Isak Asimov_Robert Silver Berg, DeTE VREMENA

8/8/2019 Isak Asimov_Robert Silver Berg, DeTE VREMENA

1/163

Asimov/Robert Silverberg, DETE VREMENA file:///E:/Ostalo/Biblioteka/Solaris%20SF%20knjige/Isak%20A

63 17.12.20

Isak Asimov/Robert Silverberg, DETE VREMENAPreveo Aleksandar B. Nedeljkovi

PROLOG: SREBREN OBLAKTokom noi poelo je pomalo da snei. Sneg je, sitan kao prah i razreen kao sumaglica,

dolazio sa zapadnim vetrom; iz daleka, svakako. Jo je u sebi nosio miris mora, koji se sada

poeo dizati iz tundre, iroke i sumorne, jutarnjim suncem obasjane.Srebren Oblak imao je prilike da vidi more, samo jednom, davno, dok je bio dete i dok jeNarod jo lovio u zapadnim zemljama. More je ogromno, mrano i nemirno, a kad ga sunceobasja na jedan odreeni nain, ono zablista kao udna tena vatra. Ui u more, to je smrt, aligledati ga, to je divno. On vie nikad nee videti more, to mu je bilo jasno. Zemlje du mora saddre Drugi, a Narod se povlai, iz godine u godinu sve je blii onom mestu gde se sunce raa.Srebren Oblak je uviao da, ak i ako bi Drugi nestali isto onako iznenadno kao to su doli, onvie nema nikakve nade da se vrati na obalsko podruje. Suvie je mator i sakat, preblizu jesvome kraju. Pola ljudskog veka, moda i vie, bilo bi potrebno da se pleme vrati istim putem, naistok. Srebrenu Oblaku nije ostalo pola ivota. Dve godine, toliko e jo poiveti, ili, uz malosree, tri godine.

Ali nema u tome nieg loeg. Ipak je video more, a to niko drugi u plemenu ne moe danas zasebe rei. Nikada nee zaboraviti kako more mirie i kakvu ogromnu ustalasanu snagu ima. Onstoji na uzvisini iznad taborita i zuri preko neoekivano zasneene ravnice - jako iri nozdrve,udie duboko, da oseti mousni miris mora koji se, noen isparenjima sa topeeg snega, die kanjemu. Na tren se osea kao da je opet mlad.

Samo na tren.Jedan glas iza njega kae: "Nisi nita rekao o snegu noas kad smo podizali tabor, Srebrene."Glas Znalice. Zato se popela za njim? On je doao ovde, gore, da bi bio sam u tiini zore.

Ponajmanje je eleo da ga Znalica gnjavi u ovom trenutku izdvojenosti.Srebren Oblak se polako okrenuo da se suoi sa njom."Da li je sneg tako neuobiajen da ja moram davati upozorenje kad god nailazi?"

"Ovo je peta nedelja leta, Srebrene Oblae."Slegnuo je ramenima. "Pa, moe i leti da pada sneg, eno.""U petoj nedelji?""U svakoj nedelji", ree Srebren. "Pamtim leta u kojima nije ni prestajao, nego je padao iz

dana u dan. Mogla si da gleda kako blistavo letnje sunce sija kroz njega, a ipak je nastavljao dapada. I to u zapadnim zemljama, gde su leta toplija nego ovde."

"Davno je to bilo, pre mog roenja. Leta postaju svuda bolja, tako svi govore, a izgleda i daistinu zbore. Ali trebalo je da nam kae da ide sneg, Srebrene."

"A je li ovo neto mnogo snega? Samo je malo poprailo, Znalice.""Mogli smo da isturimo asure za spavanje.""Za ovo malo snenog praka? Za ovu sitnicu od snega?"

"Da. Ko voli da se probudi sa snegom na licu? Trebalo je da nam kae.""Nije izgledalo vano", ree Srebren Oblak razdraljivo."Ipak, trebalo je da nam kae. Osim ako nisi znao, naravno."Znalica mu je uputila dug, neprijateljski pogled, pun zlobe. Ta ena postaje mnogo gadna, sad

kad starost sve dublje zagriza u nju, pomisli Srebren Oblak. Pamtio je on i dane kad je ona biladivna vitka devojka Vodopadna, sa slapovima guste, crne kose i sa grudima poput letnjih dinja.Tada ju je svako u plemenu eleo: i on - ne bi to poricao. Ali, evo, prola je svoju tridesetu zimu,njena kosa se pretvorila u bele uzice, grudi su joj prazne, mukarci je vie ne gledaju sa eljom, aime je promenila i sad je 'ona koja zna', dri se nadmeno, kao da je neto mnogo mudra, kao da jeBoginja ula u njenu duu.


2/163


63 17.12.20

Besno je piljio u nju."Znao sam da dolazi sneg. Ali sam takoe znao da nee biti vredan pomena. Osetio sam ovaj

sneg u butini, gde mi je ona stara rana, gde uvek osetim dolaenje snega.""Pitam se da li si stvarno osetio.""Znai, ja laem? Je l' to?""Rekao bi nam to, da si znao da dolazi sneg. Voleo bi i ti da je asura za spavanje razapeta

iznad tebe, voleo bi isto koliko i svi drugi vole. I vie, rekla bih ja.""Pa onda me ubijte", ree Srebren Oblak. "Priznajem sve. Nisam uopte osetio da dolazi sneg.

Zato i nisam upozorio ljude i zato ste se probudili sa snegom na licu. To je straan greh. SazoviDrutvo za ubijanje, pa neka me odvedu iza brda i neka me udare dvanaest puta batinom odslonovae. Misli da bih zaalio, Znalice? Video sam zima etrdeset i poneku vie od etrdeset.Star sam, veoma; i veoma umoran. Ako bi ti bila voljna da upravlja plemenom neko vreme,Znalice, ja bih rado odstupio i..."

"Molim te, Srebrene.""Tano je to, zar ne? Ti iz dana u dan sve vie sija silnom mudrou iznutra, a ja samo starim.

Preuzmi moje mesto. Evo. Evo." Skinuo je svoj poglaviki ogrta od medvee koe i gurnuo gaodsenim pokretom ka njenom licu. "Hajde, uzmi! I perjanu kapu i udotvorni tap od slonovaei sve ostalo. Idemo dole da kaemo svima. Moje vreme je prolo. Sad ti budi poglavica. Evo!Pleme je tvoje!"

"Pravi gluposti. A i neiskren si. Ti e predati perjanu kapu i tap od slonovae onog danakad te naemo hladnog i ukoenog na zemlji ujutru, ni trenutak pre toga." Gurnula je ogrtanazad ka njemu. "Potedi me tvojih velikih gestova. Nimalo ne eznem da zauzmem tvoje mesto,ni sad ni posle tvoje smrti, to i sam dobro zna."

"Onda, to si se popela ovde da me gnjavi zbog tog jadnog sneia?""Zato to je peta nedelja leta.""Pa ta? Ve smo raspravljali o tome. Sneg moe naii u ma koje doba godine, to ti vrlo

dobro zna.""Gledala sam tapove sa zapisima. Ovako pozno u godini nije sneilo jo otkako sam ja bila

devojka.""Gledala si tapove sa zapisima?" upita Srebren Oblak, zbunjen. "Misli, jutros?""A kad bih, inae? Probudila sam se, videla sneg i to me je uplailo. Zato sam otila kod

Prolo-uve i zamolila je da mi pokae tapove. Sve smo brojale zajedno. Pre sedamnaest godinasneilo je u petoj nedelji leta. Od tada, nije. Zna ta se jo desilo tog leta? estoro naih jepoginulo u lovu na nosoroge, a etvoro u stampedu mamuta. Deset smrti za samo jedno leto."

"ta mi to govori, Znalice?""Nita ti ne govorim. Pitam te da li misli da je ovaj sneg nagovetaj zla.""Mislim da je ovaj sneg samo sneg. Nita vie.""Nije se Boginja naljutila na nas?""Pitaj Boginju, ne mene. Boginja sa mnom ne razgovara mnogo, u poslednje vreme."Znalica ogoreno iskrivi usta. "Uozbilji se, Srebrene. ta ako ovaj sneg znai da nas neka

opasnost vreba u zasedi?""Pogledaj", ree on, velianstveno odmahujui ispruenom rukom prema dolini i ravnicama."Vidi li opasnost tamo? Ja vidim neto malo snega, da. Vrlo malo. Takoe vidim Narod, koji seprobudio, vidim da se osmehuju, gledaju svoja posla, poinju jo jedan dobar dan. Eto ta javidim, Znalice. Ako ti vidi Boginjin gnev, pokai mi gde je."

Njemu se uistinu inilo da dole, svuda, vlada divan mir. U glavnom taboritu ene i devojiceloile su jutarnju vatru. Deaci suvie mladi da bi lovili vrljali su unaokolo, prevrui laki snenipokriva i sakupljajui granice i suvo busenje koje e posluiti kao gorivo. Na levoj strani, naprostoru Majki, video je bebe koje su dobijale jutarnji obrok - eno je, Mlekoizvorna, ta neiscrpnaena, sa po jednom bebom na svakoj dojki; eno gde mala deca igraju igru kruga, a vodi ihDuboka Voda, koja je ba sad zastala da utei jednog dekia, i to onog koji se zove Grom-obraz,


3/163


63 17.12.20

jer je pao i odrao koleno. Iza prostora Majki, Boginjine ene izgradile su piramidu odnagomilanog kamenja, da poslui kao svetilite Njoj, i sad su oko te piramide radile: jedna odsvetenica prinela je i rasporedila ubrane bobice, druga je na krvni kamen sipala krv jueubijenog vuka, trea je palila dananju dnevnu vatru. Na sasvim drugoj strani Jaha Mamutanamestio je svoju radionicu i ve je pravio kremene otrice; jo je bio u tom poslu savren, iakomu je kostobolja sve vie koila ruke. Iza njega su sedele Igraica Meseca i jedna od njenih keri,ve predate svom uobiajenom poslu: vakale su kou ulovljenih ivotinja kako bi je omekalatoliko da se od nje mogu praviti ogrtai. Srebren Oblak je video, daleko na obzorju, i mukarce izDrutva za lov, koji su nastupali preko tundre, irei se lepezasto u levu i desnu stranu, drei urukama spremna koplja i motke za bacanje. U snegu se jo pomalo videla neujednaena, dugakalinija koju su napravili nogama dok su ili, maloas, u koloni: tamno ocrtani otisci peta i jakorairenih prstiju. Tragovi su vodili iz tabora, a sad su nestajali zato to je i sneg brzo nestajao.

Da, sve je izgledalo mirno. Sve normalno i redovno, jedno novo jutro u ivotu Naroda koji jestar kao vreme i koji e postojati dok budu postojali dani. Zar treba neki mali sneg u sredini letada izazove brigu? ivot je teak; sneg je obina stvar i uvek e to biti, tokom cele godine;Boginja nikad nikom nije obeala da e leta biti bez snega, mada je u tom pogledu bila dobraprema ljudima, poslednjih godina.

Ali ba je udno da on sino nije osetio dolazak snega. Moda i jeste osetio, ali nije obratiodovoljno panje? Toliko je bolova i probadanja u poslednje vreme: sve je tee i tee protuma itisvaki pojedini bol.

Svejedno, inilo se da stvari ipak stoje dobro."Silazim sada", ree on Znalici. "Popeo sam se ovamo samo radi malo mira i tiine. Ali vidim

da mi to nee biti omogueno.""Da ti pomognem", ree ona.Srebren Oblak besno odgurnu njenu pruenu ruku."Liim li ja tebi na bogalja, eno? Ruke k sebi!"Ravnoduno je zatresla ramenima. "Kako god ti kae, Srebrene."Ali staza koja je vodila sa te uzvisine bila je dombasta i nezgodna, a laki posip topeeg snega

prikrio je pojedine male, nepouzdane komade kamena i uinio da pod Srebrenovim nogama buduglatki i klizavi. Ni deset koraka nije preao, a ve je poeleo da se odrekne ponosa i prihvatiponudu Znalice. Ali to nije dolazilo u obzir, naravno. Niko ne obraa panju na to ako poglavicamalo hramlje, ali ukoliko se dozna da on bez tue pomoi ne moe da sie niz ovako blagunizbrdicu, neki e pomisliti da je moda vreme da mu pomognu da pree u konani odmor.Prema starcima svako osea potovanje, da, ali starce nije mogue tetosati preko izvesne mere.Pomogao je i Srebren, u svome veku, nekolicini starih ljudi da odu u veni odmor i to je biloitekako tuno: napravi za njih gnezdo u snegu i stoji pored njih sve dok ih ledena hladno a neodnese u poslednji san. On nee takvu pomo: nek njegov as doe kad doe, ni jedan sat ranije.A doi e, u svakom sluaju, brzo.

Srebren je u podnoje stigao malo zadihan, vru i lepljiv od znoja ispod ogrtaa od debelog,sivog krzna. Ipak je sputanje prolo prilino dobro. Jo je on u snazi, jo moe.

