I

Последњи сам ушао у авион. Показао сам стјуардеси карту и она ме

је љубазно усмерила ка једином празном седишту, четврти ред до прозора.

Мора бити да је помислила да имам страх од летења. Преварила се. Моји

страхови су ме чекали на земљи.

Наредба за везивање појасева је уследила брже него што сам

очекивао. Вероватно је, уствари, све ишло редовним током само што је моје

време било потпуно слуђено догађајем. Ролали смо, затим је дошао онај

познати притисак на стомак и готово. Био сам горе. Није се могло назад.

Тешио ме је онај датум на карти означен као дан повратка. Добро, три

месеца је најмање што можеш дати домовини, мислио сам. Бившој

домовини, хтео сам да помислим, али ми се није омакло.

У ЈАТ-овом авиону екипа је била некако шаролика. Студенти,

пословни људи, геријатријски случајеви носталгије и новинари. Гомила њих.

Моја земља је опет постајала интересантна. Претпостављам да су овако

ишли и 80-те. Вукао их је смрад леша. Мислим да су неки сличан воњ

издалека носили у ноздрвама и сад. Можда бих им и замерио да ме

срамотни разлог мог путовања није вукао надоле, да зароним у седиште.

А зашто да не, помислио сам у једном тренутку, па људи ради

годишњица матуре потегну и на даљи пут. Да, али не у земљу у којој крв

већ тако слатко мирише да хијене хрле одасвуд, не у земљу у којој мрзиш

оне што одлазе са власти, а презиреш оне који их наслеђују и осећај је

вероватно узајаман. На крају, не у земљу где те на аеродрому неће

сачекати нико и не на прославу матуре за коју уопште не знаш да ли ће се

одржати јер, коњу један, ниси добио ни позив. Да сам имао било какав

падобран или бар приступ истом, искочио бих овог тренутка не марећи за

преостали тристотињак путника које би отварање врата одвело у висине у

које се нису упутили.

Да бих се мало смирио поновио сам себи мантру: на паноу је писало-

састанак 25. маја 1990. Дакле, позивница ми није била потребна. Ако је ико

преостао са мало здраве памети из те моје лудачке генерације појавиће се

тог дана у Граду, у Гимназији, у Градској кафани. Наћићу неког од њих и

оправдати свој долазак. Ипак, надао сам се да неке нећу наћи. У најмању

руку, жеља да видим Далибора је била једнака жељи да га не видим с њом.

Знао сам да је све то неизбежно ако до икакве прославе дође и у дну душе

сам навијао за оног идиотског себе који ће доћи непозван на непостојећи

догађај.

- Ајд, помози Боже!

Био је то сусед са моје десне стране. Са моје леве, међу облацима је,

ваљда обитавао онај коме се обратио. Али нешто ми је ипак говорило да

сам ја мета овог уздаха јер је одмах након њега следила реченица која је

пуно откривала:

- Четр’ес и пет година чекам на ово!

Узвратио сам му оним одвратним, срдачним осмехом пуним празнине и

лудачким климоглавом. Једино што је могао помислити је да сам странац,

неки дупепрдави Канађанин који иде да пропутује Европу.

И моја одбрана је зачудо успела. Добродржећи чича сређених бркова

испод којих је тукао задах јенки вискија уозбиљио се и управио поглед у

правцу кабине. Отуда је ишла стјуардеса, грациозно гурајући колица са

освежењем. У сваком случају, била је лек за очи, а деди је носила и напој за

ожеднелу душу.

Онда ми је, одједном, било жао старине. Помислио сам прво на мог

покојног оца. Он би му исказао поштовање достојно година и изгнаничке

судбине. Чини ми се да су му овакви људи најлакше потицали осећај

неправде. Умео је, кад прочита о томе у неком од исељеничких часописа

које је ко зна како добијао и скривао, да стисне песнице и у својим вечито

опрезним очима нацеди једну-две тврде сузе.

Затим ми је на ум пао мој покојни деда, мој имењак, који би врло

вероватно завршио слично мом сапутнику да није сувише волео живот.

Отишао је у свет са својих босанских чука десет година пре него што ће му

остатак породице бити побијен на почетку оног рата. Имао је сина, жену и

вероватно још по коју невенчану у местима око Града и то га је задржало да

своју горштачку наглост не искали придруживањем Краљевој војсци у

отаџбини. Није отишао, али је целог живота водио своју борбу.

За разлику од првог Душана Шобота, овај други, тј. ја је отишао

пуштајући да се борба оконча сама од себе. Да, заиста, из ове перспективе,

са оваквим сапутником моји разлози одласка су ми сад изгледали минорни.

Моји мајка и отац нису убијени: умрли су уредно, она од карцинома јетре а

он, пола године затим, од туге за њом. Обдукција је установила срчани

удар, али ни ја као рукопоположени свештеник паганских богова медицине

не верујем у доминацију тела над духом. Бар не таквог тела над таквим

духом.

Сад знам да је та туга што га је убила била не само плод љубави

према мојој мајци већ и грижње савести због њене позиције у породици. Мој

отац је тек након смрти своје супруге схватио размере терета који је

непожељна снаха носила. Бити Немица, па таман и тајно покрштена у

породичној кући Шобота није било пуно боље од положаја који су Србима у

рату обезбеђивали њени сунаросници. Ни крива ни дужна испаштала је

грехе народа чији се језик трудила да заборави, а главни тлачитељ је био

мој обожавани деда.

И свега тога сам ја свестан тек данас, јер, кад ми је мајка умрла

журио сам да дипломирам и придружим се оцу у заједничком нам

занимању, а кад је отишао и он, та иста диплома ми више није значила

ништа као ни све друго у проклетој земљи Југославији. Нервозно доба друге

половине осамдесетих сам оставио другима. Кад сам ушао у свој први

изнајмљени стан у Америци и погледао кроз прозор са једанаестог спрата,

све што сам могао видети су биле пропуштене скице мојих, у инат

проживљених година. Нисам жалио ни за ким, не тад, не више. Ни за ким и

ни за чим. Све сам их продао: људе за нежељене успомене, а ствари за

овај стан и специјалистичке студије. Породична кућа је узела и дала

највише. С њеном продајом као да сам се решио туробног терета имена

Шобот. Све наше тајне су постале безвредни духови који више никог не

могу да уплаше. Све осим једне, помислио сам на тих неколико хиљада

фита изнад Атлантика и као да је спољна температура ушла у моје срце.

II

Наша кућа је била на лакат. У Војводини се зна шта то значи: били

смо добростојећи. Сећам се чувеног питања мојих другова:

- Је л` истина да имате батлера?

Најпре нисам ни знао шта та реч значи. Међутим, кад је питање

дошло са новим друштвом у средњој школи, имао сам спреман и одговор:

- Аха, и то ливрејисаног!

Освета је била двострука. Са једне стране сам их држао у идиотском

убеђењу, а са друге су морали да разбијају главу око значења речи

ливрејисан. Наравно, ни сам не бих дошао до таквог одговора да ми га

заједно са објашњењем није понудио мој старији имењак и презимењак.

Заправо, мој деда и јесте био та сила која је у Град унела славу и

гнев имена Шобот. Он је био заслужан за наше добро имовинско стање.

Звање геометра са којим је дошао из Босне је пре рата ишло у ред са

месним доктором, попом и учитељем. Додуше, кућу је, по свој прилици

купио од пара донетих из старог краја где су Шоботи држали немерљиво

богатство оваца и пашњака.

Ипак, срећа ослобођења 45-те однела је половину куће. Деда није

питао зашто, није тражио папире, није питао коме ће припасти тај део. Кажу

да је све окончао на једној, краткој реченици:

- Присјело вам дабогда!

Нове власти су прешле преко тога, мада, да су знале како ће

завршити оба њихова заслужна друга која су се уселила, деда би био

пресуђен по кратком поступку. Први који се уселио био је самац, официр и

завршио је о греди, предосећајући голооточку судбу што му је следила због

превелике љубави према другу Јосифу. Други је, након три године

проведене у кући и фотељи шефа задруге завршио о истој греди

остављајучи жену и сина да окаљавају срамоту пара покрадених из

задружног фонда. Стан је остао празан.

Временом, деда и баба су почели слободније да се понашају, да

обилазе и залазе у отети део куће. Нико им није замерио или их опоменуо.

Комунисти су се, изгледа, били одрекли Бога, али не и Ђавола.

У мојим предшколским годинама у тим напуштеним просторијама

почеле су већ да се гомилају ствари које су на путу од ислужености до

смећа морале проћи овај период скупљања прашине. Било је ту свега. У

великој соби у коју се улазило кроз једна гранична врата биле су оне

кабасте ствари: стари кревети, ислужене алатке, као и столице и сто за

повремену употребу, за случај кад имамо госте, говорило се.

Друга гранична врата су водила у оставу, малу и мрачну, какве су

ваљда и све оставе. Тај скривенији кутак је, вероватно захваљујући мом оцу

колико и деди, постао складиште књига и свесака, поцепаних, ишараних,

али и добро очуваних. Остава није имала класичан плафон већ некакав

покретни , сковани, дрвени капак који је водио на таван који је такође био

одвојен од нашег дела. Тамо се није залазило често и без велике потребе.

Тајанственост «оног дела» тавана је, наравно, за мене као клинца била

опијајућа.

Са таквим извором беспотребности, отпадака из света одраслих и

полузабрањених просторија имао сам чиме да се бавим и да не жудим

претерано за друштвом, поготово што је у већини тих чаробних просторија

мојим потенцијалним друговима био забрањен приступ, а и они сами нису

превише желели да провере истинитост претњи њихових родитеља о

постојању духова. Ја сам био суверени господар тог царства!

Ипак, постојао је један кутак од ког сам и ја зазирао. На «оном делу»

тавана је у углу до нашег зида стајала шкриња са чудним и мени нејасним

благом.

Прва моја сећања везана за «то» се поклапају са окупљањем, мени

јако драгим, али једнако тајанственим као и наречени предмет. Једном

годишње, негде у пролеће дошли би рођаци које сам само тад виђао и

татини пријатељи са којима је најчешће разговарао полугласом. То чудно

друштво је у мени од почетка будило осећај страхопоштовања што се деци

често јавља при сусрету са обредима. Данас знам да су славили славу. Био

је то 6. мај, Ђурђевдан.

На славу није долазила сва родбина. Долазили су они који, како је

деда говорио, «нису вјеру промијенили».

Не бих могао рећи да је слава и сама религија у Титовој Југославији

била забрањена. Више је било да није била одобрена, јер, бар по неким

причама, било је генерала који су славили и код којих су други официри

ишли на славу, а опет било је учитеља који су одвођени у Комитет на

разговор ако би их неко потказао да су ушли у цркву и купили повећу свећу.

У принципу, све се могло ако је човек био довољно одан. Тад ни идеологија,

ни уверења нису била важна. Али, зар није тако у сваком режиму и зар то

није принцип сваке власти?

Нажалост или на срећу моји су били од оних непослушних,

превасходно захваљујући деди, те је свака активност неког од нас добијала

на значају и била стављана под лупу. Ту је неизоставно улогу играло и

наше имовно стање као и занимање мог оца, поштованог и цењеног

гинеколога. У том ставу према «шта ће рећи свет» окружењу су се и њих

двојица, Петар, мој покојни отац и Душан, мој покојни деда, најчешће

разилазили.

Да је увек било по дедином ми бисмо вероватно изгубили и други део

куће, можда и више од тога и све препустили на освету старозаветном Богу

из његових клетви. Душан сениор се помирио са чињеницом да мора да

живи под комунистима, (просто, није му се умирало) и ни са чим више.

Најочитију мржњу према новоуспостављеним вредностима је испољавао по

питању братства и јединства. Покољ његове фамилије као и чињеница да је

био далеко од њих те да их није успео прописно сахранити превагнула је

његов живот на страну неспутане неподношљивости за све који се

«другачије крсте, а поготово клањају».

Једном приликом, случајно или намерно, код нас су свратили људи

чији је ауто имао ознаке дединог старог краја. Моји су их примили у кућу без

много запиткивања, желећи да обрадују деду сусретом са земљацима. Деда

је усхићен дошао из своје собе, пружио руку и кад је из уста једног од

насмешене господе чуо «Мехо, драго ми је», пробледео, окренуо се, а кад

га је Петар сустигао у соби одбрусио:

- Ћерај те балије из куће!

И, опет, све је остало на дипломатији мог оца: слагао је да се деда од

превелике среће узбудио па му није добро, а онда седео са гостима све

нудећи кафу по кафу док није дошла она коју Босанци зову «сиктеруша».

То је била очева улога и, могло би се рећи, његов став према животу.

Приватно, у кући, у породици, он је био софистициранији и хуманији

наставак дедине приче. Знао је ко смо, знао је шта смо, учио нас да то не

заборавимо, али исто тако да то што боље сакријемо. Чињеница је да су

сви у вароши знали да смо породица ретроградних ставова, без и једног

члана партије у својим редовима, али само то никада није било довољно да

нас оптуже. Било је потребно да неко јавно негде запева неку песму,

прекрсти се на каквом парастосу или нешто слично томе. Мој отац се

старао да се такве ствари не дешавају пречесто.

Ипак, главни преседан који је мој Петар учинио и тиме, са једне

стране запушио уста онима са превеликим ушима, али са друге стране

разрогачио очи мом деди била је женидба са мојом мајком. Анхела Шмит

направила је такав корак преко прага те 1960 да оно што ће Нил Армстронг

урадити девет година касније изгледа као шала. С том разликом, наравно,

да је он, Нил, за разлику од ње, знао да тамо где иде нема услова за

реалан живот његове врсте.

Потпуни колапс породице спречиле су две ствари. Прво, Анхела је

рано једног јутра у манастиру Хопово постала Анђела и остала Анђа

занавек. Друго, смрт моје баке годину и по дана пре очеве женидбе довела

је кућу у стање очајничке потребе за женском руком. Мени се, ипак, чини да

је трећа ствар, а то је била ко зна где научена способност моје мајке да

развија босанске пите, однела превагу. Погодила је дедину слабу страну и

купила себи какав – такав опстанак.

Мирис те Анђине пите је оно што оживљава Ђурђевдан у потпуности

у мом сећању. И док нам је стјуардеса уз дах еротичности који прати и

најгаборскије примерке те службе доносила јело у пластичном послужењу

могао сам да призовем мирис празничне кухиње мог дома, ужурбаност и

нервозу у предслављеничко вече, дрски понос свечаности са укусом

забрањеног воћа. Да нисам чуо сапутникову вештачку вилицу како штекће

око неке залутале корице хлеба појела би ме његова сета.

III

Кад сам се доселио у Америку са свих страна су почели да ми стижу

памфлети, поздравне честитке и примерци часописа наших исељеничких

удружења. Није ми било чудно како су ме нашли јер је очев пријатељ и

колега, г. Милутин који ми је помогао да дођем и снађем се у овој огромној

земљи био њихов одани члан. Из поштовања према том човеку и успомени

на оца и деду отишао сам пар пута на та окупљања, обично заказивана

недељом у неком излетишту, а након добро посећене литургије у најближој

цркви.

Оно што ме је највише зачудило је био степен сличности ставова,

назора и надања тих људи и мог оца, па могло би се рећи и мог деде.

Схватио сам, убрзо, да ми није необично да се код њих очувала та љубав

према отаџбини велика до туге, тај традиционални начин размишљања у

ком је старо увек добро, а ново богосаклоњиво, на крају, тај осећај

отуђености од света у ком су, какав апсурд, успешни. Није ме чудило све то

код њих већ чињеница да је мој отац био такав. Изгледа да су и он и они

били једнако у расејању с тим што мој Петар никад није успео да емигрира

од себе.

Све што сам видео на тим скуповима знао сам од детињства и из

истог разлога био јако срдачно примљен. Ипак, нисам се дуго задржао међу

тим људима. Баш као и њихови потомци и ја сам им поклонио своје

разумевање и дресиране исказе поштовања, али то је било све. У главама

нас, друге или треће генерације испаљених родољуба шарао је чудан свет

слободе, очаравајући у својој величини. Морао сам даље. Руку на срце, био

сам и потеран.

Последњи излет на ком сам био није се разликовао од других.

Вожња, црква и служба, опет вожња и роштиљ уз ракију и пиво на

стерилизованом излетишту Новог Света. Ипак, пред крај дружења, неко је

најавио изненађење и после мало потраге по пртљажнику кола један

витални зубар пред пензијом, пореклом однекуд западно од Дрине, махнуо

нам је касетом, поносно узвикујући:

- Тек стигло из Србије!

Кад је пустио касету из аутомобилских звучника се зачуо тај уњкави

звук и ја више нисам могао да видим лица Србоамериканаца озарена

сетом, ни очевог пријатеља коме сам се неспретно извинио због наглог

одласка. Уместо тога зурио сам у траву да се не бих суочио са хладним

лицима упокојених, са ниоткуд пристиглим информацијама о њиховој смрти.

Нисам желео да носим у себи извесност краја доброг господина Милутина и

његових пријатеља. Било ми је доста и био ме је страх те сам се трудио да

поглед држим прикован уз траву, па уз асфалт, све док ме он није однео

далеко од завијајућег звука традиције. Стао сам, онда, негде на бесконачној

америчкој чистини, изашао из кола и покушао да поново удахнем живот у

себе. Боје равнице око мене, жута и зелена, можда и црвена мешале су се

и нестајале, слике су уз бол углави су се још неко време благо дуплале.

Затворио сам очи, али сам уронио у море таме у коме ми је потонуо осећај

за гор и доле, лево и десно. Плутао сам у васиони иза сопствених капака

уплашен и очајан. Морао сам отворити очи. Одахнуо сам када сам схватио

да је удаљеност мерачког barbecue-a била лековита те су непријатности све

више бледеле и јењавале. На крају су се претвориле у сећања...

Видео сам час напето, час поносно лице мог оца, шеретски осмех мог

деде, славске госте и међу њима то ново лице мог будућег учитеља,

Паштра, Србина из Црне Горе док му јабучица поиграва, из њега излази

глас сличан јауку, а међу ногама му стоји виолина са једном жицом, мислио

сам тад. Раштимована, мислио сам тад. Чудног изгледа, мислио сам, док ме

деда није дохватио, сео у наручје и рекао:

- То су наше гусле!

Била су то прва сећања на славу и била је то та чудесна тајна коју је

крила шкриња у оном делу тавана. Наравно, док су се гости разилазили,

отац ми је већ више пута скренуо пажњу да се о «овом вечерас» не прича

ником. Нисам баш био сигуран коме бих испричао. Све моје друштво је био

комшијски дечак, тако упечатљивих разрогачених очију да сад имена не

могу да му се сетим. Што се одраслих тиче, као добро васпитано дете,

какво сам још неко време био, нисам им се обраћао а да нисам претходно

упитан. Ипак, сумњам да ме је неко као случајно могао питати »Је ли, мали,

имаш ли ти кући неке гусле и какве ви то песме уз њих певате?». Опасност

од моје дечачке неопрезности није била реална. Не још.

Ствари је, како то бива, искомпликовао сам мој отац.

Следеће године, мени је тад било шест и по и чекао ме је полазак у

школу, на слави је опет гудио г. Паштар. Кад су сви отишли, он и мој Петар

су остали да попију још по једну. Испоставило се да им баш и није било до

пића. Сваки је имао своју намеру. Прво су утврдили да ће г. Паштар бити

мој учитељ, на обострано задовољство. Не и моје: ја сам био помало

уплашен строгим погледом испод неподшишаваних обрва. Али то није било

све. И мој будући учитељ је имао своје жеље. Поред иконе на зиду у великој

соби дневног боравка висио је и привезак са сребрнастим ликом вожда

Карађорђа, једна од оних ствари које су стајале уместо објашњења о каквој

се кући ради. Г. Паштар је бацио око на привезак и на велико чуђење моје

мајке, отац га је скинуо са зида и ставио пред учитеља.

- Али ти мени нешто још мораш учинити заузврат , рече мој Петар.

- Реци.

- Научићеш Душана да гусла.

- Деда хоће да научи...

- Ма какав деда! Твој будући ученик. У школи га учи српски и

математику, а овде га учи да гусла.

Руковали су се и тако запечатили договор. Било је касно и био сам

поспан, али ми је нешто говорило да ми се ова музичка школа неће

допасти. Мој друг, комшија већ је ишао у музичку школу са малом виолином

у коферу и мислио сам да ћу и ја са њим тамо. Нисам био сигуран како

виолина звучи, али звук гусала ми је био неугодан, немузикалан и нисам

могао да се начудим чему се маторци одушевљавају. Али, деда ми је

сутрадан рекао да је поносан на мене и ствар је била готова. Постао сам и

ја поносан.

IV

Високо на небу изнад на Атлантика у мени су се спајала сећања са

два континента, из два система, са два различита славља испуњена једним

звуком који ће, испоставило се, сеновито наткривати остатак мог живота.

Право значење скривалице око гусала није ми постало јасно све до

негде, шестог, седмог разреда основне школе. Јасно ми је било да је то

повезано са оним о чему мој отац и деда читају у «забрањеним» књигама.

Онда сам мало и у школи почео учити националну историју, устанке и

Турке. Код куће сам добијао појашњења која у школи нисам смео помињати

и мозаик је почео дад се склапа. Све је добило на снази кад сам укапирао

речи песама певаних уз гусле и значај имена и, бар донекле, изглед и

гравире на самим гуслама. У песмама нису били само Марко Краљевић и

Милош Обилић. Био је ту и неки Чича, Ђенерал и још неки ликови чије су ми

браде биле познате из оних непостојећих часописа што их је тата читао. На

гуслама је на врху стајао орао са «четири С», уствари оцилима, а низ сами

врат је био угравиран натпис: «Са вером у бога, за Краља и отаџбину». И

више нисам мислио да се ради о неком краљу из бајки. Не више. Крајем

основне школе све ми је било јасније. Али не и на почетку, не и кад сам

имао седам година.

