broj 3 XXI vek

1

Dobro je poznata velika etnička raznovrsnost Voj-vodine, a posebno Banata, ali kada se o tome govori, nekako uvek mislimo, pre svega, na velike etničke za-jednice kao što su to Madjari, Rumuni, Slovaci... dok sa svima nama u ovoj sredini bogatoj različitostima kul-turnog, konfesionalnog, lingvističkog karaktera, žive vekovima i mnoge male etničke grupe o kojima se do skora u širioj javnosti malo šta znalo. Devedesete go-dine prošlog veka i budjenje demokratskih tendencija i na našim prostorima, doveli su do postepenog oslo-badjanja od stega i strahova prošlih vremena i pokre-tanja, posle decenija i decenija ćutanja i svojevrsnog ignorisanja postojanja malih etničkih celina, do poveća-nog interesovanja pre svega naučnih krugova, a zatim i jednog broja udruženja gradjana, koji su započeli, u dobrom delu, pionirski posao afirmacije ovih, do skora „nevidljivih“ zajednica. Zaogrnuti plašt mimikrije bio je za njih često i jedini mogući način opstanka i preži-vljavanja u okolnostima homogenizacije, kontinuira-ne asimilizacije i neumitnog procesa gubljenja identite-ta u okruženju većinskog ili većinskih naroda.

Visoki standardi Evropske unije, kojima svi mi u ovom delu sveta želimo što više da se približimo, navo-de na temeljno preispitivanje dosadašnjih shvatanja o malim etničkim zajednicama i ukazuju na potrebu nji-hovog „otkrivanja“ i time mogućnosti ostvarivanja svih onih zakonskih prava koja im propadaju kao, uostalom, i svima drugima ali i na potrebu informisanja javnosti da I ONI POSTOJE tu, medju nama, da žive vekovima uz nas i sa nama, da su to naši prijatelji, naši sugradjani, naše kolege, susedi o kojima do sada ništa nismo znali, čuli, pročitali... I banatski Bugari, a mnogi žive u našoj opštini, jedni su od tih malih, doskora zaboravljenih et-

ničkih zajednica čije pominjanje izaziva prvo čudjenje, a zatim prerasta u interesovanje i želju da se sazna što više o njima. Burna prošlost, za većinu nepoznat jezik kojim govore, bogata, prelepa narodna nošnja, mnoštvo zanimljivih običaja i rimo - katolička vera kojoj pripada-ju, do sada su bili predmet proučavanja samo naučnika lingvista, etnologa, istoričara .. a njihovi radovi poznati malom broju stručnjaka i istraživaca.

Banatski Bugari ove godine čitavim nizom mani-festacija obeležavaju 14 decenija od dolaska u naše krajeve pa projekat predstavlja skroman dar tom zna-čajnom jubileju koji će, verujemo, doprineti njihovoj promociji i učiniti da se svi mi koji zajedno živimo na ovom tlu, bolje upoznamo, bolje razumemo i više uva-žavamo, poštujući svu raznolikost i svu osobenost dru-štva u kome živimo.

U ostvarivanju tog cilja pomogle su nam ugled-ne naučnice iz Balkanološkog instituta SANU u Be-ogradu, dr Biljana Sikimić i mr Marija Vučković, koji-ma se najtoplije zahvaljujemo na prilozima. Dr Mirča Maran, istoričar, svojim tekstom takodje je doprineo raznovrsnosti i bogatstvu časopisa u kome je poseban akcenat stavljen na nova sociolingvistička i istorijska istraživanja palćenske zajednice.

Posebno je značajna podrška Sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine AP Vojvodine kao i lokalne samouprave grada Pančeva aktivnostima Evro-regionalnog centra za razvoj društva u multietničkim sre-dinama „In medias resa,“ u cilju ostvarivanja dinamičnog koncepta zajedničkog života i interkulturne komunikacije različitih etničkih i kulturnih vrednosti koje samo svojim prožimanjem i medjusobnim uticajem ostvaruju pravi, de-mokratski kulturni i životni prostor na dobrobit svih.

BANATSKI BUGARI

I oni žive sa nama

Svetlana Nikolin, politikološkinjaautorka projekta

Ovaj projekat podržao jeGrad Pančevo

Savremena istraživanja malih etničkih zajednica ukazuju na nekoliko stvari bitnih za razumevanje strate-gija građenja i ispoljavanja identiteta kod pripadnika tih grupa. Te zajednice često nemaju svoje elite koje bi „iz-nutra“ usmeravale konstrukciju identiteta, već se javni i naučni diskurs o toj grupi formira „spolja“. Pri tome se najčešće ne uključuje i unutrašnja perspektiva, tj. glaso-vi onih o kojima se govori ili se to ne čini na adekvatan način. Sa druge strane, zapažena je pojava transpono-vanja ideoloških koncepata „odozgo–nadole“ i „spo-lja–unutra“. Te koncepte članovi zajednice usvajaju i prilagođavaju kako bi interpretirali svoj (svakodnevni) život, socijalne strukture, sisteme vrednosti, identitet-ske strategije na koje se odražavaju istorijski i društveni procesi, daleko širi od lokalnog konteksta te zajednice. Kao rezultat toga nastaju kontradiktorni diskursi pripad-nika zajednice u kojima istovremeno postoje i uzajamno se suprotstavljaju lokalne i nacionalne ideologije.

Već izvesno vreme se u fokusu interdisciplinarnih proučavanja, kako sinhronih, tako i dijahronih, nalazi višestruki identitet, tj. raznolika i složena priroda iden-tifikacija u kovarijaciji sa jednako promenljivim etnič-kim, religijskim, kulturnim, društvenim, lingvističkim,

ekonomskim, političkim i drugim parametrima koji uzajamno utiču jedni na druge.

Timska terenska istraživanja pavlićanske zajedni-ce obavljana su u više navrata počev od 2004. godine u selima Ivanovo, Skorenovac, Konak i Belo Blato. In-tervjui su bili usmereni na dobijanje građe pogodne za istraživanja iz oblasti etnolingvistike, sociolingvistike, dijalektologije, antropološke lingvistike. Deo istraži-vanja sproveden je u saradnji sa istraživačima sa Sofij-skog univerziteta i Instituta za slavistiku iz Moskve.

Pavlićani u Banatu – istoriografski i demografski podaci

Na ovu zajednicu se u naučnoj literaturi različito re-feriše, oni se nazivaju Bugari, banatski Bugari, Bugari kato-lici, Bugari Pavlićani, Pavlićani ili Pavlikijani, a u upotrebi su i dijalekatske forme: Palćani, palčene ili palkene.

Konfesionimi Pavlićani (koji danas funkcioniše kao mikroetno-nim) i katolici koriste se stoga što se ova zajednica povezuje sa po-katoličenim pripadnicima nekada-šnje verske zajednice Pavlićana sa teritorije današnje severne Bugar-ske. Banatski Bugari su potomci iz-beglica katoličke veroispovesti (ne samo Pavlićana) iz čiprovačke obla-sti i iz pavlićanskih sela iz svištov-ske i nikopoljske regije, koji su u vreme migracija pripadali Otoman-skoj imperiji. Oni se, posle višee-tapnih seoba započetih u 17. veku, nakon sloma Čiprovačkog ustanka, naseljavaju u Banatu – otuda regio-nalno određenje – da bi se, nakon podele ove regije posle Prvog svet-

skog rata i raspada Austrougarske, našli s obe strane novouspostavljene rumunsko-jugoslovenske granice. Slučajevi seoba u Bugarsku nakon 1878. zatvaraju mi-gracioni krug (mada su se neki od iseljenika zatim po-novo vratili u Banat). Na disperziju ove etničke grupe

BUGARI PAVLIĆANI U SRPSKOM BANATU

Savremena istraživanja malih etničkih zajednica

broj 3XXI vek

2

Ana (Pirkov, devojačko prezime) i Ivan Uzon iz Konaka sa decom Jakovom, Petronelom i Ivanom

uticale su i migracije selo–grad kao i ekonomske migra-cije u druge zemlje.

U današnji srpski Banat Pavlićani se doseljavaju krajem 18. i tokom 19. veka iz dela Banata koji sada pripada Rumuniji. Oni su u srpskom Banatu, prema podacima kojima raspolažemo, živeli u desetak sela, a danas su najznačajnija njihova naselja Ivanovo i Belo Blato. Banatskih Bugara takođe ima i u Skorenovcu, Ko-naku, Jaši Tomiću kao i u Pančevu, Zrenjaninu, zatim Vršcu i Kovinu. Prema nezvaničnim podacima danas Pavlićana ima oko tri do četiri hiljade, dok je broj onih koji su se, u pomenutim naseljima u južnom i srednjem Banatu, izjasnili kao Bugari prilikom popisa 2002. više nego upola manji. Sva naselja su multietnička i Bugari u njima žive zajedno sa Mađarima, Slovacima, Srbima, Nemcima (do perioda nakon završetka Drugog svet-skog rata) i drugim etničkim grupama, o čemu svedoči i iskaz našeg sagovornika iz Ivanova:

[1] (Kažite mi, ovaj, koje su sve palćanske porodi-ce ovde u Ivanovu?) Ima Kalapišovi, Vasiljčinovi, Gu-ranovi, Damjanovi, Penovi, Penjovi, Pejovi, Čokanovi. E sam reko Mađarovi? (Marija je Dugonić, je l?) Ova, da. (I to su isto, to su isto Palćani?) Bugari, da, Palćani su, Pal-, ovo sve je Palćani što sam rekao, … Da, i tako kažem, je l, najviše je bilo kod nas Mađara, pa Bugara, pa Nemaca. (Nemaca je bilo ovde?) Da, da, da, sedam-deset porodica. (To prvi put čujem, da znate, niko mi nije rekao.) Da, da, da, sedamdeset porodica je bilo Nemaca, ali prvi su se doselili tu Bugari Palćani, prvi su se doselili. I to zato je naše selo Ivanovo je l Ivan Guran se doselio prvi tu, i ovde, ubio ga Bog, baš na ovo mesto de je sad naša kuća, tu je napravio kolibu i tu je počelo tako…

Kako se može videti, u priču o Pavlićanima se ne-minovno uključuju i pripadnici drugih zajednica: naš sagovornik nakon kataloga prezimena pavlićanskih porodica u Ivanovu spontano naznačuje etničku struk-turu Ivanova i pozicionira Bugare u njoj. To čini na osnovu dva kriterijuma: po veličini etničkih zajednica i po vremenu njihovog doseljavanja, ističući da su se Pavlićani prvi doselili i da je selo dobilo ime po prvom doseljeniku. Skrećemo pažnju na to da naznačeni lo-kalni etnički kontekst, koji je za našeg sagovornika i danas relevantan, nije odraz savremene demografske situacije, već predstavlja stanje kakvo je postojalo do sredine 20. veka. Takva slika uslovljena je, po svoj pri-lici, biografijom sagovornika koji je u vreme razgovora imao preko 70 godina.

Budući da je reč o multietničkoj sredini, višeje-zičnost je bila jedna od tema razgovora, a očitovala se i kroz promenu jezika tokom razgovora. Kako se iz

priloženih delova transkripata može videti [2–5], naš sagovornik je govorio o stepenu svoje jezičke kompe-tencije, o sferama upotrebe i načinu učenja pojedinih jezika, o generacijskim razlikama kada je u pitanju in-ventar jezika kojima pojedinac u toj sredini vlada:

[2] Ja čitam mađarski, iako nisam Mađar, nisam išao u školu mađarsku, ali čitam mađarski, čitam bu-garski, čitam srpski, latinicom ili sve to.

[3] Je l meni je svejedno mađarski čitao ili srpsko-hrvatski, i da pričam i da, i da, jedino da pišem ne znam mađarski […] tu ja malo lakše čitam zato što, je li, ja ni-

sam to učio, ja sam išo u srpskohrvatsku školu, kažem, to je kod njih razlika, oni imaju više slova Mađari.

[4] U ovudata […] tam smo urtuval madž’êrsk’, zatuj če daskalk’ata j bla madž’eryca. (Taka.) Či nija palk’ênete, nija ga kren detê d urtuva, homa smo urtu-val tri jezyc: palk’ênsk’, madžêrsk’ i srъpsk’, i švapsk’. (I švabski?) Da. (Zašto švabski?) Pa imalu j tuka u sel Švab, imalu j devence familje, Švab.

[5] (A kako vaši unuci govore bugarski, el znaju?) […] Ali kući bugarski se govori, nema šta, samo što oni ne znaju mađarski, kao deca nisu naučili.

Izbor samoidentifikacije

Detaljan pregled istorije ove grupe izložen je u studiji B. Njagulova (Б. Нягулов, Банатските българи. Историята на една малцинствена общност във време-

broj 3 XXI vek

3

Crkva Svetog Vendelina u Ivanovu

broj 3XXI vek

4

то на националните държави, София 1999) u kojoj se razmatraju različite opcije samoidentifikacije njenih pripadnika, kao i pitanje njihove identifikacije od stra-ne drugih.

Dok su ih ostale etničke grupe i zvanične demo-grafske statistike identifikovale kao Bugare, među njima su, u habzburškom periodu, postojale lokalne razlike u autonominaciji. Samoodređenje Pavlićani preovladalo je u Bešenovu (rum. Dudeştii Vechi), a Bugari u Vingi (u kojoj se homogenizovalo po pore-klu heterogeno stanovni-štvo iz različitih krajeva današnje Bugarske). U pitanju su tradicionalno dva najznačajnija nase-lja banatskih Bugara u Rumuniji, a Bešenovo je bilo i izvorište daljih migracija ove populaci-je. Tridesetih godina 20. veka, prema Njagulovu, elita ove zajednice u Ru-muniji razvija ideologiju bugarskog etničkog na-cionalizma i u skladu sa tim zalaže se za ovu dru-gu opciju. Kao „srednje“, kompromisno rešenje u autonominaciji javlja se konstrukcija Bugari Pa-vlićani koja je u upotrebi do danas. Usledili su na planu jezičke politike pokušaji konvergencije prema „matičnoj“ kultu-ri. Budući da je pisana praksa ove zajednice bazirana na upotrebi re-gionalne književnojezič-ke forme zasnovane na pavlićanskom dijalektu i latiničnog pisma, is-ticala se neophodnost prihvatanja bugarskog književnog jezika i ćirili-ce. Za to vreme banatski Bugari u Jugoslaviji osta-ju u velikoj meri van opi-sanih procesa, a središte njihovog društvenog ži-vota i dalje je pre svega

katolička crkva. Tokom devedestih godina 20. veka u rumunskom delu pavlićanske zajednice su u opticaju različiti diskursi o poreklu i prošlosti zajednice: neki naglašavaju posebnost grupe, dok je drugi vide kao deo bugarske nacionalne, kulturne i jezičke celine, što se odražavalo i na način njene autonominacije. U delu zajednice u srpskom Banatu je pak u periodu nakon Drugog svetskog rata preovladavala identifi-kacija mikroetnonimom Pavlićani. Od devedesetih godina prošlog veka oni uspostavljaju intenzivnije

kontakte sa rumunskim i bugarskim delom pavlićanske grupe, sa pripadnicima bugar-ske manjine iz drugih delova Srbije kao i sa bugarskim zvaničnim institucijama. Nja-gulov zaključuje da se pripadnici ove zajed-nice smatraju delom bugarskog etnosa, ali ne na individualnoj osnovi, već kao samo-stalna i osobena zajednica, čiji su markeri katolička vera, sopstvena književnojezička praksa i specifični elementi tradicionalne materijalne i duhovne kulture.

Njagulov u svojoj studiji prikazuje na koji način je društvena elita ove grupe (pre-težno onog njenog dela u Rumuniji) poima-la i usmeravala procese izgradnje grupnog identiteta. Predstavljeni pregled strategija samoidentifikacije banatskih Bugara ima dijahronu dimenziju i usmeren je pretežno na kolektivne tendencije izražene u javnom domenu.

Uslovljenost etničkog identiteta

U nastavku se načinu (auto)identifi-kaije pristupa iz komplementarne, socio-lingvističke vizure, pri čemu se fokusira individualni, situacioni i kontekstualni plan, budući da su savremena istraživanja usmerena sve više na to kako individualni govornici koriste jezičke resurse za izraža-vanje identiteta.

Ovde će biti reči o diskurzivnim stra-tegijama konstrukcije etničke samoiden-tifikacije, lične i kolektivne, jednog člana pavlićanske zajednice. Istraživanje jedne etnolingvističke zajednice u multietničkoj sredini kakva je Banat „nameće“ informa-torima kao osnovnu poziciju pripadnost toj zajednici, te se odnosi, granice, marke-ri identiteta ja/mi : oni određuju često u etničkom ključu. Razmotrićemo način in-

Palčenska narodna pesma

Já váraj, váraj, monče latinčeJá váraj, váraj – mončelatinče,Monče latinče –libi mumiče!Menalu li si iz livádite,Videlu li si častata treva?Častata treva, mujata kusa,Mujata kusa, častata treva!Já váraj, váraj – monče latinče,Monče latinče – libi mumiče!Menalu li si srede lujzáta,Videlu li si čarnite drenći?Čarnite drenći, mujete oči,Mujete oči,čarnite drenći!Já váraj, váraj – mončelatinče,Monče latinče – libi mumiče!Menalu li si pukraj kanále,Videlu li si belite platná?Belite platná, mujete ramá,Mujete ramá,belite platnáJá váraj, váraj – monče latinče,Monče latinče – libi mumiče!Menalu li si pukraj dugjéne,Videlu li si belija uriz!Já váraj, váraj - monče latinče,Monče latinče – libi mumiče!Menalu li si pukraj puroja,Videlu li čistata valna?Čistata valna, mujata maka,Mujata maka, čistata valna!

broj 3 XXI vek

5

formatorove autonominacije, odnosno inventar i upo-trebu etnonima, leksičkih jedinica kojima informator označava svoj etnički identitet i identitet članova svoje zajednice. Pokušaćemo da pokažemo kako je izbor između alternativa i njihov se-mantički odnos konteksualno uslovljen.

Ovaj prilog zasniva se na analizi razgovora koji su sa in-formatorom vodili istraživači iz Srbije i mešovit tim istraži-vača iz Bugarske i Srbije. Iako je informator multilingvalan, istraživanje je aktualizovalo samo njegov bugarsko-srpski bilingvizam, budući da se in-formator u razgovoru sa istra-živačima služio pavlićanskim dijalektom bugarskog jezika i srpskim jezikom sa crtama lokalnog srpskog banatskog govora. Interakcija nije uvek bila simetrična u pogledu izbo-ra jezika komunikacije. Istra-živači iz Srbije su nastojali da informator govori na svom je-ziku, iako su mu se obraćali na srpskom. U tome su delimično imali uspeha, pošto je informator spontano težio da uspostavi simetričnu komunikaciju.

U iskazima na srpskom, prilikom razgovora sa is-traživačima iz Srbije, informator koristi, kada referiše na svoju zajednicu i njene članove, oba određenja: Pal-ćani i Bugari (uključujući odgovarajuće mocione oblike i prideve), češće ovaj drugi, a ponekad i oba u konstruk-ciji Bugari Palćani, up. [6–10]:

[6] (I to su isto, to su isto Palćani?) Bugari, da, Pal-ćani su, Pal-, ovo sve je Palćani što sam rekao (…) Da, i tako kažem, je l, najviše je bilo kod nas Mađara, pa Bugara, pa Nemaca, (…) ali prvi su se doselili tu Bugari Palćani, prvi su se doselili.

