Holm Zundhausen: Istorija Srbije od 19. do 21. veka

Holm Sundhaussen

Holm Zundhausen (Holm Sundhaussen, Berlin 1942), profesor istorije Jugoistone Evrope na Institutu za istonoevropske studije Slobodnog univerziteta u Berlinu i predsednik Naunog saveta Instituta za istonoevropske studije u Minhenu. Teite svog naunog rada nalazi na istraivanju istorijskih procesa jugoistone Evrope, posebno Jugoslavije i Srbije u XIX i XX veku. Objavio je knjige Istorija Jugoslavije 1918-1980. (tutgart, Berlin 1982), Eksperiment Jugoslavija. Od osnivanja drave do njenog raspada (Manhajm, Lajpcig 1993), Istorijska statistika Srbije 1834-1914. (Minhen 1989).

Preveo s nemakog: Tomislav Beki

Stare tabue zamenjuju novi

Razbijeni su stari tabui i zamenjeni novim, od ranijih izdajnika postali su junaci, od ratnih zloinaca -muenici, zaboravljeno je vraeno u seanje i ono je poelo da prekriva nekada dominantna seanja i na kraju da ih potiskuje . Ono to je dugo bilo preutkivano, sada se o tome govori, a ono o emu se dugo govorilo, o tome se sada uti. Naizmenina istorija zaboravljanja i preutkivanja jo nije napisana; ona bi isto tako bila uzbudljiva kao i istorija seanja ili sama realna istorija. O Srbiji i Jugoslaviji postoji obimna literatura, tako da svako moe da se informie o detaljima istorijskih dogaaja, pogotovo o politikoj istoriji. O velikim ljudima, velikim dogaajima i o narodu (kao kolektivnom licu) puno je pisano. Znatno manje znamo o istoriji drutva i svakodnevnog ivota, o istoriji kulture ili o sujeverju, sifilisu i zlostavljanjima ena u Srbiji. Dodue, od pre nekoliko godina postoji veoma iva kulturnoistorijski orijentisana istoriografija, ali u velikim naracijama dominira, kao i ranije, istorija politikih dogaaja. Otuda ona ne stoji u sreditu ove knjige. Ovde se pokuava da se ostvari simbioza politike istorije s drutvenom i kulturnom istorijom, koja se u mnogim takama razlikuje od ranijih pregleda. To poinje s oznaavanjima i zavrava se sa kontekstualizacijama. Jedan od krupnih problema predstavljaju grupna i topografska imena, kao i iz sadanjosti preuzeti i na prolost aplicirani pojmovi, zajedno s tim povezane percepcije, emocije i sudovi. Tu, pre svega, i naroito imamo na umu kljune pojmove kao Srbi, nacija, drava, strana vladavina, ugnjetavanje, genocid, borba za slobodu, osloboenje, rtva, izdaja i mnoge druge - o pojmovima proetim religijskim sadrajem (Tajna veera, Golgota, muenik, vaskrsenje itd.) da ne govorimo. Ve sama upotreba tih rei izaziva asocijacije koje su preesto u suprotnosti s rekonstruisanom prolou i odnose se na jedan subjektivno uspostavljeni referentni sistem. Nevino ophoenje s pojmovima kao narod, ugnjetavanje, genocid stvara predstavu o prolosti koja se nalazi u odnosu napetosti s intersubjektivno i metodiko/empirijski proverljivom konstrukcijom istorije. Da je na poetku bila re, nije samo saznanje jevaneliste Jovana - to je osnova i svake duhovne i socijalne nauke ( i to ne tek od linguistic turn). Jo ne postoji renik pojmovnih i semantikih manipulacija istorije, iako bi takvo delo i te kako bilo dobrodolo za ophoenje s prolou i istorijom. Istorijski pojmovi uvek stoje u vremenskom kontekstu. Ali esto se, ne hajui mnogo za to, u nacionalnoj istoriografiji upaju iz tog konteksta ili se upotrebljavaju u vremenski neutralnom smislu. Kao da su narodi i nacija veoduvek postojali, kao da su nosioci veih, neotuivih prava i da su od samog poetka odbacili i borili se protiv svake - kako god definisane - strane vladavine. Onaj ko oznaava Kosovo kao Stara Srbija i Makedoniju kao Juna Srbija, taj time eli da kae da polae pravo na njih, da predstavljaju njegov posed (slino onima koji govore o nemakim Istonim oblastima ili o poljskim kresy wschodnie). I da li e neka akcija biti klasifikovana kao

oslobodilaka borba, izdaja ili terorizam, esto zavisi samo od naina posmatranja ili od pravnih definicija. Ima li smisla govoriti o osloboenju, ako oslobodilac osloboenome oduzima njegovu slobodu ili mu nametne svoju verziju slobode? S normativnog stanovita to se moda d obrazloiti, budui da je sloboda, uvek i pre svega, jedan proces, na ijem poetku se sloboda za one o kojima se radi predoava drugaije nego u daljem toku. Normativni nain posmatranja pretpostavlja, u svakom sluaju, da se eksplicira ta se shvata pod normativnou. Ali to, po pravilu, nije sluaj, pa poto je to tako, onda ne podlee kritici. Za normativni odnosni sistem u starijoj, teoloki usmerenoj nacionalnoj istoriografiji figurirala je - eksplicitno ili implicitno - nacija, odnosno preporod nacije, uvek kao konani cilj jedne cikline i hijalistiki shvaene istorije. Sve to je sluilo naciji i ostvarenju konanog cilja bilo je pozitivno; sve to joj nije koristilo, osuivano je. Shodno tome, ukljuivani su i odgovarajui pojmovi (ugnjetavanje, osloboenje, izdaja itd.). Ali u onom trenutku u kojem se odbaci usmerenost istorije na cilj - u ciklino-teolokom smislu (kao povratak i konani cilj) - referentni sistem nacija uruava se u sebi i u tom sklopu upotrebljeni pojmovi gube svoj smisao.

X kongres Saveza Komunista Jugoslavije

Mitovi i legende prodrli u nauku

Da su mitovi i legende u enormnom obliku prodrli u istoriografiju o Srbiji i Srbima, to e se u narednom izlaganju jasno pokazati na svakom koraku.

ak ni kritiki nastrojene autorke i autori nisu od toga zatieni, jer mitom proeta semantika je tako duboko ukorenjena da je njeno uklanjanje povezano sa znatnim tekoama kada treba da se formuliu neke stvari. O koristi i teti mitova za odranje zajednice moemo da se sporimo; problematini postaju tamo gde deluju kao filter za realnosti i postaju neprobojni za demantije. U mnogim diskusijama, koje su u vreme poslednjih kriza i ratova voene u Jugoslaviji, esto se od uesnika iz regiona moglo uti: stranac ne moe da nas razume, stranci imaju pogrenu predstavu o nama. Veinom su bili u pravu. Ali se postavlja pitanje: zato? Pojednostavljeno govoreno, na to pitanje postoje dva odgovora. Prvi, onome koji stoji po strani, dakle, strancu, nedostaju neophodne informacije da bi mogao da razume ta se dogaa. To se s malo truda i dobre volje moe reiti. Druga mogunost je prava muka: razumevanje omauje zato to unutranja realnost (slika u glavama pripadnika nacije) i spoljna realnost, koja je rezultat naune rekonstrukcije, protivree jedna drugoj, to su izloeni argumenti drutveno nadreeni, da se ne mogu transnacionalno primeniti i upotrebiti, jer se temelje na specifinim nacionalnim kodovima percepcije prolosti i njihovom tumaenju, na kulturnom pamenju koje je otporno u odnosu na istoriju (ako su seanja - da to jo jednom ponovimo - parcijalno posve istorijska, ali upravo samo parcijalno). Ve je Ernst Renan primetio da je zaboravljanje, a ja bih rekao i istorijska zabluda, esencijalni inilac pri stvaranju nacije i da napredak istorijskih nauka esto predstavlja opasnost po naciju. Ovom knjigom elimo, s jedne strane, da pruimo informacije o dogaajima, linostima koje su bile akteri tih dogaaja i istorijskim konstelacijama, a s druge strane, da rekonstruiemo nastanak obrazaca percepcije i tumaenja, koji mnogim ljudima omoguavaju drutvenu orijentaciju i usmeravaju njihovo delovanje. U ovde istraenom razdoblju u prednjem planu je diskurzivna rekonstrukcija nacionalnog identiteta, odnosno formiranje nacionalno konotiranih prostorno-vremenskih kompleksa simbola i obrazaca tumaenja. Oni su rezultat sloenih delotvornih procesa iji su nosioci bili odreeni akteri, ali su ih istovremeno ti procesi sputavali. U osnovnim elementima je ovaj prikaz hronoloki, ali hronologije se nije drao kada su bile u pitanju rekonstrukcija struktura i slike koje se ne mogu vezati za pojedine konkretne podatke. Prikazati istoriju jedne drave i jednog drutva u vremenskom okviru od dve stotine godina nije mogue bez osvrta na socijalnoistorijske i strukturalnoistorijske elemente. Koliko god da je kritika kulturologa upuena s vremena na vreme na adresu drutvenih istoriara opravdana: da se kod njih ljudi uopte vie ne pojavljuju, nego naprosto nestaju iza struktura - s prikazom orijentisanim iskljuivo na aktere ne moe se pisati istorija jednog drutva.

Onaj ko ovde oekuje jedan pledoaje za ili protiv Srba, taj mirne due moe odmah da odloi ovu knjigu. itanje ove knjige za njega bi bilo isto gubljenje vremena. Ja sebe ne vidim ni u ulozi advokata, ni tuioca, a kamoli sudije. Ja sebe, da se nadalje koristim tom terminologijom, pre vidim kao vetaka ili istraitelja, kao nekoga ko obezbeuje tragove, sakuplja dokaze, ispituje i odmerava i mora da se pomiri s tim, da se suoava s prazninama i pukotinama. Doputam da se ta spremnost na praznine moe pokazati i kao klopka, jer ve izbor prikazanih sklopova stvari (a ne samo njihova interpretacija), kao i tenja za sadrajnom koherentnou, sugeriu doslednost koja ponekada ne postoji. I s tog stanovita posmatrano, jedna istorija Srbije je uvek jedan konstrukt. Na kraju bih dodao dve line napomene. Prvo, do sredine osamdesetih godina Srbija je za mene bila neka vrsta drugog zaviaja. Jedva da je bilo neke druge zemlje u koju sam tako rado dolazio i u kojoj sam se tako dobro oseao. Ali, u kolikoj meri se moja lina seanja daju uskladiti s rezultatima naunog rada? Drugo, za nastanak ove knjige dugujem zahvalnost mnogim ljudima, koji po pravilu to i ne znaju (a ponekada e biti i neugodno pogoeni). Svejedno, njima dugujem zahvalnost, iako ih ovde neu nabrojati.

Duboki preobraaj pod vlau ustavobranitelja

Za druge je ona, povrh toga, znaila pribliavanje politikim, pravnim, privrednim i kulturnim standardima Zapadne i Srednje Evrope (uz ouvanje svog identiteta). Posle Miloeve abdikacije u poetku su prevagnuli zastupnici druge struje. Poto je novi knez, Milan Obrenovi, umro kratko vreme poto je stupio na presto, pa je zemljom do dolaska njegovog mlaeg brata Mihaila vladalo namesnitvo, koje su inili ustavobranitelji, to je njihova monadalje rasla. Mihailo je, dodue, kao knez pokuao da obuzda mo oligarha, ali je time izazvao bunu koju je u avgustu 1842. podigao Toma Vui Perii (oko 1790-1859) s drugim ustavobraniteljima (Vuieva buna), pa je Mihailo bio prisiljen da napusti zemlju. Time je prvi put bila okonana vladavina klana Obrenovia. Narodna skuptina, na koju je iz svakog sela bilo pozvano est-sedam predstavnika, proglasila je sina ve legendarnog Karaora, Aleksandra Karaorevia, za novog kneza, pod ijom je vladavinom (1842-1858) reim ustavobranitelja dostigao svoj vrhunac.

