Herman Hese

ROSHALDE

2

PRVO POGLAVLJE

Kad je Johan Feragut pre deset godina kupio imanje Roshalde i naselio ga, to jebilo jedno zapušteno staro gazdinstvo sa zakorovljenim baštenskim stazama,klupama prekrivenim mahovinom, lomnim stepenicama i parkom toliko zaraslim ukorov da se nije moglo proći kroz njega. Tada na imanju od dobrih osam jutarapovršine nije bilo drugih zgrada osim lepe, poprilično oronule gospodarske kuće,štale i jednog malog letnjikovca nalik na hram, u parku. Njegova vrata su ukosovisila s iskrivljenih šarki, a zidovi, nekada obloženi plavom svilom, sada su biliprekriveni mahovinom i plesni.

Odmah po kupovini imanja, novi vlasnik je porušio mali oronuli hram, ostavivšisamo deset starih kamenih stepenika koji su od praga tog ljubavnog kutka vodili doruba veštačkog jezera. Tada je u parku, na mestu malog letnjikovca, bio izgrađenFeragutov atelje u kojem je on tokom sedam narednih godina slikao i provodioveći deo svojih dana. Imao je i svoj stan, preko u gospodarskoj kući, i to dotrenutka dok ga sve češća prebacivanja članova njegove porodice nisu doveladotle da starijeg sina udalji od kuće i pošalje ga u inostranstvo na školovanje, dagospodarsku kuću prepusti svojoj ženi i posluzi, a da za svoje potrebe dogradi dvesobe pored ateljea, gde je otada živeo kao neženja. Bila je šteta za lepugospodarsku kuću; gospođi Feragut je, s njenim sedmogodišnjim sinom Pjerom,bio dovoljan samo sprat, mada je primala posete i goste, ali nikada i veće društvo,tako da su mnoge prostorije iz godine u godinu zvrjale prazne.

Mali Pjer nije bio samo ljubimac oba svoja roditelja i jedina spona izmeđumajke i oca kojom se održavala neka vrsta odnosa između gospodarske kuće iateljea; on je u stvari bio jedini gospodar i vlasnik Roshaldea. Gospodin Feragutje obitavao isključivo u svom ateljeu i u oblasti oko jezera u šumarku, kao i unekadašnjem prirodnom parku, dok je njegova žena vladala kućom, a njoj supripadali i travnjak, vrt sa stablima lipe i vrt sa stablima kestena. Posete, u viduodlaska u goste jednog od njih onom drugom, bile su izuzetno retke, ne računajućiobede koje je slikar uzimao uglavnom u gospodarskoj kući. Mali Pjer je bio jedinikoji taj odvojeni život i podelu prostora nije priznavao, a po svoj prilici ni znaoništa o tome. On je bezbrižno išao i u novu i u staru kuću, u očevom ateljeu i

3

očevoj biblioteci bio se odomaćio isto koliko i u hodniku i dvorani sa slikamapreko u kući, ili u odajama svoje majke; njemu su pripadale jagode u vrtu skestenovim stablima, cveće u vrtu sa stablima lipe, ribe iz jezera u šumi, kao ikućica na vodi i gondola. Osećao se kao gospodar, a i kao štićenik sluškinjanjegove majke i tatinog sluge Roberta, za posetioce i goste bio je sin gazdarice, aslikarev sin za gospodu koja je povremeno dolazila u tatin atelje i pričalafrancuski; njegovi portreti, slike i fotografije visili su na zidovima spavaće sobenjegovog oca, kao i u staroj kući, po zidovima obloženim svetlim tapetama uodajama njegove majke. Pjer je živeo jako dobro, čak mnogo bolje nego deca čijisu roditelji živeli u slozi; nije se sprovodio unapred određeni program njegovogvaspitanja, a kad bi mu tlo na „na maminom terenu” postajalo vruće, on bi sigurnoutočište nalazio u oblasti oko jezera u šumarku.

Dečak je već odavno bio u krevetu, a od jedanaest sati u gospodarskoj kućizamračio se i poslednji osvetljeni prozor. Ponoć je uveliko bila prošla kad seJohan Feragut, sam i pešice, vraćao iz grada, gde ju je u gostionici proveo spoznanicima. Kako je hodao kroz prijatnu noć ranoga leta, tako se oslobađaoatmosfere koja je odisala mirisom vina i duvanskog dima, pijanog smeha ilascivnih pošalica — pomno je udisao blago opori vlažni topli noćni vazduh ioprezno koračao putem između izdignutih, tamnih žitnih polja prema Roshaldeu,čije su visoke krošnje, velike i mirne, štrčale prema noćnom nebu.

Prošao je pored kapije imanja ne ušavši u njega i jedan tren gledao preko ugospodarsku kuću; njena fasada je otmeno i primamljivo svetlucala ispred tamnihsenki drveća, i nekoliko minuta je, s uživanjem i divljenjem slučajnog prolaznika,posmatrao lep prizor. Potom je još stotinak koraka išao duž visoke žive ograde domesta na kojem je sebi napravio prolaz i tajnu šumsku stazu koja je vodila u njegovatelje. Budnih čula, oniži i snažni čovek odlučno je koračao kroz mračnizakorovljeni park, prema svojim prostorijama koje su se iznenada stvorile prednjim, tu gde se činilo da su se tamne krošnje razmaknule, a sivo mutno nebo uširokom krugu postalo vidljivo.

Malo jezero bilo je gotovo crno u toj savršenoj tišini, samo je slaba svetlost,kao nekakva beskrajno tanka koža, ili fina prašina, lebdela iznad vode. Feragut jepogledao na sat. Skoro jedan posle ponoći. Otvorio je jedna sporedna vrata malezgrade koja su vodila u njegov stan. Tu je upalio sveću i brzo odložio odeću,izašao nag i polako je kamenim stepenicama sišao u vodu, koja je, ispred njegovihkolena, na trenutak zablistala u mekim krugovima. Zaronio je, otplivao malo dalje,

4

a onda iznenada osetio malaksalost zbog večeri koju je proveo na sebi nesvojstvennačin; okrenuo se, i dok se voda cedila s njega, vratio se u kuću. Ogrnuo je jedančupavi bademantil, obrisao vodu sa svoje kratko ošišane kose i bos se prekonekoliko stepenika popeo do ateljea, ogromne, gotovo prazne prostorije, gde jeubrzo, s nekoliko nestrpljivih pokreta, upalio sva električna svetla.

Užurbanim koracima otišao je do jednog štafelaja na kojem je bilo razapetomalo platno, koje je slikao poslednjih dana. Rukama naslonjenim na kolena ipognut, postavio se ispred slike i razrogačenih očiju zurio na površinu na kojoj susveže boje reflektovale prodornu svetlost. Tako je dva ili tri minuta ćutke čekao damu rad do poslednjeg poteza kičicom oživi pred očima; već godinama je imaoobičaj da pre radnih dana ne legne i ne zaspe s drugim motivom pred očima, negosamo s onim koji je trenutno slikao. Pogasio je svetla, uzeo sveću i pošao premaspavaćoj sobi na čijim vratima je, spolja, bila okačena mala školska tabla i porednje kreda. „Probuditi me u sedam, kafa u devet”, napisao je na tabli debelimštampanim slovima, zatvorio vrata za sobom i legao u krevet. Nepomično,otvorenih očiju, ležao je nekoliko minuta, naprežući se da pred svoja čula prizoveprizor sa slike koju je radio. Kad je se „nagledao”, sklopio je svoje svetle siveoči, tiho uzdahnuo i ubrzo utonuo u san.

Ujutro ga je Robert probudio u određeno vreme. Brzo je ustao i odmah se, ujednoj maloj nusprostoriji, oprao tekućom hladnom vodom. Obukao je odelo odgrubog sivog, odavno izbledelog lanenog platna, i prešao u atelje u kojem je slugaveć bio podigao masivne roletne. Na jednom malom stolu nalazili su se tanjir svoćem, jedan bokal i komad raženog hleba koji je on zamišljeno uzeo i zagrizaodok se nameštao ispred štafelaja i u isto vreme gledao u sliku. Tokom nameštanjapojeo je nekoliko zalogaja hleba i nekoliko višanja koje je ispecao iz staklenogtanjira. Video je i pisma i novine pored tanjira, ali nije obratio pažnju na njih, aodmah zatim, kao začaran, seo je pred štafelaj.

Mala slika horizontalnog formata predstavljala je svanuće, onako kako ga jeslikar nekoliko nedelja ranije video na jednom putovanju i u više primeraka gaodmah skicirao. Bio je odseo u jednoj maloj gostionici u Gornjoj Rajni; nije našaokolegu kojeg je hteo da poseti u tom mestu, pa je to tmurno kišno veče proveo uzadimljenoj krčmi, a noć u vlažnoj sobici koja se osećala na plesnivi kreč. Još prenego što je sunce izašlo, probudio se iz lakog sna, vruć i loše raspoložen. Vratagostionice još nisu bila otključana, pa je iz nje izašao kroz prozor krčme. U blizini,na obali Rajne, odvezao je jedan čamac i zaveslao u još polutamnu reku. Upravo

5

kad je hteo da se vrati, ugledao je ribarski čamac koji mu se približavao iz pravcasuprotne obale. Lako trepereća hladna svetlost tmurnog kišovitog praskozorjaobavijala je tamne obrise i time ribarskom čamcu davala privid veličine koju onnije imao. Pod iznenadnim utiskom tog prizora u ambijentu jedinstvene svetlosti, iu dubini duše sputan, prestao je da vesla i sačekao da mu se čamac još višepribliži; ribar ga je zaustavio kod jednog plutajućeg znaka i iz hladne vode izvukaomrežu. U njoj su bile dve široke srebrnkaste ribe koje su, sjajne od vode, natrenutak zasvetlucale iznad sive reke, a zatim uz pljuskajući zvuk pale na dnoribarskog čamca. Ubrzo potom Feragut je doviknuo čoveku da malo sačeka, uzeonajnužniji pribor za slikanje i vodenim bojama napravio nekoliko skica. U tommestu ostao je jedan dan, a proveo ga je tako što je crtao i čitao, dok je narednogdana rano ujutro još jednom slikao napolju, a onda je nastavio putovanje. Otada seu mislima stalno bavio tom slikom i zabrinuto je posmatrao sve dok je nijeuobličio na način da dobije ono što je želeo. Već danima radio je na njoj i bila jegotovo završena.

Njemu, koji je najviše voleo da slika pri punoj sunčevoj svetlosti, ali i na toplojsvetlosti polusenke u šumi ili u parku, vlažna srebrna hladnoća slike zadavala jemnogo posla, ali ga je i inspirisala, tako da mu se juče rešenje u potpunostiposrećilo i sada je osećao da sedi pred jednim dobrim, neobičnim radom, prikojem neće morati da se ograničava na puko i ulepšano oslikavanje onoga što vidi,nego na to gde će na trenutak probiti staklastu površinu ravnodušnog i zagonetnogbitisanja i događanja Prirode i pustiti da se oseti veličanstveni divlji dahstvarnosti.

Slikar je, pogleda prikovanog za sliku, povremeno odmeravao tonove na paleti,koja nije ličila na onu koju je obično koristio i s koje su nestale gotovo sve nijansecrvene i žute boje. Voda i vazduh bili su oslikani, nad površinom reke titrala jeledenohladna neprijatna svetlost, žbunje i stubovi u obliku senki plutali su naobali, u vlažnom bledom sumraku; nestvaran i odvezan, veliki čamac je stajao navodi, a ribarevo lice kao da je bilo beživotno, on nije govorio, jedino je njegovaruka, kojom je posegnuo za ribom, bila neumoljivo stvarna. Jedna od riba je,zasjavši, skočila preko ruba u čamac, druga je ležala ispružena i mirna, dok su jojotvorena okrugla usta i uplašene razrogačene oči izražavali bol. Sve je bilo hladnoi do surovosti tužno, ali tiho i nedokučivo, bez druge simbolike osim onejednostavne bez koje ne može biti nijedno umetničko delo i koja nam dozvoljavada nepojmljivost sveukupne prirode ne samo osetimo, nego i da je s izvesnim

6

slatkim čuđenjem i volimo.Kad je slikar proveo dobra dva sata slikajući, njegov sluga je pokucao na vrata

i na rasejani poziv svog gospodara, noseći doručak, ušao u atelje. Na sto je tihospustio bokale, šolju i tanjir, namestio jednu stolicu, trenutak ćutke stajao, a ondaoprezno podsetio slikara: „Posluženi ste, gospodine Feragut.”

„Dolazim”, rekao je slikar i palcem izbrisao jedan potez četkicom koji jeupravo bio povukao na repu ribe u skoku. „Da li je tu i topla voda?”

Obrisao je ruke i seo za sto.„Mogli biste da mi napunite lulu, Roberte”, rekao je vedrim glasom. „Onu malu

bez poklopca, sigurno je u spavaćoj sobi.”Sluga je pošao. Feragut je s elanom pio jaku kafu; osetio je kako, kao jutarnja

magla, nestaje laki nagoveštaj nesvestice i kolapsa koji su mu se u poslednjevreme javljali nakon napornog rada.

Uzeo je lulu od sluge; ovaj mu je pripalio duvan, posle čega je slikar sa strašćuudahnuo aromatizovani dim, koji je pojačavao i oplemenjivao dejstvo kafe.Pokazao je na svoju sliku, rekavši: „Vi ste lovili ribu kad ste bili dečak, zar ne,Roberte?”

„Tako je, gospodine Feragut.”„Pogledajte onu ribu tamo. Ne onu u vazduhu, nego drugu, onu dole, otvorenih

usta. Da li su usta verodostojna?”„Pa, jesu”, odgovorio je Robert snebivajući se. „Ali vi to znate bolje nego ja”,

dodao je s prizvukom prekora u glasu jer mu se učinilo da je Feragut to pitanjeizgovorio ironičnim tonom.

„Ne, dragi moj, nije tako. Potpuno oštro i sveže čovek samo u najranijojmladosti, do svoje trinaeste, četrnaeste godine, doživljava ono što vidi i što gaokružuje, te on to tako zapamti za ceo svoj život. Ja u svojoj mladosti nikada nisamimao posla s ribama, zato sam te pitao. Dakle, da li su usta ribe dobra ovako?”

„Dobra su, ništa im ne fali”, prosudio je Robert laskavo. Feragut se opetpodigao da proveri svoju paletu. Robert ga je pogledao. Poznavao je tukoncentrisanost od koje je slikarev pogled postajao gotovo staklast i znao da ćesada i on, i kafa, i kratak razgovor od malopre i sve ostalo potonuti u tom čoveku ida će se, ako mu išta bude rekao, probuditi kao iz dubokog sna. A to je biloopasno. Sluga je pospremio sto i tada video da je pošta još netaknuta. „Gospodine

7

Feragut!” pozvao ga je poluglasno.Slikar je još bio dostupan. Neprijateljski je, preko ramena, upitno pogledao iza

sebe, tačno onako kako bi umoran čovek uradio kad bi ga pozvali u trenutku kad gahvata san.

„Ovde imate pisma.” Rekavši to, Robert je izašao iz ateljea. Feragut je na paletunervozno istisnuo gomilicu kobaltnoplave boje, bacio tubu na mali plehom okovanislikarski sto, počeo da meša boju i istovremeno se osećao ometen što ga je slugapodsetio na poštu. Ljutito je odložio paletu i potom uzeo pisma.

Bila su to uglavnom uobičajena poslovna pisma, zatim poziv da učestvuje nanekoj izložbi, jedna novinska redakcija je tražila da joj se dostave podaci iznjegovog života, a ugledao je i jedan račun... Onda je, iznenada, njegovu pažnjuprivukao poznati rukopis od kojeg ga je u duši prošla slatka jeza. Uzeo je to pismoi s uživanjem pročitao sopstveno ime i svaku reč svoje adrese, udubio se uposmatranje slobodnog, razuzdanog karakterističnog rukopisa. Zatim se potrudioda pročita ono što je pisalo na poštanskom pečatu. Markica je bila italijanska, a toje značilo da pismo dolazi iz Napulja ili iz Đenove, dakle, prijatelj je već stigao uEvropu, već je blizu, za koji dan bi mogao biti ovde.

Ganut, otvorio je pismo i ugledao, sa zadovoljstvom, male redove ravne kaokonac, u njihovom strogom poretku. Kad bi bolje razmislio, ova retka pismanjegovog prijatelja iz inostranstva poslednjih pet do šest godina za njega supredstavljala jedinu pravu radost, jedinu osim njegovog posla i trenutaka druženjas malim Pjerom. I, kao i svaki put, i sada ga je, usred radosnog iščekivanja,preplavio neki nejasni, mučni osećaj stida čim bi se setio svog osiromašenja iživota bez ljubavi. Polako je čitao:

Napulj, u noći 2. juna

„Dragi Johane!

Kao i obično, usta puna kjantija, masni makaroni i vika nekoliko torbara ispredkrčme, prvi su znaci evropske kulture kojoj se opet približavam. Ovde u Napuljuveć pet godina gotovo ništa se nije promenilo, ili, promenilo se mnogo manje negou Singapuru ili u Šangaju, a to ja shvatam kao dobar znak da ću i kod svoje kućenaći sve u redu. Prekosutra stižemo u Đenovu, tamo će po mene doći moj nećak, s

8

njim ću da otputujem kod rodbine koja me ovoga puta neće dočekati s posebnimsimpatijama jer, iskreno rečeno, u poslednje četiri godine nisam zaradio više oddeset talira. Računam da ću kod rodbine ostati četiri-pet dana, zatim bih poslomotišao u Holandiju, recimo opet na pet, možda šest dana, tako da bih kod tebestigao oko šesnaestog. To ću ti još javiti telegramom. Znaš, kod tebe bih mogaoostati deset ili četrnaest dana i ometati te u poslu. Postao si jezivo slavan, i, ako jesamo dopola tačno ono što si o svom uspehu i popularnosti rekao pre dvadesetgodina, u međuvremenu si sigurno postao prilično zakrečen i blesav. Hoću i da tiotkupim neke slike, a moje žalopojke o tome da mi poslovi ne idu dobro, samo supokušaj da malo oborim tvoje cene.

Starimo, Johane. Ovo je bilo moje dvanaesto putovanje Crvenim morem i teksam sada prvi put teško podneo vrućinu. Bilo je četrdeset i šest stepeni.

Gospode! Još četrnaest dana, stari moj! To će te stajati nekolika tuceta flašamozela. Prošlo je četiri godine otkako smo se poslednji put videli.

Od 9. do 14. dostupan sam u Antverpenu, Hotel d’Europe. Ako si priredioizložbu u nekom mestu kroz koje prolazim, javi mi!

Tvoj Oto”

Sa zadovoljstvom je još jednom pročitao kratko pismo ispisano zdravim

uspravnim slovima, s temperamentnom interpunkcijom. Iz fioke malog stola u ugluprostorije izvadio je kalendar i, gledajući u njega, zadovoljno klimao glavom. Dopolovine meseca u Briselu će biti izloženo još njegovih slika, nešto više oddvadeset. Kakva srećna okolnost! Njegov prijatelj, čijeg se oštrog oka pomaloplašio i kome nije moglo promaći da mu je život poslednjih godina poremećen,steći će o njemu bar prvi utisak na koji bi mogao biti ponosan. To olakšava sve.Zamišljao je kako Oto, u svojoj pomalo rogobatnoj prekomorskoj eleganciji, hodaizložbenom salom u Briselu i posmatra njegove najbolje slike; nekoliko trenutakase istinski radovao što ih je poslao na onu izložbu uprkos tome što su samo neke odnjih još bile za prodaju. Odmah je napisao kartu za Antverpen.

„Sve on još pamti”, pomislio je sa zahvalnošću, „tačno je da smo poslednji putpili gotovo isključivo mozel, a jedne večeri smo čak onako istinski i bančili”.

Razmislio je i zaključio da u vinskom podrumu verovatno nema više mozela;retko je sam silazio tamo. Odlučio je da još danas javi da mu se dostavi jedna

9

pošiljka tog vina.Ponovo je seo da radi, ali je bio rasejan, osećao je unutrašnji nemir i nikako

nije mogao da postigne potrebnu koncentraciju pri kojoj bi mu dobre ideje sameiskrsavale. Stavio je četkicu u jednu čašu, uzeo prijateljevo pismo i nesigurnimkoracima izašao iz ateljea. Jezero je svetlucalo, bio je osvanuo vedar letnji dan,bez oblaka, a u parku obasjanom suncem odjekivao je cvrkut raznih ptica.

Pogledao je na sat. Pjerovi jutarnji časovi sigurno su već završeni. Besciljno jelutao parkom, rasejano gledajući niz smeđu stazu prošaranu sunčevim zracima, iosluškujući prema kući. Prošao je pored Pjerovog igrališta na kojem su bililjuljaška i gomila peska. Najzad je stigao u blizinu povrtnjaka i s površnimzanimanjem pogledao gore, u visoku krošnju divljeg kestena, u kojoj su se, utamnom gustišu listova u senci, svojom belinom isticali poslednji uspravni cvetovikupastog oblika. Tiho zujeći, roj pčela je lebdeo iznad poluotvorenih ružinihpupoljaka baštenske živice, a kroz tamne krošnje se probio zvuk nekoliko otkucajas malog sata na tornju gospodarske kuće. Otkucaji nisu bili tačni; Feragut je opetpomislio na Pjera, čija je najveća želja i ambicija bila da jednoga dana, kadpostane stariji, dovede u red stari mehanizam sata.

Tada je Feragut začuo, s one strane žive ograde, glasove i korake koji su uvazduhu suncem obasjane bašte bili u prigušenom i blagom skladu i sazvučju sazujanjem pčela i cvrkutom ptica, s mirisom koji se tromo širio iz leje svišegodišnjim karanfilom i cvetovima boba. Bili su to njegova žena i Pjer, i on je,pažljivo osluškujući, zastao.

„Još nisu zrele, treba da sačekaš još nekoliko dana”, čuo je ženu kako govori.Odgovorio je, kroz smeh, cvrkutavi dečački glas; u atmosferi spokojnog zelenog

sveta bašte i blagog tona detinjeg govora koji se rasplinjavao u letnjoj tišini punojiščekivanja, na jedan kratki nežni trenutak slikaru je zazvučao kao da do njegadopire iz udaljene bašte njegovog sopstvenog detinjstva. Prišao je živoj ogradi ikroz vitice loze provirio u vrt, gde je njegova žena, u jutarnjoj haljini, stajala naosunčanoj stazi; u ruci je držala baštenske makaze i, prebačenu preko podlaktice,jednu laku smeđu korpu. Od žive ograde bila je udaljena jedva dvadesetak koraka.

Slikar ju je posmatrao jedan trenutak. Visoka silueta žene ozbiljnog lica sizrazom razočaranosti, nagnula se nad cvećem, a veliki mlitavi slamnati šeširzasenčio je celo njeno lice.

„Kako se zove ono cveće tamo?”, pitao je Pjer. U njegovoj smeđoj kosi

10

odsijavali su se sunčevi zraci; senka nije padala na njegove gole mršave ipreplanule noge, i kad bi se sagnuo, u širokom izrezu njegove košulje ispodpreplanulog potiljka nazirala bi se bela koža njegovih leđa.

„Karanfil”, odgovorila je majka.„Da, to znam”, nastavio je Pjer, „ali želim da znam kako ga zovu pčele. Sigurno

postoji njegovo ime i na pčelinjem jeziku”.„Naravno da postoji, ali ga mi ne možemo znati, znaju ga samo pčele. Možda ga

zovu medeno cveće.”Pjer je malo razmislio.„Ne zovu ga tako”, zaključio je. „Jer u detelini ima bar isto toliko meda, a i u

dragoljubu, ali one ne mogu svako cveće nazvati istim imenom”.Dečak je pažljivo gledao u pčelu koja je obletala oko čašice jednog karanfila,

zatim zujeći krilima zastala u vazduhu ispred cveta, a potom pohlepno prodrla uružičastu čašicu.

„Medeno cveće!”, izgovorio je s omalovažavanjem i odmah zaćutao. Odavno jeshvatio da se upravo najlepše i najinteresantnije stvari ne mogu dokučiti iobjasniti.

Feragut je osluškujući stajao iza živice i posmatrao spokojno i ozbiljno licesvoje žene i lepo, pre vremena sazrelo nežno lice svog ljubimca; srce mu jezatreperilo kad se setio jednoga leta kad je njegov prvi sin bio isto ovakvo malodete. Njega je izgubio, isto kao i njegovu majku. Ali, ovog mališana nipošto nijehteo da izgubi. Hteo je da ga, kao lopov, prisluškuje iza ograde, da ga mami iprivlači sebi, a ako mu i ovaj dečak okrene leđa, bolje da ne živi više.

Polako se povukao preko zatravljene staze i, hodajući ispod drveća, udaljio se.„Ovakvo tumaranje nije za mene”, pomislio je ljutito i odlučio da bude čvrst.

Vratio se svom poslu; pošto je savladao bezvoljnost i primenio jednu vežbu koju jegodinama praktikovao, uspeo je da povrati napetost radnog elana koji nijedozvoljavao stranputice, sve snage usmeravajući prema trenutnim htenjima.

Preko, u kući, čekali su ga na ručak. Oko podneva se lepo obukao. Obrijan,iščetkan i u plavom letnjem odelu, nije doduše izgledao mlađi, ali je ipak delovaosvežije i gipkije nego u zapuštenoj odeći koju je koristio za rad u ateljeu. Uzeo jeslamnati šešir i upravo hteo da otvori vrata, kad su se ona pokrenula prema njemu.Ugledao je Pjera koji je odmah ušao.

11

Feragut se nagnuo nad dečiju glavu i poljubio dete u čelo.„Kako si, Pjer? Da li je učitelj bio dobar?”„O, da, jeste, samo što je jako dosadan. Kad priča neku priču, to ne čini zato da

bi me zabavio, nego mi daje lekciju koja se uvek završava time da dobra decamoraju da se ponašaju ovako ili onako. A jesi li ti slikao, tata?

„Jesam, slikao sam one ribe, znaš. Slika će uskoro biti gotova. Sutra ćeš moćida je vidiš.”

Uhvatio je dečaka za ruku i izašao s njim. Nije mu ništa na svetu toliko prijalo iu njemu budilo dobrotu i potisnutu nežnost kao osećaj da hoda pored dečaka iusklađuje svoje korake s njegovim malim koracima, pritom osećajući laku,poverljivu detetovu ruku u svojoj ruci.

Izašavši iz parka, kad su prošli ispod tananih žalosnih breza i išli preko livade,mališan se osvrnuo i upitao oca: „Tata, da li te se leptiri plaše?”

„Zašto bi me se plašili? Ne verujem. Nedavno mi je jedan leptir baš dugo sedeona prstu.”

„Da, ali sada nema nijednog. Kad ponekad potpuno sam dolazim kod tebe iprolazim ovuda, uvek ima mnogo leptira, oni se zovu plavci, to znam, i oni mepoznaju i vole me, uvek obleću oko mene, sasvim blizu. Zar ljudi ne mogu da hraneleptire?”

„Pa, mogu. Jednom ćemo to pokušati da uradimo. Na dlan se stavi kap meda,ruka se sasvim mirno ispruži i čeka se da leptiri naiđu i da popiju tu kap.”

„Fino, tata, isprobaćemo to. Je li, tata, da ćeš reći mami da mora da mi da malomeda? Tako će ona znati da mi je med stvarno potreban i da nije reč ni o kakvojgluposti.”

Pjer je potrčao napred kroz otvorenu kapiju i, dalje, u široki hodnik u čijem jehladnom polumraku njegov otac, još zaslepljen spoljnom svetlošću, tražio stalak zašešire i pipajući nastojao da nađe vrata trpezarije; kad je ušao u nju, dečak je većodavno bio unutra i svojim zahtevima saletao majku.

Čim je ušao u trpezariju, slikar je pružio ruku svojoj ženi. Bila je nešto viša odnjega, jake građe, zdrava ali ne i mladalački čila; ona je doduše prestala da volisvog supruga, ali je i dalje gubitak njegove nežnosti smatrala tužno neshvatljivom inezasluženom nesrećom.

„Možemo odmah da jedemo”, rekla je ona svojim staloženim glasom. „Pjer, idi

12

da opereš ruke.”„Evo jedne novosti”, počeo je slikar dajući ženi pismo svog prijatelja. „Uskoro

dolazi Oto. Nadam se da će se zadržati neko vreme. Nemaš ništa protiv?”„Gospodin Burkhart može da koristi dve sobe u prizemlju, tamo će nesmetano

moći da ulazi i izlazi kad god to bude želeo.” „Da, biće dobro tako.”Žena je oklevajući rekla: „Mislila sam da će stići mnogo kasnije.”„Na putovanje je krenuo ranije i o tome ni ja do danas ništa nisam znao. Pa,

utoliko bolje.”„Da, imaće prilike da se sretne s Albertom.”S Feragutovog lica nestao je izraz blagog zadovoljstva, a glas mu je postao

hladniji kad je čuo ime svog starijeg sina.„Šta je s Albertom? ,„ upitao je nervozno. „Zar nije trebalo da ide u Tirol sa

svojim prijateljem?”„Nisam htela da ti kažem pre nego što bi to bilo neophodno. Njegovog prijatelja

je pozvala porodica i on je odustao od putovanja u Tirol. Albert dolazi čim mupočne raspust.”

„I sve vreme će ostati ovde?”„Mislim da hoće. Mogla bih i ja na nekoliko nedelja da otputujem s njim, ali to

tebi ne bi odgovaralo ”„Zašto ne bi? Uzeo bih Pjera da bude kod mene ”Gospođa Feragut je slegnula ramenima.„Molim te, ne počinji opet s tim! Znaš da Pjera ne mogu ostaviti samog ovde.”Slikar se razljutio.„Samog?!”, upitao je oštro. „Ne može biti sam ako je sa mnom!”„Ja ne mogu da ga ostavim ovde, a i neću. Beskorisno je da se i dalje prepiremo

oko toga.”„Naravno, ti nećeš da ga ostaviš ovde, sa mnom!”Zaćutao je jer se Pjer vratio i svi su seli za sto. Između dva otuđena ljudska bića

sedeo je dečak; oboje su ga služili i zabavljali kao i uvek, a Feragut je nastojao daproduži vreme ručka koliko god je to bilo moguće, jer posle toga mališan ostaje sasvojom mamom, a neizvesno je da li će on danas još navraćati u atelje.

13

DRUGO POGLAVLJE

Robert je u jednoj maloj nusprostoriji pri ateljeu bio zauzet pranjem palete isvežnja četkica. Tada se na otvorenim vratima pojavio mali Pjer. Zastao je iposmatrao slugu svog oca.

„Prljav je to posao”, procenio je posle kraćeg vremena. „Slikanje je zapravolep posao, ali ja nikada ne bih želeo da postanem slikar.”

„Ipak, razmisli još jednom”, posavetovao ga je Robert, „s obzirom na to da jetvoj otac tako slavan slikar.”

„Neću”, odlučno je odvratio dečak, „jer to nije za mene. Uvek si zamazan, a iboje imaju strašno jak miris. Volim kad sasvim blago mirišu, na primer kad je rečo svežoj slici na zidu u sobi koja tek onako fino miriše na boju, ali u ateljeu bi mito bilo previše, glava bi me uvek bolela.”

Sluga je ispitivački gledao u dečaka. Zapravo je već odavno želeo da tomrazmaženom detetu kaže šta misli, mnogo štošta da mu zameri. Ali, kad bi Pjer bioprisutan i kad bi ga gledao u lice, to nije mogao da učini. Mališan je bio tako sveži lep i ozbiljan kao da je na njemu i u njemu sve u najboljem redu, pa je Robertnalazio da mu upravo ta mala crta gospodstvene blaziranosti ili starmalog izgledačudesno dobro stoji.

„Šta bi, onda, želeo da postaneš kad odrasteš, mladiću?”, upitao je Robertpomalo strogo.

Pjer se zamišljeno zagledao u pod.„Ah... u stvari ne bih želeo da postanem ništa posebno, da znaš. Želeo bih samo

da završim školu. Leti ne bih voleo da radim ništa osim da nosim samo belu odeću,a i belu obuću, i da na njima nikada ne bude ni najmanje mrlje.”

„Tako, dakle...”, s prizvukom prekora rekao je Robert. „To kažeš sada.Međutim, nedavno, kad si bio s nama, tvoja bela odeća bila je puna mrlja odvišanja i od trave, a šešir nisi ni imao, bio si ga izgubio. Sećaš li se toga?”

Pjer je ostao hladan. Zažmurio je, ali ne potpuno, ostavivši uski prorez igledajući kroz duge trepavice.

14

„Sećam se, mama me je tada propisno izgrdila”, odgovorio je otegnuto, „ali neverujem da ti je naredila da mi to ponovo prebacuješ i da me mučiš time.”

Robert je promenio temu.„Dakle, želeo bi da se uvek oblačiš u belo i da se nikada ne isprljaš?”„Pa, da, osim ponekad. Ti mene uopšte ne razumeš. Naravno da bih ponekad

želeo da se valjam u travi ili u senu, ili da preskačem bare, ili da se pentram podrveću. To ti je valjda jasno. Ali kad bih želeo da budem malo razuzdan i da malodivljam okolo, ne bih voleo da me zbog toga grde. Voleo bih da jednostavno,sasvim mirno, odem u svoju sobu i da se presvučem u čistu odeću, te da sve opetbude u redu. Znaš, Roberte, ja stvarno verujem da prekorevanje nema nikakvodejstvo.”

„To bi ti odgovaralo, je li? A zašto?”„Da... Evo, vidi. Kad uradiš nešto što nije u redu, to odmah znaš i sam, pa se

stidiš. Ja se mnogo manje stidim kad me grde. A ponekad te prekorevaju čak i akoništa loše nisi uradio, nego samo nisi odmah bio tamo kad su te zvali, ili samo zatošto je mama zbog nečega ljuta.”

„Sa svim tim moraš da računaš, moj dečače”, nasmejao se Robert, „ali se zatodogađa da učiniš nešto što ne bi smeo, onda kad to niko ne vidi, pa zbog togaizostanu prekor i grdnja”

Pjer nije odgovorio. Uvek se događalo isto: kad bi se s nekim od odraslihupustio u diskusiju o nekoj temi koja mu je bila važna, uvek bi se sve završilonjegovim razočaranjem ili poniženjem.

„Želeo bih još jednom da vidim sliku”, rekao je tonom koji ga je u trenutku jakoudaljio od sluge, pri čemu je taj ton Robertu mogao da zazvuči i drsko i molećivo.„Pusti me još na trenutak unutra, važi?”

Robert ga je poslušao. Otvorio je vrata ateljea, propustio Pjera i potom i samušao jer mu je bilo strogo zabranjeno da u atelje ikoga pusti da uđe sam.

Na štafelaju u sredini velike prostorije, pomerena tako da bude na punojsvetlosti, uglavljena u provizorni zlatni ram, stajala je Feragutova nova slika. Pjerje zastao ispred nje. Robert je ostao da stoji iza njega.

„Da li ti se sviđa, Roberte?”„Naravno da mi se sviđa. Bio bih budala kad bi bilo suprotno.Pjer je žmirkajući gledao u sliku.

15

„Mislim”, počeo je zamišljeno, „da bih, kad bi mi se pokazale mnoge slike,odmah prepoznao koja od njih je tatina. Zato i volim slike — naprosto osećam daih je tata slikao. Inače, volim ih samo napola.”

„Ne pričaj gluposti!”, opomenuo ga je Robert uplašenim glasom i s pogledompunim prekora, što na dečaka nimalo nije uticalo da se pomeri s mesta na kojem jestajao i dalje posmatrajući očevu sliku.

„Vidi”, rekao je, „tamo preko u kući ima nekoliko starih slika koje mi se mnogoviše sviđaju. Takve slike bih jednom voleo da imam. Na primer, onu s brdima izakojih zalazi sunce i sve okolo je sasvim crveno i zlatno, lepa dečica i žene i cveće.To je, u stvari, mnogo lepše od starog ribara koji takoreći i nema ni pravo lice, iod onog crnog dosadnog čamca, zar ne?”

Duboko u sebi, Robert je mislio isto i čudio se otvorenosti kojom je dečakiznosio svoje gledište — bilo mu je drago zbog toga, ali to nije sebi hteo daprizna.

„Ti to još ne razumeš na pravi način”, rekao je kratko. „A sada hajdemo, moramda zaključam atelje.”

U tom trenutku se iz pravca kuće čuo zvuk brektanja i škripanja.„O, automobil!”, uzviknuo je Pjer radosno, istrčao iz ateljea i ispod kestenova

se udaljio trčeći kroz sve zabranjene prečice koso preko travnjaka i preko leja scvetnim trajnicama. Zadihan, stigao je na pošljunčanu površinu ispred kuće, i to upravom trenutku — video je kako iz kola izlaze njegov otac i jedan nepoznatigospodin.

„Zdravo, Pjer!”, rekao mu je Feragut, podigavši ga u naručje. „Stigao je i jedančika kojeg nikada nisi upoznao. Pruži mu ruku i pitaj ga odakle dolazi.”

Dečakje čvrstim pogledom odmerio stranca. Pružio mu je ruku gledajući unjegovo preplanulo lice i u svetle, sive živahne oči.

„Odakle dolaziš, čiko?”, upitao je poslušno.Gost ga je uzeo u naručje.„Momče, postao si mi pretežak”, uzviknuo je veselo, a zatim ga, uzdahnuvši,

ponovo spustio. „Odakle dolazim? Iz Đenove, a pre toga iz Sueca, još više pretoga iz Adena, a još više, više...”

„Oh, iz Indije, znam! Znam, ti si čika Oto Burkhart. Da li si mi doneo tigra, ili,možda, kokosov orah?”

16

„Tigar mi je opet pobegao, ali kokosov orah ćeš dobiti, kao i školjke i kineskeslikovnice.”

Ušli su u kuću i Feragut je prijatelja poveo uz stepenice. Burkhart je bio dostaviši od njega, ali i pored toga Feragut mu je nežno stavio ruku na rame. Gore, uhodniku, u susret im je išla domaćica. I ona je pozdravila gosta odmerenom aliiskrenom srdačnošću; njegovo veselo zdravo lice podsetilo ju je na nepovratnoradosno vreme prohujalih godina. On je njenu ruku na trenutak zadržao u svojoj,gledajući je u lice.

„Niste ostarili, gospođo Feragut”, pohvalio ju je. „Bolje se držite nego Johan.”„Ni vi se uopšte niste promenili”, odvratila je žena ljubazno.On se nasmejao.„O, da, fasada je još držeća, ali sam ipak postepeno prestao da plešem. Ionako

me plesanje nikuda nije odvelo, jer sam i dalje neženja.”„Nadam se da ste ovoga puta došli da nađete mladu.”„Ne, nisam, milostiva gospođo, to ću i ovoga puta propustiti. A i ne bih želeo da

remetim svoju posetu divnoj Evropi. Znate, imam ovde rodbinu i za nju malo-pomalo postajem ujak od koga ima šta da se nasledi. Ne bih baš voleo da se usvojoj domovini pojavljujem sa ženom.”

U sobi gospođe Feragut bila je je poslužena kafa. Prisutni su pili kafu i liker,ćaskali čitav jedan sat o prekomorskim putovanjima, o fikusima, o kineskomporcelanu. Slikar je u početku bio tih i malo melanholičan — u ovu sobu većmesecima nije ulazio. Ali, raspoloženje se popravilo, a s Otovim prisustvom kaoda je u kući zavladala laka, veselija, dečija atmosfera.

„Mislim da bi moja žena sada želela malo da se odmori”, rekao je slikar najzad.„Oto, dođi da ti pokažem tvoje sobe.”

Njih dvojica su se pozdravili sa ženom i krenuli prema gostinskim sobama.Feragut je za svog prijatelja pripremio dve sobe i sam nabavio sve što je bilopotrebno i postavio nameštaj; na sve je mislio, počev od slika na zidu do izboraknjiga na polici. Iznad kreveta je, na zidu, bila okačena jedna stara izbledelafotografija, smešno dirljiva slika iz internata, iz sedamdesetih godina. Gostu je taslika privukla pažnju i on je prišao bliže, da je osmotri.

