Prof. dr Duan Bobera

Inovacije i preduzetnitvo

Nije potrebno gledati mnogo unapred da bi se suoili sa imperativom inoviranja. On pred nas iskae iz mnotva definisanih i proklamovanih izjava o misiji, viziji, strategiji i sl. Zajedniko svima njima je, pored ostalog, isticanje znaaja intenziteta vanosti koju inovacije imaju za nae kupce/potroae

1

, nae akcionare, nae poslovanje, i to je najvanije za dugoroni opstanak preduzea kroz njegov rast i razvoj. Premda se znaaj inovacija istie u svim propagandnim kampanjama one nisu samo marketinki hit. Inovacije generiu znaajne razlike u svim organizacijama nezavisno o njihovom obliku i veliini. Radi se o veoma jednostavnoj logici i

imperativu vremena i ambijenta u kojem preduzea ostvaruju svoju misiju. Ovo ostvarenje je mogue opisati kao opasan rizik za dalji opstanak kojem se izlau preduzea koja ne uspevaju menjati ono to nude tritu (manifestovanog u proizvodima ili uslugama) ili nain na koji to stvaraju. Ovaj rizik proistie iz injenice da postoje preduzea koja e to biti u stanju uraditi U tom kontekstu treba navesti razmiljanja Natana Mirvolda, potpredsednika Microsofta, koji kae da bez obzira koliko dobar proizvod imate preostaje vam samo 18 meseci da ga sami obezvredite novim proizvodom. Ukoliko to ne uinite vi sami uinie konkurencija. Slino tome, Andy Groves, jedan od osnivaa Intela, kae da samo paranoici preivljavaju. Sledea bitna kategorija koja je u vrstoj korelaciji sa inovacijom je rast. Novi poslovi su kreirani na temelju novih ideja koje su generisane kroz procese nastojanja stvaranja konkurentske prednosti u onome to preduzee nudi tritu. Uprkos mnogim raspravama i razmimoilaenjima

ekonomista, po pitanju egzaktne prirode i odnosa po pitanju rasta,2

poslednjih decenija se iskristalisao stav po kojem inovacije ine najznaajniji deo u objanjavanju ekonomskog rasta. Kauzalitet preivljavanje/rast generie problem za postojee aktere na tritu, ali istovremeno nudi velike anse za novopridole takmace da promene pravila igre. Drugim reima, ono to

1

Ove dve kategorije treba razlikovati jer je est sluaj da kupac nije i potroa. Kada npr. Air Bus ili Boeing razvija model aviona on mora voditi rauna i o eljama kupaca tj. avio kompanija, koji nisu korisnici ve su to putnici o

ijim preferencijama e, pored ostalog, aviokompanije kao kupci aviona razmiljati pri odabiru aviona koji e kupiti. Prethodni primer ukazuje na intenzitet sloenosti razliitih faktora i njihovih meusobnih odnosa koji utiu na nivo

skrojenosti proizvoda kupevim i potroaveim eljama kao conditio sine qua non poslovnog uspeha. 2

Premda je najpoznatiji analitiki oblik opisivanja kauzaliteta izmeu utroka proizvodnih faktora i proizvoda koji se dobija njihovom transformacijom u procesu proizvodnje Cobb-Douglasova proizvodna funkcija (moderna empirijska istraivanja Paul Douglas je zapoeo 20-tih godina ovog veka) postoje razliita miljenja o tome kome treba dodeliti oinstvo. S tim u vezi umpeter istie da se oko 1900. god. kao rezultat napora mnogih umova proizvodna funkcija uvrstila na svom kljunom poloaju, uz funkciju korisnosti, kao jedan od stupova klasine teorije tog vremena te da je nemogue biti odreeniji u utvrivanju oinstva jer tu, na ovaj ili onaj nain, u stvaranju

ideje kao takve, u obzir dolaze Berry, Edgworth, Marshall, Barone, Walras. J. A. umpeter: Povijest ekonomske analize, Informator, Zagreb, 1975. str. 866. Uprkos prethodno navedenom treba rei da je Wicksted, a na osnovu naznaka koje su uinili Devons (Jewons) i Edvort (Edgwortth), eksplicitno formulisao proizvodnu funkciju u sledeem obliku:

P= ab ,

gde su: i parametri, P - proizvodnja, a i b - koliine faktora proizvodnje. Vasiljevi, V.: Nauni i tehnoloki progres, Ekonomski fakultet Beograd, 1996. str. II-8. Kasnije se u Cobb-Douglasovu proizvodnu funkciju uvodi vremenski trend, a to je prvi put uradio (1942. godine) prvi laureat Nobelove nagrade za ekonomiju (koju je podelio za Ragnarom Friom 1969. g.) Jan Tirnbergen, te se na

taj nain dobija sledea funkcija: teKALQ ;

pojedinim uesnicima stvara probleme drugim kreira ansu. Ovo je u stvari bit preduzetnitva. Vetina korienja mogunosti i stvaranja novih naina za njihovu eksploataciju predstavlja sutinu inovacionog procesa. Preduzetnici su, saglasno prethodnom, lica koja preuzimaju rizik, kalkuiu pri tome i stavljajui u odnos trokove tog preuzimanja sa potencijalnim koristima eventualno uspenog poduhvata. Previe pojednostavljeno bi bilo shvatanje da su sve situacije sline igri u kojoj postoje samo uspeni ili neuspeni ishodi. Pogotovo se ova konstatacija odnosi na nelukrativne delatnosti kao to su zdravstvena zatita, obrazovanje ili neke druge sline drutvene delatnosti koje obavljanjem svoje aktivnosti ne generiu profit, ali veoma bitno utiu na nivo kvaliteta ivota miliona ljudi. Odline ideje, dobro implementirane, mogu rezultirati novim vrednostima, koje se ne manifestuju direktno u profitu.

1.1. Trajektorij nastanka inovacija i njihova klasifikacija

Analiza dostupne literature iz ove oblasti rezultirala je zakljukom da se generisanje tehnoloke inovacije, iji intenzitet radikalnosti moe znaajno varirati, i njezina evolucija najee odvija po modelu ije emo osnovne karakteristike i bitne faze izloiti u nastavku.

1. Viekratni pokuaji koji se ine u cilju generisanja inovacija veoma esto rezultiraju razliitim alternativama. Empirijska istraivanja uspenih tehnolokih inovacija pokazala su da obino postoji inicijalni period u kojem egzistiraju konkurentske tehnoloke alternative i za koji je karakteristina neizvesnost o tome koja e od njih biti superiornija.

Drugim reima, kreacija nove tehnologije podrazumeva period neizvesnosti, visokog rizika, pokuaja i greaka kao i razliitim alternativama. Kada je nova tehnologija uvedena ona unosi nove uslove opstanka u okruenju koji su pre svega usmereni na korisnike stare tehnologije. Ovakva novonastala situacija moe motivisati korisnike stare tehnologije na njezino unapreenje ili traganje za novim alternativama. Istovremeno korisnici nove tehnologije tragaju za njezinim unapreenjima. Ovakvo posmatranje u potpunosti je u skladu sa ivotnim ciklusom tehnologije u kojem se faze u razvoju tehnologije posmatraju kroz stopu inovacija procesa, pri emu je ta stopa u porastu u poetnim faza uvoenja nove tehnologije, dok je pad stope inovacija pokazatelj zrelosti tehnologije.

2. Transmisija i zadravanje znanja i tehnika izmeu sudionika u inovacionom procesu je

veoma korisna, kako za proces stvaranja tako i za proces selekcije izmeu razliitih tehnikih alternativa. Proces traganja za novim znanjima odvija se znanjima, vetinama i tehnikama koje su prethodno prikupljene kroz proces obrazovanja, obuke, iskustva i sl. Stoga sudionici u ovom procesu imaju razliite sposobnosti, a to e imati znaajnu refleksiju na njihove sklonosti ka inovacijama i traganjima za novim znanjima.

3. Selekcija izmeu razliitih alternativa. U ovoj fazi se odvija proces koji treba da rezultira

oblikovanjem jedne ili nekoliko slinih alternativa u okviru istih tehnikih parametara. Kada dominantna tehnoloka alternativa biva oblikovana i relativno stabilna moemo rei da se preduzea susreu sa situacijom koju karakterie vie sigurnosti po pogledu pitanja koja tehnoloka alternativa e biti prihvatljiva i koja, samim tim nosi manje rizika. Pored toga, ovo je faza u kojoj cenovni aspekt postaje sve znaajniji u odluivanju izmeu alternativa. Drugim reima, radi se o procesu identifikacije one alternative koja e biti uspena na tritu. Kako je tehnologija rezultat ovekovih nauno-istraivakih

aktivnosti, tako je i selekcija rezultat drutvenog procesa u kome svoje mesto nalaze politiki, ekonomski, nauni i tehnoloki faktori.