Knez Aleksandar Karaorevi i Toma Vui Perii

I pored vie zavera i pobuna pristalica Obrenovia izmeu 1842. i 1844. godine, Srbija je stupila u fazu politikog, privrednog, drutvenog i kulturnog preobraaja, koji je sve prethodne promene bacio u zasenak. Za vreme gotovo dvadesetogodinje vladavine ustavobranitelja zapoela je, prvi put po evropskim uzorima orijentisana, reorganizacija jo rudimentarnih dravnih organizacionih struktura, a time i prelaz ka modernoj birokratskoj vlasti. Za to vreme zemlja je sistematski izgradila stabilne, zakonski normirane vidove dravne vlasti s obavezujuim kodifikovanim zadacima. Na mesto strogo linih, milou i samovoljom odreenih odnosa, stupio je objektivni, po normiranim principima ureeni sistem nadreenosti i podreenosti, koji je postao osnova nove birokratske vlasti. Ako su Srbiju tih godina savremenici kritikovali kao inovniku zemlju, onda je to manje bilo uslovljeno velikim brojem dravnih inovnika (njihov broj iznosio je 1840. ukupno 891), a mnogo vie zbog stranog karaktera celog sistema u tradicionalno seljakom miljeu, usled ega je neizbeno dolazilo do sukoba. Sa tog stanovita valja razumeti i estoke napade ranog socijaliste Svetozara Markovia na srpsku birokratiju ezdesetih godina 19. veka i u njegovim spisima zastupljene populistike ideje. Bolnost procesa transformacije jo je vie pootrena time to je izmeu elje i realnosti moderne upravne drave decenijama postojao jaz, poto je za objektivno obavljanje vlasti nedostajao pravno i tehniki kolovan kadar. Sluiti jednog gospodara moglo je biti dobro ili loe. Ali sluiti dravi ili optem dobru bilo je veoma apstraktno. Jer, ko je drava? I ta znai opte dobro? A ipak je nesmanjeno i nadalje bujala funkcionalna diferencijacija, te je tako nastala manje ili vie razgranata hijerarhija slubi. U sklopu tog udesnog umnoavanja slubi nije samo rastao broj dravnih slubenika i inovnika nego su se menjali i njihova prava i obaveze. U vreme Miloeve prve vladavine nosioci i izvrioci javne vlasti bili su potpuno izloeni milosti i

samovolji svog vrhovnog gospodara, koji je po svom nahoenju mogao da ih postavlja, kazni i otpusti. Tek su Ustav iz 1838, zatim inovnike uredbe koje su na osnovu Ustava doneli ustavobranitelji i Graanski zakonik iz 1844. stvorili preduslove za nastanak nezavisnog srpskog inovnitva. Sve do povratka kneza Miloa 1858. dravni slubenici nisu ostvarili samo socijalno privilegovani nego i pravno gotovo nedodirljiv poloaj, koji je naprosto iao naruku zloupotrebi. Ali, ak ni grube povrede slubenih dunosti, kao pronevera, korupcija ili primena poniavajueg kanjavanja batinanjem bez sudske presude, nisu za sobom povlaili nikakve ili srazmerno blage posledice. Nezadovoljstvo i odbojan stav stanovnitva protiv sveprisutnosti centralne vlasti i depersonalizacija socijalnih odnosa, kao i rezerve u odnosu na nerazumljivo - uz to esto u sukobu s obiajima - pravno ustrojstvo, samo je dodatno podrgejavano postavljanjem nekvalifikovanih i stranih inovnika. Sukobi su eskalirali kada su inovnici, sa svoje strane - bilo iz nerazumevanja ili samovolje - pokazivali sklonost da povrede pravni poredak (ili im je stanovnitvo to podmetalo), a da centralne vlasti uopte nisu mogle da optuene inovnike zamene sposobnijima ili da organizuju odgovarajue prosveivanje stanovnitva.

Knezu Milou satima itali nacrte zakona

Milo Obrenovi i Jovan Hadi

Hadi je studije prava na Univerzitetu u Peti zavrio doktoratom i bio je pristalica racionalizma zasnovanog na klasinom obrazovanju, na idejama antike i prosveenosti. On je stekao ime i ugled ne samo kao pravnik nego i kao prevodilac Homera, Horacija, Vergilija, Cicerona, Herdera i Lesinga, ali i kao istoriar. Autor Graanskog zakonika Srbije, koji je stupio na snagu 25. marta 1844 (i u mnogim svojim odredbama ostao na snazi sve do kraja Drugog svetskog rata), predstavljao je u bitnim delovima (za oko treinu) skraeni prevod austrijskog Opteg graanskog zakonika iz 1811. Mnogim svojim odredbama, pogotovo onima o jaanju individualnih prava i privatne svojine, on je, u svakom sluaju, iao ispred drutvenih i privrednih prilika u Srbiji, tako da je Hadiizvrio odreene izmene u porodinom i naslednom pravu u duhu i smislu srpskog obiajnog prava. On pri tome nije bio dosledan (to bi, po svoj prilici, bilo nemogue), tako da je time bila oteena sistematika zakonika. Tradicionalni kolektivizam, prvenstvo zajednice, s jedne strane, i pravno otkrie koncepta ljudske linosti, Ja, s druge strane, teko je bilo podvesti pod zajedniki imenitelj. Dana 21. oktobra 1853. objavljen je - opet uz uee Jovana Hadia - prvi jedinstveni propis o graanskom parnikom postupku, kojim je zamenjeno mnotvo prethodnih pojedinanih odredaba, ali je, zbog svojih nedostataka, 1865. morao da bude zamenjen novim propisom. Knez Aleksandar Karaorevipredloio je 1855. Dravnom savetu novu sistematizaciju mnogobrojnih kazneno-pravnih detaljnih zakona i odredaba. Ali Visoki savet je to odbio s obrazloenjem: Na narod jo ivi u patrijarhalnom stanju... Dobrom oveku nisu potrebni zakoni. Zakon je proizvod prisile za spreavanje zla i on se pie za one i zbog onih koji su zli. (...) Na narod je u svojim shvatanjima tako dobar i tako zdrav kao moda nijedan drugi narod u Evropi. Otuda mu, dakle, i nisu potrebna nikakva lekovita sredstva... trebalo bi ga, tavie, zatititi od svih zakona, iz kojih bi tek mogao da naui mnotvo zlodela. Ta argumentacija bila je tako oigledno u suprotnosti s realnou da je Dravni savet - za vreme druge vladavine kneza Miloa - pokrenuo donoenje Krivinog zakona (oslanjajui se pri tome na pruski Krivini zakonik iz 1851), koji je 29. marta 1860. stupio na snagu, s tim to su odreene odredbe, usled poveanog kriminala, ubrzo pootrene. Milo je za vreme svog dugog boravka u egzilu doao do saznanja da se narodom ne moe vladati bez dobrih zakona i kasnije mu je naprosto postao manir da objavi to vie zakona, izvetava Kanic: Bilo je dana kada je mogao da po deset sati slua da mu se itaju nacrti zakona (on je kao i ranije bio analfabeta), i to paragraf po paragraf, da ih po svom nahoenju menja i da naprosto uiva u ulozi zakonodavca. U kratkom periodu njegove poslednje vladavine pojavili su se, pored mnogih uredaba, Krivini kodeks, Graansko procesno pravo i Menino pravo. Krivino procesno pravo i Organizacija duhovnih vlasti ekaju da budu objavljeni. Ne ulazei ovde u detalje, moe se konstatovati da se evropeizacija Srbije pod vladom ustavobranitelja odvijala neverovatno brzo i dramatino. Ureenje drave, preureenje pravnog sistema, sloboda trgovine, nastanak

protoindustrijskog zanatstva, utemeljenje novog kolstva, osnivanje kulturnih i naunih institucija, kao i rad na pitanju ta je nacija, pokrenuli su revoluciju odozgo. Proces demokratizacije je pri tome bio zapostavljen. Ustav iz 1838. bio je sve drugo samo ne demokratski, kao to su i ustavobranitelji bili sve samo nisu bili demokrate. Njihova vlada liila je na diktaturu modernizacije. Narodne skuptine, koje po Ustavu iz 1838. nisu bile predviene (ali nisu bile ni zabranjene), sazivane su, dodue, kao savetodavni organi po nahoenju i obiajnom pravu (pri emu su zastupnici u sve veoj meri bili dravni inovnici), ali nisu posedovali nikakvu zakonodavnu mo. Ustavobranitelji su bili razbijeni na razne frakcije. Svaali su se oko spoljne politike (rusofili protiv turkofila, protiv austrofila), oko pitanja iz unutranje politike (zagovornici kontra protivnika jaanja Narodne skuptine) i oko dinastikog pitanja (pristalice Karaorevia protiv pristalica Obrenovia). Te frakcijske borbe, kao i sve izraeniji znaci drutveno-socijalne krize i novi nemiri u zemlji, doveli su do toga da je Narodna skuptina sazvana na dan Sv. Andreja 12. decembra 1858. (Svetoandrejska skuptina). Ova skuptina bila je kratko vreme pre toga, na osnovu obznanjenog izbornog zakona, drugaije sastavljena od prethodnih (manje dravnih inovnika, vie predstavnika iz naroda). Zahvaljujui savezu izmeu mlade grupe liberala i pristalica Obrenovia protiv konzervativne inovnike oligarhije, uspelo joj je da smeni kneza Aleksandra i da starog Miloa Obrenovia pozove natrag na presto. S njegovim povratkom okonana je i vlada ustavobranitelja.

Ujedinjena omladina budi novi patriotizam

Svetozar Mileti i Vladimir Jovanovi

S argumentom da su ta podruja pre turskog ropstva pripadala Srbiji i da su osmanska vladavina i promene u etnikom pogledu do kojih je dolo, u to (ne)vreme bili nepravedni, trebalo je jedno s drugim da pomiri istorijsko pravo i pravo na samoopredeljenje. Pozivanje na istorijsko pravo, predstava o teritorijalnom prostoru budue Srbije i pitanje da li i kako svi Srbi treba da budu ujedinjeni, sve je to bilo sporno. Otpor je bio naroito izraen u taboru levih intelektualaca. Dana 27. avgusta 1866. u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu (juna Maarska/Vojvodina) osnovana je Ujedinjena omladina srpska kao predvodnik u borbi za osloboenje i ujedinjenje svekolikog Srpstva (pravoslavne, muslimanske ili katolike vere) u duhu jednog iredentistikog nacionalizma. Bio je to prvi svesrpski pokret uopte. U utemeljivae i rodonaelnike ovog ujedinjenja poteklog iz studentske inicijative iz Bea spadali su, izmeu ostalih, predstavnici liberala u Kneevini Srbiji, Vladimir Jovanovi, voa Srpske narodne slobodoumne stranke u Maarskoj Svetozar Miletii znaajni zastupnik ranog socijalizma u Srbiji Svetozar Markovi. Pripadnici generacije Omladine bili su roeni izmeu 1820. i 1840. godine; po pravilu su bili iz dobrostojeih porodica i veina njih studirala je na stranim univerzitetima. Oni su se oseali kao istinski predstavnici srpstva, iako su pod tim razumeli veoma razliite stvari. Omladina je celokupan srpski narod, tako je objasnio Jovanovina osnivakoj skuptini, i Omladina je sav srpski narod. Cilj Omladine je bio da unapredi obrazovanje, kulturu i nauku, a pre svega jaanje nacionalne svesti kod Srba u Habzburkoj monarhiji, Kneevini Srbiji i Osmanskom carstvu. Srpski knjievni kritiar Jovan Skerli(1877-1914) opisao je Omladinu kao jedan opti pokret svih energijom ispunjenih elemenata naroda sa ciljem da se osvesti narod, da ga uzdigne i osposobi za nove uslove ivota i ivotnu borbu, otprilike po ugledu na nemaki Tugendbund. Tamo je, najzad, postojalo i revolucionarno shvatanje da se narod mora pripremiti za odreeni trenutak, da se izvede delo nacionalnog osloboenja i ujedinjenja, po ugledu na italijanske karbonare Mlade Italije, pokreta Risorgimento, akcije Mancinija i Garibaldija. Ujedinjena omladina srpska predstavlja jednu meavinu akademskog udruenja, nemakih burenafta i nemakog Tugendbunda, grke Heterije, kao i italijanskog karbonarstva i Mlade Italije, pisao je Jovan Skerli. Na sveanostima koje je Omladina prireivala, govornici su drali rodoljubive besede, a lokalni horovi su sluaoce oduevljavali narodnim pesmama ili pesmama ispevanim u narodnom stilu. Na sve strane su osnivana pevaka drutva. Horsko pevanje i negovanje narodne pesme naroito su bili omiljeni kod Srba u junoj Maarskoj. Pesma kao Ustaj, ustaj Srbine ili Rado Srbin ide u vojnike pothranjivale su patriotsko oduevljenje i slobodarstvo slualaca. U to vreme se poelo sa sistematskim zapisivanjem narodnih melodija; meu zapisivaima se posebno

istakao Stevan Mokranjac (1856-1914), koji spada meu utemeljivae istraivanja srpske narodne pesme. Novi patriotizam je korak po korak prodirao u porodice i u kuno vaspitanje. Ponosni oevi su pred strane goste izvodili svoje uzorne deake, kao na primer ruskom slavisti i folkloristi Pavelu Antonoviu Rovinskom, koji je 1868/69. proputovao Srbijom: Ko si ti?, pita otac svog malog sina. Srbin. - Gde je propalo srpsko carstvo? - Na Kosovu polju. - Ko je poginuo na Kosovu polju? - Car Murat. - Kako je poginuo? - Milo Obiliga je rasporio. - Kako se seamo cara Lazara, Miloa Obilia i svih srpskih junaka? - Veno emo ih se seati. - A Murata? - On neka je proklet. - Ko je neprijatelj Srba? - Turci. - Ko jo? - vabe. - ta im eli? - Uzeu svoju sablju i posei gamad. Kod ovog srpskog sina se ispunilo ono to je Ernst Moric Arnt eleo jednom nemakom sinu u odnosu na Francuza.

