– Ti si izgleda imao mnogo uzbudljiviji život nego što sam pretpos-

tvljao – reče grof malo zamišljeno, ne skidajući pogleda sa mladića, koji

opet natuče šešir na oči, skrivajući se ispod velikog oboda. – Žao mi je –

dodade.

Žozefa ove reči naročito pogodiše. Htede da kaže nešto, ali odustade.

– Vidite, dečku još ni brada ne raste, ko zna koliko je mlad, a tako

hrabar. Pa, još nas je tek upoznao, a spašava nam živote – podsticao je

Tepjer, ispijajući žudno vino i stavljajujći u usta ostatke pečenja. – Ah,

nevaljalci jedni, svo su pečenje smazali. Ništa mi nisu ostavili – gundjao

je.

– Žao mije, – reče Žozef – to je bio deo plana. Da se najedu, napiju i

legnu da spavaju. Ipak ih je bilo mnogo više – završi divno se osmeh-

nuvši. To primetiše svi u sobi.

– Izgleda da nisu svi učestovovali u napadu. Oni što su Dentona čeka-

li i pomogli mu da pobegne, bili su rezerva.

– I meni se tako čini. Lukav je on.

A i procenio je da nas je manje, da ne moraju svi da učestvuju u na-

padu.

– Ali nije računao da ćemo se izvući – komentarisao je Gankur.

– Još jednom vam hvala. Da nije bilo vas, ne znam da li bi Tepjer us-

peo da nas izvuče iz nevolje. A gde ste vi bili u to vreme, Tepjer, kad su

oni naišli?

W & N

– Dremao u štali – odgovori umesto njega mladi Diboa sa osmehom.

– Vidiš da je korisno da se ponekad dremne – odvrati Tepjer punim

ustima. – Izvinite, ogladneo sam od napora.

Žozef se opet zbunio i ućutao, krijući oči. Ovaj razgovor malo ga je

ošamutio. Imao je utisak kao da su on i grof sami u sobi, a reči imaju

neko drugo značenje, koje samo oni razumeju. Bolje bi bilo da bude ma-

lo oprezniji. Ovo može da završi loše po njega. Veoma je neoprezan.

Zašto je uopšte gledao grofa onako malopre? To ne sme da se ponovi.

Fonblan, kao hipnotisan, nije mogao da odvoji oči od njega. Mladić je

stajao u dovratku, visok,vitak. Bez obzira na bezličan kaput, stare panta-

lone i grube čizme, moglo je da se ispod njih nazre mlado, vitko telo.

Grof proguta pljuvačku, kao da ne može ni da diše.

– Dozvolite da se povučem. Bilo je i previše uzbudljivo noćas, kao

što reče gospodin Tepjer – reče mladić, isto tako pometen.

– Nisam ja nikakav gospodin – odvrati Tepjer žvaćući. – Zovi me sa-

mo po imenu, sinko. Dugujem ti bar toliko. Da nije tebe, ovaj ovde gos-

podin ostao bi mi dužan bar tri plate. A da ne pominjem svoju sopstvenu

kožu. Ne bi mi bilo lako da ih sve sam savladam. Kad su svi ostali smo-

tani dozvolili da budu uhvaćeni.

Svi se nasmejaše njegovim primedbama i kao da je napetost i nelago-

dnost malo popustila. Žozef to iskoristi da se lako nakloni i nestane. Za

njim ubrzo nestade i Diboa. Preostalu dvojicu Tepjer pogleda ispod oka,

uze tanjir i bokal i izadje i on. Sada će verovatno konspirativni razgovo-

ri.

– Grofe, šta kažete na ovo? – upita Gankur. – Spas je došao sa najma-

nje očekivane strane. Još ne mogu da poverujem.

– Neverovatno. Zaista sam ipresioniran. Ovako nešto nisam mogao da

sanjam ni u najludjim snovima. Šta mislite, gde je naučila ovako da se

bori?

– Psstl Još uvek nije sigurno da se otvoreno govori. Možda negde pri-

sluškuje – upozori ga šapatom Gankur.

– Baš me briga! Sutra krećemo kući. I ona ide sa nama – bio je uporan

grof, mada i on utiša glas.

– Oprezno, grofe. Znate šta se desilo kad ste zadnji put hteli da bude

po vašoj volji.

Ovaj se smrknu, razmišljajući. Pobegla mu je ispred nosa.

W & N

– Šta da radim? Mora da podje sa mnom. Ne mogu je valjda ostaviti

ovde u krčmi, sada kad sam je konačno pronašao.

– Neka za sada podje kao momak u pratnji. Usput ćemo smisliti šta

dalje. Budite pažljiviji. Može da nasluti da ste je prepoznali, pa da pobe-

gne pre nego što smislite šta će biti dalje.

– U pravu si. Ona je jedno izuzetno divlje stvorenje. Nije bilo moguće

ni onda sa njom razgovarati razumno. A tek sada, kada je preživela ko

zna šta! Verovatno je otvrdnula pred nedaćama.

On zatvori oči. Nije mu delovala kao otvrdnula i gruba. Malopre ga je

tako pogledala da mu je došlo da ustane, pridje joj i poljubi je pred svi-

ma. Otkad sanja o tome!

– Sutra polazimo kući. Neka Tepjer i Diboa budu stalno uz nju. Ne

želim neprijatna iznenadjenja.

– To se podrazumeva. Diboa već ima zadatak, a Tepjer ju je veoma

zavoleo i ima malo zaštitnički odnos još od danas prema njoj. Momci će

se radovati da konačno krenu kući. Već su postali nervozni.

– Bogami, i ja sam. Tepjer ne zna ko je ona?

– Mislim da nema pojma. Mladi Žozef podseća ga na sina, i po toj

osnovi su danas uspostavili prijateljstvo.

– Ti si o svemu obavešten.

– To mi je posao – skromno odvrati Gankur. I njemu se išlo kući. Nije

više bio mlad da mu prija jurnjava po blatnjavim drumovima, skrivanje i

borba sa razbojnicima. Jedva je čekao da sedne pored tople vatrice i pi-

jucka vino ne razmišljajući kuda će sutra. I njemu je vreme da se skrasi.

Fonblan je mladji od njega neku godinu, ali misli da je i njemu ova pot-

raga preko glave. Trebalo bi da se oženi i skrasi.

* *

Kraljevi ljudi ujutru su preuzeli pohvatane zlikovce. Ostali su pobegli.

Grofovi ljudi već su bili na konjima, nestrpljivi da krenu kući. Žamorili

su, ne mogavši da sakriju radost. Tepjer je bio pored Žozefa. Bio je malo

zaštitnički raspoložen, ali momku to nije smetalo.

– E, hvala Bogu da idemo konačno. Izgleda da je grofu dosadilo da

baza po francuskim zabitima, pa je rešio da se vratimo kući.

Žozef baci jedan uznemireni pogled na grofa. On se već dogovorio sa

W & N

kraljevim vojnicima i pošao prema konju. Žozef je kroz stisnute oči od-

merio njegovu vitku, energičnu pojavu. Nije na njemu bilo ni traga od

sala ili podbulosti. Samo mišići.

Kad grof u prolazu baci jedan letimičan pogled prema njima, kao da

proverava da li su svi na broju, Žozef spusti glavu da mu šešir zakloni

zažarene obraze. Grof se pope na konja i podje napred, malo krutih ledja,

kao da ni njegove misli nisu baš spokojne. Dajući momcima poslednja

uputstva, delovao je sigurno, kao čovek koji zna šta radi. Poslao je nap-

red izvidnicu, postavio obezbedjenje svoje kolone sa svih strana. Već im

je rekao da idu kući, ali da neće žuriti, osim dok ne izadju sa teritojrije

koju pokriva Denton. Posle će ići polako, jer zna da su umorni. Vodio je

računa o svima. Ni traga od onog blaziranog čoveka, kome je sve bilo

dosadno, i koji je mislio samo na svoje zadovoljstvo.

Grof podje napred, a ostali za njim. Cela njegova pojava odražavala je

stabilnu, energičnu ličnost, rodjenu da bude vodja. Tepjer i Žozef išli su

iza njega, tako da su mogli da mu vide široka, mišićava ledja čim podig-

nu pogled. Žozef nije znao da li mu smeta i uznemirava ga ta pozicija.

Odavno se navikla da o sebi govori i misli kao o mladiću. Vežba i praksa

bile su neophodne da bi se opstalo u muškom svetu. Bolje je da tako i

ostane, bez obzira na izazove.

– Naš grof je baš zgodan čovek, zar ne? – reče Tepjer primetivši mla-

dićev pogled prikovan za grofova ledja.

Dečko se zbuni i pogleda u stranu.

Šteta što još nije oženjen – nastavi Tepjer.

– Svakako će se oženiti ubrzo. Naslednici titula moraju brzo da se po-

staraju za potomstvo – promrmlja Žozef tiho.

– Verovatno će poraditi na tom pitanju. Bar se nadam. Svi jedva če-

kamo da se konačno smiri.

– Da li već ima neka mlada dama koja... ovaj... se nada da će postati

grofica Fonblan? – upita opet tiho mladić.

– Eh, dečko, pola francuskih dama se nada takvoj sreći – odvrati Tep-

jer u poverenju. – Naš grof je dobra prilika u svakom pogledu. Ima ple-

mićku titulu, bogat je, i uz to veoma zgodan. Mnoge bi dame možda i

ubile da ga se dokopaju. Hi, hi!

– Verovatno one koje bi došle u obzir kao potencijalne grofice ne bi

smele da ga se dočepaju oružjem. Mislim, morale bi da budu fine, iz

W & N

poznatih porodica, bogate...

– Pa, da znaš da si u pravu. Plemići nemaju pravo da se žene po svom

izboru, bez obzira na svoju moć nad nama, običnim ljudima. Mi smo bar

po tom pitanju'više slobodni od njih. Eto, ja i moja Rozi, kad smo se

zaljubili, niko nas nije sprečio da se venčamo.

– Ali sa višom klasom to nije slučaj – zaključi tiho Žozef.

– Ja nisam baš stručnjak po tom pitanju, ali u pravu si. Nekad lično

kralj odlučuje ko može sa kim da se venča. Čuo sam slučajeve da je po-

kojni kralj Luj XIII zabranjivao neka venčanja za koja mu se učinilo da

nisu prikladna ili po njegovoj volji.

– To je verovatno bilo u slučajevima kad neko od njih nije poticao iz

vladajućeg staleža?

– Moguće. Znaš, ni malo im ne zavidim. Jeste da nisam bogat, da sam

se izmučio više nego što moje godine mogu da podnesu u poslednje

vreme, ali ipak mi je lepo i srećan sam. Imam lepu službu kod dobrog

gospodina, ženu koju sam sam odabrao, koju volim i sa njom imam do-

voljno dece da sreća bude potpuna. Eto, videćemo kako će se naš gospo-

dar oženiti. Nešto mi govori da to neće ići baš lako.

Kako to mislite?

– Pa, ne bih voleo da dodje u sukob sa kraljem prilikom odabira žene

za sebe. Naš grof Fonblan prilično je svojeglav i samostalan. I pre je bio

takav, ali sada, kad je očvrsnuo, naročito će mu biti teško ako treba da se

nekome pokorava. A kralj, bez obzira koliko je mlad i neiskusan u vla-

danju, ne verujem da će dozvoliti da mu podanici rade šta hoće. Oni na

najvišim položajima moraju pokazati najviše poslušnosti prema njemu.

Šta će onda biti sa onima ispod, ako se vidjeniji ne pokoravaju?

– Možda će se oženiti nekom koja je kralju po volji? – upita Žozef s

mukom. Nije baš uživao u ovom razgovoru.

– Možda će i pristati na neku koju mu kralj odabere. Nadam se samo

da će biti srećan sa njom To mu je veoma potrebno. Dosta se namučio,

zaslužio je sreću.

– Gospodi njegovog ranga' u većini slučajeva ne zavisi sreća od sup-

ruge kojom se ožene – primeti suvo mladić.

– U većini slučajeva. To su oni plemići koji se dosadjuju u svojim

dvorcima i nemaju šta pametnije da rade osim da posle ženidbe jure tud-

je žene i devojke. Ali naš gazda nije takav. On je častan čovek. I njegov

W & N

otac je bio častan i do poslednjeg trenutka borio se za našeg mladog kra-

lja. Ne verujem da je ovaj to zaboravio. Svoju sopstvenu porodicu je

često zapostavljao da bi se našao kralju u teškim vremenima. Ti si mlad

dečko, ne znaš šta je sve bilo, ali lako je moglo da se desi da naš kralj ne

dočeka svoju titulu, da nije imao odane ljude uz sebe. To su bila opasna

vremena, ne povratila se!

Neko vreme jahali su u tišini, svako sa svojim mislima u glavi.

– Ako i bude morao da se oženi po kraljevom naredjenju, niko mu ne

brani da ženu ostavi na nekom od svojih imanja, a da on živi komotno na

nekom sasvim drugom. Ima ih bar dovoljno za izbegavanje neželjene

supruge – zaključi mudro Tepjer posle kraćeg razmišljanja.