4. Tehnika alternativa koja je izabrana u procesu selekcije izmeu vie alternativa je

superiornija u odnosu na alterantivne ali sa aspekta lokalnog okruenja i ne mora nuno biti univerzalno najbolja alternativa. Jedna od implikacija prethodno navedenog manifestuje se u tome da e se jedna inovacija smatrati uspenom u jednom drutvenom okruenju, ali i manje uspenom u drugom. Tako je npr. nuklearna energija nakon drugog svetskog rata bila veoma popularna, a to je bilo praeno znaajnim investicionim zahvatima na ovom planu. Porastom broj incidenata vezanih sa korienjem nuklearnih reaktora i s tim u vezi poveanog rizika od radijacije dolo je do pada interesovanja za izgradnjom nuklearnih elektrana. Uoptene posmatrano, uoene drutvene vrednosti iste tehnologije su se promenile, a to je rezultiralo time da se jedna te ista tehnologija

posmatrana u razliitim vremenskim periodima razliito vrednuje. Za razliku od ekonomista neoklasiara, neoumpeterijanci naroito istiu znaaj koji inovacije imaju za ekonomski rast i veina njih navodi da su tehnoloke i organizacione inovacije najznaajnija pokretaka snaga ekonomskih promena. U elji da objasni zato je ekonomska promena istorijski, dinamian, proces u koji su ukljueni eksploatacija, ali i kreacija resursa, Andersen je definisao est epistemiolokih pretpostavki koje definiu prirodu znanja o evolutivnoj ekonomiji koje navodimo u nastavku.

1. Individue i organizacije nikada ne mogu biti perfektno informisani, i oni moraju, u najboljem sluaju, da vre pre lokalnu nego globalnu optimizaciju.

2. Odluivanje koje uesnici vre je ogranieno pravilima, normama i institucijama. 3. Uesnici meusobno sarauju i ue jedni od drugih u cilju stvaranja novina. 4. Procese inovativnosti i imitacije karakterie znaajan nivo kumulativnosti i zavisnosti od

unapred definisanog puta, ali oni mogu biti prekinuti povremenim diskontinuitetima. 5. Interakcije izmeu uesnika su naroito karakteristine u periodima disekvilibrijuma i

mogu rezultirati uspehom i neuspehom varijanti proizvoda, varijanti metoda, ali i uesnika.

6. Procesi promene koji se pojavljuju u kontekstu determinisanom gore navedenim pretpostavkama i karakteristikama su nedeterminisani, beskrajni i ireverzibilni.

Analiziramo li poblie prethodno navedene pretpostavke moemo videti da prve dve opisuju proces donoenja odluka nezavisno da li je re o pojedincima ili institucijama pri emu se posebno naglaava nemogunost perfektnog informisanja, a to e rezultirati odlukom iji proizvod e biti optimalan, sa lokalnog aspekta posmatrano. S obzirom da je budunost nepredvidiva uesnici u procesu odluivanja koriste pravila, norme i neformalne institucije kao to su npr. modeli ponaanja, a to im pomae u procesu donoenja odluka i rukovanju informacijama kojima raspolau. etvrta pretpostavka odnosi se na pretpostavljeno shvatanje tehnolokih promena koje imaju tendenciju kretanja po unapred definisanom putu ili trajektoriju. S tim uvezi promene imaju tendenciju kumulativnosti, pa ak i inkrementalnosti. Ponekad, meutim, veoma dramatine promene vode ka diskontinuitetu (skokovima) sa prethodnog puta ili trajektorija na novi. Peta pretpostavka ukazuje na shvatanje da ne postoji ravnotea tokom vremena, te da konkurencija i selekcija kontinuirano egzistiraju na razliitim nivoima u ekonomiji. Od alternativa

generisanih u procesu u okviru svake kategorije (proizvodi, metode, uesnici) selektiraju se neke od njih koje e kasnije biti definisane kao uspene, dok e ostali biti neuspene.

Gore navedene pretpostavke o funkcionisanju evolutivne ekonomije znae da evolutivni ekonomski sistem zavisi od inicijalne situacije, uslova koje diktira okruenje i odluka koje uesnici donose tokom procesa. Ishod ne moe biti u potpunosti predvidiv, a proces je dinamian i ukljuuje kvalitativne promene. Prethodno navedeno ukazuje na postojanje vrste veze izmeu tehnikog progresa i procesa evolutivnih promena, pri emu e smer i tempo tih promena u bitnoj meri biti determinisan smerom i tempom tehnikog progresa. U tom smislu smatramo vanim izvriti klasifikaciju inovaciju, a u zavisnosti od znaaja promene koju njihova implementacija proizvodi. S tim u vezi K. Frimen, ijom klasifikacijom emo se posluiti, navodi da je znaajna slabost neoklasinih i kejnzijanskih teorija tehnike promene i ekonomskog rasta manifestovana u njihovoj nemogunosti da uzmu obzir specifinosti menjajue tehnologije u svakom istorijskom periodu. Razlog ovome on vidi u kompleksnosti tehnike promene i nudi sledeu klasifkaciju inovacija koja je rezultat njegovog dugogodinjeg empirijskog rada.

