STVARAOCI I POJAVE

Hristo GEORGIJEVSKI: 

SRPSKI ROMAN ZA DECU I MLADE – POETIИKA PITANJA(Odlomak iz rukopisa)

U svom pristupu romanu za decu i mlade kombinovaжemo teorijsku i imanentnu poetiku; ipak, preimuжstvo pridajemo neposrednim, estetskim osobinama predmeta koji prouиavamo. Imanentnost podrazumevamo u ukupnom, ali vrednosno i ћanrovski razliиitom korpusu interpretiranih romana. Takav pristup, tj. usredsreрivawe paћnje na same romane, njihove konstitutivne principe i morfologiju, ne svhatamo suviљe doktrinarno niti жemo ga sasvim izolovati (pre svega od modela kulture), jer razliиiti su u odreрenim epohama podsticaji za originalnost, za manifestovanje konstrukcije ili dekonstrukcije. Romani imaju ne samo estetsku, veж i saznajnu i kulturnu funkciju. Polaziљte predstavlja izdvajanje prepoznatljivih romanesknih kategorija i oblika, a potom sredstava i postupaka kojima se novi modeli uspostavljaju, uz uvaћavanje i autorske i receptivne pozicije koje su „funkcionalno integrisane u tekst”. Znaиajna je i relacija pisac–materijal (taиnije jezik) iz koje proizilazi delo kao posebna i autonomna vrednost, koja ima raznorodne funkcije. Roman za decu i mlade ispoljava konstantnu izmenljivost, pa se ne moћe podvesti pod pouzdane i kategorijalne sisteme.

Svesni smo da se u poetici romana za decu i mlade ispoljavaju srodni problemi kao i u poetici romana uopљte, a to su, pre svega, nepouzdanost ili samo imenovanje kriterijuma u izboru egzemplarnih primeraka i izboru obeleћja koja jedno delo stvarno иine romanom.1 (Deskriptivni metod se иesto svodi na mehaniиko izdvajanje i popisivanje karakteristika, pri иemu izmiиe celina. Meрutim, иak i sitne ali dobre opservacije mogu izmeniti ili dopuniti sliku dela ili ћanra kojim se bavimo. Opis sredstava i postupaka omoguжava zasnivanje taиnijih i kompletnijih definicija, a izgraрivanje predstave o celini, neosporno, ne ograniиava dodirivanje brojnih sekundarnih pitanja neodvojivih od osnovnog problema.

Predmet poetiиkih ispitivanja je daleko љiri nego љto to na prvi pogled izgleda. Posebno u domenu utvrрivanja analogija i razlika meрu ћanrovima. Poetiku romana poimamo, pre svega, kao prouиavanje postupaka; naglasak je na pitanju opravdanosti i umetniиke funkcionalnosti primenjenog postupka. Po Borisu Tomaљevskom „Prouиavanje funkcionalnosti knjiћevnog postupka je vodeжe naиelo opљte poetike u razmatranju pojava”.2 Postupak se odraћava na ustrojstvo graрe, odreрuje prirodu romansijerove naracije, strukturu dela, viziju. Niz nauиnika (V. Љklovski, M. Bahtin,

Р. Lukaи, L. Goldman, E. M. Forster, F. Љtancl, V. Kajzer, P. Labok, K. Hamburger, V. But) koji se bave teorijom romana, istiиu znaиaj unutarnje organizacije romana, strukturu. Pojam strukture se ne shvata kao prost zbir romanesknih elemenata, statistiиka oиiglednost; izuzetno je sloћen vid strukturalne koherencije i hijerarhizacije elemenata. Od nivoa estetizacije i sloћenosti postupka zavise priroda i samosvojnost romaneskne strukture. Ukoliko je shvatimo kao totalitet, onda prouиavanje mora da zahvati elemente koji je иine, odnose meрu njima, funkciju manjih celina i vrednost romana kao viљeslojne tvorevine.