– Mislite da bi živeo sa nekom drugom ženom?

– To se često dešava. Gospoda imaju po nekoliko ljubavnica, ako to

žele. Niko ih u tome ne sprečava.

Žozef se namršti, zagledavši se opet u grofova ledja. Tepjer to prime-

ti, pa podje brzo da pravda svog gospodara.

– Ti si još mlad i neiskusan. To je sasvim prirodno. I dok nikome ne

smeta, svi su zadovoljni.

– Možda bi nekome i smetalo. Ljubavnice nikad nisu sigurne koliko

će gospodinova naklonost trajati.

– One se retko bune. Obično su zadovoljne što dobiju i toliko. To su

često devojke iz nižeg staleža. Kako bi one mogle inače da uživaju u

bogatstvu i raskoši ako ne pristanu na takvu ulogu?

Izmedju njih ugura konja mladi Diboa, primoravajući ih da se razdvo-

je i prekinu razgovor. Žozef to sa neraspoloženjem ali i olakšanjem do-

čeka. Ne želi više da razgovara o ovoj temi. I dosta mu je bilo i ovog

putovanja i gledanja u grofova široka ledja.

– Tepjer, šta si se toliko raspričao? Opet daviš dečka svojim filozofi-

jama? – Diboa se pitao da li je trebalo da se ranije umeša u razgovor, pre

nego što se načini neka šteta. Primetio je sve veće neraspoloženje na

Žozefu. To se grofu neće dopasti, a njemu će otežati posao. Moglo bi

dečku da padne na pamet da pokuša da ode. Ne sme da dozvoli da ga

traže ponovo, naredne tri godine.

– Samo smo lepo ćaskali.

– O čemu?

– Pa, o našem grofu. O tome kako se ljudi iz vladajućeg staleža žene

W & N

plemkinjama... i tako to.

Diboa podje napred i izravnja konja sa grofovim. Ubrzo grof diže ru-

ku i naredi odmor. Šumarak je imao prijatnu hladovinu, i svi sa olakša-

njem sidjoše sa konja. Nije bilo lako jahati po ovakvom suncu, pa čak ni

polako.

Žozef je sedeo malo dalje, veoma neraspoložen. Grof je razgovarao sa

svojim ljudima, dajući dalje uputstva i bacajući povremeno pogled na

njega. Kad je završio, polako mu pridje i spusti se ispod drveta pored

njega.

– Eh, nisam ja više tako mlad. Umorio sam se – reče naizgled nehaj-

no. Žozef je ćutao.

– Zašto ste tako neraspoloženi? Sve se dobro završilo. Idemo kući,

odmorićemo se...

– To nije moja kuća – odvrati Žozef.

Fonblan je brzo razmišljao. Očigledno se ta pomisao nije sada rodila.

Mora da se formirala odavno i već duže vreme ga muči. To pokazuje ova

tuga na njenom licu.

– Dobrodošli ste i vi, rekao sam vam već. Momci vas vole, neće vam

niko smetati. I sve već poznajete. Dopašće vam se – blago je govorio, ali

nepoverenje i neraspoloženje nije mogao da razbije. On reši da pokuša

još nešto. – Vi znate da prema vama osećam veliku zahvalnost. Vi ste

nam svima spasili život. Ne morate da udjete u moju kuću kao službenik.

Možete i kao... gost.

Žozef se vidno trže na ove reči, i malo odmače. Grofove oči isijavale

su prejak sjaj i bio je previše blizu za ovakav razgovor. Mladić ustade.

– Idem malo da prošetam. Razmisliću – reče i udalji se.

Fonblan ga odgleda kako nestaje u grmlju. Stvari prete da izmaknu

kontroli. Dečko postaje suviše oprezan. Da li sluti da on zna? Diboa ubr-

zo nestade u grmlju za njim.

Putovanje se odvijalo bez zastoja i nepredvidjenih dogadjaja. Osim

što je Žozef postajao sve neraspoloženiji. Fonblan oseti daje njegovo

nestajanje pod okriljem neke od narednih noći sasvim izvesno. Moraće

da se postara da do toga ne dodje.

Veliko grofovo imanje već je bilo blizu. Ljudi su se radovali kad po-

češe da nailaze na poznate prizore. Fonblan ih više nije ni toliko terao da

se kreću u strogoj formi. Nadao se da su sada već na sigurnom terenu.

W & N

Kroz krošnje drveća ukazaše se tornjevi na zamku. Ljudi požuriše, nes-

trpljivi da što pre stignu.

Žozef je neprimetno zaostajao. Bar je on tako mislio. Sasvim stade u

jednom zaklonjenom šumarku, pustivši ostale da požure. Stajao je sas-

vim zamišljen, kad nešto šušnu pored njega. Grofove pronicljive oči po-

čivale su na njemu.

– Neki problem?

– Ne... Samo... Nisam baš siguran da želim da udjem u vaš zamak.

– A šta želite?

– Slobodu. Da radim šta hoću, idem kuda hoću. I budem ono što ja

želim – Žozef ga je gledao u oči. Grof oseti neko bockanje niz kičmu.

Kakve lepe, pametne oči!

– Onda neću ni ja tamo.

– Kako to? To je vaš dom. Verovatno vas nestpljivo očekuju.

– To je njihova briga. I ja želim da budem slobodan i radim šta hoću.

Ako vi idete, idem i ja sa vama.

– Nisam rekao da mi treba društvo – reče Žozef malo suvo.

– Nisam ni ja želeo da vam se namećem. Samo mislim da vam treba

neko... da vam se nadje. Verovatno vam nije lako samom. Razbojnici,

pusti drumovi, hladne štale za prenoćište... To ne može da deluje baš

privlačno – nije skidao pogled sa Žozefovog lica, i ne promače mu blagi

drhtaj koji ulovi krajučkom oka.

– Vi, u stvari, ne želite da idete sa mnom. Umorni ste i jedva čekate

da stignete kući – odvrati ovaj ne gledajući ga.

– I to je istina. Ali samo ako i vi podjete sa mnom. Ineče ću morati sa

vama.

– Zašto?

– Od svakog lepo vaspitanog gospodina se očekuje da se nadje... dami

u nevolji – reče on ravnim glasom.

Žozef se trže, prostreli ga pogledom. Konj se uznemireno okrete, ali

grof je već držao njegove uzde u svojim rukama.

– Ne bežite. Neću vam ništa – reče on blagim glasom.

Žozef je sav drhtao. Izgleda da je došlo vreme da se otvore karte.

– Od kada znate... – poče ona.– Od kad sam vas ugledao ispred krč-

me. Prošle godine sam imao jednu pogrešnu procenu, ali prošlo je dosta

vremena i nisam mogao da budem siguran. Bio je jedan mladić za koga

W & N

sam pomislio da ste možda vi. Onda sam se uverio da nije... Ali ovoga

puta nisam mogao da pogrešim. Taj veliki šešir i kaput nisu mogli do-

voljno da vas preruše da vas ne prepoznam.

– Ko još zna? – upita ona málaksalo. Zašto nije skupila snagu, okre-

nula konja i pobegla?

– Gankur. I verovatno Diboa.

– On je bio zadužen da me čuva?

– Ne onako kako vi mislite. Bio je zadužen i da se brine da vam se

nešto ne desi. Znate na čijoj smo se teritoriji nalazili. A i da ne nestanete

izenada kao pre tri godine.

Ona opet zadrhta kad se setila dogadjaja od pre tri godine. To joj nije

bilo drago sećanje. Taj i ovaj ovde grof nisu imali zajedničke crte. Ono-

ga se nije rado sećala. Ali ovaj ovde... Bio je nešto sasvim drugo. Nešto

što ju je još uvek sprečavalo da okrene konja i ode.

– Ne želim da udjem u taj vaš zamak. Ne želim ni da vam budem lju-

bavnica.

– To vas niko ne tera.

– Tako ste rekli i pre tri godine, pa...

– Pa sam došao pijan. Ali od te noći nisam ni kap alkohola popio. Uo-

stalom, ja nisam poznat po tome da uzimam žene protiv njihove volje.

Čak ni tada nisam tako nešto radio – reče grof malo suvo.

– Zašto ste me tražili sve ovo vreme? Ja vam nisam bila ništa osim

prolazne... zagonetke.

– Ne znam ni sam – priznade on.

– Jednostavno mi to nije dalo mira. I brinuo sam za vas. Znao sam da

je 'mladoj devojci teško da opstane sama. Zato sam poslao glasnike sa

vašim opisom i naložio da traže i devojku i mladića tih godina i izgleda.

Pretpostavio sam da će vam biti lakše ako se prerušite u muško.

– Da. Mnogo je lakše kad se čovek maskira. Ovo je muško društvo.

– Dodjite, molim vas. Obećavam da vam se ništa neće desiti. Pa, ni-

sam ja životinja. Već ste imali prilike da me upoznate. I vi ste od prvog

susreta znali ko sam, pa ste se ipak vratili da mi spasite život. Recite mi,

zašto ste to uradili? To pitanje me muči.

– Da, znam da je bilo mnogo pametnije da gužvu iskoristim i pobeg-

nem. Nekako sam imala utisak da ste me prepoznali. Ali nisam mogla da

vas sve ostavim na cedilu. Častan čovek to ne radi,

W & N

– Vi ste ipak devojka. Uleteli ste u veliku opasnost – reče on blago.

– Ne umišljajte previše. To nije bilo namenjeno specijalno vama – re-

če ona brzo i odmaknu konja malo od njegovog. Još su stajali u šumarku.

– Nisam ni mislio da je to što ste nešto posebno osetili prema meni.

Nisam ja baš tako umišljen i uobražen.

– Bojim se da udjem u taj vaš zamak.

– Ako se bojite mene, budite gost kod Tepjera i njegove porodice. On

bi vam sigurno priskočio u pomoć, čak i ako treba da vas brani od mene.

Veoma vas je zavoleo – zaključi grof videći da se devojka koleba.

– Pa u kom vidu bih ja tamo boravila?

– U kakvom god vi hoćete. Samo sam želeo da vas pronadjem i sklo-

nim. Ne za svoje lično zadovoljstvo. Osećao sam... da tako nešto treba

da uradim.

– Želela bih da udjem tamo ovako, kao Žozef. U muškom odelu. I da

niko ne zna ko sam.

– U redu. Kako god vi odlučite. A hoćete li da mi kažete kako vam je

ime? Pravo ime. Anabela?

– Ne. To mi je dala Mari Kusjer. Inače sam krštena kao Žozefina.

– To je ono što me neprestano kopka. Da li znate svoje poreklo?

– Ne naročito. Ima u manastiru nešto mojih stvari, koje su tamo ostale

sklonjene. Jedan medaljon, pismo. I neke lične stvari. Verovatno moje

majke. Pretpostavljam da sam ja neko vanbračno dete. Ne maštajte pre-

više o tome. Vi i ja nisamo iz iste klase. I to je ono što će uvek da stoji

izmedju nas.

– Mislite zbog braka?

Ona naglo pocrvene, kao da je već razmišljala na tu temu.

– Zbog bilo čega. Ja neću da budem ničija igračka. A neću se ni uda-

vati. To sam odavno rešila. Nisam nešto oduševljena muškim intereso-

vanjem koje sam izazivala dok sam bila... u suknji.

– Vi ni u kom slučaju niste stvoreni da budete ničija igračka. To sam i

ja osetio na svojoj koži... i glavi. Odavno. A bilo koga da pitate iz moje

družine, svi će vam odati duboko poštovanje, koje vi apsolutno zaslužu-

jete, kao poštena i hrabra, požrtvovana osoba, ne samo kao devojka.

Ona ga je proučavala, pitajući se koliko je iskren. Lepo priča, nema

šta. Obrazovan je, lepo vaspitan, zgodan. Može da priča i zamaže oči

kome god poželi. Da li da mu dozvoli da je ubedi? Šta će biti kad se teš-

W & N

ka kapija na zamku zatvori za njom? Hoće li biti uhvaćena u zamku?

Pogledala ga je. Zrak sunca provlačio mu se kroz kosu, bacajući na lice

neki prijatan izgled. Zadrhtala je. Nema snage da ode od njega.

– U kom ste manastiru bili? – upita je i ona mu odgovori. – Dobro, to

nije daleko odavde. Odmorićemo se, pa možemo sutra tamo da odemo i

uzmemo te vaše stvari, I malo nešto ‘saznamo o vašem poreklu.

– Ne nadajte se previše. Ne verujem da ćete nešto značajno otkriti.

– Ipak želim da pokušam. Zar vaš ne kopka da saznate nešto više o

sebi?

– Saznala sam koliko sam mogla i to mi ništa nije značilo.

– Pa, možda ja mogu da pomognem. Hoćemo li?

Ona klimnu glavom i krenu polako prema zamku. On se okrenu i pro-

dorno zviznu.

– Je I to znak za Diboa? Kažite mu da nam se pridruži, neću bežati.

On se nasmeja i mahnu. Odnekud se stvori Diboa, malo zbunjen.

