Hram Svetog Save

Crkva kao simbol srpskog mnogovekovnog identiteta1

Autor: Nikola Đorđević

SADRŽAJ:

1 Tekst je u manjoj meri korigovana verzija diplomskog rada, pod mentorstvom prof. Đokice Jovanovića i odbranjen maja

2014.godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu na odseku za Sociologiju, pred komisijom koju su još sačinjavali prof.

Nada Sekulić i Milan Vukomanović.

UVOD..................................................................................................................................4

Cilj istraživanja................................................................................................................6

Metod...............................................................................................................................8

TEORIJSKI OKVIR..........................................................................................................11

Simbol............................................................................................................................11

Javnost...........................................................................................................................12

Identitet..........................................................................................................................13

Nacija.............................................................................................................................15

Nacionalizam.................................................................................................................17

ISTORIJSKI KONTEKST................................................................................................18

SVETI SAVA....................................................................................................................23

Mit..................................................................................................................................25

ISTORIJA GRADNJE HRAMA.......................................................................................31

ANALIZA..........................................................................................................................44

ZLATNO DOBA.......................................................................................................47

PAD NACIJE............................................................................................................51

MIT O OBNOVI........................................................................................................56

Saborni hram..............................................................................................................58

PREDSEDNICI.........................................................................................................62

ZAKLJUČAK....................................................................................................................69

DODATAK……………………………………………………………………….....69

LITERATURA..................................................................................................................73

PREDMET ANALIZE......................................................................................................77

2

“Šartr2 je napravljen od kamena i stakla. Ali on nije samo kamen i staklo; on je katedrala, a nije ni

samo katedrala već određena katedrala koju su u određeno vreme sazidali neki članovi određenog

društva. Da bismo shvatili šta Šartr znači, da bismo osetili šta je on u stvari, nije dovoljno samo

poznavati generičke osobine kamena i stakla, niti ono što je zajedničko svim katedralama. Moramo

takođe razumeti – a, po mom mišljenju, to je najvažnije – specifične pojmove o odnosu između Boga,

čoveka i arhitekture, koje Šartr, pošto su oni upravljali njegovom izgradnjom, onda otelovljuje. Isto je

tako i sa ljudima, svi su oni, do poslednjeg: kulturni artefakti”.3

Kliford Gerc

UVOD

2 Dostupno na: http://www.cathedrale-chartres.org/3 Gerc, Klifordm, Tumačenje kultura I, Biblioteka xx vek, Beograd, 71.str.

3

Hram Svetog Save na Vrčaru u Beogradu je „organski deo savremene živopisne siluete Beograda“.4

Po veličini je u prvih deset hrišćanskih crkava u svetu, a pored hrama Hrista Spasitelja u Moskvi i

crkve Isakijevski sabor u Petrogradu, spada među najveće pravoslavne crkve.5

Po mišljenju Bojana Aleksova (Bojan Aleksov), Hram Svetog Save (u daljem tekstu Hram) treba

razumeti kao nacionalni spomenik iz nekoliko razloga. Najpre, podizanje spomenika je bilo inicirano

devetnaestovekovnim trendom odavanja počasti ličnostima (ili događajima) koje su odigrale važnu

ulogu u nacionalnoj istoriji. Kroz istoriju, Hram je tako i tretiran, kao nacionalni spomenik. Zatim,

nacionalni protagonisti su kao osnovni motiv izgradnje Hrama koristili versku simboliku, s obzirom da

je pre „buđenja“ nacionalne svesti, upravo religija bila dominantan kulturni sistem i zato je imala jaku

integrativnu funkciju koja je bila neophodna nacionalizmu. Potom, u gradnji su učestvovali pojedinci i

institucije za koje je izgradnja bila pitanje modernog sekularnog nacionalizma, čemu svedoče i

nacionalni obredi kojima je Hram bio pozornica (Aleksov 2003:48).

Glavana tema ovog rada biće tekstovi koji su u javnosti pratili izgradnju Hrama, od 2001. do 2013.

godine. Analizom tih tekstova došli bismo do odnosa koji su promoteri gradnje Hrama imali prema

njemu. Taj odnos, razumevamo kao paradigmu jednog šireg procesa pseudotradicionalizacije društva u

službi ideologije nacionalizma, koji se nakon raspada SFRJ i stvaranja nacionalnih država, nameće kao

dominantan legitimacijski okvir.

Pseudotradicionalizam je „tradicija kojom se manipuliše“ (Balandije 1997: 229) gde se, po

mišljenju Đokice Jovanovića, zapravo „pohvalom tradiciji upućuje pohvala zbirci patrijarhalnih,

autoritarnih, konzervativnih (konzervirajućih) vrednosti i načela na kojima treba da počiva zajednica.

Radi se o ovekovečenju autoriteta naciona (moj kurziv) i njegovih ’zastupnika’ i ’branioca’ “

(Jovanović 2012: 333). Tradicija je zahvalna za manipulisanje, zato što njena retorika i „tradicionalni

4 Sajt Turističke organizacije Srbije, Dostupno na:http://www.srbija.travel/kultura/sakralni-objekti/pravoslavne-crkve-xx-vek/hram-svetog-save-beograd/ (pristupljeno 8.15.2013.)Zanimljivo je kada na Google images otkucate “organski deo Beograda”, od prvih 30 predloga, na 18 je slika Hrama, na jednoj slika Sv. Save, a 9 se tiču, pijace i hrane.5 „Dužina ose istok-zapad je 91 metar, a ose sever-jug je 81 metar. Unutrašnja visina Hrama od poda vrha do kupole je 65 m, a vidljiva (spoljna) visina Hrama sa krstom je 79 m. Ima površinu od 3.500 kvadratnih metara u prizemlju i 15.000 m² na tri galerije na prvom nivou. Na drugom nivou nalazi se galerija sa vidikovcem od 120 m². Ispod poda hrama nalazi se riznica i kripta Svetog Save, kao i grobna crkva Svetog kneza Lazara, ukupne površine oko 1.800 m². Kupole Hrama ukrašava 18 pozlaćenih krstova - glavni krst je visok 10 metara (vidljivi deo krsta) - i 49 zvona - 4 klateća i 45 „svirajućih“ (karilon). Najveće zvono teško je 6.128 kg, a najlakše ima 11 kilograma, dok karilon teži oko 19.000 kg. Ukupna težina svih 49 zvona dostiže 23.755 kilograma. Najveće zvono je prečnika 204 cm, a najmanje 20 cm. Crkva može da primi 10.000 vernika, a na zapadnu horsku galeriju može da stane 800 horista.“ Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Izgradnja/Arhitektura.htm (pristupljeno 8.8.2013.)Preostali deo posla, do završetka Hrama, su i najskuplji radovi u unutrašnjosti Hrama, tačnije podovi, zidovi i radovi na oslikavanju.

4

simboli imaju presudni značaj za pitanja individualnog i kolektivnog identiteta“ (Naumović 2009: 21).

U tom smislu ona poseduje izuzetan simboličkiki potencijal, konkretno „stvarajući simboličku vezu

između a) političkog aktera, b) prošlosti grupe koja se po pravilu zamišlja kao ’sveta’ i ’slavna’ i c)

osećaja identiteta grupe“ (Naumović 2009:14). Za razumevanje tradicije o kojoj je reč važna je ideja

kontinuiteta, koju nacionalizam artikuliše tako što “polazi od socijalne ontologije po kojoj se ‘realizam

grupe’(nacije) retrospektivno projektuje u davnu prošlost” (Subotić 2004:182). Praktično bi to značilo

selekciju tradicije po kriterijumu ideološke podobnosti i proglašavanje određenih ličnosti, događaja,

epoha autentičnim-esencijalnim ili tuđim-spoljnim. Npr. “zagovornici teze o germanskom kontinuitetu

posmatrali su čitav srednji vek u ključu germanskog paganstva; hrišćanstvo je za njih bilo tek pitanje

spoljnog prilagođavanja”(Bauzinger 2002:84). U slučaju predmeta ovog rada, ovekovečuje se

hrišćanska tradicija, dok se njeni paganski i sekularni (socijalistički) elementi markiraju kao strani i

neautentični. Radi se o zahvatu koji konstruiše „nit“ satkanu od anahronizama koja se pruža od

ideološki određene tačke u prošlosti do danas. Upravo takva (pseudo)tradicija služi kao nosilac

kontinuiteta i identiteta nacije.

Iako se u ovom radu bavimo jednim sakralnim objektom, dakle materijalnim delom te tradicije,

predmet analize biće nematerijalan deo te građevine, dakle, narativi koji su pratili njenu izgradnju i

koji, u određenom socijalno-istorijskom kontekstu, postaju neizostavan deo njenog tumačenja i time nje

same. Što ne znači da time iz fokusa gubimo njenu materijalnu dimenziju, već se samo radi o pristupu

kroz koji ćemo pokušati da obuhvatimo oba aspekta.

Ivan Čolović smatra da je od Slobodana Miloševića do danas, nezaobilazna priča srpskih političara,

priča o nacionalnom identitetu, i kako ta tema nikada nije izgubila na aktuelnosti. „Oni (političari-moje

dodavanje) daju prioritet odbrani nacionalnog identiteta koji je navodno ugrožen, kome preti da

nestane, koji će neko nama oteti ili ukrasti (...) šire strah da ćemo izgubiti identitet, ali istovremeno

obećavaju da to nikako neće oni dozvoliti“.6 Izdvaja napore Zorana Đinđića da nešto na tom planu

promeni, i pokuša sa jednom “politikom koja nije redukovana na stalnom ponavljanju priče o

identitetu“.7 Ova analiza bi trebala da pokaže, da ni Đinđić nije bio imun na priče o identitetu, barem

onoliko koliko se da osvetliti iz perspektive problema kojim se bavimo, a to je njegov angažman oko

reosnivanja Društva za podizanje Hrama Svetog Save i aktivnog učestvovanja u njegovom radu.

Zanimljivo bi bilo staviti u odnos taj njegov angažman i načelnu politiku „modernizacije“ Srbije. Na

ovom mestu, bez ambicije da damo konačan odgovor o Đinđićevim modernizatorskim aspiracijama i

6 Čolović Ivan, Đinđić je pozvao nebeske Srbe da ateriraju, intervju za Radio slobodna Evropa, dostupno na: http://www.slobodnaevropa.org/content/intervju-ivan-colovic-đinđic-je-pozvao-nebeske-srbe-da-ateriraju/25036426.html7 Isto.

5

potencijalima, vodeći se samo gore pomenutim mišljenjem Čolovića, iznećemo dva tumačenja. Sa

jedne strane, Đinđićeva politička pragmatičnost i odnosi sa uticajnim društveno-političkim faktorom

(poštovanje političke pogodbe)8, u tom slučaju bi Hram bio samo deo „paketa“ ustupaka. S druge

strane, može se tumačiti i kao indikator velike simboličke moći samog Hrama koje ni Đinđić nije želeo

da se odrekne, bez obzira na konotacije koje su mu mogle biti pripisane. Naravno, ova dva tumačenja

se ne isključuju, šta više, mislim da se dopunjuju, ali ono što smo ovim želeli da istaknemo je

simbolički kapacitet Hrama, na kojem će se tokom rada insistirati i na kom je i zasnovana teza.

Cilj istraživanja

Pitanje kojim ćemo se voditi tokom rada tiče se razloga: Kome i zbog čega se gradi Hram? Kome?

U smislu kolektivnog identiteta i toga kako ga njegovi promoteri vide. Zbog čega? U smislu kojih to

tačno potreba i kako ih njegovi promoteri vide. Teza koja se brani u ovom radu je da je izgradnja

Hrama direktno u službi nacionalističke ideologije, konkretno na zadatku dokazivanja srpskog

mnogovekovnog identiteta, onako kako je određen u nacionalističkom diskursu. Iako crkva, Hram se

vidi i kao simbol nacionalnog identiteta, a narativi koji su pratili njegovu gradnju, u ovom radu se vide

kao ključni faktor tog semiološkog prestrojavanja.

Naime, Hram nam priča tri priče, koje Slobodan Naumović9, vidi kao tri „ključne ideje koje su

ispunile sadržajem savremene srpske neotradicionalističke govore i tekstove“ (Naumović 2009: 157-

158) Zlatno doba, Pad i Obnova nacije. Pod “neotradicionalisičkim govorima” Naumović

podrazumeva koncept koji je početkom 80-tih razvijan u određenim intelektualnim krugovima u Srbiji.

Zasnovan je na tezi “da su Srbi zbog odricanja od svojih ključnih kulturnih tradicija za vreme

komunističke vladavine počeli da gube svoj nacionalni identitet, da su postali nesvesni svojih stvarnih

političkih i nacionalnih interesa i nesposobni da ih brane (…)”(Naumović 2009: 158). Problem bi se,

po neotradicionalističkoj koncepciji, rešio vraćanjem “svojim istinskim” verskim i kulturnim

tradicijama. Gorepomenuti model tako treba čitati upravo u odnosu na poželjnu (“istinsku”) tradiciju.

8 Hram tumačim kao deo paketa, kao što se i uvođenje veronauke u osnovne škole, može tumačiti u tom ključu. Na tu temu, veronauke, Milan Vukomanović iznosi mišljenje tadašnjeg potpretsednik vlade Čedomira Jovanovića, koji je kasnije izjavio “da je ta odluka bila pragmatična i da je proizišla iz nastojanja da interesi SPC, nakon izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, budu zadovoljeni” (Vukomanović 2008:93).9 Inspirisan idejom Entoni Smita (Anthony Smith), iznetoj u: Smit, Entoni (1999), „Zlatno doba“ i nacionalni preporod, Beograd, u: REČ, 93-110.str.Dostupno na: http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec/56/93.pdfO kojoj će biti reči u poglavlju Teorijski okvir.

6

Zlatno doba kao nastanak i procvat te tradicije; Pad kao propast i zaboravljanje; Obnova kao vraćanje

toj tradiciji.

Taj model u ovom radu preuzimamo i mi (u tom smislu bi Hram bio paradigmatičan), a na ovom

mestu, samo navodimo narative koje ćemo kasnije u analizi detaljno pretresti:

-„Mit o nacionalnom zlatnom dobu“- Posvećen je Svetom Savi iz zahvalnosti prema njegovom delu, a

kroz njega tu je i da podseti na vladarsku lozu Nemanjića i veličinu srednjovekovne srpske države

-„Mit o istorijskom padu nacije“– Mesto na kom je sagrađen (na kojem su spaljenje mošti Svetog Save)

i istorija gradnje (imajući u vidu da nije građen za vreme socijalizma) su centralne teme na kojima je

izrađen ovaj politički mit

-„Mit o nacionalnoj obnovi“– Gradnjom Hrama gradi se nacija-država i sve što se radi na obnovi

nacije-države treba da se, kao u ogledalu, vidi na Hramu

Tako ću doći do odgovora na osnovno pitanje ovog rada: Kome i zbog čega se gradi Hram? Dakle,

logika rada je sledeća: 1)Hram spominje Zlatno doba, Pad i Obnovu nacije 2) kao takav, on se gradi

srpskoj naciji radi njene izgradnje, kroz sećanje o njoj 3) zato je on nacionalni spomenik. Hans

Polsander (Pohlsander A. Hans) nacionalni spomenik definiše kao spomenik u čast vođi ili heroju

nacije, spomenik koji čuva sećanje na velike događaje u istoriji nacije ili koji izražava ideale nacije

(Pohlsander 2008:23). Dakle, nacionalni spomenik mora čuvati sećanje na značajnu ličnost, događaj i

ideale nacije. Po tim kriterijumima: Hram se gradi nekom ko se smatra za duhovnog vođu nacije, ocem,

pa u krajnoj liniji i herojem, jer učinio je velika dela za naciju; čuva sećanja na velike događaje u

istoriji nacije, pre svih, sagrađen je na mestu na kojem su spaljene mošti njenog sveca, što se vidi i kao

simbol njegovog „stradanja“ ali i istorijskog Pada nacije i borbe za njenu Obnovu; Sama priroda

spomenika, jer dakle reč je o crkvi, sakralnom objektu, govori nešto o idealima te nacije.

Prema Polsanderu, građevina može biti nacionalni spomenik čak i ako nije planirana kao nacionalni

spomenik, dakle može vremenom biti prihvaćena kao takva i postati nacionalni spomenik (Pohlsander

2008:23). S obzirom da je u slučaju Hrama reč o crkvi, dakle nečemu što već ima svoj set značenja kao

sakralni objekat i mesto okupljanja vernika određene religije, smatram da je upravo naracija koja se

ispredala oko njega, imala presudan uticaj u konstituisanju njegovog viđenja kao nacionalnog

spomenika. To ipak ne znači i da je Hram tek vremenom postao nacionalni spomenik, odnosno da

7

najpre kao takav nije bio i zamišljen. Naprotiv, naracija je od samog početka (planiranja) njegove

gradnje, imala konstitutivnu ulogu u tom procesu. Ona je od samog početka tekla paralelno sa

gradnjom i bila tu kad god se nanovo počinjalo sa njom, kao glavni pokretački motiv, kao gradivni

element, kao neko ko daje odgovor na pitanje: kome i zbog čega se gradi? Posebno poglavlavlje biće

posvećeno istoriji gradnje Hrama, koje bi trebalo da potvrdi hipotezu o tome da je Hram još od samog

idejnog projekta bio zamišljen kao nacionalni spomenik. Takođe, u tom poglavlju ćemo pokušati,

pozivajući se na istorijsko-politički kontekst, odrediti mesto Hrama u dominantnim ideološkim

matricama koje su se smenjivale tokom procesa njegove gradnje.

Metod

Metod kojim se služimo je analiza diskursa, a analiziraće se tekstovi koji su u javnosti pratili

izgradnju Hrama, od 2001. do 2013. godine. Pod tekstovima koji su pratili izgradnju podrazumevam:

dokumente, novinske članke, knjige i video zapise koji se direktno tiču promocije izvođenja radova i

prikupljanja sredstava za dalju gradnju. U centru pažnje istraživanja biće autori od izvesnog autoriteta,

bilo kao samostalne ličnosti ili kao predstavnici institucija, među koje spadaju političari, pisci, visoki

sveštenici SPC, sportisti, umetnici, koji svojim primerom imaju značajnog uticaja na oblikovanje

javnog diskursa o određenoj temi.

Analizu diskursa kao istraživačku metodu, teško je objasniti jednom definicijom, i ona se može

razumeti na mnogo načina. Može se reći da je diskurzivna analiza dekonstrukcija ili interpretacija

problema ili teksta koja treba da otkrije njegove skrivene motivacije. Ali najpre treba reći nešto o

teorijskim pretpostavkama koji su u osnovi ovog istraživačkog pristupa, koje su od značaja za sam

predmet našeg istraživanja.

Postmodernistički pristup ustaje protiv tradicionalnog (pozitivizma i empirizma)

shvatanja naučne objektivnosti u kojem postoji jasna razlika između istraživača i

predmeta njegovog istraživanja, te se neki problem može istražiti i definisati

potpuno nezavisno od uticaja samog istraživača na problem. Realnost postoji nezavisno

od uma posmatrača, a naučne kategorije su tu da objektivno i neutralno predstave taj svet. Tako

shvaćena objektivnost smatra se iluzijom, iz razloga što je svako suočavanje sa svetom

uslovljeno jednom perspektivom, pa tako i pitanja koja postavljamo sebi u vezi sa tim svetom, naše

teorije i hipoteze, i same moraju proizilaziti iz lične prespektive, bilo da zadovoljavaju kriterijume

naučnosti ili ne. Ne radi se o omalovažavanju nauke, već o preispitivanju postulata koji su dugo i

8

neupitno važili u njoj. “Samo kategorizovanje ne predstavlja deskripciju imanentnih svojstava sveta,

već sredstvo njihovog diskurzivnog uobličavanja” (Stojnov 2011: 104). U najkraćem, ovaj

pristup smatra da:

1) znanje nije pouzdano, što podrazumeva kritički odnos prema tvrdnji da naša

opažanja sveta pouzdano otkrivaju njegovu prirodu;

2)znanje je istorijski i kulturno uslovljeno, načini razumevanja sveta su tesno

povezani sa društvenim kontekstom;

3) slika sveta se konstruiše kroz društvenu interakciju, koja je osnov znanja, čime

se pomera težište “istine” sa objektivnog opažanja;

4)znanje i društveno delovanje su neraskidivo povezani i uslovljeni;(Ver 2001: 33-

35)

U tom smislu, pojam diskursa se odnosi na skup značenja, metafora, predstava, slika, priča, iskaza

koji proizvode određenu verziju stvarnosti (Ver 2001:83). Ne postoji „čista“ percepcija, već

je ona uvek posredovana njenim „reprezentacijama“. „Reprezentacije su stvari i

fenomeni u onom obliku u kom nam se predstavljaju, dakle ne stvari same po

sebi, već stvari filtrirane između nas i sveta: jezik, kategorije, itd.” (Nojman

2009:42). Analizirati diskurs, je „analizirati značenje kao deo socijalnog unutar

kojeg se to značenje stvara“ (Nojman 2009:47). To je interpretacija teksta,

odnosno značenja koja ga čine. Konkretno, to ne znači da Hram fizički ne postoji

bez teksta, već da se on mora tumačiti u “svojoj socijalnoj, značenjem ispunjenoj,

manifestaciji” (Nojman 2009:47). Dakle, ako je spoznaja posredovana

reprezentacijom, iz toga sledi da je u određenom društvenom kontekstu, taj tekst

konstitutivni deo njega samog.10 Tako jedno delo arhitekture, kao što je crkva,

razumevamo preko narativa koji su učitavani u nju i koji nam u tom smislu govore

šta vidimo.

U ovom radu predmet analize biće jezik, kao reprezentujuća karika, koji nikada nije „nedužni“

prenosnik poruke, već uvek i čini ono o čemu govori. Značenje označitelja (kao što su npr. reči) se

neprekidno menja, zavisno od konteksta i nikada nije konačno. Reči mogu značiti različite stvari u

različitim prilikama, u zavisnosti od toga ko, kako i kada ih upotrebljava. Tako u rečenici značenje

10 „Značenje je sadržaj predmeta koji je ovisan o odnos (moj kurziv) organizma ili skupine organizama spram njega“. George Herbert Mead, Um, Osoba i Društvo, Hrvatsko sociološkok društvo, Zagreb, 2013. 78.str.

9

jedne reči može biti određeno retrospektivno, jer joj tek reči koje dolaze posle nje, stavljajući je u

kontekst, daju značenje. Takođe i „svaki jezički izraz sa sobom nosi prtljag iz raznih odnosa sa drugim

jezičkim izrazima“ (Nojman 2009:50). Pa tako metafore, nemaju uvek samo eksplanatorni već i

mitski potencijal, koje npr. jednu građevinu dovode u vezu sa građevinama iz Bibliskih priča, i time

povlače za sobom jedan korpus značenja koji otvaraju jednu potpuno novu dimenziju viđenja stvari o

kojoj je reč.

Tako su i posmatrači Hrama naučeni kako da ga vide, a diskurs koji prati

njegovu izgradnju, u ovom smislu, jednako čini Hram kao što ga čine i njegovi

materijalni delovi. Hram se gradi kao crkva, sakralni objekat, ali diskurs koji prati njegovu

dugogodišnju gradnju uči nas, da na njega gledamo kao na nacionalni spomenik, što ne znači da on

time gubi elemente sakralnog, već da dobija jednu novu dimenziju, o kojoj će biti više reči u daljem

radu. Dakle, bavimo se onim što se učitava u Hram, a toj ideji potpuno pristaju Ničeove reči, da „sve

ono što se o nečemu kaže, raste iz generacije u generaciju samo zato što ljudi u to veruju dok ono

postepeno ne uraste u stvar i na kraju postane samo telo stvari“ (Nojman 2009:49).

U istraživanju ću imati u vidu Ivana Čolovića i njegov pristup analizi karaktera „priče“ o naciji.

„Kad se pojavi obilje književnih ukrasa, kad počnu da se gomilaju književni citati, to nikako ne znači

da se govornik udaljava od ozbiljnih stvari, (...) takav politički govor je siguran znak da govornik tretira

neko izuzetno važno nacionalno pitanje i da samom pripovednom formom svog izaganja želi da istakne

tu važnost“ (Čolović 2000: 12). U radu ću tako, sve poetske i prozne figure promotera, tretirari kao

jednako relevantne za strukturu diskursa.

Ponoviću još jednom, da ne svodim ceo svet na priču, i ne mislim da priče pomeraju stvari, niti čine

da one niknu ili se preobraze od priče same, „ali priča utiče na delanje, jer je delanje, ako je ljudsko,

vazda posredovano značenjem, čije je rodno mesto diskurs“ (Spasić 2013:170), te zato predmet ovog

rada je analiza diskursa kao pokušaj prikaza jednog aspekta gradnje Hrama, koji bi odgovorio na

pitanje legitimiteta: Kome i zbog čega se on gradi?

10

TEORIJSKI OKVIR

Hram posmatramo kao simbol nacionalnog identiteta, koji je kao takav konstituisan u javnosti. U

ovom poglavlju ćemo detaljnije definisati pojmove koje smatramo relevantnim za predmet ovog rada,

odnosno perspektivu iz koje se on obrađuje.

Simbol

Simbol (gr. symbolon) „je znak ili predmet kome je arbitrarno pridato neko značenje ili vrednost, i

čijim prikazivanjem ili pojavljivalnjem mogu da se prizovu širi značenjski sklopovi ili utiče na

ponašanje onih koji su upoznati sa njegovim značenjem“ (Naumović 2009:104). Dakle, njegovo

značenje je arbitrarno, što ću pojasniti pomoću distinkcije između prirodnih i konvencionalnih znakova.

Signal podrazumeva nužnu, prirodnu vezu označenog i označitelja, kao što je dim signal za vatru. Kod

simbola, s druge strane, „veza između samog znaka i onoga što je njime označeno nije tako

neposredna, automatska, prirodna – nije dakle nužna (kao signal), već je stvar dogovora, konvencije, i

otuda proizvoljna“.11 Dakle, ako se do simbola dolazi „dogovorom“, to implicira delatnost društvenih

aktera koji rade na njegovom uspostavljanju. U ovom radu ću se upravo baviti time, tom

konstrukcijom, tom narativnom mrežom ispletenom oko jedne crkve, koja time ne gubi toliko na svom

„prvobitnom“ relijgiskom značenju, koliko dobija jednu novu nacionalnu dimenziju, koja u krajnjoj

liniji, apsorbuje svog „prethodnika“. „Značenjski sklopovi“, odnosno njihova količina i njihov uticaj na

ponašanje tj. mobilišući potencijal, će biti ono što ću u radu misliti pod „simboličkim potencijalom“ i

„simboličkom moći“.

Javnost

Kada govorimo o Hramu ovde treba napraviti razliku između javnog prostora koji on ispunjava i u

kojem on ima svoje značenje i javnosti kao prostora javne rasprave unutar kojeg je konstruisano to

njegovo značenje, odnosno kompeks značenja.12 Javni prostor, onako kako ga mi ovde shvatamo,

najbolje može opisati pojam „arhitekstura, koji uz gradsko nazivlje obuhvata i fizičke objekte, mesta,

spomenike i ostalu urbanu ikonografiju koji grad transformišu u prostor istorijskih sećanja, kulturnog

11 Nedović,S, def. Simbol, (ur): Mimica, Aljoša, Bogdanović, Marija, Socilološki rečnik, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007. 513.str. 12 Svakako ne govorimo o dva hermetički odvojena polja.

11

imaginarija i političkih vizija“ (Radović 2013:12). U toj koncepciji grad se može posmatrati kao skup

simbola i kao takav čitati kao tekst, koji kao takav nije proizvoljan splet okolnosti, već uvek

determinisan, u manjoj ili većoj meri, političko-ideološkim faktorom (Radović 2013:16).

Javnost, javna sfera ili prostor javne rasprave je “područje našeg društvenog života u kome se

formira nešto nalik na javno mnenje (…) Građani se ponašaju kao javno telo kada raspravljaju bez

ograničavanja - tj. s garantovanom slobodom okupljanja i udruživanja, kao i slobodom da izraze i

objave svoje javno mišljenje o stvarima od opšteg interesa” (Habermas 1974: 4). Javnost čine

institucije znanja i komunikacija, pomoću kojih se artikulišu i razmenjuju stanovišta i formiraju i

izražavaju identiteti. Konkretno, obrazovne i naučne ustanove, štampani i elektronski mediji, izdavačke

kuće, udruženja građana, itd. „Veliki deo savremene religioznosti i duhovnosti saznajemo upravo preko

medija“13, dakle, preko televizije, filmova, novina, interneta, koji u tom smislu zamenjuju one

tradicionalne načine komunikacije sa religijom.14 Ovde bih istakao, da sam do većine relevantnog

materijala došao preko interneta, kako do zvaničnog sajta Hrama koji mi je bio glavni orijentir u izboru

materijala, tako i do novinskih članaka u digitalnom formatu, i video zapisa. Mediji nisu puki

instrumenti, prenosnici poruke, već „područja na kojima se vrše konstrukcije, pregovaranja, i

rekonstrukcije kulturnih značenja u jednom neprestanom procesu održavanja i menjanja kulturnih

struktura, odnosa, značenja i vrednosti“15, tako ću ih i u ovom radu tretirati kao „područja konstrukcije“

uz čiju pomoć se jednom, „pre svega“ religijskom objektu, učitava jedan „novi“ set značenja, čiji je on

objedinjujući simbol. U medije, kao sredstva masovnih komunikacije, uvrstiću i knjige16(mada ih

možemo posmatrati kao činioce javnosti kroz instituciju izdavaštva), koje će takođe biti predmet moje

analize. Takođe osvrnuću se i na rad Društva za podizanje Hrama Svetog Save (kao udruženje građana

i time činioca javnosti) i koliko mi dostupnost podataka bude dozvoljavala (ili koliko vešt budem bio u

njihovom prikupljanju) u kratkim crtama najpre ocrtam strukturu (socijalni status) članova, a posle i

analiziram njihove izjave i izjave počastvovanih donatora koji su nagrađivani od strane Društva.

Ovde valja, uz svo poštovanje za njenu ulogu u gradnji i očuvanju demokratije, naglasiti i totalitarnu

prirodu javnosti, koju ću predstaviti pojmovnim razlikovanjem između konsentusa i konsenzusa.