Izbor između alternativa je u pojedinim slučajevi-ma mogao biti indukovan terminom koji je prethodno upotrebio istraživač:

[7] (El vam je snaja Bugarka ili?) Bugarka, Bugarka…[8] (A vaša supruga je bila Palćanka?) Palćanka, i

to iz bogate familije…Na to da je upotreba etnonima u iskazima infor-

matora situaciono uslovljena ukazuje i diskurs raz-govora informatora sa mešovitim timom istraživača.

Komunikacija istraživači iz Bugarske – informatar od-vijala se na bugarskom (sem samog početka razgovo-ra): informator je govorio pavlićanskim dijalektom, is-

traživači na književnom bugarskom. Učešće is-traživača iz Srbije u raz-govoru dovodilo je do promene jezika na kome se odvijala komunikaci-ja. Alternaciju jezika, usled prilagođavanja sagovornicima, pratila je promena informato-rove strategije upotre-be etnonima prilikom samoidentifikacije. In-formator je jednako do-sledno koristio termin Palk’êne u segmentima na bugarskom i Bugari u iskazima na srpskom. Ovaj drugi etnonim upo-trebio je samo jedanput u interakciji sa bugar-skim istraživačima – da referiše na sagovornike: vъz vam, Bъlgarete, što pokazuje i upotrebljena zamenica.

Navodimo delove transkripta tog intervjua koji ilu-struju izneta zapažanja:

[9] (El se išlo na groblje za Zadušnu subotu, ne?) Ne, ne, kod nas ne, to kod Srba ima, ali kod nas Bugara nema.

[10] (Je l bio neki dan da se nosi grožđe da se osve-ti u crkvi, je l bilo?) Ne, Bugari nisu nosili. Mađari, i to da vam kažem, mađêrete, tija na Vligden’, sъt ka-kot svarъt, na primer, kot ima varenъ zanese na Velika sъbuta, zanesъt u čъrkvata, (košničke), sas košniče. Tuj sъt jaden’ zanesъt, popa j blagosi, i tija ne varъt na pъrvija den’ Vligden’, ne varъt, i na pъrvija i na dru-gija den’, ništ se ne vare vъs têj. Tija, le kad su dušli ud Bukovina, tuj valjda od tam se je duneli (…). A nija palk’ênete, nija le našte se vareli.

U prezentovanim segmentima transkripta [9] i [10], informator je na pitanja postavljena na srpskom odgovorio na tom jeziku, upotrebivši etnonim Bugari. U iskazu [10] on se zatim vraća na pavlićanski dijale-kat kojim je govorio pre nego što je usledilo pitanje na srpskom (alternacija jezika označena je u tran-skriptu), saobražavajući izbor jezika dominantnim sa-

Marija Mirčov i Petar Paraljov - 1928.godina

broj 3XXI vek

6

govornicima, a to su u tom razgovoru bili istraživači iz Bugarske, ali ovom prilikom koristi samoidentifika-cijsku oznaku Palk’êne. Jasno je iz transkripta da izbor etnonima nije bio neposredno sugerisan od strane is-traživača.

Budući da je sa njim razgovaralo više istraživača u nekoliko navrata, informator je ponekad o istim tema-

ma govorio različi-tim sagovornicima i na različitim jezi-cima. U narednom odlomku transkrip-ta [11] tema raz-govora su ponovo razlike u uskršnjim običajima između Mađara i Bugara Pavlićana kao i u segmentu [10], sa-mo što ovog puta in-formator razgovara sa istraživačem iz Srbije na srpskom jeziku.

[11] (A el se no-sila hrana u crkvu za Uskrs, da se osve-ti pre nego što?) Ne-go, to su većinom

Mađari nosili, oni taj dan nisu kuvali, (A Hrvati nisu nosili?) Bugari. (Bugari.) Palćani. (Palćani nisu nosili?) Da, nismo nosili, ne, ne, je l znate šta, većinom su tu bi-li Bugari gazde, mi kažemo Bugari, al mi nismo Bugari, mi smo Palćani, a Mađari su bili sirotinja.

Informator ispravlja istraživačevu omašku u iden-tifikaciji zajednice koju ispituje i pri tom upotrebljava

oba termina Bugari i Palćani, a zatim komentariše na-čin kolektivne samoidentifikacije, dovodeći u pitanje adekvatnost samoodređenja etnonimom Bugari: (mi ka-žemo Bugari, al mi nismo Bugari, mi smo Palćani ).

Prilikom individualne samoidentifikacije, u iskazu [12] informator određenju Palćan daje vrednost endo-nima (pa reko: ja sam Palćan), dok za etnik Bugarin eks-plicitno kaže da je egzonim, određenje koje mu, dakle, drugi pripisuju (pa nemoguće da ste vi Buga-, Palćan, oni kažu Bugarin):

[12] Pa nemoguće da ste vi Bugar, Palćan, oni kažu Bugarin, pa reko: ja sam Palćan, nisam Mađar.

Na osnovu sprovedene analize može se zaključiti da je na ambivalentnost načina samonominacije, po-red nekih drugih faktora, moglo uticati to kako infor-mator percipira identitet istraživača. Kao što smo već istakli, tokom razgovora sa mešovitim timom istraživa-ča, informator se u segmentima u kojima govori pavli-ćanski zapravo obraća istraživačima iz Bugarske (oni su u ulozi adresata, dok istraživači iz Srbije imaju sta-tus slušalaca), i prilikom samoidentifikacije isključivo koristi etnonim Pavlićani jer adresovane identifikuje kao Bugare. Do takve upotrebe etnonima dolazi i kod Pavlićana iz Banata koji su se preselili u Bugarsku: oni prestaju da se nazivaju Bugarima Pavlićanima i zadrža-vaju samo ime Pavlićani, budući da su sada Bugari oni koji ih okružuju. Njagulov pored ove distinkcije ističe da je u Bugarskoj za doseljenike funkcionisao i „regio-nalni” naziv Banaćani. Ovi etnonimi u tom kontekstu izražavaju relaciju ja / mi : vi. Promena adresata (kada su se u toj ulozi našli istraživači iz Srbije) poništavala je gorenavedenu relaciju, pa je informator mogao da iskoristi termin Bugari prilikom autonominacije. Pošto ovaj termin funkcioniše i kao egzonim (kojim drugi imenuju članove ove zajednice), njegova upotreba u ovom kontekstu u skladu je i sa statusom istraživača

Jezik i pismo Palćena Batatski Bugari govore dijalektom bugarskog jezika u kome se prepliću uticaji madjarskog, rumunskog i

srpskog jezika, jezika naroda sa kojima banatski Bugari vekovima zajedno žive. Njihov dialekt pripada grupi zapadnih bugarskih dijalekata sa prisutnim elementima istočnih bugarskih dijalekata. Jezik banatskih Buga-ra ima svoje sopstvene pravopisne i literarne norme, a kao pismo koristi se latinica.

Jozef Ril, učitelj iz Modoša, danas Jaše Tomića, polovinom 19. veka prilagodio je bugarsko pismo latinici i u banatski bugarski govor uveo književnu normu.

Latinično pismo banatskih Bugara sadrži sledeća slova: A, a ; Á, á ; B, b ; C, c ; Č, č ; Ć, ć ; D, d ; Dz, dz ; Dž, dž ; E, e ; É, é ; F, f ; G, g ; Gj, g ; H, h ; I, i ; J, j ; K, k ; L, l ; Lj, lj ; M, m ; N, n ; Nj, nj ; O, o ; P, p ; R, r ; S, s ; Š, š ; T, t ; U, u ; V, v ; Z, z ; Ž, ž.

EPITÁFGáčeleć zatori učiteI sarcito prestáni da biji, Se upákva za u zemete,Tám u tej da si utiji.Sat žuvot mači, prebireDa zasiti tezi ustá,A gá doj da se umire-Molati za duša sirtá.Ud žuvota na čelekaUstáni pomen da se znáji,A na krasta s tazi prelegaImetu mu se udaljbáva;Kača sétin „Isbogum“Dáva slédnija autográf:„Sam mačil na tazi zemeZa idin grob i idna rákle.“ Antun Mánea (Temišvar)

broj 3 XXI vek

7

kao autsajdera i može se tumačiti kao još jedan vid akomodacije sagovorniku. Informator, dakle, prilikom interakcije uzima u obzir kako lingvistički tako i soci-jalni (etnički, regionalni) identitet istraživača, i tome saobražava, kako smo pokazali, izbor jezika i način sa-moidentifikacije.

Jezik i religija

U nastavku priloga dajemo kratak pregled raz-voja književnosti i pisane norme Bugara katolika, od kojih potiču Pavlićani u Banatu. Pregled se zasniva na članku bugarskog lingviste L. Selimskog (L. Selimski, Katolicka próba utworzenia odręb-nej normy bułgarskiego języka literackiego, Jęzik, literatura, kultura Słowian dawniej i dziś, Poznań 1999, 157–162) koji izdvaja dva perio-da u razvoju bugarske katoličke književnosti i pismenosti. Prvi period prethodi migracijama predaka banatskih Bugara: počinje dolaskom bosanskih franjevaca koji su preveli Pavlićane u katolicizam krajem 16. i početkom 17. veka, i traje do Čiprovačkog ustanka 1688. Kako na-vodi Selimski, katoličko sveštenstvo je, između ostalih aktivnosti, stvaralo crkvenu literaturu koja je doprinosila širenju i učvršćivanju katoli-čanstva među Pavlićanima. Katolički misionari su, pod uticajem bosanskih franjevaca, sem na latinskom i italijanskom, pisali i na „ilirskom“ – jeziku koji je još nazivan i slovinski, bosanski i hrvatski i koristili bosančicu, tip ćirilice koji su upotrebljavali bosanski franjevci. Ovo je pi-smo korišćeno među banatskim Bugarima sve do početka 19. veka. Drugi period traje od dru-ge polovine 18. veka do formiranja Kneževine Bugarske 1878. I dalje su književni stvaraoci ka-tolički sveštenici, kako domaći tako i strani mi-sionari, jedino se centar iz čiprovačke oblasti premešta u Plovdiv, centar južne pavlićanske grupe u Bugarskoj. Jezik na kome se piše je bu-garski, zasnovan na lokalnom govoru, a pismo je lati-nica, sa prepoznatljivim uticajem italijanske ortogra-fije. Literatura ovog perioda uticala je u izvesnoj meri na stvaranje literarne norme kod banatskih Bugara. Kasnije i katolička književnost u Bugarskoj prihvata bugarski književni jezik i ćirilično pismo.

Što se tiče banatskih Bugara, katolička crkva je ima-la značajnu ulogu u uvođenju njihovog jezika u crkvu i školu nakon dva i po stoleća duge upotrebe „ilirskog“ je-zika u ovom domenu. Kako Njagulov piše, tokom 60-ih godina 19. veka crkvene vlasti su u velikoj meri učestvo-

vale u kodifikaciji jezika banatskih Bugara, tj. u izboru kako lokalnog dijalekta kao osnovice književnog mikro-jezika, tako i latiničnog pisma. Izbor pisma mnogi nauč-nici posmatraju u svetlu činjenice da se ćirilica obično smatra elementom nasleđa pravoslavnih Slovena, dok je latinica zastupljena kod Slovena katolika. Novousta-novljeni kniževni mikrojezik je, posredstvom upotrebe u obrazovanju, crkvi, književnosti i štampi u velikoj me-ri doprineo formiranju i unutrašnjoj homogenizaciji ove etno-regionalne grupe, ali je, s druge strane, u kultur-nojezičkom pogledu, tj. u pogledu književne norme i pi-sma, odvojio od Bugara južno od Dunava. Usled toga Pa-

vlićani koji su se nakon 1878. preselili u Bugarsku, inače pismeni i višejezični, nisu vladali ćirilicom i književnom varijantom bugarskog jezika. Iz tog razloga su se, kako Njagulov navodi, tokom 30-ih godina 20. veka među ba-natskim Bugarima mogli čuti predlozi za prihvatanje bu-garskog standarda i ćirilice.

Kakav je odnos naših sagovornika prema standard-nom bugarskom jeziku i pismu svedoči iskaz informa-torke iz Ivanova:

[13] A oni pravi, onaj bugarski jezik, onaj je čudan onaj ni ja ne znam da ga… (Ćirilicu da čitate bugar-

Petronela Mirčov sa decom

sku?) Ne, znam ćirilicu da čitam srpski, ali ne, bugar-sku ne znam. A imamo mi ovu palćensku, tu znam, imamo molitvene knjige i Biblije i to. (A to je, to je lati-nica?) Da, latinica.

Dok se banatski bugarski jezik, usled mađarizacije i promene jezičke politike u obrazovanju koja je odatle proistekla, u školi održao tek 30-ak godina, u domenu religije je u ovoj zajednici opstao u izvesnoj meri do danas.

Prema podaci-ma sa web sajta Zre-njaninske biskupije (http://www.cat-holic-zr.org.yu/sr/sr.html), u selima u kojima žive Pavlića-ni se propoveda na mađarskom i bugar-skom (hrvatskom) u Ivanovu, Belom Blatu i Konaku, i sa-mo na mađarskom u Skorenovcu i Jaši Tomiću.

Kako je katoli-čanstvo supranaci-onalno, sve katolič-ke etnolingvističke grupe učestvuju zajedno u crkvenoj službi i obredima za određene pra-znike. Na taj način je katoličanstvo snažno podržavalo multilingvizam:

[14] U čărkavata sinca te se hubave slagam, mađêrete pejăt palćênsk, nija pejem mađêrsk. Himam i mađêrsk knigčeta nija palćenête, i tija himat, mađêrete himat palćênsk knjigčeta, i sinca pejem zajedno, zatoj če sme sej manje i manje.

[15] (Da vas pitam, u crkvi, ovaj, vi ste ovde sa Ma-đarima zajedno?) Da, ali ima, pola misa je mađar[ski], na mađarskom jeziku, pola na našem, al već sve zajed-no pevamo, oni naš jezik teraju, a mi njin. Tako da sve smo se uklopili s njime, i sve razumemo.

Sa druge strane, pravljen je raspored kako bi se omogućilo svim zajednicama da imaju misu na svom jeziku. Ti aranžmani, međutim, odražavaju demograf-ske promene i odnose moći među zajednicama njima obuhvaćenim. Tako Njagulov iznosi podatak da su Bu-gari, zahvaljujući donacijama crkvi, dominirali u nekim crkvenim opštinama, iako su bili u manjini. Tako je na izborima za crkvenu opštinu u Ivanovu, gde su Mađa-ri činili relativnu većinu, 1938. izabrano 14 Bugara, 3

Nemca i samo jedan Mađar, kao i da je celo rukovod-stvo bilo bugarsko.

Sve etničke grupe su uvek vodile računa da se mi-se održavaju po utvrđenom rasporedu, što potvrđuju i iskazi informatora iz Ivanova:

[16] Naš pop je moro tri jezika da zna, i tri mise da drži, recimo, danas mađarski, sutra bugarski, prekosu-tra nemački…

[17] Ovde ima Bugara i Mađara, i mora pola mise ovako, pola onako. Jedne nedelje [sveštenik] krene prvo za nas, mi se zovemo kao Bugari, hr-vatski, a druge nedelje počne mađarski, pola mi-se. Mora ovako da bi udovoljio narodu.

Veliki problem danas predstavlja nedosta-tak sveštenika koji znaju jezik banatskih Bugara, na šta skreću pažnju i naši sagovornici:

[18] Popovi ne znaju bugarski, popovi nisu Bugari.

[19] (Kad se ispovedate, na kom jeziku se is-povedate?) Na srpsko-hrvatskom, ne znaju ovi popovi… (Palćanski nikada se?) Ne znaju oni, ne, ima jedino jedan, imamo u Belo Blato, on je Palćan, pop, … i taj sve palćanski može i da drži govor u crkvu i sve, je li. A ostali, ovaj što je bio tu, taj se trudio da peva, pevao je palćanski, mo-lio je Bogu, ali ne može da nauči da priča.

Stoga je većina naših sagovornika pominja-la gospodina Stojana Kalapiša, sveštenika, koji je za potrebe podučavanja pavlićanskom u Be-

lom Blatu priredio rukopisni udžbenik pavlićanskog jezika.

Na kraju, pomenućemo jos jedan aspekt veze izme-đu katoličke religijske pripadnosti i jezika pavlićanske zajednice. Naime, više istraživača je ukazalo na to da, dok je većina prezimena tipično bugarska, mnoga lična imena, i to naročito ženska, nisu tradicionalno bugar-ska, pokazujući jasan pečat uticaja zapadnog jezičkog i kulturnog okruženja posredovanog katoličanstvom (up. npr. Elizaveta, Magdalena, Agata, Eva, Julka, Susi).

Ovaj prilog je nastao na osnovu sledećih radova koji sadrže bibliografske podatke koji su ovde izosta-vljeni: Болгары — это мы или другие? (Само)иден-тификация павликан из Баната, Etnolinwistyka 20, Lublin 2008, 333–348 i Language and Religion among Bulgarian and Croatian Catholics in West Banat, rad pred-stavljen na skupu: 4th InASEA Conference “Region, Regional Identity and Regionalism in Southeastern Europe”, održanom od 24. do 27. 5. 2007 u Temišva-ru (Rumunija).

Mr Marija Vučković

broj 3XXI vek

8

VAZ TIPOLITE

Na tuj mestu, kaćétu se ubážde,Si pučinvat sate nášteNakraj sélu, pukraj tipolite.Gá ij guraštu senća daržit,Gá duji vetar sé revat,Gá leti, saldzi nji tičat,Gá ij studénu i tuj tarpat,Gá mu néma sámu malčatI pu nekupać gá tám hoda,Ni zabrávem da gji puhoda.Satu ij mirnu, néma nikuj,Sámu pu nekupać vetara duji,Ăs gji gladem i se pitamGá za ustána i ás vaz tej?

Gjura Telbis (Arad)

broj 3 XXI vek

9

U Banatu, kako u delu koji danas pripada Rumuniji tako i u delu koji ulazi u sastav Vojvodine, odnosno Srbi-je, banatski Bugari svili su tokom proteklih vekova svoje domove, čuvajući, uprkos neminovnoj asimilaciji, osnov-ne karakeristike svoje kulture, svoje tradicije, čuvajući ljubomorno svoj jezik, svoje pesme, igre...postajući tako sastavni deo velike multikulturne slike ove regije.

VINGA

Jedno od najvažnijih centara banatskih Bugara si-gurno je Vinga (Rumunija) u kojoj je nekada ova etnička zajednica bila dominantna. U nju je 1741.godine doselje-no 125 porodica Palćena iz Čiprovca - pravu osnivačku grupu stanovnika koji su je sasvim obnovili nakon pot-

punog uništenja u doba osvajanja Otomanske im-perije.

Palćenima se pridru-žilo i okolno rumunsko stanovništvo, a zatim i Madjari. Banatski Bugari istrajali su, uprkos veli-kih problema, u očuvanju svog nacionalnog identi-teta, posebno u vezano-sti za svoju veru pa su za kratko vreme, u centru naselja, 1890.godine po-

digli impozantnu katoličku crkvu, koja zajedno sa pra-voslavnom i danas krasi Vingu.