– Gospodjica, odnosno Žozef kaže da možeš da nam se pridružiš. Ne-

će bežati.

Diboa se nakloni, ne pokazujući iznenadjenost.

– On je, uz Gankura, moj najpouzdaniji čovek – reče grof, a Diboa

porumene od zadovoljstva. – I biće obojica posebno nagradjeni kad stig-

nemo kući.

Kad su ujahali u prostrano dvorište, već je vrilo kao u košnici. Žoze-

fina se malo osvrnu, oklevajući, ali Fonblan se ohrabrujuće smeškao.

Odnekud istrča Nani i sjuri se prema njima. Svo troje zbunjeno zastado-

še, pitajući se svaki na svoj način kome je upućena ova dobrodošlica.

Žozefina zastade malo iza, ali pored nje zastade i Diboa. Već su sjahali i

čekali ispred štale da im prihvate konje. Ali Nani protrča pored grofa i

baci se Dibou u naručje, sva u suzama.– Ah, stigao si! Čudovište jedno,

poruku mi ni jednom nisi poslao da si dobro!

Diboa zbunjeno susrete grofov nasmejani pogled.

– Sada nam je jasno ko je najtoplije dočekan ovde – zaključi grof do-

broćudno, nastavljajući dalje. Žozefina podje za njim, ostavljajući mlade

da se objasne. Teško da bi je Nani sada zagledala i prepoznala. Bila je

zauzeta na drugoj strani.

– Nani... – reče Diboa zbunjeno, pogledavši za grofom koji je već

ulazio u kuću.

W & N

– Crkavala sam od brige da ti se nešto nije desilo, ti... bezobrazniče

jedan – plakala je i smejala se istovremeno.

– Ali... Ja sam mislio da si ti grofova devojka... – zbunjeno reče on.

– Ah, glupane jedan! To je bilo samo da te napravim ljubomornim.

Ali ti ništa nisi pokazivao, prokletniče. Nisam više znala šta da radim,

kako da privučem tvoju pažnju.

– Pa, konačno si uspela – reče on i poljubi je pred svima. – Šta misliš,

da li će nam grof dati dozvolu da se venčamo?

– Pitaj ga – reče ona i povuče ga ponovo prema sebi. – Ali malo kas-nije. Sada dodji ovamo.

III

Žozefina se pitala koju će sobu dobiti, pošto je Fonblan insistirao da

se smesti u kući kao njegov gost. Takodje se pitala i šta drugi o tome

misle. Niko ništa nije komentarisao.

Svi su izgledali suviše srećno što su konačno kod kuće, da bi se sad

bavili pitanjima koga grof zove u goste.

Dok se pela poznatim stepeništem, srce joj je udaralo u grudima. Pra-

vo od stepeništa bile su njegove odaje. Tu je bila zatvorena onog dana

pre tri godine. Kad su skrenuli desno, malo je odahnula.

Dobila je sobu blizu njegove. Dobro, bar je nije smestio u svoju drugu

spavaću sobu. Njegove odaje su osim sporne prednje sobe u kojoj su

vodili borbu, imale dve spavaće sobe. On je spavao u sobi sa leve strane,

a ona soba desno... verovatno je bila predvidjena za spavaću sobu njego-

ve buduće žene. Ona reši da se više ne zamara brigama koje su možda

još daleko. Brigama kao što je, na primer, njegova ženidba.

Sutradan su odjahali do manastira. Poveo je i ljude za pratnju koji su

se držali na pristojnoj udaljenosti i dozvoljavali im da budu sami. Vero-

vatno su do sada sve shvatili.

Na povratku, on ljude posla kući. Skoro ceo dan je prošao. Bili su u

podnožju zamka, već kod kuće. Nije bilo potrebe da ih zadržava, a nije

mu se žurilo kući. Bio je pun utisaka od kako su izašli iz manastira, teško

je krio uzbudjenje.

W & N

On sjaha na divnom proplanku pored reke. Sidje i ona sa konja. Nji-

hova poseta manastiru bila je više nego produktivna.

– Ne mogu da verujem. Ti si Margaritina ćerka! – stade ispred nje.

– Čini mi se da ste više oduševljeni nego iznenadjeni – primeti ona.

Sve vreme se pitala čemu vodi ovo njegovo insistiranje na utvrdjivanju

njenog porekla. Čak i sada, kada se utvrdilo da je ona ćerka njegove ne-

kadašnje velike dečačke ljubavi, nije znala u čemu se sastoji ta povolj-

nost. To je neće uzdići na društvenoj lestvici. I dalje ostaje nezakonito

dete, bez pare u džepu. I ni korak bliža njemu. Toga mora i on da bude

svestan.

– Priznajem da sam pomišljao o tako nečemu. Najviše me je podsta-

kao Denton svojim primedbama. Ali sada sam se uverio. Zamisli, ostao

ti je medaljon sa njenom slikom. Daj još jednom da ga vidim.

Ona mu bez reči pruži medaljon. Na prednjoj strani bila je slika Mar-

garite Senje, devojke koja ju je rodila. Na drugoj strani slika nekog mla-

dića. To joj je verovatno bio otac. Žozefina se pitala iz kog razloga pro-

ističe Fonblanovo oduševljenje. Nije valjda još uvek mislio na njenu

majku, posle toliko godina? Njemu je bilo upućeno njeno poslednje pis-

mo, sa izvinjenjem i kajanjem što je pobegla iz sigurnosti njegovog do-

ma, uz nadu da će joj oprostiti njenu nepromišljenost i pobrinuti se za

njeno dete.

– Vi ste je poznavali. Kakva je bila? – upita ga tiho, dok je zaneto i

zamišljeno gledao sliku u medaljonu.

On se prenu. Kao da se trudio da odagna senku sa svog lica.

– Imate dosta sličnosti. Možda me je to podsvesno pokrenulo da te

pronadjem. Obe ste svojeglave, tvrdoglave i radite tačno ono što naumi-

te. I ona je bila hrabra kao ti, samo nije bila tako... oprezna i spretna. To

je platila skupo.

– Bila je ipak dama iz visokog društva, zaštićena i pažena celog živo-

ta. Ja sam u nevoljama naučila da se čuvam.

– I to je skupo iskustvo. Da li ste imali nekad... osim sa mnom... neko

zaista neprijatno iskustvo sa muškarcima? – upita je malo sa ustezanjem.

– Ništa sa čim nisam mogla da izadjem na kraj – odvrati ona kratko.

– Nije vas niko zaista... povredio?

– Zašto vas to brine? Nisam bila ni sa jednim muškarcem do sada –

odvrati ona hladno. Svi su oni isti. Napadaju redom, a voleli bi da su

W & N

svima prvi.

– Nemojte pogrešno da me shvatite. To nije moja stvar... Samo želim

da pomognem, ako treba.

Ne treba mi pomoć. Sasvim sam u redu – reče i odšeta dalje do reke.

Konje su vezali u hladovini. Gledao je kako šeta. Još je bila u svom

jučerašnjem muškom odelu.

Nije je terao da obuče haljinu. Ne bi pristala i da jeste. Ona je zais-

ta,‘kao i Margarita, radila samo ono što želi. Pitao se... nadao se da je

zaista niko nije povredio. I bez toga je prava divljakuša, a još i da ima

neku traumu... Mogao bi da se oprosti sa nadom da će joj se ikada pribli-

žiti... onako kako bi zaista želeo. Ali zasada je veoma daleko čak i od

takvih pomisli. Od kako joj je otkrio da zna da je to ona, sva je na opre-

zu, kao zategnuta tetiva, samo čeka neki njegov pogrešan potez. Ne sme

je uplašiti svojom željom za zbližavanjem.

– Šta se zapravo desilo sa mojom majkom? – upita ona kad stade is-

pred njega.

– Bila je tek nekoliko godina starija od mene. Poznavali smo se od

detinjstva. Mislim da sam oduvek bio pomalo zaljubljen u nju. Onako

kako se dečaci zaljubljuju u starije devojčice. Bila je najlepša, najveseli-

ja, najnestašnija devojka koju sam znao. Obožavao sam je. Imao sam 12

godina. Ne sećam se šta je bilo, da li neka nezgoda sa kočijom ili slično,

mi smo neplanirano svratili u njihov dvorac. Ona je bila naslednica ima-

nja, a Denton stariji rodjak kome je dodeljena na brigu posle smrti rodi-

telja. U to vreme nisam znao da je pritiska da se uda za njega i tako obe-

zbedi imanje za sebe. Već je bila trudna sa tvojim ocem. On je bio neki

sitni plemić sa službom u zamku. Nije joj bio prilika za udaju, ali ona se

zaljubila. Denton je saznao, poludeo, i kad ga je u odbila, odmah je pre-

duzeo korake da je zatvori u manastir. To su inače mesta u kojima se

poradjaju devojke iz boljih kuća, ako niste znali. One mogu ponekad i da

izadju odatle, ali naravno, bez deteta.

Slušala ga je pažljivo. On proguta pljuvačku, pa nastavi. Mora da mu

i posle 20 godina nije lako da govori o tome. Da li je istina da je dečač-

kom ljubavlju toliko dugo voleo? I posle toliko žena koje je imao kad je

odrastao, teško mu je kada se seti devojke koju je voleo kao sasvim

mlad. I koja, uz to, nije bila njegova? To je zaista veoma... impresivno.

Pitala se da li je sposoban da opet voli tako predano. Ali sada neku živu

W & N

osobu.

– Denton nije bio tu. Nismo imali vremena za gubljenje. Morao sam

da joj pomognem. U principu, bio sam prilično snalažljiv i u tom uzras-

tu. Otac mi je bio udovac dugo vremena, i bili smo prilično žilav muški

tim. Da ne dužim, uspeli smo da pobegnemo i sakrijemo se ovde kod

mene. Odmah sam poslao poruku ocu, koji je bio uz kralja. Opisao sam

mu situaciju, bez previše detalja. U stvari, nisam mu rekao da je ona već

trudna. Samo da joj Denton preti. On je pohvalio moju brzu reakciju i

čak ponudio rešenje; da se on oženi njome i tako joj da zaštitu. U to

vreme saznali smo da je Denton uspeo da likvidira tvog oca, poslao ga je

na neki zadatak sa koga se ovaj, naravno, nikada nije vratio. Moja želja

je bila da se ja oženim njom, ali to, naravno, nije bilo moguće. Ta ideja

joj se čak činila neodoljivo smešnom. Očeva ponuda u početku joj je bila

dobrodošla, ali posle je došla na ideju da brak sa njim možda i nije tako

dobra ideja. Možda će on ipak poželeti da u njoj ima suprugu, kad jed-

nom budu venčani. Mislim da joj je ta ideja bila teža nego kad smo čuli

da je Denton digao vojsku i ide na zamak. I, jedne noći se iskrala i pobe-

gla. Mislila je da će tako biti svima lakše. Ne znam uopšte kako je došla

na tako glupu ideju. Kako je mogla da pomisi da će uspeti da se lako

skloni, onako pred porodjajem i bez zaštite. Normalno, dali smo se u

potragu. Denton ima svuda uhode. Ubrzo je saznao gde da je nadje. Ali

ona je već umrla na porodjaju. Beba takodje. Odnosno, kažu da je nisu

zatekli pored Margarite... To je ono što sam ja znao. To sa bebom uvek

mi je bilo sumnjivo. Davalo je bar malo nade.

– Gospodja Kursjer me je odnela. Mora da je ona pomagala oko po-

rodjaja. To se desilo u nekoj krčmi na putu. Tako mi je ispirčala. Drugo

nije znala ili htela da mi kaže. Rekla mi je da mi je majka bila jako fina,

mlada dama u nevolji. Ona ju je zamolila, ako se njoj nešto desi, da me-

ne spasi i odnese pre nego što me nadje Denton. On me ne bi ostavio u

životu. Uzela je neke njene stvari i stavila u maramu. Da imam neki trag

o svom poreklu. Smestila me je u manastir. Ali sa 15-16 godina smatrala

je, a i monahinje tamo, da nisam za isposnički život. I tako sam se obrela

u Kursjerovoj kući. U početku mi nije bilo loše. Ona me štitila. Ali kako

je ona starila i gubila autoritet, stvari su krenule naopako. Njen sin, a

unuci još više postajali su nemogući. Pre nego što me je odveo u vaš

zamak, dešavalo mi se da i po nedelju dana spavam napolju, čak i na

W & N

drvetu ponekad. Tu nikako nisu uspevali da me pronadju, što ih je dovo-

dilo do ludila.

– Ko te je naučio onako da se boriš?

– Ah, bio je u selu neki prosjak, verovatno bivši vojnik, koji se nije

treznio. Ali u ponekim svetlim trenucima pokazivao se kao vrstan mače-

valac. Upijala sam svako njegovo uputstvo. Voleo me je. Ali to nije bilo

dovoljno da ga dugo održi treznim. U stvari, mislim da su mu Kursjerovi

momci namerno davali da pije, jer su bili ljuti na njega. Što me je on

duže podučavao, sve su veće bile modrice i čvoruge na njihovim glavu-

džama. Zato se on poslednjih dana uopšte nije treznio.

