Heinrich Von Kleist - Zemljotres u Čileu

Heinrich von Kleist

ZEMLJOTRES U ČILEU

U Santjagu, prestonici kraljevine Čilea, baš u trenutku velikog zemljotresa iz

1647. godine, kojom su prilikom stradale mnoge hiljade ljudi, jadan mladi za zločin

optuženi Španac, po imenu Heronimo Rugera, stajao je pored stuba tamnice u koju su

ga zatvorili i hteo je da se obesi. Don Henriko Asteron, jedan od najbogatijih plemića

u gradu, oterao ga je otprilike godinu dana ranije iz svoje kuće, gde je imao mesto

učitelja, jer se utvrdilo da postoji nežna saglasnost između lepe dona Hozefe, njegove

jedinice kćeri, i mladog učitelja. Neka tajna poruka, koju je starom donu, pošto je

izričito opomenuo svoju kćer, otkrila zlobna pažnja njegovog gordog sina, naljuti

ovoga toliko da je istog trenutka posla u karmelinski manastir Naše drage gospe od

brda. Ali zahvaljujući nekom srećnom slučaju, Heronimo uspe da opet dođe u vezu s

njom, i jedne mrkle noći manastirski vrt postade mesto na kome on dožive vrhunac

sreće.

Bio je praznik svetog pričešća, svečana povorka kaluđerica, iza kojih su išle

iskušenice, upravo je polazila kad nesrećna Hozefa, pri zvuku zvona, oseti porođajne

bolove i pade na stepenice katedrale.

Ovaj je događaj izazva ogromno uzbuđenje; mladu grešnicu, bez obzira na

njeno stanje, odmah baciše u tamnicu, i tek što se pridiže posle porođaja, a na

nadbiskupovu zapovest protiv nje se podiže najoštriji postupak. U gradu se govorilo sa

vrlo velikim ogorčenjem o ovoj sramoti, a jezici su tako oštro rešetali celi manastir u

kome se ovo dogodilo, da ni molbe porodice Asteron ni želja same opatice, koja je

devojku zavolela zbog njenog inače besprekornog ponašanja, nisu mogle da ublaže

strogost manastirskog zakona. Jedino se moglo učiniti da smrt spaljivanjem, na koju je

bila osuđena, na veliko razočarenje žena i devojaka iz Santjaga vicekralj zameni

odsecanjem glave. Po ulicama kroz koje je imala da prođe povorka, idući na gubilište,

Heinrich von Kleist - ZEMLJOTRES U ČILEU

izdavali su se pod zakup prozori, sa krovova kuća su sklanjali crepove, a pobožne

kćeri ovog grada pozivale su svoje prijateljice da sestrinski udružene gledaju prizor

koji će biti pružanje zadovoljenja božanskoj osveti.

Heronimo, koga su isto tako bacili u tamnicu, zamalo što ne izgubi svest kad ču

za ovaj užasni preokret u događajima. Uzalud je razmišljao o spasenju: ma kuda ga

nosila krila najsmelijih misli, svuda je nailazio na katance i zidove, a jedan pokušaj da

prereže rešetke na prozoru odvede ga, pošto je bio otkriven, u još dublju tamnicu. On

se baci pred sliku božje majke i poče joj se moliti sa beskrajnom usrdnošću, kao

jedinoj od koje mu je još mogla doći pomoć.

Ali dan koga se toliko plašio dođe, a njegovo srce ispuni izvesnost o potpunoj

beznadežnosti njegovog položaja. Zvona koja su pratila Hozufu na njenom putu do

gubilišta odjeknuše, a njegovu dušu ščepa očajanje. Život mu posta mrzak i on odluči

da se obesi pomoću jednog konopca koji mu slučaj beše ostavio.

I tako je stajao, kao što je rečeno, pored jednog stuba u zidu i vezivao konopac,

koji je imao da ga istrgne iz ovog sveta punog bede, za gvozdenu alku uzidanu u venac

stuba, kad najednom najveći deo grada, sa takvim treskom kao da se ruši nebo, utonu u

tle i sve živo zatrpa svojim ruševinama. Heronimo Rugera se ukoči od užasa i, kao da

mu je sva svest bila razmrskana, sad se držao, da ne bi pao, za stub na kome je hteo da

umre. Tle se ljuljalo pod njegovim nogama, zidovi tamnice su se rušili, cela zgrada se

naže prema ulici, i samo to što u svom sporom padanju naiđe na suprotnu kuću u padu

spreči je da se cela ne prostre po tlu, već ostade praveći sa onom drugom slučajnu

zaoblučenost.