Srpstvo, jugoslovenstvo i panslavizam

Rodoljub ini neto korisno, za dobrobit svih: on se bori za napredak (to god da razume pod napretkom). Ili se bori za ouvanje tradicije (Vladimir Jovanovi: Srbenda i gotovan, Novi Sad 1864). Nemaki patriota Verner Sombart zaotrio je poetkom Prvog svetskog rata razne opcije na alternativu: Trgovci ili junaci. On je Nemcima, za razliku od Engleza, pripisao junaki pogled na svet, iako je kao zastupnik jedne istorijski kolovane nacionalne ekonomije veoma dobro znao da su na due staze trgovci uspeniji od junaka. Ali, i veini srpskih patriota junaci su bili blii nego trgovci. Od samog poetka bilo je nejasno da li e se Omladina ograniiti na unapreenje srpske kulture i napretka ili e se posvetiti pripremanju odreenog trenutka za politike akcije, da li osloboenje i ujedinjenje Srba (i drugih Junih Slovena) mora da se ostvari evolucionarnim ili revolucionarnim putem i kako treba da izgleda budua politika karta u podunavsko-balkanskom prostoru. Spektar miljenja se protezao od javnog kulturnog rada do konspirativnih akcija, od ideje jugoslovenskog ujedinjenja preko plana o jednoj velikoj podunavsko-balkanskoj federaciji (kombinacije izmeu federativne drave i saveza drava) sve do uspostavljanja jedne velikosrpske drave. Srpstvo, jugoslovenstvo i panslavizam uzajamno su se proimali, ili su bili meusobni konkurenti. Taj spektar ovde nee biti detaljno prikazan, kao ni znaaj koji je Omladina imala u razvoju srpske knjievnosti na prelazu od romantizma ka realizmu. Ali emo se ovde pozabaviti dijametralno suprotnim pozicijama Svetozara Markovia i Vladimira Jovanovia, budui da bacaju vrlo znaajno svetlo na raspad Omladine, na jednu socijalistiko-populistiku i jednu liberalnu struju, kao i na diskurse srpskih intelektualaca u poslednjoj etvrtini 19. veka.

Svetozar Markovi

O Svetozaru Markoviu (1846-1875), koji je umro ve u 29. godini ivota, ve citirani Jovan Skerli pie: U istoriji srpskog duhovnog ivota u 19. veku, u celokupnoj istoriji obnove Srbije, nema pojave koja je lino toliko mnogo znaila, koja je igrala tako veliku ulogu i izvrila toliko veliki uticaj na duhove kao Svetozar Markovi. Markovi je poticao iz jedne srpske inovnike porodice koja se u drugoj polovini 19. veka s Kosova preselila u Kneevinu. Godine 1866. dobio je od Ministarstva inostranih poslova Rusije stipendiju za studije na Institutu za saobraajne inenjere u Sankt Peterburgu, gde se upoznao s idejama ruskih revolucionarnih demokrata i socijalista (ernievski, Dobroljubov, Pisarev i dr.). Pod njihovim uticajem otro je kritikovao prilike u Kneevini Srbiji, centralistiku upravu i inovnitvo. Za vreme studija na Tehnikoj visokoj koli u Cirihu (1869/70, najpre kao stipendista srpske vlade) osnovao je, zajedno sa svojim kolegom na studijama Nikolom Paiem, Radikalnu stranku, koja e se 1881. u Kneevini iznova konstituisati pod imenom Srpska radikalna stranka. Markovi je u vajcarskoj uspostavio bliske veze s ruskom sekcijom Prve internacionale. Pored socijalistikih spisa, u njegove velike obrazovne doivljaje spadali su, pre svega, uenje arlsa Darvina i Ernsta Hekela, filozofija Ludviga Fojerbaha, kao i popularna knjiga Dona Vilijama Drapersa o intelektualnom razvoju Evrope (John William Drapers, History of the Intellectual Development of Europe, 1862). Markovi je, dodue, cenio dela Karla Marksa, ali je odbijao dogmatiku

istorijskog materijalizma u tumaenju istorijskog razvoja. Agrarna Srbija moe i mora da preskoi fazu kapitalizma. Oslanjajui se na Nikolaja ernievskog, Markovi je propagirao agrarni socijalizam na osnovi samouprave u seoskim zajednicama i uz ouvanje zadruga. S obzirom na injenicu da su seoske zajednice ve bile izgubile svoje ranije samoupravne kompetencije i zadruga bila u stanju raspadanja, to se Markoviev koncept socijalistike seljake demokratije i sa njom povezanim unitenjem drave odlikovao kako nostalginim tako i utopijskim crtama. Markovii njegovi socijalistiki orijentisani istomiljenici su 1870/71. godine stupili u unu raspravu s Vladimirom Jovanoviem i liberalima. Markovi je razlike izmeu obe grupacije sveo na sledeu polarizaciju: Jedni hoe da narod bude osloboen inicijativom naroda - oni odlaze u narod i rade s njim. Drugi hoe narod da oslobode i da mu onda komanduju; oni trae blizinu dinastije i ministarske poloaje.

Velika Srbija ili balkanska federacija

Dositej Obradovi i Vuk Karadi

Etniki princip je za njega bio najvaniji nacionalni integracioni inilac: Nacionalni princip znai da svaka krvlju i jezikom objedinjena nacija treba u svom politikom i drutvenom ivotu da bude samostalna, da ne bude potinjena ni jednoj drugoj naciji. (...) Pod borbom za nacionalnost, nacije shvataju borbu za politiku slobodu, kulturu i blagostanje, to znai za drutveni napredak. U svom kritikom razmatranju Jovanovievog spisa Les Serbs et la mission de la Serbie dans lEurope dOrient (Paris 1870) Markovi je u svojoj uvenoj raspravi Srbija na istoku izriito odbacio povratak na istorijska prava: Princip nacionalnosti odrie se svih istorijskih prava. Naroito je smatrao pogrenim i tetnim ujedinjenje srpstva pozivanjem na Duanovo carstvo. Srbi danas ive u etiri drave, ija se prava teko mogu uskladiti. Zbog toga uzimamo slobodu kao osnovu srpskog jedinstva, tj. pravo svake osobe da sve svoje stvari reava po svojoj volji. Dok su za nacionalizam konzervativaca i liberala - koje su zastupali Garaanin i Jovanovi- srpska ideja drave i istorijska uloga pravoslavlja za vreme turske vladavine bili konstitutivni za svest zajednice, Markovi se nadovezao na antiklerikalnu poziciju Dositeja Obradovia i Vuka Karadia. Jovanovi prenebregava injenicu da je Pravoslavna crkva od srednjeg veka vie nego Katolika crkva imala politiku mo u srpskom narodu, pa je kritikovao bliskost crkve prema dravi i politici. Odluno je bio protiv teritorijalne ekspanzije Kneevine, protiv pripajanja Bosne-Hercegovine i protiv velikosrpske ideje. Politika ideja da se osnuje Velika Srbija, tj. da se od sadanje Kneevine Srbije stvori jedna velika, polusuverena drava jednostavnim zaposedanjem susednih srpskih zemalja, potpuno odgovara unutranjoj politici Srbije, koja tei za tim da u zemlji utvrdi neogranienu mo dinastije Obrenovi. Istu politiku su vodili vladari Sardinije i Pruske kada su na svojim zastavama ispisali Velika Sardinijaili Velika Pruska... Jednom reju, u novim srpskim zemljama (misli se na Bosnu i Hercegovinu kao budue sastavne delove Srbije) bili bi uspostavljeni isti pravni i privredni odnosi sa svim posledicama kao oni koji su postojali i jo postoje u Srbiji. I Markovi je, dodue, bio za to da se oslobode Srbi koji ive pod osmanskom ili habzburkom vlau, ali je izriito odbijao Kneevinu kao Pijemont Junih Slovena. Umesto toga se zalagao za balkansku revoluciju sa ciljem da se stvori jedna balkanska federacija, srpski narod se s jedne strane mea s Bugarima, s druge s Hrvatima i s tree s Rumunima, a dva naroda, Bugari i Hrvati, njegovi su najblii roaci po krvi i jeziku. Gde su granice sjedinjenih Srba, nove srpske drave? To je teko ostvariti, ako ne elimo da se posvaamo sa svim tim narodima. Za razliku od Vuka Karadia, Markovi smatra: Srpski narod nema nikakvih geografskih ili etnografskih granica kojima bi bio odreen kao jedna jedinstvena celina. Da bi se stvorila drava od pet do pet i po miliona Srba (jer vie ih nema), srpski narod bi morao da bude u neprijateljskom odnosu s Bugarima, Hrvatima i Rumunima. Morao bi da preuzme ulogu osvajaa, kako to Maari danas ine. Time je Markovi prilino precizno opisao ta e se u zavrnoj fazi stvaranja nacije i drave stvarno dogoditi i trajno obeleiti istoriju Srba i Srbije sve do kraja 20. veka.

***

U velike teme evropske istorije u dugom 19. veku spada Istono pitanje. Taj pojam, prvi put upotrebljen 1822. godine, oznaava onu stalnu krizu koja je bila izazvana nestabilnou Osmanskog carstva i borbom oko njegovog teritorijalnog naslea. Pokuaj evropske diplomatije da sprei poremeaj ravnotee sila morao je da se suoi s teritorijalnim ambicijama pojedinih velikih sila, pre svega Austrije i Rusije, kao i s nacionalnim oslobodilakim pokretima na balkanskom prostoru. Vodei dravnici evropske pnetarhije nisu dugorono mogli da svoje konkurentske ekonomske i strategijske interese tako kombinuju s tenjama za emancipacijom balkanskih naroda da bi se na novom nivou mogla ostvariti ravnotea. Posledica su bile periodine istone krize, ije je reavanje esto bilo povezano s postepenim potiskivanjem Osmanskog carstva korak po korak iz Evrope. Iako balkanski prostor juno od Save i Dunava sa oko 480.000 kvadratnih km zauzima tek oko pet odsto teritorije Evrope, on je kao most izmeu Srednje Evrope (Austrija) i Bliskog istoka, s jedne strane, i Rusije i sredozemnog prostora, s druge strane, imao izuzetnu geopolitiku vanost. Meusobno isprepleteni interesi velikih sila i balkanskih naroda otuda su samo dodatno doprinosili stvaranju eksplozivne situacije.

Nacionalizam postaje fenomen masa

Raanje obe male drave na junoj i severnoj periferiji evropske Turske samo je malo promenilo politiku geografsku kartu: jo je oko 82 odsto balkanskog prostora izmeu moreuza i bosansko-hrvatske granice bilo pod direktnom vladavinom polumeseca. Druga faza zapoela je sedamdesetih godina. Nju je karakterisala Velika istona kriza (1875-1878), nova podela balkanskog prostora na Berlinskom kongresu (1878) i ujedinjenje Kneevine Bugarske s Istonom Rumelijom (junom Bugarskom, 1885). Kao posledica tih dogaaja osmanski udeo na balkanskom prostoru sveo se na 44 odsto teritorije, dok se broj postosmanskih drava (s proirenim granicama) poveao na etiri: Grka, Srbija, Crna Gora i Bugarska. Uz to je i Bosna i Hercegovina, koja je dospela pod upravu Austrougarske, da bi je ova 1908. anektirala, dobila vanredni status u sklopu Dvojne monarhije. Zavretak postosmanskog stvaranja drava dogodio se u drugoj deceniji 20. veka sa Balkanskim ratovima (1912/13) i osnivanjem Albanije (1913), usled ega se turski udeo na Balkanskom poluostrvu sveo na pet odsto (istona Trakija). Time je bila okonana podela osmanske steajne mase u Evropi. Oko 460.000 kvadratnih km promenilo je u razdoblju od osam decenija svoju dravnu pripadnost. Odsudne godine za stvaranje nacija i nacionalnih drava na prostoru juno od Dunava i Save bile su posle 1870, jer u uspehu (ili neuspehu) jednog procesa stvaranja nacije odluuje tek faza mobilizacije masa, u kojoj konstrukt nacija, zajedno s velikim priama i odgovarajuom teritorijalnom predstavom, obuzme misli jedne ciljne grupe. Od odsudnog znaaja za to vie nisu bili samo diskursi intelektualaca nego i doivljaj, ponesenost masa, medijalizacija, manifestacija i inscenacija nacije (posredstvom simbola, praznika, spomenika, muzeja itd.), ukljuenje nacionalnog u svakodnevni ivot, kao i vienje stanovnitva kao zajednice jednakih i ravnopravnih, kao solidarne zajednice. U sluaju Srba krize i ratovi od poetka Velike istone krize 1875. sve do kraja Prvog svetskog rata 1918. pripomogli su da se nacionalizam uoblii kao fenomen masa. Krize i ratovi kao takvi nisu bili ti koji su doveli do uspeha nego njihovo tumaenje i uoblienje u kolektivnom seanju, u zajednikom doivljaju rata. Ovo potonje sadri ne (samo) iskustvo u smislu autentino doivljenog nego naroito iskustvo u naunosociolokom smislu. Svako iskustvo te vrste ukljuuje u sebe ve dimenzije uoblienog vienja, steenog znanja, tumaenja uslovljenog tim znanjem, kao i interpretaciju i obradu doivljenog i posreduje orijentaciju i modele za aktuelno i budue delanje. S uoblienjem iskustva povezano je pohranjivanje znanja u kolektivnom pamenju drutvenih grupa, jedan proces koji kod tih iskustvenih grupa uvek ukljuuje i selekciju, potiskivanje i zaboravljanje. Nita jedno drutvo ne moe afektivno tako da ujedini kao doivljaj neke spoljanje opasnosti. Pri tome je nevano da li je u pitanju stvarna ili imaginarna opasnost ili je stvarna opasnost posledica jedne imaginarne pretnje (kao rezultat self fullfilling prophecy). Neka umiljena opasnost moe ponekada da bude delotvornija nego realna. Jer, za razliku od realnosti (uvek ograniene), imaginaciji i fantaziji nisu postavljene nikakve granice. Ratovi i nacionalizam stoje u naizmeninom odnosu uzroka i posledice. Jednom nacionalizam vodi do rata, a drugi put je rat taj - i to u seanju sauvani ili aktuelni rat - koji podstie nacionalizam. Oba mogu uzajamno da se uslovljavaju i kumulativno jaaju. Da li doivljaj rata moe nacionalizam da dovede do vrhunca ili da splasne, to u biti zavisi od onih koji odreuju i kontroliu javno mnjenje i kolektivno seanje. Druga i trea faza postosmanskog stvaranja drava (od 1870, odnosno 1912) jasno su se razlikovale od prve. One su