Stajali su ispod drveta i gledali u reku. On joj se okrenu, uhvativši je

oprezno za ruku.

– Žozefina, želim da znaš da ćeš u meni uvek imati pouzdanog prija-

telja i zaštitnika.

– Drago mi je da smo ipak otkrili ko mi je majka – reče ona sa blagim

osmehom. Valjda će je to otkriće štititi od njega, ako još uvek ima stare

planove sa njom.

– Nije to zbog toga. I to je jedan od razloga. Ali postoji jedan mnogo

veći. Ne znam kako da ti kažem, a da se ne uplašiš. U stvari, ti si pamet-

na devojka. Veoma si mi draga – ona povuče ruku, ali on je nije ispušta-

o. Nije se pomerao, samo joj je i dalje držao ruku. Uze njen dlan i naslo-

ni ga na svoje grudi.

Ona je malo preplašeno pratila šta radi sa njenom rukom, ali nije je

više otimala. – Ne želim da te izgubim. Nikada više.

– Ja sam vam već rekla da ne želim da budem ničija igračka.

– To nikada nećeš biti.

– To su obično devojke koje su privremene ljubavnice gospodi iz vi-

sokih krugova.

– Ti to nećeš biti... ako ne želiš. Ja te sigurno neću na to primoravati.

Ona okrenu glavu od njega. Srce mu je brže zalupalo, osetila je to pri-

slonjenim dlanom na njegov tanki kaput.

– Žozefina, iskreno mi kaži. Ti meni veruješ sve što ti kažem? Veru-

ješ da te neću ni na šta primoravati?

Ona klimnu polako glavom, i dalje ga negledajući.

– Čega se onda plašiš? – prišao joj je jedan korak i prstima joj podi-

gao bradu prema sebi. Oči su joj bile pune suza. Drhtaj mu potrese celo

W & N

telo od njenog pogleda.

– Verujem ja vama ali... – poče, ali ne završi rečenicu.

On nasloni njenu glavu na svoje grudi. Tako je bio srećan. I zabrinut.

Razumeo ju je. Kad počnu u srcu da se razvijaju i razbuktavaju osećanja

koja niste ni tražili ni želeli. Koja vas plaše i zarobljavaju sve više, a

niste u stanju da im se oduprete.

– Jasno vam je sada zašto želim da odem.

– Nema potrebe da ideš. Ja ću paziti na tebe."

– Ne.

– Ništa neće biti medju nama, veruj mi.

– Ne mogu. Bojim se. Celog života se bojim. Ja sam uvek svima bila

plen. Taj osećaj mi je duboko usadjen. Da bežim i ne dozvolim da me

uhvate i potčine.

On se saže prema njoj, zagledavši joj se u još vlažne oči. Nije se od-

makla. Spusti jedan sasvim lagan poljubac na njene usne. Kad mu je uz

uzdah obavila ruke oko vrata, on poče da zaboravlja na dato obećanje.

Zagrlio ju je jače i naslonio na drvo. Izgubiće oslonac i pasti u vodu, a da

i ne primete šta se sa njima dešava. Ljubila ga je sa skoro istim žarom

kao i on nju. Ali kad mu ruke skliznuše niz njen struk, ona ga odgurnu,

okrećući glavu.

– Ovoga sam se plašila. Sad ti je jasno.

– Ali...

– Ti si plemić. I od tebe se očekuje da uskoro obezbediš naslednika. A

ja za to nisam prikladna osoba.

– Do djavola! – opsova on, pa se prenu. – Izvini.

– Ništa. I meni dodje ponekad da opsujem, da vičem i grdim. Ali da

posmatram tvoju bračnu sreću, neću moći. I zato je bolje da se ovo pre-

kine još pre nego što počne. Ne znam kako bih podnela da te posle vidim

sa nekom drugom.

– Neću se još ženiti.

– Kralj će to očekivati od tebe. Krajnje je vreme. A možda ti je već

namenio ženu. On zausti da opet opsuje, pa se ugrize za usne. Razmiš-

ljao jé. Mora da nadje neki izlaz. Da je zadrži pored sebe.

– Tako da nam je ovo moje otkriveno poreklo ipak od male koristi –

reče ona.

– Mislim da po tom pitanju mogu nešto da učinim.

W & N

– Šta to? Ja preko noći od siromašnog kopileta ne mogu da postanem

bogata vojvotkinja.

Pogledao ju je malo drugačijim pogledom, kao da mu je sinula ideja.

– Videćemo.

– Nemojte to da mi radite.

– Šta to? – upita on mnogo bolje raspoložen nego ranije.

– Da mi dajete lažnu nadu. Šta ste naumili?

– Setio sam se osobe koja možda može da pomogne.

– Kako? Tu nema pomoći. Ko je to? Ako ste mislili na kralja, tu će

teško ići.

– Ova osoba je veoma bliska kralju, odnosno bila je uz njega u teškim

vremenima i možda ima nešto uticaja. A i nešto drugo mi je palo na pa-

met. Nadam se da će upaliti. Za to vreme.,.

– Za to vreme bolje je da se držite dalje od mene.

– Ako ti tako želiš – reče on ali je nije puštao iz zagrljaja. Ona sakri

lice u njegovom kaputu. Poljubio ju je u kosu. Tako su jednom, kad je

bio mali, očevi lovci uhvatili mladu srnu. Držao ju je u rukama, dok je

ona drhtala od straha. Želeo je da je čuva, štiti, mazi. Rekli su mu da su

je vratili majci u šumu. Sad nije tako siguran da su mu rekli istinu.

– Tako je toplo. Imam želju da se rashladim. Pričekaj me, hoću da se

okupam.

– Ovde? – nije navikla na kupanje pred drugima. Ona bar to nikada

nije radila. To je uvek bio ritual za najveću tajnost. Iz razumljivih razlo-

ga.

– Ne teram tebe da se kupaš, ne brini – nasmeja se on. Najbolje se ra-

zmišlja dok se kupa.

Od kako mu je pala ta ideja na pamet, bio je odlično raspoložen. Nje-

gova veselost odmrzavala je led i u njoj. Verovatno zato što je imala

strašnu želju da mu poveruje kako će sve biti u redu.

Skinuo je šešir, kaput i mač. Onda skide i košulju. Ostao je samo u

pantalonama. Ona stidljivo okrenu glavu, ali kad je krenuo da ulazi u

vodu, nije mogla da odoli, pa ostade da zuri u njegova mišićava ledja.

Žmarci su je svu obuzeli, i sedela je tiho na obali sve dok je on plivao.

On joj mahnu nekoliko puta, i ona mu otpozdravi, ali bila je zamišljena.

Kako ona misli da mu odoli, pitala se. Svakog dana vidjaće ga od ujutru

do uveče. A noću je u sobi do njene, na nekoliko koraka. I kad bi se zak-

W & N

ljučavala iznutra, ključ bi uvek bio u bravi. Ko joj garantuje da će biti

tako jaka da mu odoli? Šta će biti za mesec-dva kad je tako plašljiva

prema muškim rukama? On je 45 neodoljiv, sve joj je jasnije. To što joj

se dopadao sve više, brinulo ju je više od svega. Kada ga je ugledala

ispred krčme, samo što se nije onesvestila od straha. Bila je ubedjena da

nju traži i da će je odmah prepoznati i uhvatiti. Malo se smirila kad je

prihvatio njenu priču i nije pokazao znake da zna ko je zaista. Ali kasni-

je... Svesno je uletela u zamku. A osetila je da on sluti ili čak zna ko je

ona. Bila joj je tako primamljiva ona njihova igra skrivanja iza njene

maske.

Znala je od prvog momenta kad ga je videla da neće još dugo ostati

Žozef. Stigao ju je. Posle tri godine. Još kad je čula da ju je tražio toli-

ko... Baš nju. Odmah je znala da je ona u pitanju. Prestao je da pije od

one noći. Nadala se da ga nije previše jako onda udarila. Ali njegov pos-

tupak... Jednostavno, nije mogla da podnese muške ruke na sebi. Pitala

se šta bi bilo da je to veče nije napao. Da li bi ostala u zamku i dozvolila

mu da je polako navede da se zaljubi u njega i pristane da bude njegova.

Nije bila sigurna da bi uspela da mu se odupre. Ume on da bude uporan i

šarmantan kad hoće. Pa čak i tada, kroz onu njegovu aroganciju mogla je

da se nazre ispod površine njegova prava ličnost. Ali, nije joj dao priliku

da vidi šta bi bilo. Hteo je da je ima. Nije u tome videla neku razliku u

odnosu na prljave ruke Kursjerovih sinova. Svi su joj oni izgledali isti.

A sada... Svidja joj se toliko da se boji da izgubi razum zbog njega. A

opet, još uvek se boji njegovih dodira. Možda joj je u tome spas? U tom

njenom upornom strahu od muškaraca? Možda će joj on pomoći da mu

se odupre? Boji ga se a i privlači je. Šta će od toga prevagnuti? Oseća da

mora odmah da ode, jer će je ta dilema rastrgnuti. Da ode... Da bude

sama, gladna, da joj bude hladno... A ovde je on, nasmejan i topao. Da

ga bar nije srela, pomirila bi se sa svojom sudbinom i nastavila dalje

onako maskirana. Išlo joj je dovoljno dobro da može još da izdrži. Mož-

da bi zauvek zadržala muško odelo na sebi. Jedino bi tako mogla samos-

talno da živi.

Opet joj je mahnuo i osmehnuo se. Zašto joj to radi? Zar nije mogao

da nadje neku sebi ravnu, neku groficu ili vojvotkinju i koju bi zavodio i

proganjao i na kraju se oženio njome, a nju da pusti na miru. Ona bi ži-

vela kako bi živela, sama i nikada ne bi osetila ovo što joj poigrava u

W & N

stomaku kad god je on pogleda. A to se prilično često dešava. Ma, samo

da baci pogled na njegovu visoku, autoritativnu pojavu, njoj nešto zaigra

u utrobi.

Tako se promenior. Pre tri godine bio je dokoni, cinični mladi plemić,

tipičan za svoje poreklo i godine. Mislio je da može da dobije sve što

poželi i da je ceo svet krojen po njegovoj meri i potrebama. A ona se nije

uklopila u to. Pitala se opet, da tada nije pobegla, gde bi sada bila. Ovde

sa njim sigurno ne bi. Verovatno bi je se zasitio i vratio kao sluškinju

kod Kusjerovih. Ovako je ipak bolje. On je sada postao pravi pošten

mladi gospodin, zaštitnik i velikodušni kavaljer, obožavani vodja svoje

družine. Zategnuti, privlačan čovek sav u mišićima i volji kojoj je teško

suprotstaviti se.

Možda situacija i nije tako dobra kao što izgleda. Duboko je zaljub-

ljena u njega i tu nema pomoći. A još ako joj padne dosadna sujetna mi-

sao na pamet da je ona dobrim delom zaslužna za tu njegovu promenu...

Zaplela se dublje nego što je mislila da može. Ona, koja je sa svakim

napasnikom mogla da izadje na kraj, sada sedi ovde kao dobrovoljni,

ulovljeni plen i čeka ga da izadje iz vode, odvede je svojoj kući i radi sa

njom šta hoće. Jer sve manje ima volje da mu odoleva. Što je on pažljivi-

ji prema njoj i više joj daje slobode u odlučivanju, ona je sve manje volj-

na da se odupire. Kako je lukav. Zna on sa ženama dobro. Eto, i nju je

ulovio u svoj ljubavni zlatni kavez. Sama će ući u njega i zaključati ka-

tanac, prepuštajući se sudbini.

On je u medjuvremenu izašao iz vode malo nizvodno i onako mokar

pošao prema njoj. Nije mogla da odvoji oči od njega. Hiljade kapljica

vode presijavala se na njegovim golim grudima i razbarušenoj kosi, a

pantalone natopljene vodom pripijale su se uz vitke noge. Izgledao je

kao neka gipka opasna divlja životinja koja je voljna da se podvrgne

njenom pripitomljavanju. Odjednom se njegov pogled promeni. Šta mu

je?

– Pazi! – viknu on iz sveg glasa i potrča prema njoj. Ona instiktivno

skoči u stranu i izbeže napadača.

Šta je ovo? Brzo se našla na nogama i zgrabila mač. Prikrali su joj se

dok je neoprezno bila zauzeta zurenjem u njega. Dva napadača kružila su

oko nje, procenjujući verovatno da je ona lakši plen. Krajičkom oka pri-

meti da je treći već presreo golorukog Fonblana. Oh, da li je moguće da

W & N

će ovako glupo nastradati tako reći u svom dvorištu!

Ove pojave bile su joj poznate. Mora da su to ubice koje je poslao

Denton da im se osveti za onaj poraz. Treći je već nasrnuo na Fonblana.

Nije bilo vremena za gubljenje. Mora što pre da završi sa ovom dvoji-

com i potrči mu u pomoć. Ne može se odbraniti od profesionalnog ubice

i razbojnika nekom tankom granom koju je našao usput. Ona skoči na

bližeg napadača. Mač fijuknu prazno kroz vazduh. Bolji su nego što se

nadala. Neće joj biti lako da ih savlada. Ali moraće i to što pre.