Drhteći, nakostrešene kose i klecavih kolena, provuče se Heronimo preko koso

nagnutog tla do otvora koji je usred sudara dve kuće nastao u prednjem zidu tamnice. I

tek što se našao napolju, kad cela ulica, već uzdrmana, pri jednom novom potresu

potpuno bi sravnjena sa zemljom. Nemajući predstavu o tome kako će da se spase iz

ovog opšteg propadanja, žurio je preko greda i ruševina prema najbližoj kapiji grada,

dok ga je smrt napadala sa svih strana. Ovde bi se opet srušila neka kuća i, razbacujući

komade daleko od sebe, gonila ga da pobegne u pobočnu ulicu; tamo je već lizao

plamen sa svih krovova, svetleći kroz oblake dima, i on je, pun užasa, morao da beži u

drugu; ovde se valjala, prelivši se preko obala, reka Mapoho, i urlajući on jurnu u treću

ulicu. Tamo je ležala gomila izginulih, neki ječeći glas dopirao je iz ruševina, svet je

vikao sa zapaljenih krovova, ljudi i životinje su se borili sa talasima, neki odvažni

spasilac se trudio da pomogne, jedan je, opet, bled kao smrt stajao i ćuteći pružao

2


drhtave ruke prema nebu. Heronimo stiže do kapije i pope se na brežuljak pred njom, a

onda onesvešćen pade na zemlju.

Ležao je možda četvrt časa u najdubljoj nesvesti, kad se najzad opet osvesti i,

leđima okrenut gradu, podiže upola sa zemlje. Opipa čelo i grudi, ne znajući šta bi

mogao da radi u takvom stanju. I neizrecivo osećanje miline ispuni ga kad zapahnu

vetar sa mora pirnu i podstače nov život u njemu, i njegov pogled pređe u svim

pravcima preko rascvtane okoline Santjaga. Samo prizor unezverenih gomila ljudi,

koje su se mogle svuda videti, pritiskivao mu je dušu; nije shvatao šta je njega i njih

moglo dovesti ovamo, i tek kad se okrete i vide srušeni grad za sobom, seti se strašnog

trenutka koji je preživeo. On se saže tako duboko da čelom dodirnu tle i zahvali bogu

na smo čudesnom spasenju; i kao da je užasni trenutak koji se urezao u njegovu dušu

isterao iz nje sve ranije, on zaplaka od radosti što može još da se raduje ljupkom životu

punom šarenih slika. Zatim, primetivši prsten na ruci, najednom se seti Hozefe, a sa

njom svoje tamnice; zvona koja je iz nje čuo i trenutka koji je prethodio njenom

rušenju. Duboka seta mu ispuni grudi; poče se kajati što je zahvaljivao bogu, i učini

mu se strahovito to biće koje vlada iznad oblaka.

On se pomeša sa narodom koji je, zauzet spasavanjem imovine, sa svih strana

izletio iz kapija, i raspitivao se bojažljivo šta je sa Asteronovom kćerkom, kao da je

njeno pogubljenje već bilo izvršeno; ali niko nije mogao da mu da opširnije

obaveštenje. Jedna žena koja je, gotovo do zemlje pognuta, nosila ogromnu količinu

posuđa i dvoje dece na grudima, reče u prolazu, kao da je sama to videla, da je Hozefa

pogubljena.

Heronimo se vrati; i pošto, proračunavši vreme, ni sam nije mogao sumnjati da

je presuda izvršena, spusti se na zemlju u jednoj usamljenoj šumi i predade svom

velikom bolu. Želeo je da se rušilačka snaga prirode ponovo sruči na njega. Nije

shvatao zašto je pobegao ispred smrti, koju je tražila njegova duša puna čemera, u

trenucima kad mu se dobrovoljno pokazivala sa svih strana kao spasilac. On odluči

čvrsto da ne uzmakne, pa makar sad i hrastovi bili čupani sa korenjem i njihove grane

padale preko njega. A onda, pošto se isplakao, i usred najvrelijih suza osetio kako se

pojavljuje nada, ustade i pređe polje u svim pravcima. Pope se na svaki brežuljak na

kome je bilo okupljeno ljudi; išao im je u susret svim putevima kojima se još kretala

reka begunaca; gde god bi kakva ženska haljina zalepršala na vetru, tamo bi ga ponele

njegove uzdrhtale noge, ali nijedna nije pokrivala ljubljenu Asteronovu kćer.

