Intervju: SEÑOR PROFESORBOYAN IVIĆ, GLUMAC I PSIHOLOGSEÑOR PROFESOR BOYAN IVIĆ, GLUMAC I PSIHOLOGBarselona / Opovo, oktobar 2017;Predviđali su mu veliku glumačku karijeru. Hvalili su gaprofesori tokom studija, a tokom kratke pozorišne karijere uBeogradu, kritičari su o njegovoj glumi pisali samo usuperlativu. A onda je odjednom, bez ikakvog objašnjenjanetragom nestao. Osim najbližih prijatelja i rodbine gotovo daniko nije znao šta se dešava sa mladim i perspektivnim glumcemBojanom Ivićem iz Opova. Danas, nakon skoro dve decenije,Bojan Ivić živi u Barseloni gde je cenjeni profesor uprestižnoj glumačkoj školi. Ovo je priča o Bojanu Iviću,glumcu, pedagogu, psihologu i kung fu majstoru.

Bojan je rođen 1973. godine u Beogradu i nakon godineprovedene u Valjevu, njegovi roditelji Aleksandar i Stankadoseljavaju se u Opovo, gde će Bojan provesti detinjstvo iosnovno školovanje. Kako sam kaže izbor za glumački pozivdošao je slučajno.

Pomagao sam svom dobrom prijatelju Soniju Darijeviću (takođe

iz Opova, prim.red.) za njegov upis na odseku za kameruFakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i kada sam se video nanjegovom materijalu za prijemni, negde sam duboko u sebiosetio da je to ono za šta sam u stvari rođen.

Grupa sa kojom je studirao iznedrila je sjajnu generacijuglumaca.

Glumu sam upisao iz prvog pokušaja i primljen sam u klasiMilenka Maričića , koji me je “zagotivio” još na pripremama zaprijemni ispit, mada sam studije završio u klasi Gordane Marićjer je Milenko otišao u penziju nakon naše prve godine. Poodlasku u penziju Milenko je svojim asistentima – GordaniMarić i Branimiru Mićunoviću ostavio po klasu. Te godine jeprimlljeno nas 16 i bili smo podeljeni u dve grupe.

U mojoj klasi su bili Jovana Petrović, Boris Milivojević, IvanJevtović, Dejan Lutkić (moj najbolji drug tokom studija), AnaStojanović (sada Ana Aleksander zvezda u Americi), SanjaMikitišin i Mara Radulović (sada profesor u Čikagu istvaralac My Space-a). U drugoj grupi bili su AleksandraJanković, Anja Radojković, Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević,Igor Filipović, Danusja Ataljanc, Đorđe Kukuljica i KsenijaZelenović.

Već tokom studija Bojan je pokazao svu raskoš svog talenta ivrlo brzo se istakao kao najperspektivniji glumac svojegeneracije.

Neskromno je reći da sam bio najbolji ali zaista sam dobijaopohvale sa svih strana, od klasića do profesora i reditelja sakatedre režije. Nekako mi se sve vrlo lako davalo i zaista samuživao tokom studija pa je verovatno to i dovodilo dorezultata koji su bili iznad proseka. To je mislim i biorazlog zbog koga me je Milenko primio i najviše zavoleo sacele klase, što je meni bilo zapravo najbitnije i najdraže jerje do njegovog srca i pohvale bilo teže doći nego do Oskara.

Međutim bez obzira na razliku u godinama i odnosa profesor –student, on i ja smo došli do prelepog i iskrenogprijateljskog odnosa koji je trajao do mog odlaska u “belisvet”. Nakon njegove smrti prijateljstvo do danas gajim sanjegovim sinom profesorom na Filozofskom fakultetu GordanomMaričićem.

Diplomirao sam 1996. godine sa desetkom u predstavi “Znate limlečni put” austrijskog dramskog pisca Karla Vitlingera. Poredmene u predstavi su igrali Dejan Lutkic, Ivan Jevtovic iNatasa Kličković. Po oceni profesora bila je to jedna odnajboljih diplomskih predstava u tim godinama.

Nakon diplomske predstave Bojan se posvećuje i svojoj drugojvelikoj strasti – psihologiji.

Nakon završenih studija glume počeo sam da studirammagisterijum kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu podnadzorom Ksenije Kondić, ali sam morao da napustim tokom prvegodine zbog odlaska u inostranstvo. Psihologija je postalamoja strast tokom studija glume, sve do danas, zahvaljujućiTijani Mandić, odličnoj profesorki psihologije, ličnosti kojusmo imali na FDU tokom dve godine studija.

U naredne tri godine nastupa u petnaestak pozorišnih predstavana scenama Ateljea 212, Narodnog i Beogradskog dramskogpozorišta, KPGT-a, PPP-a i Scene kod konja, i to igrajućinajčešće glavne uloge. Dobre kritike se ređaju ali onda

iznenada Bojan nestaje sa pozorišne scene.