Како сам рођен другог фебруара моји рођендани су у детињству

слављени у четири зида. За разлику од оних срећника рођених у мају или

јуну чији су гости весело јурили по двориштима и игралиштима, моје

окупљено друштво је морало да се задовољи мојом собом и дневним

боравком што је, за разлику од већине кућа, било скоро довољно да се

смести цео мој разред плус мој комшија великих очију.

Претпостављам да је моја жеља да за седми рођендан угостим

двадесет и четворо деце мојим укућанима изгледала као најава смака

света, али сина јединца нико није желео да разочара. Припреме су

извршене, ломљиви украси склоњени као и књиге и часописи чије би

наслове неко ко је прерано научио темељно да чита могао да објави где не

треба. Торте са седам свећица, колачи и сокови, играчке за по кући, ничег

није недостајало.

Био сам, наравно, усхићен. Осећао сам да овај рођендан може бити

моја велика улазница у друштво у ком се, искрено, на почетку нисам

најбоље снашао. Мршав и међу нижима у разреду нисам се могао истаћи

храброшћу у клиначким надгуривањима. Фудбал ми је ишао, али и ту сам од

јачих био изгуран на позицију бека. Све у свему, за прво полугодиште сам

стекао оданог пријатеља у дечаку са којим сам седео. Звали смо га Цвеле и

долазио је из класичне радничко-руралне породице: посао у фабрици, а код

куће нешто земље за обраду. Његови су били узор поштеног пролетеријата,

а моји непоштене интелигенције. Каква комбинација! Али, Цвеле је код

мојих био омиљен јер је био весео и једноставан. Седели смо у првој клупи

до прозора пошто је наша висина (Цвеле је био најнижи у разреду)

омогућавала свима да виде таблу.

Остале девојчице и дечаци у мом разреду су, посматрано из ових

даљина, били добро друштво, али се ни по чему нису задржали трајније у

мојим успоменама. Кад се присетим или погледам слику са завршетка

четвртог или осмог разреда могу да се сетим надимка или имена сваког од

њих, можда још понеке згоде везане за сваког појединачно и то је то.

Једино је Цвеле остао нешто више од холограмске слике. И, наравно,

Далибор.

Само то његово име ми од почетка није било најразумније. Звучало

ми је, некако као отпадак од «Далиборка». Такође, никад заправо нисам

схватио чиме су се његови бавили. Све те формулације попут »референт»

или «службеник» су ми одувек деловале као псеудоними иза којих се крије

неписмени писац.

Сам Далибор је све време остао исти онај каквог сам га упознао у

првом разреду. Висио је некако у друштву међу главнима, а то су у нижим

разредима биле углавном табаџије, мада сам није био претерано снажан

нити борбен. Вукао се неприметно кроз школу слажући четворке и не

бриљирајући ниучему. Уствари у том је и био најбољи: у просечности и

непримећености.

Неки ђаво је хтео да баш ја будем тај који ће да га примети и схвати

да ту има још нечег.

Баш на том седмом рођендану сам приметио како се он за разлику од

нас осталих игра ћутке и без осмеха. Возио је неки камиончић играчку који

му је допао шака, стиснутих усана и без оног уобичајеног подражавања

звука мотора. Двадесетак секунди моје пажње које је то привукло било је

све што је било усмерено њему осим нуткања моје мајке:

- Душо, узми колач!

И узимао је, опет ћутке и без захвалности, без манира и

одушевљености. Јео је, чини се, колико је био гладан, пио колико је био

жедан, одговарао кад је упитан, склањао се јачима и дозвољавао да га

обиђу слабији. Био је све оно што ја нисам хтео или умео. Био и остао.

Да невоља буде већа неке од девојчица су биле одушевљене кад су

сазнале да мој комшија огромних очију свира виолину и мазно су га молиле,

како то само њихов род у било ком утрасту зна, да донесе инструмент и

засвира. И био је скоро готов, скоро је кренуо кад је у мени прокључао,

ваљда по први пут, тај мој освајачки нагон, тај неспутани порив да будеш

омиљен.

- А да видите шта ја имам! Шта ја свирам! То никад нисте видели!,

узвикнуо сам победоносно.

Мојој Анђи је послужавник са колачима задрхтао у рукама, спустила

га је и брзо отишла по тату који се са дневним новинама смирио у њиховој

спаваћој соби. Деда је већ одавно био изашао у шетњу обрадован, али и

сморен унуковом рођенданском забавом. Простор је био чист, очи упрте у

мене и ја сам за час зунуо у малу оставу па на таван. Уз мало муке

приликом силаска био сам доле носећи гусле на којима заправо никад

нисам свирао, ако се може рећи да се на њима свира.

Наиме, моји часови су, на Паштров наговор били одржавани у

његовој кући и на његовим гуслама. Отац је прихватио објашњење да је

тако сигурније и једноставније за организовање, а ја сам био одушевљен

приликом да видим где живи учитељ.

Довукао сам гусле и гудало на сред собе и сео на троножни дрвени

столац кад се тата појавио на вратима. Мајка је стајала иза њега, дотичући

му леђа као у каквом ставу подршке. Обома сам на лицу видео придављен

страх. И нисам помислио да се плаше за моју изведбу, а ни на крај памети

ми није било очево упозорење у вези гусала. Ја сам био у центру пажње и

само је то било битно.

У некој секунди паузе пре првог, испоставиће се и јединог тона који ћу

одсвирати, сагледао сам лица мојих гостију, истоветна у дечјем

одушевљењу непознатим.

А онда сам зажмурио и превукао гудалом преко струне ишчупане из

репа непознатог ђогата или шарца који је часно пао у кобасице. Оно што се

чуло у многоме је могло да подсећа на јаук неког или нечег ко из двоножног,

односно четвороножног стања прелази у кобасичасто. Згрожен, зашкиљио

сам на једно око да ухватим реакцију на моју вештину. Али оно што сам

спазио у том несрећном тренутку је било лице мога деде како провирује

споља, кроз прозор. Онда је то лице на трен прекрила слика истог лика, али

лишена животности: деда је лежао мртав, схватао сам то, мада сам тек био

упућен у појам смрти. У истој секунди, као некакав титл испод слике су били

потписани бројеви, 1,9,8 и 0, али спојено, као један. Ледени страх ми је

оковао руке, зауставио тон и широм отворио очи. Девојчице су вриштећи

зачепиле уши елегантним прстићима, а дечаци направили оне фаце гађења

којима су објашњавали ружноћу краставих жаба из оближњег језера. Минут

одвратности је трајао, а мени је поглед пао на Далибора. Ни његово лице

није остало исто, али за разлику од других на његовом се није могао наћи

траг презира. Напротив, из њега је сијало некакво необјашњиво озбиљно

одушевљење, страхопоштовање, задивљеност. Ваљда би Пол Макартни

тако изгледао данас да види Елвисовог духа.

А онда је мој отац дограбио гусле и гудало и истргнуо ми их уз

смешак објашњавајући да не треба да се играм са дединим стварима и

магија је нестала. Гости су се са олакшањем вратили играма сигурнијим од

музике, мајка их је још приљежније стала да нутка, а ја сам се питао колико

ниско ћу пасти пред оцем кад се и рођенданска забава заврши као овај мој

тренутак славе. Нисам очекивао батине, никад ме није тукао, али ми је сама

помисао на ћутљиво лице испуњено разочарањем сламала срце.

Из црних мисли ме је пренуо Далиборов глас. Мислим да сам га чуо и

пре тога, али сам запазио да има боју и снагу тек сад.

- Ја хоћу то.

За час сам му објаснио да је то сељачка глупост којом ме деда

замара и да сам само хтео да згадим ове досадне девојчице. Погледао сам

га пре него што сам се у игри прикључио осталима и схватио да он

објашњење није чуо, разумео, а вероватно ни тражио. Он је хтео то, а

разлоге те језиве жеље ја нисам могао докучити.

V

Музика је у мојој породици одувек била више ствар пропратног

ужитка него преданости. Као фотографије усликане на летовању неким

кодаковим «идиотом»: ако добро испадну, дивимо им се без зазора, а ако је

неко зажмурио на снимку, смејемо се и безазлено прелазимо преко свега.

У кући је углавном свирао радио намештен на први програм Радио

Београда. Памтим преподнева по народној музици коју је помније од других

слушао деда и поподнева шлагера који су доносили занесеност у очи моје

мајке. Када је отац био код куће, што није било одвећ често, нехајно је

звиждукао мелодије једне или друге врсте музике, преподневне или

поподневне, некад би и запевушио ако би се са радија зачула каква

тамбурица и староградска мелодија. Све троје су прилично имали слуха и

још више укуса, могао бих рећи, али је само мајка имала ниже музичко

образовање.

Моје музичко искуство након неславног седмог рођендана је кренуло

мирнијим током. Мој отац и мој учитељ су се сагласили да прекинемо са

часовима гуслања. Г. Паштар је наставио да долази на славу, али се гусле

више нису приносиле. И то, чини се, ником није превише сметало. Чак су и

мој деда и отац били комотнији и веселији. Почео сам истински да сумњам у

њихово одушевљење гуслама и звуком који оне производе. Било ми је

чудно да ниједан од њих двојице, или неко други из породице никад није

покушао да научи да гусла.

Гусле су остале у својој шкрињи. Вадили би их два-три пута годишње,

најчешће моја мајка, да их обришу од прашине и уредно враћали назад.

Експеримент са мном није успео и као да је то вратило мир у кућу. И мени

је, наравно, било драго. Брзо ме је прошло одушевљење заласком у

приватни живот учитеља. Схватио сам да он и није учитељ већ обичан

човек и мој однос према њему је прешао у крајњу равнодушност.

На почетку другог разреда сам кренуо у музичку школу у којој је већ

био мој комшија, али за разлику од њега мени је у руке тутнута тамбурица.

Није ми сметало. Виолина, тамбурица, било ми је потпуно свеједно. Знао

сам да морам да гурам у тој музичкој школи и да ћу тиме купити наклоност

родитеља за оно што ме је заиста интересовало – спорт. Шах, карате,

кошарка, наравно фудбал, све што је значило игру и такмичење привлачило

ме је. Ишао сам на секције, придруживао се пионирима клубова све са

мањим или већим успехом, али сам у сваком тренутку на терену или у сали

уживао као у мало чему другом.

Права жеља за музиком и спознање о њеној чаробности се, апсурдно,

појавила кад сам завршио формално музичко образовање и престао да

свирам тамбурицу.

Било је то у првој години средње школе. Сметен ветровима

пубертета склонио сам се у повученост. Ја који сам освајао такмичења у ко-

зна-чему и био херој школских секција и забава у основној школи, увукао

сам се у љуштуру штребера. Уствари, нисам се уплашио средње школе

нити сам толико времена у својој соби проводио учећи. Уплашио сам се

непознатог у себи и време проводио упознавајући тог новог себе.

Моје старо друштво је почело озбиљније да излази и кад су видели

да ја немам намеру да се појавим петком увече у граду, на центру, дигли су

руке од мене.

Остао сам сам.

И ту ме је нашла она, музика.

VI

Напољу је био мрак. Пилот, или ко већ, је придавио светла и кокошији

нагон у нама нас је потерао у сан. Онда се са звучника зачула тиха

мелодија »As Time Goes By» инструментала и ја више нисам могао да

заспим. Те издајничке ноте су ме вукле кроз топло море на архипелаг лепог.

Све то ми није сад требало. Нисам желео да се осећам пријатно.

Та амбивалентност тренутка ме је и онда одвела музици. Ничим

друго нисам могао објаснити или изразити суспрегнуту потребу за љубављу

и неизмерну жељу да покажем презир. Половином седамдестих за

тинејџера није постојало боље оружје од гитаре.

Вртлог времена на Балкану се, чини ми се одувек, чудно играо са

трендовима, са новотаријама. У неке џепове света нека од тих струјања ума

као надреализам или џез никад нису пружили своје прсте. Али код нас је

било другачије. Све је долазило, све се кад тад дешавало само уз извесни

time lаg, са закашњењем. Тога сам постао свестан недуго након што сам

стигао у Америку и држало ме је уверење да би у тој некој лудој ротацији ми

могли изаћи на чело те трке. Да, као прави Балканац почео сам да

размишљам о сопственим манама као компаративним предностима.

Негде с краја прве године средње школе добио сам на поклон касету

са музиком другачијом од диско хитова и домаћих забавњака који су све

чешће бивали предмет мог незадовољства. Слатке речи и мелодије за игру

су дошле у отворен сукоб са горчином одрастања у мени. И онда сам добио

одговор.

Са неког од својих семинара или конференција мој Петар је донео

чудо технике, мали касетофон марке «Grunding» са једним звучником и

могућношћу снимања. Касете су биле реткост, али сам их набављао

одасвуд. Могућност снимања сопственог гласа, песама са радија и

премотавања, биле су то ствари које су тада деловале као улазак у

техничке одаје MI6 из неког од Бондових филмова.

А онда је стигла та касета. Дошла је из Ријеке где су живели моја

тетка Хилда, очито мамина сестра и брат Дарјан. Били су ми најближи

рођаци, а никада их нисам упознао нити видео. Тетка је боловала од

болести коју нисам могао да изговорим, али сам схватао да је слабо

покретна и да у многоме зависи од помоћи других, у првом реду сина који је

био две године старији од мене, а који ми је и послао ту компилацију све са

објашњењима о извођачима и њиховим албумима које би требао набавити.

Трећи члан породице, теча, био је официр на цивилном броду који се мало

после Дарјановог рођења и званично развео од породице и венчао са

својим послом. Никоме то није тешко падало јер је роба, попут касета и

одеће и новац који је слао надокнађивала у великој мери потребе за никад

присутним мужем и оцем. Једини проблем је што је у мом сећању остао без

имена. Са друге стране, ни данас ми није јасно зашто ми никад нисмо

отишли код њих, када већ они нису могли до нас, зашто су тетка и Дарјан

остали телефонски гласови, ликови са фотографија, зашто се никада нису

отелотворили. Слутио сам да је однос међу сестрама осуђен на дистанцу

неком породичном зађевицом, али нисам био спреман да копам по тим

влажним, злослутним тунелима наслеђа фамилије подунавских Шваба.

Прихватио сам их као део мистичности за којом сам жудео.

На касети коју сам добио било је свега: Џенис са Piece of My Heart,

Хендрикс и Hey, Joe, Дорси са неке две песме, Hotel California Иглса, још

неке иконе хипи покрета чијих се имена одавно не покушавам сетити и оно

што ме је пресекло – Цепелини и Stairway to Heaven и Hush.

Зашто ми је послао баш те песме? Слутим да је то био најлакши

начин да ме од рокенрол пролазника претвори у поклоника, а опет покаже

снагу сопственог ауторитета. Већина тих извођача и песама мени је већ

однекуд била позната, али су тек сад оне имале значење. Тек сада сам,

захваљујући и таленту и годинама учења енглеског језика, почео да

обраћам пажњу на речи. А музика... Расточила ме је. Устајао бих и скакао уз

рифове и прелазе бубњева, вриштао у племенском заносу дугокосог врача

из Grunding-а и онда падао на леђа, осећајући вакуум у себи и очајнички

призивајући љубав. Тихо, мушки.

Мој осмех у авиону није имао ко да види. Сапутник са суседног

седишта је спавао, а ја сам према тој уснулој огрубелости осетио симпатије.

Његова хиперболична и моја иронична чежња су се нашле. Склопио сам

очи и препустио се. Знао сам да тек сад нећу моћи заспати. Бранио сам

оног хипи тинејџера што покушава да пусти косу од скептика технолошке

деценије на уласку у своје тридесете.

Смејао сам се peace знаку који сам набавио на екскурзији у

Престоници, тамо где је покрет дугокосих полако издисао рањен његовим

убиством у срцу Лондона и Њујорка. Али ја за све то нисам знао. У мом

Граду, у мојој Провинцији одјеци још нису били стигли и ја сам бесомучно

почео учити гитару, акорде и садистичке солаже гламурозних мајстора

Пејџа и Хендрикса. Тражио сам свој Вијетнам против кога бих подигао два

прста, али га није било. Ратови су вођени далеко од нашег златног кавеза.

Облачио сам звонцваре, стављао мараме и качио привеске, али то више

никоме није сметало, а мало ко је примећивао.

Ипак, неко је приметио. Џо, Јовица уствари, али ко би га тако могао

звати тад, и Иван су постали моји најбољи пријатељи. Не знам више како

смо се нашли, али сам сигуран да смо се тражили. Тражили смо неког ко би

разумео вишесатне приче о музици, неког коме је она била више од

успутног пратиоца, неког ко је њоме желео да говори.

Тог лета смо створили бенд. Нисмо имали инструменте, нисмо имали

простор за вежбање, нисмо чак добро ни знали да свирамо, али смо имали

бенд. Имали смо један другог.

Уз малу помоћ татиног, тада доброг пријатеља г. Новца успели смо

да крајем друге године наоружамо нашу тројку. Иван је измолио од

родитеља допуштење да им реметимо мир пробама у једној помоћној

просторији у дворишту, затим је сео за бубњеве бог-зна-које марке, а Џо се

дохватио јоланиног баса и појачала непознатог произвођача. Мени је

остало да их поведем. Окачио сам фендер стратокастер око врата и

прикључио га на истоименог лампаша. Скиптар и круна, саврешено су ми

пасовали и већ сам видео поданике мог краљевства звука како се

поклонички окупљају. Наравно, до реалног окупљања публике је требало

усвирати туђе и створити сопствене песме, а пре свега дати име бенду. То

није било нимало небитно, а свакако је био сладак изазов.

Први предлог је стигао од Ивана:

-Еј, јел' знате да моји ову просторију зову «шупа»? Па ако свирамо у

шупи, могли би се звати Шупци!

Горе, у лименом ковчегу будућности, чичин војник поред мене се

тргао из сна и прекорно ме погледао. Нисам могао да му објашњавам нагли

напад лоше пригушеног смеха па сам само слегнуо раменима у знак

извињења. Затворио је очи и кладим се да је, док је тонуо у сан, проклињао

несретну судбину човечанства препуштеног долазећим генерацијама.

Да би сметнуо мисли са Ивановог генијалног предлога изреченог пре

много година покушао сам да се присетим свих предлога за име бенда које

смо имали: Крмци, Оркан, Заједно смо скупа, Ментални дечаци, Препелини,

Црвени мундири,...

Овај задњи предлог је, наравно, био мој. Читао сам стрипове о

капетану Марку, али није само то био повод за овакво име. У мени је већ

почео да се мигољи црв политичности и нисам могао да одолим

провокацијама. Неизбежни надзор мог оца је спречио да бенд не назовем

Праксис. На крају сам оштрицу окренуо на другу страну и саопштио му у

лице да ће се група звати Утерус. Гледао ме је пар тренутака са

озбиљношћу иза које се назирала туга. Није рекао ништа. Одмахнуо је

главом и отишао на посао. Верујем да се тада помирио са чињеницом да на

микроплану породица излази испод кишобрана његове контроле, а на

макроплану да се свет жури да оде дођавола.

Ја сам отишао да Ивану и Џоу саопштим име групе.

Вежбали смо прилично редовно, скидали песме, мучили се са

текстовима певача ужасне дикције попут Џегера, али смо добро гурали

напред. Ишли смо на коцерте који су углавном организовани у сали

гимназије или дворишту дома ЈНА. Звезде домаћег рокенрола су играле

пред нашим очима. Преписивали смо хватове, прелазе, ложили се на

инструменте чувених марки, али више од свега уздисали за чежњом у

очима девојака и завишћу у очима момака. Желели смо своје парче славе,

а жеља је била у тим тренуцима тако јака да бих осетио физички бол у

појединим деловима тела.

Иронично, пожелео сам тај бол сада. Уместо тог племенитог и

подстицајног осећања већ данима сам осећао нешто што сам звао

'имагинарана лонгета'. Више се нисам могао сетити када се појавио тај

осећај сличан управо гипсаној чизми што се ставља на ногу приликом

прелома. Само, ова 'чизма' је досезала све до кука и чувала тај немио

осећај отежале одсутности и по неколико недеља. Испрва сам видно вукао

ногу, али сам ускоро научио да уједначим ход и прикријем одсуство

контроле у својеглавом уду. Сада сам, межутим, седео уском авионском

седишту економске класе и покушавао да наместим 'отцепљену' ногу.

Нисам више имао кондиције за предалека путовања. Помислио сам да су

ме студије медицине и пасионирано читање књига довели до тога да ми

тело улази у кризу средњих година у мојој двадесет и деветој. Лудило!

Поново сам узнемирио чичу до мене и уз извињење (наравно на

енглеском) отишао до тоалета. Надао сам се да ће ова кратка шетња

повратити контролу над ногом. Док је млаз урина текао из мене чудом

враћајући стање у нози у прихватљиво, гледао сам лице у огледалу. Још

увек сам, када бих гледао своје лице, био уплашен незрелошћу. Па зар још

ниси одрастао, питао сам се почесто. Био сам врло изненађен када сам на

видео снимку пикника са пријатељима, боље рећи колегама, од пре две

године видио себе као одраслог, зрелог мушкарца. На снимку нисам нити

једном погледао у камеру. Гледајући снимак, нисам видео своје очи. Сад, у

овом огледалу авионског тоалета, видео сам само њих. Припадале су још

увек вођи бенда Утерус, оном истом дечку за ког је Маша рекла

пријатељици:

- Види како гитариста има лепе очи! Је ли то Шобот?

VII

Као клинац од својих осам, девет година често сам умирао и

васкрсавао у сну. Уствари то није ни био прави сан већ оне маштарије пред

спавање код којих се срамимо удела наше свести па их приписујемо

сновима.