se, s jedne strane, odlikovale postepenim meunarodnim priznavanjem prava na samoopredeljenje naroda kao osnove novog dravnog ustrojstva u velikim delovima Evrope, a s druge strane, daljom etnizacijom i biologizacijom poimanja nacije i nacionalne drave. U prvim decenijama 19. veka etnicitet stanovnitva jo nije imao iskljuujuu ulogu pri definiciji dravljanstva. Pojam dravljanstva umesto ranijeg podanikog odnosa pojavio se tek u 19. veku i navodno je (poput pojma nacije) zapadnoevropska tvorevina. Drava se od tada vie ne shvata kao dinastiki derivat nego kao sopstvena pravna pojava koja se sastoji iz tri konstitutivna elementa: naroda, teritorije i dravne vlasti. Narod (u smislu populus ili demos) nije jo morao da bude identian sa ethnosom (u smislu zajednikog porekla).

Jaanje nacionalnih pokreta na Balkanu

Prvi put u istoriji moderne drave etnicitet je odsad stvarno imao ulogu: narod, odnosno nacija, shvaena je kao etnika zajednica. I pojam dravljanstva, koji je inae po sebi lien svake etnike dimenzije, dobio je nijansu u pravcu narodne pripadnosti. Odavde je bio samo jo jedan mali korak do onog radikalnog zakljuka koji je jedan predstavnik nemakog nacionalizma, Paul de Lagard, ve 1855. iskazao reima: Bez sumnje nije dopustivo da u jednoj naciji postoji jo neka druga nacija; bez sumnje je potrebno da se uklone oni koji su... doprineli onoj dekompoziciji: pravo je svakog naroda da bude svoj gospodar na svom podruju, da ivi za sebe, a ne za tuine. U sklopu italijanskog i nemakog procesa ujedinjenja koncept narodne nacije znaio je kao legitimacijska osnova novog stvaranja drave i u podruju jugiostone Evrope. Uz to su doli specifino balkanski inioci koji su pospeili proces etnizacije: prvo, u vidu jedne lanane reakcije neprestani porast konkurentskih nacionalnih pokreta na Balkanu; drugo, osnivanje Bugarskog egzarhata 1870. i s tim povezan nastanak druge pravoslavne crkve u sklopu Osmanskog carstva. Oba inioca nametnula su nova razgranienja i definicije. Posle srpskog i grkog nacionalnog pokreta sledili su, korak po korak, bugarski (od sredine 19. veka), albanski (od 1878), makedonski (od devedesetih godina 19. veka) i turski nacionalni pokret (posle prekretnice izmeu dva veka). Crnogorci, koji su se kolebali izmeu pripadnosti srpskoj naciji i sopstvene etnogeneze, bili su poseban sluaj. to je broj nacionalnih pokreta postajao vei utoliko je borba oko definicije stanovnitva i podele balkanskog unutranjeg prostora postajala otrija. Jer borba oko nacionalne i teritorijalne podele bila je jedna igra s nultim rezultatom: ono to je jedan dobijao, to je drugi morao da izgubi. To objanjava sve veu rigroznost kojom je voen taj rat oko definicije. Novi raskol unutar pravoslavlja izmeu patrijarijske i egzarhatske crkve (koji je prevazien tek 1945) zaotrio je situaciju. Stvaranje autokefalne bugarske crkve, koje je odobrio sultan, dok su je grki klerici osudili kao filetizam (u smislu etnizacije), razbio je ekumenu pravoslavnih hriana pod osmanskom vlau. Ako je do sada svaki pravoslavni podanik sultana pripadao patrijarijskoj crkvi i u konfesionalnom smislu bio Grk, otvorila se sada u podruju pod jurisdikcijom Egzarhata mogunost opcije. Odluka ili opredeljenje stanovnitva izmeu grke patrijarijske i bugarske egzarhatske crkve jo, dodue, nije bila odluka u smislu nacionalnog identiteta (bar ne nasilno), ali je postavljala smernice za pravac stvaranja nacije. Poto su crkve pod svojim okriljem imale i kolstvo, to su kao agenture socijalizacije mogle merodavno da utiu na stvaranje svesti stanovnitva. Osnivanje Egzarhata dovelo je otuda do strasne crkvene i kulturne borbe s teitem na makedonskom prostoru. Pored patrijarijske i egzarhatske crkve, i obe autokefalne crkve Grke i Srbije pokuale su da utiu na tamonje stanovnitvo. Novo nacionalno i nacionalno-dravno ustrojstvo Balkana otvorilo je mnoga nereena pitanja identiteta. U poetnoj fazi su na prvom mestu bili jezik i religija kao kolektivni kriterijumi pripadnosti. Upotreba jednog hrianskog, odnosno evropskog jezika (grki ili junoslovenski), i pripadnost pravoslavlju inilo se da su dovoljni za pripadnost grkoj ili srpskoj naciji. Ali oba kriterijuma su se sa jaanjem konkurentskih nacionalnih pokreta pokazali nedovoljnim ili nesposobnim za ostvarenje konsenzusa. Tamo gde je religijska i jezika razlika bila otro izraena (izmeu hriana i muslimana, na jednoj, ili grkih, junoslovenskih i albanskih govora, na drugoj strani), odreenje pripadnosti se (na prvi pogled) moglo uiniti relativno neproblematinim. A gde je, nasuprot tome, navodna jednoznanost tih kritetrijuma zatajila (na primer, kod fluidnih prelaza izmeu junoslovenskih govora: gde je poinjao srpski i gde je poinjao bugarski, o makedonskom uopte da ne govorimo) ili su jezik i religija bili u nekom odnosu napetosti (na primer, u sluaju slavo-, grko- ili albanofonih muslimana, koji su jedan evropski jezik kombinovali s jednom orijentalnom religijom), sukobi su gotovo bili neizbeni.

Uzdrmani tradicionalni temelji drutva

Bez saglasnosti mua nije mogla da sklapa nikakve ugovore ili poslove, nije mogla da bude uzeta za svedoka pri pravljenju testamenta, ili odreena za staratelja. Ona nije bila ravnopravan lan zadruge i nije posedovala nasledno pravo. Samo su malobrojne neudate ene i udovice u pravnom pogledu bile u boljem poloaju. Iako se Jovan Hadi prilikom koncipiranja Graanskog zakonika kod kneza Miloa zalagao za nasledno pravo ena i devojaka, one su ostale iskljuene iz naslea (paragrafi 296. i 297). Kako Hadisam saoptava u jednom pismu iz 1847. godine, proklinjale su ga zbog toga ene u Beogradu (citat prema Panti Srekoviu). Istoriar Tihomir orevi, koji se interesovao za svakodnevni ivot, pravio je razliku izmeu tipa patrijarhalne i tipa polupatrijarhalne ene. U pogledu porodinog poloaja to diferenciranje je naravno bilo bespredmetno. Po prvom tipu, kojem je pripadala veina srpskih ena krajem 19. veka, ona je bila nie stvorenje... izvorite radne snage i produavanja roda. Ona se osvaja kao kakav plen i kupuje kao kakva roba. Izbor branog partnera obavljala je glava porodice. Ni budui mu, a pogotovo budua supruga, nisu imali nikakav uticaj u tom pogledu. I polupatrijarhalna ena bila je bespravno stvorenje koje nije posedovalo nita svoje, ak ni pravo nad sopstvenom decom... ona je obavljala razne i teke kune poslove... brinula se oko svog mua kao sluavka... udaje se za oveka koga ne poznaje, esto iz nekog drugog mesta koje ranije nije nikad ni videla (Tihomir orevi, O srpskim enama, Beograd 1912).

Tihomir orevi

S postepenom adaptacijom graanskog modela porodice u gradovima i zahvaljujui prvoj srednjoj koli za srpske devojke osnovanoj 1863. godine, dolo je do raznih kombinacija elemenata tradicionalnog i novog shvatanja o enama i porodici. Time se ukazala potreba za razjanjenjem pitanja koja bi forma porodice bila idealna i kako u njoj treba videti ulogu ene. Vie nego u mnogim drugim podrujima modernizacije razvila se dugogodinja kontroverzna debata, koja se, izmeu ostalog, vodila u asopisu Domaica, organu enskog drutva osnovanog 1875. Predstava o jednoj specifinoj podeli uloga ostala je u biti nesporna. Miljenja su se razilazila, pre svega, u pitanju da li je eni, da bi obavljala svoje domaike poslove, potrebno obrazovanje ili joj je sposobnost za to uroena. Protiv profesionalizacije uloge domaice iznosio se argument da bi to vodilo do pretvaranja ene u mukinje i do demistifikacije ene. istota devojaka i ena ne sme da bude pomuena prevelikim znanjem i naitanou. ensko drutvo se, s manje ili vie uspeha, trudilo da obesnai te argumente. Saglasnost je postojala u pogledu slike majke, koja je u Srbiji, kao i u drugim evropskim drutvima krajem 19. i poetkom 20. veka, dobila svoj patriotsko-nacionalni naboj. To je odgovaralo shvatanjima itateljki Domaice, koje su za vreme ratova koje je Srbija vodila sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka (protiv Turske i Bugarske) radile u pozadini fronta kao dobrovoljne bolniarke. A to je odgovaralo i javno manifestovanoj slici hrabre majke, koja svoga sina alje u vojsku da brani otadbinu. Nadovezujui se na idealizovanu ulogu Srpkinja u tursko vreme, srpska vodea elita u 19. veku vodila je politiku koja je i ene ukljuivala u moralno i nacionalno snaenje. Kanicovo izlaganje o razornim paragrafima omoguava uvid u dramatiku transformacije u Srbiji. Omekavanjem uobiajenog porodinog ustrojstva i reda bili su uzdrmani tradicionalni temelji drutva. I mnogi savremenici iz druge polovine 19. veka (ne samo meu duhovnim licima nego i iz redova elite) smatrali su da uzroke tome treba potraiti u moralnom rasapu srpskog drutva, a koji se manifestovao u raspadu zadruge, u podrivanju temelja patrijarhalnog reima, u seksualnom promiskuitetu, u sve veem broju polnih oboljenja i u poveanom kriminalitetu. Ta kritika drutva bila je povezana s antizapadnjakim stavom i bila je, ne na poslednjem mestu, upuena na adresu sekularizovanih Srba iz Habzburke monarhije, Srba preana. Tokom celog devetnaestog veka, takozvani nemakari, uglavnom ljudi sa habzburgkih teritorija, smatrani su odgovornim za loe uticaje koji su razarali tradicionalno patrijarhalno drutvo u Srbiji (Bojan Aleksov). Da li je pri tome bio u pitanju gubitak vrednosti ili promena vrednosti? Pri sadanjem stanju istraivanja na to pitanje se ne

moe jednoznano odgovoriti.

Object 1

Vladika RufimPoetnik Domaeg.de

Godine: 35

Datum registracije: 09 Okt 2005Poruke: 121

Postavljena: Sub Dec 05, 2009 12:35 am Naslov poruke: ...

