Pet mora zapljuskuje obale jedne zemlje, zemlje u obliku čizme. A obale “Pet Zemalja”, kako se bukvalno prevodi “Cinque Terre”, zapljusku-ju talasi jednog mora - Ligurskog. Svaka “zemlja”, tj. malo ribarsko mestašce, ušuškano je među zelenim šumama, strmim vinogradima i ogleda se u kristalno čistom plavetnilu morske pučine. Monteroso al Mare, Vernaca, Kornilja, Manarola i Riomađore su tih pet živopisnih naselja. Zajednički imenitelj im je: “Mediteran, kakav je nekada bio!”

Pet razloga za “Pet zemalja”

Ćinkve Tere T e k s T i F o T o g r a F i j e Ivana Bašić Palković

Foto Pixabay

14

Destinacije

| travelmagazine 15travelmagazine |

edan, dva, tri, četiri, pet! Pet je mora koja zapljuskuju obale jedne zemlje, zemlje u obliku čizme. Uno, due, tre, kvatro, ćinkve. A obale

“Pet Zemalja”, kako se bukvalno prevodi “Cinque Terre”, zapljuskuju talasi jednog mora - Ligurskog. Po njemu je i dobila ime jedna od dvadeset italijanskih pokrajina - Ligurija; u zalivu između Azurne obale i takozvanog

“Toskanskog mora”. I tamo, gde talasi Ligurskog mora ljube obale Ligurije, na

ribarska sela. Poput gnezda na strmim liticama od crnih stena, šarene kuće na tri-četiri sprata, zbijene jedne pored drugih, mamile su me sa fotografija koje videh na internetu, i odmah ih uvrstih u spisak svojih želja!

Mudri ljudi govore da se želje ostvaruju onda kada postanu “zrele”. Tako je i ova moja želja čekala na svoje ostvarenje, jer za ovu destinaciju nisam nailazila na ponude na domaćem turističkom tržištu. Tek su se u poslednje vreme stidljivo

pojavile neke od agencija koje, u okviru svojih aranžmana, nude i posetu ovoj neobičnoj italijanskoj destinaciji, u vidu jednodnevnih fakultativnih izleta.

Italijanskom železnicomDošao je i dan predviđen za tu celod-nevnu posetu Ćinkve Tereu. Stigosmo u La Speciju, grad koji se nalazi u centru istoimenog zaliva, koji je drugi po važ-nosti grad u Liguriji i velika luka. Autobus

nas je iskrcao ispred železničke stanice. A zašto baš ispred nje? Zato što je voz i najpraktičnije, i najbrže i najjeftinije prevozno sredstvo za dolazak do svih pet sela! Pruga koja spaja La Speciju i Đenovu, jedna je od najstarijih u Italiji, izgrađena u drugoj polovini 19. veka, tik uz samu obalu. Još od srednjeg veka, od kada datira nastanak ovih naselja, ona su bila izolovana od ostatka Italije, a me-štani su od jednog do drugog sela jedino mogli stići pešice ili svojim čamcima. Iz-

gradnjom železničke pruge, veza između ovih pet sela je olakšana, a time su se i otvorili za “ostatak sveta”. Danas ovom prugom saobraćaju ne samo lokalni, već i regionalni, međunarodni, kao i brzi vozovi. Neki staju na svakoj stanici, neki samo na krajnjim. Česti su, na svakih pola sata-sat čuje se huk, grmljavina i zvuk kočnica. Karta za voz je ujedno i ulaznica za Nacionalni park Ćinkve Tere, a uz nju se dobija i red vožnje, tako da svaki posetilac može da bira vreme zadržavanja u svakom mestašcu, kao i redosled posećivanja istih. Postoji više vrsta ulaznica, tzv. “Cinque Terre Card”, a svaka nudi još i popuste na razne uslu-ge. Dnevna karta košta u proseku 8 evra.

Železničke stanice su baš kao i sama mesta - male: jedan šalter koji je ujedno i blagajna, turistički biro i suvenirnica. Ne znam da li je tog dana bila tako velika navala turista pa se razgrabio promo materijal, ili možda i nisu snabdeveni njime, ali jedva uspeh da nabavim mapu nacionalnog parka. A kasnije će se po-kazati da mi ona i nije bila toliko nužna za snalaženje u “Pet Zemalja”, jer su to tako malena mesta da su sve znameni-tosti uočljive već pri samom dolasku u njih. Nije ovo ona Italija, koju upoznah u Rimu, Milanu, Firenci, Napulju... Nije ovo ona Italija koja nudi bezbroj spomenika, muzeja, crkava, dvoraca, fontana... Ovo je neka druga Italija. Italija, koja mami na prepuštanje krajoliku, zvukovima, mirisima i bojama koje se smeše sa fasada kuća. Italija, koja mami na više-čulni doživljaj.