3


Sunce se bližilo zahodu, a sa njim i njegova nada svom ponovnom uništenju,

kad on dođe na ivicu jedne stene, odakle je mogao da vidi neku široku dolinu u kojoj

je bilo vrlo malo ljudi. On potrča, neodlučan šta da uradi, kroz pojedine gomile, i već

htede da se vrati, kad najednom, na potoku koji je kvasio jarugu, spazi neku mladu

ženu koja je prala dete u vodi. Srce mu zalupa jaće pri ovom prizoru; pun slutnje sjuri

se preko stenja i uzviknu: ''O, sveta majko božija!'' i poznade Hozefu, kad se ona

obazre plašljivo, čuvši šum.

Sa kakvim se blaženstvom zagrliše ovi nesrećnici koje beše spaslo čudo sa

neba!

Hožefa je bila na svome putu u smrt već blizu gubilišta, kad se iznenada cela

povorka raspršta na sve strane, bežeći od zgrada koje su se treskom rušile. Užasnuta,

ona pohita prema najbližoj gradskoj kapiji; ali se brzo osvesti, okrete i požuri u

manastir, gde beše ostao njen mali nemoćni dečko. Celi manastir nađe već u plamenu,

a opatica, koja se u onim trenucima što je trebalo da budu Hozefini poslednji

zavetovala da će se pobrinuti za odojče, stajala je pred vratima i zvala u pomoć, kako

bi neko spasao dete. Hozefa jurnu neustrašivo, kroz dim koji joj je kuljao u susret, u

zgradu što se već sva rušila, i kao da su je štitili svi anđeli neba, izađe opet kroz kapiju,

nepovređena i sa detetom. Htede da se baci u zagrljaj opatici, koja je sklapala ruke nad

glavom, kad i ona i sve njene kaluđerice izgubiše bedno pod zabatom kuće koja se

sruši na njih. Hozefa ustuknu pri ovom užasnom prizoru; brzo sklopi opatici oči i

pobeže, sva užasnuta, da spase od propasti dragog dečka koga joj je nebo opet

podarilo. Tek što se malo udaljila, kad naiđe na nadbiskupov leš, koji su maločas sav

zgnječen izvukli ispod ruševina katedrale. Vicekraljeva palata je bila srušena, sud u

kome joj je izrečena presuda bio je sav u plamenu, a na mestu gde se nalazila kuća

njenog oca beše se pojavilo jezero i crvenkasta para se dizala iz njega.

Hozefa prikupi svu snagu. Odagnuvši jad iz duše, hrabro je sa spasenim

detetom koračala kroz ulice i već je bila u blizini kapije, kad spazi u ruševinama i

tamnicu u kojoj je Heronimo uzdisao. Videći to, ona se zanese i zamalo što ne pade u

nesvest na jednom uglu; ali u istom trenutku pad jedne zgrade iza nje, koju su potresi

celu razdrmali, potera je dalje, ojačanu svim ovim užasom; ona poljubi dete, obrisa

suze u očima i stiže do kapije, ne obraćajući više pažnju na strahote koje su je

okruživale. A kad se nađe u slobodnom prostoru, odmah zaključi da ne mora svako ko

je stanovao u srušenoj zgradi naminovno i ležati razmrskan pod njom. Zaustavi se na

sledećem raskršću i pričeka da vidi neće li se pojaviti onaj koji joj je posle malog

4


Filipa najdraži na svetu. Ali kako se niko nije pojavljivao, a ljudski metež bivao sve

veći, ona pođe dalje, pa se opet vrati i opet pričeka; lijući mnoge suze, skloni se u

jednu mračnu dolinu, osenčenu pitomim borovima, da se pomoli za njegovu dušu,

verujući da je ona otišla sa ovoga sveta; i evo gde ga nađe, tog dragog čoveka, u dolini,

i nađe blaženstvo, kao da je ova dolina bila zemaljski raj.

Sve to ispriča ona Heronimu, duboko potrešena, i pošto završi, pruži mu dete da

ga poljubi. Heronimo ga uze i milovaše ga sa neizrecivom roditeljskom radošću, i

kako je ono plakalo videći strano lice, ućutka ga beskrajnim milovanjem.

U međuvremenu beše se spustila najlepša noć, puna čudnovato blagih mirisa,

tako srebrnasto–svetla i tiha kakva može izgledati samo pesniku u njegovim snovima.