Mirisi kuvanja dopree do Srebrenovih nozdrva. Smeh deurlije i prodorni vriskovi bebaplovili su vazduhom. Sunce se brzo uzdizalo. Oseaj blagostanja proimao je Srebrenov duh.

Kroz tri dana bie vreme za Svetkovinu leta, a tad e on morati da plee u krugu i da prinesejednog junca na rtvu i da namae njegovom krvlju izabranu devicu godine. tavie, morae njuda odvede u stranu i da je grli, kako bi jesenji lov sigurno uspeo. Dok se vreme za ovogodinjuSvetkovinu leta bliilo, Srebren Oblak je oseao izvesnu malu nelagodnost, jer je pomiljao daovako mator nee moi da plee sasvim kako treba, a i da bi mogao, tavie, da se spetlja i prirtvovanju junca - svojevremeno je bio oevidac kad se to desilo jednom ostarelom poglavici. Ato se tie grljenja device, i u tom pogledu se malice brinuo da li e uspeti. Ali u toplini jutra sviti strahovi su nestali. Ova Znalica postaje drhtava, matora glupaa. Taj sneg ne znai nita. Nita!Dan je lep i blistav. Pred Narodom je jedno velianstveno leto, koje e sad postajati sve toplije.


4/163


63 17.12.20

teta to Svetkovina leta nije danas, pomisli Srebren. Sad, kad je njegov duh poletan; sad kadnjegovo telo osea, bar na tren, malenu plimu obnovljene snage. Plesati - junac - zagrliti devicu...

"Srebren Oblae! Srebren Oblae!"Promukli glasovi, bez daha, glasovi premorenih ljudi koji se bore za vazduh; glasovi sa

otvorenih polja, iza onog mesta na kome Boginjine ene rade oko oltara.ta je ovo? Lovci se vraaju tako rano? I tako urno?Zaklonio je rukom oi i pogledao ka suncu. Da, eno su Volkodrev i Prolom Gorski, tre ka

taboru koliko ih noge nose i dozivaju njega. Volkodrev jo i mlatara kopljem besomuno okosebe, maltene kao da je poludeo; a Prolom kao da uopte nema oruje.

Doli su u tabor, teturajui se, i sruili se na zemlju Srebren Oblaku tako rei pred noge,jeei, itei, borei se za dah. Oni su bili meu najjaim i najbrim mukarcima, ali su sigurnotrali punom snagom ak sa lovita, pa su se premorili.

Srebren Oblak oseti kako ga obuhvata velika nelagodnost i kako pred njom iezava onajkratki, prekratki trenutak radosti i mira.

"ta je?" upita on odluno, ne dajui im vremena da dou do daha. "Zato se vraate takorano?"

Prolom pokaza prstom iza sebe. Ruka mu je drhtala kao u starca. Zubi su mu cvokotali."Drugi!" izgrca on."ta? Gde?"Prolom Gorski odmahnu glavom. Nije mu ostalo snage za govor.Volkodrev ree, uz silan napor: "Nismo... videli... njih. Samo tragove.""U snegu.""U snegu, da." Volkodrev je bio na kolenima, glave oborene. Od plea do struka potresali su

ga veliki trzaji, maltene grevi. Jo koji trenutak i sposobnost govora mu se vratila. "Njihoviotisci stopala. Dugaka stopala, uska. Ovakva." U vazduhu je prstima ocrtao oblik stopala."Drugi. Sumnje nema."

"Koliko ih je?"Volkodrev zatrese glavom i zamuri."Mnogo", ree Prolom, koji je najednom opet doao do glasa. Digao je obe ake i rairio sve

prste na njima, jednom, dvaput, triput. "Vie od nas. Dva, tri, etiri puta vie. Stupaju sa juga kaseveru."

"I malo ka zapadu", ree Volkodrev sumorno."Misli, ka nama?""Moe biti. Nije... sigurno.""Ja mislim, prema nama", ree Prolom. "Ili mi prema njima. Moglo bi se desiti da se sretnemo

s njima oi u oi, ako ne pripazimo.""Drugi, ovde, na otvorenom?" ree Srebren Oblak, kao da govori sam sa sobom. "Ali oni ne

vole otvorene ravnice. Nije ovo teren njima drag. Nema tu nieg za njih. Trebalo bi da se dreblie moru. Jeste li sigurni za ta stopala, Volkodreve? Prolome?"

Klimnuli su glavama.

"Njihova putanjae prese

i nau, ali ja ne verujem da

e oni krenuti ba ka nama", re

eVolkodrev.

"Ja mislim da hoe", ree Prolom."Ja mislim da ne znaju da smo ovde.""Ja mislim da znaju", ree Prolom.Srebren primae ake licu i povue se za bradu, jako, tako jako da ga je zabolelo. Zapiljio se

na istok, kao da e, ako samo bude gledao dovoljno napeto, videti tu grupu Drugih kako stupajupreko one putanje kojom njegov narod namerava da proe. Ali nije video nita osim sve jaegbletanja jutra.

Onda se okrete i ukrsti pogled sa Znalicom.Oekivao je da e ga ona gledati trijumfalno, samozadovoljno, kao neko za koga se dokazalo


5/163


63 17.12.20

da je u pravu. Ovaj neoekivani sneg usred leta ipak je bio rav znak, zar ne? A on ne samo touopte nije predvideo njegov dolazak, nego je potpuno prevideo i zlokobni smisao njegov. Reklasam ja tebi, trebalo bi da sad govori Znalica. U velikoj smo nevolji, a ti vie nisi podoban davodi.

Ali, na njegovo zaprepaenje, nije bilo ni traga od takve osvetoljubivosti na licu One KojaZna. Lice joj je bilo smraeno od tuge, a tihe suze kotrljale su joj se niz obraze.

Pruila je ruke ka njemu, nainom gotovo nenim."Srebrene..." ree ona blago. "O, Srebrene."Ne plae ona samo za sebe, pomisli Srebren Oblak. Niti samo zbog toga to je pleme u

opasnosti.Plae za mnom, uvide on zapanjeno.

NALAENJE

1.Edit Felouz zagladila je svoj radni mantil; uvek je to inila pre nego to bi otvorila ta

komplikovano zakljuana vrata i zakoraila preko nevidljive linije razdvajanja izmeu jeste inije. Sa sobom je i ovog puta ponela svesku i olovku, iako beleke vie nije pravila osim kad je,zbog nekog izvetaja, to bilo krajnje neophodno.

Ovog puta donela je i kofer. ("Neke igre za deka", maloas je, sa osmehom, rekla straaru - aon, koji ve odavno nije ni pomiljao da nju neto ispituje, samo joj je mahnuo veselo,pokazujui joj da proe kroz obezbeenje.)

A mali, runi deko osetio je, kao i svaki put, da je ona ula u njegov privatni svet, pa jedotrao, uzvikujui "Gospoice Felouz - gospoice Felouz...", na svoj nain, mekano inerazgovetno.

"Timi", ree ona i provue prste, neno, kroz travu, smeu kosu na njegovoj udnooblikovanoj, maloj glavi. "ta nije u redu?"

On ree: "Gde je Deri? Hoe li se vratiti da se igra sa mnom danas?""Ne, nee danas.""ao mi je zbog onog to se desilo.""Znam, Timi.""A Deri...?""Pusti sad Derija, Timi. Jesi li zato plakao? Zato to ti nedostaje Deri?"Pogledao je na drugu stranu. "Ne samo zbog toga, gospoice Felouz. Opet sam sanjao.""Isti san?" Usne gospoice Feluoz se stisnue. Naravno, to sa Derijem dovelo je do vraanja

tog sna.Klimnuo je glavom. "Da, isti san.""Da li je bilo mnogo nezgodno, ovog puta?""Nezgodno, da. Bio sam - napolju. Tamo su bila deca, mnogo dece. I Deri. Svi su me gledali.

Neki su se smejali, neki su pokazivali prstom ka meni i kreveljili se, ali neki su bili fini prema

meni. Govorili su: 'Hajde, hajde, Timi, moe ti, samo idi jedan po jedan korak. Nemoj stati istii e do slobode.' Tako je i bilo. Poao sam odavde i iziao pravo napolje. I rekao sam: 'Saddoite da se igrate sa mnom', ali su onda svi oni poeli da se talasaju i postali su mi nevidljivi, aja sam stao da se klizam unatrag, opet ovamo. Nisam se mogao zadrati. Klizao sam se, a kadsam se naao sasvim unutra, oko mene se stvorio crni zid, nisam mogao ni da maknem, biosam..."

"Uh, to je tako strano. ao mi je, Timi. Zna da mi je ao."Pokuavajui da se osmehne, pokazao je svoje prevelike zube i iroko razvukao usne; zbog

toga se inilo da su mu usta isturena napred, iz lica, ak i vie nego to su stvarno bila."Kad u biti dovoljno veliki da iziem odavde, gospoice Felouz? Da stvarno idem napolje?

Ne samo u snovima?"


6/163


63 17.12.20

"Uskoro", ree ona. Oseala je da joj se srce kida. "Uskoro."Pustila je deka da je uhvati za ruku. Volela je taj topli dodir debele, suve koe njegovog

dlana na svojoj ruci. Povukao ju je ka unutranjosti, kroz sve tri sobe koje su sainjavalestasis-sekciju Jedan - udobne sobe, svakako, ali sobe u kojima je od prvog dana ostao, zauvekuhapen, ovaj runi, mali deko star sedam (Da li ba sedam? Kako biti siguran?) godina.

Odveo ju je do svog jedinog prozora, sa koga se pruao pogled na svet onog jeste, onognapolju; ali samo na jedan deli tog sveta, pokriven krljavom umom, a sada i skriven nonomtamom. U stvari, kroz prozor se sada videla samo ograda sa zlovoljnom svetleom tablom koja jeupozoravala sve i svakoga da se ne sme ulaziti ovamo, a ko pokua, da mu prete takve-i-takveopake kazne.

Timi je pritisnuo nos na prozor."Priajte mi opet ta ima napolju, gospoice Felouz.""Bolja mesta. Lepa mesta", ree ona tuno.Kao i toliko puta u protekle tri godine, prouavala ga je potajno, pogledom iskosa; posmatrala

je profil njegovog jadnog, malog, uhapenikog lica, ocrtan naspram prozora. elo ravno, ali sajakim nagibom unazad; na njega pada gusta, gruba kosa, u upercima koje gospoica Felouznikada nije uspela da ispravi. Potiljak udno izboen, tako da glava ostavlja utisak da je pretekai da je klonula, da se pognula napred, prisiljavajui celo telo da se poguri. Iznad oiju, ve sad,silovito izboeni kotani svodovi poinju da se ocrtavaju, poinju da rastu. Usta krupna, izturenanapred, ispred irokog, pljosnatog nosa; a vrh vilice praktino ne postoji, nego se vilica povlai,odmah od donje usne, glatko nadole i unazad. Malen rastom za svoje godine, prakti no kepec,iako mono graen; noge zdepaste, kratke i krive. Obraz irok, ispod njega mone kosti; a naobrazu, mlade, od one vrste koja se zove 'bivolja koa', mlade ljutito crven, izduen u cik-cakliniju, sasvim nalik na sev munje.

Veoma ruan, mali deak, ali deak koga Edit Felouz voli vie nego ikog drugog na svetu.Stajala je tako da joj je lice ostajalo izvan Timijevog vidnog polja; zato je dozvolila usnama

luksuz da zadrhte.Ovi su reili da ga ubiju. Stvar se zapravo svodi na to. Timi je samo dete, i to dete u izuzetnoj

meri bespomono, a oni se spremaju da ga poalju u smrt.Nee moi. Ona e sve uiniti da to sprei. Sve. Ometanje njihovog plana bie teak prekraj

radne discipline, to je znala, a ona nikad u ivotu nije uinila nita protivno dunosti, bar posvom shvatanju dunosti, ali to sad nije vano. Ona ima obavezu prema njima, naravno, to se nemoe osporavati, ali ima obavezu i prema Timiju, a i prema sebi samoj. Nema nedoumice, unjenoj dui, koja je od tih obaveza najvia, koja na drugom, a koja na treem mestu.

Otvorila je kofer.Izvadila iz njega zimski kaput, vunenu kapu sa preklopnim titnicima za ui, i ostale stvari.Timi se okrenuo. Zurio je u nju. Oi su mu bile tako krupne, ogromne, tako blistave i sveane."Te stvari, ta su one, gospoice Felouz?""Odea", ree ona. "Odea za izlazak napolje." Pozvala ga je prstom. "Doi, Timi."

2.Bila je, zapravo, tek trea od onih kandidatkinja sa kojima je Hoskins razgovarao; trea potome to su oni u Kadrovskom odeljenju smatrali da su prve dve bolje. Meutim, DeraldHoskins bio je od one vrste efova koji vole da sve provere lino i svojeruno i koji, kad svojimslubenicima povere neki izbor, ne prihvataju automatski razlonost miljenja tih slubenika,nego hoe i sami da se uvere da li je moglo bolje. Neki u kompaniji smatrali su da je to najloijastrana Hoskinsovog efovanja. On se ponekad i slagao sa njima po tom pitanju. Svejedno,insistirao je da lino obavi razgovor sa sve tri kandidatkinje za ovo zaposlenje.