Ево, сад признајем. Сањарио сам, и то је права реч, да сам каубој у

сребрнастом оделу и да водим групу праведника међу којима су, били моји

другари, али и девојчице које су ми се допадале. Улазили смо у окршаје са

бандама насилника који су, као и читав тај имиџ долазили из стрипова и

филмова. Ја бих обавезно, након успешно обављеног задатка бивао убијен

последњим метком, последњег умирућег преступника. Онда сам гледао

како моји другови, а нарочито другарице, тугују над мојим мртвим телом и,

проклет био, осећао сам такав ужитак испуњен величином мог недостајања

да од срамоте о овим стварима могу и данас да размишљам само у самоћи.

Васкрсавао бих тако што би ми нека од девојчица дала пилулу која би ме

оживела. Ту је почињала њихова радост, али се завршавао мој ужитак и

моје сањарење.

Док смо вежбали у Ивановој шупи надајући се наступу за који би нам

се могла пружити шанса, почели смо да бивамо занимљиви момцима и

девојкама из наше школе, али и старијим фацама из Града.

Неки тип кога су сви звали Еди и који је неко време живео у

Холандији сматран је меродавним по питању музике. Није имао пријатеља

већ само познанике, одлично је говорио енглески и свирао гитару, а

фаворит му је био Клептон о којем су остали градски музичари мање знали

и тиме га више поштовали. Еди је био старији од нас и ми нисмо били

његова лига ни у ком случају, али се једног дана појавио код нас на проби и

променио нам живот.

Није свирао са нама, није нам ништа рекао осим "Океј сте. Само

наставите да вежбате", али то је било невероватно довољно. На нашим

пробама су почеле да се окупљају девојке које су биле далеко изван нашег

домета, постајали смо ортаци са типовима који су могли да мувају такве

рибе и круг се затворио. И нама је све било дозвољено. Постали смо

градске фаце без и једне свирке!

И док су Иван и Џо максимално користили стечене позиције, грабили

и освајали непозната пространства супротног пола, ја сам градио култ

ледене недодирљивости. Формулом «музика, а онда све друго», правио сам

вакуум недостајања из мојих дечачких сањарења.

Онда је стигла четврта година. Постали смо матуранти. Наша два

разреда, ја сам био у једном, а Иван и Џо у другом, су завладала школом.

Сезали смо руком све чешће до рамена професора и осећали извесност

једног краја. Догурали смо до тога да нам у школи буде све или готово све

дозвољено.

Прва ствар за коју смо се одлучили је била свирка у школи. Већ је

била традиција да матуранти организују диско вечери у школи; добијали

смо озвучење, доносили своје плоче и касете и предавали се необичном

мраку школског хола. Мрзео сам све то. Тупио сам, и што је најгоре

вероватно био у праву, да нам допуштају такве ствари да би нас држали

подаље од кафана и ресторана у самом граду. То сам говорио, а ипак

долазио на те журке и чак често пуштао музику.

Сада сам решио да ствари окренем у нашу, моју корист и први пут

испробам бенд пред стварном, а опет познатом публиком.

Планирали смо свирку за Нову годину уствари последњи петак пре

празника. Ту јесен смо школу препустили стихији. Чекао нас је наш break

through и ми смо вежбали, бодрени и потпомогнути од широког друштва.

Окупили смо генерацију око себе. Ликови су се јављали пред мојим очима,

са, а чешће без имена...

И међу њима он.

Тргао сам се. Чича је срећом чврсто спавао. Мој кратак сан се

завршио на најодвратнијем месту. То лице, воштано лице

деветнаестогодишњака и очи седмогодишњака са мог рођендана.

Помислио сам да језа која ме прати већ десет година са стране изгледа као

патолошка појава.

Покушавао сам замислити како то лице изгледа данас. Могао сам да

му додам килограме, боре, браду или бркове, али нисам могао да му

одузмем глад из очију.

Далибор је почео да долази на наше пробе јер су сви долазили. Он је

увек био тамо где су сви, никад сам, никад ван главног тока. А можда је и

сву ту гужву око нас користио да се приближи магији своје жеље?

Уз њега је већ пар година 'висила' његова девојка, Ана. Ишла је у мој

разред и изгледала је феноменално. Сигуран сам да смо сви потајно

маштали о томе да се нађемо тамо где је Далибор, евидентно, већ одавно

залазио, али смо сви поштовали његово неопозиво право 'сталне девојке' и

држали се подаље. Мада, било је ту још нешто: Анин сочан изглед и

сексипилност којом је одисала пукао би у парампарчад, као балон, са

праском, чим би отворила уста. Немоћ да обузда издајнички језик у

рафалима глупости изречених језивим гласом, високофреквентним и

неартикулисаним, сметала је свима осим Далибору. Он је углавном ћутао и

игнорисао је невероватно успешно. Заправо, он ју је гледао, држао, туцао,

баш као гумену лутку. Она је за њега имала употребну вредност.

Кад се десило све што се десило и кад су се Далибор и Ана

дефинитивно разишли схватио сам да такву врсту третмана није одређивао

само он. Ана је наставила да усрећује типове божанским телом и да их тера

од себе несношљивим вербалним атаком. Како је мало ко имао стрпљења

као Далибор, све је кренуло као на траци. А и њој се, изгледа журило да

потамани месо у провинцији па да настави даље. Речником радио

коментатора фудбалских утакмица, знала је шта жели.

Да и Далибор зна шта жели схватио сам након неколико његових,

њихових учесталих долазака на наше пробе. Приметио сам да он не слуша

нашу свирку, да се не зеза са осталим ортацима који би били присутни, и

да, наравно, не обраћа пажњу на Ану, осим што је држи око струка и

повремено јој угура језик у грло, све до желуца, чинило ми се, у гесту нечега

што су обоје сматрали пољупцем. Гледао је негде око нас и, само

повремено, заджавао очи на мени.

Нисам морао да пресретнем тај поглед, довољно је било да га

осетим на себи и да почнем да грешим, да испадам. Једва сам успевао да

останем у свирци.

Слутио сам шта стоји иза тих стаклених очију, слутио сам ледену

ватру бесмислене жеље. Био је то онај исти седмогодишњак којег је

опчинио звук, музика необичног инструмента, намењеног за његове, за

лепоту глуве уши.

Из пробе у пробу сам чекао да ме упита па да завршимо с тим. Но, он

је изгледа имао разрађен план. Није хтео да га одбијем, није желео да

тражи још једном. Знао је чаробне речи да отвори Сезам:

- 'Оћемо нешто да попијемо?

Нисмо ми били пијанице, нисмо се распусно одавали алкохолу попут

доконих, локалних фрикова. Ми смо пили из убеђења. Све је било

подређено музици па и наше јетре. Временом смо, наравно, навикли и да

уживамо у овом паланачком пороку, да црпимо добре стране које су

наилазиле са опуштањем стега. Шупа је уз пар флаша вина или литру

'звечево' коњака постајала место мистичне моћи што нас је храбрила да

будемо за корак испред самих себе. У таквој атмосфери су падале

непојамне изјаве љубави, стихови који су предуго трунули у нама, акорди за

које нисмо ни знали како се свирају, аспирације за будућност невиђених

размера,...

- Може коњак, рекао сам стјуардеси уморног осмеха најтишим

могућим гласом, не желећи да мој уснули сапутник чује мој српски.

Ноћ у авиону ми се развукла, а успомене почеле да се врте око мене

као утваре. Чаробна течност боје ћилибара у скаредној пластичној чаши је

могла да ми помогне да растерам хорор присећања око себе или постанем

једна од тих утвара.

Узео сам гутљај и држао га у устима, а затим га пустио низ грло да

склизне, да падне у мој желудац као атомска бомба и распрши сву своју

енергију топлине по мојим непослушним нервним завршецима.

Узео сам још један гутљај. Ноћ око мене је добијала боју коњака.

Препустио сам се тихој музици што је долазила из небеских звучника.

Виолина се удаљавала бежећи у десно, а женски глас умилан, анђеоски

кристалан бежао је улево. Ширио сам руке према њима, али су бивали све

даљи.

Уместо њих јављале су се познате слике последњих тренутака. Сива

лица управо ослобођена даха, она која сам сведочио и она која су ми се

само јавила. Знао сам да иза њих долазе датуми, године, прецизне

одреднице смрти, али их овде нисам видео, боље речено осећао. У овом

сну ницао је само бол изазван недостатком природног страха, заузданошћу

шока што је био резултат спознаје коју су слике и датуми носили. Али ни

бол нисам могхао да идентификујем. Бежао ми је, удесно за виолином,

улево за анђеоским гласом...

Отворио сам очи и схватио да ме је из сна о прошлости пробудио бол

у нози који се на трен јавио. Обрадовао сам му се као оданом ривалу, али

се брзо повукао пред оковом непостојеће чизме. Погледао сам у стварност

око себе, узео још гутљај коњака и обрисао грашке зноја са чела.

Можда је било боље да нисам ни кренуо, помислио сам. Један лет,

једну ноћ бих издржао, али овај дупли програм једрења кроз снове и

успомене је био већ превише. Но, схватио сам, ово би могла бити сјајна

припрема за све што ме чека доле, по слетању, кад збиља дотакнем тло

које сам оставио за собом пре пет година и одем у град који сам заобилазио

дупло дуже.

Спустио сам последњу кап низ грло. Скупио сам храброст и вратио се

дванаест година натраг у шупу, баш као што сам тад скупио храброст и

отишао кући на нечијем бициклу што се ту затекао, ношен кроз поподневну

учмалост паланке ветром који није могао да ми охлади чело.

Шупа је својом магијом заробила време и када сам упао, ознојен и

озарен са гуслама у рукама нашао сам исти призор какав сам оставио за

собом: мој бенд ослоњен на инструменте, Ану окачену о његов врат и њега,

Далибора, са флашом у рукама. Ивану, Џоу, Ани и мени зенице су пливале

у несигурности погледа, а његов курвински поглед је одједном постао још

оштрији и јаснији него иначе. Слутио сам да ништа није попио, а можда се у

његовом једноћелијском организму алкохол неутралисао или претварао у

амброзивни напитак обезбеђујући му моћи непојамне у стварности.

Мој мозак је у том тренутку функционисао управо у овој равни,

напола приосвештен ветром и вожњом бицикла, а напола потпуно омађијан

коњаком, лудошћу мог поступка и његовим хипнотичним зурењем.

Механички сам му пружио гусле и сео на своје појачало. Био сам

малаксао, скрушен, физички исцрпљен и ментално празан. Кроз

анестезирану атмосферу сам посматрао како се Далибор у трену извлачи

из Аниног, дотад, наизглед, оковног загрљаја.

Она пада на клупу где је он седео. Да је трезна вероватно би скочила

од бола, овако наставља да лежи у полусну. Далибор је не примећује, не

види ништа осим гудала у десној и гусала у левој руци. Држи их посвећено,

готово поклонички, онда седа назад на клупу нестварно спретан, без

гледања избегава да пригњечи Анину главу. Ставља инструмент како то и

треба, како је то ко зна где видео и видим како се комплетна његова фигура

мења. У том ставу изгледа невероватно способан, моћан, одише неким

неизазваним самопоуздањем. Гледам Далибора како је све оно што никад

није био, како има себе.

А онда он превуче гудалом преко струне и тај звук крене.

То је јаук. Тон који сам ја успео да изгуслам кад сам имао седам

година био је само патетичан наговештај, кратак фркet мачке којој су

вратима нехотице прикљештили реп. Сада је тој мачки неко одерао кожу.

Далибор није знао речи и верујем да није превише ни марио за њих,

али је из гусала извлачио тај њихов прави звук. Да ли је то био таленат или

га је неко подучио? Или је можда било обоје: продао је душу ђаволу за ово

умеће? Никад нисам сазнао одакле му проклета вештина.

Погледао сам остатком свести по шупи: мој бенд и његова наложница

су постајали нејасни, непомични, лежећи холограми.

Одједном су, место њихових ликова, пред мојим очима блеснуле

слике лешева. Није било сумње, сива кожа, непомични поглед, у тим

лицима што су се на блесак појавила није се могао разазнати живот. А онда

сам их препознао. Слике су се појављивале преко реалности мојих уснулих

пријатеља и поклапале се невероватном прецизношћу са сваким

појединачно.

Затим је слике почело да прати сазнање. Нисам другачије могао

означити појавност без отелотворења што ми је у мозак утиснула године

као подтекст сваке од слика Ивана, Џоа и Ане. И док ми је Анина пројекција

јасно говорила да је та упокојена старица она и да је година 2037., ужасно,

искасапљено тело чији се приказ јављао преко Ивановог уснулог лика, као и

година 1991. и слична слика леша са рупом од метка на челу преко Џоовог

лица са годином 1998. пореметиле су сваку онострану логику. Затворио сам

очи покушавајући да се повратим. Као онда на седмом рођендану када сам

покушао да погледам свет око себе и тако растерам приказе, тако сам сада

отишао у супротном смеру из истог разлога. Међутим, вртлог таме ме је

узео и помео гравитацију, десно-лево, горе-доле. Нисам видео Далибора и

сене око њега и за трен ми је било лакше, али у том мраку сам остао

дезорјентисан. Музика је трајала. Јетко цијукање је само пролазило кроз мој

слушни механизам, а праву снагу добијало под теменом где је складиштило

слике.

Схватио сам да ће ми поглед у било кога донети спој приказа и

чињеница за које још нисам у потпуности био сигуран шта су већ сам

оправдано слутио. Ипак, ужас у ком је лебдела моја свест иза очних капака

био је физички тегобнији.

Отворио очи и погледао Далибора. Ништа није прешло преко његове

моћне појаве. Заоденут сабласном музиком сијао је безбојном светлошћу

уздигнућа. Нешто је, ипак, било другачије. На очима му је стајао повез. Као

Јустиција. Као Филип Вишњић.

Опет сам затворио очи и, не знам зашто, у мисли су ми дошли јунаци

епских песама, бркати и силни, под тешким оклопима и са исуканим

сабљама и копљима. И као да ме је врх једног од тих копаља погодио

осетио сам бол, стваран и јак. Отворио сам очи. Бол је нестао, али је на

левом оку остала непрозирност, као да је неко навукао ролетну. Управо

тако, нисам имао осећај да не видим већ да сам спречен да видим. Са

десним оком је све било у реду.

Музика је престала. Далибор је стајао испред мене са гуслама у

рукама. Пружао ми их је уз израз неизмерне захвалности.

Страх од једнооког слепила ме је отрезнила. Погледао сам

способним оком око себе и видео да се Иван, Џо и Успавана Наложница

мрдају из срећне обамрлости.

То је био почетак.

VIII

За пет година у Америци научио сам да ствари радим амерички:

престао сам да пушим, те сам палио само кад ме неко понуди, научио сам

се политичкој коректности и пазио како се обраћам припадницима

мањинских заједница, схватио сам да је живот отворена могућност да

студирам и радим и покушавао да останем убеђен у ту тезу без превише

лекова за смирење, лаких дрога и психијатара, прилагодио сам изглед,

хобије и стил живота стаусу који сам стицао. Укратко, постао сам љигави,

кастрирани бескичмењак или би бар тако на ствари гледао онај ја из шупе,

а још више онај ја са матурске вечери.

Како сам прилазио тридесетој све сам више правио компромисе и све

чешће се питао зашто. Да ли сам толико волео медицину, гинекологију или

сам осећао обавезу према почившем оцу? Да ли сам престао да стављам

минђушу у уво након доласка са посла само због лењости или сам почео да

је осећам као страно тело? Да ли сам почео да слушам џез и кантауторе

зато што ми се то допало или зато што је то било сувише тешко да се свира

па сам коначно имао разлог да запоставим и оставим гитару? Или је можда

та музика била последња у којој сам могао очекивати појаву гусала и све

што сам преживљавао сваки пут кад бих био погођен тим звуком?

Пробе у шупи смо наставили. Чекала нас је прва свирка и узбуђење је

расло. Слепило на мом левом оку је трајало неко време и баш када сам

намеравао да престанем да лажем оца и мајку и све остале о неочекиваним

променама кретања, сударима са довратрком и сличним стварима, вид ми

се вратио.

Далибор је све више времена проводио са нама у шупи. Са или без

Ане, са или без флаше, увек са истом идејом, стрпљиво је чекао тренутак

да ме замоли да донесем гусле. Испрва сам га одбијао уплашен

претходним искуством, али се онда он показао способнијим него што сам

очекивао. Некако је на своју страну поступно привлачио Џоа и Ивана који

нису имали појма о оном што сам ја доживео. Почели су да инсистирају на

Далиборовом гуслању убеђујући ме да је то невероватан извор забаве за

њих, да се супер зезају, да уживају да слушају како се он бламира. Уствари

су се продали за туцање. Продали су се као, као што ћу се касније и ја

продати.

Не знам колико му је требало да убеди Ану да се повремено кресне

са Џоом и Иваном, не знам како је то успео, али је успео. Сама идеја да

постане сводник сопствене девојке мени је, када сам сазнао за то, била

скоро непојамна. Али, нисам могао побећи од истине коју сам и сам искусио.

Нисам могао приговарати задовољству за којим сам и сам пружио руку.

- Па шта? Ниси ми ти први од Утеруса. Ти си остао последњи,

фрајеру, рекла ми је Ана те проклете вечери. Гледао сам је сву скоцкану за

излазак. Још сам осећао укус сочног, укусног и искусног пољупца, као

скинутог са неког од холивудких филмова који су тада, с почетка

осамдесетих, већ до краја демистификовали еротичност.

Тих пар минута вечности док сам љубио Ану у бунгалову војног

одмаралишта на јадранској обали у ком смо проводили матурску екскурзију

био сам звезда равна холивудским, фрајер који мажњава ривалову рибу,

мачо рокер у наручју call girl, фаца способна да уз сталну клинку коју шета

има и нешто са стране за кресање.

Онда ми је Ана појаснила ствари. Супер јој је да се зеза са нама

музичарима јер смо тако блесави. Далибору то не смета. Можда не зна,

можда се прави да не зна. Понекад јој се чинило да јој Далибор некако

набацује Ивана и Џоа, па и мене.

- Тебе није морао да ми набацује. Ти си ми као посластица. Некако си

хладан и одбојан. А имаш лепе очи, знаш.

То је и Маша рекла пријатељици на нашој првој свирци, три месеца

пре него што ћу бити спреман да је у овом бунгалову преварим са Аном,

недељу дана пре него што ћемо се почети забављати.

Јебеш очи, помислио сам. Уопште их немам, помислио сам. Или не

знам да се њима служим. Или ме је неки невиђени епски коњаник ослепио.

Више нисам био ни фрајер, ни филмска звезда већ провинцијски џибер,

сомина упецана у Далиборову мрежу.

Истрчао сам из бунгалова на свеж вечерњи, морски ваздух, препун

мириса боровине и соли. Удахнуо сам дубоко и покушао да потиснем

мучнину сопствене наивности.

IX

Још два или три пута пре нашег првог наступа Далибор је добио

шансу да се сједини с гуслама. Ефекат по мене је био сличан првом.

Додуше, слепила није било, али су се халуцинације понављале, све

убедљивије и јасније. Знао сам шта ме чека, заправо шта чека све око мене,

а ипак нисам бежао од тог звука. Неки мазохистички сазнајни нагон држао

ме је у том перформансу, главе савијене у крило и очију чврсто стиснутих, а

опет незатворених. Плашио сам се слика и бројки које су се јављале ако бих

отворио очи пре него гуслање замре и бестежинског мрака који ме је гутао

када бих затворио очи.

А слике су бивале све стварније, све јасније.

Иако сам се свесрдно трудио да гусле не доносим када на пробама

има иког другог осим нас тројице и Далибора, нисам могао да предухитрим

и спречим ненајављене доласке школских другова, познаника, повремених

и сталних девојака. Тако су се њихови будући смртни часи хватали у мрежу

моје подсвести чим би Далибор загуслао. Тај Орфеј или Хадова верзија

Орфеја успевао је да из Подземног света извуче приказе још неупокојених и

да их ређа у мом уму као сличице фудбалера у албуму. Сазнао сам, тако,

да ће Ед скончати у позној старости, мирно, у фотељи, у сну и то ме је

обрадовало. Али, насупрот томе, неколико мојих школских другова је, по

овим још недоказаним јављањима с оне стране разума, имало да буде

убијено метком или разнето мином, а све у 90-тим. Ту концентрацију

насилне смрти у датом десетљећу нисам разумео, нисам могао да повежем

ни са чим до са некаквим ратом, али ми је та идеја изгледала сулудо

нестварна и далека па сам почео да сумњам у тачност спознаја које ми је

емитовала хорорна музика што се ваљала са струне од коњског репа.

Јаз између жеље за сазнањем и страха од истог помиривао сам

упућивањем кратких, брзих погледа на људе око себе. Тај тренутак или два

су били довољни да се појави приказање, а онда бих хитро затварао очи и

држао чврсто затворене док ми се не смучи, па опет кратки погледи и све

тако док музика не утихне.

Али склад мира и ђавола не траје дуго. Једном приликом сам скупио

храбрости и задржао поглед на Џоу који је са пијаном гримасом на лицу

подражавао Далиборов изглед док се намешта да почне да гусла. Када је

јаукнуо тон са струна, нисам затворио очи већ напротив, упорно сам зурио у

свог пријатеља. Преко веселог Џоа почела је да се јавља слика његовог

леша. Годину нисам видео, али сам је знао. Слика је полако од лица почела

да се шири на остатак тела. Но, тела ту баш и није било: трупло, без удова,

са повеликом рупом на месту где је била утроба лежало је покрај некаквог

пута. Зачудо, стомак ми није реаговао на језиву слику; као да су ми осетила

била блокирана чудотворном дозом опијата. 'Кадар' је наставио да се шири

и у њему су се појвиле неке удаљене куће, човек у полицијској униформи,

очито рањен се превијао у јарку, полицијски џип, какав до тад нисам видео,

лежао је преврнут и пушио се. Онда сам у даљини спазио високи торањ.