Napala je opet onog bližeg. Sada su se sukobili. Mačevi su zveckali u

tišini. Onaj drugi prikrade joj se iza ledja. Moraće i na njega da pazi.

Odskočila je kad on napade ali mu ona zada udarac. Dobro je iskoristila

ove godine lutanja i prerušavanja, bar su u nečemu bile korisne. On tiho

jauknu kad ga je zakačila u ruku. Nije imala vremena za gubljenje. Na-

pade ga ponovo, malo iznenadjenog i gurnu svom snagom. On se zatetu-

ra, mlateći rukama kroz vazduh i pade u reku. Ostao'je još jedan. Više ga

je osetila nego što ga je videla i brzo odskoči, taman da izbegne njegov

mač. Zakačila ga je sa strane, okrećući se oko sebe i izbegavši njegov

udarac. Zaletela se i nogama ga udarila u grudi. On odlete i skotrlja se

prema reci. Nema vremena da ga dokrajči. Brzo se okrenula, u trku

zgrabila Fonblanov mač sa gomile odeće i pojurila prema njemu.

Stigla je baš u momentu da vidi kako on pada obliven krvlju. Napadač

se spremao da mu zada konačni udarac kad je video nju kako juri prila-

zeći im. Verovatno je procenio da je već uradio dovoljno i da je bolje da

pobegne, pa se dao u trk. Ne može ga stići i da hoće. Ali Fonblanu je

potrebnija. Pritrčala mu je. Lice mu je bilo potpuno obliveno krvlju, koja

je obilno tekla iz rane na temenu. Šta da radi?

– Gankur!!! Diboa!!! – povikala je da se sve orilo. Gde su, dodjavola?

Nisu se odvajali od njih dok su bili na neprijateljskom terenu, ali sada su

kod kuće. Ko zna gde su. Ali onda sa malim olakšanjem vide ljude koji trče ka njima sa brda, iz pravca zamka.

IV

– Doktore, kako je? – upita ona nestrpljivo kad doktor posle sat vre-

mena izadje iz njegove sobe.

– Ne znam šta da vam kažem. Rana je prilično duboka i nezgodna.

W & N

Teško je davati prognoze. To sad najviše zavisi od njega samog. Od nje-

gove snage i žilavosti da se izbori i ostane sa nama.

Ona klonu. Tako je loše!? Ako umre? Ne, ne! To je nemoguće. I ona

će onda umreti.

Sada joj je jasno šta oseća za njega. Više joj nisu važne ni njegova t i-

tula, ni njeno poreklo. Nikakvih strahova više u njoj nema, osim onih za

njegov život. I nikakvih prepreka izmedju njih, osim one najvažnije, da li

će on uspeti da ostane sa njom sa ove strane života.

Gankur je uze za ruku i povede u drugu sobu. Ta je služila kao kance-

larija ili kabinet.

– Hoćete li mi ispričati sve šta se danas dešavalo? Od jutra na ovamo.

Ja znam veći deo priče, preskočite sve ostalo. Zanima me samo šta ste

saznali u manastiru o svom poreklu i ovo malopre oko napada.

Ona mu nervozno i malo nepovezano ispriča šta se sve dešavalo, ali

on je sve shvatio.

– Dakle, saznali ste da ste vi Margaritina ćerka? – upita zamišljeno,

gledajući njeno zajapureno lice ispod oka. – Kako je on na to reagovao?

– Radovao se. I kao da se i nadao tome.

– Zanimljivo. Već mi je pominjao to kao ideju, ali ja sam ga odvraćao

da se ne nada previše. Bilo je premalo indicija da bi se maštalo o tome.

– Ali... maštalo se? – upita ona sa nekom nadom. Želela je sve da saz-

na, i to od nekog drugog, nepristrasnog.

– Mislim, gospodjice Žozefina, da je u ovakvim trenucima izlišno da

se više krije bilo šta. Činjenice su da se on posle vašeg... susreta od pre

tri godine sasvim promenio. To smo svi mi imali prilike da osetimo na

svojoj koži. I na nogama, ledjima i onom delu tela koji sedi u sedlu. Obi-

šli smo Francusku uzduž i popreko samo da vas nadjemo. Već smo poče-

li da gubimo nadu. Ali on nije odustajao. Nikad ga pre nisam video tak-

vog. Ozbiljnog i posvećenog nekom cilju. Žao mi je što je došlo do ovo-

ga... Sad, kad vas je našao, da se ovako završi.

– Ali, biće dobro? Preživeće? – upita ona, gutajući njegove reči, mo-

leći ga očima da joj da bar malo nade.

– Ne znam. Teško je reći, čuli ste i lekara. Možemo samo da se moli-

mo i da se nadamo. Ne znam šta vi o ovome mislite i šta osećate. Ali vas

molim, čak i ako vaša osećanja nisu ista kao njegova da ipak ostanete

ovde dok ne vidimo da li će moći da se izvuče.

W & N

– Moja... osećanja? – zamuca ona.

– Pa, ne znam da li bi se on složio ali ja osećam obavezu prema njemu

kao prijatelju da mu pomognem na taj način što ću vas zamoliti da ovde

ostanete. On je prema vama počeo da oseća izuzetno... jake emocije. I

verovatno bi se malo jače pomučio da nam se vrati ako bi se nadao da

ćete mu ih uzvratiti. Vidjao sam ljude koji su se budili iz kome posle

teških povreda i dužeg vremena jer su imali osobe koje su ih volele i

ciljeve koje su želeli da ostvare. A isto tako imao sam prilike i da vidim

ljude kako se lako predaju i odustaju od života i u mnogo lakšim povre-

dama, jer jednostavno nisu imali ništa u ovom životu što bi ih za njega

vezivalo. Razumete šta hoću da vam kažem?

Ona klimnu glavom.

– Ne teram vas da ga zavolite. To i ne mogu. Samo ostanite ovde uz

njega, možda će se i probuditi i pitati za vas. Ako čuje da ste otišli, ne

znam šta će biti. Rana je teška. A ako zna da ste pored njega, možda će

se potruditi da se vrati medju nas.

– Oh, gospodine Gankur, vi znate šta je najbolje! Kažite mi šta da ra-

dim da on ozdravi! – provališe suze iz nje. Ako je i bio iznenadjen nje-

nim izlivom emocija, nije to pokazao.

– Videćemo. Za sada nećemo da ulazimo previše kod njega. Uz njega

je lekar. Uvek neko dežura. Pozvaćemo vas čim se za to ukaže pogodan

trenutak. Za sada ništa ne možete da učinite. Možete da se malo umijete,

presvučete i odmorite.

Ako ste gladni, postaviće vam u trpezariji da jedete.

Ali ona nije htela da silazi i tako se udaljava od njega. Niko se nije

bunio kad je zatražila da se preseli u drugu spavaću sobu u njegovim

odajama. Sedela je na onoj istoj klupici na kojoj ju je zatekao kako leži i

pravi se da spava pre tri godine. Ovoga puta ga je nestrpljivo očekivala.

Da se probudi i vrati joj se. Iz sobe su povremeno izlazili lekar ili njego-

va pomoćnica. Povremeno je ulazio i Gankur. Ali nju nije zvao. I nije se

budio.

Nije bila svesna ni koliko je prošlo, ni kada spava, ni kada jede. Samo

bi primetila tanjir sa hranom pored sebe i krčag sa vodom.

– Gospodjice Žozefina – tiho je pozva neki glas dok je nervozno ko-

račala po sobi, osluškujući da li se nešto čuje iz njegove sobe. Lekar se

nije pojavljivao celo jutro. Ona se iznenadjeno okrenu. To je bila Nani,

W & N

sada već gospodja Diboa.

– Molim?

– Donela sam vam neke haljine, ako želite da ih probate. Mislim da

vam je potrebno kupanje i odmor. I da se presvučete – tiho je govorila.

Uopšte, od kada su ga doneli onesvešćenog i svog krvavog, svi u kući su

hodali na prstima i šaputali.

– Haljine? – Žozefina je bila tako umorna i neispavana da nije sasvim

razumela šta joj Nani govori.

– Doneću vam tople vode i haljine, ako hoćete da se presvučete.

Žozefina pogleda svoju staru košulju i pantalone. To nije tako loša

ideja. Ako se on iznenada probudi, da je ne ugleda ovako prljavu i za-

puštenu... A i kupanje će joj malo pomoći da se opusti.

Kad se posle sat vremena brisala, Nani je zadovoljno ćeretala, šireći

nekoliko haljina na njenom krevetu.

– Gospodin Gankur me je opomenuo da pokušam da vam nadjem ne-

ku haljinu.

– Kakve su ovo haljine?

– Našla sam ih u jednom kovčegu. Stoje tu ko zna od kad. Oprala sam

ih i malo stesnila. Vi ste tako vitki. Probajte da vidimo kako vam stoje.

Žozefina odjednom strašno požele da obuče neku od tih finih haljina,

da se dotera i očešlja. Da skine masku mladića koju je sama odlučila da

stavi. I da ponovo postane devojka. Njegova devojka.

Odlučila se za finu satensku, bledožutu. Nije mogla da odvoji pogled

od svog lika u ogledalu. Da li je moguća ovakva transformacija? Sasvim

je zaboravila kako dobro izgleda. A tek u ovakvoj haljini. Osećala se kao

princeza.

Gankur i doktor bili su u prednjoj sobi. Trgoše se od iznenadjenja kad

je ugledaše.

– Doktore, kako mu je? Mogu li da ga vidim? – brzo im je prišla. Oni

se pogledaše. Gankur skoro neprimetno klimnu glavom.

– Udjite, ali polako. Još se nije probudio. Sedite malo kod njega. Mo-

žda se i probudi. Verovatno bi voleo da vas vidi ako iznenada otvori oči.

Ušla je na prstima. Soba je bila malo zamračena, a on je ležao umota-

ne glave. Oči su mu bile zatvorene, a trepavice bacale senku na blede

obraze. Ona mu pridje. Privukla je stolicu i sela sasvim uz njega. Ruka

W & N

mu je nepomično ležala na pokrivaču. Ona uze njegov dlan, stavi medju

svoje i poljubi ga.

– Fransoa – tiho ga je pozvala. Kad bi samo nekako uspela da ga vrati

na ovaj svet. Šta da radi? – Fransoa, to sam ja, Žozefina. Sećaš se? –

nastavila je tiho da mu priča. – Žozefina, ona zbog koje si prestao da

piješ i maltretirao svoje ljude tri godine tražeći me. Nemoj sad da ideš

kad si me pronašao. Sada sam tu, pored tebe. Molim te, vrati se. Vrati mi

se – opet je sagla glavu i poljubila mu hladnu ruku. Nije se usudjivala da

sedne na njegov krevet, ali uze i poče da mu miluje i ljubi prst po prst na

ruci. – Rekao si mi neke divne stvari pre nekoliko dana, pre nego što ti

se ovo desilo. Da li si stvarno tako mislio? Ako jesi, molilm te da se pob-

rineš da i održiš to obećanje. Tako rade poštena gospoda. Mislila sam da

me voliš, da osećaš nešto za mene. Ako osećaš, vratićeš mi se. Jer i ja

tebe volim. Ništa mi drugo nije važno. Samo da ostaneš sa mnom. Baš

me briga i za kralja i za ono što će biti. Želim samo da se probudiš i ka-

žeš mi da ćemo biti srećni. Na bilo koji način.

Nastavila je da govori njegovoj beživotnoj rucj, ljubeći je povremeno,

i brišući suze i nos. Nije imala snage da ga gleda u bledo lice. Kad god bi

ga pogledala, suze bi joj ponovo napunile oči. Zato se uglavnom obraća-

la njegovoj ruci.

Iznenada joj se učini da je pomerio ruku i da joj blago uzvraća stisak.

Ona brzo pogleda. Otvorio je oči i gledao je blagim pogledom.

– Fransoa? – uzviknu ali on ponovo zatvori oči. Nije znala da li da is-

trči po doktora ili da ostane sa njim. Odluči se za ovo drugo. – Fransoa?

Jesli li budan? – upita ga drhtavim glasom.

Ponovo je sanjivo otvorio oči, ne pokazujući da je prepoznaje. Prišla

mu je sasvim blizu.

– To sam ja, Žozefina. Molim te, probudi se. Imali smo nesreću is-

pred zamka. Napali su nas Dentonovi ljudi. Ali uspeli smo da ih otera-

mo. Ti si tada povredjen. Ali sada ti je bolje.

Uspeo je da drži oči otvorene sve vreme dok mu je pričala. Učini jo j

se da je čak čuo i shvatio njene reči. Ali nije mogao da govori. Pogledao

je prema krčagu na stočiću.

– Hoćeš li vode? – upita ona željno. Ovo je verovatno dobar znak. On

trepnu u znak potvrde. Skočila je i širom otvorila vrata. Gankur i doktor

odmah su bili na nogama.

W & N

– Šta je bilo? Šta se desilo? – brzo su prošli pored nje i ušli u njegovu

sobu.