Konsentus je slaganje sa nečim, suštinski zbog jednostrane i ograničene argumentacije, koja je

„servirana“ preko medija. Tako o konsenzusu u punom smislu reči, kao dogovoru dve ravnopravne

13(pr.) Zorica Kuburić, Srđan Sremac, Sergej Beuk, Religijska imaginacijai savremeni mediji: medijizacija religije i/ili religizacija medija, Centar za empiriska istraživanja religije, Novi Sad, 2010. 20str.14 Možda i tu leži deo odgovora na problem praznih crkava?15 Isto.16 Nedović, Slobodanka, def. mediji, Mimica, Aljoša; Bogdanović, Marija, (priredili), Sociološki rečnik, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007. 305.str

12

(jednako upućene i uticajne) strane, možemo govoriti samo kada je reč o elitama i državnom aparatu.17

Što bi u našem slučaju, u najkraćem, značilo, postaviti pitanje: Koliko je simbol Hrama nametnut

„odozgo“? Potpun odgovor bi daleko premašio cilj ovog rada, ali možda bi ovo pitanje moglo da

usmeri neka dalja istraživanja na ovu temu (kao što je npr. mišljenje građana o Hramu, i tome šta on

njima znači i kako ga oni vide?).18

Sažeto, predmet ovog rada je javnost, unutar koje je rađeno na formiranju kompleksa značenja

jednog spomenika („spomen-hrama“), kako bi se tako markiran-označen, mogao pročitati u javnom

prostoru. Uslovno rečeno, javnost bi tako bila sredstvo ispunjavanja značenja, a javni prostor

ispoljavanja tog značenja.19

Identitet

Identitet je konstitucioni pojam, jer se konstituiše kroz odnose pojedinca sa društvom. On je

relacioni pojam jer uvek podrazumeva Drugog, potrebne su druge grupe prema kojima ćemo se

odnositi, i sa kojima ćemo se pozitivno ili negativno identifikovati. Identitet je i situacioni pojam, jer

pojedinac poseduje određene identitete koji se aktiviraju samo u određenim situacijama (društvenim

kontekstima), dok su u drugim potpuno irelevantni. Dakle, na identitet treba gledati kao na jednu

dinamičnu kategoriju. Takođe, Zagorka Golubović, pozivajući se na Fridmana (Milton Friedman),

ističe da “individualni identitet ne može biti slobodno izabran jer je pozicion, a to znači određen

mestom osobe u široj mreži odnosa”(Golubović 1999:16).

Treba razlikovati, personalni i kolektivni identitet. Personalni identitet, u najkraćem, “podrazumeva

postojanje svesti o samom sebi kao razlicitog od svih drugih. Ja (ego) staje iza svih linija partikularnih

uloga i normi - kaže Habermas i predstavlja se kao osoba”(Golubović 1999:21). Pitanje individualnosti

i podređenosti normama društva, nije pitanje “ili-ili”, već uvek pitanje mere, mere između adaptiranja

svojoj kulturi i sposobnosti da se samorefleksijom distancira od nje, i oformi vlastitost. Problematičnost same „granice“ između pojedinca i društva, dobro pokazuju nove tendencije

konstruktivizma u psihologiji, gde se na sam mehanizam mentalnog funkcionisanja čoveka, gleda kao

17 Branislav, Omorac; mentor Jovanović Đokica, master rad: Konsentus umesto konsenzusa – medijska podloga, Filozofski fakultet u Beogradu. 11.-12.str.18 Na ovo pitanje podstiče knjiga Spasić, Ivana (2013), „Kultura na delu – društvena transformacija Srbije iz burdijeovske perspektive“, Beograd, Fabrika knjiga - koja osvetljava i neke druge aspekte srpskog društva, pored „nacionalnog i i

religijskog tradicionalizma“. 19 Naravno, neisključujući njihov dijalektički odnos.

13

na neku vrstu kopije društvene interakcije, gde su mentalne funkcije zapravo pounutreni društveni

odnosi. „Njihov sastav, razvojna struktura, sredstva delanja, svest o sebi, osećaj subjektiviteta – cela

njihova priroda je društvena“ (Stojnov 2011:79). Osoba, može shvatiti sebe jedino kroz diskurse koji su

mu dostupni u jednom kulturnom i društvenom kontekstu. Tako je svaki identitet, socijalni identitet, jer

se odnosi na značenja koja su rezultat društvene konvencije. Ovim ne isključujem individuu i njen

izbor, već naglašavam da je njen izbor u velikoj meri određen društvenim kontekstom.

Kolektivni identitet, nije zasnovan isključivo na sličnosti (ako uzmemo da je personalan zasnovan

na razlici), već se i kolektivni identitet odnosi sa Drugim, dakle u relaciji je sa drugim kolektivnim

identitetima. Možemo razlikovati mnogo kolektivnih identiteta, klasni, kulturni, nacionalni, verski,

profesionalni itd. „U kolektivnom identitetu se povezuju poreklo i istorija, prošlost i budućnost,

ukorenjenost u tradiciju i rituali koji se praktikuju u kolektivnim svečanostima i proslavama, pomoću

kojih se učvršćuje osećanje pripadnosti i solidarnosti u simbiozi sa drugima“ (Golubović 1999:28).

Ukoliko bismo identitet shvatili kao svojstvo subjekta i proizvod njemu dostupnih

diskursa, odnosno sistemima kategorija kvalifikovanja i klasifikovanja, kojima raspolaže kao alatkama

kojima vidi i razumeva svet oko sebe i sebe samog, Hram bi bio jedan od medija nacionalističkog

diskursa koji bi svojim setom značenja učestvovao u tom samoidentifikovanju. Izgradnja spomenika-

monumenata, naročito takvih dimenzija, vođena je idejom o njihovom izuzetnom simboličkom

potencijalu, koji bi trebao sudelovati u vođenju određenih politika identiteta. Politički simboli ove

vrste, u nauci su često „prepoznati kao sredstva politika identiteta koje su formirale svakodnevne

diskurse i sisteme predstava ljudi, ne samo u prostoru kojim su okruženi, već posredno i u društvu čiji

su članovi, te na kraju i o sebi samima kao članovima određene zajednice koja obitava na tom

simbolički označenom prostoru“ (Radović 2013:14).

Nacija

Iz heurističkih razloga, u definisanju nacije poslužiću se etno-simbolističkom pristupom Entoni

Smita (Anthony Smith). Njegov pristup uvažava kako realnu istorijsku osnovu iz koje je izvedena cela

naracija ispredena oko Hrama, tako i ideju o tome da je za formiranje i popularizovanje jednog tako

apstraktnog pojma kao što je nacionalni identitet, bila neophodna i jedna angažovana politika oko

njegove gradnje. Dakle, idejna osnova Hrama je zasnovan na određenim istorijskim činjenicama ali

njegova artikulacija i realizacija su plod političke aktivnosti. Tu našu tezu će potkrepiti Smitova teorija,

a kasnije ćemo se u radu još vraćati na nju.

14

Smitova teorija je sinteza mnogovekovne i moderne teorije nacije, koje je na jednom mestu ovako

interpretirao: (Bakić 2006:237)

“Perenializam Modernizamkulturna zajednica politička zajednicadrevna modernanepromenljiva nedavno namerno stvorenaorganska mehaničkajedinstvena podeljenakvalitet po sebi resurs podesan za politizovanjeukorenjena u širim društvenim slojevima stvorena od strane društvene elitezasnovana na zajedničkim precima zasnovana na zajedničkom

opštenju”

Smit je ove dve “krajnosti” pokušao da pomiri u svojoj teoriji, ističući nedostatke oba stanovišta, i

sa druge strane, prednosti i tačke u kojima bi mogli da koegzistiraju.

Osnovna Smitova zamerka mnogovekovnom stanovištu, je u zanemarivanju istorijskog konteksta,

koji otud naciju vidi kao jednu i nepromenljivu tokom vekova. S druge strane, slaže se sa njima, da na

naciju treba posmatrati iz jedne šire istorijske perspektive, koja se proteže kroz vekove, i koja nam

može mnogo reći o poreklu i nastanku modernih nacija.

Smit se slaže sa modernistima, da su nacije moderna pojava, uobličena industrijalizacijom,

opismenjavanjem, društvenom pokretljivošću itd. Takođe, modernistička koncepcija je utoliko

značajnija, što osvetljavanja uloge političkih elita i države u konstituisanju nacija. Ipak, Smit vidi to i

kao njihov nedostatak, s obzirom da je sa tim zanemaren udeo ostalih slojeva. „Ako se nacionalističke

elite obraćaju „narodu“, pojedini slojevi u njemu (...) nose sa sobom naslijeđenu zalihu simbola,

sjećanja, mitova i predaja (...) koji preoblikuju poruke nacionalističkih elita“ (Smith 2003:98).

Za ovaj rad je bitan i Smitov odnos prema modernističkoj koncepciji Erika Hobzbauma (Eric

Hobsbawm) o „izmišljenim tradicijama“.20 „Kada govorim protiv društvenog konstruisanja i

izmišljanja, kao valjanim kategorijama objašnjenja, ne poričem da postoje brojni primeri pokušaja

„konstruisanja“ i „fabrikovanja“. Želim reći samo to da se ti pokušaji, da bi bili uspešni moraju

temeljiti na postojećim relevantnim društvenim i kulturnim mrežama“ (Smith 2003:133).

20 Hobzbaum ne negira postojanje određenih “proto-nacionalnih” elemenata koji služe u uobličavanju nacionalizma, ali te veze, po njemu, nisu nužne. Kao izuzetke, između ostalih, navodi i Srbiju.“Naime, u okviru ovih nacija, barem prema Hobzbaumu, očuvana su sećanja na dugotrajnu političku zajednicu, obično srednjovekovnu monarhiju, kao i na crkvu u okviru koje je čuvano ovo sećanje; posebno je u slučaju Srbije čuvano sećanje na Nemanjiće i njima predvođenu političku zajednicu” (Bakić 2006:237).

15

Takođe, Smit je isključio i svođenje nacije na diskurs podložan dekonstrukciji, kao što nisu prirodne

ni večite, već stvorene zajednice koje su istovremeno i stvarne i zamišljene, one nisu ni svodive na

puke proizvode imaginacije, konstrukte podložne dekonstrukciji. Po Smitu nacije su „jednom

formirane, realne zajednice kulture i vlasti: ograničene, ali moćne, ujedinjujuće, podstičuće,

prinuđujuće. One su... ono što je Dirkem nazivao ‘socijalnim činjenicama’ sa osobinama koje je on tim

činjenicama pripisivao... One su, takođe, socijalni akteri, uistinu najveći i najmoćniji socijalni akteri na

političkoj pozornici, te kao takvi, ne mogu biti fragmentisani i razbijeni na hiljade delova kao

mehanički slavuj iz bajke Hansa Andersena“ (Subotić 2004:194).

Dakle, ideologija može da oblikuje naciju, ali ono od čega se oblikuje mora imati kakvu-takvu

istorijsku podlogu. Tu podlogu Smit zove „etnija“, „etnička zajednica (ili etnija) je imenovana jedinica

populacije sa mitovima o zajedničkim precima i istorijskim pamćenjem, sa elementima zajedničke

kulture, vezom sa istorijskom teritorijom, kao i izvesnom merom solidarnosti, makar među elitama“

(Subotić 2004:198). Etnije se „ne konstituišu posredstvom fizičkog porekla, nego posredstvom

osećanja kontinuiteta (moj kurziv), zajedničkog pamćenja i kolektivne sudbine, tj. na osnovu kulturne

srodnosti“ (Smit 2010:52). Tako, ono što etnije ostavljaju modernim nacijama je, mada selektivna,

tradicija i jedan fond mitova i simbola. Bogatija etnoistorija (mešavina istorije i mita) ima više

mobilišućeg potencijala.

Kao ključnu komponentu etnoistorije, Smit vidi Zlatno doba koje je locirano u prošlosti nacije.

Zlatno doba čine mitovi o herojskim delima junaka i veličini zajednice koju su činili, a koji služe kao

inspiracija ideolozima za anahrone paralele koje nalaze između tih ličnosti, onih koji su došli kasnije i

onih koji su aktuelni danas. „Njegova uloga (Zlatnog doba – moj dodatak) jeste ponovno nalaženje

korena i kontinuiteta, kao i autentičnosti i dostojanstva u populaciji koja se formira u naciju, pa stoga

služi kao vodič i model za nacionalnu istoriju (moj kurziv)“(Smit 1999: 110). Ono bi u tom smislu

trebalo da bude referentna tačka na osnovu koje ideolozi prosuđuju o vrednosti i doprinosu kasnijih

epoha, po dobrobit nacije. Tradicija iz Zlatnog doba je tako gradivni element ideologa, „merilo i sud

kojem se oni moraju obratiti za nacionalnu obnovu“ (Smit 2010:250). Zlatno doba pored mita mora

imati i svoju istorijsku utemeljenost, u skladu sa Smitovim konceptom, bez kojeg bi brzo izgubio

mobilizatorski potencijal. Takođe je za ideologe nacije važno da dokažu da je ta prošlost, odnosno

Zlatno doba, zaista „naše“, „stvoreno iznutra“ a ne „nametnuto spolja“ (Smit 1999: 108). U predmetu

ovog rada, o potvrdi da je propagirano Zlatno doba zaista „naše“, svedoči SPC, po mom mišljenju, pre

svega svojim kontinuitetom u institucijalnom smislu. Opširnije o tome biće reči u narednim

poglavljima.

16

Nacionalizam

Smit je nacionalizam definisao kao “ideološki pokret za sticanje i održavanje autonomije, jedinstva

i identiteta ljudskog stanovništva čiji neki pripadnici zamišljaju tu grupu kao potencijalnu i stvarnu

naciju”(Bakić 2006:251). Nacionalizam zanima teritorija, istorija i zajednica, a neke od pretpostavki te

ideologije, su: svet je podeljen na nacije, i svaka ima svoju individualnost; lojalnost naciji je iznad

svake druge privrženosti; kroz svoj nacionalni identitet pojedinci jedino mogu doći do svoje slobode i

samoostvarenja; zato nacije moraju biti slobodne i bezbedne, kako bi u svetu vladao mir (Smit

2010:119). Krenemo li tom logikom, nacija je konačan cilj svake političke akcije, a nacionalni identitet

konačna mera svake ljudske vrednosti (Smit 2010:35).

Kada govori o nacionalizmu, Smit nema ambiciju da daje konačne definicije, niti da izgrađuje

zatvorene teorijske sisteme, već prednost daje empiriskom istraživanju, koje bi uz društveno-istorijski

kontekst, dalo preciznije određenje konkretnih nacionalizama. Njegovo teorijsko, idealno-tipsko,

razlikovanje nacionalizma polazi od ideje Hans Kon-a, koji razlikuje politički (državni, građanski)

nacionalizam i etnički (kulturni). Prvi je karakteristični za Zapad, drugi za Istok (istočno od Rajne);

Prva vidi kao “racionalnu i asocijalnu”, dok su njene Istočne verzije “organske i mistične”; U prvoj

žive asocijalna ljudska bića pod istom upravom i pod istim zakonom, pa je tako i vide, kao pre svega

političku organizaciju, dok drugi vide kao “organsko jedinstvo, s mističnom dušom i misijom, u koje su

samo vernakularni intelektualci mogli proniknuti”, te je tretiraju u prvom redu kao zajednicu povezanu

kulturom, ili tradicijom, u najširem smislu reči; Društvena osnova prvih je srednji sloj, koji je na

Zapadu bio vodeća snaga nacionalizma, dok na Istoku nije bilo razvijenog srednjeg sloja, te je

nacionalizam pokrenut od strane manjeg broja intelektualaca, koji nisu bili u tako povljnoj poziciji

(Smit 2010:129-130). Ovoj tipologiji Smit ocenjuje kao prestrogu ali izuzetno korisnu. Glavni problem

je taj, što se oba modela mogu naći i na Zapadu i na Istoku, a u krajnjoj liniji, nijedan moderan

nacionalizam nije sačinjen od samo jednog ili samo drugog modela, već je pre stvar mere. Zato je ova

podela samo uslovna, i u ovom radu se koristiti radi preciznije teorijske odrednice onoga na čemu se

zasniva osnovna teza rada, a to je nacija shvaćena kao zajednica jednog istog porekla.

Naime, u diskursu koji je pratio gradnju Hrama, „preci“ su ti kojima smo dužni njegovu izgradnju

jer upravo njima dugujemo svoj identitet - kada se govori o precima, imaju se u vidu i oni iz srednjeg

veka i oni iz prve polovine 20-tog. Olivera Milosavljević zaključuje: „Stav prema prošlosti primarno

odlikuje istorijska “svest” prema kojoj je nekad postojala idealna nacija, njen “karakter” i moral

17

(pozitivni, patrijarhalni, uređen, neiskvaren tuđim uticajima, autentičan, ekskluzivan) i idealna država

(velika, slavna, jedinstvena, patrijarhalno uređena)“ (Milosavljević 2002:57-58).

Tako će u ovom radu, kada je reč o ideologiji, biti govora pre svega o etničkom nacionalizmu, zato

sumiram: „U etničkom poimanju nacije naglašava se značaj jezika i običaja, i insistira se na istom

poreklu, tj. precima. Iz ovoga dalje proizlazi i uverenje da pojedinac nužno pripada naciji predaka, te da

nikada ne može promeniti nacionalnu pripadnost jer je ona data jednom zauvek” (Bakić 200:252).

Dakle, etnički nacionalizam podrazumeva da je pojedinac rođenjem u okviru jedne etničke

zajednice, samim tim i pripadnik iste, sa svim atributima koje ta zajednica propisuje. Ako se držimo te

logike, može se reći da pojedinac nema mogućnosti izbora i kreiranja sopstvenog identiteta, izvan

nacionalnog.

ISTORIJSKI KONTEKST

Izgradnju Hrama potrebno je staviti u jedan širi društveno-istorijski kontekst, a samo dva, po meni

najvažija razloga za to, ću ovde izneti.

Prvi, važno je stvoriti sliku o “novom” odnosu srbijanske političke elite i SPC. Ovim ne mislim da

apsolutizujem niti harmonizujem taj odnos već da ukažem na njihovo ideološko zbližavanje, ili je bolje

reći saučestvovanje u kreiranju ideološkog okvira koji je, nakon raspada Jugoslavije, nadomestio

prethodni. Naime, SPC je svojim simboličkim kapacitetima aktivno doprinela konstituisanju

nacionalizma koji je bio osnova legitimiteta novih nacionalnih država. To je njoj, za uzvrat, obezbedilo

određene društvene, političke, ekonomske, pa i pravne privilegije, koje svoju potpunu afirmaciju

počinju da dobijaju od 2001. godine. (tačnije od oktobra 2000.godine, smenom Slobodana Miloševića i

dolaskom nove vlasti). To je ujedno i godina reosnivanja Društva za podizanje Hrama, kada se po drugi

put zvanično nastavlja sa gradnjom.

Drugi, kako bi se unutar te ideološke matrice razumela pozicija Hrama, kao samo jednog elementa

mnogo obuhvatnije ideološke prakse. Hram je crkva. Kao takva se zato može posmatrati iz jedne šire

perspektive, odakle se najpre vidi jedan trend crkvenogradnje i uopšte posebnog tretmana crkvene

baštine, a potom i odnos prema svemu tome koji je ništa manje etničke nego religijske prirode. Hram se

tako kao najveća crkva, najvećeg-glavnog grada Srbije, posvećena centralnoj ličnosti crkvene-

18

nacionalne istorije, ukazuje kao simbolički centar21 koji kroz javni prostor i raznovrsne činioce javnosti

reprodukuje jedan ideološki obrazac koji se u njega učitava.22

  Tokom 90-tih, a moglo bi se reći i od druge polovine 80-tih, došlo je do “svojevrsnog pomaka od

negativne ka pozitivnoj politizaciji religije” (Vukomanović 2001:99), od jedne ateističke ideologije

koja je crkvu držala na margini, do ideologije koja se služi njenim simboličkim potencijalima i

postepeno je pušta u javni prostor. Ipak tu se ne radi o revitalizaciji religije po sebi, nego religije u

sklopu nacionalističke ideologije - ne širenja ekumenizma i univerzalnog, nego lokalnog i

etnocentričnog. Tome u prilog idu i novija istraživanja koja su pokazala da kod punoletnog

stanovništva Srbije religioznost raste, ali je većina vezuje za pripadnost narodu (tradiciji), a ne

verovanje u boga (Radić 2010:113-114). „ ‘Verovanje bez pripadanja’ je pojam koji neki sociolozi

koriste da bi objasnili necrkveni karakter religioznosti u zapadnoj Evropi, kao i individualizaciju

religijskog života. U slučaju Srbije reč je, svakako, o pripadanju bez (dubljeg) verovanja”.23

Mirko Blagojević, služeći se Mertonovim modelom manifestnih i latentnih funkcija, je pokazao da

je manifestna funkcija religioznosti u Srbiji - kognitivni i emotivni odnos prema bogu; dok je njena

latentna funkcija - religija “u poziciji garanta odbrane kulure i nacionalnog identiteta, sa jasnim

obeležjima protektivnog, integrativnog i homogenizujućeg” (Blagojević 2005:31). Upravo po tom

modelu je zanimljivo posmatrati i Hram: on se nam se prikazuje (manifestuje) kao jedan verski objekat

ali njegova prikrivena (latentna) funkcija je da nam on pored toga znači-priča i istoriju jedne nacije, pa

je kao takav, latentni medij nacionalističkog diskursa. U tom smislu on je paradigmatičan.

Bitno je naglasiti da su aktivnosti SPC tokom 80-tih bile samo deo jedne veće mašinerije, koja je

uključivala i naučne i kulturne ustanove u Srbiji. Taj angažman intelektualne i kulturne elite, doprineo

je širokoj podršci tadašnjem političkom rukovodstvu među stanovništvom u Srbiji, ali i kreirao neku

vrstu konsenzusa u javnosti, koji je dao određeni legitimitet političkoj eliti i politici koju je vodila

(Perović 2000:226).

Ilustrativne su reči Jovana Raškovića, vođe nacionalističkog pokreta Srba u Hrvatskoj i predsednika

Srpske demokratske stranke, po svedočenju Vjeoslava Perice, sa proslave vidovdana 1989. godine kod

crkve Lazarice u selu Kosovo kod Knina. „Okružen vladikama (...) Srpska je nacija, po Raškoviću,

21 Rodnim studijama bi možda bila zanimljiva dihotomija hram-crkva kao muški i ženski rod. Po ovom modelu, hram-muški ima centralnu ulogu. Ipak se radi o ocu nacije.22 Ponoviću, samo je uslovna podela na to što se u Hram učitava i to što on reprodukuje, jer se zapravo i samo učitavanje može posmatrati kao reprodukovanje. 23 Vukomanović, Milan, intervju iz lista Pobjeda, prenosi sajt Peščanik, 25,5,2013. Dostupno na: http://pescanik.net/2013/05/intervju-milan-vukomanovic/(6.6.2013)

19

izašla s oltara SPC 1219. godine kada je za SPC Sveti Sava izborio autokefalnost. Time je istovremeno

stvorena i crkva i država i nacija“ (Perica 2009:168). To je, mislim, temeljna ideja, na koju je dalje

kalemljena cela etnoistorija (kako bi je Smit nazvao), koja sudbinu Crkve i Nacije vidi kao neodvojivu,

a upravo bi Hram bio objektivacija te ideje u javnom prostoru.

Na Balkanu, kod svih monokonfesionalnih nacija, religioznost je blisko povezana sa etničkom

pripanošću, otud se i crkveni objekti pod određenim okolnostima vide kao etnički simboli. “Ideja o

sakralnim simbolima kao kriterijumima za etničko razlikovanje, svojatanje teritorija i razgraničenje

nacionalnih država, primenjena je i u ratu u Hrvatskoj i Bosni 91.-95” (Perica 2009:168). U prilog

tome, slikovito svedoči i sledeći primer:

„Avgusta 1991. dnevnici nacionalnih televizija u Srbiji i Hrvatskoj za vreme rata, prikazuju istu

sliku: Slika zamućena. Ravničarski pejzaž sa crkvenim tornjem koji se nazire. Avion, čije se oznake ne

vide, u ponirućem letu izbacuje raketu koja pogađa toranj crkve... Sliku prate glasovi spikera:

Spiker 1: „...četnici ruše naše crkve, naše hrvatske svetinje...“. 

Spiker 2: „...ustaše ruše naše crkve, naše srpske svetinje...“. 

Iste metode, na isti način povezuju religijsku i nacionalnu (etničku) pripadnost”.24

Radmila Radić izdvaja teze koje su se konstantno javljale u crkvenoj štampi tokom rata: „Srbi su

kažnjeni zbog svoje nesloge; zato što su napustili pravoslavlje; zato što su zaboravili svoju veru,

kulturu i pismo; Srbi su narod misije; oni su nevini ali Evropa je protiv njih zato što su pravoslavni, a

sve pod uticajem Vatikana; Srbi ponavljaju dramu Hristovu; Jugoslovenska ideja je razorila duhovno i

nacionalno biće srpskog naroda; pravi spas Srbi će naći jedino ako se vrate crkvi itd.“ (Radić

2002:332).

Uloga SPC tokom samog rata 90-tih, bila je kotraverzna, tačnije većim delom je odgovarala

nacionalističkom kursu koji je crkva prihvatila tokom 80-tih, ali su se mogli čuti i pomirljivi glasovi. S

jedne strane, bilo je poziva na molitvu i prestanak sukoba. S druge strane, tokom 1993. i 1994. godine,

izlazi niz saopštenja, na zvaničnom nivou, koja su podržavala sukobe i bila protiv mirovnog plana.“To

je bio slučaj sa Vens-Ovenovim planom, zatim planom Kontakt grupe za Bosnu i Hercegovinu iz 1994,

kada je episkopska konferencija SPC izdala saopštenje iz koga se jasno vidi da se teritorija koja je

osvojena u ratu tretira kao očevina, dedovina”.25

Tako je suština sukoba SPC i režima, u tome što “SPC ostaje verna trajnoj strategiji nacionalnog

okupljanja, ideji Velike Srbije, ali režim se priklanja onome sto se nije moglo izbeći. Da nevolja bude

24 Andrić-Ružičić, Duška, Ruka ruku mije, esej sa sajta Peace Academy, 2010.Dostupno na:http://mirovna-akademija.org/rma/en/essays/24-2010-crs1/194-ruka-ruku-mije (6.6.2013)25 Vukomanović, Milan, intervju iz lista Pobjeda, prenosi sajt Peščanik, 25,5,2013. Dostupno na: http://pescanik.net/2013/05/intervju-milan-vukomanovic/(6.6.2013)

20

veća, sada Milošević nije kriv zbog toga što je započeo i vodio ratove već zbog toga što ih nije

dobio”.26 SPC se od tada više okrenuta Republici Srpskoj, koja se veliča kao novi „srpski Pijemont“.

Radovan Karadžić kao veliki junak, a njegova pokojna majka kao „Majka Jevrosima i majka devet

Jugovića“, dok je Biljana Plavšić „nova kosovka devojka“, a zajedno, oni hode „svetolazarskim

putem“.27 Nakon NATO bombardovanja 1999.godine i povlačenja vojske tadašnje Jugoslavije sa

Kosova, SPC i potpuno okreće leđa Miloševiću i priklanja se opoziciji.

Nakon smene vlasti “5.oktobra”, Crkvi se otvara jedan nov prostor delovanja, jer za razliku od

prethodne vlasti, koja je žonglirala sa socijalističkim i nacionalističkim simbolima, nova vlast nije bila,

u ideološkom smislu, toliko određena nasleđem socijalizma.

Indikativna je, osim znatnog broja verskih praznika koji se vode jednako kao i državni

praznici,28zastupljenost proslava slava u državnim institucijama (gradske slave, opštinske slave, slave

raznoraznih javnih preduzeća i institucija, slave sportskih klubova, slava političke partije). Slavu slave i

Univerzitet u Kragujevcu i npr. Pravni fakultet u Beogradu.

“Pravni fakutet obeležio slavu Krstovdan”29

26 Mirko Đorđević, Ratni krst srpske Crskve, časopis Republika, dostupno na: http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/273/273_20.html(6.6.2013)27Vukomanović, Milan, intervju iz lista Pobjeda, prenosi sajt Peščanik, 25,5,2013. Dostupno na: http://pescanik.net/2013/05/intervju-milan-vukomanovic/(6.6.2013)28 Sajt ministarstva za rad zapošljavanje i socijalnu politiku, Dostupno na:http://www.minrzs.gov.rs/drzavni-i-verski-praznici-republike-srbije.php (1.12.2013..)29 “Sečenju slavskog kolača prisustvovali su ministar pravde Nikola Selaković, ministar prosvete Tomislav Jovanović i ministar odbrane Nebojša Rodić. Najstarija visoka pravna škola u Srbiji, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, uz fakultetsku slavu obeležava i tačno 205 godine rada”.Sajt RTS, 27, 9, 2013. Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1403395/Pravni+fakultet+obele%C5%BEio+slavu+Krstovdan.html (12.12.2013.)

21

Ta praksa je, mislim, jedan od najboljih pokazatelja ideološke isprepletanosti države i crkve, gde se

na jednom simboličkom nivou, radi na njihovom srastanju, iako su po važećem Ustavu, verske

zajednice odvojene od države. Kad kažem da oni srastaju, mislim na neku vrstu posvakodnjavanja i

normalizacije tog odnosa do granice neupitnosti,30 otud potom i legitimitet privilegijama koje uživaju

predstavnici SPC. Ovim naravno ne isključujem realne političke uticaje i interese konkretnih političkih

(ekonomskih) aktera, samo govorim o jednoj praksi koja, grubo govoreći, generiše određene političke

poene koji se mogu dobro unovčiti.

Imajući u vidu kompleksnost problema i malo prostora kojeg imamo da mu se posvetimo u ovom

radu, pokušaćemo kao u mozaiku, samo da nabrojimo neke elemente iz kojih se može naslutiti cela

slika, specifičnog položaja SPC u srbijanskom društvu.