U dolini, svuda duž potoka, posedali su ljudi u sjaju mesečine i pripremali sebi meka

ležišta od mahovine i lišća, da se odmore posle ovako teškog dana. I pošto su jadnici

još jadikovali – ovaj zbog toga što je izgubio kuću, onaj za ženom i detetom, treći što

mu nije ostalo ništa – povukoše se Heronimo i Hozefa dublje u šumarak, da ne žaloste

nikog tajnim klicanjem svojih duša. Oni nađoše jedan veličanstveni nar, koji je širio

grane pune mirisnih plodova, a među kojima je slavuj pevao svoju strasnu pesmu. Tu

se Heronimo spusti na zemlju pored stabla, Hozefa u njegovo, a Filip u Hozefino krilo,

i sedeli su tako ogrnuti njegovim ogrtačem i odmarali se. Senka drveta, poprskana

mnogim svetlostima, prešla je preko njih i već je mesec opet izbledeo pred jutarnjim

rumenilom, pre nego što su oni zaspali. Imali su tako mnogo da ispričaju o

manastirskom vrtu i tamnicama, i šta su sve jedno zbog drugog preživeli; i bili su

duboko dirnuti kad su pomislili koliko je bede moralo da snađe svet, pa da oni budu

srećni! Oni rešiše da odu, čim zemljotresi prestanu, u grad Konsepsion, gde Hozefa

ima jednu blisku prijateljicu, da od nje dobiju malo novca, kako se nadaju, pa da se

ukrcaju za Španiju, gde žive Heronimovi rođaci po majci, i da tamo provedu svoj

srećni život. A onda, posle mnogo poljubaca, zaspaše.

Kad su se probudili, sunce je bilo već visoko na nebu, i oni primetiše u svojoj

blizini nekoliko porodica, zaposlenih oko vatre pripremanjem oskudnog doručka. Dok

je Heronimo mislio kako da nabavi hranu za svoje, jedan mlad i lepo obučen čovek, sa

detetom u naručju, priđe Hozefi i upita je učtivo da li bi htela samo malo da podoji

ovog jadnog crvića, čija majka leži ranjena tamo pod drvećem. Hozefa se malo zbuni

kad u njemu vide jednog poznanika; ali kako on, pogrešno tumačeći njenu zbunjenost,

nastavi: ''Samo nekoliko trenutaka, dona Hozefa, jer ovo dete ništa nije jelo od onog

časa koji nas je sve ovako unesrećio'', ona reče: ''Ćutala sam iz drugog razloga, don

5


Fernando; u ovom strašnom času niko neće odbiti da podeli sa drugim ono što ima'', i

uze malog stranca i stavi ga na grudi, a svoje dete predade ocu.

Don Fernando joj zahvali toplo na toj dobroti i upita je da li bi otišla s njim do

njegovog društva, gde se upravo sprema na vatri mali doručak. Hozefa odgovori da sa

zadovoljstvom prima poziv, i kako Heronimo nije imao ništa da prigovori, ode s njim

do njihove porodice, gde je najsrdačnije i najnežnije dočekaše obe don Fernandove

svastike, koje je ona poznavala kao vrlo ugledne mlade gospođice. Dona Elvira, don

Fernandova supruga, koja je teško povređena u noge ležala na zemlji, privuče Hozefu

sa mnogo prijateljstva, kad ugleda svoje izmršavelo dete na njenim grudima. I don

Pedro, njegov tast, povređen u rame, klimnu joj glavom sa mnogo ljubavi.

U Heronimovoj i Hozefinoj duši rojile su se najčudnije misli. Videći sa koliko

poverenja i dobrote postupaju s njima, nisu znali šta da misle o prošlosti, o gubilištu, o

tamnici i zvonu; da li sve to nije bio samo san? Izgledalo je, posle strahovitog udarca

koji se sručio na njih, da su svi ljudi izmireni. Sećanje im je išlo samo do tog trenutka i

ne dalje od toga. Jedino dona Elizabeta, koju je jedna prijateljica pozvala k sebi da

prisustvuje predstavi jučerašnjeg jutra, ali koja taj poziv nije prihvatila, gledala je s

vremena na vreme zamišljeno u Hozefu; ali svaki izveštaj o kakvoj novoj užasnoj

nesreći vraćao je njenu dušu u stvarnost iz koje tek beše izmakla. Pričalo se kako je

grad odmah posle glavnog potresa bio pun žena koje su se porađale naočigled svih

ljudi; kako su kaluđeri jurili sa raspećem u ruci i vikali da je došao smak sveta; kako je

jednom stražaru, koji je na vicekraljevu zapovest zahtevao da se jedna crkva isprazni,

odgovoreno da u Čileu ne postoji više nikakav vicekralj; kako je vicekralj, u tim

strašnim trenucima, morao da naredi da se podignu vešala, kako bi se sprečiće krađe;

pa i to kako je jednog nevinog čoveka, koji se spasavao kroz zadnji deo neke zapaljene

kuće, u prenagljenosti vlasnik uhvatio i odmah obesio.