– Probudio se – reče ona osmehujući se kroz suze. – I hoće da pije

vodu. Smem li da mu dam?

– Dajte mu, ali samo malo. Da vidim kako će da reaguje – reče doktor

pipajući mu čelo. Ona zaobidje krevet, nali mu vode u čašu i pažljivo

prinese usnama. Otpio je jedan mali gutljaj, ali voda poče da klizi niz

njegov vrat. Da li mu je opet loše?

– Nemojte više. Nezgodno mu je da pije dok leži, a ne smemo da mu

podižemo glavu – reče lekar.

Ona nasu vodu u sasvim malu šolju, taman za jedan gutljaj. Prinela

mu je. To je uspeo da proguta. Uz to ju je tako pogledao da nije znala šta

će od sreće. Sad je bila sigurna da ju je prepoznao.

– Gospodjice, hoćete li sad da izadjete. Pozvaćemo vas malo kasnije

da dodjete opet. Očigledno je vaše prisustvo blagotvorno za njegovo

stanje.

Ona izadje sva srećna. Probudio se! To je nešto najlepše što se desilo

u poslednjih nekoliko dana. On se probudio.

Doktor izadje malo kasnije. Nakašljao se. Ona mu prijde zabrinuto.

– Znate, on se probudio. I za sada je to jedina dobra stvar. Nije više u

komi. Ali rana još uvek nije dobra. Moramo da budemo spremni na sve.

– Ne! To nije moguće! Pa čekali smo da se probudi... – ona uznemi-

reno poče da hoda po sobi.

– To je bio samo jedan od problema. Stanje je još uvek neizvesno.

Gospodin Gankur je već poslao po njegovog kuma, vojvodu Lampera,

pošto nema bliskih srodnika.

– Ne. To ne može biti – kršila je ruke.

– Možete da udjete kod njega. On je sada budan. Možda će mu biti

čak i bolje. Samo sam hteo da kažem da je veoma slab. Kad bi nekako

mogao malo da pojede nešto, da se malo pokrene. To bi bio dobar znak.

– Da mu damo da jede?

– Ne, treba sam da potraži i počne da se pomera. Sve što ukazuje da

mu se vraća snaga i volja za život, biće dobar znak. Možete da udjete

kod njega. Vi ste mu već doneli poboljšanje. Uspeli ste da ga povratite iz

kome. Možda ćete uspeti i da ga ubedite da ojača i pobedi bolest koja ga

zahvata.

W & N

– Bolest? Da ga ubedim? – postajala je totalno sludjena. Nespavanje

je pokazivalo posledice. Trebalo joj je malo duže vremena da shvati neke

stvari.

– Pa, evidentno je da imate odredjen uticaj na njegovu volju da nam

se vrati. Idite kod njega i ubedite ga da ozdravi. Ne znam kako to druga-

čije da vam objasnim. Malo ste umorni, a i ja sam.

Ona polako udje u njegovu sobu. Sad je bio budan i nije skidao pog-

led sa nje. Prišla mu je. Grof pomeri malo ruku, tražeći njenu. Uhvatila

ga je obema rukama.

– Fransoa. Probudio si se. To je najvažnije.

– Žozefina... – promuklo, jedva čujno reče on. Njoj poskoči srce. Vra-

tila mu se i moć govora. Možda ima nade i da ustane. Biće strpljiva do

tada. – Tu si – reče opet on, a ona klimnu glavom.

– Tu sam. I nemam nameru da odem. Nešto si mi obećao. Čekam da

izvršiš obećanje.

On malo nakrivi usne u osmeh. Još nije bio onaj stari, ali i ovo joj je

dovoljno za sada. Oči mu zasijaše, kao da se setio o čemu se radi.

– Hoću. Bićeš tu?

W & N

– Da. Tu sam.

On zatvori oči. Ali sada je mogla da mu čuje ujednačeno disanje.

* *

Prenula se. Bunovna, nije odmah mogla da se seti gde se nalazi. Ali

onda shvati da je zaspala na stolici, naslonjena na njegov krevet. Prepla-

šena, brzo je pogledala u njega. Ko zna koliko je prošlo.

– Znao sam da ti je neudobno, ali video sam koliko ti je san potrban.

Koliko dugo nisi spavala?

– Ne znam. Nekoliko dana. Jesi li dobro?

– Bolje mi je. Pozovi bolničarku. A ti izadji malo i protegni noge.

Dodji kasnije. Neka donese toplu vodu.

Ona ustade. Već je sva utrnula. Pre nego što je izašla da ga posluša,

saže se i spusti mu jedan nežan poljubac na usne. On se nasmeši.

– Bolje požuri, da ne moramo da menjamo čaršave. A za nežnosti se

vrati kasnije.

Ona pocrvene i požuri da ga posluša. Osluškivala je iz prednje sobe, a

onda ode da se umije i odmori.

Kad je predveče ušla u njegovu sobu, osetila je da mu se vraća dobro

raspoloženje. Srce joj je poskočilo. Sada, kad je bio sasvim svestan, i

mogao da govori, odjednom ona oseti kako joj se jezik ponovo vezuje u

čvor. Ni inače nije

bila nešto pričljiva osoba. Sela je pored njega, loveći svaku promenu

na njemu, dobru ili lošu.

– Mora da si se sva ukočila ovih dana na stolici – reče on posle nekog

vremena. Zatvorio je oči. Bez obzira koliko nije želela da se žali, ali od

kako se probudio osetila je olakšanje, a umor je počeo da je stiže.

– Onako. Nije mi teško.

– Vidim da nije. Ali mislim da bi ti pored mene bilo mnogo udobnije.

– Pored tebe? – upita ona.

On rukom podiže malo pokrivač. Videvši njen pogled, nasmeja se.

– Kao da si ugledala vampira. Ne boj se. Vidiš da ne mogu da se po-

meram. Biće ti udobnije i toplije, a ja ću biti siguran da nećeš otići kad

W & N

se umoriš i da si tu pored mene. Dodji.

Ona oklevajući ustade. On načini pokret kao da će joj napraviti mesto,

mada su oboje znali da ne sme i ne može da se pomera. Što da ne? Šta bi

moglo loše da joj se desi? Tek što se povratio sa ivice života, a možda će

mu njeno prisustvo pomoći. Eto, kako kažu da je ona doprinela da se

probudi. Uvukla se oprezno pored njega, pazeći da ga ne dodirne.

Primirila se kao u nekom iščekivanju. I on se nije pomerao. Samo joj

ohrabrujuće steže ruku ispod pokrivača. Nekoliko trenutaka napeto je

osluškivala njegovo disanje. Ćutao je, kao da i on osluškuje njeno. Odje-

dnom postade svesna toplote njegovog tela pored sebe. Vrelina predje u

nju i pope joj se u obraze. Bojažljivo pogleda u njega. On joj se osmehnu

i steže joj prste. A onda zatvori oči.

Još neko vreme napeto je iščekivala šta će dalje biti, ali on je očigled-

no zaspao. Onda se i ona opusti i neosetno pade u san.

Probudila se kad je počelo da sviće. Lenjo se protegnula, pa tek onda

shvatila gde se nalazi. Malo se preplašeno osvrnu prema njemu. Valjda

ga nije gurnula ili udarila noćas ako se prevrtala u krevetu. Ali on ju je

posmatrao kroz trepavice, osmehujući se.

– Lepa si kad spavaš. U stvari, uvek si lepa. Samo do sada nisam

imao prilike da to vidim iz ove blizine.

Ona sva pocrvene i odmah ustade, ogrćući jutarnju haljinu.

– Kako si spavao? – upita ga ne okrećući se da ne vidi kako je uzbud-

jena.

– Nikad bolje. Ti činiš čuda. Samo tvoje prisustvo je lekovito.

Ona ga pogleda, sva zarumenjena i opet susrete njegov pogled.

– Pozvaću bolničarku.

– Može. A posle dodji da doručkujemo.

– Gladan si? – obradova se ona.

– Ne naročito, ali mogu da dobijem apetit ako tebe gledam kako je-

deš. Vidiš da mi prenosiš pozitivnu energiju.

Ona brzo udje u svoju sobu i nasloni se na vrata. Prijatno su hladila.

A ona je bila sva vrela, kao u groznici. Prišla je ogledalu. Da, sva je za-

japurena, kao da je trčala. Jedva diše.

Kako joj je samo bilo lepo i udobno pored njega. Nije mogla ni da

zamisli da će se tako opušteno osećati. Kao da je konačno stigla kući

posle napornog putovanja. Kao pored nekog u koga ima poverenja, koga

W & N

je čekala celog života. Ko je topao i siguran, ko je voli i kome je ona

potrebna takodje. Kakva količina utisaka od samo jedne noći ležanja

pored njega. On je u pravu. Ništa loše nema u tome da leži pored drage

osobe.

Pridje i ispljuska se hladnom vodom. Nije se više plašila. Sada je bila

samo srećna.

Gankur i doktor bili su kod njega. Rekoše joj da bi mogla malo da

izadje na vazduh jer je njemu mnogo bolje u odnosu na juče.

Ona uze svoju kobilu i izjaha iz dvorca. Prosto je zaboravila kako je

lepo na čistom vazduhu. Pazila je da se mnogo ne udaljava, jer je malo

ispala iz forme ovih dana. Ne bi baš bila uspešna u borbi kao pre nekoli-

ko dana ako bi je sad neko napao.

Bože, kao da je bilo pre hiljadu godina. Sad joj je jedina svakodnevi-

ca i stvarnost postala briga za svaki njegov pogled i udisaj.

Kad je ponovo ujahala u dvorište, Tepjer je bio ispred štale.

– A, baš mi je drago da te vidim – reče joj on, ne komentarišući mno-

go. Sada je za jahanje opet obukla svoje staro muško odelo. Ali su svi

znali daje ona devojka, i to baš ona koju su tako dugo tražili. Nije joj

bilo krivo zbog toga. Ionako bi saznali kad tad. Ona će ostati i živeti sa

njima.

– Nemoj da se udaljavaš mnogo. Ne bih mogao ponovo da podnesem

potragu za tobom – dobrodušno je upozori. Ona malo porumene, a on se

zagleda u nju. – Dakle, sad mi je jasno zašto je gazda poludeo za tobom i

onako nas namučio. I nije mi žao što sam se i ja namučio sa ostalima. Ti

si, dete, zaista nešto posebno. Drago mi je da smo te pronašli.

Ona stidljivo okrenu glavu, ali on nastavi.

– Da, da. Ne znam nijednu mladu devojku koja bi uspela da opstane

na tvom mestu u ovom divljem svetu. Svaka ti čast. A šta si sve morala

da naučiš da bi se odbranila. Sad još više cenim to što si nam pomogla

one noći u krčmi. Svi se čude tek sad kad su čuli da si devojka.

– Nije to baš nešto... – poče ona.

– Kako nije! Sama samcijata uspela si da nas, pijane budale, oslobo-

diš. I plus gazdu! I to od koga?! Dentona, koji bi našeg grofa zubima

zaklao kad bi mogao. Da znaš, on bi nas sve pobio samo da nije bilo

tebe. Sada nam je svima jasnije i niko više ne gundja što smo izbivali od

kuće ovo vreme. Vredelo je da te nadjemo i dovedemo. Samo nemoj

W & N

opet da odeš.

– Pa... – nije bila sigurna da treba sa njim da razgovara na tu temu.

– Molim te! – uplašeno uzviknu on. – Sad, od kako je ranjen, nema

prilike da ti se pokaže u najboljem svetlu, ali treba da znaš da od njega

nećeš naći ni boljeg čoveka, ni zgodnijeg muškarca.

– Čoveče, šta to pričaš? – pridje sad i njegova punačka žena.

– Pa hvalim našeg grofa. Da se devojka ne predomisli i opet zbriše –

brzo odgovori on, a žena se odmah ubaci.

– Jeste, jeste. Od našeg grofa nema boljeg. Htele bi njega mnoge da

ugrabe, ali on je ipak probirljiv. Ranije je bio malo raspušten, ali sad se

sasvim promenio. Šta ti je čoveče, šta me guraš? – okrenu se ona mužu,

dok joj je on davao znake. Ona se ugrize za usnu. – Ma devojka nije glu-

pa, zna ona da proceni prave vrednosti, šta imamo mi tu da joj objašnja-

vamo – završi ona. Žozefina se osmehnu.

Kada se vratila već se ispred ulaza skupila grupa ljudi, uglavnom gro-

fova garda sa putovanja i njihove porodice. Oni zažagoriše i počeše da

prilaze.

– Gospodjice, moram da vam pridjem i lično vam se zahvalim Da

znate da vam se svi divimo. Ako vam samo nekad nešto zatreba, možete

bilo kome od nas da se obratite i da tražite šta god hoćete.

Vaši smo dužnici – reče jedan.

Okružili su je i počeli i ostali da prilaze, da se rukuju sa njom. Deca

su je iz prikrajka gledala širom otvorenih očiju, upijajući njenu pojavu.