Riomađore, umetnost svakodneviceTek što izađosmo iz voza, još na peronu, pred nama se ukazala strma litica i mor-ska pučina koja se razleže do unedogled. Svi pohitaše da fotografišu, iako će tek uslediti mnoštvo šarenolikog materijala za punjenje memorijskih kartica. Na glavnom trgu, veliki mural (5x8m), delo je argentinsko-italijanskog umetnika Si-lvija Benedeta. Iako bi njegovo prezime u prevodu značilo “dobro rečeno”, on je

“Priču o ljudima i kamenu”, kako glasi naziv ovog murala, dobro ispričao, ali ne rečima, nego slikom. Pod užarenim sun-cem, muškarci i žene, više generacija i više vekova, nosili su kamen po kamen i tako gradili svoja naselja. Ovo nije jedini mural ovog umetnika u Riomađoreu; tu su još i oni koji pričaju legendu o moru, o vinogradima i pravljenju vina, kao i zid od majolike... Neobičan je i pešački prolaz

- tunel, takođe Benedetova kreacija. Ušavši u njega, osećaj je kao da smo

pola puta između Đenove i Pize, smestio se Nacionalni park Ćinkve Tere, koji obuhvata priobalni deo između dva rta, Punta Mesko i Punta Montenero (obala je zaštićena morska oblast). Nacionalni park je, po nekoj definiciji, zaštićeni veći prostor izuzetne prirodne lepote i očuva-nosti, u kome obitavaju biljke i životinje, a ponajmanje ljudi. Utopljena u zelenu boju bujnih šuma i stepenastih vinograda, i u plavu boju kristalno čistog mora, na pet hridi, sagrađena su, još u srednjem veku,

JSuveniri, Riomađore

Ulice sa kućama-tornjevima, Riomađore

Ulica u Riomađoreu, detaljRiomađore, pešački tunel sa mozaikom i zidom od keramičkih pločica, delo Silvija Benedeta.

Strme litice, obala

Ulica u Riomađoreu, detalj

Marina u Riomađoreu

Destinacije

16 | travelmagazine 17magazinetravel |

jedna priča. Muževi su odlazili na more, a kuće su bojili kako bi sa mora lakše opa-zili svoju ženu. Naime, često bi žene kada bi im muškarci odlazili u ribolov, uzimale predahe od kućnih poslova, što oni nisu tolerisali. Danas su boje atrakcija za turiste, a žene i muževi u tim kućama ne borave, jer se najveći deo njih iznajmljuje.

Ulice su uske, strme, krivudave. Puno je stepenica i mi se uputismo ka najvišoj tački i vidikovcu, ka Kastelu (Castello).

ljubičaste, tamnocrvene, svetlocrvene... Tek pokoja okrečena u belo, čisto da razbije “monotoniju” šarenila. Ono što im je zajedničko jeste da su sve na tri ili četiri sprata i da imaju prozore sa zelenim žaluzinama. One deluju kao bezbroj sitnih očiju koje gledaju s visine na svoje pose-tioce. Liče na kule, a takav im je i naziv: kaze tori (case torri), kuće - kule. Visoke su jer se zbog nepristupačnog terena gradilo u visinu, a o njihovim bojama kruži

Zapravo, ovo je nekada bio dvorac bogate porodice Turkoti, iz 1260. godine. Od njega, ostala je samo jedna kula, sa belim satom.