Inkrementalne inovacije su tip inovacija koji se javlja, manje vie, kontinuirano u bilo kojoj industriji ili uslunoj delatnosti pri emu je razliita stopa inovacija u razliitim industrijama i razliitim zemljama prouzrokovana

socio-kulturnim faktorima i tehnolokim mogunostima. One esto nisu rezultat usmerenih istraivako-razvojnih aktivnosti, ve se pojavljuju kao posledica saveta inenjerskog i drugog osoblja ukljuenog u proizvodni proces ili kao rezultat predloga korisnika. Drugim reima one su esto rezultat procesa uenja kroz injenje i uenja kroz korienje. Ve navedena empirijska istraivanja su pokazala da ovaj tip inovacija obino za rezultat ima poveanje produktivnosti rada i/ili kvalitativnog poboljanja postojeih proizvoda. Uprkos tome to njihovi kombinovani efekti imaju veliki znaaj za rast produktivnosti rada nijedna inkrementalna inovacija, posmatrana izolovano sama za sebe, nije izazvala dramatine promene, a veoma esto je ostala nezapaena i nezapisana.

Radikalne inovacije za razliku od prethodno navedenih, predstavljaju dogaaje koji izazivaju diskontinuitet i obino su rezultat usmerenih istraivako-razvojnih aktivnosti u preduzeu i/ili univerzitetima i dravnim institutima. Za objanjenje moe posluiti sledei stav: nije mogue nikakvim inkrementalnim inovacijama na elektrinim centralama na ugalj ili gas dobiti nuklearnu energiju. Frimen navodi da je saglasan sa miljenjem da su radikalne inovacije neravnomerno distribuirane kako po sektorima tako i u vremenu i istie da njegova istraivanja nisu potvrdila tezu da je pojavljivanje radikalnih inovacija naroito skoncentrisano u periodima recesije te da su one odgovor na pad ili kolaps postojeih trita. Gde god se radikalne inovacije pojave one su odskona daska za rast novih trita i snaan poticaj nove investicione aktivnosti i esto su

povezane sa kombinovanim procesom inovacija proizvoda, procesa i organizacije. U duem periodu radikalne inovacije mogu imati dramatine efekte i izazvati strukturne promene. Njihov

agregatni ekonomski uticaj je relativno mali i lokalnog je karaktera sve dok vei broj meusobno povezanih radikalnih inovacija ne izazove rast novih industrija i uslunih delatnosti kao to je

npr. industrija vetakih materijala ili industrija poluprovodnika.

Promene tehnolokog sistema su dalekosene promene u tehnologiji koje se proteu na nekoliko sektora u ekonomiji, ali isto tako mogu izazvati nastanak potpuno novih. Ove promene se baziraju na kombinaciji radikalnih i inkrementalnih inovacija zajedno sa organizacionim i menaderskim inovacijama i dogaaju se u veem broju preduzea. Primere za ovakve promene on vidi u rojevima inovacija u oblasti sintetikih materijala, petrohemije, mainogradnje i sl.

Promene u tehno-ekonomskoj paradigmi (tehnoloka revolucija) su odreene promene tehnolokog sistema koje su tako dalekosene po svojim efektima da imaju znaajan uticaj na ponaanje u celoj ekonomiji. Promene ove vrste povezane su sa mnotvom radikalnih i inkrementalnih inovacija, a mogu sadravati i nove tehnoloke sisteme. Znaajna karakteristika ovog tipa tehnoloke promene manifestuje se u efektima koji se osete u celoj ekonomiji, tj. njezin uticaj nije praen samo pojavom novih proizvoda, usluga, sistema i industrija ve se, direktno ili indirektno oseti u svakoj privrednoj grani. Drugim reima radi se o metaparadigmi, a tehnologije koje imaju mo da transformiu bilo koji sektor u ekonomiji u tom kontekstu moemo zvati metatehnologije. Frimen, po naem miljenju, s pravom koristi izraz tehnoekonomska, a ne tehnoloka paradigma jer promene o kojima je re prevazilaze specifian proizvod ili tehnoloki proces i utiu na strukturu cene kotanja, uslove proizvodnje i distribucije u itavom sistemu. Frimen navodi da ova promena kada je jednom ustanovljena kao