U prouиavanje жemo ukljuиiti i љiri knjiћevno-istorijski prostor i usaglasiti ga sa postojeжim poetiиkim iskustvima razliиitih stvaralaca, kao i razlikama ili bliskostima pojedinih romanesknih modela. Prvim momentom dotiиemo evoluciju romana kao ћanra. Ruski formalisti su izgraрivali ideju o evoluciji umetniиkih ћanrova i umetniиkih motiva, zapostavljajuжi spoljaљnje, vanliterarne иinioce (evolucija kao u sebi zatvoren proces); Bahtin problem evolucije poima sinhrono i dijahrono, bez svoрenja na иistu literarnost. Drugim momentom aktualizuje se pitanje tipologije romana, pitanje koje je izazovno ali koje ipak ne razreљava brojne i sloћene probleme, niti, zbog specifiиnosti romana kao ћanra, nudi pouzdano determinisanje njegove protejske suљtine. Izvesne modele romana smo oznaиili, a tokom daljeg ispitivanja, upotpuniжemo osnovnu distinkciju tradicionalni-moderni roman nizom podћanrova. Roman je, neosporno, prijemиiv za spoljne uticaje. On se ne ostvaruje samo u sistemu иisto literarnih vrednosti. Razume se, roman za decu i mlade nema onu љirinu korespondentnosti sa drugim knjiћevnim rodovima i snagu asimilacije saznanja iz druљtvenih nauka (istorija, psihologija, filozofija, sociologija) koju poseduje roman uopљte. Pod uticajem vanknjiћevnih faktora dolazi do dominacije odreрenih tema i sadrћaja; postaje ugroћen estetski znaиaj forme. Jezik romana podreрuje se jeziku ideologije i kao takav ne ostvaruje svoju osnovnu, estetsku funkciju. Naglasiжemo manifestovanje ove pojave u meрuratnom i neposredno u posleratnom srpskom romanu za decu i mlade, ali pristup neжemo svoditi jedino na to, veж жemo ispitivanjem oblikovnih postupaka pokuљati da odredimo karakteristike i funkcionalnost dominantnog postupka, kao i integralne faktore koji omoguжavaju obrazovanje razvojnih tendencija. Pravo na ovo daju nam idejne, sintagmatske i ћanrovske srodnosti romana navedenih perioda. Kritiиari su pisali o pojedinim romanima, labavo ih povezujuжi s opљtim tendencijama u srpskoj, posebno posleratnoj knjiћevnosti za decu. Nema konvergencije ni u metodoloљkim ispoljavanjima.

Nedostaju ozbiljna kompariranja sa istovetnim procesima ili procesima koji prethode u drugim oblastima knjiћevnosti, ispitivanja genetiиkih veza sa pripovednom prozom, izdvajanje odreрenih modela iz opљte romaneskne slike. Ispitivanje ћanrova, kao љto жemo videti, pokazuje velike srodnosti (osobito u okviru romana za mlade) sa

principima i pojavama u romanu uopљte. Sa razvojem, roman za decu i mlade postaje osamostaljena i estetski relevantna umetniиka tvorevina u kojoj se istiиe autorsko naиelo. U romanima se eksponiraju samosvojnost sveta junaka, njihova saznanja, reakcije, stavovi. Oni nisu viљe moralno-didaktiиke storije, veж estetski predmeti, иinjenice ustrojene kreativnom sveљжu estetiиkog subjekta. Snaћno se menja jezik kao estetiиka komponenta romana. Bahtin uzima roman kao najoиigledniji primer prevazilaћenja opљteg jezika. Znaиaj razvoja romana za mlade treba videti i u onome љto spomenuti teoretiиar odreрuje kao odraћavanje mnoљtva jeziиkih interesa, љto razbija monotonost иisto literarnog autorskog glasa putem dijalogizacije i љto ga demokratizuje uvoрenjem predstavnika razliиitih socijalnih, kulturnih i intelektualnih sredina.3 Romaneskni tekstovi se preinaиavaju, doћivljavaju brojne promene kojima utvrрuju svoj estetski i ћanrovski status, zanimljiva su proљirivanja, evolucija jednostavnih oblika ka sloћenim, promena literarnih kodifikacija, formalno-kompozicionih karakteristika. Srpski roman za decu i mlade uslovljen je nizom specifiиnosti koje njegovo konstituisanje i emancipaciju иine neљto drugaиijim od srodnih pojava u drugim, razvijenijim evropskim knjiћevnostima. Osamostaljivanje i ћanrovsko љirenje posebno su izraћeni, za razliku od spomenutih knjiћevnosti, tek u danaљnje vreme. Sliиno je i sa postupkom i tematikom; sporo dolazi i do razvoja priиe. Pripovedaиevi odgovori, u prvim, naivno-diletantskim romanima, uslovljeni su etiиko-didaktiиkim momentima. Obesnaћuje se motivacija; sve je unapred poznato, nema dvosmislenosti, okretanja drugaиijim iskustvima, iznenaрenjima. Neestetizovani junak ima funkciju pouke, pouиnog primera. Potom, dugo su roman determinisali sporedni иinioci: pouиnost, zabavnost, avanturizam, idealizacija i trivijalizacija. Ovi momenti ni danas nisu sasvim eliminisani, niti su doћiveli adekvatnu detronizaciju. Roman je, sem u retkim sluиajevima, najmanje bio estetska иinjenica; u meрuratnom periodu, pored prijemиivosti za leviиarske ideje, kao kombinacija socijalne slike, avanturizma i didaktiиnosti, ispunjavao je obrazovne, emotivne i uopљte иitalaиke zahteve odreрenog tipa recipijenata. U ovim momentima nalaze se neposredni i posredni dokazi za izvoрenje nuћnih teorijskih premisa.