Prva je stigla sa preporukom 'tri zvezdice' od Sema Eikmena, koji je u firmi 'Stasis tehnologije'bio ef kadrovskog odeljenja. Ve zbog te injenice Hoskins je bio malice podozriv, jer jeEikmen imao jaku sklonost ka otrim, vrhunskotehnolokim linostima. To moe biti dobro ako


7/163


63 17.12.20

trai eksperte za odranje implozionih polja, ili one koji mogu da zavire u jato neposlunihpozitrona i svakom pojedinom da se obrate po imenu i prezimenu. Ali Hoskins nije bio ubeen dae neka od tih Semovih visokotehnolokih osoba biti prava stvar za ovo radno mesto.

Ta prava zvala se Marijana Levien i bila je prava tigrica. Negde u poznim tridesetimgodinama, vitka, glatka, sjajnih povrina, u dobroj formi. Ne stvarno lepa - 'lepotica' ne bi bionajprecizniji naziv za nju - ali, upeatljivog izgleda, svakako upeatljivog.

Imala je velianstvene jagodine kosti i kosu crnu kao gar, povuenu sa ela pravo unazad izategnutu; oi su joj bile hladne i svetlucave i nisu proputale ba nita. Nosila je elegantnoposlovno odelo sa sakoom, duboke, bogate, smee boje, sa zlatnim porubom; mogla je to kupiti uParizu ili u San Francisku prekjue. Uz to, na grlu je imala nenametljivo pridodat svenji zlatnihica sa po jednim biserom na vrhu svake; Hoskinsu se inilo da ipak nije uobiajeno da enepou sa nakitom te vrste na razgovor o zaposlenju, naroito ne o ovakvom zaposlenju. Vie jeliila na agresivnu, mladoliku eficu koja pretenduje na to da kad-tad zauzme neku oddirektorskih fotelja u kompaniji, nego na ono to bi, po Hoskinsovom uverenju, negovateljicamale dece trebalo da bude.

Ipak, bila je negovateljica, u osnovi, mada je ta re zvuala veoma skromno kad se odnosila naosobu sa toliko profesionalnih veza i uspeha. Rezime njenog dotadanjeg kretanja u slubipredstavljao je 'nokaut'. Doktorat iz heuristike pedagogije - i jo jedan doktorat, izrehabilitacione tehnologije. Asistentkinja direktora Specijalne slube u Optoj dejoj bolnici uHjustonu. Konsultantkinja pri Kacinovoj komisiji koju je federalna vlada naimenovala u ciljureavanja nekih pitanja popravnog obrazovanja. est godina iskustva u prikljuivanju vetakeinteligencije autistikoj deci. Bibliografija u softveru - kilometar dugaka.

Tano ono to je kompaniji 'Stasis tehnologije' potrebno za ovo radno mesto?Da, bar po miljenju Sema Eikmena.Hoskins ree: "Vi shvatate, zar ne, da emo od vas traiti da odustanete od svih vaih

projekata izvan naih prostorija, od svega onog to imate u Vaingtonu, Hjustonu, od svakogkonsultativnog rada koji bi znaio putovanje. U sutini, biete prikovani za ovo mesto, i to sapunim radnim vremenom, nekoliko godina, i imaete samo jedan jedini, sasvim odreeni posao."

Nije ni trepnula. "Razumem to.""Vidim da ste se samo u poslednjih osamnaest meseci pojavili na konferencijama u Sao Paolu,

Vinipegu, Melburnu, San Diegu i Baltimoru i da su vaa pismena saoptenja itana od stranedrugih osoba, na pet naunih sastanaka kojima niste mogli prisustvovati lino."

"Tako je.""Pa ipak, sasvim ste sigurni da ete moi da uinite preskok sa tako aktivne karijere, iju skicu

vidim u vaem rezimeu, na jedno u sutini izolovano bivstvovanje, koje ete ovde morati davodite?"

Svetlucanje hladne reenosti u njenim oima. "Ne samo to mislim da u biti sasvim sposobnada uinim taj prelaz, nego sam i potpuno spremna, pa i eljna da ga uinim."

Neto je u tom iskazu zazvualo Hoskinsu malice, samo malice pogreno.On ree: "Da li biste mogli rei neto podrobnije o tome? Moda ne uviate u potpunosti

koliko je na pristup ovde u 'Stasis tehnologijama'... hm... kaluerski, ponekad; i koliko bi velikizahtevi lako mogli da iskrsnu ba na podruju za koje biste vi bili odgovorni."

"Mislim da to uviam, doktore Hoskinse.""A ipak ste spremni i eljni?""Moda sam malo manje nego dosad eljna jurnjave od Vinipega do Melburna i Sao Paola.""Malice smo 'preforsirani', moda, doktore Levien, da li je to ono to pokuavate da mi

kaete?"Na njenim usnama pojavi se senka osmeha, prvi znak ljudske topline koji je ispoljila od kad je

ula u Hoskinsovu kancelariju. Samo senka osmeha, koja je nestala skoro istog asa kad se ipojavila.

"Pa, mogli biste to tako nazvati, dr Hoskinse."


8/163


63 17.12.20

"Da, ja bih mogao, meutim da li vi to tako nazivate?"Kao da se malo trgla zbog ovog njegovog neoekivanog protivnapada. Ali odmah je duboko

udahnula i maltene bez ikakvog znaka napora ponovo uspostavila svoj stav gotovo nenaruivogmira.

"Moda je 'preforsiranje' previe ekstreman termin za moju sadanju atitudinalnu orijentaciju.Dozvolite mi da samo kaem da sam zainteresovana za repozicioniranje mojih utroaka energije -dosad, kao to ste videli, veoma difuzno manifestovanih - sa ciljem koncentracije oko samojednog autputa."

"Ovaj... da. Nesumnjivo."Hoskins ju je osmotrio sa meavinom strahopotovanja i uasa. Njen glas bio je savreno

podeeni kontraalt; obrve besprekorno simetrine; sedela je izvrsno uspravljena, sa najboljimtelesnim dranjem koje se moglo zamisliti. U svakom pogledu izuzetna. Samo, ne ba - stvarna.

On ree posle male pauze: "A ta vas je, konkretno, navelo na to da se prijavite za ovo radnomesto, ako izuzmemo injenicu da ete tu moi da usredsredite svu svoju energiju na samo jedanpredmet?"

"Opinjava me priroda tog eksperimenta.""Aha. Da ujemo.""Kao to svaki prvoklasni pisac deje literature zna, svet deteta veoma je razliit od sveta

odraslih, zapravo to je jedan tuinski svet u kome su vrednosti, polazne pretpostavke i osnovnecrte stvarnosti sasvim drugaije. Onda odrastamo, a pri tome veina nas postie tako potpunutranziciju iz tog dejeg u ovaj na svet da zaboravljamo prirodu onog koji ostaje iza nas. Tokomitavog mog rada sa decom pokuavala sam da uem u njihov um i da sagledam, koliko god mi todozvoljavaju ogranienja koje kao odrasla osoba imam, tu tuinsku, drugosvetsku prirodu dejesvesti."

Hoskins ree, nastojei da mu se iznenaenje ne oseti u glasu: "Mislite da su deca tuinci, usmislu - vanzemaljskih bia?"

"Metaforino reeno, jesu. Ali, naravno, ne bukvalno.""Naravno." Nastavljajui da prelee pogledom njen rezime, namrtio se. "Niste se udavali?""Ne, nisam", uzvrati ona hladno."Pretpostavljam da se, takoe, niste opredelili ni za roditeljstvo bez braka?""To je bila opcija koju sam veoma ozbiljno razmatrala pre nekoliko godina. Ali moj posao mi

je pruao oseanje surogatroditeljstva, koji se pokazalo sasvim dovoljno.""Da. Pretpostavljam da je tako. Nego, rekoste maloas da svet deteta sagledavate kao iz

osnove tuinski. U kakvom je odnosu ta izjava sa mojim pitanjem o razlozima koji su vas navelina to da se javite za ovaj posao?"

"Ako mogu prihvatiti kao doslovce istinit onaj vrlo neobini preliminarni opis vaegeksperimenta koji mi je dat, trebalo bi da se re o tome da meni bude povereno staranje o detetukoje e, u najbukvalnijem smislu rei, biti preneto iz jednog tuinskog sveta. To nije svetprostorno, nego vremenski dalek; svejedno, sutina te egzistencijalne situacije je ekvivalentna.Veoma bih volela da dobijem priliku da prouim temeljne razlike izmeu tog deteta i nas; bilo bi

to paralaktiko izmetanje koje bi obezbedilo dodatne uvide, potrebne za moj sopstveni rad."Hoskins je zurio u nju.

Ne, pomisli on. Ova uopte nije stvarna. Ovo je nekakav android, veto napravljen.Robodadilja, roboteljica. Meutim, u proizvodnji robota jo nije postignut ovaj nivo kvaliteta -Hoskins je to dobro znao. Prema tome, mora biti da je ova osoba ipak od krvi i mesa. Samo, neponaa se kao takva, to je oigledno.

On ree: "To moda nee biti tako lako. Mogu se pojaviti tekoe u komuniciranju. Dete e,po svoj prilici, imati umanjenu sposobnost govora, znate. Zapravo, poprilini su izgledi da tajstvor nee uopte moi da govori."

"Stvor?""Dete, on, ona. Ne znamo jo da li e biti muko ili ensko. Uviate da jo tri nedelje,


9/163


63 17.12.20

plus-minus dva-tri dana, to dete nee stii ovde, i da mi, do trenutka kad stigne, ne znamo uosnovi nita o njegovoj konkretnoj prirodi."

Ovo kao da ju je ostavilo ravnodunom. "Svesna sam da postoje ti rizici. Ono moe imatidrastine hendikepe, vokalne, fizike, moda i intelektualne."

"Da, a moe se i desiti da vi budete prinueni da s njim postupate kao sa veoma retardiranimdetetom iz nae sopstvene ere. Naprosto, ne znamo. Potpunu nepoznanicu strpaemo vam uake."

"Pripravna sam da se suoim sa tim izazovom", ree ona. "Ili sa ma kojim drugim. Izazovi ijesu ono to me interesuje, dr Hoskinse."

U to je poverovao. Ova ena uopte nije reagovala na uslovnu i ak spekulativnu priroduponuenog opisa radnog zadatka. Kao da je spremna da se suoi sa svaim i nezainteresovana zapitanja tipa 'zato' i 'otkud'.

Nije bilo teko razabrati zbog ega je ova osoba ostavila tako snaan utisak na Sema Eikmena.Hoskins je opet utao nekoliko trenutaka, taman koliko da ostavi kandidatkinji mogunost za

samostalno istupanje. Marijana Levien iskoristila je taj otvoreni prostor odmah, bez ikakvogoklevanja.

Posegla je u svoju akten-tanu i izvukla runi raunar, ne vei od kakvog velikog, metalnogkomada novca. "Donela sam", ree ona, "jedan program na kome radim od kad se ukompjuterskoj mrei saznalo da primate prijave za ovo radno mesto. To je varijanta jednog mogranijeg programa koji sam koristila kod dece sa oteenjima mozga, u Peruu, pre sedam godina:sadri est algoritama za definisanje i modifikovanje komunikacijskog toka. U osnovi, tu semimoilaze normalni verbalni kanali uma i..."

"Hvala vam", ree Hoskins glatko, zurei u taj maleni aparat na njenom dlanu kao da mu jeponudila bombu. "Ali postoje svakojake zakonske smetnje zbog kojih ja ne mogu da pogledamtaj va materijal sve dok ne postanete, konkretno, zaposlenik firme 'Stasis tehnologije'. Naravno,im budete pod ugovorom, rado u porazgovarati sa vama, i to podrobno, o vaim ranijimistraivakim radovima, ali do tada..."

"Jasno", ree ona. Njeni besprekorni obrazi pocrvenee. Nainila je taktiku greku i to joj jebilo jasno: pokazala je preveliku elju, ak nasrtljivost. Hoskins je stao da osmatra zamreni putkojim je odmah krenula da to popravi. "Sasvim sagledavam situaciju. Nije bilo mudro to to sampokuala da preskoim formalnosti te vrste. Ali nadam se da moete razumeti, doktore Hoskinse,da sam ja, i pored ove moje vrlo paljivo uglaane spoljanjosti, u osnovi istraiva i da imamsav onaj polet kojim student, neposredno posle diplomiranja, kree da otkriva tajne Vaseljene;zato mi se katkad dogaa da, i pored sveg mog znanja o onome to je izvodljivo i prikladno,prekoraim uobiajene protokolarne granice, isto iz grozniave elje da se bacim na sutinu..."