Uvođenje veronauke u škole i uključivanje Bogoslavskog fakulteta u sastav Beogradskog

univerziteta (Vukomanović 2008: 91-93); izbegavanje sudske odgovornosti sveštenih lica za ozbiljna

krivična dela (Sveštenik Toksas, Pahomije, Kačavenda i sl.); problematična metodologija na popisu iz

2011. godine; 31 Organizacija Centar za razvoj neprofitnog sektora održala je 06. marta 2013. godine

konferenciju o budžetskoj linij 481 – dotacije za nevladine organizacije. Prema podacima, koji se mogu

naći i na sajtu ove organizacije, samo u 2011. godini, SPC je po ovoj liniji od raznih ministarstava i

lokalnih samouprava dobila 7.7 miliona evra. Ovo je samo deo novca koji SPC dobija od države, bez

ozbiljne kontrole trošenja tih sredstav”;32 izuzetost SPC iz poreskog sistema Srbije; crkvenogradnja33- a

direktno naše teme, tiču se i reči Mirka Đorđevića:„Sveti Sava je bio istorijska ličnost kojoj niko ne

poriče zasluge, ali vi nemate dokaza da je Sveti Sava bio faraon kome treba zidati faraonsku grobnicu

na Vračaru. Čak je tvrdokorni Amfilohije morao da kaže da sam u pravu, da je ta crkva besmislena, jer

guta milijarde”.34

SVETI SAVA

30 U fenomenološkom smislu, koji koristi Alfred Šic, a o tome više u: Spasić, Ivana, „Sociologije svakodnevnog života“, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.31 Diskriminacija ateista na popisu stanovništva, sajt Peščanik 15.11.2011.Dostupno na:http://pescanik.net/2011/11/diskriminacija-ateista-na-popisu-stanovnistva/32(Prip.) Sanja Krstić i Marin Gligo, Epizode iz života države i Crkve, časopis Republika, br. 552-555.Dostupno na: http://www.republika.co.rs/552-555/9.html(Pristupljeno 1.7.2013.)33 To je dobro pokazala jedna studija na slučaju Novog Sada: „Kritika klerikalizacije Srbije“, ur: Antifašistička akcija Novi Sad, Samizdat, Novi Sad, 2007.34 Đorđević,Sveti Sava nije faraon, sajt Ateisti Srbije Dostupno na: http://www.velikiprasak.com/2011/07/mirko-đorđevic-sveti-sava-nije-faraon/ (15.12.2013.)

22

Prvi deo poglavlja će biti posvećen Svetom Savi kao istorijskoj ličnosti, bez ulaženja u sve detalje

koji bi osvetlili svu dinamiku njegovog dela. Dok bi drugi, znatno obimniji, bio posvećen Svetom Savi

kao (političkom) mitu. Razlog tome je što kritička oštrica ovog rada nije usmerena na Svetog Savu kao

istorijsku ličnost niti na problematizovanje njegovog lika i dela u svom autentičnom društveno-

istorijskom kontekstu, već na njegovu savremenu političku upotrebu. Što naravno ne znači da tu kritiku

isključujem, naprotiv, smatram da je srazmerno njegovoj savremenoj političkoj upotrebi kritički osrvt

na njegov lik preko potreban, ali takav zahvat bi znatno premašio format ovog rada, te ću se zato

skoncentrisati samo na neke pojedinosti njegovog dela koje vidim kao relevantne za našu temu.

Sveti Sava (svetovno Rastko Nemanjić) rođen oko 1175. godine u Rasu, umro 14. januara 1236. u

Trnovu (tadašnje Bugarsko carstvo). Bio je svetogorski monah, jeromonah i arhimandrit Studenice,

prvi arhiepiskop autokefalne Srpske arhiepiskopije, diplomata, zakonodavac, književnik i hodočasnik.

Najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Kao

mlad dobio je od oca humsku oblast - Zahumlje na upravu ali je ubrzo otišao u manastir i zamonašio se.

Njegovu ktitorsku delatnost, između ostalih, obeležila je gradnja manastira Hilandar koji je

izgradio uz podršku brata Stefana Prvovenčanog i oca Simeuna koji se odrekao prestola i zamonašio ali

i dalje ostao veoma uticajan. Na molbu njegovog brata Stefana, vraća se u Srbiju iz Hilandara, kako bi

posredovao u njegovom sukobu sa Vukanom oko vlasti i pomirio ih. Tom prilikom prenosi i mošti

svog pokojnog oca Simeuna koji tada biva proglašen za sveca. Nakon rešenja sukoba ostaje u Srbiji i

pomaže Stefanu u vođenju države, a jedna od značajnih stvari u kojima je sudelovao bila je i sklapanje

mira sa Ugarskom. Sveti Sava tako aktivno učestvuje u vođenju srpske države što je u to doba

podrazumevalo i uređivanje crkve. Iza sebe, Sava je zaista i ostavio jednu konsolidovanu i dobro

organizovanu crkvu (Ćirković 1981:322).

“U manastiru Žiči, ‘kraljevskoj lavri’ dinastije Nemanjića, Stefan je najpre 1217. g. krunisan za

kralja, da bi samo dve godine kasnije i Sava uspeo da od vizantijskog cara i patrijarha dobije kanonska

ovlašćenja neophodna za formiranje nezavisne srpske arhiepiskopije”(Vukomanović 2001:79). U tim

delima se možda najbolje ogledala Savina diplomatska veština, naročito ukoliko imamo na umu da je u

to vreme politička nezavisnost išla pod ruku sa nezavisnošću crkve (Ćirković 1981:300).

Danica Popović istražuje zbog čega su u srednjovekovnoj Srbiji vladari proglašavani za svece, i

šta je to značilo za tadašnju državu? Proglašavenje srpskih srednjovekovnih vladara za svece, bilo je

mnogo više od pukog religijskog čina. To je po njenim rečima bio „ideološki, politički i državotvorni

program“, a njegov pokretač u Srbiji bio je Sveti Sava, koji je praktično bio „ideolog srpske države“. 23

„Uvrštenje Stefana Nemanje, osnivača dinastije, u red svetitelja imalo je za cilj da u vreme formiranja

samostalne srpske države krajem 12. i početkom 13. veka mladoj državi obezbedi sakralnu osnovu”,

što je tada predstavljalo ”potvrdu legitimiteta vlasti i pripadnosti porodici ’izabranih naroda’. Ta pravila

je diktirao tadašnji hrišćanski svet Evrope”.35 Sveti Sava je u tom smislu, zaista bio čovek svoga

vremena, jer je svojim radom doprineo da Srbija postane priznata hrišćanska država vizantijskog

kulturnom kruga. Što je praktično značio rad na stvaranju “Novog Izrailja”. “Logika tog programa bila

je sveti vladar – sveta dinastija – sveta država – sveti narod koji ima svoje mesto na političkoj sceni”.36

Sa tom namerom je i Sveti Sava išao na mesta biblijskih dešavanja, odakle je donosio relikvije vezane

za važne ličnosti jevanđeoske istorije sa ciljem da u Srbiju donese deo svetog prostora. Na povratku sa

jednog od hodočašća 1236. umro je u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegov nećak,

kralj Vladislav je preneo njegove mošti u manastir Mileševa.

Ova praksa vladara-svetitelja važna je za razumevanje uloge SPC u građenju nacionalnog

identiteta. Naime, srpsko pravoslavno sveštenstvo je između 14. i 19.veka radilo na kultovima svete

dinastije Nemanjića,37 upravo na osnovu ove prakse. Na delu je svojevrsna „kanonizacija etničkih

svetaca“(Bakić 2004:60), vladari srednjovekovne srpske države postaju ujedno sveci SPC. Istorija

jednog kraljevstva postaje tako istorija jedne crkve, a sa propašću tog kraljevstva priče o njemu opstaju

u crkvenim propovedima i ikonografiji, koje potom ova koristi „u svrhe politizovanja narodnih masa, a

zarad, između ostalog, zaštite srpskog klira u utakmici za uticaj i moć sa grčkim kolegama“ (Bakić

2004: 61).

Kada je reč o nacionalnom identitetu, srpsko sveštenstvo je pomenutim praksom „od prošlosti

svog naroda stvaralo duhovni ’instrument’ za suočavanje sa izazovima budućnosti“(Naumović 2009:

167). Vladar-svetitelj je srednjovekovnoj srpkoj državi obezbeđivao sakralnu osnovu, a u modernoj

nacionalnoj državi, po mom mišljenju, vrši sličnu funkciju. Legitimitet od Boga, posredstvom SPC,

tada je trebao kralju a danas treba naciji. Na delu je „prenos sakralnosti s monarhije po božanskom

pravu na suverenu naciju i republiku“ (Đentile 2009:83), a po mom mišljenju, u ovom slučaju je upravo

ideja kontinuiteta prenosnik te sakralnosti. Naime, nekadašnji vladari-svetitelji, danas su slavni preci iz

Zlatnog doba i prvi stanovnici „srpskog imaginarnog nacionalnog panteona“ 38 (Čolović 2000:75). Kao

takvi, oni služe artikulisanju etnoistorije nacije, čiji je etnonacionalistički model dominantan

legitimacijski okvir danas u Srbiji. Svoju, svojevrsnu, dvojnu prirodu (vladar-svetitelj; svetovno-sveto) 35 Popović, Danica, Srpski sveti vladari, intervju za list Politika, Dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/t38185.lt.html (1.7.2013)36 Isto.37 Treba napomenuti da je Crkva pored kulta Nemanjića radila i na Kosovskom mitu (kultu kneza Lazara i kosovskih junaka)38 O njemu više u sledećem poglavlju.

24

oni prenose i na naciju, a upravo je crkvenogradnja jedan od njenih najefektnijih kanala. Tako Sveti

Sava kao ličnost koja je svojevremeno najviše uradila za nezavisnost i organizaciju crkve, danas dobija

centralno mesto „duhovnog oca nacije“, a Hram kao crkva, tretman nacionalnog spomenika.

Mit

Sveti Sava je kultna ličnost, oko koje su se ispredale i, i dalje ispredaju, mnoge priče. Tvrdi se npr.

da je Srbima doneo pismenost, iako je prvo opismenjavanje u Srbiji vezano za dela slovenskih

prosvetitelja Ćirila i Metodija iz Soluna, u 9.veku (otud ćirilica). Smatra se osnivačem srpske crkve, što

je delimično tačno, jer crkvu u Raškoj nije osnovao ali jeste reorganizovao.39

Po mišljenju Damjana Pavlice, funkcije Savinog kulta su: “potiskivanje prosvetitelja pre i posle

njega (Ćirila i Metodija pre, i Dositeja Obradovića posle), brisanje srpskog hrišćanstva pre njega,

uzdizanje Srpske pravoslavne crkve kao nosioca zasebne religije (tzv. svetosavlje), jačanje

nacionalizma i političke desnice”.40 Po mom mišljenju, prve dve su u funkciji treće, dakle uzdizanja

crkve, koja teško da bi, kao institucija, zauzela toliko povoljnu poziciju da nije u bliskim odnosima sa

nacionalizmom.

Javljanje „svetosavlja“ kao ideje, korespondira sa početkom gradnje Hrama, zapravo Bojan

Aleksov navodi njegove protagoniste kao učesnike rasprave o budućem izgledu Hrama (o kojoj će biti

više reči u narednom poglavlju), koji su se zalagali upravo za onu koncepciju koja je na kraju i

realizovana. U najkraćem, na predavanju 1935. godine, pod nazivom „Nacionalizam Svetog Save“41,

Nikolaj Velimirović ga obrazlaže kao jevanđeoski nacionalizam. On podrazumeva narodnu crkvu,

dinastiju, državu, prosvetu, kulturu i odbranu, s tim da narodna crkva čini osnovu svega. Tako ideja

svetosavlja i danas služi da učini legitimnim uplitanje Crkve u državne poslove. Ovde ću dodati, da se

ideja svetoslavlja u diskursu koji je pratio izgradnju Hrama, a posredstvom našeg teorijskog modela,

nije očitala. Pri tom ne mislim da nije bilo elemenata koji bi se mogli dovesti u vezu sa njom, ali ipak

kompaktnija priča se, barem iz naše vizure, nije dala registrovati. Što opet, s obzirom na potencijalnu

(očekivanu) bliskost Hrama i ideje svetosavlja, može biti indikator mogućih ograničenja formulacije

pitanja kojim smo se vodili i teorijskog modela kojim smo se u njegovoj artikulaciji poslužili.

39 Damjan Pavlica, “Razgovori o svetom Savi”, sajt Peščanik, Dostupno na:http://pescanik.net/2013/02/razgovori-o-svetom-savi/(1.7.2013)40 Isto.41 Nikolaj Velimirović, “Nacionalizam Svetog Save”, 1935. Dostupno na: http://www.scribd.com/doc/2884610/Vladika-Nikolaj-Velimirovic-Nacionalizam-Svetog-Save(1.7.2013)

25

Ivan Čolović Svetog Savu svrstava među prve stanovnike „srpskog imaginarnog nacionalnog

panteona“ (Čolović 2000:75), u kom su na okupu svi veliki i zaslužni Srbi koji su svojim delima

utemeljili naciju. U njemu obitavaju ličnosti iz raznih perioda istorije Srbije, ali prvi njegovi stanovnici

su iz srednjovekovne istorije. Pa tako pored Svetog Save tu su i Car Dušan, Knez Lazar, Miloš Obilić...

Ali, da bi bi bili primljeni u panteon „oni su morali da budu podvrgnuti tretmanu prilagođavanja i

doterivanja. Taj tretman je ’nacionalizacija’: preuzimanje narodnog sećanja i narodne mašte u sistem

predstava koje oblikuju sliku nacije“ (Čolović 2000:77-78).

„Mi smo njihovi potomci“42

„Doterivanje“ se može pokazati radom Veselina Čajkanovića, koji je na interesantan način došao do

saznanja o starim srpskim bogovima. Između ostalih, analizirao je sadržaj narodnih priča o Svetom

Savi. Naime, pošao je od toga da verovanja, običaji i kultovi ne iščezavaju tako lako, te da je

42 „Njegova Svetost (patrijarh Irinej-moje dodavanje) je blagoslovio da se slika štampa na rasporedu časova koji će biti podeljen svim učenicima osnovnih škola u Srbiji koji pohađaju versku nastavu, ali i na velikom posteru, na kojem će biti i kratki životopisi svih ličnosti prikazanih na slici. Postere će u toku oktobra meseca Svetosavsko zvonce podeliti svim školama u Srbiji. Likovi predstavljeni na ovoj slici su svojim životom i dostignućima obeležili vreme u kojem su živeli i na pravi način nama, njihovim potomcima, ostavili primer kakvi treba da budemo i čemu treba da stremimo. U narednom, oktobarskom broju Svetosavskog zvonca, biće objavljen Konkurs dečijeg likovnog i literarnog stvaralaštva na ovu temu.“ Slika i citat uzeti sa zvaničnog sajta SPC, 7.9.2011. Dostupno na: http://www.spc.rs/sr/mi_smo_njihovi_potomci (1.7.2013)

26

hrišćanstvo moglo nametnuti svoje svece ali ne u potpunosti i njihovu interpretaciju. Tu je došlo do

svojevrsnog transfera starih osobina novim bogovima.

To se najbolje vidi u opisu karaktera Svetog Save. U četrdeset i dve, osnovni motiv su gnev i kazna,

gde su oba često neopravdana. Na primer kada učini da čitava jednu varoš propadne u jezero, zbog toga

što mu je neko iz te varoši sakrio rukavice. Takođe i primeri božanske zavisti, što takođe više priliči

paganskoj nego li hrišćanskoj etici. Paganski karakter se jednako može videti i u njegovim dobrim

delima, koje su više materijalne nego duhovne prirode. On otvara izvore i stvara ribe, uči ljude da oru,

prave vodenice, da pletu užad itd. Kao stara božanstva, poput Dionisa i Ozirisa, koja putuju i bore se sa

“ostacima prvobitnog haosa, podižu kulturu, uvode red; ili sa tvorcem i rodonačelnikom celog naroda,

koji je, tim samim sto je stvorio jedan narod, dužan da ga materijalno i moralno podiže” (Čajkanović

1973:152). Sveti Sava je često povezivan sa vukovima i bio poznat kao “vučiji pastir”. Čajkanović

dolazi do zaključka da “božanstvo vukova, u mitskom jeziku, isto je sto i božanstvo mrtvih; dakle, i

božanstvo na čije je mesto sveti Sava došao jeste božanstvo mrtvih, i ima isti značaj i iste funkcije kao

grčki Hermes, germanski Vodan, galski Dispater” (Čajkanović 1973:156).

Čajkanovićev rad tako može osvetliti prirodu nacionalizma i njegov selektivan odnos prema

tradiciji. Naime, podobno tumačenje Svetog Save je očišćeno od svih paganskih elemenata, jer ukoliko

bi ono bilo priznato kao relevantno i autentično tumačenje tog vremena, to bi ugrozilo sliku “srpskog

naroda” i njegovog zamišljenog kontinuiteta. Paganska tradicija čak i kao priznata istorijska činjenica

tretira se kao strana i neautentična jer se jednostavno ne uklapa u kontinuitet iz Zlatnog doba, odnosno

ne uklapa se u nacionalistički obrazac i njegovo shvatanje hrišćanske tradicije, koju je inkorporirao u

sebe. Sveti Sava je tako samo “čist” mogao da dobije mesto duhovnog oca nacije, u srpskom

imaginarnom nacionalnom panteonu.

Mogu se navesti još dva pokušaja da se predstavi jedno alternativno tumačenje lika i dela Svetog

Save. Reakcije koje su ti pokušaji izazvali kod jednog radikalnijeg dela nacionalističkih političara-

aktivista, zanimljivi su koliko i oni sami, iz raloga što nam te reakcije mogu precizno iscrtati odnos

pomenutog nacionalističkog obrasca prema tradiciji.

30.5.1990. nasilno je prekinuta predstava „Sveti Sava“ po režiji Siniše Kovačevića, u

Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Grupu mladih ljudi koja je sebe predstavila kao studente

Bogoslovskog fakulteta i aktiviste Srpskog omladinskog bloka, predvodili su Vojislav Šešelj i

protojerej SPC Žarko Gavrilović. Koji je još ranije javno tražio da se predstava otkaže. „Nećemo

dozvoliti da se naše svetinje blate, od raznih ljudi koji su u perverzijama i grehu“.43

43 „Bez imena autora“, Srpska pravoslava crkva i novi srpski identitet, Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2006,3str. Dostupno na: http://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/Studija-Kupres.pdf (1.7.2013)

27

Javno reagovanje mitropolita Amfilohija Radovića govori za sebe:

“(...) neka vidi Evropa i svijet, ko smo bili, na čemu smo gradili i šta

jesmo (...) Tako nam je portret, konačno oslikan. Oskar Davičo je kod Stefana Nemanje,

namjesto mirotočivosti, otkrio gonoreju. Mimica, kroz „Banović Strahinju“ u

Lazarevo doba inkviziciju, Bulajić, iza svetosti Svetog Petra Cetinjskog sve

gadosti pakla; Miodrag Popović, u knjizi ’Vidovdan i časni krst’ otkriva kako

hrišćani nijesmo nikad ni bili, a ’Skupljači perja’ pronose slavu srpskog

sveštenika, pijandure i bludnika, širom svijeta. I sve to u ime umjetnosti i njene

slobode. Pa eto, u ime te iste ’umjetničke slobode’ vrli S. Kovačević prikiva na Stub

srama, kako Svetog Savu tako i svu ’pasju sortu’ nemanjićku. A svi smo

Nemanjići(...)”44

Grešan je ko god u bilo čije ime blati i srami nas, lozu srednjovekovnih vladara.

U konzervativnoj misli istorija je nezamisliva bez identiteta, a on se manje-više isključivo shvata kao

jedinstvo i čistota, te se tako svaka izmena slike istorije shvata kao lična ugroženost, tj. kao dovođenje

u pitanje vlastite biografije na kojoj počiva identitet (Kuljić 2002:55-56).

7.2.2013. godine trebalo je da se održi tribina zakazana od strane nevladine organizacije Ateisti

Srbije, na temu “Rastko Nemanjić prosvetitelj? Od stvarnosti do mita”. Spor je nastao oko plakata koji

je najavljivao tribinu, na kojem je lik Sv. Save iz Muzeja voštanih figura u Jagodini45, a iza njega boje

koje simbolizuju LGBT populaciju. Iz saopštenja koje ću predstaviti to se ni jednom rečju ne pominje,

ali je indikativna naj pre promena plakata, a posle i mirno održavanje tribine uz redefinisan predmet

razgovora.46 Dveri su reagovale krivičnom prijavom za, koliko se iz saopštenja moglo protumačiti,

“vređanje vernika, a njih je 80 odsto u Srbiji”. U saopštenju se dalje moglo pročitati da je to

delo“ekstremističkog udruženja "Ateisti Srbije", poznatog po svom militantnom ruganju religiji, u

najboljoj boljševičkoj tradiciji” koje želi “Svetog Savu da predstavi kao "surovog istrebitelja verskih i

političkih protivnika", dakle, nešto između Sadama Huseina i Čaušeskua”.47 Obraz je takođe reagovao

44 Ekspres Politika“, jun 1990. - .Povodom pozorisne predstave “Sveti Sava”, dostupno na: http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/knjige/aradovic-dusa_l.html#_Toc528381710 (1.7.2013)45 Bizarna kolekcija radova iz Muzeja, dostupna je na: http://www.muzejvostanihfigura.autentik.net/portreti.php(1.7.2013)46 Najava i video tribine „Prosvetitelj i svetitelj“ održane 22.maja.2013. godine http://www.domomladine.org/debate/tribina-prosvetitelji-i-svetitelji/(1.7.2013) http://www.youtube.com/watch?v=dgTGCf3fSgw(1.7.2003)47 Krivična prijava protiv Ateista Srbije, Sajt Dveri srpske, Dostupno na:http://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2013/januar/krivicna-prijava-protiv-ateista-srbije.php(1.7.2003)

28

saopštenjem: “provokativnom i bogohulnom najavom se na najgnusniji način blati Sveti Sava kao

duhovni otac srbske nacije i vređaju osećanja pravoslavnih Srba”.48

Stvarnost jednog mita - Sporni plakat i reakcija Obraza

Kompromis- fotografija promenjena na zahtev Ateista Srbije

Ateisti Srbije su odgovorili kontra tužbom protiv Dveri za iznošenje neistina i otkazivanjem tribine

do daljnjeg, jer su “procenili da za to nema uslova zbog upadljive namere jednog dela javnosti da

tribinu iskoristi u neprimerene svrhe(…)”.49

Ovde nemam mesta za analizu svih aspekata ovog događaja, koja bi nam, verujem, dosta toga rekla

o odnosu i kvalitetu komunikacije “dve Srbije”, već ću samo istaći nešto što smatram važnim za našu

temu, a što ovi primeri slikovito prikazuju. Naime, sama interpretacija ličnosti Sv. Save je sporna, jer

zna se kako se može i sme predstavljati njegov lik i delo. Lik sa postera Obraza je jedini validan i veran

prikaz oca nacije, sve ostale interpretacije su “blaćenje”. Postoji jedini legitiman prikaz njegovog lika,

a o kakvom legitimitetu (konsenzusu) se radi, možda najbolje svedoči kompromisni plakat Ateista

Srbije.50 O njegovom delu ne može suditi ni tamo neka umetnost u ime slobode, niti nevernici u ime

48 Dostupno na: http://facebookreporter.org/ србски - образ - да - бранимо - образ - светог - с (1.7.2013)49 Sajt Ateisti Srbije, Obaveštenje – “Rastko Nemanjić – prosvetitelj?”Dostupno na: http://ateisti.com/obavestenje-rastko-nemanjic-prosvetitelj/(1.7.2013)50 Možda je logika Ateista bila izbegavanje konotacija kojim bi vređali vernike, ali time su opet upali u diskurs naciona u kojem se do neprepoznatljivosti mešaju sveto i svetovno.

29

naučne objektivnosti. Sledeći ovu logiku, možemo doći do toga da SPC zapravo ima monopol na

tumačenje lika i dela Sv. Save, što bi onda moglo značiti da je SPC zapravo jedini legitiman čuvar

sećanja na lik i delo duhovnog oca nacije. To bi, po mom mišljenju, bio jedan od glavnih razloga zbog

kojeg je najveći spomenik posvećen njemu upravo crkva, a ne neka druga monumetalna građevina,

skulptura ili slično.

ISTORIJA GRADNJE HRAMA

1894. godina se uzima kao godina kada je prvi put, zvanično, uzeta u razmatranje ideja o gradnji

Hrama, ili tačnije kada je pokrenuta inicijativa za njegovu gradnju. Društvo za podizanje Hrama Svetog

Save na Vračaru, osnovano je godinu dana kasnije, 1895.godine, sa ciljem da se Hram sagradi na

mestu, na kojem se misli, da su spaljene njegove mošti. Bilo je sporova da li se to desilo 1594. ili 1595.

a Mitropolit Mihajlo je na osnovu iznesenih argumenata odlučio da se 27.4.1595, uzme za taj dan.51

Drugo, mesto na kojem je spaljen je takođe sporno, ali je na kraju odlučeno sledeće:

„On je spaljen na Vračaru. To je istorijski fakt. Tu nije potrebno sad ispitivati gde je baš i na kom

pedlju zemlje, već izabrati na Vračarskom kraju, koji je i onako bez crkve najpodesnije mesto za to“.52

Ovaj slučaj, odnosno ova dva slučaja bismo mogli podvesti pod izmišljanje tradicije, jer su i mesto

i datum53 spaljivanja, bez čvrste naučnu argumentacije, zasnovani na nedovoljno zasnovanoj proceni.

Ipak, i kao takva, ta tradicija se temelji na određenim istorijskim činjenicama ili “na postojećim

relevantnim društvenim i kulturnim mrežama“ (Smith 2003:133) te se ne može voditi kao puko

izmišljanje, a njenu široku prihvaćenost bi, po tumačenju Smita, upravo trebalo tražiti u tome.

Da se i celu deceniju pre konkretne inicijative, sporadično pisalo o ideji Hrama i tome kako ga je

tadašnja javnost videla, pokazuje sledeći članak:

„Zato 300-godišnjica spaljenja Svetog Save neka daje novog života onoj luči, koja tinja u srpkom

narodau i u koju je sa Vračara uliveno sveto ulje. Jer, u srjemu nas ponazariše, u Krajini polatiniše, u

51 Opširnije o tome u: Durković-Jakšić, Ljuomir (1986), Podizanje Hrama Svetog Save u Beogradu, Beograd, Sveti arhijerejski sinod Srpske ravoslavne crkve, 29.str52 17.4.1894. Kako da proslavimo 300-godišnjicu spaljivanja moštiju Sv. Save?, list Zastava, u: Ljubomir Durković-Jakšić, Podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru, 1986. 30.str.53Crkva danas proslavlja godinu 1584. kao godinu spaljivanja:

Sećanje na spaljivanje moštiju Svetog Save, 10.5.2010. sajt RTS.

Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/685151/Se%C4%87anje+na+spaljivanje+mo%C5%A1tiju+svetog+Save.html(pristupljeno 31.8.2013.)

30

Banatu povlašiše, u Srbiji pofarmasoniše i poaberadiše, u Bosni ponemčiše, u Pogancu pounijatiše, u

Baranji pomađariše, u Staroj Srbiji poarnautiše, u Makedoniji pobugariše. A sve stoga što živimo kao

Stevan i Vukan, prije nego što ih je Sveti Sava pomirio, što zbor zborimo kao gospoda kod Gračanice

crkve“.54

O podršci i značaju koji je ta ideja imala, svedoči podatak da je bivši predsednik vlade Aćim Čumić

postao i prvi predsednik Društva za podizanje Hrama Svetog Save, a još su ga činile viđenije ličnosti iz

političkog, kulturnog i privrednog života Srbije tog doba. Takođe, Društvo je 1899.godine dobilo i

oslobođenje od svih poreskih dažbina. O važnosti samog projekta, a i uticaju Društva, ipak najbolje

govori podatak da je, na njen zahtev, Narodna skupština, održana u Nišu 25.1.1900. godine, zakonom

proglasila budući Hram za opštenarodnu građevinu, „u čast i slavu velikog Srbina prosvetitelja“.55

Društvo za podizanje Hrama Svetog Save je donelo i Pravila, koja ću ukratko izneti, jer njen

sadržaj slikovito govori o tome kako su ga njegovi graditelji videli. U dokumentu iz 1895. godine

(„Pravila društva za podizanje Hrama svetog Save na Vračaru“)56, koji je potpisao „ministar prosvete i

crkvenih poslova“ Lj.Kovačević, može se pročitati: da se Društvo osniva „sa zadaćom, da ostvari

davnašnju želju vaskolika Srpstva podizanjem veleljepnog hrama na Vračaru, kao mestu na kojem su

spaljene svete mošti Božijeg ugodnika i prvog srpskog arhiepiskopa i prosvetitelja“. Ovu „patriotsku

zadaću“ Društvo počinje obeležavanjem tristagodišnjice spaljivanja moštiju sv. Save podizanjem

privremene crkve dok se ne bude završio „velelepni hram“. Društvo će svoj zadatak izvršiti, između

ostalih i „prilozima od Srba i Srpkinja iz sviju srpskih krajeva“, „prilozima srpskih prijatelja“,

„zaveštanjima pobožnih i rodoljubivih hrišćana“, pomoći države, crkve itd.

Izdvojio bih još dva člana:

Član 26.

Pošto milošću božjom i požrtvovanjem celoga Srpstva i njegovih prijatelja bude

podignuta ova sveta zadužbina, Glavni odbor položiće javan račun o celokupnom

radu svom.

Član 25.

Da bi se potomstvu ostavio vidljiv spomen o požrtvovanju i rodoljublju pobožnih

priložnika, ustanovljava se knjiga: “Spomenica priložnika za podizanje hrama

54 Luča sa Vračara, list Srbobran 27.4.1884. (u) Hram Svetog Save u Beogradu,grupa autora, Pravoslavna Reč, Novi Sad, 2005. Ovaj citata se treba podsetiti kada bude bilo više reči o Zlatnom dobu, u sledećem poglavlju.55 Gradnja Hrama Svetog Save (2013), produkcija: Pravoslavna Eparhija bačka; bez autora 56Dokument:“Pravila Društva za podizanje hrama Svetg Save na Vračaru” Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/drustvo_pravila_drustva_1895_web.pdf (8.8.2013)

31

prvom srpskom učitelju Sv. Savi ”.

