Istorija i razvoj srpskog kriminalističkog romana

Minka Apić

Istorija i razvoj srpskog kriminalističkog romana

master rad

Mentor: Stijn Vervaet

Odsek za književnost, regionalne studije i evropske jezike /Fakultet humanističkih nauka

UNIVERZITETET U OSLU

2019

III

Istorija i razvoj savremenog srpskog kriminalističkog romana

Ključne karakteristike modernog srpskog kriminalističkog romana

IV

2019

Istorija i razvoj srpskog kriminalističkog romana

Minka Apić

http://www.duo.uio.no/

Trykk: Reprosentralen, Universitetet i Oslo

http://www.duo.uio.no/

V

Rezime

Žanrovska književnost i uže posmatrano, kriminalistička (sa svim svojim

podžanrovima), do poslednjih dvadesetak godina nije bila predmet ozbiljnijeg

interesovanja srpskih, akademskih književnih krugova. Ni drugi žanrovi, sa izuzetkom

naučne fantastike, ne nalaze svoje značajnije mesto u srpskoj nauci o književnosti ali

ni u srpskoj književnoj istoriji. Uzroke takve situacije moguće je pronaći u manjku

domaćih autora i slabijoj produkciji, što je sa jedne strane paradoksalno, pošto je

interesovanje za krimi žanr oduvek postojalo među srpskom književnom publikom. U

prilog tome svedoči i fantastičan broj prodatih izdanja romana Lun, kralj ponoći, 70-

ih i 80 - ih godina prošlog veka, ali i interesovanje čitalaca za dela klasičnih autora

krimi romana: Aghate Christie, Arthura Conana Doyla, Iana Fleminga i mnogih

drugih, sve do današnjih dana i imena poput norveškog pisca Joa Nesboa, koji je

takođe veoma popularan među srpskom čitalačkom publikom.

Situacija na srpskoj književnoj sceni doživljava preobražaj u poslednjih 15-ak godina

kada je krimić u pitanju. Kako po pitanju originalnih naslova i autora koji pišu

kriminalistički roman, tako i na polju naučnog interesovanja. Ovo je opet u skladu

statusom popularne književnosti koja gubi prefiks trivijalne i koja od poslednje

četvrtine prošlog veka sve više postaje predmet izučavanja nauke o književnosti.

Uočava kao značajna promena u srpskoj književnoj produkciji i povećanje broja

novih autora i objavljenih romana. Originalnih naslova je sve više, zastupljene su sve

varijacije žanra od klasičnih romana detektivske procedure, do inovativnih

psiholoških trilera i istorijskih trilera sa elementima horora. Istovremeno se na malim

ekranima emituju TV- serije koje dostižu veliku popularnost.

Ovaj rad baviće se istraživanjem društveno – istorijskih okolnosti koje dovode do

promene na srpskoj književnoj sceni i analizom najpopularnijih krimi romana i trilera.

Cilj analize je izdvajanje karakterističnih odlika savremenog srpskog istorijsko-

kriminalističkog romana.

Metodološki pristup korišćen u radu i analizi obuhvata pomno čitanje i sociologiju

književnosti (analizu društveno-istorijskih okolnosti).

VI

Hipoteza: Nakon pada Miloševićevog režima dolazi do evropeizacije države Srbije,

liberalizacije tržišta i stvaranja boljih uslova za razvoj žanrovske, i pre svega

kriminalističke književnosti. Istovremeno se kroz varijacije kriminalističkog žanra

(istorijski krimić i češće istorijski triler) provlači i kritika srpskog društva, istorije i

mitova, čime srpska žanrovska književnost dobija na posebnosti. Upravo sa tim

svojim odlikama, ova grana popularne književnosti pokazuje znake uklapanja u

dešavanja na svetskoj književnoj sceni.

VIII

Izjava zahvalnosti

Zahvaljujem se mom mentoru, Stijnu Vervaetu, na odličnim smernicama, savetima,

pedantnim korekcijama i svemu što me naučio.

Beskrajno hvala mojoj porodici na nesebičnoj podršci i razumevanju.

X

Sadržaj: UVOD ........................................................................................................................... 1

1 ISTORIJA ................................................................................................................... 8

1.1 Preteče .................................................................................................................... 12

1.2 Međuratna dešavanja ........................................................................................ ….15

1.3 Jugoslovenski period .............................................................................................. 18

1.4 Savremeni srpski krimić ........................................................................................ 26

1.5 Specifičnosti žanra ................................................................................................. 34

2 ANALIZA ODABRANIH ROMANA .................................................................... 41

2.1 Istorijski revizionizam: Konstantinovo raskršće, D. Stojiljković .......................... 41

2.2 Forenzička istoriografija: Poslednji greh, D. Stojković ........................................ 54

2.3 Žensko pero: Tito je umro, M. Novaković ............................................................ 60

2.4 Dylan Dog na srpski način: Vetrovi zla, B.Janković ............................................. 68

2.5 Skandalizovanje klasike: Kainov ožiljak, V. Kecmanović i D. Stojiljković .......... 77

3 TV POSTMODERNA Senke nad Balkanom ............................................................ 82

4 ZAKLJUČAK .......................................................................................................... 92

LITERATURA ........................................................................................................... 97

1

UVOD

Srpska popularna, žanrovska, ponegde nazivana i trivijalna književnost i uže

posmatrano kriminalistička, ima svoju istoriju i kontinuitet koja donekle prati razvoj

ovog žanra u svetu. Posebnost razvitka ove vrste književnosti na prostorima države

Srbije i u jednom periodu Jugoslavije, jeste slaba zastupljenost te manjak originalnih

naslova a samim tim i nedovoljno interesovanje nauke o književnosti za ovu granu

stvaralaštva. Stav akademskih krugova je u skladu za tretmanom žanra kao manje

vrednog, „nižeg“ ili već napomenuto, trivijalnog. Kriminalistički roman ocenjen je

kao bezvredan, jednostavan deo književnosti koji pre svega nudi laku zabavu najširem

krugu čitalaca i kao takav ne poseduje dovoljno elemenata koji bi bili interesantni

proučavaocima književnosti. Ovakav status krimića važiće dobrim delom XX veka,

da bi oko poslednje četvrtine, sa pojavom postmodernističkih ideja, razlika između

visoke i niske literature počela sve više da se preispituje i u skladu sa idejama

postmodernizma, smanjuje i nestaje. 1972. godine objavljen je esej Leslie Fiedlera

Cross the Border, Close the Gap koji neki način predstavlja manifest

postmodernističke teorije. Fiedlerov tekst najavljuje novo vreme, novi stav kritike

drugačiji od modernističkog i otvoreniji prema popularnoj kulturi. Promoviše se

ujedinjenje elitističke i popularne literature, izjednačavanje „visoke“ i „niske“

umetnosti i upravo je to taj procep koji treba da bude zatvoren kako bi krug čitalaca

bio što veći (335-352). Iste godine Julian Symons objaviće studiju Bloody Murder :

From the Detective Story to the Crime Novel : A History koja obeležava početak

studioznijeg interesovanja za kriminalistički žanr.

U Srbiji se ovaj proces odvija nešto drugačijim tempom. Iako ključne tačke razvoja

pokazuju da srpski kriminalistički roman zapravo prati dešavanja na svetskoj sceni,

očigledno je da se u pojedinim istorijskim trenucima taj proces usporava ili se dešava

potpuni zastoj. Usporavanje je primetno pre svega u ključnim godinama razvoja

kriminalističkog žanra u Evropi, polovinom XIX i većim delom XX veka. U

celokupnom istorijskom pregledu, od pojave prvog kriminalističkog romana 1841. pa

do socijalističkog perioda, izdvaja se tek par značajnijih imena koja pišu romane ili

pripovetke kriminalističke sadržine (Lazar Komarčić, Tasa Milenković).

Paradoksalno, interesovanje publike za ovu vrstu književnosti je veliko. To dokazuje

2

ne samo konstantna popularnost klasičnih dela kriminalističkog žanra, već i veliki

uspeh pojedinih domaćih autora koji su se okušali u ovom žanru. Međutim, ni veliko

interesovanje publike, niti uspeh pojedinaca nisu bili dovoljni da obezbede napomene

o postojanju kriminalističkog žanra u istoriji srpske književnosti. Jovan Skerlić ne

daje prostora detektivskoj pripoveci, iako je ona pisana i bila veoma popularna

početkom XIX veka u Srbiji. U svoju Antologiju novije srpske književnosti,

objavljenu 1914, nije uvrstio Lazara Komarčića, izuzetno popularnog u to vreme.

Nešto više o ovom autoru zabeležiće Jovan Deretić 1983. u Istoriji srpske

književnosti i samo napomenuti to da je Komarčić pisao kriminalističke romane (882

-883). Tek krajem XX veka pojedini proučavaoci književnost počinju da se interesuju

za ovaj žanr, ali sve uglavnom ostaje na pojedinim studijama, esejima ili

pojedinačnim knjigama. Književna istorija i dalje ne beleži značajna imena lokalne

produkcije, niti beleži žanrovsku književnost kao sastavni deo nacionalne

književnosti. Donekle sličan odnos prema žanru bio je i u periodu posle Drugog

svetskog rata. Iako su pojedini autori beležili neverovatan uspeh, nadmašujući brojem

prodatih izdanja i svetske standarde onog vremena, najznačajnija imena ostala su

nevidljiva i nezabeležena u nacionalnim antologijama i istoriji književnosti.

Značajna promena u produkciji ali i u odnosu nauke prema popularnoj literaturi

dešava se u poslednjih dvadeset godina. Naznake ovih promena uočljive su u periodu

nakon raspada Jugoslavije, rata i perioda diktature Miloševića, kada srpska književna

scena prolazi kroz jedan oblik transformacije, a srpski kriminalistički roman

doživljava neverovatan procvat. U prve dve decenije XXI veka pojavilo se mnogo

novih autora koje interesuje ovaj žanr. Više je i akademskih radova i doktorskih

disertacija koji se bave problemom kriminalističkog žanra u svetskoj ili srpskoj

književnosti, a koji su objavljeni ili odbranjeni na nekom od srpskih univerziteta

(videti Tomić 2013, Uzelac 2015, Milutinović 2012, Milutinović 2013). Da je proces

tek u začetku govori i činjenica da ni savremena istorija književnosti još uvek ne

uvažava značaj kriminalističkog romana. Petar Milošević koji u Storiji o srpskoj

književnosti (2010), alternativnoj i modernoj istoriji, pravi paralele između popularne

i klasične poezije, šali se i preispituje uvrežene kriterijume i u svoju istoriju upisuje

npr. Isidoru Bjelicu i Mirjanu Bobić Mojsilović, autorke čije se delo najbolje može

definisati kao zabavna književnost ili „lako štivo“ a pri tom ne spominje Vasu

Pavkovića koji je kao urednik zbirke kriminalističkih pripovedaka Na tragu, okupio

3

autore koji itekako ulaze u „ozbiljne“ istorije i antologije srpske književnosti novijeg

vremena. Pripovetke za ovu zbirku napisali su, između ostalih i: Sava Damjanov,

Danilo Nikolić, Mihajlo Pantić, Svetislav Basara, Milica Mićić Dimovska itd.

Sa druge strane, lepeza savremenih izdanja u okviru žanra je veoma široka i u skladu

sa dešavanjima na svetskoj književnoj sceni. Ne samo da je krimić prevazišao svoje

granice i pomešao se sa drugim vrstama umetničke i neumetničke literature, varirajući

žanrove i spajajući ih u nove, poput psihološkog trilera, forenzičkog krimića ili

istorijskog kriminalističkog romana, već se transformacija dešava i na unutrašnjem

planu književnog dela, pri izboru tema, karakterizaciji likova, implicitno ili

eksplicitno datim stavom naratora. Od tradicionalnog laganog štiva namenjenog

razonodi, ovaj žanr sve više dobija na „težini“ i ozbiljnosti, postajući medij za

promociju komentara i kritike srpskog društva.

Nakon prve selekcije i čitanja kao dominantan izdvojio se podžanr istorijskog

kriminalističkog romana i trilera. Delimično objašnjenje ove situacije i uzroka

popularnosti upravo istorijskog krimića dala je Mirjana Novaković, jedna od trenutno

najpopularnijih spisateljica na srpskoj književnoj sceni:

Sve što je skriveno, nikad se ne završava– večno traje. I da bismo zaista završili sa Titovim vremenom ili sa Miloševićevim, ili sa ovim sadašnjim – tranzicionim, moramo da ih potpuno razotkrijemo, i njihove zločince i njihove laži. Međutim, pošto ni sa jednom od svojih prošlosti nismo raskrstili, one nam se i dalje dešavaju– što lepo posluži za krimi zaplet. I naravno, u romanu, kao i životu, zločinac zna više, ima informaciju. (Pohlepa i njene sluge)

Novaković ističe potrebu otkrivanja zataškane istine, pre svega socijalističke

prošlosti, ali i sadašnjice, shvatajući nemogućnost zdravog napretka društva koje je

izgrađeno na lažima i koje ne kažnjava svoje krivce. Ona nije usamljena u svojoj ideji

i ovo ukazivanje na problematične istorijske događaje i ličnosti prožima veliki broj

savremenih srpskih krimića. Interesantno je i to da se ovo razračunavanje sa

nerešenim pitanjima prošlosti dešava upravo u prostoru popularne literature.

Društveni angažman žanrovske književnosti jasno pokazuje da srpski pisci ne

zaostaju za savremenim tendencijama. Novi oblik detektivskog romana dominira

svetskom scenom. Iako su knjige Agathe Christie i A.D.Doylea i dalje popularne i

čitaju se iznova sa svakom novom generacijom čitalaca, kriminalistički žanr koji ne

nudi eskapizam, već postavlja ozbiljna pitanja postaje sve više popularan. Kao ključni

4

dokaz Susan Bassnet (1945) navodi planetarni uspeh skandinavskog krimi romana

koji kroz uzbudljivo napisane slučajeve, ukazuje na vrlo prisutne probleme švedskog

društva, nekada smatranog utopijom. Korumpirana vlada i policija, nepotizam i

rešavanje i zataškavanje pomoću novca nisu problemi koji muče isključivo

Skandinaviju. Čitaoci širom sveta lako se identifikuju sa junacima Joa Nesboa i Stiega

Larssona. Bassnet u istom eseju uočava još jednu važnu karakteristiku vezanu za

razvoj svetske kriminalističke književnosti koja je uočljiva i na dešavanjima na

srpskoj žanrovskoj sceni o kojoj je u ovom radu pre svega reč. Govoreći o uticaju

prevodilačke književnosti, ona ukazuje kako su pojedini trenuci u razvoju lokalnih

književnosti, u kojima se dešavao „procep“ tj. zastoj ili slabost bili trenuci u kojima su

strani uticaji zauzimali svoje mesto, menjajući lokalne, „manje“ književnosti i

usklađujući ih sa svetskim tokovima. Nekoliko decenija pre Basset, Itamar Even-

Zohar pisao je o promenama koje nastaju kad dominantnija književnost utiče na

perifernu (mlađu, slabiju). On je književnosti video kao polisisteme koji utiču jedan

na drugi dok se promena dešava u oba pravca. U okviru jednog sistema suprotno

uverenjima, periferija (prevodilačka književnost, neliterarni tekstovi, dečija

književnost…) utiče na centar sistema (nacionalna književnost). Ovaj zapravo obrnuti

proces dešava se u slučajevima kada je književnost mlada, nerazvijena, ili kada

prolazi kroz neki oblik transformacije (25). Ignorisati ove uticaje znači nemati

objašnjenje za pojavu novih elemenata u sistemu. Njegova teorija fokusirana je pre

svega na dešavanja unutar književnog sistema i uticaje prevodilačke književnosti na

nacionalnu (koja to ignoriše). Međutim, u sagledavanju sistema žanra i razvoja žanra

teorija Franca Morettija daje jasniju i sveobuhvatniju sliku. Posmatrajući svetsku

književnost iz novog ugla, analizirajući izdvojene jedinice koje mogu biti manje ili

veće od samog teksta (teme, stilske figure, u ovom slučaju žanr) Moretti daje predlog

novog načina sagledavanja sistema svetske književnosti. Nemoguće je pročitati i

dubinski analizirati sve što je napisano. Koristeći se metodom distanciranog čitanja,

Moretti je sažeo rezultate drugih istraživača i analizom došao do tvrdnje o zakonu

literarne evolucije po kom u nacionalnim književnostima pozicioniranim na periferiji,

moderan roman ne nastaje kao rezultat autonomnih dešavanja, već je u razvoju

dominantan uticaj Zapada (Engleske, Francuske, Španije). U eseju Conjectures on

World Literature (2000), on ističe da nakon istraživanja rasprostiranja modernog

romana koje je obuhvatilo četiri kontinenta, dvesta godina istorije književnosti i preko

5

dvadeset nezavisnih kritičkih studija, rezultat je na kraju uvek bio isti: moderni roman

razvija se kao kompromis strane forme i lokalnog sadržaja (57 -61).

Osnovna teza kojom ću se kroz rad baviti jeste upravo usvajanje tog stranog uticaja u

periodu slabog razvoja ili krize lokalnog stvaralaštva koja rezultuje ekspanzijom žanra

do sada netipičnog za srpsku književnu scenu. Savremeni srpski kriminalistički roman

prati aktuelne svetske tendencije, ali u svemu pokušava da sačuva i lokalne

karakteristike. U periodu nakon raspada Jugoslavije i diktature Slobodana Miloševića,

otvorio se prostor za popularizaciju krimića. Kako će analiza svih ovih pojedinačnih

romana pokazati, društvene okolnost igraju ogroman uticaj na ono šta se piše, makar

to pripadalo žanru „lake literature“ i kao takve smatranom isključivim izvorom

zabave. Nasuprot tvrdnji o „lakoj“ literaturi, primetno je da kako među autorima, tako

i među čitaocima postoji potreba za ozbiljnijim tipom žanrovske književnosti. Novi

srpski krimić donosi drugačiji pogled na komplikovanu srpsku i uopšte balkansku

istoriju, dajući nova viđenja istorijskih događaja. Nekada smatran bezvrednim, krimić

danas inicira diskusije šireg obima i ne isključivo na knjižarskim forumima. Dobar

primer su romani Dejana Stojiljkovića i već pomenute Mirjane Novaković. Opisujući

zločine i optužujući organe reda i vlasti, ovi romani svojom sadržinom ukazuju na

mane određenih grupa društva o kojima se do skora moglo čitati samo u pozitivnom

kontekstu. Teme i događaji su različiti, stilovi se razlikuju, ali jedna zajednička crta

jeste upravo želja autora da prikazom istorijskih dešavanja u formi literarne fikcije

ukažu na konstantne probleme u državi koji ne bivaju rešeni, nego se javljaju iznova,

naizgled različiti a suštinski identični. Pretpostavka je da je „demokratsko“ uređenje

donelo više slobode, te da je novi, unapređen žanr kriminalističkog romana otvorio

prostor za diskusiju o hroničnim problemima srpskog društva.

Ovaj rad obuhvata analizu nekoliko romana objavljenih u periodu od 2008. godine do

2016. I u tako omeđenom vremenskom intervalu bilo je veoma teško iščitati i

obuhvatiti sve u analizi. Naslovi su birani po tematici, i po sudu kritike i čitalaca,

kako bi se ipak dobio neki kvalitetniji izbor. Međutim, o nekom akademskom nivou

kritičkog suda ne može biti reči, pošto su to komentari izrečeni pre svega na javnim

portalima i forumima dostupnim svima. Sa druge strane, takav odabir jeste još jedan

pokazatelj savremenih dešavanja na polju srpske literature, pošto je slična situacija

aktuelna i na svetskoj sceni. Bassnett u analizi uticaja prevodilaštva i prevedene

6

književnosti na popularizaciju i razvoj kriminalističkog žanra, napominje da

digitalizacija i globalizacija u velikoj meri menjaju ukus čitalaca, kao i da se sve ređe

kao merodavni uzimaju sudovi školovanih poznavalaca literature, te da publika sve

više pažnje posvećuje različitim književnim blogovima i forumima (143-155).

Analizirani romani morali su da zadovolje sledeće uslove: da su objavljeni na

srpskom jeziku, da je autor državljanin Srbije (žargonski rečeno – domaći autor)i da je

u pitanju kriminalistički žanr. Nakon čitanja više od dvadeset romana, žanr istorijskog

kriminalističkog romana izdvojio se kao dominantan. Kako sam naslove birala po

pozicijama koje romani zauzimaju na top - listama najvećih izdavača ali i po ocenama

čitalaca i kritike, pokazalo se da upravo ovaj podžanr kriminalističkog romana dobija

najbolje ocene i kritike. Istovremeno, najveći izbor pružao je upravo istorijski

kriminalistički roman i istorijski triler ukazujući na to da je ova kombinacija istorije i

krimića omiljena i među piscima. Izbor je na kraju sveden na pet romana i jednu

televizijsku seriju čija analiza bi trebalo da odgovori na postavljeno istraživačko

pitanje.

Rad je podeljen u nekoliko poglavlja.

Početno, prvo poglavlje pruža kratak pregled istorije srpske književnosti sa posebnim

akcentom na kriminalističku književnost, od najranijih dana, preko ključnih godina za

razvoj ovog žanra u svetu i paralelno sa razvojem krimi žanra na prostorima tadašnje

Jugoslavije tj. pozicijom krimića u vreme komunističke vladavine, završno sa

raspadom Jugoslavije. Cilj istorijskog preseka jeste pokušaj objedinjena istorijata

kriminalističkog žanra u Srbiji, pošto to do sada nije urađeno na jednom mestu. Drugi

razlog zbog kog sam rešila da celo poglavlje posvetim istorijatu krimića jeste upravo i

ukazivanje na uticaj istorijskih, društvenih, političkih i socijalnih okolnosti na razvoj

žanra.

Drugi deo posvećen je analizi izabranih romana objavljenih u poslednjih deset godina.

U rad je uvršteno pet istorijskih kriminalističkih romana, izabranih pre svega po

ocenama i preporuci čitalačke publike ili trenutnoj poziciji na na top-listi najčitanijih

izdanja izdavačke kuće „Laguna“. Redosled analize romana određen je hronološki,

prema godini objavljivanja romana. Analizirana je polarizacija, tj. podela likova na

pozitivne i negativne, karakterizacija likova, dijalog i monolog književnih junaka i

7

komentar naratora (ili celokupnog romana) koji ukazuje na određeni društveni

problem.

Treće poglavlje posvećeno je televizijskoj produkciji, tačnije kriminalističkoj seriji

koja je takođe forma koja je trenutno najzastupljenija i u svetskoj TV produkciji u

poslednjih dvadesetak godina. Analizirana je TV serija Dragana Bjelogrlića, Senke

nad Balkanom, koja je doživela ogroman uspeh kod gledalaca i čija druga sezona se

upravo emituje, dok je snimanje treće sezone najavljeno i verovatno u toku. Neki od

saradnika na scenariju za ovu seriju bili su Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović,

pisci čiji su romani analizirani u drugom poglavlju.

Četvrto poglavlje je rezervisano za zaključak.

8

1 ISTORIJA

Da bi se dobila okvirna slika razvoja trivijalne književnosti u Srbiji, potrebno je

napraviti paralelu sa nastankom krimi žanra u svetu i njegovim razvojem. Trenutak

koji se uzima kao ključni u pojavi kriminalističkog žanra jeste pripovetka Edgara

Allana Poea (1809 – 1849) Ubistva u ulici Morg, objavljena 1841. godine. Ovo delo

postaće na neki način obrazac klasične kriminalističke pripovetke, a glavni junak

romana, detektiv Dupin, neko po čijim osobinama ili crtama će biti građeni najslavniji

detektivi Zlatnog doba krimi žanra1 ali i moderni proslavljeni borci za pravdu.

Sigurno je da Po nije prvi autor koga je zanimao kriminal kao inspiracija. Dominacija

zapadnoevropskog, pre svega engleskog i nešto kasnije američkog kriminalističkog

žanra u produkciji ali i nauci o književnosti doprineće uverenju da je E.A. Poe

rodonačelnik krimi priče. Ova vladavina detektivskog romana sa engleskog,

američkog i manjim delom francuskog područja obuhvata ceo XX vek. Tek

poslednjih dvadesetak godina posebno interesovanje izaziva skandinavski

kriminalistički roman, a pažnju istraživača počinju da zaokupljaju i druge, ne toliko

zastupljene nacionalne književnosti. Time je npr. potpuno zanemarena činjenica da

začeci ovog žanra datiraju čak iz sedamnestog i osamnaestog veka i sa područja Kine,

u pričama o talentovanom istraživaču De Renjieu iz perioda dinastije Tang.2 Pascale

Casanova raspravlja o dominaciji literature engleskog govornog kao odrazu političke

i ekonomske moći. Literarna scena takođe je polarizovana i iako je važna, ekonomska

moć nije uvek presudna. Jezik je od suštinske važnosti kada je u pitanju moć, ali ni to

nije uvek primarni razlog. Casanova ukazuje na to da kolonijalni uticaj čini da

književnosti sa ruba, kako ih ona naziva, bivaju nevidljive i te da zapadnoevropska

misao i intelektualna elita odlučuju o vrednosnom sistemu (71-90). Kada je reč o

kriminalističkom žanru, struktura svetskog literarnog prostora ukazuje upravo na

dominaciju zapadnoevropske i američke književnosti, još od ranije spomenute, prve

sistematizacije Juliana Symonsa. On deli istoričare detektivske priče u dve grupe. U

1 Zlatno doba naziv je za period velike popularnosti kriminalističkog žanra, pre svega u Engleskoj, u periodu između dva svetska rata (Knight 84 -88). 2 U uvodu zbirke eseja, Crime fiction as a World Literature (2017), urednici navode da je1949. godine, holandski diplomata, pisac i lingvista, Robert van Gulik, objavio prevod kineskog detektivskog romana iz osamnaestog veka Dee Goong An. (2)

9

prvu grupu svrstava one koji početak kriminalističkog žanra vezuju za pojavu

organizovanog delovanja policije i po kojima je rađanje žanra neodvojivo od dela

E.A.Poea. Druga grupa istoričara elemente krimića i detektivskih priča vidi u delima

gde se racionalana dedukcija javlja kao jedan od elemenata građe, te preteču

kriminalističkog romana pronalaze u delima klasične književnosti, u Bibliji, arapskim

pričama, preko Voltaira (Zodig), u Godwina (Caleb Williams), Dickensa (Oliver

Twist), itd (Symons, 24). I Balzac je u svojim romanima prikazivao kriminalce.

Klasik ruskog realizma, Zločin i kazna (1866) F.I.Dostojevskog, takođe daje prikaz

policijske procedure i istraživačkog postupka u razotkrivanju zločina. Ipak, ni Balzaca

ni Dostojevskog ne ubrajamo u autore kriminalističkih romana.

Još jedan važan uslov za nastanak detektivke, a potom i razvoj celokupnog žanra,

jeste razvitak gradova i urbanizacija života. Martin A. Kayman u svom eseju The

short story from Poe to Chesterton objašnjava da je detektivka zapravo elemenat

modernosti u XIX veku. Ovakav tip pripovetke je najraniji oblik popularne

književnosti i to urbane književnosti. Ona na neki način oslikava poetiku modernog

života (43). Suburbane grupe najlakše su se identifikovale sa likovima iz ovih

pripovedaka. Istovremeno je to bila i najbrojnija čitalačka publika tadašnjih magazina

u kojima su kratke detektivske priče stekle popularnost. Ostali važni činioci

urbanizacije: telegraf, razvoj železnice, rast gradova…doprineli su lakšoj i bržoj

popularizaciji žanrovske književnosti. Život je postajao lakši, srednji stalež je jačao,

ljudi ( i žene takođe) su imali sve više više slobodnog vremena i pronašli su novi

način zabave i opuštanja čitajući uzbudljive pripovetke koje ne iziskuju prevelik

intelektualni napor.

Sagledavajući okolnosti i uslove u kojima je nastao i razvio se kriminalistički žanr u

obliku kakav danas uzimamo kao klasičan, moguće je uočiti specifičnosti razvoja

ovog žanra na prostorima Srbije i nekadašnje Jugoslavije.

U vreme kada u Evropi i u Americi počinje da raste interesovanje za ovu vrstu

književnosti, Srbija se pre svega suočava sa gorućim nacionalnim problemima. XIX

vek obeležen je revolucionarnim pitanjima i književno stvaralaštvo je potpuno u

skladu sa političkim i nacionalnim pitanjima. Preovlađuju rodoljubive teme, dok se

istovremeno vode velike rasprave o standardnom srpskom jeziku i pravopisu.

Interesovanje za krimić ne postoji, što je i logično uzimajući u obzir okolnosti u

10

kojima se država nalazi: borba za slobodu, ustanci, nerazvijeni gradovi i veliki broj

nepismenog stanovništva. Tako da u vreme kada Edgar Allan Poe piše svoje prve

horor i krimi priče, Srbija tek kreće ka putu šireg opismenjavanja stanovništva, pre

svega zahvaljujući reformi jezika i pravopisa i otvaranjem boljih mogućnosti za

stvaranje na narodnom jeziku. Iako je i pre Vuka Karadžića postojala pisana

književnost, ona je bila rezervisana za uzak krug pismenih ljudi, nedostupna i

nerazumljiva prosečnom ili većinskom stanovništvu. Sa reformom pravopisa i jezika,

kao i idejama koje je doneo romantizam o neodvojivim vezama literature i

nacionalnog identiteta, književnost na prostorima Srbije ubrzaće svoj razvoj. Situacija

će se donekle poboljšati, ali će uprkos svemu, visok procenat nepismenog

stanovništva i snažan uticaj crkve i dalje predstavljati problem. Posledice ovakvog

razvitka na neki način osećaju se i danas.

Viktor Žmegač, hrvatski teoretičar koji se bavio analizom i istorijatom detektivskog

romana u jugoslovenskoj književnosti u tekstu Jedan pogled na roman detekcije

(1970) pretke savremenog detektiva pronalazi u „univerzalnim učenjacima

renesanse“. On moć razmišljanja i zaključivanja jednog detektiva ne vidi kao plod

mistike ili božanskog proviđenja, već kao rezultat enciklopedijskog znanja i talenta.

Istovremeno je kod detektiva izrađeno veliko interesovanje za umetnost. Sherlock

Holmes je pravi primer takvog književnog junaka. Po Žmegaču detektiv mora biti tip

renesansnog čoveka: svestran, široko obrazovan i inteligentan. Talentovan istražitelj

koji je sposoban da svojim razumom i voljom promeni svet ( 287). U tom nedostatku

renesansnog uzleta i slavljenju slobodne i racionalne misli mogući su uzroci prvo

kašnjenja, a potom i slabog razvoja i recepcije beletristike. Konzervirana

srednjovekovna književnost, koja traje vekovima, još jedan je od uzroka sporijeg

razvitka srpske umetničke, te sa tim u vezi i popularne književnosti (Milošević 25). U

vreme kada u Evropi stvaraju jedan Petrarca, Boccaccio ili Shakespeare, u čijim

dramama je ubistvo često osnovni motiv, najživlja srpska književna delatnost dešava

se pod okriljem crkve. Hamlet je na neki način preteča detektiva koji vodi istražni

postupak pokušavajući da dokaže ubistvo oca. Autori se u periodu renesanse okreću

ljudima, pišu o njihovim usponima i padovima a znanje i veština dobijaju na ceni. Sve

ove elemente pronalazimo i u samim začecima detektivske priče nekoliko stotina

godina kasnije. U srpskoj književnosti tada nije bilo prostora za takvog renesansnog

čoveka. Pisalo se jeste, ali su teme i interesovanja publike bili drugačije vrste.

11

Dominacija crvene tematike i manastiri kao centri pismenosti definisali su na neki

način razvoj srpske književnosti do XIX veka. U odnosu na razvijenu Zapadnu

Evropu u kojoj industrijalizacija ubrzano menja život običnog čoveka, na prostorima

tadašnje Srbije obrisi ovakvog, modernog života tek se naslućuju. Krajem ovog veka

Srbija i Crna Gora su jedine države u Evropi koje nemaju šinsku mrežu (Čalić 45). U

takvim okolnostima nije se moglo očekivati da će zametak kriminalističke pripovetke

i romana naići na plodno tle. Kako je već napomenuto, ovaj žanr iziskuje urbani

prostor, modernog čoveka, ali i slobodnu, pismenu, emancipovanu ženu koja ima

vremena da se nakon radnog dana opusti i uživa uz neku novu priču o zločinu i

inteligentnom detektivu. Srpska žena na prelazu u XX vek još uvek živi u

podređenom položaju, bez ikakvih prava (Čalić 34). Ovu razliku u razvijenosti

donekle ilustruje scena prelaska iz nekada austrijskog grada Zemuna, parobrodom

preko Dunava, u Beograd krajem XIX veka. Kako Jezernik slikovito opisuje, putnik

ima utisak da ulazi u „stran i neobičan svet koji se činio tajnovitim i bajkovitim,

katkad čak i odbojnim i pretećim“ (citirano prema Čalić, 13).

Početkom XX veka, te okolnosti počinju da se menjaju. Sporo i uz mnogo poteškoća,

ali ipak u pravcu modernizacije. Paralelno sa oslobođenjem razvija se industrija,

rekonstruišu se gradovi i brišu tragovi osmanske prošlosti. Shvata se značaj

obrazovanja za ostvarivanje društvenog napretka. Mladi ljudi školuju se u velikim

centrima poput Nemačke, Rusije, Francuske ili Austrije i na taj način postaju nosioci

novih, evropskih ideja. Iako će balkanski prostor, pa sa njim i Srbija, konstantno

zaostajati za razvijenim delom Evrope, napredak će biti vidljiv, kako u razvoju

industrije i društva, tako i u naznakama promena na kulturnom nivou.