Hoskins se osmehnuo. Hoskins je klimnuo glavom. Hoskins je rekao: "Naravno, dr Levien.Nije greh ako je ovek preterano poletan. A ovo je bio veoma koristan razgovor. Stupiemo uvezu sa vama im donesemo odluku."

Pogledala ga je udno, kao da je iznenaena time to joj ne daju ovo zaposlenje istog trenutka.Ali bila je ipak dovoljno pametna da samo kae "Mnogo vam hvala" i "Dovienja" i nita vie.

Na vratima njegove kancelarije zastala je, okrenula se, sevnula jednim visokovoltnimzavrnim osmehom. Onda je otila, ostavljajui za sobom vatreno jarku sliku urezanu umrenjau Hoskinsovog uma.

"Aaauhhh", ote se Hoskinsu.On izvue maramicu i obrisa elo.

3.Druga kandidatkinja razlikovala se od Marijane Levien praktino u svakom pogledu. Kao

prvo, bila je starija dvadeset godina; a kao drugo, nije imala u sebi ba nieg elegantnog,prohladnog, zastraujueg, rasplamsalo sjajnog, ili robotskog. Doroti Njukomb, tako se zvala,bila je debeljuna ena majinskog izgleda, maltene preobilnog; bez ijednog juvelirskog


10/163


163 17.12.20

proizvoda na sebi, obuena jednostavno, ak i nehajno; dranja blagog, lica prijatno veselog.Oko nje kao da je zraio zlatni oreol majinske topline. Izgledala je kao idealna bakica iz

mate svakog deteta. Tako jednostavna, tako oputena, da je bilo teko poverovati da zaista imapotrebnu kolsku spremu iz pedijatrije, fiziologije i klinike hemije. Ipak, podaci o toj spremi bilisu u njenom rezimeu, a uz njih i izvetaj o jednoj iznenaujuoj specijalizaciji: diplomirala je izantropoloke medicine. Uz sva udesa civilizacije dvadeset prvog veka, na svetu je i sad postojaopo gde koje primitivno podruje, u raznim delovima sveta - u Africi, Junoj Americi, Polineziji,Jugoistonoj Aziji. Nije ni udo da je od Sema Eikmena dobila peat 'moe'. ena koja bi moglaposluiti kao model za vajanje kipa neke boginje majinske ljubavi i koja, uz to, ima iskustva uradu sa decom iz zaostalih drutava... inilo se da je idealan kandidat, u svakom pogledu. Posle opresivne, hiperuglaane perfekcijeone suvie izvrsne Marijane Levien, Hoskins se toliko opustio u prisustvu ove ene da je morao usebi suzbiti snani poriv da joj istog trenutka ponudi to radno mesto, kao da je svaki razgovorsuvino gubljenje vremena. Ne bi to bio prvi put da Hoskins dozvoli sebi rasko poputanjasopstvenim spontanim oseanjima.

Ipak, savladao je taj poriv.A onda je, na njegovo zaprepaenja i aljenje, Doroti Njukomb uspela da diskvalifikuje sama

sebe, iako je razgovor do tog trenutka potrajao ni punih pet minuta.Sve je ilo divno, do te kobne take. Imala je puno linog upliva, puno topline. Volela je decu,

naravno: imala je i sama troje dece, a jo pre toga, kao najstarije dete u velikoj porodici sabolesnom majkom, morala je od malena da se bavi negom dece, morala je, od kad zna za sebe, dapomae oko gajenja mnogobrojne mlae brae i sestara. Imala je odlinu profesionalnubiografiju. Od bolnica i klinika u kojima je ranije radila dobila je preporuke sa najviimpohvalama; dobro je podnela najudnije i najtee uslove u udaljenim plemenskim podrujima;uivala je u radu sa hendikepiranom decom svih vrsta; sa najveim uzbuenjem iekivala jetrenutak kad e moi da prie jedinstvenim problemima koji u ovom projektu 'Stasis tehnologija'moraju iskrsnuti.

Ali onda je razgovor skrenuo ka pitanju: zato bi ona napustila svoj sadanji poloaj - vano ipo svemu sudei visokoprihodno mesto na elu Slube dadilja u centru za negu dece, u jednoj odjunih drava SAD - i utonula u tajnoviti, strogo uvani tab 'Stasis tehnologija'. Rekla je: "Znamda u morati da se odreknem mnogo ega, prelazei ovamo. Ali dosta u i dobiti. Ne samo prilikuda radim posao one vrste koja mi je najomiljenija, u oblasti u kojoj jo niko nikad nije radio.Nego i priliku da se konano oslobodim onog prokleto dosadnog Brusa Manhajma, da gakonano istresem iz svoje kose."

Led prostruja kroz Hoskinsa."Brus Mahhajm? Mislite na onog advokata koji se bavi 'decom u nevolji'?""Je l' postoji neki drugi Brus Manhajm?"Duboko je udahnuo i zadrao dah. Manhajm! Taj galamdija! Taj zadava problema! Kako se,

zaboga i pobogu, Doroti Njukomb upetljala s njim? Sasvim neoekivana stvar, nimalodobrodola.

Sledeeg trenutka on paljivo re

e: "Zna

i li to da postoji nekakav problem izme

u vas iBrusa Manhajma?"

Nasmejala se. "Problem? Pa valjda to moete tako nazvati. Tuio je moju bolnicu. Tuio je,valjda bi trebalo da kaem, mene. Naime, ja sam jedna od osoba koje su poimenice optuene.Stravino nam je to odvlailo panju i snagu, poslednjih est meseci."

Oseaj munine stade da krui Hoskinsovim elucem. On poe da premeta hartije po radnomstolu, trudei se da povrati ravnoteu.

"Nita o tome ne pie u vaem izvetaju iz Kadrovskog.""Niko me nije pitao. Naravno da nisam pokuavala nita da prikrijem, jer da jesam, ne bih ni

sad pomenula. Ali, jednostavno, ta tema se u razgovoru nije pojavila.""Dobro, evo, ja vas sad pitam, gospoo Njukomb. ta je tu posredi?"


11/163


163 17.12.20

"Znate kakav je profesionalni agitator taj Manhajm? Znate da uzima najnategnutije moguesluajeve, samo da bi svakome pokazao koliko se on brine za dobrobit dece?" inilo se da nije mudro biti uvuen, sada, u izricanje ma kakvih stavova o ma emu. Ne kad jere bila o Brusu Manhajmu. Hoskins, pomno se uvajui, ree: "Znam da ima ljudi koji o njemuimaju takvo miljenje."

"Ba ste to diplomatski sroili, doktore Hoskinse. Mislite da je ubacio bubu za prislukivanjeu ovu vau kancelariju?"

"Ni sluajno. Ali nije sigurno da imam tako loe miljenje, kao to ga vi oito imate, o BrusuManhajmu i njegovim idejama. Pravo reeno, ja i nemam neko naroito miljenje o njemu.Nisam posveivao mnogo panje pitanjima koja je on pokretao." To je bila gola la, to Hoskinsunije nimalo prijalo. Kad su poinjali ovaj projekat, jedan od prvih planskih dokumenata sadraoje reenicu: 'Sve preduzeti da gamad kao to je Brus Manhajm ne skoi na naa lea. Ali Hoskinsje ispitivao ovu enu radi zaposlenja, a ne ona njega. Nije se smatrao obaveznim da joj kae ijednu jedinu re izvan onog to je firmi bilo prikladno.'

Nagnuo se napred. "Ja, zapravo, znam samo to da je on veoma glasan pokreta krstakihkampanja i da ima mnogo ideja, i to artikulisanih, o nainima kako bi trebalo podizati decu kojasu u rukama dravnih institucija za siroad. E, sad, da li su njegove ideje ispravne ili ne, to jastvarno nisam kvalifikovan da kaem. Nego, o toj tubi, gospoo Njukomb..."

"Pokupili smo neku deicu sa ulica. Veinom je to tree uzastopno pokolenje narkomana, aki etvrto, to su deca sa uroenom zavisnou. Posredi je najtunija stvar koju moete zamisliti,deca koja su roena kao zavisnici od droge. Pretpostavljam da vam je poznata ona opteprihvaena teorija da narkozavisnost, kao i veina fiziolokih zavisnosti, esto nastaje zboggenetske predispozicije u tom pravcu?"

"Naravno.""E, mi smo poeli genetsko prouavanje te dece, a i njihovih roditelja, i deda i baba, kad smo

ih mogli pronai. Pokuavamo da lociramo i izdvojimo narkopozitivan gen, ako on postoji, u nadida bismo jednog dana mogli i da ga se otarasimo."

"Meni to zvui kao dobra ideja", ree Hoskins."Izgleda i svima ostalima, osim Brusu Manhajmu. Navalio je na nas kao da smo preduzeli

nekakve genetske operacije nad tom decom; a mi samo malo njufamo kroz njihove hromozomeda vidimo ega tu ima. isto istraivanje, ne vrimo nikakvu genetsku modifikaciju. Meutim, onje tresnuo ukupno esnaest sudskih zabrana protiv nas, tako da nam je vezao ruke na svakizamislivi nain. To je da ovek proplae. Pokuavali smo da objasnimo, ali on ne slua. Naepodneske sudu on uzme, pa ih protumai unakaeno, i upotrebi kao osnovu za sledeu tubu. Aznate kakvi su sudovi kad neko pokrene optubu da se deca negde koriste kao zamorii zaeksperimente."

"Bojim se da znam", ree Hoskins alostivo. "I tako, vaa bolnica troi energiju i novac naodbranu pred sudom, umesto na..."

"I ne samo bolnica. On je prozvao odreene pojedince. Pa i mene. Ja sam u toj grupi od devetistraivaa koje je on optuio za zloupotrebu dece - bukvalno za zloupotrebu dece - to je

proisteklo iz njegovog takozvanog prouavanja naeg dosadanjeg rada." U njenom glasu bilo jeprimetne gorine, ali i malice razonoenosti. Oi su joj vedro zasvetlucale. Nasmejala se, i njene

teke dojke su se zatresle. "Moete li to da zamislite? Da zloupotrebim decu? Ja?"Hoskins saoseajno odmahnu glavom. "Zaista izgleda neverovatno."Ali njegovo srce je tonulo. I sad je bio uveren, bez iole sumnje, da je ova ena savreno

kvalifikovana za taj posao. Ali kako bi on mogao zaposliti osobu koja je ve u nevolji sa stranimBrusom Manhajmom? Ovaj projekat e i bez toga izazvati dovoljno nesuglastica. Nee dugoproi, a Manhajm e, nesumnjivo, zabosti nos u njihov posao, pa ma kakve mere predostronostioni preduzeli. Ipak, dodati ime Doroti Njukomb na platni spisak znailo bi prizivati nevoljunajgore vrste. Hoskins je sasvim lepo mogao da zamisli konferenciju za tampu koju bi Manhajmsazvao. Oglasio bi novinarima da je firma 'Stasis tehnologije' odluila da zaposli jednu enu koja


12/163


163 17.12.20

se trenutno brani od optubi za zloupotrebu dece u drugoj naunoistraivakoj ustanovi - aManhajm bi postigao da re optuba zazvui kao da je javni tuilac, a ne privatno lice, pokretaprocesa - i da je toj eni sad data prilika da radi kao negovateljica i guvernanta jednog zlosrenogdeteta koje je, jadno, postalo rtva jedne nove, dosad nepoznate vrste kidnapovanja...

A, ne. Ne. Nipoto on nju nee zaposliti.Prinudio je sebe, nekako, da jo pet minuta postavlja pitanja. Na povrini, sve se nastavilo u

prijateljskom i prijatnom tonu. Ali bilo je to mlaenje prazne slame, a Hoskinsu je bilo jasno daje i Doroti Njukomb to jasno. Kad je odlazila, zahvalio joj je na iskrenosti, rekao je koliko ceninjene visoke kvalifikacije, ponudio joj je uobiajena uveravanja da e firma uskoro stupiti u vezusa njom; a ona se smekala i govorila koliko joj je bio prijatan ovaj razgovor - ali Hoskins jepouzdano znao da je ona svesna da od zaposlenja nema nita. im je izila, telefonirao je Semu Eikmenu i rekeo: "Seme, tako ti Boga, zato mi nisi rekaoda je Doroti Njukomb trenutno meta neke blesave tube koju je pokrenuo Brus Manhajm?"

Na ekranu, Eikmenovo lice pokazivalo je zaprepaenost koja se graniila sa okom."Ma nije mogue!""Evo, upravo mi je sama rekla. Optuba za zloupotrebu dece, zbog nekog rada kojim se

bavila.""Tako, znai", ree Eikmen pokunjeno. Sad je izgledao vie postien nego zapanjen. "Pa, do

vraga, Deri, nisam imao nikakvu predstavu o tome da se ona upetljala sa tim krupnim smetalom.A ispitivali smo je vrlo temeljito, samo da zna. Ali ne dovoljno temeljito, ini se."