U Barcelonu sam otisao u junu 1998. godine sa glumicom IrenomMicijević, mojom tadašnjom devojkom, koju sam upoznao tokomsnimanja diplomskog filma “Mađija” nase Opavčanke i rediteljkeNarcise Darijević gde smo Irena i ja igrali glavne uloge izaljubili se tokom snimanja. Interesantno je reći da sam tajfilm prvi put video pre dve godine kada mi ga je Narcisaposlala za rođendan.

Nakon godinu dana veze sa Irenom, odlučili smo da zajednoodemo u Španiju. Zašto? S jedne strane zbog političkesituacije koja je izgledala sve gore iz dana u dan, a ja ličnozbog vrtoglavog pada umetničkih vrednosti u mom poslu. Nisamsebe video u projektima koji su se spremali niti mi se dojmilapolitičko – socijalna odgovornost filmsko – pozorišneprodukcije u to vreme. Počeli su da postaju zvezde neke mojekolege koje sam i tada ali danas smatrao teškimmediokritetima.

Otisao sam u Barselonu jer je Irena tamo imala stan, zapravo uBarseloni je živela pet godina pre nego što je došla u Srbijuda snima Nacin film. Interesantno je da sam se opredelio zaglumu zahvaljujući pripremi za prijemni ispit SonijaDarijevića, a da sam otišao u Španiju zahvaljujući diplomskomispitu njegove sestre Narcise. Oboje Opovčani. Ne preterujemako kažem da su Darijevići obeležili moj životni put.

Barselona – nova perspektiva. Od ilegalnog „šljakera“ doprofesora u glumačkoj školi i uloga sa Demi Mur i ErikRobertsom

Prve dve godine u Barsloni proveo sam ilegalno bez papiraradeći sve vrste (legalnih) poslova koje sam mogao. Prodavaosam slike po ulici, radio kao konobar, izbacivač po noćnimklubovima… Zaista sam se bio oprostio od glume jer nisam nimislio da ću moći da glumim zbog jezičke barijere. Kada samnakon dve godine uspeo da dobijem papire i postanem “legalan”,upoznao sam jednog čileanskog reditelja kome se dopalo mojeznanje i odnos prema glumi i on me je pozvao da predajem glumuu njegovoj privatnoj školi koja se zvala Internacionalnafilmska akademija u Barceloni.

Istovremeno, pored angažovanja u velikom broju reklama kojesam snimio kao model, počeo sam da igram u serijama ifilmovima. Vremenom sam ipak shvatio da će moj doprinossredini biti veći ako predajem glumu jer sam na taj načinpočeo da regrutujem veliki broj odličnih glumaca umesto dasamo ja glumim. Moram da napomenem da su na “zapadu” film,pozoriste i profesionalno formiranje glumaca industrija i dase radi mnogo više nego kod nas. Mi na tom polju i daljeeksperimentišemo inertne trzaje socrealističkog režima, kojisu neka mešavina između hobija i profesije.

Kada je stabilizovao svoj život u Barseloni Bojan se ponovoposvećuje psihologiji ali novu stast nalazi i u kung fufilozofiji.

U međuvremenu sam se formirao kao jungovski psiholog iintegrativni terapeut specijalizovan u eneagramima (tipovimaličnosti) pa sam čak jedno vreme, paralelno sa docentskimposlom vodio terapije sa pacijentimna na profesionalnom nivou.Pored psihologije u svojoj trideset trećoj godini počeo sam da

treniram “wing – chun”, jednu granu kung -fua iz južnogŠaolina i uspeo da sedam godina uporedo sa nastavom radim kaoasistent Sifua Alberta Sale u Kung-fu sport klubu Barenjsh uBarseloni. Međutim, kako mi je karijera profesora glumetražila sve više vremena morao sam da se opredelim i ostavimprofesionalno bavljenje psihologijom i wing – chunom.

Tokom poslednjih petnaestak godina Bojan je predavao unekoliko glumačkih škola. Nakon tri godine u Internacionalnojfilmskoj akademiji, sedam godina je predavao studentima ufilmskoj školi CECC, a sada je professor glume u filmskojškoli ECIB, ali istovremeno radi i kao profesor tehnike ujednoj čisto glumačkoj školi koja se zove Studio “Actúa”.Svakodnevnim usvršavanjem i spajanjem psihologije i glumačketehnike koja će postati njegov prepoznatljiv pedagoški stil,Ivić vremenom stvara internacionalnu karijeru, naročito uJužnoj Americi gde trenutno između Meksika, Kolumbije iEkvadora ima oko 300 studenata različitog porekla.

Metod glume koji predajem i koji sam konceptovao zove se“Modern Method Acting inspired on technique Stella Adler”.