12

1.1 Preteče

U prethodnom poglavlju dati su neki od preduslova razvitka srpske umetničke

književnosti. Dominacija religiozne tematike i žanra i manjak individualnog

stvaralaštva ograničavali su srpsko književno stvaralaštvo. Nakon oslobođenja Srbije i

uspešne borbe ranog romantizma za upotrebu narodnog jezika kao standardnog,

situacija se ubrzano menja. Prvo kroz dela romantičara, potom i realista, te sa

porastom popularnosti pripovetke i posebno romana kao književne vrste. Negde na

prelazu iz romantizma u realizam pojaviće se jedno ime, autor koji stvara sasvim u

skladu sa razvojem žanrovske književnosti u svetu, ali će se sve završiti na tom

jednom piscu. Reč je o Lazaru Komarčiću (1839 -1909), piscu i novinaru koji se uz

Dragutina Ilića smatra rodonačelnikom naučne fantastike u srpskoj književnosti i

autorom prvih kriminalističkih romana (Ivanić 107-108). Iako popularan u svoje

vreme, nije doživeo da ga tadašnja kritika prizna i uvrsti u antologije i istorije

književnosti. Jovan Skerlić nije imao za njega mesta u svojoj Istoriji nove srpske

književnosti objavljenoj 1914, iako je u tekstu „Šta se čita u našoj Narodnoj

biblioteci“ iz 1906. naveo da je Komarčić među najpopularnijim autorima te godine

(Jedna ugašena zvezda). Sigurno je da Komarčićevo interesovanje za mračne strane

srpskog društva nije bilo u skladu sa Skerlićevim idejama o vaspitavanju i zdravlju

nacije. Interesantno je da Komarčić 1880. objavio Dragocenu ogrlicu, svoj prvi

kriminalistički roman, sedam godina pre nego što će Artur Conan Doyle (1859 -

1930) svetu predstaviti čuvenog Sherlocka Holmsea u romanu A Study in Scarlet,

objavljenom u časopisu Beetons Christmas Annual 1887. godine (Symons 67). Još je

interesantniji podatak da su Komarčićevi romani bili popularni i rado čitani. Publike

je bilo dovoljno, iako su okolnosti i stav tadašnjeg učenog sveta bili takvi da je ova

književnost smatrana nižom, manje vrednom i kao takva nije zasluživala pažnju

akademske javnosti. Ime Lazara Komarčića na taj način biva skrajnuto i zaboravljeno,

da bi krajem dvadesetog i posebno poslednjih decenija, sa porastom interesovanja

srpske čitalačke publike i nauke za kriminalistički žanr, ponovo postalo aktuelno.

Đorđe Bajić (1975), filmski i književni kritičar i autor nekoliko uspešnih romana

krimi i SF određenja, pisao je o Komarčiću, ističući značaj njegovog dela za razvoj

popularne književnosti (Lazar Komarčić i kriminalistički roman).

13

Petar Milošević u svojoj Storiji srpske književnosti ovu literaturu svrstava u one

„pratećeg tipa“, tj. onu koja

Preuzima gotove evropske modele, idejne i duhovne okvire, stilske pravce, žanrove i

forme nastale drugde, potom ih adaptira prema svojim prilikama i potrebama i

obogaćuje ih specifičnim elementima (10).

Miloševićeva predstava srpske književnosti potvrđuje teoriju Franca Morettija (1950)

o razvoju modernog romana i ukazuje upravo na to preuzimanje obrazaca. Manje,

marginalne književnosti u određenim trenucima „slabosti“, preuzimaju modele velikih

i adaptiraju ih prema lokalnim karakteristikama.

U takvom kontekstu, u periodu na prelazu iz XIX u XX vek, vremenu kada

informacije nisu proticale toliko brzo kao danas, pionirsko delo Lazara Komarčića

nije bez značaja.

Drugo važno ime srpske kriminalističke književne scene bio je Tasa Milovanović

(1850 -1918). Njegovo ime vezuje se za pojavu organizovanog delovanja policije u

Srbiji. Ovo je takođe važan fenomen urbanizacije. Kako su se prve Poeove pripovetke

poklopile sa organizovanjem „Detektivskog odeljenja“ Metropoliten policije 1842.

mnogi su u ovim pričama videli propagandu, reklamni materijal za novu instituciju

uspostave kontrole i nadzor društva (Kayman 44). Institucijalizovanje organa reda i

zakona jeste jedan od preduslova razvoja kriminalističkog žanra i Srbija ovde zapravo

neznatno kasni za dešavanjima u razvijenom delu sveta.

Milenković je zaslužan za formiranje organizovane policije u Srbiji i na zvaničnoj

stranici BIA (Bezbednosno Informativna Agencija) naveden je kao jedan od prvih

rukovodilaca ove institucije u vreme njenog osnivanja. Bio je jedan od ključnih ljudi u

policiji u vreme vladavine kralja Milana Obrenovića. Vodio je dnevnik u koji je

beležio dešavanja u državi ali i zapisivao izveštaje o zločinima koji su se dešavali. O

značaju rada Tase Milenkovića piše Ljubomir Stajić opisujući stvaranje policije-

žandarmerije na prostorima Srbije krajem XIX veka koja u takvom, organizovanom

obliku do tada nije postojala. Tasa Milenković držao je prve časove obuke i stručna

predavanja i zajedno sa dr Rudolfom Archibaldom Reissom bio zaslužan za

obrazovanje prvog stručnog policijskog kadra u Srbiji ( 267 – 289).

14

Milenković je redovno objavljivao zapise o zločinima, procesu istrage, hapšenjima i

izrečenim kaznama. Poput Newgate novela sa početka XIX veka koje su publici

nudile donekle romansirane biografije zločinaca (Pykket 19), i Milenkovićevi tekstovi

pisani u obliku dnevničkih zapisa bili su rado čitani i imali su svoju publiku.

Celokupan njegov učinak važan je za razvoj žanra. Važno je istaći da je Tasa

Milenković naveden kao autor prvog srpskog kriminalističkog romana Ponoć ili

grozno ubistvo na Dorćolu (Uzelac 23). Podatke o prvom izdanju nisam uspela da

pronađem. U katalogu Narodne biblioteke Srbije postoje podaci o drugom izdanju

ovog romana iz 1926. godine.

Ukoliko govorimo o ključnim tačkama razvoja kriminalističkog žanra, organizovanje

policije kao i publikacija Milenkovićevih dnevnika i romana svakako predstavljaju

značajno mesto. Problem predstavlja to što se ova književna dela mogu okarakterisati

kao incident, pošto novih imena i izdanja u narednom periodu nema, te se o

kontinuitetu ne može govoriti. Sledeće poglavlje istorije neće doneti bitnije promene

na polju razvoja žanrovske književnosti.

15

1.2 Međuratna dešavanja

Period koji se u svetu naziva zlatno doba krimi romana, na prostorima tadašnje

Jugoslavije i jedno vreme kraljevine SHS, donosi različite izazove. Sve ono što

uslovljava popularnost ovog žanra: urbanizacija, industrijalizacija, emancipacija

žena…na teritoriji međuratne Jugoslavije nailazi na mnoštvo prepreka. Kao i svuda u

svetu, gradovi postaju atraktivni za ljude iz ruralnih krajeva. Mnogi se doseljavaju sa

periferije i iz nerazvijenih i siromašnih delova zemlje u potrazi za boljim životom i

poslom. Ali sam porast broja stanovnika ne znači nužno i urbanizaciju. Čalić ističe da

su mnogi delovi grada Beograda u to vreme bili zapuštena naselja bez osnovnih

higijenskih uslova. Doseljenici su se teško odricali svojih starih navika i teško

prihvatali novine, mada se i to neminovno dešavalo. Broj obrazovanih i pismenih ljudi

bio je izuzetno nizak, dok je procenat nepismenih žena bio poražavajuće visok. Žene

su bile potčinjene u svakom pogledu. Nisu imale pravo glasa i još uvek su im bila

nedostupna određena zanimanja. Čalić navodi podatak da je 1931. godine svaka druga

žena u Jugoslaviji bila nepismena (122-123).

Najznačajnije ime ovog perioda je Miloš Crnjanski (1893 - 1977), za čiji se izlet u

popularnu književnost do skora nije znalo. Pod pseudonimom Harald Johnsson 1921.

objaviće kratki roman Podzemni klub. Podnaslov Detektivski roman jasno definiše o

kojoj vrsti romana je reč. Popović - Radović navodi da je sam Crnjanski ostavio

pisani trag o ovom romanu, u svom nikad završenom i objavljenom rukopisu Serbia i

komentari, započetom još 1921. godine.3 Iako u ovom rukopisu spominje mnoge

relevantne podatke, od toga da je anonimno napisao roman, da je u pitanju

kriminalistika, ističe materijalne razloge za pisanje, pa čak i naziv romana Podzemni

klub, Crnjanski nikad nije obelodanio svoj pseudonim, niti potvrdio autorstvo. Čak se

i oko samog naziva romana bunio i imao nedoumice pošto navodno nije mogao da se

seti preciznog naziva i nije bio siguran da li je možda tačan naziv Klub samoubica

(Podzemni klub III - VIII).

U ovom kratkom romanu, koji umnogome podseća na avanture Sherlocka Holmsea,

Crnjanski opisuje dva privatna detektiva koja pokušavaju da reše seriju zločina.

3 Serbia i komentari, nezavršen rukopis u zaostavštini Crnjanskog, Narodna biblioteka Srbije, signatura P-702/I/ A 1-3

16

Radnja je smeštena u glavni grad Švedske u kom je Crnjanski i sam kratko boravio.

Glavni junaci Fred Helmington i Rob Jelkins na tragu su tajnom terorističkom

društvu koje pravi probleme građanima Stokholma. Roman je prepun akcije, radnja se

dešava na ulicama i u podzemlju, pratimo naše junake i na taj način upoznajemo

grad, kroz ulice i poznate institucije. Mistična ličnost, čest motiv i kod Doylea i kod

Poea, kod Crnjanskog je predstavljena u liku čoveka u crnom. Pojava blizanaca kao i

prevare i zabluda koje oni izazivaju, takođe su poznati motivi. Scena u kojoj ova dva

detektiva sede pored kamina i uz čašu viskija rezimiraju uzbudljiv i naporan dan ili

upravo rešen slučaj, kao da je preslikana scena u kojoj glavne uloge tumače Scherlock

Holmes i dr Watson.

Velika mana ovog nevelikog dela jeste jezik i pravopis. Tekst je prepun grešaka,

pravopisnih i gramatičkih, što nikako nije karakteristično za delo Crnjanskog. Moguće

je da je roman u žurbi pisan, kako bi autor što pre ostvario prihod. Zna se da je Miloš

Crnjanski u to vreme boravio u Srbiji, a pojedini elementi romana ukazuju na

autorstvo: strukturna stilistika, doživljaj prostora ili Rembrantova slika, motiv koji

nalazimo i u kasnijem delu Miloša Crnjanskog. U Romanu o Londonu (1971), knez

Rjepin se divi Rembrantovim portretima videći u njima metaforu života. Trostruko

pojavljivanje iste ličnosti u liku profesora Levinskog/muzičara Menjčikova/

književnika Bredforda nagoveštava piščevu opsesivnu potragu za identitetom.

Mirjana Popović - Radović uz ove elemente, izdvaja piščevo interesovanje za lica

ljudi i promene na tim licima koje odražavaju promene na polju celokupne ljudske

egzistencije, kao jedan od dokaza autorstva Miloša Crnjanskog (Podzemni klub IX –

XIV). Pored navedenih karakteristika, u delu rukopisa Serbia i komentari, pod

odeljkom Pančevo, Crnjanski iznosi podatak da je roman „u žanru kriminalistike“

napisao pod pritiskom finansijske situacije, tako da su materijalni logičan osnovni

motiv za pisanje (Uzelac 25). Podzemni klub sadrži elemente klasičnog

kriminalističkog romana (dvojac detektiva, mistične ličnosti, teorija zavere, jurnjava

po gradu) međuratnog perioda sa čijom popularnošću je Crnjanski mogao biti

upoznat. Sa druge strane, nepostojanje potvrde o autorstvu može biti tumačeno i kao

shvatanje Crnjanskog da pisanje jeftine književnosti ne priliči ozbiljnom autoru.

Kriminalistički žanr nije vrednovan u vreme kada veliki pisac stasava i na putu je

izgradnje značajne karijere. Krimići i detektivski romani smatrani su šundom, lakom i

17

bezvrednom literaturom za prostiji čitalački ukus i takav status zadržaće većim delom

XX veka.

Delo Miloša Crnjanskog može se smatrati izuzetkom ovog perioda, u kom žanr

kriminalističkog romana ne beleži druga značajnija imena. Iako roman Podzemni klub

sadrži mnoge elemente krimića Zlatnog doba, veoma popularnog u Evropi u to vreme,

o nekim naznakama prihvatanja forme, o kojoj govori Moretti, još uvek ne može biti

reči.

18

1.3 Jugoslovenski period

Sve ono što je uslovilo otežan razvoj i proboj popularne književnosti na prostorima

tadašnje Jugoslavije, nastavilo je da bude prepreka i u godinama posle Drugog

svetskog rata. Nerazvijena privreda, siromaštvo i nepismenost ne doprinose razvoju

žanra u posleratnim godinama. Knjige nisu najinteresantniji vid zabave i najveći deo

stanovništva novac će pre dati za ulaznicu za neki sportski događaj, nego za knjigu.

Izdavačka preduzeća su pod kontrolom države, knjige su skupe i procenat objavljene

beletristike u tom periodu čini jedva jednu petinu (Janjetović 231). Nepismenost i

neobrazovanost stanovništva i dalje su bili velika prepreka za popularizaciju

književnosti. Procenat nepismenih u prvim posleratnim godinama i dalje je bio među

najvišima u Evropi (Janjetović 219). Prevod savremenih dela svetske književnosti

takođe je predstavljao luksuz, tako da su se najčešće štampala već prevedena dela,

klasici za koje nije trebalo plaćati prevod ili autorska prava. Pored svih ovih

okolnosti, krimi žanr je smatran produktom Zapada, i kao takav bio je potpuno

nepodoban. Tadašnja Partija, sa svojim čvrstim vezama sa SSSR-om, tretirala je svu

kulturu sa anglosaksonskog govornog područja kao neodgovarajuću i opasnu za

mladu jugoslovensku čitalačku publiku. Ovakav stav vladajuće strukture prema

kriminalističkom žanru nije nešto što bi se moglo smatrati isključivo jugoslovenskom

politikom. Richard Bradford u svom kratkom pregledu razvoja kriminalističkog žanra

opisuje represivan odnos vlasti prema kriminalističkom žanru u Rusiji u vreme

Staljinove vladavine, gde je krimić proglašen pro-zapadnim eskapizmom i u

potpunosti zabranjen. Bradford opisuje sličan odnos prema žanru u vreme

Mussolinijeve vladavine u Italiji, gde je krimić takođe smatran dekadentnom

literaturom koja loše utiče na omladinu u toj meri da je tadašnje Mussolinijevo

ministarstvo kulture u potpunosti zabranilo sve oblike kriminalističke književnosti (68

- 74). Cawelti navodi primere nacističke Nemačke, Rusije i Kine u kojima je krimić

bio nepoželjan i ukazuje na to da totalitaristički režimi pokazuju netrpeljivost prema

ovoj vrsti književnosti (13). Uzročno-posledična veza kriminalističkog žanra sa tipom

društvenog uređenja postoji. Ovih nekoliko navedenih primera potvrđuje ideju da

diktatorski uređeni društveni sistemi vide krimić kao pretnju ili nosioca nepoželjnih

ideja. Kulturna politika Jugoslavije je u godinama neposredno nakon završetka

Drugog svetskog rata bila strože kontrolisana i tesno vezana sa političkom

19

propagandom. Propagirala se „socijalistička kultura“ i proleterijat. Partija je ukidala

privatne izdavačke kuće, biblioteke i štamparije a kultura je uglavnom okrenuta

Sovjetskom Savezu. Knjiga je instrument revolucije i sredstvo vaspitanja. Formiran je

Agitprop, partijski aparat agitacije i propagande, koji je trebalo da upravlja kulturnom

politikom u državi (Uzelac 164 -166). Katerina Clark tumači da je ovakav represivan

odnos diktatorskih režima prema popularnoj kulturi bio reakcija na spontanu prirodu i

sposobnost improvizacije koja karakteriše popularnu kulturu, a koja suštinski otežava

ili potpuno onemogućava stepen kontrole (citirano prema Wachtel 190). Potvrdu te

teze moguće je videti je u današnjoj popularnosti i planetarnom uspehu skandinavskih

autora kriminalističkih romana. Deluje paradoksalno da u državama poznatim pre

svega po svom jakom socijalnom državnom uređenju u kom kriminal gotovo da i ne

postoji, cveta književnost inspirisana najgorim ljudskim nagonima. Sve navedeno

govori u prilog tvrdnji da razvoju kriminalističkog žanra odgovara slobodno društvo

sa otvorenom tržišnom politikom. To dokazuje i primer razvoja jugoslovenskog i

kasnije srpskog krimića.

Oštar stav Partije po pitanju kulturne politike promeniće se nakon raskidanja

političkog saveza sa Rusijom i Informbiroom i odlukom Tita da podršku potraži na

suprotnoj strani (Janjetović 17, 41-42). Ovo približavanje Zapadu i američkoj

diplomatiji variraće u narednim decenijama, ali će ekonomska podrška koju je Titova

Jugoslavija dobila od strane USA doneti značajne promene na kulturnom nivou. Iako

će se nakon smrti Staljina odnosi sa Rusijom ponovo izgladiti, američki uticaj nikad

neće u potpunosti izostati. Nakon intervencije SSSR u Čehoslovačkoj 1968.

jugoslovenska diplomatija ponovo se približava Zapadu, iako je u periodu američke

invazije na Vijetnam, taj odnos bio delimično prekinut. Kao potvrdu dobre saradnje

Tito je sa Niksonom 1970. potpisao novi liberalniji vizni sporazum koji je

omogućavao dobijanje viza za neograničen broj ulazaka u periodu od godinu dana

(Vučetić 72-76). Do čitalaca u Jugoslaviji dopiru zapadni uticaji u filmu, muzici i

literaturi. Pored popularnih američkih pisaca, Johna Updikea i Henrya Millera, veliki

deo onoga što čita pre svega mlađa publika pripada popularnoj literaturi. Vućetić ovo

opisuje terminom siva zona ,pošto je ovaj deo književnosti gotovo u potpunosti

neuhvatljiv za analizu. O njima nema statističkih podataka, niti ih je moguće pronaći

u katalozima biblioteka (322). Interesantno je da se poslednjih godina u Srbiji formira

nezavisna mreža ljubitelja kriminalističkog žanra, koja putem online komunikacije

20

pokušava da napravi pregled i sistematizaciju izdanja iz ovog perioda. Sajt Znak

Sagite je dobar primer takve inicijative. U Titovoj Jugoslaviji, i pored promene

politike prema USA, stav zvaničnih komisija i vodeće književne kritike nije bio

pozitivan prema ovoj vrsti literature. Stanje donekle duhovito opisuje citat jednog od

najpoznatijih srpskih pisaca, tzv. Oca nacije, Dobrice Ćosića iz 1969.

Tzv. masovna kultura, iskušenje je naše neprosvećenosti i još jedan dokaz nepostojanja opšte

programerske vizije i koherentne socijalističke kulture u našim uslovima. Masovna kultura, tj.

kultura američke potrošačke civilizacije pobedonosno osvaja naš prostor. Njeni vidovi i

sredstva postali su i političke činjenice našeg progresa. Jednom životnom delu, smislu, načinu

i stilu življenja, predajemo se lako i veselo. Otpori se čine retko, neefikasno i samo sa

stanovišta određenog političkog pragmatizma. ( citirano prema Janjetović 16)

Uprkos negativnom stavu kritike, kriminalistički žanr šezdesetih godina u Jugoslaviji

doživljava procvat. Fenomen predstavljaju roto romani, izuzetno popularni u ovom

periodu. To su jeftina izdanja u vidu sveščica, najčešće sa ljubavnom, kaubojskom ili

krimi tematikom. Šezdesete godine prošlog veka predstavljale su „zlatno doba“ za

roto romane.4 Daleko najuspešnija bila je Biblioteka x-100 poznata po svojim

malim, jeftinim izdanjima romana o Lunu – kralju ponoći. Od 1959. do 1990.

objavljeno je oko 70 epizoda sa avanturama ovog junaka.

Serijal roto romana o Lunu, kralju ponoći, doživeo je neverovatan uspeh. Prema

podacima koje iznosi Nemanja Baćković, uspeh ovih romana bio je potpuno

iznenađenje. Cela država obožavala je junaka, poređenog često sa Džejmsom

Bondom. Romani su se prodavali u milionskim tiražima. Objavljeno je preko 70

romana u ukupnom tiražu od oko 10 miliona primeraka, što autora ovog serijala,

Mitra Miloševića, čini jednim od najpopularnijih i najčitanijih jugoslovenskih autora

svih vremena (Romani za pet para). Ovako veliki uspeh jednog domaćeg autora,

objašnjava se egzotikom prostora i situacija koje se pojavljuju u romanu, ali i

idealizovanom predstavom junaka koji je potpuni gospodar sopstvene sudbine i borac

za pravdu. Romane je autor potpisivao pseudonimom Frederik Ešton, doprinoseći

time utisku o stranom poreklu popularnog junaka. Pseudonim je autoru davao donekle

4 Po podacima Mitra Miloševića, godišnje se u Jugoslaviji prodavalo oko 20 miliona roto romana samo kriminalističke sadržine. Poređenja radi, tih godina je jedan primerak ovakvog štiva u USA dolazio na 1.171 stanovnika, dok je u Jugoslaviji jedan primerak dolazio na 375 stanovnika ( Janjetović 242).

21

odrešene ruke i veću slobodu u kreiranju zapleta i zločina. Tajni agent koji rešava

slučajeve uz pomoć futurističkih naprava, obrazovan je, kosmopolita ali ipak suštinski

levičar koji ne pristaje ni uz jednu vladavinu i bori se protiv svih velikih institucija

kontrole i kapitalizma, idealno se uklapala u viziju nezavisnog junaka i apsolutnog

heroja. Milošević je svojim delom je na neki način predstavljao pobunu, predvodeći

grupu autora koji su sebe definisali kao „ilegalci“ i koja je svoje romane potpisivala

isključivo pseudonimom. Uz Miloševića, jedno od najpoznatijih imena iz ove grupe je

Gradimir Paščanović, poznatiji kao T.H. Grejč (Uzelac 32).

Među značajnijim izdavačkim poduhvatima na polju kriminalističkog romana, mogla

bi se izdvojiti i edicija Zelena biblioteka, koja je u periodu od 1955 do 1963. objavila

više od 60 romana stranih ali i domaćih autora. Između ostalih u ovoj ediciji

objavljeni su romani upravo Živorada Mihajlovića (poznatiji kao Šilja Mihajlović,

otac isto tako poznate novinarke Gordane Suše) i Milana Nikolića ali i drugih, manje

poznatih autora, Slavoljuba Markovića, Stojana Koraća, Branka Vidića, Jovana

Maksimovića, Dušana Simića. Iako opuštenija, atmosfera od šezdesetih do

osamdesetih godina na prostorima tadašnje Jugoslavije nije bila bez potpune kontrole

i cenzure. Jugoslavija je 1960. bila jedina od socijalističkih zemalja koje su ukinule

preventivnu cenzuru. Po Zakonu o štampi mogli su se kažnjavati samo tekstovi nakon

objavljivanja i takva situacija sigurno je pogodovala većoj slobodi izražavanja.

Mnogo rašireniji problem predstavljale su takozvane „makaze u glavi“ tj. unapred

delujuća autocenzura (Čalić 261). U krimićima se moglo čitati o kriminalcima,

policija je bila korumpirana, ali ne na domaćem terenu, već tamo negde, daleko, na i

dalje „trulom“ Zapadu. Sa ekonomskom krizom osamdesetih godina, takav nekritičan

stav i publike i autora će se donekle promeniti. Čitalačka publika biva drugačije

struktuirana, pismenija, obrazovanija i ima više iskustva. Koliko se značajno

napredovalo na polju obrazovanja i opismenjavanja naroda govori podatak da je u

odnosu na kraj rata, kada je tek svaka druga osoba znala da čita i piše, broj

nepismenih 1961. godine opao je na manje od 20%. Od 1945. do 1960. broj

univerzitetski obrazovanih je udesetostručen na 500 000, a do 1970. na 650 000 lica

(Čalić 271 - 272). Period blagostanja pre krize osamdesetih godina, doneo je šire

opismenjavanje stanovništva, jačanje čitalačke kulture i popularizaciju književnosti

kao vida zabave. Čalić ističe da se Jugoslavija ni u jednom periodu nije toliko

drastično promenila kao u tih dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata.

22

Privredno čudo, veće intelektualne slobode i međunarodna razmena omogućili su zadivljujući procvat umetnosti, kulture i potrošnje, i otvorili velikom delu stanovništva do tada nepojmljive životne mogućnosti, zbog čega je kasnije ovaj period nazivan „zlatnim dobom. (Čalić 253)

U periodu čvrste komunističke vladavine, pod punim imenom i prezimenom pišu

autori koji odgovaraju zahtevima tadašnje državne uprave. Ovu temu istražuje

Vladimir Uzelac u studiji Kriminalistički roman u socijalističkoj Jugoslaviji (2015). U

njegovom istraživanju dominantna su dva autora: Milan Nikolić i Živorad Mihailović.

Analizirajući njihove romane, Uzelac otkriva jasnu ideološku konotaciju krimi

romana, struktuiranu pre svega u binarnim parovima protagonista i antagonista,

prijatelja i neprijatelja, naših i njihovih. Kako analiza njegovog istraživanja pokazuje,

neprijatelji su uvek prikazani kao oni koji dolaze od spolja, dok su pozitivni karakteri

državljani Jugoslavije. Kroz romane se plasira ideja da je Zapad truo, kapitalizam loš,

dok je država Jugoslavija superiorna:

Domaći krimi romani veličaju pobedu dobra nad zlom, što se u ovom vrednosnom sistemu očitava kao pobeda Jugoslavije nad njenim spoljašnjim i unutrašnjim neprijateljima. Shodno tome, ističe se sposobnost države da se obračuna sa svim problemima i da se pomoću svojih institucija i lojalnih građana trijumfuje nad onima koji pokušavaju da je ugroze. (159)

Izdavaštvo je u ovom periodu najvećim delom pod kontrolom države, mada je nakon

uvođenja samoupravljanja 1950, ostvareni profit predstavlja značajan elemenat u

opstanku izdavačkih preduzeća (Janjetović 252). Izdavačku kuću „Rad“ osnovalo je

1949. godine Centralno veće Saveza sindikata Jugoslavije. „Borba“ je osnovana 1922.

ali postala službeno glasilo Saveza komunista Jugoslavije i od 1944. smatrana polu-

režimskim listom. KPJ je upravu prepustilo 1954. godine Socijalističkom savezu

radnog naroda Jugoslavije. 2008. godine je privatizovana, ali neuspešno, te je godinu

dana kasnije preduzeće ugašeno (Borba).

„Duga“- časopis koji je izdavala izdavačka kuća BIGZ, a u okviru koje je izlazila i

edicija „300 čuda“, takođe je bila u državnom vlasništvu. Kao i hrvatska izdavačka

kuća „Vjesnik“, osnovana 1940. godine, čiji je slogan „Smrt fašizmu - sloboda

narodu“ preuzela Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije (Vijesnik).

Nemoguće je dakle zanemariti značaj koji su država i vladajuća struktura imale na

izdavačku politiku u jugoslovenskom periodu. Ponovo bih naglasila da o nekom

23

represivnom tipu cenzure nije moglo biti reči, te da se u nekoliko izvora pominje da je

situacija u Jugoslaviji bila veoma liberalna u odnosu na druge evropske države sa

komunističkim uređenjem. Uticaj ideologije je ipak postajao, kao i već pomenuti

problem autocenzure. On se menjao, kako u intenzitetu, tako i u polarizaciji. Od

snažnog, ruskog uticaja u godinama neposredno nakon završetka Drugog svetskog

rata, preko okretanja ka zapadu i otvaranju vrata američkoj kulturi. Interesantan

podatak koji govori u prilog tome jeste odluka Predsedništva SKJ da uvede tzv.

„porez na šund“ 1972. godine, zvaničnog naziva Zakon o oporezivanju proizvoda i

usluga u prometu, kojim su oporezivane i publikacije za koje bi nadležna komisija

utvrdila da su bez vrednosti. Bio je to pokušaj partije da ograniči loš uticaj zapadne

„lake“ literature i muzike na jugoslovensku omladinu (Janjetović 257). Nakon Titove

smrti i raspada Jugoslavije, ova kontrola preneće se na pre svega dnevne listove i

štampu koji su izlazili pod okriljem velikih izdavačkih kuća u novonastalim

državama. („Politika“ pod uticaj SPS u Srbiji i „Vjesnik“ pod HDZ u Hrvatskoj npr).

Popularna kultura u socijalističkoj Jugoslaviji, nije mogla biti poligon za izražavanje

nezadovoljstva. Kako Janjetović dobro tumači, takvo stanje moglo je potrajati do

možda 80-ih godina XX veka kada ekonomska kriza dobija na snazi. Lošija

ekonomska situacija usloviće komercijalizaciju u sferi popularne kulture, slabljenje

vere u sistem i autoritet Saveza komunista. To omogućava liberalizaciju izdavačke

politike te se u književnim delima uočavaju naznake kritike društva. Čitalačka

publika je zrelija, a najbolje prolaze autori koji imaju kritički odnos prema stvarnosti.

U ovom periodu pišu poznati autori Pavao Pavličić i Goran Tribuson. Kao osnovni

zaključak o kulturnoj atmosferi jugoslovenskog perioda Janjetović ističe: “U celini se

može reći da je komunistička kulturna politika imala prosvetiteljsko-indoktrinatorske

namere.“ (52)

Krajem XX veka Vasa Pavković inicira zbirku kriminalističkih pripovedaka

objavljivanih u aprilskom i majskom izdanju književnog časopisa Reč 1997. godine, a

kasnije sakupljenih i objavljenih u zbirci pripovedaka Na tragu (2014). Kako sam

priređivač objašnjava, smisao ove zbirke i uopšte ideja da se autori pozovu i napišu

kriminalističke pripovetke, nastala je te mučne 1997. godine kao pokušaj odupiranja

beznađu ratnih i posleratnih godina u pod sankcijama iznurenoj Srbiji, kao određena

vrsta eskapizma, bega u sigurnost i zaborav zabavne literature. Ovakvo tumačenje

žanra takođe ima smisla. Krimići su zenit svoje popularnosti imali u ratnim i

24

međuratnim godinama. Zlatno doba britanskog krimića obuhvata dvadesete i tridesete

godine XX veka, vreme kada mnogi Britanci ostaju bez posla, kriza je opšteprisutna i

kulminira Drugim svetskim ratom. Upravo u tom periodu krimići su čitani, i kako

opisuje Symons, ubistva su bila počinjena iznova i iznova, a da niko nije bio povređen

(105).

Posebnost zbirke kriminalističkih pripovedaka Na tragu je da su je pisali autori

kojima žanrovska proza nije prvobitan izbor. Vasa Pavković i Dejan Ilić okupili su

interesantnu grupu poznatih pesnikinja i novinara, pripovedača i književnih kritičara.

U zbirci su svoje mesto našle kriminalističke priče Mihajla Pantića, Save Damjanova,

Milice Micić Dimovske, Svetislava Basare, Vase Pavkovića i još mnogo drugih. Sve

ukupno 26 pripovedaka. U tim „olovnim“ godinama kako ih opisuje sam urednik,

nastala je jedna knjiga koja kao da je najavila dolazak novog, za kriminalistički žanr u

Srbiji, svakako povoljniji period. Sam priređivač zbirke, na neki način je najavio

boljitak, napominjući u predgovoru prvom izdanju zbirke iz 1997. godine da „Nije

nemoguće da okolnosti u kojima nastaje savremena srpska proza podstaknu obnovu

interesovanja domaćih pisaca za ovaj inače popularni žanr.“ (Na tragu 7)

U zbirci je uočljiv snažan uticaj engleske i američke krimi priče. Imena, zapleti i

mačo detektivi u najvećem broju pripovedaka imaju strani prizvuk, pominje se FBI,

radnja se dešava u nekom američkom gradu, ili mestu egzotičnog imena čija se tačna

lokacija ne zna. Društveni kontekst ili kritika skoro da ne postoji. Takav koncept

pripovedaka ne čudi. Pisali su ih autori kojima krimić nije najbliža forma, tako da su

na neki način priče za ovu zbirku naručene. Težnja većine autora ka stranim imenima

i lokacijama samo potvrđuje potrebu za begom u svet fikcije, u drugi prostor pa i

drugo vreme. Glavni junaci imaju neobična imena poput Rena, crnca Abebe, Hauard

D ili Boni. Egzotična imena i lokacije inspirisana su nepoverenjem autora u

zakonodavnu vlast i organe reda i nepostojanjem osećaja za pravdu u samom

državnom sistemu, te željom da se iz tog sistema pobegne. Godine u kojima su

objavljivane ove pripovetke svakako su bile takve. Običan čovek nije mogao da se

nada da će zakon biti na njegovoj strani.

Kako to ovaj skraćeni istorijski pregled ilustruje, konstantna ograničenost i uticaj

društvenih okolnosti na razvoj kriminalističkog žanra u Srbiji i Jugoslaviji, usporavaju

razvoj žanra. Krimić istovremeno pokazuje veliku prilagodljivost i mogućnost

25

upijanja različitih elemenata u svoju građu. Naredno poglavlje baviće se upravo

novom metamorfozom žanra i analizom savremenih dešavanja na srpskoj književnoj

sceni.

26

1.4 Savremeni srpski krimić

Uprkos činjenici da roman tretira zločin kao univerzalnu kategoriju, a ne kao komentar na postojeće stanje u društvu, često je nemoguće izbeći da sadržaj krimi romana posmatramo kao odgovor na postojeću političku situaciju (Uzelac 28)

Analiza romana sa detektivskom ili kriminalističkom tematikom, objavljenih u Srbiji

u poslednjih potvrđuje ovu tezu o reakciji književnog dela na društvenu stvarnost.

Ono što se ističe kao novina u modernom srpkom krimiću jeste upravo promena

karaktera te reakcije. Od romana iz jugoslovenskog perioda koji je bio u službi

propagande ideja vladajuće strukture do nekog novog oblika, posebno popularnog u

poslednjoj deceniji, koji sasvim jasno postaje prostor za iskazivanje nezadovoljstva.

Nakon raspada Jugoslavije došlo je do promena u produkciji kriminalističkog romana:

- Raspad starog, komunistički organizovanog, društvenog uređenja doprineće

pojavi novih, manjih izdavačkih preduzeća.