Negde na pola puta ka vrhu brda, u zanosu fotografisanja šarenih pločica sa kućnim brojevima, poštanskih sandučića, svetiljki, žardinjera sa cvećem, opranog veša koji se suši na blagom povetarcu i drugih detalja svakodnevice; ispred jednog kućnog praga, čiju fasadu u tom trenutku fotografisah, naišla je jedna

sinjora u poznijim godinama, a u svakoj ruci je nosila po jedan ceger. Očito je da se vraćala sa pijace. Bilo mi je malo nepri-jatno jer sam takoreći ušla u njen životni prostor. Izvinih joj se i započeh razgovor na italijanskom, dok je ona otključavala vrata svoga doma onim starinskim veli-kim ključem. Sinjora je očigledno navikla na turiste, a navikla je i da skoro svaki dan ide na pijacu, bez obzira na osmu deceni-ju života i na strme uličice. Pohvalih njenu vitalnost i upitah je kakva je situacija sa medicinskim uslugama u mestu. Dobih odgovor da apoteka postoji, a da doktori jednom nedeljno obilaze svoje pacijente. Ako je baš neki hitan slučaj dolazi hitna pomoć iz La Specije.

Opština Riomađore, zajedno sa Ma-narolom koja joj pripada, broji oko 1.600 stanovnika. Stanovništvo je uglavnom starija populacija, ali se u poslednjih pet-naestak godina, kako turizam dobija na značaju u ovoj oblasti, broj mladih i dece uvećava, pa su i školske klupe opet pune. Kako su Italijani religiozna nacija, crkve su mesta njihovog okupljanja, naročito nedeljom, na svetim misama. Najveća crkva je iz 14. veka, trobrodna gotička crkva sv. Jovana Krstitelja (Chiesa di San Giovanni Battista), sa lepom rozetom iznad glavnog ulaza, a u čijoj unutrašnjo-sti su mi za oko zapale i zelene orgulje. Nedaleko od nje je i crkva sv. Marije Asunte (Chiesa di Santa Maria Assunta), iz 15. veka. Na platou ispred nje u vreme odmora - sijeste, često se sreću stariji meštani koji ovde sede, pričaju, proma-traju; stoga on i nosi naziv “kompanija” (la compagnia), tj. “društvo”.

Lepote mesta otkrivale su se jedna po jedna, a ono što je ostalo skriveno jeste Velika reka, Rivus Maior, po kojoj je Rio-mađore i dobio ime. Ona danas protiče ispod glavne ulice (Via Colombo), a sve do početka 19. veka bila je vidljiva. Kuće su bile povezane mostovima, pa je Rioma-đore nosio nadimak “Mala Venecija”. Kako je to nekada bilo, ostalo je zabeleženo na slikama italijanskog slikara Telemaka Sinjorina, koji je bio inspirisan Ćinkve Tereom. A one su inspiracija i danas, slikarima, fotografima, pesnicima, ali i zaljubljenima.

Putem ljubaviZaljubljeni parovi ne propuštaju priliku da prošetaju čuvenom Ulicom ljubavi (Via dell’Amore), zagrljeni ili držeći se za ruke. Sa sobom nose katanac sa svojim ime-nima ili inicijalima. Zakače ga za ogradu, zaključaju, a ključ bace u more. “Per sempre!” Zauvek! Potom na “klupi ljubavi”, skulpturi koja predstavlja ljubavni par ka-

i stvarnosti. Ovo je deo projekta “Park čoveka” (Parco dell’ Uomo), koji je pokre-nut pred kraj dvadesetog veka, nakon što je 1997. UNESCO uvrstio Ćinkve Tere na svoju listu svetske baštine (zajedno sa Porto Venere, kao i još tri susedna ostrva

- Palmaria, Tino i Tineto).Izašavši iz tunela, nađosmo se u

srcu mesta. Na prvi pogled kuće deluju drugačije, kao da se takmiče koja će biti dominantnija. Žute, narandžaste, roze,

zaronili ispod pučine, jer je polukružni svod plavičasto proziran, baš kao što je proziran i ovaj priobalni pojas Ligurskog mora, te je s razlogom zaštićena morska zona. Nogu pod nogu, svom dužinom od 157 metara, a sa strane pogledom, pratih mozaik od više vrsta materija-la, a ponajviše od kamenčića, školjki i pločica raznih geometrijskih oblika koji se poigravaju sa svetlošću i bojama. Sve je to priča o Pet Zemalja, između mita

Detalji sa Dečje staze u Manaroli

Manarola, detaljiElektrični autobus

Manarola, Božićne jasle koje svetle, neke od figuraPogled na Kornilju iz Manarole

Manarola, detalji

Destinacije

18 | travelmagazine 19magazinetravel |

i protiče ispod glavne ulice (Via Disco-volo), ostaci tvrđave, tunel sa čijih zidova fotografije pričaju priču o Ćinkve Tereu. Tu je i crkva zaštitnika mesta, Svetog Lorenca (Chiesa di S. Lorenzo) iz 14. veka, čije pročelje sa rozetom podseća na crkvu u Riomađoreu. Interesantno je da je ta rozeta napravljena od čuvenog kamena iz Karare, istog onog koji je i Mikelanđelo koristio za svoje skulpture. Nedaleko od zvonika, nailazi se na veliki točak vodenice,

trag nekih prošlih vremena koji podseća na to da je Manarola dobila ime po jednom mlinu: magna roea.