dominantan uticaj na inenjere, dizajnere i menadere postaje vaei tehnoloki reim kroz nekoliko narednih decenija. Iz ovoga je vidljivo da on pod ovom promenom podrazumeva u stvari onaj proces koji je umpeter nazvao kreativna destrukcija, pri emu posebno istie da ovu promenu sledi proces nastanka novog institucionalnog okvira koji je rezultat esto bolnih procesa strukturnih promena. Iz prethodnog je vidljivo da je ovakav pristup radikalno drugaiji od neoklasinog posmatranja promena iskljuivo kroz prizmu promena kombinacije faktora proizvodnje, pri emu se ipak ne sme ispustiti iz vida da se proces traganja za optimalnom kombinacijom proizvodnih faktora kontinuirano obavlja u cilju poveanja profitabilnosti, ali se njime ne mogu objasniti uzroci promena. U skladu sa, prethodno navedenim, epistemiolokim pretpostavkama, (esta pretpostavka) moemo rei da je promena koja se manifestuje u jednom ustanovljenoj i iroko prihvaenoj novoj tehnologiji ireverzibilna. Ovaj tip promene nastaje postepeno pojavljujui se kao novi idealni tip proizvodne organizacije pri emu vremenom postaje sve oiglednija njegova superiornost i na polju cene kotanja. Ovim se otvara ira mogunost za nove investicione aktivnosti. S obzirom na veliki znaaj koji ovaj tip promene ima za proces evolutivnih promena smatramo potrebnim da u nastavku navedemo Frimenov, prilino detaljan, listing konstituenti nove tehno-ekonomske paradigme:

1. nova najbolja praksa organizacionih formi kako u celokupnom preduzeu, tako i na fabrikom nivou;

2. novi modeli vetina koji imaju i kvantitativne i kvalitativne uticaje na radnu snagu, ali i na korespondirajui model distribucije plata;

3. novi proizvodni mix u smislu da e prednost u investicionom odluivanju imati investiranje u one proizvode koji se prave korienjem jeftinijih kljunih proizvodnih faktora, a to e rezultirati njihovim rastuim udelom u strukturi bruto nacionalnog proizvoda;

4. novi trendovi inkrementalnih i radikalnih inovacija usmerenih ka intenzivnijem korienju novih, relativno jeftinijih, kljunih proizvodnih faktora;

5. novi modeli, nacionalni i internacionalni, lociranja investicija jer promene u strukturi cene kotanja menjaju komparativne prednosti;

6. talas infrastrukturnih investicija oblikovanih sa ciljem da omogue korienje novih proizvoda i procesa na irem prostoru;

7. tendencija ulaska novih inovativno-preduzetnikih malih preduzea u nove brzo rastue sektore i u odreenim sluajevima nastanak potpuno novih proizvodnih sektora;

8. novi model potronje roba i usluga, kao i novi tipovi distribucije i ponaanja potroaa.

Jedan od autora koji je pokuao da na drugaiji nain objasni kako e tehniki progres delovati na razvoj kapitalizma bio je i, jedan od najuglednijih ekonomista prolog veka, J. A. umpeter. Premda je vie poznat, shvaen i tumaen kao ekonomista neophodno je istai da se u njegovima delima, kao i u Marksovim, proima ekonomska teorija i sociologija. Teorijsku i metodoloku okosnicu njegovih istraivanja ini sistem koji je nastao kao sinteza ekonomskih stavova ekonomista pripadnika beke, psiholoke kole, (umpeter je bio Mengerov i Bem-Baverkov uenik) i lozanske, kole privredne ravnotee, i sociolokih uenja W. Sombarta i M. Webera. umpeter je po mnogim pitanjima zauzimao stavove sline Marksovim, a to je i sam dosta esto isticao, premda bi istine radi trebalo navesti i njegove rei koje se odnose na njegovo emotivno neslaganje sa pretpostavljenim tokom procesa sloma kapitalizma (kada doktor za svog pacijenta kae da e umreti, a na temelju identifikovanih procesa koje je u njegovom organizmu otkrio, ne znai da on to i eli). Razvoj je za umpetera karakterisan dinamikom i on u tom smislu posebno istie vanost promena u tehnici. U knjizi Teorija privrednog razvoja umpeter je identifikovao preduzetnika kao nosioca promena, zbog toga to on unosi novu kombinaciju ime radikalno menja postojei nain proizvodnje. Sintagmu nova kombinacija on je izabrao sa namerom da pokae vanost unoenja faktora promene u ekonomske operacije. Dinamiki diskontinuitet koji na taj nain nastaje je ona vrsta promene nastala izvan sistema koja premeta ravnotenu taku, tako da novo ne moe biti dostignuto malim koracima. Sukcesivnim dodavanjem bilo kog broja potanskih koija ne moe se dobiti eleznica. Imajui u vidu znaaj koji za proces promena imaju nove kombinacije smatramo vanim navesti ta umpeter pod tim podrazumeva:

1. uvoenje novih proizvoda - to su ona dobra sa kojima se potroai jo nisu susreli ili novi kvalitet postojeih proizvoda;

2. uvoenje novih metoda proizvodnje, tj. onih metoda koje jo nisu testirane i za koje ne postoji iskustvo u grani u koju se uvode, a koje su zasnovane na naunim otkriima i koje se mogu komercijalno eksploatisati;

3. otvaranje novih trita, tj. onih trita na kojima odreena privredna grana zemlje o kojoj je re prethodno nije poslovala, bez obzira na to da li su ta trita pre tog postojala;

4. osvajanje novih izvora snabdevanja sirovinama ili poluproizvodima nezavisno od toga da li su ti izvori pre toga egzistirali ili su prvi puta kreirani;

5. sprovoenje nove organizacije, kao to je npr. kreiranje monopolske pozicije (npr. kroz trustifikaciju) ili slamanje monopolske pozicije.