„Gospode bože”, rekao je iznenađeno, „pa to smo mi, tada sve samišesnaestogodišnjaci! Momče, dirnut sam. Ovu sliku nisam video čitavih dvadeset

17

godina.”Feragut se smeškao.„Bio sam uveren da ćeš joj se obradovati. Nadam se da ćeš ovde naći sve što ti

bude bilo potrebno. Hoćeš li odmah da se raspakuješ?”Burkhart je seo na jedan masivan brodski kofer bakrom okovanih rubova i

zadovoljno se osvrnuo oko sebe.„Lepo je ovde. A gde ti boraviš? Tu negde pored kuće? Ili gore?”Slikar se igrao ručicom jedne kožne torbe.„Ne”, rekao je kao uzgred. „Ja sada stanujem preko, pri ateljeu, gde sam

dozidao sebi stan.”„Pokazaćeš mi ga kasnije. A... da li i spavaš tamo?”Feragut spusti torbu i okrenu se.„Da, tamo i spavam.”Njegov prijatelj je zaćutao i zamislio se. Onda je posegnuo u torbu i iz nje

izvadio debeli svežanj ključeva kojim je počeo da zvecka.„Slušaj, hteli smo da se raspakujemo, zar ne? Mogao bi da odeš po dečaka i

dovedeš ga, njemu će ovo sigurno biti interesantno.”Feragut je odmah izašao i ubrzo se vratio zajedno sa Pjerom.„Imaš lepe kofere, čika Oto. Već sam ih video. O, tako mnogo nalepnica na

njima! Neke sam i pročitao. Na jednoj od njih piše Penang. Šta znači to: Penang?”„Tako se zove jedan grad u Indokini, koju povremeno posećujem. Pazi, sada

možeš da otvoriš ovaj.”Dao je detetu jedan pljosnati nazubljeni ključ kojim je mališan otključao bravice

jednog kofera. Poklopac kofera se podigao, a prvo što je u njemu moglo da se vidii što je bilo upadljivo, bila je jedna obrnuto položena šarena malajska korpa odpruća. Dečak ju je okrenuo i iz nje izvadio hartiju; u unutrašnjosti korpe, umotane uhartiju i krpe, bile su najlepše fantastične školjke, kakve se mogu kupiti uegzotičnim lučkim gradovima. Pjer ih je dobio na poklon. Zanemeo je od sreće.Nakon školjki, usledili su jedan veliki slon od ebonovine i jedna kineska igračka spokretnim grotesknim drvenim figurama i, na kraju, smotuljak kineskih slikovnicajarkih boja, punih božanstava, đavola, kraljeva, ratnika i zmajeva.

Dok je slikar podsticao dečakovo divljenje poklonima, Burkhart je raspakovao

18

kožnu torbu i, po spavaćoj sobi, rasporedio svoje papuče, rublje, četke i ostalestvari, a potom se vratio u Feragutovo i Pjerovo društvo.

„E, tako...”, rekao je vedro, „dosta je rada za danas. Na redu su zadovoljstva.Da li sada možemo da odemo u atelje?”

Pjer je pogledao gore i opet, isto kao kad su bila stigla kola, začuđenoposmatrao ganuto i radosno očevo podmlađeno lice.

„Tako si radostan, tata”, rekao je.„Jesam”, potvrdio je Feragut.A njegov prijatelj je upitao: „Zar inače nije tako veseo?”Pjer je zbunjeno gledao čas u jednog, čas u drugog.„Pa... ne znam”, odgovorio je snebivajući se. Potom se opet nasmejao i

odlučnim glasom dodao, obraćajući se ocu: „Ne, ovako veseo još nikada nisi bio.”Uzeo je korpu sa školjkama i udaljio se trčeći. Oto Burkhart uhvati prijatelja

podruku i zajedno izađoše iz kuće. Slikar ga je vodio kroz park i tako su stigli dozgrade s ateljeom.

„Da, vidi se da je ovde doziđivano”, ubrzo je konstatovao Burkhart. „Uostalom,stvarno izgleda lepo. Kada si to uradio?”

„Otprilike pre tri godine, mislim. I sam atelje je tada proširen”Burkhart se osvrnuo oko sebe.„Jezero je neprocenjivo! Hoćemo li uveče malo da plivamo? Stvarno ti je lepo

ovde, Johane... A sada bih voleo da vidim atelje. Imaš li u njemu novih slika?”„Imam, ali ne mnogo. Moraš da vidiš jednu koju sam tek završio. Prekjuče.

Mislim da je dobra.”Feragut je otvorio vrata ateljea. Visoka radna prostorija bila je svečano čista,

pod sveže oriban i, uopšte, sve je bilo pospremljeno. U sredini, stajala je samonova slika. Ćutke su zastali ispred nje. Hladna vlažnolepljiva atmosfera tmurnog ikišnog jutra bila je u protivrečnosti s vedrom svetlošću i vazduhom kroz koji su seprobijali topli sunčevi zraci, a koji je dopirao kroz otvorena vrata ateljea.

Dugo su posmatrali sliku.„To je poslednje što si uradio?”„Da. Treba da je stavim u drugi okvir, ništa drugo nema da se radi na njoj. Da li

ti si sviđa?”

19

Dva prijatelja su ispitivački gledali jedan drugom u oči. Krupniji i jačiBurkhart, sa svojim zdravim licem i toplim očima punim životne radosti, stajao je,kao neko veliko dete, pored slikara oštrog pogleda čije je strogo lice bilouokvireno prerano osedelom kosom.

„Ovo je možda tvoja najbolja slika”, izgovorio je gost polagano. „Video sam ione u Briselu, i dve u Parizu. Nisam ni pretpostavljao da si za nekoliko godinatoliko napredovao.”

„Drago mi je što misliš da je tako. A i ja verujem da je tako. Bio sam priličnovredan. Ponekad mi se čini da sam ranije bio običan diletant. Tek sam s priličnimzakašnjenjem naučio da istinski radim, ali sada istinski vladam time. Mislim da nebih mogao postići više od ovoga što sam već napravio.”

„Razumem. Uostalom, postao si veoma slavan, čak sam i na jednom našemstarom parobrodu, koji je plovio prema istočnoj Aziji, čuo da govore o tebi i, daznaš, bio sam ponosan zbog toga. Reci, kako je biti slavan? Da li te ta činjenicaraduje?”

„Da me baš raduje, ne bih mogao reći, ali bih rekao da je to u redu. Postojedvojica, trojica ili četvorica slikara koji vrede više od mene i možda mogu dativiše nego ja. Sebe nikada nisam ubrajao među velikane, a ono što se piše o tome,može se zanemariti, nije vredno pomena. U situaciji sam da mogu zahtevati da meshvate ozbiljno, i s obzirom na to da se to poštuje, ja sam zadovoljan. Sve ostalo jesamo novinska slava ili pitanje novca.”

„Pa, da... A na šta si mislio kad si spomenuo velikane?” „Mislio sam nakraljeve i kneževe. Neki kao što smo mi mogu da doguraju do generala ili ministrai oni su tada na granici. Vidiš, mi ne možemo ništa drugo do da vredno radimo i daPrirodu shvatimo što je moguće ozbiljnije. Međutim, kraljevi su braća ikompanjoni Prirode, oni se igraju njome i mogu sami da stvore ono što mi samokopiramo. Ali, iskreno rečeno, kraljeva je malo, možda se pojavi jedan u stogodina.”

Šetali su po ateljeu. Naprežući se da nađe prave reči, Johan je gledao u pod,dok je prijatelj hodao pored njega nastojeći da pronikne u njegove misli, da ihpročita s njegovog preplanulog koščatog lica.

Oto je zastao pored vrata susedne prostorije.„Hajde, otvori mi ova vrata”, zamolio je, „hoću da vidim sobe. I, daj mi jednu

cigaru, hoćeš?

20

Feragut je otvorio vrata. Prošli su kroz sobu i pogledali ostale prostorije.Burkhart je pripalio cigaru. Ušao je u malu spavaću sobu svog prijatelja, pogledaokrevet, a potom pažljivo osmotrio nekoliko skromnih prostorija u kojima su se,posvuda, nalazili pribori za slikanje i za pušenje. Sve je izgledalo gotovosirotinjski i ukazivalo na rad i odricanja, kao, otprilike, da je reč o malom stanunekog siromašnog ali vrednog neženje.

„Dakle, tu si se smestio”, rekao je Oto suvo, ali je i te kako osećao šta se tokomgodina ovde odigravalo. Sa zadovoljstvom je posmatrao predmete koji suukazivali na sport, na gimnastiku i jahanje, a sa žaljenjem primećivao da nemaznakova udobnosti, bar malo komfora i razbibrige u kojima bi se uživalo.

Posle razgledanja vratili su se u atelje, poslednjoj Feragutovoj slici. Tako,dakle, nastaju slike koje u svim galerijama i na svim izložbama vise na počasnimmestima i koje kupci plaćaju suvim zlatom. Ovde nastaju u prostorijama kojepoznaju samo rad i odricanja, u kojima nema ničega što bi podsećalo na neštosvečano, što ne bi bilo korisno, na neki mali dragi predmet i sitnicu, nije se osećaomiris vina ili cveća, nije bilo ničega što bi podsećalo na žene.

Iznad uskog kreveta visile su dve neuramljene fotografije, na jednoj od njih bioje mali Pjer, a na drugoj Oto Burkhart. Oto je bez ikakve sumnje primetio da je rečo lošoj amaterskoj fotografiji na kojoj je na glavi imao tropski šešir, dok se upozadini videla veranda njegove kuće u Indiji, a ispod njegovih grudi slika serazlivala ostavljajući trag u vidu mističnih belih traka, što je bila posledicaosvetljenosti ploče.

„Atelje ti je sada lepši. I, uopšte, vidi se da si bio vredan. Pruži mi ruku,mladiću! Kako je lepo videti te ponovo! Ali, sada sam umoran i želeo bih dabudem sam bar jedan sat. Hoćeš li posle doći po mene da idemo na kupanje ili ušetnju? Dobro, hvala. Ne, uopšte mi ništa ne treba, za jedan sat ću opet biti allright. Onda, vidimo se!”

Opušteno hodajući ispod drveća, on se udaljavao, dok je Feragut gledao zanjim; njegova silueta, njegov hod i svaki nabor njegove odeće odavali su sigurnosti blaženu životnu radost.

Burkhart je doduše otišao u kuću prekoputa, ali je prošao pored svojih odaja,popeo se uz stepenice i pokucao na vrata gospođe Feragut.

„Da li smetam, ili mi dozvoljavate da vam malo pravim društvo?”Pustila ga je da uđe. Pri tom se nasmešila; on je nalazio da je taj spontani

21

neizveštačeni osmeh na njenom pomalo grubom licu čudesno nevešt.„Prekrasno je ovde na Roshaldeu. Već sam obišao park i jezero, tamo preko. A

kako je Pjer porastao! Zbog tog slatkog dečaka gotovo da zažalim što samneženja!”

„Zaista je lep, zar ne? Da li vam liči na mog muža?”„Liči malo. U stvari, više nego samo malo. Johana nisam još poznavao u tom

njegovom uzrastu, ali dobro znam kako je izgledao kad je imao jedanaest, dvanaestgodina... Uostalom, čini mi se kao da je previše napet. Molim? Ne, govorim oJohanu. Da li je u poslednje vreme mnogo radio?”

Gospođa Adela pogleda gosta u lice. Osećala je da on nešto hoće da sazna odnje, da je ispituje.

„Smatram da jeste”, odgovorila je staloženo. „On retko govori o svom poslu.”„Šta sada slika? Pejzaže?”„Često slika u parku, uglavnom je s modelima. Da li ste videli njegove slike?”„Da, one u Briselu.”„Izlagao je u Briselu?”„Da, i to podosta slika. Doneo sam katalog. Želeo bih, naime, da kupim neke od

tih slika i voleo bih da čujem vaše mišljenje o tome.” Pružio joj je jednu brošuru ipokazao minijaturnu reprodukciju jedne slike. Osmotrila ju je, zatim prelistalakatalog i vratila ga Burkhartu.

„O tome ćete morati sami da odlučite, gospodine Burkhart, jer ja ovu sliku nepoznajem. Pretpostavljam da ju je naslikao prošle jeseni na Pirinejima i da onauopšte nije bila ovde ”

Posle kratke pauze nastavila je, promenivši temu. „Darivali ste Pjera, bio je tolep gest s vaše strane. Hvala vam.”

„Ah, to su samo sitnice. Ali, dozvolićete mi da i vama za uspomenu poklonimnešto što će vas podsećati na Aziju. Želite li? Doneo sam otud nekoliko materijalakoje bih vam rado pokazao, a da vi za sebe odaberete ono što vam se sviđa.”

Uspelo mu je da probije barijeru učtivosti, da raspiri mali šaljivi i galantni ratrečima i da kod te povučene i zatvorene žene izazove dobro raspoloženje. Iz svojeriznice odozdo doneo je punu pregršt indijskih materijala, raširio pred ženommalajski batik i ručno tkane komade, preko naslona stolica prebacio čipku i svilu,

22

usput ćaskajući i pričajući o tome gde je šta od izloženog video, za šta se cenjkao,šta je dobio budzašto, tako da je na kraju napravio čitav jedan mali šareni bazar.Zamolio ju je za komentar, okačio joj čipku preko ruke, objašnjavao na koji načinje rađena i nenametljivo je primorao da raširi najlepše komade, da ih osmotri,opipa, pohvali i, najzad, da ih zadrži.

„Ne”, rekla je na kraju, smejući se, „ako vam sve to uzmem, dovešću vas doprosjačkog štapa. Ne, nema šanse da sve ovo zadržim.” „Bez brige”, nasmejao se ion. „Nedavno sam ponovo zasadio šest hiljada fikusa i nameravam da postanempravi bogataš.”

Kad je Feragut došao po njega našao ih je dobro raspoložene u veselomćaskanju. Začudio se što mu je žena odjednom postala pričljiva i uzalud pokušavaoda se uključi u razgovor koji je vodila s Burkhartom; nije mu preostalo ništa drugonego da se, mada nevoljno, divi svim tim poklonima.

„Pusti to, to su ženske stvari”, dobacio mu je Oto. „Nego, hajdemo mi nakupanje!”

Izvukao ga je iz Adeline sobe.„Tvoja žena gotovo da uopšte nije ostarila otkako sam je video poslednji put”,

počeo je da priča usput. „A upravo je bila i prilično dobro raspoložena. Rekao bihda je sve u redu što se tiče vaših odnosa? Nedostaje samo još vaš stariji sin. Gdeje on? Šta radi?”

Slikar je slegnuo ramenima i nabrao obrve.„Videćeš ga, doći će ovih dana. Pisao sam ti jednom o tome.”Feragut je iznenada zastao, nagnuo se prema prijatelju, pogledao ga pravo u oči

i tiho rekao:„Sve ćeš videti, Oto. Nema potrebe da govorim o tome. Videćeš i sam... Sve

dok si tu, uživajmo, stari moj! A sada idemo na jezero. Želeo bih da se opet trkamou plivanju kao kad smo bili dečaci.”

„Važi, trkaćemo se”, potvrdio je Burkhart koji kao da nije primetio koliko jeFeragut nervozan. „Znam, dragi moj, da ćeš sada ti pobediti, što ti ranije baš i nijeuspevalo. Strašno je to, ali mi je stomak zaista postao velik.”

Smrknulo se. Nad jezerom se nadvila senka, povetarac se gore igrao skrošnjama, a na uskom pojasu neba koje se videlo iznad parka lebdeli su lakioblaci boje jorgovana, svi iste vrste i istog oblika, u redu dva po dva, tanki i

23

duguljasti, kao vrbovi listovi. Dvojica prijatelja stajali su ispred kućice za kupanjesakrivene među žbunjem, čija brava nije mogla da se otvori.

„Ostavimo to”, rekao je Feragut. „Brava je zarđala, a kućica nam nikada nije nibila potrebna.”

Počeo je da se svlači, a za njim i Burkhart. Kad su već stajali na obali spremnida zaplivaju i nožnim prstima proveravali kakva je ta mirna i senkom pokrivenavoda, u istom trenutku su obojica osetili kao da iz davnih dečačkih vremena do njihdopire slatki dah sreće. Nekoliko minuta stajali su s predosećanjem lake prijatnejeze koja će uslediti kad uđu u vodu, dok je u njihovim dušama oživela zelenasvetla dolina letnjih dana iz njihovog dečaštva; ćutke su, bežeći odsentimentalnosti, pomalo zbunjeni zagazili u vodu, gledajući kako se brzopojavljuju i nestaju polukrugovi na njenoj smeđezelenoj površini.

Burkhart je brzo napravio jedan korak napred.„Ah, što je fino”, uzdahnuo je s uživanjem. „Uostalom, na obojici još ima šta da

se vidi, a ako ne računam svoj stomak, može se reći da smo dva zgodna momka.”Zamahnuo je rukama, stresao se i zaronio u vodu.„Nisi ni svestan koliko ti je dobro”, rekao je s prizvukom zavisti u glasu. „Kroz

moju plantažu protiče najlepša reka, ali kročiš li u nju, nogu više nećeš videti.Puna je prokletih krokodila... A sada napred, plivajmo za veliki pehar Roshaldea!Plivamo do stepeništa, a onda natrag. Jesi li spreman? Brojim: jedan... dva... tri!”

Pljusnuvši u vodu, obojica nasmejani, otisnuli su se od obale umerenim tempom;dah mladosti je još titrao u njima, pa su ubrzo ozbiljno počeli da se utrkuju. Licasu im postala napeta, oči sevale, a iz vode bi njihove savijene ruke pri svakomzamahu zabelasale. U isto vreme su stigli do stepenica, u isto vreme se i odraziliod njih i zaplivali natrag istom stazom. Slikar je počeo još snažnije da zamahujegrabeći napred i tako stekao prednost, te na cilj stigao malo ranije nego Burkhart.

Zadihani, zaustavili su se u vodi, stojeći protrljali oči i smejali se jedan nadrugog, zadovoljni, ne govoreći ništa; obojici se činilo da su tek sada opet onistari drugari i da tek u tim trenucima počinje da nestaje onaj mali sudbonosni jazzbog nenaviknutosti i otuđenosti.

Ponovo obučeni, ozarenih lica i s osećanjem olakšanja, sedeli su jedan poreddrugog na ravnom kamenom stepeništu koje vodi u jezero. Pogled im je lutao nadtamnom površinom vode koja se već pomalo gubila prelazeći u crnosmeđi sumraktamo na suprotnoj strani, gde je jezero prelazilo u zaliv ovalnog oblika, grickali

24

sočne svetlocrvene trešnje koje su u papirnoj kesi uzeli još od sluge, te sosećanjem oslobođenosti posmatrali zalazak sunca sve dok je ono, tonući,probijalo svoje zrake kroz stabla i palilo zlatne vatre na staklastim krilima vilinihkonjica. I, ćaskali su bez prestanka i gotovo bez daha čitav jedan sat o vremenukoje su zajedno proveli u internatu, o nastavnicima i tadašnjim školskimdrugovima, o tome šta je ko od njih postao i postigao.

„O, bože”, rekao je Oto Burkhart svojim mirnim svežim glasom, „pa to i nijebilo tako davno... Da li se zna šta je bilo s Metom Hajleman?”

„Da... Meta Hajleman!”, odmah se nadovezao Feragut. „Ona je stvarno bila lepadevojka. Svi moji podmetači za pisanje bili su puni njenih portreta koje sam jakrišom, za vreme časova, crtao na flispapiru. Nikada mi nije uspelo da nacrtamnjenu kosu kako treba. Da li se još sećaš, nosila ju je iznad ušiju, u obliku dva pužanapravljena od debelih pletenica?”

„Zar baš ništa ne znaš o njoj?”„Ništa. Kad sam se prvi put vratio iz Pariza, bila je verena s jednim advokatom.

Sreo sam je na ulici, u društvu njenog brata, i sećam se kako sam bio ljut nasamoga sebe što sam pocrveneo i što sam uprkos brkovima i pariskoj prefinjenostiopet izgledao kao mali glupi školarac. Eto, znam samo da se zove Meta. Nisammogao da podnesem to ime!”

Burkhart je sanjalački zavrteo svoju okruglu glavu.„Nisi bio dovoljno zaljubljen u nju, Johane. Meni je ona bila divna, sve i da se

zvala Eulalija, bio sam spreman da za jedan njen pogled skačem u vatru.”„O, pa i ja sam bio dovoljno zaljubljen. Jednom, kad sam se vratio iz

popodnevne šetnje u koju smo obično išli u pet popodne, namerno sam zakasnio.Bio sam sam i ni na šta drugo na svetu nisam mislio osim na Metu. Uopšte mi nijebilo važno što ću biti kažnjen... i onda mi je ona išla u susret, tamo, kod kružnogziđa. Bila je s drugaricom, držale su se za ruke. U trenutku sam zamislio kako bibilo da je njena ruka u mojoj umesto u ruci one glupače, i kako bi bilo da sam takoblizu nje... Od te pomisli mi se zavrtelo u glavi i jako sam se spetljao, tako da samzastao i ostao jedno vreme da stojim naslonjen na zid, a kad sam stigao u internat,kapija je već bila zaključana. Morao sam da zvonim. Bio sam kažnjen jednimsatom zatvora.”

Burkhart se nasmejao setivši se da su se njih dvojica, prilikom retkih susreta,uvek sećali Mete i razgovarali o njoj. Tada, u svojim dečačkim godinama, jedan

25

drugom bi mudro i brižno prećutali ljubavne tajne, i tek nakon više godina, kad suveć postali odrasli, povremeno bi podizali veo s tih tajni i razmenjivali priče osvojim malim avanturama. Ipak, i dalje je bilo nekih tajni na tu temu. Oto Burkhartse tog trenutka setio da je svojevremeno mesecima čuvao i obožavao jednu Metinurukavicu koju je našao, u stvari ukrao, a da o tome njegov drug do današnjeg dananišta nije znao. Razmišljao je o tome da li sada i ovaj događaj da obelođani, ali sesamo lukavo nasmešio i zaključio da je baš lepo da ovu poslednju malu tajnu ipakzadrži samo za sebe.

26

TREĆE POGLAVLJE

S velikim panama šeširom na potiljku i novinama u rukama, Burkhart je udobnozavaljen sedeo u jednoj žutoj stolici od pruća. Pušio je i čitao u svetlom venjakuobasjanom suncem, na zapadnoj strani zgrade s ateljeom; blizu ateljea, Feragut jesedeo na niskoj stolici na rasklapanje, sa štafelajem pred sobom. Figuru koja čitaveć je bio nacrtao i obojio nanošenjem krupnih namaza, a sada je slikao lice; celaslika, u svetlim, lakim i jarkim ali ipak umerenim tonovima, zračila je radošću.Osećao se miris uljanih boja i dima havane, a ptice su, skrivene u krošnjama,ispuštale svoje tanke prigušene krike uobičajene oko podneva, i sanjivo cvrkutale.Na zemlji je čučao Pjer s velikom geografskom kartom pred sobom, po kojoj je,svojim tankim kažiprstom, šarao zamišljena putovanja.

„Samo nemoj da zaspiš”, opomenuo ga je otac.Burkhart je, smeškajući se, pogledao u njega i zavrteo glavom.„Gde si sada, Pjer?”, upitao je dečaka.„Čekaj, moram da pročitam”, brzo je odgovorio Pjer i izgovorio jedno ime

sričući slovo po slovo. U Lu-... Luc-... Luce-... u Lucernu. Tu je i neko jezero ilimore. Da li je ono veće od našeg, čiko?”

„O, da, mnogo veće! Sigurno dvadeset puta veće. Jednom bi trebalo da odeštamo.”

„Pa, da. Kad budem imao automobil, putovaću u Beč i u Lucern i na Severnomore... i u Indiju, tamo gde ti imaš kuću. A hoćeš li tada biti kod kuće?”

„Sigurno, Pjer. Ja sam uvek kod kuće kad mi dolaze gosti. Tada obično idemo davidimo moga majmuna koji se zove Pendek i nema rep, ali zato ima snežnobelezulufe, potom uzimamo puške i čamcem isplovljavamo na reku i upucamokrokodila.”

Pjer se sav zadovoljan klatio vitkim gornjim delom svoga tela. Čika je nastavioda priča o svojoj čistini u malajskoj prašumi; pričao je tako lepo i tako dugo da semališan na kraju umorio i nije više mogao da prati njegovo izlaganje. Rasejano jenastavio da proučava svoju mapu, ali je njegov otac utoliko pažljivije slušaozaneseno čavrljanje svog prijatelja koji je s uživanjem opušteno pričao o svom

27

radu i lovu, o izletima na koje se išlo jašući na konjima ili se plovilo čamcima, omalim ljupkim kuli selima s kolibama od bambusove trske i o majmunima,čapljama, orlovima i leptirima; njegov spokojni život u prašumi, daleko odcivilizacije, činio se tako zavodljiv i prijatan da je slikar stekao utisak kao da krozuski prorez viri u neku bogatu, živopisnu i blaženu rajsku zemlju. Slušao je omirnim velikim rekama u prašumi, o divljinama obraslim papratima visokim kaodrveće i širokim ravnicama na kojima leluja lalang trava visoka kao čovek, ovečerima jarkih boja na obali mora, o koralnim ostrvima i plavim vulkanimaprekoputa njih, o divljim provalama oblaka i žestokim olujama, o sanjalačkommirnom smiraju vrućih dana na širokim natkriljenim verandama belih plantažerskihkućica, o vrevi na ulicama kineskih gradova i o večernjim satima odmoraMalajaca ispred džamije, pored plitkog jezera ozidanog kamenjem.

I opet je, kao što se to ranije ponekad događalo, Feragutova mašta odlutala udaleku domovinu svoga prijatelja, a nije ni pretpostavljao koliko očaranost i tihažudnja njegove duše idu naruku skrivenim Burkhartovim namerama. Nisu samo sjajtropskih mora i ostrvskih obala, bogatstvo šuma i reka i šarolikost polunagihurođenika pobuđivali njegovu čežnju i opčinjavali ga slikama. Još više su to činiliudaljenost i tišina jednog sveta u kojem bi sve njegove patnje, brige, borbe iodricanja trebalo da budu daleko od njega, da izblede i padnu u zaborav, gde bistotinu malih dnevnih tereta palo s njegove duše i gde bi se utopio u jednu novu,još čistu i nevinu atmosferu bez patnje.

Popodne se približavalo svom kraju, a senke počele da se premeštaju. Pjer jeveć odavno otrčao, Burkhart se postepeno ućutao i na kraju zadremao, ali je slikabila zamalo gotova; slikar je na trenutak sklopio svoje umorne oči, spustio rukepored tela i nekoliko minuta s gotovo bolnom usrdnošću upijao u sebe savršenutišinu dana pri zalasku sunca, uživajući zbog prijateljeve blizine i osećajući, uotupljenosti opuštenih nerava, slatki smirujući umor posle uspešno obavljenogposla. Bilo je to, posle dužeg vremena, pored euforije zbog poduhvata ibespoštednog rada, bez sumnje njegov najveći i najutešniji užitak, ovi spokojnitrenuci umornog opuštanja, sličnog mirnom vegetirajućem stanju dremeža izmeđuspavanja i budnosti.

Tiho se podigao da ne bi probudio Burkharta i oprezno odneo platno u atelje.Tamo je skinuo slikarski mantil, oprao ruke i hladnom vodom ispljuskaoprenapregnute oči. Petnaestak minuta kasnije opet je bio napolju, trenutakispitivački posmatrao lice svog usnulog gosta, a potom ga probudio zviždukom

28

koji su njih dvojica još pre dvadeset i pet godina uveli kao tajni signal i kao znakmeđusobnog raspoznavanja.

„Ako si se naspavao, mladiću”, počeo je veselim glasom, „mogao bi još maloda mi pričaš o svom kraju, jer dok sam radio, samo napola sam mogao da teslušam. Spomenuo si neke fotografije. Imaš li ih kod sebe i da li ih možemovideti?”

„Naravno da možemo, samo dođi sa mnom!”Oto Burkhart je već nekoliko dana čekao taj trenutak. Već više godina želja mu

je bila da Feraguta namami da ode s njim u istočnu Aziju, gde bi ga izvesno vremezadržao kod sebe. Pošto mu se činilo da je ovo poslednja prilika da ga ubedi,detaljno i planski pripremio se da ostvari tu svoju želju. Kad su obojica sedeli uBurkahrtovoj sobi i na večernjem svetlu razgovarali o Indiji, Burkhart je iz koferavadio album za albumom i mape s fotografijama. Slikar je bio iznenađen izadivljen njihovim mnoštvom, dok je Burkhart ostao miran, praveći se da svim timfotografijama ne pridaje naročitu važnost, a u stvari je napeto iščekivao da čujekakav utisak su one ostavile na slikara.

„Kako su divne ove slike!”, rekao je Feragut oduševljeno. „Da li si ih sve samsnimio?”

„Delimično jesam”, odvratio je Burkhart suvo, „a neke je snimio i jedan mojtamošnji poznanik. Želeo sam samo da stekneš pojam kako sve to izgleda kod nas.”

Rekao je to kao uzgred, a onda je pokupio slike i naslagao ih sa strane; Feragutnije mogao ni da nasluti kako je pažljivo i mukotrpno njegov prijatelj sastavio ovuzbirku. Bio je angažovao jednog mladog engleskog fotografa iz Singapura i,kasnije, jednog Japanca iz Bangkoka; njih dvojica su na bezbrojnim izletima ikraćim putovanjima pronalazili i fotografisali sve što je izgledalo iole lepo ivredno pažnje, od mora do najdubljih šuma. Najzad bi krajnje pažljivo razvili ikopirali slike. One su bile Burkhartovi mamci i on je, veoma uzbuđen, gledao kakoih je njegov prijatelj čvrsto zagrizao i progutao. Pokazivao mu je slike kuća, ulica,sela, hramova, zatim slike bajkovitih pećina reke Batu kod Kuala Lumpura i krhkakrečnjačka i mermerna brda divlje lepote u oblasti Ipoha. Kad ga je Feragut upitaoda li kod sebe možda ima i slike urođenika, Burkhart je iskopao slike Malajaca,Kineza, Tamila, Arapa, Javanaca, nagih atletski građenih lučkih kulija, sparušenihstarih ribara, lovaca, seljaka, tkača, trgovaca, lepih žena okićenih zlatom, gruparazgolićene tamnopute dece, ribara s mrežama, sakija s minđušama koji sviraju na

29

nosnim frulama, plesačica s Jave ukrašenih upadljivim srebrnim nakitom. Imao je isnimke svih mogućih vrsta palmi, krupnolisnih sočnih pisanga, teško dostupnihkutaka prašume punih hiljadostruko isprepletenih lijana, svetih gajeva s hramovimai malih jezera s kornjačama, vodenih bivola na vlažnim pirinčanim poljima,pripitomljenih slonova koje ljudi koriste pri radu i divljih koji se igraju u vodi itrube visoko podignutih surli.

Feragut je uzimao sliku po sliku; mnoge je, samo kratko ih pogledavši, odložio ustranu, neke je, upoređujući ih, ređao jedne pored drugih, poneke figure i glaveposmatrao je pažljivije, fokusirajući ih kroz uski otvor zatvorene šake. Kodmnogih slika pitao je u koje doba dana su snimljene, merio senke i posmatraofotografije sve dublje zamišljen.

„Sve to bi moglo i da se naslika”, promumlao je samo jednom, odsutno, sebi ubradu.

„Dosta je bilo!”, odahnuvši je rekao najzad. „Moraš još mnogo toga da miispričaš. Baš je divno što si ovde! Opet na sve gledam nekako drugačije. Hajdemoda šetamo još sat vremena, hoću da ti pokažem nešto lepo.”

Pod utiskom viđenog, zaboravio je na umor i povukao Burkharta sa sobom;jedno vreme su šetali drumom prema poljima, a kad su se vraćali, sreli su jednakola natovarena senom. S uživanjem je udisao miris toplog sena, i to mu je usećanje prizvalo jedan davni događaj.

„Da li se sećaš”, počeo je, nasmejavši se, „onoga leta posle mog prvogakademskog semestra, kad smo zajedno bili na selu? Tada sam slikao seno i ništadrugo osim sena, sećaš se? Čitave dve nedelje mučio sam se da naslikam nekolikogomila sena na planinskoj livadi, ali mi to nikako nije uspevalo, jednostavno nisambio u stanju da pogodim pravu boju, onu zaguljenu mat seno-sivu! A kad samnajzad uspeo da je dobijem — uprkos tome što nije bila baš naročita, ali sam barsaznao da se dobija mešanjem crvene i zelene — toliko sam se radovao da ništaosim sena nisam ni video. Ah, kako je lep taj prvi pokušaj, to traženje i tonalaženje!”

„Mislim da nikada ne može sve dovoljno dobro da se nauči”, rekao je Oto.„Naravno da ne može. Ipak, ono što me sada muči nema veze s tehnikom

slikanja. Znaš, od pre nekoliko godina sve češće mi se dešava da me nešto štovidim iznenada podseti na dečaštvo. Tada mi je sve izgledalo drugačije i želeo bihda mogu da naslikam nešto od toga. Ponekad mi je na trenutke uspevalo da

30

prizovem u svest neku od tih scena i one bi odjednom opet imale onaj čudesni sjaj,ali to nije dovoljno. Imamo toliko dobrih slikara, fine, delikatne ljude, koji svetoko sebe slikaju onako kako ga vidi neki mudri, fini, skromni stari gospodin. Ipak,nemamo nijednog koji bi svet slikao kao neki mladi, vlastoljubivi rasni momak, ilineke koji bi eksperimentisali time, ali su to mahom loše zanatlije.” Zanesenmislima, slikar je s ivice polja otkinuo jedan stručak crvenkastoplave udovičice izagledao se u nju.

„Da li ti je dosadno?”, upitao je iznenada, kao da se tek probudio, inepoverljivo pogledao u prijatelja.

Ne rekavši ništa, Oto mu se samo nasmešio.„Vidi”, nastavio je slikar, „jedan od motiva koji bih još želeo da naslikam jeste

buket poljskog cveća. Treba da znaš da je moja majka lepo umela da pravi buketekakve ja više nisam video, bila je genijalna u tome. Bila je kao dete, gotovo uvekje pevala, lako je hodala, s velikim braonkastim slamnatim šeširom na glavi; samotakvu je viđam u svojim snovima. Želeo bih da naslikam jedan od onakvih buketakakve je ona volela: udovičice i hajdučka trava i mali ružičasti cvetovi ladoleža, snekoliko vlati finih trava i s jednim zelenim klasom ovsa. Stotinu ovakvih buketadonosio sam kući, ali nijedan još nije bio onaj pravi. U njemu mora biti sav onajmiris, mora da bude potpuno isti kao buketi koje je ona pravila. Njoj se, na primer,nije sviđala bela hajdučka trava, brala je samo one fine, retke, s daškom ljubičasteboje, a vlati trave koje bi stavljala u buket, po pola popodneva bi birala međuhiljadama trava pre nego što bi odlučila koju da ubere... Ah, ne mogu to da opišem,ti to ne razumeš.”

„Razumem, i te kako”, potvrdio je Burkhart.„Znaš, ponekad na takav buket mislim po pola dana. Tačno znam kako bi slika

trebalo da izgleda. Ne bi to bio onaj opštepoznati delić prirode viđen očimapažljivog posmatrača i pojednostavljen rukom dobrog odvažnog slikara, ali nisentimentalan i dopadljiv kao da ga je naslikao neki narodni umetnik. Mora daizgleda sasvim naivno, onako kako ga vide nadarena deca, nestilizovano i sasvimjednostavno. Ona maglovita slika s ribama, koja stoji u ateljeu, upravo jesuprotnost slici o kojoj govorim — ali čovek treba da zna oba načina... Ah, hoćujoš mnogo da slikam, još mnogo!”

Skrenuo je na jedan uski puteljak koji je blagom uzbrdicom vodio na jedanokrugli brežuljak.

31

„A sada obrati pažnju”, uzviknuo je njušeći vazduh pred sobom, kao neki lovac,„na ono što budemo videli čim stignemo gore... E, to ću da slikam na jesen.”

Stigli su na uzvišicu. S one strane je pogled privlačio bujni šumarak kroz koji suse ukoso probijali zraci zalazećeg sunca, pogled koji je, priviknut na čistu i širokulivadu, sporo nalazio svoj put kroz drveće. Jedan puteljak je vodio do podnožjavisoke bukve ispod koje je bila kamena klupa obrasla mahovinom i, nastavljajućitim putem, pred pogledom koji je preleteo iznad klupe i prošavši tamni tunel kojise protezao kroz krošnje, otvorila se, jasna i svetla, udaljena dolina puna žbunja ivrba, kroz koju je vijugala plavozelena svetlucava reka. Sasvim daleko niz brdanestajao je u beskraju.

Feragut je pokazao rukom, rekavši:„Evo, ovo ću da slikam čim lišće bukve počne da menja boju. A na klupi ću, u

senku, postaviti Pjera tako da se, gledajući iznad njegove glave, vidi ta dolina.”Burkhart je ćutke slušao svog prijatelja, duboko u sebi osećajući sažaljenje

prema njemu. Kako se trudi da me slaže, pomislio je, smeškajući se potajno. Kakosamo priča o planovima i o radu! Nikada ranije to nije činio. Izgledalo je tako kaoda oprezno želi da ispriča sve ono što bi mu moglo doneti još malo radosti i što binjegovom životu đalo smisla. Prijatelj ga je dobro poznavao i nije mu to uzeozdravo za gotovo. Znao je da neće još dugo potrajati a da će Johan sve ono što segodinama nakupljalo u njemu odbaciti od sebe i prekinuti ćutanje koje je postalonepodnošljivo. Hodao je pored njega, naizgled nezainteresovano i opušteno, aliiščekujući, tužno začuđen što tako razložan čovek u svojoj nesreći postaje detinjasti što se vezanih očiju i ruku sam probija kroz trnje.

Kad su se vratili na Roshalde i pitali gde je Pjer, rečeno im je da je on sgospođom Feragut kolima otišao u grad, da sačekaju gospodina Alberta.

32

ČETVRTO POGLAVLJE

Albert Feragut je žustrim koracima hodao tamo-amo po sobi svoje majke, gde jebio smešten njen klavir. Na prvi pogled je ličio na svog oca jer je imao njegoveoči, ali je bio mnogo sličniji majci, koja je sada stajala naslonjena na klavir i,gledajući ga s puno nežnosti, pažljivo ga pratila pogledom. Kad je ponovoprolazio pored nje, stavila mu je ruku na rame i zaustavila ga, okrenuvši njegovolice prema sebi. Preko njegovog širokog bledog čela visio je pramen plave kose,oči su mu gorele od uzbuđenja, a lepe punačke usne bile su stisnute u gnevu.

„Ne, mama”, rekao je ljutito, oslobodivši se iz njenih ruku, „dobro znaš da nemogu da idem preko kod njega. Bila bi to totalno besmislena komedija. On zna daga ja mrzim, a i on sam mrzi mene, šta god ti rekla.”

„Mrzeti!”, rekla je gospođa Feragut s blagom strogošću. „Nemoj se služiti takorazornim rečima! On je tvoj otac i svojevremeno te je jako voleo. Zabranjujem tida tako govoriš o njemu.”

Albert je zastao i pogledao je sevajući očima.„Naravno, možeš da mi zabraniš da se služim onakvim rečima, ali šta se time

menja? Da li možda treba da mu budem zahvalan? On je tebi upropastio život amene lišio doma, on je od našeg lepog, prijatnog, sjajnog Roshaldea napravioizuzetno nelagodno i odvratno mesto. Ja sam, majko, ovde odrastao i povremeno sedogađa da svake noći sanjam naše nekadašnje sobe i hodnike, vrt i štalu igolubarnik. Ja nemam drugog zavičaja o kojem bih sanjao i za kojim bih osećaonostalgiju. Primoran sam da živim u tuđini, a ovamo čak ni o raspustu ne smemdovesti prijatelja da ne bi video kako mi ovde živimo! A, opet, svako ko meupozna i čuje moje ime, odmah izgovara hvalospeve o mom slavnom ocu. Ah,majko, više bih voleo da uopšte nemamo oca, ni Roshalde, i da smo siromašni i damoraš da šiješ, ili da daješ časove i da ja doprinosim većoj zaradi pomažući ti.”

Majka je pošla za njim i prinudila ga da sedne na jednu stolicu. Sela je nanjegovo koleno i namestila mu razbarušenu kosu.

„Tako...”, rekla je svojim staloženim dubokim glasom, tonom koji je mladićuukazivao na dom i utočište, „sada si mi sve rekao. Dobro je ponekad ispričati se.