A Trg Darija Kapelinija (Piazza Dario Capellini) je dobio ime po partizanu he-roju iz ovog kraja. Popločan je kamenom, a u sredini ga krasi mozaik na kome su galebovi i ribe koje žive u ligurijskim dubinama. “Let galebova” je delo Silvija Benedeta i njegove ćerke Flavije. Na ovom trgu susreće se još puno detalja, poput mermerme glave fontane, grba opštine Riomađore, bar reljefa na stepe-nicama, detalja od terakote... Podigoh pogled gore i ugledah nešto neobično; anđelčići, delfini, jaganjci, zvezda repa-tica... Sve to pričvršćeno za ogradu. To su čuvene jaslice (presepe), napravljene od recikliranog materijala, a svetiljke su na solarni pogon. Sve je to delo jednog bivšeg železničara, Marija Andreolija, koji je svoju dečju ljubav (pravljenje jaslica pred Božić) sačuvao za penzionerske da-ne. Sve te figure on svojeručno pravi, a za postavljanje na brdo pomažu mu i članovi lokalnog planinarskog društva.

Orijentacija u mestu je laka, jer sve uli-ce vode u lučicu, portićolo (porticciolo). Kako je ona poprilično mala i stenovita, mnogi čamci (takođe šareni kao i kuće!) su “parkirani” na suvom. Nije neobično prisustvovati njihovom porinuću u more, uz tzv. paranko, dizalicu. A nije neobič-no ni to, da u poslednje vreme mnogi mladenci, naročito iz SAD-a, odluče da izgovore svoje sudbonosno da u nekom od ovih rustičnih mesta na moru. I dok smo se fotografisali u marini, i novopeče-ni bračni par imao je svoj foto-sešn. Mla-da u venčanici, bidermajer, mladoženja u odelu, kravata, more se peni, galebovi preleću... Čista romantika! Položaj mari-ne je takav da je okrenuta ka jugozapadu, te su ovde tramonte (zalasci) jedni od naj-lepših. Uz zalazak sunca rađala se ljubav, a iz ljubavi deca... A deca, takođe, imaju svoju ulicu u Ćinkve Tereu. Iz marine, de-sno, staza uz more, tzv. Dečja ulica (Via dei bambini), nas je dovela do vidikovca Punta Buonfiljo (Punta Buonfiglio). Iako naziv znači “mesto dobrog deteta”, odav-de je dobar i pogled na Manarolu, na plavu pučinu, na Monteroso u daljini i Kornilju koja je stajala na vrhu litice ispred nas, zaklanjajući Vernacu.

Kornilja, okružena vinogradimaNajmanje od svih pet mesta. Najstarije. Smešteno u centralnom delu. Sve ovo privlači posetioce, ali položaj na brdu visokom skoro 100 metara iznad nivoa mora, do kojeg se treba popeti pešice,

tih godina 19. veka, kada se počelo sa izgradnjom železnice, morao se probiti tunel, a neki meštani su i žrtvovali svoje živote. Zahvaljujući njima, danas postoji ta priobalna plava staza - Sentiero azzu-rro - lakši put kojim može da se propešači između svih pet sela (a ne samo strmim puteljcima kroz vinograde). I sama staza je ponekad zaključana, naročito kada su loše vremenske prilike, čisto iz bezbedo-nosnih razloga.

film “Želim te”, Federiko Moča opisao da je to učinio jedan mladi zaljubljeni par na mostu Milvio u Rimu.