Nakon Prvog svetskog rata većina stanovnika Palćena odselila se u značajnije i razvijenije centre sa više mogućnosti za rad i bolji život, posebno u Temi-švar i Arad.

Proces napuštanja Vinge zaustavljen je nakon Drugog svetskog rata kada jedan veći broj Palćena od-lučuje da se vrati u stari kraj i preuzima inicijativu u ekonomskom razvoju ove oblasti.

DUDEŠTI VEKI (BEŠENOVO)

Naseljeno još od neolita, prvi pisani podaci o ovom naselju potiču iz 1213.godine. Palćenski na-

ziv Bešenovo, za Dudešti Veki (Rumunija), potiče od „besenyõk“ kako su Madjari zvali novodošlo bu-garsko stanovništvo. Bešenovo je u doba Osmanlija sasvim opustelo i zamrlo ali je za vreme vladavine Austrougarske monarhije ponovo doživelo uspon i pravi demografski bum. Osnivačka populacija, pre-ma podacima iz 1738.godine, brojala je 2200 sta-novnika.

Nemogućnost opstanka tako velikog broja ljudi u Bešenovu, prouzrokovala je seobe u druge krajeve Ba-nata i to 1779. u Modoš (danas Jaša Tomić); 1820. u Konak; 1820 u Stari Lec; 1825. u Belo Blato; 1842 u Dentu; 1842. u Banatski Dvor; 1846 u Koloniju Bugara; 1886. u Skorenovac i 1886. u Ivanovo.

Danas u Bešenovu, prema podacima popisa stanov-ništva iz 2002.godine u ovoj opštini koja obuhvata još tri sela, živi 5807 stanovnika od kojih banatski Bugari čine većinu od 51,43%, zatim slede Rumuni 40.77%, Madjari 5.68%, Romi 1.0%, Nemci 0.7%, Srbi 0.2%... Za razliku od 19.veka broj stanovnika ovog mesta, na žalost, opada. Popis iz 2005.godine pokazuje da je Be-šenovu nastanjeno 4486 osoba.

BELO BLATO

Najznačajnija mesta u kojima žive Palćeni

broj 3 XXI vek

9

Centar Vinge sa katedralom

broj 3XXI vek

10

U centralnom Banatu, u zrenjaninskoj opštini, Belo Blato je jedan od najvažnijih centara banatskih Bugara u Vojvodini. Iako ne čine većinski deo stanovnika (nalaze se na trećem mestu sa 8,67%, iza Madjara i Slova-ka), Palćeni predstavljaju kompaktnu zajedni-cu koja sve do današnjih dana uporno čuva svoj identitet, jezik, kulturu, običaje.

Slovaci su prvi naselili ovo mesto 1883. godine. Svojom vrednoćom i upornošću ubr-zo su u centru podigli lepu evangelističku crkvu, dom za sveštenika, školu i mlin. Ubr-zo nakon Slovaka, koji su i danas najbrojni-ja zajednica, dolaze Madjari, nakon njih, iz Mužlje i Lukinog sela, banatski Bugari, zatim Srbi...

Danas se u Belom Blatu održavaju i su-sreti Palćena sa bogatim kulturno umetnič-kim programom na kojima se može videti prelepa palćenska nošnja i folklorni ansam-bli. Tu je pokrenut i „Bilten za Palćenite ud Bánata“ 1999.godine, koje izdaje BKD „Trandáfer“.

broj 3XXI vek

10

Ded Péć ij prekázval

KAĆE SA SE ZASÉLLI I PALĆENETE U LIZNÁJTNáša práded Péć (Sábljov Péter rudén u Lukácsfalva 1840.gudina, umrel ij u Liznájt na 12.01.1914.) kad

se ij zasélval u na novu utemelénu (1866.) sél Nagyerzsébetlak, (dnés Belo Blato), ali kacé sinca Palćene ij zvémi – Liznájt, ij prkázval ći kaćé ij bio kad sa se sélli Palćenete ud Lukácsfalva u Liznájt.s

Négvata žina se ij zvála Pétronela, rudéna Márkov. Kaćé sate, taj i tija sa dubil idna numera, dit sa mogal da si izgradat kulibće, pukritu sas tras, dit se tolikus spumenuva u nášta pesma: “Ej kulibće, dit sam rudén…” Numerata ij zlamenuvala ći sa dubil 10. lánca zeme za vranjé, pulvina lánac grund i pulvina lánac zeme za lojzi.

Sincata ud séltu sa gu zváli ćikos (csikós), kad le toj ij pázil na stu sél kunete na širnite puljéta, ći u unuj vre-me još nijé bio ništu izvrán. Sen ali drugu jasćé za márvata i kunete náruda ne mogal da si preberé. Sélenet kad sa dušli na izbelezanata numera, sa pustávli kulibćitu ali sa si izkupál zemunica, dit ij blá izkupána u zemete 1 – 1,5 méter dalboku, i tuka sa žuveli durkat nisa stignal nared da ud zeme nabijat kaštata. Sroćin ij bil náruda; idin na drugj sa si pumágli, pu reda sa nabival kaštite zájednu, a ded Péć, ćikosa, ij pázil kunete na sate. Ćikosa ij sek proleć na Gjegjodenj izkárel kunete i sas tej ij ustánal na pášata u Béla ali pu dolmata ali na forlanta pukraj téćata Tisa du kasna jésenj ali du pariv gulem snegj. Ded Péć ij ustánval sas kunete satu vreme, mesećnu dvapate – tripate si ij dušal da se preublećé, ubrasni, da vid dicáta i žinata si, da zam harana. Tigáz se ij varnal u gulema-ta kuliba, dit se ij videla ćéć ud Liznájt. Pukraj kulibata ij bil gjaráne za da se ud négu pujat kunete. Ded Péć ij znájal dubre da vari; sekug, koj ij menuval kantu négvata kuliba ij punudil sas slaninev bob.

Mlogupate ne mogal da izlez na kraja sas kunete. Kugá ij blá vežulija, kugá ij garmelu i se ij bljaskalu, kune-te sa se uplášli i sa najal da begat. No ded Péć ij imál idin hajgar, sé gu ij jázdil i taj ij prátil kunete bio nakade da sa krénali. Na sedlotu, mu ij bil ubesei tašać i dalać bić, sas négu ij grabnal i kunete sa se sabil u ćast ćupor. Déslu se ij ći ćupore ij pubegnal. Ded Péć gu ij sám prátil, ći ne mogal da gu stigni, a kad sa se kunete umuril sami sa zastánali.

Zabelezal ij Nikola Kalapiš (“Palćensći pukét” broj 2. 1999. Belo Blato)

broj 3 XXI vek

11

IVANOVO

Smešteno uz samu levu obalu Dunava nedaleko od Pančeva, utonulo u zelenilo, leži lepo naselje Ivanovo koje su banatski Bugari, dolazeći iz Bešenova 1868.godi-ne, odabrali za svoje trajno stanište. Prvi Palćen koji je došao u ovo selo bio je Ivan Guran. Za njima, petnaestak godina kasnije, iz Bukovine, pristižu Sekelji Madjari, a

kasnije Srbi i pripad-nici drugih naroda. Ribolov i zemljorad-nja bili su osnovna zanimanja stanovni-ka koji su se pročuli kao vredni i vešti povrtari i ratari. Nakon nekoliko go-dina, u centru sela, sazidali su crkvu posvećenu Svetom Vendelinu.

Prema podaci-ma popisa stnovni-štva iz 2002.godine, Ivanovo ima 1131

stanovnika od kojih 452 čine pripadnici madjarske, 307 palćenske, i 223 srpske etničke zajednice. Neopredelje-nih ima samo 4.

Palćenska populacija u ovom mirnom i na prvi po-gled, idiličnom mestu, uspela je da odoli svim iskušenji-ma koje su nosile prethodne decenije i da poštujući sve svoje komšije i susede, očuva stari jedinstveni govor, običaje, nošnju, muziku... Ivanovački banatski Bugari imaju svoje kulturno umetničko društvo, priredjuju koncerte; uz podršku sveštenika, gospodina Šandora Bonaza, proslavljaju i drže se svih starih običaja veza-

nih za Božić, osvećenje kuća, Uskrs, krštenja... U paro-hiji se uči i veronauka za sve razrede.

Mesna zajednica Ivanova jedna je od najaktivnijih u pančevačkoj opštini. Izmedju mnogih inicijativa koje su imale za cilj da se život u selu učini lakšim i kvalitetni-jim, tu se rodila i ideja za pokretanje časopisa pod nazi-vom „Ivanovački dobošar“ u kome se objavljuju tekstovi na sedam jezika izmedju kojih je i palćenski. Centar za kulturu mesto je održavanja izložbi, koncerata, predsta-va i manifestacija. Prošle 2007.godine, krajem februara, u njemu je proslavljen medjunarodni Dan maternjeg je-zika kada su mnogi gosti, po prvi put, saznali za posto-janje Palćena i čuli kako zvuči palćenski govor.U selu postoji i aktiv žena čije su rukotvorine sve poznatije...

Nekolicina entuzijasta iz Ivanova već godinama sa-kuplja dokumente, beleži sve etnografske i istorijske podatke vezane za ovo mesto i Banatske Bugare u želji da ih sačuva i spase od zaborava, objedinivši ih u vidu zbornika čije se izdanje uskoro očekuje.

Crkva Svetog Vendelina u Ivanovu, jedna je od pet arhi-tektonski istih crkava u Bana-tu – ima ih još u Skorenovcu, Jermenovcima, Mužlji i Novom Bečeju. Crkveni toranj visok je 31metar, a crkva se prostire na 295 m2.

U sastavu crkve nalazi se parohijalni dom u čijem holu vise fotografije svih sveštenika koji su službovali u Ivanovu, a tu je i biblioteka i prostorije u kojima se uči veronauka.

Ivan Lebanov, Palčen, sa suprugom Anom Mar-kov, doselio se u Ivanovo 1966.godine iz Belog Bla-ta. Uselili su se u kuću koju su nasledili od Aninih roditelja. Ivan je sada penzioner ali se još uvek bavi poljoprivredom – seje kukuruz, soju, žito... Kao i mnogi u selu pravi je poliglota. Dobro se snalazi sa nekoliko jezika: govori slovački, nemački, ma-djarski, srpski i po malo rumunski. U centru sela svakodnevna je slika, često sasvim neobična putni-ku namerniku, kako meštani, razgovarajući, lako i neosetno za njih, prelaze sa jednog jezika na drugi – sa madjarskog na palčenski, pa na srpski, zatim opet na madjarski...Lepa banatska slika.

Centar Bešenova, Rumunija

broj 3XXI vek

12

SKORENOVAC

Na lesnoj zaravni prema Dunavu, u kovinskoj opšti-ni, leži uredno, umiveno, zeleno naselje, koje se prvi put pominje u dokumentima iz 1412.godine u kojima ma-djarski kralj Sigismund Luksemburški dodeljuje poljska dobra, pa i Skorenovac, varoši Keve, današnjem Kovinu. U doba Franje Josifa, 1868.godine, formirano je sedam kolonističkih opština na ritskom području izmedju Per-leza i Kovina čiji je osnovni zadatak bio isušivanje mo-čvara i njihovo pretvaranje u obradivo zemljište. Jedne od tih kolonija dobile su imena - Ivanovo i Djurdjevo, današnji Skorenovac.

Prvi stanovnici Djurdjeva bili su Madjari, banatski Bu-gari iz Bešenova, Starog Leca i Modoša – 175 porodica, kao i Nemci pridošli nešto kasnije iz Plandišta i Sečnja. Na isušeno zemljište kasnije su doseljeni i Madjari iz Bu-kovine, takozvani Sekelji ili Sikuljci. Radili su najviše na izgradnji nasipa, krčenja šuma, istovaru dereglija, obradi zemlje...Zbog čestih plavljenja i bojazni da nasipi neće iz-držati, doneta je odluka da se naselje izmesti na uzvišenje na lesnoj zaravni u neposrednoj blizini Djurdjeva ali sa-svim zaštićeno od mogućih poplava. Preseljenje je konač-no obavljeno 1887. godine, a novo naselje dobilo je i novo ime - Skorenovac ili Sekeljkeve. Danas najveći broj stanov-nika čine Madjari, zatim dolaze Srbi pa banatski Bugari dok su u znatno manjem broju zastupljeni Crnogorci, Al-banci, Makedonci, Nemci, Hrvati, Rumuni, Jevreji, Grci...

PAL DEČOV - SLIKAR BANATSKE RAVNICEIstaknuti slikar prepoznatljivog likovnog izraza i bogatog kolorita prože-

tog snažnom, poetsko melanholičnom emocijom, Pal Dečov poznat je i van granica naše zemlje. Porodični koreni vezuju ga za banatske Bugare ali kao i svaki pravi, istinski stvaralac, pripada pre svega svojoj umetnosti, lepoti, osećaju...

Rodjen u Skorenovcu 1951.godine, studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde je završio poslediplomske studije. Živi i radi u Opovu.

Impozantna je lista izložbi Pala Dečova. U najprestižnijim galerijskim prostorima u Srbiji predstavio je, tokom prethodnih godina, svoje radove na 32 samostalne izložbe. Kolektivno je izlagao na više od 160 izložbi u galerija-ma širom zemlje – od Novog Sada, Beograda, Pančeva, Kovina, Zrenjanina, Sremske Mitrovice pa zatim Niša, Kragujevca, Novog Pazara, Raške, Kosov-ske Mitrovice... Njegove slike videla je publika u Holandiji, Francuskoj, Slo-vačkoj, Nemačkoj, Madjarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj ali i u Peruu i Tunisu...

Učesnik je mnogih likovnih kolonija kod nas i u inostranstvu i dobitnik devet nagrada za svoje stvaralaštvo. Član je ULUVa i ULUSa.

S. N.

Mladi Palčeni iz Skorenovca

broj 3 XXI vek

13

Puno Palćenki nosi lepo, staro ime Petronela ali, ipak, samo je jedna Petronela Paroljov Marton. Prava, ponosita banatska Bugarka koja uporno čuva jezik svo-jih predaka, proučava istoriju svoga naroda, sakuplja literaturu, knjige, časopise, novinske članke, dokumen-tarne filmove, stare fotografije, posećuje mesta gde žive njeni sunarodnici, raduje se svakom susretu sa svima koji žele da nešto nauče o banatskim Bugarima i nesebično im pomaže u prevodjenju, u tumačenju nji-hove tradicije u objašnjavanju običaja..

Naša Petronela živi u lepom južnobanatskom selu Skorenovcu, obavijenom u čiste, zelene ulice, mirisne bašte i cveće. Tu su se, u devetnae-stom veku, doselili njeni preci krenuv-ši iz Bešenova preko Banata ka jugu, na levu obalu Dunava, da u negda-šnjim ritovima i močvarama, sagrade svoj novi dom. Deda je bio paor i ceo svoj vek proveo radeći zemlju, a otac zidar, spretan i dobar majstor. Još kao devojčica gledala je kako baka i majka vešto upredaju vunu, kako rade sa ko-nopljom i kako zatim sedaju na razboj i tkaju. Učila je od tih vrednih žena da veze, da hekla, gledala kako uklapaju boje, izradjuju motive, kako ispod nji-hovih ruku izniču prelepi čaršavi, zave-se, bluze...

Rodjena u ratno doba, 1942. go-dine, učila je osnovnu školu u svom selu na madjarskom jeziku. Za vreme Drugog svetskog rata škola je imala jedno kombinovano odeljenje i na palčanskom ali se ono održalo samo godinu dana, a nakon oslobodjenja deca su se opredeljivala da pohadjaju nastavu ili na madjarskom ili na srpskom jeziku. Posle osnovne škole odlučila se da ode u Suboticu i upiše učiteljsku školu, a kasnije, 1974.godine diplomirala je i na Pedagoškoj akademiji. Bila je učiteljica punih 35 godina i ceo svoj uspešni obrazovno - vaspitni staž provela u rodnom mestu. Volela je prosvetni poziv i stalno želela da ga obogati i usavrši. Kao učiteljica imala je nebrojno mno-go i školskih i vanškolskih aktivnosti. Radila je sa pioni-rima, vodila likovnu i folklornu sekciju, kreirala i izra-djivala dekoracije za mnoge školske priredbe, aktivno saradjivala u Crvenom krstu, bila pokretač radionica ručnog rada... a kada bi se sve to završavalo dolazila

je na red i porodica, kuća, bašta, a zatim njena velika ljubav – ručni rad. Sve je stizala i sve mogla, a takva je i danas. Sada, kada je u penziji, kada su deca prona-šla svoje puteve i zasnovala svoje porodice, najveći deo energije i interesovanja usmerila je na proučavanje i sakupljanje podataka o Bugarima.

Nema kuće u Skorenovcu koju ne poznaje, a poseb-no svoje Palćene. Danas retko ko od njih govori mater-nji, palćenski jezik, možda samo petoro, šestoro. Neki ga razumeju ali ne govore. Svi uglavnom komuniciraju na madjarskom i naravno, na srpskom. „Jezik nam pola-ko umire“, kaže Petronela u čiji dom znaju da navrate

i naučni istraživači, a posebno lingvisti, koji tu, na licu mesta, mogu da čuju savršen i dobro očuvan palćenski govor.

Kao vrsnog znalca mnogih, pa i potpuno zabora-vljenih, vrsta ručnog rada, za nju se čulo i van granica naše zemlje. Promovisala je i ponovo otkrila javnosti tehniku koju je naučila od svoje bake i majke – necova-nje. „Trideset godina se nije ništa čulo o necovanju, a onda sam je odlučila da ga obnovim i pokažem koliko su radovi izradjeni na taj način lepi.Učestvovala sam na jednoj vojvodjanskoj manifestaciji ručnih radova, a publika i žiri su bili iznenadjeni da se još neko seća kako se necuje i odmah sam dobila poziv da učestvu-jem na medjunarodnoj izložbi u Budimpešti gde sam osvojila zlatnu plaketu“ priča Petronela. “ Iako je beli

Priča o Petroneli

Perko i Marija (Vasilčin, devojačko prezime) Parajov, sa decom Marija, druga Marija, Petronela i Petar, Skorenovac

vez tipičan za banatske Bugare, mi smo od komšija Ne-maca naučili i necovanje. Vrlo je teška izrada i zahteva ogromno strpljenje i veliku koncentraciju jer ako se po-greši, nema paranja, ceo rad se deformiše. Sve se on-da ostavlja i počinje iz početka. Proces same pripreme

nije lak – prvo se pravi mreža na ramu, zatim se bira mustra, a onda pristupa punjenju i povezivanju detalja na poseban način. Koristi se i kombinuje devet vrsta motiva. Bugari su posebno voleli necovane zavese pa

se i sada negde, kod neke starije porodice, one mogu videti na prozorima. Zaista su pravi ukras kuće.“

Petronela je poznata i po kolekciji ornamenata, ka-ko se to u Banatu kaže, mustri za trukovanje,

koja je stara oko 100 godina i treća je po bogatstvu u Vojvodini. Sastoji se od preko 2000 mustri na poseb-nom papiru koji se stavlja preko tkanine, a zatim se preko iscrtanih i perforiranih linija ona kopira. Nekada

su postojale i specijalizovane radnje gde su se, osim raznih konaca, igli, gajtana i drugog pozamanterijskog materijala, nudile i usluge trukovanja mustri, uglav-nom floralnih ali i geometrijskih motiva, na čaršave, bluze, zavese...Posebna zani-mljivost kolekcije su drveni pečati sa izre-zbarenom mustrom koji su se, prekriveni specijalnom bojom, otiskivali na tkaninu jednostavnim „pečatiranjem“.