Kao i roman uopљte, koji je osporavanja doћivljavao do duboko u devetnaesti vek, i srpski roman za decu i mlade prate i dan danas osporavanja i potcenjivanja. On deli nezahvalnu sudbinu knjiћevnosti za decu i mlade koja se apriorno prihvata kao primenjena umetnost. Naљe verovanje i shvatanje ove knjiћevnosti nadilazi spomenuti okvir, a naroиito predrasude. Osobeno na planu pripovedne proze i romana. Uzgred жemo podsetiti na neke nepravde koje su romanu nanesene. Romanu je, kao љto je poznato, u prvoj polovini osamnaestog veka meрu knjiћevnim vrstama dato najniћe mesto. I kasnije, kada su objavljeni znaиajni romani (Geteovi, Stendalovi, Floberovi, H. Dћejmsa), nailazimo na negativne sudove o njemu. Tako, Paul Ernst kaћe: „Roman жe uvek ostati poloviиna umetnost, jer mu nedostaje imperativ forme.”4 Presudne promene, kako primeжuje Franc Љtancl, odigravaju se

od sredine XIX veka; on smatra da se „poslednje stoleжe u istoriji knjiћevne kritike s pravom moћe oznaиiti kao epoha poetike i teorije romana”.5 Srpski roman, naћalost, dugo je, sve do druge polovine ovog veka, „zauzimao skromno mesto u hijerarhiji knjiћevnih ћanrova”.6 

2. 

Moguжnosti иitanja i tumaиenja proљirivaжe se i usloћnjavati shodno emancipaciji i estetizaciji romana za decu i mlade. Osnovni tematski problem jesu detinjstvo i mladost. Podastiru se suprotnosti i razlike izmeрu dece i odraslih; konkretna istorija detinjstva i mladosti upotpunjuje se veж spomenutim dodatnim иiniocima. Meрuratni period, iako siromaљan delima za decu i mlade, ipak donosi odreрeno osveћenje, bez obzira љto invenciju sasvim podreрuje stereotipnim obrascima strukture, naglaљavanju i shematizaciji sadrћaja. Do poиetka sedamdesetih godina dominira samopregorni amaterizam, иiji recidivi su prisutni i danas. Povodi za pisanje romana bili su razliиiti, ali malo romana ima trajniju vrednost, knjiћevnu utemeljenost. Posebnu relativnost imaju romani s ratnom tematikom, иije je trajanje uslovljeno (ne)trajnoљжu ideoloљkih sistema i novim istorijskim dogaрajima.