Via del Amore je, i pre ovih modernih burmi u obliku katanaca, bila mesto susretanja zaljubljenih. Naročito za vreme Drugog svetskog rata, kada su se mladi iz Riomađorea i Manarole, susretali ovde, na pola puta. U tajnosti. Odatle taj romantičan naziv, iako izgradnja samog puta nije bila nimalo takva. Dvadese-

ko se ljubi, ovekoveče trenutak svoje lju-bavne zakletve, ne samo poljupcem, već i (selfi) fotografijom. Ljubavnih katanaca ima svuda po Ćinkve Tereu (a i po svetu!), čak se večna ljubav zaključava i na za-štitnoj mreži od odrona kamenja. Imena zaljubljenih parova ima na stenama, na klupama, na listovima kaktusa... Ovaj fe-nomen “zaključavanja ljubavi” je i potekao iz Italije, i to sasvim slučajno, nakon što je u svom romanu, po kojem je i snimljen

Manarola, rađanje ljubavi uz zalazak suncaSličnost između Riomađorea i Manarole je očita. Stiče se utisak kao da je ona kćerka ljubimica gospodina Riomađorea, koji joj štiti leđa (a i položaj je takav). Da je nasledila očev “genetski materijal” vidljivo je.Tu su: uske strme uličice - karuđe (carruggi), paralelne kaze-tori u svim bojama života, rečica-potok je natkrivena

Vernaca, pogled sa brdašca

Vernaca, pogled sa brdašcaPortićolo u Vernaci, crkva sv. Marije Antiohijske

Portićolo u Vernaci

Nova plaža u Vernaci, kamenje se obrušlo tokom poplave i stvorilo novu plažu

Pogled na Manarolu sa Punta Buonfilja

Destinacije

20 | travelmagazine 21magazinetravel |

železničke stanice. Tog prepodneva za svega nekoliko sati pala je obimna kiša, potom su usledili odroni kamenja sa brda, poplava... Bilo je i ljudskih žrtava, a kuće su devastirane. Optimizam je pokrenuo ljude, i tako su kuće popravljene i ponovo okre-čene, ulice ponovo popločane, restorani i suvenirnice ponovo otvoreni. U brdima je kamenje vraćeno u suvozide, posađe-ni su novi nasadi maslina i vinove loze... vraćen je pređašnji sjaj mestu. Može da se konstatuje da se lepotica Vernaca dobro drži za svoje godine, jer je ona, zajedno sa Korniljom i Monterosom, najstarije naselje, čiji koreni datiraju još iz 1080. godine.

Bez obzira na redosled kojim ćete je razgledati, penjanje se ne može izbeći, jer je Vernaca zapravo izgrađena na nekoliko malih brežuljka. Mi se prvo uputismo na najviše brdašce, ka jednom od kružnih tornjeva i ostatku starog mlina-vetre-njače. Odavde puca predivan pogled na luku, na crkvu i samostan svetog Franje (Chiesa e convento di S. Francesco) preko puta, izgrađenog u 17. veku. Na drugom brdašcu nalazi se jedna slična kružna kula; to je ostatak dvorca iz 13. veka. Moguće je popeti se na njegov vrh (124 stepenice!) i videti Vernacu iz drugog ugla. On je služio i kao osmatračnica pri odbrani od pirata Saracena. Najniža tačka je Trg Markoni (Piaza Marconi), na kojem se nalaze bašte mnogih kafića i restorana. Betonski mol sa kamenim mozaikom u obliku sunca je bio prepun turista, a u jeku letnje sezone šareni se od peškira i prostirki kupača. Ovo je ujedno i plaža, iako su to i mnoge stene. Na samoj obali se nalazi kamena crkva iz 14. veka, crkva svete Margarete Antiohijske (Chiesa di s. Margherita di Antiochia), čiji oktagonalni toranj sa sa-tom, okrečen u bledožutu boju, predstav-lja još jedan simbol mesta. Kamena klupa uz zid crkve idealno je mesto za odmara-nje i meditiranje.

Od silnog šetanja gore-dole umorismo se, i vreme je bilo za jedno osveženje u vidu kofeinske ili ugljeno-hidratne doze. Đelaterija ima na svakom koraku, i nemoguće je u Italiji pojesti loš đelato, tj. sladoled. I italijanska kafa je jedna od naj-boljih u svetu. Ali pronalaženje slobodnog stola u nekom od kafića ili restorana nam se učinilo kao nemoguća misija. Ugo-stiteljskih objekata nije malo, ali je zato previše turista! Ipak, sreća nas je poslu-žila i otkrismo jednu malu đelateriju. I dok uživah u espresu i sladoledu od mente, saznah da je to najstarija poslastičarnica, bar “Stalin”. I nekako skrenuh pogled u stranu i ugledah nešto nalik na pećinu. To je tzv. “Đavolja pećina”, iako iza nje nije pećina, već kamena plaža. A taj, pomalo sablasan naziv, dobila je s razlogom. Tog

nim kulturama, naročito o agrumima i maslinama. Iako se vinogradi i dalje beru ručno, prilaz do njih i transport im je olakšan uz pomoć malih traktora-vozića, nalik onima iz luna parka. Poljoprivreda i ribarstvo su osnovne delatnosti stanov-nika “Pet zemalja”, dok je turizam novi vektor kretanja privrede ovog kraja.