"Samo bi nam jo to trebalo, da uzmemo u firmu nekoga ko je ve na Manhajmovoj listi zaodstrel."

"Ali ona je strana, zar ne? Bespogovorno najmaterinskije ljudsko bie koje sam ikada...""Jeste. Bespogovorno. I stie nam sa potpunom garancijom da e Manhajmovi sudski leinari

zariti kande u nju im otkriju da je ovde prela. Ili se moda ne slae s tim, Seme?""Znai, uzee Marijanu Levien, je l' tako idu stvari?""Nisam jo gotov sa intervjuima", ree Hoskins. "Ali Levienova izgleda prilino dobro.""Da, to je tano", ree Eikmen sa irokim osmehom.

4.Edit Felouz nije ni na koji nain mogla da sazna da je tek trea na listi kandidatkinja za ovaj

posao, ali da je saznala, ne bi se nimalo iznenadila. Odavno je navikla da je ljudi potcenjuju.Nieg blistavog nije imala u sebi, nieg osobito dramatinog, nieg to bi odmah pokazalo da jeprvoplasirana u ma kom smislu. Niti zasenjujue lepa, niti upadljivo runa; ni izrazito strastvena,ni zanimljivo gorda i nezainteresovana; ne istie se smelim, naglim prodorima ka istini, ali nimukotrpnim, sporim radom koji bi na kraju dao blistave rezultate. Tokom celog njenog ivotaljudi su bili skloni da je smatraju prisutnom pojavom koja se sama po sebi podrazumeva. Ali onaje bila postojana ena, u vrstoj ravnotei, koja savreno dobro zna svoju vrednost i koja ivimanje-vie zadovoljavajui i pun ivot.

Za nju je direkcija 'Stasis tehnologija', slina upravi nekog studentskog naselja, bila

tajanstveno mesto. Zgrade sive, obinog izgleda, gole i jednostavne, koje se uzdiu iz prijatnihzelenih travnjaka proaranih, samo ponegde, nevelikim drveem. Istraivaki centar slian

hiljadama drugih. Ali u tim zgradama, znala je Edit Felouz, deavaju se udnovate stvari; stvarikoje nadmauju njenu mo razumevanja, pa maltene i njenu sposobnost da poveruje. Pomisao dae ona moda uskoro raditi u jednoj od tih zgrada brzo ju je ispunila oseanjem udesnog.

Kao i veina ljudi, imala je samo vrlo neodreenu predstavu o toj kompaniji i o nainima nakoje u 'Stasis tehnologijama' postiu te svoje udesne rezultate. I do Edit su, dakako, stigle vesti obebi dinosaurusu koja je, radom te firme, uspeno dovedena iz prolosti. Kad je nadvladala svojuprvu reakciju skeptinosti, Edit je zakljuila da je dovoenje dinosaurusa poprilino udesnastvar. Ali kad je na televiziji objanjeno kako je ta firma uspela da posegne u prolost i prebacijednog izumrlog reptila u dvadeset prvi vek, Edit nije razumela. Onda je ekspedicija na Jupiter


13/163


163 17.12.20

potisnula dinosaurusa i 'Stasis' na zadnje stranice novina, a Edit je sasvim zaboravila tu temu.Pokazalo se da je mladune dinosaurusa samo jo jedno 'udo za tri dana', jedno od mnogih uveku koji se polako pretvarao u vek uda.

A sad, koliko se moe videti, 'Stasis tehnologije' nameravaju da dovedu dete iz prolosti,ljudsko dete, preistorijsko ljudsko dete. Zato firma trai nekog ko e to dete gajiti.

Ona to moe.I hoe.

ak je mogue da je sposobna da taj posao obavi bolje nego iko drugi. U svakom sluaju,moe da ga obavi veoma, veoma dobro.

Rekli su da e to biti posao pun izazova, neuobiajen, veoma teak. Nita od toga nijeuznemirilo Edit. Oduvek je radije izbegavala neizazovne, obine, jednostavne poslove.

Traili su enu koja ima kolsko obrazovanje iz oblasti fiziologije i klinike hemije i koja volidecu. Sve po meri Edit Felouz.

Ljubav prema deci bila je ugraena od poetka; pa zar ijedno normalno ljudsko bie, pitala seEdit, ne voli decu? Naroito ena?

Poznavanje fiziologije bilo je deo njene elementarne obuke za dadilju. Kliniku hemiju jeuzela kao plod svojevrsnog domiljanja - inilo se da bi i to moglo dobro doi, ako je posaousmeri na bolesne maliane, meu kojima ima mnogo nedonoadi i druge dece hendikepirane nasamom poetku ivota; klinika hemija ukazuje na koji nain se najbolje moe pomoi timmuenikim telacima da dejstvuju uspenije.

Izazovan i teak posao oko neobinog deteta - da, to je stvar koja njoj lei. A ponudili su joj istvarno izvanrednu platu; Edit je dobro zapazila iznos, iako jurnjava za novcem nikad nije bilajak inilac u njenom ivotnom sklopu. Za novi izazov bila je spremna. Poznate i vie negopoznate rutine ivota u dejoj bolnici ve su poele da joj dosauju, ak i da izazivaju neki maliotpor kod nje. Strana je to stvar, pomisli ona, oseati odbojnost prema sopstvenom poslu,naroito kad je to posao ove vrste. Moda joj je potrebna promena.

Negovati jedno preistorijsko dete...Da. Da."Doktor Hoskins e vas primiti sada", ree sekretarica.Elektronski pokretana vrata kliznue neujno u stranu, otvarajui se pred njom. Gospoica

Felouz zakorai u kancelariju zauujue neraskonog izgleda: jedan obian radni sto, obianekran terminala za podatke i obian ovek pedesetih godina, sa proreenom kosom boje peska,obrazima koji poinju da vise i ustima udno povijenim nadole, zbog ega mu itava faca izgledamoda i sumornije nego to bi trebalo.

Na radnom stolu stajala je ploa sa imenom, na kojoj je pisalo:

dr DERALD A. HOSKINSglavni izvrni slubenik

Ovo je gospoicu Felouz vie zabavilo nego to je na nju ostavilo utisak. Zar je ova kompanija

stvarno toliko velika da ef mora da podsea ljude ko je glavni, i to pomo

u tablice sa imenomkoja stoji ispred njega samog, u njegovoj sopstvenoj kancelariji? Zbog ega, zatim, smatra da je

potrebno da se hvalie onim 'dr'? Zar nisu svi ovde zaposleni ve odbranili po jedan magistrat ilidoktorat? Da li je to njegov nain da objavi da nije samo administrativac nego i naunik? Ona bi isama pretpostavila da e na elu jedne visokospecijalizovane kompanije kao to je 'Stasis' bitinaunik; nije bilo potrebno da joj se ta injenica ovako gura u lice.

Ali, u redu. Ljudi mogu imati i vee nedostatke: pridavati sebi malice previe vanosti nijenajgora od njih.

Hoskins je ispred sebe imao sveanj kompjuterski printanih papira. Rezime njenogdosadanjeg profesionalnog rada, pretpostavila je, i izvetaj o preliminarnom razgovoru sa njom -stvari te vrste. Pogledom je prelazio sa tih odtampanih listova na nju, pa opet na listove. Nije


14/163


163 17.12.20

skrivao da odmerava njenu vrednost; bio je u tom pogledu ak previe otvoren. Gospoica Felouzse automatski ukrutila. Osetila je da joj se obrazi oblivaju crvenilom, a u jednom obrazu jedanmii joj se za trenutak trznuo.

On razmilja o tome kako su mi obrve preteke i kako mi je nos malo nakrivljen u jednustranu, ree ona u sebi.

Zatim otro ree u sebi da je to smeno, da ovog oveka ugao njenog nosa i punoa njenihobrva zanimaju isto koliko i pitanje koja firma je proizvela njene cipele - naime, ne zanimaju ganimalo. Ipak, iznenaujue je, i pomalo uznemiravajue to kad te ma koji mukarac gleda takopomno. Negovateljica u uniformi po pravilu je nevidljiva osoba, bar to se tie zanimanja veinemukaraca. Felouz sad nije bila u uniformi, ali je tokom godina razvila naine da izgleda, i kadnosi ulinu odeu, 'nevidljivo' za veinu mukaraca; naine, inilo joj se, veoma uspene. Ovoprouavanje kome je sad bila podvrgnuta uznemirilo ju je vie nego to bi, po njenoj sopstvenojoceni, trebalo da je uznemiri.

"Vaa radna biografija zaista je izuzetno pohvalna, gospoice Felouz", ree on.Osmehnula se, ali nije nita uzvratila. ta bi mogla rei? Da se slae s njim? Ili da se ne slae?"Dolazite sa izuzetnim preporukama od vaih pretpostavljenih. Svi vas hvale gotovo

istovetnim reima, znate li to? Nepokolebljiva posveenost svom poslu... duboka odanostdunosti... velika snalaljivost u trenucima krize... vrhunske tehnike vetine..."

"Radim vredno, doktore Hoskinse, i najee znam ta radim. Mislim da su im to samokitnjasti naini da izraze te dve osnovne stvari."

"Pretpostavljam da je tako." Zapiljio se u njene oi i ona odjednom oseti snagu tog oveka,njegovu jednoumnost, njegovu tvrdoglavu reenost da postavljene zadatke ostvari. To bi kodjednog upravnika mogle biti fine crte. Takoe crte zbog kojih e se ivot smuiti onima to radepod njegovom vlau. Vreme e pokazati, pomisli ona. Uzvratila mu je pogled, ujednaeno ipostojano. On konano ree: "Ne vidim nikakvu ozbiljnu potrebu da vam postavljam pitanja uvezi sa vaom dosadanjom profesionalnom delatnou. To je ve razmotreno, veoma pomno, uprethodnim razgovorima sa vama, i tu ste proli sa zastavom visoko razvijorenom. Imam,zapravo, samo dve stvari da jo razjasnim sa vama." ekala je.

"Prvo", ree on, "potrebno je da znam da li ste ikad bili umeani u ma kakve teme koje bimogle biti smatrane, ovaj, politiki osetljivim. Politiki protivurenim."

"Nisam nimalo politiki nastrojena, doktore Hoskinse. Glasam, kad mislim da postoji neko zakoga vredi glasati, a to ne biva odveesto. Ali ne potpisujem peticije niti mariram nademonstracijama, ako me to pitate."

"Pa, ne ba. Imao sam pre na umu profesionalne, a ne politike nesuglasice. Teme i dileme uvezi sa pitanjem kako sa decom treba ili ne treba postupati."

"Znam samo jedan nain kako sa decom treba postupati: ovek treba do krajnosti da se potrudida zadovolji potrebe deteta, onako kako ih shvata. Ako to zvui kao pojednostavljenje, ao mi je,ali..."

Nasmeio se. "Pa nije ni to ba ono na ta sam mislio. Mislio sam..." Zautao je i ovlaio usne.

"... na brusmanhajmovtinu. Uarene debate o nainu na koji se sa decom postupa u javnimnadletvima. Pratite li ta govorim, gospoice Felouz?"

"Radila sam preteno sa slabom ili hendikepiranom decom, doktore Hoskinse. Nastojim da ihodrim u ivotu i da im pomognem da ojaaju. A u takvim stvarima nema se ta mnogoraspravljati, je li tako?"

"Znai, nikad niste imali nikakva profesionalna suoenja sa tim takozvanim dejimadvokatima kao to je Brus Manhajm?"

"Nikad. Mislim da sam neto malo itala o gospodinu Manhajmu u novinama. Ali nikad nisamimala nikakvih dodira ni sa njim, ni sa ma kim takvim. Ne bih ga prepoznala kad bih ga srela naulici. Nemam ni neka posebna miljenja o njegovim idejama, ni za ni protiv."

Hoskins je izgledao kao ovek kome je laknulo.


15/163


163 17.12.20

On ree: "Znate, nije mi namera da se zakljui kako sam protiv Brusa Manhajma ili njegovihstavova. Ali stvari bi se ovde ozbiljno zapetljale ako bi na rad bio izloen negativnompublicitetu."

"Naravno. Ni ja ne bih poelela ma ta slino.""U redu. Moemo dalje. Moje drugo pitanje odnosi se na prirodu vae posveenosti poslu koji

e se ovde zahtevati od vas. Gospoice Felouz, smatrate li da moete da vodite brigu o jednomtekom, neobinom, moda neposlunom ili ak veoma neprijatnom detetu?"

"Naravno da mogu", ree ona odmah."Razmislite o tome. Pojavie se posebni problemi. Nema na planeti Zemlji nijednog deteta

kao to e ovo biti. Jer to e biti najusamljenije dete u istoriji sveta. Jeste li spremni da ponesetetakav teret? Jeste li voljni da ponesete takav teret?"

Opet je zurio u nju, kao da pokuava da vidi, kroz nju, neto drugo. Opet je do ekala,nepokolebano, silinu njegovog pogleda.

"Kaete da e biti teko, udno i - kako ono rekoste? - veoma neprijatno. U kom smisluneprijatno?"