33

Čovek treba da bude upućen u stvari koje može da podnese. Ali, dete moje, netreba kopati po onome što boli. Sada si mi dorastao po visini i uskoro ćeš bitiodrastao čovek, a to me baš raduje. Ti si moje dete i to treba i da ostaneš, ali, vidi,ja sam sama i imam svakojakih briga i zbog toga mi je potreban jedan praviprijatelj, muškarac, a to bi trebalo da budeš ti. Zajedno ćemo, s četiri ruke, sviratina klaviru, čuvaćeš Pjera, šetati sa mnom u vrtu i lepo ćemo se provoditi tokomraspusta. Ne smeš da galamiš i da mi još više otežavaš život, jer ću u protivnompomisliti da si još uvek nezreli dečak i da će potrajati dok najzad ne budem imalapametnog prijatelja koga bih toliko želela da imam.”

„Da, da, majko... Ali, treba li ćutati o svemu što nas čini nesrećnim?”„To je najbolje, Alberte. Nije lako i to se ne sme zahtevati od dece. Ipak,

najbolje je... Hoćemo li da odsviramo nešto?”„Da, rado. Betovenovu Drugu simfoniju, ti je voliš, zar ne?”Tek što su počeli da sviraju, vrata su se nečujno otvorila, Pjer se ušunjao u sobu,

seo na jednu nisku stolicu i počeo da sluša muziku. Pritom je zamišljeno gledao ubrata, u njegov potiljak sa svilenim sportskim okovratnikom, njegov perčin koji setresao u ritmu muzike, i u njegove ruke. Sada, kad nije mogao da vidi njegove oči,bila mu je upadljiva velika Albertova sličnost s majkom.

„Sviđa ti se?”, upitao ga je Albert u jednoj pauzi. Pjer je potvrdno klimnuoglavom i odmah zatim mirno izašao iz sobe. U Albertovom pitanju osetio je tonkojim, sudeći po iskustvu koje je stekao, odrasli obično razgovaraju s decom; nijepodnosio njegovu lažnu ljubaznost i nevešto pokazivano samopouzdanje. Njegovveliki brat bio mu je dobrodošao, čak je nestrpljivo iščekivao njegov dolazak kadsu on i majka bili na stanici, te se s velikom radošću pozdravio s njim. Ali, ovakavton nije hteo da prihvati.

U međuvremenu su Feragut i Burkhart u ateljeu čekali Alberta; Burkhart sneskrivenom radoznalošću, a slikar nervozan i smeten. Kad je saznao da je Albertstigao, odjednom su nestali njegovo krhko dobro raspoloženje i želja zaneobaveznim ćaskanjem.

„Zar dolazi neočekivano?”, upitao je Oto.„Ne. Ne verujem. Znam samo da je trebalo da stigne ovih dana.”Feragut je iz svoje kutije, u kojoj je držao razne predmete, izvadio nekoliko

starijih fotografija. Odvojio je sliku na kojoj je bio lik dečaka i približio jefotografiji Pjera, da bi ih uporedio.

34

„Ovo je Albert u uzrastu u kojem je sada moj mališan. Da li ga se sećaš?”„O, da, čak vrlo dobro. Slika je verodostojna. Dečak mnogo liči na svoju

majku.”„Više nego Pjer?”„Da, mnogo više. Pjer ne liči previše ni na majku, ni na tebe. Uostalom, evo ga,

dolazi. Ili je to možda Albert? Ne, to je nemoguće.”Začuli su se laki sitni koraci na kamenim pločama i preko strugača ispred vrata,

neko je uhvatio kvaku i stisnuo je nakon kraćeg oklevanja; u atelje je ušao Pjer iispitivački brzo pogledao da li je dobrodošao.

„A gde je Albert?”, upitao ga je otac.„Kod mame. Zajedno sviraju klavir.”„Ah, tako, znači... Svira klavir.”„Da li si ljut, tata?”„Nisam, Pjer. Drago mi je što si došao. Hajde, ispričaj nam nešto!”Dečak je ugledao fotografije i posegao za njima.„O, pa ovo sam ja! A ovo ovde? Je li to Albert?”„Da, to je Albert. Tako je izgledao kad je imao godina koliko ti sada.”„Tada se ja još nisam bio rodio. I sada je on odrastao i Robert mu se već obraća

s gospodine Alberte.”„Hoćeš li i ti jednom odrasti?”„Da, naravno da hoću. Kad si odrastao, možeš da imaš konja i da ideš na

putovanja, a i ja bih to voleo. I, tada niko neće smeti da me zove ‘mali dečače’ i dame štipka po obrazima. Ali, ja zapravo i ne želim da odrastem. Stariji su čestojako neprijatni. I Albert se jako promenio, a kad stari ljudi još više ostare, onda nakraju umru. Radije bih da ostanem ovakav kakav sam sada. Ponekad želim i damogu poleteti i da zajedno s pticama letim visoko oko krošnji i, dalje, da uletimmeđu oblake. Odatle bih mogao da ismevam sve ljude.”

„Zar i mene, Pjer?”„Da, ponekad, tata. Stariji su svi ponekad smešni. Mama nije jako smešna.

Mama tu i tamo leži na jednoj dugačkoj ležaljci u vrtu ne radeći ništa osim štogleda u travu, njene ruke tada vise nadole i ona je potpuno mirna i pomalo tužna.

35

Lepo je kad čovek ne mora stalno da radi nešto.”„Zar ne bi želeo da imaš neko zanimanje, na primer, da budeš građevinac ili

baštovan, ili možda slikar?”„Ne, ne bih želeo. Baštovana već imamo, a ja imam i kuću. Voleo bih da radim

nešto sasvim drugo. Voleo bih da razumem šta između sebe pričaju crvendaći.Takođe bih jednom voleo da vidim kako drveću uspeva da svojim korenjem pijevodu i da tako naraste. Mislim da to niko ne zna tačno. Učitelj raspolaže velikimznanjem, ali samo o dosadnim stvarima.”

Seo je u krilo Ota Burkharta i igrao se kopčom njegovog kaiša. „Ne može seznati o mnogim stvarima”, rekao je Burkhart prijateljskim glasom. „Mnogo togamožemo samo videti; treba da smo zadovoljni što je tako lepo ono što vidimo. Kadjednom budeš došao kod mene u Indiju, mnogo dana ćeš ploviti samo na jednomvelikom brodu; ispred broda isplivava mnogo malih riba koje imaju mala providnakrila i mogu da lete. Ponekad dolete i ptice s jako udaljenih stranih ostrva, abudući da su umorne, one slete na brod da se odmore i tada se začude otkud tolikostranaca plovi okolo po moru. I one bi želele nas da razumeju i da nas pitajuodakle dolazimo i kako se zovemo, ali je to neizvodljivo, pa se gledamo u oči iklimamo glavama, a kad se ptica odmori, samo se strese i potom opet poleti prekomora.”

„Zar se ne zna kako se te ptice zovu?”„Zna se, kako se ne bi znalo. Ali to su imena koja su im dali ljudi, a kako oni

među sobom zovu jedni druge, to se već ne može znati.”„Čika Burkhart ume lepo da priča, tata. I ja bih voleo da imam prijatelja. Albert

je već prevelik. Većina ljudi u stvari ne shvata ono što im kažem ili šta bih hteo, ačika Burkhart me otprve razume.” Jedna od sluškinja došla je po Pjera. Ubrzopotom usledilo je vreme za večeru i gospoda su otišla u kuću. Feragut nije biodobro raspoložen i bio je ćutljiv. U trpezariji mu je prišao sin i pružio mu ruku.

„Dobar dan, tata.”„Dobar dan, Alberte. Da li si dobro putovao?”„Jesam, hvala... Dobro veče, gospodine Burkhart.”Mladić je bio prilično hladan ali učtiv. Svoju majku je odveo za sto. Dok se

jelo, razgovor su vodili uglavnom Burkhart i domaćica. A onda je počeo irazgovor na temu muzike.

36

„Dozvolite mi da vas pitam”, obratio se Burkhart Albertu, „koju vrstu muzikeposebno volite? Ja već odavno nisam najbolje obavešten, a savremene muzičarejedva da znam samo po imenima.” Mladić je učtivo podigao glavu i odgovorio:

„Najmoderniju muziku i ja poznajem tek onoliko koliko čujem da pričaju o njoj.Nisam pristalica nijednog pravca i volim svu muziku koja je dobra, najviše Baha,Gluka i Betovena.”

„Oh, klasičare? Od nabrojanih smo u naše vreme imali prilike bolje daupoznamo samo Betovena. O Gluku nismo znali gotovo ništa. Sigurno znate kakosmo svi mnogo držali do Vagnera. Sećaš li se, Johane, kako smo prvi put slušaliVagnera? Naprosto smo bili kao omamljeni!”

Feragut se izveštačeno nasmešio.„Stara škola!”, rekao je pomalo grubo. „Vagner je prevaziđen. Šta misliš ti,

Alberte?”„O, ne, naprotiv! Dela mu se izvode u svakom pozorištu, ali ja o tome nemam

neko posebno mišljenje.”„Zar ne volite Vagnera?”„Ne poznajem dovoljno dobro njegov opus, gospodine Burkhart. Retko

posećujem pozorište. Mene zanima isključivo muzika, a ne opera.”„Da, ali uvertira ‘Majstora pevača’?! Sigurno vam je poznata. Mislite da ni ona

nije vredna pažnje?”Albert se ugrizao za usnu i razmislio pre nego što je odgovorio. „Zaista ne mogu

o tome da sudim. To je... kako da kažem... romantična muzika, a mene ona neinteresuje.”

Feragut napravi grimasu.„Hoćeš li domaćeg vina?” promenivši temu, upitao je Burkharta.„Da, hvala.”„A ti, Alberte? Čašu crnoga?”„Hvala, tata, radije ne bih.”„Prestao si da piješ?”„Ne, nikako. Ali, vino mi ne prija. Sada ga ne bih pio.”„Pa, dobro. Ali mi ćemo da nazdravimo, Oto. Živeli!”

37

Brzim gutljajima dopola je ispio čašu.Albert je nastavio da glumi lepo vaspitanog mladića koji doduše ima sopstveno

određeno mišljenje, ali koje iz skromnosti zadržava za sebe, dok glavnu rečprepušta starijima, ne zato da bi učio od njih, nego samo da bi imao svoj mir. Tauloga mu nije pristajala, tako da se i on ubrzo osećao vrlo nelagodno. Nije hteosvom ocu, koga je navikao da ignoriše kad god je to bilo moguće, da da bilo kakavpovod za polemisanje.

Burkhart ih je ćutke posmatrao, tako da nije preostao niko ko bi dobrovoljnoponovo uspostavio zamrli razgovor za stolom. Svi su žurili da završe večeru,jedno drugo poslužujući uz ljubazne formalnosti, zbunjeno se igrajući kašikama zadesert i napeto iščekujući trenutak kad će se ustati od stola i razići. Tek u tom časuBurkhart je duboko u duši osetio svu usamljenost i beznadnu hladnoću u kojima subrak i život njegovog prijatelja bili paralisani i ojađeni. Ovlaš je pogledao u njegai video da je namrgođen; opuštena lica, zurio je u gotovo netaknutu hranu, a unjegovom pogledu, koji je Burkhart na trenutak uhvatio, prepoznao je izrazosećanja stida zbog toga što je bilo otkriveno pod kakvim okolnostima on zapravoživi.

Taj prizor je bio tužan i odjednom je izgledalo kao da hladna atmosfera ćutanja,zbunjenosti i neraspoloženja u toku večere glasno objavljuje Feragutovu sramotu.

U tom trenutku Oto je osećao da bi svaki dodatni dan njegovog boravka ovdebio samo odvratan produžetak tog postiđujućeg posmatranja i da bi to značilo samomučenje za njegovog prijatelja koji s mukom nastoji da održi privid porodičnesloge, a zapravo nema više ni snage ni volje da od drugih prikriva svoju bedu.Ovome je morao doći kraj.

Tek što se gospođa Feragut podigla od stola, i Johan je ustao sa stolice.„Toliko sam umoran da ću vas morati zamoliti za izvinjenje. Neka vas to ne

ometa!”Izašao je, zaboravivši da zatvori vrata za sobom; Oto je čuo kako se on tromim,

teškim koracima kreće hodnikom, a zatim silazi izazivajući škripu drvenihstepenica.

Burkhart je zatvorio vrata i otpratio domaćicu u salon u kojem je poklopacklavira još bio podignut, a večernji povetarac lelujao listove notne sveske koja jestajala na njemu.

„Hteo sam da vas zamolim da mi nešto odsvirate”, rekao je zbunjeno.

38

„Međutim, imam utisak da se vaš suprug ne oseća dobro jer je, radeći u podnevnimsatima, dugo bio izložen suncu. Ako dozvolite, ja bih mu posvetio još koji časak.”

Gospođa Feragut je, ozbiljna lica, potvrdno klimnula glavom, ne pokušavajućida ga zadrži. Naklonivši joj se, gost je izašao. Albert ga je otpratio do stepeništa.

39

PETO POGLAVLJE

Počelo je da se smrkava kad je Oto Burkhart izašao iz hodnika već osvetljenogvelikim lusterom, te se oprostio od Alberta. Zastao je pod drvoredom kestena,žudno udahnuo blago zahladneli večernji miris loze i obrisao s čela krupne graškeznoja. Ako je ikako mogao da pomogne svom prijatelju, onda bi to trebalo da sedogodi u ovom času.

U ateljeu nije bilo svetla; on slikara nije našao ni u radionici, ni u susednimprostorijama. Otvorio je vratnice prema malom jezeru i tihim koracima, tražeći ga,obilazio oko kuće. Potom ga je ugledao kako sedi u stolici pletenoj od pruća ukojoj ga je toga dana slikao. Oslonjen na laktove, s licem među šakama, onakomiran, slikar kao da je spavao.

„Johane!”, pozvao ga je Burkhart tiho, prišao mu i stavio ruku na njegovupognutu glavu.

Nije bilo odgovora. Zastao je i ćutke čekao reakciju prijatelja utonulog u umor ipatnju, milujući mu kratku oštru kosu. U krošnjama je pirkao vetar, inače je bilotiho i vladao je večernji mir. Prolazili su minuti. A onda je, kroz sumrak, iz pravcagospodarske kuće, iznenada naišao nabujali zvučni talas punog dugačkog akorda.Bio je to prvi takt jedne klavirske sonate.

Tada je slikar podigao glavu, blago odgurnuo sa sebe prijateljevu ruku i ustao.Umornim suvim očima mirno je gledao u Burkharta, pokušao da se nasmeši aliodmah i odustao od te namere, pri čemu se njegovo napeto lice malo opustilo.

„Hajde da uđemo”, rekao je s grimasom kao da hoće da odagna od sebe muzikukoja dopire iz kuće.

Išao je napred. Zastao je kod vrata ateljea.„Mislim da nećemo još dugo uživati u tvom prisustvu ovde?”, rekao je.„Kako je sposoban da sve predoseti!”, pomisio je Burkhart. Nastojeći da vlada

svojim glasom, odgovorio je: „Jedan dan ni ovamo ni onamo. Mislim da ćupreksutra da otputujem.”

Feragut je prstima potražio prekidač; čuo se kratki metalni zvuk i odmah su uradionici zasjale sve svetiljke.

40

„U to ime, zajedno ćemo popiti još jednu bocu vina.”Zvoncem je pozvao Roberta i izdao mu naređenja. Nasred ateljea stajao je

Burkhartov novi portret, gotovo završen. Obojica su zastali pred slikom iposmatrali je, dok je Robert nameštao sto i stolice, stavio na sto vino i led, cigarei pepeljare.

„U redu je, Roberte. Slobodni ste. Sutra nas nemojte buditi! A sada nas ostavitesame.”

Seli su i nazdravili jedan drugom. Slikar se nervozno vrpoljio u stolici, a ondaje iznenada ustao i pogasio polovinu sijalica koje su osvetljavale prostor.

„Sliku nisam sasvim završio”, počeo je. „Uzmi jednu cigaru... Slika neće bitiloša, nema još mnogo da se radi na njoj. Uostalom, uskoro ćemo se ionako opetvideti.”

Uzeo je jednu cigaru, pažljivo joj odlomio vrh, nervozno je okretao izmeđudlanova i opet je odložio.

„Ovoga puta nisi naišao na naročito sjajnu situaciju, Oto. Žao mi je.”Odjednom mu se glas slomio, klonuo je, uhvatio Burkhartovu ruku i čvrsto je

stegao.„Sada znaš sve”, prostenjao je umorno; nekoliko kapi njegovih suza palo je na

Otovu ruku. Ali, nije se dao. Opet se uspravio, uspeo da preuzme kontrolu nadsvojim glasom i zbunjeno rekao: „Izvini! Hajde da popijemo još koji gutljaj! Zarne pušiš?”

Burkhart uze jednu cigaru.„Jadniče!”, reče.Pili su i pušili opušteno, ćutke posmatrajući kako se svetlost prelama na glatkim

staklenim peharima i još toplije svetluca u vinu boje zlata, gledajući u plavi dimkoji se hirovito širi u tom velikom prostoru, stvarajući kitnjaste arabeske uvazduhu. Njih dvojica su se povremeno pogledali, opušteno i otvoreno, bezpotrebe da razgovaraju, kao da su već sve rekli jedan drugome.

Jedan noćni leptir zujeći je proleteo kroz radionicu, nekoliko puta potmulimudarcem naletevši na zid. Potom je stao na tavanicu, miran i omamljen, nalik nasivi somotski trougao.

„Hoćeš li na jesen poći sa mnom u Indiju?”, najzad je Burkhart upitaooklevajući.

41

Ponovo je zavladala tišina. Leptir je počeo polako da mili. Siv i onako mali,služio se nogama kao da je zaboravio da leti.

„Možda”, odgovorio je Feragut. „Možda. O tome treba još da razgovaramo.”„U pravu si, Johane. Neću da te mučim. Ipak, moraš još malo da mi pričaš.

Nikada nisam očekivao da između tvoje žene i tebe opet bude kako bi trebalo,ali...”

„Od samog početka nije valjalo!”„Nije, ali me je ipak uplašilo što je dotle došlo. Ne može tako da ostane.

Propašćeš.”Feragut se nasmejao promuklim glasom.„Neću propasti, mladiću moj. U septembru izlažem još dvanaest svojih slika u

Frankfurtu.”„To je u redu, ali zar ćeš do tada ovako da živiš? Sasvim je besmisleno... Reci

mi, Johane, zašto se nisi razveo od svoje žene?” „Nije to tako jednostavno...Ispričaću ti. Biće bolje da čuješ sve odjednom, i to u pravom redosledu.”

Otpio je gutljaj vina i ostao da sedi poguren u stolici, dok se Oto povukao daljeod stola.

„Znao si da sam sa ženom imao problema od samog početka našeg braka.Nekoliko godina nam je bilo onako, ni dobro ni loše, i možda je tada još biloprilike da se nešto spase. Međutum, ja se baš nisam trudio da sakrijem svojerazočaranje i od Adele sam uvek zahtevao upravo ono što nije imala da mi da.Nikada nije imala poleta; bila je ozbiljna i zatvorena, što sam znao i ranije. Nikadanije htela da popusti i da humorom i lakomislenošću olakša neku tešku situaciju.Nije se suprotstavljala mojim prohtevima i hirovima, ni mojoj neobuzdanoj žudnji,ni, najzad, mom razočaranju; njeno suprotstavljanje sastojalo se od ćutanja istrpljenja, dirljivog, tihog i junačkog strpljenja koje me je često pokretalo, ali ipaknije pomoglo ni meni, ni njoj. Kad bih bio ljut i nezadovoljan, ona bi ćutala ipatila, a kad bih ja ubrzo potom poželeo da među nama vlada bolje razumevanje,molio bih je da mi oprosti, ili bih pokušao da je u trenutku dobrog raspoloženjarazveselim, ali nije išlo, i tada bi nastavila da ćuti i da se još više zatvara u svojedosledno nedokučivo biće. Kad bih bio kod nje, ćutala bi uporno i nekakoplašljivo, moje izlive besa i dobro raspoloženje podnosila bi s istomravnodušnošću, a kad bih otišao, svirala bi klavir samo za svoju dušu,

42

razmišljajući o svom devojaštvu. Tako sam sve više zapadao u nepravdu, sve doknajzad ni ja nisam više imao šta da joj dam, ni šta da joj kažem. Provrednio samse, pa sam tako postepeno navikao da se zatvaram u svoj rad kao u neku tvrđavu.”Bilo je očigledno da slikar nastoji da zadrži svoj mir. Želeo je da priča, ali ne i daoptužuje, ali se iza njegovih reči osećala upravo optužba koja se u najmanju rukuodnosila na razorenost njegovog braka, na razočaranje zbog neispunjavanjanjegovih mladalačkih nada i zbog toga što je bio osuđen na doživotno polovičnobitisanje bez radosti, što je duboko u njegovoj duši bilo protivrečno njegovojprirodi.

„Već tada sam povremeno razmišljao o razvodu, ali se to nije moglo sprovestitako lako. Bio sam se navikao da sedim i da radim na miru i uvek se plašio čim bihse setio suda i advokata i prestanka svih onih malih svakodnevnih životnih navika.Da mi se tada put ukrstio s nekom novom ljubavi, lako bih doneo odluku. Međutim,pokazalo se da je i moja narav u pogledu sposobnosti da menjam nešto mnogo težanego što sam mislio. Imao sam običaj da se, s izvesnom tugaljivom zavisti,zaljubim u lepe devojke, ali ne dovoljno jako, i sve više sam uviđao da nijednojljubavi ne mogu da se predam tako kao što se predajem slikanju. Sve moje težnjeda dam sebi oduška i da se opustim, svaka želja i svaka potreba, ispunjavale su seu slikanju i, zaista, svih ovih godina nisam dozvolio da u moj život uđe ni jednojedino ljudsko stvorenje, ni žena, ni prijatelj. Sigurno shvataš da bi svako mojenovo prijateljstvo moralo da počne s priznavanjem moje sramote.”

„Sramote?!”, rekao je Burkhart tiho ali s prizvukom pokude.„Da, sramote! Već tada sam imao taj osećaj i on se ni do danas nije promenio.

Sramota je biti nesrećan. Sramota je kad nikome ne smeš da pokažeš kako živiš,kad moraš nešto da kriješ i da maskiraš. Dosta je bilo toga! Hoću sve da tiispričam.”

Namrgođeno gledajući u svoju čašu s vinom, bacio je ugašenu cigaru i nastavio:„U međuvremenu je Albert postao stariji nekoliko godina. Oboje smo ga jako

voleli, razgovori i briga o njemu držali su nas zajedno. Tek kad je imao sedam iliosam godina, počeo sam da budem ljubomoran na njega i istovremeno počeo da seborim za njega — isto ovako kao što se sada borim za Pjera! Odjednom samshvatio koliko mi je taj mališa postao drag i bitan. Nekoliko godina sam sastrahom gledao kako on postepeno postaje potpuno hladan prema meni, a sveprivrženiji majci.

43

Tada se ozbiljno razboleo i u tom periodu brige o detetu sve drugo jeprivremeno postalo nevažno, te smo jedno vreme živeli u slozi u kakvoj nikadaranije nismo živeli. Iz tog vremena potiče Pjer.

Otkako je mali Pjer došao na svet, imao je od mene svu ljubav koju sam biokadar da pružim. Ponovo sam pustio da mi Adela isklizne iz ruku, dozvolio daAlbert, pošto je ozdravio, postane sve prisniji s majkom i njen saveznik u borbiprotiv mene, i, još i moj neprijatelj — sve dok nisam morao da ga odstranim izkuće. Svega sam se odrekao, postao krajnje siromašan i bez ikakvih prohteva, biose odvikao od prigovaranja i gospodarenja kućom, nemajući ništa protiv da usopstvenoj kući budem samo gost koga domaćin trpi. Nisam želeo da spasem ništaza sebe, osim svog malog Pjera, a kad su život s Albertom i ukupno stanje u kućipostali nepodnošljivi, predložio sam Adeli da se razvedemo.

Za sebe sam želeo samo da zadržim Pjera. Sve ostalo je moglo njoj da ostane,mogla je da zadrži Roshalde i polovinu mojih primanja, pa i više, što se meneticalo. Ali, nije htela. Drage volje je prihvatila razvod uzimajući od mene ononajnužnije, ali nije htela da se odvaja od Pjera. Bila je to naša poslednja svađa. Jasam tada još jednom pokušao da spasem ostatke svoje sreće; molio sam je iobećavao, pognute glave se ponižavao, pretio i plakao i najzad besneo, ali sve jebilo uzalud. Pristala je čak i na to da Alberta udaljimo iz kuće. Odjednom sepokazalo da ta tiha i strpljiva žena nije nameravala da popusti ni za dlaku. Ona jena sasvim očigledan način osećala svoju moć i u odnosu na mene bila jenadmoćna. Tada sam je doslovce mrzeo, što ni do danas nije sasvim prestalo.

Bio sam pozvao zidara i ovde sagradio sebi mali stan u kojem otada živim. I,sve je upravo tako kao što vidiš.”

Burkhart ga je zamišljeno slušao ne prekinuvši ga nijednom, pa čak ni utrenucima u kojima je Feragut to očekivao, štaviše i priželjkivao, kako se činilo.

„Drago mi je”, počeo je oprezno, „što ti sam sve vidiš tako jasno. Otprilike jesve tako kao što sam i zamišljao. Hajde da još malo razgovaramo o tome, kad smoveć načeli ovu temu. Pretpostavi da imaš bolni čir koji te muči i kojeg se pomalostidiš. Ja sada znam da on postoji i tebi je zbog toga malo bolje jer više ne morašda ga skrivaš od mene. Međutim, ne smemo biti zadovoljni ovakvim činjeničnimstanjem, moramo videti da li taj čir može da se raseče i da se izleči.”

Slikar ga je pogledao, lagano odmahnuvši glavom, i rekao: „Da se izleči?Ovako nešto nikada ne može da se izleči. Ali, slobodno ga raseci!”

44

Burkhart je potvrdno klimuo glavom. Hteo je da raseče taj čir, razume se; niježeleo da ovaj sat razgovora protekne uzalud.

„Nešto mi je iz tvoje ispovesti ostalo nejasno”, rekao je zamišljeno. „Kažeš dazbog Pjera nisi hteo da se razvedeš od žene. Pitanje je da li si mogao da jeprimoraš da ti ostavi Pjera. Da ste se razveli pred sudom, sigurno bi ti po presudipripalo jedno dete. Zar nikada nisi pomislio na to?”

„Ne, Oto, nikada nisam pomislio na to. Nikada nisam pomislio da bi neki sudijasvojom mudrošću mogao da popravi nešto u čemu sam pogrešio i što sampropustio. Time mi ne bi učinio nikakvu uslugu. S obzirom na to da moja moć nijebila dovoljna da moju ženu podstakne da se odrekne deteta, nije mi preostalo ništadrugo nego da čekam da jednoga dana Pjer sam odluči o tome.”

„Reč je, dakle, isključivo o Pjeru. Da nema njega, ti bi se od svoje žene većodavno razveo i još bi pronašao sreću na ovom svetu, ili bi bar vodio život beznedoumica, razuman i sasvim slobodan. Umesto toga, zarobljen si u jednoj zbrciod kompromisa, žrtvovanja i malih nužnih zakrpa, u kojoj je neminovno da se ugušičovek kakav si ti.”

Feragut je bio uznemiren; naiskap je popio čašu vina.„Stalno govoriš o gušenju i o propasti! I sam vidiš da živim i da radim i da se ne

dam! Neka me vrag nosi ako to budem dozvolio!”Oto se nije obazirao na to što je Feragut bio razdražen. Nenametljivo ali

odlučno je nastavio: „Izvini, ali to nije sasvim tačno. Ti si čovek neobičneenergije. Da nije tako, ne bi toliko dugo mogao da podnosiš ovakvo stanje. Akoliko ti je ono naškodilo i koliko doprinelo tvom bržem starenju, osećaš i sam.Tvoja sujeta ti ne dozvoljava da mi to priznaš. Ja sopstvenim očima verujem višenego tebi i vidim da se osećaš bedno. Tvoj rad te još drži da ne poklekneš, ali teon više omamljuje nego što u njemu nalaziš zadovoljstvo. Polovinu svoje dobreenergije gubiš na odricanja i na svakodnevne male otpore. I, ono što u najboljemslučaju proizlazi iz toga nije sreća nego rezignacija. Mladiću moj, ti tako nešto nisizaslužio”.

„Rezignacija? Pa, moguće je. Isto je i s drugima. Ko je uopšte srećan?”„Srećan je onaj ko se nada!”, odgovorio je Burkhart odlučno. „A čemu se ti

nadaš? Ne nadaš se više čak ni slavi u inostranstvu, počastima i novcu, jer svegatoga već imaš u izobilju. Pa ti, čoveče, više i ne znaš šta je život, šta je radost! Tisi zadovoljan jer se više ničemu ne nadaš. Što se mene tiče, ja to shvatam, ali,

45

Johane, takvo stanje je odvratno, taj čir je grozan, a onaj ko ga ima a ne usuđuje seda ga raseče, prava je kukavica!”

Zagrejao se i žustrim pokretima hodao je tamo-amo: dok je napinjući sesprovodio svoj plan, iz dubine sećanja ga je gledalo Feragutovo dečačko lice ipred njegovim očima je zatitrala slika scene kad se jednom prilikom svađao s njimisto kao danas. Podigavši glavu, video je lice svog prijatelja koji je, slomljen,sedeo i gledao u pod. Nije više bilo onih dečačkih crta na njegovom licu. Tu jesedeo njegov prijatelj koga je namerno nazvao kukavicom i dirnuo ga u bolnutačku, i nije se branio.

Samo je, s gorčinom u sebi, tiho rekao: „Samo napred! Nema potrebe da meštediš! Uverio si se u to u kakvom kavezu živim i možeš ne dvoumeći se da upirešu njega štapom i da me koriš zbog moje sramote. Molim te, nastavi! Neću sebraniti, neću se čak ni naljutiti na tebe.”

Oto je zastao ispred njega. Bilo mu ga je jako žao, ali se savladao i gruborekao: „Ali treba da se naljutiš! Treba da me izbaciš iz svoje kuće i da me odbaciškao prijatelja! U protivnom, moraćeš priznati da sam u pravu.”

I slikar je sada stajao, ali mlitavo i bezvoljno.„Ako ti je toliko stalo do toga, neka si onda u pravu”, rekao je umornim glasom.

„Precenio si me. Nisam više mlad i nije me lako uvrediti. Uz to, ja nemam mnogoprijatelja da bih dozvolio sebi da ih gubim. U stvari, imam samo tebe. Hajde, sedi,da popijemo još po koju čašu vina. Ono je baš dobro. U Indiji nećeš naći ovakodobro vino, a možda tamo nećeš naći ni mnogo prijatelja koji će trpeti tvojutvrdoglavost.”

Burkhart ga je lako udario po ramenu i rekao gotovo ljutito: „Mladiću, nećemovaljda upravo sada da budemo sentimentalni! Reci mi sve što mi zameraš, pa danastavimo.”

„Oh, pa ja tebi nemam šta da zamerim! Oto, ti si zasigurno besprekornamomčina! Gotovo dvadeset godina gledaš kako tonem, prijateljski ili možda sasažaljenjem posmatraš kako postepeno nestajem u živom blatu, a nikada mi ništanisi rekao, nikada me ponizio time što bi mi ponudio svoju pomoć. Godinama sibio svedok da nosim sa sobom cijan-kalijum i plemenito, sa zadovoljstvom,biranim rečima primetio da ga nikada nisam progutao i da sam ga najzad bacio. Isada, kad sam tako duboko zaglibio da sumnjam da ću se ikada izvući, sada mi tuprebacuješ i opominješ me...”

46

Zakrvavljenih očiju, neutešno je zurio ispred sebe, a Oto, koji je hteo da naspevina u svoju čašu a nije ga više bilo, tek tada je primetio da je Feragut za kratkovreme sam ispraznio celu flašu.

Slikar je uhvatio taj njegov pogled i glasno se nasmejao.„O, izvini! Da, malo sam pijan, nemoj zaboraviti da mi i to prebaciš! To mi se

događa jednom u nekoliko meseci... da slučajno popijem malo više... da me vinostimuliše...”

Obe ruke je stavio na Otova ramena i iznenada, ublaživši oštrinu glasa, rekaožalosno: „Vidi, mladiću moj... Cijan-kalijum i vino, i sve ono bi bilo nepotrebnoda je neko hteo bar malo da mi pomogne. A ti, zašto si dozvolio da dođe dotle dasada moram, kao kakav prosjak, da te molim za malo uviđavnosti i ljubavi? Adelame nije podnosila, Albert se otuđio od mene, Pjer će me jednoga dana takođenapustiti... a ti si svemu tome prisustvovao i samo gledao. Zar nisi mogao da učinišnešto? Zar uopšte nisi mogao da mi pomogneš?”

Feragutov glas se slomio i on se strovalio natrag u stolicu. Burkhart jepobledeo. Konstatovao je da je stanje njegovog prijatelja mnogo gore nego što jepretpostavljao. Ovog ponosnog i postojanog čoveka nekoliko čaša vina moglo jeda zavede da prizna svoje tajne poroke i bedu.

Stajao je pored Feraguta i govorio mu tiho, na uvo, kao detetu koje treba utešiti.„Pomoći ću ti, Johane, veruj mi, pomoći ću ti. Baš sam bio magarac! Bio sam

tako slep i glup! Čuj, sve će biti u redu, budi uveren u to!”Setio se retkih povoda iz njihove mladosti kad bi njegov prijatelj u stanju

velikog uznemirenja gubio kontrolu nad sobom. Sada je, čudnovato jasno, jedan odtih doživljaja, do tog trenutka uspavan u njegovoj svesti, opet bio pred njegovimočima. Johan se tada zabavljao s jednom lepom devojkom koja je izučavalaslikarstvo. Kad je Oto izrazio negativno mišljenje o njoj, Feragut mu je nanajgrublji način uskratio svoje prijateljstvo. I toga puta se prethodno bio zagrejaosrazmerno jako u odnosu na malu količinu popijenog vina, i toga puta su mu sezacrvenele oči i on je bio izgubio kontrolu nad svojim glasom. Njegovog prijateljaje jako pogodilo to što na tako čudan način vidi da se pojavljuju već zaboravljenekarakteristike jedne naizgled besprekorne prošlosti, i opet ga je, kao tada, uplašioiznenada otkriveni ambis duhovne osame i samomučenja u Feragutovom životu.Bila je to, bez sumnje, ona tajna o kojoj je Johan stalno govorio u nagoveštajima iza koju je kao skrivenu slutio da postoji u duši svakog velikog umetnika. Otuda,

47

dakle, ovom čoveku taj neverovatni poriv da stvara i da život tog momenta ponovoobuhvati svim svojim čulima i prebrodi sve prepreke. Otuda, najzad, potiče i tačudna tuga kojom velika umetnička dela često umeju da ispune mirnog posmatrača.

Izgledalo je da Oto do tog trenutka nikada nije u potpunosti shvatio svogprijatelja. Sada je njegov pogled dopirao duboko u mračni bunar iz kojeg seJohanova duša napajala energijom i patnjom. Istovremeno je osećao iskrenu radosti utehu što je on bio taj, on, stari prijatelj, kojem je paćenik otvorio dušu, koga jeoptuživao i ujedno molio za pomoć.

Izgledalo je da Feragut ne zna više šta je pričao. Sedeo je smiren, kao dete kojese istutnjalo; najzad je rekao razgovetnim glasom: „Ovoga puta nisi imao sreće samnom. Sve to kod mene je zato što u poslednje vreme nisam obavljao svojsvakodnevni posao. Reč je o mojim rastrojenim živcima. Jednostavno ne podnosimdobre dane.

Kad je Burkhart hteo da ga spreči da otvori i drugu bocu vina, slikar je rekao:„Sada ionako ne bih još mogao da spavam. Sam će bog znati zašto sam takonervozan! Hajde da još malo bančimo, nikada ranije nisi bio tako krut po tompitanju. Ah, ti to nećeš zbog mojih živaca? Ne brini, dovešću ih ja u red, imamiskustva u tome. Odsada ću svakoga jutra početi da radim u šest sati i svake večeriću jahati po jedan sat.”

I tako su njih dvojica ostali zajedno do ponoći. Johan je čavrljajući kopao pouspomenama iz starih vremena, Oto ga je slušao; s nekim protivrečnimzadovoljstvom koje nije bilo izraz njegove volje posmatrao je kako se razigranavedra površina zatvara nad otvorenim tamnim ponorima u koje je još do malopregledao.

48

ŠESTO POGLAVLJE

Narednog dana kad su se sreli Burkhartu je bilo malo neprijatno. Očekivao je daće se Feragutovo raspoloženje promeniti i da će njegovoj jučerašnjoj nervozimesto ustupiti hladna ironija i stid koji će pokušati da pravda. Umesto toga, Johanmu je prišao sasvim smiren i ozbiljan.

„Znači, sutra odlaziš”, rekao je ljubazno. „Sve je u redu, i hvala ti za sve.Uostalom, nisam zaboravio ono o čemu smo sinoć pričali. Još treba darazgovaramo o tome.”

Oto je pristao na to, mada se dvoumio.„Može, što se mene tiče, ali ne bih želeo da te bez potrebe opet iznerviram.

Možda smo juče preterali u pretresanju bolnih tema. Zašto smo uopšte morali dačekamo do poslednjeg trenutka?” Doručkovali su u ateljeu.

„Ne, ovako je sasvim dobro”, rekao je Johan odlučno. „Čak vrlo dobro. Moramti reći da sam imao besanu noć i da sam još jednom sve prežvakao. Uskovitlao simnogo toga, rekao bih — i više nego što bih ja bio kadar da podnesem. Pomislisamo na to da ja godinama nisam imao s kim da razgovaram. Sada treba sve da seraščisti i da se proguta, u protivnom sam stvarno kukavica, kako si me sinoćnazvao.”

„Oh, zar te je to stvarno zabolelo? Izvini!”„Ne... Mislim da si bio blizu istine. Želeo bih da danas zajedno provedemo

jedan lep i veseli dan, da popodne izađemo i da ti pokažem jedan prelepi deoovoga kraja. Ipak, pre toga mora nešto da se razjasni. Juče se sve nekako iznenadasručilo na mene, pa sam se raspametio, ali sam sada razmislio o svemu. Verujemda posle svega shvatam šta si juče hteo da mi kažeš.”

Govorio je tako staloženo i ljubazno da Burkhart nije imao razloga zazabrinutost.

„Ako si me shvatio, onda je sve u redu i ne treba opet da krenemo iz početka.Ispričao si mi kako je došlo do ovakvog stanja i kako stvari sada stoje. Ti, dakle,održavaš svoj brak i domaćinstvo i podnosiš svoje sadašnje stanje samo zato štone želiš da se odvojiš od Pjera. O tome je reč, zar ne?”

49

„Da, tačno je tako.”„Dobro. A kako zamišljaš da će biti ubuduće? Čini mi se da si juče nagovestio

svoj strah da bi vremenom mogao da izgubiš i Pjera. Jesam li pogrešio?”Feragut je bolno uzdahnuo naslonivši čelo na šake; istim tonom je nastavio:„Možda je tako. To je ona strašna poenta: ti misliš da ja treba da se odreknem

dečaka?”„Da! Svakako! Predstoje ti mnoge godine borbe s tvojom ženom, ali teško da će

ga ona pustiti.”„Moguće je. Ali, vidi, Oto... on je poslednje što imam! Živim među samim

krhotinama i ako bih danas umro, osim tebe i možda nekolicine novinara, niko sene bi uzbudio. Ja sam siromašan čovek, ali imam to dete, još uvek imam tog malogdragog momka za koga mogu da živim i koga smem da volim, zbog koga patim i usrećnim trenucima s njim zaboravljam svoje muke. Moraš to pravilno da shvatiš. Ija sada treba toga da se odreknem?”

„Nije lako, Johane, znam. Prokleta je to stvar! Međutim, drugi izlaz ne vidim.Slušaj, pa ti ne znaš više kako izgleda spoljni svet! Živiš ovde zadubljen u svojposao i ukopan u svoj nesrećni brak.