Od svih pet mesta, Kornilja je najviše zadržala šarm nekih starih vremena. Vredi posetiti crkvu sv. Petra (Chiesa

ikakvog vezivnog sredstva, kilometri-ma isprepliće ove vinograde. Ukupna dužina svih suvozida na ovom području, približna je dužini Kineskog zida, pa je to bio razlog da se Ćinkve Tere “pobratimi” sa Velikim kineskim zidom. Uglavnom se uzgajaju bele sorte grožđa, a najpoznatije je desertno vino šaketra (Sciacchetrà).

Te vredne ruke i danas okopavaju, orezuju, zalivaju, brinu o nasadima vinove loze, ali i o drugim poljoprivred-

Još je Bokačo u Dekameronu spomi-njao lekovito vino vernaću iz Kornilje (Vernaccia di Corniglia). Vinogradarstvo i vinarstvo su praktično od samog po-stanka sela bili glavna delatnost njihovog stanovništva. Vredne ruke seljaka uspele su ukrotiti prirodu i na strmim padinama posaditi sadnice vinove loze, na “terasa-ma”. Ove terase su zapravo redovi vino-grada, međusobno odvojene suvozidom (muri a secco). Kamen po kamen, bez

često je razlog da se Kornilja i preska-če pri poseti Ćinkve Tereu. Jedina ona nema direktan izlaz na more i takoreći jedina je ona “kontinentalna”. No, to joj daje jednu drugu dimenziju. Lardarina su 382 stepenika koji vode od železničke stanice do centra. Iako broj stepenica zna da uplaši, one nisu strme pa je lakše doći do cilja. Nagrada: predivna vizura ne samo na plavu pučinu, već i na zelenilo od vinograda.

di S. Pietro), a pre svega prošetati se ulicama i uživati u miru i tišini, jer je ovde najmanje turista.

Vernaca, kule i tornjeviNakon razorne poplave, u svakoj priči o Obrenovcu ona će se spominjati, baš kao što se u svakoj priči o Vernaci spominje poplava koja ju je zadesila 25. oktobra 2011. Na to nas je podsetio veliki pano ispred

Monteroso al Mare

Skulptura Neptuna, poznata kao Gigant, Monteroso al MareMonteroso al MareMonteroso al MareLungomare u Monterosu

Lungomare u Monterosu

Destinacije

22 | travelmagazine 23magazinetravel |

kobnog dana, 25.10.2011, obrušilo se ka-menje sa brda i kreiralo novu plažu. Pre toga, do te stene dolazilo je more. Dokaz da i u svakom zlu, ima nešto i dobro!

Monteroso al Mare, na leđima NeptunaPri dolasku u najzapadnije i najveće mesto čuvene “italijanske petorke”, stekoh utisak da je najmodernije od svih

njih. Velika plaža, strukture od peska, od sitnijeg i krupnijeg kamena, lungomare sa drvoredom, a u nizu hoteli, restorani... Tamo gde je železnička stanica, to i jeste noviji deo, Feđina (Fegina). Veliki par-king sugeriše da je ono i najmanje izo-lovano od svih, jer se do ostalih mesta i ne može prići automobilima. Na samom desnom kraju, ispod vrha Punta Mesko (Punta Mesco), nemoguće je ne zapaziti džinovsku skulpturu antičkog boga

mora Neptuna. Popularan “Gigant”, sa svojih 14 metara visine, kao da na leđima drži plato iznad sebe. Početkom prošlog veka, kada je izgrađen, i kada je elita uživala u dolče viti italijanskog primorja, to je bio hotel, koji je srušen u Drugom svetskom ratu.