Dakle, požrtvovanjem i rodoljubljem Srba i Srpkinja se podiže velelepni hram prvom srpskom

arhiepiskopu, prosvetitelju i učitelju, kao sećanje na spaljivanje njegovih moštiju. On je i stradalnik i

srpskog roda, zato je potrebno požrtvovanje i rodoljublje.

Prvi konkurs za projekat Hrama objavljen je u Srpskim novinama 1905. godine, mada ima i izvora

koji tvrde da je planiran „na stogodišnjicu prvog srpskog ustanka“, 1904.- kako se neizostavno

naglašava. Konkurs je zahtevao monumentalnu crkvu u srpsko-vizantijskom stilu, površine 2.000-2.500

kvadratnih metara, sistem grejanja, i odvojen zvonik. Prijavljeno je pet radova, koji su tokom

1906.godine odneti u Petrograd na procenu Komisiji koju je imenovala Imperatorska akademija

umetnosti u Petrogradu, ali nijedan rad nije zadovoljio njihove kriterijume.

Kako bismo stvorili potpuniju sliku o tome šta je Hram, odnosno ideja za njegovu gradnju, značila

tadašnjem srpskom društvu, treba imati u vidu da je 19.vek, vek stvaranja nacionalnih država, a da je

podizanje nacionalnih spomenika bila praksa u tadašnjoj Evropi, kao odavanje počasti ličnostima (ili

događajima) koje su odigrale značajnu ulogu u nacionalnoj istoriji(Aleksov 2003:48). Srbija iako sa

malim zakašnjenjem, nije bila izuzetak. Ono što je u ideološkom smislu Pravoslavna crkva imala, a što

je jednoj mladoj državi trebalo, jeste materijal za etnoistoriju na osnovu kojeg je mogao biti konstruisan

nacionalni identitet. Konkretno, čuvala je sećanje na srednjovekovnu srpsku državu kroz praksu vladara

svetitelja, o kojoj je već bilo reči. Po mišljenju Vjekoslava Perice, Hram je prvobitno zamišljen kao

simbol pobede Srbije nad Turskom i preporoda posle ropstva i obnove države, pa tako koliko je

bogomolja toliko je i memorijalni spomenik („spomen-hram“) srpskom srednjovekovnom državniku

Savi Nemanjiću i kultu koji je izgrađen oko njegove ličnosti. Hram je važan jer priča priču o Zlatnom

dobu, u kom su Srbi imali svoje etnički kraljevstvo, jer po njegovim rečima „danas ta zlatna doba žive

u mitovima, crkvenim liturgijama, u sakralnoj arheologiji i arhitekturi“ (Perica 2009: 69). To bi mogao

biti i jedan od razloga specifičnog položaja Pravoslavne crkve u tadašnjem srpskom društvu, što se vidi

iz Ustava iz 1903. godine, kada je proglašena za službenu državnu religiju u Kraljevini Srbiji, pa su

tako svi državni praznici bili praćeni crkvenim obredima, crkveni službenici primali državne plate, a

veronauka je bila obavezna u školama (Vukomanović 2001:101-102).

U tadašnjoj Kraljevini Srbiji, Kosovski mit je bio centaralan i nezaobilazan, ali je i on osim

istorijskog Pada nacije kao centralne teme, podrazumevao jednu slavnu prošlost pre Turskog osvajanja,

a to doba je Zlatno doba nacije, u kojem je Srbija imala veliku i jaku državu. Centralna figura Zlatnog

doba srpske nacije je, po tumačenju Crkve, Sveti Sava i otud spomenik posvećen njemu. „Krajem XIX

i početkom XX veka Kraljevina Srbija se političkim sredstvima bori za pripajanje ondašnjih turskih

32

teritorija, Kosova i drugih krajeva na jugu. Posle poraza srpske vojske u ratu protiv Turaka 1876. i

1877, ne samo pesnici već i drugi patrioti, javni radnici, novinari, političari, državnici i oficiri sve više

govore o osveti Kosova”.57 Ako bismo inicijativu za gradnju Hrama posmatrali u tom svetlu, videli

bismo sledeće: Kosovski mit kao priča o Padu nacije i ideološka legitimacija rata za „povratak“

Kosova; kult Svetoga Save, materijalizovan u Hramu, kao podsetnik na to Zlatno doba, za čiji se

povratak u stvari i vredi boriti. Ipak, pre toga, smatram da je Hram, samo jedan projekat mnogo

zahtevnijeg i obuhvatnijeg poduhvata, a to je formiranje jednog „celovitog“ nacionalnog identiteta

kojem je pored mita o istorijskom Padu nacije (u vidu Kosovskog mita) trebao i mit o Zlatnom dobu

nacije, ne bi li njima usmerili njenu Obnovu.

Posle I svetskog rata, 1919.godine reosniva se Društvo, sada na čelu sa patrijarhom Dimitrijem, a

pravila Društva se menjaju, s obzirom na nove istorijske okolnosti.58 Novi konkurs, raspisan je 1926. i

zahtevao je da crkva bude u savremenom srpsko-vizantijskom stilu i površine 3000 kvadratnih metara.

Bilo je 22 predložena projekta, prva i treća nagrada nisu dodeljene, ali konkurs je smatran uspelim. Kao

najuspešniji, nagrađen je drugom nagradom projekat profesora arhitekte Bogdana Nestorovića. 1930.

godine Društvo, na čelu sa patrijarhom Varnavom, doneo je konačnu odluku da projekat poveri

arhitekti Nestoroviću i arhitekti Aleksandru Deroku, čiji rad je na konkursu takođe dobio visoke ocene.

Nakon konkursa tekle su brojne polemike koje su se ticale izgleda i stila, u kojem bi

budući Hram trebalo da bude podignut. Mogu se izdvojiti četiri strane, mišljenja, koje su vodile

raspravu: pobornici Hrama u stilu Sv. Sofije u Istambulu; priklonjeniji nacionalnom stilu; zagovornici

modernog pristupa; oni koji su bili protiv bilo kakvog podizanja crkve. Meni je najzanimljivije ovo

poslednje mišljenje, jer osim što se radikalno razlikuje od ostala tri, dobilo je najmanje pažnje, kako

među svojim savremenicima tako i danas. Naime, radi se o mišljenju Koste Strajnića, iznetog u jednoj

polemičkoj brošuri 1927.godine „Svetosavski hram – javni apel zvaničnim faktorima srpske crkve i

jugoslovenske države“. U njemu je izneo svoje protivljenje gradnji Hrama u vizantiskom stilu, „srpskih

srednjovekovnih zadužbina“. Na kraju svog teksta se poziva čak i na Meštrovićev rad, Vidovdanski

hram59 (koji je svojevremeno kritikovao), koje je po njemu, ne samo iz estetskih razloga, već i iz

političkih razloga prihvatljivije. „Pošto Panteon treba da bude spomenik u kojemu će počivati kosti

57 Kritičko i mitsko mišljenje, list Republika, iz dela Vidovdan i časni krst,Dostupno na: http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/99/222/222_29.html (9.8.2013)58 Ovaj podatak o promeni Pravila Društva se često spominje u pričama o istoriji gradnje Hrama, ali još nigde nisam pronašao, konkretno u čemu su se te promene sastojale.59 On je trebao da predstavi kosovsku bitku, u njenom mitološkom aspektu, ali u kontekstu jugoslovenske ideje, kao zajedničku, hrvatsko-srpsku protivtežu rastućem austrijskom hegemonizmu, dakle, on je trebao da slavi etnoistoriju Slovena, ne odvojenih „plemena“ (jer svi Jugoslovenski narodi su imali svoje Kosovo, npr. Hrvati na Krbavskom polju 1493.) . Maketa Vidovdasnkog hrama, prvi put je prikazana na međunarodnoj izložbi u Rimu, 1911.godine.

33

najvećih sinova cele Jugoslavije, prirodno je da njegova arhitektura ne može imati obeležja isključivo

crkve jednoga plemena. Prema tome, Svetosavski hram, onako kako ga zamišljaju crkveni faktori,

može da predstavlja samo jednu crkvu srpske pravoslavne vere“.60 Izbor između Vidovdanskog hrama

kao laičkog multinacionalnog panteona61 i Svetosavskoga hrama kao zdanja isključivo jedne konfesije

(pravoslavne), može nam nešto reći o istorijsko-političkim prilikama u Kraljevini SHS. Po mišljenu

Vinka Srhoja, tu se iskazuje razlika, kao ona između „jugoslavenskog federalizma (o kojoj sanjaju

političari Supilo i Trumbić) i srpskog unitarizma (srpskih radikala i Pašića), a ponajprije u opređeljenju

za Svetosavski hram kao trijumf političkog separiranja i vjerskog prozelitizma. Oba su hrama tako

postala sinonimima ideologijske moći, hramovima političke religioznosti u kojima se ispovijedala

stranačka opredijeljenost i dnevna politika, ma što mislili o vrijednosti, anakronosti ili inovativnosti

bilo kojega od njih“.62 Iz te razlike, rekao bih, vidi se i odnos između jednog ideala (Jugoslovenske

ideje) i jednog realnog odnosa političke moći – hegemonija srbijanske elite.63 Još nešto, sa tim u vezi -

Meštrovića, kao i Crkvu, ne zanima toliko istorija koliko mit. To nije razlika između kritičkog odnosa i

mita, to je razlika između dva mitska tumačenja, pri kojem je Crkveno = nacionalno. Tako je i

„normalno što su ideolozi jugoslovenstva redovno bili ili ateisti, ili vernici koji se protive svakom

klerikalizmu“ (Bakić 2004:258).

Takođe, „jugoslovenski nacionalizam“ kralja Aleksandra I Karađorđevića , bio je duboko prožeto

srpskim nacionalizmom, i služilo kao „ideološko pravdanje dominacije Srba u vojsci i u činovništvu

Jugoslavije, te kao pravdanje materijalnog bogatstva i ideološkog protežiranja Srpske pravoslavne

crkve“ (Bakić 2004:405).64 Jovo Bakić, kao primer, navodi proslavu dana Svetog Save, „kao državno-

školskog blagdana“ (Bakić 2004:405), što je u multikonfesionalnoj sredini problematično, naročito ako

zvanično nastupate sa integralnih pozicija. Dobar primer za to je i gradnja Hrama, jer upravo na osnovu

Aleksandrovog ukaza, 1932. godine je zaključen ugovor sa projektantima, na osnovu kojeg je urađen

osnovni plan, overen u Ministarstvu građevina 1935. godine. 1935.godine nastaje mala crkva Sv. Save

60 Isto. 323.61 Ili je reč o nacionalnom, Jugoslovije, kao nove zajednice koju treba podupreti etnoistorijom.62 Vinko Srhoj, Kosta Strajnić i međuratni odjeci ideje o nacionalnom izrazu u umjetnosti, Radovi Instituta za povijest umjetnosti, br. 32, IPU, Zagreb, 2008., str. 319-328.Dostupno na: http://hrcak.srce.hr/65622?lang=en (1.8.2013)63Sažeto i dokumentovano o razmerama te dominacije, piše Lazar Vrkatić u svojo knjizi: Pojam i biće srpske nacije, na stranicama 332.-339.str.Dostupno na: http://www.lazarvrkatic.org/dokumenti/Dela/05_Pojam-i-bice-srpske-nacije_1.pdf (1.8.2013)64 „U Kraljevini Srbiji SPC je, na primer, bila državna crkva, dok u Kraljevini Jugoslaviji nije bilo ustavnog razgraničenja između nadležnosti crkve i države“ (Vukomanović 2008:90).

34

(za 57 dana), prema projektu arhitekata iz Rusije, Viktora Lukomskog i Vojislava Zađine,65i gradnja

Hrama počinje iste godine.

Dana 10.5.1939. (na dan spaljivanja moštiju Svetog Save), patrijarh Gavrilo je položio povelju sa

tekstom, koji ću delimično izneti: „U ime Oca i Sina i Svetog Duha, za vlade blagovetnog gospodara

Petra Drugog karađorđevića i Njegovog Kraljevskog Namesništva, blagoslovom i činodejstvom

Njegove Svetosti patrijarha srpskog Gavrila i mnogobrojnog naroda osveti se 10.maja ljeta Gospodnjeg

1939.ovaj temelj započetog sabornog hrama u slavu i spomen Svetog Save... požrtvovanjem

blagočestivog našeg naroda i revnosnim rukovodstvom Društva za podizanje hrama Svetog Save na

Vračaru podiže se ovaj veličanstveni hram u Beogradu na Vračaru na mestu gde su spaljene česne

mošti Svetiteljeve kao vidan i večiti spomenik duboke zahvalnosti svega našega naroda svome prvom

Arhiepiskopu, Učitelju, Prosvetitelju i Preporoditelju srpskom, velikom Ugodniku Božjem,

Ravnoapostolu i Svetitelju Slovena Svetom Savi... na dobro naše svete pravoslavne Crkve, na sreću i

napredak našeg uzvišenog Kraljevskog Doma i celog našeg naroda. Amin“.66

Dakle, definicija „našeg naroda“ koji se ovde spominje u dva navrata, je najproblematičnija, ako

imamo u vidu gore pomenuti kontekst.

Knjiga Vjekoslava Perice, dodatno rasvetljava ovaj problem, jer se tiče gradnje dve crkve u Splitu,

katoličke konkatedrale Svetog Petra Apostola i pravoslavnog memorijalnog Hrama Svetog Save. Njih

posmatra kao identitetske simbole nacija i metaforu njihovog međusobnog odnosa, tačnije njihovih

etnokenfesionalnih nacionalizama, tokom istorije. Gradnja Hrama počela je istovremeno kad i gradnja

memorijalnog hrama u Splitu – 1935.godine. Ta podudarnost se može tumačiti kao tradicionalno

pletenje mreže simboličkih čuvara granica, po uzoru na srednji vek, kada se „kroz osnivanje manastira,

zadužbina i dodelu zemlje crkvi te sakralnu gradnju, država (...) širila“ (Perica 2009: 16). Hram je, u

tom smislu, zamišljen kao sakralni ali i nacionalni centar, koji nam kao takav dosta govori o odnosu

snaga u Kraljevini Jugoslaviji, pre svih između srpskog i hrvatskog nacionalizma.

Od početka radova 1935.godine, urađeni su temelji Hrama, zidovi visine 15 metara, podignuto je

515 betonskih i 48 mermernih stubova, „s urezanim obeležjima srpskih kraljeva i knezova“ (Perica

2006, Tom 2: 10), a 1941. godine, sa okupacijom, prekidaju se svi radovi. Zanimljivo je da su nemački

nacisti uništavali sve nacrte Hrama do kojih su mogli doći, pa je tako arhitekta Aleksandar Deroko

65 Ceranić Milica, Neovizantiski elementi u arhitekturi Hrama Sv. Save na Vrčaru, Niš i Vizantija, zbornik radova; Dostupno na:http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik3/PDFIII/Ceranic.pdf (1.8.2013)U ovom radu se može naći dosta zanimljivih podataka, vezanjih za tehničke stvari projekta Hrama, koji nisu tema ovog rada. 66 Sajt Hrama Svetog Save, Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/PocetakGradnje.htm (1.8.2013)

35

svoje crteže sačuvao zakopavši ih u zemlju, a na kraju rata, predao Patrijaršiji.67 Takav tretman bi se

možda mogao dovesti u vezu i sa slučajem Narodne biblioteke u Beogradu koja je srušena tokom

bombardovanja aprila 1941. godine. Tu se belodano vidi odnos nemačke okupacione politike prema

kulturnim znamenjima i baštini okupiranih zemalja, u kojima je, po fašističkom ideološkom obrascu,

opredmećen „duh nacije“. Međutim, ukoliko se uzme da su kulturna dobra npr. okupiranog Pariza

ostala netaknuta, iz istog ideološkog obrasca bi se još mogla pročitati i inferiornost Slovenske rase i

njene kulture. Tokom rata, zidine budućeg Hrama služile su kao garaža vozilima nemačke vojske (u

istu svrhu poslužile su i sovjetskoj vojsci). Dodaću još samo, da bi bilo zanimljivo uporediti takav

tretman Hrama i ideološku osnovu fašističkih pokreta u Srbiji, koja se upravo zasnivala na fašizaciji

srpske srednjovekovne istorije, sa svetosavskim pravoslavljem u osnovi.68

Nakon rata, sa promenom dominantne ideološke platforme, menja se i položaj Crkve koja biva

marginalizovana, a osnovni motivi Partije za takvu politiku prema njoj, bili su po mišljenju Radmile

Radić: negativno istorijsko sećanje, koje je držalo nerazdvojne konfesionalnu i etničku pripadnost, koje

se, nadam se, do sada u radu, moglo videti i na primeru Hrama, a koje nije moglo biti idejni temelj na

kojem se mogla graditi Jugoslavija; drugi motiv je ideološke prirode i mesta religije u njemu, kao

„opijum za narod“ ona se (nije) uklapala u njene principe emancipacije; treći motiv nije lične prirode,

već izlazi iz želje partije da sve drži pod kontrolom (Blagojević 2005:163). SPC je osim

marginalizacije nizom zakonskih propisa naneta velika materijalna šteta, što pokazuje i slučaj Hrama -

1945. godine nova vlast vrši sekvestriranje (stavljanje pod zabranu spornog imanja) celog platoa sa

zidinama Hrama, malom crkvom Sv. Save i parohijskom zgradom. Prostor Hrama, tokom socijalizma,

koriste razna preduzeća kao magacin.69 Društvo za podizanje Hrama Svetog Save je ukinuto 1948.

godine, a njegove nadležnosti preuzima Crkva, tj. Patrijaršijski odbor.

67 Branko Pešić, Poziv kod Germana, list Novosti, 3.5.2004. Dostupno na: http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276527-Poziv-kod-Germana (1.8.2013)Inače taj podatak sam sretao na više mesta.68 Opširnije o svetosavlju kao idejnoj osnovi fašizma u kraljevini Jugoslaviji, u: Kuljić Todor, Fašizam, Nolit, Beograd, 1987. 218.-254.str.69 Kada sam rekao svojoj babi kojom se temom bavim u diplomskom radu, rekla je uz osmeh: „Pa tu je bila dedina garaža“. Deda je bio vozač kamiona i kasnije autobusa, a jedno vreme radio je u građevinskom preduzeću „Rad“, čije su garaže, određeno vreme, bile upravo u Hramu. Da je baš to preduzeće imalo tu garažu, saznao sam jedino njenim svedočenjem, na internetu i uopšte u svom materijalu koji sam pronašao, nisam naišao na taj podatak. Interesantno je još i da je upravo to preduzeće bilo angažovano oko pripremnih radova 1985. godine, za uređenje terena, formiranje gradilišta sa odgovarajućim barakama za rad projektanata i gradilišta. Kasnije, 1986. godine, nakon licitacije, posao gradnje Hrama dobilo je preduzeć Trudbenik. Inače, Trudbenik je prodat 2008.godine, a od 2012. godine u stečaju, nalazi se na listi 24 sporne privatizacije čije je razrešenje tražio Evropski parlament. Više sreće nije imalo ni preduzeće Rad, koje je od 2001. godine u stečaju, i od tada se kreće na granici između obnove i stečaja. Zanimljive su, u tom smislu, reči na koje sam u analizi često nailazio da je “istorija gradnje hrama, istorija srpskog naroda”. Preduzeća i fabrike su došle na mesto crkvi, a sada crkve dolaze na mesto preduzeća i fabrika – Sveti Sava na mesto Rad-a (oba imena sa jakom ideološkom konotacijom).

36

U periodu do dolaska patrijarha Germana (1958. godine postaje patrijarh), niko se konkretnije nije

angažovao oko nastavljanja gradnje Hrama. Na dosta mesta, u materijalu koji sam obrađivao, nailazio

sam na podatak o „88 molbi“ za nastavak gradnje, koje je on lično upućivao vlastima. O njegovoj

rešenosti, kao i tome koliko je nastavak gradnje značio Crkvi, svedoči i slika, akademskog slikara

Svetislava Lukovića, koja je urađena i postavljena, na zahtev patrijarha Germana, 1969. godine, u

prostoriju u kojoj zaseda najviše telo SPC, Sveti arhijerejski sabor. Na zidu preko puta nje, u sličnom

formatu, nalazi se rad Paje Jovanovića, „Seoba Srba“. Jer to su dve „slike iz istorije Srpske pravoslavne

crkve i istorije Srpskog Naroda“.70

Zasedanje Svetog

arhijerejskog sabora i u pozadini slika posvećena nastavku gradnje Hrama71

Ono što bih još izdvojio iz perioda socijalizma, je spomenik Đorđu Petroviću-Karađorđu, vođi

Prvog srpskog ustanka, podignut 1979. godine, te godine je i republički zavod za zaštitu spomenika

kulture na osnovu preliminarnih istraživanja, proglasio deo sela Orašac za znamenito mesto od velikog

kulturnog značaja, kao mesto na kom je počeo Prvi srpski ustanak.72 Koliko bi se podizanje ovog

spomenika dovelo u vezu sa prvim naznakama nacionalizma koji raste 80–tih. godina, na ovom mestu,

70 Uskliknimo s ljubavlju (2008), produkcija: Delta video i Akademija umetnosti; scenario i režija: Moma Martinović 71 Kompozicija slike je iz tri elementa, u prvom je “srpski narod” iz svih delova tadašnje Jugoslavije u tradicionalnim nošnjama koji prilaze da celivaju ikonu Sv. Save, neki od njih noseći cigle u rukama. Drugi deo čini patrijarh German, sa arhijerejima. U trećem delu, među zidinama Hrama, javlja se lik Sv. Save pod kojim su obrisi budućeg Hrama (što se ne vidi od lustera na fotografiji). 72 Opširnije o tome na:http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1359 (1.8.2013)http://www.orasac.rs/lat/zasticeno-podrucje.php (1.8.2013)

37

ne bismo mogli pouzdano da tvrdimo. Ipak, ono što je neosporno je mesto na kom je spomenik

podignut i njegova pozicija u parku, ispred svetosavskog platoa. Pa tako ukoliko se posećuje Hram,

spomenik se i može prevideti, ali ukoliko je interesovanje za sam spomenik, Hram je ram.

Spomenik Karađorđu na platou ispred Hrama Sv. Save – novije slike

1984. godine patrijarh German dobija saglasnost, u Republici (19. juna) i u gradu Beogradu (14.

septembra), uz veliko zalaganje predsednika Predsedništva Srbije Dušana Čkrebića. Iste godine,

patrijarh imenuje profesora arhitektu Branka Pešića za protomajstora nastavka projekta gradnje Hrama.

12. maja 1985.godine, u očišćenom prostoru unutar zidina, služena je svečana liturgija, a uz patrijarha

Germana, prisustvovalo je dvadeset episkopa i brojno sveštenstvo. Ako je verovati sajtu Hrama, unutar

zidina bilo je oko 12.000 ljudi, dok je u porti bilo oko 80.000.73 Prilikom osvešćenja gradilišta, patrijarh

je rekao, po tumačenju Vjekoslava Perice: „nova crkva je trebalo da bude materijalni dokaz da su Srbi,

rukovođeni duhom svetog Save, uspeli da prežive iskušenja i nesreće od Kosova do Jasenovca“ (Perica

2006, Tom 2: 11). Po mišljenju Vjekoslava Perice, Kosovo i Jasenovac su stožeri, onoga što on naziva,

Jerusalimski mit, a koji je fabrikovala SPC (naravno, niti je ona bila prva, niti jedina koja se služila

njime). On je simbolički inaugurisan u Jasenovcu 1984. godine i na Gazimestanu 1989. godine. To je

arhetipski mit o Izgubljenom Jerusalimu, rekao bih i mit o istorijskom Padu nacije, ili po njegovim

rečima, on „zapravo govori o zemlji neprestane ozlojeđenosti nastanjenoj večitim gubitnicima“ (Perica

2006, Tom 2: 223). Na ovom primeru se pokazao udeo Hrama u reprodukovanju tog narativa, ali će se

u kasnijoj analizi osvetliti još neki njegovi aspekti.

12. avgust 1985. godine je zvanično prvi radni dan nastavka gradnje.

27.januara 1989.godine, na dan Sv. Save održan je svetosavski bal u hotelu Jugoslavija, a dnevni

list Politika ovako izveštava o tome: „Tradicionalan Svetosavski bal preksinoć je u hotelu Jugoslavija

73 Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/NastavakGradnje.htm(1.8.2013)38

bljesnuo starim sjajem. Prvi put posle rata Beograđani su imali priliku da dožive atmosferu ove

veličanstvene zabave, sa koje je sav prihod namenjen izgradnji Hrama Svetog Save. Bal su kolom

Srbijanka otvorili domaćica bala Nada Golubović i protomajstor Hrama arhitekta Branko Pešić. Više

od 800 gostiju igrali su, sve do ranih jutarnjih časova valcera, fokstrot, tango, polku, uz obavezna

srpska narodna kola“ (Perica 2006, Tom 2: 18-19).

U izveštaju nema reči o Društvu za podizanje Hrama, što ne znači i da nije postojao nekakav odbor

pri Crkvi, koji se nije organizovano bavio prikupljanjem sredstava, što je s s obzirom na obim posla

bilo neophodno. Neorganizovanost Društva nam može nešto reći o odnosu Crkve i režima, tokom tog

perioda. Naime, iako je deo tadašnjeg rukovodstva, na republičkom nivou, podržavao gradnju, ona nije

bila u skladu sa zvaničnom ideologijom države, uzimajući u obzir konotacije koje je Hram nosio. O

tome svedoče i reči Dušana Čkrebića, Predsednika Predseništva Republike Srbije, 19. juna 1984.

godine, na ručku, na koji je pozvao patrijarha Gemana i neke članove svetog arhijerejskog sinoda

(Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, episkopi: Žički Stefan, Šumadijski Sava i Niški Irinej), na

kojem je i odlučeno da se pokrenu radovi na Hramu:

„Mi cenimo te napore Srpske pravoslavne crkve, a posebno Njegove Svetosti. Mislim, samo da u

ovom trenutku, ni nama ni vama ne ide u račun da se to udari na velika zvona, jednostavno treba

nastaviti sa gradnjom. Toliko za sada. Pozitivan odnos, znači, postoji. Ostalo ćemo videti“.74

Do kraja 1989.g. završeni su radovi:

„-sanirani su i osposobljeni svi temelji i zidovi od cigle izgrađeni pre Drugog svetskog rata;

-podignute su galerije;

-četiri zvonika sa kupolama;

-četiri polukupole (konhe) i mala konha oltara;

-četiri velika luka (po 400 tona);

-centralna kupola (4 000 tona) sa pokrivačem od bakarnog lima i velikim pozlaćenim krstom (4 tone)

visine 12 metara i

-pandantifi“75

1989. godine pažnja javnosti u Srbiji je usmerena ka ustavnim reformama, i po mišljenju

Slobodana Naumovića, pokušaju njihovog simboličkog slavljenja u tri događaja od velikog značaja za

srpsku nacionalnu tradiciju. Prvi nije bio događaj u punom smislu reči, već pre proces koji je trajao od

1988. do 1989. godine. Posmrtni ostaci kneza Lazara (srpskog vladara, heroja, mučenika i sveca) od

74 Odeljak iz knjige o izgradnji Svetosavskog hrama:„Od ideje do kupole“ Autor: otac Milan Janković Dostupno na:http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/ckrebic.htm(1.8.2013)75Sajt Hrama Svetog Save Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/NastavakGradnje88_89.htm(1.8.2013)

39

manastira Ravanica do manastira Gračanica na Kosovu, koji su usput obišli mnogo gradova i

manastira, sa solidnom medijskom pažnjom. Drugi događaj, i tema ovog rada, je podizanje kupole na

Hramu tokom maja meseca i izvođenje prve liturgije, 25. juna (na kojoj su usput bile izložene i mošti

svetog kneza Lazara). Prisusto visokih državnih funkcionera i medijska pokrivenost, svedoče o značaju

samog događaja i novom odnosu vlasti prema Crkvi. Taj ritual je, po Naumovićevom mišljenju, osim

svog religijskog sadržaja, „slavio novo jedinstvo Crkve, Partije i Naroda, ujedinjenih pred nacionalnim

zadacima koji slede“ (Naumović 2009:67). Sam događaj je, po njegovom mišljenju, ispunjen još

jednom dodatnom simbolikom. Naime, Hram je „činom polaganja kupole postao Jedinstven tokom iste

one godine u kojoj je ’najveći srpski političar posle Pašića’ u svojoj ’upornoj i uspešnoj borbi za

ustavne reforme’ konačno uspeo da Srbija postane ’celovita’, tj. ujedinjena sa svojim pokrajinama“

(Naumović 2009:67). Ova ideja o povezanosti Obnove nacije sa izgradnjom Hrama, gde se uspešnost

jedne nacije-države meri uspehom radova na ovoj građevini, jedna je od ključnih tačaka u narativu koji

je pratio njegovu gradnju o kojoj će više reči biti u sledećem poglavlju. Treći događaj, samo tri dana

nakon prethodnog, 28.juna, na Vidovdan, na Gazimestanu Slobodan Milošević organizuje

komemoraciju 600 godišnjice Kosovskog boja. To je bilo i prvo zvanično zajedničko pojavljivanje

simbola SPC i simbola socijalizma.

Tokom 1990. godine, Naumović je istakao dva naročito značajna primera „upotrebe tradicije“ od

strane stranke na vlasti. Prvi, zamena korice bukvara, umesto slike Tita postavljena je slika Vuka

Karadžića. Drugi, svečano obeležavanje Velike seobe Srba u Sremskim Karlovcima 22.septembra, na

kom su ponovo okupljeni „zajedno Crkva, Političari i Inteligencija“ (Naumović 2009:152-153).