Srpski roman za decu i mlade (kao i hrvatski i slovenaиki) imao je u meрuratnom periodu moguжnost da postane osoben, jedinstven i dominantan ћanr; to se nije dogodilo, jer su se njime autori bavili uzgredno i nenadahnuto. Otkriva se i tada i sada nedostatak realnih ambicija. Sem Nuљiжa, koji se bavio razliиitim ћanrovima, ostali autori su amateri. njihova tehnika je neprikladna, taиnije reиeno oni izbegavaju bilo kakvu ozbiljniju tehniku. Pripovedanje im je neubedljivo, anahrono, suћeno. Opredeljuju se za prikazivanje odreрenih, aktuelnih dogaрaja, fenomena i ideja, zapostavljajuжi ono љto je bitno – jeziиko-narativno uobliиavanje graрe. Ne ovladavљi empirijskom stvarnoљжu, svoje pisanje podreрuju njenoj autentiиnosti. Tako shvaжen sadrћaj nije niљta drugo do iskustvo. Romani postaju ne ono љto treba (fikcija, znaиenjima ambivalentan svet) veж neka vrsta nenadahnute reprodukcije stvarnosti; svode se, dakle, na svoju suprotnost. Slabe su unutarnje spone, mehaniиki su odnosi meрu fragmentima; pripovedaи (posmatraи, zabavljaи, pouиavalac, moralizator) nema ni adekvatnu ni izazovnu perspektivu iz koje moћe da obogaжuje znaиenja i tokove priиe. Estetiиka funkcija romana se i dalje radikalno vulgarizuje i prevodi u didaktiиko-moralistiиku ili zabavnu. Nemoжni ili obuzeti graрom, mada je taиnije reжi idejom, poukom, zabavom, pisci ne shvataju sloћenost romana; za njih je roman narativno zahvalan i prostran oblik, koji oni devalviraju. Zanemarena je i uloga autorske imaginacije koja moћe i treba da transformiљe simbolikom i da otkriva svakodnevna iskustva, siromaљna znaиenjima. Postupci su mahom jednostrani, pa i nesvrsishodni. Takvi postupci podreрeni su amaterskom shvatanju idejnog i emotivno-doћivljajnog plana. Nije neuputno, na ovom mestu, podsetiti da formalisti

istiиu da je estetiиka delatnost upravljena na materijal, kao neљto љto se moћe oblikovati u estetiиki produktivne forme; zato je forma materijala kao takvog estetski vrednosna forma. A Mark Љorer u svom tekstu Tehnika kao otkriжe ukazuje da „tehnika objektivira graрu kojom se umetnost sluћi; otuda samo tehnika i vrednuje tu graрu”.7

Posebna praznina postoji u izuиavanju vidova i poloћaja pripovedaиa. njegova funkcija i znaиaj sa razvojem romana sve viљe rastu. Pripovedaи se ispoljava u razliиitim formama i pripoveda sa razliиitih pozicija, iskustvenih i estetiиkih. Potiskuje se pozicija naivno-melodramskog i prema naraciji i tekstu neodgovornog pripovedaиa i autora. Roman i uopљte knjiћevnost ne trpe pisce koji ne tragaju za novim formama, reљenjima, tehniиkim finesama, umetniиkim preokupacijama. Ni nove teme ni samoljublje pojedinih pisaca ne mogu da obezbede trajnost pojedinih romana. Pozvaжemo se iznova na M. Љorera koji upozorava da „Odlika modernog romansijera – od Dћejmza i Konrada naovamo – nije samo ta da poklanja tako veliku paћnju svom medijumu nego da onda kad mu poklanja najveжu paћnju kroz taj medijum otkriva novu sadrћinu i veжu sadrћinu...”8 Samo pisci koji permanentno dograрuju i usavrљavaju svoj postupak, koji tehniku ne nipodaљtavaju i koji su svesni da se doradama i promiљljanjima moћe osnaћiti tekstovni potencijal mogu menjati forme romana, a sa promenom postupaka neosporno dolazi i do promena sadrћine i uopљte arhitekture romana. Razliиiti su i vidovi pripovedaиevog distanciranja od narativnog materijala, predmeta pripovedanja. Pripovedaи moћe biti sasvim izvan sveta o kome pripoveda, delimiиno prisutan, ili jedan od aktera tog sveta; mogu se praviti i iznijansiranije varijante pripovedaиke funkcije, meрukontekstni odnosi i ispoljavanja. U poиetku, dok su se romani zasnivali na odreрenoj intrigi i ispoljavali shematiиnost i tendencioznost, mogle su da se toleriљu manjkavosti, ali kasnije ne, jer se intenzivira funkcija pripovedaиa; on presudno odreрuje prirodu pripovedanja i priиe, a dolazi i do individualizacije i umnoћavanja pripovedaиkih glasova. njegovo pripovedanje, ukoliko imamo u vidu najnovije srpske romane za decu i mlade, otkriva pripovedaиeve ne samo narativne, veж i intelektualne i moralne moguжnosti. Takav pripovedaи manje je zavisan od neposredne inspiracije i pukog prenoљenja stvarnosnih sadrћaja; on deluje u okviru novih saznanja, deluje u pravcu samoosveљжivanja i provere svojih pripovednih moguжnosti; u tekstu stvara novi poredak, novu hijerarhizaciju stvari; svet postoji onako kako ga on organizuje i artikuliљe, ne svodeжi ga na moralne, ideoloљke i socijalno-kritiиke tonove. Osvetljavanje i razumevanje ovog problema presudno je za razumevanje i tumaиenje osnovnih romanesknih modela. Jer pripovedaи je, ako se posluћimo definicijom koju su dali Klint Bruks i Robert Pen Voren, ona svest kroz koju se „prezentira materijal priиe.” 