U ve citiranom radu Kapitalizam, socijalizam i demokratija koji je objavljen 30-tak godina nakon prethodno navedenog umpeter posebno istie da se kapitalizam razvija kroz proces tzv. kreativne destrukcije. Objanjavajui ovaj proces on istie da temeljni impuls koji pokree i odrava kapitalistiki sistem u pokretu dolazi od novih potronih dobara, novih metoda proizvodnje ili transporta, novih trita, novih oblika industrijske organizacije koje stvaraju kapitalistika preduzea. Ovaj proces industrijske promene neprestano revolucionie ekonomsku strukturu kapitalizma iznutra tako to kontinuirano razara postojeu i stvara novu. Kreativna destrukcija je po umpeteru pokazatelj vitalnosti, efikasnosti i napretka kapitalizma. Iz prethodnoga je jasno vidljivo da umpeter pod novom kombinacijom nije podrazumevao samo tehnoloku promenu. Naprotiv, tehnoloka promena je samo jedan od mnogih faktora koji dovode do radikalnog diskontinuiteta. umpeter je, a naroito je to bilo vidljivo u njegovim ranijim radovima, glorifikovao heroja

preduzetnika u toj meri da postoje miljenja da su ti njegovi raniji stavovi bili pod uticajem stavova nemakog filozofa Niea o "Superoveku". umpeter je prevashodno smatrao da se

nove kombinacije po pravilu stvaraju u novim preduzeima, ali je dozvoljavao mogunost da one nastanu i unutar kapitalistikih konglomerata ili multidivizionih preduzea, ili u socijalistikoj ekonomiji, kroz stvaranje novih delova. Kada govorimo o njegovom shvatanju preduzetnitva i razvoja smatramo neophodnim spomenuti sledee bitne karakteristike:

1. preduzetnitvo je neraskidivo povezano sa nesigurnou, a ne samo sa nekim formama rizika koji se ne mogu osigurati;

2. preduzetnitvo je povezano sa vostvom koje ne mora nuno biti harizmatsko; 3. preduzetnitvo zahteva podrku bankarskog sistem.

U umpeterovoj teoriji postoji neraskidiva veza izmeu tehnolokih promena, u kojima je video iroke potencijale za rast produktivnosti, i velikih preduzea u monopolizovanoj trinoj strukturi. Argumentaciju, zasnovanu na umpeterovim stavovima, za tvrdnju da inovativnost u velikim firmama nalazi plodnije tlo moemo sintetizovano prikazati na sledei nain: 1. Inovativnost u monopolizovanoj trinoj strukturi je vea od one u konkurentskoj jer:

a) preduzea koja poseduju snagu monopola mogu spreiti imitaciju i stoga mogu prisvojiti vei profit od ostvarene inovacije;

b) preduzea koja prisvajaju monopolski profit imaju ire mogunosti za finansiranje istraivanja i razvoja;

2. Velika preduzea su inovativnija od malih jer:

a) velika preduzea mogu finansirati obimniji istraivako-razvojni kadar; b) velika diverzifikovana preduzea su sposobnija za eksploataciju nepredvidljivih inovacija;

3. Inovacije su podstaknute tehnolokim mogunostima; 4. Inovacije su podstaknute trinim mogunostima. Inicijalno umpeter je, kao to smo ve naglasili, u preduzetniku video pojedinca-heroja koji kida lance egzistirajuih rutina. Kada preduzetniku poe za rukom da ostvari i komercijalizuje inovaciju dolazi do kvalitativnih promena i disekvilibrijuma. Preduzetnik-pionir, koji ostvaruje ekstra profit od ostvarenih inovacija, predstavlja putokaz i za preduzetnike-imitatore koji takoe ele ostvariti taj profit. Na taj nain dolazi do implementacije inovacija i kod pionira i kod imitatora, a to vodi ka zamahu poslovnog ciklusa. U kasnijim radovima on je isticao da e inovativni proces sve vie biti automatizovan i birokratizovan, a da e individualni rad biti zamenjen kolektivnim naporima. Moderna ekonomska teorijska istraivanja inovativnog procesa, koja su inspirisana i baziraju se

na umpeterovom uenju, zadrala su usmerenost na dve bitne take tog procesa; individualnog preduzetnika i preduzee. Autori neo-umpeterijanske orijentacije u preduzeima vide najvanije stvaraoce tehnologija, znanja i sposobnosti. Preduzee, koristei svoje sposobnosti i opaanja, organizuje i sprovodi istraivake procese kojima je cilj stvaranje novih tehnologija. U tom smislu jedan od autora ove orijentacije navodi etiri svojstva inovacija koja zahtevaju koncentraciju tehnolokog razvoja u velike firme:

