Hana

Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga,između presečene narandže i sapuna,zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stogašto je sva bila hranljiva, sva kao usta puna.

Ti ne znaš njene usne što se svlače,zube što škripe, sneg što krijetaj radosni bunar, ta životinja Hana;i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropau prašume međ pume, zatigrimo se u leta.Neka ljubav u sunce tvoga trbuha zakopamoju snežnu planinu prstima suncokreta.

Iskapi i progutaj, izabrana, vremešto se ko beli medved međ zubima tvojim kravi,da iz vrča rujna, sva biljna, sva bujna,šikneš i osvežiš jedra iznemogla.

U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busenai kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohodekada iz žila želim da klijam produženas dojkama do krova i do kljuna rode.

O, ja ću, i ja ću, da se na proplankukao sve žene iz saksije, suknje raširimi da se pretvorim u trudnu pospankubeskrajnu kvočku, da za dan ispilim

stotine petorki, košnice veselejunake, severce, štenad, strane obe,čitave države, đavole, anđele,tri sveta da isteram iz svoje utrobe.

O, ne želim ništa; upij me do kraja,usiši me celu, u sebe unesitakvu punu gline, gustih zagrljaja,kao zoru golu, golu me obesi

za usne, za uši, za ruke što znajugde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđegde šapućem luda ko dojke što ti dajuda piješ tu tamu s bradavice riđe.