- Način finansiranja (uvođenje privatnog kapitala, ukidanje društvenog

monopola, liberalizacija tržišta) promeniće način odabira i obim produkcije

književnog dela. Ekonomski faktor uticaće na strategije izdavačkih kuća da se

objavljuje sve više različitih naslova u sve manjim tiražima. Ovo direktno

utiče i na doskorašnju „diktaturu“ umetničke književnosti, dominantnu pre

svega u periodu komunističke vladavine, u kojoj je država igrala značajnu

ulogu u odabiru i otkupu književnog dela.

- Raspad Jugoslavije kao države doveo je do zbunjenosti u pogledu nacionalne

identifikacije kod mnogih građana.

- Digitalizacija i pojava interneta omogućiće slobodan i bolji uvid u svetske

trendove i dešavanja, kao i nemerljivo lakši protok informacija.

- Pojava višepartijskog sistema vodi ka demokratizaciji društva.

Poslednju stavku na listi razloga trebalo bi uzeti sa rezervom, ili sa zadrškom, pošto

uvođenje višepartijskog sistema 1990. godine, nakon raspada vladajuće partije Saveza

komunista Jugoslavije, prati pobeda Slobodana Miloševića na prvim višestranačkim

izborima, kao i jačanje nacionalističkih tendencija i desno orijentisanih stranaka u

27

drugim jugoslovenskim republikama, koje dalje vode ka rasplamsavanju sukoba u

Jugoslaviji i rezultiraju ratom, za čiji se zvaničan početak uzima 1991. godina.

Zbog ovoga bi se godine od 1990. pa do 1999. mogle tumačiti kao prazno polje ili

vakum u razvoju žanrovske književnost u Srbiji. To ne znači da je nije bilo, pisalo se i

čitalo i tada, ali je to vreme u najvećoj meri obeležio rat, veliki priliv izbeglica,

devalvacija nacionalne valute i neverovatna inflacija, te uvođenje sankcija i izolacija.

Ovu stagnaciju u razvoju zapaža američki prevodilac i istraživač književnosti Andrew

Wachtel (1959), ispitujući promene na polju izdavaštva, otkupa i distribucije knjiga u

državama istočne Evrope nakon smene komunističkog režima i uvođenja demokratije.

On navodi podatak da se sistem distribucije u periodu 1990 do 2000. godine poboljšao

i modernizovao u svim državama istočne Evrope, sa izuzetkom država bivše

Jugoslavije (Wactel 64).

Diktatura bračnog para Miloševića kulminiraće bombardovanjem Srbije 1999. godine

i velikim protestima građana naredne godine, nakon odluke Slobodana Miloševića da

ne prizna pobedu ujedinjene opozicije DOS-a i Vojislava Koštunice na predsedničkim

izborima. Uličnim demonstracijama 5. oktobra 2000. srušen je režim vladajuće partije

i uvedena je demokratija. To je pre svega doprinelo otvaranju srpske države, ukidanju

viznog režima, prilivu kapitala i delimičnoj stabilizaciji ekonomije. Ovakve okolnosti

doprinose razvoju srpske književne scene dokazujući ponovo da je žanrovska, i uže

gledano, kriminalistička književnost, usko povezana sa ekonomskim stanjem u

društvu i stepenom razvoja i urbanizacije jedne države.

Ono što Wachtel ističe kao zajedničko, pre svega u državama sa „labavijom“

komunističkom upravom (Poljska, Češka, Jugoslavija) jeste izlazak književne scene iz

jednog oblika izolacije, ali i sve jača „evropeizacija“ i „amerikanizacija“ usled

promene uslova u kojima autori stvaraju (119).

Isti autor navodi 1990. godinu kao ključnu u procesu ukidanja jake komunističke

cenzure. Iako će srpska književnost kasniti desetak godina, neke od odlika razvoja pre

svega na polju popularne književnosti, zajedničke su i uočljive i u drugim

književnostima Istočne Evrope. Wachtel navodi primer ruske autorke krimi romana,

Aleksandre Mirinine, koja je u periodu od 1994 do 2004. godine uspela da ostvari

neverovatan uspeh sa prodatih neverovatnih 21 milionom primeraka kriminalističkih

romana. Drugi ruski pisac, Boris Akunin takođe pripada ovom fenomenu, kao i

28

poljski autor Andryej Sapkovski i češki pisac Mihail Viewgh. Wachtel ovaj fenomen

naziva postmodernističkim pulpom (193).

Ono što se ističe kao karakteristika najboljih autora popularne književnosti ovog

perioda jeste upravo mešanje žanra i brisanje razlika i granica između visoke i

popularne književnosti kako bi se stvorio hibrid koji bi privukao što više čitalaca.

Upravo ove karakteristike uočavamo i u odabranim romanima savremene srpske

kriminalističku književnosti nastale u periodu nakon 2000. godine. U isto vreme

primetno je otvaranje više privatnih izdavačkih kuća, koje u nastojanju da budu

konkurentne, objavljuju i savremene bestselere svih žanrova, trudeći sa da budu što

aktuelnije. Otvaraju se velike i bogato opremljene knjižare, koje iako posluju pod

pojedinim izdavačkim kućama, prodaju i druga izdanja, literaturu i beletristiku na

drugim jezicima, ali i druge stvari, u nastojanju da privuku što više kupaca. Najveći

izdavači otvaraju knjižare na najboljim lokacijama u centru grada, i imaju svoje lokale

u svakom većem tržnom centru. Dobar primer ovakvih knjižara danas su „Laguna“ i

„Vulkan“. Prevodilačka književnost je bogata i u knjižarama je moguće pronaći dela

autora sa različitih govornih područja, kako u originalnim izdanjima, tako i u prevodu.

Sve ove okolnosti pogoduju i domaćim autorima i olakšavaju im da svoje delo

prezentuju čitalačkoj javnosti.

Kao ilustraciju promene izdavačke politike navela bih istraživanje tržišta knjiga iz

2006. godine koje pokazuje da se izdavaštvo u Srbiji gotovo u potpunosti nalazi u

privatnom sektoru (83,7%), dok je u državnom samo 11%. Najviše izdavačkih kuća je

smešteno u glavnom gradu Srbije, Beogradu (čak 77,9%). Isto istraživanje pokazuje i

da je najviše izdavačkih kuća mlađe od 15 godina, što dokazuje da je najveći broj

novih izdavača osnovan nakon kraha socijalističke države. Istovremeno, izdavači

svoja izdanja najčešće na tržište plasiraju preko knjižara (91,3%) ili pojedinačnim

kupcima na sajmovima knjiga (91,3%), dok knjižare svoj izbor ponude u najvećem

procentu čine na osnovu potražnje i interesovanja kupaca (63,2%). Pri tom je najveći i

broj knjižara u privatnom sektoru (samo 12,8 % je u državnom vlasništvu ili

vlasništvu javnih preduzeća) i najveći broj je mlađi od 15 godina (nešto više od 60%).

Ovi podaci govore u prilog tome da su nakon ukidanja socijalističkog uređenja u

kojima je država imala najveću ulogu, izdavaštvo prešlo najvećim delom u ruke

privatnika te da je su zakoni koje diktira tržište osnovni kriterijum odabira književnih

29

dela koja će biti objavljena. Istraživanje je obavljeno na uzorku od 104 izdavača i 117

knjižara u Srbiji.5

Ne treba zanemariti način i politiku distribucije i otkupa knjiga. Wahtel analizira

situaciju na području istočne Evrope, ali se isti ovi zaključci mogu primeniti i na

situaciju u tadašnjoj Jugoslaviji gde je država je bila ta koja je u najvećoj meri uticala

na otkup i promociju željenih naslova. Knjige „podobnih“ autora su otkupljivane u

neverovatnim tiražima, za potrebe nacionalnih i školskih biblioteka, preduzeća ili kao

pokloni. Književnih nagrada bilo je manje, ali su bile novčano daleko iznad današnjih.

Pojedinim piscima je ovakav odnos države doneo veliku slavu i imetak, te osigurao

prestiž u društvu. Danas postoji državna politika na polju otkupa knjiga i opremanja

biblioteka, ali je količina otkupa daleko manja. Nakon raspada Jugoslavije, prostor

plasmana novih naslova je sužen. U godinama neposredno nakon završetka rata

gotovo je onemogućena međudržavna razmena i trgovina pre svega zbog politike

ignorisanja i blokade nekadašnjih republika (Wachtel 64).

U Srbiji se u odnosu na jugoslovenski period piše i objavljuje više. Pomenuto

istraživanje o tržištu knjiga iz 2006. godine navodi podatak da se u proseku kod 60%

izdavača dešava porast broja novih izdanja. Istovremeno su i premije, procenti ili

ugovori koje dobijaju današnji autori, daleko manjeg iznosa nego pre 50 godina. Ovo

su neki od razloga opadanja kvaliteta na području umetničke književnosti. Izgubivši

podršku i subvencije države, pisci bivaju prinuđeni da objavljuju više, ali i da rade

druge poslove uz pisanje, tako da im za pisanje ostaje manje vremena ( Wachtel 70).

U takvim okolnostima nije neshvatljiva pojava da se romani sumnjivog književnog

kvaliteta uključuju u trku za nekada prestižne književne nagrade. Dobar primer su

romani Dejana Stojiljkovića ili Mirjane Novaković, za koje bismo mogli reći da su u

po kvalitetu solidni žanrovski romani, ali daleko od ozbiljnih književnih dostignuća

umetničke književnosti koja su ranije ulazila u uži izbor za na primer NIN-ovu

nagradu. Jedno od objašnjenja može biti i to da je savremena srpska književna scena

premalena, te da nema dovoljno materijala da se formira prostor rezervisan za

isključivo žanrovsku književnost kakvu pišu upravo Stojiljković i Novaković, ali i da

književno delo, ako obrađuje temu koja je manje ili više vezana za društvo i istoriju,

5 Istraživanje je za Narodnu biblioteku Srbije organizovalo, sprovelo i koordiniralo preduzeće MC Most - KnjigaInfo.com, u periodu septembar - oktobar 2006. Kompletan dokument nalazi se na zvaničnom sajtu Narodne biblioteke Srbije (Istraživanje tržišta knjiga u Srbiji).

30

automatski postaje kandidat za književnu nagradu, iako to svojim kvalitetom ne

zaslužuje. Uzroke promena stavova književne kritike moguće je pronaći i u

postmodernističkim tendencijama o kojima je bilo reči na početku rada. Slabljenje

kriterijuma je jedna negativna tendencija savremene srpske literarne scene, dok bi se

kao pozitivna promena svakako mogla izdvojiti raznovrsnost i obim književne

produkcije, posebno na polju žanrovske književnosti. Domaći autori okušali su se u

gotovo svim vrstama i podvrstama krimića. Produkcija je kontinuirana i bogatija nego

ikad, pokazujući da se i autori i izdavači bore za publiku. Pored klasične detektivke,

romana policijske procedure, čita se i piše psihološki triler, politički triler, klasičan

krimić i parodija, i mnoge druge varijacije na žanr, mada je uočljivo da je najveće

interesovanje publike za istorijski krimić ili istorijski triler. Pri pregledu top-liste

istorijskih trilera na sajtu izdavačkog preduzeća Laguna, na dan 8.4.2019. domaći

istorijski triler ima ubedljivu prednost. U prvih 15 naslova samo tri nisu romani

srpskih autora. Potpuno suprotna situacija je na top-listi kriminalističkih romana, gde

su samo tri naslova u prvih 15 domaće produkcije. Međutim i od ova tri romana, dva

su delo Dejana Lučića i bave se teorijama zavere i tajnim srpskim društvima, dok je

jedan je biografija bivšeg špijuna J.B. Tita. Tako da su i ovde u pitanju romani sa

istorijskim elementima.

Dominacija i popularnost romana sa istorijskom tematikom je očigledna. Kako je već

nekoliko puta navedeno u ovom radu, produkciju krimića u velikoj meri uslovljava

potražnja, to je jedan uzročno – posledični proces, jer sudbina autora, pa time i

njegovog narednog dela, dobrim delom zavisi od plasmana na tržištu. Istorijski roman

je oduvek popularan među srpskom čitalačkom publikom. Dovoljno je pomenuti

imena najpoznatijih pisaca čija su najznačajnija dela upravo istorijski romani,

Crnjanskog, Andrića, Ćosića, Tišmu, Kiša… Ono što je novina i zanimljivost jeste

način prezentacije istorije i komentar istorije u književnom delu. Jednostavna

struktura i naracija žanra kriminalističkog romana ulovljava jasne, nedvosmislene

komentare stvarnosti, bez stilskih finesa koje omogućavaju univerzalnost i trajanje

jednom književnom delu. Komentari su u savremenom krimiću direktni, neretko grubi

i brutalni.

Težnja da da se prikazi zločina, kriminalaca i problema smeštaju vrlo lokalno, na

uskom prostoru srpske države je potpuno je u suprotnosti sa tradicionalnom idejom

da je krimić žanr koji promoviše eskapizam i bekstvo u daleke, fantastične svetove ili

31

idilične seoske krajolike, tipične za detektivski roman zlatnog doba. O narušavanju te

idiličnosti, te ponovnom uspostavljanju ravnoteže nakon hvatanja zločinca piše 1948.

godineW.H. Auden (1907 – 1973), američki pesnik, objašnjavajući da je čitanje

krimića zapravo težnja čoveka da pobegne iz sveta realnosti u svet prvobitne

nevinosti. Na neki način je to beg od osećaja krivice, koji svaki čovek u sebi nosi (The

Guilty Vicarage ). I Dejan Milutinović navodi tvrdnju Ljubomira Doležala, češkog

teoretičara, da je čitava književnost zapravo eskapizam, pošto je svaki tekst predstava

mogućeg sveta, te beg u imaginarno nije rezervisan samo za tekstove žanrovske

književnosti, nego za sve (Milutinović 2013: 821). Međutim, ova osobina žanrovske

književnosti da na neki način zabavi i zaboravi čitaoca, prestaje da bude dominantna u

savremenom krimi romanu, poprimajući novi, sasvim suprotan efekat. Ova

karakteristika nije vezana isključivo za srpski žanrovski roman. Naprotiv, dešavanja

na srpskoj lokalnoj sceni, potvrda su tendencije koja je već godinama prisutna u svetu.

Symens u uvodu svoje knjige navodi nekoliko mogućih razloga čitanja krimića,

pokušavajući da objasni otkud interesovanje za žanr kod toliko raznovrsne publike, od

školaraca, nezaposlenih domaćica, lekara, intelektualaca, do poznatih političara među

kojima spominje Abrachama Lincolna koji je voleo da čita Poea, Woodrowa Wilsona

koji isticao da voli detektivske romane, J.F.Kenedya koji je preferirao Fleminga do

Freuda, ljubitelja romana Doroty Sayers (14). Janjetović navodi interesantan podatak

iz knjige Vladimira Dedijera Novi prilozi biografiji Josipa Broza Tita (1980) o tome

kako je Tito u mladalačkim danima, dobio jaku zaušku od svog gazde, zato što je

ostalim šegrtima, tokom pauze, čitao priče o avanturama Sherlocka Holmsea (219).

Umberto Eco nalazi razlog u potrebi čitalaca da se konstantno vraćaju predvidljivoj

šemi koju ovaj žanr nudi, želeći, poput deteta, izvesnost i sigurnost poznatog. Kao po

ne zna se koji put pročitane priče pred spavanje, konstantna, poznata ponavljanja ili

rituali koji svaki put dovode do rešenja misterije, uveravaju čitaoca da balans postoji,

i da će sve biti u redu, jer čitalac unapred zna šta je sledeći korak. Kad ne postoji

nepoznato, nema ni straha, samo zadovoljstvo, pošto je pronađeno ono za čime se

tragalo. U ovome vidi i egoistično uživanje u sopstvenoj domišljatosti konzumenta

koji likuje u svom domišljatom zaključivanju, ne shvatajući da je zapravo umeće

pisca to, koje nas navodi da zaključujemo na način na koji zaključujemo i rešavamo

misteriju. ( Eco 1985:192-196)

32

Koliko je savremeni srpski detektivski i kriminalistički roman beg u imaginarno, ako

se dešava ne sada i ovde, onda nekad i ovde, slikajući između ostalog i istorijske

probleme i nedoumice društva? Ovakva osobina književnog dela pre govori u prilog

tezi o fluidnosti žanra i potvrdi stvaranja jednog novog oblika kriminalističkog

romana. Na primerima iz poglavlja sa analiziranim romanima biće prikazano kako

savremena srpska književnost sustiže i prihvata svetske trendove na polju popularne

književnosti. Iako problematizovanje društveno-istorijske stvarnosti u detektivskom

romanu nije potpuno modernog karaktera. Mešanje zločina, istražnog postupka,

istorije i kulture, te uplitanje autentičnih ličnosti iz istorije ili stvarnosti, odlikuje i

svetski savremeni krimić. Dobar primer je planetarni uspeha romana Den Brauna.

Pojava da se popularni žanr bavi aktuelnim društvenim i političkim pitanjima nije

rezervisana isključivo za književnu scenu Srbije. Identične zaključke imaju i

istraživači i drugih „manjih i marginalnih“ nacionalnih književnosti. Kako žanrom

kriminalističkog romana dominira zapadnoevropska i američka književnost, u

poslednjim decenijama i skandinavska, primetno je da se neke od tendencija centra

prenose na periferiju. To se dešava u različitom obimu, dok se u nekim

književnostima i dalje negira angažovani karakter krimića. Zbirka eseja koju su

sakupile i objavile Marieke Krajenbrik i Kejt M. Quinn pod nazivom Investigating

identities, Questions of Identity in Contemporary International Crime Fiction iz 2009.

godine, u dvadesetak tekstova opisuje promene u španskoj, arapskoj i afričkoj

kriminalističkoj književnosti. Vidimo da recimo pojedini španski krimići propagiraju

nezavisnost i autohtonost Katalonije, dok arapski krimić sugeriše da kod njih ne

postoji kriminalitet, nego se zločin dešava tamo negde, daleko, na nekom drugom

podneblju (potpuno identično situaciji sa „podobnim“ jugoslovenskim krimi romanom

sedamdesetih godina).

Ozbiljnije interesovanje za popularnu kulturu, pa tako i za kriminalistički žanr, svoj

zalet i procvat doživljava u poslednjih dvadesetak godina. Gotovo u isto vreme i sam

žanr menja svoju formu, i teme koje obrađuje, te postaje neka vrsta mešavine

„ozbiljne“ literature i štiva za kratkotrajnu zabavu. Peter Messent napominje da je

suštinski nemoguće pronaći bilo koji kriminalistički roman, klasičan, hard boild ili

detektivski, koji ne otkriva zebnje i strahove vremena u kom autor stvara (23). Agatha

Christie slika idilične, pastoralne engleske pejzaže čija harmonija biva narušena

brutalnim ubistvom koje niko nije očekivao. Ne ukazuje li to na opštu nesigurnost i

33

neizvesnost međuratnog perioda? Brutalni tipovi detektiva-autsajdera iz romana

Dashiella Hammetta ističu nepoverenje u državne sisteme, korumpiranost političara i

sudske vlasti. Nordic noir, čija je popularnost porasla značajno poslednjih godina, a

time zadobila i ozbiljniju pažnju teoretičara književnosti, u pojedinim radovima

tumači se kao medij za promovisanje ideje urušavanja mita o socijalno idealno

uređenim državama Skandinavije (Robbins 47-57). Upravo na taj način treba

posmatrati i savremeni srpski krimić. Kako drugačije tumačiti obilje kritike koju

književni junaci upućuju svojim vladarima i narodu, ako ne kao potrebu da se ukaže

na to da je nešto „trulo u državi Danskoj“, te da je možda došao trenutak da čitaoci to

napokon shvate ili priznaju. Istorija kao tematski okvir nije sporna, niti je srpski

krimić poseban po tome što događaje i ličnosti iz prošlosti uzima za svoju građu. Ali

kritički pristup toj istoriji, koji se čini kao opšte mesto savremene srpske žanrovske

književnosti, jeste signal koji ukazuje na nešto.

Popularizacija određenih žanrova i njihova veza sa specifičnim tendencijama u

društvu u određenim istorijskim uslovima nije nešto novo. Tako se npr. pojava i

neverovatna popularnost vesterna u periodu 1940. do 1960. godine vezuje za

promociju ideje o sudbinskoj predodređenosti belog Amerikanca da obezbeđuje

slobodu porodice i demokratije i štiti je od bilo kojih spoljašnjih neprijatelja. Kao što

popularnost horora 70-ih i 80-ih godina prošlog veka zapravo oslikava krah do tada

stabilnog američkog društvenog i ekonomskog uređenja, porast kulturnih i političkih

tenzija, te pad vere u patrijarhalne vrednosti porodice (Messent 7). Na tom tragu

načinjena je i ova analiza, kao pokušaj utvrđivanja društvenih okolnosti koji su

inspirisale autore, ali i čitaoce da se u obimu koji je daleko veći nego ikad u istoriji,

posvete kriminalističkom žanru.

34

1.5 Specifičnosti žanra

Kriminalistički žanr, kao i svaki drugi je danas teško ograničiti i svesti na jedan čvrst

šablon. Messent tvrdi da je to suštinski nemoguće (22). Pravila postavljena u vreme

najveće popularnosti krimića, u periodu između dva svetska rata, a koja su morala biti

poštovana da bi se ispunio kriterijum kvaliteta krimi romana, danas više ne važe.

1928. godine osnovan je Detektivski klub, čiji je prvi predsednik bio Gilbert Keith

Chesterton, (1874 – 1936), poznati engleski pisac, filozof i kritičar (Symons 105).

Kako bi se čitaocu obezbedili pošteni uslovi u rešavanju misterije, jedan od članova i

osnivača, Robert Knox (1888-1957), katolički sveštenik i pisac, ustanovio je 1930.

čuvenih 10 pravila detektivskog romana (Scaggs 36-37). Strogo poštovanje ovih

pravila bilo je nemoguće, te su i sami članovi kluba su imali problema sa tim. Jedna

od najuglednijih članica kluba, predsednica u periodu od 1957. do svoje smrti 1976.

godine, čuvena Agatha Christie (1890- 1976 ), nekoliko puta prekršila je pravila, te

bila izbačena iz ove organizacije. Otprilike u isto vreme, 1928. godine, američki pisac

krimića i kritičar, S.S.Van Dine (1888 – 1939) objaviće u časopisu The American

magazine, svojih dvadeset kriterijuma za pisanje detektivskih priča (20 Rules For

Writing Detective Stories” By S.S. Van Dine, One of T.S. Eliot’s Favorite Genre

Authors (1928)) Van Dineova pravila donekle su slična Knoxsovim i imaju istu ulogu

da čitaocima obezbede fer play u rešavanju zločina, pa samim tim i veče uživanje u

čitanju. Da je nemoguće pisati krimić po određenim strogim pravilima, bilo je jasno

još tada. Danas su ova pravila zaboravljena i suštinski je nemoguće odrediti granice i

parametre žanra. Postmoderna je donela fuziju u svim poljima umetnosti. Ograničenja

ne postoje i sve je manja potreba za klasifikacijom i oštrom podelom po tom,

žanrovskom pitanju. Rasprava o fluidnosti u književnosti prati ideju o ukidanju

granica „visoke“ i „niske“ literature o kojoj je pisao Fiendler. Tzvetan Todorov

(1939-2017) u eseju The Typology of Detective ficition (1977), analizira strukturu

detektivke, trilera i suspensa i zaključuje da je nemoguće dati precizne definicije (42-

52). Tu tvrdnju ilustruje i objašnjenjem da svako novo delo doprinosi razvoju žanra,

ali i istovremeno menja taj žanr. Na ovaj način i detektivka prolazi kroz proces

„unapređenja“, koji je suštinski put od „niskog“ žanra do „visoke“ literature, kako

ističe Todorov. Ilustrujući razvoj detektivke do trilera, pojavom suspensa, tj. zebnje i

35

neizvesnosti, onog elementa koji je učinio da nedodirljivi detektiv klasičnog perioda

izgubi imunitet, te svoju egzistenciju u trileru dovede u pitanje, Todorov ukazuje na

neminovnost razvoja i promene žanra. Nove forme žanra nisu potiranje klasifikacije,

niti su nužno negacija postojećeg žanra, nego samo nešto novo i drugačije u odnosu

na staro. Kao primer navodi razvoj kriminalističkog žanra od detektivskog romana,

gde je istraživač dominantna figura, za koju uvek znamo da će preživeti, preko trilera,

gde ne postoji izvesna sigurnost za glavnog istraživača, do treće varijante, gde je

glavni osumnjičeni zapravo i istraživač i žrtva a roman se temelji za njegovim

otkrivanjem istine i spasavanjem sopstvenog života. Danas oblika detektivke ima

mnogo, sve je moguće, i jedino što je stabilno jeste postojanje zločina, koji može,

mada ne mora biti razrešen do kraja.

Druga važna odlika krimića, shematičnost, najčešće je definisana u negativnom

kontekstu, kao nešto nekreativno i neumetničko u jednom književnom delu. Umberto

Eco (1932 – 2016) negira tu tvrdnju i u eseju Innovation and Repetition: Between

Modern and Post-Modern Aesthetics (1985) i nabrajajući brojne primere

shematičnosti u savremenoj književnosti i umetnosti, ukazuje na to da ova odlika

krimića, koja se najčešće tumači kao mana, nije nužno negativna. Predvidivost

ovakvog književnog dela u suštini je komercijalni trik, jer ispunjava očekivanja

čitalaca, i na taj način donosi zadovoljstvo, te time dobija odlike industrijske

proizvodnje koje su opet potpuna suprotnost umetnosti. Međutim, publika u tome

očigledno uživa. Eco navodi neke od razloga: čitalac infantilno uživa u ponovljenim

radnjama i poznatom razrešenju, ili likuje u zabludi da je „pametniji“ od autora jer

naslućuje rešenje, zaboravljajući pritom da je roman konstruisan tako da čitalac

lagano otkriva rešenje. Krimić može biti i „pukotina“ u dosadnoj svakidašnjici

zasnovanoj na poštovanju pravila i moralnih normi. Navedeno je nekoliko tipova

ponavljanja tj, serijalnosti u stripu , popularnoj književnosti i filmu koji zapravo

pokazuju da se ovo sredstvo ima svoju ulogu i opravdanje, te da može biti postupak i

u npr. boljem nijansiranju likova. U seriji Snupi i Čarli Braun, gde u naizgled istoj i

ponovljenoj svakodnevnici, sa svakom epizodom ova dva junaka dobijaju na

obogaćenju i dubini. Ponavljanje i shematičnost zapravo su odlika celokupne

umetničke i kreativne produkcije, a ne isključivo popularne umetnosti. Koncept

apsolutne originalnosti je zapravo nov, to je tekovina romantizma. Klasična umetnost

je u mnogome zasnovana na ponavljanjima i podražavanjima. Na kraju kao jedan

36

fantastičan zaključak Umberto Eco daje viđenje serijalnosti, kako tekstova, tako i TV

produkcije, kao nečega što bi predstavljalo „beskrajnost teksta“. Iako je i dalje

inovacija ta koja određuje vrednost jednog umetničkog dela, shematičnost ne sme biti

potcenjena. Naprotiv, ova veza između sheme i inovacije je neraskidiva. Citiraću

autora (prevod je moj): “ Termin neobaroque ne sme nas zavarati: svedoci smo

rađanja nove estetske senzibilnosti, daleko arhaičnije i u potpunosti post –

postmoderne.“ ( 204)

Kriminalistički žanr sve je više predmet istraživanja i inspiracija i za ozbiljne teme o

istoriji i teoriji književnosti. To jeste postmodernistički učinak koji spaja različite

stilove, popularnu kulturu i nauku. Milutinović u svojoj opsežnoj studiji navodi

nekoliko primera negiranja oštre granice među zabavne i umetničke književnosti.

Između ostalog i tvrdnju Helge Geyeer- Ryan koja kao i Eco ukazuje da shematičnost

nije nužno negativna osobina, navodeći da u XVIII veku nije nastala trivijalna

književnost, već da se promenila književno-estetska teorija te da je nastala

diskriminacija shematizovane književnosti a na osnovu romantičarske estetike

inovacije (Milutinović 2013: 825-826).

Nemoguće je svesti krimić ili triler na jedan obrazac. Svakako je nemoguće navesti

listu pravila koja bi obezbedila kvalitet i uspešnost jednog takvog romana. Najtačnije

bi bilo reći da pravila u suštini nema. Ono što se ipak može izdvojiti kao tipična

odlika kriminalističkog romana, jeste postojanje osnovnog motiva, tj. zločina i

polarizovanih junaka - pozitivaca i negativaca gde nije nužno da oni zauzimaju

društveno prihvaćene pozicionirane strane, tj. da su negativci u sukobu sa zakonom i

vlašću, a pozitivci oni koji taj zakon sprovode.

Polarizacija pozicija i preispitivanje autoriteta mogu biti jedan od načina kojima se

ostvaruje društvena kritika ali i drugačije viđenje nacionalne istorije i identiteta. U

kriminalističkom romanu to može biti rešeno dijalozima književnih junaka, podelom

uloga i karakterizacijom ali i eksplicitnim stavovima naratora ili impliciranog autora.

Na taj način, popularna književnost postaje prostor za iskazivanje političkih ideja,

manipulaciju istorijskim činjenicama ili recimo istorijsku reviziju koja je opet u službi

određene političke propagande. Ni ova pojava nije novijeg datuma i istim se

osobinama krimića bavi i Uzelac ispitujući odnose literature, društvenog uređenja i

vlasti u periodu nakon završetka Drugog svetskog rata i za vreme vladavine KPJ.

37

Kriminalistički romani objavljivani u periodu komunističke vladavine, predstavljali su

prostor za marketing i plasiranje ideja tadašnje vladajuće strukture. Kroz analizu i

karakterizaciju likova, neprijatelji su uvek predstavljani kao stranci, dok su

protagonisti bili ljudi jakih patrijarhalnih ubeđenja. Uzelac analizira romane onih

autora koji ne pišu pod pseudonimom, nego koriste svoje pravo ime. To su dakle dela

pisaca koji nisu imali potrebu da se sakriju iza izmišljenih imena iz pošto nisu imali

od čega da strepe. Sve što je moglo da se pročita u njihovom delu, bilo je u skladu sa

doktrinom tadašnjeg vremena.

Razlozi upotrebe pseudonima su različiti. Od straha da bi jedno ime moglo da

postane dosadno čitaocima, preko uverenja da je krimić zapravo bezvredan oblik

književnosti, te je pojedincima ispod časti da se potpišu kao autori, do toga da

izbegavanje pravog imena zapravo omogućava veću slobodu izražavanja (Symons

216). Savremena situacija je ipak donekle drugačija. Pretpostavka je i da se identitet

danas ne može sakriti, te da pisanje o škakljivim temama pod tuđim imenom ne

donosi neku posebnu zaštitu piscu. Zakoni tržišta diktiraju drugačija pravila. Ime i

prezime potpisnika romana, često su garancija kvaliteta i izdavaču odličan marketing.

Krimi romani se ne tretiraju više kao „niži“ oblik književnosti, tako da ni to nije

razlog sakrivanja autora iza lažnog imena. Svetski poznati autori su javne ličnosti,

poznate, prisutne u medijima u promovisanju svog književnog dela. Situacija je

donekle slična na srpskoj književnoj sceni, mada ne bih mogla da definišem Vericu

Vinsent Kol, uspešnu autorku krimića, kao medijsku zvezdu iako je među ljubiteljima

žanra njeno ime itekako poznato. Međutim, savremeni pisci srpskog kriminalističkog

romana, iako ponekad „upiru prstom“ i u nezgodna društvena pitanja, nemaju potrebu

da prikriju svoj identitet.

Iako je sama definicija žanra i podžanrova kriminalističkog romana veoma široka i

različita određeni elementi karakteristični za tradicionalne vrste krimića, stvaranih u

stogom prostoru šablona, uočljivi su i u savremenim delima. Navedena klasifikacija je

pre svega u službi ovog rada, tako da su objašnjeni nazivi i značenja onih termina

potrebnih za analizu romana koji se nalaze u korpusu.

38

1. Detektivka

„Enciklopedija Krugosvet detektiviku određuje kao umetničko ostvarenje u

čijoj se sižejnoj osnovi nalazi konflikt između dobra i zla, realizovan preko

razotkrivanja prestupa. Njen obavezni element je tajna, zagonetka, i to obično

vezana za zločin. Ali, nasuprot mistici, tajna detektivike nosi objektivan, realni

karakter, bez obzira na zagonetnost i neobjašnjivost. Cilj ovog žanra je u

rešenju zagonetke, te je pripovedanje povezano sa logičnim procesom

posredstvom kojeg se vrši pretraga fakata što vodi razotkrivanju prestupa.

Kako je ovakva istraga centralna, prikazi karaktera i njihovih emocija nisu

važni. Tajna se razotkriva na taj način da je čitalac uključen u proces

zaključivanja. Osnova žanra jesu dve sižejne linije koje počivaju na konfliktu,

i to između žrtve i počinioca, i počinioca i detektiva. Detektivski žanr razlikuje

se od trilera, koga karakterišu elementi užasa i nasilja, i krimija, u kome se

otkrivaju uzroci i priroda zločina i prikazuje svet policije i kriminala.“

(citirano prema Milutinović 2012: 123-124)

Detektivku odlikuje i postojanje detektiva, privatnog ili državnog, kao

ključnog za razotkrivanje zločina ili razrešenje misterije.

2. Roman policijske procedure

Podvrsta detektivskog romana, u kome je sam proces rešavanja zločina važniji

od samog zločina. Nastao još u XIX veku, kao roman koji promoviše policiju i

njihove veštine i sposobnosti u rešavanju zločina uz pomoć različitih

postupaka i veština: praćenje, sakupljanje i obrada podataka,

osmatranje…Ovaj tip romana donekle je potisnut pojavom slavnih detektiva

zlatnog doba, Holmesa i Poirota, da bi se nakon drugog rata kod publike

ponovo pojavio interes za realistično. Sa pojavom televizije, ova tehnička

superiornost obučenih policajaca dobija na značaju, formirajući novi podžanr

– kriminalistički roman (film ili serija) sa elementima forenzike (Knight 229).