Razvoj gradova i uspon varoana

Tradicionalne seoske zajednice nisu, na primer, znale za zatvore, niti za menino i steajno pravo, niti im je to bilo potrebno. I sve dok je bilo dovoljno zemlje na raspolaganju, nesuglasice i sporovi oko granica zemljinih parcela imali su samo marginalnu ulogu. Sukoba i prestupa u vezi sa svojinom bilo je verovatno i u seoskoj zajednici, ali su tek s anonimizacijom socijalnih odnosa postali masovni fenomen. Svako drutvo, kako je to veutemeljivamoderne socijalne statistike Adolf Ketelet postavio, nosi u sebi klice zlodela i prestupa koji e u njemu biti poinjeni. Srpske sudske statistike odraavaju dinamiku jednog drutva u bezakonju. One odraavaju ono to je u to vreme i u tom drutvu zakonodavac smatrao znaajnim za sudski postupak. (Za sudski postupak nije bilo znaajno, na primer, seksualno nasilje unutar velike ili male porodice, kao i zlostavljanje dece, iako je surovo batinanje supruge, kao i drugih lanova porodice, zabranjeno Kaznenim zakonikom iz 1860. godine.) Poetkom 20. veka (Srbija je u to vreme imala oko 2,7 miliona stanovnika) voeni su kod optinskih sudova sudski postupci za preko 105.000 krivinih dela i vie od 145.000 civilnih procesa. Kod sudova prve instance nalazilo se u postupku 26.000 kaznenih prestupa i preko 37.000 civilnih tubi. Apelacionom sudu bilo je podneseno 4.032

kaznene presude i 1.500 civilnih predmeta na reviziju. A kasacioni sud, kao poslednja instanca, trebalo je da odlui o 14.000 presuda. Ta statistika je veran odraz jednog drutva koje sa sve veom diferencijacijom mora da se suoi s mnotvom mnogih negativnosti i pravnih konflikata, jednog drutva koje je izgubilo svoju raniju stabilnost i traga za novom ravnoteom na jednom nivou vie sloenosti i na tom putu nema samo gubitke nego i dobiti (na primer, u pravnoj sigurnosti i individualnoj slobodi odluivanja). Osnovni drutveni sukob nije se odnosio samo na porodino i nasledno pravo nego je zahvatio gotovo sva podruja politike, drutva, kulture i privrede. U pitanju je bio sudar izmeu evropske i (staro)balkanske civilizacije, koji je doveo do podele elite na zapadnjake i antizapadnjake, produbio jaz izmeu centralnih vlasti i seoskih zajednica, podstakao socijalnu polarizaciju i u velikim delovima stanovnitva izazvao strah i nesigurnost. I, konano, on je ponovo u promenjenoj konfiguraciji oiveo suprotnost izmeu grada i sela. Umesto ranije etnike, sada je stupila jedna civilizatorska i kulturna diferencijacija nove vrste. Ponimo sa zapadnjakom, evropskom Srbijom. Ona je svoj centar imala u malobrojnim veim varoima: Kragujevcu, Poarevcu, apcu, Niu i Leskovcu (od 1878) i, pre svih, u Beogradu, koji je 1867. postao glavni grad. Spoljanja slika naseobina radikalno se menjala tokom 19. veka. Iz osmanskih vremena nasleene damije, amami, konaita i stambene kue rueni su jedni za drugima i zamenjeni novim zdanjima u nacionalnom stilu, jednom meavinom balkansko-vizantijskih, maarsko-baroknih i srednjoevropskih stilskih elemenata. Od poslednje etvrtine stolea tome su se - naroito u Beogradu - pridruila reprezentativna kamena zdanja po evropskom uzoru. U Beogradu je 1859. ivelo oko 19.000, a 1910. oko 90.000 ljudi. Drugi grad po veliini (Ni) imao je 1910. oko 25.000 stanovnika. U svim ostalim pomenutim gradovima je u to vreme registrovano izmeu 18.000 i 11.000 itelja. Ukupno je u osam najveih naseobina tadanje Srbije (sa vie od 10.000 itelja) ivelo manje od 200.000 ljudi. To je bilo 6,7 odsto ukupnog srpskog stanovnitva. Koliko je od njih trebalo smatrati varoanima ili graanima, to zavisi od toga ta se shvata pod varoaninom, odnosno graaninom. Kako i kada je od jednog seljaka doseljenog sa sela postajao varoanin? Da li je bilo dovoljna injenica da neko nosi eir ili cilindar ili ivi na jednom mestu koje je po zakonu bilo proglaeno za grad ili varo, da bi se govorilo o graaninu? I kako se fenomen radnika-seljaka, koji su se odvojili od seoskog sveta, a da nisu bili prispeli u varoki svet, moe uklopiti u emu varo-selo?

Beograd privlai kao magnet

Proces povaroenja itelja jedne varoi suoava nas s mnogim pitanjima na koja jo nemamo odgovore, tako da moramo da se zadovoljimo slaganjem mozaika i parcijalnim odgovorima. Ako prenebregnemo Beograd, onda su poetkom ezdesetih godina 19. veka u tadanjoj Kneevini postojale samo dve varoi sa vie od 5.000 stanovnika (Poarevac i abac). U varokim naseljima ivelo je high society: politiari i dravni inovnici, u koje je spadala i veina akademski obrazovanih ljudi, nadalje trgovci i zanatlije. Mnogi su dolazili sa sela, a oni koji su se rodili u gradu imali su oeve i dede seljake. Istoriar Slobodan Jovanovioznaio je autohtoni varoki vodei sloj Srbije sredinom 19. veka kao seljaka u kaputu i dodao: Seljak u kaputu umeo je seljaka u gunjcu bolje istui nego ma ko drugi. Intelektualni arivista, kae Jovanovi, obino je roen na selu ili u nekom trgovitu; kod kue je pohaao gimnaziju, a u inostranstvu je studirao na univerzitetu. Njemu se prebacuje da ga je velika nauka, kojom je na brzinu nabijen, duhovno i moralno iskvarila. (...) On je jedan obrazovani primitivac, uz to nije u stanju da obuzda svoju ambiciju i smatra da mu njegova pariska ili hajdelberka diploma daje pravo na sve. U daljem toku stolea, uz varoko odelo, dole su i nove ideje i novi naini ponaanja, tako da se obrazovano srpsko graanstvo koje se na prelazu izmeu dva veka u pogledu obavljanja profesije, drutvenog angamana i ispunjavanja slobodnog vremena malo razlikovalo od graanstva u Beu ili Berlinu. Njegovi lanovi su poticali iz trgovakih porodica,bili su potomci uglednih knezova i vojvoda ili su se doselili iz dijaspore. Kao dravni inovnici, preduzimai i ljudi koji su obavljali slobodne profesije, davali su ton drutvenom ivotu varoi. Mnogi od graana u usponu studirali su kao dravni stipendisti na stranim univerzitetima i donosili su u Srbiju tamo steena znanja i forme ophoenja. Oni su osnivali udruenja za unapreenje kulture i nauke, zalagali se za gradnju pozorita, biblioteka i muzeja, oduevljavali se slikarstvom u evropskom stilu i vodili diskusije o svim

pitanjima od drutvenog znaaja. Neki od njih nastupali su i kao dobrotvori. Najpoznatiji meu njima bio je trgovac Ilija Milosavljevi Kolarac (1800-1878), savetnik kneza Mihaila Obrenovia i lan Konzervativne stranke, koji je sav svoj imetak u iznosu od 727.000 zlatnih dinara zavetao kao zadubinu za osnivanje univerziteta. Ili oficir Nikola upi, koji je 1871. osnovao zadubinu za objavljivanje naunih i moralnih dela.

Ilija Milosavljevi Kolarac

To su bili pojedinani sluajevi. Ali i graansko-drutveni angaman manje imunih graana donosio je plodove. U Beogradu su 1860. osnovali pozorino drutvo (tanije, 1852. osnovani Pozorini odbor veje usvojio dokument o ustrojeniju Narodnog teatra u Beogradu - prim. prev.) i 1868. godine otvoreno je Narodno pozorite. I Narodni muzej je poetkom sedamdesetih godina, zahvaljujui graanskom angamanu, poprimio jasnije obrise. Prva javna itaonica, osnovana 1846. u Beogradu i godinu dana kasnije osnovano Ueno drutvo, vesu pomenuti u sklopu obrazovanja nacije. Beograd, smeten na uu Save u Dunav, naglo se razvijao od sredine 19. veka i postao je magnet koji je privlaio novo graanstvo Srbije. Tu, gde su se jo dve decenije po ulasku Miloa vijorili konjski repovi jednog vezira nad tvravom i varoi... nastajao je jedan sasvim osobeni, tipino beogradsko-umadijski duh. On je bio odreen, prvo, jednom uom i irom umadijskom osnovom, i, drugo, blaom, predanom, tihom inovnikom i istraivakom aktivnou junomaarskih doseljenika i, kasnije, to su se vie pribliavali sudbonosni dani poetkom 20. veka, sve veim doseljavanjem iz severnih i zapadnih zemalja sve do jadranske obale. Mi u novom Beogradu krajem 19. i poetkom 20. veka, pored nekadanjih habzburkih oficira, trgovaca i zanatlija iz austrougarskih provincija, zatiemo ceo niz kulturnih poslenika, publicista, naunika, kritiara i pesnika, koji su se iz Crne Gore, Dalmacije, Bosne, Hercegovine, Hrvatske i Maarske doselili tek u poslednjim decenijama ili su bili pozvani da dou u Beograd - da ne govorimo o mnogobrojnim ljudima koji se nisu rodili u Beogradu nego u unutranjosti zemlje. Roeni Beograani su do 1890. godine retki meu vodeim linostima (Gerhard Gezeman).

Varoki kaputai kao stvorenja iz drugog sveta

Lista tih izuzetnih ena obuhvata tako ugledne osobe kao Ana Obrenovi (1821-1868), bratanica Miloa Obrenovia, koja je kao esnaestogodinja devojka napisala dnevnik kojem je poverila svoje enje za jednim evropski kultivisanim ivotnim stilom (i muem), preko Natalije Obrenovi, supruge kneza i kralja Milana, koja je osamdesetih godina u odsudnoj meri sudelovala u evropeizaciji dvora i dvorskog ivota, ili Draga Joi, koja je 1879. zavrila studije medicine u Cirihu i kasnije dobila dozvolu da radi kao lekar u Srbiji, sve do prve znaajne srpske spisateljice Isidore Sekuli (1877-1958), rodom iz Bake, koja se 1909. nastanila u Beogradu i tamo otvorila literarni salon. Mali svet srpskog graanstva ostao je dugo jedno ostrvo u prostranom moru seoskog stanovnitva muenog strahom od gubitka i ispunjenog oseanjem nesigurnosti i nespokojstva. Na umadijske seljake delovali su varoki kaputai kao neobina, pomalo smena stvorenja iz nekog drugog sveta, dok su za kaputae mnogi seljaci bili primitivni i zatucani. U neposrednoj blizini nove graanske Srbije - esto samo nekoliko koraka udaljene od centra varoi - poinjala je druga Srbija, oko koje su duhovi bili podeljeni. Za jedne - zapadnjake - bila je orijentalni Balkan koji je prostorno bio blizu kao to je mentalno bio udaljen, za druge - populiste - ovde je bila i poinjala prava i izvorna Srbija. Komunikacija izmeu razliitih svetova - izmeu grada i sela, kao i izmeu raznih krila varokih rukovodeih slojeva - bila je izuzetno teka, i to ne samo zbog razlika u mental mappings nego i usled razlika u obrazovanju, jer jo 1866. je samo 1,6 odsto seljaka umelo da ita i pie. Kada se u Srbiji govori o suprotnosti izmeu grada i sela, onda se ne sme smetnuti s uma da se time oznaavaju samo dva suprotstavljena idealno tipina pola, da su prelazi bili fluidni i da su se u varoi i kod varokog stanovnitva delom mogle zapaziti seoske crte, a da su i kod ponekog sa sela mogle da se zapaze varoke crte. Druga, prava Srbija imala je mnoga lica i bila je ophrvana mnogim problemima, od kojih tri treba osvetliti:

obrazovanje, poljoprivredu i poetak industrijalizacije. U trenutku kada je utemeljena Kneevina, stanovnitvo je gotovo iskljuivo bilo nepismeno. Meu vojnim i civilnim predvodnicima Prvog srpskog ustanka jedva da je bilo nekoga ko je znao da ita i pie. Nova era Srbije, pie Kanic, zatekla je narod i kaluere podjednako na niskom obrazovnom stupnju. Izdvojeni od sveta, kalueri Srbije iveli su, poput onih u Grkoj i celoj Turskoj, u najveem neznanju. Za tampane stvari jedva da je bilo interesovanja i interesenata. Dodue, poetkom tridesetih godina pojavili su se u Beogradu prvi plakati, ali potranja za knjigama i novinama bila je u poetku sasvim ograniena. Dositej Obradovi se 1810. alio da u Srbiji niko ne mari za knjige. Od Serbskih novina, koje je Dimitrije Davidovi od 1813. izdavao u Beu, prodato je tri godine kasnije u Beogradu samo pet primeraka; u unutranjosti Srbije pak nijedan jedini.