Napravi konačno taj korak i odbaci sve, videćeš da te čeka svet sa stotinudivota! Već dugo živiš s mrtvacima i izgubio si priključak za život. Uhvatio si se zaPjera; on je stvarno jedan dražestan momčić, ali to nije odlučujuće. Budi malosurov prema sebi i razmisli da li si tom dečaku zaista potreban!”

„Da li sam mu potreban...?”„Da! Ono što ti možeš da mu pružiš jesu ljubav, nežnost i osećanja — deci je

sve to uglavnom manje potrebno nego što mi stariji zamišljamo. Pritom, mališanodrasta u kući u kojoj su njegova mama i njegov tata takoreći stranci jednodrugom, koji su zbog njega čak i ljubomorni! On ne raste u okruženju srećne izdrave porodice koja bi mu služila kao uzor, on je već sada starmali i jednogadana će postati čudak. I, najzad — izvini — on će jednom ipak morati da seopredeli ili za majku, ili za tebe. Zar ne uviđaš da je tako?” „Možda si u pravu. Nemožda, nego sigurno si u pravu. Ali, tu prestaje moja moć rasuđivanja. Uhvatiosam se za to dete, za tu ljubav, jer već odavno ne poznajem drugu toplinu i nevidim drugu svetlost. Možda će me on za koju godinu ostaviti na cedilu, možda ćeme razočarati ili čak i mrzeti, kao što me sada mrzi Albert, koji me je kaočetrnaestogodišnjak jednom prilikom gađao kuhinjskim nožem. Ipak, ostaje mi

50

mogućnost da ovih još nekoliko godina budem s njim i da ga volim, da njegovemale ruke držim u svojim rukama i da slušam njegov cvrkutavi glasić. Reci mi,moram li da se odreknem toga?”

Burkhart je, nabravši čelo i s bolnom grimasom na licu, slegnuo ramenima.„Moraš, Johane”, odgovorio je sasvim tiho. „Mislim da moraš. Ne baš danas,

ali ubrzo. Moraš da odbaciš sve što imaš, da se opereš od svega što spada u tvojuprošlost, jer u protivnom nikada više nećeš biti u stanju da svet vidiš sasvim jasnoi sasvim slobodno. Učini ono što bi želeo, i ako ne možeš da napraviš taj korak,ostani ovde i nastavi da živiš ovakvim životom — i u tom slučaju ostajem s tobomi uvek ću biti tu za tebe, i sam znaš. Ipak, bilo bi mi žao ” „Savetuj me! Ja osimmraka ne vidim ništa!”

„U redu, savetovaću te. Sadaje jul; najesen se vraćam u Indiju. Pre nego štootputujem, još jednom ću svratiti kod tebe. Nadam se da će ti koferi tada već bitispakovani i da ćeš putovati sa mnom. Ako dotada doneseš odluku i odmah mikažeš ‘da’, tim bolje! Ali, ako ne budeš odlučio da napustiš svoju kuću, onda pođisa mnom, izvuci se iz ove atmosfere makar na godinu dana, ili, što se mene tiče, našest meseci. Kod mene možeš da slikaš, da jašeš, da loviš tigrove ili da se zaljubišu Malajke — ima ih lepih — u svakom slučaju, izvesno vreme bio bi dalekoodavde i mogao bi proceniti da li bi tamo živeo bolje. Šta misliš o tome?”

Sklopljenih očiju, slikar je, bleda lica i skupljenih usana, odmahivao glavom.„Hvala!”, rekao je nasmešivši se usiljeno. „Hvala, to je lepo od tebe. Na jesen

ću ti reći da li idem s tobom. Molim te, ostavi mi fotografije.”„Ostaviću ti ih, ali... zar ne bi mogao danas ili sutra da odlučiš da li ćeš putovati

sa mnom? Bilo bi bolje za tebe.”Feragut se podigao i pošao prema vratima.„Ne, ne bih mogao. Ko zna šta u međuvremenu može da se dogodi. Već

godinama nisam bio odvojen od Pjera više od tri do četiri nedelje. Verujem da ćuotputovati s tobom, ali ne bih sada da kažem nešto zbog čega bih se kasnijepokajao.”

„Pa, dobro, neka bude tako. Ja ću te redovno obaveštavati o tome gde možeš dame nađeš. I, ako mi jednoga dana budeš poslao telegram s tri reči — da putuješ samnom — nećeš morati ni prstom da mrdneš, ja ću sve da sredim. Tvoje će bitisamo da uzmeš svoje rublje i pribor za slikanje u većim količinama, a sve ostaloću ja da nabavim u Đenovi.”

51

Feragut ga je zagrlio.„Pomogao si mi, Oto, to ti nikada neću zaboraviti... Sada ću narediti da dođu

kola po nas. Danas nas ne očekuju na ručku, a ni nas dvojica nećemo raditi ništaosim što ćemo zajedno da proslavljamo ovaj lepi dan, kao nekada za vreme letnjihraspusta. Vozićemo se ovim krajem, posetiti nekoliko lepih sela i izležavati se ušumi, ješćemo pastrmke i piti dobro domaće vino iz debelih čaša... Kako je danasdivno vreme!”

„Već danima nije bilo drugačije”, nasmejao se Burkhart. I Feragut se nasmejao.„Ah, meni se čini da sunce već odavno nije ovako sijalo!”

52

SEDMO POGLAVLJE

Nakon Burkhartovog odlaska slikara je preplavilo čudno osećanje samoće. Onaista usamljenost u kojoj je toliko godina živeo i na koju je posle dugotrajnognavikavanja postao otporan i gotovo neosetljiv, sada ga je sa svih strana napadalai gušila kao novi nepoznati neprijatelj. U isto vreme, više nego ikad se osećaoodsečen od svoje porodice, pa čak i od Pjera. Nije bio svestan razloga, ali je toosećanje poteklo otuda što je prvi put progovorio o tim odnosima.

U nekim časovima je čak upoznao i zlosrećno ponižavajuće osećanje dosade.Do sada je Feragut vodio neprirodan ali dosledan život jednog svojom voljomzazidanog čoveka koji nije više bio zainteresovan za život i čije je postojanje biloviše podnošenje nego stvarno življenje. Prijateljeva poseta izbušila je rupe na tomnjegovom pustinjačkom domu, kroz stotine pukotina život je prema usamljenikunamigivao i zveckao, njušio i opipavao; jedna stara čarolija bila je razbijena, abuđenje je kod njega svaki put izazivalo neki bolni osećaj.

Mahnito se bacio na posao i gotovo istovremeno počeo da radi dve velikekompozicije; radni dan je započinjao rano, čim bi sunce izašlo, kupkom u hladnojvodi, bez pauze bi radio do podneva, potom bi se nakon kratkog odmora uz kafu icigaru osvežio, a noću bi se povremeno probudio zbog lupanja srca ili glavobolje.Međutim, koliko god se trudio i žestoko radio, u njegovoj svesti je, ispod tankogvela, sve vreme bilo prisutno saznanje da su mu jedna vrata otvorena i da kroz njihjednim brzim korakom može da dospe u slobodu.

Nije razmišljao o tome, sve misli je umrtvljavao neprestano se naprežući.Osećanje u kojem je živeo bilo je ovo: vrata su ti otvorena, svakog trenutka možešda izađeš, možeš da raskineš okove, ali bi ti ta odluka bila teška, a žrtvovanje jakoveliko. Zato misli na sve, samo ne na to!

Odluka koju je Burkhart očekivao od njega, a koju je njegova sopstvena prirodamožda potajno već bila donela, zaglavila se u njegovoj duši kao metak u teluranjenika; samo je bilo pitanje da li će taj metak sam iskliznuti iz zagnojenog tkiva,ili će se učauriti i urasti u njega. Bilo je teško i bolno, ali još ne dovoljno bolno;još je prevelika bila bol koje se plašio zbog žrtve tražene od njega. Ništa nijepreduzimao, pustio je da ga peče ta skrivena rana, očajnički radoznao da sazna

53

kako će se sve završiti.Usred ove teskobe radio je na jednoj velikoj slici s figurama, koju je odavno

planirao a sada odjednom osetio snažan poriv da nastavi da je slika. Ta ideja jepoticala od pre nekoliko godina i ispunjavala ga je radošću, ali mu se vremenomčinila sve praznija i sa sve više alegorije, da bi mu najzad postala odbojna.

Sada je, međutim, slika iskrsla pred njegove oči, postala mu sasvim vidljiva ion je počeo da je radi samo zato da bi izrazio svoje najnovije vizije, a alegoriju unjoj nije više video.

Bile su to tri figure prirodne veličine: muškarac i žena, oboje povučeni u svojsopstveni svet, tuđi jedno drugom, a između njih mirno i radosno dete koje se igra,ne sluteći da se nad njim nadvijaju tamni oblaci. Bilo je jasno o kojim ličnostimaje reč, ali niti je muškarac ličio na Johana, niti žena na Adelu, samo je u detetumogao da se prepozna Pjer, iako predstavljen kao nekoliko godina mlađi nego štoje u stvarnosti bio. Ovo dete je slikao sa svom draži i otmenošću, u maniru svojihnajboljih slika; figure su, s obe strane, sedele u krutoj simetriji, predstavljajućistroge paćeničke slike usamljenosti — muškarac, glave oslonjene na ruku iudubljen u teške misli, a žena izgubljena u patnji i ispraznoj otupelosti.

Za slugu Roberta taj dan nije bio prijatan. Gospodin Feragut je postao čudnouznemiren. Kad je radio nije mogao podneti ni najmanji šum iz susedne prostorije.

Potajna nada, koja je u Feragutu tinjala otkako je Burkhart bio kod njega uposeti, pekla ga je u grudima kao vatra; uprkos upornom nastojanju da je priguši,ona je nastavila da gori i noću, obasjavajući njegove snove primamljivom iuzbuđujućom svetlošću. On nije hteo da reaguje na nju, nije ništa hteo da zna o njoji nije želeo ništa osim da radi i da ima duševni mir, ali ga nije nalazio; osećao jekako se sve više topi led njegovog besmislenog bitisanja bez trunke radosti ipočeo je da sumnja u osnovne principe svoje egzistencije, u snovima je svoj ateljevideo kao zaključan i ispražnjen, video svoju ženu kako ga napušta putujući nekud,ali odvodeći i Pjera, video dečaka kako prema njemu pruža svoje suvonjaveručice. Katkad bi uveče satima sam sedeo u svom neudobnom sobičku, udubljen urazgledanje fotografija Indije sve dok ih ne bi odgurnuo od sebe i umorno sklopiooči.

U njemu su tešku borbu vodile dve sile, ali nada je bila jača. Stalno je u sebiiznova ponavljao svoje razgovore s Otom, sve uzavrelije bi njegove potiskivaneželje i potrebe njegovog snažnog temperamenta isplivavale iz dubine duše u kojoj

54

su dugo bile zarobljene i zamrznute; tim porivima i prolećnom otopljavanju starazabluda nije mogla da odoli, bolesna zabluda da je on stari čovek i da ništa više nemože da uradi osim da podnosi život mireći se sa sudbinom. Duboka, moćnahipnoza rezigniranosti bila je prekinuta i kroz nastalu šupljinu u rojevima suprodirale nesvesne sile nagona jednog dugo obuzdavanog i promašenog života.

Što su jasnije odzvanjali ovi glasovi, tim bi uznemirenije zadrhtala slikarevasvest u bolnom strahu od poslednjeg buđenja. Sve grčevitije bi sklapao očizaslepljene svetlošću, žestoko se, svom snagom, opirući žrtvovanju koje mu senametalo kao neminovno.

Johan Feragut je retko odlazio preko u gospodarsku kuću, tražeći da mu segotovo svi obroci donose u atelje, dokbi večeri često provodio u gradu. A kad bise sreo sa ženom ili sinom Albertom, bio bi staložen i blag, te je izgledalo takokao da je zaboravio sve međusobne nesuglasice.

Činilo se kao da ga nije mnogo briga za Pjera. Da nije bilo tako, on bi barjednom dnevno namamio mališana da dođe i malo ostane kod njega, ili bi se s njimdružio u vrtu. Sada je prolazilo i više dana a da ne vidi dečaka, ni da traži da ondođe kod njega. Ako bi mu se dete našlo na putu, zamišljeno bi ga poljubio u čelo,pogledao ga u oči i onako tužan i rasejan, nastavio svojim putem.

Jednom je, popodne, Feragut otišao u vrt pod kestenovima; vreme je bilo blago ivetrovito, a topla kiša je ukoso sipila sićušnim kapima. Kroz otvorene prozore, izkuće su dopirali zvuci muzike. Slikar je zastao i oslušnuo. Nije poznavao tumuziku. Zvučala je čisto i ozbiljno u svojoj strogoj, dobro izgrađenoj i odmerenojlepoti; Feragut je sa zadovoljstvom i zamišljeno nastavio da je sluša. Čudno, bilaje to u stvari muzika za starije ljude, zvučala je tako blago i muški, te nije imalaništa od bahusovske opojnosti muzike koju je i sam u mladosti toliko voleo.

Tiho je ušao u kuću, popeo se uz stepenice i nečujno se, nepozvan, pojavio usobi s klavirom, gde je samo gospođa Adela primetila njegov dolazak. Albert jesvirao, a majka je, naslonjena na klavir i slušajući ga, stajalapored njega. Feragutje seo na najbližu stolicu i, pognute glave, ostao da sluša muziku. Povremeno bipodigao glavu i posmatrao svoju ženu. Ovo je bio njen dom, u sobama ove kućeprovela je tihe godine pune razočaranja, kao što ih je on proveo u radionici preko,na jezeru, ali ona je imala Alberta, ona ga je pratila i rasla s njim i sada je sin bionjen gost i prijatelj i on je kod nje imao dom. Gospođa Adela je malo ostarila,naučila je da bude staložena i nezahtevna; pogled joj je postao strog, a usta pomalosuva, ali nije bila slomljena, uspravno je stajala u svom okruženju u kojem je

55

atmosfera bila ona ista u kojoj su odrasli i njihovi sinovi. Nije bila dovoljnoosećajna ni sklona spontanom izražavanju nežnosti; nedostajalo joj je gotovo svešto je njen muž nekada očekivao od nje, ali je uspela da stvori dom i na njenomlicu se ocrtavala čvrstina njenog karaktera i njene prirode, što se odražavalo i unjenim prostorijama, gde je stvorila pogodnu atmosferu u kojoj su deca moglabezbrižno da odrastaju i napreduju.

Feragut je klimnuo glavom kao da je zadovoljan. Ovde nije bilo nikoga ko biizgubio nešto time što bi on zauvek nestao. U ovoj kući nije bio neophodan. On bi usvako doba i bilo gde u svetu mogao da sazida atelje, da bude aktivan i da radi selanom, samo što to nikada ne bi bio njegov pravi dom. On je to u stvari većodavno znao i to je za njega bilo u redu.

Albert je prestao da svira. Osećao je, ili je to zaključio po pogledu svoje majke,da je neko ušao u sobu. Osvrnuo se i iznenađeno i nepoverljivo pogledao u oca.

„Dobar dan”, rekao je Feragut.„Dobar dan”, otpozdravio mu je sin zbunjeno, počevši nešto da čeprka po

notnom ormanu.„Svirali ste?”, upitao je Feragut ljubazno.Albert je slegnuo ramenima kao da je hteo da pita: zar nisi čuo? Pocrveneo je u

licu i sakrio ga u duboke pregrade ormana.„Bilo je lepo”, nastavio je otac smeškajući se. Duboko u sebi osećao je koliko

je njegova poseta ovde nepoželjna, pa je rekao, ne bez lakog prizvuka zluradosti:„Molim te, odsviraj još nešto! Nešto što ti želiš. Lepo si napredovao.”

„Ah, ne, ne mogu”, branio se Albert ljutito.„Hajde, moći ćeš nekako. Molim te.”Gospođa Feragut upitno pogleda u svog muža.„Alberte, dođi i sedi za klavir”, rekla je stavljajući na klavir jednu notnu

svesku. Pritom je rukavom dotakla jednu malu korpu od srebra punu ruža, koja jestajala na klaviru; jedan niz bledih latica pao je na crno sjajno drvo klavira.

Mladić je seo za klavir i počeo da svira. Bio je zbunjen i pun gneva. Svirao jebrzo i bezvoljno, kao da obavlja teški mrski zadatak. Otac ga je izvesno vremepažljivo slušao, a onda je utonuo u misli, da bi iznenada ustao i nečujno izašao izsobe pre nego što je Albert prestao da svira. Odlazeći, čuo je kako Albert besnoudara po dirkama, a potom naglo prekida sviranje.

56

„Ništa vam neće nedostajati kad više ne budem ovde”, pomislio je slikar dok jesilazio niz stepenice. „Gospode, kako smo razjedinjeni, a jednom smo ipak bilineka vrsta porodice!”

U hodniku, Pjer mu je trčao u susret, sav oduševljen i jako uzbuđen.„O, tatice”, izgovorio je gotovo bez daha, „baš je dobro što si tu! Pogledaj,

imam miša, jednog malog živog miša! Evo ga u mojoj ruci — da li mu vidiš oči?Bila ga je uhvatila žuta mačka i igrala se njime, jako ga je mučila, puštala ga je damalo trči, pa ga opet hvatala. A onda sam ga ja jako brzo zgrabio i ulovio gaispred samog mačkinog nosa! Šta ćemo sada s njim?”

Podigao je pogled sav usplahiren od radosti, ali se ipak stresao kad se unjegovoj maloj stisnutoj šaci miš uskomešao i, preplašen, isprekidano cijukao.

„Pustićemo ga na slobodu”, odgovorio je otac. „Hajde sa mnom.” Zatražio je damu se donese kišobran i s dečakom krenuo u vrt. S neba, koje se bilo malorazvedrilo, padala je sitna kiša; mokra i glatka stabla bukve blistala su crnimsjajem kao liveno gvožđe.

Zastali su između isprepletenog bujnog i žilavog korenja nekoliko stabala. Pjerje čučnuo i sasvim polako otvorio šaku. Bio je sav crven u licu, a njegove svetlesive oči sijale su od uzbuđenja. Iznenada, kao da mu je čekanje postalonepodnošljivo, otvorio je šaku. Miš, jedno sičušno mladunče, izjurio je izzarobljeništva i malo dalje zastao kod jednog velikog korenovog spleta. Videlo sekako mu slabine podrhtavaju od ubrzanog disanja i kako svojim crnim sjajnimokicama gleda uokolo.

Pjer je glasno ciknuo i pljesnuo dlanovima. Miš se uplašio i kao čarolijomnestao u zemlji. Otac je pažljivo zagladio gustu dečakovu kosu.

„Hoćeš da dođeš kod mene, Pjer?”Mališan stavi svoju desnu šaku u očevu levu i nastavi da hoda s njim.„Sada je mali miš već kod kuće, kod svoje mame i svog tatice, i priča šta mu se

dogodilo.”Nastavio je da čavrlja, a slikar je svojim prstima čvrsto obuhvatio malu toplu

ruku; sa svakom detetovom reči i veselim podcikivanjem njegovo srce zadrhtalo biod zavisnosti od te ljubavi prema dečaku i opčinjenosti njome.

Ah, nikada više u životu neće imati prilike da oseti ljubav kakva je prema ovomdečaku. Nikada više neće moći da doživi trenutke tako pune tople blistave

57

nežnosti, tako pune samozaborava u igri, tako pune snažne i bolne slasti, kao sPjerom, s ovom poslednjom lepom slikom sopstvene mladosti. Njegova ljupkost,njegov smeh, svežina njegovog malog samouverenog bića bili su poslednji veseličisti sklad u Feragutovom životu, činilo mu se; oni su za njega predstavljali isto štoi poslednje rascvetalo ružino drvo jednom vrtu u kasnu jesen. Na tom drvetu je jošbilo toplote i sunca, leta i čari vrta, a kad bi mu usled oluje ili mraza opalo lišće,nestala bi sva njegova draž i nagoveštaj punog sjaja i radosti.

„Zbog čega ti u stvari ne podnosiš Alberta?”, iznenada je upitao Pjer.„Podnosim ga. Stvar je u tome što on zapravo više voli mamu nego mene. Tu se

ništa ne može.”„Ja mislim da on tebe uopšte ne podnosi, tata. I, znaš, on mene više ne voli tako

kao ranije. Stalno svira klavir ili sedi sam u svojoj sobi. Prvoga dana kad jedošao, pričao sam mu o svom vrtu, koji sam sam zasejao, i po njegovom licu videosam da je zadivljen. Rekao mi je: ‘Sutra ćemo da razgledamo tvoj vrt’, ali svevreme dosad on to nije više spominjao. Nije dobar drugar, a i izrasli su mu malibrkovi. Stalno je s mamom, ja gotovo nikada nemam prilike da budem nasamo snjom.”

„Ali on je, dečače moj, ovde samo nekoliko nedelja, to nemoj smetnuti s uma. Aako mamu ne možeš da nađeš samu, u svako doba možeš doći kod mene. Zar nevoliš da dođeš kod mene?”

„Nije to isto, tatice. Ponekad volim da dođem kod tebe, a ponekad više volim dasam s mamom. Osim toga, ti si uvek jako zauzet poslom.”

„Nemoj da obraćaš pažnju na to, sine. Kad god poželiš da dođeš kod mene, touvek možeš da učiniš. Jesi li čuo: uvek, pa i kad sam u ateljeu i slikam.”

Dečak nije odgovorio. Pogledao je u oca i uzdahnuo. Činilo se da nije biozadovoljan.

„Zar ti to nije po volji?”, upitao je Feragut, dirnut izrazom lica deteta koje je domalopre veselo galamilo, a koje je sada bilo klonulo i izgledalo mnogo starije.

Feragut je ponovio pitanje.„Odgovori mi, Pjer! Zar nisi zadovoljan mnome?”„Zadovljan sam, tata, ali ne volim da idem kod tebe kad slikaš. Ranije sam

ponekad dolazio...”„I, šta ti se tada nije sviđalo?”

58

„Znaš, tata, kad dođem kod tebe u atelje, ti me uvek pogladiš po kosi i ne kažešništa, i gledaš na neki drugi način, a ponekad si gledao i ljutito, da. A ako bih titada nešto rekao, po tvojim očima bih video da me uopšte ne slušaš, kažeš samoda, da, ali ne pratiš šta govorim. A kad dođem kod tebe i hoću da ti kažem nešto, jaželim da me ti slušaš!”

„Uprkos tome, treba opet da dolaziš, mili moj. Razmisli malo: kad se udubim ikad sam mislima jako, jako vezan za ono što upravo radim i kad baš moram dobroda razmislim kako to najbolje da izvedem, ne mogu uvek odmah da skrenem misli ida slušam šta ti govoriš. Ali, kad opet budeš došao, ja ću nastojati da te slušam.”

„Da, shvatam. I ja često moram da mislim na nešto, a onda me neko zove i jamoram da se odazovem — to mi je mrsko. Ponekad bih želeo da ceo dan budemmiran i da razmišljam, ali baš tada moram da se igram ili da učim, ili da radimnešto drugo, i tada se baš razljutim.”

Pjer je gledao ispred sebe, napet, u nastojanju da rečima izrazi svoje misli. Tonije bilo lako; uostalom, većinom ga niko nije ni razumeo.

Ušli su u Feragutovu sobu. Slikar je seo i uzeo dete u krilo.„Znam na šta misliš, Pjer”, rekao je umirujućim glasom. „Da li sada želiš da

gledaš slike ili da crtaš? Možda da nacrtaš ono što ti se dogodilo s mišem?”„O, da, to hoću! Ali mi za taj crtež treba lepa velika hartija.”Otac je iz fioke stola izvadio jednu hartiju za crtanje, zarezao olovku i približio

dečaku jednu stolicu. Pjer je, klečeći na stolici, odmah počeo da crta miša i mačku.Da ga ne bi ometao, Feragut je seo iza njega; posmatrao je njegov tanki preplanulivrat, glatka leđa i njegovu otmenu mušičavu glavu; dečak se udubio u ono što jeradio, prateći svoj rad nestrpljivim pomicanjem usana. Pomicanjem usana,dizanjem obrva i nabiranjem čela jasno je odražavao svaki potez, svaki malinapredak i svaki promašaj.

„Ah, ovo nije ništa!”, rekao je Pjer posle izvesnog vremena. Uspravio se,podupro se šakama i nagnuo, i škiljeći kritički posmatrao svoj crtež.

„Nije nikakvo!”, žalio se ljutito. „Tata, kako se crta mačka? Moja više liči napsa.”

Otac uze u ruke hartiju i ozbiljno se zagleda u crtež.„Treba da izbrišemo ponešto”, rekao je opušteno. „Glava je prevelika i nije

dovoljno okrugla, a noge su predugačke. Čekaj, sad ćemo da se izborimo s tim.”

59

Pažljivo je gumicom prešao preko Pjerovog crteža, uzeo novu hartiju i na njunacrtao jednu mačku.

„Pogledaj. Ona treba da izgleda ovako. Posmatraj je malo i onda nacrtaj novumačku.”

Pjer je već bio izgubio strpljenje; vratio je olovku i sađa je tata morao nastavitida crta, uz mačku i jedno mače, zatim i miša, pa onda kako Pjer dolazi i oslobađaga i, najzad, zatražio je da mu otac nacrta jedna kola s konjem i kočijašem.

Odjednom mu je i to postalo dosadno. Pevajući, nekoliko puta je protrčao krozsobu, pogledao kroz prozor da vidi da li kiša još pada, otplesao do vrata i izašao.Kroz prozor se čulo kako peva svojim tankim, visokim dečijim glasom, a onda jezavladala tišina i Feragut je sedeo sam, držeći u ruci crtež s mačkom.

60

OSMO POGLAVLJE

Feragut je stajao ispred svoje velike slike s tri figure i slikao ženinu odeću,tanku plavozelenu haljinu u čijem izrezu na vratu je, izgubljeno i tužno, blistao malizlatni visuljak i sam upijao svetlost koja na zasenčenom licu nije našla mesto, pa jekao da ne pripada ovamo, nevoljno kliznula niz hladnu plavu haljinu... a bila je toona ista svetlost koja se tu blizu veselo i nežno poigravala u svetloj raspuštenojkosi dražesnog deteta.

Neko je pokucao na vrata; slikar je nevoljno i razdraženo ustuknuo. Kad sekucanje posle kraćeg vremena ponovilo, žustrim koracima je otišao do vrata i maloih odškrinuo.

Ugledao je Alberta koji za sve vreme raspusta nijednom nije kročio u atelje. Uruci je držao slamnati šešir i pomalo nesigurno gledao u očevo nervozno lice.

Feragut ga je pustio da uđe.„Dobar dan, Alberte. Verovatno si došao da vidiš moje slike? Malo ih je ovde.”„Oh, ne bih da ti smetam. Samo sam hteo da te pitam...”Ali, Feragut je zatvorio vrata i obišao štafelaj pored kojeg se nalazila jedna siva

uzana daščana konstrukcija s točkovima, na kojoj su se nalazile njegove slike.Izvukao je sliku s ribama.

Albert je, zbunjen, stao pored oca; obojica su gledali u platno koje sesrebrnkasto presijavalo.

„Da li te slikarstvo imalo interesuje? Ili zadovoljstvo nalaziš samo u muzici?”„Oh, jako volim slike, i ova ovde je prelepa ”„Sviđa ti se? Drago mi je zbog toga. Snimiću ti je na fotografiju. Pa, kako se

osećaš sada, kad si opet na Roshaldeu?”„Hvala, tata, vrlo dobro. Ali, ja zaista ne bih da te ometam, došao sam samo

zbog jedne sitnice...”Slikar ga nije slušao. Rasejano je gledao u sinovljevo lice, onim istim, pomalo

napregnutim pogledom kakav je imao uvek kad bi radio.„Kako vi mladi danas zapravo razmišljate o umetnosti? Mislim, da li se ceni

61

Niče ili se ipak još čita Ten — taj Ten je bio pametan, ali dosadan — ili moždaimate nove ideje?”

„Tena još nisam čitao. A o idejama si ti sigurno mnogo više razmišljao nego ja.”„Ranije, jesam. Tada su mi umetnost i kultura, sve apolinijevsko i dionizijevsko,

i sve te stvari bile jako važne. Ali, danas sam sretan kad uspem da naslikam dobrusliku, u tom smislu nema više problema, bar ne onih filozofskih. A kad bih moraoda kažem zbog čega sam u stvari umetnik i zašto sva ta platna islikavam, rekao bih:slikam jer nemam rep da mašem njime.”

Albert je iznenađeno gledao u oca koji već odavno nije vodio s njim ovakavrazgovor.

„Nemaš rep? Kako to misliš?”„Jednostavno: psi i mačke, kao i još neke životinje, imaju rep, ali ne samo zato

da bi iskazali svoje misli, osećanja i patnje, nego im on služi da pokažuraspoloženje i svaku osobinu svog bića, a pored toga, on im savršeno služi i zakomunikaciju s ostalim živim bićima. Mi ga nemamo, a pošto je živahnijima međunama tako nešto ipak potrebno, oni sebi naprave četkice i klavire i violine...”

Prekinuo je kao da ga taj razgovor odjednom ne interesuje više, ili kao da je teksada primetio da govori sam i da Albert ne učestvuje u diskusiji.

„Onda, hvala ti za posetu”, rekao je neodlučno.Opet je stao pred štafelaj, uzeo paletu i pogledom tražio mesto na kojem je

povukao poslednji potez.„Izvini, tata, nešto bih te pitao...”Feragut se okrenuo, s već odsutnim pogledom, koncentrisan samo na ono što je

bilo u vezi s njegovim radom.„Da?”„Želeo bih da kolima povedem sa sobom Pjera, na izlet. Mama mi je to

dozvolila, ali mi je rekla da pitam i tebe.”„Kuda hoćete da putujete?”„Na nekoliko sati udaljenosti, možda u Pegolchajm.”„Je li...? Ko bi upravljao kolima?”„Naravno ja, tata.”„Što se mene tiče, možeš povesti sa sobom Pjera, ali uzmi jednopreg s onim

62

doratom. I nemoj mu dati previše zobi!”„Ah, ja bih se radije vozio dvopregom!”„Žao mi je. Sam možeš da se voziš kako hoćeš, ali kad sa sobom vodiš

mališana, onda samo dorat dolazi u obzir!”Pomalo razočaran, Albert se povukao. U nekim drugim trenucima nastavio bi da

se prepire ili da moli, ali je video da je otac već sav utonuo u svoj rad; u ateljeu iu atmosferi njegovih slika, on mu je, uprkos otporu koji je osećao prema njemu,svaki put imponovao toliko da se u odnosu na njega, iako nije priznavao njegovautoritet, osećao kao bedni i slabi dečak.

Ubrzo se slikar ponovo u potpunosti predao svom radu, zaboravivši da je bioprimoran da ga prekine, i isključivši se iz spoljnog sveta. Strogo koncentrisanimpogledom upoređivao je površinu platna sa zamišljenom živom slikom. Osećao jemuziku svetlosti, osećao kako se njen zvučni talas širi i ponovo vraća i kako sepred preprekama stišava, kako opojan i nepobediv ponovo trijumfuje, kako sepoigrava probirljivim bojama nepogrešivog hira prirode i bolne osetljivosti, kakoje uprkos hiljadama prekida neuništiv i u hiljadu razigranih lavirinata nepogrešivoveran svojim prirodnim zakonitostima. Duboko u sebe uvlačio je taj opori dahumetnosti, strogo sputavanu radost stvaraoca koji je morao da se preda tom radudo granice iznemoglosti, koji je svetu blagodet slobode pronašao u čvrstoj volji daukroti svaku samovolju, koji trenutke ispunjenja može da doživi samo u asketskompovinovanju osećanju istinitosti.

Bilo je čudnovato i žalosno, ali ne čudnovatije i tužnije od svekolike ljudskesudbine: ovaj disciplinovani umetnik kojem se činilo da može da radi samoinspirisan dubokom istinitošću i uz nemilosrdno jasnu koncentraciju, ovaj ističovek u čijoj radionici hirovi i nesigurnost nisu nailazili na plodno tlo, u svomživotu je bio diletant osujećen u traganju za srećom, i on, koji iz svoje ruke nijedavao neuspelu sliku na ploči ili platnu, duboko je patio pod mračnim teretombezbrojnih zlosrećnih dana i godina, kao i neuspelih pokušaja da nađe sreću uljubavi i životu.

On, međutim, nije bio svestan toga. Već odavno nije osećao potrebu da imajasan uvid u svoj život. Patio je i borio se protiv patnje, i gnevan i rezigniran, i nakraju je pustio da se stvari odvijaju stihijski a da za sebe zadrži samo svoj rad.Njegovoj žilavoj prirodi gotovo je uspelo da svoje umetnikovanje učini tolikobogatijim, dubljim i vatrenijim koliko je njegov život izgubio bogatstva, dubine i

63

topline. U svom oklopu, usamljen, sedeo je kao začaran, upetljan u mrežu svogumetničkog htenja i bezobzirne marljivosti, ali je njegovo biće bilo suviše zdravo isamovoljno da bi video i priznao svu bedu svog bitisanja.

Tako je bilo do pre kratkog vremena, dok ga prijateljeva poseta nije uzdrmala.Otada je usamljenik živeo u strahu od opasnosti koju je naslućivao i odpribližavanja sudbonosne odluke; osećao je da mu predstoje borba i preispitivanjeod kojih ga ne bi mogla spasti ni njegova umetnost, ni njegova marljivost. Narušeniljudski instinkti njegovog bića naslutili su oluju i on u sebi nije nalazio ni trunkesnage da je izdrži. Njegova usamljenička duša tek vrlo sporo htela je da se naviknena pomisao da kao sledeće mora da do dna ispije pehar nakupljenih patnji.

Boreći se protiv ovih pretećih slutnji i u strahu od jasnih misli ili čak odluka,celo slikarevo biće, kao da će mu to biti poslednji put, uz ogroman napor se jošjednom skupilo, kao progonjena zver spremna na spasonosan skok; tako je JohanFeragut tih dana unutrašnjeg nemira, očajnički skupivši svu snagu, stvorio jedno odsvojih najvećih i najlepših dela — dete koje se igra između dve skrhane paćeničkefigure roditelja. Na istom nošeni, obavijeni istim vazduhom, obavijeni i istomsvetlošću osvetljeni, figure muškarca i žene odisale su smrću i izuzetno gorkomhladnoćom, dok je dete u sredini između njih, zlatasto i uzneseno, blaženo sijalokao u sopstvenoj svetlosti. Ako su slikara kasnije, protivno njegovoj sopstvenojskromnoj proceni, neki zadivljeni poštovaoci svrstali među velikane, učinili su to,pre svega, zahvaljujući ovoj slici, koja je tako bolno puna njegove duše iako nijetežila da bude išta drugo do jedno savršeno zanatsko delo.

U tim trenucima Feragut nije bio svestan slabosti i straha, patnje i krivice ipromašenog života. Nije bio ni veseo ni tužan; začaran i opijen svojim delom,udisao je hladan vazduh stvaralačke usamljenosti, ne tražeći ništa od ovoga svetakoji je u njemu bio potonuo i zaboravljen. Brzo i sigurno, naprežući otečene oči,kratkim odsečnim potezima nanosio je boju, produbio jednu senku u pozadini i,dodajući svetle boje, oslobodio i omekšao jedan lepršavi list i jednu razigranukovrdžu. Pritom ni najmanje nije razmišljao o tome šta izražava njegova slika. Toje bilo obavljeno, bila je to samo ideja koju je ostvario, jedna zamisao; sada nijebila reč o značenjima, osećanjima i mislima, nego o pukoj stvarnosti. Čak jeponovo ublažio izraz njihovih lica i gotovo ih izbrisao, nije mu bilo stalo doopisivanja i opevavanja, dok mu je jedan nabor na kaputu u visini kolena bio istotoliko važan i prava svetinja kao i pognuta glava i stisnuta usta. Na slici nijetrebalo da se vidi ništa osim tri ljudska bića u savršenoj objektivnosti, svako od

64

njih za drugo vezano prostorom i atmosferom, a svako, opet, obavijenojedinstvenošću koja svaku duboko doživljenu tvorevinu istrže iz sporednog svetaodnosa i posmatrača ispunjava iznenađenjem od kojeg se ježi, zbog sudbonosneneminovnosti svake pojave. Tako nas sa slika pokojnih umetnika posmatrajunepoznata ljudska bića čija imena ne znamo i ne želimo da znamo, preživela itajanstvena, kao simbol svega postojećeg.

Slika je daleko uznapredovala i bila takoreći gotova. Završavanje slatke dečijefigure ostavio je za kraj, nameravajući da to uradi sutra ili prekosutra.

Podne je već bilo prošlo kad je slikar osetio da je gladan i kad je pogledao nasat. Brzo se oprao, presvukao i otišao preko u gospodarsku kuću, gde je svoju ženunašao sasvim samu kako iščekujući sedi za stolom.

„Gde su dečaci?”, upitao je začuđeno.„Odvezli su se. Zar Albert nije bio kod tebe?”Tek tada se Feragut setio Albertove posete. Rasejan i pomalo zbunjen, počeo je

da jede. Gospođa Adela posmatrala ga je kako nepažljivo i umorno secka hranu.Zapravo nije više ni očekivala da će on doći da ruča i iznenadila se što je videvšinjegovo prenapregnuto lice osetila izvesno sažaljenje. Ćutke mu je usula vino učašu, a on, u trenutku kad je s njene strane osetio neku neodređenu naklonost,poželeo je da joj kaže nešto prijatno.

„Da li Albert zapravo želi da postane muzičar?” upitao je. „Mislim da je jakotalentovan ”

„Da, nadaren je. Ali, ne znam da li bi bio pogodan za umetnika. Ne čini se kaoda on to želi. Dosad nije pokazao posebno interesovanje ni za jedno zanimanje;njegov ideal bi bio da postane neka vrsta džentlmena koji se istovremeno bavisportom i studijama, društvenim životom i umetnošću. Od toga ne bi mogao da živi,vremenom ću to morati da mu razjasnim. Zasada je vredan i ima lepe manire, zbogtoga mu ne bih nepotrebno dosađivala i uznemiravala ga. Posle mature će ionakoprvo morati da ide u vojsku. Kasnije ćemo videti šta će dalje

Slikar je ćutao. Oljuštio je jednu bananu i sa zadovoljstvom udisao brašnjavimiris zrelog hranljivog voća.

„Ako ti ne smetam, ovde bih popio i kafu”, rekao je najzad. Izgovorio je toblagim prijateljskim glasom i pomalo umorno, kao da mu prija da se ovde maloodmori i uživa.

65

„Odmah ću poručiti da ti je donesu... Jesi li mnogo radio?” Pitanje joj jeslučajno izletelo, gotovo da ga nije ni bila svesna. U stvari, njime ništa nije htelada kaže. Htela je samo — budući da su to bili retki prijatni trenuci — da pokažemalo pažnje, ali joj to nije bilo lako jer nije imala naviku da se ponaša tako.

„Da, nekoliko sati sam slikao”, odgovorio je Feragut suvo. Zasmetalo mu je štoga je pitala o poslu. Između njih je vladalo pravilo da nikada ne razgovaraju oposlu; mnoge od njegovih novijih slika ona nikada nije ni videla.

Osećala je da svetli trenuci ističu, ali nije činila ništa da bi to sprečila. A on,koji je jednu ruku već bio ispružio da uzme tabakeru i zamolio za dozvolu dapripali cigaretu, povukao je ruku izgubivši volju za pušenjem.

Ipak je bez žurbe popio kafu, postavio još jedno pitanje u vezi s Pjerom,ljubazno se zahvalio i još nekoliko minuta ostao u sobi posmatrajući jednu malusliku koju je pre mnogo godina poklonio svojoj ženi.

„U dobrom je stanju”, rekao je kao za sebe, „i još je sasvim lepa. Suvišno jesamo ovo cveće žute boje, privlači mnogo svetlosti.”

Gospođa Feragut ništa nije rekla na to; na slici joj se najviše sviđalo upravo tožuto cveće divnog mirisa koje je bilo tako suptilno naslikano.

Okrenuo se i nasmešio.„Doviđenja! I, nemoj se mnogo dosađivati dok se dečaci ne vrate.”Izašao je i sišao niz stepenice. Napolju je pas skočio na njega prednjim šapama;

Feragut je obuhvatio njegove šape svojom levom rukom, dok ga je desnompomilovao pogledavši ga u živahne oči. Kroz prozor je zamolio da mu se dakomad šećera, dao ga psu, kratko pogledao na osunčani travnjak i polako se vratiopreko, u svoj atelje. Danas je ovde napolju bilo lepo, a i vazduh je bio divan;međutim, on nije imao vremena da se zadržava napolju, morao je da radi.