Veliku pomoć i podršku u mnogobroj-nim aktivnostima Petronela ima od svoje porodice bez čijeg razumevanja bi malo šta mogla da postigne. Tu je pre svega su-prug Joži Marton, a zatim deca – ćerka Ildiko Medović, diplomirani arheolog, kustos, koja sa svojom porodicom živi u Novom Sadu, dok se sin, Tivadar Marton, sekretar osnovne škole u Skorenovcu, smestio, sa svojom familijom, u neposred-nom komšiluku.Tivadar je nasledio od dede zidarsku umešnost i napravio pravu etno kuću, a od majke kreativnost - pa se u slobodno vreme bavi izradom prelepih ukrasnih sveća.

Svetlana Nikolin

Sve Petroneline nagradeDiploma i zlatna značka Saveza udruženja kolekcionara Jugoslavije, Novi Sad i Diploma i zlatna značka za ručni rad, obnovljenu tehniku ručnog rada – necovanje;Prvo mesto na 35. MIRKu (Medjunarodna izložba ručnih radova i kolekcija) i

osvojena diploma NIVO (specijalan vrhunski rang koji se dobija sa nekoliko već osvo-jenih prvih i majstorskih diploma); Priznanje za saradnju sa časopisom „Ručni rad“. (Petronela je i saradnik nedeljnika na madjarskom jeziku „Családi kör“ iz Novog Sa-da); Spomen diploma za dekoraciju izložbe „Južnobanatski betlehemski i Božićni obiša-ji“-Kovin; Zahvalnicu Zavičajnog udruženja Goranaca u Beogradu, za veliki doprinos afirmaciji goranske kulture i tradicije; Diplomu „Žarko Zrenjanin“ dobijenu za značajne rezultate rada na vaspitanju i obrazovanju; Plaketu SAP Vojvodine - Savez organizacija za socijalističko vaspitanje i brigu o deci; Srebrni znak – za značajne rezultate u ostvarivanju zadataka i ciljeva Crvenog krsta, Beograd.

broj 3XXI vek

14

U literaturi kao i u običnom govoru često se može čuti da se banatski Bugari nazivaju još i Palćeni ili Pavli-kijani. Naziv Pavlikijani, Paulikijani i od toga izvedeno Palćeni, Palćeni, potiče još od ranog srednjeg veka i označava pripadnike jedne od mnogih jeresi koje su se pojavile u prvim vekovima nove ere i širile se Bliskim istokom i Malom Azijom.

Pavlikijani pripadaju dualističkoj jeresi nastaloj u Jermeniji sredinom sedmog veka posle Hrista, proiste-kloj iz maniheizma i označava, po jednima, sledbenike ranog učenja apostola Pavla, a po dru-gima, Pavla iz Samostata.Glavna ka-rakteristika učenja kao i svih drugih koja za osnovu imaju dualizam, prois-tekala je iz zoroastrizma i ostalih gno-stičkih doktrina ovogperioda, je posto-janje dva Boga – jednog, nebesnog, koji je stvoritelj duše i drugog koji je kreator i vladar svega zemaljskog i ma-terijalnog. Pavlikijani su odbacivali Stari zavet, nisu prihvatali uskrsnuće, a Isus Hrist je za njih bio samo andjeo koga je nebeski Bog poslao na zemlju da uči ljude. Verovali su da se jedino pravo krštenje ostvaruje slušanjem i usvajanjem Hristovih reči, a ne poni-ranjem u vodu i pričešćem. Bili su ta-kodje i ikonoklasti, odbijali su da poštuju ikone i simbo-le krsta. Žestoko su negirali svaku crkvenu hijerarhiju, svete tajne i rituale. Prihvatali su kao mesta zajednič-kog okupljanja i molitve neku vrstu molitvenih kuća, obično sasvim skromnih privatnih prostorija, verujući jedino u potpuno čistu spiritualnu zajednicu. Mnogi nji-hovi savremenici su ih zbog toga smatrali nemoralnim i optuživali za suviše slobode u odnosima medju polo-vima. Neki od savremenih stručnjaka za ovaj period re-ligijskog razvoja smatraju ih, u mnogim elementima, „protestantima pre protestantizma“.

Iz Jermenije, pavlikijanstvo se polako širilo celom Malom Azijom poprimajući godinama razne oblike i od izvornog učenja iz sredine sedmog veka razvilo je i jed-nu rigidniju, zilotsku varijantu. Vizantijski imperatori različito su reagovali na postojanje ovih učenja koja su odstupala od zvanične religije. Konstantin IV i Justini-jan II surovo su ih proganjali ali je zato prvi vizantijski vladar ikonoklasta Lav III i njegovi naslednici učinili sve da ih zaštite, verujući i sami u mnoga pavlikijanska

učenja. Nićifor I je zatvarao oči pred njihovom aktivno-stima očekujući od Pavlikijana da služe u njegovoj voj-sci i učestvuju u retnim aktivnostima. U doba Mihajla I i Lava V, ponovo su žestoko gonjeni i u tom periodu mnogi Pavlikijani prelaze kod Saracena postajući ogor-čeni neprijatelji Vizantije. Podržavani od strane sara-censkog kalifa, stvaraju jako vojno uporište u mestu Tefrike i postaju politička snaga opacna po vizantijsku vlast. Pavlijanska vojska u periodu vladavine Vasilija I, sredinom 9.veka, pregazila je u neočekivanom naletu

Malu Aziju, došla do Efesa i priblizila se obalama nasu-prot Konstantinopolja. Vasilije I uspeva da ih savlada 871.godine i potpuno eliminiše kao vojnu snagu, razru-šivši do temelja njihovo uporište u gradu Tefriki. Druge grupe Pavlikijana u istom vremenskom razdoblju žive-le su rasute po carstvu u raznim mestima Male Azije ne učestvujući u nemirima i najveći deo tih grupa car Konstantin V premešta u oblast Trakije, na Balkan. Car Jovan I Cimiskije, računajući na njihovu pomoć u borbi sa pridošlim slovenskim plemenima, šalje u ove oblasti i preostale Pavlikijane koji svoj centar stvaraju u oko-lini Filipolisa, današnjeg Plovdiva, nailazeći na veliki otpor lokalnog stanovništva i zvaničnih predstavnika crkve i vlasti. Imperator Aleksije Komnin konačno je učinio kraj ovoj jeresi uspevši, uz dosta napora, da ih najvećim delom pokrsti i prevede u zvaničnu hrišćan-sku veru. Ova jeres koja je opstajala nekoliko vekova ši-reći se od Jermenije, Bliskog istoka, Male Azije do Evro-pe, iako nestala u svom prvobitnom obliku, ostavila je traga u obliku velikog uticaja koje je učenje imalo, za-

Pavlikijani ili banatski Bugaribroj 3 XXI vek

15

Folklorna grupa Palčena

hvaljujući teškim, turbulentnim, politič-kim, socijalnim i ekonomskim razlozima na deo stanovnika Trakije i drugih obla-sti Balkana, pretapajući se u Bogumile čije je učenje potreslo zvaničnu religiju i izazvalo mnoge sukobe predstavljajući jednu sponu izmedju takozvanih jeretič-kih učenja istoka i zapada. Preko Srbije, gde su u doba Stefana Nemanje (12. vek) spaljivani i gonjeni, premestili su se u Bosnu šireći svoje dualističko učenje i dobijajući ime Patareni. Odatle prelaze u Italiju i južnu Francusku, sada pod imenom Katara i Albižena stalno izloženi progonima i sukobima. Pavlikijanska dualistič-ka učenja imala su odjeka i u Rusiji srednjeg veka, a u Jermeniji neki daleki odjeci pavlikijanskih verovanja protežu se sve do današnjih dana.

Banatskih Bugara, na osnovu nezvaničnih podataka, danas ima oko dvanaest hiljada, od čega tri hiljade živi u selima i gradovima koji pripadaju sprskom delu Banata i to prvenstveno u Belom Blatu i Ivano-vu, a zatim u Skorenovcu, Jaši Tomiću, Konaku, Pančevu...

U Rumuniji su naseljeni prvenstveno u Dudešti Veki ( srp. Stari Bešenov, bug. Stár Bišnov ), Sannikolau Mare (srp. Veliki Sveti Nikola, bug. Smikluš ), zatim u Vingi, Temišvaru...

U Bugarskoj najviše ih ima u Brdarski Geranu, Asenovu, Drago-mirovu, Gostilju.

Lazar Pejov i Marika Jončov, IvanovoMaramica u džepu mladića bila je znak da ima verenicu i da će se uskoro oženiti, a isto tako je svilena, ukrasna traka na suknji devojke govorila da je verena i „zauzeta“.

Preseljeni Pavlikijani u Trakiji, tokom godina, pola-ko su se asimilirali sa Bugarskim stanovništvom, usvaja-jući njihov jezik i običaje ali je naziv Pavlikijani opstao sve do današnjih dana. Rimska katolička crkva primila ih je pod svoje okrilje 1650. godine, pre svega zahvalju-jući misionarskom radu franjevaca, tako da mnoga na-selja u okolini Nikopolja, Plovdiva ali i severno od Du-nava naseljavaju Bugari katoličke veroispovesti. Nakon pada ovih teritotija pod vlast Otomanske imperije, ve-liki broj stanovnika iz ovih mesta, zbog teških nameta i progona pre svega iz verskih razloga, seli se u Banat (posebno u 18.veku) tada pod vlašću Austrougarske monarhije i naseljava Vingu, Dudešti Veki, Brešću, (da-nas deo rumunskog Banata), a zatim i Belo Blato, Iva-novo, Modoš ... u delu koji sada pripada Srbiji i polako, od tog doba, naziv banatski Bugari ulazi i u zvaničnu komunikaciju i ostaje kao ime dela bugarskog naroda katoličke vere, latiničnog pisma i starog, jedinstvenog dijalekta koji su, uprkos svemu, uspeli da sačuvaju .

Svetlana Nikolin

NEBÉSĆI BAŠTÁMilin Nebésći Baštá,Blagusvi mu, nija smi Tojte dicá!Milin Bože Storitelj,Uveć si bil náš, véćin Udkupitelj!

O, Bože, Ti s tojta mošt,Badi dubar, dari m uproška taz nošt!O, sládći Isus náš,Puniznu, napreć Tébe se klánim, báš!

O, Presveti Stvoritelj,Doveka ustani náš Udkupitelj.O, Presveti Baštá,smi tuja dicá,U žuvota, makár gá!

Karol – Matej Ivánčov

broj 3XXI vek

16

Opšte je poznato da je Banat, kao uostalom i cela Vojvodina, danas jedna multietnička sredina, u kojoj dele dobro i zlo razni narodi, a ta etnička šarolikost ne predstavlja neku novinu – ona je bila prisutna na ovim prostorima još od najstarijih vremena. Među narodima koji su stvarali banatsku istoriju, najčešće se pominju Srbi, Rumuni, Mađari, Nemci… Obično se o Bugarima u Banatu malo priča, ali njihovu ulogu u stvaranju ba-natske istorije ne bi trebalo nikako zanemariti. Prikaza-ćemo, u sledećim redovima, neke aspekte bugarsko-ru-munskih odnosa u Banatu.

Bugari su bili prisutni u Banatu još u ranom sred-njem veku. Pokušali su da se suprotstave ugarskom osva-janju, zajedno sa drugim narodima koji su u to vreme živeli tu zajedno sa njima. O tome svedoči hronika ano-nimnog beležnika ugarskog kralja Bele III (Anonymi Bele Regis Notarii), pod nazivom Gesta hungarum, iz koje se vi-di etnička šarolikost Banata sa kraja IX i početka X veka. Naime, „Anonimus” pominje da u ovoj zemlji (misli se tu na Panonsku niziju), obitavaju Sloveni, Bugari i Vlasi („Quem terram habitarent sclauij, Bulgarij et Blachij, ac pa-stores romanorum”). Naravno, bilo je tu i drugih naroda, međutim, kada se radi o srednjem veku, teško je utvrditi preciznu etničku kartu neke zemlje, iz razloga što nam srednjovekovni istoričari u tom smislu često pružaju kon-tradiktorne informacije, dajući često pojedinim narodi-ma imena koja im u realnosti nisu pripadala.

Bugari su se posle ugarskog osvajanja Panonije većim delom povukli iz Banata, ali ih, recimo, u Kovin-skoj županiji srećemo još i početkom XIV veka, da bi, od druge polovine istog veka, pridošlo novo bugarsko stanovništvo usled osmanlijskih osvajanja na Balkanu, koje se naselilo u Karansebešu, Oršavi, Slatinu, Krašo-vu, Lipovu, Rekašu, Zemunu1.

Bugarsko prisustvo u Banatu se pominje i u izvo-rima iz turskog perioda (1552–1718). Tako je poznati turski putopisac Evlija Čelebija, na svom putovanju kroz Banat početkom 1662. obišao i neka južnobanat-ska sela, ali je o njima dao malo informacija u svojim putopisima. Od izuzetnog značaja, po našem mišljenju, kada je reč o temi koja nas zanima na ovom mestu, je

njegov kratki opis sela Jabuka kod Pančeva: „Ovo selo leži prema Beogradu na obali jedne reke koju sačinjava jedan rukav što se odvaja od Dunava. To je napredno

selo koje broji tri stotine kuća. Naseljeno je Vlasima, Bugarima i Srbima. To selo je zijamet. Cela ova ravnica pripada Temišvarskom ejaletu”2.

Posebno poglavlje kada je reč o bugarskom prisu-stvu u Banatu počinje nakon neuspešnog ustanka koji je zahvatio Bugarsku 1688. godine, u vreme Velikog

broj 3 XXI vek

17

Bugari u Banatu i njihovi odnosi sa Rumunima

Marija i Petar Dečov

1 Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII veku, Novi Sad-Pančevo 2003, 50.

2 Evlija Čelebija, Putopis, II, Sarajevo 1957, 84. Poznato je da je Čelebi-ja često preterivao u prikazivanju broja stanovnika nekih naselja, a pojedini stručnjaci sumnjaju i u tačnost njegovih podataka o etničkom sastavu naselja kroz koje je prolazio. Ipak, mi smatramo da je gore pomenuta informacija još jedan dokaz o multietničnosti Banata kroz celu njegovu istoriju, pa i kada je reč o periodu turske okupacije.

broj 3XXI vek

18

bečkog rata, kada su austrijske trupe prodrle na Bal-kan i probudile nadu pokorenim balkanskim narodima u oslobođenje od osmanlijske vlasti. Ustanak Bugara katolika u Ćiprovcu pomenute godine završio je neu-spehom, tako da su Osmanlije zauzele taj grad i uni-

štile ga do temelja, a preostalo stanivništvo te oblasti preselilo se u Vlašku. Ovo bugarsko stanovništvo kato-ličke veroispovesti, poznato i pod nazivom paulićani ili pavlikijani, pretežno se naselilo u Maloj Vlaškoj (Ol-tenija), u oblasti oko Krajove (Craiova), Kampulunga (Câmpulung), Rimnika (Râmnic) i Bradičenija (Brădice-ni). Izuzetno korisni za privredu Vlaške, paulićani su 1691. od vlaškog vojvode Konstantina Brankoveanua (Constantin Brâncoveanu) dobili povelju sa privilegija-ma3 kojom je trebalo da se ovo stanovništvo zaštiti, pre svega od samovolje plemstva.

Austro-turski rat iz 1716–1718. rezultirao je ši-renjem austrijskih poseda na račun Osmanlijskog car-stva, tako da su Habzburgovci mirovnim ugovorom u Požarevcu dobili Banat, Olteniju i severne delove Sr-bije. Samim tim, paulićani su se sada našli u sastavu Habzburške monarhije. Posle novog austro-turskog rata (1737–1739), u kojem su ovoga puta Austrijanci doživeli poraz, mirom u Beogradu je Oltenija vraćena Vlaškoj, ali je Banat ostao u sastavu Habzburške mo-narhije. Tih godina je došlo i do pomeranja paulićana iz Oltenije prema istočnim delovima Banata, tako da će tokom XVIII i prvih decenija XIX veka i oni učestvovati u habzburškim kolonizacijama u kojima je stvorena no-va etnička karta Banata.

Kada je reč o kolonizaciji banatskih naselja raznim narodima, interesantan je primer Ečke kod Velikog Beč-

kereka (danas Zrenjanin), kroz koju je u doba habzbur-ških kolonizacija prošlo više naroda4. Najstariji stanovci-ci Ečke su navodno bili Slovaci, koji su joj i dali ime. Srbi su se u ovom mestu doselili 1695. godine, a oni su podi-gli 1711. godine i lokalnu crkvu, dok su se Rumuni nase-ljavali u periodu od jedne decenije: od 1765. do 1775. godine. Značajan događaj u istoriji Ečke predstavlja do-lazak plemića Lazara Lukača, katoličkog Jermenina, koji je kupio erarijalnu zemlju u Ečki 1782. godine. Pošto je on uveo ograničenja kada je reč o slobodnoj ispaši i o korišćenju takozvane „ritske zemlje” i drugih obradivih površina, ubrzo je došao u sukob sa lokalnim stanovni-štvom. Neuspeli protest lokalnog stanovništva, koji je trajao duže vreme, rezultirao je odlaskom srpskog življa iz Ečke u Čentu 1784. godine. Umesto njih, „spahija” je doveo Bugare, u nameri da ih koristi za obradu svojih po-vršina, pošto na Rumune nije mogao da računa jer su oni već imali dovoljno urbarijalne zemlje koju su obrađivali. Slovaci, najstariji stanovnici sela, napustili su Ečku pod pritiskom spahije 1801. godine i naselili se u Kovačici, a umesto njih su sada došli Nemci (1802). Spahija je među-tim ubrzo došao u sukob i sa Bugarima, koji napuštaju Ečku 1825. godine i preseljavaju se u Bešenovo u istoč-nom delu Banata (danas Dudeştii Vechi u Rumuniji). U periodu od blizu 40 godina, koliko su se zadržali u Ečki, Bugari su svakako došli u bliži dodir sa Rumunima, što je rezultiralo i stapanjem jednog dela ovog stanovništva u većinski rumunski živalj. O tome svedoče prezimena Bu-gar i Bugariu, koje i danas nosi više rumunskih porodica u Ečki, ali je ovo prezime prisutno i među Rumunima u drugim delovima Banata.

Bugarsko prisustvo u drugim naseljima Banata se takođe može videti na osnovu prezimena. Tako, na primer, u Banatskom Novom Selu postoje rumunske porodice sa prezimenom Bugarin, u Vladimirovcu, pret-postavljamo da su rumunska prezimena Živku i Živan bugarskog porekla5 itd.