3. 

Dugo se kritika knjiћevnosti za decu koristila tradicionalnim i nepotpunim kriterijumima, malo se baveжi samim delima. Izvan njenog interesovanja ostali su problemi materijala i forme; i sadrћaj je prezentovan odvojeno od osnovnih zakonitosti dela kao estetiиkog objekta. Subjektivne interpretacije zasnivale su se na doћivljaju. Najиeљжe se radilo o spoljaљnjem pristupu, koji se bazira na prevaziрenim sredstvima i zastarelom estetiиkom vrednovanju, a u reрim sluиajevima radi se o esejistiиkim pristupima. Veжi deo paћnje interpretatori su posveжivali tematsko-motivskom planu; kritiиki izraz je иesto literarno intoniran, usmeren doћivljajnom aspektu; takav kritiиki izraz, koji interpretaciju najиeљжe svodi na impresiju ili socijalni smisao knjiћevnosti, zanemaruje strukturu romana; kritiиari takve provenijencije udaljavaju se od osnovnih, imanentnih vrednosti romana i od intencija moderne teorije romana – ispitivanje naиina pripovedanja, principa prikazivanja slike sveta, oblikovanja junaka, specifiиnosti kompozicionih naиela. Koriљжene su u kritiиkoj literaturi i ustaljene tipoloљke determinante. Sporo je menjana, sporo sintetizovana i osavremenjivana kritiиka aparatura. „Dok su pisci nekako bojaћljivo traћili prostor pod suncem i pravo na ћivot”, kako dobro zapaћa Muris Idrizoviж, jedan od najboljih poznavalaca knjiћevnosti za decu na ovim prostorima, „kritika je, polazeжi od mladosti ove knjiћevnosti, bila pokroviteljski raspoloћena i distancirana od njene poetike”9. On, takoрe, ukazuje da se ova knjiћevnost razvija u odsustvu kritike i kritiиara. A kada se piљe o knjiћevnosti za decu, zanemaruju se njene posebnosti ili se manifestuje osporavanje vrednosti knjiћevnosti za decu. Jedan od njenih najagilnijih pratilaca, Sima Cuciж, zadrћao je i u posleratnim svojim tumaиenjima knjiћevnosti za decu znaиaj didaktiиkog i socijalnog aspekta. On nema izgraрenu poetiиku osnovu. Bliske su mu tradicionalne romaneskne forme. Prateжa kritiиka misao neжe se mnogo izmeniti ni posle sukoba realista i modernista. njeni najveжi uspesi biжe dobijanje bitke za priznavanje knjiћevnosti za decu i mlade, afirmacija stvaralaca i dela iz ove oblasti i utvrрivanje osnovnih poetiиkih zakonitosti. U tom smislu, znaиajan je doprinos Slobodana Ћ. Markoviжa, koji je mnogo uиinio da ovu knjiћevnost popularizuje i sistematiљe njene osnovne tokove i vrednosti. Podstakao je niz mladih kritiиara da se bave prouиavanjem i daljom dogradnjom metodologije. Milan Praћiж je bio jedan od njih. Umesto takozvanog izvornog doћivljaja detinjstva, koji infantilizuje kritiku marginalnim i spoljaљnjim zahvatom dela i koji joj uskraжuje analitiиnost i kritiиnost, on se okreжe ozbiljnom kritiиko-teorijskom tumaиenju knjiћevnosti za decu (knjiga Igra kao sloboda). Ozbiljnu sistematizaciju i pouzdano tumaиenje ostvario je Novo Vukoviж u svojim radovima i knjizi Uvod u knjiћevnost za djecu i omladinu (1980). Pojedine romane i pojave u knjiћevnosti za decu i mlade ozbiljno i pouzdano tumaиio je Branko Stojanoviж. Do sada najcelovitiji poetiиki pristup savremenom jugoslovenskom romanu, bez obzira na ograniиenja koja nameжe uvedeni dopunski didaktiиki aspekt, predstavlja studija Zorice Turjaиanin Roman za