Hram je takođe imao udela u obeležavanju ove godišnjice, to je bilo prilikom svečane uskršnje

liturgije, prve koja je održana u Hramu. U uskršnjoj poslanici Partrijarha Germana kaže:

„Došlo je evo vreme braćo Srbi i sestre Srpkinje našeg povratka sebi samima, vreme osmišljenja

naših seoba, to je svojim neprolaznim svetinjama i opredeljenjima, vraćanje iz duhovne otuđenosti,

nesloge i moralne pomračenosti. Sećanje na Veliku seobu imaće smisla za nas ako nam ona bude

podstrek za veliki povratak svih otuđenih, u opšti dom spasov, crkvu božiju, stub i tvrđu istine. I naš

odlazak u Evropu, o kojem se danas toliko govori, ne znači li prvenstveno naše vraćanje našim

izvorištima Jerusalimskim i Kosovskim, i time nama samima“.76

76 Tekst, citiran iz filma Zavet naroda, koji ću kasnije podrobnije analizirati kao celinu. Ono što je 1990. moglo da čuje samo građanstvo okupljeno u Hramu, snimanjem filma biva dostupno široj publici, što u izvesnom smislu, ide u prilog tezi da savremeni mediji preuzimaju ulogu tradicionlni verskih institucija. Ovu analizu možemo uzeti i kao deo analize kojim je rad definisan, jer film je sniman 2002., a s druge strane, s obzirom da je citat, može poslužiti i kao veran svedok vremena iz kojeg je potekao. Iskoristiću ga sada, ali ću podsetiti na njega i u glavnoj analizi.Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=e0PfWxMHSLQ(1.8.2013)

40

Srpstvo je rodbinska zajednica koja se vraća u crkvu, kako bi se mogla vratiti sebi samoj, jer crkva

je tvrđa istine, a sve drugo tuđe (ono otuđuje jer nije naše po suštini), izaziva neslogu (kao tuđe, remeti

prirodne odnose među nama) i zato je moralno pogrešno. U Evropu se ide, takođe, vraćanjem.

Jerusalim i Kosovo, tu se povlači paralela između Srba i Izabranog naroda. Dakle, izvori (Zlatno doba),

sakralizaciju jedne teritorije, moralna pomračenost, Seobe (Pad) i sećanje koje ima smisla samo kao

vraćanje (Obnova).

Sa početkom rata u Bosni i Hrvatskoj (1991-1995), radovi se usporavaju da bi konačno stali 1996.

godine. Ovde ću samo podsetiti na zvanične odnose Crkve i Miloševića, koji od 1995. godine značajno

zahladnjuju, o čemu je bilo reči u poglavlju Istorijski kontekst. Po pisanju Branka Pešića, 2. 9.1999.

godine mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, je kao član Sinoda obišao gradilište i video:

“...Istrulele i razvaljene drvene obloge pored kojih je ležao skupo plaćeni mermer i granit... Zapuštenu

visoku travu i korov koji je na nekim mestima dosezao do pojasa... Sablasno napuštene i rđi prepuštene

kranove koji su nekada podizali stotine tona materijala na veliku visinu, sa tugom u srcu i glasu pitali

se poluglasno šta to bi sa narodom srpskim i njegovim najvećim hramom te ovako zapusti i predade se

propadanju, i duhovnom i materijalnom”.77 Zidine i kupola sa nezavršenim limarskim radovima, voda

koja se ulivala u zidove i temelje, a prostorije projektnog biroa tada su bile prazne.

Aprila 2000. godine, novi početak radova je obeležen „postavljanjem table na kojoj su upisana imena

autora projekta gradnje do 1941.g.; autori projekta nastavka gradnje od 1985; izvođači radova i

graditelji donatori u 2000. godini“.78 2001. godine (re)osniva se Društvo, a 2002. godine vraćen je stari

naziv Društva za podizanje Hrama, što aludira na kontinuitet sa predhodnim Društvom koje je zvanično

prekinuo sa radom 1941.godine. Mada je i sa nazivom iz 2001.godine „faktički obnovljeno Društvo za

podizanje Hrama Svetog Save, koje je prestalo sa radom 1941. godine“.79 Ako uzmemo da 1985.

godine Duštvo nije bilo organizovano, o čemu je bilo reči, i to da su članove obnovljenog Društva

(2001.god.) čini pripadnici političke i ekonomske elite, možemo naslutiti prirodu tog udruženja.

Prirodu koja je osim praktičnih razloga imala i svojih simboličkih implikacija koja se, po mom

mišljenju, odnose pre svega na odnose između države i crkve. U tom smislu bi Društvo za podizanje

Hrama Sveto Save bilo telo koje osim prikupljanja sredstava ima i reprezentativnu ulogu, kao

simbolička potvrda stava „(...)da završetak hrama Svetog Save ‘nije pitanje vere, religije i vernika’,

nego je to nacionalni projekat(…)”.80

77 7.5.2004. list Novosti, piše Branko Pešić (od 1984. do 1996. glavni projektant, nadzorni inženjer i organizator, u Patrijaršiji prozvan Protomajstor Hrama)78 Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/ObnovaGradnje.htm(1.8.2013)79 Rečenica je na koju se često nailazi.80Uz pošiljku i “dobrovoljni prilog” za izgradnju Hrama Svetog Save, list Danas, 28.6.2011.

41

2003.godine spoljni zidovi se pokrivaju belim mermerom, a 2004. uređuje porta (svetosavski plato i

park). Ono što još od radova treba izdvojiti je bronzani spomenik Svetog Save, koji je zapravo poklon

Fonda slovenske pismenosti i kulture iz Moskve, delo vajara Vjačeslava Mihajloviča Klikova, visine

5,2 metra (bez postamenta), koji je Klikov izlio kao deo „trojstva ruskih spomenika u Srbiji i Crnoj

Gori“81 (druga dva su postavljena u Novom Sadu i Nikšiću). Bronzana statua, nalazi se u krugu

svetosavskog platoa i može se tumačiti i kao podrška ali i kao učestvovanje pravoslavne bratske Rusije

u izgradnji jedne građevine od velikog simboličkog značaja za naciju. O još nekim aspektima odnosa

Srbije i Rusije posredstvom Hrama, biće više reči u narednom poglavlju.

O odnosu države i SPC nakon smene Miloševića bilo je reči u poglavlju Istorijski kontekst, a kakav

je odnos novih vlasti prema Hramu biće predmet analize sledećeg poglavlja. U njemu ćemo pokušati da

iznesemo ključne narative koji su pratili gradnju Hrama u periodu 2001-2013. (zaključno sa 2013.

godinom), iz kojih bi se pouzdano mogao izvuću sav simbolički potencijal koji poseduje ova građevina

i naslutiti mesto koje ti simboli (i vrednosti koje impliciraju) zauzimaju u današnjem srpskom društvu.

Na kraju, u ovom poglavlju smo pokušali, da odredimo mesto Hrama u odnosu na različite

istorijsko-političke okolnosti koje su se smenjivale tokom njegove gradnje. Ono što je konstanta, bio je

on kao simbol nacionalnog identiteta, a ono što se menjalo jeste ideološki okvir kroz koji su ga

političke elite ne samo videle i prikazivale, nego i kroz koji su se praktično odnosile prema njegovoj

gradnji. Hram je, po mom mišljenju, bio svojevrstan odraz vremena koji je kao u ogledalu 1) u

Kraljevini Srbiji, kao ideja, odražavao želju jedne mlade nacionalne države za svojim legitimitetom „u

čast i slavu velikog Srbina prosvetitelja“82 2) u Kraljevini SHS on je, pre svega, odražavao dominaciju

srbijanske političke elite 3) tokom Drugog svetskog rata, odražavao je položaj koji je u očima

nacističke ideologije zauzimala inferiorna Slovenska rasa i njena kulturna baština 4) tokom perioda

socijalizma odražavao je marginalizaciju nacionalizma i religije 5) 1985. godina i ponovni početak

njegove gradnje podudara se sa prvim otvorenim artikulacijama nacionalizma u Jugoslaviji 6)

1996.godine prestaju radovi na Hramu, što može biti odraz ambivalentnog odnosa Miloševića i Crkve –

u političkom i u simboličkom smislu 7) 2001. godine se po drugi put nastavlja sa gradnjom, a za razliku

Dostupno na: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/uz_posiljku_i_dobrovoljni_prilog_za_izgradnju_hrama_svetog_save_.55.html?news_id=218405 (pristupljeno 3.9.2013.)http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/uz_posiljku_i_dobrovoljni_prilog_za_izgradnju_hrama_svetog_save_.55.html?news_id=218405 (pristupljeno 3.9.2013.)81 23.9.2003.Ispred Hrama postavljen spomenik Svetom Savi.Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2003-11.htm(1.8.2013)82 Gradnja Hrama Svetog Save (2013), produkcija: Pravoslavna Eparhija bačka; bez autora

42

od prethodnog puta, sada se od strane državnog vrha, zvanično i formalno podržava njegova grandnja,

što se može čitati kao pouzdan indikator novog i otvorenog odnosa Države i Crkve.

Imajući u vidu cilj istraživanja, ne mogu se ne navesti jednostranosti pristupa u ovom poglavlju,

koje se tiču njegovog mogućeg tumačenja kao narativnog, s obzirom da je izostavljen deo istorijskih

podataka koji bi osvetlili svu dinamiku događaja, koja je kroz istoriju pratila njegovu gradnju. Na

primer, da se sve nije odvijalo kao u priči, svedoči i jedan izveštaj Društva za podizanje Hrama iz 1938.

godine, koji navodi Bojan Aleksov: Nepripremljenost društva za takav poduhvat o čemu svedoči

nedostatak jasne slike o veličini zadatka i količini potrebonog novca, s obzirom da se radilo o jednom

siromašnom društvu. Nezainteresovanost države, lokalnih vlasti i konflikti među političkim

stranakama. U crkvi je takođe bilo sporova i nezainteresovanih episkopa. (Aleksov 2003:63).

Ipak, nas je ovde zanimao širi istorijski tok, te je tendencija rada bila kretanje po jednom

simboličkom nivou, gde je pre svega cilj, definisati njegove simboličke potencijale i to kako su oni, od

strane određenih politika, bivali korišćeni ali i diskvalifikovani. Ovo polavlje je, nadam se, uspelo i da

potkrepi našu tezu (zasnovanu na stavovima Vjekoslava Perice i Bojana Aleksova), o Hramu kao

nacionalnom spomeniku koji je još od idejnog projekta zamišljen kao takav i koji je kroz istoriju tako i

tretiran. Naravno, ovim ne želim da isključim njegovu religijsku konotaciju, jer ponavljam radi se o

crkvi, nego insistiram na njegovom tumačenju koje je od samog početka imalo podjednako etničkih

koliko i religijskih komponenata.

Još ćemo napomenuti da je celo poglavlje Istorija gradnje, pisano u neprestanom dosluhu sa

materijalom koje sam odabrao kao predmet analize, koji je dobrim delom dokumentarnog karaktera. S

obzirom da se ne sme isključiti i selektivan karakter tog izvora, ono se može shvatiti i kao deo

(prethodnica) glavne analize. Što jednako može biti i problematično, imajući u vidu da nam nečija

interpretacija vlastite istorije može više reći o pripovedaču sada nego o njegovoj stvarnoj prošlosti.

Pošto su cilj našeg istraživanja i pripovedač i prošlost, ovom poglavlju bi se možda moglo zameriti

pouzdanje u potencijalno problematične izvore.

ANALIZA

43

Hram Svetog Save u Beogradu na Vračaru je „spomen-hram“, i ta kvalifikacija se gotovo

nezaobilazno mogla čuti u diskursu koji je pratio njegovu izgradnju. Džejms Jang (James E. Young)

razlikuje spomenik od memorijala, „tvrdeći da je spomenik uvek vrsta memorijala, ali da memorijal ne

mora nužno biti spomenik, tj. da to može biti sve ono što mi prevodimo koristeći reč ’spomen’ (eng.

memorial) – spomen-mesto, ali i spomen-dan, spomen-knjiga, spomen-svečanost“83, a u našem slučaju

spomen-hram(crkva).

U diskursu koji je pratio gradnju često se može čuti da je to „naš Zavetni hram“. To bi se moglo

tumačiti u svetlu reči Žarka Vidovića, gde on definiše Srpski zavet: „Zavet je savez (...) Zavet je

zajednica između saborno okupljenih vernika i samog Boga. Srpski zavet je samo jedna naša istorijska

varijanta Novog zaveta. Taj zavet je sklopljen između Srba i samog Hrista vaskrslog na Žičkom saboru

koji je Sveti Sava održao 1219. godine, gde su se Srbi zavetovali da će poštovati dogmate svih Sedam

vaseljenskih sabora, a posebno Simvol vere, koji mi danas na svakoj Liturgiji čitamo i tako se obnavlja

na Liturgiji naš Zavet”.84 Sledeći tu logiku, Hram je objektivacija Srpskog zaveta.

„Hram gradi srpski narod a srpska crkva samo vodi i rukovodi tim poslovima“85 rekao je patrijarh

Irinej jednom prilikom, a to je ideja koja se, u mnogim varijacijama, neprestano može čuti. Takođe,

kada se priča o periodu drugog početka gradnje, od 1985. godine, može se čuti: „Srpski narod u

otadžbini i dijaspori željno je isčekivao čas da se odazove pozivu crkve i prilozima pomogne obnovu

svog Zavetnog Hrama“.86 Često se može čuti i da je on je „duhovno ognjište srpskog naroda“, a smatra

se i „novim blagoslovenim krovom srpstva“.87

„Granja Hrama Svetog save na Vračaru mnogo je više od arhitektonskog i inženjerskog poduhvata.

To je molitva i sećanje, dug i zavet, pravdanje pred precima i potomstvom, i iskušenje za nas, svedoke

teških i stradalnih vremena”.88 Ove reči sažeto oslikavaju opšta mesta u priči o Hramu, što će dalja

analiza pokazati.

83 Lada Stefanović, Rekonstrukcija sećanja, rekonstrukcija pamćenja – Kuća cveća i Muzej istorije Jugoslavije, u: Spomen mesta-istorija-sećanja, Zbornik radova Etnografskog instituta SANU 26br. 2009.101.-102.str.84 Vidović, Žarko, „Kosovski zavet je liturgiski događaj“, list PravoslavljeDostupno na: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/918/tekst/kosovski-zavet-je-liturgijski-događaj/print/lat (1.8.2013) 85Sajt RTS, Hram će biti spreman za važnu godišnjicuDostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/ Друштво /1269556/ Храм + ће + бити + спреман + за + важну + годишњицу (pristupljeno 31.8.2013.)86 Gradnja Hrama Svetog Save (2013), produkcija: Pravoslavna Eparhija bačka; bez autora 87 Zavet naroda (2002), produkcija: Informativna služba SPC; bez autora 88 Veliki kao vera i molitva, list Novosti, 3.12.2005.Dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:176856-Veliki-kao-vera-i-molitva (pristupljeno 1.9.2013.)

44

Što se tiče samog Društva za podizanje Hrama89, nećemo se temeljnije baviti strukturom članstva,

ali ono što se na prvi pogled da primetiti je velika zastupljenost državnih i javnih preduzeća (ili barem

onih koji su u godini reosnivanja to bili). Što ide u prilog tezi da je gradnja Hrama, (u najmanju ruku)

jednako državni koliko i Crkveni projekat. Međutim, o komplikovanosti odnosa Društva i njegovih

članova i tome kako ga oni vide, možda najbolje svedoči sledeći primer.

Naime, vlasnik Delta Holdinga, Miroslav Mišković90 je 12.decembra priveden u pritvor, a po

rečima tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, “Mišković, njegov sin Marko, kao i

biznismen Milo Đurašković terete se da su neosnovano iz tih preduzeća izvukli novac i imovinu vrednu

oko 30 miliona evra”.91 Ovde nema mesta za sve detalje tog događaja niti spekulaciju o njegovoj

politčko-ekonomskoj pozadini. Ono što je intersantno za našu temu, je to što, predstavnici njegove

firme, nisu bili pozvani na sednicu Društva 19.2.2013.godine, što je izazvalo reakciju u formi

protestnnog pisma patrijarhu Irineju, u kojem je između ostalog pisalo:

„Iz medija smo saznali da je u utorak, 19. februara održana sednica Društva (...) Vi sigurno

znate da je naša kompanija jedan od osnivača Konzorcijuma za finansiranje nastavka izgradnje Hrama

Svetog Save iz kojeg je kasnije nastalo Društvo za podizanje Hrama Svetog Save. Delta Holding je i

jedan od najvećih pojedinačnih donatora. Time se nismo nikada javno hvalili, ali neshvatljivo je da se

naša posvećenost izgradnji Hrama zaboravi u okviru samog Društva. (...) Mi kao kompanija znamo da

je Hram Svetog Save svetinja celokupnog srpskog naroda i kao takav iznad dnevne politike. Zato nas

89 Članovi društva za podizanje Hrama , dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Drustvo/Drustvo.htm(pristupljeno 31.8.2013.)Članovi, reosnivači Društva za podizanje Hrama Sv. Savena Vračaru, od 03.9.2001. godine:DELOITTE, Beograd; DINERS CLUB INTERNATIONAL, Beograd; FASHION COMPANY, Beograd; GEMAX d.o.o. Beograd; GRAND PROM, Beograd;SIEMENS d.o.o. Beograd; TRAYAL Korporacija, Kruševac; APATINSKA PIVARA, Apatin; ATLAS BANKA a.d. Beograd; BAMBI a.d. Požarevac; BUČJE, Priboj; VETFARM a.d. Beograd; VIK, Vršac; VOJVOĐANSKA BANKA, Novi Sad;VRNjCI, Vrnjačka Banja; VUJIĆ, Valjevo; d.o.o. DELTA HOLDING, Beograd;DIV, Vranje; DIJAMANT, Zrenjanin; DIN, Niš; DUNAV OSIGURANjE a.d. Beograd; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd; IKARBUS, Beograd; Inženjerska komora Srbije, Beograd; JP Direkcija za gradsko građevinsko zemljište i izgradnju Beograda; JP PTT SAOBRAĆAJ SRBIJA, Beograd; JP SLUŽBENI GLASNIK, Beograd; JP SRBIJAŠUME, Beograd; KARNEKS, Vrbas; KNjAZ MILOŠ, Aranđelovac; KOMERCIJALNA BANKA, Beograd; MERIMA – HENKEL, Kruševac; MONA, Beograd; Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad; NIS JUGOPETROL, Beograd; PIVARA EFES, Zaječar; PUTEVI a.d. Užice; RUBIN, Kruševac; SINTELON, Bačka Palanka; SOJA PROTEIN, Bečej; SOKO NADA ŠTARK a.d. Beograd; TELEKOM SRBIJA, Beograd TIGAR a.d. Pirot; TOZA MARKOVIĆ, Kikinda; FABRIKA CEMENTA TITAN a.d. Kosjerić; FRIKOM, Beograd; HEMOFARM KONCERN, Vršac;90 O njemu, više se može pročitati na: Miroslav Mišković: Od Miloševića do Forbesa, Radio Slobodna Evropa, Dostupno na: http://www.slobodnaevropa.org/content/cins-profil-miroslava-miskovica/24797417.html (pristupljeno 31.8.2013)91 Miroslav Mišković u pritvoru, Radio Slobodna Evropa, 13.12.2012.Dostupno na: http://www.slobodnaevropa.org/content/priveden-miroslav-miskovic/24796051.html (pristupljeno 31.8.2013)

45

ovakvi događaji ne mogu pokolebati da aktivno pomažemo izgradnju Hrama dok se ona, na radost svih

nas, ne završi“.92

Dakle, “zna se” da je Hram svetinja celokupnog srpskog naroda i kao takva iznad dnevne politike.

To je stav koji se redovno mogao čuti od strane promotera gradnje Hrama, ovde je samo reprodukovan,

što će se pokazati u daljoj analizi.

Kao „ponos svih Srba“93, Hram nam priča tri priče, o Zlatnom dobu, Padu i Obnovi nacije, koje ga

čine paradigmatičnim utoliko što su one „ključne ideje koje su ispunile sadržajem savremene srpske

neotradicionalističke govore i tekstove“(Naumović 2009:158). Naglašavam da je ova podela uslovna,

jer se u tekstovima koje sam obrađivao pre može naići na njihovu kombinaciju nego li na čist oblik,

tako da kada govorimo o tri priče, više se misli na tri tačke, koje smo analitički odredili, a oko kojih se

vrti jedna priča o Hramu. Takođe ono što treba reći, je da „tačke“ koje nas interesuju, ne dominiraju u

kvantitativnom smislu, već je većina priče iskazana u tehničkim i istorijskim podacima. Ono što je

dovelo do toga da se one uoče i izađu u prvi plan, jeste pitanje koje smo postavili na početku

istraživanja: Kome i zbog čega se gradi Hram? Dakle, nas interesuje motiv, a te tri tačke se u ovom

radu vide kao put do odgovora koji tražimo.

ZLATNO DOBA

Po Entoni Smitu, Zlatno doba nacije je locirano u prošlosti etničke zajednice ili nacije i ono zapravo

treba da bude njeno herojsko doba. To doba se može tako okarakterisati po raznoraznim kriterijumima -

ono može biti doba rasta ekonomije, velikih gradova, fertiliteta, mogu biti doba političke i vojne

ekspanzije, imperije, vreme procvata filozofije i umetnosti. Ipak, najčešće je to doba religije, doba

jedinstva i čistote koje je oličeno u iskopinama i spomenicima vezanih za drevne tekstove, obrede i

hramove (Smit 1999: 97) , kao recimo vreme Solomona i Jerusalimskog hrama, ili kada je u pitanju

Srbija, može biti vreme dinastije Nemanjić i njihove ktitorske aktivnosti.94 Podsećanja radi, dva, za ovu

temu, najvažnija aspekta delatnosti Stefana Nemanje („začetnika Nemanjitske loze“) jesu angažman

oko izgradnje i obnove crkava i manastira (ktitorstvo) i pokušaji da protera bogumilski pokret

92 Ceo dokument dostupan na:Bruka: Mišković napao Patrijarha, Dnevni list Kurir, Dostupno na: http://www.kurir-info.rs/bruka-miskovic-napao-patrijarha-irineja-clanak-672187(pristupljeno 31.8.2013.)93 Ponos svih Srba, list Novosti, 9.5.2004.Dostupno na: http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276533-Ponos-svih-Srba (pristupljeno 5.9.2013.)94 Ovde je važno napomenuti da se dinastija Nemanjića ne pamti samo po ktitorstvu, nego i po nekim drugim kvalitetima koje je Smit pominjao, npr. po rečima Dveri, „državotvorstvu“, te se to doba pamti i kao doba moćne srpske države.

46

(Vukomanović 2001:77). O delima Svetog Save je već bilo reči, ali na ovom mestu bih istakao da je on

zvanično bio crkveno lice, te je važan njegov angažman oko izgradnje i obnove crkava i manastira. Što

je opet bio deo politike tog vremena, jer „tek uz pomoć mreže crkava i manastira, kao i drugde u svetu,

uvlačili su se prostori u državni organizam“(Ćirković 1981:262). Ponoviću, po tumačenju crkve, Sveti

Sava jeste centralna ličnost tog doba. Ili drukčije rečeno, srednjovekovna srpska država bila je

nerazmrsivo isprepletana sa Crkvom, kao osnovom svog legitimiteta i ako govorimo o delima

istorijskih ličnosti iz srednjovekovne Srbije, nemoguće je zaobići Crkvu. Njoj se u tom smislu, ne može

osporiti istorijski značaj. Dakle, tom logikom ide srpki mit o Zlatnom dobu, crkva kao relikt iz tog doba

je simbol kontinuiteta. Ona je čuvar sećanja na srednjovekovnu Srbiju sa kojom se želi uspostaviti neka

opipljiva veza. Ilustrativne su reči Dušana Čkrebića prilikom dodeljivanja odlikovanja za svoj veliki

doprinos izgradnji Hrama, 2007. godine:

„Kao dečak od 11 godina, 15. avgusta 1938. godine, u manastiru Žiči prisustvovao sam svetoj

liturgiji na godišnjicu od smrti patrijarha Srpskog gospodina Varnave Rosića

Episkop Nikolaj se svojom propovedi obrati prisutnima, i pored ostalog rekao: “Englezi se ponose

svojom flotom, Nemci svojom filozofijom, Francuzi svojom literaturom, Italijani svojom umetnošću.

Svaki narod ima ponešto čime se ponosi. A čime se mi Srbi ponosimo? Ja mislim da se mi ponosimo

svojim svetinjama. Veličanstvene naše svetinje, naša istorijska stradanja, naše zadužbine, naše

srednjovekovne crkve obogatiše naš narod čime se on i danas ponosi... Mi, Srbi, nikada nismo

pobeđivali ni jačim oružjem, ni mnogobrojnom vojskom, mi smo pobeđivali zato što smo bili duhovno

i moralno bolje naoružani...” Mogao bih reći da su ove reči episkopa Nikolaja, što se nas Srba tiče,

izgovorene „za večnost“ i imaju univerzalni značaj”.95

Crkva kao simbol poseduje ono što je nacionalistima od najdragocenijeg značaja, ono što Smit

prepoznaje kao „autentični identitet“. Tako na pitanje: „ko smo mi?“ Odgovor se traži u: „odakle smo

došli?“ (Smith 1999: 102). Film Zavet naroda, završava se stihovima Desanke Maksimović iz pesme

“O poreklu”:

“Ja znam ko sam

po zvonu što sa zadužbina Nemanjićkih peva, 

po jasnosti njegova glasa,

po tome što me od Studenice do Mileševa

pradedovi gledaju s ikonostasa

i što svaki u ruci drži hram.

95 Sajt Hrama Svetog Save, Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/ckrebic_izjava.htm (pristupljeno: 28.8.2013.)

47

Ja imam

svetitelja oca i deda,

imam svetitelja za kuma, 

i na nebesima,

Ja znam ko sam”96

Zato ono što su gradili naši preci, gradimo i mi - u tom smislu, crkva je (spomenik) simbol srpskog

mnogovekovnog identiteta. Tako „svako od nas diše zadužbinarskim duhom Svetog Save i

Nemanjića“.97 U NIN-u se mogao pročitati proglas mitropoita Mihajla iz 1895.godine, u kojem se

između ostalog kaže:

       “Narode srpski!

       Pet vekova Srbin je

       u ropstvu čamio, 

       Svetitelja Save

       ime je slavio.

       I sada, u danima slobode i nezavisnosti, blagodarni srpski narod seća se doba slavnih Nemanjića,

ponoseći se imenom i zaslugama tih osnivača velike srpske države i srpske crkve. Nemanjići su ideal

srpskog naroda (...) Kad se vladaru srpskom hoće da iskažu iskrene i tople želje i nade, onda mu Srbin

ukazuje na doba slavnih Nemanjića, želi mu da stopama njihovim krene. Kad se crkvi srpskoj hoće da

požele bolji dani, slava i veličina, onda se s ponosom pominju zasluge Svetitelja Save Nemanjića, koji

je vazda bio i ostaće svetao primer svima arhipastirima srpskim. (...)

     Braćo! To što srpski narod do sada nije učinio, treba da učini sada. 27. aprila navršuje se 300 godina

od onog zlokobnog dana, kada je plamen ognjeni spalio onoga, koji je živeo i živi u srcima Srbinovim

kao budilnik svesti i narodnih osećanja”.98

Priče o Hramu su velikom većinom vezane za istoriju gradnje, pa se tako često može naići na

dokumente ili govore iza kojih stoji određena istorijska ličnost od autoriteta. Po mišljenju Raula

Žirardea (Raoul Girardet) „stara dobra vremena“ mogu biti skorija prošlost, čije je obrise pripovedač

eventualno i mogao da doživi, a može biti i daleka prošlost (Žirarde 2000:112). U slučaju ovog rada, u

96 Zavet naroda (2002), produkcija: Informativna služba SPC; bez autoraZanimljivi su i poslednji stihovi pesme koji nisu ušli u film:Sa svecima i kraljima ja sam u srodstvu, o mom poreklu iz knjiga starostavnihvladar na delekom dvorui letopisac u manastiru čita.97 Od sna do mramora (2004), produkcija: Informativna služba SPC i Eparhija bačka; režija: Ivica Vidanović98 Velika crkva, male pare, list NIN, 22.8.2002.Dostupno na: http://www.nin.co.rs/2002-08/22/24616.html

48

centru pažnje je srednji vek, ali se posredno radi i o „skorijoj prošlosti“, jer „smo mi generacija koja

može da dovrši mnogo toga što su naši preci započeli”.99 Zato držim za naročito važne činioce diskursa,

elemente u kojima „naši preci“ vode računa o „našim precima“ - sve to u romantičarskom tonu, tako

bliskom nacionu.

Ono što je daleko zastupljenije u govoru o Hramu, od eksplicitnog pominjanja Nemanjića, jeste:

1) Hvalospev samom Svetom Savi, koji je po tumačenju crkve ključna ličnost srednjovekovne

Srbije, pa otud i „želja srpskog naroda da svome velikanu podigne hram kakav priliči njegovom imenu

i delu“.100

“Konačnim završetkom Hrama Svetog Save ispuniće se reči patrijarha Varnave koji je

svojevremeno rekao da je ova svetinja zamišljena da bude vidni i večiti spomenik duboke zahvalnosti

svega srpkog naroda svome najvećem preporoditelju i ugodniku Božijem svetitelju Savi Srpskom“.101

Dakle, njegova dela su velika, (prepo)roditeljska, te i naša zahvalnost treba biti velika. Sveti Sava se

često u naraciji o Hrama oslovljava kao „duhovni otac“ te ću ponoviti logiku iz koje bi to moglo da

proizilazi:„ko smo mi?“ odgovor se traži u: „odakle smo došli?“ (Smith 1999: 102). Sveti Sava je

osamostalio i u velikoj meri organizovao instituciju koja je kroz vekove čuvala naše „istinsko sopstvo“

i po toj liniji, mislim, Sveti Sava je nama otac.