Njihov odnos i suživot sa drugim narodima sa ovih prostora je svakako daleko bogatiji, imajući u vidu zajed-ničku katoličku veru kojoj pripadaju, ili okruženje koje či-ni većinski srpski narod, tako da njihov odnos sa Rumuni-ma (koji je bio prisutan, kao što se može primetiti, naroči-to do XIX veka), predstavlja samo jedan mali delić velikog raznobojnog mozaika koji se zove multietičnost Banata.

Dr Mirča Maran

3 Tu povelju objavljuje Johan Jakob Ehler u svom delu Banat, čiji je pre-vod na srpski jezik objavio Istorijski arhiv u Pančevu 2004. godine, str. 12-14.

4 Valeriu Magdu, Scurtă monografie a comunei Ecka, u Contribuţii la istoria culturală a românilor din Voivodina, V, Documente, Zrenjanin 1979, 392-393.

5 Smatramo da se radi o bugarskim porodicama koje su se porumunile još u XVIII veku u istočnom Banatu. Prilikom osnivanja Petrovog Sela (danas Vladimirovac) 1808. godine, iz mesta Šama (Žamu) Mare (danas u Rumuniji), došle su dve porodice Živku i 7 porodica Živan, a moguće je da i druge rumun-ske porodice u ovom mestu imaju prezime bugarskog porekla (Ivan i sl.).

Pal Dečov - „Drvo”

broj 3 XXI vek

19

Banatski Bugari imaju mnoštvo svojih narodnih pe-sama koje predstavljaju posebnu granu bugarske narod-ne muzike. Usled mnogih seoba, kontakata i života sa i uz druge narode Banata, narodna muzika banatskih Bugara pretrpela je znatne uticaje tako da se u njoj mo-gu danas naći mnogi elementi narodne muzike Srba, Rumuna, Madjara...

Tradicionalne pesme vezane za crkvene praznike, posebno one koje se pevaju uoči Božića, takodje su doživele značajne promene u sve većem prihvatanju savremenijih melodija posebno gradskog tipa. Sličan proces odvijao se vremenom i u oblasti narodnih igara u kojima se prepleću elementi folklora i drugih naroda Banata.

Proučavanje crkvene muzike banatskih Bugara privuklo je gospodju Maju Rajkovu iz Bugarske da se potpuno posveti otkrivanju starih melodija, njihovom prikupljanju, njihovom naučnom sistematizovanju i nji-hovom izvodjenju. I sama vrstan muzičar sa završenim Bugarskim državnim konzervatorijumom, godinama je radila kao kantor u crkvi, svirala ali i predavala deci kla-vir, solfedjo, horsko pevanje... Vezana za duhovnu mu-ziku, konkurisala je i bila primljena na Regensburški

konzervatorijum u Nemačkoj koji je poznat po svojoj Akademiji sakralne muzike. Uz pomoć stipendije Ba-varske katoličke crkve uspela je da se konačno posveti

ostvarivanji davnjašnjeg sna – potpunom uranjanju u muziku koja ispunjava dušu svakog ko dodje sa njom u dodir.

Po povratku u Bugarsku nakon usavršavanja, pože-lela je i da doktorira i to sa tezom o duhovnoj muzici banatskih Bugara. To je bila i prva doktorska disertaci-ja u ovoj zemlji posvećena tako posebnoj tematici koju do tada niko nije posebno obradjivao.

Maja Rajkova otišla je u Brešću i Star Bišnov i tu, na samom izvoru, medju banatskim Bugarima, sakupi-la 120. pesama, koleda, notnih zapisa... Posebno ju je zanimao uticaj na muziku Palćena okolnih naroda ali i etnografski detalji kao što je proslava praznika, svad-bi, rodjenja, krštenja...Bila je prijatno iznenadjena ko-liko banatski Bugari iz tih krajeva znaju pesama i kako sa radošću cela crkva peva duhovne pesne na Badnje veče u lokalnoj crkvi. Gospodja Rajkova doktorirala je 2003 kao prva u Bugarskoj sa sa bogoslužbenom muzi-kom Palčana ali uspešno odbranjena disertacija samo je bila dobar podstrek da nastavi sa proučavanjem ove muzike i u drugim delovima Banata gde danas živi ova mala etnička zajednica.

pripremila Svetlana Nikolin

Najbolji znalac muzike banatskih Bugara – dr Maja Rajkova

Čiprovsaka čudotvorna ikona šestoprste Bogorodice

foto

grafi

ja: „

Lite

ratu

rna

mis

elj“

Tem

išva

r 20

08. b

r. 1

STEFAN DUNJOV (28.juli 1815–29. avgust 1889.)Rodjen je u Vingi, tada pod vla-

šću Austrougarske monarhije, danas u Rumuniji, u porodici koja se bavila obradom zemlje. Završio je prava i počeo da radi kao pravnik u Aradu. Oduševljen revolucionarnim idejama Lajoša Košuta i romantičarskom poe-zijom Šandora Petefija priključuje se borcima Madjarske revolucije 1848. i učestvuje u nekoliko bitaka. Zbog vojnih zasluga postaje kapetan, a ka-snije dobija čin pukovnika. Austrijske vlasti osudile su ga na smrt ali mu je kazna preinačena na 10. godina. Iz zatvora je pušten 1857. i interniran u Pest.

Nakon dve godine na slobodi donosi odluku da ode u Italiju i postaje član italijanske vojske, anakon

toga prilazi Dju-zepe Garibaldiju i njegovim crve-nokošuljašima sa kojima uče-stvuje u ekspedi-ciji poznatoj pod nazivom „ekspe-dicija hiljadu“. Pod svojim za-povedništvom imao je regimen-tu sastavljenu i od nekoliko banatskih Buga-ra i Madjara. U bici za Voltruno teško je ranjen i

izgubio je nogu. Garibaldi ga je izuzetno cenio. Odli-kovan je najvišim italijanskim civilnim i vojnim odliko-vanjima. Do kraja života ostao je u ujedinjenoj Italiji radeći kao prevodilac, novinar...Smrt ga je zatekla u gradu Pistoi 1889.

Po jedna ulica u Budimpešti, Sofiji i rodnoj Vingi nosi njegovo ime.

KAROL TELBIZ (1853–1914.)

Potomak stare, ugledne po-rodice poreklom iz Star Bišnova (Dudešti Veki – danas Rumunija), rodjen je u gradu Nagycsanád (Če-nad). Studirao je pravo na Univerzi-tetu u Budimpešti, a doktorirao u Beču. Naosilac je titule barona.

Gradonačelnik Temišvara bio je dugi niz godina, od 1885. do 1914.godine i učinio da grad postane prava prestonica Banata. Potpuno je modernizovao grad pre svega oslobadjajući prostor ko-ji su omedjavale stare gradske zidine, a zatim donevši savremene urbanističke planove u skladu sa zapadnoe-vropskim gradovima. Tada Temišvar dobija i svoje prve široke bulevare, nov vodovodni i kanalizacioni sistem, električno osvetljenje, tramvaj... Prava novost bila je i osnivanje prve hitne pomoći 1886., prvo asfaltiranje ulice 1895., kao i prvi električni tramvajski prevoz uve-den 1899...

U doba Karola Telbiza Temešvar postaje treći po va-žnosti grad u Austrougarskoj, posle Beča i Budimpešte.

EUZEBIUS FERMENDŽIN (1845–1897.)Euzebius, svetovno ime Martin, rodjen je u Vingi

od oca Luke Fermendžina i majke Agate Malćin. Osnov-no obrazovanje stekao je u rodnom mestu i Mariji Rad-noj, a kasnije nastavio školovanje u Beču. Pristupio je

Istaknute ličnosti banatskih Bugara

broj 3XXI vek

20

Najstarije delo banatskih Bugara je HISTORIJA DOMUS napisa-na na latinskom jeziku iz 1740. Od kodifikacije jezika koja je izvrše-na 1866. dolazi do razvoja pismenosti i stvaralaštva, koja se, zavisno od društveno – političkih okolnosti, odvijala sa različitim intenzite-tom. Veći uspon primetan je nakon Prvog svetskog rata, posebno oko 1930. godine, kada se pokreće „Batatsći balgarsći glasnić“ u Ru-muniji. Danas mnogi Palčani i u našoj zemlji dobijaju dvonedeljnik „Náša glás“ i mesečnik „Literaturna miselj“ koji izdaje Bugarska uni-ja Banata iz Rumunije. Sporadičnih pokušaja da se krene sa štampa-njem nekih informatora na palčanskom i u mestima srpskog Banata bilo je i ranije ali su se uglavnom gasili posle par brojeva. Danas se tekstovi o životu banatskih Bugara i to iz Ivanova, mogu čitati u „Ivanovačkom dobošaru“ koji objavljuje tekstove na više od sedam jezika.

franjevačkom katoličkom redu i ostvario bogatu aktivnost kao naučnik – istoričar ali i kao nosi-lac odgovornih funkcija u svom bratstvu.

Glavna dela koja je obja-vio su: Acta Bulgariae ecclesi-astica ab anno 1565 usque ad annum1799, izdata u Zagrebu 1887. godine; Kronikon Bulgarie potssimum ecclesasti-ca, ad ba. 925. usque ad ba. 1752; Istorija Reda Svetog Franje; Krašovanska gramatika...

Bio je aktivan član Akademije nauka iz Zagreba.

LEOPOLD KOSIKOV (1850–1940), cenjen učitelj i pisac

ANTON LEBANOV (1912–2008.), ugledni pravnik, novinar i pesnik

pripremila Svetlana Nikolin

broj 3 XXI vek

21

STÁR SVETŽuvot i maka, kolku zraka,Ud ráždenj du smrać,Sé u saštata ulca:Ulcata na makata i žuvota,Sas različni rádusti i nakáze,Pu kaćétu smi, taj ij i ulcata...Nija znájm kolku znájm,Či redin um ij redin umI sé molim i sé žélim:Sám koj šté, sám gá šté,Sám kaćé šté, sám kade šté –Razmenu da šté i náštu da četé.Nárud mirin i razsvetlin,Štut ij milin, taj ij izmačin,S Bošij pismu nadarén,Čeka Rája Božij uredén!

Anton Paraljov (Stár Bišnov)

DALI SE VREDI ?

Dali se vrediMálku rádust da te stiga,Gá ti si svalénI álduvan biz briga?

Dali se čujiHurtata kolku ti j prázna,Gá tojta vera-Ud dušata, ti j izgázna?

Dali se vidiUčite kolku sa ti matni,Gá maglata ud naok luProba i tébe da te glatni ?

Dali se znájiSadbata tojta di ij,Gá ti si rabče u kaváza – Udsadinu na rubija ?

Dali za možišTezi láncve da udkasnišI u idno sas tojte miseljiUd pakale da udskraniš ?

Antun Uzun (Pelva)

Pal Dečov - „Posle žetve”

Pal Dečov - „Polje posle žetve”

Političke promene tokom poslednje dekade dva-desetog veka i uspostavljanje niza novih i starih-novih državnih i regionalnih granica i prisilne migracije ru-ralnog stanovništva (tradicionalne ciljne grupe lingvi-stičkih istraživanja na Balkanu) neminovno su dotakle i lingvistiku u Srbiji i, istovremeno, privukle brojne druge istraživače, koji sa distance jed-nostavnije sagledavaju lokalne proce-se, ali i sa manje pritisaka obavljaju terenska istraživanja i objavljuju svo-je rezultate. Klasična deskriptivna dijalektologija se u Srbiji danas pri-hvata i analize etničkih problema na terenu, a svoje mesto u antropološki i sociološki orijentisanoj lingvistici za-uzimaju terenska istraživanja izbegli-ca, raseljenih lica, dijaspore, enklava, malih etničkih grupa i višejezičnih za-jednica.

Etničke manjine i grupe, kako ukazuje lingvista Ranko Bugarski, po-red prava na negovanje svoje etničke i kulturne posebnosti, imaju i obave-zu lojalnosti državi u kojoj žive: kako se ove dve stvari ne mogu postići u okviru jednog jezika kao prirodno re-šenje namaće se višejezičnost. Jedan jezik služi očuvanju identiteta unutar grupe a drugi – komunikaciji izvan nje. Integracija koja podrazumeva uključivanje u širu sredinu, ali uz oču-vanje sopstvenih jezičkih i kulturnih specifičnosti pravi je način da se izbegne izbor između asimilacije i getoizacije. Ovakva jezička ravnoteža, po-red umanjivanja etničke napetosti, donosi i sociopsiho-lošku i opštedruštvenu dobit, tako što monolingvalni etnocentrizam preobraća u multilingvalnu i multikul-turalnu toleranciju.

Fenomeni jezičkog kontakta dugo su bili ignori-sani od strane lingvista i dijalektologa u „matičnim nacijama“, zbog nepostojanja interesa za priznavanje aktuelnog stepena jezičkog mešanja uslovljenog potpu-nom bilingvizacijom jezičkih manjina. Imajući u vidu ubrzanu lingvističku degeneraciju, koja je već stvorila

drugu generaciju semi-govornika, „situaciono kodno preključivanje“ postalo je pravilo u porodičnoj upotre-bi između tri generacije, dok razmere „konverzacionog kodnog preključivanja“ zavise od etno-političke samoi-dentifikacije govornika. Lingvistička kompetencija go-vornika, posebno u graničnim zonama, otkriva široke

diskrepance, koje se na nivou ličnih bio-grafija mogu objasni-ti kao radne migra-cije i prekogranični kontakti.

U nastavku ovog priloga, na primeru Bugara katolika – Pal-ćana, biće razmotre-ni rezultati istraživa-nja izolovanih etnič-kih zajednica koje nisu institucionalno priznate od strane dr-žave u kojoj žive i ne-vidljive su u javnom diskursu. U balkano-loškim studijama se, sa akcentom na jezič-ke fonomene, ovakve zajednice nazivaju: jezička ostrva, male jezičke zajednice, et-nolingvističke zajed-nice; sa akcentom na

fenomen ’vidljivosti’: skrivene manjine, fantomske ma-njine, kripto-manjine;u ovom smislu se koristi i termin manjine bez matične države, i dr. Ove manjine ne žele promenu svog statusa, izbegavaju bilo kakvo izlaganje javnoj pažnji i ne traže specijalan tretman i prava. Ma-da su javno nevidljive i bez aktivne političke uloge u društvu, ove male etničke grupe ipak uživaju značajnu pažnju u diskursu koji oblikuje „zamišljanje“ nacional-nih zajednica. Skrivena manjina je uslovni termin koji je početkom 2000. predložila interdisciplinarna grupa istraživača na Univerzitetu u Gracu (grupa je uključi-vala istoričare, etnologe i lingviste) i koji je inicijalno

Bugari Palćani: nova lingvistička istraživanja

broj 3XXI vek

22

Karolj Gančov, Ana Parajov i Jani Jankulov, Skorenovac

trebalo da pokrije nekoliko službeno nepriznatih malih etničkih grupa na prostoru Austrije, Slovenije i Hrvat-ske. Ovaj termin je nešto kasnije primenjen i u balka-nologiji (posebno u zborniku radova Skrivene manjine na Balkanu u izdanju Balkanološkog insti-tuta SANU, 2004) gde su prihvaćene iste osnovne premise sadržaja termina: skrive-ne manjine su brojčano male populacije sa zajedničkim poreklom i nerešenim sta-tusom prema državi u kojoj žive (same ne žele da traže manjinska prava ili im to nije dopušteno), bez sopstvene intelektualne elite, obično ne nastupaju kao politički subjekti, lojalne su prema državi u kojoj žive. Unutar same grupe postoji komuni-kacija: zajednički jezik, religija, običaji; dok se dugotrajni otpor asimilaciji duguje lokalnoj tradiciji. Među brojna otvorena pitanja u domenu istraživačke etike spada i pitanje vizuelizacije skrivenih manjina i njihove političke instrumentalizacije, jer, sami pripadnici često nisu ostavili pisane tragove o sebi, pa o njima govore drugi. Postmoderna antropologija se već duže vreme zalaže za adekvatnu reprezentaci-ju drugog (daje glas onima koje istražu-je); danas i lingvisti (pre svega u okviru lingvističke antropologije) u istom smislu ističu princip „restitucije” istraživanoj za-jednici. Istoričar Kristijan Promicer, jedan od tvoraca koncepta skrivenih manjina ukazuje da je svako naučno istraživanje skrivenih manjina neka vrsta „vizuelizacije“ i time se skrivenoj manjini uskraćuje sta-tus skrivenosti.

Proučavanje malih etničkih zajednica iz perspek-tive jezičke ideologije omogućavaju istraživaču da iz-begne (ili bar umanji) opasnost od produkcije diskur-sa koji je i sam ideološki opterećen. Takvim pristupom istraživač vodi računa o unutrašnjoj logici koja vlada u zajednici, o ulogama u zajednici i interpretativnim modelima koji su sa tim ulogama povezani; analiza tih intereptativnih modela „daje glas“ samim govornicima jezika, te se time izbegava opasnost od retorike koju ti govornici ne bi mogli smatrati svojom.

Preispitivanje mogućnosti kvalitativnih istraživa-nja manjina i manjinskog identiteta u savremenoj Sr-biji u okvirima antropološke lingvistike karakteristično je za zbornike radova, ali i niz pojedničanih radova sa-radnika Balkanološkog instituta SANU. Redovna pro-blematizacija primenjene analitičke metode od strane samih istraživača pokazuje se kao konstanta, a i usvo-

jena metoda terenskog rada uglavnom je stabilna na duži rok (što iziskuje i jedan od inicijalno postavljenih ciljeva: prikupljanje baze međusobno uporedivih poda-taka). Lingvistička terenska iskustva u radu sa brojča-

no neznatnim i, često, statistički nevidljivim etničkim zajednicama nametnula su i prilagođavanje postojećih istraživačkih metododa rada. U pitanju su sveobuhvat-na istraživanja Banjaša (Roma rumunskog maternjeg jezika) u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, zatim na Kosovu – Đorgovaca, Čerkeza, Janjevaca/Latina, a u Banatu Hrvata kajkavaca i Bugara Palćana. U nekim naseljima današnje Srbije upravo fragmentisane, rani-je seminomadske, a danas gastarbajterske zajednice ti-pa Banjaša bile su moguće za istaživanje samo ako im se pristupa kao teritorijalno nestabilnoj mreži mikro-zajednica, pa sve do rada sa (teritorijalno) izolovanim pojedincima.. Male etničke zajednice, kao terenska istraživačka tema, u praksi se svode na pojedinačne slučajeve, na poslednjeg govornika/pripadnika ili čak samo na sećanje drugih o njima. Počelo se od relativi-zacije sopstvenih naučnih stavova koja, ne eksplicitno, ali logično dovodi do relativizacije prethodnih naučnih (lingvističkih, istorijskih, antropoloških...) znanja i uvo-đenje u operativni naučni diskurs subjektivnog znanja (u vidu usmene istorije ili perceptivne dijalektologije).

broj 3 XXI vek

23

broj 3XXI vek

24

Na primer, zahtev za istraživanje kompletne posto-jeće mreže naselja postavio se prilikom rada sa Hrva-tima kajkavcima u Banatu. Pored relativno brojne kaj-kavske zajednice u Boki, radilo se i u nekadašnjim na-seljima kajkavaca Neuzina i Radojevo, kao i sa brojnim pojedincima koji danas žive širom Vojvodine. Sinhrona terenska mreža naselja dopunjava se rekonstrukcijom stare mreže naselja koja se sagledava iz iskaza starijih sagovornika i koja se može datirati u prvu polovinu dvadesetog veka, period u koji spada i uspostavljanje državnih granica u Vojvodini (kada je, na primer, po-menuta mreža kajkavskih naselja uključivala i naselje Keča, danas u Rumuniji).