Dona Elvira, čije su povrede zadavale Hozefi mnogo posla, iskoristi trenutak

kad su se priče najživlje ukrštale i upita je šta se desilo sa njom ovog strašnog dana. I

kad je Hozefa, stegnuta srca, ispričala u nekoliko glavnih poteza, u očima gospođe se

pojaviše suze, što Hozefa primeti sa velikim zadovoljstvom. Dona Elvira ščepa njenu

ruku, steže je i dade joj znak da ćuti. Hozefi se činilo da se nalazi među blaženima.

Jedno osećanje, koje nije mogla da uguši, označavalo je protekli dan, ma koliko bede

da je doneo svetu, kao dobročinstvo kakvim nju nebo još nikad nije podarilo.

I stvarno, usred ovih užasnih trenutaka, kad su sva zemaljska blaga ljudi propala

i kad je celoj prirodi pretila opasnost da bude zasuta, jedino kao da se čovekov duh, lep

6


kao cvet, otvarao. Po poljima, dokle god je oko dopiralo, videli su se pomešani ljudi

svih staleža, kneževi i prosjaci, građanke i seljanke, državni službenici i nadničari,

kaluđeri i kaluđerice, jedni druge su žalili, jedni drugima pomagali, ono što su za

održavanje života mogli da spasu radosno između sebe delili, kao da je opšta nesreća

sve koji su mogli da je izbegnu pretvorila u jednu porodicu. Umesto beznačajnih

razgovora, kojima inače svet daje povoda kad se sedi pri čaju, sad su se navodili

primeri neverovatnih podviga; ljudi na koje se obično nije obraćala pažnja pokazivali

su hrabrost Rimljana; bilo je bezbroj primera neustrašivosti, odvažnog preziranja

opasnosti, samoodricanja i božanstvenog požrtvovanja, preziranja vlastitog života bez

oklevanja, kao da se on, sličan onom što nema vrednosti, može opet naći pri prvom

učinjenom koraku. Štaviše, pošto nije bilo nijednog kome ovaj dan nije donio nešto

uzbudljivo, ili koji sam nije učinio nešto plemenito, u grudima svih ljudi bol je bio

pomešan sa mnogo slasti da se, kao što je Hozefa mislila, ne bi moglo tvrditi da zbir

opšteg blagostanja nije za toliko porastao na jednoj strani za koliko je opao na drugoj.

Pošto su oboje, ćuteći, iscrpli ova razmišljanja, Heronimo uze za ruku Hozefu i

sa neizrecivom vedrinom poče šetati s njom pod senovitim granama narove šume.

Reče joj da zbog ovakvog raspoloženja duhova i potpuno izmenjenih prilika odustaje

od namere da se ukrca u Evropu; da će vicekralju, koji mu se uvek pokazivao

naklonjen, pasti pred noge, ako je ovaj još u životu; da se nada (tu je on poljubi) da će

ostati sa njom u Čileu. Hozefa odgovori da su i njoj došle slične misli; da i ona ne

sumnja više da će pridobiti oca, ako je još pri životu; ali misli da je bolje, umesto da

klekne pred vicekralja, da ode u Konsepsion i odatle pismenim putem svrši posao

izmirenja, pošto su tamo za svaki slučaj u blizini pristaništa; pa ako stvar uzme željeni

tok, lako će se vratiti u Santjago. Posle kraćeg razmišljanja, Heronimo odade priznanja

ovim merama predostrožnosti, povede je još malo u šetnju ispod drveća da bi mogli da

porazgovaraju o vedrim trenucima budućnosti, pa se vratiše svom društvu.

Dođe, međutim, popodne i duhovi ustumaranih begunaca se behu jedva nešto

malo stišali, jer su potresi popustili, kad se pronese glas da će u dominikanskoj crkvi,

jedinoj koju je zemljotres poštedeo, lično starešina manastira služiti svečanu službu, da

moli boga da otkloni nesreće koje bi još mogle da ih zadese. Sa svih strana narod je

već hitao gradu, u dugim povorkama. U don Fernandovom društvu se postavi pitanje

da li i oni treba da učestvuju u toj svečanosti i da se pridruže zajedničkoj povorci.

Dona Elizabeta podseti, sa izvesnom strepnjom, na nesreću koja se dan ranije dogodila

u crkvi; ona reče da će se takva molepstvija još ponavljati i da će tada, kad opasnost

sasvim prođe, moći sa više vedrine i spokojstva da se predaju svojim osećanjima.