39

3. Whodunit

Kako sama reč kaže, bavi se otkrivanjem počinioca zločina. Na istoj internet

stranici koja daje definicije termina iz oblasti kriminalističke literature,

whodonit je definisan kao tip romana koji do rešenja zločina dolazi

korišćenjem dedukcije, logike i postupak nalikuje slaganju slagalice. Ovaj tip

romana pripada klasičnoj školi krimića i njegovi najpoznatiji predstavnici su

Arthur Connan Doyle i Agatha Christie…

4. Roman zaključane sobe

Takođe pripada klasičnoj školi i periodu Zlatnog doba krimića. Zlatno doba

predstavlja period između dva svetska rata i vreme kada je kriminalistički

roman ostvario najveći uspon i fantastičnu popularnost. U romanu se ispituje

zločin koji se desio u takvim okolnostima da je istraživaču nejasno na koji je

način zločinac počinio zločin, pošto na prvi pogled deluje nemoguće da je

neka osoba mogla da uđe ili izađe iz sobe u kojoj se desio zločin. Začetnikom

se smatra Edgar Allan Poe i njegov kratki roman Ubistva u ulici Morg iz 1942

(Knight 226).

5. Cozy

Podžanr detektivskog romana koje karakteriše pre svega laganiji ton i

atmosfera. Detektiv, koji je često amater, istražuje zločin, najčešće ubistvo u

nekom manjem, idiličnom i mirnom mestu. U takvom okruženju, mogućih

krivaca za zločin nema mnogo i uglavnom se svi međusobno poznaju. Radnja

je često smeštena na selu, okruženom idiličnim, pastoralnim pejzažima. ( Cozy

Mystery). Dobar primer ovog podžanra je britanska TV serija Midsomer

Murders.

6. Hard- boiled

Nastaje nešto kasnije, tridesetih godina i sušta je suprotnost klasičnoj školi.

Glavni junak tj. privatni detektiv predstavlja surovog pojedinca, često

usamljenog i sklonog porocima koji u svojoj istrazi često koristi silu i

40

nedozvoljena sredstva. Ovaj podžanr razvija se najpre u Americi, kao reakcija

na zahuktalu urbanizaciju i razvijeni kapitalizam. Odražava nepoverenje u

zakonodavni sistem i organe reda i zakona. Najpoznatiji predstavnici su

Raymond Chandler (1888 – 1959) i Samuel Dashiell Hammett (1894 – 1961)

(Porter 95 -114).

7. Triler

Termin se ponekad koristi kao odrednica za celokupnu kriminalističku

književnost, sa objašnjenjem da je osnovna karakteristika ovog žanra osećaj

uzbuđenja kod čitalaca

(eng. thrill), straha koji se meša sa osećanjem zadovoljstva. Uz to, postojanje

akcije je jedan od elemenata koji se vezuju za definiciju trilera. Ponekad

dolazi do zabune pošto se ovaj termin često koristi i u američkim akcionim

romanima i filmovima u kojima nema rešavanja misterije uz pomoć detekcije.

(Knight 234)

8. Istorijski kriminalistički roman

Radnja je smeštena u prošlost. Roman Umberta Ecoa, The Name of the Rose,

popularizovao je ovaj žanr. Javlja se u dva oblika. Prvi gde su i zločin i istraga

smešteni u određeni istorijski period, i drugi, gde je detektin prisutan i

sadašnjosti a bavi se zločinom iz daleke prošlosti (Scaggs 145-146).

Kriminalistički žanr značajno se promenio od prvih godina svog nastanka do danas.

Neverovatno živ i prilagodljiv, uspeo je ipak da očuva veliki broj elemenata

tradicionalnog krimića i detektivke i uklopi ih u svoju novu varijantu. Ta tendencija

nije zaobišla ni savremeni srpski kriminalistički roman.

41

2 ANALIZA ODABRANIH ROMANA

Analizom je obuhvaćeno 5 romana i jedna televizijska serija. Romani su objavljeni u

periodu od 2009 do 2014. i u poglavlju hronološki zauzimaju mesto prema godini

objavljivanja a ne prema istorijskom periodu koji obrađuju. Taj period obuhvata

vreme od vladavine Miloša Obrenovića do današnjih dana. Izbor sadrži oba tipa

istorijskog romana i sve odabrane romane karakteriše mešavina žanrova.

2.1. ISTORIJSKI REVIZIONIZAM

Dejan Stojiljković - Konstantinovo raskršće (2009)

Konstantinovo raskršće je roman za koji se može reči da je najava i inicijator

nadolazećih produktivnih vremena na srpskoj književnoj sceni. Dejan Stojiljković je

ovim romanom na neki način otvorio novo poglavlje u istoriji domaće žanrovske

književnosti. Nakon njega, pojaviće se i drugi naslovi, drugi autori, inspirisani

činjenicom da je moguće napisati žanrovski roman sa tematikom iz srpske istorije,

koji će domaća publika voleti da čita. Kao primer navešću da sam za potrebe ovog

rada čitala 25. izdanje romana koji je do danas prodat u više od 70 000 primeraka. U

prilog tome govori i to da je do sada ovo delo prevedeno na više od pet jezika. Pisan

je po ugledu na svetske trilere, i po pojavljivanju u kritikama često poređen sa Den

Braunovim romanom iz 2003. godine, Da Vinčijev kod. Pisac je negirao sličnosti sa

ovim svetskim bestselerom, ističući da njegov roman postavlja daleko ozbiljnija i

sadržajnija pitanja krivice u ratu, ljudskog ponašanja u ratu, kao i pitanje

opravdanosti pojedinih postupaka ljudi u kriznim vremenima. Takvim opravdanjem,

Stojiljković zapravo sugeriše da je njegov roman ipak nešto više od „običnog“ trilera

(Vampiri na raskršću). Kao neke od svojih uzora navodi Borisava Pekića i posebno

njegov roman Besnilo (1983), potom autore poput Umberta Ecoa, Stivena Kinga…

koji takođe pišu žanrovske romane koji prevazilaze okvire zabavne ili trivijalne

42

literature ulazeći u domene filozofije i psihologije. Strukturu svog prvog romana gradi

po ugledu na romane Stephena Kinga, deleći ih na tri glavna dela i započinjući roman

citatom koji je važan za razumevanje cele priče. Jedan od citata kojim započinje svoj

roman, i koji na neki način sugeriše na uticaj istorije i prošlosti, jeste Senekina izjava:

„ Beskrajna je brzina vremena, još veća izgleda onima koji gledaju unatrag.“ (7)

Radnja romana smeštena je u Niš 1944. godine, koji je još uvek pod upravom

nemačke nacističke vojske. Ovi podaci su sa istorijske strane tačni i provereni. Autor

se trudio da u svoj roman unese što je moguće više autentičnih podataka ističući da je

pet godina istraživao pre pisanja (Den Braun sa Nišave), kao i da je konsultovao

eksperte iz oblasti istorije. Kako stranica Večernjih novosti sa intervjuom u kojoj je

pisac dao ovu izjavu više ne postoji, oslanjam se na citat sačuvan na Vikipedijinoj

stranici o romanu Konstantinovo raskršće. Dok pratimo dešavanja u okupiranom

Nišu, dešavaju se serijska ubistva, pre svega nemačkih vojnika, surova, zverska i

nedokučiva. Naslućujemo postojanje bića koje ne pripada ovom realnom, zemaljskom

svetu. U jednom romanu sa vrlo jakom istorijskom osnovom imamo zaplet sa

elementima trilera, horora i naučne fantastike.

Dva su paralelna narativa prisutna u romanu i ona se prepliću. Prvi je vezan za

nastojanje nemačkih oficira da dođu do Konstantinovog mača i na taj način, uz već

dva prikupljena predmeta iste moći, obezbede višoj rasi potpunu pobedu i prevlast na

svetu. Čitalac upoznaje dva nemačka oficira. Prvi je Oto fon Fen, besprekorne

biografije i plemenitog porekla koji je po zadatku stacioniran u Nišu, dok je drugi

Hajnrih Kan, SS oficir koji u Niš dolazi nešto kasnije. On je na čelu misije koja ima

zadatak da pronađe Konstatinov mač i odnese ga Hitleru. Kan predstavlja naličje

nemačke vojske. On je hladnokrvni ubica, ubeđen u nemačku pripadnost višoj rasi.

Poznata je legenda o klinovima kojima je Isus bio prikovan za krst. Jedan od klinova

je pretopljen u koplje, drugi u krunu, a treći u mač. Legenda kaže da će onaj koji dođe

u posed sva tri predmeta imati posebnu moć koja će mu pomoći da pokori svet. Tako

da Hitler šalje svog predstavnika u Niš, sa ciljem da mu donese poslednji predmet koji

mu nedostaje da upotpuni kolekciju. Ovakav zaplet izgrađen je na teoriji po kojoj je

najuži krug ljudi okupljenih oko Hitlera verovao u moć okultnih obreda i predmeta

(Kurlander 528 - 549). Drugi narativni tok prati događaje oko četničkog majora

Nemanje Lukića koji dolazi u Niš iz Londona kako bi stupio u vezu sa manastirom

Veta, tadašnjim sedištem ravnogorskog pokreta. Još jedan razlog njegove posete Nišu

43

je poziv prijatelja, Dragutina Stevanovića, koji je teško bolestan. On je tu i da spreči

nemačke oficire da se domognu Konstantinovog mača. Uz njega je često i predstavnik

stare niške građanske porodice, Krsman Teofilović, čija je bratanica, devojčica od

devet godina, upravo ono čudovište koje ubija okupatore. Od likova se izdvaja i

Svetislav Petrović Nišavac, harmonikaš i boem, stvarna istorijska ličnost koja na neki

način u romanu ima ulogu vodiča i komentatora. Roman ima zatvorenu strukturu

pošto glavni motiv oko kojeg se odvija radnja, Konstantinov mač, na kraju i dalje

ostaje u Nišu, u jednom kafanskom sanduku, neprepoznat kao vrednost, i iako u

blizini, sakriven od očiju javnosti.

Likove je autor pokušao da nijansira, i da u tradicionalnoj podeli na pozitivne i

negativne, ne napravi oštre razlike, nego da ukaže na to da svaka ličnost ima svoju

svetlu i tamnu stranu. Koliko je u tome uspeo, uzimajući u obzir da književni junaci u

ovom romanu predstavljaju ideologije čije je rezultate iz prošlosti teško nijansirati,

videće se u daljoj analizi. Nacisti, koji kao okupatori i agresori po logici predstavljaju

negativnu stranu, poseduju i određene pozitivne elemente karaktera. Suprotno, među

onima koji se bore na jugoslovenskoj strani, mada je i to teško precizno definisati, ima

mnogo negativnog. Osnovni utisak je ipak takav da su u ovom romanu komunisti i

partizani predstavljeni kao najgori. Takvim ih vide i svi drugi likovi u romanu, a

takva je i karakterizacija samih književnih likova od strane narativne instance. Gotovo

ništa što čine ili izgovaraju ima negativnu konotaciju. Sa druge strane, o četnicima

nema toliko mnogo komentara, i u ovoj neravnopravnoj podeli isključivo negativnih

osobina, najveći teret snose upravo komunisti. Srpski nacionalisti indirektno su

prikazani pozitivnije, iako reči hvale naratora na njihov račun ne postoje. Glavni

junak Nemanja Lukić, pripada vojsci Draže Mihajlovića. Ovom karakteru dato je

najviše moći i ugleda u romanu. On nadvisuje sve ostale, kako svojom pojavom, tako

i rečnikom i delom, što dokazuje da podela simpatija u romanu ipak preteže na jednu

stranu.

Autor radnju smešta u period Drugog svetskog rata, tačnije 1944. godinu i dane

savezničkog bombardovanja grada Niša. Drugi svetski rat vreme je velikih stradanja

na tlu tadašnje Jugoslavije, ali i komplikovanih podela u samom narodu,

kontroverznih dešavanja i to je ono što Stojiljković interesuje. Ovako kompleksne

podele pružaju mnoštvo mogućnosti i kombinacija u konstruisanju narativa. Roman

preispituje te podele i pozicije oficijelne partizanske vojske i četničke paravojske, kao

44

i njihovu ulogu u Drugom svetskom ratu. Pri tom se u definisanju uloga koje su ove

dve strane imale u ratu autor ne služi realnim podacima i istorijskim činjenicama,

nego se sve svodi na komentar naratorske instance ili karakterizaciju njihovih

predstavnika. Isključivim stavljanjem krivice na jednu stranu i zanemarivanjem

događaja koji ukazuju na zločinački karakter druge strane, narator se poigrava

ideologijama, i zanemarujući zlodela četnika iz rata (Čalić 181 -182), predstavlja ih u

novom, pozitivnijem i na trenutke herojskom svetlu.

Siže je interesantan i dinamičan. Radnja teče u dobrom tempu i motivaciono je dobro

povezana sve do samog kraja, gde ipak ostaje pomalo nejasno ko je zver koja ubija.

Niš, grad na samom jugu Srbije, predstavljen je kao centar i raskršće velikih

istorijskih dešavanja. Na pomenutoj stranici Vikipedije koja iznosi podatke o ovoj

knjizi, stoji da su opis grada, lokacije, nazivi ulica, kao i pojedine situacije potpuno

autentični. Dijalozi su uverljivi, dinamični i autor poglavlja završava efektno, sa

elementima iznenađenja, tako da uzbuđenje raste i čitalac žudi da krene sa čitanjem

narednog poglavlja. Likovi su predstavljeni filmski, više kao junaci Marvelovih

stripova i strip verzija ove knjige bila je sasvim logičan sled događaja. Povremeno

autor daje opise koji kao da su isečeni kadrovi holivudskog akcionog blockbustera:

„Glave okrenute na stranu mogao je da vidi mač koji je ležao na modroj zemlji pored njega. Blistavo sečivo odbijalo je oštre zrake sunca i, između njih, Šmit je jasno razaznavao svoje lice.“ (163)

Glavni junak, Nemanja Lukić, dva metra visok, sa dugačkim vojničkim šinjelom

ispod koga krije dve dvocevke, impozantan je lik i neko u kome bi mlada čitalačka

publika svakako mogla da pronađe svog heroja. Markantan čovek, vampir koji ne

stari, ne zna za strah, ali poznaje patnju. Ovako oslikan, Nemanja Lukić jeste srpski

primerak ukletog romantičnog junaka: lep, besmrtan i nesrećan. Tako predstavljen

podseća na vampire iz sladunjavog serijala Sumrak sage, gde je glavni lik, iako

krvopija zapravo neko koga publika voli i na čiju se stranu stavlja. Nemanja Lukić

jeste srpski vampir, ali pozitivan. On ne ubija da bi zadovoljio svoje zverske nagone,

nego iz nekih viših pobuda. On je četnički oficir, dražićevac, pripadnik vojske koja

istorijski u toj 1944. godini gubi priznavanje kralja i okreće se okupatoru tražeći

podršku nemačke vojske.

45

Podaci iz istorije koji govore i zverstvima četnika i zločinima protiv civilnog

stanovništva, zanemareni su u karakterizaciji (Čalić 203). Time što je fantastična,

moćna figura Nemanje Lukića na visokoj poziciji do skora u javnosti tretirane

negativno poput nacističke organizacije četnika, govori dovoljno o simpatijama

naratora prema ovoj paravojsci. Informacije su date selektivno, veći prostor pružen je

četnicima, dok se partizanski učinak u potpunosti izbrisan ili dat negativno. Život u

Nišu je pre dolaska komunista prikazan idilično, raskoš i imetak pojedinaca

poistovećeni su sa državnim dobrom koje su komunisti uspeli da unište, iako još uvek

nisu potpuno formirali vlast. Drugi svetski rat još uvek u toku i mi ne znamo ko će

preuzeti upravu nad zemljom nakon završetka. Podele unutar samog naroda su

kompleksne, ali su pretenzije autora jasne. To pokazuje i ovaj dijalog u kom se

spominje i četvrta strana, tj. srpski vojvoda Pećanac, predvodnik suparničke, četničke

vojske, čovek koji je ratovao i protiv Draže Mihajlovića i protiv partizana, a u jednom

periodu pokrenuo saradnju sa nemačkim okupatorom (Tomašević 115 – 130).

„O, pa ako je tako... Nemoj to da pominješ mnogo glasno. Jes’ da vojvodu

Pećanca pojeo mrak, al’ oni njegovi banditi su još uvek na svakom ćošku. A

njima je svejedno da l’si Dražin il’si Titin.“

„Nije valjda da im je svejedno da li je neko četnik ili komunista?“

„A šta ’oćeš od fukare i secikesa? Ono, ni ovi džabolebonje što šaraju

zidove nisu bolji... Samo su malo slabije naoružani.“

„Mislite na komuniste?“ (38 - 39)

Situaciju komentarišu Nemanja Lukić i suvlasnik kafane Karpatija, Toma Šebek. Iz

dijaloga je jasno da se njih dvojica, jedan major u vojsci Draže Mihajlovića i drugi,

predstavnik stare niške privrede odlično razumeju u osudi, kako Pećinca, tako i

komunista. Ovi prvi su banditi, secikese i fukare, dok su komunisti okarakterisani kao

džabolebonje tj. lenštine koji šaraju zidove. Pri tom je Lukić iznenađen da nekom

može biti svejedno da li je neko četnik ili komunista, što nedvosmisleno sugeriše na

stav da je komunistička struja najgori mogući izbor, jer je i sam major Lukić

pripadnik četničke vojske. Koliko su zapravo partizani nisko vrednovani, dokazuje i

to da su po Lukiću oni gori i od izdajničke vojske Koste Pećanca koja je sarađivala sa

Nemcima. Ovakvo tumačenje istorije predstavlja potpunu degradaciju značaja

partizanske borbe i učešća u oslobođenju Jugoslavije. Polarizacijom uloga,

46

karakterizacijom junaka i kroz njihove dijaloge ili monologe promoviše se ideja

izjednačavanja uloge partizanske borbe sa učinkom nacističke Nemačke.

Komunistička borba jeste sinonim Jugoslavije i zajedničke države, te se na ovaj način

plasira ideja da je Jugoslavija bila pogubna za srpski narod, njegovu baštinu i

identitet. Ova ideja potpuno je na tragu nacionalističke propagande nakon raspada

Jugoslavije devedesetih godina. Kao i tipična negiranja ili stigmatiziranja uloge

prethodnika u smenama društvenih uređenja ili političkih sistema. Svako ispitivanje i

preispitivanje prošlosti potvrđuje činjenicu da se u ratu dešavaju zlodela na svim

stranama, međutim stav da su komunisti najgori zločinci kosi se sa do sada javno

prihvaćenom verzijom istorije koja govori da je Narodnooslobodilačka vojska donela

slobodu i u godinama posle rata obnovila razrušenu zemlju (Čalić 227). Nemoguće je

ipak zanemariti uticaj koji jedno književno delo ima na javnost, i verovati da će

publika razumeti da je ovaj roman metafikcija, da je sve napisano plod piščeve mašte.

Ideja i poruka koja se čita između redova pere krivicu sa pojedinih ozbiljnih ratnih

zločinaca ili je unižava i zanemaruje, a time Stojiljkovićev roman stupa na polje

istorijske revizije.

Termin istorijska metafikcija, konstrukcija je Linde Hutcheon i definisana u knjizi

Poetika postmodernizma (1996) gde autorka objašnjava da svaki istorijski događaj,

onog trenutka kada se zapiše, postaje epistolarna forma, na neki način pretvorena u

fikciju. Kroz više primera, ona navodi prećutane istorijske podatke, drugačije viđene

događaje, predstavljene proizvoljno. Te postupke opisuje kao žanrovsko

zamagljivanje, prisutno još od Biblije i kao postmodernističku tendenciju brisanja

granice između istorije i fikcije (191). Dalje u knjizi ona citira Todorova u objašnjenju

da je književnost nije diskurs koji mora biti tačan, već je zapravo apsurdno postavljati

pitanje istinitosti u književnosti. Otud i određenje „fikcija“. To znači da parametri

istine i laži ne mogu biti determinišući pri tumačenju fikcije. Međutim, kako navodi

Hutcheon, postmoderna književnost je prvo ustanovila, a potom prekoračila ove

granice između istorije i fikcije (185).

Autor se u ovom fiktivnom svetu romana poigrava sa istorijskim činjenicama i daje

nova tumačenja unutrašnje politike Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, ali i odnosa

sa saveznicima. Bombardovanje Niša predstavljeno je i tumačeno kao događaj koji je

planiran od strane saveznika sa ciljem uništenja srpskog naroda, uz pomoć

rukovodstva tadašnje Narodnooslobodilačke armije sa Titom na čelu. Kroz dijalog

47

nemačkog pukovnika Ota fon Fena i njegovog ađutanta Kestnera saznajemo da je

zapravo potpuno pogrešno verovanje u savezničku podršku i pomoć:

„ Oni od Engleza očekuju spas i slobodu, a do sada su dobijali samo bombe…To deluje prilično…demorališuće. Pre neki dan su naši inžinjerci demontirali bombu koja je pala u dvorište osnovne škole. Kapetan Miler kaže da je na njoj bilo ispisano: Da li vam je još uvek drago što ste Srbi?“ (46)

Teorija o savezničkom bombardovanju Niša sa ciljem da se unište civili i običan

narod postoji kao nezvanična verzija, kao teorija zavere za koju su istoričari pokazali

da je netačna. Natpisa na bombi sa ovim provokativnim pitanjem nije bilo, tj. ne

postoje dokazi o takvoj provokaciji. Razlozi bombardovanja Beograda su poznati i

suštinski su tehničke prirode. Istoričar Predrag Marković navodi nekoliko poznatih

nedokazanih istorijskih trenutaka, koji su u javnosti prihvaćeni kao istina, među

kojima i ovo uskršnje bombardovanje sa ciljem uništenja Srba (Лажи које су

постале историја). Ovakvo tumačenje događaja ima za rezultat stvaranje straha i

zbunjenosti kod čitalaca. Publici se sugeriše shvatanje da iz nedovoljno definisanih

razloga postoji zavera i iskonska mržnja zapadnog sveta prema srpskom narodu.

Atmosfera u sceni je klaustrofobična i paranoidna dok prikazuje dva nemačka

vojnika, koji se naslađuju razdoru unutar samog naroda i izdajom savezničkih snaga.

Ovakav prikaz na tragu je doktrine iz najgore cenzure KPJ, gde je sve što dolazi

spolja prikazivano kao neprijateljsko i opasno. Razlika ipak postoji, pošto je KPJ

štitila interese multinacionalne države, dok ovaj roman sugeriše da su sve pretnje

usmerene isključivo ka srpskom narodu.

Podela aktera na pozitivne i negativne deluje zbunjujuće. Autor je želeo da svoje

likove predstavi kompleksnije, nijansirajući ih. U pokušaju da prikaže jednog

nemačkog oficira sa elementima ljudskosti i topline, kao da je želeo da dokaže da je

ljude nemoguće generalizovati, ili da ne treba suditi sa predrasudama. Dva ključna

nemačka lika su zapravo lice i naličje nemačke vojske, gde je jedan od njih, oficir SS

Hajnrih Kan, oličenje najvećeg nacističkog zla, hladan, krvi žedan bolesnik, ubeđen u

postojanje više rase. Sa druge strane nalazi se bavarski plemić Oto fon Fen, prikazan

ipak delimično pozitivno i sofisticirano kao čovek koji se u poziciji okupatora nalazi

po naređenju. Dok čeka da se rat završi, on mašta o svojoj kućici sa belom ogradom.

48

Takav postupak u karakterizaciji mogao bi biti protumačen kao nastojanje autora da

ukaže na dualnost u svakom čoveku, narodu ili grupi. Međutim, ovakvo pacifističko

stanovište po kom nacija ne čini čoveka odnosi se isključivo na ličnost Nemca fon

Fena tj. okupatora, dok komunistima nije dato toliko prostora, nema nijansiranja, i tu

je podela isključiva, i oni nemaju mogućnost da se odbrane i pokažu u boljem svetlu.

Komunisti su uvek ocenjeni negativno, njihovi predstavnici su uvek prikazani kao

najgori šljam, i kako ću u primerima kasnije pokazati, niti se oni sami trude da deluju

kao ljudi, niti ih drugi u tom haosu rata vide kao ljude.

Najpozitivniji su Dražićevci, predstavljeni u liku majora Nemanje Lukića,

dominantnog, stripovski nacrtanog, romantičnog junaka. Pozitivan je i običan srpski

narod ali i propale stare srpske zanatlije i imućne porodice čiji je predstavnik Krsman,

obrazovani gazda, ljubitelj rimskih pesnika. Na primer, Niš pre Drugog svetskog rata

on opisuje idilično, kao da je ispisan perom Stevana Sremca: „Znalo se ko je

čorbadžija, ko zanatlija, ko kalfa a ko šegrt…i svi su živeli u slozi i ljubavi“. (68)

Da li je zaista Niš pre dolaska komunista bio utopijski Eldorado u kom su sluge

uživale što su sluge i u ljubavi služile svoje gazde? Dok su te iste gazde u slobodno

vreme čitale Vergilijeve stihove? Ova glorifikacija Niša pre Drugog svetskog rata

falsifikuje prošlost plasirajući jednu sliku kulturno razvijenog, bogatog gradića koja

naprasno biva uništena delovanjem nacista, ali i komunista. Sa druge strane, pripadnik

Wermachta sve to vidi potpuno drugačije. Nikakvu idilu niti romantiku ne nalazi

Nemac, Oto fon Fen, u malom gradu Nišu, već naprotiv, vidi u svemu i u svima

potpuni primitivizam. Za Niš i Nišlije on kaže: „Ovo je balkanska zabit gde žive divlji

ljudi koji jedni drugima vade oči i seku jezike“ (51)

Isti taj oficir nešto kasnije komentariše upravo problem selektovanog zaboravljanja,

ukazujući upravo na tu tendenciju srpskog naroda da ne pamti sve. Ironično je da

Nemac na neki način upozorava na posledice ovakvog selektovanog pamćenja

istovremeno dok na ukupnom planu romana primenjuje isti postupak.

„Okupirali smo im državu, a oni se satiru međusobno zbog ideoloških razlika. Tako nešto istorija ne pamti. Ali kad odemo odavde, neće se sećati šta su jedni drugima radili…Pamtiće logor na Crvenom krstu, bombardovanja, streljanja na Bubnju, ali neće pamtiti šta su uradili jedni drugima.“ (65)

49

Težnja naroda da sam sebe, kako stoji u citatu „satire“ i da samom sebi čini najgore,

pojavljuje se kao meta kritike i u drugim romanima, kako Stojkovića, tako i njegovih

savremenika. Kao neka vrsta lajt motiva, žaljenje nad sopstvenim mentalitetom kao

uzrokom provlači se kroz savremeni srpski krimić. Nešto ranije, razmišljajući o zemlji

u kojoj se zatekao, fon Fen zaključuje da je stacioniran na jednom području na kom

caruje ludilo i šizofrenija i sa kog želi da pobegne, makar ga to koštalo života:

„Umesto toga oteran je u nedođiju gde žive ljudi koji se raduju kada treba da plaču i koji svoje heroje prvo povešaju o bandere a onda im dignu spomenike.“ (58)

U sceni za koju Stojiljković tvrdi da mu je bila jedna od najtežih, jer je pokušao da

potpuno autentično i precizno prikaže samog Hitlera u zamku Vevelsburg (Srbi će se

uvek cenjkati sa smrću) u kom se sastaje sa Himlerom i Kanom, Srbija je rečima

okupatora opisana kao nedođija u kojoj žive divljaci, bez imalo poštovanja za svoj

sopstveni narod:

„Morao sam da odložim napad na Grčku zbog Srbije... A kada smo je

okupirali, Srbi su se podelili u tabore i počeli međusobno da se satiru.

Mislim, kakva nacija je sposobna da čini takve stvari?“

„Svaka nacija sledi svoj karakter“, promrmljao je tada Himler gotovo

ravnodušno.

„Da. Ako ga ima“, složio se firer sa njim.“ (22)

Iako ovakve negativne zaključke najčešće imaju predstavnici nemačke vojske, junaci

srpske strane imaju sličan komentar o sopstvenom mentalitetu i narodu. Tako npr.

Nišavac kaže:

„Ja? Ja sam ti gazda običan muzikant. Al opet vidim kako će da bude kada se Švabe vrate za Nemačku. Mnogo smo bre lud narod. Sami sebi ima oči da povadimo.“ (112)

Osobina srpskog naroda, da sam sebe satire i uništava, predstavljena je kao

dominantna i kod okupatora i kod samog naroda. Nekoliko puta je napomenuto da je

upravo ta samodestrukcija uzrok konstantnom stradanju i svom zlu koje se dešavalo i

dešava se na tlu Srbije. Pri tom ne iznenađuje činjenica da okupator ima nadmen stav.

50

Dešavanja u Drugom svetskom ratu potvđuju verovanje nacističke nemačke vojske u

sopstvenu superiornost. Ono što iznenađuje su komentari junaka koji predstavljaju

lokalno stanovništvo i njihova samokritika koja je većini slučajeva brutalna.

Nije ovaj roman samo jednostavna pripovest globalnog uništenja i stradanja koje

donosi rat. Narator nije neutralan, i načinom prezentacije ličnosti i događaja krivicu

pronalazi na jednoj strani. Takva pozicija ima svoj efekat. Postmoderna fikcija

sugeriše da preispitivanje prošlosti u fikciji ili istoriji znači njeno otvaranje prema

današnjosti, čime se zapravo onemogućava konačnost prošlosti (Hutcheon 186).

Otkriva se učinak koji prošlost ima na sadašnjost. Međutim, ukoliko je to učinjeno

selektivno, ili pristrasno, onda to preispitivanje ima za cilj promovisanje određenih

ideja, koje su dalje neodvojivi deo promovisanja određene političke ideologije. Na

koji način književno delo promoviše političku ideju objašnjava komentar Vladislave

Gordić, koja ovakve tipove romana sa istorijskom tematikom čije vreme, kako ona

kaže, tek dolazi, vidi kao „reprogramiranje nepravde“ (Vampir na Nišavi). Isticanjem

termina „nepravda“ upravo se potvrđuje efekat Stojiljovićevog romana. „

Reprogramiranje nepravde“ je u ovom romanu rešeno ruženjem komunističke vlasti

kroz reči i ponašanje likova koji ih predstavljaju u cilju blaćenja jednog dela prošlosti,

jedne ideologije, bez suptilnije analize o dobrim i lošim elementima tog perioda. Na

taj način programira se neka nova nepravda. Primer te druge, programirane ideološke

isključivosti predstavlja lik Voje Drainca, lokalnog komuniste, prostog i agresivnog

čoveka koji mrzi i želi da uništi sve gospodsko, stečeno pre rata. Koliko je životinjski

njegov karakter, dokazuje prikazano sociopatsko uživanje u mukama dece i žena:

„Jebo ja vama mater, gospodo… Popišam se ja na vas i vaše gospodske navike i ponašanje. Kada proleteri dođu na vlast, povešaću vas sve o kruške, majku li vam jebem bogatašku…pa kad vam siročići i udovice budu molili za parče leba, videćete šta je prosto!“ (136)

Iako je Stojiljković u nekoliko navrata objašnjavao da je roman slika ljudskog

zverstva i ludila u ratu, nemoguće je zanemariti revizionističku poruku koju ovo delo

u sebi nosi.

Još jedna senzacionalistička priča koju kroz svoj roman autor prezentuje širokoj

čitalačkoj publici jeste opravdanost savezničkog bombardovanja Niša. Ne samo i

isključivo Niša, nego i svih ostalih ciljeva koje su saveznici pod izgovorom uništenja

51

okupatorskih lokacija gađali u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji. U romanu se

ističe da je zapravo rukovodstvo tadašnje Jugoslovenske armije, tačnije sam Josip

Broz Tito, dao precizne koordinate ciljeva i na taj način rukovodio bombardovanjem.

Ovim se postupkom nipodaštava značaj dva najznačajnija simbola socijalističke

ideologije na prostorima bivše Jugoslavije, Josipa Broza Tita i JNA. Takva verzija

događaja i ranije je predstavljana srpskoj javnosti, pre svega promovisana od strane

vladajuće strukture kojima je odgovarala ksenofobična atmosfera u narodu, kako bi

pre svega očuvali svoje vladajuće pozicije. O selektivnom plasiranju informacija,

manipulisanju pomoću sećanja i zaborava pre svega u službi političkih ideologija piše

Paul Connerton, i ističe sedam tipova zaborava. Represivan zaborav, selektivno

zaboravljanje u funkciji izgradnje novog identiteta, strukturalna amnezija…neke su od

ovih tipova čije primere pronalazimo u Stojiljkovićevim romanu ( 50 -71).

Dok razgovara sa Nemanjom Lukićem, Krsman komentariše kako Dražićevci gube

rat sa komunistima, koji sarađuju sa saveznicima, a koji opet sa ciljem da unište

civile, bombarduju Niš. Da pojača efekat, Krsman podseća da se bombardovanje

desilo na dva velika verska praznika, ironično ističući na kraju da su to „naši

oslobodioci“.

„Opet su udarili krajem marta ove godine, u po bela dana…Pobili su oko stotinu ljudi, bombe su padale čak i na gradsko groblje. A, zamislite, nisu poštedeli ni Saborni hram, jedna bomba je pala direktno na oltar…Nemački objekti pretrpeli su neznatna oštećenja. Opet su nas udarili na Veliku subotu, pa na Uskrs…Naši saveznici, naši oslobodioci…“

„Vi, znate da Tito i njegov štab određuju mete bombardovanja?“ (83)

Sve je upleo Stoiljković u ovaj roman. Istorijske činjenice, kao i teorije zavere.

Pravoslavna verovanja, ikone, ali i proročice, vampire i vukodlake. U kakofoniji

likova preteže stav da su partizani i komunisti doneli sve najgore na prostore tadašnje

Jugoslavije, te da je nakon završetka rata, Srbija izgubila svoj identitet, vrednosti,

gazdinstva i na kraju nasilno preuzeta od najprostijeg šljama koji je samo obukao

partizansku uniformu.