Dimitrije Davidovi

I u prvom polugoditu 1820. knez Milo je bio jedini abonent novina u celoj Kneevini. Gotovo svi kupci ili korisnici srpskih tampanih stvari iveli su u inostranstvu. Knez - i sm analfabeta - pokazivao je malo sklonosti i spremnosti da se javnim sredstvima podigne i onako nizak obrazovni nivo. Zahvaljujui doseljenju Srba iz Maarske, mnogo kritikovanim nemakarima, mogao je da bude poloen kamen temeljac za jedan opteobrazovni kolski sistem, ali esto ti uitelji, osim elementarnih znanja u itanju i pisanju, nisu raspolagali nikakvim kvalifikacijama koje bi im omoguile da na valjan nain obavljaju uiteljski poziv (ivojin orevi, Istorija kola u Srbiji 1700-1850, Beograd 1935). I pored Vukovih usrdnih apela i zalaganja drugih vtrenih pobornika, obrazovanje strunih kadrova i izgradnja osnovnih kola za prve vladavine kneza Miloa veoma su sporo napredovali. Ustavobranitelji su se veoma trudili da ubrzaju taj proces.

Stranaki sporovi vaniji od obrazovanja

ak je i ruski etnolog Rovinski, koji je za vreme svog putovanja po Srbiji 1868/69. neumorno isticao svoje duevno srodstvo sa srpskim narodom i estoko kritikovao zapadnjaka Kanica zbog njegovog izvetavanja, morao da prizna da su srpska kolska zdanja veoma siromana i jadna i da uitelji nisu dorasli svojim zadacima. Kada je ministar obrazovanja Stojan Novakovi, lan Napredne stranke, 31. decembra 1882. zakonom uveo estogodinju obavezu kolovanja za sve deake i devojice (osamnaest godina ranije nego u Holandiji!), dalo se predvideti da se to za vie decenija nee moi ostvariti ako drava ne bude viestruko poveala ulaganja u obrazovanje. Sredinom osamdesetih godina srpska vlada je, po savremenim proraunima, po stanovniku u proseku ulagala 0,63 dinara (zlatni franak) u osnovne kole, dok su, na primer, Hrvatska-Slavonija u istu svrhu ulagale 1,34 i Istona Rumelija (juna Bugarska) pod osmanskim suverenitetom ak 2,48 dinara. Srpski izdaci za obrazovanje bili su izrazito mali, tako da je obavezno kolovanje ostalo samo mrtvo slovo na papiru. ak se i 1898. na etiri godine redukovano obavezno pohaanje kole pokazalo neizvodljivim. Na prelazu izmeu dva veka samo je neto vie od etvrtine dece (44 odsto deaka i 10 odsto devojica) pohaalo kolu. To bar pokazuju rezultati koje su statistiari dobili iz kolskih listova. Da su mnoga tamo unesena deca veoma neredovno pohaala kolu ili je uopte nisu pohaala sasvim jasno se moe videti iz izvetaja kolskih inspektora. Broj tih mrtvih dua ne d se pouzdano utvrditi. U svakom sluaju, nema nikakve sumnje da osnovno kolstvo u Srbiji jo u predveerje Balkanskih ratova 1912/13. nije bilo prevazilo stadijum nerazvijenosti. S izuzetkom Rumunije i evropske Rusije, prosean broj aka osnovnih kola na 1.000 stanovnika bio je vetri decenije ranije u svim suverenim evropskim dravama vei, esto i nekoliko puta vei, nego u Srbiji 1910. godine. Ako se, pored kvantitativnih, uzmu u obzir i kvalitativni iskazi o kolstvu (izvetaji kolskih inspektora pruaju u tom pogledu bogat materijal), onda slika postaje jo sumornija. Obrazovanje steeno na nastavi, pri emu se ne sme smetnuti s uma da je zbog zaputenog stanja kola bilo ugroeno i zdravlje dece, bilo je oskudno, tako da osamdesetih godina nije ak bilo dovoljno da se trajno opismene oni koji su pohaali kolu. Izvetaji za

kolsku 1907/08. godinu pokazuju da je dolo samo do neznatnih poboljanja. Jo je postojao dubok jaz izmeu zakonske norme i realnosti. Mnoge kolske zgrade bile su i nadalje zaputene i nezdrave. O ciljevima nastave u osnovnim kolama vladala je nejasnoa i pored ponovljenih zakonskih izmena. Nastavni planovi nisu bili primereni prilikama u zemlji. Vlasti nadlene za kolstvo i obrazovanje iscrpljivale su se u administrativnom praznom hodu i svi uesnici su se daleko vie interesovali za stranake sporove i svae nego za ostvarivanje obrazovanja i znanja. Nepismenost je u datim okolnostima i prilikama ostala jedno endemsko osnovno zlo. Po rezultatima popisa stanovnitva iz 1866 - pola stolea posle okonanja oslobodilakih ustanaka - 96 odsto itelja bili su nepismeni. U narednim decenijama je taj procenat - uprkos obaveznom kolovanju - samo lagano opadao, tako da je 83 odsto stanovnitva jo na prelazu izmeu dva veka bilo nepismeno. Ako se od toga izuzmu deca do est godina starosti, onda je udeo nepismenih i dalje iznosio 80 odsto, pa je, shodno tome, bio vei nego u bilo kojoj drugoj suverenoj zemlji. Samo su Rumunija i Portugal imali sline pogubne rezultate. Prostorna raspodela nepismenih i njihovo razvrstavanje po polovima ukazuje na dalje manjkavosti u srpskom osnovnom kolstvu. Samo je kod brojno tankog varokog stanovnitva uspelo da se tokom 19. veka vidno smanji procenat nepismenih. Godine 1900. u varokim komunama bilo ih je 52 odsto (u Beogradu samo jo 27 odsto), dok na selu i dalje 88 odsto stanovnitva nije znalo da ita i pie. Da je ensko stanovnitvo samo marginalno sudelovalo u procesu opismenjavanja ne udi mnogo s obzirom na naglaeno patrijarhalni stav drutva. Vlada je, dodue, ve 1845. dozvolila otvaranje posebnih devojakih kola, ali do 1858. otvoreno je u raznim varoima samo trideset takvih kola. Do 1900. broj osnovnih kola za devojice poveao se na 165. Ali, na selu je nepismenost ena ostala praktino netaknuta.

eleznica poremetila stari poredak

Berlinskim ugovorom iz 1878. godine Srbija je, i pored velikog otpora dela javnosti, bila obavezna da dopusti da se preko njene teritorije gradi deo eleznike pruge koja vodi na istok. U jesen 1884. putena je u saobraaj prva deonica pruge od austrougarske granice kod Beograda do Nia u duini od 245 km. Godine 1887/88. dovrene su deonice do turske granice (Caribrod) na jugu i bugarske granice (Ristovac) na jugoistoku. Time je Srbija, uz veliki troak, bila prikljuena na meunarodnu elezniku mreu. I pored toga, zemlja je 1910. zaostajala za gotovo svim ostalim dravama. Na 1.000 kvadratnih km otpadalo je u proseku samo dva km eleznike pruge. eleznica nije bila sporna samo zbog velikih trokova, veje u tome odreenu ulogu imao i neprijateljski odnos prema tehnici i strah od globalizacije. Parne lokomotive nisu predstavljale opasnost samo za uobiajeni i ustaljeni nain ivota, i nisu samo pojednostavile transport domae robe i dobara, nego su olakavale i transfer stranih ideja i robe. One su temeljno poremetile stari poredak i, pored malobrojnih dobitnika, stvorile mnoge gubitnike. I u drugim podrujima sistema komunikacija srpskom drutvu je teko padalo da se prikljui evropskim standardima. Na svakog stanovnika Srbije je 1910. u proseku dolazilo 13 potanskih poiljki godinje. Samo je u Rusiji sa 11 potanskih poiljki ta kvota bila jo manja, dok je u Velikoj Britaniji bila deset puta vea. U telefonskom saobraaju (prva telefonska veza uspostavljena je 1899) Srbija je sa 1,6 razgovora po stanovniku godinje ak bila daleko iza Rusije - slino kao i ostale balkanske drave. Samo je Bosna i Hercegovina u tom pogledu bila jo zaostalija. Bolje je Srbija stajala s telegrafskim saobraajem. Prve linije u unutranjosti zemlje bile su 1855. uspostavljene izmeu Beograda i Kragujevca, kao i izmeu Beograda i Aleksinca. Na jednog stanovnika je 1910. u proseku dolazilo 0,7 telegrama tokom godine. Time je Srbija zauzela srednju poziciju u Evropi. Deficitarna infrastruktura bila je ujedno i uzrok i posledica slabosti u sekundarnom privrednom sektoru. Zanatstvo je bilo u slinoj situaciji kao i poljoprivreda. Domaem stanovnitvu Srbije zanatska delatnost bila je pri kraju osmanske vladavine gotovo sasvim nepoznata. Mnotvo srpskog seoskog stanovnitva zadovoljavalo je svoje potrebe u okviru naturalne porodine proizvodnje (domaa radinost). Leopold Ranke je ivopisno opisao autarhine privredne jedinice koje su se bile povukle u ume i brda: Svi sainjavaju jedno jedino domainstvo; rade i jedu zajedno... esto jedna kua (zadruga) sainjava celu jednu ulicu. Tua pomo je malo potrebna. Mukarci sami grade kue i vajate, prave od starina na uobiajen nain plug i kla, ukraavaju rezbarijama jaram za stoku, stavljaju obrue na burad, prave opanke od sirove koe. Za ostalu odeu staraju se ene, predu vunu i lan, tkaju platno i sukno, umeju da boje broem. Selu je, pored svega, potreban kovada pravi alatke. Vodenice pripadaju zajedno veem broju kua, i svaka ima svoj dan.

Samo u sluaju kada su srpskom seoskom stanovnitvu bili potrebni predmeti koje nije umelo ili nije htelo da napravi, ono bi bilo primorano na trampu. Njegovi partneri po pravilu nisu bile varoke zanatlije nego sezonski trgovci i pealbari koji bi se u odreena godinja doba pojavljivali u selima. Privredne veze izmeu varoi i sela bile su svedene na minimum, podela rada nije postojala. Po varoima je poetkom 19. veka iveo vei broj zanatlija koji su bili organizovani po osmanskim esnafskim pravilima. Veinom su to bili Turci, Grci, Cincari (Aromuni), Jermeni i Jevreji i, izuzetno retko, poneki Srbin. Tek posle osloboenja od turske vlasti i kada je poela srbizacija varoi, poeo je poetkom etrdesetih godina da se razvija srpski zanatlijski sloj koji je od ezdesetih godina inio etvrtinu do treinu varokog stanovnitva. Po pravilu su zanatlije radile same ili, u najpovoljnijem sluaju, s jednim ili dva pomonika. Jo do 1911. je razvoj zanatstva bio ometen esnafskim odredbama, odnosno Zakonom o zanatima iz 1847. Paradoksalno je da je tako srpska drava zadrala jednu instituciju koja je u samom Osmanskom carstvu u sklopu preduzetih reformi ve bila u raspadu.

Esnafski lobi protiv industrije

On radi jo uvek sa istim alatom kojim se sluio njegov deda i samo se po sebi razume da sa tim sredstvima nije u stanju da opstane u konkurentskoj borbi. (...) Struno znanje je danas prva i najvanija pretpostavka za opstanak u privrednoj borbi. Ni carinska zatita ni finansijska podrka ili neke druge olakice (...) ne mogu da pomognu tamo gde nema znanja, sposobnosti i unutranjih vrednosti. Veje knez Milo, u vreme svoje druge vladavine, 1859. nastojao da ukine esnafsko ustrojstvo dvanaest godina posle njegovog uvoenja, ali je taj postupak isto tako propao, kao i kasniji pokuaji vlade (1867) da se ogranii autonomija esnafskih udruenja u korist pojaanog dravnog zanatskog nadzornog prava. Od sedamdesetih godina je sve vie raslo opte nezadovoljstvo postojeim ustrojstvom, ali je vlada zbog esnafskog lobija odustala od naelne reforme. Tek je uredba od 29. juna 1910, koja je godinu dana kasnije stupila na snagu, ukinula anahrono zanatsko ustrojstvo i oslobodilo put za kasniju fazu protoindustrijalizacije. Sve do kraja 19. veka u Srbiji nisu postojale nikakve valjane pretpostavke ili preduslovi za razvoj industrije. Akumulacija kapitala bila je slaba i uglavnom u rukama trgovake elite, koja je silno zaraivala na izvozu, ali nije ba bila spremna da sudeluje u industrijskim investicijama. S osnivanjem i ureenjem bankarskog sistema od osamdesetih godina stvorena je, dodue, bolja osnova kapitala, ali su i banke u poetku bile dosta uzdrane u finansiranju industrije. Nedostajali su preduzetniki talenti i tehnika znanja, kao i disciplinovano radnitvo. Oni malobrojni pioniri u podruju fabrike industrije u Srbiji mogu se brzo nabrojati: Ignjat i ore Vajfert, Milan Vapa, Ignjat i Jakov Bajloni, Vlada Ilii Adolf Minh. Meu njima se istie ore Vajfert, roen 1850. u Panevu (juna Maarska). Nakon studija u Budimpeti i na Poljoprivrednoj akademiji u Vajentefanu (Weienstephan, Bavarska) preselio se 1872. u Srbiju, gde je osnovao najveu pivaru u zemlji i uz to se angaovao u rudarstvu. Godine 1881. sudelovao je u osnivanju Srpske loe slobodnih zidara Pobratim, dve godine kasnije spadao je u osnivae Srpske narodne banke i postao je njen viceguverner, kasnije i njen guverner. Bio je poasni predsednik Industrijske komore, osnovane 1910. godine. Kada je umro (1936), bio je jedan od najbogatijih ljudi - ili najbogatiji - u Srbiji. Ali uticajne preduzetnike porodice poput Vajfertovih (ili Bajlonijevih) bile su i zadugo su ostale izuzetne pojave.