7


Hozefa izjavi, ustajući odmah sa izvesnim oduševljenjem, da potrebu da spusti glavu u

prašinu pred tvorcem nikad nije osećala življe nego sad kad on ovako pokazuje svoju

neobjašnjivu i uzvišenu moć. Dona Elvira se odmah živo saglasi sa Hozefinim

mišljenjem. Ona ostade pri tom da treba ići na službu i pozva don Fernanda da društvo

povede, posle čega svi, pa i dona Elizabeta, ustadoše. Kako su, međutim, videli da se

ona sa velikim uzbuđenjem i oklevanjem priprema za polazak, i na pitanje; šta joj je?

daje odgovor da ne zna kakva je to nesrećna slutnja mori – dona Elvira je umiri rekavši

joj da ostane sa njom i njenim bolesnim ocem.

Hozefa reče: ''Onda ćete biti dobri, dona Elizabeta, da uzmete ovo slatko

detence koje se, kao što vidite, opet našlo kod mene''.

''Vrlo rado'', odgovori dona Elizabeta i spremi se da ga odmah uzme; ali kako je

pri tom dete stegla i ono se rasplakalo i nikako nije htelo da ostane kod nje, Hozefa

reče, smešeći se, da će ga uzeti sa sobom, i utiša ga poljupcima. Don Fernando, kome

se mnogo dopadaše dostojanstvenost i ljupkost njenog ponašanja, ponudi joj ruku;

Heronimo, koji je nosio malog Filipa, povede dona Konstancu; ostali članovi porodice

koji su bili u društvu pođoše za njima; i u tom redu povorka se uputi u grad.

Nisu bili odmakli ni pedesetak koraka, kad začuše dona Elizabetu, koja je dotle

uzbuđeno i tiho razgovarala sa dona Elvirom, kako viče: ''Don Fernando!'' i videše

kako im se približava brzim koracima. Don Fernando se zaustavi i okrete; pričeka je,

ne ostavljajući Hozefu, upita šta želi, pošto se ona beše zaustavila na izvesnom

odstojanju i čekala da on njoj priđe. Tada se dona Elizabeta približi, nerado, kako je

izgledalo, i reče mu na uvo nekoliko reči, ali tako da Hozefa nije mogla da čuje ništa.

''Pa?'' reče don Fernando, ''kakva nesreća može otuda proisteći?''

Dona Elizabeta mu je i dalje šaputala na uvo, unezverena lica. Don Fernando

pocrvene od nezadovoljstva; on odgovori da je sve u redu i da dona Elvira može biti

spokojna, pa povede dalje svoju pratnju.

Kad stigoše u dominikansku crkvu, orgulje su već divno svirale i silan svet se

tiskao unutra. Bila je velika gužva i na prostoru pred glavnim crkvenim vratima, a

visoko po zidovima, u udubljenjima za slike, stajali su dečaci i sa pogledima punim

iščekivanja držali kape u ruci. Svi polijeleji su sipali svetlost, stubovi su bacali

tajanstvene senke kroz sumrak koji se spuštao, velika ruža, napravljena od obojenog

stakla, koja se nalazila u najdubljem delu crkve, žarila se kao i večernje sunce što je

nju osvetljavalo; i pošto orgulje behu ućutale, nad ovim skupom ljudi vladala je takva

8


tišina kao da nijedan od njih nije imao glas u grudima. Nikad se iz jednog hriščanskog

hrama toliki plamen usrdnosti nije dizao prema nebu kao danas iz dominikanske crkve

u Santjegu; a ničije grudi nisu mu davale više žara od Heronimovih i Hozefinih.

Svečanost poče pridikom koju održa sa govornice jedan od najstarijih kanonika,

svečano obučen. On odmah poče da slavi i hvali, dižući prema nebu ruke oko kojih se

talasao stihar, i reče da u ovom delu sveta pretvorenom u ruševine ima još ljudi koji su

sposobni da promucaju pred Gospodom. Opisivao je ono što se dogodilo na mig

svemogućeg; strašni sud ne može biti užasniji; a kad on, pokazujući jednu pukotinu

nastalu u zidu katedrale, jučerašnji zemljotres nazva samo pretečom ovog, sve prisutne

podiđe jeza. Zatim ga bujica svešteničke rečitosti dovede na to da govori o nemoralu u

gradu; nedela kakva Sodoma i Gomora nisu poznavale bog kažnjava zemljotresom; i

on pripisa samo njegovom beskonačnom strpljenju što grad nije potpuno zbrisan sa

lica zemlje. Ali kao mačem probodena osetiše se, ovom prilikom već potpuno

iskidana, srca naših dvaju nesrećnih stvorenja, kad kanonik stade govoriti o grehu

počinjenom u vrtu karmelinskog samostana; kad obzire koje je svet prema njemu

pokazao nazva bezbožnim, i kad jednim obrtom, prepunim kletvi, posla duše ovih

grešnika, doslovice rečeno, svim vladarima pakla.