Kroz tunel, čije zidove takođe krase mozaici, upotpunjujući kulturno-tu-rističku priču ovog kraja, dolazi se do starog dela. Jezgro mesta, izgrađeno je

takođe kao i u ostala četiri, uz potok Rio Buranko, koji je natkriven. Nekada je u Monterosu bilo čak trinaest tornjeva, od kojih je ostalo samo nekoliko: Tore Aurora, Tore del Montale, zvonici crkava svetog Franje i crkve svetog Jovana... Glavna ulica Via Roma vodi do trga koji nosi Garibaldijevo ime. I upravo tu, zanimljivo je kako se suče-ljavaju dve crkve čije fasade podsećaju na zebrine šare. Crno-bele horizontalne

pruge, karakteristične za ligurijsku gotiku krase i njihovu unutrašnjost. A do njih je jedna od najstarijih građevina, Palazzo Medievale, u koju kada se bolje zagleda, vidi se da je sve na njoj naslikano, pa čak i prozori sa zelenim drvenim roletnama.

Autentične šarene kaze-tori i karuđi mame na fotografisanje, mirisi iz resto-ranskih kuhinja mame da se probaju riba, plodovi mora ili neke od čuvenih italijan-

skih testenina, i da se sve to zalije poko-jom čašom lokalnog vina. A suvenirnice mame na kupovinu materijalnih dokaza da smo posetili ovu vrlo prepoznatljivu i popularnu oblast na Mediteranu. Medite-ranu, kakav je nekada bio!

Hrana i pićePored konfekcijskog jelovnika Italije (pice, paste), položaj “italijanske petice” na obali Ligurskog mora daje kuhinji ovog kraja specifičan mediteranski šarm. A bavljenje poljoprivredom i ribarstvom odredilo je jelovnik na bazi lokalnih proizvoda: ribe i povrća. Kako se u kraju uzgajaju i masline, sve se to priprema na domaćem maslinovom ulju.

Pesto (poznat i kao pesto đenoveze) se priprema od bosiljka, pinjola, belog luka, ovčijeg sira pekorina i puno devičanskog maslinovog ulja. Ovaj sos obično ide uz testeninu ili njoke (gnocchi).

Testaroli testenina se priprema slično palačinkama, ali bez jaja, a potom se seče na nepravilne oblike, prokuva i prelije ne-kim sosom. Korzeti (corzetti) - testenina u obliku medaljona, najčešće ima neki re-ljefni ukras na sebi. Priprema se sa raznim prelivima. U suvenirnicama može da se kupi ovaj ne tako tipičan oblik testenine.

Od ribe, često se jedu inćuni, bilo uso-ljeni ili kao specijalit - tegame di acciughe alla vernazzana - tiganj inćuna na način iz Vernace, napravljen od inćuna, krompira i paradajza. Capon magro je starinsko jelo na bazi ribe i povrća, koje se pretežno jede za vreme Uskršnjeg posta. Torta od riže (torta di riso) je torta bez brašna sa arborio rižom (koja se uzgaja u severnoj Italiji), suvim grožđicama i kandiranim vo-ćem. Čuvena pogača je fokača (focaccia). Farinata je tipično ligurijsko predjelo od brašna od leblebija, vode, soli i maslinovog ulja, uz aromu ruzmarina. Liči na palačin-ke, samo je hrskavija.

U Ćinkve Tereu se uglavnom uzgajaju bele sorte grožđa. Još su se u srednjem veku vina ovog kraja izvozila u druge delove Evrope. U godinama 1920 - 1930. bolest filoksera uništila je vinograde, pa su posađene i neke nove sorte. Aktuelne vrste koje se uzgajaju su: bosko (Bosco), albarola i vermentino. Najpoznatije vino je desertno vino šaketra (Sciacchetrà).

Što se cena tiče, pržene porcije girica, sardela ili lignji se mogu kupiti “za poneti”, i to u fišecima. Mali fišek košta 4-5 evra, a veliki 7-9 evra. Za fokaču treba izdvojiti 3 evra, lazanje 6 evra, porciju paste 4-5 evra, a za veliku (porodičnu) picu 10 evra. Espreso staje 1-2 evra. Sladoled se služi u kornetu ili u čašicama. U čašicama je najmanja porcija 1,5-2 evra.

Ulični detalji, Monteroso al Mare

Monteroso al Mare, gotsko-ligurski trg crkava

Monteroso al Mare, gotsko-ligurski trg crkava

Monteroso al Mare, gotsko-ligurski trg crkava

Destinacije

24 | travelmagazine 25magazinetravel |