Ovakvo tumačenje Stojiljkovića naišlo je na ozbiljne reakcije javnosti. Bez obzira što

je u pitanju žanr kriminalističkog romana i književna vrsta koja do tada nije

provocirala ozbiljnije interesovanje stručne javnosti, ovaj roman pokrenuo je diskusije

ne samo o literarnoj vrednosti književnog dela, nego i o efektu koji ovakav roman

52

izaziva u trenutnoj društveno-političkoj situaciji. Pokazalo se da Stoiljkovićev krimić

nije samo laka literatura za zabavu. Rastislav Dinić, u tekstu Bonzo goes to Nišburg

daje temeljnije i drugačije tumačenje ovog romana. Parodičnog naziva koji aludira na

pesmu Ramonesa Bonzo goes to Bitburg, koja govori o pogubnoj ulozi politike i

licemernom sakrivanju iza iste, Dinić oštro kritikuje Stojiljkovićevu reviziju istorije,

veličanje ratnih zločinaca, izostavljanje dokazanih zločina i npr. postojanja logora,

navodeći primere neutemeljenih tvrdnji i oprečnih prikaza.

Stojiljković objašnjava da je njegovo delo metafikcija i ističe pravo autora da

konstruiše svoje fiktivno delo, onako kako želi. Sa druge strane, uticaj koji to delo

ima na čitalačku publiku, pitanje je od značaja, te kritiku Stojiljkovićevog romana pre

svega treba usmeriti na tu stranu. Određeni postupci u ovom romanu pokazuju da je u

pitanju veličanje ideologije i organizacije koja je potvrđena kao zločinačka i

fašistička. Stojiljković prezentuje isključivo negativne strane komunističke ideologije,

dok sa druge strane prećutkuje istorijske činjenice o četničkom pokretu. O sličnim

postupcima manipulacije istorijom i sećanjem u službi ostvarenja određene dobiti,

kako političke, tako i finansijske ili moralne piše Paul Connerton u eseju Seven types

of forgetting. Od sedam tipova zaboravljanja koje navodi Connerton, u

Stojiljkovićevom romanu najuočljivije je prvo, represivno brisanje, kojom se ističe

važnost, tj.dominacija jedne strane. Centralna figura Nemanje Lukića zasenila je sve

ostale karaktere u delu i u centar postavila vojnika dražićevske armije. Druga metoda,

koja je kao i prva, najčešće u službi političkog programa ili ideje jeste prepisano

zaboravljanje, kojom se zapravo ne iznose nepoželjne informacije. Na primer, u ovom

romanu prećutkuje se negativna uloga četničke vojske u Drugom svetskom ratu. Cilj

ove metode je zamagljivanje i umekšavanje negativnih rezultata prošlosti, sa svrhom

pozitivnije promocije u sadašnjosti i ostvarivanja legitimiteta.

U tom kontekstu Dinić ima potpuno pravo. Književnost koja oscilira na ivici

ideološke propagande, manipuliše istorijskim podacima i slavi osvedočene

kriminalce, ima negativan efekat, utoliko više ako je pitko i zavodljivo napisana.

Vladimir Arsenić, književni kritičar i deo uredništva izdavačke kuće Partizanska

knjiga u recenziji Stojiljkovićevog ukazuje upravo na tu opasnost prekrajanja moći na

ideološkom polju, a preko naizgled bezazlenog, književnog (Četnici osvajaju žanr).

Ovaj roman treba sagledati u tom kontekstu. Kao prividno nevinu propagandu

nacionalističkih ideja. Uzimajući u obzir izuzetnu popularnost ovog romana, koje je

53

2010. bilo najčitanija knjiga u mreži biblioteka Srbije6, ne sme se potceniti uticaj koju

takva propaganda ima.

6 Podatke o najčitanijim književnim delima 2010. Godine, u mreži biblioteka moguće je pronaći na zvaničnom sajtu Narodne biblioteke Srbije.

54

2.2 FORENZIČKA ISTORIOGRAFIJA

Dragoljub Stojković - Poslednji greh (2011)

Roman Dragoljuba Stojkovića objavljen u izdanju beogradske izdavačke kuće

Portalibris 2011. godine po mnogo čemu se razlikuje od klasičnog kriminalističkog

romana, iako po svim odlikama to zapravo jeste. Radnja započinje centralnim

ubistvom, zločinom čija istraga je osnovni narativ, dok se rešenje misterije se odlaže

za sam kraj, što je jedan od osnovnih elemenata kriminalističkog romana. Sličnost sa

klasičnim krimićem zlatnog doba je i to što se siže romana vrti oko centralne

zagonetke. Dva ubistva su glavni motiv oko kojih se širi i ispreda priča. Roman

obiluje eksplicitnim scenama zločina, grubim rečima i situacijama ali paradoksalno i

patetičnim pasažima, kompleksnim, čestim i opširnim lirskim deskripcijama

netipičnim za krimić, kao i velikim brojem sporednih epizoda koje proširuju i

usporavaju radnju, te roman gubi na akciji i uzbudljivosti. Sentimentalizam i patetika

koji su najjači u uvodnom delu romana, čitaoca stavljaju u sumnju da se radi o trileru.

Ta sklonost ka patetičnim pasažima jenjava kako roman odmiče, i smenjuju ga vrlo

žive scene zločina. Roman je pisan sa pažnjom i pedantnim osećajem za detalje, te se

često u fusnotama mogu pročitati objašnjenja nepoznatih reči, napomene o istorijskim

lokacijama i ličnostima, što ovaj roman čini delom koje je mnogo više od „običnog“

krimića. Ono jeste rekonstrukcija jednog prošlog vremena, i sa svim svojim

elementima predstavlja pravi hibrid, nesvakidašnji na srpskoj književnoj sceni. Otud i

ovakav podnaslov - Forenzička istoriografija, kao aluzija na detaljno seciranje mrtvog

tela, ili u ovom slučaju prošlog vremena, sa ciljem otkrivanja uzroka bolesti ili smrti.

Sličan postupak primenjen je i pri karakterizaciji likova. Najvažnije ličnosti u romanu

oslikane su detaljno, kompleksno i sa dozom dubine nekarakterističnom za žanrovsku

književnost. Veliki broj sporednih epizoda i digresija proširuje radnju, te roman gubi

na dinamici, usporava, dok dobija na opširnosti, tako da na kraju imamo delo od

skoro 500 stranica.

Radnja se dešava u Srbiji, u XIX veku, najvećim delom u Beogradu i Zemunu.

Roman počinje scenom u kojoj Jelena Ilka Marković iskopava telo svog pokojnog

muža Jevrema, kako bi ga dostojno sahranila na odgovarajućem mestu. Radnja

55

romana je isprepletana oko autentičnih istorijskih događaja i ličnosti. Jevrem

Marković, Ilkin suprug i brat Svetozara Markovića, nepravedno je optužen za izdaju i

pogubljen, kako se veruje po naredbi kralja Milana Obrenovića. Ilka je lično napisala

molbu za pomilovanje, dok je kralj Milan izjavio da će učiniti sve što je u njegovoj

moći da se čovek spasi. Molba nije uvažena i Jevrem je pogubljen, bez saglasnosti

ministra i bez dozvole da se oprosti za suprugom i da se ispovedi pred sveštenikom,

iako je to zahtevao. Pretpostavlja se da je razlog ležao u nastojanju vlasti da prikrije

torturu koju je Jevrem Marković pred pogubljenje proživeo u zatvoru. On je pokopan

u zajedničku, neobeleženu grobnicu i supruga je tek 1882, četiri godine nakon

streljanja, dobila dozvolu da ga dostojanstveno sahrani. To nije umanjilo njen bes i

želju za osvetom i ona će 11. oktobra 1882. pokušati da ubije kralja Milana u

Sabornoj crkvi u Beogradu. Tako je postala prva žena u istoriji Srbije koja je pokušala

da izvrši atentat na jednog predstavnika vlasti. Atentat nije uspeo, ona je uhapšena i

nakon šest meseci suđenja osuđena na smrtnu kaznu, da bi odmah potom bila

pomilovana na dvadeset godina zatvora. Međutim, ubrzo je objavljeno da je u zatvoru

umrla. Kao razlog u izveštaju je navedeno samoubistvo gušenjem pomoću peškira.

Pored ovih sumnjivih okolnosti u kojima je izvršeno samoubistvo, postoji i izveštaj

lekara sa obdukcije, koji napominje da je Ilka Marković ubijena od strane drugog lica

(Perović 11-135). Centralni motiv romana je istraga druga dva ubistva, koja nisu

istorijski utemeljena. Međutim, kroz istragu ovih fiktivnih zločina otkrivamo i

pripovest o sudbini Ilke Marković, okolnostima njenog ubistva u zatvoru, samovolji

kralja Milana i malverzacijama ljudi na visokim položajima, ali i mnogo o stilu i

karakteristikama života u Srbiji onog vremena.

Roman prati dve narativne linije. Prva je sudbina advokata Andrije koji istražuje

ubistvo svog prijatelja, Jovana Bajića, dok druga prati sudbinu poznatog srpskog

komediografa, Branislava Nušića koji služi kaznu u zatvoru zbog pesme. Pored

Andrije, propalog radikala, koga je napustila supruga i odvela mu decu, istragu

zvanično vodi Đorđe Čogurić, šef policije, grub, iskusan i sposoban. Druga značajna

ličnost je Ilija Vlah, ekscentrični upravnik zatvora koji svojim pokušajima da kod

svakog čoveka pronađe krivicu aludira na Andrićevog Karađoza. On čak i likom

podseća na čuvenog junaka:

“ Zenice su bežale levo i desno u zakutke beonjača, nemirne i kivne. U tom se čoveku zlo vazda nadimalo i dogrevalo, počešće i nepresušno su ga začinjavale sveže pakosti, svakog časa je moglo da uzvri.“ (36)

56

U osnovi je ovaj roman krimić policijske procedure, u kom pojedinac ili grupa

istražuju zločin. Mešaju se krimi i istorijski roman, ali i društveno angažovani roman,

pošto se na svetlost dana ponovo iznosi događaj koji predstavlja presedan u srpskoj

istoriji po tome što je jedna žena pokušala atentat na jednog vladara. Sam istražni

postupak, kao i detalji koje autor iznosi o ovom događaju, određeni su oblik kritike

izvršne vlasti i organa reda, jer govore o neadekvatnim postupcima policije prema

nepodobnima i metodama kojima su se isti služili kako bi zadržali vlast. Ovakva

uloga krimića nije novina. Kriminalistički roman kao sredstvo destabilizacije ideje o

stabilnom državnom poretku u kom policija pravično služi svom narodu, javlja se i na

samom usponu žanra, početkom XIX veka u romanima Chestertona. Tomić navodi

primere takve destabilizacije u britanskom krimi romanu, napominjući da se odjeci

ovakvog subverzivnog prikaza državne vlasti mogu nazreti tek u špijunskim

romanima iz perioda hladnog rata, ali daleko više u postmodernom krimi romanu koji

teži preispitivanju društvenih okolnosti, ali i pesimističkom neverovanju u mogućnost

promene negativnih tendencija u društvu( Tomić 91 – 93). Upravo u tom

postmodernističkom, subverzivnom i pesimističkom obliku treba sagledavati

Stojkovićev roman, iako autor sam tvrdi da je imao romantičnu želju da oživi duh

jedne epohe koja je, iako je bila daleko od idealne, posedovala šarm koji je modernom

dobu nedostižan (Poslednji greh - slučaj gospođe Markovićke).

Autor romana je u intervjuu dnevnom listu Politika izjavio da bi javnost toga

vremena sigurno više bila naklonjena Ilki Marković, nego kralju kog je pokušala da

ubije. Kako on to objašnjava, čitav tadašnji slučaj zaudarao je na kraljevo licemerje.

Ovi elementi romana u kojima se ukazuje na sadržaje i probleme kojima nije bilo

mesto u klasičnom krimiću, čine delo metadetektivkom. Prefiks meta pri tom ne znači

da je ovaj tekst iznad detektivke po nekim svojim kvalitetima, nego upravo insistira

na isticanju sadržaja koji su u klasičnoj detektivki bili skrajnuti ( Milutinović 2012:

578). Data je nova interpretacija istorijskih dešavanja, utoliko drugačija od

Stojiljkovićevih romana, što kao ideju ne iznosi ideološki motivisana viđenja, nego

rasvetljava tj. predstavlja javnosti zaboravljene zločine ili činjenice o kojima se malo

zna. Ilija Vlah bio je upravnik zatvora u kome je kaznu služio Branislav Nušić zbog

svoje pesme Dva raba. Ovakva podela uloga asocira na Andrića i na njegov roman

Prokleta avlija, gde pored toga što Vlah neodoljivo podseća na Karađoza, i njegov

glavni zatvorenik, Branislav Nušić, asocira na Ćamila. „Zločin“ zbog kog fiktivni

57

Andrićev junak služi kaznu identičan je Nušićevom. Obojica su pisanom ili

izgovorenom rečju uvredili vladara. Ovom aluzijom na Prokletu avliju, autor podseća

na krhkost mislećeg pojedinca, nemoćnog pred veličinom Vlasti. Dragan Stojković,

konstruišući fiktivne događaje oko poznatog istorijskog trenutka, daje pretpostavke

mogućih dešavanja u samom zatvoru, koje nikada do kraja nisu izrečene.

Pretpostavlja se da je Ilku ubila upravo državna policije po nalogu kralja (iako je po

njegovoj naredbi bila pomilovana), zadavila je i na kraju proglasila samoubicom.

Tako koncipirana slika jednog vlastodršca, koji ne preza ni od čega da ostane na

vlasti, gde vladaju potkupljivi i korumpirani, a kreativni istinoljupci čame iza

rešetaka, lako postaje paradigma srpske savremene političke scene. Pored ukazivanja

na posledice samovolje vlasti, roman obiluje kritikama na račun samog naroda,

sklonog lošim vladarima i lošim navikama. Radikal Andrija, ogorčen slavom koju

Milan Obrenović ima u srpskom narodu, ovo nekritičko divljenje shvata i predstavlja

kao odliku mentaliteta, pošto obožavanje diktatora biva pre pravilo nego izuzetak na

prostorima srpske države:

Masovno klicanje je vajkadašnja odlika srpskog roda; jedan uspeh je dovoljan da ti godinama prašta svaku pogrešku i glupost… (24)

O prostom narodu Andrija, misli da je povodljiv i lak za manipulaciju:

Socijalna pravda im je bila daleka, nisu shvatali šta znači; kako su vekovima uglavljivani u kalupe i učeni da budu dobri podanici, bilo kakva nezavisnost – izuzev oslobođenja od Turaka, koji su im tu masovnu psihologiju i nametnuli, a za šta su zaslužnim držali Milana – bila im je nepojmljiva. (24-25)

Pored kritike naroda i vladara, kritika nije zaobišla ni predstavnike zakona. Turski fes

i pojas koji šef policije i dalje nosi, protumačeni su kao zaostalost i inercija, osobine

kojima se uz korumpiranost, najčešće opisuju i današnji srpski organa reda:

U Čoguriću beše oličena neodlučnost srpske vlasti, njena nemoć da se izmiri sa prošlošću i ostavi je za sobom; takav policajac, prek i neumoljiv i otporan na savest, valjao je i vladi i kralju. (122)

Centralna misterija je ipak plod mašte samog autora. Roman prati istragu dva ubistva

koja se dešavaju u dva dana na dve obale jedne reke. Na zemunskoj obali otkriven je

leš mlade devojke, i kako će autopsija kasnije pokazati, ubijene izuzetno tankim

sečivom za koje se do kraja romana ne otkriva šta je. Drugi slučaj dešava se dan

kasnije, na beogradskoj strani. Ubijen je mladić, čiji identitet ubrzo postaje poznat. U

58

pitanju je Luka Bajić čije izmrcvareno telo ukazuje na nasilnu smrt. Autor koristi

eksplicitne slike leševa i detaljno ih prikazuje. Na taj način u roman uključuje

forenziku kao sredstvo u razrešenju zločina, ali i brutalne opise pojedinih zločina i

situacija:

Cura je bila usmrćena skoro milosrdno, u trenu, a muškarca pred njim neko je silno mrzeo, ili je hteo da izgleda kao da ga silno mrzi, ali kako god da se priča isprede, na njenom koncu ležao je čovek, umršen u isprepletano šipražje, okrutno iznakažen mnogim udarcima, poderane odeće, jakog truležnog zadaha, već načet zubima topčiderskih džukaca. A bijen je toliko da mu je jedno oko ispalo iz duplje, i nigde ga okolo nije bilo, mora da su ga psi polizali sa zemlje. (26)

Imala je ranu, sasvim sićušnu, ukoso i naniže od leve plećke, između drugog i trećeg rebra brojano odozgo, nanetu neuobičajenim sečivom, jedva debljim od ribarske igle a za službene izveštaje, dovoljno dugačkim da prodre do srca, na kojem se, kada je leš rasporen u mrtvačnici, lepo videlo gde je oštrica prodrla u mišić i obrnula pun krug oko svoje ose, onako zarivena u meso, a biće i još jedan, pa još jedan okret potom. (12)

Primena forenzičke antropologije u rešavanju zločina dobija svoj uzlet u

kriminalističkim romanima krajem XX veka najpre u romanima Patricie Cornwell

(1956) i kasnije Kanađanke Kathy Reichs (1948) (Tomić 40). Razvoj nauke, otkriće

DNK i usavršavanje medicinske opreme dovelo do popularizacije ove istražne

metode, kako u književnom delu, tako i u TV i filmskoj produkciji. Forenzički

postupak ipak nije toliko karakterističan za srpski krimić i ne dešava se često da je

zločin rešen pomoću nekih dokaza koji su otkriveni na ovaj način. Ipak, sam proces

obdukcije i pronalaženja dokaza putem iste, biva sve više popularan. Upotreba

stručnih medicinskih izraza i potpuno plastično prikazivanje obdukcije ili mesta

zločina, doprinosi utisku realnosti koji moderan krimić zahteva. U skladu sa svetskim

tendencijama on pronalazi svoje mesto kako u srpskoj literaturi, ali i na televiziji i

filmu. U popularnoj seriji Senke nad Balkanom, o kojoj će detaljnije biti reči u trećem

poglavlju, jedan od ključnih junaka jeste upravo doktor, forenzičar.

Roman obiluje medicinskom žargonom i detaljima istražnog postupka, dok autor

koristi autentične dokumente kako bi što realnije prikazao vreme, dešavanja i

učesnike u ovom zločinu. Poput istorijskog leksikona roman sadrži i pesme, pisma i

dnevničke beleške Branislava Nušića. U romanu se pojavljuje mnogo autentičnih

istorijskih ličnosti, od kralja Milana Obrenovića, njegovog generala Dragutina

Franasovića koji ga je i spasio sigurne smrti, Lene Knićanin, poznate lepotice i Ilkine

59

prijateljice, i najdetaljnije prikazanog Branislava Nušića, koji dok služi kaznu u

zatvoru zbog svoje pesme Dva raba, piše i svoju novu komediju - Protekcija. Autor

koristi autentičan dokument, Nušićevo pismo svom lažnom ujaku, tada čoveku na

visokoj poziciji ministra pravde, Gligoriju Gašiću,7 koje mu je pomoglo u skraćivanju

zatvorske kazne i bržem izlasku iz zatvora, kako bi doprineo uverljivosti prikazanih

postupaka. Uz ranije navedene elemente, i ova upotreba autentičnog teksta, jeste jedna

od karakteristika postmodernog književnog dela.

Više od ostalih romana obuhvaćenih analizom, Stojkovićevo delo teži visokoj

književnosti. Njegov stil prepun je detalja i opisa, dok usporen tempo naracije ukazuje

na jedan drugačiji način života. Likovi su nijansirani, kompleksni, njihovi odnosi i

podele nisu jednostavne poput onih u tradicionalnom tipu krimi romana. Autor želi da

kroz roman istakne pojedine činjenice i probleme na više umetnički način nego što to

podrazumeva jedan klasičan krimić. Lirski i deskriptivni elementi ipak ometaju

žanrovsku definisanost, i zapravo narušavaju dobru dinamiku. Isti je slučaj i sa

mnoštvom digresija i nepotrebnih sporednih epizoda. Ipak, osnovni utisak, kao i kod

Stojiljkovićevih romana, jeste težnja autora, da kroz jednu fiktivnu, uzbudljivu, lako

čitljivu priču, kaže i nešto više o problemima srpskog društva, pokušavajući da

korene tih problema locira u nekim pogrešnim potezima koji su se desili u prošlosti.

Istorijski roman ne samo da identifikuje u prošlosti uzroke onoga što će se desiti

kasnije, nego otkriva proces putem koga ovi događaji polako počinju da proizvode

svoje efekta (Eco 1984:76). Upravo u ovom Ecovom tumačenju moguće je pronaći

korene interesovanja srpskih autora i čitalaca za istorijske teme, kao potragu za

uzrocima, a time i rešenjem problema koje imamo u današnjici.

7 Gligorije Giga Geršić (1842 -1918) u nekoliko navrata bio je ministar pravde. Ne mnogo politički angažovan, pristalica radikalske struje, mada ga je kralj Milan Obrenović takođe cenio. Sarađivao je na Ustavu Kraljevine Srbije 1988.

60

2.3 ŽENSKO PERO

Mirjana Novaković - Tito je umro (2013)

Od samih početaka i pojave značajnijih dela žanra, ženski autori nikada nisu zaostajali

za svojim uspešnim muškim kolegama. Naprotiv, neka od ključnih imena zaslužnih za

popularizaciju krimi romana, ali i za uvođenje radikalnih novina koje su menjale i

unapređivale krimić, bile su upravo žene. Prva autorka krimića, kako navodi Symons

bila je Anna Katharine Green (1846 – 1935), američka spisateljica, čija je detektivska

priča The Lavenwarth Case iz 1878. postigla značajan uspeh, kako zbog za to vreme

inovativnih scena seksa u jednom književnom delu, tako i zbog detaljnog i dobrog

prikaza same policijske procedure (Symons 62).

Aghata Cristie sigurno je jedna od najvećih. Njen čuveni književni lik, Hercule

Poirot, simbol je detektivskog romana i prvi detektiv sa femininim osobinama koji

menja do tada tradicionalnu patrijarhalnu predstavu o glavnom istražitelju. Ne manje

važan doprinos kriminalističkom žanru učinila je Cristie popularizacijom žene

detektiva tj. istražitelja. Uvodeći lik Miss Marple, Agatha Christie uspeva da razreši

probleme stereotipizacije ženskih junaka na pozicijama rezervisanim isključivo za

muškarce. Dodelivši joj ulogu usedelice, Cristie je uspela da rastereti Miss Marple

tradicionalne uloge majke i domaćice, dajući joj prostora da se slobodno bavi

rešavanjem zločina. Istovremeno, sačuvane su osnovne karakteristike roda, te su

glavne metode kojima se služi ova istražiteljka upravo intuicija i dobro poznavanje

različitih tipova ličnosti (Tomić 29). Svetskoj književnosti ne manjka poznatih imena

na polju kriminalističkog i detektivskog romana. Od savremenice Agathe Christie,

Dorothy L. Sayers, preko Ruth Rendell, P.D. James, Patricie Cornwell itd. žene pišu

kvalitetne krimiće.

U srpskoj književnosti je situacija ipak donekle drugačija. Sve do početka XXI veka

ne izdvaja se ni jedno poznato niti značajno žensko ime. U već pomenutoj zbirci

pripovedaka Vase Pavkovića od ukupno 26 pripovedaka, osam su napisale autorke,

mada ni jednoj od njih to nije osnovna sfera interesovanja. Priče su napisane na

inicijativu urednika, dok su one najviše poznate po drugim žanrovima, npr. ljubavnim

romanima ili poeziji.

61

Dešavanja na savremenoj srpskoj literarnoj sceni, pokazuju pomeranja u pozitivnom

smeru. Iako su procentualno žene i dalje u manjini, izdvaja se nekoliko imena čiji se

romani rado čitaju, popularni su i nagrađivani. Pored najpoznatijih Mirjane

Novaković i Verice Vinsent Kol, kriminalističke romane u Srbiji pišu i Mirjana

Đurđević i Bojana Đoković.

Za Mirjanu Novaković može se reći da je etablirana i priznata spisateljica. Njeno

književno delo nije u potpunosti u polju žanra kriminalistike i romani po kojima je

stekla književnu slavu upravo su dela koja se poigravaju sa žanrovima. Roman Strah i

njegov sluga objavila je 2000. godine, a danas ova knjiga ima kultni status. U njemu

se na duhovit i inteligentan način pripoveda o potrazi za vampirima na balkanskim

prostorima koju vode jedna princeza i đavo lično. Đorđe Bajić definiše ovo delo kao

politički horor, mada ga je žanrovski teško odrediti. Roman obiluje istorijskim

ličnostima, intertekstom, aluzijama, ukombinovanim na vešt i originalan način čineći

tako književno delo potpuno adekvatno postmodernističkim tendencijama vremena u

kom je pisano. Da je autorka talentovana spisateljica koja pomera granice i doprinosi

razvoju srpske žanrovske književnosti, dokaz je i njena sledeća knjiga Johann's 501

objavljena 2005. godine koja je iste te godine osvojila nagradu Lazar Komarčić za

najbolji fantastični roman.

Tito je umro, delo o kom će u ovom radu biti reč, obavljen je 2011. godine. Kao i

prethodni roman, donosi osveženje na polju žanrovske književnosti, ovoga puta

kriminalističke. I ovaj roman je, kao i njen prvenac ušao u najuži izbor za NIN-ovu

nagradu, ali joj je to priznanje ponovo izmaklo. Jasno da je reč o kriminalističkom

žanru, preciznije političko-istorijskom trileru. Može se reći da je knjiga kombinacija

dva tipa istorijskog romana. Jedan istražni postupak rešava zločin koji se desio u

prošlosti. Istovremeno se u toku istražnog postupka, koji se dešava u današnjici,

dešavaju nova ubistva te istražni postupak obuhvata oba plana.

Priča prati novinarku koja saznaje za tekst objavljen u „Politici“ 1968. u kojem se

kroz akrostih najavljuje Titova smrt. Zainteresovana, ona počinje da istražuje ko je i

kako mogao da najavi da će predsednik umreti 12 godina pre pravog datuma smrti. U

međuvremenu dobija akreditaciju za godišnju skupštinu Demokratske stranke, na

kojoj se bira potpredsednik. Vrtača je glavni kandidat, svi očekuju njegovu pobedu ali

on te večeri biva nađen mrtav. Sumnja se na nesrećan slučaj overdoza, iako su

62

okolnosti sumnjive. Novinarka na neki način biva uvučena u slučaj i ona rešava

zločin, mimo svih pravila i saradnje sa organima reda. Glavna junakinja je primer

klasične autsajderke, jasnih moralnih načela i želje za pravdom, neuklopljena u

društvo, borac za istinu i jedino joj je to važno. Sa druge strane, ona živi sama, nema

prijatelje, alkoholičarka je, pošto drugačije ne može da podnese ružnu realnost svog

života. Sve ove osobine, kao i njena nezavisnost, ali i nepostojanje želje da se

dopadne drugima ili povinuje pravilima, oslikava jednu ženu sa istaknutim muškim

osobinama koja na sebe preuzima ulogu koja je do sada u srpskom žanru

kriminalističkog romana bila rezervisana za pripadnike „jačeg“ pola. Ova

maskulinizacija žene može biti jedan od pokazatelja jačanja uloge žene i feminizma u

srpskom društvu. Promena tradicionalno shvaćene muške uloge u rešavanju zločina

može biti i težnja autora ka drugačijem načinu rešavanja problema, izazvana

nezadovoljstvom trenutnom situacijom u društvu.

Po elementima koje daje Viktor Žmegač u svom tekstu Pogled na roman detekcije

(1970) ovo delo sadrži elemente klasičnog tipu krimića. Ima samo jednog

protagonistu, dva ili tri ubistva, grupa osumnjičenih nije prevelika (od 5 do 10 osoba)

i to u tehnici „zatvorenog kruga“ što znači da su svi jednako sumnjivi. Tako da takva

koncepcija romana ne dopušta neko posebno isticanje, niti podelu na glavne i

epizodne figure. Mada novinarkin lik svakako jeste najbolje izgrađen i zauzima

najveći prostor romana. Ona je uvek tu, dok se epizode sa potencijalnim krivcima

smenjuju.

Novinarka nije zvaničan predstavnik vlasti, kao ni Poirot, ili npr. Holmes, Ona je tip

osobe koja se ne uklapa u prosek, ona je buntovnik i borac protiv vetrenjača. Takav

detektiv, u ovom slučaju osoba koja istražuje slučaj predstavlja simbol nepristajanja

na sistem i rutinu kolektiva, kao ni na ustupke koje takav sistem podrazumeva.

Novinarka predstavlja nepoverenje u vlast, u državu i njene aparate. Isti efekat ima i

izbor žene kao glavnog detektiva. Detektiv muškarac pronalazi jednog krivca, hvata

ga, on biva kažnjen i red se ponovo uspostavlja. Suprotno od toga, žena nastoji da

ukaže na principe nejednakosti i nepravde u samom društvenom uređenju i pokušava

da ih ispravi, određujući na taj način krivicu kao kolektivnu (Tomić 8). Identično

značenje ima i to što je uloga istražitelja poverena autsajderu, a ne zvaničnim

predstavnicima vlasti, pošto osoba kojoj to nije profesija, rešava da uzme zakon u

svoje ruke. Ovakva podela uloga u romanu iskaz je nepoverenja u pouzdanost

63

pravnog i zakonodavnog sistema i doprinos osnovnoj ideji romana po kojoj nema

nade da će se stanje u Srbiji ikada popraviti. Sve institucije i individue u romanu koje

bi trebalo da poštuju zakon, to ne čine i svi su, od prvog do poslednjeg u lancu

odlučivanja, umešani u nelegalne poslove. Novaković se zapravo bavi problemom

kolektivne, u ovom slučaju društvene krivice. To autorka dokazuje i samim sižeom,

ali i upotrebom klasičnih elemenata kriminalističkog žanra. Koristeći se linearno –

povratnom naracijom8, tehnikom narativnog toka koje podrazumeva obrnuto kretanje

radnje, od današnjeg trenutka do zločina koji se desio u prošlom vremenu, Novaković

tokom istrage podseća i na kraju, u samom raspletu romana ističe to da je društvo tj.

kolektiv osnovni krivac za konstantne probleme srpskog društva. Na samom kraju,

glavna junakinja, poput Poirota, okuplja sve osumnjičene u jednu prostoriju i uz

završnu reč otkriva nam ubicu. Ponovo metaforično, ovakav postupak sugeriše da

nevinih zapravo nema, te da svako od nas zapravo snosi deo krivice za to što nam se

dešava. Ovakva završnica može se, između ostalog, tumačiti i kao svojevrstan omaž

delu Agathe Christe, čiji je to bio tipičan način zatvaranja slučaja i otkrivanja krivca.

Autorka se koristi i drugim tehnikama klasičnog kriminalističkog romana. Vrtača je

ubijen, tj. zločin se desio iza zatvorenih, zaključanih vrata. Ključ se nalazio sa

unutrašnje strane i čitalac ne zna ko je i kako ušao u sobu. Novaković koristi formu i

elemente tradicionalnog kriminalističkog romana. Unoseći nove elemente, lokalne

sadržaje i likove ona transformiše ovo delo u jedan novi hibrid kriminalističkog žanra

sa izrazito angažovanom ulogom.

Vreme koje obuhvata roman seže u godine neposredno nakon završetka Drugog

svetskog rata i formiranja komunističke vlasti, u koje se kroz određene epizode

vraćamo, kako bismo shvatili i razrešili misterije i konflikte koji se dešavaju u

sadašnjosti. Roman je objavljen 2011. i simbolično, opisujući korumpiranost i raspad

unutar Demokratske stranke, najavio ista dešavanja i na političkoj sceni države Srbije.

Na predsedničkim izborima 2012. godine, kandidat Demokratske stranke Boris Tadić,

zahvaljujući između ostalog i razdoru unutar same stranke ali i lošim potezima

pojedinih njenih članova, izgubiće u trci za drugi predsednički mandat i biti poražen

od kandidata Napredne stranke, Tomislava Nikolića. Demokratska stranka će, iako je

8 O ovome govori Stanko Lasić u svojoj knjizi Poetika kriminalističkog romana (1973) kao o tipičnoj karakteristici kriminalističkog žanra, u kom se od krajnjeg ishoda, tj. zločina, radnja kreće ka njenom početku, tj. uzroku. Dakle u suprotnom smeru od logičnog i uobičajenog. (Lasić 16)

64

osvojila većinu, nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da formira Vladu, preći u

opoziciju. Nakon ovih dešavanja, nekada najjača partija demokratske orijentacije

doživeće potpuni krah, od koga se nije oporavila do danas.

Da je ovaj roman prava paradigma srpskog društva ističe i Vladimir Arsenić,

književni kritičar, u svom komentaru na tek objavljen roman Mirjane Novaković:

„Tito je umro je precizna dijagnoza jednog umirućeg društva u kojem nije moguće iskoračiti iz unapred predodređenih uloga jer se Srbija, kao i svako tranzicijsko društvo u konstantnoj diktaturi - ako ne jedne osobe, ono kapitala - pretvorila u kastinsku državu u kojoj se zna ko su parije a ko kšatrije i tu istini nije mesto. Istina, naprosto, više nije važna, ona nema nikakvu moć i kada se svi ti Matići, Kovačevići, Vrtače i Babići igraju i jedni druge neprekidno ucenjuju „istinom“, oni se ne igraju činjenicama, već moći da se činjenice pretvore u vesti, u informacije, a kada postanu vesti, one automatski prestaju da budu istinite ili lažne.“ (Laž će nas osloboditi)

Roman pripada kategoriji krimi romana sa jasnom društvenom kritikom, ne samo

trenutne vladajuće struje, nego sa osvrtom na dugogodišnje korumpirano i loše stanje

u političkom životu Srbije i Jugoslavije. Iako je u pitanju fiktivni zaplet, Mirjana

Novaković ne propušta da prokomentariše društvenu stvarnost Srbije sa posebnim

osvrtom na komunističku prošlost i učinak.

Na večeri kod stare drugarice kod koje je pozvana, glavna junakinja, novinarka,

upoznaje gospodina za kog zaključuje da je deo nekadašnje vladajuće strukture.