Далеко, усред поља што се ширило са стране пута, штрчао је нестваран и

неуклопив. И као да је моја жеља притискала дугмиће у соби магијске

режије добио сам јасан зум на камену грађевину. Није било сумње, одмах

сам препознао Газиместан.

- Јебооо теее! Па, ово је други косовски бој!

Тад је гуслање стало. Отворио сам очи. Далибор је, непомичан као на

фотографији, буљио у мене. Остали су, такође, гледали у мом правцу, а

Иван је прекинуо тишину:

- Који је теби...?

Брзо сам се сабрао и промрмљао нешто кроз псовку у немуштој

одбрани.

Далибор од тада није тражио гусле све до наше прве свирке. Није се

ни појављивао на пробама. Кад би се срели у школи и у граду трудио се да

одржи дистанцу и разговор са мном, ионако сачињен од поздрава и

полуреченица, сведе на најмању могућу меру, нескривајући подозривост.

Знао сам већ тада шта се дешава у његовој глави. Провалио сам,

поприлично, тај систем идиотске самозаштите и десет година касније само

сам могао да потврдим своје тезе. Далибору школа није била јача страна,

па ни историја. Знао је он колико је требало да се научи за четворку или

петицу, али је одмах након добијене оцене за њега већина тих стечених

знања губила употребну вредност и остајала као љуштура, као змијски

свлак у некој од јазбина његовог једносмерног ума.

Дакле, Далибору је косовски бој био сумњив. Радили смо га у другој

години и уз претерану наглашеност од стране нашег пофесора историје, г.

Црвенковића, још једног татиног пријатеља и истомишљеника. Човек

једноставно није могао да се суздржи и да не покаже емоције при помену

српских јунака, није могао да не цитира јуначке песме, али су га чести

одласци у Комитет научили да прогута коментаре.

Од свега тога Далибору је било јасно да одушевљење косовским

бојем није било баш најпожељније за новопеченог члана Савеза

социјалистичке омладине. Уствари, њега је болело дупе за тај Савез и за

бој. Све што је он желео је било да себе не доведе у невољу и омогући

живот формулисан сељачком варијантом sex’n’drugs’n’rock’n’roll - ‘у се, на се

и пода се‘. Зато је престао да гусла неко време и поново почео да ме

обрађује тражећи инструмент чим је истражио и утврдио да 1389-та и није

баш тако опасна. Постала је опасна кад се повампирила.

X

Пожелео сам да упитам мог сапутника где је он био прошле године на

Видовдан. Пошто није био на 'хаџилуку' мора бити да га је пратио преко

екрана кроз мешавину суза и алкохолних испарења, у друштву њему

сличних жртава Револуције.

Иако сам, зарад сопственог менталног здравља, максимално

користио предности америчке дистанцираности, нисам могао избећи дашак

силнога информативног урагана који је дувао са Балкана. И неке ствари

нисам себи могао објаснити. Уствари, то је било оно што сам заиста и

желео да питам старину поред себе: Како је један одани војник Партије и

следбеник њене идеологије успевао да купи наклоност чак и

антиреволуционарних, 'ретроградних', 'домаћих издајника' које је та партија

осудила на изгнанство?

У последње време, а нарочито непосредно пре овог путовања сам

трошио завидну количину времена да пронађем одговор на ово питање.

Узимао сам све новине у којима би се појавио интервју, едиторијал или

какав омањи чланак о другу/господину С. Милошевићу. И на крају, ништа

што сам тамо налазио није решило загонетку: ја сам га видео као друга

спремног да учини било шта у жељи за влашћу и продужавањем живота

'светске револуције'. Насупрот томе, г. Милутин и остали из старе гарде

емиграције видели су Србина и све остало објашњавали неопходношћу

'делања сходно токовима и могућностима'. Понекад је речник крајњих

неистомишљеника био тако једнако фразеолошки празан да би се чуо само

одјек тупе идеологије.

Мој однос према Милошевићу од самог његовог појављивања је био

нераскидиво везан за однос према Брозу. Идолопоклонство, недостатак

критичности, једноставно, обојица су сијали прејаком светлошћу да не

наслутим да се иза тог сунчевог диска крије дубоки мрак. Када сам прочитао

извод из Милошевићевог интервјуа неком италијанском листу у ком је

говорио о Брозу као о највећем сину наших народа, без иједне озбиљне

замерке на његову ауторитарну владавину, схватио сам да ме интуиција не

вара.

Србија којој сам хитао у крило (о Југославији као појму домовине

никада нисам размишљао или нису ме научили да размишљам) била је у

мојим очекивањима много другачија од оне коју сам оставио. Долазио сам у

тренутку рађања једног новог идола, а отишао сам када је ... отишао Он,

његов претходник и наш предводник.

Нову 1980. нам је Тито честитао са малих екрана. Ја томе нисам

сведочио. Три дана након тога примљен је на лечење у Клинички центар у

Љубљани. Пречуо сам кад ми је Петар пренео ту информацију. На Божић,

за ручком, главна тема су били амерички и руски доктори који су посетили

Броза. Петар одмахује главом:

-‘Оће му наћи неког врача да га учини бесмртним?! На шта се троше

паре, на дртину...

- Ако Бог да он ће прије мене, додаје мој посустали имењак који већ

слабо једе и тешко дише.

Моја Анђа је ћутала, по обичају.

Ја сам био заљубљен, до ушију и мада сам покушавао да пратим

разговор и покажем уобичајену заинтересованост нисам успевао да се

концентришем ни на шта. Најодвратнија ствар је да сам био заљубљен у

себе, заправо у магичног фронтмена Утеруса чије су очи опчиниле најслађу

девојчицу из треће године, а чија је свирка и појава постала предмет

градских прича.

Претходну ноћ нисам уопште спавао. Провео сам је на паљење

бадњака код куће, полуилегални одлазак са Петром на јутарње и свитање у

ком сам јасно одлучио да ћу прићи тој малој и почаствовати је пријемом у

свој мистично-месијски свет.

У школу нисам отишао, иако је Петар инсистирао да одем ‘да не би

баш превише падало у очи да ме нема на Божић”. Чекао сам да се часови

заврше на улазу фискултурне сале, деценијском стецишту главних

школских фрајера. Седео сам на зидићу ког су углачала многа дупета пре

мог и пушио црвену, нишку ‘дрину’. Топло, преподневно јануарско сунце ме

је омамило, па сам затворио очи и готово победио лептире што су се

курвањски населили у мом стомаку.

-Здравооо!

Предамном су биле Маша и њене најбоље пријатељице, Миља и

Биља. Или Љиља и Биља. Или Биља и Миља. Свеједно, обе су ме гледале

са осмехом ‘јао што је сладак’ и гнусно симпатично се пренемагале. Маша

је била озбиљна. Готово да ме је обесхрабрила. Гледао сам у њене усне и

умирао од жеље да их пољубим. Онда се на њима појавио осмејак и ја сам

поново порастао пожелевши да најпре навалим на самог себе.

Ља и Ља су се затим спретно изгубиле у гомили што је хрлила из

школе. Ускоро смо у кругу гимназије остали Маша и ја и клинци који су 24

сата дневно пикали лопту на оближњем терену. Као да се све поклопило да

споји нас двоје. Предложио сам јој да је отпратим кући. Успут сам, кроз

банална питања о школи и професорима покушавао да смислим како да јој

саопштим оно што, евидентно обоје желимо.

И, на крају је испало, наравно, неспретно, глупо, дозлабога наивно и

симпатично:

- Хоћеш да будеш моја девојка

Ту, пред њеном кућом. Баш онако како нисам хтео, али сам свеједно

добио пољубац, заклоњен зидом гараже и неким благословеним стаблом.

Није то био први пољубац, није био ни најспретнији, ни најсочнији, али сам

тим пољупцем постао дечко једне од најлепших девојака у школи и

вероватно у граду. Постао сам фрајер.

То су ми и потврдиле девојке из друштва кад смо се предвече

окупили у шупи. Онако, без девојке могао сам бити мангуп, али са оваквом

рибом био сам то. Фрајер.

XI

Маша је била јагода на шлагу. С њом је било потпуно. Али, могло је и

без ње. Новогодишња свирка је Ивану, Џоу и мени театрално прострла

црвени тепих до провинцијског престола.

Када се ствари поклопе, као што су се поклопиле у нашу корист те

вечери, често нам се пробуди неурођена скромност па заслуге почнемо да

приписујемо оностраним силама, судбини, срећи, звездама, занемарујући

сопствену надареност и учинак. Ипак, мени и остатку Утеруса скромност

ни под каквим условима није угрожавала егоизам, наравно када је о музици

реч. Бесрамно смо држали своје носеве у нивоу изузетности и новогодишња

школска свирка нам је, дајући гол из офсајда смерности овог света, дала за

право.

На свирку су дошли, осим гимназијалаца којима је то било дозвољено

и локални градски магови различитих годишта користећи, претпостављам

углед или страх који су одавно засејали у дежурне професоре. Ма како ми

били напаљени, млади скотови сигуран сам да би нам трзалице и палице

биле овлажене оним ужасним, хладним знојем да смо могли да испред себе

видимо лица типова попут већ поменутог Еда. Али благословени хол

гимназије и недостатак било какве концертне расвете су учинили чудо. Са

подијума изнад ког су била упаљена светла, од публике, која је стајала у за

нас непрозирном мраку, могли смо да наслутимо само силуете.

Први риф “All Right Now” и већ смо били у свету нашег лудила

пресељеног, за овај тренутак из шупе у школски хол. Пар коњака које смо

‘дрмнули’ пред почетак само је убрзало ствар.

Избор песама није био изненађење за било кога. Свирали смо

стандарде са проба, добро увежбане тако да смо могли да се препустимо

трескању косама и бацакању ногама у стилу Планта и Пејџа.

Све је личило на светковину року краја шездесетих и седамдесетих.

Нисмо били свесни да свирамо Funeral blues (јер нисмо читали Одна) и

нисмо знали да ће осамдесете почети сахранама из којих ће се рађати нови

ми.

XII

Улетели смо у јутро.

Пропустио сам оброк. Пластични есцајг, пластични укус, метални

осећај ситости. Уместо тога у мом стомаку је нервоза, попут писца у

креативној блокади, жврљала по мом желуцу, затим гужвала у лоптице већ

исписане стране нелагоде и жонгрила њима правећи ковитлац грчева.

Укратко, трема.

На сурчинском аеродрому ће ме овог јутра сачекати само духови

сећања и авети сете. Хитри трокорак смрти однео је моју породицу у

непуних четири године. Очеве родбине није ни било, а мајчина једина

преостала сестрин син, мој чувени, али невиђени брат Дарјан из Ријеке у

чијем сам стану у Загребу живео док сам завршавао студије пловио је

непознатим путевима свог оца, далеко од моје и његовер бивше домовине.

Тако је једини који је знао за мој долазак био Паштар. Мој бивши

учитељ, одани пријатељ мог оца и поштовалац мог деде. Тај смерни човек

од принципа је отворио књигу мртвих моје породице.

XIII

Сећам се...

Био је час физике. Последњи час тог дана. Куњао сам у последњој

клупи лишен неизвесности око оцене, чекао сам звоно. Нисам размишљао о

Маши са којом ћу се наћи на проби. Сањарио сам о томе. Готово да сам у

једном тренутку дозволио себи невероватан луксуз да помислим да сам

срећан.

Онда је неко покуцао на врата учионице. Радић, професор физике, је

прекинуо испитивање, и после његовог ‘да’ у учионицу је ушао Паштар.

- Изволите колега?

- Извињавам се што прекидам час. Треба ми Шобот. Јел’ може

Душан да изађе на трен?

- Наравно, наравно.

Колико глупо звучи ‘Знао сам’? Неизмерно, али јесам знао. Призвао

сам у сећање бројке што су се преда мном појавиле уз звук гуслања на

првом рођендану и признао сам им право постојања.1,9,8,0 је уствари била

1980.

- Деда..., почео је Паштар

- Кад?, питао сам

- Пре сат времена. Био сам код твојих да га посетим. Твоја мама је

кувала кафу. Чекали смо да он дође из своје собе. Анђа се

зачудила што га нема, отишла да га позове, а он лежи у кревету,

миран као да спава, али не одговара на њене позиве и дрмусање.

Она ме позове. Ја , шта ћу видим, готово...

- Она.

- Молим?

- Баш она да га нађе, додао сам кроз некакав неприкладан смешак.

Кад смо се код куће окупили, нас преосталих троје Шобота и Паштар

и његова супруга, десило се нешто што је означило преокрет у времену:

мама ме је понудила цигаретом. Наравно да је Петар знао да пушим, знао

је и Паштар, али су то игнорисали. Мој отац је, ваљда и по природи

професије био огорчен противник пушења и пребацивао је то онима којима

је могао (Анђи) или отпухивао и мрштио се на оне којима није смео да

пребаци ( свом оцу, мом деди Душану). Ја сам ван куће пушио не трудећи

се превише да сакријем цигарету, али пазећи да се не затекнем с њом у

руци у татином друштву.

Сада сам по први пут имао прилику да запалим у кући. Мало сам се

снебивао, погледао у Петра, у Анђу са испруженом паклицом ‘сарајевске

дрине’, а затим у Паштра који је само одмахнуо руком као да вели ‘ма, пали

шта се снебиваш’.

И запалио сам, дубоко увукао дим и осетио вртлог коначности у глави

како ми мути слику и прави вакуум језе при врховима прстију. Видео сам

кроз лелујави облак дима лик моје Анђе како се благо смеши. То је била

једна од њених ретких победа у кући Шобота. Успела је да извојује ситно

задовољство за вољеног сина користећи необјашњиву затеченост коју у

нама изазива чак и смрт болесног седамдесетдеветогодишњака.

Тако је памтим: смешак кроз узнемирену завесу дуванског дима.

Апсурд њеног живота, порекла, удаје, на крају је формирао њен портет који

стоји на невидљивом споменику мојих породичних сећања. Тај ухваћени

тренутак среће, изазван и уоквирен оним што ће је, што ју је, систематски

убијало и докрајчило непуне четири године након очекиване свекрове

смрти.

Кад ми је Петар јавио, почетком децембра 1983. да је мама код њега

(већ је увелико прешао са послом у Нови Сад) у болници, знао сам да су се

обистиниле његове најцрње слутње. Сва кућна предавања о штетности

пушења дувана што је одржао нису могла променити ништа. Знао је он то и

сам. Анђин живот је био бесконачна листа трпљења и цигарете су биле

средство за умиривање бола, бола за које традиционална медицина нема

решење ни објашњење.

Мама је сама себи преписала еутаназију која је трајала готово цели

њен живот. Радости попут мог рођења и постојања, љубав према тати, све

је то само одгађало оно што се испоставило као рачун у стерилисаној соби

новосадске болнице. ХОБП је била само исходиште.

Стигао сам из Загреба касно ноћу. Спавала је или као да је спавала.

Нисам јој могао ништа рећи. Нисам јој ни имао шта рећи. Шоботи умиру

ћутећи, стиснутих зуба онако како и спавају. Снахе Шобота умиру

опуштених усана, готово у осмејку.

Схранили смо је у породичној гробници у нашем родном граду, 18.

новембра, дан након смрти. Тих неколико сати на колико сам се вратио на

‘место злочина’ провео сам под велом ожалошћеног, скривен од свих

знатижељних погледа. Заправо, сузбијао сам у себи нелагоду што не могу

да искажем осећања која изазива прерана и, ипак, изненадна смрт

родитеља. Ја сам био одавно припремљен својим проклетством

провиђења...

Пар сати након парастоса Петар је отишао у гарсоњеру у Новом Саду

коју је купио као привремено прибежиште од учесталих дежурстава и

изненадних интервенција. То склониште му је постало дом.

Ја сам се измигољио назад за Загреб кратко се поздравивши с њим,

несвестан да га видим последњи пут живог.

Изненадно, као филм од ког се очекује да има наставак, затворила се

књига смрти моје породице. Спремао сам се да још једно лето проведем

избегавајући повратак кући, лутајући између средњеевропских јевтиних

обилазака градова и ништа мање самотног мотања у гужви далматинске

сезоне када ме је по други пут затекао Паштров глас. Овај пут сам био

неспремнији:

- О, учитељу драги! Па, како је мој омиљени просветар?, дочекао

сам његов поздрав не питајући се откуд да ме зове. Нисам

веровао да 1983. потапа у таласима неправилних синкопа.

- Душане, не јављам ти се по добру, наставио је готово поетски

откривајући тај црногорски ген горштачке уметности засноване на

трагедији.

- Тата ти је имао инфаркт, завршио је.

Осетио сам притисак у ушима и некакав слан укус у устима, као да

израњам из морске дубине. Да ли је то укус смрти? Да ли су то дубине из

којих израњамо ка вечности? Нисам имао снаге да се надам. Нисам имао ни

основа за то.

- И?, упитао сам неспретно

- Није преживео, дијете моје. Опет се ијекавица ушуњала на врата

што је туга великог човека отворила.

Спустио сам слушалицу, обукао се најпристојније што сам могао и

отишао на аутобуску станицу. Неким чудом аутобус за Нови Сад је управо

полазио, као да су сви загребачки аутобуси чекали у реду на смрт некога од

Шобота, као да су се и на њиховим таблицама јављале проклете године кад

год би им сирена затрубила у једноличном тону у интонацији гусала.

Потпуно механички, без суза купио сам карту и укрцао се, онако без

пртљага вероватно чудан многима. Ја никог од сапутника из препуног

аутобуса нисам ни приметио све док се нисмо захуктали низ мртвозовску

равницу аутопута ‘братства и јединства’. Шаренило јунских боја ми се

почело претварати у акварел. Опипао сам образе и уверио се. Шоботи не

плачу.

Породична гробница је још једном отворена. Спровод, сахрана, даћа,

препуни људи и организовани до савршенства, наравно захваљујући

Паштру. Ја сам опет био сачуван покровом ожалошћене породице. Овај пут

сам ја био та породица. Нисам размишљао нити обраћао пажњу на људе

који су ми прилазили, али сам сигуран да је све оно што су имали да ми

кажу неки од њих било потиснуто сажаљењем. Мрзео сам то сажаљење

готово колико и све њих, али сам био спреман да се склоним под његову

хладовину. Сунце је жегло тог 6. јуна стварајући дрхтаве таласе врућине

изнад тла. Кроз фатаморганичне ликове ми се прво учинило, а онда сам био

сигуран да сам видео Машу и Далибора. Нисам осетио ништа, чак ни

презир који ћу осећати годинама пре и после тог момента. Нису ми пришли.

Нисам им дао шансу.

Бавио сам са ‘шупљим људима’ и формалностима све док се и

последњи гости нису разишли. У кући смо остали Паштар, његова жена

Милица и ја.

- Шта ћеш сад?, упитао је.

- Ово је крај. Шоботи више не живе у овом граду, неће у њему ни

умирати. Замолићу Вас да се потрудите и продате ову кућу што пре

можете. Продаћете и ону гарсоњеру у Новом Саду. Мени више ништа

овде не треба. Не верујем да ћу остати у Југославији.

Ту ноћ сам преспавао последњи пут у тој кући. Спавао сам без снова,

онако како спавају одлучни.

XIV

Готово сви путници су се пробудили. Јутро и скорост слетања

учинили су своје. Чича поред мене је трљао снене очи. Мало се мрштио и

зазирао од мене, али не више као од странца каквих му је доста већ као да

га је мало било срамота због вискија који га је уљуљао у сан. Дефинитивно

ми је постао симпатичан.

Мој деда је био отприлике његових година кад је умро. Није успео да

надживи Броза како је пожелео. Ипак као да је са собом понео бар ону једну

ногу. Откинуо је колико је могао.

Његова смрт је утишала и Утерусе. Пробе су стале, а ја сам много

времена проводио са Машом. Брзо смо отишли тако далеко да је била код

мене кући, упознала моје родитеље. Често смо вечери проводили у мојој

соби. Био сам заљубљен, али осим тога била ми је потребна та безусловна

Машина наклоност. Осећао сам да сам закорачио у хладни свет зрелости и

последње мрвице тинејџерске непромишљености су пријале.

Једне вечери ме је Маша упитала за Далибора.

- Што питаш за њега?

- Ништа, онако. Како то да се он дружи с вама? Мислим, он не

свира ништа, а чини ми се да га ни сама музика баш не

интересује.

- Видиш, видиш како ти добро запажаш такве типове, почео сам са

својом малигном иронијом.

- Можда ти се свиђа, рекао сам, ко зна зашто.

Уствари знам зашто. Била је то нека садо-мазохистичка комбинација

у мени. Пожелео сам да прочачкам дубље по Машиним осећањима, да

испитам дубину њене наклоности према мени. У исто време сам хтео да

видим који су Далиборови домети, да ли на неког ко је бесконачно бољи у

сваком погледу, каква је била Маша, оставља утисак и какав.

- Ма, дај! Немој да говориш такве ствари, рекла је благо се

намрштивши. На јагодицама јој је заиграло руменило. Први пут

сам видео како изгледа њена љутња: тиха, немушта, смерна,

тињајућа ствар.

Схватио сам бесмисленост својих опаски, али нисам успео да се

обуздам да их касније не поновим.

- Пусти Далибора. Он је, тако, нека врста левог сметала. Мало нас

снабдева пићем, а и Џо и Иван воле што Ана долази на пробе,

процедио сам кроз шеретски осмех.

- Па и нисте баш неки пријатељи, затворила је Маша дискусију и

окренула главу. Први пут сам је видео озбиљно узнемирену.