Dona Konstanca uzviknu; trgnuvši se: ''Don Fernando!'' Ali ovaj odgovori

toliko ubedljivo i tiho koliko je mogućno učiniti na oba načina u isti mah: ''Ćutite,

dona, ne pokrečite oči i napravite se kao da ste pali u nesvest; a onda ćemo izići iz

crkve.''

Ali pre nego što je dona Konstanca mogla da izvede taj pokret, tako oštroumno

pronađen za spasenje, začu se neki glas koji kanonikovu propoved snažno prekide:

''Odmaknite se, građani Santjaga, ovde stoje ti bezbožni ljudi!''

I kad neki drugi glas, dok se veliki krug užasa stvarao oko njih, upita pun

straha: ''Gde?'' – jedan čovek uzviknu ''Ovde!'' i, put verske izopačenosti, tako povuče

Hozefu za kosu da bi se ona sa don Fernandovim sinom srušila na pod da je don

Fernando nije pridržao.

''Jeste li poludeli?'' uzviknu mladi čovek i obgrli Hozefu. ''Ja sam don Fernando

Ormez, sin upravnika grada, koga svi poznajete.''

''Don Fernando Ormez?'' uzviknu, stojeći sasvim pred njim, neki krpa koji je

Hozefi popravljao obuću i poznavao je bar koliko i njeno malo stopalo.

9


''Ko je otac ovog deteta?'' obrati se on sa drskim prkosom Asteronovoj kćeri.

Don Fernando preblede kad ču pitanje. Poplašeno je gledao čas u Heronima čas

po celom skupu, da se uveri da li ima nekog ko ga poznaje. Hozefa uzviknu,

pritešnjena užasnim stanjem stvari:

''Ovo nije moje dete, majstor Pedriljo, kao što vi mislite.'' I gledajući u

neizmernom duševnom strahu don Fernanda, dodade: ''Ovaj mladi gospodin je don

Fernando Ormez, sin upravnika grada, koga svi poznajete.''

Obućar upita:

''Ko od vas, građani, poznaje ovog mladog čoveka?''

Nekoliko njih koji su stajali unaokolo ponoviše:

''Ko poznaje Heronima Rugeru? Neka pristupi?''

Slučajno baš istog trenutka mali Huan, poplašen grajom, sa Hozefinih grudi se

naže prema don Fernandovom naručju. – ''On je otac!'' uzviknu na to jedan glas. ''To je

Heronimo Rugera!'' začu se drugi. ''To su ti bogohulni ljudi!'' viknu treći, a svi ovi

hrišćani okupljeni u Isusovom hramu zaurlaše: ''Kamenujte ih! Kamenujte ih!''

Sad viknu Heronimo:

''Stanite, neljudi! Ako tražite Heronima Rugeru, ovde je on! Pustite tog čoveka

koji je nevin!''

Razbesnela gomila, zbunjena Heronimovom izjavom, ustuknu; nekoliko ruku

pusti don Ferdinanda; u istom trenutku jedan pomorski oficir od velikog ugleda pohita

k njima i, probijajući se kroz gužvu, upita:

''Don Ferdinando Ormeza, šta vam se to dogodilo?''

Don Fernando, sad potpuno oslobođen, odgovori sa viteškom pribranošću:

''Eto, don Alonzo, vidite samo nitkove i ubice! Stradao bih da se ovaj poštovani

čovek, da bi umirio razbesnelu gomilu, nije izdao za Heronima Rugeru. Uhapsite ga,

ako hoćete da budete tako dobri, isto tako i ovu mladu gospođu, jer će onda oboje biti

u bezbednosti, a uhapsite i ovog nitkova ovde (i on ščepa majstora Pedrilja) koji je

napravio svu ovu uzbunu.''

Obućar uzviknu:

10


''Don Alonzo, obraćam se vašoj savesti. Je li ova devojka Hozefa Asteron?''

Pošto je don Alonzo, koji je Hozefu odlično poznavao, oklevao sa odgovorom,

a mnogi glasovi, time ponovo razjareni, povikali: ''Ona je to! Ona je to!'' i ''Ubijte je!''