Imao je više od osamdeset godina, što znači da je bio stari komunistički funkcioner, možda i prestar da se nafatira na tranziciji, tu su se ipak ovajdili mlađi, okretniji i ideološki neutralni…

Krao si matori, u ime socijalizma, a za račun potomaka, namirio si ih i sad je vreme da te neko žali. (12)

Novinarka je tokom večeri sve više revoltirana prisustvom i diskusijom sa ovim

starijim gospodinom, da bi u jednom trenutku ta diskusija o ulozi političara u javnosti

nekadašnje Jugoslavije, a sada Srbije, poprimila i malo vatreniji ton. Glavna

junakinja, ohrabrena po redu ne zna se kojom čašicom alkohola, besno komentariše da

želi osvetu:

Zato što društvo u kojem decenijama i stolećima vlada pohlepa, glupost, zavist, korupcija, nasilje…ili da skratim u jednu reč – zlo, može da bude izlečeno jedino…

-To smo i mi mislili četrdeset četvrte – prekinuo me je.

- Ali vi niste hteli ni pravdu, ni osvetu, već vlast i vile na Dedinju. (17)

65

Delo ispituje različita društvena pitanja: političku korumpiranost, vladavinu kiča i

neukusa, narkomaniju i dostupnost opijata, sponzoruše i muškarce koji ih finansiraju,

farmaceutsku mafiju i širenje panike tj. sve aktuelne probleme. Roman na ovaj način

gubi karakteristiku zabavnog štiva, konstantno podsećajući čitaoca na izazove sa

kojima se običan čovek svakodnevno sreće u realnom životu. Arsenić u već

pomenutom tekstu ističe da ovo nije knjiga koju želite da čitate na odmoru, ili na plaži

tj. u tipičnim situacijama koje podrazumevaju laku, neopterećujuću literaturu.

Novaković između ostalog ispituje položaj žene u srpskom društvu. Glavna junakinja

jeste poznata novinarka čija je karijera krenula nizbrdo, i ne možemo tvrditi da je ova

žena uspešna u bilo kom segmentu svog života. Njeno nezadovoljstvo, mizantropija i

ogorčenost dolaze iz neprihvatanja društvenog stanja u kom se nalazi ali i zbog drugih

okolnosti, samoće i neuspeha. Autorka slika svoju junakinju u tradiciji američkog

hard – boiled romana i nasuprot Miss Marple, u liku novinarke nije vidljiva težnja za

očuvanjem femininih osobina. Ona nema težnji ka nekom romantičnom ostvarenju i

ne želi topli dom ili porodicu. Ona je gruba, surova, oronula i jedino što je razlikuje

od klasičnog detektiva jeste nepostojanje situacije u kojoj bi se ova žena pesnicama

izborila za sebe. Do te tačke je autorka nije dovela. Ali je svakako oštro prikazala:

Muškarcima su pretresali kapute i prepipavali im džepove, jedna od retkih prednosti koje žene imaju na Balkanu jeste ta da većina uniformisanih i naoružanih lica smatra da su nesposobne za bilo šta, od vožnje kola do podmetanja bombi, pa je moja pljoska zato prošla neopaženo. (48)

Svi ženski likovi u romanu ukazuju na ukorenjenu mizoginiju u srpskom društvu. Uz

inteligentnu, ali samouništenju sklonu novinarku u romanu su prikazane i silikonska

sponzoruša, zatim Rada, umorna žena koja vuče kese iz trgovine i Slovakinja Zuzana,

spremačica i slikarka koja od svoje umetnosti ne može da preživi. Likom Zuzane

roman ukazuje na ne toliko vidljive probleme rasizma u društvu, navodeći kao razlog

neuspeha postojanje diskriminacije u okviru roda, ali i porekla:

„ A ja sam i zuska, spremam po kućama, Slovakinja, još sam niže nego neka druga žena. Bilo mi je jasno da je u pravu i da je nisu tukli samo zato što im se moglo, već i zato što nije Srpkinja, što ne znači da nisu tukli i Srpkinje, već samo da je Zuzana bila dvostruko zgodna da bude žrtva“ (133)

66

Za celokupan roman Mirjane Novaković može se reći da predstavlja kritiku vlasti,

tajkuna i samog naroda koju novinarka glasno izgovara. Ona ne prećutkuje ništa, niti

se plaši da otvoreno govori :

Za sve ovo nije bilo potrebno nikakvo istraživanje, svako ko ima malo mozga zna kako funkcionišu stvari u Srbiji; tajkuni su uvozili, država im je određivala monopol, a narod je bio bolestan, tako da ga ni svi lekovi ovog sveta nisu mogli izlečiti. (143 -144)

Iako do kraja nije kompletno usaglašen, predugačak je, ima nepotrebnih epizoda i nisu

svi karakteri jednako dobro predstavljeni, roman Tito je mrtav značajan je pomak na

polju srpske žanrovske književnosti. Sve ove mane rešila bi jedna kvalitetna

urednička kontrola. Ono što ostaje važno jeste, da je sa pojavom Mirjane Novaković,

srpski kriminalistički žanr počeo da dobija na kvalitetu. Autorka se služi elementima

kako klasičnog romana, tako i savremenih postmodernističkih tendencija i ono što

ostavlja najjači utisak jeste zapravo pesimistična vizija budućnosti koju nam autorka

ostavlja. Moderan krimić očigledno prestaje da bude uteha, bajka koja priča priču da

će svi kriminalci biti uhvaćeni, te da će pravda biti zadovoljena. Glavna junakinja

grubo i iskreno, baš kao što je i ona sama, govori da pravda nije moguća:

ja sam znala da Đinđiću nema spasa i da su ga ubili, mislila sam, nismo mi te sreće da preživi, nije za nas budućnost, za nas su tenkovi na ulicama,…(109)

Selektivno predstavljanje situacija, polarizacija antagonista i protagonista, kao i

karakterizacija likova u službi su osude komunističke prošlosti. Jedina žena koja ima

moć, Dubravka Kovačević, deo je sistema vladara iz senke i predstavnik starog

komunističkog kadra u državi u kojoj se preko potrebna lustracija nikad nije desila.

Sve ostale žene su nosioci tužnih sudbina i propale upravo zbog nerešenih pitanja

prošlosti. Kako su se negativci iz socijalističkog perioda izvukli bez odgovarajuće

kazne, oni i dalje onemogućavaju kreiranje društva koje je u službi običnog čoveka .

Sistem uspostavljen u vreme Partije svojim pipcima upravlja i u sadašnjici, ne

dopuštajući onima koji nisu deo tog sistema da se ostvare. I roman Mirjane

Novaković pripada struji negiranja pozitivnog komunističkog učinka u istoriji

Jugoslavije. Roman ne evocira period pre dolaska komunista na vlast, ali jasno

sugeriše da je od samog početka svoje uprave, ta vlast bila pogubna za državu. Time

je i ovaj roman u kategoriji revizionističkog književnog dela, pošto selektivnim

67

plasiranjem isključivo negativnih elemenata jedne vladavine, podriva autoritet te

vladavine i opravdanost njenog postojanja.

Ono što se takođe potvrđuje kao zajednička osobina savremenog srpskog istorijskog

kriminalističkog romana ( svakako ovih koji su ušli u analizu), jeste pesimistična

vizija sutrašnjice. Ubice u romanu Mirjane Novaković ponovo su nekažnjene, kao i

pre trideset ali i pre šezdeset godina. Istorija se ponavlja i ukoliko se nešto ne

promeni, pojedinac neće moći da izađe iz tog zatvorenog kruga. O tome piše Mirjana

Novaković i ne dopušta čitaocu da se nada. Nakon poslednje večere, na kojoj su

otkrivene sve karte, niko nije pozvao policiju, pošto je bilo jasno da je i policija deo te

kriminalne mreže. Novinarka je poražena otišla kući, ponevši sa sobom kese sa

ukradenim flašama vina. Sumornim završetkom romana data je sumorna slika

budućnosti.

68

2.3 DYLAN DOG NA SRPSKI NAČIN

Branislav Janković – Vetrovi zla (2014)

Vetrovi zla je treći roman niškog pisca i novinara Branislava Jankovića (1969),

objavljen 2014.godine. Autora inspirišu srpska mitologija i istorija što je veoma

vidljivo u njegovom književnom opusu. Svi romani kao okvir imaju konkretne

istorijske događaje ili su glavni junaci istorijske ličnosti. Janković eksperimentiše sa

elementima mistike i fantastike, u okviru različitih žanrova, tako da je se nakon

ljubavnog romana i mistične drame, okušao i u krimi žanru. Treći roman, Vetrovi zla,

sam pisac je definisao kao istorijsko-detektivski triler. U podnaslovu romana stoji

Hronike Jevrema Utvića, raspopa i istražitelja, čime autor najavljuje serijal romana

sa istim glavnim junakom. Kao potvrda ove pretpostavke dolazi poslednji roman,

objavljen ove, 2019.godine, Gvozdeni oblaci , u kom je raspop Jevrem Utvić ponovo

glavni nosilac radnje.

Centralni zločin romana Vetrovi zla je misteriozno ubistvo starog kneza Miloša

Obrenovića. Ovo ubistvo je fikcija, nije u skladu sa istorijskim podacima po kojima je

knez Miloš Obrenović umro prirodnom smrću u osamdesetoj godini. U romanu, knez

je ubijen a potom izboden dvadesetak puta u području genitalija, što po komentaru

istražitelja aludira na knežev razuzdan život. Neobuzdan ljubavni život Miloša

Obrenovića nije isključivo predmet fikcije Branislava Jovanovića, već je to jedna od

istorijskih zanimljivosti kojima do skora nije posvećivana velika pažnja. Miloš

Obrenović je i u istoriji poznat kao ženskaroš koji je pored velikog broja zakonski

priznate dece imao isto toliko i vanbračne o čijoj se sudbini ne zna mnogo. Ovaj

roman govori između ostalog i o tome, o mnogobrojnim ženama u porodici Obrenović

koje su manje ili više uticale na sudbinu samih vladara, ali samim tim i države Srbije.

Roman je pre svega kriminalistički, te je težište radnje na otkrivanju ubice Miloša

Obrenovića. Težak zadatak da ispita okolnosti zločina i pronađe ubicu, dobio je

kontraverzni raspop Jevrem Utvić, koji pored toga što svojim buntovnim i

neobuzdanim ponašanjem ruši sve norme i pravila svog sveštenog poziva, ima

sposobnost da vidi i razgovara sa dušama umrlih. Ovaj elemenat fantastike potvrđuje

definiciju romana kao postmodernog istorijskog trilera, u kome se mešaju fikcija i

69

istorija, horor i kriminalistika, u jedan novi hibrid, veoma popularan među srpskom

čitalačkom publikom u poslednjih petnaestak godina.

Vreme dešavanja je druga polovina XIX veka, nestabilan period za državu Srbiju, kao

na spoljnopolitičkom, tako i na unutrašnjepolitičkom planu. Broj potencijalnih krivaca

za ubistvo Miloša Obrenovića je velik a sama potraga komplikovana. Jevrem Utvić

kao pomoć ima Jusufa, jednookog masona. Ovakva konstrukcija donekle predstavlja

klasičnu podelu uloga u detektivskom romanu, gde svaki glavni detektiv ima svog

partnera, koji uspostavlja balans i spasava ga u nezgodnim situacijama. Poznati su

detektivski parovi Holmes/ dr Watson, Poirot/ Hastings, William of Baskerville/ Adso

of Melk, Dylan Dog/ Groucho..…

Za lik raspopa, autsajdera, bivšeg sveštenika koji ne prihvata zakone i norme društva

može se reči da predstavlja tipičnog autsajdera hard – boild krimića. On ne radi ni za

jednu instituciju, ne pristaje ni na kakva pravila ni norme, zločin rešava na svoj način

i ne poštuje zakone crkve, čiji je nekadašnji član. Time sugeriše nepoverenje ne samo

u zakonodavne nego i u religiozne institucije. Nepoverljivost u ovom slučaju nije

prikrivena, već naprotiv, veoma transparentna, pošto se među sumnjivim osobama

nalaze i predstavnici nove vlasti, tj. Milošev sin Mihajlo, ali i pretendenti na presto iz

suparničke porodice Karađorđevića. U takvim okolnostima jedan raspop koji zastupa

isključivo svoje interese, predstavlja savršen izbor.

Istorijski ambijent Srbije XIX veka i dva sveštena lica koja istražuju ubistvo

neodoljivo podsećaju na par franjevaca iz romana Umberta Ecoa, Ime ruže (1980). I

William i Jevrem su netipični sveštenici, slični po svom lucidnom umu i deduktivnom

razmišljanju. Slične su i Jevremova jednostavna monaška odora, kao i franjevačka

haljina koju nosi otac William. Obojica su angažovani kao neutralni istraživači.

Međutim, Utvić krši sve zakone koje mu sveštenički poziv nameće. Zbog toga ga se

crkva i odriče. On niti poštuje crkvenu hijerarhiju, niti zakone svešteničkog poziva.

Pije, tuče se i menja ljubavnice. To nije slučaj sa Ecoovim slavnim istraživačem koji

ne poštuje crkvenu dogmu, ali veruje u moć razuma i logičnog zaključivanja. I koji uz

sve to predstavlja primer moralnog ponašanja i lepih manira. Jevrem Utvić je sa druge

strane, jedna divlja verzija sveštenika, koji uz sve to posreduje natprirodne moći

komunikacije sa onozemaljskim bićima. Poput poznatog strip junaka italijanskog

crtača Tizijana Sclavia (1953), Dylana Doga, ovaj raspop rešava zločine uz pomoć

70

natprirodnih sila, razgovara sa mrtvim dušama i bori se protiv demona. Dylan Dog je

takođe veliki zavodnik, koji ne uspeva da napravi granicu između posla i zadovoljstva

i često pogrešno zaluta u veze sa klijentkinjama. I on, poput svih velikih detektiva,

ima svog pomoćnika ovog puta oličenog u dvojnika poznatog komičara Gruchoa

Marxa. Grouchov pravi identitet je zapravo nedorečen, mističan, jer i njegovo

navodno pravo ime, Julius, jeste identično Grouchovom pravom imenu. Ova igrarija

sa identitetom takođe ima svoju paralelu sa Jankovićevim romanom, pošto mi do

kraja ne saznajemo pravi identitet Jevremovog pomoćnika, Jusufa. I Dylan Dog kao i

otac William jesu inspirisani engleskom literaturom i Doylovim Sherlokom

Holmesom (Baskerville je aluzija na jedan od Doilovih romana), dok strip junak svira

klarinet kao paralela sa Sherlockovim muziciranjem na violini. Na kraju, sam

Umberto Eco je priznao da je ljubitelj Sclavievog strip junaka ( D’Arcangelo &

Zanettin 190-191). Mada je Dylan Dog karakter iz horor žanra, suštinski su zločini

koje rešava počinili ljudi od krvi i mesa. Tako i Jevrem Urtvić, iako ima pomoć onih

koji više nisu među živima, ipak na kraju pronalazi krivca među običnim ljudima. Još

jedna paralela između ovih strip i književnih junaka jeste humor, oličen u stripu kroz

lik i karakter komičara Grouchoa Marxa, a u romanu pre svega u liku Jusufa. On je

groteskna figura, jednooki detektiv, koji ne beži od toga da se šali na svoj račun, a

neretko mu se omakne komentar na engleskom jeziku, više u skladu sa žargonom

današnjeg tinejdžera, nego istraživača sa kraja XIX veka. Ovo višeglasje, parodiranje

jezičkog izraza na taj način što jedan muslimanski istraživač ubacuje engleske izraze

koji su više žargonski nego književni, takođe je umnožavanje, pluralizam iskaza koji

ima isti efekat kao i mešanje istorije sa fikcijom, iznošenje istorijskih, nepotvrđenih

tračeva koji donose sumnju, preispitivanje i skepticizam. Upravo zbog svega

navedenog, ubacivanje drugog jezika jeste jedan od postupaka postmodernističke

naracije.

U trenutku kada mu Jevrem prvi put saopštava da može da vidi mrtve i da razgovara

sa njima, Jusuf iznenađeno reaguje:

Don’t shit! I šta kažu?, navaljivao je Bosanac, ne prestajući da se smeška.“ (96)

Musliman povremeno ubacuje strane reči, poput gastarbajtera na privremenom radu u

Engleskoj, koji svesno ili nesvesno ovakvim govorom pokazuje da samo delimično

pripada balkanskom podneblju. Tako Jusuf objašnjava da:

71

Nisu hteli da iza ubistva stoji Mihajlo, jer ne bi uspeli da pošalju message. (136)

Nešto kasnije svatićemo da je upravo boravak u Londonu, na zahtev masonske lože,

razlog anglicizama u Jusufovom govoru. I da je ovo mešanje jezika u službi

oslikavanja Jusufove dualnosti, pošto na kraju romana biva jasno da je glavni cilj

bosanskog masonskog agenta zapravo da ubije Jevrema. Jusuf je duhovit, pomaže

Jevremu, ali mu se nikada do kraja ne može verovati. To potvrđuje i jedini ispovedni

momenat, Jusufov emotivni lom u kom priča o svom vanbračnom sinu koga nikad

nije video. U tom monologu od šest strana, nije izgovorio ni jednu englesku reč,

potvrđujući time svoju dvostruku ulogu. Kada su u pitanju emocije „ Ljubav i tuga

mogu se izreći samo na maternjem jeziku“(123).

Ovaj roman je obračun sa crkvenom ideologijom ali i sa zakonodavnom vlašću

predstavljenom u liku Trifuna Stojkovića, koji je po nalogu knjaza, stvarao tajnu

policiju Srbije. U romanu je on pomoćnik ministra unutrašnjih poslova.

Trifun nudi Jevremu piće:

„Piješ li pope?“, upitao je čovek napokon pogledavši u oca Jevrema. “Ima jedna kafana tu u blizini, ubi ova memla ovde.“

„Pijem ali biram društvo. A tvoje lice mi se uopšte ne sviđa, deluje nekako…pokvareno.“

Čovek sa zlatnim satom glasno se nasmejao i potapšao visokog popa po ramenu.

„Upoznaću te sa pokvarenijima. U poređenju sa njima, ja sam ko mlada nevesta. Čedna i poštena.“ (72)

I dalje dok sede u kafani i piju jednu za drugom, nastavlja se razgovor i ubeđivanje

između budućeg istražitelja Jevrema i osnivača tajne policije Srbije, Trifuna. Ministar

ubeđuje raspopa u nacionalne interese istrage objašnjavajući mu kako će raditi za

Srbiju i narod, a ne za neku od dinastija tvrdeći da služba nije „dinastička“, tj. da neće

raditi samo za interese dinastije. Jevrem mu ne veruje:

„Podseti me za koga bih ja to radio?“ , opet je pitao sveštenik.

„Za Srbiju“, rekao je Trifun, i u to ime podigao čašu.

„Misliš za knjaza Mihajla. Ili tebe.“

„Knjaz je Srbija.“

„Narod je Srbija. Vladari dođu i prođu.

„Uvek ćeš raditi za Srbiju. Ovo nije dinastička služba.“|

72

„Jevrem se nasmejao. “Ma ne. Narodna je. Napravljena da štiti interese Srbije i Srba.“ (73)

Jevrem Utvić ovim kolokvijalnim ma ne, koje je kraći oblik sarkastičnog kako da ne

izražava svoj skepticizam, pokazujući da ne veruje ministru policije. Pri tom se ističe

identifikacija vladara sa narodom, te se vladarske potrebe izjednačuju sa potrebama

nacije. Polarizaciju aktera, u kojoj su i policija i vladar negativni, možemo tumačiti ili

kao aluziju na savremene aktere srpske političke scene, ili kao ideju o usudu zle

sudbine i nemogućnosti promene. Prostor za kritiku je ipak otvoreniji. Jevrem ne

veruje tajnoj službi koja je tek u osnivanju. U Titovoj Jugoslaviji je bilo nemoguće

javno prokomentarisati rad organizacije OZNA, koja je kako definiše Leksikografski

zavod Miroslav Krleža, kasnije reorganizovana u tajnu policiju pod imenom UDBA

(Uprava državne bezbednosti). Danas ovu službu pod skraćenim nazivom BIA

(Bezbednosno informativna agencija) i dalje prate kontroverze i skandali (Opozicija o

Gašiću na čelu BIA: Politizacija tajnih službi) ali se rad agencije preispituje, kako u

medijima tako i u književnom delu. I Mirjana Novaković u svom romanu Tito je umro

piše upravo o tome. OZNA i UDBA su ipak delovale radikalnije i po ideološkim

direktivama. Roman Dragosava Mihajlovića Kad su cvetale tikve (1968) koji govori o

junaku čiji život, ali i sudbina čitave njegove porodice, biva uništena zbog jednog

malog sukoba sa članom OZNE. Predstava koja je rađena po ovom romanu,

zabranjena je, a nova izdanja nisu bila dozvoljena, dok sam autor odslužio godine

robije na zloglasnom Golom otoku (Кад су цветале тикве Драгослава

Михаиловића некад и сад).

Iako krimić ima jednostavnu strukturu, čine ga centralni zločin i potraga ili pokušaj

razrešenja, ovaj žanr u svom savremenom, hibridnom obliku, sve j više medij koji

reflektuje pitanja svakodnevnog života ili društvenih problema. Andreas Hedberg

daje primer takve refleksije analizom romana Visning pågor (2015) ili u prevodu

Otvorena vrata. Kako on opisuje, roman švedske autorke Sofie Sarenbrant fuzija je

nordic noir krimića i teme trgovine nekretninama koja poslednjih godina zaokuplja

švedsku javnost. U romanu se ispituju ubistva nekoliko vodećih moćnika na tržištu

nekretnina, i kako istraga na kraju pokazuje, ubica je osoba koja je želela da učini

nešto protiv monopolizma koji je zavladao u Švedskoj. Kriminalistički roman je

forma koja zaista može biti popunjena bilo kojom sadržinom tj. temom od javnog ili

kulturnog značaja i kako Hedberg zaključuje, to ovu formu čini univerzalnom (20).

Ukoliko savremenu popularnu književnost sagledavamo sagledavati u skladu sa

73

idejom Morettija, kao pitanje koje zahteva nov kritički metod, a ne kao zbirku

odabranih književnih dela, vidimo da se ova uloga kriminalističkog romana kao

kritičara savremenog društva uočava na mnogim književnim prostorima. I centralnim

i perifernim. Navedeni švedski roman, ali i prethodno spominjana književna dela i

naučni radovi koji se bave ovom temom to pokazuju. Moretti govori o simbiozi

lokalnih sadržaja i strane forme. Navedeni švedski roman je upravo primer tog

kompromisa. Kao i romani analizirani u ovom radu. Drugi veoma primenjiv termin u

ovom slučaju jeste glokalizacija Davida Damroscha, koja se može ostvariti u dva

oblika. Prvi je onaj u kom se lokalo izvozi u formi koja zadovoljava globalnu publiku

i drugi, o kom je upravo ovde reč, u kom se globalno na neki način uvozi na lokalno

tržište (Damrosch 112). Na taj način treba tumačiti i savremeni srpski krimić, i

sagledati ga u potpunosti kao deo svetske književnosti. Tu bih se složila sa

Hedbergom koji tvrdi da je žanrovska književnost daleko više svetska od

kanonizovane.

Forma je strana, dok je materijal lokalnog karaktera. Prateći šablon, delo je klasičan

detektivski roman sa elementima fantastike i mistike. Centralni motiv je ubistvo i

glavni narativ prati akcije kojima otkrivamo ko je ubica. Tipično za detektivku,

pratimo uzročno – posledični niz koji nam otkriva nove podatke i vode nas zapravo

obrnutim tokom ka početku romana, tj. do prvog ubistva koje je ujedno i razrešenje

zagonetke. Sadržaj je sa druge strane izrazito lokalan sa ličnostima iz srpske istorije i

radnja je smeštena lokalno. Kao i komentar likova u romanu koji je uvek usmeren ka

srpskom društvu i mentalitetu, istoriji i kulturi. Jevrem Utvić, neprilagođeni raspop, u

jednoj diskusiji sa pobratimom Jusufom, kaže:

„Imamo dve porodice koje se smenjuju na vlasti, pa narod uvek može ratovati za jedne protiv drugih. Srbima ne trebaju Turci da bi se pohvatali za guše.“

„Pa who is the best, jarane? Svinjari ili Evropejci?“, interesovao se hodža udobnije se nameštajući, kao da će još satima ostati da leži na minderluku.

„Ah, svi su sad Evropejci, dragi pobratime. Ne smeš da im pomeneš da su nekad krijumčarili svinje preko Save. Iz opanaka direktno u lakovane cipele. Poskidali kožuhe od svinjske kože pa stavili na sebe svilu i kadifu.“ (129)

Poslednji pasus ponovo aludira na savremena dešavanja i aktuelno pitanje i probleme

oko ulaska Srbije u EU. Jevrem Utvić, predstavljen je kao inteligentan čovek,

samosvestan i nezavisan, onaj koji logično razmišlja, mudro zaključuje i još uz sve to

74

zna tajne i onoga sveta. Vidi daleku i istinsku prošlost i iz toga izvlači zaključke.

Jasno mu je da su ideje koje određene političke struje promovišu samo paravan, te da

je svima zajednički cilj sopstvena korist. On je simbol slobodomislećeg čoveka

(ponovo paralela sa Ecovim junakom Williemom ) koji ne želi da bude deo mase i

koga masa zbog toga i odbacuje.

Desetak stranica kasnije, ponovo u razgovoru sa Jusufom, Jevrem Utvić komentariše

srpsku vlast:

„A ko ima Miloša?, pitao je sveštenik znajući da su svi srpski vladari na vlast dolazili dozvolom jedne ili druge sile. Narod se tu ništa nije pitao. (138)

Na taj način srpski vladari dolaze na vlast, dok sa vlasti odlaze voljom pojedinaca iz

sopstvenog naroda. Dok ispituje okolnosti Miloševog ubistva, u sobi u kojoj je knez

ubijen, Jevrem ugleda preplašenog starca, sklupčanog u ćošku sobe. U donekle

šekspirovskoj sceni, gde duhovi prošlosti najavljuju nove tragedije, utvara ukazuje još

jedan put da najveća nesreća jeste zapravo u narodu samom, takvom kakav je:

„Plaši me dete, to što ne mogu da se setim kad je srpskog vladara ubio neki stranac. Sami se poklasmo. A star sam, mnogo sam star. I mnogo pamtim.“

„Pa eto, kneza Lazara ubiše Turci“, smeškao se raspop, gledajući duha koji je ustao, prišao mu i seo na krevet.

„Nisam siguran, dete, da i on nije dobio nož u leđa. Sečivo ne zna čija ga ruka drži. Začas promeni pravac“, mudrovao je starac. (197)

Ovo preplitanje fikcije i istorije otvara pitanja verodostojnosti oficijelne istorije i

poverenja u njenu istinitost. U verovanju između činjenice da je cara Lazara ubio

Turčin i pretpostavke da ga je izdao neko od njegovih ljudi leži more novih

pretpostavki i sumnji, čije odjeke nalazimo i u ovom fiktivnom ubistvu kneza Miloša,

ili dalje, u događajima iz sadašnjosti ili bliže istorije ( recimo u ubistvu premijera

Zorana Đinđića 2003. godine).

Polazeći od latinske izreke da je istorija učiteljica života, roman Branislava

Jovanovića ne nudi optimističnu sliku. Nezadovoljstvo je opšte, i srpsko i tursko, i

žensko i muško, i vladara i podanika.

Sin kneza Miloša, Mihajlo, budući knez i vladar, sa apatijom gleda na svoju buduću

ulogu:

75

„Kaži mi…Jevreme…da ti ovoga trenutka predam presto...da li bi znao da vodiš Srbiju?“, progovorio je Mihajlo ozbiljnim glasom.

„Srbija se ne vodi, ona se tera gospodaru“, rekao je raspop i nasmejao knjaza.

U nastavku knez Mihajo govori o tome kakva je država čiji je on vladar:

„Mnogo je ubica u Srbiji, raspope. Krv, smrt, hajduci i razbojnici koji koji pljačkaju narod, oborknezovi koji ga takođe pljačkaju, pa kad im pripretim zatvorom, oni meni priprete bunom. Pa naoružaju narod da bi mogao da se bori za njih koji ga pljačkaju. A narod glup, kao i svaki narod, padne na obećanja da će im biti bolje.“ (285)

Ni suprotna, neprijateljska strana nema bolju sliku o trenutnoj situaciji. Uzun -aga

komentariše stanje u Srbiji i njegov komentar je ponovo aluzija na savremena

dešavanja u Srbiji u kojoj je pitanje emigracije i odlaska iz zemlje postala

najaktuelnija tema.

„Sad ti je pobratime, mnogo šaka upravljeno ka Srbiji. Sa svih strana.“

„Šta hoće?“

„Potomci Crnog Đorđa hoće da se vrate na vlast. Turci da opet vladaju ovde. Austrijanci hoće Bosnu i svoje ljude na čelu Srbije. Rusi će prevariti Mihajla obećavajući mu pomoć samo da ga odmaknu od zapada. A o zloj krvi u narodu, koju je posejao Miloš, preko ustavobranitelja, ne želim ni da pričam. Znaš li šta su nas Turci učili u voljnim školama kada su nas oteli od majke i zemlje? Da bi vladao Srbima, samo im obećaj osvetu i vlast. Eh, džanum, prokleto je ovo parče zemlje, a toliki ljudi izginuše zbog njega. Pobeći odavde…jeste, odavde se mora pobeći. Na bilo koju stranu sveta. Na nebo ili pod zemlju. Ovde se, bre, i vetrovi svađaju…“ (225)

Iako roman ne odlikuje istorijski revizionizam, već bi se pre moglo govoriti o kritici

pojedinih istorijskih ličnosti, njihovih postupaka ali i kritici mentaliteta srpskog

naroda, sličnost u narativu i karakterizaciji književnih junaka sa junacima romana

Dejana Stojiljkovića je očigledna. Čak su i korice romana donekle slične pošto je i na

jednom i na drugom u prvom planu starinski nož ili mač. Glavni junak Jankovićevog

romana, Jevrem Utvić podseća fizički na Nemanju Lukića iz Konstantinovog

raskršća. I jedan i drugi su nešto više nego obični ljudi. I Utvić bi rukom veštog

crtača lako mogao biti pretočen u strip heroja: krupan, jak, dugokos, markantan a u

svešteničkoj odori i problematičnog ponašanja. Miljenik žena. Romantična verzija

antiheroja. Koji uz sve to poseduje neverovatnu moć komunikacije sa dušama umrlih .

I on bi mogao biti strip junak. Srpska verzija Dylan Doga. Iako delo obiluje klišeima

76

o sveopštoj zainteresovanosti sveta za Srbiju i velikoj ulozi države na svetskoj

političkoj sceni, očigledna je dominacija kritike srpskog naroda, i kako roman do

kraja sugeriše, ideje da pojedine osobine tj. mane tog naroda predstavljaju osnovni

uzrok istorijskih problema na balkanskom području. Roman predstavlja tu osobinu

kao nepromenjivu, a situaciju kao neminovnu i propast kao sudbinsku. Tako da iako

do kraja ne sasvim revizionistički, roman ipak daje jednu varijaciju i dopunu

oficijelne istorije u kojoj se pre svega dinastija Obrenovića predstavlja sa svim svojim

manama i slabostima. Poput istorijske žute štampe, širi realan ili fiktivan prljavi veš

jedne od najmoćnijih i najvažnijih srpskih porodica. Kako onda tumačiti ovaj krimić,

koji ipak jeste nešto više nego običan krimić, ako ne kao pokušaj oslikavanja jedne

drugačije istorije u odnosu na onu koju čitaoci poznaju iz školskih udžbenika. I

svakako kao jedan potpuni, postmoderni žanrovski roman koji doduše ne zauzima

tako visoke pozicije poput Ekovog Imena ruže ili Osterove Njujorške trilogije, ali

donosi novinu na srpsku književnu scenu, jedan alternativni prikaz prošlosti koja opet

uzrokuje dalja preispitivanja i postavlja pitanja koja su, kako smatra Brian McHale

(1952), upravo ona zbog kojih je i konstruisana postmodernistička književnost. Ne

možemo više verovati u postojanje „činjenica“ i „istinina“. Kako je moguće verovati

u jednu, neprikosnovenu Istoriju nakon predstavljanja svih ovih mogućih istorija

(Scaggs 139)? Ovakva fuziona, istorijsko - revizionistička književnost meša istoriju i

fikciju, menja im mesto, tako da fiktivna istorija dolazi na mesto „prave“ istorije, dok

se realan svet gubi negde u tom mešanju. I onda na kraju, potpuno postmodernistički,

McHale postavlja pitanje o verodostojnosti upravo tog sveta. Sa čime ga to možemo

uporediti da bismo mogli potvrditi da je realan? (McHale 96)

Jovanović ovim romanom ipak ne zadire toliko duboko u filozofska pitanja, te bih se

na kraju ponovo osvrnula na esej Hedberga koji iako u savremenom švedskom

krimiću vidi očiglednu kritiku savremenih društvenih problema, ne zanemaruje ni

odlične marketinške sposobnosti izdavačkih kuća i dobru poslovnu strategiju,

prilagođenu pre svega švedskom pa i svetskom tržištu (21). Slično bi se moglo

zaključiti i za ovaj roman, koji iako kritikuje postupke kako vlasti, tako i naroda, ipak

to čini dovoljno pitko i zanimljivo, kako bi privukao najveći mogući broj čitalaca a

time i kupaca.

77

2.4 SKANDALIZOVANJE KLASIKE

Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković – Kainov ožiljak (2014)

Drugi Stojiljkovićev roman koji će biti analiziran u ovom radu je zanimljiv pre svega

po tome što je pisan „u četiri ruke“, tj. u saradnji sa Vladimirom Kecmanovićem

(1972). Ovakav način saradnje, posebno na polju kriminalističke, ili uopšteno

žanrovske literature novina je na srpskoj književnoj sceni, a svakako uticaj modernih

svetskih dešavanja. Oba autora imaju već nekoliko objavljenih romana iza sebe i

obojica su se oprobala u žanru kriminalističkog romana ili pripovetke.

Kao i u prethodnom romanu Dejana Stojiljkovića, vreme dešavanja je ponovo Drugi

svetski rat, preciznije sam početak rata i događaji koji prate predaju tadašnjeg kralja

Jugoslavije i potpisivanje Trojnog pakta. Centralna ličnost je najpoznatiji pisac i

jedini jugoslovenski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Ivo Andrić. Mesto

dešavanja romana je najvećim delom smešteno u Berlin, u kome se Ivo Andrić nalazi

na mestu ambasadora kraljevine Jugoslavije.