Било је очигледно да није прихватала ни одобравала наш лицемерни

однос према било коме, чак ни према пацову какав је био Далибор. Да сам

био нормалан, провинцијски дечко схватио бих поруку. Требало је да

осудим Ану, поставим је на жртвеник, обећам да никад нећу поћи Џоовим и

Ивановим стопама (боље речено рукама, језиком, и чиме све су залазили у

Далиборов атар) и добио бих индулигенцију. Наравно, као и сви носиоци

паланачког морала, у каснијој доби, кад нам се веза учврсти и будемо у

браку или близу брака могу да правим тајне излете до миле воље,

хвалишем се о њима преко пива и пивског стомака друштву у кафани, али

код куће и у јавности да будем узоран грађанин ове војвођанске

мртвојебине.

Али, није ми се дало. Неки црв у мени је предано бургијао моју

знатижељу и нагризао границе дозвољеног. Био сам сигуран да знам

одакле је потицао гмизајући паразит.

XV

Недељу дана након дедине смрти, уместо телеграма саучешћа, из

Ријеке је стигао пакет. Тетка Хилда је саставила кратко писмо и сестри

послала пар практичних одевних предмета црне боје, а зету тамно браон

кошуљу, све, претпостављам из Трста. Наравно, Дарјан је убацио нешто и

за мене. Не размишљајући много, или можда и не хајући много за повод за

слање овог пакета, он је садржај допунио још једном аудио касетом

наснимљене музике. На предњој страни су била исписана имена два бенда

The Ramones и Sex Pistols. Био сам чуо за њих, али врло површно, а кад

сам отворио касету, на унутрашњој страни је стајала потврда тог сазнања.

PUNK било је исписано калиграфским Дарјановим рукописом.

То што сам ја до тада чуо о панку се уствари сводило на чланке

прочитане у Џубоксу. Радио нисам слушао и тек сам на телевизији пар пута

чуо сегменте тог панк рок звука. Није ми се допало. Звучало је просто,

преједноставно, пребрзо, нехармонично. После тога нисам ни покушавао да

видим шта се крије иза свега тога. Знао сам да у Београду и Новом Саду

постоје панк бендови, али заиста нисам давао два посто своје пажње на

нешто за шта сам мислио да нема квалитет.

И, ето, баш у овом тренутку сам добио тај панк као домаћи задатак и

то од човека који је успоставио и имао највећи утицај на моје музичке

стандарде. Био сам страшно узнемирен. Није ми падало на памет да

позовем Дарјана телефоном и тражим објашњење и тако откријем кратер у

мом познавању рок токова. Преостало ми је да преслушам касету и

покушам да откријем шта је то што он сматра тако вредним у тој дркачини

гитарама.

Али, како? Није долазило у обзир да чекам да прође четрдесет дана

па да могу да укључим касетофон код куће. Покупио сам ‘машину’ и сјурио

се до шупе у којој смо вежбали. Нисам био сигуран колико овим кршим

хришћанске и обичајне законе према којима нисам био индиферентан,

помало и због сујеверја. То што ће мој касетофон пуштати музику на неком

другом месту и што ћу ја слушати ту музику, вероватно не би одобрили мој

тата, прота, Паштар, мој покојни деда, али сам пребрајајући у себи молитве

за опрост упућене нарочито тек почившем имењаку ипак убацио касету и

притиснуо play.

Оно што ме је снашло у наредних сат времена колико је касета

трајала је било потпуно збуњујуће. Успео сам да препознам разлику између

два наведена бенда, али су све песме звучале готово исто. И поред мог

доброг енглеског нисам успевао да разумем превише, нарочито Рамонсе.

Општа дерњава и бука, тако би то описао мој Петар, а ни ја нисам био

далеко од истог закључка.

Онда је у шупу, непозван и непризван ушао Далибор, са Аном.

- Каква је ово глупост?, извалио је Далибор из уста отворених у

гримасу гађења.

Да је рекао ‘срање’, а не ’глупост’, можда се ништа не би десило,

можда би вулкан беса у мени био само лагани гејзир. Не, он није могао

сакрити своју сељачку природу, свој стармали однос према новотаријама,

своју простачку памет која влада укусима и способна је да цени само појаве

из сопственог домета, а све остало баца преко кинеског зида којим је

опасана у велики свет контејнера званог глупост, будалаштина,

кревељење и слично.

Истог момента сам се заљубио у Пистолсе и непознату песму која је

трештала из звучника касетофона.

- Глупост!? Шта ти знаш, кретену! Ово је панк, то се слуша у свету,а

не она твоја забавњачка срања, евровизије и остало! Слушај и учи!

- Добро, немој да се љутиш.

- И шта, уосталом тражиш овде? Знаш да проба нема.

- Нисам ја... Ана је видела да неког има, па ето...Добро, ајде видимо

се. Ајмо Ана.

И то је било то. Ја сам викао на њега, побеснео, заволео панк у

тренутку, а он се једноставно окренуо, заједно са својом приколицом и

измигољио као да ништа није било.

XVI

“Pretty Vacant” је била та песма. Да, и ја сам сад био прилично празан

и прилично слободан. Од кад сам све отерао у онај део речи који је Џони

Ротен дрско наглашавао осећао сам лакоћу, као балон који је неко нехајно

пустио, као да ходам по облацима.

Погледао сам кроз прозор тражећи парче европског копна изнад кога

смо сада летели. Нисам тражио мостове преко којих сам прелазио и који су

ме спајали са овим континентом. Не, све сам их одавна спалио и враћао

сам се да се поиграм њиховим пепелом. Бар ми се тако чинило. Нисам

могао да предпоставим да се из пепела осим феникса може родити и птица

ругалица или чак лешинар.

Празнину у себи сам почео да испуњавам типично амерички: правио

сам у глави листу ствари које морам урадити по доласку. Ту се, наравно

радило пре свега о рутинама типа „назвати Паштра“ међу којима није било

места за бивше љубави, њихове мужеве, сабласне (не)пријатеље или за

потрагу за не мање утварним инструментом.

Брзо сам се одлучио за приоритете и попунио првих неколико места

листе стварима везаним за организацију смештаја. Од Паштра ћу добити

кључ његовог стана у „нашем бившем“ граду. Платићу такси до тамо да тог

доброг човека лишим неугодности посећивања места из ког је драге воље

отишао без намере да се врати. Обићићу гробље и изокола осмотрити кућу

из које су Шоботи однешени тамо. Јавићу се г. Милутину коме ће глас

задрхтати кад чује да сам у отаџбини. И наравно, морао сам се јавити

landloard-у, г. Брикстону, седамдесетогодишњаку са срцем тинејџера и

мозгом трогодишњака код ког сам у Рочестеру становао.

Био сам свестан да сам погрешио што сам баш њему оставио да се

побрине о мојој пошти и контактима, али нисам имао много избора: човек је

становао на правој адреси и инсистирао да ми се нађе при руци док сам

одсутан.

Заправо, радило се о само две ствари, али од приличног значаја.

Прво, и мени важније у том тренутку било је питање добијања америчког

држављанства. Након три године живота тамо и на почетку специјализације,

заједно са послом сам добио и „green card“ па сам одмах предао и папире

за натурализовање односно захтев за добијање држављанства. Очекивао

сам да бих одбијеницу или позив за пријем могао добити баш у време мог

избивања из САД-а па сам замолио и опуномоћио г. Брикстона да прими

пошту и евентуално ми је проследи или чак отвори и обавести ме о исходу.

То му није требало бити одвећ тешко и неразумљиво.

Али други део је био нешто компликованији за поједностављени ум г

Брикстона. Наиме, на клиници на којој сам радио обавио сам велики број

тестова и испитивања на која су ме, морам признати, више натерали други

него што сам сам имао намеру да их обавим. Месецима у назад почео сам

да осећам малаксалост, да се умарам, а било је ту и повремено отказивање

послушности десне ноге. Те прве анализе нису потврдиле оно на шта сам ја

евентуално сумњао, малокрвност и низак притисак као последице превише

рада и премало спорта. Како сам ишао на даље анализе ствари су

постајале све занимљивије јер се није потврдило ништа од оног што су

друге колеге сумњале. Постао сам омиљено заморче и пацијент својих

сарадника. Дао сам крви довољно за осредњу вампирску журају и „пустио

воду“ толико пута као да сам са сличне такве жураје потаманио сво пиво.

Снимали су ме, слушали, зезали и охрабривали и сад је резултате све те

комплетне зајебанције требао да у своје дрхтаве руке прими г Брикстон и

прочита ми пресуду. Наравно да не. Добри маторац ће ми факсом послати

оно што ме интересује на телефон који му јавим уколико пре резултата у

његову зграду не стигнем ја, потеран аветима Балкана.

Доле, хиљадама стопа испод нас, назирала се линија обале.

Посматрао сам је већ неко време и почела је да ми се дупла. Био сам

уморан. Подигао сам поглед у правцу пилотске кабине, али се ствари нису

битно поправиле: врата су имала дупли оквир. Протрљао сам очи и

накратко изоштрио слику, а онда сам решио да прекинем тај циркус и не

дозволим замореном фокусу да ме иритира. Спустио сам капке и ушао у

блажени мрак срећан што сањарим изнад копна. Море ми ништа добро није

донело...

XVII

На матурску екскурзију смо кренули у стереоптипу раскалашности

пића, цигара, неспавања и отворене могућности за насумични секс. Просто

речено, као и сваки напаљени деветнаестогодишњак и ја сам одсуство

главних чинилаца ограничења, родитеља и паланачког морала, схватао као

прилику за задовољење потреба дефинисаних мојим годинама. Разликовао

сам се само у толико да сам јавно показивао стоичко држање, уздигнутост

изнад прималних инстиката, преданост идеји која је све више бивала

оличена у анархистичкој прокламацији.

Апсурдно, али смрт Душана Шобота Првог, који, Бог да му душу

прости, није био баш душа од човека, однела је бољи, људскији део моје

личности. Осетио сам да све више постајем надркани, егоистични циник,

неспреман да у себи гаји добро и да га штити јер се тај рат у оваквом свету

могао у старту сматрати изгубљеним. И то је било то. То је била девиза која

је зачела окоштавање кичме мојих емоција. Панк је само убрзао процес.

Прва на удару „новошоботског“ франкештајна је, наравно, била

Маша. Нашу везу сам почео полако да претварам у покусни полигон. Ничим

изазван држао сам трактате о идиотизму апсолутне љубави, немогућности

непомућене среће, бесциљности предавања чулима у свету који тражи

хладну главу и челично срце. Са друге стране сам стално стављао на пробу

Машину верност и безрезервну љубав провоцирајући, у најгорем случају

њену љубомору. Само кроткост, мени потпуно несхватљива, и, управо,

љубав какву само тако младо срце може себи да дозволи, спречавали су да

останем без онога што ми је, слутио сам, страшно много значило.

И схватио сам то, лежећи сам у трокреветној соби нашег бунгалова у

војном одмаралишту Башке Воде прве вечери наше екскурзије. Не само да

сам био сам већ сам био и усамљен: мени, великом гуруу генерацијских

колективистичких обреда недостајала је та клинка збуњеног осмеха!

А онда је ушла она. Уствари, мислим да су сисе ушле потпуно

аутономно и да их је она само пратила. У мајици на бретеле из које је све

бујало и говорило „come and take me“, у моју 'келију' упловила је Ана. Нисам

стигао ни да се усправим а она је већ полуседела - полулежала поред мене.

- Па, 'де си ти, фрајеру? , и већ сам осећао њен језик како продире

онако како сам био спреман да за петнаест секунди ја продрем у њу и

умрем.

То дивље жваљење које се еуфемистички може назвати пољупцем је

трајало, појма немам колико. Вечност. Трен. Довољно да брзе руке пређу

сваку врелу облину и зађу у скровите пределе влажне таме.

Али њен језик није могао да се задржи на чаробном копању по мом

грлу и увету. Морала је нешто да каже!

- Хааа, музичари!, тако је звучало.

Тргао сам се и погледао је упитно. ОК, нисам први од Утеруса, није

ме то зачудило ни изненадило.

А онда сам сазнао да сам Далиборова ловина и уместо да завршим,

па и свршим у Ани, завршио сам полулуд међу боровима у власништву ЈНА.

Гледао сам у небо што је наткриљивало игличасте гране и пуштао да

ми свежина надима плућа. Ништа, ничег више није било у мени осим жеље

да што пре будем са Машом.

XVIII

Питам се, да није била 1980., да се нисам заљубио баш у пролеће, да

се екскурзија десила у јесен, а не у априлу, да ли бих изабрао неки обичан

датум да сломим свој крхки, на брзину изграђени свет? И, да ли бих уопште

бирао датум или би време изабрало мене као сламку да покаже снагу свог

ковитлаца?

А можда сам изабрао судбину човека, личности и везао се за њу или

је то његов титанички потоп изабрао да са собом повуче мене.

Небитно. „Хајдук“ те вечери ионако не би победио „Звезду“. Али мени

то одавна није било важно.

Не, нисам 4. маја рекао Маши за оно што се десило или могло десити

са Аном на екскурзији. Учинио сам то одмах након повратка са те

екскурзије! „Нисам могао да држим то у себи“, био би добар разлог и Маша

је чула од мене те речи. Проблем је што су биле делимично истините. Није

ме никаква жудња за искреношћу, никакав частан порив повео да јој те

априлске вечери, наслоњен на ограду парка у ком смо се налазили

испричам допуњену верзију 'Ана осваја Душана' у којој силни јунак не само

да бива рањен под ватром пољубаца већ и погиба у бездану између ногу

нимфе Ане. Причао сам своју причу, хладно, а опет са задршком жаљења.

Док сам говорио видео сам себе као трагичног негативца који у филму

пљачка и убија, чини злодела, али на крају признаје да је жртва своје

природе и натера публици сузе опроста у очи.

Потом сам заћутао и погледао Машу: зурила је негде испред себе у

пусту улицу преко пута, беживотну и тамну, баш онакву какве су биле и моје

речи и моје срце док их је изговарало. Гризла је усне и није рекла ништа.

Ја сам наставио да гурам прсте у ране:

- Ако желиш да раскинемо, разумећу те.

Ништа није рекла. Оборила је главу, а онда дугу, густу косу зањихала

лево-десно и одмах затим устала и кренула, претпостављам, кући. Пошао

сам да је испратим, али је она само окренула длан остављајући ме са моје

стране невидљивог зида.

Да ли сам био свестан ужаса који сам приредио том дивном бићу? На

неки начин да. Чак сам манифестовао самопрезрење у неизоставној

исповести пред уским кругом пријатеља. И доживио сам да ме теше, да ми

Иван и Џо говоре да је Ана курва и да је крива за све. Уствари, осећао сам

превасходно ледени дах моћи за вратом. Плашио ме је и освежавао.

Да, морам да признам: дубоко, дубоко у мени један мали кучкин син

се церио.

И није му било доста.

Недељама сам гутао горчину Машиног ћутања и сласт њене

лојалности. И таман кад је све скоро дошло на своје и вратило се у

првобитно стање десио се 4. мај, умро је Oн, а ја сам извршио колективно

самоубиство из заседе, а мој архинепријатељ је био ту да ми помогне.

Некако синхронизовано са почетком пропасти Машине и моје везе

десило се нешто слично са Далибором и Аном. Кад сам, након десетак дана

сазнао да је он раскинуо с њом сутрадан након мог кобног исповедања,

поласкао сам себи да је пао од љубоморе. Помислио сам да сам уловио

гада у рупу коју је мени копао. Испоставиће се да је он наставио да копа и

на крају се последњи смејао.

Већ помињане Љиља и Биља или Миља су се трудиле да ме држе

обвавештеног о сваком трену Машиног живота. Мислим да нису имале неке

користи од тога, просто је радост сазнања, поруке и обавештености била

награда сама по себи. Таква бића што живе о води безличности рада су да

у пехарима преносе нектар. Или отров.

- Јел' знаш да се Далибору свиђа Маша?

Баш тако, неувијено и са лампионима уместо очију саопштиле су ми

најбољу од свих најгорих вести које сам могао чути.

- Момак ипак има укуса.

Баш тако, лаконски и драконски је одговорио Шобот у фази панка. На

мом лицу Љи и Љи нису виделе оно што су хтеле – маска је била већ

срасла са отврдлом кожом. Ипак, дубоко у мени дешавале су се вулканске

ерупције и ледена доба, у исто време. Био сам спреман да десном руком

Далибору ишчупам срце, ако га има, а левом да му понудим Машу све са

добрим жељама за будућност и наставак врсте.

Када сам Машу суочио са овим сазнањем добио сам резолутан

поглед и невешту реакцију рукама.

- Ма, пусти...

Очекивао сам да ће додати 'будалу' или 'ѓмаза' , што бих уствари ја

рекао. Није то изрекла. Тек тад сам схватио да Далибор не изгледа лоше,

да није фрајер, али да га чињеница да је доста дуго поседовао, баш тако,

поседовао једно такво парче меса као што је Ана, чини пожељнијим у

женским очима него што он уствари јесте. И омраженијим у мушким,

аналогно томе.

То одсуство пожељне реакције схватио сам као позив на

деструктивни искушенички обред.

Готово да није било дана да Маши нисам поменуо Далиборову

наклоност. Нисам то чинио провокативно, не напротив. Почео сам да

хвалим Далибора, да га још више увлачим у друштво и дајем му потпуно не

заслужено место. Нудио сам је. Привукао сам конац и понудио чудовишту

из лавиринта да оњуши Аријадну. Она се незграпно опирала не

разумевајући моју игру, а он је чекао, тупих, гладних очију и испружених

руку.

И дочекао је дан.

XIX

- Умро је, саопштио ми је Петар са врата моје собе.

На његовом лицу нисам видео радост, тугу нисам ни очекивао. Био је

то више израз неверице као да је дошао да ми каже да је открио да

ванземаљци заиста постоје. Тек тад сам схватио да су у Брозову

бесмртност више били уверени његови мрзитељи него његови обожаваоци.

- Коначно, додао сам равнодушно.

Нисам желео, бар не у том тренутку да покажем дрски нихилизам у

који сам све више тонуо; рекао сам то више из наклоности према свом оцу.

Желео сам да му помогнем да схвати да је кома завршена, да је време

буђења.

Пошао сам за њим у дневну собу где је са моћног, малог, јапанског

транзистор радија уместо уобичајеног преноса утакмице ишла класична

музика. Анђа је седела са цигаром у руци гледајући у то чудо технике или

гледајући кроз њега. Када је подигла главу, а очи нам се среле било ми је

јасно да жели да заплаче. И док је мој отац наслућивао, помало и са

страхом, нове ветрове за које су се врата времена отворила, моја мајка је

била свесна краја једног доба: прво је умро кључар њеног света, а сад је

отишао и кључар свега осталог. Она је остала сама са својом малом

породицом да се носи са непрегледним морем слободе у које смо

исповљавали. Вез се одрешио са котве.

Погледао сам кроз прозор у небо бело од лаких облака. Осетио сам

да сам лак као један од њих. Моје време је дошло. Сад, кад се руше

светови. Сад, кад се потреса тло. Морао сам бити слободан. Морао сам

покидати све конце што ме везују за земљу. У облаке, где припадам или

пропадам.

Учинио сам преседан и директно позвао телефоном Машу кући. Њен

отац, зубни техничар, знао је за нас, али ме није познавао. Кад ју је позвао

са 'Машо, твој Душан је' знао сам да је и њега вест дана претворила у

пихтијасту комбинацију сете и страха.

Нашли смо се као и обично у парку, пустом као и обично недељом.

Ипак, у тој тишини недељног поподнева осећало се нешто неприродно.

Предпостављам да тако изгледају градови у рату кад из њих оде једна, а

пре него уђе друга војска.

- Знаш, ја мислим да би било најбоље... Сећам се тачно само тих

првих речи. После њих је следила плима образложења и савета какве сам

тад, надобудан и благоглагољив био у стању да изрекнем. Будућност која

не прима заробљенике љубави и веза, амбиције, неминован одлазак у веће

градове на студије, моја непоузданост, њена предодређеност за

поузданост, шансе које не треба пропустити, други људи којима треба дати

шансу,... У свом том галиматијасу нашло се места за ствари од музике

преко трулог система и важности образовања до Далибора. Он се ту угурао

никако случајно већ таман на крај да укаже на узрок или управи на пут.

Овога пута Машине сузе нисам наслутио, нисам их ни видео кад ме је

погледала. Гледала ме је као слику на споменику неке драге, недавно

преминуле особе.

Онда је устала и без речи отишла.

Нисам је пратио. Нисам ни покушао. Кажу да се не ваља испраћати

кад се одлази са даће.

XX

Увелико се разданило када је пилот објавио да ускоро слећемо на

Сурчински аеродром. Бледо, мајско јутро крило је у себи неку врсту

траљаве добродошлице. Какав повратник, таква и добродошлица.

Сасвим друга прича је био мој 'сапутник'. Поносни чича се полако

топио: најпре су му образи сишли на ниво бркова, а бркови изгубили

чврстину и пали под истрајним притиском гравитације. Док смо ролали по

писти брада му се тресла, рекао бих више од турболенција у њему него од

грубог слетања. На крају, кад се онако хипнотисан докопао излазних врата и

с висоте степеништа бацио поглед на исто бледуњаво јутро, његово

агрегатно стање се дефинитивно променило у течно: сав виски испијен

дугих година емиграције текао је оплемењен низ његове образе.

Посматрајући ту мелодраматичну сцену, јер старина је уистину

изгледао као да ће сваког тренутка отићи у небеса без помоћи авиона,

схватио сам да је арогантни осмех којим сам све пратио био сачињен од

љубоморе. Да, пожелео сам његове очи да кроз њихов течни калеидоскоп

видим лепоту коју нисам назирао. Пожелео сам његово срце, увећано до

апсурда чежњом и ирационалном комбинацијом бола и среће, да осетим

како ми куца у грлу и гуши дах, сабија речи. Пожелео сам, на крају, његове

ноге: леву да ступим на тло и сазнам као изгледа пољубити у уста свој

идеал, а десну јер ме је моја десна издала. Нисам успевао да превазиђем

тај безосећај, нога је једноставно била неупотребива.