U fokusu ovog priloga su preseljeničke grupe bu-garskog maternjeg jezika u današnjoj Srbiji: Tetevenci,

Palćani i bugarski baštovani. Postojeća starija antropo-geografska građa ukazuje da je insularnih zajednica Bugara u 19. veku bilo i u više naselji u centralnoj Sr-biji, pre svega u Pomoravlju. Okvir koncepta skrivenih manjina ne uključuje Bugare u opštinama Pirot, Dimi-

trovgrad, Bosilegrad i Surdulica, budući da je to prizna-ta autohtona bugarska manjina u istočnoj Srbiji koju odlikuje teritorijalni kontinuitet.

Bugari „Tetevenci“

Terenska istraživanja multietničkih zajednica Bal-kanološkog instituta planirala su prikupljanje podata-ka o očuvanosti bugarskog govora u naseljima u okolini Zaječara – Veliki Izvor i Grljan (lingvista Maja Vukić) i u okolini Svilajnca – Dublje (lingvista Biljana Sikimić), a obavljena su tokom 2002. i 2003. godine.

Veliki broj porodica iz Tetevena i okoline naselio je početkom 18. veka nekoliko naselja blizu današnje bugarske granice sa Srbijom: Grljan, Zaječar i Veliki Izvor. Tokom 19. veka značajan broj ljudi otišao je iz Velikog Izvora u unutrašnjost Srbije.

U gradu Zaječaru danas, prema istraživanju Maje Vukić, nema potomaka Tetevenaca koji čuvaju jezik i običaje mesta iz kojih su došli njihovi preci, iako je, pre-ma nekim izvorima, bugarsko stanovništvo bilo čak i većinsko sredinom 19. veka, kada je grad imao nešto manje od 4000 stanovnika. Razvoj grada uticao je na migracije srpskog stanovništva ka novom regionalnom centru, a Bugari su se postepeno asimilovali do potpu-no utapanja.

Selo Veliki Izvor (5 km istočno od Zaječara) prvi put se pominje krajem 18. veka kada je za ondašnje poj-move bilo veliko naselje (150 domova). Gotovo čitav vek Bugari su bili endogamni, a ukoliko neko nije mogao da se oženi u samom selu, devojku je tražio u bugarskim selima blizu granice. Velokoizvorci danas za svoj govor kažu da nije ni bugarski ni srpski već njihova mešavina i nazivaju ga velikoizvorski. U etničkom pogledu izjašnja-vaju se kao Srbi, imaju srpska prezimena i slave slavu i seosku zavetinu, ali i dalje održavaju veze sa rođacima iz Kule i okoline, naročito iz sela Izvor Mahala.

U Grljanu (5 km južno od Zaječara) mešanje sta-novništva započelo je ranije i bilo mnogo jače nego u Velikom Izvoru. O tome svedoče mešoviti brakovi, koji dopiru do četiri generacije unazad. Broj potomaka sta-rih Tetevenaca ovde je teško utvrditi jer danas u selu, prema istraživanjima Maje Vukić, ne postoji nijedna po-rodica čisto bugarskog porekla. Zbog tih veza i njihov je jezik pretrpeo više uticaja srpskog, nego u Velikom Izvoru, a mladi ga, osim u kući, nigde ne govore. Ipak, oni jedini od pripadnika ove migracione struje svoj go-vor nazivaju bъlgarski. Tetevence ovde zovu bugaraši i to određenje ima negativnu konotaciju.

U vreme oko Prvog srpskog ustanka tridesetak porodica iz Velikog Izvora iselilo se u Resavu i pored

Ana Petronela Parajov, Skorenovac

broj 3 XXI vek

25

Svilajnca osnovalo selo Dublje. Dublje danas ima oko 1630 stanovnika, Srba i nešto Vlaha, uglavnom žena udatih u to selo. Prema etnološkim podacima i ovde je, kao u Velikom Izvoru, dugo bila zastupljena endo-gamija. Starosedeoci, preseljenici iz Velikog Izvora, izjašnjavaju se kao Srbi, slave slavu, a samo se stariji sećaju starih običaja. Starije generacije govore dubljan-ski, dok mladi govore samo srpski.

Maja Vukić zaključuje da je veća bliskost između govora Grljana i srpskog posledica mnogo fleksibilni-jeg odnosa Grljanaca prema neposrednim susedima koji pripadaju nekoj drugoj etničkoj grupi, nego što je to slučaj u Velikom Izvoru. Dublje, je pak, selo ostrvo u kosovsko-resavskom i vlaškom govornom okruženju, što je dobar preduslov za očuvanje jezika ako za to po-stoji želja kod samih govornika.

Srpska etnološka i lingvistička literatura pominje Teteven i okolinu kao ishodište ove migracione struje sa početka 18. veka, ali ne navode primarne istorijske izvora. Maja Vukić pretpostavlja da tu migracionu stru-ju nisu činili samo Tetevenci, već i Bugari iz drugih me-sta nešto dalje od Tetevena, čiji govor ne pripada istom dijalektu. Velikoizvorci i Dubljanci svoj govor smatraju za nešto jedinstveno: ni srpski, ni bugarski, no samo “iz-vorski” i “dubljanski”. Istar autorka smatra da su izgle-di za preživljavanje bugarskog idioma u ovim naseljima veoma mali već u sledećoj generaciji.

Praktično svi potomci porodica preseljenih iz Te-tevena i okoline danas se etnički deklarišu kao Srbi:

u Velikom Izvoru od 2684 stanovnika samo 9 se dekla-risalo kao Bugari, u Grljanu 2 od 2839, a u susednom selu Lubnica – 9, u Dublju – niko. Statistički podaci o maternjem jeziku po naseljima nisu nam bili dostupni i verovatno bi ova slika bila donekle drugačija.

Trešnjevica

Ekipa Balkanološkog instituta u selu Trešnjevica kod Jagodine istraživala je rumunski dijalekat kojim govore tamošnji Cigani. Prema antropogeografskim podacima, današnje pomoravsko selo Trešnjevica, dese-tak kilometara južno od Jagodine nastalo je spajanjem Velike Trešnjevice, čiji su stanovnici „većinom doselje-nici i to najviše iz trnskog kraja u Bugarskoj“, a ima ih i sa Kosova, iz pirotske okoline i iz okoline Skoplja, i ciganskog naselja Mala Trešnjevica. U gornjoj mahali Trešnjevice živeli su Srbi starinci ili najstariji doselje-nici, a donju mahalu (tzv. Bugarska mala), naseljavali su mahom doseljenici iz Bugarske. Neki njihovi rodovi stigli su u Trešnjevicu pre više od dvesta godina. Pre-ma poslednjem popisu iz 2002. godine u Trešnjevici od 1137 stanovnika ima 4 Bugara. Terenski razgovori sa Srbima pokazali su da „Bugari priznaju da su došli iz Bugarske, a stariji znaju čak ime mesta svog porekla“.

Dijalektolog Sofija Miloradović ukazuje da je Tre-šnjevica jedino selo u paraćinskoj opštini, u čijem su govoru poznati enklitički oblici gu i gi, prvi – od lične zamenice za 3.l.jd. ženskog roda u dativu i akuzativu,

Kao i drugi narodi i banatski Bugari imaju mnoštvo poslovica koje se često mogu čuti i u svakodnevnom govoru. Ovoga puta odabrali smo one koje jezgrovito i slikovito govore o odnosima muž – žena. Sa palćenskog jezika poslovice je prevela Petronela Marton.

POSLOVICI POSLOVICELel ni jé toj svetéc, pa da mu se moliš Pa on nije svetac pa da mu se moliš.Maža biz putera, toj zéme na vera. Muž bez snage uzima na veresiju.Maža biz žina, ij konj biz juzda. Muž bez žene je konj bez uzde.Maža dunáse, žinata prebire. Muž donosi a žena čuva.Maža mu j za u tej, či žinata gu zagrej. Muz je u kući ako ga žena greje.Maza ij guspudár, gá žinata báš telata. Muž je glava kuće a žena je telo.Maža ij guspudár, gá žinata j na pazár. Kada žena ode na pazar muž gospodari.Maža, kojt ij guspudár, toj ima palin hambár. Muž koji je domaćin ima pun ambar.Maža duma: „Dáj Bože rabota“, a žinata: „Dáj mažo parata“. Muž kaže: „Daj Bože posao“, a žena: „Daj mužu pare.“Maža nosi tažkustite, a žinata hubustite. Muž brigu brine a žena brine o lepoti.Maža se smejé, a žinata revé. Muž se smeje a žena plače.Maža zaseva sé, a bulkata beré. Muž stalno seje a mlada bere.Maža ima oči za da vidi, a žinata za da bad videna. Muž ima oči da vidi ažena da bude vidjena.Maža se puznáva pu žinata, a ditetu pu májćata. Muž se poznaje po ženi a dete po majci.

broj 3XXI vek

26

a drugi – od lične zamenice za 3.l.mn. sva tri roda u dativu i akuzativu. Ovi oblici ličnih zamenica poznati su većini prizrensko-timočkih govora, a poznato je i to da se veliki broj osobina najistočnije, timočko-lužničke grupe govora prostire i danas po trnskom kraju (i ne samo u njemu), na bugarskoj dijalekatskoj teritoriji. Na osnovu sakupljenog materijala Sofija Miloradović smatra da oni stanovnici Trešnjevce čiji su preci dose-ljeni iz Bugarsko doslednije od drugih upotrebljavaju enklitičke oblike gu i gi.

U diskursu trešnjevičkih Srba sačuvana je svest o njihovom bugarskom poreklu, bilo da se o tome otvo-reno govori, ili se taj podatak maskira kao npr. u iska-zima koji potiču od sagovornika bugarskog porekla. U odnosu prema „Bugari-ma” funkcionišu meha-nizmi karakteristični za jezičko i socijalno markiranje skrivenih manjina koje su prošle proces asimilacije.

Antropogeograf Stanoje Mijatović je po-četkom 20. veka istraži-vao bugarske rodove u Trešnjevici i utvrdio da su doseljeni iz okoline Trna početkom 19. ve-ka. Bugari u drugim seli-ma Pomoravlja poznati su samo na osnovu an-tropogeografske građe, u pitanju su bile manje zajednice (do desetak kuća) doseljene iz oko-line Trna u drugoj polo-vini 19. veka. I u gradu Požarevcu je još počet-kom dvadesetog veka postojala Bugarska mala. Stari Požarevlja-ni pričaju da se posle 1813. i 1815. godine u Požarevac i okolna sela doselilo iz okoline Zaje-čara (najviše iz Velikog Izvora) oko 100 kuća, od kojih je samo polo-vina naseljena u Bugar-skoj mali, najveći deo u selu Burjanu, a po neka

porodica i po drugim okolnim selima oko Požarevca. Iz popisa porodica vidi se da su neke bile poreklom iz Du-blja. Prema poselednjem popisu u Požarevcu gradu od oko 50 000 stanovnika ima 31 Bugarin.

Palćani i Bugari baštovani

Indirektni etnolingvistički terenski podaci o Bu-garima, katolicima u Banatu dobijeni su 2000. godine prilikom istraživanja jedne druge skrivene manjine, Hr-vata kajkavaca, takođe katoličke veroispovesti. Naime, ispostavilo da su kajkavci u selima u srednjem Banatu – Neuzina i Boka sklapali brakove sa Bugarima katoli-cima iz obližnjeg sela Konak. Ipak, samo je jedan sa-

govornik naveo da zna bugarski, iako su u više slučajeva njihove majke bile Bugarke:

(A kako se govorilo u kući?) Kod nas hrvatski smo mi pričali u kući. (I sa ocem i sa majkom?) Pa da. Mama mi je bila Bu-garka. Pa sam ja tela bugarski, al ona sve. Ja ne znam što nije tela da me uči. (Ona u kući nikad nije govorila bugarski?) Pa ni-je. Uvek hrvatski i samo hrvatski. Ja neki put: – Ajde malo bugarski. Neke dve-tri-četri-pet reči znam, onako malo bugarski, ali nije tela nikada. (Da li je ona znala?) Znala, pa da. (Ona je iz Konaka?) Iz Kona-ka. (Tamo još uvek ima Bugara?) Ima. (A znaju da govore bugarski?) Znaju, govoru oni, međusobno govoru. Isto kao i ovde Ma-đari. Deca sve srpski, ali sad, ne znam ni ja, slabo pričadu u kući mađarski. (E. P. 1930, Boka, od 1951. udata za Srbina).

Neposredna etnolingvistička terenska istraživanja Bugara u naselju Ivanovo u ju-žnom Banatu započela su tokom leta 2004. U okviru istog istraživanja (2004) ekipa je kratko boravila u naselju Konak i radila sa starijim žiteljima Ivanova smeštenim u katoličkom staračkom domu u selu Boka. Tokom 2005. godine nekoliko terenskih ekipa radilo je i u Belom Blatu. Prema istra-živanjima Marije Vučković, u palćanskom Belom Blatu do sredine 20. veka živele su i dve porodice Bugara baštovana, koje su se vratile u Bugarsku. Bugara baštovana bilo je i u susednom Lukinom Selu.

Istraživanje Palćana u južnobanat-skom selu Skorenovac započeto je 2005. zajedno sa kolegama lingvistima iz Bugar-

Palčenska narodna pesma

Néma pára na balgarskotu mončeNéma pára na balgarskotu monče,Preliče kača srébarnu kadonče.Pa ima risnu ubrazče,Kača zrelu jábalče.Sas učite kaćétu miga,Pa misliš, či t hurtuva.Néma pára na monče palućensku,Nakade got kréni sé ij véselu.Čélu nisku s čarni bravi,Kača dve pijávci.Gá te glade ud srám zadremi,Usnite sa m razsmeni.Gá doj vreme tejnite da gu izgudat,Pa ud zlát fir tartite mu naprávat.Tuj dubávi toj hárizma,Ud négvata izgudenica.Prez Faršángji na šápkata,Hančetu ud ramáta.Gá mené svádbata, mládata bulkaFarka okulu négu kača mátka.Tugáz tezi dve dičeta,Véseli kača rabčeta,Kača u kaváz gji gladet,Tejnite nji se rádvat.Néma pára mladužénić palćenin,Toj sas bulkata mu hodi gustenin.Gá ij suvu s kučijata,Gá ij sneć sas sanjata.Na čitiri kone nji upregnat,S pišćire gji naćičat.

broj 3 XXI vek

27

ske. Veza Palćana iz južnog Banata i male grupe Bu-gara baštovana u srpskim selima u Mađraskoj biće ilu-strovani transkriptom dela razgovora vođenog 2005. u Skorenovcu sa Palćankom, udatom za Mađara:

Dobro, pa poznati su Palćani, Bugari su poznati kao baštovani, ja, imamo, bila sam u Mađarsku, u naše selo se bratimilo sa Rackeve, a pored je Lovre, i tamo, ov-de je iz Rackeve glavni bio kod nas, a u Lovre je bio onaj, jao kako se zove, Ljubomir, on je predsednik srpske par-tije u Mađarsku, a iz Lovre je, i on je bio u gosti kod nas, tako da. Bila sam ja tamo, i tamo stvarno Bugari koji su otišli tamo su bili baštovani. Ali ti Bugari tamo su iz okoline Trnova jel imam jednu knjigu i baš to sam gleda-la. [...] a Bugari su se asimilirali sa Srbima i nekako ih je bilo sramota i da kažu da su to, ali ja Ljubomiru sam rekla, Aleksov Ljubomir. – Ljubomire, ti mi lepo reci, ti si Bugarin. Ja, pišeš ti, Ljubomir, majka ti je Srpkinja, ali otac ti je bio Bugarin. Pa kaže: – Jeste, ali, kod nas znaš kako je, ono što je, što je majka – to. A Ljubomir Alek-sov, bugarsko ime. Imaju ulicu, bugarsku ulicu i tako.

Pre 1989. godine Bugari u Mađarskoj smatrani su za nepostojeće. Mađarskim zakonom o pravima nacio-nalnih i etničkih manjina priznaje se status nacionalne ili etničke manjine ako ona živi u Mađarskoj duže od 100 godina. Danas se Bugari smatraju za zvaničnu ma-njinsku zajednicu, mada ne traže prava na korišćenje svoga jezika i kulture. Njihova disperznost onemoguća-va definisanje geografske oblasti ili regije u kojoj žive i u kojoj se koristi jezik, pa se zato smatra za „ne-teri-torijalni“ jezik. Prema podacima sa popisa iz 2001. u Mađarskoj srpski kao maternji jezik govorilo je 3388 lica a bugarski 1299; pripadništvo srpskoj manjini de-klarisalo je 3816 lica a 1358 – bugarskoj. Najveći broj pripadnika bugarske manjine živi u okolini Budimpešte i u samom gradu.

Grupa Bugara koja se tokom perioda od oko pe-deset godina asimilovala u Lovri putem domazetskih brakova od 1881. godine, kada je evidentiran prvi, do 1922. godine kada je sklopljen poslednji srpsko-bugar-ski brak, bila je deo ekonomske migracije iz Bugarske po Srednjoj Evropi od kraja 19. pa sve do sredine 20. veka. U zapisu pravoslavnog sveštenika iz Lovre iz 1905. godine stoji: „Stranaca u Lovri imade 5, ostalih 651 su pravoslavni Srbi, ovamo sam ubrojao i 22 Bugari-na, koji imaju svoje bašte u okolini Pešte ali odavde su oženjeni, ovde stalno prebivaju, govore dobro srpski i slave krsno ime kao i mi.“ Bavili su se povrtarstvom, a u Mađarskoj su se naseljavali većinom oko Budimpešte, gde su bile velike bašte, a i najveća pijaca. Migranti su bili većinom muškarci (bilo je i onih koji su dovodili i

žene iz Bugarske, ali znatno manje od neoženjenih mu-škaraca). Ako su se odlučivali da ostanu u Mađarskoj, pridruživali su se već postojećem stanovništvu, ženeći se kao domazeti.