I zato „ni jedna ličnost kod Srba nije toliko utkana u svest i biće naroda kao svetitelj Sava, počev od

vremena kada je živeo pa do današnjih dana“.102 Sveti Sava je u ovom diskursu „utkan u svest“ jednog

vanvremenskog naroda na jedan univerzalan način.103

Kao ličnost Sveti Sava je besprekoran, a sledeći citat pokušava da na jednom mestu sabere sve

njegove vrline, u kojima je i deo razloga zbog kojih je Hram posvećen baš njemu:

„Još jedno i bezbroj puta, konačno, shvatamo da je sveti Sava bio ’pravoslavlja voditelj i

blagočešća učitelj, čistota Otačastva i njegov rosvetitelj’, ’milostiv i krotak, prepodoban i nezlobiv, tih i

razložan’, ’veliki u trpljenju i za zlo dobrodatljiv’, ’jutro svetlo u tami nesaznanja’, ’izbavljenje

nevoljnih, zastupnik ugnjetenih, hranitelj ništih, otac siročadi, staratelj udovica’, ’iskusan u svemu,

99 Govor Zorana Đinđića na donatorskoj večeri za izgradnju Hrama 25.11.2002.godine,Dostupno na: http://www.zoranđinđic.org/govori/govor-dr-zorana-%C4%91in%C4%91i%C4%87-na-donatorskoj-ve%C4%8Deri-za-izgradnju-hrama-svetog-save?format=simple(pristupljeno 31.8.2013.)100 Gradnja Hrama Svetog Save (2013), produkcija: Pravoslavna Eparhija bačka; bez autora 101 Hram blista i iznutra, list Politika, 3.9.2005.Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/_img/ser/Content/Arhiva/Publikacije/politika_3-9-2005.jpg (pristupljeno 30.8.2013.)102 dr. Slobodan Mileusnić, prota Milan Janković, arh. Branko Pešić, dr. Vojislav Milovanović, arh. Dragomir Acković, Hram Svetog Save u Beogradu I, Pravoslavna Reč, Novi Sad, 2005.39.str.103 Ovde se valja podsetiti poglavlja Sveti Sava - Mit

49

pravedan i nesrebroljubiv, milostiv i darežljiv’, ’obnovitelj države, careva venčanje, smiritelj nesložnih,

suzbijač besnila protivničkog, Crkve utvrđenje, odgonitelj jeresi’(...)“.104

2) Neuporedivo zastupljeniji od eksplicitnog pominjanja Nemanjića, jeste i implicitno povezivanje

sa „izvorima“, „poreklom“, „precima“, što Smit prepoznaje kao „autentični identitet“ (Smit 1999: 102).

On se prepoznaje u pričama o Padu i još vidljivije u pričama o njenoj Obnovi, jer se u tim pričama i

Pad i Obnova odnose na istu naciju, koja svoju osnovu ima u Zlatnom dobu, odakle crpi svoj „iskonski

identitet“ . Dakle, Zlatno doba je podrazumevani mit u pričama o Padu i Obnovi nacije, jer je

kontinuitet nacionalnog bića uvek u odnosu na to Zlatno doba.

PAD NACIJE

Kosovski mit kao ključan u pričama o istorijskom Padu srpske nacije, ne zauzima značajno mesto u

naraciji ispredenoj oko Hrama. Što ne znači da je potpuno isključen, naročito u neposrednoj političkoj

upotrebi, što se videlo u poglavlju o Istoriji gradnje, a još bolje će se otkriti u sledećem poglavlju.

Takođe, ispod poda Hrama pored riznice i kripte Svetog Save, gradi se i „grobna crkva Svetog kneza

Lazara“105, ali ona je u priči o Hramu bila pominjana samo u slučajevima opširnijeg nabrajanja

tehničkih osobenosti građevine, bez veće pažnje naratora. Ona jeste simbolički potencijal na koji se

sigurno računa, ali do sada, ona nije razvila svoju priču. Tako u tekstovima koji nas zanimaju, a koji se

tiču promocije gradnje Hrama i njegovih motiva, Kosovski mit zauzima, uslovno rečeno, sporednu

ulogu.

Priče o Hramu koje se tiču istorijskog Pada nacije, centrirane su oko jednog događaja i jedne

epohe:

1) spaljivanje moštiju Svetog Save, za koje se misli da se odigralo upravo na mestu na kom je izgrađen

Hram

2) doba socijalističke Jugoslavije

„Hram je sagrađen na mestu gde su, prema predanju, a po naredbi Sinan-paše, 1594. godine, iz

manastira Mileševa prenete mošti prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save i tu spaljene. Gradnja je

počela 1935. po projektu arh. Bogdana Nestorovića i arh. Aleksandra Deroka. Izgradnju je prekinuo

104 dr. Slobodan Mileusnić, prota Milan Janković, arh. Branko Pešić, dr. Vojislav Milovanović, arh. Dragomir Acković, Hram Svetog Save u Beogradu I, Pravoslavna Reč, Novi Sad, 2005.62.str.105 Sajt Hrama Svetog SaveDostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Izgradnja/Arhitektura.htm (pristupljeno 8.8.2013.)

50

početak II svetskog rata i bombardovanje Beograda. Došlo je vreme Titove komunističke Jugoslavije, i

Hram je morao da sačeka bolja vremena. Tek 1985. godine nastavljeni su radovi na izgradnji”.106

1.Mesto na kome je sagrađen

Mesto na kojem je sagrađen je mesto na kojem su spaljene mošti Svetog Save, taj podatak je gotovo

nezaobilazan u svakoj priči o Hramu, većina članaka, dokumenata, knjiga i filmova, nisu prošli bez

pominjanja tog događaja. Pier Nora (Pierre Nora) određuje pojam mesta sećanja, ne samo u

geografskom smislu, već i kao mesta natopljenog značenjem. „Radi se o lokaciji kolektivnih sećanja,

zajedničkom mestu istorijske svesti, koje obuhvata simbolički prostor koji se nalazi između istorijskog

događaja i savremenog sećanja, između istorije i njene upotrebe“ (Radović 2013: 31).

„Godine 1594.107 spaljene su mošti svetitelja Save na Vračaru u Beogradu. Istoričari kao osnovni

razlog za spaljivanje svetiteljevih moštiju navode ustanak Srba u Banatu 1594. godine, koji je

predvodio vršački mitropolit Teodor (Nestrović). Jedan rimokatolički prelat iz Bosne je tih godina

zabeležio da su Srbi ratovali u Banatu pod brojnim zastavama na kojima je bila ikona svetog Save. Ova

pojava Savinog lika na ratnim zastavama govori i o svesti srpskog naroda da je Savin otac Stefan

Nemanja, potonji Simeon Mirotočivi, osnivač srpske države, a svetitelj Sava njen zaštitnik i čuvar“.108

Taj čin se na drugom mestu dalje tumači:

„U strahu da se i iz Mileševe, gde počivahu mošti Svetog Save, ne podigne buna, svirepi Sinan

naredi da se svete mošti duhovnog oca i preporoditelja srpskog naroda, prenesu u Beograd i tu spale

(...) spalila ih sa mišlju da je time zatrpala izvor moralne snage u srcu srpskog pravoslavnog naroda, ali

prevarili su se (...) Spaljenje njegovih svetih moštiju bilo je samo još jedno stradanje i još jedna - nova

žrtva za svoj mnogonapaćeni srpski rod“.109

106 Sajt Turističke organizacije BeogradaDostupno na: http://www.tob.rs/sr-lat/see_in.php?id=681 (Pristupljeno 30.11.2013.)107 U poglavlju Istorija gradnje kao godinu spaljivanja, po odluci mitropolita Mihajla, uzeli smo godinu 1595. Pozivajući se na knjigu:

Durković-Jakšić, Ljuomir (1986), Podizanje Hrama Svetog Save u Beogradu, Beograd, Sveti arhijerejski sinod Srpske ravoslavne crkve. Međutim crkva danas obeležava 1984. kao godinu spaljivanja njegovih moštiju:

Sećanje na spaljivanje moštiju Svetog Save, 10.5.2010. sajt RTS.

Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/685151/Se%C4%87anje+na+spaljivanje+mo%C5%A1tiju+svetog+Save.html(pristupljeno 31.8.2013.)108 dr. Slobodan Mileusnić, prota Milan Janković, arh. Branko Pešić, dr. Vojislav Milovanović, arh. Dragomir Acković, Hram Svetog Save u Beogradu I, Pravoslavna Reč, Novi Sad, 2005.39.str.109 Spomen-hram - od ideje do kupole, sajt Hrama Svetog Save Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Publikacije/Milan%20D%20Jankovic-1.htm

51

Dakle, mošti Svetog Save su shvaćene kao „izvor moralne snage“ a njihovo spaljivanje kao još jedno

„stradanje“ srpskog naroda. Ili rečima našeg teorijskog stanovišta, mošti Svetog Save, kao relikt iz

vremena Zlatnog doba, su uništene od strane onog koji je oličenje istorijskog Pada nacije. Taj čin se

otud posmatra kao još jedno “stradanje” odnosno Pad. Kako se Obnova shvata tek kao “odgovor na

takva stanja svaćena kao istorijski ili metafizički izazov”(Naumović 2009: 168), tako narator naslućuje

da su se osvajači prevarili i da je ovo samo još jedan Pad.

Prema toj istorijskoj činjenici, se ipak različiti izvori odnose sa različitom dozom kritičnosti i

isključivosti - s obzirom da nema pouzdanih podataka o tome na kojem se tačno mestu čin spaljivanja

odigrao. U knjigama i feljtonu u NIN-u 2002.godine110, pominje se sporno mesto ali taj odeljak ne

remeti ceo koncept i odabrano mesto tretira kao sveto mesto nacije. Tako, nakon iznošenja

problematičnosti samog mesta spaljivanja moštiju, saznajemo:

„U određivanju mesta za podizanje Hrama prevagnuli su, izgleda, jaka želja i mišljenje da je

najvažnije da se podigne dostojno zdanje u slavu najslavnijeg svetitelja iz roda srpskog!”. 111

Da bi nekoliko pasusa potom u navođenju govora mitropolita Mihajla pročitali:

„(...) Sveti Sava nas je zadužio i sa državne i sa crkvene tačke gledišta. Da bi se ova misao

ostvarila, i da bi nova crkva na mestu, gde je razvijen svetiteljski prah, bila dostojni spomenik celog

Srpstva (…)”.112

Filmovi i političari su najradikalniji, i kod njih se to mesto nikada ne dovodi u pitanje. Šta više, u

filmu Od san do mramora, ispričana je priča o misterioznoj kupoli koja se pojavila prvi put, baš na

Vračarskom brdu, i to Despotu Stefanu Lazareviću dok je tuda prolazio na konju. U tom snoviđenju

ukazao mu se i otac „Lazar Velikomučenik“ koji je se njim posmatra kupolu.“Kroz potresnu misao o

roditelju, ugleda i sve Nemanjiće, sa Svetim Savom na čelu. Koji se prvi opredelio za carstvo

nebesko“.113 Iznenada je shvatio poruku, „u Beogradu, koji je postao prestonica svih Srba“ na tom

mestu treba podići crkvu. „Njegova vizija se javljala u snovima mnogih (...) Predanje kaže: Hram se

ukazao u dimu i pepelu koji se razvejao u sve srpske zemlje i sve srpske duše“.114 Naravno, misli se na

čin spaljivanja moštiju Svetog Save.

U filmu Uskliknimo s ljubavlju može se čuti da je:

110 “Velika crkva, male pare”, list NIN, 22.8.2002.Dostupno na: http://www.nin.co.rs/2002-08/22/24616.html111 Velika crkva, male pare, list NIN, 22.8.2002.Dostupno na: http://www.nin.co.rs/2002-08/22/24616.html112 Isto.113 Od sna do mramora (2004), produkcija: Informativna služba SPC i Eparhija bačka; režija: Ivica Vidanović114 Isto.

52

„Mesto za hram odredio je sam svetitelj pre 4. veka kada su njegove mošti pretrpele plameno

mučeništvo. Naš najdublji promislitelj, naveo je obnevidelu mržnju spaljitelja svojih moštiju, da je

iskale na najvišoj poti budućeg glavnog grada Savinog naroda“.115

Na kraju bih samo izneo i mišljenje Dušana Bandića, koji razlog za spaljivanje moštiju Svetog Save

traži na jednom sasvim drugom mestu. Po Bandićevim rečima, “njegov kult je bio tako moćan da su

Turci počeli u njega da veruju i da se pokrštavaju što je Turke i izazvalo da spale Savine mošti”

(Bandić 2010: 68).

2. Istorija gradnje

Hram nije građen za vreme socijalističke Jugoslavije,116 tačnije ponovni početak njegove gradnje se

podudara sa prvim otvorenim artikulacijama nacionalizma u Jugoslaviji, kao što je npr. bio i

Memorandum SANU 1985-1986. Ta činjenica je sažeta u stavu da „istorija izgradnje Hrama Svetog

Save umnogome liči na istoriju srpskog naroda“117 – što će reći kako je bilo Hramu tako je bilo i

srpskom narodu.

„Ima i teže građenih monumentalnih objekata i složenijih po primenjenoj tehnici, ali u suštinskom

smislu, Hram Svetog Save je graditeljsko čudo jer njegovo podizanje prati važna dešavanja u srpskom

narodu u poslednjih više od stotinu godina. Za crkve je značajnije da u duhovnom smislu budu bogate i

sadržajne, a u slučaju ovog hrama radi se upravo o tome. Njegova izgradnja duboko je duhovno

isprepletana sa istorijskom sudbinom srpskog naroda – ističe protomajstor Vojislav Milovanović.”118

Ili:

„Tu se jasno pokazivalo koliko su kad Srbi držali do svoje vere, do svog nacionalnog korena i

duhovnog bića, čemu su kad težili, šta je kad za Državu a šta za Crkvu bilo najvažnije, kako se, kad i u

kakvim prilikama živelo, kako i koliko su se neki krupni društveni, a posebno politički događaji

odražavali na život Crkve, kad je kakva vlast bila i kad su kakvi odnosi bili između Crkve i Države“.119

115 Uskliknimo s ljubavlju (2008), produkcija: Delta video i Akademija umetnosti; scenario i režija: Moma Martinović 116 Šta više, taj prostor i zidine Hrama jedno vreme su korišćene kao garaža, a bilo je i predloga da na tom mestu bude cirkus.117 Donatori za Hram Svetog Save, sajt B92, 2.11.2005.Dostupno na: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=11&dd=02&nav_category=12&nav_id=179589118 Hram Svetog Save, 02.03.2008, list Politika Dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Hram-Svetog-Save.lt.html(pristupljeno 28.8.2013.)119 “Velika crkva, male pare”, list NIN, 22.8.2002.Dostupno na: http://www.nin.co.rs/2002-08/22/24616.html

53

Taj odnos prema periodu socijalističke Jugoslavije čini Hram paradigmatičnim, s obzirom da je

„antititoizam i antikomunizam bio krunski argument privatizacije, klerikalizacije i retradicionalizacije,

iako je ovaj proces u Srbiji ubrzan tek nako pada Miloševića“(Kuljić 2010:247). Jugoslavija se vidi kao

totalitarna i antisrpska (što u nacionalističkom diskursu, kao ateistička, jedino može i biti):

“Zbog odlaganja građenja, Vračarski hram je 40 godina bio simbol otpora nacionalnog i verskog

ponosa Srba gruboj duhovnoj blokadi totalitarnog establišmenta”.120

Ili:

“Posle Drugog svetskog rata ateističko i antisrpsko jugoslovenstvo dugo je bilo delotvorno”.121

Jugoslavija je tako u očima nacionalista vidi kao jedna velika zabluda i doba nacionalne

porobljenosti, jer „isti dokumenti danas se čitaju drugim naočarima,(...) radnička klasa i komunistička

partija su pređašnje žrtve, a danas su to nacija i crkva“(Kuljić 2013:106).

“U svakom kamenu njegovom utkana je patnja, istorija stradalnička i snaga vere iskonske našeg

roda - otkrivao je tajnu ovog svetog zdanja gostu iz Rusije Vojislav Milovanović, srpski ministar

vera“.122

Ili:

„Gradnju su prekidali ratovi i zaustavljale je druge nedaće i stradanja kroz koje je prolazio srpski

narod“.123

U toj naraciji nacija („srpski narod“) je shvaćena kao zajednica istih predaka, te joj pojedinac nužno

pripada i ne može je menjati jer je ona data jednom zauvek (Bakić 200:252), što svedoči i pisanje

Episkopa Save:

„Bili smo u prilici da mnogo puta primetimo ironičan osmeh na licima onih koji su, na našu nesreću,

bili od našeg roda i poroda, kada je, na prvom mestu tražio vraćanje Hrama Svetoga Save na

Vračaru“.124

U priči o Hramu, na jednom mestu, nemačka okupacija (ratovi) je „kao i“ ideološka zaslepljenost

(druge nedaće i stradanja):

120 Sajt Hrama Svetog Save, 11.5.2004., list Danas, mišljenje istoričara umetnosti Aleksandara Kadijevića iz njegove knjige "Jedan vek traženja nacionalnog stila u srpskoj arhitekturi" Beograd, Građevinska knjiga, 1997.Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Publikacije/2004-2.htm121Jovanović, Miodrag,  Hram Svetog Save u Beogradu, Zadužbina Ilije M. Kolarca,Beograd, 2007. 122 Gradonačelnik Moskve u Hramu, 12.12.2002. Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2002-4.htm (pristupljeno 30.8.2013.)123 dr. Slobodan Mileusnić, prota Milan Janković, arh. Branko Pešić, dr. Vojislav Milovanović, arh. Dragomir Acković, Hram Svetog Save u Beogradu II, Pravoslavna Reč, Novi Sad, 2005.23.str.124 Komunistička ruka pomirenja, list NIN, 5.9.2002.Dostupno na: http://www.nin.co.rs/2002-09/05/24840.html (pristupleno: 28.8.2013.)

54

„Stanje nastalo 6.aprila 1941. godine, prvim zlokobnim zavijanjem nemačkih štuka i okupacijom

Jugoslavije, u pogledu gradnje hrama, kao i zbog ideološke zaslepljenosti i isključivosti novih vlasti,

nije promenjeno više od četiri naredne decenije“.125

Dakle, ono što je osnovna odrednica Pada nacije je odricanje od „autentične tradicije“. Sve ono što

ne slavi tu tradiciju, ono što ne priznaje ljude tog vremena kao svoje pretke, što se otvoreno ne poziva

na njih, smatra se stranim i neautentičnim. Što se najizrazitije vidi u sledećem primeru:

„Od 2000. godine, više od pola veka pošto su srpskom narodu bili uskraćeni vera, tradicija, istorija,

jezik i pismo, započet je po treći put duhovni poduhvat – nastavak gradnje Hrama Svetog Save“.126

MIT O OBNOVI

Ili mit o „nacionalnom buđenju“, po Smitu „za taj mit je bitna ideja da nacije postoje od

pamtiveka, te da ih nacionalisti moraju ponovo probuditi iz dugog dremeža kako bi zauzele svoje mesto

u svetu drugih nacija“, kao i to da se upravo te „nacije koje nacionalisti žele ‘probuditi’, često vide kao

deo prirode podređen zakonima evolucije kao bilo koji drugi organizam”(Subotić 2004:182).

„Gologlavi Beograd dobija kapu i na kapi krst, koji se, već pričaju vidi iz Sofije. Tako je često

bivalo u srpskoj istoriji, dugo nas nema, zaboravimo sve i ne možemo ništa, a onda se preko noći

prisetimo svega i nadoknadimo sve“.127

Za mit o Obnovi najbitniji je odnos sa Zlatnim dobom iz kojeg on crpi „autentičnost“ i „istinsko

sopstvo“, ili slobodnije rečeno: to su praoci na koje se ona, u svojim preporoditeljskim stremljenjima

poziva. „Preci“ su i ovom prilikom poreklom iz srednjeg veka i iz bliže prošlosti (početak 20-tog.). U

odnosu na njih se traži kontinuitet. U tekstovima koje sam obrađivao, on se najčešće javljao kao poziv

„da se završi ono što su naši preci započeli“, kao „vraćanje sebi“.

„Za počivšeg premijera izgradnja Hrama, kao ostvarenje zavetne misli srpskog pravoslavnog

naroda, bila je istorijska čast i prilika ove generacije da dovrši ono što su preci započeli tokom prošlog

veka, da se sastave sve pokidane niti sa prošlošću i na sigurne temelje postave sve naše težnje ka

budućnosti“.128

125 Gradnja Hrama Svetog Save (2013), produkcija: Pravoslavna Eparhija bačka; bez autora 126 Radovanov, Zoran(ur.), Hram Svetog Save na Vračaru, Studio Bečkerek, Novi Sad, 2009.161.str.127 Uskliknimo s ljubavlju (2008), produkcija: Delta video i Akademija umetnosti; scenario i režija: Moma Martinović 128 Radovanov, Zoran(ur.), Hram Svetog Save na Vračaru, Studio Bečkerek, Novi Sad, 2009.65.str.

55

Ili po rečima fudbalera Slaviše Jokanovića: „Mi nismo ništa ni manji ni veći Srbi od ostalih. Ali,

osetili smo potrebu da pomognemo i tako doprinesemo očuvanju duha i tradicije. Promenili smo

mnogo zemalja tokom karijera, nikad nismo zaboravili odakle potičemo“.129

Izgradnja Hrama se tako vidi kao izgradnja jednog kolektivnog identiteta:

“Mi gradimo hram, hram gradi nas - reče pesnik Matija Bećković, i niko bolje, u par reči, nije

označio suštinu impozantne građevine na Vračaru”.130

Zaista, slogan je nezaobiolazan i koliko sam uspeo da primetim i najpopularniji, što će se pokazati u

kasnijoj analizi kada predmet budu političari i neposredna politička upotreba Hrama. Ipak on je plagijat

preuzet iz 1948. godine, kada je počela velika omladinska radna akcija izgradnje pruge Šamac-

Sarajevo pod parolom “Mi gradimo prugu, pruga gradi nas”. A da nisu samo zgodne parole te koje

menjaju stranu, svedoči takođe Bećkovićev primer, jer i on je svojevremeno rado prihvatao

“komunističke” nagrade: “Oktobarsku” nagradu grada Beograda [1970] i Sedmojulsku nagradu

[1988]). I u tom smislu Hram je paradigmatičan, imajući u vidu opšti trend u Srbiji, prelazak zaslužnih

levičara u redove istaknutih desničara.

129 Patrijarh Pavle primio fudbalere donatore, 26,1,2004. Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2004-1.htmhttp://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:154569-Ktitori-pravoslavne-svetinje (pristupljeno: 30.8.2013.)130 Veliki kao vera i molitva, list Novosti, 3.12.2005.Dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:176856-Veliki-kao-vera-i-molitva (pristupljeno 1.9.2013.)

56

Uz račun za INFO-stan 2003.131 2007. 132 2008. 133 i 2009.134, građanima Srbije stizala je i uplatnica

za dobrovoljnii prilog za izgradnju Hrama. Dobrotvorna akcija je nazvana „Da i zidovi dobiju dušu“.

Flajer uz INFO stan, iz 2003.godine

Paralele između gradnje nacionalnog identiteta i Hrama još se vide u rečima:

„Zidamo ga visoko ne bismo li i mi izrasli do njegove visine“.135

Ili:

„Kako se naš narod razvijao tako se razvijao i hram i obratno“.136

Kao u ogledalu, Hram odražava stanje duha i svesti srpskog naroda:

“Ni kroz jedno drugo zdanje Srbi kao narod nisu se bolje ogledali kao kroz granju Hrama svetog

Save. Onoliko koliko su pomagali izgradnju hrama toliko su duhovno uzrastali“.137

Ili:

„Hram Svetog Save, tj. njegova gradnja, izražava stanje nacionalne svesti naroda.“138

Mit o istorijskom Padu je takođe neizostavan, jer on predstavlja istorijski izazov u kojem se vidi

veličina jedne nacije. Tako istorija gradnje Hrama, služi i u priči o Obnovi nacije:

131 Dostupno na:http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2003-12.htm Ako je verovati zvaničnom sajtu Hrama, tada je prikupljeno 21.000.000 dinara132 Dostupno na:http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2007-1.htm(pristupljeno 29.8.2013.)133 Dostupno na:http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2008-2.htm(pristupljeno 29.8.2013.)134 Dostupno na:http://www.infostan.rs/o-nama/poslovanje/korporativna-drustvena-odgovornost(pristupljeno 29.8.2013.) Kada je sakupljeno 6.939.618 dinara135 Zavet naroda (2002), produkcija: Informativna služba SPC; bez autora 136 „Oslikavanje Hrama Svetog Save“, list Politika, 27.1.2007.Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Publikacije/politika27jan2007.pdf(pristupljeno 29.8.2013.)137 Svetosavski hram – duhovno ogledalo srpskog naroda, 26.8.2007. list Politika Dostupno na:http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Publikacije/politika_mpesic_avg_2007.pdf (pristupljeno 29.8.2013.)138Radi se fasada, list NIN, 12,9,2002., Dostupno na: http://www.nin.co.rs/2002-09/12/24938.html(pristupljeno 28.8.2013.godine)

57

„Treba podsetiti da je 1985. godina još uvek oličavala komunistički period. Održavanje arhijerejske

liturgije 12.maja te godine, simbolizovalo je početak pada komunizma. U euforičnom raspoloženju

okupilo se više od 100.000 ljudi koji su na taj način pokazali da žele da se vrate normalnom životu, a u

skladu sa tim i duhovnom životu, odnosno crkvi. Iako se u istoriji ne obeležava, taj dan može da se

ubroji u malobrojne prelomne trenutke našeg naroda“.139

Najveći pojedinačni donator Hrama, iz dijaspore, sumira glavninu priče o Obnovi jer on donira

„zato što je Srbin“, pobegao od titovog režima i u tuđini zaista shvatio „ko je?“, a to moramo da znamo

i „mi“:

“Zato što sam Srbin i srpskoga roda (…) U Australiju me oterala teška sirotinja. Ali, odmah sam

uvideo jednu stvar.Titov režim nas je učio da ne mislimo već da čekamo u redu kao stoka. Pre odlaska

radio sam u Kuli na imanju. Ostao sam siroče sa pet godina. Spavao sam u štali i radio samo za hranu.

Kada sam video gde me sve to vodi, odlučio sam da peške krenem ka austrijskoj granici. Pešačio sam

mesec dana i prešao u slobodni svet… Ja sam kum crkve Svetitelja krstitelja u Australiji. Čovek ne zna

šta je i odakle potiče dok ne ode u tuđi svet. Dok ne oseti da ga gledaju kao tuđina. Otkada znam za

sebe, ja sam se pričešćivao, slavio slavu kada nisam imao šta da jedem, i kada sam bio u zatvoru u

Austriji posle bekstva iz Jugoslavije. Hram Svetog Save najveći je na Balkanu i nije bilo trenutka

razmišljanja kada sam odlučio da ga darujem sa 100.000 dolara. Mi moramo da znamo odakle smo

potekli i ko su nam idoli i sveci”.140

Treba navesti reči mitropolita crnogorsko-primorski Amfilohije, na jednoj donatorskoj večeri u

Interkontinentalu. On je ukazao na poruku istaknutu na kraju prikazivanja filma o izgradnji Hrama:

„Hram gradi nas, ne mi njega” i između ostalog dodao da “narod koji nema svoj hram gubi svoj

smisao i postaje bezdušna masa - rekao je Amfilohije ukazujući na primer jevrejskog naroda koji da

nisu imali Zid plača nikada se ne bi vratili u Jerusalim. Mitropolit Amfilohije je izrazio nadu da će se

hram Svetog Save završiti do 2004. godine, tačno na 200. godinu Prvog srpskog ustanka i da će tada

biti osveštan”.141

Amfilohije odlazi korak dalje, pa tako tvrdi da nas ne bi ni bilo da nije Hrama, dok on nije ponovo

počeo da se gradi mi smo bili nešto drugo, nije bilo nas ovakvih kakve nas je tek Hram kroz sebe

izgradio. Ova Amfilohijeva teza je u izvesnom smislu najbliža našoj, koja Hram vidi kao deo 139 “Hram će sijati i danju i noću”, list Blic, 10.2008.Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Publikacije/blic_press_clipp.pdf(pristupljeno 29.8.2013.)140 Sve ću dati za Srbiju, list Glas Javnosti, (15.12.2003.)Dostupno na: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/12/15/srpski/I03121402.shtml (pristupljeno30.8.2013.)141Hram gradi nas, ne mi njega, list Politika, 27.11.2002.Dostupno na: http://web.arhiv.rs/projekti/ZoranĐinđic.nsf/6432f0524f57426ac1256f8f004978e4/d787260d56141b8ec1256f620051b50a?OpenDocument (pristupljeno 31.8.2013.) Na kraju večeri premijer je objavio da je prikupljeno 71.931.000 dinara.

58

poduhvata u “pravljenja” nacionalnog identiteta, a nacionalni identitet kao konstrusan od strane

ideologije. Ideologije koja u svojoj koncepciji barata sa određenim istorijskim činjenicama i jeste

“zasnovana” na njima inače, po Smitovom mišljenju, ne bi ni imala toliku snagu da je prosta

izmišljotina. Ali, opet sledeći Smitovu ideju, ona jeste i proizvod aktivnosti ideologije, koja je

selekcijom tradicije omeđila epohe i prostore autentičnog bića nacije, odakle emituje diskurs koji može

oblikovati samoidentifikovanje grupe i pojedinaca.

Amfilohije još Hram poredi sa Zidom plača, a na jednom drugom mestu može se pročitati da je

“Vračar kao srpska Golgota”,142 isto kao što je Kosovo srpski Jerusalim143 i kao što je izbor kneza

Lazara za carstvo nebesko izvršen u ime srpskog naroda poput Mojsijevog u ime Izrailja.144 Tako Hram

zaokružuje paralelu između srpskog i Izabranog naroda.

Saborni hram

Priče o njegovoj sabornosti („najsaborniji hram“145)mogu se svrstati pod kategoriju mita o Obnovi.