Iako najavljivan i reklamiran kao krimi roman, sa elementima političkog trilera, ovom

romanu zapravo nedostaje klasičan zločin, misterija tj. ubistvo. Zagonetka na neki

način postoji, pošto Andrić iz nekih ličnih pobuda pokušava da otkrije ko je zapravo

Štefan Krajski, autor knjige, koju je spasio od sigurnog nacističkog plamena . Ali

pravo uzbuđenje ili akcija koju bi triler trebalo da sadrži ovaj roman ne poseduje, kao

ni zločin ili nešto što bismo mogli definisati kao centralnu misteriju. Radnja je

statična, pasivna, i veliki deo romana je introspektivno, meditativno razmišljanje

samog Andrića sa aluzijama na njegova poznata književna dela. Tragajući za autorom

knjige Kainov ožiljak, glavni junak Ivo Andrić proživljava najteže godine svog

života, gledajući kako nacističko ludilo uzima maha i dok država koju on u Berlinu

predstavlja srlja u očiglednu opasnost i uništenje. U tom balansiranju između

nacističke vlasti u Berlinu, vlasti u kraljevini Jugoslaviji i pokušaju da sačuva svoju i

glave svojih prijatelja, glavni lik razmišlja i o svom književnom delu, likovima koji će

kasnije oživeti u njegovim romanima i pripovetkama.

I ovaj roman utemeljen na opsežnim istorijskim istraživanjima, u kom ključne uloge

igraju autentične istorijske ličnosti. Tu su pored samog Andrića i Milica Babić, i njen

78

suprug Slobodan Jovanović. Od nacističkih istorijskih imena u romanu susrećemo

Hitlera, Himlera, Geringa… Za razliku od Konstantinovog raskršća , ovde radnja sve

vreme ostaje u domenu realnog. Nema izmišljenih fantastičnih i nestvarnih stvorenja.

Samu autentičnost autori pre svega grade uz pomoć intertekstualnosti, postojećih i

fiktivnih dokumenata i tekstova, koji uz pokušaj oslikavanja autentičnog ispovednog

Andrićevog tona, čitaoca treba da uvere u realnost događaja koji su se u romanu

desili. Nastojeći da rekonstruišu tok misli velikog pisca, Stojiljković i Kecmanović

pokušavaju da rekonstruišu i složenost i ritmiku njegove karakteristične rečenice.

Tako na momente roman pokušava da „zvuči“ andrićevski:

„Kad je čovek mlad, čini mu se kako ga svaka muka koju preživi čini jačim. I čim muka prođe, oseća se ako ne baš snažnijim nego pre no što ga je snašla, a ono barem netaknutim. (107)

Dato je mnoštvo aluzija, citata i parafraza koje upućuju na svetski poznata književna

imena i dela, od Dostojevskog, Meše Selimovića, Crnjanskog do samog Ive Andrića i

njegovih književnih likova: Anike, Mustafe Madžara, Aske, …U suštini bi se ovaj

roman mogao definisati kao parodija kriminalističkog žanra. Delo u kom intertekst

toliko prevladava, da to postaje njegovo dominantno obeležje, menja se na planu

semiotike i postaje parodija. Isto važi i za kriminalistički tekst koji ulazi u domen

fantastičnog gde na primer detektiv istražuje zločin u fantazijskom ili fantastičnom

okruženju).Takav tekst više ne može biti shvaćen kao detektivka već kao parodija

detektivskog romana (Milutinović 2012: 108). Roman obiluje intertekstualnim

referencama povezujući na taj način prošlost sa sadašnjim vremenom. Upotrebom

interteksta prošlost se nanovo prezentuje, sada u nekom novom obliku, i dovodi u

pitanje njenu autentičnost, jer i sama istorija je konstruisana pomoću drugih tekstova

(Hutcheon 199-200). Stojiljković je i u prethodno analiziranom romanu preispitivao

istoriografiju Drugog svetskog rata i Jugoslavije. I ova priča je smeštena u sličan

vremenski okvir, samo sada fokusirana na okolnosti izbijanja, tj. Drugog svetskog

rata. Pišući jedno parodično delo ovaj dvojac problematizuje naše znanje o poznatim

događajima. Fokusirajući se na narativ Drugog svetskog rata i jugoslovensku lošu

diplomatiju, jasno je ko je autoritet koji Stojiljković (a ovim romanom i Kecmanović)

dovodi u pitanje. Kao komentar čini se veoma prikladan citat naratora iz romana

Sramota S. Rushdiea:

79

Istorija je prirodan odabir. Mutantne verzije prošlosti bore se za dominaciju, iskrsavaju nove činjenice a stare, gmižuće istine priterane su uza zid, sa povezom na očima i puše svoju poslednju cigaretu. Samo mutacije snažnih preživljavaju. Slabi, bezimeni, poraženi, za sobom ne ostavljaju skoro ništa. Istorija voli samo one koji njome gospodare: to je odnos uzajamnog porobljavanja. (citirano prema Hutcheon 202)

Jednostavnije rečeno – istoriju pišu pobednici. Kao što je i preispituju, i pišu iznova.

Dvojac Stojiljković/Kecmanović koristi se i senzacionalizmom, upotrebljenim i u

prethodno analiziranom Stojiljkovićevom delu. Dok su u Konstantinovom raskršću

senzanciju gradile teorije zavere i neka nova viđenja poznatih istorijskih događaja,

ovde se to čini slikanjem života i situacija nekarakterističnim za život i delo Ive

Andrića.

Fiktivna poseta pisca nečemu što bi se najbliže moglo opisati kao bordel, voajerisanje,

misli i reakcije koje te scene donose, nespojivi su sa Andrićem za koga se ništa

drugačije ne zna nego da je bio oličenje pristojnosti, uzdržanosti i diplomatije. Mlada

nemačka prostitutka, za koju se ispostavlja da je zapravo buduća Anika, poznata

kobna lepotica iz Andrićeve priče, na neki način sramoti nobelovca. Kao kada bi neka

od njegovih poznatih pripovedaka bila objavljena u časopisu Plejboj. Možda ta scena

ne bi bila toliko neprijatna, da se autori kroz ceo roman nisu trudili da što vernije

predstave lik i misli Ive Andrića. Stiče se utisak da je ovaj postupak autora kao krajnji

cilj imao šokiranje čitalačke publike, podilaženje nekom prostijem čitalačkom ukusu,

a sve u svrhu što bolje promocije romana. Time i dalje ostajemo u domenu žanrovske

književnosti, samo što sada ulazimo u prostor pornografskog žanra.

Gledano sa aspekta upravo popularne literature, uplitanje senzacionalističkih,

ljubavnih i erotskih elemenata je uobičajeno. Time se uvek podiže interesovanje

publike i širi čitalački krug. Ana Radin je još je osamdesetih godina prošlog veka

istakla ovu osobinu kao suštinsku razliku između umetničke i trivijalne

književnosti.9Ako krimić posmatramo kao produkt, koji u mnogome zavisi od broja

prodatih primeraka, ovakvo kombinovanje žanrova u romanu biva opravdano. Ipak,

9 Ana Radin ukazuje na semantiku motiva gde se sva razlika nalazi u različitom pristupu istovetnim motivima. Dok dela visoke, umetničke književnosti teže ka semantičkoj kompleksnosti, objektivizaciji i produbljivanju, isti ti motivi u trivijalnoj književnosti dobijaju ekscentričan, senzacionalan ili čak devijantan oblik. (Radin 45)

80

uz svo nastojanje autora da Andrića prikažu što vernije, ove eksplicitne erotske scene

sa glavnim junakom više narušavaju ravnotežu romana, nego što joj doprinose.

Fantastičnih bića, vampira i vukodlaka u ovom romanu nema, iako se u jednom

trenutku pojavljuje major Nemanja Lukić, glavni junak romana Konstantinovo

raskršće. Na taj način, autori uokviruju i objedinjuju prostor ova dva romana,

nastavljajući priču o ovom majoru, vampiru i engleskom agentu. Istovremeno, realan

svet, u kome deluje Ivo Andrić, na ovaj način biva uvučen u fantazijski svet vampira,

čime se žanrovska definisanost još više komplikuje. Na kraju, uvođenje jednog

književnog lika u više različitih dela možemo tumačiti kao serijalnost, što jeste jedna

od ključnih odlika detektivskog žanra, gde glavni junak ili detektiv, sa svakom novom

knjigom, rešava novi zločin. Isto tako nalikuje klasičnoj holivudskoj serijalizaciji, u

vidu nastavaka, gde se na neki način ovaj roman nadovezuje na Konstantinovo

raskršće, postajući još jedna epizoda u serijalu, veza koja vodi do nove priče koju

možemo očekivati u budućnosti. Uvođenje Nemanje Lukića u ovaj roman, zapravo je

klasičan elemenat krimića na neki način.

Kao i prethodni, i ovaj roman ponovo postaje poligon za plasiranje komentara o

pojedinim istorijskim dešavanjima ili karakteristikama samog naroda, sve vreme

iskazane mislima glavnog junaka, Ive Andrića:

„Predstavnik zemlje kojoj je, kao slovenskoj, ropska uloga bila predodređena, a kojoj je, budući da su je stvorili Srbi, neprijatelji dve imperije koju je nacistički Rajh baštinio, gotovo izvesno bila namenjena sudbina gora čak i od ropske… (51)

Srbija se predstavlja kao stradalnik i iskonski neprijatelj nacističke imperije. Sa druge

strane, jugoslovenska država reprezentuje sve negativno. Odluke koje sprovodi njena

vlada, rezultiraju propašću i razočaranjem. Naredni citati deo su razmišljanja

jugoslovenskog diplomate.

„Iako nije krio razočaranje zajedničkom državom, trudio se da u njoj nađe što bolje mesto pod suncem.“ (42)

„Kao da su oni koji u Beogradu odlučuju, ako tamo iko i o čemu uopšte odlučuje, na trenutno najznačajnije poslanstvo na svetu – naprosto zaboravili!?“ (53)

81

„Upravo takva bila je jugoslovenska država.

Prerano ostarela za svega nešto više od dve decenije, istrošena još pre nego što je nastala – bolesna od razočaranja onih koji su je sanjali.“ (280)

Kao i u prethodnom romanu, polarizacija je jasna u odnosu negativac -nacistička

Nemačka i pozitivac -sam Andrić, dok npr. jugoslovenska država ne ostavlja

pozitivnu sliku. Naprotiv. Donekle opsesivno, svaki komentar vlasti u tadašnjoj državi

je selektivan, uvek negativan, te na taj način forsira krivicu Jugoslavije i

nesposobnosti tadašnje vlade za tragediju Drugog svetskog rata.

Ovakav komentar ponovo izaziva reakcije čitalaca i kritike. Generalizacije nalik

onima iz Konstantinovog raskršća bez dvojbe se mogu pripisati Stojiljkoviću, mada je

i Kecmanović ima sličnih sklonosti (obojica sarađuju na scenariju za seriju o kojoj će

kasnije biti reči, a koja takođe sadrži slične komentare). Sami autori to moguće

planski rade, provocirajući jedan deo publike i kritike, te i na taj način promovišući

knjigu. U intervjuu povodom objavljivanja ove knjige, Dejan Stojiljković izjavljuje

da ponovo očekuje negativne kritike i osude za istorijski revizionizam (Berlin, rana

koju Andrić nije preboleo). Komentari čitalaca na taj tekst dokazuju da su očekivanja

autora sasvim opravdana.

Nakon čitanja dva romana koje potpisuje Dejan Stojiljković, najjači utisak i

karakteristika oba romana, iako žanrovski ipak različita jeste revizionistička

reinterpretacija istorije u jednom holivudskom maniru, sa šokantnim rešenjima,

kratkim rezovima i moderno oslikanim junacima. Međutim, sve zajedno čini se

previše. Ma koliko ovaj komentar nalikovao na Salijerijevu zajedljivu kritiku

Mocartove muzike iz čuvenog filma Miloša Formana, upravo je harmonija ta koja je

narušena pretrpavanjem romana različitim elementima i nastojanjima autora da

šokiraju publiku. Ovaj roman, iako najavljivan kao krimić, zapravo nema ni osnovnu

motivaciju, niti zločin koji iz toga proizilazi, te ni samu katarzu, koja ni trebalo da

bude u osnovi jednog kriminalističkog dela. Tako da, suprotno nastojanju izdavačkih

kuća da roman promovišu kao detektivski, on to svakako nije, ali jeste revizionistički,

uprkos nastojanjima autora da negiraju tu karakteristiku.

82

3 TELEVIZIJSKA POSTMODERNA

Senke nad Balkanom (2017-)

Poslednje poglavlje ovog rada, i na neki način zatvaranje teme posvećeno je

televizijskoj obradi kriminalističkog žanra, i uže gledano, kriminalističkog žanra sa

istorijskom podlogom.

Ono što je očigledno, ne samo u domaćoj, nego i u svetskoj televizijskoj, ali i filmskoj

produkciji, jeste upravo dominacija serijala kao forme, i popularnost mini serijala ili

filmova u nastavcima. O ovom fenomenu raspravlja Glen Creeber u svojoj knjizi

Serial Television – Big drama on the Small Screen (2004), navodeći nekoliko razloga

za porast gledanosti serija. Prvi razlog je trajanje epizode, gde je forma od sat

vremena daleko prihvatljivija današnjem gledaocu, nego recimo forma filma koji sve

češće prelazi trajanje i od dva sata. Kao drugi razlog, naveden je termin u kojem se

serijal emituje, najčešće nakon glavne informativne emisije ili sportskog događaja,

oko 20 ili 21h, koji ostavlja dovoljno vremena gledaocima i da se opuste uz serijski

program, ali omogućavaju i vreme potrebno za pripremu i odmor za sledeći radni dan.

Jednako važni su i shematičnost, i likovi u serijalu koji imaju važnu ulogu poznatih

lica, pošto se publika rado vraća očekivanom. Krimi serije odlikuje i neizvesnost ili

misterija završetka, te gledalac željno očekuje sledeću epizodu, kako bi zadovoljio

svoju znatiželju (2). Sve ove osobine identične su glavnim odlikama klasičnog

kriminalističkog romana. Uz to serijal daje jednu širinu autoru, pružajući mogućnost

otvorenog narativa o kom je pisao Umberto Eco. Kao takva, forma televizijske serije

pogoduje ekranizaciji velikih istorijskih tema i događaja. Iste takve mogućnosti pruža

ekranizacija poznatih književnih serijala. Nije redak slučaj da veoma uspešna

književna dela postaju još uspešnije serije ili filmovi. Sherlock Holmes je doživeo

nekoliko veoma uspešnih televizijskih i filmskih adaptacija, dok je serija Poirot, sa

Davidom Suchetom u glavnoj ulozi, planetarno proširila slavu ovog junaka iz zlatnog

vremena krimića. Filmske verzije avantura Jamesa Bonda već decenijama

predstavljaju senzacije čiji nastavci uvek izazivanju ogromnu pažnju publike i za koje

se može reči da su odavno nadmašili uspeh romana Iana Fleminga. Navedeni primeri

filmske su obrade klasičnih kriminalističkih romana, ali ova tendencija nije zaobišla

niti savremeni roman, niti je rezervisana isključivo za produkciju engleskog govornog

83

područja. Dobar primer je serijal od tri filma po romanima Stiega Larssona, poznat

kao Milenium trilogija. Da skandinavski noir i na malim ekranima doživljava uspeh,

potvrđuje i uspeh serijala Most švedsko-danske produkcije, višestruko nagrađivan i

planetarno poznat. Ovaj serijal emitovan je i na lokalnoj, novosadskoj televiziji te je i

srpska publika upoznata sa avanturama neobične detektivke Sage Noren. Primera je

mnogo i svi potvrđuju isto, da savremena publika uživa u kriminalističkim filmovima

i serijama, sigurno daleko više nego u romanima. Način plasiranja i emitovanja

serijala svakako doprinosi ovakvom razvoju situacije. Velike produkcijske kuće poput

HBO ili Netflix imaju svoje servise i kanale na kojima gledalac može da bira šta će da

gleda, može da bira vreme, broj epizoda te je na taj način omogućen potpuni komfor

savremenoj publici.

Ni srpska filmska industrija nije ostala imuna na ovakav razvoj događaja. Izdvojila

bih dva serijala koja su postigla ogroman uspeh i gledanost. Ono što je važno

napomenuti u ovom slučaju jeste da su u pitanju serije kriminalističkog sadržaja, do

skora potpuno netipične za srpsku televizijsku produkciju. Prvi od ovih serijala, Ubice

moga oca (2016 - ), kao centralni motiv ima dešavanja u savremenom Beogradu, dok

je drugi, pod nazivom Senke nad Balkanom (2017 - ) baziran na preplitanju istorijskih

događaja i ličnosti sa fiktivnim dešavanjima.

Nas interesuje ova druga serija, pošto u potpunosti dopunjuje sliku o poziciji i razvoju

savremenog kriminalističkog žanra.

Serijal Senke nad Balkanom veliki je međunarodni projekat u režiji Dragana

Bjelogrlića, proslavljenog srpskog glumca srednje generacije, koji se u poslednjih

nekoliko godina sve više pojavljuje kao reditelj, iako u ovom serijalu igra jednu od

glavnih uloga, ali je i glavni čovek produkcije, kao i saradnik na scenariju. Na tekstu

su pored njega sarađivali i čuveni scenarista Stevan Koprivica, zatim mlada Danica

Pejović, ali i dva autora čije je pisano delo već analizirano u ovom radu: Dejan

Stojiljković i Vladimir Kecmanović. Oni su potpisnici scenarija za najveći broj

epizoda, dok su na pojedinačnim epizodama sarađivala manje poznata imena poput

Bobana Jevtića i Đorđa Milosavljevića. Projekat je nastao u saradnji sa ruskom,

makedonskom i produkcijom Republike Srpske i predstavlja nesvakidašnji projekat

kada je srpska televizijska produkcija u pitanju. U nekoliko navrata najavljivan kao

prvi postmoderni televizijski projekat, serija Senke nad Balkanom dobila je pre svega

84

dobru podršku države, kako finansijsku, tako i prostornu. Izgrađen je ceo mali grad

samo za potrebe serije, što je ogroman izdatak za budžet jedne siromašne zemlje

poput Srbije. Ovakva uloga države u realizaciji ide u prilog optužbama za istorijski

revizionizam, koje je serija Senke nad Balkanom između mnoštva hvalospeva, dobila

od strane kritike.

Sam autor Dragan Bjelogrlić u intervju datom dnevnom listu Blic 2017. godine,

definisao ovo ostvarenje kao postmoderna televizija:

Ovo je serija koja je estetski, dramaturški, narativno nešto što je drugačije u odnosu na sve što sam do sada radio. Plus opredeljenje da bude mešavina istorijskih fakata i fikcije sa elementima trilera i mistike, dakle jedna prava televizijska postmoderna (GOST "BLICA" Dragan Bjelogrlić: Srbi ne menjaju nameštaj, a ne politički sistem za koji se slažemo da ne valja).

I ovaj projekat kao i svi izdvojeni romani u analizi jesu kako definiše Linde Hutchion,

istorijska metafikcija, o kojoj je već bilo reči u ovom radu. Serijal zaista odlikuje sve

već rečeno za istorijsku metafikciju u književnosti. Ono što je razlika, jeste sam

format tj medij. Kako je uticaj televizije daleko snažniji i rasprostranjeniji i efekat koji

izaziva plasirana ideja mora biti u skladu sa tim tj. daleko jači. Serija prikazuje

alternativno viđenje dešavanja na području Kraljevine SHS i balkanskog podneblja u

periodu između dva rata, te i možemo raspravljati o mogućim istorijama u množini i

na taj način potvrditi definiciju serije kao postmoderne.

Tipično za savremene serijske programe, i ova je građena na preplitanju glavnog

narativa, sa više sporednih, koji se s vremena na vreme ukrštaju, ali i razdvajaju,

usporavajući razrešenje. Na kraju serijala, sve se ove sporedne priče stapaju u jednu, u

službi centralnog narativa i razrešenja glavnog zločina.

Istorijski okvir prve sezone obuhvata period nakon Prvog svetskog rata, konkretno

1928. godinu, sa povremenim izletima u 1925. Dragan Bjelogrlić objašnjava da se

zainteresovao za ovaj period dok je radio na filmu Montevideo, bog te video ( 2010),

te da ga je inspirisalo to da se o ovom delu srpske istorije ne zna toliko mnogo, a

prepuna je kontroverzi i intriga. Između ostalog, u nekoliko intervjua on napominje da

je dvadesetih godina prošlog veka Interpol nazivao prostor tadašnje Kraljevine SHS -

Kolumbijom Balkana (Opijum u Kraljevini Jugoslaviji: Kako je banda Danila

Tomasovića preuzela posao od Rusa). U Beogradu, koji je prikazan romantično,

85

nostalgično, kao prostor velikih umetničkih dešavanja, glamuroznih žurki u bogatim

salonskim stanovima, na kojima beogradska buržoazija obučena po poslednjoj modi,

luduje uz opijum, alkohol i seks. Sa druge strane, predgrađe je prikazano onako

kakvim ga znamo iz istorijskih knjiga (Čalić 132-133), blatnjavo, nerazvijeno,

prljavo, bez sanitarnih uslova i prepuno kriminala. Jatagan mala je deo Beograda koji

je zaista postojao i imao ovako lošu reputaciju. Srušen je 1960. godine. U takvom,

klasno podeljenom Beogradu, počinju da se dešavaju neobični zločini, neko odseca

glave u mističnim, i na prvi utisak, ritualnim ubistvima. Traga se za bogatstvom

Romanovih koje je pokriće za predmet daleko veće vrednosti i moći. U pitanju je

Longinovo koplje, kojim je po predanju, rimski vojnik prekratio muke umirućem

Isusu. Ovo koplje donosi neverovatnu moć onom ko ga poseduje. Situaciju dodatno

komplikuju unutrašnji i spoljašnji politički problemi Kraljevine SHS. Tu su i

makedonska teroristička organizacija VMRO, koja traži nezavisnost, zatim razuzdani

i upleteni u nelegalne poslove Beli Rusi, koji su u Beogradu pronašli privremenu

zaštitu nakon raspada carske Rusije. Tenziju dižu razmirice u kraljevskoj porodici

Karađorđevića i ispadi ludog Aleksandrovog brata, princa Đorđa i ne manje bitna

nastojanja domaćih mafijaša koji uz saradnju sa lokalnim organima vlasti pokušavaju

da preuzmu monopol nad trgovinom i preradom maka. Dragan Bjelogrlić glumi

glavnog inspektora, Andru Tanasijevića -Taneta, ratnog heroja, dok njegovog mladog

pomoćnika, Stanka Pletikosića igra Andrija Kuzmanović. Ovakav duo, starog,

iskusnog inspektora, pronicljivog ali uništenog životnim nedaćama i opijatima i

mladog, svežeg kolege „žutokljunca“ koji u istrazi primenjuje metode naučene na

visokoškolskim ustanovama u zemljama razvijene Evrope, potpuni je stereotip, kako

pisanog tako i filmskog kriminalističkog žanra. Kao i tip muškarca, detektiva,

predstavnika autonomne figure falocentrične zapadne kulture čiji se maskulitet

identifikuje sa potragom za znanjem, dok se feminitet poistovećuje sa predmetom

potrage (Messent 86). Tako da se podela uloga u ovom serijalu može definisati kao

tradicionalna i tipična za serijale sa istorijskom tematikom. Muškarac ima dominantnu

ulogu, dok je žena najčešće žrtva, ili u boljem slučaju femme fatale (u seriji lik Maje

Davidović) ili pomoćnica detektiva (u seriji pomoćnica glavnog forenzičara dr Bojana

Arsić). Ništa manje tradicionalno (za srpsku kinematografiju) je svođenje ženskih

karaktera na telesno, te je ženska golotinja sveprisutna i dominantna, kao i eksplicitne

scene seksa, koje kolumnista Peščanika, Jovana Đurović dobro tumači kao omiljene

među srpskom publikom, a time i marketinški mudre strategijske poteze autora ovog

86

serijala. Vulgarne nisu samo preterane i suvišne scene seksa i golotinje, već i

vokabular glavnih junaka, koji svi, bez izuzetka koriste ružne reči i psovke. Pri tom

psuju svi, te se stiče utisak jedne opšte vulgarnosti, bez obzira na materijalni status,

položaj u društvu, obrazovanje ili pol. Đurović uočava da su gole ženske grudi jedini

i zajednički elemenat komoditeta siromašnog i glamuroznog Beograda, ali i jedan od

elemenata uspostavljanja veze između savremenog i fiktivnog istorijskog konteksta

(Senke nad Balkanom kao revizija istorije).

Ipak, da se sve svodi samo na žensko telo, ne bih se složila, pošto se kroz opise

likova, njihovih postupaka ali i konkretnih izjava, mogu uočiti aluzije na trenutne

probleme i pitanja koja zaokupljaju srpsku javnost. Od ovakve tvrdnje ne beži ni sam

reditelj i glavni čovek projekta, Dragan Bjelogrlić:

Inspirisale su me ta ogromna korupcija i povezanost kriminala i sprege kriminala i vlasti. I onda naravno kada sam te neke stvari poređao, prosto sam došao do toga da postoji jedna istorijska konstanta koja važi za ove prostore, jer je jako bitno da kada radite neko umetničko delo koje se vraća u prošlost, bitan je momenat iz koga vi to radite. Mi iz 2017. se vraćamo u 1928. gde projektujemo ono što se nama dešava danas negde u ono vreme kojim se tada bavimo. Između ostalog je i to zadatak jednog umetničkog dela - pokušavamo da nađemo neke kauzalnosti, neke stvari koje su iste, nepromenjive, neke stvari koje se ponavljaju, koje jako liče na ovo današnje vreme (SENKE NAD BALKANOM: Istina ili fikcija?)

Nemoguće je ne pomisliti na trenutna dešavanja u Srbiji u trenutku kada princ Đorđe

u četvrtoj epizodi, deli besplatno hranu siromašnim žiteljima Jatagan male i

komentariše kako su svi ljudi isti pred bogom. Na duhovito dobacivanje osobe iz

gomile da svi ipak nisu isti pred kraljem (Aleksandrom Karađorđevićem), Đorđe

odgovara:

„ Ta ti je dobra, moj prijatelju, ali znaš kako moj braca, lepi Aca, nije ti on baš mnogo pametan i dalekovid čovek, pa vodi ovu državu pravo u propast. A prati ga armija lelemuda i mrsomuda. Ali ničija nije do zore gorela.“

( 4. epizoda, 2.15 min)

Mnoštvo je aluzija na današnju političku situaciju u Srbiji moguće pronaći u ovoj

izjavi. On najbanalnijih podudaranja ličnih imena čelnih ljudi države, do rezultata

rada nekadašnje i sadašnje državne uprave.

87

Serijal problematizuje autoritet svih važnih institucija države: sud, policiju i vojsku.

Zakonodavna vlast najgore prikazana, te pored toga što su korumpirani i bez

integriteta, ni intelektualno nisu najsvetliji predstavnici ljudske vrste. Sve već rečeno

o postupcima književnog dela koji oslikavaju nepoverenje jedinke u ove institucije,

važi i za TV serijal. Pored eksplicitnog ukazivanja na korumpiranost i nesposobnost

policije, nepoverenje u rad državnih službi demonstrira i glavni junak Tane, inspektor

koji vodi istragu. Koristeći se stereotipom hard -boiled tradicije, u kom je glavni

detektiv zavisnik od droge ili alkohola, omrznut od ove korumpirane grupe

predstavnika zakona te u jednom momentu i suspendovan, serija Senke nad Balkanom

samo potvrđuje ideju o nedostatku poverenja u državne organe. Pojedinac koji

preuzima pravdu u svoje ruke (pošto nema podršku sistema), i pri tom biva kažnjen tj.

suspendovan, svakako je paradigma gubitka vere u pravnu državu (Robbins 49).

Dijalog dva glavna junaka, Taneta i inspektora Pletikosića, nakon očiglednog

nastojanja šefa policije da ukloni dokaze koji pokazuju korumpiranost i greške

žandara oslikavaju upravo opisano nepoverenje:

„ Reci mi, kako ti izdržavaš sve ovo? Zar ti ne vidiš da on nama vezuje ruke sve

vreme? I šta da radimo sad?“

Tane mu na to odgovara:

“ Uvek radi suprotno od onoga što ti je naređeno i nećeš se zajebati. Samo polako i

oprezno.“


Policiji ne veruje ni profesor Reiss, jedan od stvarnih istorijskih ličnosti koje su

upletene u ovu priču. Rudolphe Archibald Reiss (1875 – 1929) je bio švajcarski

forenzičar, publicista, doktor hemije i profesor na Univerzitetu u Lozani. U Srbiji se

zatekao nakon Prvog svetskog rata, istražujući zločine nemačke, austrougarske i

bugarske vojske nad civilnim stanovništvom. Poznat je kao jedan od pionira forenzike

ali i kao dobar poznavalac srpskog naroda i mentaliteta. Srpski narod je svojim radom

mnogo zadužio, i ipak na kraju ostao potpuno razočaran. Njegova knjiga Čujte Srbi

(1928) govori o srpskom narodu, njegovim vrlinama i manama, i mnoge od izrečenih

Reissovih tvrdnji čine se svežim i tačnim i danas.

88

Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je "štićenik" političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.

Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju. ( Srbi u svom ogledalu)

Reiss je pisanje ove knjige u kojoj govori o uzrocima srpskih problema završio

upravo 1928. godine, te se može reći da su stavovi i razočarenje koje je doživeo

nakon toliko godina života i rada u Srbiji, preneseni i u fiktivni svet ove

kriminalističke serije. U četvrtoj epizodi, dok ga inspektor Pletikosić moli za pomoć,

odgovara:

„Ne dolazi u obzir. Ja sam sa srpskom policijom završio. Vi Srbi ste dobri samo u

ratu. Ne verujem da umete da živite i u miru.“

(4. epizoda, 16.10 min)

U krimi romanu Nenada Novaka Stefanovića, Ubistvo u Kapetan Mišinoj (2016),

Reiss takođe ima ulogu policijskog konsultanta, a takođe ima i sličan komentar

srpskog mentaliteta:

Kao što vam je poznato, pristao sam da u životnom računu budem na minusnom saldu

zarad prava da govorim ono što mislim. Tu osobinu vi Srbi smatrate slabošću.

Pretvornost u javnom poslu kod vas Srba je duboko ukorenjena u vreme Turaka.

Gledam šta radite. Ovaj Pašić je primer svega lošeg u srpskom narodu. Lukavost je

kod njega zamenila poštenje. Mrak kapidžika – javnu debatu. Ja kao stranac bolje

vidim vaše mane. Ne, niste vi Srbi izlečili tursku bolest. Predugo je vučete. Kijavica

vam se pretvorila u upalu pluća (57-58).

Profesor Reiss je čini se dobio značajnu poziciju u renesansi kriminalističkog žanra.

Njegova uloga na polju uvođenja naučnih metoda u policijsku istragu svakako je

izuzetna, ali u opštoj klimi komentara srpskog naroda i njegovog mentaliteta, lik

Archibalda Reissa svakako ima posebno mesto. Sa pojavom pre svega Bjelogrličeve

89

serije, ime i delo profesora postalo je ponovo zanimljivo srpskoj javnosti. Tako da su

ove godine, skoro svi vodeći mediji obeležili godišnjicu njegove smrti, odgovarajućim

podsećanjem na život i delo ovog naučnika, ali i citatima iz pomenute knjige Čujte

Srbi. Kao da su činjenice i zapažanja koje je Reiss pre 100 godina izneo u ovoj

nevelikoj knjižici, dobile na legitimitetu.

Serijal negativno oslikava i vojsku, tradicionalno predstavljanu kao instituciju od

najvećeg poverenja. Vojska Jugoslavije a kasnije i Srbije je u anketama dugo bila

ocenjivana najpozitivnije (Cesid: Građani najveće poverenje imaju u Vojsku). Serija

nam ukazuje da tog poverenja više nema, jer general Živković, državni tužilac Đukić,

načelnik Dimitrijević, pukovnik Đolović sarađuju i organizuju državu isključivo u

svoju korist, puneći samo svoje džepove. Isto o državnoj upravi misli Ante Pavelić,

hrvatski nacionalista i advokat, dok razrađuje odbranu sa svojim novim klijentom,

članom makedonske terorističke organizacije:

„ Za razliku od Skoplja, ovaj put se nećemo pouzdati u korumpirani, pravni sistem

ove nakazne tvorevine koju Srbi nazivaju državom“.