Prema istraživanjima etnologa Mladene Prelić, ulazeći u srpske kuće kao domazeti, Bugari su naučili srpski (mada je prva generacija migranata između sebe govorila bugarski) i prihvatili srpske običaje. Uzimali su krsnu slavu koju je slavila ženina porodica, ili uzima-

li su slavu bivšeg vlasnika kupljene kuće. Proces asimi-lacije ipak nije tekao bez problema, jer su zabeleženi i uvredljivi etnički stereotipi (“gadni”, “crni”, “neverni” Bugarin), ispostavilo se da su se za Bugare udavale si-romašne devojke bez miraza, a da se “čisti” Srbi nisu ni u drugoj generaciji potomaka bugarskih doseljenika rado sa njima venčavali. Bugari su u Lovri primljeni u crkvenu opštinu kao ravnopravni članovi tek krajem tridesetih godina 20. veka, a pojedini sveštenici su posrbljavali bugarska imena (Minčo — Mihajlo, Pena — Persida, Gergev — Georgović, Aleksov — Aleksovič). Danas potomci Bugara u selu sami sebe smatraju za

Katarina Guran i Marija Madjarov, Skorenovac

broj 3XXI vek

28

Srbe, a tako ih i ostali Lovrani vide, potpuno su integri-sani u zajednicu, jer su već u prvoj generaciji po žen-skoj liniji uključeni u sistem srodničkih odnosa u selu, a maternji jezik im je bio srpski, mada niko od njih ne proiče bugarsku komponentu svog porekla. Danas u Lovri postoji 21 domaćinstvo sa bugarskim prezimeni-ma (Aleksov, Gergev, Hristov, Ivanov, Mitev, Slavev, Dimitrov). Nekoliko starijih osoba u selu za sebe kaže zna bugarski (prva ili druga generacija migranata), dve porodice održavaju veze (dopisivanjem) sa rodbinom u Bugarskoj, a neki potomci doseljenih Bugara (treća i četvrta generacija) su putovali turistički za Bugarsku. Tri osobe u selu za sebe kažu da su Bugarim ostali se izjašnjavaju kao Srbi.

Bugari Palćani u južnom Banatu

U nastavku će biti više reči o Bugarima Palćanima, rimokatoličke veroispovesti, doseljavanim na teritori-ju današnjeg srpskog Banata u nekoliko talasa tokom 19. veka. Podaci popisa stanovništva iz 2002. godine pokazuju sledeću etničku sliku o Bugarima u naseljima južnog i srednjeg Banata. Ne raspolažemo statističkim podacima o maternjem jeziku.

Mesto ukupno Bugari

Ivanovo 1131 307

Skorenovac 2574 77

Konak 996 73

Jaša Tomić 2982 29

Stari Lec 1094 9

Banatski Dvor 1263 8

Belo Blato 1477 128

U terenskom lingvističkom radu sa Bugarima Pal-ćanima južnog Banata danas je nepohodna reafirmaci-ja tradicionalno dijalektološki „nepogodnog“ govorni-ka, poslednjeg govornika, datog sagovornika za malu etničku zajednicu. Svaka kvalifikacija „informatora“ / „sagovornika“ na terenu kao „pogodnog“, „kompetent-nog“, „odličnog“ ili nekako drugačije određenog – do-lazi od strane istraživača i uslovljena je isključivo nje-govim istraživačkim autoritetom i njegovim trenutnim istraživačkim potrebama i ciljevima.

U arealno-geografskom smislu teritorija male etnič-ke zajednice lako se definiše ako je istraživački cilj rekon-strukcija nekadašnjeg stanja. Današnja „tromeđa“ Bugar-ska-Srbija-Rumunija na primeru Palćana u Banatu nije direktna, ona je virtuelna, imaginarna. Ako ostanemo na

teritoriji Banata, ista indirektna, virtuelna tromeđa posto-ji, na primer, kod Čeha, Nemaca i Hrvata kajkavaca čija je dijaspora dodatno fragmentisana državnim granicama uspostavljenim posle Prvog svetskog rata. I danas postoji realni palćanski kulturni prostor bez obzira na evidentnu teritorijalnu fragmentaciju samih Palćana.

Transkript razgovora sa M.K. 1914, Palćankom iz Ivanova, vođenog 2004. u Boki (u kome učestvuje i Bu-garin Palćan, NN.) odabran je kao odlična ilustracija svih karakteristika jedne „skrivene manjine“ u okviru multietničkog Banata:

MK: Uvek smo bugarski pevali. [...] Mi smo svako-jako, kod nas su učili najviše bugarski, pošto smo Bugari.

(Ali u školi niste učili bugarski?)MK: Pa pre smo učili dok se nije oženio kralj. On-

da smo samo bugarski učili. Kad se kralj ože-nio sa Rumunkom, onda su nas pomešali sa Srbima, i onda smo bili zajedno.

NN: Postala Jugoslavija, i onda zajedno.MK: A dok se nije oženio, onda smo samo bugar-

ski učili. Ali ipak smo mi uvek imali probu, pevanje, vežbu, to smo imali subotom, četvrt-kom i nedeljom. Nedeljom su muškarci učili. Nedeljom su učili muškarci da „impuju“ voće, kako se sadi voće, kako se sadi cveće, sve. A četvrtkom mi smo imali, ženske, ručni rad. Znate? Eklanje, štrikanje, a subotom uveče, to smo učili pevanje za u nedelju. I to bugar-ski, na bugarski.

(A ko je bio učitelj?)MK: Tu je bio jedan učitelj, Sofran, isto je iz Ru-

munije. NN: A kako mu je prezime bilo? Jel to prezime il ime?MK: Sofran Gabor.NN: Gabor, e to. Znači to je prezime Sofran.MK: Sofran Gabor, tako. Tamo se venčao, u Ivano-

vu se venčao, ne - u Konaku. Tamo se venčao pa tražimo da nam da slike. Još u one gaće, rukave ovake, uvek smo se smejali da takva, kakva je moda. Pa on po rumunskim.

NN. A, običajima.MK: Gaće široke, pa rukave široke, košulja. I mi

smo uvek se smejali. I bugarski je igro, tako je igro, samo je bio oženjen sa Švabicom. Šva-bica, iz Konaka je bila.

NN: On je bio sve i sva u Konaku. Em učitelj, em je vodio sav taj društveni život, sviro je na orgu-ljama i vodio taj hor crkveni.

MK: Uh, jako je bio dobar.NN: I kažem, ušao je u legendu konačku.

broj 3 XXI vek

29

MK: Učio je bugarski i igro je tako, tako je igro bugarski sve.

NN: Sad, žena mu bila Švabica.MK: Jako je bio prijatan i da uči i da, i paorski poso

i krave. I krave držao i svinje i sve, sve. A uči-telj je, pravi učitelj. I jako dobar učitelj. Zdra-vo e bыl dobъr učitelj. Tej hubave mu j učъl i vъronauka i sot, sot, i računa, ne šte se stor vыše takaš čeled’ ket’ toj bыl. [...] Umrel i, i ta j umrela. [„Jako je bio dobar učitelj, tako je lepo učio i veronauku i sve, sve, i račun, neće se više roditi takav čovek kao on što je bio. Umro je, i ona je umrla.“]

NN: Od četrdeset prve, kad su Nemci došli, oni su imali svoj „kulturbund“, donosili su knjige iz Vinge, sam imao prilike da vidim te knjige. Pi-to sam posle, niko nije znao da mi kaže da l ima još neko tamo i to bile vrlo lepe knjige. E sad, oni su imali taj, to udruženje i tako, Mađari, i svi su imali, na primer, konkretno u Boki imali su Hrvati svoj skup, Nemci su išli na to da svaka nacija ima. E, pa verovatno je zbog toga i nastrado možda, ko zna. I ovde isto su iz mađarskog kulturbunda jednostav-no nestali, ti. Sad dobro, za Nemce znamo šta je bilo, to je poznato, al za ove manje, to se nigde nije zabeležilo, e tako je i Sofron nastra-dao.

Odabrani fragment transkripta ilustruje potpuni bilingvizam međuratne generacije Palćana (sagovorni-ci MK i NN) na nivou lokalnog srpskog i palćanskog bu-garskog govora. Sagovornica MK spontano prelazi na maternji palćanski (istraživač je još na početku razgo-vora insistirao na upotrebi palćanskog) tokom sećanja na svog učitelja bugarskog jezika. Mlađi sagovornik, NN., povremeno preuzima na sebe zadatak „konseku-tivnog prevođenja“ palćanske kulture, ali i aktivno vo-đenja razgovora o detaljima lokalne istorije.

Zahvaljujućim svojim poodmaklim godina, MK je živi svedok multietničnog međuratnog jugoslovenskog Banata u kome je veza sa rumunskim Banatom veo-ma živa. U prezentiranom delu razgovora fokus je na „katoličkoj mreži“ Banata u kojoj se pominju Bugari, Mađari, Nemci i Hrvati, a od lokalnih naselja naselja: Boka, Konak i Ivanovo. U banatskom kontekstu i ranije i danas istaknuta je Vinga u Rumuniji, kao najvažniji palćanski/pavlikjanski centar. U razgovoru se ne pomi-nje, ali je u kultnom smislu i danas najznačajnije mesto Marija Radna, takođe u Rumuniji, kojoj gravitiraju svi katolici iz Banata.

Konstrukcija manjinskog identiteta u međuratnom periodu u Banatu u odabranom fragmentu transkripta (a na osnovu pitanja istraživača o nastavi maternjeg jezika) počinje sećanjem na ličnost učitelja i opisom sadržaja školske nastave. Za žensku decu to je bio ruč-ni rad ( ručni rad. Znate? Eklanje, štrikanje), a mušku – primenjena poljoprivreda (muškarci da impuju voće, kako se sadi voće, kako se sadi cveće), sva deca su uči-la pevanje (učili pevanje za u nedelju). U razgovoru je eksplicitno navedeno da je jezik na kome se pevalo bio bugarski. U pitanju je palćanska tradicija horskog pe-vanja u crkvi, koja se, zahvaljujući molitvenicima na palćanskom govoru, održava i danas. Pomenuti učitelj, Sofran Gabor, poreklom iz Rumunije, verovatno je pri-padao grupi „ugovornih“ učitelja koji su radili u među-ratnom periodu u Banatu počevši od 1935. godine.

Manjinska privatna istorija fokusira se na ulogu učitelja i crkve, društveni život se rezimira kao „svira-nje na orguljama i rukovođenje crkvenim horom“. Na-cionalni simboli očekivano su potencirani i spoljašnjim izgledom učitelja – oblačenjem narodne našnje (Gaće široke, pa rukave široke, košulja), isticanjem njegove socijalne jednakosti sa ruralnim stanovništvom (paor-ski poso) i negovanjem folklora (igro bugarski), bez ob-zira što je bio oženjen lokalnom Nemicom (samo je bio oženjen sa Švabicom).

Pomenuti vremenski reperi konstrukcije međurat-nog perioda – kad se kralj oženio Rumunkom – marki-raju privatnu istoriju. U razgovoru se, od strane drugog sagovornika, prevode na zvanično istorijsko vreme: Po-stala Jugoslavija; kad su Nemci došli.

Sećanje NN na period Drugog svetskog rata u Ba-natu neutralno je markirano. Ipak, a pre svega sa stano-višta istraživačke etike, može se osporavati sociolingvi-stičko ili antropološko-lingvističko pravo na „naučno“ tumačenje ličnih stavova o „Drugom“, posebno u delu razgovora koji se odnosi na konfliktne okolnosti tokom Drugog svetskog rata.

Male i malobrojne etničke grupe danas su pred-met interesovanja brojnih istraživača, i ma koliko se ova „radoznalost“ istraživačima činila opravdanom, ona sagovornicima na terenu može biti veoma neprijat-na. U ovom smislu neophodno je uspostaviti dobar ba-lans između naučnih zahteva za stvaranjem pouzdanih baza podataka (i arhiva zvučne građe) i odnosa sa pri-padnicima istraživane zajednice. Pored maksimalnog naučnog poštenja, etička težina problema zahteva i kompleksna istraživačka (pred)znanja u domenu lingvi-stike, etnologije, folklora, psihologije, lokalne istorije ali i primenjenih političkih nauka.

Dr Biljana Sikimić

Prelepa i bogata nošnja banatskih Bugara za čiju je izradu, i nekada i sada, bilo potrebno puno vremena, truda ali i stvaralačke mašte, danas je sasvim retka, vr-lo skupa i može se videti ili u etnografskim zbirkama ili na manifestacijama palčenskih kulturo - umetničkih društava. Sve je manje i ljudi koji vladaju starim tehni-kama tkanja, veza, bojenja, korišćenja različitih materi-jala...bez kojih je svaka izrada nošnje nezamisliva.

Usled mnogih seoba i zajedničkog zivota sa ra-znim narodima tokom vekova u Banatu, nošnja banat-

skih Bugara dobila je na raznolikosti i pretrpela utica-je zavisno od oblasti u kojoj su se pojedine grupacije pripadnika ove etničke zajednice nastanile. Stručnja-ci ističu da je posebno ženska odeća iz Vinge poprimi-la neke detalje nošnje od Madjara i Nemaca i Rumu-na, dok su stanovnici Bešenova ostali tradicionalniji pa njihova odeća nosi najviše odličja severozapadne Bugarske. U srpskom delu Banata ženska nošnja do-bija više urbani karakter ali ne manje zanimljiv i lep. Bogata je vezenim detaljima - naročito belim vezom

Narodna nošnja

Nekada svakodnevna danas izložbena

broj 3XXI vek

30

Običaji banatskih Bugara povezani su u tradicionalnom smislu sa smenom godišnjih doba, životnim ciklu-sima, žetvenim običajima, kultom mrtvih... Najveći deo njih isti je kao i kod drugih hrišćanskih naroda rimo - katoličke veroispovesti, sa glavnim svečanostima vezanim za velike crkvene praznike – Božić i Uskrs, a zatim za krštenje, krizmanje, upokojenje, proslavljanje odredjenih svetaca i crkvenih praznika...Za mnoge, ipak, jedan od najveselijih običaja vezan je za „faršangjitu“ proslavljanje dolaska proleća i Hristovog rodjenja. To je jedinstven dogadjaj, sličan maškarama, kada se muškarci oblače u žensku odeću ili u razne druge kostime koje uglavnom sami prave, a žene, takodje, pokušavajući da sakriju svoj identitet, pokušavaju da se maskiraju uzimajući obličje mnogih likova iz bajki, priča, ili kako ko već može ili ume. Vesele grupe idu seoskim ulicama, zastaju kod pojedinih kuća, pevaju šaljive pesme, kod nekoga ulaze i u kuću na kratko posluženje i predah, a zatim vesela držina odlazi dalje, zadirkujući i šaleći se sa poznanicima i susedima. I danas se stariji ljudi još sećaju pesama i pošalica kao što su:

Po-ránu Pétru ti stani Hájdat, brájče, nijaI birta si gu – uturi, Da – upálim ričija!Či e Sigeta varvi. Šaj – daj –dáme,Láda piva izvadi, Šaj – daj – dáme... Nide se buni koj za plati...Lel Pétra – j bulka razumenaTá dáva pićé na vera. ------ --------Šáj – daj – dame, Fránku upregna četiri kone,Tuke – táme, Pa digna Jepuránka gore.Némam ništu na taváne. Ilá, Jepuránku, vaz báča ti Fránka, Pa za ti dadé nova bánka!

Krajem Velikog posta uoči Uskrsa, družine su se ponovo okupljale na ulicama ali su pesme imale uglav-nom religijski sadržaj.

O Isuse, vidiš li mu? Krastijáne, plačeti!Molim ti se, uprusti mu! U sarci pužaleti!Ti na križa žálnu ližiš, Da prulejat saldzite,Zarad sat svet da – gu udkupiš! Na Isusa vernite!

i čipkom kojima se ukrašavaju raskošne duge suknje, podsuknje i bluze.

U narodnoj nošnji iz rumunskog dela Banata ističe se minuciozan rad sa sitnim šljokicama koje se na pose-ban način prišivaju, jedna uz drugu, na većim površina-ma pregača - kecelja, zatim bogati vezo-vi na prednjem delu kratkih prsluka, ras-košne bluze sa čipkama i kao posebna vrednost tu su jedinstvene ženske kape i marame koje svojim ukrasima podseća-ju na prave krune.

Muška nošnja je sasvim jednostav-na, svedena, sa malo ukrasnih eleme-nata, lepim vezenim košuljama, dužim prslucima i za razliku od ženske odeće prebogate koloritom, uglavnom tam-nih boja sa redjim ukrasnim detaljima.

Osnovni delovi palčenske nošnje koji su se koristili za ukrašavanje glave bili su za decu kape, često ukrašene i izvezene; devojke su vezivale mara-me, najviše žute boje, mlade žene stavljale su „činar“ – ukrasni peškir, i takodje žutu maramu dok su starije žene, pored već uobičajnog prekrivanja kose marama-ma žute boje, vezivale i marame na poseban način, ta-kozvanim maramama „sa krajem“.

Za svakodnevnu dečiju i devojačku upotrebljavalo se „skumanče“ - vrsta duže košulje, dok se nedeljom i

svečanijim prilikama oblačila košulja sa širokim rukavi-ma, često ukrašena belim vezom ili čipkom, napravlje-na od platna najčešće u beloj boji. Rukavi su se šili na „klin“, u obliku slova „V“, što je davalo raskošniji i bo-gatiji izgled odeći.

Preko grudi žene su stavljale deo „nadgrudina“ skrojen u obliku koji podseća na „portiklu“ od finog ma-

terijala, obično deblje svile ili pliša, kojima su se dodava-le sitno nizane šljokice, perlice ili vezeni floralni motivi.

Pojas je bio sastavni deo nošnje i izvirivao je ispod crnog prsluka, jedne vrste dužeg jeleka, lepo ukraše-nog obično zlatnim vezom na prednjem delu u vidu ši-

re trake. Preko svega oblačio se zobun, vrsta kaputa, sačinjen od jačeg i čvršćeg materijala, često tamne pla-ve boje, sa nešto skraćenim rukavima kako bi se mogli videti ukrašeni krajevi široke bele bluze.

Suknje su pravljene od običnih, svima dostupnih, materijala često u beloj boji, ispod kojih se nosila pod-suknja koja je na donjoj ivici imala vežene cvetne moti-ve crvenog i crnog kolirita, poznati kao „pupoli“. Preko suknje, stavljala se „karligata“ – crvena kecelja – jedan od najlepših detalja nošnje banatskih Bugarki, na kojoj su se u zlatnim nijansama prišivale horizontalno mno-gobrojne šljokice stvarajući jedan pravougaoni okvir, koji se u središtu ispunjavao isto šljokicama i vezom sa kombinovanom cvetnom i geometrijskom ornamen-tikom.

Žene su nosile i deblje suknje načinjene od tanko ispredene, obojene vune, izatkane na razbojima, neka-da sastavnom i neophodnom opremom skoro svake ku-će. Ove suknje „valenike“ izradjivale su se najčešće u crvenoj ali i u beloj boji, takozvane „beli – belći“. One predstavljaju izuzetan umetnički rad i njihova izrada zahteva posebno umeće i strpljenje. Dužina jednog ko-mada platna od koga se valenka pravi iznosi oko 10 me-tara i on se savija, „plisira“, sve dok se ne dodje do jed-nog metra kada se pristupa završnom oblikovanju suk-nje. Kako izgleda ova atraktivna narodna nošnja vidi se i na fotografiji članova kulturno umetničkog društva iz Bešenova, Rumunija, kao i fotografije detalja nošnji iz etnogafskog muzeja u Bugarskoj (Vraca).

Svetlana Nikolin

broj 3 XXI vek

31

foto

grafi

ja: „

Lite

ratu

rna

mis

elj“

Tem

išva

r 20

08, b

r. 5

U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti novembra 2005. godine održan je naučni skup posvećen položaju nacionalnih manjina u Srbiji na kome su predstavljeni rezultati istraživanja kao i veliki broj radova u kojima su obuhvaćeni mnogi aspekti položaja manjina u našoj zemlji ali i položaja Srba u drugim zemljama u okru-ženju, sa posebnim akcentom na značajne promene u političkoj, društvenoj i ekonomskoj sferi tokom posled-njih decenija i njihov uticaj na položaj manjina.