Njegova slika stajala je nablagoj difuznoj svetlosti visoke radionice. Na zelenojpovršini s malo sitnog poljskog cveća sedele su tri figure: muškarac, pognut iutonuo u beznadežno razmišljanje, žena u odanom iščekivanju, razočarana i tužna,dete, vedro i bezazleno igrajući se u cveću, a iznad svih njih lelujala je intenzivnasvetlost koja se pobedonosno razlivala po prostoriji i istom bezbrižnom toplinomkao u svetloj dečakovoj kosi i na malom zlatnom nakitu na vratu snuždene žene,zasjala u svakoj cvetnoj čašici.

66

DEVETO POGLAVLJE

Slikar je radio do predvečerja. Sada je sedeo skrštenih ruku, klonuo unaslonjaču, otupeo od umora, potpuno prazan i isceđen, upalih obraza i blagozapaljenih očnih kapaka, star i gotovo beživotan kao neki seljak ili drvoseča posleizuzetno teškog fizičkog rada.

Najradije bi ostao da sedi tako, da se u potpunosti preda umoru i želji zaspavanjem. Međutim, njegova kontrolisana samodisciplina i navike zahtevali sunešto drugo i on se, posle petnaestak minuta, jednim trzajem sabrao i ustao nepogledavši više veliku sliku; otišao je do mesta za kupanje na jezeru, razodenuo sei polako zaplivao.

Bilo je to jedno mlečno, bledo veče; s obližnjeg seoskog puta, kroz park suprigušeno dopirali škriputavi zvuk kloparanja točkova kola natovarenih senom ivika i smeh od rada umornih sluga i sluškinja. Feragut je drhteći izašao iz jezera,pažljivo se istrljao i obrisao peškirom, otišao u svoj mali stan i pripalio cigaru.

Te večeri hteo je da piše pisma; neodlučno je izvukao jednu fioku, ali ju jeodmah ljutito zatvorio, a potom zvonom pozvao Roberta.

Sluga je dotrčao.„Recite mi kada su se mladići vratili kolima?”„Nisu se još vratili, gospodine Feragut.”„Šta?! Zar se još uvek nisu vratili?!”„Nisu, gospodine Feragut. Samo da gospodin Albert nije previše gonio konja...

on voli da se vozi malo brže.”Slikar nije odgovorio. Želeo je da s Pjerom, za koga je verovao da se već

odavno vratio kući, provede bar još pola sata. Sada je bio ljut, a i pomalo uplašenvešću da dečaci još nisu stigli.

Otrčao je preko u gospodarsku kuću i pokucao na vrata sobe svoje žene. Ona gaje pozdravila i bila iznenađena njegovim dolaskom, jer se već odavno nijedogodilo da je potraži u njenoj sobi, i to u ovo doba.

„Izvini”, rekao je potiskujući uzuđenje, „ali, gde je Pjer?”

67

Gospođa Adela začuđeno pogleda u svog muža.„Znaš da su se dečaci odvezli kolima.”Osetivši da je Feragut razdražen, dodala je: „Nisi se valjda uplašio?”On ljutito slegnu ramenima.„Ne, nisam. Ali smatram da je to s Albertove strane bezobzirno.Rekao je da će odsustvovati samo nekoliko sati. Mogao je bar da telefonira.”„Još je rano. Sigurno će stići do večere.”„Mališan je odsutan uvek kad bih ja želeo da malo budem s njim!”„Nema nikakvog smisla da se nerviraš i ljutiš. Reč je o pukoj slučajnosti. Pjer

dosta često boravi preko kod tebe.”Feragut se ugrize za usnu i izađe bez reči.Ona je u pravu, nema smisla uzrujavati se, nema smisla biti impulsivan, nema

smisla u trenutku zahtevati nešto! Bolje je strpljivo i opušteno sedeti kao što to onačini!”

Pun gneva, izašao je u dvorište, a odatle na drum. Ne, on neće tako da se ponašai da tako živi, on hoće da ispoljava svoju radost i svoj bes! Kako ga je ova ženasamo sputavala, prigušivala ga i ućutkivala, kako je već naučio da se savlada, kakoje ostario, on, koji je ranije bio navikao da za veselih dana galami do duboko unoć i da u besu razbija stolice! Sav gnev i sva gorčina opet su se uskovitlali unjemu, a u isto vreme i čežnjiva želja za svojim dečakom, čiji su pogled i glasjedino mogli da ga razvesele.

Velikim koracima išao je seoskim putem. Kloparanje točkova se sađa čulojasnije i on je, napet, požurio u susret njima. Ali, ništa. Bila su to samo jednaseljačka kola puna povrća. Feragut je doviknuo kočijašu:

„Da niste možda prestigli jedan jednopreg s dva mladića na kočijaškomsedištu?”

Seljak je odmahnuo glavom i bez zaustavljanja nastavio put. Njegov veliki konjravnodušno je otkasao u blagi suton.

Hodajući dalje, slikar je osetio kako se njegov gnev stišava i najzad nestaje.Koračao je mirnije, počeo je da ga savlađuje prijatni umor i, dok je opuštenohodao, njegove oči su se sa zahvalnošću odmarale na tihom raskošnom predeluobavijenom finom izmaglicom dana u smiraju.

68

Kad su mu nakon pola sata hodanja u susret naišla kola, on nije više mislio nasinove. Tek kad su mu se kola približila, obratio je pažnju na njih. Zastao je poredjednog velikog stabla kruške i kad je mogao da razazna Albertovo lice, još više jeustuknuo, da ga ovaj ne bi video i pozvao.

Albert je sam sedeo na kočijaševom sedištu. Pjer je u poluležećem položajusedeo u jednom kutu kola, pognute nepokrivene glave i izgledalo je kao da jezaspao. Kola su se otkotrljala dalje, a slikar je gledao za njima; stajao je naprašnjavoj ivici puta sve dok kola nisu nestala iz njegovog vidokruga. Posle togase okrenuo i pošao natrag. Želeo je da još vidi Pjera, ali je bilo vreme preddetetov odlazak na spavanje, a, osim toga, Feragut nije bio raspoložen da se danasjoš jednom pojavi pred svojom ženom.

Prošao je pored parka, dvorišta i kapije, nastavljajući da ide prema gradu, gdeje u jednom narodnom vinskom podrumu večerao i prelistao novine.

U međuvremenu su njegovi sinovi već odavno bili kod kuće. Albert je sedeopored majke i pričao joj. Pjer je bio jako umoran, čak toliko da nije mogao ni dajede i sada je spavao u svojoj lepoj maloj sobi. Kad je njegov otac kasno u noć,vraćajući se iz grada, prolazio pored kuće, nigde nije gorelo nijedno svetlo. Utamnoj tišini, park, kuća i jezero bili su obavijeni mlakom noći bez zvezda, a iznepokretnog vazduha tiho je rominjala kiša.

Feragut je u svom stanu upalio svetlo i seo za pisaći sto. Nije mu se višespavalo. Uzeo je list hartije da Otu Burkhartu napiše pismo. Kroz otvoreni prozoruletali su noćni leptiri i moljci. Pisao je:

„Dragi moj!Verovatno sada još ne očekuješ moje pismo. A kad ga već pišem, sigurno

očekuješ više od onoga što mogu da ti dam. Očekuješ da mi je sve postalo jasno ida ja presek svoje oštećene životne mašinerije vidim čisto, onako kako ti veruješda ga vidiš. Od toga nema ništa, nažalost. Nešto mi je doduše već sinulo otkakosmo razgovarali o tome i u nekim trenucima mi iskrsavaju pred oči neka stvarnomučna otkrića, ali mi još nije sasvim svanulo.

Ne mogu reći šta ću kasnije učiniti i kako će stvari da teku. Ali, putovaćemo!Idem s tobom u Indiju i, molim te, obezbedi mi jedno mesto na brodu čim budešznao tačan termin putovanja. Pre kraja leta neću moći da putujem, ali u jesen, štopre, tim bolje.

Želeo bih da ti poklonim sliku s ribama, koju si video, ali bi mi bilo draže da

69

ona ostane u Evropi. Na koju adresu da ti je pošaljem?Ovde je sve po starom. Albert izigrava svetskog čoveka i jedan prema drugom

odnosimo se s velikim poštovanjem, kao dva izaslanika zaraćenih neprijateljskihsila.

Očekujem da još jednom dođeš na Roshalde pre nego što otputujemo. Moram dati pokažem jednu sliku koju završavam ovih dana. Dobra je i bila bi lepa završnatačka ako bi me tamo pojeli vaši krokodili, što, uprkos svemu, baš i ne bih želeo.

Moram u krevet, iako mi se ne spava. Danas sam punih devet sati proveo ispredštafelaja.

Tvoj Johan”Adresirao je koverat i ostavio ga u predsoblju da bi ga Robert sutra ujutro

odneo na poštu.Tek kad je, pre nego što je legao, provirio kroz prozor, slikar je primetio da kiša

rominja, na šta nije obratio pažnju dok je sedeo za pisaćim stolom. U mekimpramenovima se spuštala iz tmine i on je, još dugo pošto je već bio u krevetu,slušao kako ona pada i u tankim zvonkim mlazevima pada na ožednelu zemlju.

70

DESETO POGLAVLJE

„Pjer je tako dosadan”, žalio se Albert majci kad su zajedno pošli u vrt osveženkišom da beru ruže. „Sve vreme ne obraća mnogo pažnju na mene, ali juče stvarnonisam znao šta ću s njim! Kad sam mu nedavno rekao da bismo jednom zajednomogli da se provozamo kolima, bio je oduševljen, a juče nije želeo da pođe samnom, gotovo sam morao da ga molim. Vožnja mi nije predstavljala nekozadovoljstvo s obzirom na to da nisam smeo upregnuti oba konja, a u stvari samišao samo zbog njega.”

„Zar se usput nije ponašao pristojno?”, upitala je gospođa Feragut.„Pa jeste, bio je dobar, samo što je bio dosadan! Ponekad taj dečak ima u sebi

nešto blazirano. Na sve što bih mu predložio, pokazao ili ponudio, jedva bi meudostojio jednog ‘da-da’ ili osmeha, nije hteo da sedi na prednjem sedištu, nijehteo da ga učim kako se upravlja kolima, čak nije hteo ni da jede kajsije. Ponašaose kao razmaženi princ. Sve me je ljutilo i to ti kažem jer ne želim više da gavodim sa sobom.”

Majka je zastala i pogledala ga ispitivački; nije mogla a da se ne nasmeši zbognjegovog gneva; zadovoljno je pogledala u njegove oči kojima je sevao.

„Veliki momče”, rekla je odobrovoljeno, „moraš imati strpljenja s njim. Moždase nije osećao dobro, ni jutros gotovo ništa nije pojeo. To se povremeno događasvakom detetu, a i tebi se ponekad događalo. Većinom je za to kriva blaga upalaželuca ili loše prospavana noć s košmarnim snovima, a uz to je Pjer nežnogzdravlja i vrlo je osetljiv. A zatim, shvati, on je možda malo i ljubomoran. Morašimati na umu da sam ja sve vreme s njim i on me ima samo za sebe, a sada si tiovde i on me mora deliti s tobom.”

„Ali ja sam na raspustu! On stvarno mora to da shvati, nije glup!”„Pa on je još malo dete, Alberte, i ti treba da si onaj pametniji.”Još je kapalo s listova koji su se presijavali metalnim sjajem. Njih dvoje su

tražili žute ruže koje je Albert posebno voleo. Razgrtao bi krošnje niskog drveća, amajka bi baštenskim makazama odsecala cvetove koji su malo visili, povijeni i jošmokri od kiše.

71

„Da li sam bio sličan Pjeru kad sam bio u njegovom uzrastu?”, upitao je Albertzamišljeno.

Gospođa Adela se zamislila. Spustila je ruku u kojoj je držala makaze,pogledala sinu u oči i zažmurila, ne bi li prizvala njegov lik iz doba njegovogranog dečaštva.

„Po spoljašnjosti si bio dosta sličan njemu, osim očiju, i nisi bio tako vitak,počeo si da rasteš nešto kasnije nego on.”

„A inače? Mislim, po karakteru?”„Pa, i ti si imao bubice, mladiću moj. Ali, mislim da si bio postojaniji, svoje

igre i poslove nisi menjao tako često kao Pjer. A on je i neobuzdaniji nego što si tibio, manje je uravnotežen.”

Albert je od majke uzeo makaze i sagnuo se iznad jednog grma ruže.„Pjer ima više tatinih osobina”, rekao je tiho. „Čuj, majko, to je čudnovato kako

se u deci ponavljaju i mešaju osobine njihovih roditelja i predaka. Moji prijateljikažu da svaki čovek još kao malo dete ima u sebi sve što određuje ceo njegovživot i da se protiv toga jednostavno ne može ništa. Ako je, na primer, neko sklonda bude lopov ili ubica, ne pomaže ništa, on će bez obzira na sve postatikriminalac. To je baš strašno. Da li misliš da je to tačno? Naučno je dokazano.”

„Svejedno mi je”, smeškala se gospođa Adela. „Kada neko postane zločinac iubije nekog, nauka možda može da dokaže da je on to već nosio u sebi. Međutim,uopšte ne sumnjam u to da postoji mnogo čestitih ljudi koji su od roditelja ipredaka nasledili dosta zla u sebi, ali da nauka to ne može dovoljno dobro daistraži. Po mom mišljenju, pravilno vaspitanje i dobra volja više odlučuju negosve nasleđe. Znamo šta je pravedno i pristojno i to možemo da naučimo, togamoramo da se pridržavamo, ali niko ne može da zna šta od tajni predaka nosi usebi, a i bolje je da se s tim ne kalkuliše mnogo.”

Albert je znao da se njegova majka nikada ne upušta u diskusije o dijalektici injegovo biće je zapravo instinktivno prihvatalo njen jednostavni načinrazmišljanja. Ipak, bilo je neminovno da se u njemu stvori osećaj da ova opasnatema ni u kom slučaju nije okončana i želeo je da kaže nešto osnovno o doktriniuzročnosti koja mu je iz tumačenja nekoliko prijatelja uvek bila tako razumljiva.Međutim, uzalud je nastojao da se seti logičnih, jasnih i uverljivih rečenica, a iosećao je — za razliku od prijatelja kojima se ipak divio — da ima mnogo višedara za moralno ili estetsko razmatranje stvari nego za ono naučno i bez

72

predrasuda, koje je zastupao među svojim kolegama. Odlučio je da odustane od tihtema i nastavio da se bavi ružama.

Za to vreme je Pjer, koji se ujutro zaista nije osećao dobro i probudio se kasnijenego obično, bez elana i apatičan, ostao pored svojih igračaka u dečijoj sobi svedotle dok mu to nije dosadilo. Bio je loše raspoložen i činilo mu se da bi danastrebalo da se dogodi nešto posebno i da se nekako snađe kako bi mu i ovaj otužandan bio podnošljiv i malo lepši.

Nemirno, u rascepu između očekivanja i nepoverenja, izašao je iz kuće i uputiose u vrt s lipama, u potrazi za nečim novim, za nečim što bi mogao pronaći, ili zaavanturom. Želudac mu je bio prazan, to je znao iz ranijih iskustava, a glava mu jebila umorna i teška kao nikada dosad; najradije bi se bacio majci u krilo i glasnozaplakao, ali to nije bilo izvodljivo sve dok je njegov gordi veliki brat tu, brat kojinikada nije propuštao da mu pokaže da je on još uvek mali dečak.

Kamo sreće da mami padne na pamet da sama učini nešto, možda da ga pozove ipredloži mu neku novu igru i bude mila prema njemu. Naravno, ona je sada opetotišla s Albertom. Pjer je osećao da mu je današnji dan nesrećan i da nema čemuda se nada.

Neraspoložen, neodlučno je lunjao po pošljunčanoj stazi, s jednom uvelomstabljikom cveta lipe među zubima i rukama u džepovima. Tako rano je u vrtu bilosveže i vlažno, a stabljika je imala gorak ukus. Ispljunuo ju je, zastao, ojađen. Nijemu padalo na pamet ništa što bi ga zabavilo, danas nije želeo da bude ni princ nirazbojnik, ni skeledžija ni zidar.

Nabrana čela gledao je dole po tlu; vrhovima cipela raskopao je šljunak iodšutnuo jednog sivog puža slinavca daleko u vlažnu travu. Niko živ nije hteo dapriča s njim, ni ptica ni leptir, niko da mu se nasmeši, sve je izgledalo tako obično,beznadežno i olinjalo. S najbližeg grma otkinuo je jedan mali svetlocrveni grozdribizle čiji je ukus bio hladan i kiselkast. Pomislio je da bi trebalo da legne i daspava dotle dok sve opet ne bude izgledalo lepo i veselo. Nije imalo smislatumarati okolo i mučiti se i čekati nešto što se neće dogoditi. Kako bi bilo lepo da,na primer, izbije rat i da se na drumu pojavi mnogo vojnika, jašući konje, ili kad bise tu negde zapalila neka kuća, ili da dođe do velike poplave. Ah, svega toga imasamo u slikovnicama, ali u stvarnosti to nikada ne možemo videti, a možda sve to ine postoji.

Uzdišući, dečak se vukao dalje, bez izraza radosti na ljupkom nežnom licu i pun

73

jada. Kad je s one strane visokog špalira čuo glasove svoje majke i Alberta, takojako su ga spopali ljubomora i zavist da su mu krenule suze. Okrenuo se i pošaosasvim polako da ga ne bi čuli i pozvali. Sada ni sa kim nije želeo da razgovara,nije želeo da ga iko primora da govori, da na nešto obrati pažnju ili da bude učtiv.Nije se osećao dobro, bilo mu je zapravo jako loše i nikoga nije bila briga zanjega, te je hteo da bar iskusi usamljenost i tugu i da se oseća istinski bedno.

Pomislio je i na dragog Boga, koga je zasad mnogo poštovao; na trenutak mu jeta pomisao donela jedva osetni tračak utehe i topline, ali je on brzo nestao. Po svojprilici, sada mu ni Bog nije mogao pomoći, a upravo u tim trenucima bio mu jejako potreban neko na koga bi se mogao osloniti i od koga bi se mogao nadatinečemu lepom i utešnom.

Onda se setio oca, pun nade da bi on možda mogao da ga razume, jer jeuglavnom i sam izgledao tih, napet i tužan. Otac je sigurno, kao i uvek, tamo prekou svom velikom tihom ateljeu, radeći na svojoj slici. Tamo baš i nije bilopreporučljivo ometati ga. Ali, zar mu nije nedavno rekao da može doći kod njegakad god to poželi? Možda je on to već zaboravio, svi odrasli ljudi brzo zaboravesvoja obećanja. Ipak, mogao je pokušati. Bože dragi, kad bi se setio neke drugeutehe i da mu ona nije trenutno tako preko potrebna!

Senovitom stazom prema ateljeu najpre je pošao lagano, a potom, sve više senadajući, malo brže i opuštenije. Uhvatio se za kvaku i zastao da oslušne. Da, tataje unutra, čuo ga je kako dahće i nakašljava se i čuo je zvuk drvenog držaljačetkice koju on obično drži u levoj ruci.

Oprezno je pritisnuo kvaku, bešumno otvorio vrata i provirio unutra. Prodoranmiris terpentina i laka bio mu je odvratan, ali je očeva široka jaka figura u njemu idalje budila nadu. Pjer je ušao i zatvorio vrata za sobom.

Slikar se trgao kad je čuo da je neko ušao; okrenuvši glavu, oštrim pogledom,kao da je uvređen, upitno je pogledao u vrata, s neprijatnom grimasom naotvorenim ustima.

Pjer se nije micao. Gledao je ocu u oči i čekao. Čim je ovome pogled postaoblaži, ni lice mu nije više izgledalo tako strogo.

„Gle! Pjer?! Nismo se videli ceo jedan dan. Da li te je mama poslala ovamo?”Mališan je odmahnuo glavom i pustio da ga otac poljubi.„Hoćeš li da ostaneš malo kod mene i da gledaš kako slikam?”, upitao je

Feragut blagim glasom. U isto vreme se okrenuo prema svojoj slici i tankom

74

četkicom precizno naciljao jednu tačku. Pjer je to gledao. Video je kako njegovotac posmatra svoje platno, video je njegov napeti pogled koji kao da izražavagnev, i njegovu jaku nervoznu ruku kako tankom četkicom bira određenu tačku, ivideo je kako su se zategle bore na njegovom čelu i donju usnu koju je zahvatiozubima. Pored svega toga, Pjer je udisao vazduh ateljea koji mu se nikada nijesviđao i koji mu je danas bio posebno odvratan.

Njegov pogled se smrknuo i kao paralisan zastao je pored vrata. Bilo mu je sveto poznato, taj miris i te oči, i grimasa na očevom licu koja je pokazivala njegovukoncentrisanost, znao je da bi bila ludost očekivati da će danas biti drugačije negoobično. Otac je radio, čeprkao po svojim bojama prodornog mirisa i nije mislio nina šta na ovom svetu osim na svoje glupe slike. Bilo je besmisleno doći ovamo.

Od razočaranja, dečakovo lice se opustilo. Znao je da će biti ovako! Za njegadanas nije postojalo utočište, nije ga bilo kod njegove majke, a još manje kod oca.

Nekoliko minuta stajao je ne misleći ni na šta, tužan, gledajući u veliku sliku nakojoj su se presijavale vlažne boje, a zapravo ništa nije video. Tata za to imavremena, a za njega nema. Ponovo se uhvatio za kvaku, polako je pritisnuo i hteoneprimetno da izađe.

Feragut je ipak čuo taj tihi zvuk. Okrenuo se, nešto promrmljao i prišao dečaku.„Šta je bilo, Pjerot? Nemoj da mi pobegneš! Zar nećeš malo da ostaneš kod

tate?”Pjer je povukao svoju ruku i lako klimuo glavom.„Da li si hteo da mi kažeš nešto?”, upitao je slikar blagim glasom. „Dođi da

sednemo i da mi pričaš. Kako je bilo juče na izletu?”„O, bilo je lepo”, odgovorio je dečak učtivo.Feragut ga je pomilovao po kosi.„Zar ti izlet nije prijao? Izgledaš mi pomalo uspavano, dečače moj! Nisu ti

valjda dali vino juče? Nisu? I, šta ćemo da radimo sada? Hoćemo li da crtamo?”„Ne bih, tata. Danas je tako dosadno.”„Je li? Verovatno si loše spavao. Hoćeš li da malo vežbamo gimnastiku?”Pjer odmahnu glavom.„Ne bih. Samo bih voleo da budem kod tebe, znaš. Ali ovde tako smrdi.”Feragut ga pomilova i nasmeja se.

75

„Da, to je prava nesreća što ne podnosiš miris boja, a dete si slikara. Znači, tinikada nećeš postati slikar?”

„Ne, neću.”„A šta ćeš biti kad odrasteš?”„Ništa. Najradije bih bio ptica ili nešto slično.”„To ne bi bilo loše. Ali, dušo, sada mi reci šta želiš od mene. Vidi, ja moram da

nastavim rad na ovoj velikoj slici. Ako želiš, možeš da ostaneš ovde i da se igraš.Ili hoćeš da ti dam neku slikovnicu da je gledaš?”

Ne, nije to bilo ono što je želeo. Da bi mogao opet da ode, rekao je da želi danahrani golubove; jasno je primetio da je ocu laknulo i da je srećan što će on sadaotići. Otac ga je poljubio i Pjer je izašao iz ateljea. Slikar je zatvorio vrata zanjim. Pjer je opet bio sam, s još većim osećanjem praznine nego malopre. Išao jenasumice dijagonalno preko travnjaka, kuda zapravo nije trebalo da ide, rasejano;ozlojeđeno je istrgao nekoliko cvetova i ravnodušno posmatrao kako njegovesvetle žute cipele u mokroj travi dobijaju mrlje i postaju tamne. Na kraju ga jerazočaranje slomilo i on se jecajući bacio nasred travnjaka; zario je lice u travu,osećajući kako se rukavi njegove svetloplave košulje kvase i lepe za telo.

Postao je svestan situacije tek kad je počeo da zebe; ustao je i, postiđen, ušunjaose u kuću.

Uskoro će ga pozvati i tada će svi videti da je plakao, primetiće da mu jekošulja mokra i prljava a cipele navlažene, i grdiće ga zbog toga. Neprijateljskiraspoložen, prošao je pored kuhinjskih vrata, ne želeći da u tom trenutku ikogasretne. Najradije bi bio negde daleko da niko ne zna gde je i gde ga niko ne bitražio.

Tada je ugledao ključ u bravi jedne od retko korišćenih gostinskih soba. Ušao je,zatvorio prozor koji je bio otvoren i, uspaničen i umoran, bacio se na jedan velikinepresvučeni krevet, ne izuvši čak ni cipele. Ostao je da leži u svom jadu, maloplačući, malo dremajući. Kad je malo kasnije čuo da ga sa stepeništa i iz dvorištamajka doziva, nije se odazivao, nego je još dublje zabio glavu pod pokrivač. Glasnjegove majke naizmenično se čuo, čas glasnije, čas slabije, da bi najzad utihnuo ada on nije mogao prelomiti u sebi da li da se javi. Vlažnih obraza, najzad jezaspao.

U podne, kad je Feragut seo za sto, žena ga je odmah upitala: „Zar nisi doveoPjera sa sobom?”

76

Po njenom glasu slikar je osetio da je zabrinuta.„Pjera? Ne znam gde je. Zar nije bio kod vas?”Gospođa Adela se uplašila i odgovorila je glasnije:„Nije! Od doručka ga nisam više videla! Kad sam htela da ga potražim,

sluškinje su mi rekle da su ga videle kako ide prema ateljeu. Zar nije bio tamo?”„Jeste, bio je, ali samo nakratko, brzo je otišao.” Ljutitim glasom je dodao: „Zar

niko iz kuće neće da potraži dečaka?!”„Mislili smo da je kod tebe”, rekla je gospođa Adela uvređeno. „Idem da ga

potražim.”„Pošalji nekoga po njega, sada treba da ručamo.”„Onda možete početi, a ja sama idem da ga tražim.”Žurno je izašla iz sobe. Albert je ustao od stola u nameri da joj se pridruži.„Ostani ovde, Alberte”, rekao je Feragut. „Već smo seli za sto da ručamo!”Mladić ga je pogledao ljutito.„Ručaću s mamom”, rekao je prkosno.Otac mu se ironično nasmejao u uzbuđeno lice.„Što se mene tiče, idi. Ti si gospodar ove kuće, zar ne? Uostalom, ako si

raspoložen za to, slobodno me gađaj noževima, nemoj, molim te, da te od togaodvrate predrasude!”

Mladić je pobledeo; odgurnuo je stolicu. Bilo je to prvi put da ga je otacpodsetio na onaj besni ispad u njegovom adolescentskom dobu.

„Ne smeš ovako da govoriš sa mnom!”, uzviknuo je gnevno. „Ne podnosim to!”Ne reagujući na te reči, Feragut je uzeo komad hleba i pojeo nekoliko zalogaja.

Nasuo je vode u čašu i polako je popio, odlučivši da ostane staložen. Ponašao setako kao da je sam, a Albert je neodlučno pošao prema prozoru.

„Neću to da podnosim!”, najzad je ponovio, nesposoban da savlada bes.Feragut je sipao soli na hleb. Zamišljao je sebe kako se ukrcava na brod i kako

putuje beskrajnim dalekim morima, što dalje od ove nerazrešive zapletenosti.„Dobro je”, rekao je gotovo prijateljski. „Vidim da ti ne godi kad razgovaram s

tobom. Pustimo sad to!”U tom trenutku su se spolja čuli iznenađeni uzvik i bujica reči izgovorenih u

77

uzbuđenju. Gospođa Adela otkrila je dečaka u njegovom skrovištu. Slikar jeoslušnuo, a zatim brzo izašao. Izgledalo je kao da danas sve ide naopako.

Našao je Pjera kako s prljavim cipelama na nogama leži u ispreturanomgostinskom krevetu, pospanog i uplakanog lica i raščupane kose, a ispred krevetaje stajala njegova žena, preneražena i bespomoćna.

„Ali, dete” rekla je najzad napola zabrinuta, a napola ljuta, „šta radiš ovde?Zašto mi ne odgovaraš? Zašto ležiš ovde?”

Feragut je uspravio mališana i, uplašen, pogledao u njegove bezizražajne oči.„Da li si bolestan, Pjer?”, upitao ga je nežno.Dečak je zbunjeno odmahnuo glavom.„Spavao si ovde? Jesi li dugo ovde?”Tankim i klonulim glasom dečak je odgovorio: „Nisam ja kriv za to... Nisam

uradio ništa... Samo me je bolela glava.”Feragut ga je na rukama preneo u trpezariju.„Daj mu tanjir supe”, rekao je svojoj ženi, a onda se obratio Pjeru: „Moraš da

pojedeš nešto toplo, dete, prijaće ti, videćeš. Verovatno si bolestan, jadno malomoje.”

Stavio ga je u jednu stolicu, gurnuo mu jastuče pod leđa i sam mu kašikomdavao supu.

Albert je sedeo ćutke, zatvoren.„Stvarno izgleda da je bolestan”, rekla je gospođa Feragut već gotovo smirena,

s osećanjem majke koja je radije spremna da leči i neguje sina nego da istražujeuzroke njegovog neobičnog ponašanja i da pribegava odgovarajućim vaspitnimmerama.

„Posle ćemo te odneti u krevet, sada samo jedi, srce moje”, tešila ga je onablagim glasom.

Pjer je sedeo, bled u licu, polubudnog pogleda, bez opiranja gutajući supukojom ga je otac hranio. Za to vreme majka mu je izmerila puls i bila zadovoljnašto nije imao groznicu.

„Da li da dovedem lekara?”, upitao je Albert nesigurnim glasom, s namerom dai on uradi nešto.

„Ne, ne treba”, odgovorila je gospođa Adela. „Pjer ide u krevet, fino i toplo

78

umotan, potom će lepo da spava i sutra će opet biti zdrav. Je li tako, zlato?”Mališan je nije slušao, samo je odmahivao glavom u znak odbijanja kad je otac

hteo još da ga hrani.„Ne, ne treba ga primoravati da jede”, rekla je majka. Hajde sa mnom, Pjer,

idemo u krevet, tamo će opet sve biti u redu.”Uzela ga je za ruku i on se teško podigao. Pospano je pošao za majkom koja ga

je vukla za sobom. Međutim, zastao je u vratima, napravio grimasu, presamitio se iu napadu mučnine ispovraćao sve što je upravo bio pojeo.

Feragut ga je odneo u spavaću sobu i tamo ga prepustio majci. Čula su se zvoncai koraci posluge koja se žurno kretala stepenicama, i gore i dole.

Slikar je pojeo nekoliko zalogaja, a za to vreme dvaput skoknuo u sobu svogmalog sina koji je sada, presvučen i okupan, ležao u malom mesinganom krevetu.Onda se gospođa Adela vratila i rekla da je dete mirno i da ga ništa ne boli te daizgleda kao da će brzo zaspati.

Otac se obratio Albertu: „Šta si juče dao Pjeru da jede?”Albert se zamislio, ali se okrenuo prema majci kad je odgovorio:„Ništa naročito. U Brikenšvandu sam mu naručio hleb i mleko, a za ručak smo, u

Pegolchajmu, dobili kotlet s makaronama.”Otac je inkvizitorski nastavio: „A kasnije?”„Ništa više nije hteo da jede. Popodne sam kod jednog baštovana kupio kajsije.

Pojeo je samo jednu ili dve.”„Jesu bile zrele?”„Da, naravno. Izgleda da misliš da sam mu namerno pokvario stomak?”Majka je primetila da je mladić razdražen, pa ga je upitala: „Šta vam je?”„Ništa”, odgovorio je Albert.Feragut je nastavio: „Ja ne mislim ništa, samo sam pitao. Zar se juče uopšte

ništa nije desilo? Nijednom nije povraćao? Ili možda pao? Zar se nijednom nijepožalio da ga nešto boli?”

Albert mu je odgovarao s kratko „da” ili „ne” i žarko je želeo da se ovaj ručakzavrši što pre.

Kad je otac, na vrhovima prstiju, još jednom ušao u Pjerovu sobu, mališan jeveć bio zaspao. Izraz bledog dečijeg lica bio je duboko ozbiljan i po njemu se

79

videlo koliko mališan želi da se preda utešnom snu.

80

JEDANAESTO POGLAVLJE

Tog nemirnog dana Johan Feragut završio je svoju veliku sliku. Zbog Pjerovebolesti bio je uplašen i uznemirena srca; bilo mu je teže nego ikada ranije daobuzda misli koje su mu navirale i da nađe onaj savršeni unutrašnji mir koji je biotajna njegove energije i koji je tako skupo morao da plati. Međutim, volja mu jebila jaka, pa mu je uspelo da u poslednjim popodnevnim satima, pri lepoj mekojsvetlosti, uradi preostale male korekcije i poveže detalje.

Kad je odložio paletu i seo pred štafelaj osećao se čudno prazan. Bio je svestanda je ta slika nešto posebno i da je, naslikavši je, mnogo dao. Ipak, u sebi jeosećao prazninu, osećao je da je sagoreo. Osim toga, nije bilo nikoga kome bimogao da pokaže sliku.

Njegov prijatelj je bio daleko, a Pjer je bio bolestan. Osim njih dvojice nijeimao nikoga više. Dejstvo i odjek svoga rada mogao je da oseti samo izbesmislene daljine, iz novina i pisama. Ah, to nije bilo ništa, bilo je manje negoišta, sada bi ga mogli obradovati, nagraditi i ojačati samo jedan pogled prijateljaili poljubac ljubavnice.

Oko četvrt sata mirno je stajao pred svojom slikom koja je u sebe upila svusnagu i prijatne sate nekoliko nedelja i koja mu je presijavajući se gledala u oči,dok je on sam iscrpljen i otuđen stajao pred svojim delom.

„Nije važno... prodaću je i od tog novca platiti put u Indiju”, rekao je unemoćnoj samoironiji. Zatvorio je vrata radionice i otišao u gospodarsku kuću, davidi kako je Pjer. Našao ga je kako još spava. Dečak je izgledao bolje nego upodne, od spavanja su mu porumeneli obrazi; usta su mu bila poluotvorena, a snjegovog lica nestao je izraz patnje i neutešenosti.

„Kako to brzo ide kod dece!”, šapatom je rekao svojoj ženi dok su stajali kodvrata. Ona se jedva primetno nasmešila i Feragut je po njoj video da je i onaodahnula, ali i da je zabrinutija nego što je pokazivala.

Nije mu bilo naročito primamljivo da sam ruča sa ženom i Albertom.„Idem u grad”, rekao je, „a neču biti ovde ni večeras.”Bolesni Pjer dremao je u svom dečijem krevecu. Gospođa Adela zamračila je

81

sobu i ostavila ga samog.Sanjao je kako polako hoda cvetnom baštom. Sve je bilo malo drugačije i

mnogo veće i šire nego u stvarnosti, hodao je i hodao, ali je put bio beskrajan i onnije uspeo da dođe do njegovog kraja. Leje su bile lepše nego što ih je ikadavideo, ali je sve cveće izgledalo nekako čudno staklasto, veliko i neobično, i sveto je blistalo u nekoj tužnoj mrtvoj lepoti.

Pomalo plašljivo obišao je jedan rondel s trajnicama krupnog cveta; jedan plavileptir visio je na velikom belom cvetu i mirno usisavao njegov nektar. Bilo jeneprirodno tiho, a na stazama nije bilo šljunka nego nečeg mekog, po čemu sehodalo kao po tepihu.

S druge strane mu je majka išla u susret, ali ga nije videla i nije se okrenulaprema njemu, pogled joj je bio prazan, strog i tužan, i bešumno je prošla porednjega, kao neki duh.

Ubrzo potom, na jednom drugom putu, ugledao je i oca, kasnije i Alberta; ijedan i drugi išli su pravo, mirno i strogo pravolinijski, ni jedan ni drugi nisu htelida ga primete. Kao opčinjeni, usamljeni su tumarali hodajući pravo i izgledalo jekao da će morati da ostane ovako doveka, kao da se u njihovim ukočenim očimanikada neće pojaviti pogled i kao da se nikad neće pojaviti osmeh na njihovimlicima, kao da nikada u ovu neprobojnu tišinu neće dopreti zvuk i kao da nikada ninajblaži povetarac neće pokrenuti nepomične grane i lišće.

Najgore je bilo što on sam nije mogao da govori. Ništa ga u tome nijesprečavalo, ništa ga nije bolelo, on jednostavno nije za to imao potrebnu hrabrost ipravu volju; shvatio je da sve mora da bude baš tako i da bi bilo još gore kad bi sepobunio protiv toga.

Pjer je polagano šetao dalje kroz pusti raskošni vrt; hiljadu divnih cvetovablistalo je u svetlom mrtvom vazduhu, kao da nije stvarno i živo; s vremena navreme ponovo bi sreo Alberta, majku ili oca, i svi oni su s istom hladnomotuđenošću prolazili pored njega i jedni pored drugih.

Činilo mu se da je već dugo ovako, možda čak i mnogo godina, a da su onadruga vremena, kad je sve oko njega, zajedno s vrtom, još bilo živo i kad su ljudibili veseli i pričljivi a on sam sav radostan i razuzdan, da su ta vremena sadanezamislivo đaleko, u jednoj dubokoj, nedokučivoj prošlosti. Možda je uvek biloovako kao sada, a da je sve što je bilo ranije samo jedan lepi šašavi san.

Najzad je stigao do jednog malog kamenom obloženog bazena iz kojeg je

82

baštovan ranije punio kante za zalivanje cveća i gde je on sam nekada držaonekoliko sićušnih punoglavaca. Površina vode u njemu bila je svetlozelena inepomična, u njoj se video odraz kamene ivice s koje je visilo lišće jedne cvetnetrajnice sa žutim zvezdolikim cvetovima, a bazen je izgledao lepo, napušteno inekako nesrećno, kao i sve ostalo.

„Onaj ko upadne ovamo, taj se udavi i onda je mrtav”, rekao je baštovan jednomranije. Ali, bazen nije bio dubok.

Pjer je prišao rubu ovalnog bazena i nagnuo se.Ugledao je sopstveno lice koje se odražavalo u vodi. Ono je izgledalo kao i lica

ostalih: bilo je staro i bledo, nepomično u svojoj beskrajnoj ravnodušnosti.Pjer ga je gledao uplašeno i začuđeno i odjednom ga je snažno spopao

potiskivani strah i besmislena tuga zbog njegovog stanja. Pokušao je da viče, alimu glas nije izlazio iz grla. Hteo je glasno da zaplače, ali je samo razvukao usta ibespomoćno se iskezio.

Onda je opet naišao njegov otac i Pjer se okrenuo prema njemu uz ogromannapor svih snaga svoje okovane duše. Sav strah od smrti i nepodnošljiva patnjanjegovog očajnog srca slili su se u nemi jecaj tražeći pomoć od oca, koji mu jeprišao avetinjski mirno, ali ga, činilo se, ni ovoga puta nije primetio.

„Tata!”, hteo je dečak da vikne i mada se nikakav zvuk nije čuo, ipak je porukanjegovog prevelikog očaja prodrla do usamljenika. Otac je okrenuo glavu premanjemu i pogledao ga.

Pažljivo je svojim radoznalim slikarskim pogledom odmerio dečaka koji ga jenemo preklinjao, zatim mu se blago nasmešio i lako mu mahnuo, samilosno i sažaljenjem, ali bez utehe, kao da hoće da kaže da ovde nema pomoći. Prekonjegovog strogog lica na jedan kratak trenutak preletela je senka ljubavi isaosećanja u patnji, i u tom kratkom trenutku on nije više bio onaj moćni otac, negopre jedan jadan bespomoćni brat.

Zatim je ponovo upravio pogled ispred sebe i istim ujednačenim koracimanastavio svoj hod koji zapravo nije ni bio prekinuo.

Pjer ga je video kako odlazi i nestaje. Malo jezero, staza i cvetni vrt potamnelisu pred njegovim užasnutim očima i nestajali kao oblaci u magli. Probudio se sbolom u slepoočnicama i suvim grlom koje je peklo i video da sam leži upolumračnoj sobici; začuđen, pokušao je da se seti šta je bilo pre toga, ali ničeganije mogao da se seti, pa se, iscrpljen i potišten, okrenuo na drugu stranu.