Naime, to je tehnika maestre Marlon Branda, Robert De Nira,Benisia Del Tora, katalizirana u pogledu rezultata sa mojimznanjem psihologije i teoretske fizike.

Moja škola glume, odnosno moj metod vrlo je zapažen naprostorima na kojima radim i u isto vreme podržavan od straneinstitucija u kojima sam zaposlen. Na različitim nivoima, uŠpaniji i Južnoj Americi formirao sam oko 350 glumacainternacionalnog profila. Od audiovizuelnih stvaralaca kojimasam davao časove, na internacionalnoj sceni trenutno sunajzapaženiji: Joaquín Sánchez, Natasha Yarovenko (nominovanaza nagradu Goya “Room in Rome”), Kaabil Sekali (Španija),Valentina Gómez, Yuli Pedraza, Maria Laura Quintero(Kolumbija), Rubén Zamora, Paola Madrigal, Felipe AguilarDulce, Diego Mignone (Meksiko), Erica Vélez, William’s Cangá(trenutno u Holivudu), Pepe Sánchez i Alejandra Coral Mantilla(Ecuador), da pomenem neke od njih.

Sebe vidi kao srećnog i ostvarenog čoveka, a svoj odlazak u

Španiju ne smatra rizikom već sudbinom. Mogućnost povratka uSrbiju ne isključuje ali samo ako bi se neke stvari u branšidrastično promenile.

Smatram se realizovanim i srećnim čovekom jer živim u srediniu kojoj se moj rad ceni, poštuje i traži. Na taj način činimsrećnim i zadovoljnim ljude koji traže moj posao radi ličnesreće i razvoja. Ne mogu reći da sam rizikovao dolazeći ovdejer zapravo nikako nisam video sebe u adekvatnom razvoju uSrbiji, tako da moj dolazak u Španiju nije imao alternativu.Bila je to čista sudbina.

U Srbiju bih mogao da se vratim ukoliko bi audiovizuelnadelatnost postala industrija, umesto, uglavnom, “drugarska”delatnost, odnosno, kad kvalitet dobije bitku nadprijateljskim vezama, vezicama i naročito “bezvezicama”.

Kao neko ko se nalazi na neposrednom ishodištu događaja uBarseloni, Bojan nam je dao svoje viđenje aktuelnih dešavanja

u Kataloniji.

Moram da kažem da Katalonija nije “moja zemlja”, odnosno nisamodabrao Kataloniju nego Španiju. Kada sam pre dvadeset godinadolazio ovde nisam znao ni da li Katalonija postoji. Taj“secesionistički trip” je kapric nekih, maksimum 35% čistogkatalonskog stanovništva, koji bi hteli da “porobe” i“definišu” sve nas ostale, koji smo zapravo konglomerat i uvećini, španski orijentisani. Motivacija independencije jeistorijski frustrirajuća galerija motiva koji ozbiljnommodernom čoveku ne mogu delovati niti ozbiljno, nitiopravdano, a naročito ne odgovorno. Ne znam gde će ih ovo ilito “nacionalističko budalisanje odvesti”, ali nadam se da nećedaleko. Pa kad su Baskijci uspeli da se opamete, nadam se daće i izvesni Katalonci. Moja teorije je da su nacionalizam,šovinizam i fašizam tri brata od kojih uvek nacionalizam počnejer je naj “pametniji” i ne toliko očigledan, pa onda predarabotu šovinizmu, koji je mnogo jednoličniji i gluplji, a kojiako se ne zaustavi, skoro uvek vodi ka fašizmu, koji je “brat”mentalno zaostao i jak kao bik, pa onda on dokusuri sveljudsko, progresivno i naročito napredno. I u tim stvarimaljudsko biće je svugde isto.

Između putovanja i predavanja od Barselone, preko Kolumbije iEkvadora, pa sve do Siudad Meksika, Bojan Ivić se bavio ispisateljskim radom. U izdanju portugalske izdavačke kuće“Autografija” nedavno je iz štampe izašla njegova knjiga oglumi “Arhetipska gluma – buđenje glumca”, tako da se trenutno

bavi promovisanjem ove knjige. Što se tiče njegovih želja, kaoi kod svakog čoveka ima ih puno, ali samo jednu nam je rekao.

Voleo bih da jednog dana predajem bar neki seminar na momfakultetu gde su mene formirali i time podelim sa mojimsunarodnicima plodove mog dosadašnjeg internacionalnogprofesionalnog iskustva.

PIŠE: ČEDA VUČKOVIĆ

VIDEO:https://www.facebook.com/actuastudio/videos/2049647065258582/?hc_ref=ARSZ5B-xAz9wDFgSM89HUctSctMpqAg2Y0d65mA9rtkOf62bO7EnSxD7VUfgsvGhYfU