Вукао сам се, тако, преко писте до аутобуса, од аутобуса до

аеродромске зграде. На месту контроле пасоша и царине остали путници су

ми направили шпалир пратећи ме оним ужасним погледом сажаљења. Било

је очито и оних који су подозревали да моја ограничена способност кретања

не иде са мојим младим годинама, али међу њима није био Чича. Он ме је

пратио придржавајући ме под руку и понављајући давно научену фразу:

“You’ll be all right.”

Било ме је срамота као никад пре. Хтео сам, заиста, у том тренутку

да му на српском пожелим добродошлицу у отаџбину, али је тренутак

потрајао таман толико недовољно да сам се већ у наредном нашао пред

леденим лицем полицајца и његовом испруженом руком што је чекала мој

пасош. Извадио сам вредну бордо-црвену књижицу са грбом од класја и

бакљи и положио на велики длан. Погледао сам у Чичу и слегао раменима,

али то није било довољно. У његовим нагло осувелим очима могао сам

видети све разочарање према сународницима које су неправда и даљина

нагомилале и наталожиле на гарницу презира.

- Добродошли, саопштио је говорни аутомат у униформи и ја сам

отпузао у наручје матерњег језика, окрећући се повремено да видим како

Чича достојанствено даје свој амерички пасош гледајући негде у

међупростор у ком већ годинама левитира и чека да се спусти на своје.

* * *

Значајно више времена ми је требало да прођем царинску контролу.

Са бесмислено мало пртљага који се сводио на коферче нешто веће од

школске торбе нисам могао да не будем сумњив. Нога ми се полако

врећала, али, чини ми се, и да ми је тог тренутка отпала, госпођа, заправо

другарица цариник би ме натерала да рашчеречим утробу кофера.

Ништа нису нашли те су ме пустили. Довукао сам се до пластичне

столице и решио да предахнем пре него што позовем Паштра.

Кад сам дошао до даха и развејао копрену срамоте и страха схватио

сам да сам тамо где нисам имао разлога да се плашим да ће ме задржати

потрошио време и стрпљење, а да сам код полиције прошао релативно

лако, згрчен у страху као кроз ватрени обруч. Наравно било је то

захваљујући мојој истинској привременој, али и лажној трајној

инвалидности.

Дакле, имао сам у овом тренутку 29 година, био сам СФРЈ

држављанин, али нисам одслужио дуг домовини, нисам био у војсци.

Читава та одисеја је почела оног лудог лета након драматичног

завршетка гимназије које је кулминирало орсонвелсовском матурском

вечери. Након свега што се десило лето сам провео у јевтиним

камповањима од Крка до Заострога, а затим се повукао у теткин и течин

стан у Загребу у ком сам се припремао за студије и из ког сам исте и

завршио. Таман сам био стигао са мора у Загреб када ми је Петар јавио да

му је пријатељ из војног одсека дошапнуо да ћу добити позив за војску. Ни

мој отац ни ја нисмо били изненађени: јесте да сам уписао факултет и имао

право да војску служим касније, али право је у мом случају изгледало као

криво огледало. Оцу сам рекао да не желим да идем 'ни сад ни било кад'.

На моје поприлично изненађење није се противио само је рекао да ће да

види шта може да учини. Никад нисам сазнао зашто се толико трудио и шта

је то у њему пресудило да ми са врата скине традиционално поштовану

обавезу. Сумњао сам да би се ствари другачије одвијале да је мој имењак

био жив, а сад ми се чини да је можда баш то био узрок, некаква чудна

збрка вредности у мом осећајном оцу коју је изазвао распад породице што

се назирао.

Непуних месец дана након нашег телефонског разговора дошао ми је

у кратку посету и донео извештај лекарске комисије са констатацијом да сам

трајно неспособан за војску. Као разлог је била наведена Sclerosis multiple.

XIX

Првих дана након раскида са Машом лебдео сам својом дневном

рутином као балон насумично пуштен у ваздух. Осећај слободе био је

довољно јак да одагна презриве погледе и коментаре пријатеља и

познаника, свих оних који су на неки начин били упућени у нашу везу. Нико

није био на мојој страни, чак ни Иван и Џо. Једини чије се понашање у

односу на мене није променило на горе је био Далибор. И мада му је било

јасно да ја знам да је 'бацио око' на Машу то га ни најмање није суспрезало.

Напротив, постао је срдачнији и отворенији, готово људско биће. Ипак, био

сам затечен кад су ми Ља и Ља, уз добрану дозу цинизма, дискретно

пренеле да се двоје неспојивих једнако дискретно виђају.

- Али, није прошло четрдесет дана, сећам се да сам им узвратио уз

помоћ ко зна од куд пристигле очајничке луцидности.

- Каквих четрдесет дана? Шта причаш?, рекла је једна од њих.

- Па, ваљда мисли од кад је сахранио своју и Машину везу, додала

је друга враћајући се у седло.

- Ма, не. Пссст! Није прошло четрдесет дана од смрти друга Тита,

па сам мислио да не приличи...

Док су одлазиле запањене, вртећи рукама изнад главе као да одврћу

сијалицу осећао сам како су тим гестом, заправо, јасно предвиделе како ће

ствари даље ићи. Пустио сам духа лудости из лампе и сад ми је ваљало

смислити три жеље и преживети њихово остваривање. Нисам могао ни да

помислим шта ћу прво да пожелим...

XX

...а пожелео сам да вратим Машу!

Суровост код човека опада са годинама. Немилосрдност дечијих

игара потиче управо од несагледивости безазленог ега; коначност се

налази ван домета схватања и ту огромну празнину жеље ваља испунити.

Како старимо бивамо спутани изгледношћу краја те наше игре губе у својој

веселој размахнутости али стичу чврстоћу опреза. Постајемо обзирни.

Из неудобности хладне пластичне столице сурчинског аеродрома

моје поигравање са Машом од пре десет година јавило се у свој својој

беспризорности. Између позива Паштру и његовог доласка допустио сам да

предамном промиче колона доказа о мојој несумњивој кривици.

Први пут налетео на Машу и Далибора у самом центру града, негде

предвече. Било је то уобичајено време за шетње парова уз полуилегално

додиривање прстију. Они су, пак, ишли некако наслоњени једно на друго,

скоро да је изгледало да се гурају раменима. Ишли су према мени ћутке. Ни

тад, као ни касније нисам могао да појмим о чему би то они могли да

разговарају. Маши су речи значиле сувише да би их олако трошила, а

Далибор је за њима посезао само у крајњој нужди.

Застали смо, ја наспрам њих, као фотографија монтирана у неми

филм провинцијског корзоа.

Приметио сам неизбежну нелагоду на Машином лицу и уписао у

семафор мога срца вођство од један нула.

У тренутку ми је кроз главу прошла хиљаду и једна дрска, задиркујућа

реплика као отворена могућност да забијем још који сигуран гол и однесем

победу у гостима. Ипак, чудна потреба да наткрилим и своју жеђ за надмоћ

и њихову безнадно зачету везу, дала ми је снаге да са највећом могућом

убедљивошћу изговорим речи које нису могле постојати у мени.

- Па, лепо вас је видети тако.

Али Далиборов ум није био створен за двоструке игре.

- Шта је с тобом? Што не свирате?, упитао је.

И знао сам да њега боли дупе за моје стоичко надгорњавање. Он је

добио што је хтео па је могао да настави да кртичњари за оним што га је

једнако интересовало – гуслама.

- Знаш, нешто ми није до свирке. Ови дани жалости, крај школе,

матура... Све се некако надробило. Али ако буде нешто, зваћемо те...

Зваћемо вас, исправих се.

Онда 'ћао'-'ћао' и готово, изгубили су се у све већој гужви. Пружио

сам корак као да знам куда идем. Семафор у мени више није показивао

позитиван резултат.

Утом стиже Паштар...

XXI

Педесет километара вожње са мојим учитељем вредело је доласка.

Док је одржавани бели 'кец' освајао добро познати пут Паштар се 'отворио'.

Нисам га памтио тако говорљивог, али оно што ме је збиља изненадило је

оптимизам, лепршав, готово младалачки, деловао ми је неприродно.

Уствари, ја просто нисам видео разлога за таквим еланом ни у уређеној

Америци, а поготово не у полудефинисаном хаосу Србије, Југославије,

једнопартијског плурализма, вишепартијског комунизма, атеистичког

традиционализма из кога је требао да се изроди неки нови свет, неки нови

народ, неки (нови) вођа. Помислио сам на Јејтсов 'Други долазак' и осетио

сам језу.

- Скупљао сам паре за новог 'голфа', али смо онда жена и ја

решили да упишемо Зајам. Дали смо то нешто уштеђевине, али не

жалим. Па кад ћемо ако нећемо сад. Цели живот нам узимале

којекакве харачлије, а да не дамо сад кад траже наши!?

- Јесте Ви сигурни да ће Вам вратити паре?, упитао сам наивно.

- Ми и не очекујемо да нам врате, бар не Милица и ја. Шта ће нам?

Коме ми да чувамо? Деце немамо, а овако дајемо да буде свој

деци боље.

- Ма, јесте ли Ви баш сигурни да ће то бити употребљено како

ваља?

- Е, Душане, Душане. Много те , брате, та Америка научила да у све

сумњаш. Нису ово њихови протестантски интереси, ово ти је наша

православна моба, да саградимо себи кућу, поносно је устврдио.

- Ја се нешто не сећам тих православаца. Боље памтим оне што су

нас пријављивали због славе. Бар Ви знате кроз шта је мој Петар

пролазио. Откуд сад толики ентузијазам?

Добродушно је одмахнуо главом уз смешак. Било је у том гесту како

надмоћи искуства тако и неког наговештаја изненађујућег враголанства.

- Знам ја то све, јуначе мој, али ово је нешто друго. Србија је на ово

чекала пола века. Да си био прошле године на Косову, видио би...

И почео је причу о том препороду који се дешава. Слушао сам га и

покушаовао да у себи разрешим дилему: да ли сам то ја млади

скоројевићки скот који зарад своје надобудности неће да подупре 'општу

ствар' или је контрареволувионарна братија мог оца 'легла на руду' и од

грандиозне букве не види шуму која ће их прогутати, најпре новчанике, па

онда и душу.

Имао сам хиљаду питања да испресецам надахнуто излагање мог

доброчинитеља, али нисам поставио ни једно. На крају, решио сам да се

све то мене превише не тиче или бар да немам право судити и пресуђивати

људима о земљи коју не мислим са њима делити. Уздао сам се у 'зелену

карту' и г. Брикстона ма колико његова непоузданост обесхрабривала. Стога

сам слушао Паштра као да слушам неку од епских песама што их је, док

сам био мали, у нашој кући кришом исповедао уз гусле...

- Е, да. Знаш за оне ваше гусле?

Тело ми се није ни помакло, али ми се пажња усправила у став

мирно.

- Кад је ономад кућа продавана нашао сам их скривене на тавану.

Хтео сам их средити, па да ти их сачувам. Онда сам помислио да

због свега што се десило можда их и нећеш хтети па сам их држао

једно време код себе. Кад, пре једно двадесетак дана, дође код

мене онај твој друг из разреда, он је сад ту нешто у Културном

центру, ваљда секретар, шта ли је? Каже припрема неку приредбу

па ако би могао да позајми гусле рекли су му, вели, да боље не

може наћи. И ја му дадох! Не љутиш се?

- Друг?

- Ма, да, онај... Далибор.

XXII

ОН и Она трајали су већ неко време. Случајно или намерно, готово

да их нисам ни виђао, а и кад би смо се срели били смо још формалнији

него онај први пут. Но, све то је мало помагало. Немир у мени се запатио и

преостало му је само да расте паралелно са општим генерацијским

усхићењем због краја школовања и, наравно матуре.

Та вече, као и сва заказана славља, неодвојива од кичерајке, али и

незаборава, била је заказана за, ни мање ни више него 25. мај, Дан

младости! Матурско ће по први пут бити недељом, али је то било незнатно

одступање. Тек минула грандиозна посмртна свечаност што се данима

ваљала од Словеније до Београда, возила се возовима и ходала у чизмама

рудара, а завшрила мастодонтским скупом мајстора у почаст Великом

Махеру, само је додавала на значају избора датума. Сходно томе,

одговорни, професори, школске и општинске власти, родитељи, на крају и

ми, матуранти, ништа нисмо смели препустити случају. Било је чак и најава

да би екипа РТВ Нови Сад могла да има директно укључење са лица места

за дневник у пола осам. Град је узаврео. Осећала се чудна, готово

карневалска атмосфера, а опет на сваком лицу озареном ентузијазмом

могла се наслутити грашка зноја исцеђена опрезом и страхом.

Лудило што је дувало градом осећало се чак и у мојој, вечито

заветрином заштићеној кући: Анђу је запао осмех ентузијазма, а Петра,

наравно, зној страха. Слутили су да ће догађај превазићи своје уобичајене

пропорције, а моје понашање није наговештавало да бих у тој бујици могао

да се држим обале. Мало смо се виђали, мало разговарали и сви њихови

покушаји су остајали на недореченим даобацивањима:

- Пази...

- Немој...

- Не...

- ...

Ја сам терао по свом. Панк је све више избијао ван граница моје собе

у којој се од дединог четрдесетодневног помена ваздух померао у

вибрацијама кратких рифова и брзих ритмова. Док сам слушао ту

невероватну нихилистичку буку нисам скакао, нисам махао главом. Седео

сам скупљен на кревету, косе пуштене преко лица и упијао и анализирао

сваки тон, сваки стих који сам могао разумети. А онда сам најпре Анђу

запрепастио захтевом да ми сузи неприкосновене 'звонцаре' и претвори их

у нагрђену варијанту 'цигарет' панталона. Затим је Петар био одушевљен

захтевом да ми позајми свој сако. Међутим, кад сам изашао из собе са

штипаљкама и беџевима на реверима, није имао снаге ни да га затражи

назад.

Све се то, наравно, одражавало и на 'Утерусе'.

Због две смрти пробе су биле ретке, а оне које су одржане донеле су

промене, изненађујуће и тешко прихватљиве за Џоа и Ивана, неминовне за

мене. Прво сам забранио посете. Било је то још пре мог раскида са Машом.

И док су други мислили да сам решио да 'тренирам строгоћу' мене је

једноставно потерао страх. Морао сам да спречим Далиборове доласке јер

му, из мени непознатих разлога, нисам могао одбити да донесем гусле.

Друга, највећа и суштинска промена је био однос према музици коју

свирамо. Тражио сам од ритам секције да свира све брже, а ја сам рифове

свирао све прљавије и избегавао дотад неизбежне солаже. Иван и Џо су

најпре само незадовољно гунђали да би, затим, укапирали куд све води кад

сам затражио да увежбамо “God Save the Queen”. Ту је дошло до прве

озбиљне побуне. Прекинули смо пробу.

- Не пада ми на памет да свирам то срање, рекао је Џо показавши

по први пут да има некакав став.

- Ти можеш да слушаш шта год хоћеш, али не можеш од нас

тражити да ми то свирамо. То и није музика. Три акорда и дерање.

То може да свира ко 'оће. Уствари, не мораш ни знати да свираш.

Знао сам да је добрим делом у праву. Знао сам да је, у музичком

смислу, све то, благо речено, неизазовно и преједноставно. Али сам ја знао

или осећао да знам оно што се крило иза те припросте тоналитетне завесе.

Идеја, идеја коју ни Иван, а поготово не Џо, никад не би могли да разумеју,

не би ни покушали да разумеју, не би видели сврху да разумеју. Зато сам

изабрао суровији начин.

- Одлично! Онда ће ми бити лакше да нађем ко ће то срање да

свира са мном, изјавио сам и триумфално изашао из шупе.

Следећи пут кад сам се нашао у шупи све је функционисало по ван

шупе договореном компромису: свирамо и панк, а за узврат сам обећао да

ћу стари репертоар свирати као раније. Није ми то пало тешко. Теже ми је

било да гледам мог бубњара и басисту како се немаштовиту изругују

покретима њима једва познатих панкера док праше фуриозни једнолични

ритам. За разлику од њих ја сам стајао мирно и певао, боље рећи урлао у

микрофон, и свирао без видљивог покрета, готово као споменик из ког неко,

уз помоћ трика, емитује музику. Док су они долазили на пробе да вежбају

свирку ја сам долазио да вежбам идеологију.

XXIII

Верујем да већина људи пролази кроз оно искуство тихе, сладуњаве

треме када прилази свом родном месту, или пре, месту у ком се проведе

детињство. Постоје обележја што их раније нисмо примећивали, а кад се

враћамо, са пута или на путу, она нам усмере пажњу тамо где сачекују

сећања. У ту заседу лако упадамо, готово неминовно, помало зато што

противник, сета, ратује недозвољеним средствима најтањих осећања, а

мало више јер на те грудобране јуришамо са једва потиснутом идејом да на

њима останемо.

Прешли смо пругу. Рампа, кућица поред ње, то је био Хадријанов зид

мог детињства. Дотле смо долазили на бициклима, вртели се око вечито

запуштене кућице, гледали како се рампа спушта и подиже и враћали се

назад у забран подигнутог очевог кажипрста. Тај свет, иза пруге, чинио се

страшним и привлачним, мада кад смо као средњошколци пробили ту

баријеру, тамо смо стигли само до омаленог села које је Паштров кец

управо остављао за собом. Сад знам да би се читав велики свет који сам

путовао и живео могао свести на матрицу живота тог села од пар стотина

становника.

Паштар ми је указивао на промене док смо улазили у варошко касно

преподне. Нова полицијска/милицијска станица, пар нових зграда у центру,

неизброј нових, приватних продавница. Онда смо на семафору скренули из

главне у споредну улицу. Уствари смо скренули у некада главну улицу мог

живота.

- Никад ми нисте рекли ко је уствари купио кућу, рекао сам мом

учитељу гледајући на другу страну у још увек исту фасаду, али и у прозоре

на којима су висиле зелене ролетне, мени стране, скривајући живот по

свему судећи различит од оног који се одигравао док сам ја био судионик.

- То су неки наши несрећници са Косова, из околине Пећи, мислим.

Продали под притиском своје имање доле и узели ово. Сестра тог

човека је удата овде па им је то она нашла.

У осврту на Србију данас пуном елана, Паштар нити једном није

поменуо Косово, мада је по оном што нисам могао избећи од медија у

Америци изгледало као да у тој истој Србији и нема ничег другог до Косова:

тамо су се дешавали штрајкови, инциденти, грандиозни скупови,

интервенције војске и полиције, кршење људских права и рађање државе.

Све.

- А како је сад на Косову?, упитао сам.

- Све је сређено. Држава је преузела контролу и зауставила

иредентистичке покушаје.

Помислио сам да је Паштар укључио вести да ми одговоре уместо

њега, али је то ипак био његов глас употребљен за нечије туђе реченице.

- Неће бити више исељавања. Сад студенти одавде радо иду доле

да студирају. Кажем ти, постаје ово озбиљна држава, велика,

каква је некад била, завршио је тријумфално.

Бацио сам још један поглед на зелено платно, можда очекујући да се

иза њега појави неко стварно људско биће да потврди Паштрову причу и

позове ме да заједно одемо на екскурзију до Грачанице, али се то није

десило. Светови су пролазили у митовима, један поред другог.

- Ајмо у стан, уморан сам, рекао сам и анђеоски кец је уз брујање

лонца ауспуха повукао терет у заклон сигуран од прошлости.

XXIV

Генерација 1980, како би то стајало у америчким школама, дакле

наша генерација је требала бити прва која би матуру славила без присуства

родитеља. Та традиција, која данашњим клинцима може бити смешна до

урнебеса, нама је била природан оков. Целе школске године смо се борили

да добијемо одобрење за 'нашу матуру', како смо говорили. Али

проклетство историјске године се испречило баш у тренутку кад смо

коначно 'сломили' наставничко веће и директора. Оног тренутка кад је на

'вишем нивоу' одлучено да се матура има славити 25. маја, сва дискусија о

избивању родитеља са матуре је прекинута. Просто, ништа није смело

искакати из матрице узорне свечаности на тај знаковити датум. Родитељи

су, наравно, листом били одушевљени и спремни да дају свој допринос,

финансијски или бар морално.

Моји отац и мајка су били спремни да прихвате сваки исход овог

великог таласања. Били су, свакако, срећни и поносни због мене, али је

атмосфера, бар за њих, прерасла димензије циркуса уобичајеног за овакве

догађаје. Радовали су се матури и, сигуран сам, једва чекали да се заврши.

Можда баш зато је Петар, на последњем родитељском састанку, искорачио

из удобности самоизолованости и предложио да се родитељи повуку након

првих сат-два времена и уобичајеног официјелног дела, томболе,

проглашења најлепшег пара и сличних смицалица за попуњавање

компромиса између пожељног и дозвољеног. Зачудо, предлог је прихваћен,

а месни гинеколошки маестро је постао неприкосновени суперстар-маторац

међу мојим пријатељима. Да ли је то урадио случајно или је слутио шта би

могло да се деси? Шта год да је, десило се...

* * *

Другарско вече се испилило као идеја док смо глуварили по клупама

и степеништима насађени на сопствену нестрпљивост. Матура се, и поред

великодушног Петровог амандмана, претворила у формалну,

општепаланачку светковину сличну дочеку штафете. Уосталом, на стадиону

ЈНА те године није било слета.