Dok u četvrtoj epizodi inspektor Tane u razgovoru sa načelnikom policije jasno

iskazuje da mu je jasno da ovaj mora da sarađuje sa političarima:

„Jao Dimitrijeviću, meni je potpuno jasan tvoj položaj političke pizde.“

( 4.epizoda, 10.40 min)

Primera koji ilustruju ovakav prikaz vlasti je nebrojeno. Policija gleda kroz prste

dilerima i sama prodaje narkotike. Vlast se u Kraljevini organizuje tako kako

odgovara pojedincima, iako to uključuje i postavljanje nacionalista poput Pavelića na

čelo jedne od država Kraljevine. Međutim, situacija sa ideologijom ove serije nije

tako jednostavna. Sa jedne strane data je kritika srpskog društva i vlasti, dok se sa

druge forsira luksuz i raskoš beogradskog salonskog života, istorijski neutemeljen i

neosnovan. Ponovo bih se složila tvrdnjama Đurović da serija Senke nad Balkanom,

nastavlja jedan kontinuitet koji javni televizijski servis ima u poslednjih petnaestak

godina, gde na romantičan i nostalgičan način prikazuje istoriju pre svega privatnog

života, bogatih privatnika i građanštine u periodu pre Drugog svetskog rata,

90

forsirajući nacionalističke ideje o razvijenom Beogradu i Srbiji u kojima su tekli med

i mleko dok komunisti nisu došli na vlast. Saradnja Stojiljkovića i Kecmanovića na

scenariju dodatno potvrđuje ovu tezu. Već viđeno u idiličnom prikazu Niša u romanu

Konstantinovo raskršće, i Beograd u Bjelogrlićevoj seriji kipti od raskoši i glamura

koju će verovatno uništiti dolazak komunista u narednoj sezoni. Glavni grad je

prikazan kao mesto susreta velikih sila onog vremena, prostor na kome se traga za

relikvijom od najvećeg svetskog značaja, u dok teku reke šampanjca i opijuma. Ovaj

luksuz, iako verovatno mogućnost privilegovanih međuratnog Beograda, sigurno nije

bio raširena pojava. Automobili na ulicama, krzno i opijum koji je dostupan mnogima

daju lažnu sliku urbanog života, mitsku predstavu o gospodskom karakteru Beograda

poput one o upotrebi escajga u Srba. Nesumnjiva je veza između istorijskih serijala i

industrije sećanja (Sargeant 301). Slika dva detektiva koji istražuju zločine vezane za

nestanak predmeta od velike važnosti za istoriju čitave hrišćanske civilizacije podiže

ugled i značaj glavnog grada Srbije i postavljaju ga u istu ravan sa najrazvijenijim

svetskim metropolama.. Uz to, i ovakav tradicionalan prikaz istražiteljskih snaga

poziva na klasičan detektivski roman u stilu A.C. Doylea i Agathe Christie čiji junaci

rešavaju zločine na području Velike Britanije i Evrope u relativno istom vremenskom

periodu pre Prvog svetskog rata (Sherlock Holmes) i između dva rata (Hercule

Poirot). Ovako predstavljen Beograd jeste jedna verzija balkanskog međuratnog

Londona, urbanog, modernog i kulturnog centra međunarodnih intriga. O sličnim

efektima fabrikacije autentičnosti piše Sargeant analizirajući britanske istorijske TV

serije emitovane osamdesetih godina prošlog veka. Ona ukazuje na identifikaciju

privatne svojine sa državom, gde se nasleđe visokog sloja prikazuje kao nacionalno

dok se privatni interes predstavlja kao opšti (302). Prezentujući javnosti lažnu sliku

bogatstva i buržoaskog života u periodu kraljevine SHS preskače se, pa time i potire

uspon i „privredno čudo“ države nakon Drugog svetskog rata (Čalic 271-279).

Fokusirajući se na istoriju pre Drugog svetskog rata, sa slabim ili nikakvim

osvrtanjem na posleratni period, današnjica se na taj način povezuje sa

predjugoslovenskim periodom i može se reči, da jedan deo prošlosti praktično nestaje.

U opštoj klimi revizionizma i rehabilitacije kontroverznih ličnosti, javni televizijski

servis tu svakako ima jednu od glavnih uloga. Definišem stanje kao „opšta klima“

upravo iz tog razloga što Srbija kao i u slučaju preuzimanja književne forme,

preuzima i promene na planu društvenog uređenja. Sve rečeno o karakteru savremene

popularne književnosti ukazuje da su ta dešavanja neodvojiva. XXI vek obeležava

91

uvođenje neoliberalizma, raslojavanje unutar društva, ali i sve veće razlike između

„jakih“ i „slabih“ država. Revizionizam je postupak kojim se služi i svetska politika,

te stigma komunističkog nasleđa zapravo sa zakašnjenjem (tipično) zahvata i srpsko

društvo. Kako ističe Milošević u svom tekstu, revizionizam briše razliku između

starog i novog buržoaskog poretka i istovremeno romantizuje i idealizuje

dosocijalističku prošlost. Uz to, prateći svetske tendencije, paradoksalno izjednačava

socijalističku ideologiju sa fašističkom (Istorijski revizionizam i tranzicija: evropski

kontekst i lokalne varijacije).

Serija Dragana Bjelogrlića pored toga što jasno ukazuje na, kako se čini, večne

probleme korupcije i kriminala u samom vrhu državne uprave, dokazujući time da je

srpska javnost prihvatila to stanje kao status quo, promoviše i zanemarivanje jednog

dela prošlosti te selektovano prezentovanje istorije. Connertonova metoda propisanog

zaborava ponovo je u službi utvrđivanja legitimiteta jedne ideologije. Ističu se

elementi raskoši koji predstavljaju izuzetak, izbegavajući prikaz osnovne

karakteristike međuratnog Beograda, postajući na taj način alat fabrikacije sećanja i

formiranja novog nacionalnog identiteta. To je druga stana (kulturne) politike koju

Bjelogrlićev serijal predstavlja. Ovaj televizijski program kritikuje vlast ali suštinski,

taj program bez značajne podrške vlasti ne bi ni postojao. Niti bi mogao da dobije

najbolji mogući termin emitovanja na nacionalnoj televiziji. Manipulacija istorijom,

sećanjem ili zaboravom uvek je deo određenog političkog programa. Uzimajući u

obzir televiziju kao medij i uticaj koji ona ima, posledice o kojima je već bilo reči u

delu analize romana Dejana Stojiljkovića, mogu biti samo veće.

92

4 ZAKLJUČAK

Cilj ovog rada bio je ispitivanje okolnosti koje su dovele do naglog procvata

žanrovske književnosti na srpskoj literarnoj sceni u poslednjih petnaest godina kao i

izdvajanje karakterističnih osobenosti savremenog srpskog kriminalističkog romana.

Sagledavajući razvoj popularne književnosti, očigledno je da su istorijsko-političke

promene na području Jugoslavije i kasnije teritorije Srbije odigrale veoma važnu

ulogu. U samom radu je nekoliko puta naznačeno i primerima iz istorije književnosti

potvrđeno da određeni oblik totalitarističkog ili „zatvorenog“ društvenog sistema ne

dopušta razvoj popularnog žanra u onom opsegu i onom obliku kako je to moguće u

otvorenijem društvenom uređenju, sa liberalnijom izdavačkom i tržišnom politikom.

Istorija kriminalističkog romana u srpskoj književnosti to potvrđuje, pošto je sasvim

jasno da ovaj žanr doživljava svoj „bum“ u poslednjih dvadeset godina, istovremeno

sa evropeizacijom države Srbije. Mogućnost takvog razvoja najavio je na neki način

poslednjom rečenicom u svojoj knjizi i Uzelac, zaključujući da „domaći krimić“ kao

žanr nikada nije u potpunosti zaživeo – barem ne do samog kraja XX i početka XXI

veka. No to ostaje da vidimo.“ (226). Prve dve decenije XXI veka, nasuprot

dešavanjima iz prethodnog perioda, odlikuje upravo obimna produkcija i raznovrsnost

kriminalističkog žanra u Srbiji.

Sam proces transformacije srpske književne scene takođe podleže određenim

zakonitostima. Teorijom Franca Moretija o povezanosti i jedinstvenosti svetske

književnosti možemo tumačiti ovu promenu. Model po kom se moderni roman

nedominantne, marginalne književnosti ( u priči o krimi romanu to bi bile sve

književnosti van Evrope, ili uže gledano sve sem Engleske, Francuske, Nemačke i

možda Skandinavije i naravno američke književnosti) razvija tako što preuzima formu

preuzetu od dominantne, zapadne književnosti i kombinuje je sa lokalnim sadržajima

oslikava upravo novonastalu situaciju sa srpskim kriminalističkim romanom. U tom

kompromisu lokalnog sadržaja i zapadne forme formira se novi srpski kriminalistički

roman koji svoje najupečatljivije odlike iskazuje upravo u obliku istorijskog trilera.

Srpska književnost u godinama nakon raspada Jugoslavije doživljava jedan oblik

krize razvoja ali i identiteta. U tom procepu, nestajanja velikih ideja i „istina“ bratstva

i jedinstva i sa druge strane jačanja desničarskih i nacionalističkih tema otvara se

93

procep koja po Morettijevoj teoriji biva popunjen novim sadržajima. Srbija u

društvenom uređenju i pre svega tržišnom poslovanju prihvata sve više kapitalistički

model u kom ponuda i potražnja formiraju literarnu scenu. Promene su očigledne,

kako u obimu, tako i u raznovrsnosti novih izdanja. Transformacija se dešava na

spoljašnjem, vanknjiževnom ali i na unutrašnjem, narativnom planu žanrovske, tj.

kriminalističke književnosti ( ne smem da tvrdim da postoje iste tendencije i u

ljubavnom ili naučnofantastičnom žanru npr.). Kao produkt ovih okolnosti stasava i

formira se poseban oblik lokalnog kriminalističkog žanra, uže istorijskog

kriminalističkog romana ili trilera koji je u potpunosti preuzeo formu

zapadnoevropskog romana i to svih mogućih podžanrova (detektivka, whodonnit,

hardboiled,,,) da bi tu formu popunio izrazito lokalnim sadržajem, likovima iz bliže ili

dalje srpske istorije, mitologije, istorijskim događajima i lokacijama. Uklapajući se u

moderne tokove, primetno je preuzimanje postmodernističkih tendencija, mešanje

žanrova, nestajanje granica između elitističke i populističke književnosti u produkciji,

ali i u teoriji.

Ono što se izdvaja kao posebna osobenost savremenog srpskog istorijskog

kriminalističkog romana (i televizijske varijante žanra) jesu dve kontradiktorne

tendencije. Sa jedne strane to je revizionistička politika novog srpskog krimića,

usmerena pre svega na negiranje i potiskivanje socijalističkog nasleđa te u pojedinim

delima i rehabilitaciju ličnosti optuženih za zločine u Drugom svetskom ratu. Pri tom

se koriste različite metode zaboravljanja i koje manipulišu čitaocima i unižavaju

značaj ili potpuno brišu istoriju Jugoslavije u periodu nakon Drugog svetskog rata. U

plasiranju revizionističkih ideja dominira pre svega delo Dejana Stojiljkovića. Oba

romana koja su analizirana u ovom radu, Konstantinovo raskršće i Kainov ožiljak

(pisan u saradnji sa Vladimirom Kecmanovićem), kao i scenario za seriju Senke nad

Balkanom, promovišu ideju o pogubnoj politici komunističke vlasti, usmerenoj protiv

srpskog naroda i države Srbije. Istovremeno se romansira period srpske istorije pre

Drugog svetskog rata, te rehabilituju predstavnici desničarskih i nacionalističkih ideja,

čiji se zločini iz istog perioda istorije ne spominju. Time se umanjuje njihov značaj ili

bivaju poništeni u zaboravu. Romansiranje predsocijalističkog perioda karakteristično

je za sva dela koja su se našla u korpusu. Serija i romani fokusirani su na vreme pre ili

nakon komunističke vladavine, tako da ili u potpunosti zanemaruju, ili ukoliko ga

spominju onda negativno ocenjuju učinak ovog perioda. Svi književni junaci koji

94

predstavljaju političku ideologiju socijalizma su negativni. U Stojiljkovićevim

romanima su to likovi komunista (Drainac), partizani ili jugoslovenska vlada. U

romanu Mirjane Novaković svi predstavnici komunističkog kadra su negativni. Sa

druge strane, pozitivno okarakterisani junaci i nosioci glavnih uloga predstavnici su

stare srpske tradicije pre komunizma, ili direktni protivnici komunističkog sistema.

Nemanja Lukić pristalica je Draže Mihajlovića, novinarka prezire komuniste, Tane je

heroj stare srpske vojske iz Prvog svetskog rata. Ovakvom polarizacijom umetničko

delo manipuliše čitaocima, te postaje sredstvo političke propagande i gubi status

bezazlenog, zabavnog štiva.

Sa druge strane savremeni srpski roman odlikuje i ozbiljnija društvena angažovanost i

kritika usmerena pre svega ka vlasti i političkoj situaciji, ali i prema sopstvenom

narodu i mentalitetu. Pri tome je jasno uočljiva dominacija diskursa samokritike i

samosažaljenja, lamenta nad sopstvenom sudbinom i isticanje mana srpskog naroda.

Ovo je svakako novina i u potpunoj je suprotnosti sa karakteristikama krimića

jugoslovenskog perioda u kom je sva negativnost bila vezana za spoljašnje

neprijatelje i uticaje. Sva dela koja su analizirana u ovom radu sadrže ovaj tip

komentara. U Stojiljkovićevim romanima takav stav imaju i okupatori ali i lokalno

stanovništvo dok roman Poslednji greh ističe tendenciju srpskog naroda da bira loše

vladare kojima spotom pokorno služi. Roman Tito je umro ukazuje da je upravo u toj

tendenciji ponavljanja grešaka uzrok konstantnih problema srpskog društva. Janković

metaforično predstavlja Srbiju kao prostor na kom se i vetrovi svađaju, i na kom nema

sretnog života. Na kraju, serija Senke nad Balkanom prikazuje sve nedostatke

najvažnijih institucija jednog društva, aludirajući na identično stanje u današnjoj

Srbiji.

Zločini i istražni postupci smešteni su u različite istorijske okvire. Međutim, svima je

zajedničko to da ilustruju samovolju vladara, korumpiranu i nepravednu izvršnu vlast

ili nepoštovanje zakona. Ovi prethodno navedeni negativni činioci smatraju se

uzrocima kontinuiranih istorijskih tragedija i problema, ali se uzimaju kao konstante u

jednačini čije je rešenje neumitna propast. Stiče se utisak da i narator i junaci, koji su

u pojedinim delima i stvarne istorijske ličnosti imaju potrebu da istaknu da srž

hroničnih problema leži upravo u državi samoj, u narodu i njegovim osobinama,

pogrešnim odabirima i postupcima, a ne u nekim imaginarnim ili spoljnom

95

neprijateljima. Otud i pesimistički ton u većini analiziranih dela, koji je opet sastavni

deo postmoderne. Ovaj pesimizam odraz je opšte apatije i neverovanja u promenu.

I dalje prisutna ekonomska kriza reflektuje krizu identiteta. Potraga za novim

identitetom nakon raspada Jugoslavije nije završena (Čalić 354-361). Čini se da je

samo promenila pravac: od dobro poznate floskule „nebeskog naroda“ toliko

upotrebljavane devedesetih godina, ka „prokletom narodu“ kako to prezentuje

savremeni srpski kriminalistički žanr. Kako su posle rata iz 1990. godine odbačeni svi

mogući uzročnici propadanja, a srpski narod i država ostali sami sa sobom i na svojoj

teritoriji, problemi koji kontinuirano postoje vekovima ipak nisu nestali. Srpski

krimić, potpuno u skladu sa savremenim tokovima u svetskoj književnosti, preuzima

ulogu medija i prostora za društvenu kritiku. Od lagane literature, namenjene

isključivo zabavi, kriminalistički roman transformisao se u roman koji i svojom

strukturom, ali i tonom, tematikom i karakterizacijom likova dobija sve više na

„ozbiljnosti“ i kroz sve ove elemente književnog dela biva jasna namera autora da

svojim pisanim delom izreknu sud, komentar ili kritiku društva. Ovim osobinama,

savremeni srpski kriminalistički roman je ne samo kvantitetom, nego i kvalitetom

sustigao savremenike sa svetske književne scene, konstruišući pri tom karakterističan

sopstveni stil i osobenost. Istovremeno, sam žanr pokazao je neverovatni sposobnost

transformacije i prilagođavanja, usisavajući i analizirajući najrazličitije moguće

sadržaje.

,

96

Literatura:

Auden, W.H. „The Guilty Vicarage“. Harpers.org. originalno izdanje 1948.

Internet.<https://harpers.org/archive/1948/05/the-guilty-vicarage>1.10.2019. Arsenić, Vladimir. „Četnici osvajaju žanr“ .E-novine.com. 23.1.2010. Internet

<http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/34285-etnici-osvajaju-anr.html>24.1.2019.

Arsenić, Vladimir. „Laž će nas osloboditi“. E-novine.com. 5.11.2011. Internet< http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/52845-nas-osloboditi.html> 30.1.2019.

Babović,S. „Den Braun sa Nišave“. Novosti.rs.15.7.2009. Internet< http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:245397-Den-Braun-sa-Nisave>15.1.2009.

Bajić, Đorđe.“ Lazar Komarčić i kriminalistički roman“. Art – anima.com. Internet.<http://www.art-anima.com/c16-eseji/djordje-bajic-lazar-komarcic-i-kriminalisticki-roman>12.11.2018.

Baćković, Nemanja. „Romani za pet para“. Politikin – zabavnik.co.rs. 25.9.2015. Internet.< http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/za-pet-para>10.12.2018.

Bassnett, Susan.” Detective Fiction in Translation: Shifting Patterns of Reception”. Crime fiction as world literature. Damrosch, David, Louise Nilsson, and Theo d'Haen, eds. Bloomsbury Publishing USA, 2017. 143-155.

BETA. “Opozicija o Gašiću na čelu BIA: Politizacija tajnih službi“. Patriot.co.rs. Internet.< https://patriot.co.rs/opozicija-o-gasicu-na-celu-bia-politizacija-tajnih-sluzbi/?lang=lat> 15.10.2019.

„Borba“. Sh.wikipedija.org. Wikipedija. < https://sh.wikipedia.org/wiki/Borba_(novine)> 15.1.2019.

Casanova, Pascale. "Literature as a World." New Left Review 31.1 (2005): 71-90.

Connerton, Paul. "Seven Types of Forgetting." Memory Studies 1.1 (2008): 59-71. 19.10.2019.

Creeber, Glen. Serial television: Big drama on the small screen. London:bfi Publishing, 2004.

Damrosch, David. How to Read World Literature. Chichester: Wiley-Blackwell, 2009.

Damrosch, David, Louise Nilsson, and Theo d'Haen, eds. Crime fiction as world literature. New York: Bloomsbury Publishing USA, 2017.

D'Arcangelo, Adele; Zanettin, Federico. Dylan Dog goes to the USA: a North-American translation of an Italian comic book series. Across Languages and Cultures, 2004, 5.2: 187-210.

Dinić, Rastislav. „ Bonzo goes to Nišburg“. Pescanik.net. 8.1.2011. Internet<https://pescanik.net/bonzo-goes-to-nisburg/>28.1.2019.

Deretić, Jovan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Sezam Book, 2007. Đorđević.B. „Berlin, rana koju Andrić nije preboleo“. B92.net. 3.8.2914.

Internet.< https://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=272&yyyy=2014&mm=08&dd=03&nav_id=884256>22.2.2019.

https://harpers.org/archive/1948/05/the-guilty-vicarage%3e1.10.2019

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/34285-etnici-osvajaju-anr.html

http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/34285-etnici-osvajaju-anr.html

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:245397-Den-Braun-sa-Nisave

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:245397-Den-Braun-sa-Nisave

http://www.art-anima.com/c16-eseji/djordje-bajic-lazar-komarcic-i-kriminalisticki-roman

http://www.art-anima.com/c16-eseji/djordje-bajic-lazar-komarcic-i-kriminalisticki-roman

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/za-pet-para

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/za-pet-para

https://patriot.co.rs/opozicija-o-gasicu-na-celu-bia-politizacija-tajnih-sluzbi/?lang=lat

https://patriot.co.rs/opozicija-o-gasicu-na-celu-bia-politizacija-tajnih-sluzbi/?lang=lat

https://sh.wikipedia.org/wiki/Borba_(novine)

https://pescanik.net/bonzo-goes-to-nisburg/

97

Đorđević.B. „Vampiri na raskršću“. Novosti.rs. 26.11.2009. Internet.< http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:258132-Vampiri-na-raskrscu> 15.1.2019.

Đuran, Tamara.“Srbi će se uvek cenjkati sa smrću“.Danas.rs. 7.12.2009. Internet<https://www.danas.rs/kultura/srbi-ce-se-uvek-cenjkati-sa-smrcu/>15.1.2019.

Đurović, Jovana.“ Senke nad Balkanom kao revizija istorije“. Peščanik.net. 05.12.2017. Internet. < https://pescanik.net/senke-nad-balkanom-kao-revizija-istorije/>03.10.2019.

„Istraživanje tržišta knjiga u Srbiji“. Nb.rs. Narodna biblioteka Srbije. 2006. <https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3438> 28.12.2018. Eco, Umberto. Innovation and Repetition: Between Modern and Post-Modern Aesthetics. Daedalus magazine, Fall, 1985.

Eco, Umberto. Postscript to the Name of the Rose. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1984. Print.

Even-Zohar, Itamar. Polysystem Studies. Poetics Today.Vol. 11:1. Durham: Duke UP, 1990.

Fiedler, Leslie A. „Cross the Border, Close the Gap“. Looking ahead: the vision of science fiction. Urednik Dick Allen. Harcourt College Pub: New York, 1975. 335-352.

Gordić Petković, Vladislava. „Vampir na Nišavi“. Politika.rs. 31.7.2009. Internet<http://www.politika.rs/scc/clanak/97945/Vampir-na-Nisavi>17.1.2019. Hačion, Linda. Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija. prev."V. Gvozden i Lj. Stanković. Novi Sad: Svetovi (1996).

Janjetović, Zoran. Od internacionale do komercijale. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije,2011.

Hedberg, Andreas. "The Knife in the Lemon: Nordic Noir and the Glocalization of Crime Fiction." Crime Fiction as World Literature (2017): 13.

Lašić, Stanko. Poetika kriminalističkog romana, Mladost, Zagreb, 1973 Kayman, Martin A. “The Short Story from Poe to Chesterton.” The

Cambridge Companion to Crime Fiction, edited by Martin Priestman, Cambridge University Press, Cambridge, 2003, pp. 41–58.

“Konstantinovo raskršće”. Vikipedija, Slobodna enciklopedija. Vikipedija, slobodna enciklopedija. Internet< https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Konstantinovo_raskr%C5%A1%C4%87e> 22.1.2019.

Krajenbrink, Marieke, and Kate M. Quinn. Investigating Identities: Questions of Identity in Contemporary International Crime Fiction. Vol. 56. Amsterdam: Rodopi, 2009.

Kurlander, Eric. "Hitler’s Monsters: The Occult Roots of Nazism and the Emergence of the Nazi ‘Supernatural Imaginary’." German History 30.4 (2012): 528-549.

Messent, Peter. The Crime Fiction Handbook. Chichester: Wiley-Blackwell, 2013. Marković, Petar. «Laži koje su postale istina». Politika.rs. 26.3.2015. Internet

<http://www.politika.rs/scc/clanak/322763/Lazi-koje-su-postale-istorija> 14.1.2019.

McHale, Brian. Postmodernist fiction. New York: Routledge, 2003.

Milošević, Petar. Storija o srpskoj književnosti. Službeni glasnik, Beograd, 2010.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:258132-Vampiri-na-raskrscu

https://www.danas.rs/kultura/srbi-ce-se-uvek-cenjkati-sa-smrcu/

https://www.danas.rs/kultura/srbi-ce-se-uvek-cenjkati-sa-smrcu/

https://pescanik.net/senke-nad-balkanom-kao-revizija-istorije/%3e03.10.2019

https://pescanik.net/senke-nad-balkanom-kao-revizija-istorije/%3e03.10.2019

https://www.nb.rs/view_file.php?file_id=3438

http://www.politika.rs/scc/clanak/97945/Vampir-na-Nisavi

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Konstantinovo_raskr%C5%A1%C4%87e

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Konstantinovo_raskr%C5%A1%C4%87e

98

Milošević, Srđan. "Istorijski revizionizam i tranzicija: evropski kontekst i lokalne varijacije." Reč 85.31. Beograd: Fabrika knjiga, 2015. 169-181.

Milutinović, Dejan D. Istorijska poetika detektivske priče. Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Niš, 2012. Milutinović, Dejan D. Popularna/zabavna/trivijalna/žanrovska/masovna ili samo književnost (umetnost). Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Niš, 2013.

Mondo.rs.“ SENKE NAD BALKANOM: Istina ili fikcija?“. Mondo.rs. 20.12.2017. Internet. < https://mondo.rs/Zabava/TV/a1066339/Senke-nad-Balkanom-istorija-i-fikcija.html>3.10.2017

Moretti, Franco. "Conjectures on world literature." New left review (2000): 54-68.

Nedić, Marko. “Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића некад и сад”. Rastko.rs. 10.11.2019. Projekat Rastko. Internet. <http://www.rastko.rs/rastko/delo/13577> 10.9.2019.

Oleksiw, Susan. "Cozy Mystery." Oxford Reference. 2005. Oxford University Press. Date of access 12 Oct. 2019, <https://www-oxfordreference-com.ezproxy.uio.no/view/10.1093/acref/9780195072396.001.0001/acref-9780195072396-e-0156> Pavličić, Pavao. Sve što znam o krimiću. Beograd: Filip Višnjić, 1990.

Perović, Vanda. "Jelena Ilka Marković: upisivanje u političku istoriju Srbije." Genero 12 (2008): 111-135.

Pivljanin, Ranko.“ GOST "BLICA" Dragan Bjelogrlić: Srbi ne menjaju nameštaj, a ne politički sistem za koji se slažemo da ne valja“. Blic.rs.14.08.2017.Internet. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/gost-blica-dragan-bjelogrlic-srbi-ne-menjaju-namestaj-a-ne-politicki-sistem-za-koji/4ledhm1 1.10.2019.

„ POSLEDNJI GREH - Slučaj gospođe Markovićke“. Delfi.rs. Delfi knjižare. < https://www.delfi.rs/knjige/11282_poslednji_greh_-_slucaj_gospodje_markovicke_knjiga_delfi_knjizare.html> 12.9.2018.

Porter, Dennis. “The Private Eye.” The Cambridge Companion to Crime Fiction, edited by Martin Priestman, Cambridge University Press, Cambridge, 2003, pp. 95–114. Cambridge Companions to Literature.

Priestman, Martin ed. The Cambridge Companion to Crime Fiction. Cambridge: University Press, 2003.

Pykett, Lynn. “The Newgate Novel and Sensation Fiction, 1830-1868.” The Cambridge Companion to Crime Fiction, edited by Martin Priestman, Cambridge University Press, Cambridge, 2003, pp. 19–40.

Radin, Ana. „Eventualne formalno-semantičke distinkcije, trivijalna i umetnička književnost“. Trivijalna književnost, zbornik radova, priredila Svetlana Slapšak, Beograd: SCI, 1987.

Rajs, Arčibald. „ Srbi u svom ogledalu“ .Rastko.rs. Internet. <https://www.rastko.rs/istorija/I/arajs-pocujte.html> 12.10.2019.

Reddy, Maureen T. “Women Detectives.” The Cambridge Companion to Crime Fiction, edited by Martin Priestman, Cambridge University Press, Cambridge, 2003, pp. 191–208.

Robbins, Bruce. "The Detective Is Suspended: Nordic Noir and the Welfare State." Crime Fiction as World Literature. New York: Bloomsbry, 2017. 47-57.

Sargeant, Amy. "Making and selling heritage culture: style and authenticity in historical fictions on film and television." British Cinema, Past and Present. London and New York: Routledge, 2000. 301-315.

https://mondo.rs/Zabava/TV/a1066339/Senke-nad-Balkanom-istorija-i-fikcija.html%3e3.10.2017

https://mondo.rs/Zabava/TV/a1066339/Senke-nad-Balkanom-istorija-i-fikcija.html%3e3.10.2017

http://www.rastko.rs/rastko/delo/13577

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/gost-blica-dragan-bjelogrlic-srbi-ne-menjaju-namestaj-a-ne-politicki-sistem-za-koji/4ledhm1

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/gost-blica-dragan-bjelogrlic-srbi-ne-menjaju-namestaj-a-ne-politicki-sistem-za-koji/4ledhm1

https://www.delfi.rs/knjige/11282_poslednji_greh_-_slucaj_gospodje_markovicke_knjiga_delfi_knjizare.html

https://www.delfi.rs/knjige/11282_poslednji_greh_-_slucaj_gospodje_markovicke_knjiga_delfi_knjizare.html

https://www.rastko.rs/istorija/I/arajs-pocujte.html

99

Scaggs, John. Crime Fiction. London: Routledge, 2005. Sofrenović, Vesna. „Jedna ugašena zvezda“. Politikin-zabavnik.co.rs.1.1.2010.

Internet< http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/%D1%98edna-ugusena-zvezda> 1.11.2019.

Stajić Ljubomir S. "Značaj policijskog školstva u izgradnji moderne srpske države," Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad 2004, vol. 38, br. 2, str. 267-289

Stojiljković, Dejan. „Opijum u Kraljevini Jugoslaviji: Kako je banda Danila Tomasovića preuzela posao od Rusa“. Nedeljnik.rs. 12.11.2017. Internet. < https://arhiva.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/opijum-u-kraljevini-jugoslaviji-kako-je-banda-danila-tomasovica-preuzela-posao-od-rusa/>10.10.2019

Symons, Julian. Bloody Murder: from the Detective Story to the Crime Novel. London: Faber and Faber, 1972.

Škreb, Zdenko.“Trivijalna kniževnost”. Trivijalna književnost, zbornik radova, priredila Svetlana Slapšak. Beograd: SCI, 1987. Tanjug. „Cesid: Građani najveće poverenje imaju u Vojsku“. Rs.N1info.com.

17.6.2015. Internet. < http://rs.n1info.com/Vesti/a69804/Gradjani-najvece-poverenje-imaju-u-Vojsku.html> 20.9.2019.

Terzić, Milan. "JUGOSLOVENSKA KRALJEVSKA VLADA, GENERAL DRAGOLJUB MIHAILOVIĆ I SAVEZNIČKO BOMBARDOVANJE CILJEVA U JUGOSLAVIJI 1942-1944. GODINE." Tokovi istorije 1-2 (2005): 81-111. Tomašević, Jozo. Četnici u Drugom svjetskom ratu: 1941-1945. Sveučilišna naklada Liber, 1979. str. 115-130. Tomić, Uroš. Britanski kriminalistički roman – ključni aspekti razvoja. Filološki fakultet, Beograd 2013.

Todorov, Tzvetan.“ "The typology of detective fiction" The Poetics of Prose. Ithaca, New York: Cornell UP, 1977. 42- 52.

Todorov, Tzvetan, Kestner, Joseph. The categories of literary narrative. Papers on Language & Literature, vol. 50, no. 3-4, 2014, p. 381. Literature Resource Center, http://link.galegroup.com.ezproxy.uio.no/apps/doc/A398829879/LitRC?u=oslo&sid=LitRC&xid=cb96c0b8. Accessed 2 Feb. 2019.

„UDBA“. Istarska enciklopedija. Online. Leksikografski zavod Miroslav Krleža 2001. Internet.< http://istra.lzmk.hr/clanak.aspx?id=2857>10.10.2019.

Uzelac, Vladimir. Kriminalistički roman u socijalističkoj Jugoslaviji. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, 2015.

Van Dine, S.S. „20 Rules For Writing Detective Stories” By S.S. Van Dine, One of T.S. Eliot’s Favorite Genre Authors (1928)“. Openculture.com. 5.2.2016. Internet.<http://www.openculture.com/2016/02/20-rules-for-writing-detective-stories.html>17.1.2019.

„Vijesnik“. Sh.wikipedija.org. Wikipedija. < https://hr.wikipedia.org/wiki/Vjesnik> 15.1.2019.

Vučetić, Radina. Koka-kola socijalizam. Beograd: Službeni glasnik, 2015. Vulićević, Marina. «Pohlepa i njene besomučne sluge“. Politika.rs.

01.10.2011. Internet.< http://www.politika.rs/sr/clanak/193005/Pohlepa-i-njene-besomucne-sluge>20.4.2019.

Vulićević, Marina. «Poslednji greh gospođe Ilke“. Politika.rs. 08.o8.2012. Internet. < http://www.politika.rs/sr/clanak/228858/Poslednji-greh-gospode-Ilke>10.9.2018.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/%D1%98edna-ugusena-zvezda

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/%D1%98edna-ugusena-zvezda

https://arhiva.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/opijum-u-kraljevini-jugoslaviji-kako-je-banda-danila-tomasovica-preuzela-posao-od-rusa/

https://arhiva.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/opijum-u-kraljevini-jugoslaviji-kako-je-banda-danila-tomasovica-preuzela-posao-od-rusa/

http://rs.n1info.com/Vesti/a69804/Gradjani-najvece-poverenje-imaju-u-Vojsku.html

http://rs.n1info.com/Vesti/a69804/Gradjani-najvece-poverenje-imaju-u-Vojsku.html

http://www.openculture.com/2016/02/20-rules-for-writing-detective-stories.html

http://www.openculture.com/2016/02/20-rules-for-writing-detective-stories.html

https://hr.wikipedia.org/wiki/Vjesnik

http://www.politika.rs/sr/clanak/193005/Pohlepa-i-njene-besomucne-sluge%3e20.4.2019

http://www.politika.rs/sr/clanak/193005/Pohlepa-i-njene-besomucne-sluge%3e20.4.2019

http://www.politika.rs/sr/clanak/228858/Poslednji-greh-gospode-Ilke

http://www.politika.rs/sr/clanak/228858/Poslednji-greh-gospode-Ilke

100

Žanin -Čalić, Mari. Istorija Jugoslavije u XX veku. Preveli sa nemačkog Ranka Gašić i Vladimir Babić. Clio: Beograd, 2013.

Žmegač, Viktor. “Aspekt romana detekcije”, “Kategorije kritičkog pristupa trivijalnoj književnosti”. Književno stvaralaštvo i povjest društva. Zagreb: Liber, 1973.

Žmegač, Viktor. O kritičkom pristupu trivijalnoj književnosti. Zagreb: Hrvatsko filološko društvo, 1973.

Wachtel,Andrew. Remaning relevant after comunism: the role of the writer in Eastern Europe. Chicago and London: The University of Chicago Press, 2006.

ROMANI I PRIPOVETKE:

Crnjanski, Miloš. Podzemni klub. Beograd, GRO Kultura, 1985. Janković, Branislav. Vetrovi zla. Beograd: Laguna, 2015. Novaković, Mirjana. Strah i njegov sluga. Beograd: Laguna, 2012. Novaković, Mirjana. Tito je umro. Beograd: Laguna, 2013. Pavković, Vasa. Na tragu. Novi Sad: Solaris, 2014 Stojković, Dragoljub. Poslednji greh. Beograd: Portalibris, 2011. Stojiljković, Dejan. Konstantinovo raskršće. Beograd: Laguna, 2009. Stojiljković, Dejan, Kecmanović, Vladimir. Kainov ožiljak. Beograd, Laguna, 2014. Stefanović, Nenad. Ubistvo u kapetan Mišinoj.Beograd: Laguna, 2016.

Istorija i razvoj srpskog kriminalističkog romana

Documents

Transcript of Istorija i razvoj srpskog kriminalističkog romana