djecu (1978). Ona je najpre ukazala na poиetke savremenog jugoslovenskog romana za decu, a potom je utvrdila definiciju savremenog romana na srpskohrvatskom jeziиkom prostoru. njena definicija savremenog romana za decu kao zbira „relativno heterogenih fenomena povezanih zajedniиkom teћnjom da se pribliћe intimi i ћivotu savremenog djeteta” i teza o savremenosti romana, koja se ne moћe svesti samo na formalni niti sadrћajni kvalitet, veж da je to „svojevrsna sinteza tematsko-idejnih i literarno-estetskih dosega i domaљaja ove knjiћevne vrste u prostorima ovovremenih znaиenja i zraиenja”, omoguжavaju dalja otiskivanja u istraћivanjima i tumaиenjima fenomena kojim se bavimo.

Srpski roman za decu i mlade ispitivaжemo viљestrano: od perifernih do danaљnjih, prelomnih ostvarenja. Ukazaжemo na faktore (stvaranje osnova za razvoj љkolskog ћivota, obrazovanja; znaиaj љkolske lektire i uopљte knjiћevnosti za obrazovanje dece i omladine, uticaj razvijenijih kultura i knjiћevnosti, prevodi, prvi listovi i periodikumi) koji su omoguжili pojavu knjiћevnosti za decu, a unutar njenog prostora i pojavu romana za decu i mlade. U analizi жemo zahvatiti probleme tipologije, oblikovne иinioce i vidove slike prikazanog sveta. Prouиavanje romana treba da ima celovitost, ali ne na љtetu selektivnosti; ono treba da istraћi i teorijski obrazloћi opљte vrednosne tendencije, etape, zakonitosti razvoja, s jedne, i promisli pojedinaиna dela iznutra, dubinski (slojeve, funkcionalnost jeziиke graрe, semantiиka polja, konstitutivno-strukturne segmente), sa druge strane. Ozbiljno, kritiиko иitanje je svojevrsna hermeneutiиka dijagnostika, koja moћe da se obrazuje u љirokom rasponu od suptilnih opservacija do temeljno zasnovane teorije tumaиenja romana za decu i mlade. Poљto teћimo zasnivanju poetike onog ћanra, oprezno жemo se sluћiti elementima opљte hermeneutiиke teorije; nadgraрivaжemo ih, mestimiиno preinaиavati, ali ih neжemo zanemarivati, posebno kada govorimo o prirodi i izmenljivosti istorijskog konteksta.

Do Drugog svetskog rata ne moћe se govoriti o kontinuiranom razvoju romana za decu i mlade. Neжemo pogreљiti ako kaћemo da u ovom periodu imamo samo jedan (Hajduci Branislava Nuљiжa) vredan roman za decu, nekoliko popularnih romana za mlade i romane (npr. Crni dani Mihaila Sretenoviжa, Srpska trilogija Stevana Jakovljeviжa) koji nisu pisani za mlade, ali su za kratko vreme postali njihova literatura. Spomenuti Nuљiжev roman oznaиava poиetak savremenog srpskog romana za decu i mlade. Rezultira iz odreрene autorske svesti o potrebi i u pogledu pripovedaиke artikulacije donosi osveћenja; humorom obogaжuje sliku detinjstva i kritici zabluda i iluzija donosi dodatna znaиenja i preokrete. Roman je doћiveo i snaћnu recepciju. Roman kao ћanr nije stabilizovan; njegova struktura je neutemeljena, postoji i dalje kao neka vrsta proљirene pripovedne strukture. Romani su verbalni vid aktualizacije socijalnih, didaktiиkih i moralnih problema. U srpskom romanu za decu i mlade javljaju se u ovom periodu popularni romani; susreжemo se i