Vajfert

Usled razvojnog stanja tradicionalnih zanata, srpske zanatlije po pravilu nisu mogle same da naprave jednostavne maine po uzoru na uvezene, kao to je bio sluaj u razvijenim zapadnoevropskim i srednjoevropskim zemljama poetkom industrijske revolucije. Infrastrukturni deficiti, ograniene mogunosti prodaje na domaem tritu i konkurencija stranih proizvoda nepovoljno su se odrazili na ureenje i osnivanje industrijskih postrojenja. Zakon za unapreenje domae industrije usvojen je 31. decembra 1873. Pored carinskih olakica i besplatne zemlje

za podizanje fabrikih postrojenja, ovaj zakon je potpomognutim preduzeima u procesu proizvodnje obezbedio monopol u trajanju od petnaest godina. I pored toga, proces industrijalizacije nikako nije zapoinjao. Zato su 1895. usvojena dva nova zakona za podsticaj razvoja industrije. Zakon iz 1898. je - drugaiji nego prethodni - odista oiveo proces industrijalizacije. Tome, meutim, nije doprineo samo zakon vesu taj zamah potpomogli i poboljani okvirni uslovi (osnivanje kreditnog trita, prikljuenje Srbije na elezniku mreu Evrope i uvoenje zatitnih carina na prelazu izmeu dva veka). U tom sklopu valja pomenuti i Zakon o akcionarskim drutvima iz 1896, koji je, pored optih odredbi Zakonika o trgovini iz 1860, dao sigurniju pravnu osnovu koncentraciji investicionog kapitala. Po (verovatno nepotpunoj) zvaninoj statistici, 1898. u Srbiji je bilo samo 28 industrijskih postrojenja (bez mlinova i pivara), koja su zapoljavala ukupno 1.702 radnika. To je bio veoma pregledan broj. Godine 1905. bila su ve94 industrijska postrojenja (opet bez mlinova i pivara) sa 4.730 radnika. U narednim godinama do Prvog svetskog rata srpska industrija se snano razvila pod zatitom carinskih propisa.

Stvaranje Jugoslavije otvara nove probleme

Industrijski polet u Srbiji u poslednjoj deceniji pred Prvi svetski rat bio je oevidan. Koji znaaj treba pridati toj fazi u dugoronom privrednom razvoju zemlje ostaje sporno. Nikola Vuo govori o industrijskoj revoluciji, dok Don Lempi u svojoj raspravi Varieties of Unsuccessful Industrialization zastupa tezu o minimalnom tempu. I sud era Rankija takoe zvui dosta skeptino: Balkanske zemlje nisu, dakle, uspele da dospeju dalje od poetnog stepena industrijalizacije. Posledice usled evropske industrijske revolucije nepovoljno su se odrazile ili su stvari dovele u orsokak. Posle tri etvrtine stolea srpske samodravnosti suoavamo se s dvojakim bilansom: Srbija je bila podeljena u dva dela - u jedan predmoderni-ruralni i jedan varoko-graanski svet (koji je, sa svoje strane, jo jednom bio podeljen na jedan zapadno i jedan slavofilski orijentisan svet). Na jednoj strani imamo imuni ili bar egzistencijalno obezbeeni sloj dravnih inovnika, politiara, preduzimaa, kao i u inostranstvu kolovane intelektualce, koji su ili u korak s vremenom. Na drugoj strani imamo neobrazovano seosko stanovnitvo koje ivi u sirotinjskim uslovima i potpuno okrenuto tradiciji za kojom tuguje. Graanin u fraku i cilindru morao je na seljaka u umadiji da deluje kao kakva karikatura. I obrnuto, graanin je na seljaka u gunju i opancima gledao kao u ivo otelovljenje zaostalosti. U centru Beograda je, meutim, evropeizacija u svim podrujima - od politike, preko kulture, do nauke - bila opipljiva i oevidna. Ali zraenje na okolinu i unutranjost bilo je malo: reforme odozgo su teko dospevale dalje od vrha drutva. Nasuprot tankom sloju srpskih naunika evropskog formata, ukljuenih u transnacionalne naune mree, i jo maloj grupi graana (ukljuujui i birokrate) koji su svojom odeom, kulturom stanovanja i celokupnim ponaanjem bili veoma slini graanima drugih evropskih gradova, stajala je velika veina polupismenog ili nepismenog stanovnitva. Veina nije bila pripremljena da se ponese s pojaanim izazovima koje su sa sobom donosile demografske promene i meunarodno takmienje. Najamni rad je bio marginalan, a znatan industrijski proletarijat nije postojao. Ali pauperizacija i prekarizacija seljakih porodinih poseda neumoljivo su napredovali. Zakon o porodinom imanju, uredba o esnafima ili ogranienja u obavljanju trgovine i zanatskih usluga pokazali su se kao delotvorne barijere protiv razvoja proizvodnih snaga. Nisu varoki vii slojevi sa svojim balovima, literarnim salonima i uenim drutvima predstavljali realno postojeu Srbiju nego su je predstavljali seljaci ugroeni od privredno-socijalnog klapsa i mueni strahovima za svoju budunost.

***

Bratimljenje austrougarskih oficira sa bivim srpskim zarobljenicima

Raanje prve Jugoslavije u celini je stvorilo vie problema nego to ih je reilo. Da li je bilo u pitanju

jugoslovensko ujedinjenje, ili spajanje vie junoslovenskih nacija (ako jeste: koliko), ili poveana Srbija? Dati odgovor na to pitanje bilo je vei time oteano to procesi stvaranja nacije kod zastupljenih veih grupa u novoj dravi pokazuje razliite ciljne projekcije i tokove. Nasuprot jugoslovenskoj viziji, stajali su razliiti srpski, hrvatski, slovenaki itd. koncepti. U trenutku stvaranja jugoslovenske drave proces stvaranja srpske nacije bio je uglavnom zavren, dok su procesi stvaranja nacije kod ostalih velikih grupa bili donekle odmakli, ali jo nisu bili dosegli fazu masovnog nacionalizma. Ali ve sredinom 19. veka - u raspravi u vezi s pojmom Srbi kod Vuka Karadia - postalo je jasno da je, u svakom sluaju, od jugoslavizma mogla da potekne jedna - mda sporna - integrativna funkcija. Jugoslovenska ideja polazi od predstave o naroito bliskim jezikim, kulturnim i rodbinskim vezama izmeu junoslovenskih etnija. U svojoj teorijski najiroj formi protezala se na sve June Slovene (ukljuujui i Bugare), ali se u praksi veinom svodila na June Slovene nastanjene u Habzburkoj monarhiji ili u potonjoj Jugoslaviji. Pitanje broja junoslovenskih plemena, naroda ili nacija - jedna nacija sa vie plemena ili vie meusobno srodnih nacija - pitanje njihovog zajednikog imena (Iliri, Juni Sloveni/Jugosloveni, troimena nacija Srba, Hrvata i Slovenaca), priroda njihovih odnosa, kao i obim slinosti i razlika meu njima, tokom vremena su uvek iznova podlegali novim interpretacijama.

Oseanje zajednitva samo u delu elita

Ali tek s konstrukcijom modernih nacija i s nastojanjem da se doe do primerenih kriterijuma definicije, jugoslavizam je tokom 19. i poetkom 20. veka dobio na znaaju, pothranjivan savremenim teorijama o rasama. Za razliku od pseudojugoslovenstva (koje se jugoslovenskom idejom slui samo radi prikrivanja tenje za primatom jedne od junoslovenskih nacija), pravo jugoslovenstvo polazi ili od jedinstvene junoslovenske nacije, odnosno rase (u kojoj Srbi, Hrvati itd. u svakom sluaju predstavljaju regionalne ili plemenske podvrste) ili od saveza tesno srodnih i naelno ravnopravnih nacija/naroda. Usled specifinih istorijskih okolnosti, jugoslovenstvo je, naroito pri stvaranju nacije u Hrvatskoj-Slavoniji-Dalmaciji od Formerca u obliku ilirizma i iz njega proisteklih politikih stranaka (Nacionalna stranka, odnosno Nacionalno-liberalna stranka) igralo vanu ulogu. Tom razvoju doprinela je injenica da su jeziki reformatori kod Hrvata i Srba, Ljudevit Gaj i Vuk Karadi, tokavski izabrali za osnovu jezike kodifikacije, ime se nije pothranjivalo samo jugoslovenstvo nego i pansrpski i panhrvatski ideologem koji su se uzajamno iskljuivali. U hrvatskim podrujima su se meusobno povremeno blokirali jugoslovenstvo i hrvatstvo (u raznim varijantama), tako da se stvaranje hrvatske nacije dosta oduilo, za razliku od srpske, koje se odvijalo u okviru jedne drave. S jedne strane, ideja jugoslovenskog zajednitva u delovanju akovakog katolikog biskupa Josipa Juraja trosmajera i hrvatskog istoriara Franje Rakog u drugoj polovini 19. veka dobila je svoje programatsko uoblienje, ali paralelno s tim razvijao se i (veliko)hrvatski nacionalizam. trosmajerovo zalaganje za crkvenu uniju pozivalo se na delovanje slovenskih apostola irila i Metodija i na Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti (danas Hrvatska akademija), koju je osnovao 1866. godine, nailo je na odjek samo u jednom istaknutom krugu istomiljenika. U deceniji pred Prvi svetski rat hrvatsko-srpska saradnja doivela je, dodue, u junoslovenskim delovima Habzburke monarhije veliki zamah, ali oseanje zajednitva ostalo je u sutini jedan fenomen u okviru elita (i to samo jednog dela elita). Jedna izjava potonjeg srpskog pravoslavnog episkopa Nikolaja Velimirovia iz 1916. godine jasno iskazuje tu ambivalenciju kod vodeih srpskih slojeva: Svi mi Jugosloveni smo sigurni da e harmonija i jednodunost izmeu svetenstva, dve konfesije i dve crkve, zavladati u buduoj srpskoj dravi. To je bilo vie nego samo jezika omaka: tu je - kao i u mnogim drugim sluajevima - jugoslovenska retorika bila u prvom redu u slubi zahteva politike korektnosti. Kod te ambivalentnosti nisu ni jugoslovenski psiholozi naroda i istraivai rase, niti knjievnici i umetnici inspirisani jugoslovenstvom - meu njima tako zvuna imena kao Ivo Andrii Ivan Metrovi- mogli da bilo ta izmene. Istraivanjima u podruju psihologije naroda i politikim konceptima stanovnitva, meu njima moderno uenje o zdravom nasleu (eugenika), bavili su se naunici u mnogim zemljama u periodu izmeu dva rata. U Berlinu je od 1924. do 1929. izlazio godinjak Jahrbuch der Charakterologie. Tamo je jugoslavista Gerhard Gezeman objavio lanak o karakternoj tipologiji Srbohrvata, u kojem se u uvodu kae:

U sklopu nacionalnih nevolja, ivotno delo jednog genijalnog naunika, koji je tako rei sa patrijarhalnim autoritetom svoje mnogobrojne uenike stavio u slubu jedne narodske i naune discipline, beogradskog geografa Jovana Cvijia, koji je umro 1927. godine, izraslo je u zamano nauno zdanje koje ne predstavlja samo geografsko i antropogeografsko struno delo nego svojevrstan sistem karakterologije naroda. Gotovo da pored srpskog naroda nema naroda koji bi se mogao pohvaliti slinim sistematskim naunim delom. Za jugoslovensku karakterologiju u meuratnom razdoblju karakteristino je uverenje da Srbi i Hrvati predstavljaju samo dve stranke jedne nacije i jedne postulirane nacionalne drave, koje se jo i danas u ostvarenoj jedinstvenoj dravi bore jedna protiv druge, kako je to uobiajeno za sve stranke