Добри духови разреда, једног и другог, девојке чија су имена била,

ако ме сећање не вара, Вера и Зорица, успеле су да преко Градске

омладине, легалног наследника некадашњег СКОЈ-а, измувају да добијемо

простор у Другој месној заједници који је иначе суботом био мека за свадбе

и испраћаје. Уствари се радило о огромној празној просторији са ниском

бином импровизованом од дасака, терацо подом, одвратним бледо-окер-

никад-опраним засторима на прозорима, шанком за самопослуживање и

гомилом пластичних столица поређаних уз зидове како не би сметале док

се хвата коло. Ми нисмо имали намеру да завршимо у колу: журке, каква је

и ово требала бити, су почињале брзом и гласном музиком; девојке би

играле, а момци се мували са пивом у једној и цигаретом у другој руци. Како

би ниво алкохола у крви растао тако је падао темпо музике, следио је

стискавац или танго ваљања како сам га волео звати. На крају су парови

завршавали у приватавању по ћошковима док су реслови остајали на

средини да уз експерименте из звучника машу главама и пребиру по

кључним питањима живота кроз полуразумљиве, саплетене речи и широке,

ветрењачама налик покрете рукама. Углавном својом вољом, чешће сам

завршавао у овој другој групи.

Вера и Зорица су тражиле да Утеруси свирају на другарској вечери.

Саватале су ме испред школе док сам се пржио на пролетњем сунцу,

наслоњен на зид, уживајући у последњим пуштањима са часова.

Председнице разреда, једног и другог матурантског, селе су једна с

моје леве , друга са десне стране и умилно почеле да ме обрађују. Њих две

су, уствари биле сасвим уреду. И више од тога. Знам да су ме волеле и

цениле више него што сам себи дозвољавао да приметим. Оне су биле

једне од ретких са којима сам могао да разговарам без багажа

потенцијалног мувања. Увек су биле заузете. То су зачудо били углавном

згодни мада момци интелектуално треће лиге. Ипак, такав њихов избор је

обезбеђивало крајње опуштен однос међу нама. Једини лимит који је

постојао је било црвено светло ироније што би се повремено палило у мојој

глави и подсећало ме да разговарам са две скојевке.

- Нема проблема, на њихово изненађење пристао сам из прве.

Али, морате ми нешто учинити заузврат.

Нисам много тражио: другарско је било у петак, а мој захтев је био да

Утеруси одсвирају нешто и два дана касније тј на матуркој вечери.

- Па, ми смо то већ предложиле, рекла је висока бринета опромних

очију и смешно великих стопала, дакле Вера.

Док сам седео, тако, између њихових надмоћно шармантних осмеха

на мене се спуштала тескоба изазова предстојећих свирки. Није проблем

био у неусвираности, репертоару или нечем сличном. Проблем за другарско

вече је била мотивација јер сам се плашио да нико осим наше генерације,

искреније речено Маша, неће моћи присуствовати. Проблем са матуром је

био што појма нисам имао шта ми је то требало!

XXV

Спавао сам блаженим сном без сна. Ништа тој тврђави саграђеној од

умора и временске разлике нису могле ни успомене ни знатижеља.

Пробудио сам се освежен у недоба; било је око петнаест до осам увече и

дневна светлост је полако почела да попушта пред мраком. Устао сам са

зачуђујуће удобног троседа и осврнуо се по стану. Исто то сам учинио и кад

сам са Паштром дошао овамо, али сам тек сад након окрепљујућег сна

заиста постао свестан окружења. Квалитетан конфенцијски намештај,

регал, тросед, двосед, фотеља, столић, тапете боје тек-да-није –бела у

килавој имитацији шпанског зида, лустер са четири куполице у којима су се

одмарале сијалице - претпостављам да су овако били униформисани

станови већине Југословена током осамдесетих. Потрошачки рај Запада,

пукотине на шавовима идеологије Истока, лицемерна озбиљност

литературе и веселост музике, све то се могло наслутити из ентеријера

једнособног стана на трећем спрату у ком сам се разбуђивао.

Онда сам укључио ТВ. Нисам могао да одолим пориву да чујем и

видим којим очима се стварност гледа. А и било је време дневника.

Положен камен темељац за нову фабрику, објављена студија неког

академика, успех кошаркаша, неуспех фудбалера... Матрица је личила на

оно што је било предмет полусатног гуњђања мог оца. Нисам стигао на

почетак вести да видим нови плашт идеологије и то ме је помало

разочарало па сам искључио моћну справу.

Погледао сам кроз прозор. Напољу се вече умилно растакало.

Истуширао сам се, обукао прву одећу на коју сам наишао у коферу и

изашао. Тек испред зграде, суочен са полутамом града схватио сам да

немам циљ, да не знам ни куда да идем. Једино место у овом граду на ком

сам имао шта да тражим било је гробље. Ипак, тамо сад нисам могао, реда

и разума ради. Кренуо сам према корзоу, где бих друго, верујући да ће ме

главни ток одвести некуд.

Није ми требало много пошто је Паштров стан био у скровитом кварту

две улице паралелно од центра. Одједном се тај мали трг отворио

предамном већи него што јесте: родитељи су јурили за децом, пензионери

расправљали велике теме груписани по клупама, младићи и девојке

промицали у журби до сигурности кафића. Изненадан страх да ће ме неко

препознати и обратити ми се потерао ме је преко трга, низ главну улицу све

док се нисам нашао пред 'Лагуном'.

‘Лагуна' је први кафић који је отворен у овом граду. Било је то управо

у оно време наше матуре, негде у пролеће осамдесете године. Моје

друштво и ја смо избегавали то место јер је деловало сувише углађено и

помодарски, оно што су Београђани већ крстили шминкерајем. Нама је било

једноставније да се кријемо у пространој напуштености ресторана градског

хотела или у некој од кафана које нису биле свратиште наших очева. Све у

свему, у 'Лагуни' сам био два или три пута, знатижеље ради и нисам био

одушевљен ни музиком ни људима које сам тамо нашао. Сада, међутим,

деловала је као прибежиште.

За десет година готово ништа се није променило. Наспрам улаза је и

даље био мали шанк, лево од њега три стола у сепареима, изнад њих, на

зиду, телевизор. Ти сепареи су били суштина успеха 'Лагуне' јер су били

савршено приватавалиште за тинејџерске парове вечито ускраћене за

простор. Поред свега тога, у задњем делу, наспрам тоалета, налазила се

једнако минијатурна соба за билијар. Сам сто је, наравно, био димензија

краћих од уобичајених, али је и такав стално био заузет, а кад би се око

њега нагурали и знатижељни кибицери, било је право чудо колико људи је

могло стати у ту непристојно малу собу.

Када сам ушао у кафићу су се могла назрети два пара у полумраку

сепареа и нико више. Пришао сам шанку и сео на барску столицу. У шанку

су била стандардно изложена пића која нико не пије, од бакардија до

јевтинијих вискија. Испод шанка је био фрижидер у ком се, надао сам се,

хладило пиво. Пепељаре, подметачи, даљински за ТВ, све је било ту осим

шанкера. Таман сам се двоумио да ли да изађем или да га позовем (кога?),

кад је из тоалета изашао високи, штркљасти момак са зеленом прегачом

око паса и стао наспрам мене.

- Изволите, рекао је не гледајући у мене већ у блокчић са неким

цифрама, претпостављам претходним поруџбинама, што је лежао

на тацни у шанку.

- Пиво, ако може, велико, узвратих.

- 'Ладно или из гајбе, наставио је.

- Хладно.

Сагнуо се, отворио фрижидер, извадио великог 'јелена', отворио и

ставио испред мене заједно са чашом. Радио је све механички, не

обраћајући пажњу на мене, али брзо и спретно.

- Хвала, рекао сам и он је по први пут погледао у мене.

- Душане?, излетило је из уста развучених у изненадни осмех.

- ?

- Душане, ти си? Душан Шобот, јел' тако?, убеђивао ме је уверенији

у моје најличније податке од мене самог.

- Ја сам, Цвеле, твој комшија, па јеботе, зар ме се не сећаш?

Веровао сам његовим речима, његовом искреном осмеху, његовој

озарености. Нисам веровао сопственим очима. Јер, ако је и било могуће да

ја догурам до неких метар осамдесет, како је било могуће да он сад буде за

главу виши од мене. Али то јесте био он. Одавале су га рупице на образима

док се смејао, покрет руком док је склањао ретку косу са чела, нескривено

радовање због ког су га моји родитељи толико ценили и волели.

Брзо смо се пробили кроз прашуму куртоазности и разговор је постао

потпуно опуштен. Непосредност, мањак људи око нас, пиво којим смо се

наизменично частили, све то је пустило ручну мог опреза и водило вече у

лагану вожњу познатим, напуштеним путевима пријатељства. У позадини се

вукла нека домаћа, сентиш-љига музика и ни то ми, зачудо, није сметало.

Напротив, налазио сам вредне моменте у тим тромиипоминутним скројеним

баладама, моменте које никад, пре ни касније нећу успети да чујем на тај

начин. 'Отворио ме је', помислио сам. 'Као конзерву рибе, полако, неосетно,

да се не посече, риба да се не проспе.' И било је тако. Добри човек Цвеле

имао је тај јединствени кључ којим располажу само такви као он док стоје

иза шанка. Њима се верује, њима се не одбија. Они слушају. Али и ја сам

слушао њега. И сазнао сам, сазнао сам доста, превише.

Прво о њему. Цвеле је завршио средњу пољопривредну. Далеко од

гимназије, далеко од друштва у коме сам се ја кретао, како је рекао, није

имао шансу да ми остане близак. Помислио сам да није ни хтео, није хтео

да смета. Није отишао на факс. Радио је ситне послове за исто такве паре,

одслужио војску и ево, скрасио се већ пар година у 'Лагуни'. Питам га да се

није случајно оженио. Каже да није, али има неку малу, тек што је завршила

средњу, па, ето, могао би. Живи још увек са родитељима у истој кући. Кад

би могао да се одвоји, али нема пара. Ако му девојка почне нешто да ради,

можда.

Слушао сам тај животни салдо, завидно, пун реалности, пун тромог,

балканског темпа, баш као музика што се ваљала из звучника. Слушао сам

га и покушавао да премерим однос зависти и подсмеха у мом пивском

магновењу. Како год, било је несумњиво да ми је остао драг на исти начин

на који је то био некада док је долазио у моју кућу.

- А они што су купили твоју кућу су неки чудни типови, знаш, пренуо

ме је.

- Да, чини ми се да јесу. Био сам данас са Паштром кад ме је

довезао. Мислим, стали смо испред, узвратих неспретно.

- Не друже се ни са ким. Ја сам их видео пар пута, ма једва да се

јаве. Али, добро, шта тебе брига. Битно је да си ти то прод'о после

све оне гужве и свега оног, заћутао је у fade away, свестан да је

отишао на ничију земљу.

- Па, није ваљда да се то још памти?, нисам могао да одолим.

- Не знам. Право да ти кажем, више се то не помиње, чак ни у оном

твом друштву. Али не верујем да су баш заборавили.

'Шта нису заборавили', хтео сам да га упитам, али нисам. Шта год да

је он знао о догађајима од пре десет година очигледно није ни на који начин

утицало на његов однос према мени. Додуше, не знам и зашто би јер оно

што се десило могло је променити односе ученика, родитеља или

професора присутних на матури, свепазећих доушника и њихових корисника

што су се мували око матуре, али никако безазленог ученика средње

стручне школе, будућег никад оствареног занатлије или ратара, мог доброг

комшије Цвелета.

- Томе сад има десет година, јел'да, поново је занео разговор

наглим скретањем уз шкрипу гума моје свести.

- Чекај, па ти си зато дошао, одједном му је синуло и некако се

претеће уозбиљио.

- Да. И да посетим гробове кеве и ћалета, али, да и због

десетогодишњице матуре.

Покрет главом, гримаса коју је направио јасно је говорила 'Па, добро.

Срања може да буде, али не мора бити'.

- Јеси ли се ти чуо са некима од тих својих?

Одмахнуо сам главом.

- Виђам ја њих повремено. Неки још свраћају овамо. Зорица и она

друга висока (Вера, добацујем), да Вера дођу суботом послеподне

на кафу. Та висока, Вера, се била и удала па се нешто ваљда

растала. Добре су ми оне. Јаве се. Једном су ме и питале за тебе,

а ја ништа нисам знао, к'о ни оне. Оне што су свирали с тобом (Џо

и Иван, опет ја), да те, виђам по граду. Слабо они долазе овамо.

Јуре клинке, јебига.

- А, шта је са Далибором, сећаш се њега, јел' се знаш ти с њим?,

провукао сам реченицу кроз капије пауза.

- Знам. Јел' ти знаш да су он и ...

- Маша. Да су се узели? Знам, уреду је.

- Ти си се забављао с њом. Шта ја знам, није то баш...

- Ма, океј је. Него, они су ту?

- Јесу. Тај Далибор је нека велика фаца постао. Петља се нешто у

политици, ради тамо у Ка Цеу, држи неке митинге, састанке. Дрма.

Мада ја мислим да је он једно гованце напарфемисано. Није то

што је с твојом бившом. Некако ми је љига. Поготово кад га видим

с њом, са том његовом женом (Машом), да Машом. Она, брате,

добра...риба. Мислим, лепа, згодна, онако, изгледа пријатна. 'Де

њега нађе? Није ваљда због функције, због пара?

- Није, рекао сам и повећао обртај пристизања тура пива.

XXVI

Први пут сам се озбиљно напио у другом средње. То 'озбиљно'

означава стадијум непостојања контроле над покретима, сужавање нивоа

свести које може довести и до рупе у памћењу. Лакши облик, тзв припитост

како јој се елоквентно тепа је нешто што сам искусио пре а и после доста

често. Међутим, озбиљна пијанства сам избегавао због одвратности

повраћања и пре свега због неповратно изгубљених тренутака познатих

свима другима осим мени, њиховом власнику.

Буђење у Паштровом стану је била борба са тим ужасним

чудовишним црвом амнезије који је покушавао да се усели кроз отворене

тунеле главобоље и мамурлука. Ипак, после кафе и тупог блејања у

облачно, мајско подне, коцкице претходне вечери су дошле на своје место

творећи слагалицу много мање застрашујућу од оног што сам слутио.

Након што сам од Цвелета сазнао и више локалних новости него што

сам очекивао, пружио сам му великодушно део себе кроз јаву мог америчког

сна. 'Ухтао' је и 'ихтао' на сваки помен Њу Јорка, огромних, простанстних

highway-а, шароликих људи и навика које је равнодушно посматрао далеке

и недоступне у филмовима, а сада тако живе у алкохолисаном даху

одбеглог комшије и пријатеља. Разгаљен његовом, скоро дечачком

одушевљеношћу, прекршио сам своје златно правило да не причам о послу

и пустио сам га да уђе у свет женске интиме, ништа мање мистериозан и

пожељан од америчког сна за пивопије с китом.

- То теби дође к'о добар дан да гледаш женама међу ноге и пипкаш

и гураш прсте..., готово се загрцнуо сопственим речима у једном

тренутку.

- Да, као што ти гураш у те чаше док их переш или бришеш, прснуо

сам у смех снегуљав од пене што ми се нахватала по устима.

- И..., не диже ти се?, упитао је док му се лице издуживало у мутант

коња са жабљим очима.

- Па, не, одговорио сам враћајући озбиљност. Онда сам мало

размислио и додао:

- Ни ти не потежеш из сваке флаше из које сипаш, јел' да? Не смеш

мешати посао и задовољство!

Био је презадовољан објашњењем и у то име смо наздравили.

Негде касно у ноћ нашег веселог поновног сусрета у 'Лагуну', одавно

већ опустелу од осталих гостију, дошао је Цвелетов пријатељ ког ја нисам

познавао. Момак је био наших година или нешто старији, било је тешко

расудити због једномесечне, густе, црне браде иза које се скривала његова

доб. Уместо имена запамтио сам му фудбалерски криве ноге у узаним

фармерицама и надимак којим га је Цвеле скоро подругљиво ословио чим је

ушао:

- 'Де си 'еспеовац'! Е таман – вас двојица би се могли наћи!,

узвикнуо је и онако преко шанка ме потапшао по рамену.

У први мах нисам схватио о чему се ради, а онда су ми одржали

инстант предавање о дневнополитичкој сцени Србије.

Испоставило се да је Цвелетов пријатељ рустикалног изгледа члан

новоосноване странке чија је скраћеница СПО. Разиграни активиста ми је

одмах ставио до знања да зна ко сам, да зна ко је био мој отац, ко је био мој

деда и да му је, све у свему, част да ме је упознао. Нисам у први мах

схватио чиме су ту наклоност Шоботи, живи и мртви, заслужили, али ни на

то појашњење нисам морао дуго чекати. Еспеовац је са сјајем у очима

причао о Вуку, вођи СПО, заклетом антикомунисти, монархисти, српском

патриоти који ће вратити Србији сјај царевине Немањића. У полусатном

монологу сручио је испред мене сву голготу и узвишеност паралелне

историје Србије и Југославије, партизанског и четничког покрета, порекла

босанских муслимана и косовских Шиптара, витештва Првог и проклетства

Другог светског рата, неминовност правих граница будуће Краљевине

Србије и нестајање Југославије... Све што се у мојој кући годинама

шапутало као основана сумња у речима Еспеовца је представљено као

беспоговорна истина. Нисам га питао за доказе за све те тврдње; био сам

већ добрано припит и комплетан галиматијас откровења деловао ми је као

сцена из 'Брајановог житија' Монтија Пајтона. У себи сам постављао сцену

гротескне пародије на светилишту идеологије моје породице и сличних

ретроградних самозаточеника бившег система.

- Тај комунизам нас је уназадио за сто година! Где би били да нам је

уместо оног кумровачког бравара био Карађорђевић?, пробудио

ме је из стваралачког заноса усхићено Еспеовчево поентирање.

- Чекај, теби је стварно било тако лоше у том Брозовом комунизму?,

изетело је питање из мене.

Нисам знао зашто сам то рекао ни откуд је мени дошло то

контрамислеће питање тек преко лица мог саговорника и поклоника прешла

је сена која није слутила ништа добро. Али, хвала Богу, био је ту Цвеле,

доза добронамерности која лечи или бар залечује ране од преоштрог језика:

- А теби је као било добро па си му онако свирао за рођендан кад је

умро?

XXV

'Утеруси' су свирали као да им то није била тек друга јавна свирка у

животу. Да сам био при свом себи вероватно бих након другарске вечери

замишљао овакав напис у новинама. Или бар како Ед то каже у кафани

неком свом ортаку што се тек вратио из Холандије. Јер тако сам падао у

сан, сањарећи: некада сам био усамљени јахач, а сада сам постајао рок

звезда. Наравно да те маштарије на прелазу из будности у спавање сваком

спадају у онај део ормара интиме у ком држимо гаће што их је црвена

мајица залутала у доње рубље офарбала у розе у машини за веш. Али тај

остатак детета у нама ми је одувек доносио окрепљујући одмор, одагнавао

проклетство несанице.

Све до тад.

Другарско вече или само другарско, свеједно, манифестација са

једнако ужасним називом имала је да се деси у петак, 23. маја. Да ништа не

би омануло гурнули смо комплетну организацију у руке наших 'скојевки',

Вере и Зорице. Оне су, вредне као пчелице, нашле простор у месној

заједници недалеко од тзв ШУУП школе, прикупиле лову за пиће и клопу,

организовале куповину и превоз свега. Кад су нам рекле да ће довести

своје фрајере, студенте пар генерација старије од нас, нисмо имали куд,

прихватили смо. Али онда су и остали тражили да им се омогући исто и на

моје одушевљење оне су пристале. Тако је другарско неминовно клизило ка

општенародном весељу. Но, мени је то, као и Ивану и Џоу био још мотив

више да истешемо свирку па смо вежбали и по пет, шест сати дневно. Није

било проблема, настава је приведена крају, а сама матура није била више

од формалности, бар за мене. Узео сам тему 'Први српски устанак' код

професора Црвенковића, мало да обрадујем и уплашим оца, а мало да се

провучем кроз последње борбене линије без много губитака.

Бесомучне пробе су изненадиле остатак мог бенда јер се њихов

заблудели вођа, рекло би се, вратио изворима – нисам их терао да свирају

панк троминутке, нисам преаранжирао хард рок стандарде; грували смо као

у почетку, чисто и хармонично. Уствари, ћутао сам и куповао поверење за

матурско вече. Наиме, основни смисао свирке за другарско у мојим

завереничким плановима је био да на матури провучем бар једну панк

брзицу и пребиберим шницлу директору, закиселим вино професорима,

померим кравате до ушију очева и подигнем у кресту трајне на главама

мајки, да вратим глупост, досаду и незаинтеренованост на лажно

насмешена лица споменички исполираних фотографија са паноа. Желео

сам да бар у једном тренутку сви осете нелагоду сопствене коже. О

разлозима моје мизантопије нисам размишљао, био сам уверен да је све

само по себи довољан разлог: систем, људи, малограђанска традиција и

грађанска култура, бесмисао,... Наравно, био сам огорчен и због Маше и

Далибора.

Након првог блока сишао сам са импровизоване бине у шаролику

публику која је била све осим скупа матураната. Неколико 'снајкица' из мог

разреда се побунило због изгубљене генерацијске интиме, али су престале

да звоцају чим су снимиле меснате студенте. Најпре сам приметио Еда и

пришао му да захвалим за разглас који нам је великодушно посудио. Једва

сам надвикао музику коју је у паузама са плоча пуштао Џо. Ед је само

климнуо и подигао пиво па смо се куцнули немушто наздрављајући. Сваком

ко нас је видео, а било је много радозналих очију, било је јасно да сам

прошао период иницијације и постао члан тајног клуба јавних градских

фаца. Пропео сам се на прсте и осврнуо наоколо. То је био гест разбијања

досаде којим не тражите никог посебно већ установљавате окружење. Ипак,

кроз мрак невешто прошаран разнобојним сијалицама ја сам тражио њих.