"Razgovaramo o preistorijskom detetu. To vam je poznato. On - ili ona, ne znamo jo ta ebiti - moe biti divalj, na neki nain koji nadmauje i najdivljija plemena dananjice. Ponaanjetog deteta moe biti blie ivotinjskom nego dejem. To sam mislio kad sam rekao 'neprijatno',gospoice Felouz."

"Nisam ja samo sa nedonoadima radila, doktore Hoskinse. Imala sam iskustva i saemocionalno uznemirenom decom. Izila sam ja nakraj i sa nekim prilino estokim malim'muterijama'."

"Moda ne ovoliko estokim.""To emo videti, je l' da?""Divljak, po svoj prilici, i to ojaen i usamljen divljak, kao i razbenjen. Tuin, uplaen, u

svetu koji niukoliko nije deo njegovog sveta. Otrgnut od svega to mu je bilo dobro znano istavljen u okolnosti gotovo potpune izdvojenosti: prava izmetena osoba. Da li vam je poznat tajtermin, 'izmetena osoba', gospoice Felouz? Nastao je jo sredinom prolog veka, u doba drugogsvetskog rata, kad je Evropom lutalo neverovatno mnotvo izbeglica, i kad..."

"U svetu je sada mir, doktore Hoskinse.""Dabome. Ali ovo dete nee oseati mnogo mira. Patie zbog potpunog poremeaja u

njegovom ivotu, bie prava pravcijata izmetena osoba, najdirljivije vrste. I to vrlo mala osoba.""Koliko mala?""U ovom trenutku ne moemo poneti iz prolosti, jednim zahvatom, vie od etrdeset

kilograma mase. To ukljuuje ne samo ivi uzorak, nego i okolnu neivu izolacionu zonu. Znai,bie malo dete, veoma malo dete."

"Beba, zar ne?""Ne moemo biti sigurni. Nadamo se da emo dobiti dete od nekih est ili sedam godina

starosti. Ali moglo bi biti i znatno mlae.""Ne znate? Zgrabiete ga samo onako, na slepo?"

Hoskins je izgledao nezadovoljan. "Dajte da priamo o ne

em drugom, gospo

ice Felouz. Uvaoj biografiji stoji da ste svojevremeno bili udati, ali da ste iveli, posle toga, mnogo godina

sami."Osetila je kako joj lice poinje silno da crveni. "Bila sam udata jednom, tano je. Ali to je bilo

davno, a trajalo je kratko.""I nije bilo dece.""Brak se raspao", ree ona, "uglavnom zbog toga to se pokazalo da ja ne mogu imati dete.""A, tako", ree Hoskins, koji je sad izgledao kao da se osea nelagodno."Naravno da se taj problem mogao zaobii svakojakim sredstvima to ih je doneo dvadeset

prvi vek - vanmaterinim fetalnim komorama, implantacijama, surogat-majkama, i tako dalje. Alimoj mu nije mogao da prihvati nita osim drevnog, tradicionalnog metoda deljenja gena. Moralo


16/163


163 17.12.20

je da bude sto posto nae dete, njegovo i moje. I da ga ja nosim kako valja i treba, devet meseci.A ja to nisam mogla, a on se nije mogao pomiriti ni sa jednom alternativom, pa smo se... rastali."

"ao mi je. I vie se niste udavali?"Uspela je da obuzda glas tako da je ostao ravan, bez emocija. "Dovoljno je bolan bio i taj prvi

pokuaj. Ne bih nikad mogla biti sigurna da u drugom pokuaju neu biti jo gore povreena, ataj rizik sebi nisam mogla dozvoliti. Ali to ne znai da ne umem da se brinem o deci, doktoreHoskinse. Valjda nije potrebno da ukaem na to da moj izbor zanimanja veoma verovatno imaneke veze sa velikom prazninom koju je brak ostavio u mojoj... u mojoj dui, ako se moe takorei. Jer, umesto da negujem jedno ili dvoje dece, negovala sam ih na desetine. Stotine. Kao da sumoja sopstvena."

"I nisu sva bila vrlo fina deca.""Ne, nisu sva bila vrlo fina.""Niste negovali samo slatku deicu sa cakanim nosiima i dopadljivim nainom gugutanja?

Nego svu koja su nailazila, lepu i runu, blagu i divlju? Bezuslovno?"Bezuslovno", ree gospoica Felouz. "Deca su deca, doktore Hoskinse. Pomo je moda

najpotrebnija upravo onoj deci koja nisu lepa i fina."Hoskins je utao, razmiljajui. Osetila je u sebi nagomilavanje razoaranja. Dola je spremna

da razgovara o svojim strunim dostignuima, o svom istraivakom radu u oblasti neravnoteeelektrolita, i u oblasti neuroreceptora, i u fizioterapiji. Ali on nije pitao nita o tome. Usredsrediose iskljuivo na pitanje da li ona moe negovati neko nesreno, divlje dete - moe li negovati makoje dete, moda - kao da se o tome ima ta priati. Kako je mogue da on u tom pogledu imaikakve sumnje? Pominjao je i jedno pitanje od jo manje vanosti - naime, da li je ona ikaduinila ita to bi moglo podstai neku politiku agitaciju; otkud mu to? Znao je da se ona niimslinim nije bavila. Morao je znati. Oigledno je, dakle, da njega uopte ne zanima njena stvarnastrunost. Jasno je da ima na umu nekog drugog, kome e dati ovaj posao, dok e njoj pruitisamo neki bledi, utivi oblik 'zbogom', im smisli kako da to izvede pristojno.

On najzad ree: "Pa, dobro, kad moete dati ostavku tamo gde ste sad zaposleni?"Pogledala ga je otvorenih usta, zajapurena."ta, zapoljavate me? Ovako, sad odmah?"Hoskins se nasmeio kratko i u tom trenutku njegovo iroko lice imalo je izvesni rasejani

arm. "Zato bih inae eleo da tamo date ostavku?""Zar to ne mora prvo da proe kroz neki odbor?""Gospoice Felouz,ja sam taj odbor. Onaj krajnji, koji daje konano odobrenje. A ja sam

ovek koji odluke donosi brzo. Znam kakvu vrstu osobe traim, a vi ste, ini mi se, takva osoba.Ali moda i greim, dabome."

"A ako greite?""Svoju odluku mogu i da preokrenem, jednako brzo, verujte mi. U ovom projektu ne sme biti

nikakvih greaka. U pitanju je jedan ivot, ljudski ivot, ivot jednog deteta. Iz iste nauneradoznalosti preduzimamo neto za ta e mnogi ljudi rei da je udovian postupak prema tomdetetu. U tom pogledu nemam nikakvih iluzija. Ni za trenutak neu poverovati u to da smo mi

ovdeudovita - niko ovde tako ne misli - i ne

u se dvoumiti niti aliti zbog onog to smonaumili da uradimo; verujem da e, dugorono gledano, subjekt naeg eksperimenta, dakle to

dete, imati samo koristi od itave stvari. Ali sasvim jasno znam da e neki drugi ljudi imatikorenito drugaije miljenje o tom pitanju. Iz tog razloga, mi elimo da to dete dobije najboljumoguu negu tokom svog boravka u naoj eri. Ako postane oigledno da vi niste sposobni dapruite takvu negu, biete zamenjeni bez oklevanja, gospoice Felouz. Ne vidim nikakavdelikatni nain da to kaem. Mi ovde nismo sentimentalni i ne volimo da se kockamo ni sa imto moemo da kontroliemo. Znai, to radno mesto se mora smatrati kao samo uslovno vae, uovom trenutku. Traimo da se odvojite od celog svog sadanjeg ivota, ali ne dajemo jemstvo daemo vas zadrati due od nedelju dana, ili ak due od prvog dana. Imate li volje da se suoitesa tim rizikom?"


17/163


163 17.12.20

"Bogami, vi to ba bez uvijanja.""Takav sam. Sem kad nisam. Dakle, gospoice Felouz? ta kaete?""Pa, ne volim ni ja da se kockam", ree ona.Njegovo lice se smrailo. "Je li to odbijanje?""Ne, to je pristanak, doktore Hoskinse. Da sam i za tren pomislila da nisam prava ena za ovaj

posao, ne bih ni dolazila ovamo. Ja ovo mogu da uradim. I uradiu. A vi neete imati razloga daalite zbog svoje odluke, u to moete biti sigurni. Kad poinjem?"

"Mi ve diemo stasis-polje ka kritinom nivou, taj posao je u toku. Oekujemo da izvedemokonkretni zahvat kroz dve nedelje, petnaestog, tano u pola sedam uvee. Zahtevaemo da budeteu tom trenutku ovde i da budete spremni da odmah preuzmete to dete. Imate vremena umeuvremenu sredite i obustavite svoje aktivnosti u spoljanjem svetu.Jasno vam je da etestanovati u naim prostorijama, neprekidno, gospoice Felouz? A kad kaem neprekidno, mislim:dvadeset etiri sata na dan, bar u ranim fazama. To ste videli jo u oglasu, zar ne?"

"Da.""Onda se razumemo savreno."Ne, pomisli ona. Ne razumemo se uopte. Ali to nije vano. Dete je vano. Sve drugo je od

drugostepene vanosti. Sve.

ZNALICAVe je bilo podne. Oseanje rastue krize zahvatilo je itav tabor. Svi lanovi Drutva za lov

vratili su se iz ravnica, iako u njima nisu ostali dovoljno dugo ni da vide ikakvu divlja, a kamolida ponu lov; sada su sedeli, sva sedmorica, u jednoj sumornoj, zgurenoj grupici, razmiljajuinervozno o ratu i o posledicama koje bi rat imao na njih. Boginjine ene izvadile su tri svetemedvee lobanje, do tada bezbedno zamotane, i postavile ih na kamene police iznad oltara; sadsu uale nage ispred njih, namazane medveom mau, vujom krvlju i medom, i napevale oneposebne molitve koje bi trebalo da donesu mudrost u doba velike opasnosti. Majke su prikupilesvu malu decu oko sebe, takorei ispod krila, kao da oekuju da e Drugi napasti svakogtrenutka, a napola odrasli deaci i devojice vrzmali su se po rubovima kruga, uplaeni inesigurni.

Stariji mukarci, mudri i cenjeni oci plemena, povukli su se na jedan breuljak iznad tabora,da raspravljaju o strategiji. etvorica: Srebren Oblak, Jaha Mamuta, jednooki i grbavi Lavobor -'onaj koji se bori kao lav' - i debeli, tromi Smrdljivi Mousni Vo. Od njihovih odluka zavisiesudbina plemena.

Kad su, svojevremeno, Drugi zali na lovna podruja Naroda u zapadnim zemljama i kad jepostalo jasno da Narod ni na koji nain ne moe da ih navede da odu, te stareine plemenaodluile su da je najbolje krenuti na istok. "Boginja se opredelila da prepusti zapadne zemljeDrugima", bilo je tada miljenje Vola. "A hladne zemlje na istoku pripadaju nama. Boginja hoeda mi odemo tamo i da ivimo u miru." Ostali su se saglasili. Posle toga, Boginjine ene bacalesu kamenie sudbine i dole do ishoda koji je podrao miljenje mukaraca.

I tako je Narod migrirao ovamo. Ali sad su se, po svemu sudei, Drugi pojavili i ovde.

taemo sad? - pitala se Znalica.Mogli bismo moda krenuti na jug, u tople zemlje. Ali svi su izgledi da su tople zemlje ve

pune Drugih, a osim toga tamo ima i mnogo pripadnika naeg sopstvenog naroda, koji nee bitisreni to nas vide. Treba li, dakle, da krenemo na sever, gde su strana ledena polja? Drugi susvakako odve neni za ivot na takvom mestu. Ali i mi smo, podozrevala je Znalica. I mi smo.

Silno se rastuila. Toliko su putovali da bi stigli ovde. To je bila naporna seoba, za nju; znalaje da se i Srebren premorio, a i jo mnogo ko. Sad bi se trebalo odmarati, sakupljati zalihe mesa ioraha za predstojeu zimu, obnoviti snagu. Meutim, ini se da e Narod morati opet da luta, bezikakve mogunosti da se odmori, bez ijednog trenutka mira. Zbog ega je to tako? Zar nema uovoj irokoj, pustoj zemlji nijednog mesta gde oni mogu da zastanu malo, da dou do daha?

Znalica nije umela da odgovori na to, niti na ma koje drugo pitanje, zapravo. Iako je dala sebi


18/163


163 17.12.20

tako ponosito ime, Znalica je bila zbunjena kako problemom tih Drugih, koji su narodu ostajaliveita smetnja, tako i tajnama i izazovima svog sopstvenog postojanja.