Dr Cenka Ivanova sa Univerziteta u Velikom Trno-vu, Bugarska, na ovom skupu predstavila je svoj rad „Status bugarskog jezika u Srbiji sa sociolingvističkog i lingvokulturološkog aspekta“ iz kojeg smo izdvojili za nas najzanimljiviji segmenat sa nadom da će čitaoci iz njega saznati veliki broj zanimljivih podataka i široj jav-nosti slabo poznatih informacija o bugarskoj zajednici koja živi u našoj zemlji.

„Različiti izvori navode različite podatke kada je u pitanju broj onih stanovnika Srbije koji se oprede-ljuju kao pripadnici bugarskog etnosa. Na teritoriji Srbije trenutno postoje dve takve zasebne bugarske zajednice koje se razlikuju istorijski, konfesionalno i jezički (kao dijalekti – pripadnici celokupnom bugar-skom jeziku); mnogobrojni pravoslavni Bugari iz po-graničnih teritorija sa Bugarskom koji su se raselili i u centralnu Srbiju, i jedna mala grupa Bugara katolika ili Pavlikijana iz Banata. Poznate u Bugarskoj kao Za-padni pokraĭini (u prevodu na srpskom Zapadna kra-jina), pripojene su Srbiji po sili Njojskog dogovora iz 1919.g. Ovaj čin je posledica političke situacije koja je stvorena posle za Bugarsku tragičnog ishoda Prvog svetskog rata i rešenja koje su naložile velike sile o za-jedničkoj srpsko – bugarskoj granici. Radi se o 2.566 kvadratnih kilometara sa 92.000 stanovnika.Zajedno

ANALIZE

O nosiocima bugarskog jezika u Srbiji u prošlosti i danas

broj 3XXI vek

32

Postojanje bugarske manjine u Srbiji prouzrokuje interesovanja sa više aspekata pri čemu status maternjeg jezika jedno je od ključnih pitanja.Nastava na maternjem jeziku i njegova upotreba preživele su niz metamorfoza tokom više od sto pedeset godina kao posledica društveno – političkih okolnosti. Osvetljenje tog pitanja, osim tradicionalnog po-litičkog aspekta sa različitim prisustvom konkretne analize, zahteva savremeni interdisciplinarni stručni prilaz, vezan osnovno za socilingvistiku, psiholingvistiku i kulturologiju, ali takodje sa osvrtom na aktuelna pragmatična rešenja na terenu Evropske unije. Savremene društvene promene slabo utiču na inerciju kojom se rešavaju ključna pitanja vezana za status bugarskog jezika, kao jezika svakodnevne komunikacije, u obliku varijeteta stvorenog izmedju lokalnog dija-lekta i standardnog jezika, kao (književog) jezika nastave i obrazovanja u konkurenciji sa zvaničnim jezikom zemlje (srpskim), kao jezika društvene komunikacije u javnim ustanovama i medijima – sa odredjenom širom ili suženom realizacijom i sa različitim stepenom paralelne upotrebe dva standardna jezika. U jezičkoj praksi različitih starosnih grupa u svojoj, dijalektskoj sredini, uočavaju se različiti stepeni svojevrsne paralelne upotrebe ili mešanja književnog (standardnog) bugarskog i srpskog jezika i lokalnog dijalekta.

Uprkos zakonodavnim promenama, kod nastave i učenja na maternjem jeziku još uvek ima dilema i nerešenih pi-tanja koja utuču na klimu društvenih odnosa u centrima sa većinskim delom bugarskog stanovništva. S druge strane, po tradiciji, prava ili želje u pogledu jezika onih predstavnika bugarskog etnosa koji su se ranije ili kasnije doselili u unutrašnjost zemlje, ostaju van diskusije. Iskrsavaju, tipično za balkanske narode, crte ponašanja kao što su teško po-stizanje jednoglasnosti, više emocija i manje (evropskog) pragmatizma. U takvoj specifičnoj sociolingvističkoj situaciji problemi različitog karaktera rešeni su na različit način na lokalnom nivou, ali su neka ozbiljna pitanja u kompetenciji državnih organa i o njima se mora kompetentnije diskutovati.

Sa sociolingvističkog i lingvokulturološkog gledišta postoje specifične pojave, kao što su tipovi interferencije, koje stupaju u kontakt dva bliskosrodna i susedna jezika i deficit fonskih znanja ili nivo tzv.sociokulturne kompetencije o matici ali i na komparativnom planu, kad su u pitanju dve susedne kulture sa zajedničkim periodima istorijskog raz-voja.Ta analiza bitna je pretpostavka za izradu adekvatne obrazovne strategije. Proces opismenjavanja u specifučnoj jezičkoj situaciji ima neke svoje osobenosti koje se moraju uzimati u vidu kad se stvaraju koncepcije udžbenika i sadrža-ja nastavnih programa. Status književnog jezika vezan je i za aktuelne konkretne i buduće projekte, naime prevodjenje (umetničko i stručno) i stvaralaštvo kao temelj i most za nadogradnju bilateralnih susedskih projekata u oblasti kultu-re, nauke i obrazovanja.

sa bugarskim stanovništvom iz unutrašnjosti zemlje, u srpskim izvorima se navodi da je bilo oko 100 hilja-da Bugara, u bugarskim – da ih je bilo oko 120 hilja-da (iz ove statistike isključena je teritorija današnje R. Makedonije). U periodu izmedju dva svetska rata tokom XX veka, tj. u okviru Kraljevine Jugoslavije, Bu-garima nije priznat status manjine (to se odnosi i na one iz Banata), niti se dozvoljavalo učenje maternjeg jezika (npr. njih nema u podacima popisa iz 1921. i 1931. god, a bugarski jezik odsustvuje iz dokumenta-cije Ministarstva prosvete). U vreme Drugog svetskog rata (1941–1945) pogranične teritorije sa stanovni-štvom bugarskog porekla ponovo se nalaze pod juris-dikcijom bugarske države. Nacionalni identitet se pod-stiče obrazovanjem na maternjem jeziku i kulturom stvaranom na njenoj osnovi. Posle 1948.god. i čuvene „Rezolucije Informbiroa“ prekidaju se skoro sve pozi-tivne veze izmedju dvaju susednih naroda na zvanič-nom nivou, pri čemu, posle tog političkog preokreta, najviše strada pogranično stanovništvo. Godinama posle toga vladala je atmosfera u kojoj je predstavni-cima ove manjine usadjivan kompleks niže vrednosti učenjem jugoslovenske istorije koja, kao i na drugoj strani bugarska, stvara uglavnom negativnu predsta-vu o susedu. Tome do-prinosi i naročito isti-canje onih negativnih strana istorije nago-milanih operacijama nekih bugarskih voj-nih jedinica medju ci-vilnim stanovništvom istočne Srbije u perio-du 1941–1943. god. Bugarima se priznaje status manjine tek tokom 1947. god. sa pravima predvidje-nim zakonodavstvom Jugoslavije. Prvi sta-tistički podaci posle Drugog svetskog rata govore da je tokom 1948. god. u central-noj Srbiji 59.472 Bu-gara; 1961.god njihov broj je oko 58.500; 1971.-53.800; 1981. – 33.455; 1991. – je-dva oko 27.000; dok se 2002. god. Na po-

slednjem popisu stanovništva, kao Bugari izjasnilo 20.497 lica, pri čemu 18.839 živi u centralnoj Srbiji, 1.658 u Vojvodini. U opštini Dimitrovgrad, koju sa

malim izuzecima naseljavaju uglavnom Bugari, ukupan broj stanovnika 2002.god. je 11.748, u opštini Bosilegrad – 9.931. Ka-da se uporede podaci, postaje ja-sno da se u najnovije vreme nisu svi izjasnili kao deo bugarske na-cionalne manjine. Slična je situ-acija i u dvema drugim pogranič-nim opštinama (Surdulici i Ba-bušnici), gde postoje i bugarska sela. U gradovima u unutrašnjo-sti zemlje broj onih koji se izja-šnjavaju kao Bugari neprestano opada. U naše vreme u gradovi-ma Niš, Pirot i Vranje takodje je veliki broj Bugara – meštana, ili onih koji su se tu preselili i njiho-vih naslednika za koje je etničko samoopredeljenje kategorija sa različitim parametrima.

U srpskom delu Banata ži-ve Bugari katolici - pavlikani, palkni, palčani, palčene. Njiho-vi preci su se najpre nastanili u severne delove, tj. u današnji rumunski Banat, posle poznatih

broj 3 XXI vek

33

...Zaključno sa današnjim datumom školska mre-ža u mestima gde živi bugarska manjina je sledeća: dve srednje škole u gradovima Dimitrovgrad i Bosile-grad sa blizu 500 učenika, 8 osnovnih škola (I i VIII razred) u ova dva grada i u još 6 sela (tzv. Matične škole), pri kojima postoje isturena odeljenja (od I do IV razreda) u manjim mestima, ukupno ih je 33 – sa različitim brojem učenika od kojih jedan broj pohadja nastavu u kombinovanim odeljenjima.Širokom mre-žom škola, koja je uz to i komplikovana za opsluživa-nje (jer je jedan deo škola razbacan po prilično teškom planinskom terenu i učenici i učitelji prelaze pešice i po nekoliko kilometara u jednom pravcu) obuhvaćeno je više od 1.500 učenika. Ne nastavljaju svi učenici, ko-ji steknu osnovno obrazovanje u navedenim školama, svoje školovanje u srednjim školama u Dimitrovgradu i Bosilegradu. Neki upisuju posebne škole u unutra-šnjosti Srbije, a ima i takvih koji se upisuju u srednje škole u Bugarskoj...

Ilija Perkov – Lilka i Marika Boboljčov Perkov, Skorenovac (tridesete godine 20.veka)

broj 3XXI vek

34

istorijskih dogadjaja tokom XVII i XVIII veka (ustanci i ratovi), u vreme turske vladavine. Po poznatim po-dacima u srpskom Ba-natu živi malo više od 3.000 ljudi ( na posled-njem popisu iz 2001. god. u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini su se kao Bugari izjasnili nešto iznad 1.500 lju-di, oni iz mešovitih brakova deklarišu se različito po pitanju samoopredeljenja), dok u rumunskom de-lu Banata oni broje 12.000. Pavlikjani na-seljavaju 7 - 8 sela u srpskom Banatu, i ve-liki deo njih se asimi-lovao kao posledica mešovitih brakova sa Slovacima i Madjari-ma, u čemu je odluču-juću ulogu imao kon-fesionalni faktor. Po mišljenju starih Pavli-

kjana, intenzivni procesi sklapanja brakova sa drugim nacionalnostima počeli su nakon Drugog svetskog

rata. Kao celina banatski Bugari odr-žavaju odskora povremene kontakte sa Bugarima iz pograničnih opština u istočnoj Srbiji i u njihove sredine se dostavlja jedan ograničeni broj publikacija na savremenom bugar-skom književnom jeziku – za razliku od pretežno religiozne književnosti koja je na njihovom normiranom di-jalektu sa starim istočnobugarskim crtama. Danas jezik i običaje čuvaju starija pokolenja, ali u mnogim po-rodicama maternji dijalekt označa-va sačuvani identitet, razlikovanje od drugih. U dva sela sa najvećom aktivnošću – u Belom Blatu, pri kulturnom društvu „Trandafer“, i u Ivanovu, funkcionišu škole tokom subote/nedelje u kojima se uče ka-ko normirani pavlikjanski, tako i savremeni bugarski književni jezik (u Ivanovu od školske 2004/2005. godine učitelj iz Bugarske predaje savremeni bugarski književni jezik i bugarske tradicije).

Informativno-izdavačka delatnost na bugarskom jeziku Prvi časopis na bugarskom jeziku pojavio se u negdašnjoj Jugoslaviji 1949. i trajao je do 1955. godine. Zvao se

„Glas Bugara u Jugoslaviji“ i nosio je , kao i svo informisanje toga doba, rigidnu komunističku ideološku obojenost.Četiri godine kasnije – 1959. kreće časopis „ Bratstvo“ koji postoji i dan danas – izlazi jedanput nedeljno, a ka-

snije prerasta u izdavačku kuću sa sedištem u Nišu. Finansira ga srpska Vlada. U okviru „Bratstva“ izdaje se i časopis „Drugarče“ namenjen deci, a 1966. osniva se i „Most“, časopis za nauku, kulturu i društvena pitanja. „Bratstvo“ izda-je i odredjen broj knjiga na bugarskom jeziku.

U Bosilegradu osnovano je i odeljenje koje je deo Kulturno – informacionog centra „Caribrod“ podržanog od starane Bugarske, u kome se odvija kulturno – umetnički i informacioni programi sa ciljem boljeg upoznavanja oba naroda.

Radio Niš je 1946.godine bio prvi koji je počeo sa objavljivanjem polučasovnih emisija na bugarskom jeziku. Od 1958. do 1960. godine na Radio Beogradu, u okviru programa za inostranstvo, počinju da se emituju emisije

na bugarskom i traju, u različitim opsezima, sve do pre tri godine – do 2005.Radio Niš 1971. godine ponovo počinje sa stvaranjem svakodnevnih polučasovnih emisija kao i jedne jednoča-

sovne nedeljno. Nekolicina lokalnih radio stanica u pograničnim oblastima takodje ima emisije na bugarskom jeziku različitog vremenskog opsega.

Televizija Beograd u periodu 80.i početka 90.godina prošlog veka imala je na jednom od kanala emisiju na bugar-skom dok jedna privatna televizija u Nišu, poslednjih godina emituje takodje neke emisije na ovom jeziku.

U Vojvodini, u Ivanovu – MZ izdaje časopis „Ivanovački dobošar“ – jedinstven po svojoj koncepciji objavljivanja priloga na više jezika, često i do 8, a medju njima i tekstove na dijalektu Palčana. U Belom Blatu, krajem 20.veka bio je pokrenut bilten takodje na palčanskom dijalektu.

Katarina Guran, Skorenovac

broj 3 XXI vek

35

Prijatna medjususedska klima poslednjih godina aktivirala je ovo stanovništvo da održava kontakte sa predstavnicima bugarskih kulturnih institucija, sa kato-

ličkim zajednicama i rodjacima u Bugarskoj, mladi stu-diraju na bugarskim fakultetima itd.

Sa sociolingvističke tačke gledišta, bilo bi intere-santno proučiti specifičnu miksologiju kod mladjih Pa-vlikjana koji će preneti sledećim pokoljenjima jednu drugačiju jezičku praksu od one koju su imali njihovi roditelji, babe i dede.

(1) Npr. Informatorka Marija, penzionerka, koja je ro-djena u Skorenovcu ali živi u Pančevu, seća se kako je otac učio: „kod kuće – pavlikjanski, na ulici u Kovinu – madjar-ski, u Pančevu – srpski“.

Uzroci „iščezavanja“ nekoliko desetina hiljada onih koji se samoopredeljuju kao Bugari (videti podat-ke s početka) tokom skoro jednog veka su kompleksni i istorijski i sociološki složeni. Zbog ograničenog obima ovog izlaganja oni neće ovde biti razmatrani, ali ovo pitanje, bez sumnje, je u vezi sa statusom bugarskog jezika u Jugoslaviji i potom – u Srbiji.

(2) Pošto gradjani dobijaju pravo da se samooprede-ljuju kao Jugosloveni, sedamdesetih godina prošlog veka nastaju suštinske promene u demografskoj ststistici po kriterijumu nacionalne pripadnosti. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (usvojen Skupštinom Držav-ne zajednice Srbije i Crne gore 26.02.2002.god) garantuje obrazovanje i informisanje na maternjem jeziku, ali se zahte-va postizanje sporazuma u samoj zajednici o statusu jezika, sa koordinirajućom ulogom reprezentativnog organa – Na-cionalnog saveta manjine.

Ove dve zasebne jezičke situacije – kod pravoslav-nih Bugara i kod Bugara katolika, mogu se sagledati kako pojedinačno, tako i na kompleksnom komparativ-nom planu. Proučavanje jezičke situacije, preko njene vertikalne i horizontalne stratifikacije ( tj.jezici koji se upotrebljavaju u odredjenim tipovima komunikativniih situacija ili varijante maternjeg jezika) sa sociolingvi-stičkog i psiholingvističkog aspekta dopunilo bi paletu znanja o raznovrsnim savremenim formama postojanja jezika u uslovima interkulturnih kontakata...“

Dr Cenka Ivanova

„ ... U savremenom svetu globalizacije i naročito medjususedske integracije, sposobnost vladati i jednim i drugim standardnim jezikom (bugarskim i srpskim) može biti samo prednost. Odredjeni principi Evropske unije, kao što je jednakost raznolikosti, stimulišu očuva-nje identiteta putem višejezičnosti i multikulturalnosti. Učenje većeg broja jezika, kako medjunarodnih tako i jezika suseda, vodi do ponovne, ali nove, tipološki dru-gačije aktuelizacije pitanja o statusu jezika, uključujući tu i pitanje bugarskog jezika u susednoj Srbiji.“

LETIN ŽUVOT

Kugá letutu máj véć ij dušlo,Ni jé više strášnu kaćét ij blo,Se duližva sigá i žatvata,Čekat ja sas rádus báš horata.

Tá novija sládć leb za dunesé,Gulem kumáć za mož da se jadé,Nikuj ni zastánva, sekuj buta,Sas rabota sata denj se luta.

Iz puljétu náruda ráb ti, mač,Aku u zimata išti da se psč.Kusite se čujat kaćé pejat,Mažjét na nikovála gji kuvat.

Idnija još kukuruza garlat,Drugjije za ičumika žanat,Iz livágjétu senáta kusat,Ud tej mlogjije véć gji prebiret.

Dulgjata zeléna raž ja režat,Ud néja žinite važá právatI lujzáta se vazvat i praskat,Práznite badná se čistat, mujat.

Jágančetata sa véć razdelén,Na starna dubre sa napasén,Vaz kušárata néma izbirenj,Gá ti dodi reda zemeš sirenj.

Na izláza uscete se strižat,Sled tuj valnata barži ja perat,Posle ja uvláčat u upredat,Žinite ubleklo da iztečat.

U štaloga kráva i telica,Mleku kolku štéš, cela panica,Bela karmáčća u kočinata,Sas neku dvanájs manen praščeta(otkas, I del)

ANTON ČOKANJBréšća, 1937.

broj 3XXI vek

36

Zahvalnica

Autorka Projekta zahvaljuje se Ljiljani i Antalu Kovaču, prosvetnim radnicima u penziji iz Skore-novca, kao i JosifuVasilčinu - Maretu, predsedniku Saveta MZ Ivanovo na pomoći tokom realizacije časopisa.

Napomena:

Palćeni iz Skorenovca (danas kovinska opština) i Palćeni iz Ivanova (pančevačka opština) povezani su mnogim rodbinskim i prijateljskim vezama pa su u ovom časopisu, bez obzira na administrativne opštinske granice, posmatrani kao jedan entitet.

Poezija na palćanskom jeziku: Literaturna miselj, Temišvar, Rumunija