Smeškala se i zahvaljivala. Trebalo joj je baš dosta vremena da se sa

svima pozdravi i progovori po koju reč.

Kad je konačno ušla, Gankur joj podje u susret.

– Pa, vidim da vam je prijao izlazak – nasmeja se on zadovoljno. Nije

pobegla. Ona mu uzvrati osmeh. Postao joj je veoma drag, naročito od

kako je videla koliko brine za Fonblana. – Jesu li vas mnogo ugnjavili?

– O, ne. Nikako. Oni su... – nije znala kako da se izrazi, nije baš bila

vešta u tome. Bolje je znala da koristi mač nego jezik. Bila im je draga, a

i oni njoj. To je najvažnije i najlepše od svega.

– Jasno mi je. Zato sam vas i poslao napolje. Uši su mi probili pitajući

za vas.

– Zaista? – upita ona sva ozarena. Nikad u svom životu nije imala pri-

like da se oseti ovako voljenom kao ovih dana. Osim što je voli čovek

W & N

koga ona obožava, vole je i svi njegovi ljudi. Zar to nije divno? Od na-

puštenog deteta, samog na svetu, preko progonjene devojke koja je uspe-

la da se iščupa od raznih opasnosti, da dospe u ovakav raj na zemlji!

– Kako je on?

– Sada odmara.

Bolničarka je dremuckala na ležaju koji su za nju spremili u prednjoj

sobi kad je ona ušla u njegovu sobu. Čekao ju je. Ona se osmehnu, a on

bez reči pomeri pokrivač. Uvukla se do njega, a on je zagrli. Naslonila je

glavu na njegovo rame.

– Jesi li lepo provela dan? Čuo sam da si doživela ovacije dole u dvo-

rištu.

– Moguće. A ti?

– Malo mi je bolje. Ali sam bio nestrpljiv da te opet vidim.

– O!

– Ne, u redu je što si izašla. Ja sam spavao celog dana. To samo ka-

žem zato što te željno iščekujem. Ali sada je sve dobro. Sada si tu – ša-

putao joj je na uvo. Ona podiže glavu ka njemu. Usne su mu bile sasvim

blizu. Ona se primaknu i spusti svoje na njegove. Osmehnuo se i ponovo

je sad on poljubio. A onda je zaštitnički zagrli i poljubi u kosu.

– Sada ćemo samo da ležimo i zamišljamo kako smo srećni – reče on.

Ona ga još jednom poljubi u obraz. Onda su se umirili i samo ležali jed-

no kraj drugog bez reči.

V

Sutradan se Žozefina probudila pre njega. Posmatrala je njegovo lice

na prvim jutarnjim zracima sunca. Kako je lep. I dobar. Srce joj se širilo

pri pogledu na njega, činilo se da će pući od navirućih osećanja. Izgleda-

lo je da mu je bolje, mada je još bio bled. On kao da oseti da ga neko

posmatra, pa otvori oči. Osmehnu se pospano, približavajući je sebi. Ta-

ko im je, uz poljupce, počinjao svaki dan. To je već postajala ustaljena

navika.

– Dragi moj gospodine, idem da se umijem i sredim. A vi ostanite još

u krevetu da se izležavate – našali se ona, a on podiže obrve.

W & N

– Draga moja gospodjice, moram da vam priznam da mi je ovo izle-

žavanje veoma dosadilo

– Oh, žao mi je – pridje mu ona. Čim bi se oneraspoložio, odmah su

je obuzimali stari strahovi da mu se neće pogoršati stanje.

– Dodji posle doručka opet. Postaje strašno dosadno. I počinje sve da

me boli.

Ona ga uplašeno pogleda.

– Ne boj se, to je verovatno od izležavanja, mišići gube snagu. Mora-

ću i na tome da radim kad se oporavim. Eto, možda će mi rana zaceliti,

ali će od mene ostati samo drhtavi starac bez snage.

– Ne govori tako. Ti si muškarac u najbojim godinama.

– Dobro, idi, ali posle dodji opet. Hvata me nervoza od ovog ležanja.

– Hoćeš li da čitaš nešto? Ili da ti ja čitam?

– Od čitanja me boli glava. Dodji, samo da budeš tu. To će mi odag-

nati nervozu. Obuci samo jutarnju haljinu.

Ušla je malo kasnije i primetila da mu je tanjir pun.

– Nisi ništa jeo. Trebalo bi da počneš – reče mu krijući zabrinutost.

– Ne mogu. Dodji kod mene.

Ona se malo zbuni.

– Pa, ako se sećaš, već sam te vidjao u spavaćici.

– Sad je dan.

– Nema veze. Ionako neću da te gledam. Evo, okrenuću se na drugu

stranu, a ti samo lezi iza mene, ako te to brine.

Ona se brzo skinu i leže pored njega. Nije se okretao. Pružila je ruke i

privila se uz njega. On je prvo ćutao, uživajući u toplini njenog tela. On-

da se okrenu prema njoj i poljubi je. Obgrlio ju je.

– Ovako mi bude mnogo lakše kad si ti pored mene. Ne mislim na ru-

žne stvari – reče joj on u uvo. Ona oseti njegov dah sve do prstiju na

nogama. Zatvorila je oči i pribila se ledjima uz njega.

Vrlo lagano krenu rukom prema njenom obrazu, uzdržavajući se od

preglasnog disanja. Šćućurila se u njegovom naručju kao mače. Dodir-

nuo ju je dlanom mekše od svile.

Ona se sva naježi. Zatvorila je oči. Njegova ruka klizila je njenim ob-

razom sve do vrata, izazivajući prijatno peckanje duž njene kičme. A

onda je lagano promenila putanju, prateći liniju njenih ledja. Čudila se

kako mu je dodir lak i nežan, kao letnji povetarac.

W & N

Nije žurio. Imali su vremena na pretek. Okrenula se prema njemu, ši-

rokih ženica od kojih su joj oči izgledale velike i crne kao noć. Pružila

mu je usne i on ih poljubi. A onda spusni usne na njeno rame, sa koga je

pomerio tanku tkaninu. Polako je odvezivao vezicu kojom je bila vezana

preko grudi. Primirila se od slatke treme.

Nije žurio. Kad se vrpca spavaćice olabavila, oslobadjajući put u neis-

tražene dubine oblih linija i udubljenja, on je sasvim lagano pomeri os-

lobadjajući joj rame. Setio se njene beline onog dana kad je prvi put dos-

pela u njegov zamak. Dobro skrivano uzbudjenje poče da savladava nje-

govu volju, ali on odole. Vešto je izbegavao osetljiva mesta, kružeći ne-

žno okolo, dok ona sama ne smače brtele, u nabubrelom iščekivanju.

Osećao ju je kako cveta.pod njegovim prstima, prateći ih celim svo-

jim telom. Kad je po njenom disanju i pokretima procenio da joj sve

osim njegovih dodira postaje nevažno, on polako krenu naniže.

Dočekala je njegove ruke toplom, dobrodošlicom. On je poljubi po-

zadi u vrat. Nije više bila svesna šta joj rade njegove vešte ruke, počela

je da se gubi u oluji vrelih talasa koji su počeli da protresaju celo njeno

telo. Trgla se kad ga je osetila u jednom od njih, ali on zastade, dajući joj

vremena da se privikne na njegovo prisustvo. Talasi se nastaviše pod

njegovim veštim prstima i vrelim telom i olakšanje ju je preplavljivalo

do poslednjeg delića tela, upijajući ga u sebe do kraja.

Trebalo joj je neko vreme da se sabere. Okrenula se prema njemu i

videla da žmuri, dok mu se sitne kapljice znoja presijavaju na čelu i

golom ramenu. Otvorio je oči i pogledao je. Ona mu pruži usne. Već

je dobro znao njihov ukus.

– Ja sam ogladneo. A ti?

– I ja. To je dobar znak, zar ne?

– Odličan. Ima nešto tamo na stočiću. Hoćeš li da doneseš, da ne zo-

vemo nikog.

Ona ustade, pridržavajući oko struka ostatke svoje zamrljane spavići-

ce. Prišla je stočiću na kome je stajao tanjir pun hrane, mesa i hleba. Nije

mogla sve da ponese dok je držala tkaninu oko sebe. Gledao ju je uživa-

jući u njenim vitkim linijama. Ona ga pogleda u nedoumici i uhvati nje-

gov topli, nasmešeni pogled. Osmehnula se i ona, ispuštajući belu tkani-

nu da padne na pod. Iskoračila je iz nje, uzela tanjire i čaše u obe ruke i

ponela ih ka krevetu.

W & N

– Hoćeš li moći sam ili da ti ja dajem?

– Iz tvojih ruku mogao bih i otrov da pojedem.

– To ti sigurno neću dati – nasmeja se.

– Znam. Dala si mi nešto mnogo sladje.

– Uzmi sad nešto malo da pojedeš. Biće ti bolje.

– Već mi je bolje. Osećam se kao nov. Kao da ću moći sad momen-

talno da skočim odavde, istrčim napolje i vičem da me cela Francuska

čuje. Volim te.

– Ohl

– A to bi trebalo da znači ”l ja tebe” ili ”Ne pričaj gluposti”?

– Pa... Ono prvo – spusti ona pogled. Još nije bila u stanju da prevali

tu rečenicu preko usana.

– Pao mi je kamen sa srca. Kuda ćeš?

– Samo da ostavim tanjire. Prave nam gužvu u krevetu.

– O, to je onda u redu. U krevetu ima mesta samo za nas dvoje. Dodji.

On je privuče opet sebi. Osetila je kako gubi kontrolu nad sobom i

prepušta mu se sa slatkim uzbudjenjem. Ovo je bilo nešto sasvim novo

za nju. Sad joj je bilo jasno kako mogu ljudi da polude od strasti i rade

razne gluposti. I ona je bila spremna da zbog njega pristane na neke us-

tupke. Ali neće mu ih još reći. Neće mu reći da je luda za njim i da će

pristati da bude njegova kako god on bude hteo.

Tek uveče je izašla iz njegove sobe, kad je trebalo da ga obidje dok-

tor. Stari čovek ništa ne reče kad je vide razbarušenu. Ubrzo za dokto-

rom udje i Gankur.

– Pa, vidim da nisi gubio vreme. Izgleda da je strategija upalila.

– Jeste. Večan sam ti dužnik. Tvoje ideje su uvek produktivne. Šta

ima novo?

– Sutra očekujemo goste sa dobrim vestima. Mislim da će sve biti u

redu.

– Odlično. Nemojte da nas budite mnogo rano. Bićemo umorni – na-

smeja se on šeretski, a za njim i Gankur.

Pogledao je ispod oka rumenu devojku koja je čekala u prednjoj sobi.

Baš je srećnik ovaj njegov grof.

Mora i on da nadje sebi neku devojku i zaljubi se pod hitno. Ljubav

čini čuda.

W & N

* *

Imali su celu noć pred sobom. Ležao je na ledjima, posmatrajući je

nad sobom. Na mesečini je njeno telo izgledalo nestvarno lepo, dok je

padala u zanos nad njim.

– Divna si – reče joj kad je legla iscrpljena pored njega. – Ne znam

šta bih bez tebe.

– Osećanja su obostrana – reče ona, opet izbegnuvši direktnu izjavu

ljubavi. Primetio je to, ali za sada mu je bilo dovoljno. Naučio je da bude

strpljiv.

– Razmišljao sam o nečemu. Ne znam kako je bilo tebi, ali ja nimalo

ne žalim što sam se namučio dok sam te pronašao.

Ona zagnjuri lice u njegovo rame.

– Verovatno si dobio ono što si tražio – reče tiho.

– Znaš, nisam odmah bio svestan šta u stvari tražim. Pošao sam za to-

bom, želeći da te nadjem i da budeš moja. Ali, vremenom sam shvatio

da... Ne znam kako da ti objasnim. Mislio sam da si ti bila uzrok moje

potrage. I promene. U stvari si bila samo povod. Mislim, da mi se nisi

desila u životu, ja bih sada bio izgubljen čovek. Pijančio bih i bludničio,

bežeći od dosade i samog sebe. Ti si me spasila. Naišla si upravom tre-

nutku da me pokreneš da se promenim. Večno sam ti zahvalan. U stvari,

ti si mi dva puta... Ne, tri puta spasila život. Prvi put kada si me nagnala

da te potražim i tako počnem da menjam svoj život.

– Ti si već bio spreman da se menjaš kad sam ja naišla. Samo je tre-

bao neko da te pokrene.

– To si bila ti. Ne mogu nikada da zaboravim taj dan. Nisam prema

tebi osetio samo fizičku želju. To je bilo nešto kao... prepoznavanje.

Znao sam da ćeš mi biti značajna osoba u životu, ali svest mi je suviše

bila zamagljena pićem da bih to odmah shvatio. Sad kad se osvrnem,

vidim da sam bio suviše razmažen. Uvek sam veoma lako dobijao sve

što bih poželeo. Očekivao sam da mi ljudi udovoljavaju. Kad sam se

ujutru osvestio, sve mi se razbistrilo. I još uvek nisam znao šta mi značiš.