83

Polako i postepeno postajao je svestan svega. Odahnuo je. Užasno je kad sibolestan i kad te boli glava, ali je podnošljivo i lako i slatko u poređenju sosećanjem smrti u košmarnom snu.

Čemu služe sve te muke, pitao se Pjer skupivši se ispod pokrivača. Zašto seneko razboli? Ako je to kazna — za šta je on kažnjen? Nije čak ni pojeo nešto štomu je bilo zabranjeno, kao jednom ranije, kad je pokvario stomak jedući poluzrelešljive. One su mu bile zabranjene, a pošto ih je uprkos tome jeo, s pravom serazboleo i morao je da snosi posledice. To je bilo jasno. Ali sada? Zašto sada ležiu krevetu, zašto je morao da povraća i zašto ima tako bolne probode u glavi?

Dugo je ležao budan kad je majka ponovo ušla u njegovu sobu. Povukla jezavese u stranu tako da je blaga večernja svetlost ispunila celu prostoriju.

„Kako si, dušo? Da li si lepo spavao?”Nije odgovorio. Ležeći na boku, podigao je glavu i pogledao u nju. Začuđena,

žena je izdržala njegov pogled, koji je bio čudnovato ispitivački i ozbiljan.„Nema temperature”, rekla je odahnuvši.„Hoćeš li sada da pojedeš nešto?”Pjer je mlitavo odmahnuo glavom.„Zar ništa nećeš da ti donesem?”„Vode”, rekao je dečak tiho.Dala mu je da pije, ali on je otpio samo jedan gutljaj, a potom je opet sklopio

oči.Iznenada su se iz sobe gospođe Adele začuli zvuci klavira koji su dopirali u

talasima.„Čuješ li?”, upitala je ona dečaka.Pjer je razrogačio oči i napravio grimasu kao da je na mukama.„Ne!”, rekao je, „ne! Ostavite me na miru!”Obema šakama pokrio je uši i zabio glavu u jastuk.Uzdahnuvši, gospođa Adela otišla je u drugu sobu i zamolila Alberta da

prestane da svira. Vratila se i sela na rub Pjerovog kreveta ostavši sve dok on opetnije zadremao.

Te večeri u kući je vladala tišina. Feragut je otišao, a Albert je bio neraspoložen

84

i razočaran što ne sme da svira klavir. Rano su legli, a majka je vrata svoje sobeostavila otvorena da bi čula Pjera ako bi mu tokom noći nešto zatrebalo.

85

DVANAESTO POGLAVLJE

Uveče, prilikom povratka iz grada, slikar je oprezno obišao kuću, zabrinutoizvirivao i osluškivao ne bi li mu jedan osvetljeni prozor, škripa vrata ili neki glasnagovestio da je njegov miljenik bolestan i da pati. Pošto je sve bilo tiho i mirno,zaključio je da svi spavaju i tada je strah otpao s njega kao teška mokra odeća.Zahvalan sudbini, još dugo je ležao budan. Kratko vreme pre nego što je ipakuspeo da zaspe, on se nasmejao i čudio se kako malo treba da bi se jednobeznadežno srce razveselilo. Sve što ga je mučilo i opterećivalo, sav onaj tupimračni teret njegovog života bio je lak i beznačajan u odnosu na zabrinutost zavoljeno dete; tek što je video da se ta mračna senka malo ublažila, učinilo mu se daje sve postalo svetlije i podnošljivije.

U neuobičajeno vreme sutradan je rano ujutro, dobro raspoložen, došao u kuću is osećanjem zahvalnosti video da mu dete još duboko spava. Doručkovali su saminjegova žena i on, jer ni Albert još nije bio ustao. Za više godina ovo je bilo prviput da je Feragut tako rano došao u kuću i sedeo za stolom s gospođom Adelom;ona ga je posmatrala gotovo nepoverljivo, iznenađena što je prijatan i dobroraspoložen, što je, kao da je to svakodnevna uobičajena pojava, zamolio za šoljicukafe, što zajedno doručkuju kao u stara vremena.

Najzad je i sam postao svestan njenog napetog iščekivanja i činjenice da jedošao prerano.

„Tako sam srećan”, rekao je tonom koji je njegovu ženu podsetio na lepšavremena. „Tako sam srećan što će naš mališa, izgleda, ponovo biti kako treba. Teksada primećujem da sam se ozbiljno bio zabrinula za njega.”

„Ni meni se juče nije sviđao”, složila se žena.Feragut se igrao srebrnom kafenom kašičicom i gledao je u oči gotovo

vragolasto, s blagim odsjajem iznenadne kratkotrajne dečačke razdraganosti, što jeona nekada posebno volela kod njega i čije je nežno zračenje samo Pjer nasledio.

„Da”, počeo je on veselo, „to je stvarno prava sreća. Sada najzad imam prilikeda razgovaram s tobom o svojim najnovijim planovima. Mislim da bi trebalo s obadečaka da na zimu odeš u Sankt Moric i da tamo ostanete jako dugo.”

86

Gospođa Adela je, nesigurna, oborila pogled.„A ti?”, upitala je. „Hoćeš li ti tamo gore slikati?”„Ne, ja ne idem s vama. Sve vas ću izvesno vreme prepustiti vama samima, a ja

ću da otputujem. Na jesen nameravam da otputujem i da zatvorim atelje. Robertuću dati duži godišnji odmor. Uostalom, od tebe zavisi da li ćeš zimi da ostanešovde na Roshaldeu. Ja ti to ne bih savetovao. Radije idi u Ženevu ili u Pariz, inemoj zaboraviti Sankt Moric, jer bi boravak tamo prijao Pjeru.” Pogledala ga jesnebivajući se.

„Ti se šališ?”, upitala je s nevericom.„Ah, ne”, nasmešio se slikar setno”, „odvikao sam se od toga. Govorim ozbiljno

i moraš mi verovati. Hoću da idem na prekomorsko putovanje i da dužeodsustvujem.”

„Prekomorsko putovanje?”Ona se zamislila; bila je napeta. Njegovi predlozi, njegovi nagoveštaji i njegov

veseli ton bili su neuobičajeni za njega i u njoj su izazivali nepoverenje. Ali,iznenada je pojam „prekomorsko putovanje” pred njenim očima stvorio predstavu:videla ga je kako se ukrcava na brod, a za njim ide nosač s koferima, što ju jepodsećalo na slike na plakatima brodarskih kompanija, a i na njena sopstvenaputovanja po Sredozemlju, te joj je u trenu sve postalo jasno.

„Ti odlaziš s Burkhartom!”, rekla je živahno.On je klimnuo glavom. „Da, putujem s Otom.”Izvesno vreme oboje su ćutali. Gospođa Adela bila je zapanjena i naslućivala

značenje vesti koju je čula. Možda je hteo da je napusti i da joj da slobodu? Usvakom slučaju, bio je to prvi ozbiljan pokušaj u tom pravcu, i duboko u dušiuplašila se što joj ta vest nije mnogo uzburkala osećanja, što nije bila mnogozabrinuta, niti se nadala da će se on predomisliti, ali se nije ni radovala. Ako bi zanjega i postojala mogućnost da započne novi život, s njom nije bilo tako. Njoj će sAlbertom biti lakše, a dobiće i Pjera, to je tačno, ali će ona biti napuštena žena i toće i ostati. Sto puta je zamišljala tako nešto i uvek joj se činilo kao da su napomolu njena sloboda i spasenje; a danas, kad je sve ukazivalo na mogućnost da seto i ostvari, ona je bila puna strepnje i stida i osećaja krivice, da je bila očajna ida nije bila sposobna išta da poželi. To je trebalo da se dogodi ranije, osećala je,u vreme njihovih bura i oluja, pre nego što je naučila da se miri sa sudbinom. Ali,dogodilo se prekasno i beskorisno, pa nije preostalo ništa osim da se podvuče crta

87

ispod već svršenog čina, predstojali su još samo kraj i gorka potvrda svegaprikrivenog, polupriznatog, i u svemu tome nije više tinjala nijedna iskra koja bibudila nadu u novi život.

Feragut je pažljivo čitao misli s uzdržanog lica svoje žene i bilo ga je žao nje.„Biće to samo pokušaj”, rekao je blagim glasom. „Treba da živite zajedno i

nesmetano, ti i Albert... a i Pjer, godinu dana, recimo. Mislio sam da će ti toprijati, a za dečake će to sigurno biti dobro. Obojica pomalo pate što... što senismo baš dobro snašli u zajedničkom životu. I nama dvoma će posle dužegvremena odvojenosti sve postati jasnije. Zar ne misliš i ti tako?”

„Moguće je”, rekla je tiho. „Izgleda da je tvoja odluka neopoziva.”„Već sam pisao Otu. Neće mi biti lako da tako dugo budem daleko od svih vas.”„Od Pjera, misliš?”„Naročito od Pjera, da. Znam da ćeš dobro brinuti o njemu. Ne mogu očekivati

od tebe da ćeš mu mnogo pričati o meni, ali nemoj dozvoliti da se i s njim bude sAlbertom.”

Gospođa Adela odmahnula je glavom.„Ti znaš da krivicu za to ne snosim ja.”On joj je oprezno i s neveštom nežnošću od koje je već odavno odvikao, stavio

ruku na rame.„Ah, Adela, nemoj da pričamo o krivici. Neka za sve budem ja kriv. Ja hoću

samo da pokušam da se iskupim, ništa drugo. Samo te molim, nemoj dozvoliti daizgubim Pjera, ako je to moguće. I pored svega, on je spona koja nas još vezuje.Nastoj da mu ne otežavaš ljubav prema meni.”

Sklopila je oči kao da hoće da se zaštiti od namamljivanja u klopku.„Ako tako dugo budeš odsutan.. ”, počela je oklevajući. „Ipak je on dete...”„Svakako. I pusti ga da to i ostane! Ako nije moguće drugačije, onda ga pusti da

me zaboravi! Ali, imaj na umu da je on jedno blago koje ti ostavljam, kao i to damoram imati potpuno poverenje u tebe da bih ti ga mogao ostaviti.”

„Čujem Alberta kako dolazi”, izgovorila je gospođa Adela brzo, šapatom. „Tekšto nije ušao ovamo. Još ćemo razgovarati o tome. Nije tako jednostavno kao što tizamišljaš. Daješ mi slobodu, više slobode nego što sam ikada imala ili želela, aistovremeno prebacuješ na mene odgovornost koja mi oduzima pravo da se

88

ponašam prirodno. Daj mi vremena da razmislim o svemu. Sigurno ni ti nisi doneoodluku u jednom trenutku, pa ostavi i meni malo vremena...”

Začuli su se koraci ispred vrata i Albert je ušao u sobu.Bio je začuđen što vidi oca kako sedi za stolom. Hladno ga je pozdravio,

poljubio gospođu Adelu i seo za sto, da doručkuje.„Imam iznenađenje za tebe”, počeo je Feragut prijatnim glasom. „Jesenji raspust

možeš da provedeš s mamom i s Pjerom, gde god budete želeli, a isto je i sbožićnim praznicima. Ja ću nekoliko meseci provesti na putovanju.”

Mladić nije mogao da sakrije oduševljenje, ali se donekle savladao i revnosnoupitao: „A kuda hoćeš da putuješ?”

„Još ne znam tačno. Najpre ću s Burkhartom otputovati u Indiju.”„O, tako daleko?! Jedan moj školski drug rodio se tamo, mislim, u Singapuru.

Tamo ljudi idu u lov na tigrove.”„Da, nadam se da je tako. Ako ulovim kojeg, razume se da ću doneti i njegovo

krzno. Ipak, tamo ću uglavnom da slikam.” „Mogao sam da pretpostavim. Čitaosam o jednom francuskom slikaru koji je boravio u nekoj tropskoj oblasti, nanekom ostrvu u Tihom okeanu, mislim... mora da je divno tamo.”

„Eto, vidiš? A vi ćete se za to vreme zabavljati, mnogo ćete svirati i skijati se.A sada, idem da vidim šta mališa radi. Prijatno!” Bio je napolju pre nego što je ikostigao da mu odgovori.

„Tata je ponekad baš veličanstven”, rekao je Albert u svom oduševljenju.Putovanje u Indiju, to mi se sviđa. Ima stila.”

Njegova majka se usiljeno nasmešila. Bila je poljuljana i imala utisak da sedina grani koju upravo odsecaju, ali je ćutala, glumeći da je bezbrižna, u čemu jeimala prakse.

Slikar je ušao u Pjerovu sobu i seo na rub njegovog kreveta. Tiho je uzeo jedanuski blok za skiciranje i počeo da crta glavu i ruku usnulog mališana. Želeo je daga ovakvog kakav je sada zadrži što je duže moguće i da tu sliku ureže u svojesećanje a da ga pritom ne muči tražeći od njega da mu pozira. Pun nežnosti,potrudio se da verno oslika drage crte, pad i rez nežne kose, ljupke nozdrve kojenervozno podrhtavaju, mršave onemoćale ruke i samovoljnu osobenu plemenituliniju stisnutih usana.

Nije često viđao dečaka kad je ovaj u krevetu, i to mu je bilo prvi put da ga vidi

89

da spava, a da mu usne nisu bile onako detinje otvorene, i dok je posmatrao lepooblikovana izražajna usta, primetio je veliku sličnost s ustima svoga oca, Pjerovogdede, koji je bio hrabar i maštovit čovek, ali i strastven i nemirnog duha. I dok jegledao i radio, razmišljao je o ovoj osmišljenoj igri prirode sa sličnostima crtalica i sudbina između očeva, sinova i unuka, i njemu, koji nije bio mislilac, dotaklaje dušu ta sjajna zagonetka sleda i nužnosti.

Neočekivano, mališan je otvorio oči i pogledao u svog oca, a ovome je opetbilo upadljivo što su taj pogled i to buđenje suviše ozbiljni za dete Pjerovoguzrasta. Odmah je odložio olovku i sklopio blok, nagnuo se nad detetom, poljubioga u čelo i veselo rekao: „Dobro jutro, Pjer. Da li se osećaš bolje?”

Dečak se radosno nasmešio i počeo da se proteže. O, da, bolje mu je, čakmnogo bolje. Polako se setio svega. Zaista, juče je bio bolestan, i sada kao da jejoš uvek osećao pretnju senke groznog jučerašnjeg dana. Ali, sada je bilo mnogobolje, želeo je da ostane u krevetu samo još malo i da uživa u toplini i tihojzahvalnosti što je u ovakvom, boljem stanju, a posle će ustati i doručkovati i smamom šetati u vrtu.

Tata je otišao da dovede mamu. Pjer je žmirkajući gledao prema prozoru, gde sekroz žućkaste zavese nazirao sunčan i vedar dan. Sada je to bio dan koji neštoobećava, koji je mirisao na sve moguće radosti. Kako je juče bilo otužno i hladno imutno! Zažmurio je da bi zaboravio taj dan, i osećao kako se život vraća u njegovetrome udove još mlitave od sna.

I, sada je došla mama, donela mu u krevet jaje i šolju mleka, a tata mu je obećaonove drvene bojice, i svi su bili ljubazni i nežni i radovali se što vide da jeozdravio. Bilo je to gotovo kao da mu je rođendan, nedostajala je samo još torta,ali to i nije bilo važno, jer još uvek nije bio stvarno gladan.

Odmah pošto su ga obukli u jedno čisto plavo letnje odelce, Pjer je otišao kodtate, u atelje. Zaboravio je jučerašnji ružni san, ali je u njegovom srcu još titraoodjek straha i patnje, i on je sada morao da vidi i da se uveri da sunce zaista sija ida je okružen ljubavlju.

Otac je premeravao ram za svoju novu sliku i obradovao se kad ga je video.Pjer ipak nije želeo da ostane dugo, samo je hteo da poželi dobro jutro svom tati idozvoli mu da ga malo pomazi. Posle toga je morao dalje, kod psa i kod golubova,kod Roberta i u kuhinju, morao je ponovo da pozdravi sve i svakoga i da ponovozauzme sve što je smatrao svojim. Posle toga je s mamom i Albertom otišao u vrt;

90

imao je utisak da je prošla cela jedna godina otkako je, tu u travi, ležao i plakao.Nije želeo na ljuljašku, samo je stavio ruku na dasku sedišta, a zatim otišao docvetnih trajnica i leja, gde ga je zadahnulo nejasno sećanje, kao iz nekog prošlogživota, kao da je jednom zalutao među ove leje i bio potpuno sam, napušten ineutešan. Sada je opet sve bilo puno svetlosti i života, pčele su zujale, a vazduhbio lak i bila je milina udisati ga.

Mama mu je dozvolila da nosi njenu korpu, u nju su stavljali karanfil i velikecvetove dalije, a osim toga je sam napravio jedan naročiti buket koji je nameravaoda kasnije odnese ocu.

Kad su se vratili u kuću bio je umoran. Albert mu je predložio da se igra s njim,ali je Pjer prvo hteo malo da se odmori. Duboko se zavalio u maminu pletenustolicu na verandi, još držeći u ruci buket za tatu.

Osećao se prijatno malaksao; zažmurio je, okrenuo lice prema suncu, radostanšto mu svetlost, crvena i topla, sija kroz kapke. Potom je, zadovoljan, pogledao usvoju lepu čistu odeću, a čiste žute cipele pružao prema suncu, čas levu čas desnu.Prijalo mu je da onako čist sedi miran i pomalo malaksao, jedino mu je karanfilprejako mirisao. Sklonio ga je na sto ispred sebe, daleko koliko je mogao daispruži ruku. Ubrzo će morati da stavi cveće u vodu kako ne bi uvenulo pre negošto ga otac vidi.

S neuobičajenom nežnošću mislio je na njega. Kako je ono bilo juče? Bio jeotišao kod njega u atelje, a tata je radio i nije imao vremena, onako usamljen ivredan i malo tužan, stajao je pred svojom slikom. Do toga se Pjer sećao svakepojedinosti. A kasnije? Zar kasnije nije sreo oca u vrtu? Naprezao se da se seti;da, tata je u vrtu išao tamo-amo, sam, s nekim čudnim, bolnim izrazom na licu, a onje hteo da ga zove... Kako li je to bilo? Nešto strašno i surovo dogodilo se juče, ilije o tome samo čuo, ali nikako nije mogao da se seti šta je to bilo.

Duboko zavaljen u stolici, prestao je da razmišlja o tome. Sunce je sijalo žutimsjajem i grejalo njegova kolena, ali je njegovo dobro raspoloženje postepenosplasnulo. Osećao je kako mu se misli sve više približavaju onoj strahoti, i osećaoje: čim je se bude setio, ona će opet ovladati njime; ona je stajala iza njega, uzasedi, i čekala. Kako bi se sećanje približavalo kritičnoj granici, u njemu sebudio osećaj teskobe u vidu mučnine i vrtoglavice, a glava bi lagano počela da gaboli.

Smetao mu je prejaki miris karanfila koji su na osunčanom stolu od pletenog

91

pruća počeli da venu; ako još želi da ih da ocu, onda to mora da učini sada. Ali,nije želeo više, u stvari više je želeo nego što nije želeo, ali je bio jako umoran, a ioči su ga bolele od svetlosti. I, pre svega, morao je da se seti šta se juče dogodilo.Osećao je da je sasvim blizu, da samo treba da posegne za tom misli, ona mu se,međutim, stalno gubila i nestajala.

Glava ga je bolela sve jače. Ah, zašto toga mora da bude? Zar danas nije biotako zadovoljan?!

Ispred vrata ga je pozvala gospođa Adela i odmah zatim ušla. Videla je da jecveće na suncu i htela Pjera da pošalje po vodu, a onda ga je pogledala i videla gakako mlitavo visi u stolici dok mu se niz obraze slivaju krupne suze.

„Pjer, dete, šta ti je? Ne osećaš se dobro?”On ju je pogledao ne rekavši ništa, pa je ponovo sklopio oči.„Hajde, srce moje, reci mi šta ti je. Hoćeš li da legneš u krevet? Hoćeš da se

igramo? Da li te boli nešto?”Dečak je odmahnuo glavom i napravio grimasu koja je pokazivala da mu majka

dosađuje.„Pusti me...”, izgovorio je tiho.Kad ga je uspravila i uzela u naručje, vrisnuo je; u jednom trenutku usplamteo

od besa i promenjenim, visokim glasom rekao: „Pusti me već jednom!”Odmah zatim je njegovo opiranje popustilo, opustio se u njenom naručju, a kad

ga je podigla, tiho je zastenjao, klonuo je, bled u licu, tresući se od nagona zapovraćanjem.

92

TRINAESTO POGLAVLJE

Otkako je Feragut sam stanovao u svojoj maloj novogradnji, njegova ženanikada nije odlazila tamo. Kad je sada, ne pokucavši na vrata, uzbuđena utrčala unjegovu radionicu, odmah je shvatio da ona ne donosi dobre vesti. Instinktivno, jošpre nego što je ona izgovorila ijednu reč, upitao je: „Je li nešto u vezi s Pjerom?”

Brzo je klimnula glavom.„Mora da je ozbiljno bolestan. Malopre se ponašao vrlo čudno i upravo je opet

povraćao. Moraš pozvati lekara.”Dok je govorila, njen pogled je preleteo preko velike prazne prostorije,

zadržavši se na novoj slici. Nije videla figure, nije prepoznala čak ni priliku malogPjera, samo je zurila u platno i udisala vazduh prostorije u kojoj je njen mužgodinama živeo; u isto vreme, ona je nejasno slutila a više osećala da ovde vladaslična atmosfera usamljenosti i prkosnog samozadovoljstva kao tamo gde i samaveć dugo živi. Trajalo je to samo trenutak, a onda je odvojila pogled od slike inastojala da odgovori Feragutu, koji joj je, uzbuđen, žustro i zbrkano postavljaopitanja.

„Molim te, telefoniraj da nam pošalju automobil”, rekao je on najzad, „brži jeod kola. Sam ću se odvesti u grad, samo da operem ruke. Odmah dolazim preko.Stavila si ga u krevet, zar ne?” Četvrt sata kasnije, Feragut je sedeo u automobilu.Odvezao se u grad da potraži jedinog lekara kojeg je poznavao i koji je ranijeponekad dolazio kod njih u kuću. Nije ga našao na staroj adresi jer se lekar bioodselio. Dok je išao da ga nađe na novoj adresi, video je sanitetska kola. Doktorga je pozdravio, on mu se takođe javio i kad je već prošao, shvatio je da je točovek koga traži. Vratio se i našao njegova kola ispred kuće jednog pacijenta, gdeje morao da ga čeka; to čekanje mu je bilo mučno i oteglo mu se. Uhvatio jedoktora čim se ovaj pojavio na vratima kuće i odvukao ga do njegovogautomobila. Lekar se otimao i branio, ali ga je Feragut ipak primorao da pođe snjim.

U automobilu koji je odmah velikom brzinom krenuo prema Roshaldeu, lekar je,stavivši ruku na Feragutovo koleno, rekao: „Pa, dobro, ja sam vaš zarobljenik.Sada će drugi, kojima sam takođe potreban, morati da čekaju, to dobro znate.

93

Dakle, o čemu je reč? Da li je vaša supruga bolesna? Nije? Znači, dete je bolesno.Kako se on ono zove? Da, Pjer. Dugo ga nisam video. Šta je s njim? Doživeo jeneku nezgodu?”

„Bolestan je, od juče. Jutros je izgledalo da je sve u redu, ustao je i pojeo neštomalo. Sad je iznenada opet povraćao i izgleda da ima bolove.”

Lekar je suvonjavom rukom prešao preko svog mudrog ružnjikavog lica.„Verovatno je reč o želucu. Videćemo. Inače je kod vas sve u redu? Protekle

zime sam u Minhenu pogledao vašu izložbu. Ponosni smo na vas, cenjenigospodine.

Pogledao je na sat. Obojica su ćutali kad je automobil usporio i uz jači radmotora krenuo uz brdo. Ubrzo su stigli na imanje. Morali su da se zaustave predkapijom jer nije bila otvorena.

„Sačekajte me”, rekao je lekar šoferu. Potom su on i slikar žurnim koracimaprešli preko dvorišta i ušli u kuću. Majka je sedela pored Pjerovog kreveta.

Sada je lekar dao sebi vremena. Bez žurbe je pristupio pregledu, pokušao dadečaka privoli da priča, umirujućim rečima tešio je majku i uspeo da, potpunoopušteno, stvori atmosferu poverenja i bliskosti, što je i Feragutu prijalo.

Pjer nije bio predusretljiv, bio je tih, bezvoljan i nepoverljiv. Kad mu je lekarpopipao i pritisnuo stomak, dečak je ironično razvukao usta, kao da lekarov trudsmatra beskorisnom glupošću.

„Izgleda mi da možemo isključiti trovanje stomaka”, rekao je lekar oprezno, „ani na slepom crevu ništa nisam našao. Najverovatnije je reč o pokvarenomstomaku, a za to je najbolje da se sačeka i da se posti. Danas dečaku nemojte datiništa osim malo crnog čaja, ako bude žedan, a uveče može da popije mali gutljajbordoa. Ako sve bude u redu, ujutro za doručak mu možete dati čaj i dvopek, a uslučaju da oseća bolove, pozovite me telefonom.”

Gospođa Feragut je počela da ispituje lekara tek kad su izašli iz kuće, ali joj onnije odgovarao, nije joj rekao ništa novo.

„Želudac izgleda da je jače poremećen, a dete je očigledno nervozno i osetljivo.Od temperature nema ni traga, ali mu je možete izmeriti večeras. Puls mu je neštousporen. Ako mu ne bude bolje, sutra ću opet doći. Čini mi se da nije ništaozbiljno.”

Brzo se pozdravio i sada je opet bio u žurbi. Feragut ga je otpratio do

94

automobila.„Da li ovo može da potraje?”, upitao je u poslednjem trenutku.Lekar se nasmejao.„Ne bih pomislio da ste ovako plašljivi, gospodine profesore. Dečak jeste malo

nežniji, a svi mi smo kao deca dosta često imali problema sa stomakom. Dobrojutro!”

Feragut je znao da njegovo prisustvo u kući nije neophodno, pa je krenuo premalivadama, da prošeta. Kratak i odlučan doktorov nastup umirio ga je i sada se isam čudio što je bio tako uzbuđen i prestrašen.

S osećanjem olakšanja koračao je i udisao topli vazduh tamnoplavog odmaklogjutra. Činilo mu se da već danas ide u oproštajni obilazak ovih livada i plantažavoća. Osećao se prilično dobro i slobođno. Kad se setio otkud potiče to novoosećanje odlučnosti i rešenosti, postalo mu je jasno da je sve to posledicanjegovog jutrošnjeg razgovora s gospođom Adelom. Činjenica da joj je saopštiosvoje planove u vezi s putovanjem, što ga je ona isprva onako mirno slušala nepokušavajući da mu protivreči, što su između njegove odluke i sprovođenja planau delo bili presečeni svi sporedni skriveni putevi i što je njegova bliska budućnostbila tako jasna i nedvosmislena, sve to mu je prijalo i shvatio je da otuda potiču tanjegova smirenost i novo samopouzdanje.

Hodajući bez cilja, krenuo je putem kojim je pre nekoliko nedelja išao sasvojim prijateljem Burkhartom. Tek kad je poljski put počeo da vodi uz brdo,shvatio je gde se nalazi i setio se šetnje s Otom. Onu šumicu gore, s klupom itajanstvenim svetlo-tamnim pogledom prema vedrom slikovitom predeluplavičaste rečne doline, hteo je da slika na jesen i nameravao da Pjera stavi naklupu u sedeći položaj, postavljajući ga tako da se njegova svetla dečija glavicablago ističe u senovitoj prigušenoj šumskoj svetlosti.

Oprezno se penjao, ne osećajući više vrelinu podneva koje se primicalo, i dokje motreći iščekivao trenutak da preko grebena brda ugleda ivicu šume, opet sesetio onoga dana s Burkhartom i njihovog razgovora, čak i pojedinih njegovih rečii pitanja, pa i nijansi predela, tada, u rano proleće, predela čija je zelena bojaotada već odavno postala mnogo dublja i mekša. Pri tom ga je iznenadio osećajkoji odavno nije više poznavao i čiji ga je iznenadni povratak neodoljivopodsećao na mladost. Činilo mu se, naime, da je od one šetnje šumom, s Otom,prošlo jako mnogo vremena i da je on sam otada narastao, promenio se i

95

napredovao, tako da je na svoje tadašnje „ja” gledao s izvesnim ironičnimsažaljenjem.

Iznenađen ovim tako mladalačkim osećajem, koji mu je pre dvadesetak godinabilo uobičajen i koji ga je sada preplavio kao neka retka čarolija, prevideo ječinjenicu koliko je kratko bilo ovo leto i našao je ono što u ovom trenutku, a nijuče, još nije znao. Našao je sebe — s obzirom na to da se sećao kakav je bio predva, tri meseca — preobraženog i uznapredovalog; danas su njegove misli bilejasne, video je svetlu i sigurnu budućnost, dok je doskora video samo mrak ineizvesnost. Izgledalo je da je prebrodio sve svoje probleme i da sada njegovživot teče u pravcu koji je sam odabrao, dok je ranije dugo oklevao i premišljao sevrteći se ukrug u ustajalom močvarnom jezeru svojih emocija. Postalo mu je jasnoda je nemoguće da ga njegov put ponovo dovede ovamo, da on ovde nema više štada radi osim da se oprosti od svog dosadašnjeg života, bez obzira na to što musrce pritom izgara i krvari. Njegov život je opet ušao u svoj normalan tok koji senepovratno kretao u pravcu slobode i budućnosti. On se duboko u sebi, a da toganije bio svestan, već bio rastao od grada i od tog kraja, on je, intimno, Roshalde isvoju ženu već napustio i odrekao ih se.

Odahnuvši, zastao je ponet i prožet talasom proročanske slutnje. Pomislio je naPjera i u tom trenutku oštar divlji bol dušmanski je prostrujao kroz celo njegovobiće, jer je postao svestan da mora ići do kraja tog puta i da će morati da serastane i od Pjera.

Tako je, zgrčena lica, dugo stajao; ako je ono što je osećao bila žareća bol, ondaje to ipak bio život, i svetlost, bila je to izvesnost i budućnost. Bilo je to ono što jeOto Burkhart hteo od njega — trenutak koji je njegov prijatelj čekao: rez u stari idugo pošteđivani čir o kojem je govorio. Rez je žestoko boleo, ali su sostvarenjem njegovih primarnih želja ujedno nestali i nemir i neslaganje,podvojenost i mrtvilo njegove duše. U njemu se razdanilo, dan je bio surovovedriji, lepši, svetliji.

Potresen, načinio je poslednje korake prema vrhu brda i seo na kamenu klupu usenci. Kao povratak mladosti, preplavilo ga je duboko osećanje života i uspasonosnoj zahvalnosti skrenuo je misli na prijatelja koji je bio daleko, a bezkoga on ovaj put nikada ne bi našao i bez koga bi ostao u zagušljivom bolesnomzarobljeništvu, i u njemu propao.

Ipak, nije bilo u njegovoj naravi da dugo razmišlja ili da duže ostane u nekomekstremnom raspoloženju. Istovremeno s osećanjem da je ozdravio i da mu se

96

vratila volja za životom, nova svest o stvaralačkoj snazi i o dominantnoj moćinjegove ličnosti prostrujala je kroz sva njegova čula.

Ustao je, otvorio oči i pogledom potražio svoju novu sliku. Dugo je kroz senke ušumi gledao dole u udaljenu svetlu rečnu dolinu. Nju je želeo da slika i zato nijehteo da čeka jesen. Bio je to delikatan zadatak, a u njemu je bilo najteže to što jetrebalo rešiti jednu sjajnu zagonetku: pogled na ovaj čudesni predeo morao bi dase slika s ljubavlju, morao bi da bude naslikan s toliko ljubavi i predanosti kao daje nekog starog suptilnog majstora kao što je Altdorfer, ili Direr. Ovdeobuzdavanje svetlosti i njenog mističnog ritma ne bi moglo biti ono jedino, tu bi inajmanji detalj morao da dobije svoj pravi izgled i da bude tako fino osmišljen iodmeren kao što su bile one travke u divnim buketima poljskog cveća njegovemajke. Hladna i svetla pozadina doline i senovite šume morala bi da budeublažena dvostrukim toplim snopom svetlosti u prvom planu, da bi kao dragikamen zasjala iz dna slike, koliko hladna toliko dražesna, koliko nepoznata tolikoprimamljiva.

Pogledao je na sat; bilo je vreme da krene kući. Nije hteo da ga danas žena čeka.Ali, pre nego što je krenuo, izvadio je svoj mali blok za skiciranje i, napodnevnom suncu, stojeći na rubu brda, odsečnim potezima skicirao skelet svojeslike: razmeru perspektive, isečak celine i mnogo obećavajući oval malog divnogvidika u daljini.

Zbog toga je ipak malo kasnio i, ne obraćajući pažnju na vrućinu, potrčao natrag,niz brdo. Razmišljao je o tome šta će mu sve biti potrebno za slikanje, pa jezaključio da sutradan ustane rano da bi video predeo i u prvom jutarnjem svetlu;osećao se dobro, bio je zadovoljan što pred sobom opet ima lep i primamljivzadatak. „Šta radi Pjer?”, bilo je prvo što je izgovorio čim je ušao u kuću.Gospođa Adela obavestila ga je da je mališan miran i umoran, da po svoj prilicinema bolove i da strpljivo i mirno leži u krevetu. Rekla mu je i to da bi bilonajbolje da sada ne smeta detetu jer je ono nekako neobično osetljivo i da se trzasvaki put kad se vrata otvaraju ili kad bi iznenada čuo bilo koji drugi zvuk.

„Pa, dobro”, zahvalno je klimnuo glavom, „posetiću ga kasnije, moždapredveče. Izvini što sam malo zakasnio, bio sam u prirodi, a sledećih dana ću unjoj i raditi.”

Jelo se u tišini i miru; kroz spuštene roletne u hladnu sobu je dopiralo zelenosvetlo, svi prozori su bili otvoreni i u podnevnoj tišini se čulo pljuskanje malogbunara.

97

„Za Indiju će ti biti potrebna posebna oprema”, počeo je Albert, i upitao:„Hoćeš li poneti lovačko odelo?”

„Ne verujem. Burkhart ima sve što će mi biti potrebno. On će mi još reći šta daponesem. Slikarski pribor, mislim, mora da se nosi u nepromočivom plehanomsanduku.

„Hoćeš li nositi i tropski šešir?”„Da, svakako. Njega mogu da kupim i usput.”Kad je Albert otišao od stola, gospođa Adela je zamolila Feraguta da ostane još

malo. Sela je u pletenu stolicu pored prozora, a on je svoju stolicu namestionasuprot njoj.

„Kada putuješ?”, glasilo je uvodno pitanje.„O, to u potpunosti zavisi od Ota, a ja ću se, naravno, prilagoditi njemu. Ipak,

mislim da će to biti krajem septembra.”„Zar već tako brzo? Moram još malo da razmislim o tome. Sada sam mnogo

angažovana oko Pjera, ali smatram da zbog njega ne bi trebalo da tražiš suviše odmene.”

„To i neću činiti, o tome sam danas još jednom razmislio. U svemu treba da imašpotpunu slobodu. Uvideo sam da nije u redu da ja idem na put oko sveta a dapritom od tebe zahtevam da učestvujem u tvojim privatnim odlukama. Čini, usvemu, onako kako misliš da je dobro. Tvoja sloboda ne treba da je manja od onekoju ja tražim za sebe.

„Ali šta će biti s ovom kućom? Ne bih volela da ovde ostanem sama. Mesto jesuviše zabačeno, daleko od svega, a uz to ovde ima previše uspomena i sećanjakoja me uznemiravaju”.

„Već sam ti rekao da odeš kuda god želiš. Ti znaš da Roshalde pripada tebi, a jaću to pre odlaska na put za svaki slučaj i zvanično potvrditi.”

Gospođa Adela je pobledela. Gotovo neprijateljski se zagledala u lice svogmuža.

„Govoriš kao da nikada više ne nameravaš da se vratiš”, rekla je prigušenimglasom.

Feragut je zažmirkao i zagledao se u pod.„Nikad se ne zna. Još nemam pojma o tome koliko dugo ću biti odsutan, a i ne

98

verujem baš da je život u Indiji zdrav za ljude mojih godina.”Ona strogo odmahnu glavom.„Nisam mislila na to. Svi mi možemo umreti. Pitala sam se da li ti uopšte

nameravaš ikada da se vratiš.”Ćutao je i žmirkao, blago se nasmešio, ustao sa stolice i najzad rekao:„Mislim da o tom treba da razgovaramo drugom prilikom. Sećaš se, pre

nekoliko godina smo se poslednji put posvađali, i to baš u vezi s tim pitanjem. Jane bih sada, ovde na Roshaldeu, opet da pokrenem svađu, najmanje s tobom.Pretpostavljam da o tom pitanju misliš isto kao i tada. Ili bi mi danas moždaprepustila mališana?”

Gospođa Feragut je ćutke odmahnula glavom.„Tako sam i mislio”, odvratio je slikar staloženo. „Ostavimo sada razgovor na

tu temu. Kao što sam rekao, možeš raspolagati kućom. Nije mi stalo do toga dazadržim Roshalde, a ako ti se ukaže prilika da dobro prodaš celo imanje, ti gaprodaj!”

„To će biti kraj Roshaldea”, rekla je žena, s prizvukom duboke ogorčenosti;pritom se sećala vremena kad su počeli da žive zajedno, Albertovog ranogdetinjstva i svih njihovih tadašnjih nadanja i očekivanja. Ovo je, dakle, kraj svegatoga.

Feragut, koji je već bio pošao prema vratima, još jednom se okrenuo i rekaoblagim glasom: „Nemoj sve to tako uzimati k srcu, dete! Ako želiš, možeš sve dazadržiš.”

Izašao je, skinuo lanac sa psa i prišao ateljeu, dok je životinja lajala iobigravala oko njega. Šta ga se tiče Roshalde! Nije mu bilo stalo ni do čega što jebilo u vezi s imanjem. Sada se prvi put osećao nadmoćnim u odnosu na gospođuAdelu. Stavio je tačku na sve. Njegovo srce je podnelo žrtvu, odustao je od Pjera.Otkako je to prelomio u sebi, celo njegovo biće bilo je usmereno premabudućnosti. Za njega je Roshalde bila završena priča, završena, kao i mnoge drugenekadašnje osujećene nade, gotova kao i njegova mladost. Bilo je beskorisno žalitiza svim tim!

Zazvonilo je i Robert je dotrčao.„Nekoliko dana ću slikati u prirodi. Potražite onu manju kutiju sa slikarskim

priborom, a i suncobran, do sutra sve treba da je spremno. Probudite me u pola

99

šest.”„U redu, gospodine Feragut.”„To je sve. Mislim da će se lepo vreme još održati. Šta vi mislite?”„Mislim da će se sigurno održati... Ali, izvinite, gospodine Feragut, želeo bih

nešto da vas pitam.”„Da?”„Molim za izvinjenje, ali sam čuo da gospodin namerava da putuje u Indiju ”Začuđen, Feragut se glasno nasmejao.„Brzo se pročula ta vest. Pretpostavljam da se Albert izbrbljao. Pa, da,

putovaću u Indiju. Šteta što vi ne putujete sa mnom, ali tamo mi niste potrebni,Roberte. Tamo ne upošljavaju evropske sluge. Ali ako kasnije ponovo budeteželeli da dođete kod mene, vi dođite! U međuvremenu ću vam rado obezbeditidrugo, dobro nameštenje, a do Nove godine vam ionako sleduje plata od mene.”

„Hvala vam, gospodine Feragut, mnogo hvala. Zamolio bih vas da mi ostavitesvoju adresu. Jednom ću vam pisati. Naime, ja... kako da vam kažem... ja imamverenicu, gospodine Feragut.”

„Je li? Imate verenicu?”„Da, gospodine Feragut, i ako me otpustite, ja ću morati da se oženim. Obećao

sam joj da se neću više zaposliti kao sluga ako jednoga dana budem morao daodem od vas.”

„Pa, u tom slučaju ćete biti srećni što ćete otići odavde. Žao mi je, Roberte... Ačime ćete se baviti kad se budete oženili?”

„Ona želi da zajedno otvorimo prodavnicu duvana.” „Prodavnicu duvana?Roberte, to nije za vas.”