Tu je reč pre svega o njegovoj ujediniteljskoj ulozi, kao dela u kojem bi „ceo naš narod“ trebao da

učestvuje. Ilustrativne su reči patrijarha Pavla, prilikom reosnivanja Hrama 2001. godine:

„Ovaj Božiji hram podiže ceo naš narod sa svešću da ima za koga da ga podigne. Teškoće i nevolje

koje su ometale da se on i ranije završi i da se nastavi gradnja, sada su prošle. Nadamo se da će se

dobrom voljom svih ljudi, u skladu sa njihovim mogućnostima, ovo delo nastaviti i završiti kako valja,

pa će onda biti i blagoslova svetog Save i njegovoga i našega Gospoda za opštu stvar i opšte potrebe

pravoslavlja, a i naših predaka koji su ovde živeli i započeli ovaj hram, gradili ga i doveli u ovo stanje

da se on sada evo i završava. Gospode i sveti Savo, pomozite i njima, nama, svima. I onima koji prilože

makar i jednu ciglu, a kamoli više. Ovo delo je za opšte dobro“.146

142 Ovaj podatak sam pronašao u najavi za emisiju Plavi krug, a nalazi se u tekstu ispod prozora za video na you tube-u. Emisija je posvećena gradnji Hrama, na RT Vojvodina, 26.1.2012. Inače, nisam mogao nigde da nađem celu ovu emisiju.Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=uvD2Iud9iyM(pristupljeno 31.8.2013.)143 Patrijarh Irinej: Kosovo – naš Jerusalim, list Novosti, 17.3.2013.Dostupno na:http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:424821-Patrijarh-Irinej-Kosovo---nas-Jerusalim (pristupljeno 31.8.2013.) 144Radić, Radmila, Crkva i „srpsko pitanje“, u: Popov, Nebojša (ur.), Srpska strana rata 1 – trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Samizdat B92, Beograd, 2002. 310.str145 Hram Svetog Save, 02.03.2008, list Politika

Dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Hram-Svetog-Save.lt.html146 Radovanov, Zoran(ur.), Hram Svetog Save na Vračaru, Studio Bečkerek, Novi Sad,

2009. 4.str.59

O tome koliko Hram vredi kao verska, a koliko kao nacionalna građevina možda najbolje svedoči

sledeći primer. Naime, jedan od simptomatičnih načina finansiranja Hrama je preko obaveznih

doplatnih poštanskih markica, i to godina 2001., 2003., 2004., 2006., 2007., 2008., 2009., 2013.

godine147 (1937.godine, je prvi put izašla poštanska markica od čije su prodaje sredstva bila namenjena

njegovoj izgradnji). Ovom praksom, Vlada Srbije je prekršila Ustav, odnosno načelo odvojenosti crkve

i države, a pri tome i princip jednakosti pred zakonom i nediskriminacije nepravoslavnih verskih

zajednica.148

“Na podsećanje da građane Srbije ne čine isključivo pravoslavni vernici čiji je interes izgradnja

hrama, vladin portparol Milivoje Mihajlović odgovara: “Mislim da završetak izgradnje hrama Svetog

Save nije pitanje, ni vere, ni religije, ni vernika. To je zapravo nacionalni projekat započet

1939.godine”.149

Takođe, Slobodana Homena, 2011.godine, kao “koordinator Vlade za odnose sa medijima, kaže za

Danas da završetak hrama Svetog Save „nije pitanje vere, religije i vernika“, nego je to nacionalni

projekat započet 1939. godine i do danas nije završen.

- Lično smatram da mi kao država i narod nismo završili jedan važan projekat i podržavam ovu odluku

vlade. Tu akciju započeo je još premijer Zoran Đinđić 2002. godine organizacijom donatorske

konferencije”.150

To je u skladu i sa rečima tadašnjeg predsednika Srbije i predsednika glavnog odbora Društva za

podizanje Hrama Svetog Save Borisa Tаdića, kada je na jednoj sednici Društva rekao dа se “Hrаm

Svetog Sаve svrstаvа u projekte od nаcionаlnog interesа i dа sigurno imа mаlo rаvnih po vаžnosti.

Nаrodnа Skupštinа je Zаkonom Hrаm Svetog Sаve proglаsilа zа opštenаrodnu grаđevinu, а

Ministаrstvo kulture, Vlаde Republike Srbije, proglаsilo Hrаm sа Svetosаvskim plаtoom, kulturnim

147 Ako je verovati pisanju Ateista Srbije, tiraži su bili: 2001.- 21 250 000;2002.-2 500 000; 2003.-1 500 000; 2004.- 1 500 000; 2005.-3 000 000; 2006.-?; 2007.-3 000 000; 2008.-12 000 000; 2009.- 6 000 000; 2010.- 5 000 000; 2011.- 7 500 000; 2012.-8 200 000. Dostupno na: http://ateisti.com/legalizovana-pljacka-gradana-doplatne-markice/ (pristupljeno 3.9.2013.)Za 2013.godinu odštampano je 7 600 000, po izveštaju RTVojvodine, 3 Jul 2013, Akcija: "Doplatna markica za izgradnju hrama"Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=nWNTVCcOKPs (pristupljeno 3.9.2013.)148 Ustav Republike Srbije (2006): Čl. 11; st. 1: Republika Srbija je svetovna država; st. 2: Crkve i verske zajednice su odvojene od države; st. 3: Ni jedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna.149 Crkveno Državni namet za Hram Svetog Save”, sajt Radio Slobodna Evropa, 2.7.2011. Dostupno na: http://www.slobodnaevropa.org/content/srbija_crkva_hram_svetog_save_postanske_marke/24253016.html (pristupljeno 15.9.2013.)150Uz pošiljku i “dobrovoljni prilog” za izgradnju Hrama Svetog Save, list Danas, 28.6.2011. Dostupno na: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/uz_posiljku_i_dobrovoljni_prilog_za_izgradnju_hrama_svetog_save_.55.html?news_id=218405 (pristupljeno 3.9.2013.)http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/uz_posiljku_i_dobrovoljni_prilog_za_izgradnju_hrama_svetog_save_.55.html?news_id=218405 (pristupljeno 3.9.2013.)

60

dobrom od nаcionаlnog znаčаjа. Stogа pozivаm člаnove Društvа, firme i sve grаđаne dа dаju svoj

doprinos zа zаvršetаk Hrаmа Svetog Sаve”.151

I tako, u ovom slučaju Hram je tretiran kao projekat od nacionalnog značaja (nacionalni

spomenik?), a ono što bi se moglo zaključiti iz ovog primera je da, zapravo, ova praksa doplatnih

markica uopšte ne odstupa od diskursa koji je pratio njegovu izgradnju, šta više, dosledno sledi tu

logiku, sobornog Hrama.

PREDSEDNICI

O simboličkom kapacitetu Hrama najbolje će posvedočiti njegova neposredna (dnevno)politička

upotreba, jer se tu najbolje može sagledati sav simbolički potencijal koji on poseduje, a o kojem je bilo

reči u poglavlju Istorija gradnje. Na ovom mestu, za razliku od tog poglavlja, biće detaljnije pretresane

izjave političara, visokih državnih funkcionera, koji su ujedno nastupali i kao prestavnici Društva za

podizanje Hrama, te je u tom smislu njihova pozicija još delikatnija. Svakako i sama činjenica da su

predsednici glavnog odbora Društva visoki državni funkcioneri, i da se zapravo ta praksa potpuno

ustalila od njegovog reosnivanja 2001. godine, može biti dobar indikator novonastalih odnosa države i

Crkve.

-Zoran Đinđić, premijer Republike Srbije(2001.-2003.), obnovitelj i predsednik glavnog odbora

Društva za izgradnju Hrama Svetog Save. U govoru tokom donatorske večere novembra 2002. godine,

u hotelu „Interkontinental“, rekao je da se Hram mora izgraditi bez obzira na odnose u parlamentu i

vladi. Tu se još moglo čuti: „U predvečerje velikog srpskog jubileja ne treba zaboraviti šta je

najvrednije u našem nacionalnom interesu i šta treba sačuvati. Oni koji su nam ostavili ovaj hram dobro

su znali da su sloboda i nezavisnost cilj oko koga nacija treba da se okupi.”152(...)„da presečemo tu

jednu lošu crtu našeg nacionalnog mentaliteta i da počnemo da efikasno završavamo ono što smo

počeli (...) gde na simboličan način da pokažemo da ćemo da uradimo ono što obećamo? Dogovorili

151 9.11.2007. Održana deveta sednica Društva za podizanje Hrama Sv. Save. (pristupljeno 3.9.201.)Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2007-3.htmTadić ovde misli na onu istu odluku donetu 1900. godine, o kojoj je bilo reči u prethodnom poglavlju o Istorija gradnje. Ministаrstvo kulture Vlаde Srbije je 13. аvgustа 2003. godine Hrаm sа svetosаvskim plаtoom proglаsilolo kulturnim dobrom od nаcionаlnog znаčаjа. Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2006-1.htm#bk2006_1_1152Dnevni list Politika, 27.11.2002.godine http://web.arhiv.rs/projekti/ZoranĐinđic.nsf/6432f0524f57426ac1256f8f004978e4/d787260d56141b8ec1256f620051b50a?OpenDocument(pristupljeno 31.8.2013.)

61

smo se, među nekolicinom prijatelja153, da to treba da bude ovaj veliki nacinalni projekat hram Svetoga

Save.“ To ne treba da bude urađeno iz budžeta, niti „na silu“, već „to zaista treba da bude jedna obnova

nacionalnog duha. I da to bude jedan projekat, koji će zaista u smislu onog slogana, koji će i nas da

izgradi u onoj meri u kojoj mi gradimo taj hram. Da svako nađe svoje mesto u tome, i da se kroz to

shvati ne samo snaga društva, nego i snaga i opredeljenost njegovih pojedinaca“.154

Dakle, u samo predvečerje velikog nacionalnog jubileja, premijer govori o nacionalnom interesu,

mentalitetu, duhu, projektu i cilju oko koga treba da se okupi. Jubilej treba obeležiti, interes ne treba

zaboraviti, mentalitet se mora popraviti, duh Obnoviti. Projekat treba na simboličan način da pokaže

odlučnost za sve to, i ne samo to, on će izgraditi “nas” onoliko koliko i mi izgradimo njega. Kakvi smo

graditelji, tako će nam biti i sa mentalitetom i sa duhom, te svako treba da nađe svoje mesto u tome.

Cilj su sloboda i nezavisnost, što su vrlo dobro znali i oni koji su nam ostavili Hram, zato se treba

okupiti oko te ideje kao oko Hrama.

Izdvojiću iz tog govora, još i ovo: “ovu večeru shvatam kao našu zajedničku javnu obavezu da ćemo

ovaj veliki posao koji nije samo verski, nego i nacionalni projekat. (...) Da stvorimo jednu, modernu,

uspešnu Srbiju i u toj Srbiji jedan dovršeni hram Svetoga Save. (...) I da kroz završetak tog Hrama

zapravo uđemo umiveni u godinu u kojoj je započet Prvi srpski ustanak”.155

Premijer eksplicitno tvrdi da to nije samo verski nego i nacionalni projekat. U uspešnoj Srbiji je i

dovršen Hram, i koliko mogu da rastumačim tu logiku: Srbija treba čistog lica izaći pred svoje pretke,

kad se budu javili na svoj jubilej, a Hram će biti njeno lice, umiveno. Hram je tu delegiran kao

predstavnik uspešne Srbije, koji će je predstaviti u tom imaginarnom susretu.

U danima pred početak radova na oblaganju fasade Hrama mermerom, na molitvi kojoj su

prisustvovali patrijarh Pavle, crkveni velikodostojnici, članova kraljevske porodice, Đinđić je ponovio:

“Eksterijer Hrama Svetog Save biće završen na 200. godišnjicu od Prvog srpskog ustanka, 2004.

godine (…) Hajde da ovde bude utkano sve ono što danas narod Srbije radi na svojoj obnovi i na

izgradnji svoje budućnosti. Ako završimo ovaj hram uspešno, neka to bude jedan od dokaza da smo u

ovom veku krenuli uspešno”.156

153 „među nekolicinom prijatelja“ interesantna formulacija, ako stvari posmatramo iz šireg konteksta odnosa crkve i države nakon smene vlasti oktobra 2000. godine154Video zapis, dostupan na: http://www.zoranđinđic.org/video/govor-zorana-%C4%91in%C4%91i%C4%87-na-donatorskoj-veceri-za-izgradnju-hrama-svetog-save(pristupljeno 31.8.2013.)155 Govor Zorana Đinđića na donatorskoj večeri za izgradnju Hrama 25.11.2002.godine, Dostupno na: http://www.zoranđinđic.org/govori/govor-dr-zorana-%C4%91in%C4%91i%C4%87-na-donatorskoj-ve%C4%8Deri-za-izgradnju-hrama-svetog-save?format=simple(pristupljeno 31.8.2013.)156 Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2002.htm#bk2002_2_3(pristupljeno 31.8.2013.)

62

Ustanak i Hram su u jakom simboličkom odnosu, ovde se treba prisetiti okruženja Hrama u čijoj

je neposrednoj blizini i spomenik Karađorđu. O njegovoj poziciju u odnosu na Hram, je već bilo reči u

poglavlju Istorija gradnje, ali treba uporediti i njihove simboličke aspekte. Hram se gradi duhovnom

ocu iz zahvalnosti prema njegovim velikim delima iz Zlatnog doba nacije, na mestu njegovog

“stradanja”, koje se vidi kao simbol Pada nacije. Sa druge strane, spomenik Karađorđu, po mom

tumačenju, bio bi simbol bune, otpora i početka oslobođenja ili Obnove nacije. Iz toga zaključujem da

su naracije Hrama i spomenika Karađorđu komplementarne, te da ih osim prostorne veže i semiološka

bliskost. Ako se ovome doda zapažanje Todora Kuljića da “Orašac 2004. umesto Gazimestana 1989.

pomera mesto sećanja kolektivnog identiteta nacije severno od izgubljene ‘kolevke srpstva’ ”(Kuljić

2013:103), može biti jasnije zbog čega je premijeru toliko važna ta godišnjica i dovršen Hram u njoj.

Zanimljiva je jedna paralela koja se ocrtava između Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića, kada

se ima u vidu njihov odnos prema Hramu.157 Milošević “ujedinitelj” i Đinđić “pragmatičan”

modernizator, koriste Hram u političke svrhe (“završavaju ono što je trebalo davno pre uraditi”).

Milošević pokriva Hram, čime simbolički potkrepljuje svoju “ujediniteljsku” politiku – prosto rečeno:

sklapanjem Hrama, sklapanje države. Đinđić počinje modernizaciju, rešen da nešto pokrene i promeni,

što simbolički pokazuje (“u dogovoru sa nekolicinom prijatelja”) na primeru Hrama – ili uređen Hram,

uređena država.

Treba ipak reći i bitnu razliku, da se Đinđić svojim ličnim angažmanom uključio u izgradnju, dok

Milošević iz jasnih ideoloških ali i političkih razloga, to zvanično nije. To je i olakšalo kasnije

ograđivanje crkve o udelu Miloševića u gradnji Hrama, a sa druge strane olakšalo iskorišćavanje lika

Đinđića, što se najbolje vidi u sledećem članku:

“Kupola je podignuta dva dana uoči proslave 600 godina Kosovske bitke na Gazimestanu, 26. juna

1989. godine. Ko god mislio da je hram bio deo Miloševićevog plana, vara se. Od kada je Sinan-paša

svojim iracionalnim činom raspalio vatru nacionalnog buđenja stvoren je mit o brežuljku na Vračaru,

kao svetom mestu srpske istorije i budućnosti. Toga je svakako bio svestan i Zoran Đinđić”.158

U istom članku može se pročiti i dijalog koji su navodno vodili patrijarh Pavle i Đinđić, a na koji

sam više puta nailazio u materijalu koji sam obrađivao:

“…legenda da će nam krenuti bolje tek kada hram bude konačno završen. 

Pragmatični Zoran Đinđić je čovek za koga bi se moglo reći da je najmanje sklon takvom tumačenju,

ali je upravo on taj koji je napravio veliki preokret, pokrenuvši radove.

157 Podsećam na poglavlje Istorija gradnje (39-40.str), i tumačenje Slobodana Naumovića koje sam tom prilikom izneo.158 “Legenda o Hramu Svetog Save”27.01.2013, dnevni list Politika Dostupno na: http://www.politika. rs/rubrike/Drustvo/Legenda-o-Hramu-Svetog-Save.lt.html  (pristupljeno 31.8.2013.)

63

– Đinđić je nekako uspeo da ubedi patrijarha Pavla da se nastave radovi na hramu, jer patrijarh, asketa

kakav je bio, posle bombardovanja zemlje i siromaštva, govorio je premijeru Đinđiću:

„Narod gladuje, neprimereno je da radimo ovako velike poslove”. Đinđić nije odustajao: „Novac će

proći, a hram će ostati nedovršen”. Tako ga je i ubedio – seća se arhimandrit”159 Danilo Ljubotina,

sveštenik Hrama.

Oba aktera iz ove priče, čuvaju svoj sveti veo, patrijarh kao brižan i skroman, a Đinđić kao

pragmatičan modernizator. Diskurs čine prolazna vrednost (novac) i neprolazna (da ne kažem večita)

vrednost (Hram).

Valja istaći iz ovog članka, da kao što je Hram poslužio Đinđiću, tako sada mit o Đinđiću služi

promociji gradnje Hrama. Tako se u pričama o istoriji gradnje, na više mesta, Đinđića sećaju kao

“inicijatora”, Pavla koji je “blagoslovio” i prestolonaslenika (imaginarnog prestola) Karađorđevića kao

“pokrovitelja”.160

- Zoran Živković, premijer Republike Srbije (2003-2004) na Četvrtoj sednici Društva za podizanje

Hrama Svetog Save, kada je imenovan za njegovog novog predsednika, rekao je: “da je to ‘prijatna

dužnost’, jer učestvuje u civilizacijskom projektu našeg naroda, ali i ‘neprijatna dužnost’, jer je bivši

predsednik Izvršnog odbora Zoran Đinđić "na jedan mučki način" sprečen da vidi kraj tog projekta”.161

“Premijer je naglasio da je izgradnja Hrama jedan od retkih projekata u kojem nema problema sa

finansiranjem, planiranjem i dozvolama. Živković je podsetio da ova svečanost sadrži mnogo

simbolike, jer je 16. maja 1911. godine Ljuba Davidović potpisao akt po kojem je zemljište, na kojem

je danas hram Svetog Save, predviđeno za park, a da je deset godina kasnije osnovao Demokratsku

stranku.”

Učestvovanjem u“civilizacijskom projektu našeg naroda” Živković sebe vidi kao nastavljača duge

tradicije Demokratske stranke. Takođe nije zaboravio “da su radovi dokaz monumentalnosti Hrama i da

‘svi imamo priliku da se upišemo u istoriju’ ”, 162 tj. svi bi se trebali uključiti u Obnovu.

159 Isto.160 Sećanje na spaljivanje moštiju Svetog Save 10.5.2010. sajt RTS. Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/685151/Se%C4%87anje+na+spaljivanje+mo%C5%A1tiju+svetog+Save.html(pristupljeno 31.8.2013.)161 Počeli radovi na vračarskom platou, 17.5.2003. dnevni list Glas Javnosti, Dostupno na: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/05/17/srpski/D03051604.shtml(pristupljeno 31.8.2013.)162Svetosavski park biće najlepši u gradu, 04.9.2003.Dostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2003-9.htm

64

-Boris Tadić, predsednik Republike Srbije(2004.-2012.) i za to vreme predsednik glavnog odbora

Društva za podizanje Hrama. Na donatorskoj večeri novembra 2005. godine rekao je da “istorija

izgradnje hrama Svetog Save umnogome liči na istoriju srpskog naroda i države Srbije(...)da završimo

hram što pre. Time ćemo otkloniti izvesne sistematske greške iz svoje prošlosti i otvoriti novu stranicu

budućnosti. Dovršetak hrama Svetog Save iskazuje naše duhovne vrednosti i potrebu da Srbija ne bude

nedovršena kuća, ali i potrebu za sasvim malim, ali u stvari važnim ciljevima, a jedan od njih je i da se

neki studenti venčaju u hramu Svetog Save”.163

Znači period u kome nije rađeno na Hramu je proglašen “sistematskom greškom”. Tadić misli ili na

period u kojem nema mesta srpskom nacionalizmu, odnosno nacionalizmu kao dominantnom

legitimaciskom okviru, kako on naziva“duhovne vrednosti”, što bi moglo da važi za period

socijalističke Jugoslavije. Ili misli na odnose između države i crkve, što bi važilo i za pomenuti period

ali i za period Miloševićeve vlasti, o kojem sam već govorio. Ova rečenica je, kao što smo već

pokazali, opšte mesto u pričama o Hramu.

Kada govori o potrebi za sasvim malim, ali u stvari važnim ciljevima, pored venčanja studenata,

može se navesti, na primer, poseta Hramu ruske delegacije164 na čelu sa potpredsednikom Vlade Ruske

Federacije Dmitrijem Medvedevim, februara 2008.godine - nedelju dana po zvaničnom proglašenju

nezavisnosti Kosova.

163Donatori za Hram Svetog Save, Sajt B92, Dostupno na: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=11&dd=02&nav_category=12&nav_id=179589 (pristupljeno 31.8.2013.) Osim 91 predstavnika domćih preduzeća i banaka, ktitorskoj večeri prisustvovali su i ličnosti iz sporta i kulture. Očekivani prihod bio je 324.000.000 dinara. 164 Od 2005. godine, treća (ne i poslednja), zvanična poseta Hramu visoke Ruske delegacije u prisustvu Tadića http://www.spc.rs/sr/zvanicna_delegacija_predstavnika_ruske_federacije_posetila_hram_svetog_save(pristupljeno 31.8.2013.)

65

“Rusija pruža ruku”165 – slika bratskog rukovanja166

Tadić je tom prilikom rekao da je “završetak izgradnje hrama Svetog Save u duhovnom i

simboličkom smislu najvažnija investicija u Srbiji”.167 Poseta Hramu je iskorišćena kao simbolična

potvrda “bratske” iskrenosti i privrženosti Ruske Federacije, koja nadilazi sve prizemne političke i

ekonomske motive. Reči starešine Hrama Luke Novakovića, potvrđuju političku dimenziju ove

posete:“Vašu posetu shvatamo kao podršku u vremenu kada srpski narod još jednom trpi stradanja tako

što mu otkidaju deo teritorije i nasilno oduzimaju njegovu iskonsku teritoriju Kosovo i Metohiji”.168

Tadić svoj angažman oko Hrama koristi i u isključivo stranačke svrhe, kao prilikom “posete” ramu u

okviru izborne kampanje. Kao nosilac izbirne liste DS-a “rekao (je) novinarima da se radi o jednom od

najvećih nacionalnih građevinskih objekata što je dokaz da se u Srbiji sada dovršava ono što je

započeto (...)

On je podsetio da je i pokojni premijer Zoran Đinđić govorio da moramo da izmenimo našu nacionalnu

karakternu crtu da ne završavamao započete poslove (…)

’upravo na ovom mestu koje simbolizuje našu duhovonst i državnost treba da pokažemo da možemo da

dovršimo i ono što nam se činilo decenijama nemoguće’ ”.169

165 Isto.166Zanimljivo bi bilo istražiti učestalost verskih objekata u političkoj komunikaciji Srbije i Rusije.167 „Rusija pruža ruku“, 25.2.2008. Dnevni list Novosti,Dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:211103-Rusija-pruza-ruku(pristupljeno 31.8.2013.)168 Isto.169 Završava se započeto, 12.12.2003. dnevni list Gas JavnostDostupno na: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/12/12/srpski/P03121106.shtml(pristupljeno 31.8.2013.)

66

Dakle, na Hramu ćemo pokazati odlučnost (slično kao Milošević i Đinđić), iskoristio je mit

Đinđića i podsetio na mesto koje čuva sećanje na Pad nacije.

-Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srbije(2012.- ) novi je predsednik Društva za podizanje

Hrama. Februara 2013. godine, uoči 11. zasedanja skupštine Društva za izgradnju Hrama, Nikolić je

rekao:“smenjuju se osvajači, smenjuju se i u Srbiji vlasti, a hram je večit (...) grade ga građani Srbije

(...) ali mesto na kome se nalazi obavezuje nas da ga završimo, ovo je mesto gde su pokušali da nam

unište i prošlost i budućnost”.170 “Radićemo sa voljom, ljubavlju i osećanjem da ovde ugrađujemo

sebe”.171

“Građani srbije” pojam političkog nacionalizma tretira etnonacionalističkom naracijom, odnosno

tretira ga kao da govori o “srpskom narodu”. Jedna kozmetička rotacija, jer je sam pojam izvučen iz

konteksta. Da podsetim u etničkom poimanju nacije insistira se na precima i uverenju da pojedinac

nužno pripada naciji svojih predaka, te da mu je nacionalna pripadnost nepromenljiva i unapred

određena. Takođe podseća na mesto koje čuva sećanje na istorijski Pad nacije. Zato “obavezuje”, zato

“sa ljubavlju” i zato “budućnost”.

Posebno je zanimljiv odgovor Nikolića na pitanje jednog od prisutnih novinara da prokomentariše

protivljenje DSS-a sa predloženim rešenjem o organizaciji uprave na Kosovu:

“Ima li za vas svetinje? Nalazimo se ispred hrama Svetog Save, a oni koji me napadaju neka me

napadaju na drugom mestu”.172

Politika koju vodi vlada prema Kosovu 2013. godine, u mnogome se promenila od vremena kada je

predsednik bio Boris Tadić.173 Promenila se politika ali svetinja je ostala svetinja, smenjuju se osvajači,

smenjuju se i vlasti u Srbiji ali nacija je večna. Dakle sveto mesto nacije u kom se ne samo neizostavno

govori o njoj, nego se zna i kako se sme govoriti o njoj kada smo tu. Sve što neslavi iskonsku teritoriju

na tom svetom mestu, napad je, svetogrđe, pa makar on bio i sopstvena politika ili bar politika bliskih

saradnika. Slobodnije rečeno, ne psuje se u crkvi.

  Nikolić je tom prilikom još rekao:

170 Hram će biti spreman za važnu godišnjicu, Sajt Radio Televizije Srbije,19.2.2013.Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/ Друштво /1269556/ Храм + ће + бити + спреман + за + важну + годишњицу (pristupljeno 31.8.2013.)171Nikolić: Hram će biti spreman za Milanski edikt,Sajt Radio Televizije Vojvodine, 19.2.2013. Dostupno na:http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/nikolic:hram-svetog-save-bice-spreman-za-milanski-edikt_371931.html(pristupljeno 31.8.2013.)172 Isto.173Nešto više o tome na:http://www.slobodnaevropa.org/content/ruse-li-dacica-zbog-kosova/24896700.html (pristupljeno 31.8.2013.)

67

“Ova godina, koja je jubilej Milanskog edikta, veoma značajna u razvoju hrišćanske civilizacije i

istovremeno prilika da se intenziviraju radovi na Hramu i da on bude mozaički ukrašen. "To znači da je

izuzetno važno da dovršimo Hram i da treba da pokažemo i hrišćanski karakter srpskog društva i Srbije

kao države. Mi ga, naravno, i bez dovršenog Hrama Svetog Save imamo, ali i Hram Svetog Save jeste

jednovekovni napor i ilustracija hrišćanskog karaktera Srbije”.174

Hram se uključuje u priču o Milanskom ediktu, tačnije Konstantinu, koji se zapravo javnosti u

Srbiji tokom cele 2013. godine predstavlja kao da je rodom iz Niša, te je otud Srbiji toliko važno da

uspostavi kontinuitet, kako sa Milanskim ediktom tako i sa njim. Pa se tako, kao što je Hram spreman

za 200 godišnjicu Prvog srpskog ustanka 2004. godine, sada sprema za godišnjicu Milanskog edikta

2013. godine. I kao što je Hram prigodno mesto za obeležavanje Ustanka, tako je prigodan i za

obeležavanje datuma bitnog za Hrišćanstvo u celini, kao dokaz hrišćanskog karaktera Srbije.

ZAKLJUČAK

Kako je naša analiza pokazala, Hram je tu, pre svega, da pomene Zlatno doba, Pad i Obnovu nacije,

jer to je ono što se pominjalo kada se o njemu i njegovoj gradnji govorilo. Konkretno priča o Zlatnom

dobu, govori o vladarskoj dinastiji Nemanjića, a pre svega o Svetom Savi, koji je po tumačenju Crkve,

najistaknutija ličnost tog doba – posredstvom njih priča se o srednjovekovnoj srpskoj državi. Kada

govori o Padu, centralne teme su 1)mesto na kojem je Hram sagrađen, jer je to mesto za koje se misli

da su tu spaljene mošti Svetog Save, što se vidi kao pokušaj suzbijanja Savinog kulta u „srpskom

narodu“ i Savino „stradanje“ kao simbol istorijskog Pada srpskog naroda 2) Hram se nije gradio za

vreme „komunizma“ te je taj period u naraciji ispredenoj oko Hrama obeležen kao totalitaran,

otuđujući i ateistički = antisrpski. Priče o Obnovi, gradnju Hrama vide kao gradnju nacije-države i sve

što se radi na obnovi nacije-države treba da se, kao u ogledalu, vidi na Hramu.

Hram tako gradi i etnoistoriju jednog nacionalnog identiteta, tačnije u njega je „ugrađivana“ ta

etnoistorija, a on ju je dalje reprodukovao (i reprodukuje). Na ključno pitanje ovog rada - Kome i zbog

čega se gradi Hram? Odgovor je: 1)gradi se naciji ili „srpskom narodu“, koji je shvaćen kao jedna

vanvremenska i nepromenljiva kategorija 2) gradi se radi artikulacije njegove etnoistorije, kao temelja

nacionalnog identiteta. Ili, Hram se gradi srpskoj naciji radi njene izgradnje, kroz sećanje o njoj, tako

174 Značajni uspesi u izgradnji Hrama Svetog Save, list Glas Javnosti, 19.2.2013.Dostupno na: http://www.glas-javnosti.rs/aktuelne-vesti/2013-02-19/znacajni-uspesi-u-izgradnji-hrama-svetog-save, (pristupljeno 31.8.2013.)

68

što “polazi od socijalne ontologije po kojoj se ‘realizam grupe’(nacije) retrospektivno projektuje u

davnu prošlost” (Subotić 2004:182). Tom projekcijom se dobija jedna “viševekovna duhovna

vertikala”(Jovanović 2013: 29) sačinjena od anahronizama podobnih za nacionalnu obnovu, odnosno

političku upotrebu.