1. Tehnologija je uglavnom za svako preduzee specifina i kumulativna, jer preduzee vri translaciju opteg znanja u specifinu praksu i uslove korienja, pri emu ovo znanje moe biti vie ili manje dostupno veem broju korisnika. Isto tako mogu biti postavljene razliite restrikcije za njegovu eksploataciju koje mogu poticati iz njegove prirode ili prava vlasnitva nad njim.

2. Tehnologija je veoma razliita u razliitim industrijskim oblastima, pri emu neke tehnologije mogu, zbog stadijuma ivotnog ciklusa u kojem se nalaze, nuditi vee

mogunosti za inovacije od drugih i imati vei proizvodni potencijal i mogunosti unapreenja.

3. Tehnologija podrazumeva intenzivnu saradnju izmeu specijalizovanih grupa koje moraju meusobno komunicirati i kooperisati u cilju razvoja kompleksnih tehnologija, pri emu je nain na koji preduzea organizuju razvoj novih tehnologija esto od vitalnog znaaja.

4. Na kraju, ali ne i najmanje vano, injenica je da su rezultati istraivanja koja se finansiraju i provode, u ekonomskom smislu, veoma neizvesni te da nema sigurnosti da e kapital uloen u istraivanje i razvoj rezultirati profitabilnim efektima.

Ista autorka navodi da empirijska istraivanja pokazuju da se veliki procenat ukupnih nauno-istraivakih aktivnosti u modernim trinim ekonomijama sprovodi unutar istraivako-razvojnih odeljenja velikih preduzea, a uzrok tome ona vidi u sposobnosti velikih kompanija da izvre disperziju rizika koji je neizbean pratilac ovih aktivnosti. S tim u vezi namee se zakljuak da su inovativne aktivnosti preduzea, i to naroito velikih preduzea, od najvee vanosti za objanjenje tehnolokih promena u ekonomiji. Ne nameravajui da osporimo prethodno navedene tvrdnje ipak smatramo neophodnim istai da postoje isto tako rezultati empirijskih istraivanja koji pokazuju da se najvei broj pronalazaka dogodio na pogrenom mestu. Na tragu umepterovih stavova se nalaze i Galbrajtova razmiljanja koji smatra da su preduzetnici, kada je inovativni proces u pitanju, u nepovoljnijem poloaju u odnosu na velike firme. U tom kontekstu on istie da su trokovi koji su povezani sa invencijom tako veliki da se takvi poduhvati mogu realizovati samo sa takvim resursima koji su privilegija velikih preduzea. Uprkos ovim nespornim argumentima koji govore u prilog ovih slabosti postoje dugoroni dokazi koji ukazuju na to da su mala i nova preduzea u tehnolokom i inovatorskom procesu efikasnija u odnosu na velika preduzea. U jednom istraivanju sprovedenom u Velikoj Britaniji intervjuisano je pedeset menadera iz pet inovativnih preduzea srednje veliine sa ciljem otkria njihovih iskustava kada je o inovacionom procesu i njegovim rezultatima re. Rezultati ovog istraivanja otkrivaju da su neke od zajednikih karakteristika visoko inovativnih preduzea srednje veliine sledee:

posedovanje vizije i entuzijazma kod njihovih lidera;

orijentisanost na budunost;

prikupljanje informacija i eksploatacija ansi kroz unutranje investiranje;

demonstracija aktivne strategijske privrenosti istraivanjima i tehnolokim promenama;

kreativno konfigurisanje odnosa sa njihovim potroaima sa ciljem dugoronog osiguranja finansijskih i intelektualnih resursa;

sagledavanje inovacija kao dela dugorone organizacione evolucije,

dodeljivanje najvieg prioriteta razvoju ljudskih resursa organizacije. Pored prethodno reenog smatra se da mala i srednja preduzea poseduju odreene specifine prednosti kao to su: smanjena birokratija, brz proces odluivanja kroz kratke kanale komunikacije i lanac odluivanja, vee preferencije u pogledu prihvatanja rizika, bolje motivisan i preduzeu jae privren menadment, vei nivo motivacije radnika, vii nivo fleksibilnosti i adaptibilnosti, vea blizina trita i sl. Saglasno tome moe se konstatovati da se kod malih i srednjih preduzea moe uoiti tendencija ostvarivanja veeg nivoa inovativnosti u odnosu na velike, u svoje pozicije dobro uanene kompanije. Ona pokazuju vei nivo fleksibilnosti kao i veu spremnost u pogledu traganja za novim idejama i pristupima. Ovo se manifestuje u njihovom pogledu na razvoj novih proizvoda u kojima ona vide kljuni faktor u determinisanju njihovog finansijskog uspeha i osnovu njihove konkurentske prednosti. Odnosi menadmenta