Ona je bila, u plemenu, jedina osoba koja nije imala nikakvo stvarno mesto, nikakvo stvarnozaduenje. Kao i veina devojaka, odrasla je pretpostavljajui da e biti Majka, ali onda je,umesto da brzo uzme nekog momka da joj bude par, ekala, odugovlaila, vie joj se sviao ivotduhovne slobode i lutanja; ponekad je, ak, ila sa mukarcima u lovita. Kad se, u svojojdvadesetoj godini, konano odluila da uzme ratnika Mrakoluja za ivotnog druga - u dobu vrlopoznom za takvu odluku - iz njene utrobe poee izlaziti samo mrtva deca, nita drugo. A onda jeizgubila i Mrakoluja: crna groznica shrvala ga je i odnela za jedno jedino popodne.

Tad je jo veliki deo svoje lepote imala, ali posle smrti Mrakoluja niko od nesparenihmukaraca u plemenu nije eleo da ima nju, ma koliko lepa bila. Znali su da je njena matericamesto koje ubija bebe; prema tome, ta e im takva ena? A prerana smrt Mrakoluja govorila imje da ta ena vue sa sobom neko prokletstvo, neku zlu kob. Zato je ona morala ostati zauveksama, bez ijednog mukog dodira, ona koja je ranije imala toliko ljubavnika. Nikad nee postatiMajka.

Ali ni enama Boginje nee se moi pridruiti, ne sad: bilo bi to podsmevanje Boginji i svemuonome to Boginja zastupa, kad bi jalova ena dola da slui Njoj, a osim toga uenje misterijaBoginjinih ena mora da pone pre nego to prva krv poe iz tvojih bedara. Sasvim jebesmisleno jednu enu koja ve ide ka starosti, enu od dvadeset pet godina, enu koja je rodila iizgubila pet beba za pet godina, proglasiti za enu Boginje.

I tako, Znalica ne postade ni Majka ni Boginjina ena, dakle - ne postade nita. Radila jeuobiajene enske poslove, gulila je ivotinjske koe, kuvala hranu, negovala bolesne i uvaladecu, ali nije imala mukarca koji bi bio njen par i nije pripadala nijednom Drutvu; a to znai daje bila maltene tuinka u svom sopstvenom narodu. Njena jedina nada bila je da e Prolo-uvaumreti, a ona tad postati istoriar ovog plemena. Prolo-uva - 'ona koja uva prolost' - bila jeena kao Znalica, ni Majka ni svetenica; i, od svih u plemenu, Znalicina najbolja prijateljica.Ali, iako je imala veetrdeset godina i bila najstarija ena u plemenu, Prolo-uva je jo bilasnana i vitka. Za razliku od njea, Znalica, osam godina mlaa, ve se pretvarala u babu.Poinjala je da misli da joj je sueno da se sparui i umre mnogo pre one godine kad e jojProlo-uva predati svoje tapove sa zapisima i otii pred Boginju.

Bio je to alostan ivot. Ali Znalica je dobro pazila da svoju tugu sakrije od drugih. Neka sesvi plae nje; neka je gledaju sa nedopadanjem. Ona im samo nee dozvoliti da je saaljevaju.

Sad je stajala sama, kao i obino, i gledala ta rade grupe oko nje. U ovom suoenju sapretnjom Drugih svako je bio podjednako bespomoan kao i Znalica. Ali oni su u grupama barimali zajednitvo i utehu.

"Evo ko nam je potreban!" povika Ognjeokac. "Znalica tereba da doe i da ratuje protivDrugih, zajedno sa nama!"

"Znalica! Znalica!" povikae promuklo mukarci iz Drutva za lov.To su se oni njoj rugali, dabome. Zar nisu oduvek? Zar nije svaki pojedini od tih mukaraca,

redom, odbio Znalicu, u danima posle smrti Mrakoluja, kad se ona nadala da e nai novog

mua?Svejedno, prila im je i stala, iscerena estoko, iznad njih; a oni - u krugu, zgureni, na ledenojzemlji.

"Da", ree ona. "Dobra zamisao. Mogu da se borim jednako dobro kao ma koji od vas."Pruila je ruku, nezaustavljivo brzo, i epala koplje Ognjeokca. On razbenjeno zamumla i

skoi da joj ga preotme, ali ona spretno kliznu akama du koplja i uhvati ga za lovni, rukohvatnideo, a kremeni iljak pritisnu Ognjeokcu na trbuh. Zagledao se u nju, izbuljenih oiju. inilo seda ga ne samo mui svetogre, nastalo zbog toga to je ena uzela njegovo koplje u ruke, nego dai stvarno veruje da e ga ona proburaziti.

"Daj mi to", ree on zgusnutim glasom."Vidi, Ognjeoke, pa ona zna kako se koplje dri", ree Volkodrev.


19/163


163 17.12.20

"Jeste, a znam i kako se upotrebljava.""Daj mi to."Opet ga je unula kopljem u trbuh. Mislila je da e Ognjeokac svakog trenutka dobiti slom

ivaca. Lice mu je bilo blistavo crveno, znoj mu je curio niz obraze. Svi su se smejali. Mahnuo jerukom da uhvati koplje, ali ona je pomakla oruje unazad, izvan njegovog dohvata. On besnopljunu ka njoj i naini sklopljenim rukama znak za demona. Znalica se isceri.

"Napravi taj znak jo jednom, pa u ga oprati tvojom krvlju", ree mu ona."Ma, hajde, Znalice", ree Ognjeokac kiselo. Videlo se da se trudi da ovlada sobom. "I sama

zna da nije u redu da ti dodiruje to koplje. Ionako smo u dovoljno velikoj opasnosti, ne trebanam da jo i ti ini zle stvari."

"Pozvao si me da krenem sa mukarcima u borbu", ree ona. "Pa, ako u krenuti, treba mikoplje, zar ne? Tvoje je savreno dobro. Ba e mi odgovarati. A ti, ako hoe, napravi sebidrugo."

Svi ostali mukarci opet su se nasmejali. Ali sad je u njihovom smehu bilo udnih tonova.Izvela je fintu kopljem, a Ognjeokac je, psujui, izmakao. Krenuo je napred vrsto reen, kao

da e joj oduzeti koplje sirovom snagom. Ona ga otera jednim ozbiljnim zamahom. Ognjeokacodskoi unazad; izgledao je ljut i malice uplaen.

Nije joj bilo lako da se seti kad se poslednji put tako zabavljala. Ognjeokac, najjai ratnik uplemenu, a uz to i najzgodniji mukarac, ima plea iroka kao u mamuta, i te divne, crne oi kojeblistaju kao ar, ispod velianstvenog ela koje stri napred, iznad oiju, kao litica. Kad su bilimladi, ona je s njim spavala mnogo puta, a kad je Mrakoluj umro, nadala se da e Ognjeokac bitinjen novi par. Ali on je samo bio prvi koji ju je odbio. Jedino Mlekoizvornu eli, i nijednu drugu,rekao joj je tada. I onda je jo rekao: njemu se dopadaju ene koje znaju kako treba ra ati decu.To je bio kraj svega, izmeu Znalice i Ognjeokca.

"Evo", ree Znalica, popustivi najzad. Nagnula se napred i zabila iljak Ognjeokevog kopljau zemlju. Pod uticajem podnevne toplote, sneg je ve sasvim nestao, a zemlja se razmekala.

Ognjeokac doepa koplje, reei."Trebalo bi da te ubijem", proguna, maui kopljem ispred njenog lica."Samo napred." Rairila je ruke i isprsila se. "Evo ovde ubodi. Ubij jednu enu, Ognjeok e.

Bie to veliki uspeh.""Moglo bi nam doneti malice dobre sree", ree on. Ipak, spustio je oruje. "Ako ikad vie

pipne moje koplje, Znalice, vezau te negde na nekom bregu i ostaviute tamo, da te medvedpojede. Razume li to? Razume li?"

"Sauvaj svoje pretnje za Druge", odgovori ona ujednaeno. "Njih e biti tee uplaiti negomene. A ja se nisam uplaila uopte."

"Ti si jednom videla Drugog ba izbliza, a?" upita je Prolom Gorski."Jednom, da", ree Znalica, mrtei se na tu uznemirujuu uspomenu."A kako je mirisao, kad ste bili tako blizu?" zapita Mladi Srnda. "Kladim se da je stvarno

smrdeo."Znalica klimnu glavom. "Kao mrtva hijena", ree ona. "Kao neto mrtvo to je trunulo mesec i

po dana. A bio je i ruan. Ne moete ni da zamislite koliko ruan. Lice mu je bilo ravno, ovako,kao da je gurnuto nekom ogromnom rukom ka unutra." Rukama je ivo izmahivala. "Zubi su mubili mali kao deji. Imao je smene, male ui i majuan nos. A ruke, a noge..." Stresla se. "Jezive ibesmislene. Kao u pauka. Tako dugake i tako tanke."

Svi su je gledali obuzeti strahopotovanjem, ak i Ognjeokac. Niko drugi u plemenu, ak nisam Srebren Oblak, nikad nije dospeo tako blizu nekog Drugog, licem u lice i nadohvat ruke, kaoona. Neki od njih ponekad su viali Druge, ali samo iz velike daljine i samo na tren, u prolazu, udavnim danima kad je pleme ivelo u zapadnim zemljama. Meutim, Znalica je naletela najednoga, pukim sluajem, u umi.

To je bilo pre mnogo godina, kad je njoj bilo devetnaest i dok je jo bila divlja devojka, sklonada u svemu postupa kako joj se ushte. Mukarci iz Drutva za lov konano su joj zabranili da ide


20/163


163 17.12.20

u izvianja sa njima, a ona je rano jednog jutra otila sama iz tabora, raspoloena mrko i srdito, iodlutala kroz ume. Oko podneva, na jednoj maloj istini izmeu belih breza, nala je lepojezerce oivieno stenama, pa je svukla svoju krznenu odeu da se okupa u ledenoj, plavoj vodi;izlazei, zaprepastila se kad je videla da jedan Drugi, van svake sumnje Drugi, zuri u nju sadaljine manje od dvadeset koraka.

Bio je visok - neshvatljivo visok, visok kao drvo - i veoma mrav, sa uzanim pleima i plitkimprsima, tako da je, i pored tolike visine, izgledao lomniji nego ma koja ena. Njegovo lice bilo jenajneobinije koje je ikad videla, sa crtama udno tananim, poput dejih, i sa izuzetno bledomkoom. Vilice su mu izgledale tako slabe da se pitala kako uspeva da probije komad mesazubima, onako kako treba, s kraja na kraj; ali zato mu je vrh vilice bio neprijatno teak i dubok,ak je i strao napred, ispod tog ravnog lica ija je sredina bila gurnuta unutra. Oi su mu bilekrupne i imale su neku udnu, ispranu, vodenastu boju, a elo mu se od oiju dizalo pravo uvis,bez ikakvih grebena koji bi se kod obrva pruali napred.

Sve u svemu, pomislila je, zapanjujue ruan, ruan kao zloduh. Ali nije izgledao opasan.Koliko je ona mogla videti, nije nosio nikakvo oruje; osim toga, inilo se da joj se osmehuje.Bar je ona mislila da to znai njegovo otkrivanje majunih zuba - osmeh.

Bila je potpuno naga i u punoj zrelosti svoje mladalake lepote. Stala je pred njega bez stida, aonda joj je, neoekivano, dola na um pomisao da bi ba volela da je on pokretima pozove dosebe, da je zagrli i da vodi ljubav s njom na nain kako to Drugi rade sa svojim enama, pa makako to bilo. Iako je bio tako ruan i udan, poelela ga je. Ali, zato? - zapitala se tada. Iodgovorila sebi: zato to je drugaiji, nov, zato to je drugi. Ona e se njemu dati, da. A onda eotii s njim, njegovoj kui, i iveti s njim, i postati Druga, jer su joj ve dozlogrdili mukarcinjenog plemena i jer je spremna za neto novo. Da. Da. ega se ima bojati? Pria se da su Drugi zastraujui zlodusi, ali ovaj ovek uopte ne izgledakao neki zloduh, samo ima udno lice i previe visine, a nedovoljno irine. Ne bi se reklo da jemnogo opasan. Samo je drugaiji.

"Zovem se Vodopadna", progovorila je tada - a takvo joj je bilo ime u to doba. "Ko si ti?"Mukarac Drugi nije odgovorio. Nainio je duboko u grlu neki zvuk koji je mogao biti smeh.Smeh?"Da li ti se sviam?" upita ona. "Svi u plemenu misle da sam divna. A ti, da li tako misli?"Provukla je prste kroz svoju gustu, dugaku kosu, mokru od plivanja. Poela se epuriti i

protezati, da on to bolje vidi punou njenih dojki, snagu i stamenost njenih ruku i nogu,temeljitost njenog vrata. Nainila je dva-tri koraka prema njemu, pevuei priguenu pesmuenje.

Izbeio je oi i zatresao glavom levo-desno. Pruio je jednu ruku pravo ka njoj, dlanom premanjenom licu, a drugom rukom je poeo da pravi neke znake, maijske nesumnjivo, znake zateranje zloduha. Uzmakao je od nje.