Spoj evropeizacije i hajdukog duha

Na osnovu porekla i jezika jedan narod Srbohrvata deli se, po Cvijievim antropogeografskim, kulturnoistorijskim i etnopsiholokim kriterijumima, na vie tipova i podtipova. Razgranienje izmeu tih tipova i njihovih kulturnih zona ne poklapaju se, ili samo delimino, s etnikim i dravnim granicama. Tako Cvijiu sklopu Jugoslavije razlikuje tri glavna tipa: dinarsko-patrijarhalni (juno od Save i Dunava), centralnobalkanski (u istonoj Srbiji, na Kosovu i u Makedoniji) i panonski tip (severno od Save i Dunava). Za Cvijia crnogorska plemena, itelji Starog Vlaha i istone Hercegovine, ine etniko i moralno jezgro Srbohrvata, koji su se onda iz tog sredita raseljavali u svim pravcima, te su se pri tome menjali i proreivali. Dinarski patrijarhalci su najplodnija i najekspanzivnija plemena od kojih su neprestano kretale seobe u susedna podruja, koja bi onda preplavili. Svi su oni uglavnom stoari, to su ljudi naoiti i snani, visokog stasa, elastini, nikada piknikog tipa, s izraajnim crtama lica, naglaenim jagodicama, oima kao u sokola: to je najlepi ljudski soj na Balkanskom poluostrvu. Oni su u svemu veoma umereni, uzdrani u piu, u ispijanju kafe i puenju duvana. Meu njima gotovo da nema degenerisanog tipa. Jo vie nego tim osobinama oni simpatije drugih osvajaju svojim vrstim, branskim moralom, svojim vitekim, esto otmenim dranjem i svojom spremnou na svaku rtvu... Dinarski tip se dalje deli u pet podgrupa: umadijsku, ersku, bosansku, islamiziranu i jadransku podgrupu. Pod umadijskim tipom Cviji shvata narodni tip Kraljevine Srbije u njenim granicama otprilike pre 1912, ali bez okruga Ni, Prokuplje, Leskovac, Vranje na jugu, dakle Srbe u politikom smislu, Srbijance, kako Panonci kau. umadijska grupa je po broju ljudstva najvea i po svojoj istorijskoj misiji najznaajnija meu svim dinarskim grupama. umadija je tipino kolonijalno tle koje i danas, koliko god da je njegov narod sastavljen od toliko raznih plemena, u sutini odlikuje jedan jedinstven narodni karakter, poto su se kolonisti meusobno izmeali i proli kroz iste socijalne i politike promene. Cviji s pravom u dananjem umadincu, koliko god da je vredan i modernizovan, jo vidi tragove stare patrijarhalne nonalantnosti... Ali vanije su, kao uvek u svetu, pozitivne crte koje zahvaljujui starom dinarskom duhu jo ive u umadincu: slobodoumlje, nacionalno samoportvovanje. (...) Stari patrijarhalac dinarskog pobra, Crnogorac na primer, koleba se izmeu pastoralnog, epski dostojanstvenog mira i estoke aktivnosti u svom mukom ratnikom delovanju, umadinac, pak, vie je napeto uzdran, intelektualno promiljen i u svako doba spreman da se svim silama posveti odreenom zadatku koji nipoto ne mora da bude vojnike prirode. Pri tome je najkritikiji meu svim dinarcima, te on svojom racionalistikom promuurnou iza sopstvenih ideala vidi ono opte ljudsko, a da to nimalo ne utie na njegovu portvovanost. On je krtiji na reima od esto slavoljubivog Crnogorca ili spretnih i reitih Dalmatinaca, jer je kritikiji, ali ne i utljiv kao njegovi susedi sa Starog Vlaha, za koje Cvijijednom narodnom izrekom kae da govore samo kada ih niko ne uje. umadinac ima u sebi, uprkos svekolikoj evropeizaciji, jo dovoljno od duha starog hajduka i buntovnika - razbojnitvo ili hajdutvo je ak i u modernoj Kraljevini ponegde jo dosta zastupljeno - kada se i danas u sublimisanoj formi uglavnom ispoljava u autoritarnoj tiraniji, u politikoj opstrukciji, sklonosti ka zaverama i pojedinanim osvetnikim poduhvatima. Gezeman kae: Poznajem ceo niz srpskih oficira, naelnika, andarma, politiara, naunika i novinara, koji nisu nita drugo nego prikriveni hajduci. (...) umadinac je naprosto zoon politikon srpskohrvatske rase. On je od sve svoje brae najvie lien predrasuda, ne samo u moralnom nego uopte u duhovnom pogledu. Tako sam jednom upitao jednog razdraganog umadijskog popa zato svoju pastvu jo nije odvikao od strano skarednih psovki. (...) Pa, brate vabo, moja pastva tek tada mirno moe da zaspi, kada se dobro ispsovala.

Vera u mladu rasu punu zdravih impulsa

I ostale socijalne razlike su nestale (...) Veu prvim meteima posle nesrenog ishoda prvog oslobodilakog poduhvata, posle bekstva Karaora preko granice, kada je Milo uzde i bi uzeo u svoje ruke, kada je po povratku ubijen Karaore i kada su zapoele dinastike borbe, koje su okonane tek ubistvom Aleksandra Obrenovia 1903. - veu prvim decenijama nove drave ukazuje se prelazak sa demokratije na demagogiju i tiraniju pojedinaca, na podraavanje paa i zavoenje policijske brutalnosti koja nije nita drugo nego legalizovano buntovnitvo i hajduija. Usled vievekovnih migracija izmeu glavnih tipova i podgrupa Srbohrvata, odnosno Jugoslovena, postojale su raznovrsne isprepletenosti koje su dovele do podele stanovnitva na Srbe i Hrvate i na izgled podzidale jugoslovensku narodnu paradigmu. Filozof i antropolog Vladimir Dvornikovi(1888-1956) objavio je 1939. obimno delo Karakterologija Jugoslovena, u kojem je, oslanjajui se na etnoloke, antropoloke i psiholoke radove, naroito na Cvijieva istraivanja, nastojao da nauno dokae postojanje jedne jugoslovenske rase. Svoj najistiji izraz jugoslovenska rasa ima u dinarskoj rasi, koju su inostrani autori visoko locirali na hijerarhijskoj lestvici. Dinarska rasa je, po Dvornikoviu, jedna od najdarovitijih u Evropi i nadmauje ostale narode obimom svog mozga. Dinarski supermen je pozvan da bezduni i degenerisani Zapad oslobodi njegovog ekscesivnog racionalizma i egoizma, da se bori protiv razornog uticaja velikih gradova i da, konano, obnovi celu Evropu.

Vladimir Dvornikovi

Kao ve kod Cvijia, tako i kod Dvornikovia, postaje jasno da karakterologija ne slui samo opisivanju grupa stanovnitva nego - i pre svega - utvrivanju vrednosnih predstava i esencijalizaciji navodnih narodnih karaktera. Dok je Dvornikovi (kao i Cviji) polazio od pretpostavke da postoji jedna jugoslovenska rasa, drugi autori meuratnog vremena bili su uvereni da novi jugoslovenski ovek, odnosno nova jugoslovenska rasa, tek mora i moe biti stvorena uz pomomoderne nauke - rasne higijene i eugenike. Oni su pledirali za meanje tri plemena sklapanjem interetnikih brakova, podmlaivanjem gradskog stanovnitva seoskim stanovnitvom, meanjem brdskog stanovnitva s ravniarskim stanovnitvom, obrazovanog s manje obrazovanim delom stanovnitva, i zahtevali su izmenu branog i porodinog prava u smislu jedne pronatalistike, interetnike i na rasnohigijenskim principima zasnovane politike. Ti eugeniari, opsednuti naunim napretkom, bili su - bez obzira na njihovo razliito etniko poreklo - utoliko stvarni Jugosloveni to su etniku raznolikost stanovnitva interpretirali kao prednost i nastojali da je meanjem optimiraju. Svoj politiki izraz je rasno jugoslovenstvo nalo u nadstranakoj Organizaciji jugoslovenskih nacionalista (ORJUNA), koja je 1921. osnovana u Splitu i 1929. zabranjena. Prema njenim sopstvenim navodima (verovatno preteranim), ORJUNA je 1925. imala oko 100.000 lanova. Postojanje jedne jedine jugoslovenske nacije (rase) inilo je ideoloki temelj pokreta. Vera u prirodni razvoj genija jednog jedinog jugoslovenskog naroda - jedne mlade rase pune zdravih impulsa - povezala se s antiklerikalizmom, antisemitizmom i antikomunizmom u jednu ekstremno nacionalistiku i agresivnu ideologiju. Vi koji ste usisali mleko majke Jugoslavije, budite blagosloveni svetim znakom naeg jugoslovenskog krsta i snaite se religijom naeg nacionalizma! Karakteroloko, bioloko i rasno jugoslovenstvo, sa svojim dvosmislenim, esto stereotipnim kriterijumima koji su provocirali raznolika protivrena vrednovanja, isto je tako malo unapredilo integraciju u prvoj jugoslovenskoj dravi kao i dela jugoslovenski orijentisanih umetnika i knjievnika. Endru Baruh Vahtel je u svom delu Making a Nation, Breaking a Nation na upeatljiv nain prikazao kako su najuveniji hrvatski umetnici u prvim decenijama 20. veka - vajar Ivan Metrovi, pesnik Ivo Vojnovi, pisac Miroslav Krlea i drugi - pokuali da stvore jugoslovensku kulturu, bilo kao sintezu ili aditivno, i to na taj nain to su povezivali hrvatska i srpska predanja, katolike i pravoslavne, zapadne i istone stilske elemente: tako, na primer, Metvori sa svojim projektom za Kosovski ili Vidovdanski hram (1911) i svojim skulpturama Miloa Obilia, Kraljevia Marka ili Majke Jugovia, ili Ivo Vojnovisa svojom simbolikom dramom Smrt majke Jugovia (1907) ili kompozitor Petar Konjovi sa svojom operom Miloeva enidba, odnosno Vilin veo, koja je premijerno izvedena u Zagrebu.

Vladika RufimPoetnik Domaeg.de

Godine: 35

Datum registracije: 09 Okt 2005Poruke: 121

Postavljena: Sub Dec 05, 2009 12:41 am Naslov poruke: ...

Snovi o jednoj nedeljivoj naciji

Metrovieva velika vizija jednog sintetikog, multikulturnog jugoslovenstva delovala je s obzirom na politiku stvarnost neobino realno. Hrvatski pisac i intelektualac August Cesarec prebacio je Metroviu i njegovim pristalicama u jednom lanku pod naslovom Vidovdan slepih mieva da se iskljuivo orijentiu po 1389. godini, po Kosovskoj bici i Lazarevom nasleu, a da im nedostaje vizija za budunost. Nekada vtreni pristalica jugoslovenskog jedinstva Tin Ujevirekao je u jednom intervjuu 24. septembra 1922. beogradskim novinama Novosti: Kao Augustin sam od moje najranije mladosti sudelovao u idealistikoj borbi za nae nacionalno osloboenje i ujedinjenje, pa sam za taj cilj utroio mnogo rei i mastila. Formalno su doli i osloboenje i ujedinjenje, ali u stvarnosti je sve ostalo na istome. Junak naih oslobodilakih dana je Rade Pai (sin predsednika vlade Nikole Paia, bio je upleten u brojne skandale i sluajeve korupcije), a na literarni prvosvetenik je Marko Car (srpski tradicionalno orijentisani knjievni kritiar, 1860-1953, op. aut.). Tako su moji ideali ostali neostvareni i kako postoje mali izgledi da se moemo osloboditi drutva jednog Rade Paia i jednog Marka Cara, ja sam se oprostio od moje nesrene nacije. Postao sam Irac, odbacio sam moje lepo roeno ime i uzeo sam ime koje ste upravo spomenuli (Tin). Ne znamo kakav je bio odnos prema jugoslovenstvu velike veine stanovnitva u Hrvatskoj-Slavoniji, jer usled visokog izbornog cenzusa seljaci sve do kraja rata nisu imali nikakvog udela u politikom ivotu. U kolskim udbenicima svih jugoslovenskih nacija jugoslovenstvo se pre 1914. nije pominjalo... Ni posle stvaranja zajednike drave nije se u tom pogledu mnogo promenilo. Ba naprotiv. U udbenicima istorije i geografije korienim u kolama jugoslavizaciji su bile odreene uske granice. Uzalud emo u njima traiti neto to bi liilo na jugoslovensku istoriju. Postojala je samo jedna srpska, jedna hrvatska i jedna slovenaka istorija s obaveznim dodatkom o istoriji drugih plemena. Ugledni srpski istoriar Stanoje Stanojevi, koji je studirao u Beu, Petrogradu i Berlinu, dvadesetih godina je objavio dvotomnu istoriju srpskog naroda, s pregledom hrvatske i slovenake istorije za srednje i strune kole. To je bila, pie jedan analitiar, istorija Srbije u kojoj je jedno poglavlje bilo posveeno Hrvatima i jedno Slovencima. Dva njena toma imala su zajedno 266 strana, pri emu je istorija Srbije bila prikazana na 205, Hrvatske na 35, a Slovenije na 13 strana. Znaajniji je podatak da su 53 strane bile posveene

devetnaestom veku, od kojih se 35 odnosilo na Srbiju, pet na Hrvatsku, a 1,5 na Sloveniju... Ono to pada u oi jeste da su srpski ustanci 1804. i 1815. bili opisani na 12 strana, to je dvostruko vie nego to je posveeno Hrvatskoj i Sloveniji u celom tom veku. Tako su srpski uenici mogli s ponosom da ue o svojoj istoriji i narodu, dok informacije o Hrvatima i Slovencima, koje su davale injenice, ali su bile kratke i ture, nisu privlaile veu panju... Nita u tom delu nije u