preduzea i zaposlenih su boljeg kvaliteta to rezultira veim oseajem zadovoljstva i veim linim poistoveivanjem sa uspehom organizacije. Iz prethodnog je vidljivo da se ne bi smeo izvui pogrean zakljuak po kome su razvoj tehnologije i inovacije ogranieni iskljuivo na velike firme, jer su i mala preduzea takoe inovativna, tako da se i budue moe oekivati debata u naunim i strunim krugovima o tome koja preduzea, posmatrano sa aspekta njihove veliine, su najinovativnija za odreeni tip tehnologije. Nezavisno, dakle, od svoje veliine preduzea e morati i u budunosti investirati u prikupljanje informacija, a sa ciljem da inoviraju postojee procese i proizvode ili otkriju nove. Generalno uzevi u segmentu literature o tehnikom progresu, inovacijama, novim tehnologijama i sl. a iji autori uporite za svoje stavove temelje na umpeterovim idejama, preduzea imaju naroito vanu ulogu u procesu prevoenja tehnikih i ekonomskih informacija

u odluke o tome da li i u kom pravcu pratiti tehnoloke promene. Ovo je posebno vano u sluajevima kada se radi o novim proizvodima, ili o egzistirajuim proizvodima koji se proizvode na novi nain, kada ne postoje trini signali. U tom sluaju preduzea moraju, a na osnovu inovativnih napora, kreirati i proizvod i trite. Iz ovoga proizilazi da, slino naunim i tehnolokim aktivnostima, ekonomski uticaji ne predstavljaju datost, ve se oni kreiraju u drutvenim odnosima. Ponaanje preduzea se ne ograniava samo na reagovanje na uticaje postojeeg okruenja, a koje se manifestuje u odluivanja da li i kako generisati i selekcionisati tehnike alternative. Firme u stvari reaguju na uslove koji egzistiraju u okruenju, u skladu sa svojim percepcijama tog okruenja, ali i u skladu sa vizijom da li e se i kako menjati ti uslovi. Iz ovoga proizilazi da je nain na koji preduzee vidi okruenje veoma vano za objanjenje reakcije preduzea na uticaje iz okruenja i njegovog uticaja na okruenje. Pored razliitih percepcija okruenja firme se meusobno razlikuju i u zavisnosti od iskustva i resursa kojim raspolau jer obim znanja kojim preduzea raspolau i nain na koji obavljaju poslove determiniu njihove odluke i akcije. Iz prethodnih stavova se nameu zakljuci da se preduzea meusobno razlikuju te da firme aktivno sudeluju u oblikovanju okruenja, a da njihove strategije, organizaciona struktura i kompetentnost determiniu njihovu sposobnost donoenja odluka i razvoja tehnologije. Logina implikacija prethodno navedenog se manifestuje u injenici da ne postoji ni jedna strategija preduzea koja bi bila optimalna za sva preduzea, jer e uspenost pojedine strategije zavisiti o razlikama izmeu pojedinih preduzea i uslovima koje diktira okruenje. U skladu s tim ni inovacije ni tehniki progres nisu jedan jednostavan tok koji tee prema svim preduzeima. S tim u vezi naroito su vane one karakteristike preduzea koje se odnose na njihovu sposobnost da organizuju proces uenja i istraivanja usmerenih ka tehnolokim promenama. Ovakva razmiljanja i prethodno izneeni teorijski stavovi predstavljaju

neophodnu teorijsku podlogu za razumevanje procesa kreiranja inovacija kao conditio sine qua non u proceu kreiranja ambijenta sa institucijama, merama ekonomske politke, organizcijama (klasteri, poslovni inkubutari, mree i sl.) Celokupan proces treba rezultirati ambijentom, sa irokim spektrom njegovih inioca, u kojem e se kreirati rastui broj pokuaja inovativnih poduhvata, ali i efikasnijim mehanizmom transformacije invencije, preko inovacije do njene uspene profiztabilne komercijalizacije. Rezultat e biti poveana stopa uspenosti i poveanje apsolutnog broja uspeno komercijalizovanih inovaciuje. Ovo treba rezultirati prelaskom drutvo od Factory driven u Innovation driven, tj. Drutvo kome e glavni faktori rasta biti poveanje inovacija, a ne faktora proizvodnje.