Samo sam osetio neizdrživu potrebu da te pronadjem. Kao da sam pre-

poznao da si ti lek za moju bolest.

– Znaš, i ja sam često mislila na tebe. Da mi nisi onako prišao one no-

ći, možda bih i ostala sa tobom. Ali onda nas to ne bi dovelo ovde gde

W & N

smo sada.

– Znam šta hoćeš da kažeš. Za vredne stvari u životu vredi se pomuči-

ti, jer onda budemo stvarno svesni koliko nam vrede.’Ako ih suviše lako

dobijemo, možda nikada nećemo shvatiti njihovu pravu vrednost. Sve

dok ih, možda, ne izgubimo.

– Drago mi je što sam te srela onog dana u krčmi. Kad sam videla da

si to ti, oduzela sam se. Ne samo od straha da ćeš me prepoznati, nego

od... neke treme. Umesto da odmah pobegnem, uhvatila sam sebe da

podsvesno želim da me prepoznaš. Naročito zato što si se pravio da me

ne prepoznaješ, i puštao me da i dalje slobodno nosim svoju masku mla-

dića. To mi se činilo posebno velikodušno i ohrabrujuće sa tvoje strane.

A i nisi mi izgledao više onako opasan i mrzak. Učinilo mi se da si ipak

dobar. I da si se mnogo promenio.

– Nisam hteo da te uplašim, pa da mi opet pobegneš. Tek što sam te

pronašao. U stvari, bio sam lud od sreće. Nisam znao kako da se pona-

šam, šta da radim. Kako da ti se približim. Diboa je dobio zadatak da te

ne ispušta iz vida.

– Primetila sam to. Isprva me uplašilo, ali onda sam shvatila daje to

veoma brižan gest. Da si hteo da me zgrabiš i prisiliš da budem tvoja, ne

bi me puštao da i dalje igram svoju ulogu.

– Nisam znao za sebe od brige kad su nas uhvatili Dentonovi ljudi.

Mislio sam da su i tebe zarobili. Nisam smeo ni da pomislim šta bi bilo

sa tobom da su otkrili da si žensko. Denton je već bio sumnjičav, i on mi

je dao ideju da proverim tvoje poreklo. Odmah bi posumnjao da si Mar-

garitina ćerka koju krijem od njega. Znao. je da te tražim, ali nije znao iz

kog razloga. I nije znao da si to ti.

– Osećala sam se divno kad sam uspela da te oslobodim. Bila sam

sludjena od brige da će te ubiti, a ja neću moći da te spasim.

– Hvala ti. Molio sam se da pobegneš, da se spasiš, pa makar da te vi-

še nikad ne vidim. A ti si se vratila da mene spašavaš.

– Mislila sam da to nije loš način da se nastavi naše... prijateljstvo.

– Uopšte nije. A kad smo već kod toga šta kažeš da naše prijateljstvo

unapredimo u nešto bolje?

– Kao na primer?

– Kao na primer, da se sutra venčamo.

Ona se pridiže na jastuku, pogledavši ga uplašeno kao da je poludeo.

W & N

– Fransoa, jesi li dobro? – pipnula mu je čelo, bojeći se da ga je suvi-

še iscrpla, pa mu se stanje pogoršava.

– Ne znam kako da shvatim tvoju reakciju. Je li odgovor pozitivan ili

negativan?

– Ali... Ne možeš se venčati sa mnom. Ja... Ti... Moraš uzeti neku ko-

ja će biti kralju po volji. Ne smeš ga uvrediti ženeći se ispod svog ranga.

– Ako te samo to brine, ne uzrujavaj se. Sutra stiže moj kum, vojvoda

Lamper. On je, nadam se, to već uredio sa kraljem.

– Kako to misliš?

– Pa, lepo sam mu napisao i objasnio situaciju. On je kralju pouzdan

prijatelj još iz perioda kad je kralj bio mali i kad su mu bili potrebni ljudi

da sačuva krunu. I mom ocu je to bilo životno pitanje. Više je brinuo o

mladom kralju nego o meni. Zato se nadam da će uspeti da od njega do-

bije odobrenje. Pogotovo što sam mu... ovaj... rekao da kaže da si njego-

va vanbračna kći.

– Šta?

– On i njegova žena nemaju dece. Za jedinog naslednika proglasili su

mene, još odavno. Prema tome, suštinski se ništa ne menja. Imanje ću

ipak dobiti, a uz njega i tebe, kao miraz.

– Misliš obrnuto – nasmeja se ona nervozno. – Kad si to sve isplani-

rao i uredio?

– Gankur je samo sledio neke moje instrukcije. Poslao mu je pismo

čim smo saznali da si Margaritina kći. Tu je bila naša šansa.

– Čekaj malo... – ona se opet pridignu, sa optužujućim pogledom na

licu. — To si, znači, uredio dok si bio u komi?

– Paaa...

– Ti si sve vreme bio budan i smišljao planove, dok sam ja mislila da

umireš? – glas joj je dobijao oštriji ton.

– E, nije baš tako – poče on da se pravda. Nije želeo da ovo preraste u

svadju. – Samo sam hteo da... ovaj... dobijem na vremenu i da se osigu-

ram da nećeš otići. Bojao sam se da ćeš se uplašiti i otići čim vidiš da mi

je bolje. Ovako...

– Ovako sam ispala budala koja te negovala dok su svi znali da si do-

bro? – glas joj je zvučao ljutito.

– Neee, čekaj malo. Samo Gankur je znao da sam malo bolje nego što

izgleda. I doktor. Niko više.

W & N

– Naravno. A naročito ja nisam smela da znam. Ti... Sve vreme si

znao. Znao si da ćeš me jedino tako namamiti u svoj krevet. Kakva sam

ja budala!

– Čekaj malo. Ja sam u medjuvremenu isplanirao naše venčanje i če-

kao vesti o tome da li će moći da se sprovede. A druga stvar, ja te ni na

šta nisam prisiljavao.

– Ja sam mislila da si bespomoćan... Zato sam i pristala da dodjem u

tvoj krevet.

– Pa, mislim da je to bio jedini način da obuzdaš svoj strah od mene.

Da misliš da sam totalno bespomoćan.

– Da, da. Samo si me tako sludeo da sam dobrovoljno došla... – nervi-

rala se ona, ali on je okrenu prema sebi. Zagledao se u nju svojim toplim

očima, u kojima sevnu nestašna iskrica.

– Znao sam da si pomalo divlja. I plašljiva. I da ćeš doći kod mene

samo ako misliš da sam slab i bespomoćan. I bezopasan.

– A ti nisi bio bezopasan – durila se ona i dalje. On se nasmeja.

– Ako želiš, mogu i dalje da se pretvaram da mi je loše. Baš je bilo

zanimljivo. Jer ti izgleda možeš da budeš samo sa nekim bespomoćnim,

ko ne može da se brani... – zadirkivao je on. Ona okrenu glavu, da joj ne

vidi osmeh. Nije više bila ljuta, ali nije htela to da mu pokaže.

– Dakle, koji je tvoj odgovor? Hoćeš li da postaneš moja grofica? Ili

ti se više svidja da me napastvuješ u vanbračnoj vezi? Rekao sam ti da je

to sve tvoj izbor.

– A šta ti misliš?

– Ne znam. Nisi mi rekla da me voliš – durio se on.

– O, da. Jesam. Kad sam mislila da si u komi.

– U pravu si. Zaboravio sam. Znači, pristaješ?

– Mislim da nemam izbora. Već sam postala tvoja žena. Sada još sa-

mo đa to ozvaničimo. Zašto me pitaš, kad si sve već iplanirao.

– Moram da planiram. Inače ćeš mi pobeći. A sad mislim da je vreme

da malo odspavamo. Uskoro će zora. Dodji pored mene. Ne mogu više

da spavam sam, sad kad sam osetio kako je lepo pored tebe.

– Ne verujem da si često imao priliku da spavaš sam. Verujem da si

skoro uvek imao društvo za zagrevanje kreveta – reče mu ona sa preko-

rom.

– Priznajem, to je istina. Bio sam takav... u nekom prethodnom živo-

W & N

tu, pre nego što sam tebe sreo.

VI

Jutro je odavno svanulo kad su se probudili. Ona se brzo obuče. Is-

pred je strpljivo čekao Gankur, listajući knjigu. Ona ga postidjeno poz-

dravi, ali on je bio ljubazan. Gankur brzo udje u gotovu sobu da mu sao-

pšti novosti.

– Brzo, govori. Šta je bilo?

– Sve je u redu. Vojvoda je dole, doručkuje. Doveo je celu delegaciju.

Venčanje će se obaviti danas. Sve je pripremio, za svaki slučaj. Čak je

doneo i venčana odela za oboje, i poklone. I pozdrave od kralja.

– Mogu li da ustanem, bar za svoje venčanje? Sad više nema potrebe

za tolikom ležanjem. Sav sam se ukočio.

– Ne bih rekao da ste toliko ukočeni, gospodine grofe. Ipak ste se ma-

lo razgibali poslednjih dana – nasmeja se doktor koji je upravo ušao u

sobu.

– Nemojte samo pred njom. Mnogo se naljutila kad je čula da nisam

baš bio toliko bolestan. Mada mi je oprostila prevaru. Imao sam dobre

razloge da se pretvaram.

– Vojvoda želi da vas vidi. Tu je ispred.

– Neka udje.

– E, kad sam dočekao i tebe da oženim! – grmnu sa vrata ljudina od

čoveka, prosedi vojvoda Lamper.

– Nadam se da se čekanje isplatilo – nasmeja se grof. – Kako je kralj

reagovao?

– Dobro je što smo ga pitali. Verovatno mu ne bi bilo pravo da nismo.

Obećava da će jednog dana biti veliki kralj. Teško onima koji to na vre-

me ne uoče. A ima ih poprilično. Bilo mu je drago što se traži njegovo

odobrenje, i odmah ga je dao, naročito kad sam mu objasnio okolnosti.

Vanbračno dete, ljubav medju vama, dobro poreklo sa obe strane... Znaš

već kako to ide. Imaš dozvolu, samo još da kažeš ”da”, i onda si gotov za

sva vremena. Zar nisi nestrpljiv? – nasmeja se on grohotom, a grof kise-

lo. – A sad, mogu li da vidim tu mladu devojku, moju hm... takozvanu

ćerku, koja je izazvala ovakvu uzbunu i poteru. Čak ste i mene, ovako

W & N

starog, naterali da jurim za kraljem, lažem i smišljam lukavstva kako bi

on pristao na vaš brak.

– Evo je ispred, čeka.

Oni pozvaše Žozefinu. Ušla je, malo sa tremom, pošto su je ćutke svi

gledali. A onda joj krupni vojvoda podje u susret.

– Dete moje! Tako si divna i nežna. Nije ni čudo što je Fransoa polu-

deo za tobom i mene naterao da radim neke stvari koje-sam se davno

zarekao da neću više. Dodji da te zagrli... tvoj novootkriveni otac – on se

nasmeja i ona nestade u njegovom velikom naručju. – Doneo sam ti ven-

čanicu. Probaćeš je posle, ako treba da se suzi. Vidi kako si tanka i fina.

Možda bi trebalo kralju da nabacimo i neku reč i pokrenemo pitanje tvog

nasledstva.

– Kakvog nasledstva? – zbuni se ona.

– Pa, tvoje majke. Margarita je bila naslednica velikog imanja. Den-

ton je to preuzeo na vrlo čudan način, najblaže rečeno. Baš bih voleo da

mu vidim lice kad kralj naredi da mu se ono oduzme. Mislim da je bilo

krajnje vreme. Kralj nije glup, kažem vam. Čak su do njega doprle glasi-

ne i prutužbe na Dentonovo ponašanje. Mislim da će mu biti veoma dra-

go da naredi nešto po tom pitanju. Čak mogu da tvrdim da i on sam već

ima nešto na umu. Možda je zato tako lako prihvatio moju klimavu priču

o vanbračnoj kćerki. Verovatno mu nedostaje povod za oduzimanje ima-

nja Dentonu. Sad ima dobro opravdanje i razlog. Draga moja, velika si

srećnica. Dobićeš divnog muža, a uz njega, najviše njegovom zaslugom,

i veliko nasledstvo i dobro poreklo. Ja ću malo da pripomognem u ovom

poslednjem. Malo stižu sa zakašnjenjem ali u principu, za dobre stvari

nikad nije kasno, zar ne?

Žozefina i Fransoa se pogledaše.

– Moram da požurim i spremim se za venčanje. Moja draga je sada

bogata naslednica, bojim se da se ne predomisli – reče Fransoa. Ona ga

prekorno pogleda.

– Hajde, hajde. Ne ustručavajte se od nas. Slobodno možete da se po-

ljubite. Nagledao sam se u životu svega i svačega, baš sam željan da

malo gledam zaljubljene parove – ohrabri ih vojvoda. – A naročito one

koji se zaista, istinski vole i koji su to dokazali svojim ponašanjem.

Oni se poljubiše. Bilo je toliko toga što treba nadoknaditi, da malo

publike za poljubac nije bila velika smetnja.