sa prvim romanom fantastiиne provenijencije.10 Oskudna produkcija se delilimiиno upotpunjuje romanima koji tek u sadaљnjem trenutku odgovaraju horizontu oиekivanja mladih, ali nisu ni danas posebno recepcijski aktuelni. Isto tako, teљko je raspravljati o genetiиkim vezama romana za mlade u periodu izmeрu dva rata, jer romani koje danas prihvatamo kao romane za mlade nisu pisani za njih niti su izvrљili odreрen uticaj na ovom planu. Meрutim, oni se, pri uspostavljanju i definisanju meрuratnog hronoloљkog okvira, moraju imati u vidu i prema njima valja utvrрivati stilske i gnoseoloљke konstante romana ovog perioda. 

5. 

U velikom broju prvih poslertnih romana ispoljavaju se prevaziрena poetiиka obeleћja i spoljaљnji, negativni uticaji. Poetiиki uticaji seћu od Marka Tvena do Kestnera, s jedne, i Lovraka, Seliљkara i Nuљiжa, sa druge strane. Dominira panoramsko prezentovanje dogaрaja, uz povremeno koriљжenje sceniиnih efekata, kada se pripovedaи zaustavlja i pribliћava junacima, prelazeжi s dogaрajnog na unutarnje; u dobro osmiљljenim i osamostaljenim scenama vrљi se karakterizacija pojedinih likova. Znaиajnu ulogu u sceni igra dijalog.

U romanima ove provenijencije, osim u trilogijama, daje se kraжi vremenski insert. Saopљtavaju se glavni dogaрaji, pruћaju osnovne informacije o ambijentu i junacima. Postoji jedinstvo vremena koje omoguжava sukcesivno odvijanje dogaрaja i njihov kontinuitet. Motivi, kao osnovne jedinice, usaglaљeni su jednostavnom, pa i pojednostranjenom poimanju zbivanja. Odreрenu privlaиnost donose obrti, iznenaрenja. Ipak, motivske promene pokazuju se nedovoljne za kvalitativne pomake. Umesto da bude nekodifikovan, roman postaje potиinjen, kanonizovan ћanr; time gubi svojstva specifiиne umetniиke forme. Zakoni romana su zakoni fikcije. U romanima s ratnom tematikom oni su zanemareni. njihova struktura ostaje nepreinaиena; oni ne pruћaju zanimljive varijante forme. Kao љto smo veж rekli, prevagu ima opis nad naracijom; opis je statiиki tekst kojim se determiniљu ambijent i likovi. Sagledavanje stvarnosti iz pozicije sveprisustva ima manju raљиlanjenost dogaрaja, љto, ipak, ne iskljuиuje odreрenu dozu specifiиnosti, individualnosti. 

1) Po mnogima najznaиajniji srpski nauиnik u dvadesetom veku, akademik i dugogodiљnji predsednik SANU, kao i poиasni иlan nekoliko univerziteta u Evropi, Milutin Milankoviж (1879–1958), po profesiji bio je graрevinski inћenjer, astronom, matematiиar, geofiziиar, ali iznad svega utemeljivaи moderne klimatologije, „otac paleoklimatologije”, nebeske mehanike, tvorac иuvenog Kanona osunиavanja Zemlje, nauиni genije иije su delo svetski nauиnici tek multidisciplinarnim istraћivanjem uspeli da potvrde skoro pola veka posle njegovog stvaranja. Milankoviж je i reformator Julijanskog kalendara koji je prihvaжen na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine, no ovaj astronomski najtaиniji kalendar do danas nije u upotrebi. Ovo je samo deo zaista dugog spiska njegovih nauиnih dostignuжa. Koliko je Milankoviжevo nauиno delo danas znaиajno svedoиi, izmeрu ostalog, medalja Evropskog geofiziиkog druљtva sa Milankoviжevim imenom koja se dodeljuje od 1993. godine. Takoрe, njegovim imenom su nazvani krater na Mesecu i jedan krater na Marsu, a potom i jedno nebesko telo (treba

spomenuti da ovakvu poиast od naљih sunarodnika imaju joљ jedino Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, иijim imenima su nazvani krateri na Mesecu).2) Dr Vlado Miliжeviж, Milutin Milankoviж – 120 godina od roрenja i 90 godina od dolaska na Beogradski univerzitet, geoins@Eunet.yu, yuam@iname.com. 10) Isto, str. 202.