– Hozefa predade malog Filipa, koga je Heronimo dotle nosio, zajedno sa malim don

Huanom u ruke Don Fernandu i reče:

''Idite, don Fernando, spasite svoja dva deteta, i nas prepustite našoj sudbini!''

Don Fernando uze oba deteta i reče da više voli da strada nego da dopusti da se

ma šta dogodi nekom iz njegovog društva. On zamoli Hozefu, pošto uze mač od

pomorskog oficira, da ga uhvati ispod ruke, a pozva i drugi par da pođe sa njima. I

zaista, kako mu pri takvom stanju stvari svi sa dovoljno poštovanja napraviše prolaz,

oni iziđoše iz crkve, misleći već da su spaseni. Ali samo što se nađoše na prostoru pred

vratima, prepunom sveta, kad jedan glas iz razjarene gomile koja ih je pratila uzviknu:

''Ovo je Heronimo Rugera, građani, jer ja sam njegov otac!'' i jedan strahovit udarac

batinom obori ovoga na zemlju, pred noge dona Konstance.

''Hriste i Marija!'' uzviknu dona Konstanca i pobeže pod zaštitu svoga zeta; ali

sa svih strana odjeknu: ''Manastirska kurvo!'' i jedan udarac s druge strane obori je

mrtvu pored Heronima.

''Čudovište!'' uzviknu neki nepoznati. ''Pa to je dona Kostanca Ksares!''

''Zašto nas obmanjujete?'' odgovori obućar. ''Potražite pravu i ubijte je!''

Kad ugleda Konstancin leš, don Fernando oseti silan gnev, istrže mač i

razmahnu njim, tako da bi presekao verski zatucanog ubicu koji je sav ovaj užas

izazvao, da naglim pokretom on nije izbegao udarac. Ali kako nije mogao da savlada

gomilu koja je navaljivala na njega, Hozefa uzviknu: ''Ostajte zbogom, don Fernando, i

vi, deco!'' i govoreći ''Evo, ubijte me, krvožedni tigrovi!'' baci se svojevoljno među

njih, da borbi učini kraj. Majstor Pedriljo je obori jednim udarcem batine. A onda, sav

poprskan njenom krvlju, povika: ''Pošaljite i kopile za njom u pakao!'' i ponovo navali

sa još neutoljenom željom da ubija.

Don Fernando, taj božanstveni junak, stajao je sad leđima naslonjen na zid

crkve; levom rukom je držao decu, a desnom mač. Svakim udarcem je obarao po

jednog na zemlju; lav se ne brani žešće. Sedam krvoloka su ležali mrtvi pred njim, i

sam vođa ove satanske čete bio je ranjen. Ali majstor Pedriljo se nije smirio dok jedno

11


od dece nije ščepao za noge i, vitlajući njim iznad glave, razmrskao ga o ivicu jednog

crkvenog stuba.

Zatim nastade tišina i svi se udaljiše.

Kad je video kako mali Huan leži pred njim i kako mu iz glave curi mozak, pun

neizrecivog bola, don Fernando diže pogled u nebo. Pomorski oficir se opet nađe

pored njega, pokuša da ga teši i uveravaše ga da se kaje što je u ovoj velikoj nesreći

ostao skrštenih ruku, mada je njegovo držanje opravdavao niz okolnosti; don Fernando

mu odgovori da njemu nema ništa da se prebaci i zamoli ga da mu samo pomogne da

uklone leševe. Po mraku koji beše već pao odnesoše ih sve u don Alonzov stan, kuda

pođe i don Fernando, plačući neprestano nad licem malog Filipa.

On prenoći kod don Alonza i, pomažući se zavaravanjima, dugo ne obavesti

svoju suprugu o veličini nesreće; najpre zato što je bila bolesna, a onda zato što nije

znao kako će ona da oceni njegovo držanje u ovom događaju; ali kratko vreme potom,

slučajno obaveštena, kad joj dođe neka poseta, o svemu što se dogodilo, ova izvrsna

gospođa isplaka u tišini svoj materinski bol, i onda jednog jutra, sa preostalom sjajnom

suzom u oku, pade mu oko vrata i poljubi ga.

Don Fernando i dona Elvira usvojiše tada malo siroče; i kad bi don Fernando

poredio Filipa sa Huanom i razmišljao o tome kako je stekao i jednog i drugog, gotovo

je osećao da mora da se raduje.

12

Heinrich Von Kleist - Zemljotres u Čileu

Documents

Transcript of Heinrich Von Kleist - Zemljotres u Čileu