„Izvinite, gospodine Feragut, jednom se mora pokušati. Ali, ako dozvolite... zarna kraju nije bilo reči o tome da ću ipak ostati u vašoj službi? To vas pitam uz sveuvažavanje, gospodine Feragut.” Feragut ga lako udari po ramenu.

„Šta to treba da znači, čoveče? Hoćete da se oženite, da otvorite onako glupuradnju, a hoćete i da ostanete kod mene. Sve mi govori da tu nešto nije u redu.Pretpostavljam da vam nije mnogo stalo do te ženidbe, Roberte?

„Dozvolite mi, gospodine Feragut, da vam iskreno kažem da mi nije stalo. Onajeste vredna, mislim, moja verenica... ne kažem da nije vredna, ali bih ipak radije

100

ostao ovde. Ona, znate, ima nezgodnu narav i...”„Shvatam, momče, ali zašto onda hoćete da se ženite? Pa vi se nje plašite! Nije

valjda da već imate dete? Ili grešim?”„Ne, nije to. Ali ona me ne ostavlja na miru...”„U tom slučaju joj poklonite jedan lep broš, Roberte. Daću vam jedan talir, da

ga kupite. Dajte ga svojoj verenici i recite joj neka potraži drugog muža i neka snjim otvori prodavnicu duvana. Slobodno joj recite da sam vam to ja savetovao ipritom se malo postidite. Dajem vam osam dana vremena. Tada očekujem da ćusaznati da li ste muškarac koji dozvoljava sebi da se plaši jedne devojke, iliniste.”

„U redu, u redu... reći ću joj...”Feragut je prestao da se smeje. Oštrim pogledom je odmerio slugu i rekao mu:

„Odlučno raskinite s njom, Roberte, u protivnom je među nama svršeno! Pih! Da seoženite! Idite i sredite to što pre!”

Stavio je duvan u lulu, uzeo jedan veliki blok za skiciranje i jednu punu kutijuslikarskog uglja i izašao, uputivši se prema brdu u šumi.

101

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Činilo se da dijeta nije mnogo pomogla. Pjer Feragut je sklupčan ležao u svomkrevetu, a šolja s čajem pored njega bila je netaknuta. Ostavili su ga na miru što jeviše bilo moguće, jer se nije odazivao kad bi ga oslovili i svaki put kad bi nekoušao u sobu on bi se nehotice trgnuo. Majka bi ponekad sedela na njegovomkrevetu, šaputala mu polupevane reči nežnosti i utehe. Bila je jako zabrinuta i lošeraspoložena. Izgledalo je da se mališan zauvek zakopao u neku tajanstvenu duševnubol. On nije odgovarao ni na jedno pitanje, ni na jednu molbu, ni na jednu ponudu;ljutito je gledao ispred sebe i nije hteo da spava, ni da se igra, ni da nešto popije,ni da mu se čita. Lekar je dolazio dva dana uzastopce. Nije rekao mnogo toga,samo je preporučio da se detetu na stomak stavljaju topli oblozi. Pjer je ležao višeu nekom lakom polusnu, kao oni koji imaju groznicu, mrmljao nerazgovetne reči ipolusvestan sanjao u nekom bunilu.

Feragut je već nekoliko dana bio u prirodi, gde je slikao. Kad je u sumrak stigaokući, odmah je upitao kako je Pjer. Žena ga je zamolila da ne ulazi više u dečakovusobu jer je on preosetljiv i sve mu smeta, a sada izgleda da je zaspao. Poštogospođa Adela nije govorila mnogo od onog jutarnjeg razgovora s njim, a prednjim bila mrzovoljna i zbunjena, on nije nastavio da je zapitkuje, nego je bezbrižnootišao u kupatilo, a zatim veče proveo u prijatnom nemiru i blagom uzbuđenju kojeje osećao uvek kad bi pripremao novu sliku. Sada je napolju naslikao više skica isutradan je nameravao da otpočne rad na samoj slici. Sa zadovoljstvom je izabraokartone i platna, popravio olabavljene blind ramove, potražio četkicu, sakupio najedno mesto pribor za slikanje svih mogućih vrsta i snabdeo se kao da ide na kraćeputovanje, čak je i kutiju napunio duvanom, pripremio lulu i upaljač, kao praviturista koji rano ujutro namerava da krene na planinarenje i koji ne zna kako biispunio sate pred spavanje pune iščekivanja, nego već misli na jutro i gleda dasvaka sitnica bude pripremljena.

Opušteno je, pijući vino, pregledao večernju poštu. Među pismima je bilo ijedno vedro srdačno pismo od Burkharta, u kojem je bio detaljni spisak svihpotrebnih stvari koje je Feragut trebalo da ponese na put. Zabavljajući se, pročitaoje ceo spisak, na kojem nisu nedostajali ni vuneni pojasevi, ni obuća za plažu, kao

102

ni pižame i nazuvci. Na dnu lista hartije olovkom je bilo dopisano: „Za sve ostalošto je potrebno za obojicu, pobrinuću se ja, a obezbediću i kabine. Nemojdozvoliti da te nagovore da poneseš lekove protiv morske bolesti, ili indijskuliteraturu, i za to ću se ja pobrinuti.”

Smeškajući se, okrenuo se prema jednom velikom svitku u kojem mu je nekimladi slikar iz Diseldorfa bio poslao veći broj bakropisa s posvetom punompoštovanja. I za to je danas našao vremena i bio raspoložen da pažljivo pregledacrteže i da za svoje mape odabere onaj koji mu se najviše svideo, a ostale jeprepustio Albertu. Mladom slikaru je napisao jednu ljubaznu kartu. Na kraju jeprelistao blok za skiciranje i dugo posmatrao sve skice koje je nacrtao u prirodi.Nije baš sa svim skicama bio zadovoljan, pa je nameravao da sledećeg danaponovo pokuša da je doradi, i ako nova slika ni tada ne bude onakva kakvu ju jezamislio, crtaće skicu sve dotle dok ne postigne njen željeni izgled. U svakomslučaju, sutra će biti jako vredan i rezultat neće izostati. Osim toga, ovaj rad će bitioproštaj od Roshaldea. Bez sumnje je to najupečatljiviji i najprimamljiviji deočitavog predela i sigurno nije bilo uzalud, nadao se, što se do sada uzdržavao daga naslika. To ne bi smelo da se otalja crtanjem jedne grube skice, ta slika mora dabude jako dobra, delikatna i odmerena. Brzo borbeno slikanje u prirodi, povezanos raznim teškoćama, porazima i pobedama, imaće prilike da iskusi i tamo napolju,u tropskim predelima.

Rano je legao i odlično spavao sve dok ga Robert nije probudio. Tada je,drhteći u jutarnjoj hladnoći, ustao i, stojeći, užurbano popio šolju kafe i naložioRobertu da za njim ponese platno, poljsku stolicu i kutiju s bojama. Ubrzo potomnapustio je kuću i nestao u jutarnje bezbojnoj livadi, dok ga je sluga sledio. Prenego što je krenuo, još je hteo u kuhinji da se raspita da li je Pjer noć proveomirno, ali naišao je na zaključanu kuću, ne našavši nikoga ko je bio budan.

Gospođa Adela je do noći sedela kod mališana jer joj se činilo da ima blagugroznicu. Slušala je njegovo nerazgovetno mrmljanje, opipala mu puls i uredilapostelju. Kad mu je poželela laku noć i poljubila ga, otvorio je oči i pogledaomajci u lice, ne rekavši ništa. Ostatak noći proveo je mirno.

Pjer je bio budan kad je ujutro došla kod njega. Nije hteo da doručkuje, ali jetražio da mu se donese jedna slikovnica. Njegova majka je sama otišla da jedonese. Pod glavu mu je namestila još jedan jastuk, razgrnula zavese i dala knjiguPjeru u ruke; bila je otvorena na strani sa slikom jedne velike sjajne zlatnožuteGospođe Sunce, koju je dečak posebno voleo.

103

Podigao je knjigu prema svom licu i svetli razigrani jutarnji zrak obasjao jestranicu. U istom trenutku je preko njegovog nežnog lica preletela tamna senkabola, razočaranja i neprijatnosti.

„Fuj, to boli!”, rekao je izmučenim glasom i ispustio slikovnicu. Majka ju jepodigla i opet je stavila pred njegove oči.

„Pa to je tvoja draga Gospođa Sunce”, rekla mu je sugestivno.Pjer je dlanovima pokrio oči.„Ne! Skloni je! Tako je odvratno žuta!”Uzdahnuvši, majka je uzela knjigu. Samo Bog zna šta je ovom detetu! Znala je da

je osetljiv i da ima svoje hirove, ali se nikada nije ponašao ovako.„Slušaj”, rekla je blago preklinjući, „sada ću ti doneti tvoj fini topli čaj, smeš u

njega da staviš i šećer, a uz čaj ćeš dobiti jedan lep dvopek.”„Neću!”„Ali probaj! Prijaće ti, videćeš.”Izmučeno i ljutito pogledao je u nju.„Kažem ti da neću!”Izašla je i dugo se nije vraćala. Pjer je žmirkao prema svetlu, ono mu se činilo

previše jarko i od njega su ga bolele oči. Okrenuo se na drugu stranu. Zar za njegaviše ne postoji uteha, neko malo zadovoljstvo, malo radosti? Prkosno i plačljivozario je lice u jastuk i nehotice zario zube u meko platno bljutavog ukusa. Bio je torefleks iz njegovog najranijeg detinjstva. Kao sasvim malog, kad bi ga stavili ukrevet a ne bi mogao da zaspi, obično bi zario zubiće u jastuk i s izvesnimravnomernim ritmom ga žvakao sve dok se ne bi umorio i zaspao. Sada je opetčinio to isto, pa je postepeno prešao u neku vrstu omamljenosti koja mu je prijala iu kojoj je ostao mirno da leži.

Nakon pola sata majka je opet došla u njegovu sobu. Nagnula se prema njemu irekla: „I, da li će Pjer opet biti učtiv? Malopre si bio neučtiv i mama se zbog togabila rastužila.”

Nekada su ovakve reči bile efikasno sredstvo kojem se Pjer retko opirao, asada, kad ih je gospođa Adela izgovorila, odmah se bila zabrinula pomislivši da biih dečak mogao i suviše uzeti k srcu i zaplakati. Ali, izgledalo je da on ne obraćapažnju na njih, a kad ga je pomalo strogim glasom upitala: „Da li se sećaš da simalopre bio neučtiv?”, razvukao je usta u ironičnu grimasu i pogledao je sasvim

104

ravnodušno.Ubrzo potom je stigao lekar.„Da li je opet povraćao? Nije? Fino. Noć je proveo mirno? Šta je doručkovao?”Kad je lekar uspravio dečaka i okrenuo mu lice prema prozoru, Pjer se trgao od

bola i brzo zažmurio. Lekar je pažljivo posmatrao neobično upečatljiv izrazodbrane i patnje na dečijem licu.

„Da li je toliko osetljiv i na zvuke?”, šapatom je upitao gospođu Adelu.„Jeste”, odgovorila je ona tiho. „Ne smemo više da sviramo klavir. U

protivnom, on postaje očajan.”Lekar je samo klimnuo glavom i dopola navukao zavesu. Zatim je dečaka

podigao iz kreveta, poslušao njegovo srce, a onda malim čekićem nekoliko putakucnuo po tetivama ispod čašice dečakovih kolena.

„Dobro.. ”, rekao je prijatnim glasom, „sada ćemo te ostaviti na miru, mladićumoj.”

Pažljivo ga je vratio u krevet, uzeo njegovu ruku i nasmešio se na njega, a potomse kavaljerskim tonom obratio gospođi Feragut: „Smem li još trenutak da uđem uvašu sobu?”

Ona ga je izvela iz dečije sobe.„A sada mi ispričajte nešto više o vašem mališanu”, rekao joj je kad su ušli u

njenu sobu. „Čini mi se da je vrlo nervozan i neko vreme ćemo morati dobro da gapazimo, mislim, vi i ja. Stomačne tegobe nisu vredne pomena i dete obaveznomora opet dobro da se hrani. Neka jede finu hranu koja će ga ojačati: jaja, supu,sveži kajmak. Probajte da mu date i žumance. Ako ga on više voli kad jezaslađeno, umutite ga sa šećerom... Da li ste primetili na njemu još nešto?”

Zabrinuta, ali i umirena doktorovim prijatnim i sigurnim tonom kojim jegovorio, gospođa Adela je počela da priča. Najviše ju je uplašila Pjerovabezosećajnost — činilo se da majku nikada nije voleo. Bilo mu je svejedno da liga ona moli ili ga grdi, prema svemu je bio ravnodušan. Ispričala mu je i događajsa slikovnicom.

„Nemojte obraćati pažnju na to”, rekao je lekar ustajući. „On je bolestan itrenutno nije odgovoran što se ne ponaša kako treba. Ostavite ga na miru kolikogod je to moguće. Ako ga boli glava, stavite mu hladne obloge, a uveče ga što dužeostavite u mlakoj kupki, od toga će dobro spavati.”

105

Pozdravio je gospođu Adelu i krenuo niz stepenice, ne dozvolivši joj da gaisprati.

„Dajte mu da danas pojede nešto”, rekao joj je pri odlasku.Kad je sišao niz stepenice, zastao je pred otvorenim kuhinjskim vratima i pitao

gde je Feragutov sluga.„Recite Robertu da dođe ovamo!”, zapovedila je kuvarica jednoj sluškinji.

„Sigurno je u ateljeu.”„Nije potrebno”, rekao je lekar, „sam ću otići preko. Ne, ne treba, znam put do

tamo.”Napustio je kuhinju rekavši nešto šaljivo, a potom je, naglo se uozbiljivši,

zamišljeno i usporenim koracima prošao ispod kestenovih stabala.Gospođa Feragut je razmislila o svakoj reči koju je lekar izgovorio, ali nije bila

načisto s tim šta su one značile. Bilo je očigledno da je on Pjerovo stanje sadashvatio mnogo ozbiljnije nego doskora, pa ipak nije rekao ništa loše i bio jestaložen i miran, što bi moglo da bude znak da ne postoji ozbiljna opasnost upogledu Pjerovog stanja. Činilo se da je reč o slabosti i nervozi, što bi moralo dase prevaziđe strpljenjem i dobrom negom.

Otišla je u muzičku sobu i spustila poklopac na klavir, kako se Albert ne bislučajno zaboravio i, ne sluteći da je to nepoželjno, počeo da svira. Razmišljala jei o tome u koju prostoriju bi klavir mogao da se premesti ukoliko bi ova situacija sPjerom potrajala duže.

Povremeno bi otišla da vidi kako je Pjer; bešumno bi otvorila vrata njegovesobe i oslušnula, da čuje da li ječi ili spava. Svaki put ga je našla budnog, kakoapatično gleda pred sebe, a potom bi se, rastužena, ponovo udaljila. Više bi volelada ga neguje ozbiljno bolesnog nego da ga gleda kako leži u krevetu tako povučen,namrgođen i ravnodušan; imala je osećaj da je od njega deli čudni košmarni ponor,jedna odvratna i postojana barijera koja uprkos svemu ne može da zaustavi njenuljubav i brigu. U zasedi je bio jedan okrutni, mrski neprijatelj čije se zle namerenisu mogle naslutiti i protiv kojeg nije postojala mogućnost odbrane. Možda je tobio samo uvod u neku zaraznu bolest kao što su šarlah i druge dečije bolesti.

Ojađena, gospođa Adela je izvesno vreme stajala u Pjerovoj sobi. Primetila jebuket spireja; nagnula se nad sto od mahagonija, čija se crvenosmeđa površinadiskretno i toplo presijavala pod belim kukičanim stolnjakom, i, zažmurivši,uronila lice u bujno meko letnje cveće čiji je otužni sladunjavi miris, kad bi ga

106

potpuno udahnula, u osnovi imao tajanstveno gorak ukus.Dok se, lako opijena mirisom, ponovo uspravila i gledala u cveće, u sto i kroz

prozor, obuzeo ju je talas gorčine i tuge. U iznenadnoj budnosti duše pogledala jepo prostoriji i po zidovima, a tepih i sto s cvećem, sat i slike, odjednom su jojizgledali čudni i tuđi — tepih je videla smotan, slike spakovane i sve utovareno ukola; ona sve te stvari, koje sada više nisu imale ni dom ni dušu, treba da odnesena neko novo, nepoznato, njoj sasvim nevažno mesto. Videla je kako je naRoshaldeu sve ispražnjeno, gospodarsku kuću zatvorenih vrata i prozora, i osećalakako napuštenost i bol zbog rastanka izranjaju iz svih leja cvetnog vrta.

Ipak, bili su to samo trenuci koji su se pojavljivali i nestajali kao tih ali ipakprodoran zov iz tame, kao letimični fragmenti odraza slike iz budućnosti. I, jasno jevidela svoj budući život: uskoro će, zajedno s Albertom i bolesnim Pjerom ostatibez doma, muž će je napustiti, a njoj će u duši zauvek ostati sputanost i hladnoćasvih tih izgubljenih godina bez ljubavi. Ona će živeti za svoju decu, ali nikada višeneće imati sopstveni, lepi život kojem se nekada nadala verujući da će joj gaobezbediti Feragut, a ta nada je u njoj potajno tinjala koliko do juče i do danas.Međutim, sada je za sve bilo prekasno. Sva se sledila od tog saznanja do kojeg jedošla trezvenim razmišljanjem.

Njeno zdravo biće je, međutim, ubrzo zauzelo odbrambeni stav. Znala je da jepred njom jedan nemirni i neizvesni period, da je Pjer bolestan i da je Albertovraspust pri kraju. Nije nikako mogla dozvoliti sebi da sađa i ona poklekne i da sepreda crnim mislima. Pjer prvo treba da ozdravi, Albert da otputuje, a da Feragutbude u Indiji, pa da tada vidi šta će dalje, jer ni tada neće biti kasno da jadikujenad svojom sudbinom i da se sita isplače. Sada to nije imalo smisla, ona to nijesmela da uradi, to nikako nije dolazilo u obzir.

Vazu sa spirejom stavila je napolje, ispred prozora. Otišla je u spavaću sobu,stavila malo kolonjske vode na svoju maramicu i njome obrisala čelo, u ogledaluproverila svoju strogu krutu frizuru i mirnim koracima otišla u kuhinju da samapripremi Pjeru nešto za jelo.

Malo kasnije se s tim jelom pojavila u Pjerovoj sobi; uspravila ga je i, neobraćajući pažnju na njegove gestove odbijanja, odlučno ali pažljivo ga nahranilažumancetom, stavljajući ga kašikom u njegova usta. Obrisala mu je usta i poljubilaga u čelo, ispravila posteljinu i rekla mu da bude dobar i da spava.

Kad se Albert vratio iz šetnje, povukla ga je sa sobom na verandu, gde je laki

107

letnji povetarac lelujao zategnutu tendu sa smeđim i belim prugama.„Lekar je opet dolazio”, počela je da mu priča. „Kaže da Pjeru živci nisu u redu

i da treba da ima svoj mir. Žao mi je zbog tebe, ali zasada u kući ne sme da sesvira klavir. Znam da je to za tebe žrtva, mladiću moj. Možda bi bilo mudro da priovom lepom vremenu na nekoliko dana otputuješ u planine ili u Minhen. Štamisliš? Tata sigurno ne bi imao ništa protiv toga.”

„Hvala ti, mama, to je lepo od tebe, otputovao bih možda na jedan dan, ali ne naduže. Ako odem, neće nikoga biti pored tebe dok Pjer leži bolestan. Osim toga,sada bi trebalo da počnem da radim školski zadatak, sve vreme dosad sam samolunjao... Samo kad bi Pjer brzo ozdravio!”

„Dobro, Alberte, u pravu si. Stvarno mi je ovaj period težak i ja sam srećna štosi pored mene. I s tatom se sada bolje slažeš, zar ne?” „Ah, da, i to otkako jeodlučio da otputuje. Uostalom, vrlo retko ga viđam jer on po ceo dan slika. Znaš,ponekad mi je žao što sam često bio grozan prema njemu — i uprkos tome što je ion mene mučio, ima u njemu nečega što mi oduvek imponuje. On je užasnojednostran, ne razume se mnogo u muziku, ali je ipak veliki umetnik i ima neki svojživotni cilj. To je ono što mi toliko imponuje. On zaista nema ništa od toga što jeslavan, a još manje mu je stalo do novca; novac nije ono zbog čega on radi.”

Nabrao je čelo nastojeći da nađe prave reči kojima bi izrazio svoje misli, alinije mogao da se izrazi onako kako je želeo iako je bila reč o tačno određenomosećanju. Majka se nasmešila na njega i pomilovala ga po kosi.

„Hoćemo li večeras opet zajedno da čitamo francuski?”, upitala ga je laskavimtonom.

On je potvrdno klimnuo glavom i takođe se nasmešio; u istom trenutku se njojučinilo glupim i neshvatljivim da je do malopre osećala želju za nekim drugačijimživotom a ne onim koji bi u potpunosti posvetila svojim sinovima.

108

PETNAESTO POGLAVLJE

Kratko vreme pred podne, na rubu šume se pred svojim gospodarom pojavioRobert da bi mu pomogao da odnese kući pribor za slikanje. Feragut je završio jošjednu skicu koju je želeo sam da nosi. Sada je tačno znao kako slika treba daizgleda i nameravao da se već za nekoliko dana posveti radu na njoj.

„Sutra rano ujutro opet ćemo da dođemo ovamo”, rekao je zadovoljno, dok ježmirkajući umornim očima gledao sjajni podnevni svet oko sebe.

Robert je polako otkopčao svoj kaput i iz gornjeg džepa izvadio jednu hartiju;bio je to u stvari malo izgužvani i neadresirani koverat.

„Rečeno mi je da vam dam ovo.”„Od koga je?”„Od gospodina doktora. Tražio vas je oko deset sati, ali mi je rekao da vas ne

prekidam dok radite.”„Dobro. Hajdemo!”Sluga je s ruksakom, poljskom stolicom i štafelajem išao napred, dok je Feragut

zastao i otvorio mali koverat, s osećanjem da je u njemu neprijatno obaveštenje. Ukovertu je bila samo doktorova karta s na brzinu i nejasno olovkom naškrabanomporukom: „Molim Vas da popodne dođete kod mene, želeo bih da razgovaram sVama u vezi s Pjerom. Njegove tegobe su manje bezazlene nego što sam hteo dakažem pred Vašom suprugom. Nemojte da se uplašite i bez potrebe budetezabrinuti pre nego što porazgovaramo.”

Feragut je nastojao da odagna strah od kojeg mu se dah gotovo oduzeo iprimorao sebe da stoji mirno i cedulju pažljivo pročita još dvaput. „Ozbiljnijenego što sam hteo da kažem pred Vašom suprugom!” Tu se skriva neprijatelj!Njegova žena ni u kom slučaju nije bila toliko krhka ili nervozna da bi se zbogneke sitnice moralo imati toliko obzira prema njoj. Dakle, bilo je nešto loše, neštoopasno, Pjer bi mogao da umre! Ali tu je pisalo i „tegobe”, što zvuči priličnobezazleno. A onda i „bez potrebe zabrinuti”! Ne, sigurno nije tako strašno. Moždaje reč o nekoj zaraznoj bolesti, nekoj bolesti. Možda doktor hoće da izoluje Pjera,da ga smesti u neku kliniku?”

109

Razmislio je i umirio se. Polako je silazio niz brdo, ugrejanom poljskom stazomprema kući. Svakako će učiniti ono što lekar traži od njega, ali tako da žena ništane primeti.

Stigavši kući, ipak ga je izdalo strpljenje. I pre nego što je sliku stavio na mestoi oprao se, odjurio je u kuću — prethodno je još vlažnu sliku naslonio na zid uzstepenište — i tiho ušao u Pjerovu sobu. Njegova žena je bila tamo.

Nagnuo se nad dečaka i poljubio ga u kosu.„Dobar dan, Pjer. Kako si?”Pjer se slabašno nasmešio. Odmah zatim počeo je da njuši uzdrhtalim

nozdrvama, i rekao: „Ne, nemoj, odlazi! Tako smrdiš!”Feragut poslušno stade u stranu.„To je samo terpentin, dečače moj. Tata se još nije oprao jer je odmah želeo da

te vidi. Odmah idem da se operem i da se presvučem, pa se vraćam kod tebe.Važi?”

Izašao je i usput uzeo sliku. U ušima mu je odzvanjao Pjerov glas kojim se žalio.Za stolom ga je gospođa Adela obavestila o tome šta je doktor rekao.

Obradovao se kad je čuo da je Pjer jeo a da nije opet povraćao. Ipak je ostaouznemiren i nesiguran, s mukom se naprežući da otpočne neki razgovor s Albertom.

Posle toga je oko pola sata sedeo na rubu Pjerovog kreveta, dok je mališanmirno ležao i povremeno se hvatao za čelo kao da ga boli. S ljubavlju i pun strahaposmatrao je male usne koje su izgledale bolesno opuštene, i lepo svetlo čelo nakojem je sada, između očiju, bila vidljiva jedna mala uspravna bora, bolesnička,ali dečije meka i neurezana, koja će potpuno nestati kad Pjer ponovo bude biozdrav. On mora opet da bude zdrav — iako će njegov odlazak i napuštanje detetatada dvostruko boleti. Pjer mora nastaviti da raste u svoj svojoj suptilnosti ivedroj dečačkoj lepoti i da kao cvet diše na suncu, pa makar ga on nikada više nevideo i rekao mu „zdravo”. Mora da postane zdrav i lep, vedar muškarac u kojemće nastaviti da živi ono najnežnije i najčistije što bi nasledio od oca.

Dok je sedeo na detetovom krevetu, počeo je da naslućuje koliko mu još gorčineostaje da iskusi dok sve ovo jednom ne bude iza njega. Usne su mu zadrhtale, asrce se borilo sa žaokama, ali uprkos svoj patnji i svim strahovima, duboko u sebiosećao je da njegova odluka ostaje čvrsta u nepokolebljiva. To je bilo u redu, nanju nisu više uticali ni bol, ni ljubav. Ipak, preostalo mu je da doživi i ovaj

110

poslednji period i da se ne povlači pred patnjom; bio je spreman da čašu ispije dodna, jer je počev od poslednjih nekoliko dana nepogrešivo osećao da ga samo krozovu mračnu kapiju vodi put prema životu. Ali ako sada bude kukavica, ako sadapobegne i poštedi sebe bola, sa sobom će na put poneti mulj i otrov i nikada nećestići u čistu svetu slobodu za kojom je čeznuo i za koju je bio voljan da podnesesvaku patnju.

Međutim, sada je, pre svega, morao da razgovara s doktorom. Podigao se, punnežnosti pozdravio Pjera i potom izašao. Setio se da bi Albert mogao da ga odvezeu grad; otišao je do njegove sobe, prvi put ovoga leta. Energično je pokucao navrata.

„Napred!”Albert je sedeo pored prozora i čitao. Brzo se podigao i, iznenađen, krenuo u

susret ocu.„Imam jednu malu molbu, Alberte. Da li možeš sada da me brzo odvezeš u grad?

Možeš? Lepo! Onda, budi dobar i idi pomozi oko uprezanja konja, prilično žurim.Hoćeš li jednu cigaretu?”

„Da, hvala. Idem odmah da se pobrinem za konje.”Ubrzo su bili u kolima. Albert je bio napred, na kočijaševom sedištu.Stigli su u grad, i kad je Feragut zamolio sina da zaustavi kola na jednom uglu,

sišao je i pozdravio se s njim, ne zaboravljajući da izgovori i nekoliko pohvalnihreči na njegov račun.

„Hvala lepo. Napredovao si i sada čvrsto držiš uzde u rukama. Onda, zdravo, jaću se kasnije vratiti pešice.”

Brzo je odmicao vrućom gradskom ulicom. Lekar je živeo u jednom tihomotmenom kraju, u kojem u ovo doba dana gotovo da nije bilo prolaznika. Jednazaprežna kola polako su prošla pored njega, a dva mala dečaka su trčala za njima,ispruživši ruke da im pokisnu na kiši koja je tek rominjala, i smejući se prskalijedan drugog u lice. Iz jednog otvorenog prozora u parteru čula se dosadnaklavirska muzika nekog učenika koji je vežbao. Feragut je uvek osećao velikuodbojnost prema praznim gradskim ulicama, naročito leti; podsećale su ga nanjegove mladalačke godine, kad je u ovakvim ulicama živeo u neudobnim sobama,u zgradama u kojima se uvek osećao miris kafe pomešan s mirisima iz kuhinje, i spogledom na krovni prozor, stalke za odlaganje isprašivača i smešno male baštebez ikakve draži.

111

U hodniku s velikim slikama na zidovima u „zlatnim” okvirima, s velikimtepihom i diskretnim lekarskim mirisom, dočekala ga je mlada devojka u dugojsnežnobeloj kecelji medicinske sestre, koja je od njega uzela vizitkartu. Odvela gaje najpre u čekaonicu gde su na plišom presvučenim stolicama mirno i potišteno,gledajući u novine, sedeli nekoliko žena i jedan mladi muškarac, zatim ga je nanjegovu molbu odvela u drugu prostoriju u kojoj su bili veliki svežnjevi nekogmedicinskog stručnog časopisa, poslagani po godinama izdanja; tek što se osvrnuopo prostoriji, pojavila se ista devojka i odmah ga odvela kod doktora.

Seo je na veliku stolicu presvučenu kožom. Oko njega je sve bilo blistavo čistoi sve je imalo svoju namenu. Prekoputa, za pisaćim stolom, onako mali i jedar,sedeo je lekar; u visokoj prostoriji bilo je tiho, samo je jedan mali stojeći sat odstakla i mesinga zvonko oglašavao svoj ravnomerni oštri hod.

„Da, dragi majstore, stanje vašeg dečaka nimalo mi se ne sviđa. Zar niste većodavno primetili da nešto nije u redu s njim, mislim, recimo, na glavobolju, zamor,neraspoloženje, odsustvo želje da se igra i tome slično? Molim? Tek u poslednjihnekoliko dana? A da li je već dugo ovako osetljiv na zvuke, na svetlost i namirise? A, tako? Nije mogao, dakle, da podnese ni miris boje u ateljeu? Da, to seuklapa u ostalo.”

Lekar je postavljao mnogo pitanja, a Feragut je, lako ošamućen od straha,pažljivo odgovarao, potajno se diveći njegovom besprekorno preciznom načinuizražavanja i želji da ga što više poštedi.

Zatim su pitanja postajala sve ređa, postavljana pojedinačno, da bi najzadusledila duga pauza; tišina je kao veliki oblak lebdela u prostoriji, prekidana samopiskavim oštrim hodom malog koketnog sata.

Feragut je obrisao znoj s čela. Osećao je da je došlo vreme da sazna istinu, ipošto je lekar sedeo ćutke i kao skamenjen, njega je spopao bolan i parališućistrah. Okretao je glavu kao da će ga udaviti okovratnik košulje, a onda je naprostoizletelo iz njega: „Zar je tako loše?”

Lekar je podigao glavu. Lica žućkastog od previše rada, bezizražajno ga jepogledao, a zatim potvrdno klimuo glavom.

„Da, nažalost. Loše je, gospodine Feragut”, odgovorio je.Nije više odvajao pogled od nega. Gledao ga je pažljivo i iščekujući i primetio

da je slikar pobledeo i nemoćno spustio ruke. Lekar je gledao kako čvrsto koščatolice postepeno poprima izraz slabosti i bespomoćnosti, video kako njegove usne

112

počinju da se opuštaju, a pogled postaje unezveren. Video je kako se slikareveusne krive i lako podrhtavaju i kako mu se kapci navlače na oči, kao uonesvešćenog čoveka. Posmatrao je i čekao. A onda je video kako su se slikareveusne stisnule, kako su oči živnule od čvrste volje, samo što je i dalje bio bled. Bilomu je jasno da je slikar spreman da ga sasluša.

„O čemu je reč, doktore? Nemojte nastojati da me poštedite, samo pričajte... Nemislite valjda da Pjer mora umreti?”

Lekar je privukao svoju stolicu bliže. Govorio je sasvim tiho, ali odlučno irazgovetno.

„To niko ne može znati. Ali, ako nisam u potpunoj zabludi, mališan je vrloopasno bolestan.”

Feragut ga je pogledao pravo u oči.„Zar mora da umre? Voleo bih da znam da li vi verujete da on mora da umre.

Shvatite... moram da znam.”Slikar je nesvesno ustao i preteći iskoračio. Lekar mu je stavio ruku na mišicu,

na šta se slikar trgnuo i ubrzo, kao da je postiđen, ponovo utonuo u stolicu.„Nema smisla razgovarati tako”, progovorio je lekar. „Mi ne odlučujemo o

životu i smrti, i mi lekari svakodnevno doživljavamo razna iznenađenja. Treba daznate da za nas svaki bolesnik predstavlja nadu sve dok diše. Kuda bi nas vodiloda nije tako?!”

Feragut je strpljivo klimuo glavom i samo upitao: „Dakle, šta je posredi?”Lekar se kratko nakašlja.„Ako se ne varam, reč je zapaljenju moždane ovojnice”Feragut je, mirno sedeći, tiho ponovio te reči. Onda se podigao i pružio ruku

lekaru.„Znači, zapaljenje moždane ovojnice”, rekao je govoreći sasvim polako i

oprezno, jer su mu usne podhrtavale kao da cvokoće od velike hladnoće. „Da li jeta bolest uopšte izlečiva?”

„Sve je izlečivo, gospodine Feragut. Neko legne sa zuboboljom, a umre poslesamo nekoliko dana, neko pak ima sve simptome najteže bolesti, a izvuče se.”

„Da, da... i izvuče se... Idem ja sada, gospodine doktore. Mnogo ste se trudilioko mene. Ali... zapaljenje moždane ovojinice, dakle, nije izlečivo?”

113

„Dragi gospodine...”„Oprostite... Da li ste drugu decu lečili od moždane... od te bolesti? Da? Eto,

vidite! A da li su ta deca još živa?”Lekar je ćutao.„Da li makar dvoje od njih još živi, ili jedno?”Odgovora nije bilo.Lekar se, kao nevoljno, okrenuo prema stolu i otvorio jednu fioku.„Nemojte tek tako da bacite pušku u žito!”, rekao je promenjenim tonom. „Da li

će se vaše dete izvući, to sada ne znamo. Ono je u opasnosti i mi mu moramopomoći koliko možemo. Svi moramo da mu pomognemo, shvatate li? Vi takođe.Potrebni ste mi... Večeras ću još jednom navratiti kod vas. Za svaki slučaj ću vamdati da ponesete prašak za spavanje, možda ćete i sami želeti da ga uzmete. A sadame slušajte: mališanu morate obezbediti potpuni mir i davati mu jaču hranu. To jenajvažnije, nemojte smetnuti s uma.”

„To sigurno neću zaboraviti.”„Ako bude imao bolove ili bude jako uznemiren, pomoći će mlaka kupka ili

mlaki oblozi. Imate li kesicu za led? Poneću jednu sa sobom. Tamo imate leda?Onda, dobro... Moramo se nadati, gospodine Feragut. Nikako ne bi valjalo da seneko od nas obeshrabri, svi moramo da se držimo, zar nije tako?”

Feragutovo ponašanje ulivalo mu je poverenje, i on ga je ispratio.„Hoćete li moja kola? Tek oko pet sati će mi opet biti potrebna.„Hvala, idem kući pešice.”Krenuo je niz ulicu koja je, kao i malopre, bila pusta. Iz onog otvorenog prozora

i dalje su odzvanjali zvuci klavira na kojem je neko vežbao. Pogledao je načasovnik. Bilo je prošlo oko pola sata otkako je prvi put prošao ovuda. Polako jeišao dalje, iz ulice u ulicu, prošavši pola grada. Plašio se da ga napusti. Tu, unjemu, u ovoj glupoj bednoj gomili kuća, osećao se miris medicine i bolesti, tu suse udomili jad i strah i smrt, na stotine tužnih bednih uličica nosilo je sa sobom sveteško breme, i tu čovek nije bio sam. Ali, tamo na imanju, ispod drveća i podvedrim nebom, među zvucima kose i pesme cvrčaka, činilo mu se da pomisao napostojeću situaciju mora biti mnogo strašnija, mnogo besmislenija, mnogoočajnija.

Bilo je veče kad je, sav prašnjav i mrtav umoran, stigao kući. Lekar je već bio

114

tamo, ali je izgledalo da gospođa Adela još ništa ne zna, jer je bila staložena.Dok su večerali, Feragut je s Albertom ćaskao o konjima. Sve vreme je smišljao

o čemu da govori, šta da pita, a Albert bi mu spremno odgovarao. Svi su videli daje tata vrlo umoran, ništa drugo nisu primetili. A on je, s gotovo ironičnim gnevomsve vreme mislio: mogla bi smrt da mi viri iz očiju, oni to ne bi primetili! Mojažena i moj sin! A Pjer umire! Ova misao mu se stalno tužno vrtela po glavi dok jetvrdo, kao da ima drveni jezik, uobličavao reči koje nikoga nisu zanimale. A ondaje uz to došla i druga misao: tako i treba da bude! Tako ću sam ispiti svoju patnju,sve do poslednje gorke kapi. Sedeću ovako i ponašati se dvolično i gledati kakomoj mali sin umire. Ako posle toga budem ostao živ, više neće postojati ništa štome vezuje i ništa što bi mi moglo naneti bol, onda ću da odem i nikada više uživotu neću lagati, nikada više ponovo verovati u ljubav, nikada više neštoočekivati i biti kukavica... Tada ću znati samo za život, za aktivnosti i zanapredovanje, neće više biti ni mirovanja, ni opuštanja.

U tom opskurnom naslađivanju osećao je kako ga peče bol u srcu, divlje inepodnošljivo, ali bol čista i velika kakvu još nikada u životu nije osećao, i videoje kako pred božanskim plamenom tone njegov mali tužni izveštačeni i lošeizgrađeni život koji nije više bio vredan pomena, pa čak ni pokude.

Tako je sedeo još ceo jedan večernji sat pored dečaka u polumračnojbolesničkoj sobi, u njoj je proveo jednu tešku besanu noć na čijem plamenu jeizgarao, u dubini duše iskreno prepušten svojoj patnji koja ga je izjedala, ničemuse ne nadajući, ništa ne želeći osim da ga taj plamen zahvati i da ga sprži doposlednje čestice koja se trza. Shvatao je da tako mora da bude, da upravo onognajvoljenijeg i najbojeg i najčistijeg mora da se odrekne i da mora da gleda kakoumire.

115

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Pjeru nije bilo dobro i njegov otac je gotovo ceo dan proveo sedeći porednjega. Dečaka je stalno bolela glava, disao je brzo i svaki njegov udisaj zapravo jebio jedno uplašeno ječanje. Povremeno bi se njegovo malo mršavo telo potresalood kratkih trzaja, ili bi se lučno visoko izvilo. Posle toga bi opet dugo ležaopotpuno nepomičan i najzad bi dobio napad grčevitog dahtanja. Posle toga bispavao jedan sat, a pri buđenju bi sa svakim udisajem opet i bolno ječao.

Nije čuo ono što bi mu se reklo, a kad bi ga gotovo silom uspravili i hranili ga,to bi prihvatao mehanički i ravnodušno. Pri slabom svetlu — pošto su zastori bilisasvim navučeni, Feragut je dugo sedeo nagnut nad mališanom i vrlo pažljivo gagledao; sa zebnjom u srcu je posmatrao kako s ljupkog, njemu tako bliskogdečakovog lica, nestaje jedna po jedna lepa nežna crta. Ono što je preostalo bilo jejedno bledo, pre vremena ostarelo lice, jedna neprijatna maska patnjepojednostavljenih crta, na kojoj se nije moglo čitati ništa osim bola i gađenja ivelikog užasa.

Povremeno bi, u trenucima dečakove usnulosti, otac video kako se ublažavajucrte njegovog izobličenog lica i kako ono ponovo dobija zračak izgubljene draži izvremena kad je dete bilo zdravo. Tada bi netremice gledao, s mnogo ljubavi i sbolnom čežnjom, nastojeći da još jednom i još jednom ureže u pamćenje svu tuumiruću lepotu.

Tada mu se činilo da nikada u svom životu nije znao šta je ljubav, nikada doovih trenutaka bdenja i posmatranja.