Treba reći, da nemamo pretenziju da Hramu pridamo ikakav ključni značaj u vođenju ikakve politike,

on je samo jedan spomenik od izuzetnog simboličkog kapaciteta, a kao takav, on može svojim likom da

pomene određene pojedince ili grupe, mesto, vreme itd. Dakle, može samo da služi određenim

politikama.

Hram pripada srpskom narodu tj. jednoj etničkoj grupi, ali to ne znači da je on time desakralizovan,

naprotiv - crkva jeste prikazana kao nacionalni spomenik ali je zato i „srpski narod“, kroz odnos prema

toj crkvi, prikazan kao zajednica vernika. Zapravo, Hram, osim svoje sakralne komponente,

učitavanjem promotera njegove gradnje, dobija još jedno čitanje i to kao nacionalni spomenik. Ova dva

čitanja se međusobno prepliću, a ovaj rad je trebao da pokaže model po kojem je moguće čitati jedan

religijski objekat kao nacionalni.

Vjekoslav Perica navodi mišljenje Van der Vera (Peter Van der Veer), kada govori o karakteru

verskog nacionalizma. “Sveta mesta jesu fizički, materijalni dokaz dugovječne egzistencije vjerske

zajednice, a ona je za religijske nacionaliste isto što i nacija... (zato) povjest svetišta hramova, onako

kako je prikazana u vjerskim izvorima i prema vjerskoj crkvenoj arheologiji, postaje povjest nacije”

(Perica 2009:191). Čolović, takođe, piše o prelasku verskih svetinja u svete stvari nacije. “Pri tom se

njihova sakralna priroda ne gubi, ali se transformiše na drugi plan, pa se može govoriti o

parareligijskim, odnosno nacionalno-političkim svetinjama” (Čolović, 2008, 21). Tako se o

manastirima danas više govori kao svetinjama u nacionalnom nego u hrišćansko pravoslavnom smislu.

Oni su jednako spomenici kulture, ostaci davne prošlosti, koliko i aktuelne svetinje, “međaši srpskog

duhovnog prostora” (Čolović 2008:22). Treba još pomenuti, da Čolović uočava i suprotan smer u kom

ide odnos prema jeziku, folkloru ili npr. nacionalnim spomenicima, koji postaju svetinje putem jedne

specifične nacionalne sakralizacije, sa predznakom “nacionalne svetinje”.

„Nacionalni genij ukida u isti mah pojedinca (rastvorenog u grupi iz koje potiče) i čovečanstvo

(izdeljeno na ukočene esencije, raspršene u mnoštvo etničkih ličnosti koje su zatvorene u same sebe). A

ako poricanje pojedinca urađa bezgraničnom vlašću, iz raspada ljudskog roda rađa se totalni rat.

Drugim rečima, državu zahvaćenu zanosom Volksgeista ništa ne obuzdava (...), lišeni sopstvenog

postojanja, (...) njeni podanici ne mogu zaiskati nikakvo pravo, a pošto njeni neprijatelji ne pripadaju

69

istoj vrsti, nema razloga primeniti na njih ljudska prava“ (Finkelrot 1993:46-47). Na kraju, nacija, kao

vrednost po sebi i kao sveti entitet, ima prava na svoje propovedi, svetkovine, hramove i svoje žrtve.

“Gotovo svaki dan ste na gradilištu, iako obavljate i ministarsku dužnost. Stalno ste sa graditeljima

Hrama, da li će uspeti da dovrše Hram na vreme?

     Očigledno je da Hram ima svoj autoritet i podstiče pregalaštvo, jer radnici građevinskog preduzeća

"Trudbenik", kome se inače uplaćuju ugovorena sredstva, ne primaju plate po nekoliko meseci, zato što

je njihova firma u stečaju”.175

      

DODATAK

175 Intervju Vojislav Milovanović, Radi se fasada, list NIN, 12.9.2002. Dostupno na: http://www.nin.co.rs/2002-09/12/24938.html (1.12.2013.)

70

Jedan od pouzdanih indikatora simboličkog kapaciteta Hrama je i inicijativa SPC za premeštanje

urne sa pepelom Nikole Tesle iz muzeja Nikole Tesle u Hram, koju je podržalo i Privremeno veće

grada Beograda, na čelu sa Nebojšom Čovićem, koji je tom prilikom rekao:

„Naučnik poput Tesle zaslužuje da počiva u hramu Svetog Save, kao i ostali znameniti Srbi, i

potreban je još bolji tretman države i nacije prema njima. Nastojaćemo da što pre realizujemo predloge

SPC“. 176

Iz nepoznatog razloga prvobitan plan o premeštanju urne u sam Hram je promenjen, a dogovoreno

je da se u porti Hrama podigne spomenik Nikoli Tesli, u čijem će podnožju biti smeštena urna sa

pepelom. Sporazum o premeštanju urne potpisali su partijarh srpski Irinej, ministarka energetike

Zorana Mijhajlović ispred Vlade Srbije i predsednik Privremenog organa Beograda Siniša Mali. Kako

prenosi Blic:

“Partijarh je, nakon potpisivanja sporazuma, rekao da nema ništa prirodnije od toga da zemni ostaci

velikog mislioca počivaju na, kako kaže, najsvetijem mestu srpskog naroda - Hramu posvećenom

Svetom Savi, gde je i spomenik Karađorđu (…) ‘pored velike svetinje počivaju tri velika imena srpske

istorije, kulture i nauke’ – rekao je patrijarh srpki Irinej”.177

Interesantne su i reči direktora Etnografskog muzeja Miroslava Tasića:

“najlepše bi bilo da je u Hramu Svetog Save s jedne strane Tesla, a s druge Mihajlo Pupin. Tu bi,

dodaje, bilo mesta i za Milutina Milankovića (…) ‘To bi onda bio mali srpski Panteon onih koji su nas

zadužili’, zaključio je Tasić”.178

Dakle, Hram je mesto u kojem i kraj kojeg počivaju “znameniti Srbi”. Tesla dobija svoje mesto

pored Svetog Save i Karađorđa179, a ovde se treba prisetiti i grobne crkve „Svetog kneza Lazara“, koja

je u ovom radu pomenuta kao mesto od velikog simboličkog potencijala. Tako se na ovom „najsvetijem

mestu srpskog naroda“, možda trenutno radi o jednom procesu izgradnje monumentalnog kompleksa

„srpskog imaginarnog nacionalnog panteona“ (Čolović 2000:75), a Nikola Tesla, kao i svi njegovi

stanovnici, biva podvrgnut tretmanu nacionalizacije.180 Hram bi u toj budućoj nacionalnoj

monumentalnoj konstelaciji zauzeo centralno mesto, kao jedna vrsta objedinjujućeg rama, a u ovom

176 Da li Nikola Tesla treba da počiva u hramu Svetog Save?, list Telegraf, 14.1.2014.Dostupno na: http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/919513-pitamo-vas-da-li-nikola-tesla-treba-da-pociva-u-hramu-svetog-save177 Urna Nikole Tesle se premešta u Hram Svetog Save, list Blic, 28.2.2014.Dostupno na: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/446288/Urna-Nikole-Tesle-se-premesta-u-Hram-Svetog-Save178 Teslini ostaci u Hramu-dokaz srpstva?, Sajt B92, 2.3.2014.Dostupno na:http://www.b92.net/zivot/nauka_vesti.php?yyyy=2014&mm=03&dd=02&nav_id=818591179 O simboličkom odnosu Hrama i spomenika Karađorđu bilo je reči na 63.str.180 Pogledati strane 25-26.

71

slučaju upravo kao ključan deo tretmana nacionalizacije, koji bi se svojom jakom simbolikom,

pobrinuo za formiranje Teslinog nacionalnog identiteta. I zato, po rečima patrijarha Irineja, od

pomenute inicijative nema ničeg “prirodnijeg”.

Na kraju ponavljam, Hram je crkva, pa se ova inicijativa takođe može tumačiti kao još jedan od

pokušaj da se „SPC prikaže kao „objedinitelj i ujedinitelj“ duhovnih, političkih i naučnih snaga nacije i

da se Crkva (i simbolički) stavi iznad društva, države i zakona”.181

LITERATURA

181 Mijat Lakićević, Miša Brkić, Zaustavimo uzurpatore, sajt Peščanik, 4.2.2014.Dostupo na: http://pescanik.net/2014/03/stop-nasilju-zaustavimo-uzurpatore/

72

-Aleksov, Bojan (2003), “Nationalism in Construction: The Memorial Church of St. Sava on Vračar Hill in Belgrade”, Balkanologie VII (2), 47-72.Dostupno na: http://balkanologie.revues.org/index494.html?file=1 (pristupljeno: 1.9.2013.)-Andrić-Ružičić, Duška (2010), Ruka ruku mije, esej sa sajta Peace Academy,Dostupno na:http://mirovna-akademija.org/rma/en/essays/24-2010-crs1/194-ruka-ruku-mije (6.6.2013)-Bakić, Jovo (2004), “Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma 1918-1941. sociološko-istorijska studija”, Zrenjanin, Gradska narodna biblioteka Žarko Zrenjanin -Bakić, Jovo (2006), “Teorijsko-istraživački pristupi etničkoj vezanosti (ethnicity), nacionalizmu i naciji”, u “Sociologija – časopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju”, Beograd, 231.-264.-Bandić, Dušan (2010), Narodno pravoslavlje, Biblioteka XX vek, Beograd-Bauzinger, Herman (2002), “Etnologija – Od proučavanja starine do kulturologije”, Beograd, Biblioteka XX vek-Ber, Vivijen (2001), „Uvod u socijalni konstrukcijonizam“,Beograd, Zepter book world-Blagojević, Mirko (2005), „Religija i crkva u transformacijama društva – Sociološko-istorijska analiza religijske situacije u srpsko-crnogorskom i ruskom (post)komunističkom društvu“,Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Filip Višnjić -Branislav, Omorac; mentor Jovanović Đokica, master rad: Konsentus umesto konsenzusa – medijska podloga, Filozofski fakultet u Beogradu.-Ceranić, Milica (2004), Neovizantiski elementi u arhitekturi hrama Sv. Save na Vrčaru, Niš i Vizantija, zbornik radova; Dostupno na: http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik3/PDFIII/Ceranic.pdf (1.8.2013)-Ćirkovć, Sima (1981), „Istorija srpskog naroda I“, Beograd, Srpska književna zadruga-Čajkanović, Veselin (1973), „Mit i religija u Srba“, Beograd, Srpska književna zadruga-Čolović, Ivan (2000), “Politika simbola: ogledi o političkoj antropologiji”, Beograd, Biblioteka XX vek-Čolović, Ivan (2008), “Balkan - teror culture: ogledi o političkkoj antropologiji 2”, Beograd, Biblioteka XX vek -Čolović, Ivan, Đinđić je pozvao nebeske Srbe da ateriraju, intervju za Radio slobodna Evropa, 7.7.2013. dostupno na: http://www.slobodnaevropa.org/content/intervju-ivan-colovic-djindjic-je-pozvao-nebeske-srbe-da-ateriraju/25036426.html-Đentile, Emilio (2009), „Religije politike – između demokratija i totalitarizama“, Bgrad, Biblioteka XX vek-Đorđević, Mirko (2001), Ratni krst srpske Crkve, časopis Republika , dostupno na: http://www.yurope.com/zines/republika/arhiva/2001/273/273_20.html(6.6.2013)-Finkelkrot, Alen (1993), „Poraz mišljenja“, Beograd, Biblioteka XX vek-Golubović, Zagorka (1999), „Ja i drugi – antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta“, Beograd, Republika-Habermas, Jürgen, Sara Lennox, Frank Lennox (1974): “The Public Sphere“,enciklopedijska odrednica, New German Critique 3 (Autumn)-Jovanović, Đokica (2012), „Prilagođavanje – Srbija i moderna: od strepnje do sumnje“, Beograd, Čigoja štampa

73

-Kuljić, Todor (2013), „Anatomija desnice – Izbor iz publicističkih radova 1978-2013“, Beograd, Čigoja štampa-Kuljić, Todor (2010), „Sećanje na Titoizam:Hegemoni okviri“, u: „Filozofija i društvo“, Beogd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 225.-250.-Kuljić, Todor (2002), Prevladavanje prošlosti, uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji-Kubić Zorica, Srđan Sremac, Sergej Beuk(pr.) (2010), Religijska imaginacijai savremeni mediji: medijizacija religije i/ili religizacija medija, Novi Sad, Centar za empiriska istraživanja religije-Lakićević Mijat, Miša Brkić, Zaustavimo uzurpatore, sajt Peščanik, 4.2.2014.Dostupo na: http://pescanik.net/2014/03/stop-nasilju-zaustavimo-uzurpatore/(4.2.2014.)- Milosavljević, Olivera (2002), U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o „nama“ i „drugima“, Beograd, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji-Naumović, Slobodan (2009), „Upotreba tradicije“, Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Filip Višnjić -Nedović, Slobodanka (2007), def. mediji, Mimica, Aljoša; Bogdanović, Marija, (priredili), Sociološki rečnik, Beograd, Zavod za udžbenike, 305.-Nedović,S (2007), def. Simbol, (ur): Mimica, Aljoša, Bogdanović, Marija, Socilološki rečnik, Beograd, Zavod za udžbenike, 513.-Nojman, Iver (2009), „Znanje, materijalnost, moć:uvod u analizu diskursa“, Beograd, Centar za civilno-vojne odnose-Pavlica, Damjan (2013), “Razgovori o svetom Savi”, sajt Peščanik, Dostupno na:http://pescanik.net/2013/02/razgovori-o-svetom-savi/(1.7.2013)-Perica, Vjekoslav (2006), „Balkanski idoli 1 i 2 – Religija i nacionalizam u Jugoslaviji“, Beograd, Biblioteka XX vek-Perica, Vjekoslav (2009), „Sveti Petar i Sveti Sava – Sakralni simboli kao metafore povjesnih promjena“, Beograd, Biblioteka XX vek-Perović, Latinka (2000), „Ljudi, događaji i knjige“, Beograd, Helsinški odbor zaljudska prava u Srbiji-Pohlsander, A. Hans (2008), “National monuments and nationalism in nineteenth century Germany”, Bern, International Academic PublisherDostupno na: http://books.google.rs/books?hl=sr&lr=&id=1TK-YaXNpH0C&oi=fnd&pg=PA7&dq=National+Monuments+and+Nationalism+in+Nineteenth+Century+Germany&ots=VWFedSqyHV&sig=m_ragS5KqQGVayoC2a8boEICeJI&redir_esc=y (pristupljeno: 1.9.2013.)-Popović, Danica (2006), Srpski sveti vladari, intervju za list Politika, Dostupno nahttp://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/t38185.lt.html (1.7.2013)-Radić, Radmila (2000), Crkva i „srpsko pitanje, (u) Srpska strana rata 1 – trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Begrad, Samizdat B92-Radić, Radmila (2010), „Pripadanje bez verovanja i poznavanja“, u: (ur.) Dimitrijević, Vojin, „Novosti iz prošlosti – znanje, ne znanje i zloupotreba istorije“, Beograd, Beogradski centar za ljudska prava, 107-127.-Radović, Srđan (2013), “Grad kao tekst”, Beograd, Biblioteka XX vek

74

-Sanja Krstić i Marin Gligo(Pr.) (2013), Epizode iz života države i Crkve, časopis Republika, br. 552-555.Dostupno na: http://www.republika.co.rs/552-555/9.html(Pristupljeno 1.7.2013.)-Smit, Entoni (2010), “Nacionalni identitet”, Beograd, Biblioteka XX vek-Smit, Entoni (1999), „Zlatno doba“ i nacionalni preporod, Beograd, u: REČ, 93-110.str.Dostupno na: http://www.fabrikaknjiga.co.rs/rec/56/93.pdf-Smith, Anthony (2003),“Nacionalizam i modernizam: Kritički pregled suvremenih teorija nacija i nacionalizma”, Zagreb, Fakultet političkih znanosti-Spasić, Ivana (2004), „Sociologije svakodnevnog života“, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva-Spasić, Ivana (2013), „Kultura na delu – društvena transformacija Srbije iz burdijeovske perspektive“, Beograd, Fabrika knjiga-Svrhoj, Vinko Kosta (2008)Strajnić i međuratni odjeci ideje o nacionalnom izrazu u umjetnosti, Zagreb, Radovi Instituta za povijest umjetnosti, br. 32, IPU, 2008., str. 319-328. Dostupno na: http://hrcak.srce.hr/65622?lang=en (1.8.2013)-Stojnov, Dušan (2001), „Od psihologije ličnosti ka psihologiji osoba“, Novi Sad, Mediterran Publishing-Stefanović, Lada (2009), Rekonstrukcija sećanja, rekonstrukcija pamćenja – Kuća cveća i Muzej istorije Jugoslavije, u: Spomen mesta-istorija-sećanja, Beograd, Zbornik radova Etnografskog instituta SANU 26br. -Subotić, Milan (2004), „Imaju li nacije pupak? Gelner i Smit o nastanku nacija“, u: „Filozofija i društvo“, Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 177-210-Velimirović, Nikolaj “Nacionalizam Svetog Save”, 1935. Dostupno na: http://www.scribd.com/doc/2884610/Vladika-Nikolaj-Velimirovic-Nacionalizam-Svetog-Save(1.7.2013)-Vukomanović, Milan (2001), „Sveto i mnoštvo – izazovi religjiskog pluralizma“, Beograd, Čigoja štampa-Vukomanović, Milan (2008), „Homo viator - Religija i novo doba“, Beograd, Čigoja štampa-Vukomanović, Milan (2013), intervju iz lista Pobjeda, prenosi sajt Peščanik, 25,5,2013. Dostupno na: http://pescanik.net/2013/05/intervju-milan-vukomanovic/(6.6.2013)-Vukomanović, Milan (2006), Srpska pravoslavna crkva – prepreka modernizaciji države i društva, intervju za sajt Nedim Sejdinović, 4.3.2006.Dostupno na: http://www.nedimsejdinovic.com/intervju-milan-vukomanovi%C4%87-sociolog-religije-srpska-pravoslavna-crkva-prepreka-modernizaciji-drzave-i-drustva/(1.7.2013)-Vidović, Žarko, „Kosovski zavet je liturgiski događaj“, list Pravoslavlje br. 918.Dostupno na: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/918/tekst/kosovski-zavet-je-liturgijski-dogadjaj/print/lat (pristupljeno 31.8.2013.)-Žirarde, Raul (2000), “Politički mitovi i mitologije”, Beograd, Biblioteka XX vekPREPORUČENA LITERATURA

- Đorđević, Mirko(prir.) (2003), Srpska konzervativna misao, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd- Geary, Patrick(2007), Mit o nacijama. Srednjovekovno poreklo Evrope, Cenzura, Novi Sad

75

-Habermas, Jürgen(1995), Citizenship and National Identity: Some Reflections on the Future of Europe, u: Omar Dahbour and Misheline R. Ishay (ur.), The Nationalism, Humanity Books, New York - Peri, Marvin (2000), Intelektualna istorija Evrope, Clio, Beograd, 2000- Tomanić, Milorad (2001) Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj, Medijska knjižara Krug, Beograd- (ur) Antifašistička akcija Novi Sad (2007) „Kritika klerikalizacije Srbije“, Samizdat, Novi Sad

WEB ADRESE

http://www.srbija.travel/kultura/sakralni-objekti/pravoslavne-crkve-xx-vek/hram-svetog-save-beograd/http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Izgradnja/Arhitektura.htmhttp://www.minrzs.gov.rs/drzavni-i-verski-praznici-republike-srbije.phphttp://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/1403395/Pravni+fakultet+obele%C5%BEio+slavu+Krstovdan.htmlhttp://www.spc.rs/sr/mi_smo_njihovi_potomcihttp://www.muzejvostanihfigura.autentik.net/portreti.phphttp://www.domomladine.org/debate/tribina-prosvetitelji-i-svetitelji/http://www.youtube.com/watch?v=dgTGCf3fSgwhttp://www.dverisrpske.com/sr-CS/dveri-na-delu/2013/januar/krivicna-prijava-protiv-ateista-srbije.phphttp://facebookreporter.org/ србски - образ - да - бранимо - образ - светог - с http://ateisti.com/obavestenje-rastko-nemanjic-prosvetitelj/http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/PocetakGradnje.htmhttp://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1359 http://www.orasac.rs/lat/zasticeno-podrucje.php http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/NastavakGradnje.htmhttp://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/ckrebic.htmhttp://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/NastavakGradnje88_89.htmhttp://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/2003-11.htmhttp://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Istorija/ObnovaGradnje.htmhttp://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Drustvo/Drustvo.htmhttp://www.slobodnaevropa.org/content/cins-profil-miroslava-miskovica/24797417.html http://www.slobodnaevropa.org/content/priveden-miroslav-miskovic/24796051.html http://www.kurir-info.rs/bruka-miskovic-napao-patrijarha-irineja-clanak-672187http://pravoslavlje.spc.rs/broj/918/tekst/kosovski-zavet-je-liturgijski-dogadjaj/print/lathttp://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Drustvo/Drustvo.htmhttp://www.slobodnaevropa.org/content/ruse-li-dacica-zbog-kosova/24896700.html

PREDMET ANALIZE

Zvanični sajt Hrama Svetog Save je poslužio kao osnovni orijentir u pronalaženju relevantnog materijala. http://www.hramsvetogsave.com(pristupljeno 1.8.2013.)

76

Takođe u njemu su hronološkim redom izneti dogadjaji vezani za izgradnju.http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/default.htm (pristupljeno 1.8.2013.)

FILMOVI

- Zavet naroda (2002), produkcija: Informativna služba SPC; bez autora Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=e0PfWxMHSLQ (pristupljeno 1.8.2013.)- Od sna do mramora (2004), produkcija: Informativna služba SPC i Eparhija bačka; režija: Ivica VidanovićDostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=B2MUr84RPvQ(pristupljeno 1.8.2013.)-Uskliknimo s ljubavlju (2008), produkcija: Delta video i Akademija umetnosti; scenario i režija: Moma Martinović Odsečak iz filma dostupan na: http://www.youtube.com/watch?v=DXbLjkudRJQ(pristupljeno 1.8.2013.)-Gradnja Hrama Svetog Save (2013), produkcija: Pravoslavna Eparhija bačka; bez autora Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=mFjieACmC2c(pristupljeno 1.8.2013.)

KNJIGE

-dr. Slobodan Mileusnić, prota Milan Janković, arh. Branko Pešić, dr. Vojislav Milovanović, arh. Dragomir Acković, Hram Svetog Save u Beogradu I,II, Pravoslavna Reč, Novi Sad, 2005.-Jovanović, Miodrag,  Hram Svetog Save u Beogradu, Zadužbina Ilije M. Kolarca,Beograd, 2007. -Radovanov, Zoran(ur.), Hram Svetog Save na Vračaru, Studio Bečkerek, Novi Sad, 2009.

WEB - NOVINSKI ČLANCI

-Zvanični sajt Hrama Svetog Save (30 članaka): http://w ww.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Publikacije/default.htm (pristupljeno 1.8.2013.)-Feljton iz nedeljnika NIN, iz 4 nastavka 2002. godinehttp://www.nin.co.rs/2002-08/22/24616.html(pristupljeno 1.8.2013.)http://www.nin.co.rs/2002-08/29/24720.htmlhttp://www.nin.co.rs/2002-09/05/24838.htmlhttp://www.nin.co.rs/2002-09/05/24840.htmlhttp://www.nin.co.rs/2002-09/12/24938.htmlhttp://www.nin.co.rs/2002-09/12/24940.html-Feljton iz dnevnog lista Novosti, 7 nastavaka 2004. godine,http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=420(pristupljeno 1.8.2013.)

77

-Hram će biti spreman za važnu godišnjicu, Sajt RTS,Dostupno na:http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/ Друштво /1269556/ Храм + ће + бити + спреман + за + важну + годишњицу (pristupljeno 31.8.2013.)-Bruka: Mišković napao Patrijarha, Dnevni list Kurir, Dostupno na: http://www.kurir-info.rs/bruka-miskovic-napao-patrijarha-irineja-clanak-672187(pristupljeno 31.8.2013.)-Donatori za Hram Svetog Save, sajt B92, 2.11.2005.Dostupno na: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=11&dd=02&nav_category=12&nav_id=179589-Hram Svetog Save, 02.03.2008, list Politika Dostupno na: http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Hram-Svetog-Save.lt.html(pristupljeno 28.8.2013.)-Sajt Turistička organizacija Beograd,Dostupno na: http://www.tob.rs/sr-lat/see_in.php?id=681 (Pristupljeno 30.11.2013.)-Sajt INFO stan-aDostupno na:http://www.infostan.rs/o-nama/poslovanje/korporativna-drustvena-odgovornost(pristupljeno 29.8.2013.)-Sve ću dati za Srbiju, list Glas Javnosti, (15.12.2003.)Dostupno na: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/12/15/srpski/I03121402.shtml (pristupljeno30.8.2013.)-Veliki kao vera i molitva, list Novosti, 3.12.2005.Dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:176856-Veliki-kao-vera-i-molitva-Hram gradi nas, ne mi njega, list Politika, 27.11.2002.Dostupno na: http://web.arhiv.rs/projekti/ZoranDjindjic.nsf/6432f0524f57426ac1256f8f004978e4/d787260d56141b8ec1256f620051b50a?OpenDocument (pristupljeno 31.8.2013.)-Patrijarh Irinej: Kosovo – naš Jerusalim, list Novosti, 17.3.2013.Dostupno na:http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:424821-Patrijarh-Irinej-Kosovo---nas-Jerusalim (pristupljeno 31.8.2013.)-Emisija je posvećena gradnji Hrama, na RT Vojvodina, 26.1.2012. Inače, nisam mogao nigde da nađem celu ovu emisiju.Dostupno na: http://www.youtube.com/watch?v=uvD2Iud9iyM(pristupljeno 31.8.2013.)-Uz pošiljku i “dobrovoljni prilog” za izgradnju Hrama Svetog Save, list Danas, 28.6.2011. Dostupno na: http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/uz_posiljku_i_dobrovoljni_prilog_za_izgradnju_hrama_svetog_save_.55.html?news_id=218405 (pristupljeno 3.9.2013.)-Donatorska večera za završetak radova na Hramu Svetog Save, Dnevni list Politika, 27.11.2002.godine http://web.arhiv.rs/projekti/ZoranDjindjic.nsf/6432f0524f57426ac1256f8f004978e4/d787260d56141b8ec1256f620051b50a?OpenDocument(pristupljeno 31.8.2013.)-Sajt, Virtuelni muzej Zorana Đinđića, Video zapis sa donatorske večere za izgradnju Hrama, dostupan na:

78

http://www.zorandjindjic.org/video/govor-zorana-%C4%91in%C4%91i%C4%87-na-donatorskoj-veceri-za-izgradnju-hrama-svetog-save(pristupljeno 31.8.2013.)-Sajt, Virtuelni muzej Zorana Đinđića, Govor Zorana Đinđića na donatorskoj večeri za izgradnju Hrama 25.11.2002.godine, Dostupno na: http://www.zorandjindjic.org/govori/govor-dr-zorana-%C4%91in%C4%91i%C4%87-na-donatorskoj-ve%C4%8Deri-za-izgradnju-hrama-svetog-save?format=simple(pristupljeno 31.8.2013.)-Legenda o Hramu Svetog Save27/01/2013, dnevni list Politika Dostupno na: http://www.politika. rs/rubrike/Drustvo/Legenda-o-Hramu-Svetog- Save.lt.html (pristupljeno 31.8.2013.)-Sećanje na spaljivanje moštiju Svetog Save, 10.5.2010. sajt RTS. Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/685151/Se%C4%87anje+na+spaljivanje+mo%C5%A1tiju+svetog+Save.html(pristupljeno 31.8.2013.)-Urna Nikole Tesle se premešta u Hram Svetog Save, list Blic, 28.2.2014.Dostupno na: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/446288/Urna-Nikole-Tesle-se-premesta-u-Hram-Svetog-Save-Počeli radovi na vračarskom platou, 17.5.2003. dnevni list Glas Javnosti, Dostupno na: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/05/17/srpski/D03051604.shtml (pristupljeno 31.8.2013.)-Zvanična delegacija Ruske Federacije posetila hram Svetog Save, Sajt SPC, Dostupno na: http://www.spc.rs/sr/zvanicna_delegacija_predstavnika_ruske_federacije_posetila_hram_svetog_save(pristupljeno 31.8.2013.) -Rusija pruža ruku, 25.2.2008. Dnevni list Novosti,Dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:211103-Rusija-pruza-ruku(pristupljeno 31.8.2013.)-Završava se započeto, 12.12.2003. dnevni list Gas JavnostDostupno na: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/12/12/srpski/P03121106.shtml-Hram će biti spreman za važnu godišnjicu, Sajt Radio Televizije Srbije,19.2.2013.Dostupno na: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/ Друштво /1269556/ Храм + ће + бити + спреман + за + важну + годишњицу (pristupljeno 31.8.2013.)-Nikolić: Hram će biti spreman za Milanski edikt, Sajt Radio Televizije Vojvodine, 19.2.2013. Dostupno na:http://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/nikolic:hram-svetog-save-bice-spreman-za-milanski-edikt_371931.html(pristupljeno 31.8.2013.)-Značajni uspesi u izgradnji Hrama Svetog Save, list Glas Javnosti, 19.2.2013.Dostupno na: http://www.glas-javnosti.rs/aktuelne-vesti/2013-02-19/znacajni-uspesi-u-izgradnji-hrama-svetog-save, (pristupljeno 31.8.2013.)-Da li Nikola Tesla treba da počiva u hramu Svetog Save?, list Telegraf, 14.1.2014.Dostupno na: http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/919513-pitamo-vas-da-li-nikola-tesla-treba-da-pociva-u-hramu-svetog-save-Urna Nikole Tesle se premešta u Hram Svetog Save, list Blic, 28.2.2014.

79

Dostupno na: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/446288/Urna-Nikole-Tesle-se-premesta-u-Hram-Svetog-Save

DOKUMENT

-Pravila Duštva za podizanje Hrama Sv. Save na Vračaru – 1895.godineDostupno na: http://www.hramsvetogsave.com/Hram/ser/Arhiva/Foto/drustvo_pravila_drustva_1895_web.pdf (pristupljeno 1.8.2013.)

80

81