"Pa, ne boji me se, valjda? Ja bih samo da se igram. Doi ovamo, Drugi." Iscerila se na njega."Sluaj, prestani da uzmie tako! Neu ti nita. Zar ne razume ta ti govorim?" Priala je vrloglasno, vrlo razgovetno, ostavljajui dosta prostora izmeu rei. On je nastavio da uzmie.

Poduhvatila je dojke akama i gurnula ih malo napred, sveoptom kretnjom nuenja.To je shvatio, konano.

Nainio je duboki, potmuli zvuk, kao ivotinja saterana u ugao iz koga ne moe pobei. Unjegovim oima staklasto je zasvetlucao strah. Usne su mu pole unazad, inei izraz -nelagodnosti? Gaenja?

Da, gaenja, shvatila je.Mora biti da sam ja njemu runa koliko i on meni.Ve se okrenuo i poeo da bei, teturavo i panino, kroz brezovu umu."ekaj!" povikala je. "Drugi! Drugi, vrati se! Ne bei tako, Drugi!"Ali njega vie nije bilo. To je bio prvi sluaj u njenom ivotu da je neki mukarac odbije;

takvo iskustvo bilo je za nju zapanjujue, neverovatno, maltene razorno. Neka je on Drugi, neka


21/163


163 17.12.20

ona njemu izgleda tuinski i moda neprivlano, ali ne smatra je valjda toliko odvratnom da trebada rei na nju i pravi grimase, a onda da pobegne?

Da. Da. Sigurno je samo deak, rekla je tada sebi. Onoliko visok, ali samo deak.Te veeri vratila se u pleme, reena da konano uzme jednog mukarca iz svoje vrste za mua;

kad joj je, ubrzo posle toga, Mrakoluj predloio da njegova asura za spavanje postane njihovazajednika, pristala je bez oklevanja.

"Da", ree ona ljudima iz Drutva za lov. "Da, ja i predobro znam kako izgledaju Drugi. Pa,kad ih sustignemo, nameravam da budem rame uz rame sa vama i da ubijam te gadne zveri kaoodvratne zloduhe, to i jesu."

"Gledajte", ree Volkodrev, pokazujui prstom. "Stareji silaze sa brega."Zaista su dolazili, napred Srebren Oblak, koji je bolno hramao, a veoma vidno se trudio da

glumi da ne hramlje; ostala trojica starih stupala su mukotrpno za njim. Znalica je gledala njihovparadni ulazak u tabor. Prili su odmah oltaru Boginje. Srebren je dugo razgovarao sa trisvetenice. Bilo je mnogo odmahivanja glavama, a zatim mnogo klimanja glavama. Konano jeSrebren stupio napred, da saopti odluku, a najstarija svetenica stala je uz njega.

Svetkovina leta, ree on, ove godine se ukida - ili bar odlae. Boginja je pokazala svojenezadovoljstvo, na taj nain to je dovela jednu grupu Drugih opasno blizu tabora, i to ovde, uistonim zemljama, gde Drugi ne bi trebalo da ive. Jasno se vidi da je Narod uinio neto kakone treba i ne valja; nema sumnje da ovo mesto nije dobro za Narod. Zato e Narod danas krenuti ipreduzeti hodoae do Mesta tri reke, daleko iza njih, tamo gde su prole godine, migrirajui naistok, podigli svetilite, veoma sloene izrade, u ast Boginje. A na Mestu tri reke zamolieBoginju da im objasni u emu su greili.

Znalica je zastenjala. "Ali trebae nam nekoliko nedelja da stignemo tamo! A i pravac jesasvim pogrean! To e biti povratak na podruje koje smo upravo napustili, gde sve vrvi odDrugih!"

Srebren je odmeri ledenim pogledom. "Boginja je nama obeala ovu zemlju, bez Drugih.Doli smo i nalazimo da su Drugi ve tu. To ne treba tako da se deava. Moramo je zamoliti danas povede."

"Onda je zamolimo negde juno od ovog mesta. Tamo e bar biti toplije, a moda emo nai ineko pristojno taborite, gde u blizini nee biti Drugih da nam smetaju."

"Ima nau dozvolu da ode na jug, Znalice. Ali mi ostali kreemo danas posle podne kaMestu tri reke."

"A Drugi?" viknu ona."Drugi se nee usuditi da priu svetilitu Boginje", ree Srebren. "Ali ti, ako se plai da hoe,

Znalice - nita, idi na jug! Idi na jug, Znalice!" ula je da se neko nasmejao. Ognjeokac. Onda poee i ostali iz Drutva za lov da se smeju, apridrui im se i nekoliko Majki. Jo koji trenutak, i smejali su se svi, upirui prstima ka njoj.

Poelela je da jo ima Ognjeokevo koplje u rukama. Poubijala bi ih sve, nita ne bi zaustavilopokolj.

"Na jug, Znalice!" dovikivali su joj. "Na jug, na jug, na jug."

Kletva joj do

e na usne, ali se Znalica uzdra. Oni misle ozbiljno, uvide. Ako ona sadprogovori ljutito, mogli bi je lako isterati iz plemena. Pre deset godina, to bi rado prihvatila. Aliona je sad stara ena, ima vie od trideset godina. Kad bi krenula sama, znailo bi to sigurnusmrt.

Progunala je nekoliko ljutitih rei sama za sebe i okrenula se od Srebrenovog postojanogpogleda.

Srebren pljesnu rukama. "U redu", povika. "Svi da ponu sa pakovanjem! Diemo tabor!Polazimo odavde pre mraka!"

DOLAZAK


22/163


163 17.12.20

5.Edit Felouz imala je tokom te dve nedelje veoma mnogo posla.Najtei deo bio je privoenje kraju njenih poslova u bolnici. Dati otkaz sa rokom od samo dve

nedelje bilo je ne samo nepropisno nego i sasvim nedolino; ali administracija bolnice ispoljila jezavidnu meru razumevanja im je gospoica Felouz saoptila da odlazi sa najveim aljenjem, ito samo zato to joj je ponuena mogunost da uestvuje u jednom neverovatno uzbudljivom,novom istraivakom projektu.

Pomenula je ime 'Stasis tehnologije'."Brinue se o bebi dinosaurusu?" pitali su je i svi su se prigueno nasmejali."Ne, ne o dinosaurusu", ree ona. "O neemu to je mnogo blie onome to znam."Nije im dala nikakve dalje pojedinosti. Doktor Hoskins joj je bio zabranio da otkrije ma ta

konkretno, ma kome. Ali onima koji su poznavali Edit Felouz i radili s njom nije bilo teko dapogode da taj projekat mora imati neke veze sa decom; pa, ako su njeni poslodavci ljudi koji sudovukli to famozno mladune dinosaurusa iz mezozoika, onda sad sigurno planiraju neto slino- recimo, da dovedu neko preistorijsko dete iz nekog udaljenog razdoblja Gospoica Felouz tonije ni potvrivala ni poricala. Ali oni su znali. Svi su znali. I dali su joj, dabome, neplaenoodsustvo iz bolnice, na neodreeno vreme.

Ipak, morala je jo nekoliko dana da radi od jutra do mraka, da bi dovrila razne zapo eteposlove, da bi napisala i predala svoje konane izvetaje o raznim otvorenim predmetima, da bispremila spiskove stvari potrebnih njenim naslednicama, da bi razdvojila sopstvene instrumente iistraivake materijale od onih koji su bili vlasnitvo bolnice. Bilo je to naporno, ali nije ni u komdrugom smislu predstavljalo teret. Stvarno teak deo bio je rastanak od deice, koja nisu moglapoverovati da ona odlazi.

"Vratiete se za nedelju-dve, zar ne, gospoice Felouz?" pitala su deca, gurajui se oko nje."Idete samo na odmor, je l' tako? Na mali raspust? Kuda putujete, gospoice Felouz?"

Neke od njih je znala jo od dana njihovog roenja. Sad su imali pet, est, sedam godina:veina je stanovala u sirotitima izvan bolnice, ali neki su bili na neprekidnom bolnikom leenjui ona je s njima radila iz godine u godinu.

Bilo je teko saoptiti im vest, veoma teko.Ali ona je spremila odlunost za to. Sad je potrebna drugom detetu, jednom izuzetno

posebnom detetu, detetu ija e nevolja biti jedinstvena u istoriji Vaseljene. Znala je da moraotii tamo gde je najpotrebnija.

Zakljuala je svoj stani na junom kraju grada. Sve u njemu je iskljuila, a sa sobom jeponela ono malo stvari koje e joj biti potrebne u novom domu. To je bilo brzo gotovo. Nijeimala nikakve kune biljke o kojima bi se morala brinuti, nijednu maku, nikakve kuneljubimce. Jedina zaista vana stvar bio joj je posao: deca, veito deca, ta e joj nekakve biljke iliivotinje.

Ali, ostajui predostrona, sredila je da se njen zakup stana produi na neodreeno vreme.Vrlo ozbiljno je primila upozorenje Deralda Hoskinsa da u svakom trenutku moe bitiotputena. Mogla bi, uostalom, i poeleti da podnese ostavku: gospoici Felouz je bilo jasno da

bi joj poslovi 'Stasis tehnologije' mogli postati neprihvatljivi, da bi njena uloga u projektu moglabiti nezadovoljavajua, da bi ona mogla vrlo brzo otkriti da joj je prelazak na to zaposlenje biodivovska greka. Nije spalila mostove iza sebe, nikako: u sluaju povratka, ekae je ista bolnica,ista deca, isti stan.

Tokom te dve zavrne sedmice, iako veoma zauzeta, nekoliko puta je otila na drugu stranugrada, u 'Stasis', da pomogne u pripremama za prihvat deteta iz prolosti. Dali su joj trojepotinjenih, ija je dunost bila da nabave sve potrebne stvari. Bili su to dvojica mlaihmukaraca i jedna ena. Dala im je obiman spisak na kome su se nalazili lekovi, prehrambenidodaci, pa ak i inkubator.

"Inkubator?" pitao je Hoskins."Inkubator", ree ona.


23/163


163 17.12.20

"Ne planiramo da iz prolosti prenesemo nedonoe, gospoice Felouz.""Vi ne znate ta ete doneti, doktore Hoskinse. Sami ste mi to rekli, otprilike tim istim reima.

Moe biti bolesno dete; moda slabo; ili dete koje e se razboleti im u njegov organizam uumikrobi modernog vremena. Hou inkubator, bar da bude pri ruci."

"U redu, inkubator.""I jednu sterilnu komoru, dovoljno veliku da u njoj boravi aktivno i zdravo dete, ako se

pokae da je suvie veliko za ivot u inkubatoru.""Gospoice Felouz, budite razumni, molim vas. Na budet je...""Sterilnu komoru. Dok ne utvrdimo da je bezbedno izloiti to dete kontaminaciji naim

vazduhom.""Kontaminacija je, bojim se, neizbena. Udisae na vazduh, pun mikroba, od trenutka kad

stigne. Ne postoji nain da izvedemo stasis-akciju u sterilnim uslovima koje vi, izgleda, elite. Nepostoji, gospoice Felouz."

"Ja hou da postoji."Hoskins joj je uputio onaj pogled koji je ve poela da smatra njegovim patentiranim

zurenjem koje je govorilo: "Bez gluposti!" . "U ovoj jednoj stvari u ja pobediti, gospoiceFelouz. Cenim vau elju da zatitite to dete od svih zamislivih rizika. Ali vi ne poznajetemogunosti nae opreme i zato morate jednostavno da prihvatite injenicu da ne moemo izvestitrenutno prebacivanje tog deteta u savreno istu izolacionu komoru.Ne moemo."

"A ako se dete razboli i umre?""Na dinosaurus je jo u dobrom zdravlju.""Nema razloga da verujemo da e reptili, preistorijski ili drugi, biti podloni napadu onih

mikroorganizama koji izazivaju bolesti opasne po ljude. Ali vi ete ovde dovesti ljudsko bie,doktore Hoskinse, a ne malog dinosaurusa. Doveete pripadnika nae vrste."

"Imam u vidu tu injenicu, gospoice Felouz.""Iz tog razloga, traim od vas da...""A ja vam kaem da odgovor glasi 'ne'. Ovde se moraju preuzeti i neki rizici, a infekcija je

jedan od njih. Biemo u pripravnosti sa svim moguim medicinskim sredstvima ako se pojaviproblem. Ali neemo pokuati da stvorimo udesnu, maginu, sto posto bezbednu ivotnusredinu.Neemo." Onda se Hoskinsov ton ublaio. "Gospoice Felouz, dozvolite mi da kaemsamo ovoliko. Imam i ja dete, jednog malog deaka, koji jo nije stigao ni do dejeg vrtia. Da, aja imam ovoliko godina, i taj deak je neto najlepe od svega, ba svega, to mi se u ivotudesilo. elim da znate, gospoice Felouz, da mi je do bezbednosti tog

Isak Asimov_Robert Silver Berg, DeTE VREMENA

Documents

Transcript of Isak Asimov_Robert Silver Berg, DeTE VREMENA