Gospođa Adela danima ništa nije naslućivala; tek postepeno je primetila da jeFeragut napet i odsutan duhom, i tada je najzad posumnjala, ali je tek posle jošnekoliko dana počela da povezuje činjenice. Jedne večeri, kad je Feragut izašao izPjerove sobe, ona ga je zaustavila i kratko mu rekla uvređenim tonom i s gorčinomu glasu: „Šta je s Pjerom? O čemu je reč? Vidim da znaš nešto

On je pogleda kao da se trgao iz duboke smućenosti. „Ne znam, dete”,odgovorio je suvih usana. „Jako je bolestan, zar ne vidiš i sama?”

„Vidim. Samo hoću da znam šta mu je. Ti i lekar se ophodite prema njemu kao

116

da je nasmrt bolestan. Šta ti je on rekao?”„Rekao mi je da je dete teško bolesno i da ima mesta našoj zabrinutosti. Reč je

o nekom zapaljenju u njegovoj jadnoj glavi. Sutra ćemo zamoliti doktora da namkaže nešto više o tome.”

Ona se odjednom naslonila na jednu policu s knjigama i rukom se uhvatila zanabore zelene zavese. Pošto je ćutala, Feragut je strpljivo ostao da stoji; lice mu jebilo sivo, a oči izgledale kao da su zapaljene. Ruke su mu lako podrhtavale, paipak se savlađivao, čak mu je i neki smešak, jedan neobičan tračak pomirenosti,strpljenja i ljubaznosti, titrao na licu.

Polako je došla do njega. Stavila je ruku na njegovu mišicu; bilo je očigledno dajedva stoji na nogama. Šapatom je upitala: „Da li misliš da mora umreti?”

Na Feragutovim usnama još uvek je lebdeo onaj slabi smušeni osmeh, ali su muniz lice potekle suze. Samo je potvrdio glavom i pošto je ona, izgubivši ravnotežu,skliznula niz njega, on ju je podigao i pomogao joj da sedne na stolicu.

„To nikada ne može da se zna sa sigurnošću”, rekao je polako i otegnuto, kao das gađenjem ponavlja neku lekciju koje mu je već odavno preko glave. „Važno je danikada ne treba gubiti nadu.”

„Ne treba gubiti nadu”, mehanički je ponovio posle izvesnog vremena, kad seona malo povratila i uspravila se.

„Da”, rekla je, „da, u pravu si.” Posle kraće pauze je nastavila: „To nijemoguće. To nije moguće.”

Iznenada je opet stajala uspravno, oči su joj živnule i izgledala je punarazumevanja, ali i tuge.

„Ti se stvarno”, rekla je glasno, „nikada više nećeš vratiti, zar ne? Znam.Napustićeš nas.”

Feragut je uvideo da je to trenutak u kojem čovek ne sme dozvoliti sebi da budeneiskren. Zato je rekao kratko, bezbojnim glasom: „Da.”

Klatila je glavom tamo-amo kao da mora dobro da razmisli, a to joj ne uspeva.Ono što je potom rekla nije bio rezultat razmišljanja i proračunatosti, nego jepoteklo sasvim nesvesno iz trenutka tuge i beznađa, od umora i posustalosti, a presvega iz nejasne potrebe da se nešto popravi, da se bilo kome ko je nadohvat učininešto dobro.

„Da... tako sam i mislila”, rekla je. „Ali, Johane, slušaj! Pjer ne sme da umre!

117

Ne sme sve, baš sve, sada odjednom da se slomi! I, znaj, želela bih još nešto da tikažem: ako ozdravi, uzmi ga kod sebe. Jesi li čuo? Neka ostane s tobom!”

Feragut nije odmah shvatio. Postepeno, malo-pomalo, postalo mu je jasno šta jeona zapravo izgovorila i da je sada to ono zbog čega su se godinama svađali i zbogčega je on toliko mnogo godina oklevao i patio — i to mu ona obećava sada, kadje prekasno.

Bilo mu je neizrecivo besmisleno da sada odjednom može da ima ono što mu ježena tako dugo uskraćivala, još i više — da mu Pjer može pripasti sada, kad je napragu smrti. Sada bi mu, dakle, dvaput umro! To je bilo ludo, smešno! Bilo jetoliko groteskno i protiv zdravog razuma da je zaista hteo grohotom i gorko da senasmeje.

Ali, ona je bez ikakve sumnje mislila ozbiljno. Očigledno nije bila sasvimpoverovala u to da će Pjer stvarno umreti. Bio je to gest njene dobrote, njenaogromna žrtva na koju je bila spremna u tom trenutku bolne pometnje. Nije mogaoda pokaže da je njenu žrtvu, njenu čudnu zakasnelu velikodušnost osetio kao teškuironiju.

Već je bila nestrpljiva, očekujući njegovu reakciju. Zašto ne kaže nešto? Zar jojne veruje? Ili mu je postala toliko tuđa da od nje ništa ne želi da prihvati, pa čak nitu veliku žrtvu koju je bila spremna da podnese radi njega?

Već su mišići lica počeli da joj podrhtavaju od razočaranja kad je Feragut uspeoda vrati kontrolu nad sobom. Uzeo je njenu ruku, nagnuo se i hladnim usnama jelako dodirnuo, rekavši: „Hvala ti.”

Onda se setio nečega, pa dodao: „Znači da ću odsada smeti da se brinem oPjeru. Dozvoli da noćas bdim nad njim.”

„Smenjivaćemo se”, rekla je ona odlučno.Pjer je te večeri bio veoma miran. Na stolu je stajala mala noćna lampa čija

slabašna svetlost nije ispunjavala prostoriju i koja se prema vratima gubila usmeđem sumraku. Feragut je još dugo slušao Pjerovo disanje, a potom je legao nauski divan koji je za njega bio unesen u Pjerovu sobu.

Gospođa Adela se probudila noću u dva sata, upalila svetlo i ustala. Sa svećomu ruci, u noćnom ogrtaču, došla je u detetovu sobu. Naišla je na potpunu tišinu.Pjerove trepavice su blago podrhtavale kad je svetlost obasjala njegovo lice, alise nije probudio. Na divanu je, obučen i lako zgrčen, spavao njen muž. I njemu jeosvetlila lice i izvesno vreme stajala pored njega. Videla je njegovo prirodno i

118

iskreno lice puno bora, njegovu osedelu kosu, opuštene obraze i podočnjake.„I on je ostario”, pomislila je s osećanjem sažaljenja, ali i zadovoljstva, i umalo

pala u iskušenje da ga pomiluje po razbarušenoj kosi. Ipak, to nije učinila. Nečujnoje izašla iz sobe, a kad je ujutro, posle nekoliko sati, ponovo došla, našla jeFeraguta već odavno budnog i predusretljivog, kako sedi pored Pjerovog kreveta,a njegove stisnute usne i pogled pri pozdravljanju su opet odavali onu tajanstvenusnagu i odlučnost kojima je, kao u oklopu, bio obavijen već danima.

Za Pjera je počinjao loš dan. Dugo je spavao, a kad se probudio, ležao jeotvorenih očiju i ukočena pogleda dok ga novi talas bolova nije uznemirio. Besnose bacao po krevetu, stisnuo male šake u pesnice i njima pritisnuo oči; lice mu jebilo čas samrtnički bledo, čas jarkocrveno. A onda, u nemoćnom gnevu premanepodnošljivim mukama, počeo je da vrišti; vrištao je tako dugo i tako jadno da jenjegov otac, bled i skrhan, morao da izađe iz sobe jer nije više mogao da ga sluša.

Pozvao je lekara, koji je toga dana dolazio još dvaput, a predveče je doveo sasobom i negovateljicu. Uveče je Pjer izgubio svest. Negovateljicu su poslali dalegne, a majka i otac su cele noći ostali budni, s osećanjem da kraj još nije daleko.Mališan se nije pomerao, disao je neravnomerno ali snažno.

Feragut i njegova žena su, međutim, mislili na vreme kad je jednom Albert biojako bolestan i kad su ga zajedno negovali. Oboje su osećali da se slični važnidogađaji ne mogu ponoviti. Blagim i pomalo umornim glasom, šapatom surazgovarali preko kreveta, ali ni reč nisu progovorili o prošlosti, ni reč onekadašnjim dešavanjima. Avetinjski ih je doticala sličnost situacije i događaja,ali oni sami sada su bili drugačiji, nisu više bili oni isti ljudi koji su tada, upravokao i sada, bili nagnuti nad smrtno bolesnim detetom i zajedno bdeli i patili.

Za to vreme, Albert, obuzet nemirom i brigom, nije mogao da zaspi. Usred noći,poluodeven i na vrhovima prstiju, došao je u Pjerovu sobu. Uzbuđenim glasom,šapatom je upitao da li može da pomogne, da učini nešto.

„Hvala”, rekao mu je Feragut, „ali nema šta da se radi. Idi da spavaš, budizdrav!”

Čim je Albert izašao iz sobe, slikar je zamolio ženu: „Idi malo kod njega i tešiga ”

Gospođa Adela ga je rado poslušala; bilo joj je drago što je njen muž učinio tajprijateljski gest prema njoj. Tek pred svitanje je, na njegov nagovor, otišla dalegne. Kad se razdanilo, pojavila se negovateljica i smenila Feraguta. Kod Pjera

119

se ništa nije bilo promenilo.Feragut je neodlučno išao kroz park. Još mu se nije spavalo, iako su ga na umor

upozoravale njegove umorne oči, koje su ga pekle, i neki prigušeni osećajmlitavosti. Okupao se u jezeru i zamolio Roberta da mu donese kafu. Potom je, uateljeu, posmatrao skicu koju je uradio u šumi. Bila je naslikana sveže i raskošno,ali ipak to nije bilo ono što je zapravo tražio, a sada je ionako morao da seodrekne slike koju je planirao da uradi i slikanja Roshaldea.

120

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Od pre nekoliko dana kod Pjera nije bilo nikakvih promena. Jednom ili dvaputdnevno imao bi napad grča i bolova, inače je sve vreme ležao u polusnu, otupelihčula. Toplo vreme je u međuvremenu prešlo u niz nepogoda, postalo je hladno, aod kiša su vrt i celo imanje izgubili svoj raskošni letnji sjaj.

Feragut je noć najzad opet proveo u svom krevetu i dugo duboko spavao. Teksada, kad se oblačio pored otvorenog prozora, primetio je da je napolju sumorno ihladno; protekli dani su mu prošli kao u nekom bunilu. Nagnuo se nad prozorom i,lako se naježivši od hladnoće, udisao vlažni vazduh oblačnog jutra. Mirisalo je navlažnu zemlju i na blizinu jeseni, a on, koji je svojim prefinjenim čulima navikaoda oseti znake godišnjih doba, s čuđenjem je primetio kako mu se ovo leto gotovobez traga izmigoljilo, kao da ga nije ni bilo. Imao je utisak da je u Pjerovoj sobiproveo ne samo nekoliko dana nego čak nekoliko meseci.

Prebacio je preko sebe kišnu kabanicu i otišao u kuću. Saznao je da se mališanprobudio rano, ali da od pre jednog sata opet spava, te da mu je pri doručku Albertpravio društvo. Veliki dečak je Pjerovu bolest teško primio k srcu i patio, nedozvolivši da iko to primeti u ionako deprimirajućoj bolesničkoj atmosferi iutučenosti zbog briga u kući.

Kad je Albert otišao da bi prionuo na domaće zadatke, Feragut se uputio kodPjera, koji je još spavao, i seo pored njegovog kreveta. Tih dana je ponekad želeoda se sve brzo okonča, za dobro deteta, koje već dugo nije izgovorilo nijednu reč iizgledalo tako iscrpljeno i ostarelo kao da je i samo svesno da mu više nemapomoći. Ipak, Feragut nije hteo da propusti nijedan čas, s ljubomornom predanošćučuvao je svoje mesto pored bolesnikovog kreveta. Ah, kako je mali Pjer nekadačesto dolazio kod njega i nalazio ga umornog ili ravnodušnog, zadubljenog u rad iliizgubljenog u moru svojih briga, koliko je samo puta rasejano i odsutno tu malumršavu ruku držao u svojoj, gotovo i ne obraćajući pažnju na reči koje bi mu Pjeruputio, a sada je svaka njegova izgovorena reč postala neprocenjivo blago! Toviše nije moglo da se popravi. Ali sada, kad je jadni dečak ležao u mukama i sam,sa svojim nenaoružanim razmaženim dečijim srcem bio suprotstavljen smrti, sada,kad je bio primoran da u nekoliko dana iskusi svu tu obamrlost, savbol, strah i sva

121

razočaranja kojima bolest, slabost, starenje i blizina smrti plaše i tište ljudskosrce, sad je hteo stalno da bude uz njega kako ne bi bio odsutan ili neophodan uslučaju da ga u nekom trenutku mališan traži da bi nešto učinio za njega ili mupružio malo ljubavi.

I, gle, toga jutra je bio nagrađen; Pjer je otvorio oči, nasmešio se na njega islabašnim nežnim glasom izgovorio: „Tata!”

Slikaru je srce žestoko počelo da lupa kad je najzad čuo glas koji mu je tolikonedostajao, glas koji ga zove i koji se obraća upravo njemu. Tako dugo je taj glasslušao kako samo ječi i nejasno bunca u tupom bolu, da se zaprepastio od radosti.

„Pjer, milo moje!”Nežno se nagnuo i poljubio dečakove nasmešene usne. Pjer je izgledao svežiji i

srećniji nego što se Feragut nadao da će ga ikada opet videti takvog; oči su mu bilebistre, pogled svestan, a duboka bora između obrva bila je gotovo nestala.

„Da li ti je bolje, dušo?”Dečak se smeškao i začuđeno gledao u oca.Feragut mu je pružio ruku, a Pjer je u nju stavio svoju ručicu, koja nikada nije

bila jaka, a sada i tako mala i bela i umorna.„Odmah ćeš dobiti doručak, a posle ću ti pričati priče.”„O, da, o Gospodinu Mamuzi i o letnjim pticama”, rekao je Pjer, a njegov otac

je nalazio da je pravo čudo što dete govori i smeška se i opet pripada njemu.Doneo mu je doručak i Pjer je rado jeo, čak je otac uspeo da ga nagovori da

pojede još jedno jaje. Onda je zatražio svoju omiljenu slikovnicu. Otac je pažljivopovukao u strane jednu od zavesa; bleda svetlost tmurnog kišnog dana doprla je usobu i Pjer je pokušao da se uspravi kako bi gledao slike. Izgledalo je da mu tonije prouzrokovalo bol i on je pažljivo posmarao više listova, i omiljene slikepozdravljao kratkim usklicima radosti. Onda se umorio od sedenja, a oči su opetpočele malo da ga bole. Otac ga je postavio u ležeći položaj, a Pjer ga je zamolioda mu pročita nekoliko stihova, pre svega o Puzavoj Ivici koja dolazi kodapotekarke Dobričice:

O, Dobričice, apotekarko,O, mast mi lekovitu daj,Pomozi mi nekako!

122

Noga me boli baš jako!

Feragut se trudio, čitao je što je poletnije i vragolastije mogao, a Pjer mu sezahvalno smeškao. Ipak, činilo se da stihovi nemaju više onu staru privlačnu snagu,kao da je Pjer, otkako ih nije više čuo, ostario nekoliko godina. Verovatno su slikei stihovi izazvali u njemu sećanje na mnoge lepe vesele dane ispunjene smehom,ali nijesu mogli da vrate stare radosti i uživanja; mališan nije bio svestan činjeniceda u sopstvenu prošlost, koja je do pre nekoliko dana, do pre nekoliko nedelja, jošbila stvarnost, gleda s čežnjom i tugom jedne odrasle osobe. On nije više bio dete.Bio je bolesnik kome se stvarni svet već bio izmakao i čija je duša, koja je postalavidovita, na sve strane i oko sebe sa strahom naslućivala smrt koja je vrebala.

Ipak, to jutro je, posle svih tih strašnih dana, bilo puno svetlosti i sreće. Pjer jebio miran i zahvalan, a u Feragutu se i protiv njegove volje stalno budila nada danešto može da se promeni nabolje. Zar se uprkos svemu ne bi ipak moglo dogoditida dečak ostane živ? Tada bi pripao njemu; samo njemu!

Lekar je došao i dugo se zadržao pored Pjerovog kreveta, ali ga nije mučiopitanjima i pregledima. Tek sada je došla i gospođa Adela, koja je naizmenično snegovateljicom bdela pored bolesnog deteta. Bila je kao ošamućena zbogčudesnog poboljšanja Pjerovog stanja, njegove ruke je držala tako čvrsto da su gazabolele i nije se trudila da sakrije suze koje su joj od radosti tekle niz lice. IAlbert je smeo da dođe nakratko.

„To je kao neko čudo”, rekao je Feragut doktoru. „Zar niste i vi iznenađeni?”Lekar se ljubazno nasmešio. Nije protivrečio, ali je bilo očigledno da nije

naročito ni oduševljen. Feragut je zbog toga odmah osetio nepoverenje. Pomno jeposmatrao svaki doktorov gest i u njegovim očima je, dok se doktor smeškao,video hladni oprez i brigu koju je vešto prikrivao. Posle toga je, osluškujući poredodškrinutih vrata, čuo razgovor lekara i negovateljice, i uprkos tome što nijemogao da razume gotovo nijednu reč, po strogom, odmerenom i ozbiljnomprizvuku njihovog šapata zaključio je da je posredi nešto opasno.

Najzad je lekara otpratio do kola i u poslednjem trenutku ga upitao: „Ne držitemnogo do tog poboljšanja, zar ne?”

Ružno uzdržano doktorovo lice okrenulo se prema njemu. „Budite srećni što sejadno dete bar nekoliko sati oseća dobro! Nadajmo se da će to potrajati maloduže.”

123

U njegovim mudrim očima nije mogla da se nasluti nada.Užurbano, da ne bi izgubio ni trenutak, Feragut se vratio u dečakovu sobu.

Majka je upravo pričala bajku o Trnoružici; on je seo pored nje i gledao u Pjerovolice, po kojem se videlo da on pažljivo prati ono što mu se čita.

„Da li da ti ispričam još nešto?”, upitala je gospođa Adela.„Ne”, odgovorio je dečak umorno. „Kasnije.”Ona je otišla u kuhinju. Otac je uzeo Pjerovu ruku. Obojica su ćutali, ali je

dečak smeškajući se povremeno pogledao u oca, kao da se raduje što je tata porednjega.

„Sada ti je mnogo bolje”, rekao je Feragut laskavim glasom.Pjer je lako porumeneo, njegovi prsti su se poigravali u očevoj ruci.„Ti me voliš, tata, je li tako?”„Naravno, dušo. Ti si moj dragi dečak, a kad budeš ozdravio, zauvek ćemo

ostati zajedno.”„Da, tata... Jednom sam bio u vrtu i tamo sam bio sasvim sam, vi me niste više

voleli. Ali vi morate da me volite i morate da mi pomognete ako opet budem imaobolove. Oh, kako me je to bolelo!”

Napola je zažmurio i govorio je tako tiho da je Feragut morao da se sagne tik donjegovih usta kako bi ga razumeo.

„Morate mi pomoći. Biću dobar, uvek... Ne smete me grditi! Je li da me nikadanećete grditi? To moraš da kažeš i Albertu.”

Očni kapci su mu zatreperili i ponovo je otvorio oči, ali mu je pogled bio mutan,a zenice prevelike.

„Spavaj, dete, samo spavaj. Umoran si. Spavaj, spavaj, spavaj.”Feragut mu je pažljivo spustio kapke i pevušio mu kao nekada ranije, kad je Pjer

bio beba. Činilo se da je time uspavao dečaka.Nakon jednog sata došla je negovateljica da zamoli Feraguta da ode na ručak i

da u međuvremenu ona ostane pored Pjera. Otišao je u trpezariju, bez reči irasejano pojeo tanjir supe; nije slušao šta ostali pričaju. U njegovim ušima i daljesu odzvanjale nežne dečakove reči izgovorene šapatom i pomalo uplašeno. Ah,koliko stotina puta je imao prilike da ovako razgovara s Pjerom i da oseti naivnopoverenje i njegovu bezrezervnu ljubav, a to nije činio!

124

Mehanički je posegao za flašom da naspe sebi vode. U tom trenutku je izPjerove sobe odjeknuo glasan odsečni prodorni vrisak koji je Feraguta trgnuo iznjegovog bolnog sanjarenja. Svi su, prebledelih lica, skočili sa stolica, flaša jepala, otkotrljala se do ruba stola i zveketom pala na pod.

U jednom skoku Feragut se našao na vratima.„Kesu za led!”, zatražila je negovateljica.On ništa nije čuo. Ništa osim strašnog očajničkog krika koji mu se u svest

zabadao kao nož u ranu.Dojurio je do kreveta.Tamo je Pjer ležao bled kao kreč, prestravljeno razvučenih usta, dok su se

njegovi omršaveli udovi krivili od jakih grčeva; oči su mu bile razrogačene unerazumnom užasu. Iznenada je još jednom zajaukao, još jače i prodornije, visokose lučno izvio tako snažno da je krevet podrhtavao, a onda je pao, pa se opet izvio,zategnut od bola i lučno savijen, kao šiba u rukama nekog ljutitog dečaka.

Svi su, užasnuti i bespomoćni, nepomično stajali sve dok se, zahvaljujućinaređenjima negovateljice, nije uspostavio red. Feragut je kleknuo pored kreveta ipokušavao da spreči Pjera da se povredi dok se trzao i bacao. I pored toga,mališan je o metalni rub kreveta raskrvario desnu ruku kojom je bio zamahnuo.Onda se zgrčio, okrenuo se tako da je sada ležao potrbuške, ćutke zario zube ujastuk i počeo ravnomerno da izbacuje i povlači levu nogu. Podigao bi nogu,jednim pokretom je pustio da padne udarivši o krevet, ostavio je tako trenutak, iponovio to isto još devet, deset puta, još dvadeset puta, i opet nastavio.

Žene su bile uposlene oko pripremanja obloga. Alberta su uđaljili. Feragut jejoš uvek klečao pored kreveta i gledao kako se Pjerova noga ispod pokrivača diže,ispruža se i pada sa zastrašujućom ravnomernošću. Tu leži njegov sin, čiji ga jesmešak još pre nekoliko sati obasjavao kao sunce i čije ga molećivo tepanje iizražavanje ljubavi dirnulo i opčinjavalo do dna duše. Tu leži njegovo dete i ononije ništa drugo do jedno mehanički potresano telo, jedan jadni bespomoćnizamotuljak bola i jada.

„Pored tebe smo”, rekao je sav očajan. „Pjer, sine, tu smo i hoćemo da tipomognemo.”

Međutim, nije više postojao put koji bi vodio od njegovih usana do dečakoveduše, niti su do strašne usamljenosti umirućeg više dopirali preklinjuće reči utehe ibesmisleni šapat izgovorenih reči nežnosti. On je bio daleko, u nekom drugom

125

svetu, hodao je, ožedneo, kroz paklenu dolinu punu patnje i samrtničkog straha imožda sada tamo plačući doziva nekoga ko kleči pored njega i ko bi podneo svakupatnju, samo da pomogne svom detetu.

Svi su znali da je ovo kraj. Od onog prvog krika koji ih je probudio iz sna i kojije odražavajući duboku gorku patnju podsećao na životinjski, na svakom pragukuće i na svakom prozoru dežurala je smrt. Niko je nije spominjao, ali su je sviprepoznali, pa i Albert i sluškinje tamo dole, čak i pas koji je bojažljivo cvilećinemirno trčao tamo-amo po kiši. Iako su se svi trudili, kuvali vodu, stavljaliledene obloge i neumorno nešto radili, u svemu tome nije više bilo ni borbe, ninade.

Pjer nije više bio pri svesti. Celim telom je drhtao kao da mu je hladno,povremeno bi zaječao slabim glasom, a onda bi opet, nakon svakog napora, iznovapočeo da zamahuje i udara nogom, ravnomerno, kao pokretni satni mehanizam.

Tako je proteklo popodne, zatim i veče i najzad noć, a u svitanje, kad je maliborac iscrpeo svu svoju snagu i predao se neprijatelju, njegovi roditelji, licaumornih od bdenja, bez reči su se gledali preko kreveta. Johan Feragut je stavioruku na dečakovo srce i nije mogao napipati puls; ostavio je ruku na njegovimmršavim prsima sve dok se ona postepeno nije sasvim ohladila.

Potom je oprezno pomilovao sklopljene ruke gospođe Adele i šapatom rekao:„Gotovo je.” I dok je svoju ženu izvodio iz sobe i podupirao je slušajuči njenopromuklo jecanje, te je potom prepustio negovateljici i oslušnuo pred vratimaAlbertove sobe da proveri da li on još spava, i dok se vraćao u Pjerovu sobu imrtvog ga namestio u pravilan položaj, osećao je da je u njemu umrlo polanjegovog života, našavši svoj mir.

Sabran, uradio je sve što bilo potrebno, a onda preminulog prepustionegovateljici i legao. Spavao je kratko, ali duboko. Kad je puna svetlost danazasjala kroz prozor njegove sobe, probudio se, ustao i odmah se bacio na slikanjesvoje poslednje slike koju je planirao da još uradi na Roshaldeu. Otišao je uPjerovu sobu, povukao sve zavese i pustio da sveži jesenji dan obasja malo bledolice i ukočene ručice njegovog ljubimca. Potom je seo na rub kreveta, raširio jedankarton i poslednji put nacrtao lice koje je tako često skicirao, koje je poznavao ivoleo još od njegovog nežnog postanka i koje je sada sazrelo i uprostilo se odsmrti, ali još bilo puno neshvatljive patnje.

126

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Sunce je vatreno sijalo kroz rubove opuštenih oblaka koji su se napadali kiše,kad se mala porodica kolima vraćala s Pjerove sahrane. Gospođa Adela jeuspravno sedela na kolima, njeno isplakano lice izgledalo je čudno svetlo iukočeno ispod crnog šešira i crne haljine zakopčane do grla. Albertu su kapci biliotečeni i sve vreme je majku držao za ruku.

„Znači, vas dvoje sutra putujete”, rekao je Feragut živnuvši. „Ništa ne brinite, jaću ovde uraditi sve što još treba da se uradi. Samo hrabro, sine, opet će doći boljavremena!”

Zaustavili su se ispred Roshaldea. Iskričavo su se presijavale grane kestena skojih su padale kapi kiše. Ušli su u tihu kuću u kojoj su ih sačekale sluškinje,obučene u crne haljine i govoreći šapatom. Pjerovu sobu zaključao je Feragut.

Kafa je bila pripremljena i njih troje su seli za sto.„U Montreu sam rezervisao sobe za vas”, opet je Feragut počeo razgovor.

„Nastojte da se dobro odmorite. I ja ću da otputujem čim ovde budem sve završio.Robert će ostati i održavaće kuću. On će imati moju adresu.”

Niko ga nije slušao, duboka sramna trezvenost pritiskala ih je kao mraz.Gospođa Adela je oborene glave ukočeno gledala u mrve na stolnjaku. Bila jeutonula u svoju žalost i nije bila voljna da ikome dozvoli da je iz nje probudi, aAlbert ju je sledio u tome. Otkako je mali Pjer umro, nestalo je privida jedinstvaporodice, kao izraz ljubaznosti s lica nekoga ko se teškom mukom savlađivao dokmoćni gost kojeg se plašio nije otputovao. Feragut je bio jedini koji je preko svihčinjenica do poslednjeg trenutka nastavio da igra svoju ulogu, ne skidajući masku.Plašio se da bi mu neka ženska scena mogla narušiti njegovo opraštanje odRoshaldea, a u sebi je jedva čekao da njih dvoje najzad otputuju.

Još nikada nije bio toliko usamljen kao te večeri, dok je sedeo u svom sobičku.Preko, u kući, njegova žena je pakovala kofere. On je pisao pisma i sređivaoposlove, Burkhartu, koji još nije znao da je Pjer umro, javio je da dolazi, a svomadvokatu i banci napisao uputstva i ovlašćenja. Sada je pisaći sto bio pospremljeni on je ispred sebe postavio sliku mrtvog Pjera koji je sada ležao pod zemljom i

127

bilo je pitanje da li će Feragut ikada opet svoje srce na isti način predati nekomljudskom biću, da li će ikada moći još jednom ovako da pati. Sada je bio sam.

Dugo je posmatrao svoj crtež, opuštene obraze, kapke spuštene preko upalihočiju, male stisnute usne i užasno omršavele dečije ruke. Onda je sliku zaključao uatelje, uzeo kaput i izašao. U parku je već vladao mrak i bilo je mirno. Preko, ukući, nekoliko prozora je još bilo osvetljeno, ali on nimalo nije mario za njih.

Međutim, ispod tamnih kestenova, u malom pokislom venjaku, na pošljunčanojčistini i u cvetnom vrtu još je lepršalo nešto kao život i sećanje. Tu mu je Pjerjednom — zar to nije bilo pre više godina — pokazao malog zarobljenog miša, atamo kod plamenca je razgovarao s rojevima plavih noćnih leptira, za biljke jeizmišljao fantastična nežna imena. Ovde je svuda — u dvorištu kod živine i kodkućice za psa, na travnjaku i pod drvoredom lipe, Pjer vodio svoj mali život, igraosvoje igre, ovde su bili na svome njegov zvonki razuzdani dečački smeh i sva dražnjegove samovoljne, samostalne ličnosti. Ovde je stotinu puta neopažen uživao usvojim dečijim radostima, doživljavao svoju bajku, ovde je verovatno ponekadiskaljivao svoj gnev, ili plakao kad bi se osećao zanemaren i neshvaćen.

Feragut je tumarao po mraku zalazeći u svaki kutak u kojem je bilo nečega što biga podsećalo na njegovog dečaka. Na kraju je kleknuo pored Pjerovog peščanogbrda i hladio ruke u vlažnom pesku; kad je pritom dotaknuo neki drveni predmet,podigao ga i prepoznao Pjerovu lopaticu za pesak, nehotice je klonuo i najzad je,prvi put u ova tri užasna dana, slobodno i nesputano zaplakao.

Ujutro je imao još jedan razgovor s gospođom Adelom.„Teši se”, rekao joj je, „i ne zaboravi da je Pjer pripadao meni. Ti si mi ga

ustupila — još jednom ti se zahvaljujem za to. Još tada sam znao da će on umreti,da mora da umre, ali je to ipak bilo lepo od tebe. Odsada možeš da živiš onakokako ti se živi, ali nemoj da prenagliš u donošenju odluka. Zasada zadrži Roshalde,mogla bi da se pokaješ ako ga ubrzo budeš prodala. U vezi s tim će te javnibeležnik još posavetovati. On misli da će ovde uskoro skočiti cene zemlje. Neka tije srećno s tim! Meni ovde ne pripada više ništa osim stvari u ateljeu. Kasnije ćuposlati ljude po njih.”

„Hvala... A ti? Zar ti nikada više nećeš doći ovamo?”„Nikada više. Ne bi imalo svrhe. Samo još nešto sam hteo da ti kažem: u meni

nema više čak ni gorčine. Znam da sam za sve sam bio kriv.”„Nemoj tako da govoriš! Činiš kako misliš da je dobro, ali me to ipak muči. Ti

128

ostaješ potpuno sam! Da, da si mogao da zadržiš Pjera... Ali ovako... Ne, nijesmelo doći do toga! I ja snosim deo krivice, znam...”

„Ovih dana smo sve ispaštali zbog toga, dete. Moraš biti staložena, sve je uredu, zaista ne postoji ništa na šta bi mogla da se žališ. Vidi, sada je Albert samotvoj. A ja, ja imam svoj rad. Tako je sve podnošljivo. I ti ćeš biti srećnija nego štosi bila godinama unazad.”

Bio je toliko staložen da se i ona smirila. Ah, bilo je toga još mnogo, beskrajnomnogo što bi još želela da mu kaže, za šta bi još trebalo da mu se zahvali i za šta bijoš mogla da ga optuži. Ali, shvatila je da je on u pravu. Bilo je očigledno da jeono što je ona još osećala kao život i gorku stvarnost za njega postala nebitnaprošlost. Sada je valjalo ostati staložen i sve što je dotada bilo prepustitiprošlosti. Tako je sada strpljivo slušala o tome šta je sve on naredio da se uradi ičudila se kako je dobro razmislio o svemu i na sve mislio.

O razvodu nije rekao ni reč. On će da usledi kasnije, kad se bude vratio izIndije.

Posle ručka su se odvezli na stanicu. S mnogo kofera, Robert ih je tamo većčekao. Uz veliku buku i mnogo čađi u velikom holu pod staklenom kupolom,Feragut je ženu i sina otpratio u njihov kupe, kupio Albertu novine i predao mupriznanicu za prtljag; ispred prozora je čekao da voz krene, u znak pozdrava skinuošešir i pogledom pratio voz sve dok Albert nije nestao s prozora.

Pirlikom povratka, zatražio je od Roberta da mu ispriča kako je raskinuoveridbu na koju se odlučio prenagljeno. Kod kuće ga je već čekao stolar koji jetrebalo da napravi sanduke za njegove najnovije slike. Kad one budu zapakovane iposlate, i on će otići. Nije mogao da dočeka da otputuje.

Stolar je obavio svoj posao i otišao. Robert je spremao u gospodarskoj kući,zajedno s jedinom sluškinjom koja je još bila ostala; pokrili su nameštaj, zatvoriliprozore i spustili roletne.

Feragut je laganim koracima prošao kroz svoju radionicu, kroz dnevnu i spavaćusobu, zatim je izašao, obišao jezero i prošao kroz park. Tako je na stotine putaovde šetao, ali mu se danas činilo da sve odzvanja od osame — kuća i vrt, jezero ipark... Hladan vetar je duvao kroz već požutele krošnje i u niskim naletimadonosio nove kišne oblake. Slikar se naježio i stresao od hladnoće. Sada ovde nijeviše bilo nikoga o kome bi brinuo, prema kome bi morao da ima obzira, zbog kogabi morao da pazi kako se ponaša, i tek sada je, u ledenoj samoći, osećao sve one

129

brige i bdenja, drhteću groznicu i svu onu ubitačnu iscrpljenost koji su mu senakupili poslednjih dana. Nije ih osećao samo u glavi i udovima, nego jošintenzivnije u duši. Ugasile su se i poslednje razigrane iskre mladosti iiščekivanja, ali, uprkos tome, on ovu hladnu izolovanost i surovu trezvenost nijedoživljavao kao nešto zastrašujuće.

Nepogrešivo je, nastavljajući da hoda vlažnim stazama, pokušavao da poveženiti svog života; nikada nije imao tako jasan i zadovoljavajući pregled njihovogjednostavnog spleta. Bez imalo gorčine u sebi, zaključio je da je svim životnimstazama išao kao da je bio slep. Sada je tačno video da je uprkos svim pokušajimai uprkos nikada sasvim ugasloj čežnji, samo prošao pored života. On nikada inijednom u životu nije doživeo ni okusio onu pravu, strastvenu ljubav, bar ne doovih poslednjih dana. Tada je, kraj kreveta svoga dečaka koji je umirao, doživeosvoju jednu jedinu pravu ljubav, ali suviše kasno; tada se prvi put desilo dazaboravi i da prevaziđe samoga sebe. To će zauvek ostati njegov doživljaj injegovo jadno malo blago.

Ono što mu je preostalo bila je njegova umetnost koju nikada nije dublje isigurnije osećao kao upravo sada. Ostala mu je uteha autsajdera kojima nije datoda prigrabe život u sopstvene ruke i da ga ispiju; preostala mu je i čudnovata,ohlađena a ipak neobuzdana strast da gleda i da posmatra, te skriveni ponos zbogsaučesništva u stvaranju. To je bio ostatak i vrednost njegovog nesrećnog života, anjegova sudbina bili su ova nepokolebljiva samoća i hladno zadovoljstvo slikanja,i da sledi ovu svoju zvezdu ne skrećući s njene putanje.

Duboko je udisao vlažan i nagorak miris parka; svakim korakom mu se činilo daje od sebe odgurnuo deo prošlosti, onako kako se odgurne čamac od kojeg nemaviše koristi kad se stigne na obalu. U njegovom preispitivanju i spoznaji nije bilorezignacije; prema novom životu će ići pun prkosa i strastvene preduzimljivosti,život ne sme više da bude nasumično opipavanje i besciljno lutanje, nego jedanstrmi hrabri hod uzbrdo. Kasnije, i možda s više gorčine nego što to muškarciobično čine, oprostio se od slatkog sutona svoje mladosti. Stajao je, sadaosiromašen, sa zakašnjenjem ugledavši svetlost dana od kojeg više nije hteo daizgubi ni jedan jedini dragoceni trenutak.

KRAJ

130

131

POGOVOR

Rođen 1877. u Kalvu, kao građanin njemačke regije Virtemberg, Herman Hese jezahvaljujući burnom svjetskom poretku s kraja 19. i početka 20. vijeka, postaojedan od važnijih predstavnika njemačke kulture koje je emigracija odvela uokrilje druge nacionalne književnosti. Oko 1922. godine napustio je Njemačku ipreselio se u Švajcarsku, u Montanjoli, što ga je samo utvrdilo na pozicijineprikosnovenog pacifiste i borca protiv pogubne njemačke politike koja je tihdecenija predstavljala ogromnu opasnost u svijetu. Takav njegov stav potvrđujudjela koja je pisao: poezija, novele i romani.

Djelo Hermana Hesea, kao uopšte i svih velikih predstavnika svjetskeknjiževnosti, obuhvata univerzalne teme, pitanja egzistencije i bivstvovanja, ali isame prirode čovjeka. Ono po čemu se ovaj autor posebno ističe, jesu odgovorikoje on daje na pitanja o odnosu dobra i zla, ostvarivosti slobode, uplivu imogućnostima mističnog i religijskog, ali i mašte, kreativnog stvaranja i umjetnostiuopšte. Na njegov rad i smisao njegove književnosti posebno su ostavili tragauticaj psihoanalize i orijentalnih filozofija. U vješto izgrađenom stilu koji jesinergija ovih dviju odrednica i, ne baš očekivano, neponovljive liričnosti, on jeuspio da svjetskoj književnosti zavješta djelo veoma velike vrijednosti. Ovakavtrud nagrađen je 1946, dodjelom Nobelove nagrade za književnost i Geteovenagrade. Tvorac djela klasične vrijednosti, Herman Hese predstavlja autora čiji jerad neoprostivo zaobići ukoliko se teži sticanju kvalitetnog obrazovanja.

Počev od 1904, Hese je uprkos nemirima dvaju svjetskih ratova uspio da objaviveliki broj djela. Prvi njegov roman bio je Peter Kamencind, a potom su sepojavili i Ispod točka (1906), Gertruda (1910), Roshalde (1914), Knulp (1915),Demijan (1919), Klajn i Vagner (1919), Čudne vesti sa Druge Zvezde (1919),Klingsorovo poslednje leto (1920), Tumaranja (1920), Sidarta (1922), Stepskivuk (1927), Kriza: Stranice iz dnevnika (1928), Narcis i Zlatousti (1930),Putovanje na istok (1932), Autobiografski eseji (1937), Poeme (1942), Igrađinđuvama (1943), Ako se rat nastavi... (1946). Posthumno, objavljeni su injegovi eseji o životu i umjetnosti Moja vera (1976) i Završene bajke HermanaHesea (1995). Već od pojave romana Demijan, 1919, njegov stvaralački talenat

132

privukao je veliku pažnju književne publike. Romani Stepski vuk, Sidarta i Igrađinđuvama, dali su definitivnu potvrdu o njegovoj vrijednosti i uvrstili ga u samvrh najznačajnijih autora.

Hese je umro 9. avgusta 1962, u Montanjoli, u svojoj 85. godini.

A. R.

133

Sadržaj

PRVO POGLAVLJE 3DRUGO POGLAVLJE 14TREĆE POGLAVLJE 27ČETVRTO POGLAVLJE 33PETO POGLAVLJE 40ŠESTO POGLAVLJE 49SEDMO POGLAVLJE 53OSMO POGLAVLJE 61DEVETO POGLAVLJE 67DESETO POGLAVLJE 71JEDANAESTO POGLAVLJE 81DVANAESTO POGLAVLJE 86TRINAESTO POGLAVLJE 93ČETRNAESTO POGLAVLJE 102PETNAESTO POGLAVLJE 109ŠESNAESTO POGLAVLJE 116SEDAMNAESTO POGLAVLJE 121OSAMNAESTO POGLAVLJE 127POGOVOR 132

134