Слутио сам да Далибор неће доћи сам и није био. Стајали су позади: он ју је

грлио, скоро био наслоњен на њу, а она је цупкала весело и повремено би

га погледала. Онда су се почели љубити. Срећом, било је довољно

напрасно ми наклоњених ликова да ме извуку из бунара сцене што се, као

једна од многих, одигравала у мрачнијем делу сале месне заједнице.

Ниоткуд се појавила Ана вукући за собом непознатог типа који као да је био

депортован са Пикадилија или из Сохоа: карирани сако, поцепане

фармерке и коса, ах, коса кратка и офарбана, не у црвено Џонија Ротена

већ у зелено! Испоставило се да је човек последње вече у цивилки, да је

дошао да служи војску у касарни на периферији, да је Словенац из неког

места код Љубљане и да је надуван до зла бога. Хтео сам да га питам шта

слуша, да ми каже шта чита, где излази, али његово јадно весело стање му

је дозвољавало само да се одржава на ногама уз помоћ руке пребачене

преко Аниног рамена све до њене сисе. Чинило ми се да му прсти

повремено заиграју као да би шчепали плен што се облио надомак, али је

то само био тик остатка свести или инстикта у организму на stand by-у.

Ипак, какав год да је био био сам му захвалан јер је попунио паузу и одвукао

ме из понора нежности у ком су се стапали Он и Она.

Мислим да смо били на пола другог блока када сам тик испред бине

приметио Машу и Ља & Ља како скакућу и певају с нама. Рефрен All Right

Now су отпевале практично као наши пратећи вокали. И док сам механички

свирао чувени риф, погледом сам тражио Далибора. Није био ни близу њих.

Заправо, управо је напуштао соцреалистичко светилиште месне заједнице!

Мало је рећи да сам се понадао: прескочио сам преко потребну наду и

доскочио право у злослутну самоувереност. Нисам могао да дочекам да се

блок заврши па сам све песме свирао бар десет посто брже што је, зачудо,

сјајно испало, подигло атмосферу и донело нам праве овације.

Џо и Иван су били спремни да наставе да свирају, да не праве паузу,

али су ме ипак послушали кад сам им показао да силазимо 'међу рају'.

Уствари, ни ја нисам био сигуран шта ме више вуче, наговештај славе или

Машине близине. Вероватно сам осетио да те вечери не можемо оманути

на бини па сам кренуо да повратим оно што сам, мислио сам, олако

препустио. Дохватио сам пиво са појачала и спустио се са десетак

центиметара уздигнутих небеса бине пред Ља, Ља и Машу. У оном филму-

сањарењу којим сам се као клинац успављивао овај корак би трајао бар два

минута, успорен, пригушен тишином.

- А 'де ти је дечко?, нисам могао да издржим.

И можда ме не би ни чула, ни Маша, ни Ља-Ља, ни било ко други да

Џоова плоча није издала и оставила моје речи, прегласне и пренаглашене

да ме свуку у бездан приземности. Онда су, срећом, закуцали први тактови

неке песме, са неке ваљане плоче, а кроз њих се прогурао Машин одговор:

- На томболи.

XXVI

Стајао сам испред 'Градске кафане' посматрајући индискретно

унутрашњост кроз свој прозиран одраз у стаклу. Тамо, унутра, вртели су се

шанкер и два конобара у уским, тегет мајицама са натписом 'Venezia'.

Пренуо сам се и схватио колико блесаво изгледам док зурим у унутрашњост

празног, модерног ресторана са италијанском храном. Сео сам за први од

свих слободних столова на тераси тек да бих изгледао мање сумњиво или

више уобичајено: одатле сам још могао да бацим поглед на унутрашњост а

да не ризикујем да ме сматрају за чудака. Конобар је брзо дошао и ја сам,

наравно, поручио еспресо, 'продужени с млеком' како сам од Цвелета чуо

да је овај италијански брзомет постао омиљен у Србији с почетка

деведесетих.

Ништа у ресторану 'Venezia' није било као у негдашњој Градској

кафани: социјалреалистичка једноставност државног ресторана са терацо

подом, карираним столњацима и месинганим пепељарама устукнула је

пред латино шмеком репродукција слика са гондолама на зидовима боје

лимун-жуте и тегет столњацима утонираним са мајицама особља. Нисам

морао да питам, био сам сигуран да је ресторан приватно власништво.

Погледао сам у правцу врата изнад којих или на којима обично стоји назив

ресторана, адреса и име власника, али од свега се могла назрети само

горња половина великих слова што су исписивала 'Venezia' док је све

остале генералије прекривала залепљена аутомобилска таблица

регистарских ознака ZG-... - ...! Кад је конобар донео еспресо нисам могао

да одолим а да га не упитам шта та таблица ради тамо.

- Ти ниси одавде, помало ме је изненадио питањем.

На његов нескривено подозрив израз лица појаснио сам му, као знак

добре воље, да сам одавде али да већ неко време живим у Америци одакле

сам тек стигао.

- А, за кога си навиј'о док си живео овде, наставио је иследнички.

- За Звезду, што, додао сам простодушно.

Међутим, испоставило се да је то кључ који отвара све браве.

Млађахни конобар, пријатног, мада помало горштачког изгледа, испричао

ми је све о утакмици-бици на Максимиру од претходне недеље. Он је и сам

са пријатељима био тамо и чак учествовао у акцији замене загребачких

регистарских таблица београдским, новосадским и сличним српским након

чега му је ова таблица остала као трофеј. Брзо сам укапирао шта се десило

возилима на која су поставили BG и NS ознаке, али ми није било јасно

одакле им све таблице.

- Ех, па то је мали допринос наших суграђана. Анонимни даваоци,

анонимни узимаоци..., насмејао се шеретски, а онда се тргао и

пружајући корак уназад, глумећи озбиљност и строго послован

однос кроз зубе додао:

- Ево га газда. Извини, најебаћу, ...

Погледао сам у правцу из ког је дувао ветар његовог страха и осетио

лед у срцу какав бојазан симпатичног конобара није могла ни да наслути. За

такав хорор било је неопходан познат лик.

XXVII

Новац? Адреналин? Необјашњиви нагон? Ко зна шта је Далибора

вукло у задимљену, седећу атмосферу Градске кафане, међу, по годинама

разнолике, срећне губитнике. Говорило се да је повремено добијао, сигуран

сам не више него што је губио. У школи и друштву су га једно време

'подбадали' називајући га пензионером. Када је изостала реакција, престало

је и зезање. На крају, као и већину ствари везаних за Далибора, сви ми који

смо га знали, прихватили смо и ову његову необичност као обичну.

Благословио сам томболу и све бројеве у нејасној игри који су

одвукли Машиног дечка од ње. У секунди сам видео добитак и пред собом

имао слику нас двоје у страсти помирења. Гледао сам у Машу, али нисам

видео њу као такву већ њену пројекцију из будућности увећану призмом

моје среће. Био сам већ победио. Остало је само да на семафору испишем

коначан резултат: 2:1 за Шобота.

- Јел' можемо да попричамо?, упитао сам и показао у правцу стола

који је стајао поред бине и био намењен музичарима тј нама, Утерусима.

Без речи, али и без погледа направила је тих пар корака. Сели смо једно

поред другог. Кад је коначно подигла поглед према мени схватио сам да је

предосећала моје намере. Међутим, оно што сам ја видео у том погледу,

сада то знам, морало је да ме обесхрабри. Нажалост није. Можда да се све

то десило на неком другом месту где не бих био у центру пажње, на некој

другој свирци која неби била тако успешна, можда бих се угризао за језик и

заћутао на време. Можда не бих рекао:

- Слушај,...

Не, не могу да поновим тачно шта сам изговорио. Не могу да се

сетим да ли сам направио увод или одмах прешао на ствар и саопштиио да

је желим назад. Знам да сам рекао превише, да је трајало предуго и да је,

што сам више се упетљавао у објашњења, Маша била све даље од мене.

Поново, заједно, глупо, раскид, треба, припадамо, волим – речи су плеле

мрежу у којој сам сам почео да се копрцам. Она је седела, спуштене главе,

као пар недеља раније на клупи у парку. Слутио сам потоп без суза, али

нисам успевао да му се отмем. На крају се пауза завршила јер Џо и Иван

више нису могли да ме чекају па су ме непријатељским погледима и

телепатским моћима подигли са столице и телепортовали на бину. Моје

телесно ја је радило свој посао, механички и ,на срећу, довољно добро да

прикрије да се унутра кријем шћућурен у сопственом желуцу, згрченом од

горчине пораза.

Када се и тај, последњи блок завршио и када сам сишао са бине,

Маша више није била ту...

XXVIII

Био је то он, Далибор. Газда модерног, италијанског ресторана у

црном сакоу ноншалатно заврнутих рукава, белој мајици испод, 'левискама

501' и црним, лаганим ципелама, вероватно, такође италијанским. Жудео

сам да у њима приметим беле чарапе, али кад је сео и кад сам непристојно

загледао подробније његове глежњеве, могао сам да видим црне чарапе са

ситним плавим ромбовима какве бих и сам радо купио. Ништа од 'гипсанки'

како су их на југу звали. Ништа од џибера.

- Па, да ли је могуће, рекао је и самоуверено ми стиснуо руку

фрајер Далибор.

- Мали, дај нам... Шта ћеш да пијеш? Може 'виски', 'балантајн'?

Морамо нешто жестоко да наздравимо, па нисмо се видели десет

година, јел' тако школски?

Није ми било до алкохола након насукивања у 'Лагуни' нити су ми

моје, још недефинисане и насумичне, здравствене тегобе дозвољавале да

без размишљања прихватим понуђену чашицу након ноћи потопљене у

истој. Ипак, ниједан разлог није могао бити довољно добар да одбијем ово

пиће, у овом локалу, од овог човека.

Док је Газда скочио, уз извињење, до шанкера и нешто му кратко

дошапнуо, преда мном се искрио лед до пола потопљен у виски боје

ћилибара. Секунд касније и Далибор је седео преко пута мене.

- Па, живели, објавио је уз срдачан осмех.

Далибор се смејао.

- Запали, понудио ме је 'марлбором'.

Далибор је пушио.

Казао сам да не пушим, али сам прихватио цигарету.

- Па, добро, човече, где си ти?!

Далибор је разговарао нормално, као са старим пријатељем.

Као пробуђен из дубоког сна промрмљао сам да сам јуче стигао из

Америке.

- Десет година матуре! Брзо прошло, мајку му!

Далибор је псовао, али с маниром.

Очекивао сам да се сад некако врати у своје право обличје аморфног

антибића, да ме упита за гусле (мада сам знао да су код њега и његове), да

ми кратко и опоро стави до знања да је и Маша заједно са гуслама припала

њему и да се држим подаље... Ништа се од тога није десило. Питао ме је за

посао, причао кратко о активностима у Ка Цеу, а подуже о ресторану, како

га је отворио, одакле му идеја, ко долази, шта се спрема.

- Извини, јеси ли ти нешто завршио, упитао сам глупаво.

Насмејао се, од срца, угасио цигарету и рекао:

- Одбрану и заштиту.

Нисам имао намеру да се уздигнем на Олимп медицине да бих с

подозрењем погледао на његову пешадијску диплому, али ни Далибор није

деловао поражен маловажношћу сопствене професије. Брзо ми је појаснио

да је њему требала диплома, а не знање те да је ОНО и ДСЗ био савршена

кратка пречица. Помислио сам да је усавршио свој макијавелистички

перпетумобиле.

- Него, сад се журим, имам неки састанак у Општини. Па, 'ајде

сврати до нас. Ми смо ту, у центру, изнад апотеке. Имамо стан.

'Ајде најбоље дођи сутра на ручак око један. Рећићу Маши да

спреми нешто. Важи? Ма, важи! Видимо се сутра.

И оде. Не знам како сам пристао, како ми је ишчупао оно проклето

'важи'. Нисам стигао ни да кажем да можда није у реду због Маше. А можда

је било у реду. Можда више ништа није значило ни њој као што је све

изгубило значај за њега. Једина будала којој десет година није било

довољно сам, изгледа , био ја.

XXIX

Суботу сам преспавао. Био је то, уствари, кошмар. Другарско вече

сам окончао у стању недовршеног пијанства и кад сам се коначно довукао

кући и срушио у кревет сан су одлагали звуци вечери умиксовани у

неподношљиву какофонију, а мучнина се уместо у стомаку јављала у глави.

Кад сам коначно заспао мучили су ме снови којих, наравно, касније нисам

могао да се сетим. Пробудио сам се рано ујутро, а онда, изнурен, коначно,

пао у сан.

У касно послеподне Анђа ме је намамила на гибаницу за којом је мој

стомак очајнички завијао. Сит и празан, изашао сам у шетњу на пусте улице

које су ишчекивале вреву суботњег изласка. Трудио сам се да заобиђем сва

места где бих неког могао срести и на крају завршио у шупи у којој смо

вежбали. Пустио сам Пистолсе и зурио у касетофон као да из њега излазе

одговори на сва непостављена питања.

Кад се завршила и друга страна касете, устао сам попут зомбија и

изашао у пријатно мајско вече. Успео сам да и у повратку останем неопажен

и да се тако вратим кући. Анђа и Петар су били у шетњи. Попео сам се на

таван и тамо нашао гусле, онако како сам их оставио након ко зна ког по

реду Далиборовог мастурбирања на њима. Спустио сам их у своју собу, а

онда се дао у претурање. У креативном хаосу, како сам пред Анђом

правдао сопствену неуредност није било лако наћи оно што ти треба. Ипак,

у једној од фиока радног стола пронашао сам магнет за озвучивање

акустичне гитаре који ми је Ед поклонио још на почетку свирања са

Утерусима. Уз мало муке и буџења успео сам да га накачим на гусле. Питао

сам се да ли то може да ради. Код куће нисам имао где да испробам па је

једино место за експеримент била, опет, шупа. Овај пут нисам смео да

ризикујем да идем кроз центар града. Корзо је био у пуном јеку, а осим

сопствених родитеља могао сам срести још милион знатижељника којима

бих морао објашњавати ствари које ни мени нису биле до краја јасне. Тако

је пут по неосветљеним споредним уличицама потрајао, али сам на крају

стигао до просторије за вежбање све са умотаним гуслама и магнетом на

њима.

Гурнуо сам џек кабла у појачивач. Уобичајено благо зујање

микрофоније сада је деловало злослутно. Након година избегавања

дохватио сам гудало у десну и положио врат гусала у леву руку. За оно

мало часова Паштар ме је добро научио како се све то ради. Превлађујући

страх и храбрећи изазов превукао сам гудалом по струни с лева на десно.

Ваздух у шупи, шупа и све у њој, парче неба што је шкиљило кроз прозор,

све се заталасало у том смеру. Сам звук је био неописив: мешавина

режања и болног јаука, синтеза агесије и патње. Још сам једном превукао

гудалом преко струне, овај пут у супротном смеру и опет се све око мене

покренуло на ту страну, враћајући се тако у првобитни положај. Заправо,

вероватно се ништа друго није ни заљуљало до моје сопствене свести.

Пресабирајући се у тишини што је поново овладала шупом схватио сам да

приказања више не зависе од Далибора, дакле од гуслара, већ да се рађају

из самог звука.

Враћао сам се сакривен окриљем ноћи што се спуштала,

заобилазним путем којим сам и био дошао, са добро умотаним

инструментом који се претворио у ментално оружје. За руски рулет који сам

припремао имао сам обавити још једну ствар, али она је морала сачекати

јутро јер чика Дуле, мој имењак, је отварао своју берберницу никад пре 7.

XXX

После један.Тако сам ја разумео недељни ручак. Тако је било код нас

у кући док је деда био жив, док се све још како тако држало. Душан сениор

је прихватио црвени сос и супу са флекицама као неминовност што води до

Анђиног печења. Тај кулинарски мастерпис који је излазио из рерне моје

мајке била је још једна од хиљаду и једне приче којом је она куповала

време пред свекром. Заузврат, он никада није похвалио мирисно месо са

жућкастом корицом. Док је вештачким зубима савлађивао залогаје могло се

само повремено чути нешто као стењање, као да се борио да му из уста кад

прогута залогај не излети крик сладострасти.

Али, док сам стајао пред вратима стана број 15 и покушавао себи да

објасним како сам доспео ту, нисам осетио никакав мирис да долази

изнутра. Врхунски аспиратор, врата која савршено дихтују или сам ја

потпуно погрешно разумео Далиборов куртоазни позив.

Таман сам се ломио да кукавички побегнем кад су се врата отворила

и предамном се опет нашао срдачни Далибор, сада у кућној варијанти,

мајица и фамерке.

Онда се поред њега створила и она.

Да ли је то уопште више била она?

Дуга, тамна, густа и валовита коса, срамежљив осмех и топле,

искрене очи у којима сам се некада огледао, тако је изгледала Маша. Такву

сам је памтио. Испред мене је, међутим, у дрском ставу стајала особа

кратке косе офарбане у ватрено црвено, попут Ени Ленокс из ране фазе

Јуритмикса, срдачно намештеног осмеха и погледа из којег је претио понор

дебелог, арктичког леда. Лепота је била ту, али не више она лепота због

које бих убио, већ лепота од које се гине.

Сместили смо се у удобност фотеља и троседа дневне собе, а ја сам,

наравно, најпре приметио добро познате гусле што су стајале окачене на

зиду лево од мене.

- Купио сам их. Надам се да немаш ништа против, рекао је Далибор

ухвативши мој поглед.

- Ма, не. У реду је, неспретно сам узвратио једва скривајући

нелагоду.

- То је његов део доприноса култури. Традиција, фолклор. Ја вучем

на другу страну, бритко је улетела Маша нестајући у кухуњско-

трпезаријском делу.

- Маша је завршила историју уметности и држи пола фонда

ликовног у средњој стручној школи, појаснио је Далибор. Уствари,

и нема потребе да ради, моја плата и ресторан нам доносе

довољно пара. Али, она хоће.

- Неко мора клинце да научи правим стварима док их ви потпуно не

искварите својим сељачењем, добацила је Маша провирујући.

Осетио сам тензију и злурадост је у мени заиграла. Оно што ме је

бринуло је да повод тој тензији никако нисам могао бити ја.

Брзо смо попили неку домаћу ракију и прешли у трпезаријско-

кухињски део за сто. Док је Маша износила јело размишљао сам о соби која

се крила иза још једних врата што сам приметио у ходнику. Тамо је морао

бити тај кревет, тамо су морали...

- Знаш да је матура у чевртак, а не у петак? Ти си и дошао због

тога, јел' тако, ухвати ме Далибор у раскораку мисли.

- Па, да. А, зашто?

- Видиш, ми већ у суботу у КЦ-у имамо гусларско вече. Долазе

људи из целе Србије, из Црне Горе, Босне. Најавили се неки и из

иностранства. Шта ћемо, морали смо због тако велике

манифестације пребацити два дана раније. А и није згодно на 25.

мај. То више није онакав дан.

- Незгодно им да буду Срби, а да се не одрекну Броза. А опет, не би

они тако лако ни комунизма да се ратосиљају, може им затребати,

још једном поентира Маша.

Нисам био у потпуности сигуран ко су то 'они', мада сам

претпостављао да се ради о Партији што је постајала партија и круговима

око ње. Ипак, запрепастило ме је то што оно што би моја Маша можда

помислила, али никад не би рекла, ова Далиборова је испаљивала као

отровне стрелице. Био сам збуњен, али и задивљен.

- Ма, добро. Ни онај 25. мај није баш славно завршио, узвратио је

Далибор, али одмах затим и помирљиво додао:

- Али, нећемо сад о том. Него, служи се.

Дохватили смо се пилета са кромпирићма испеченог у Далиборовом

ресторану. Маша је слутила да бих волео да поједем нешто домаће, али

она једноставно не кува па је пиле пало као жртва компромиса.

И, тако док смо глоцкали и сркутали неко домаће вино, ја сам

кришом, између делова разговора што су као муве обигравали око стола,

бацао поглед, час на Машу, час на гусле што су се назирале кроз стаклена

врата. Са једне стране у мени се поново будила жеља, другачија, зрелија,

изазовнија, а са друге стране страх, непромењен, непромењив.

XXXI

Чика Дуле, наш породични бербер, није хтео ни да чује. Отишао сам

до њега најпре око поднева, затим после ручка и на крају седео и чекао крај

радног времена, али умолити га нисам могао.

- Ево ти, синко, машиница па ти ради шта хоћеш, али да ти ја сво то

руно скинем на 'нуларицу', ја то не могу, рекао ми је сажаљиво на

крају.

Тако сам напустио његову радњу са спакованом машиницом за

шишање у руци несигуран да ћу бити у стању да остварим свој наум, али

одлучан да то тако буде.

Било је скоро седам кад су Петар и Анђа коначно кренули пут дома

ЈНА у на прославу матуре љубљеног сина. Договор је био такав да ми,

матуранти дођемо посебно, у паровима. Како нисам имао положен возачки,

а нисам баш ни био поуздан у последње време, нашао сам се у групи

'неспарених', оних момака који су били вишак јер нас је било тек нешто

више него девојака.

Пошто су ми родитељи дискретно поручили да одлазе, а ја одслушао

паљење мотора нашег 'опела' бацио сам се на посао. Зачудо, било је лакше

него што сам очекивао: велики праменови су падали на плавкасте плочице

купатила у слаповима а машина је стрпљиво зујала у својој немачкој

доследности.

Када сам коначно отресао длаке са себе и погледао се у огледало

призор је био задивљујући – непрепознатљиви глобус са занемарљивим

травњаком од милиметра косе стајао је уместо бујне гриве коју сам гледао

већ доста дуго. На лицу ми се појавио лудачки смешак задовољства и знао

сам да сам постигао свој циљ. Остало је да поспремим свињац који сам

направио и оденем намерени сако, панталоне, кошуљу и олабављену

кравату. Беџеви су на ревер дошли на крају.

Но, све то, ипак, није било довољно да ме охрабри да кренем у

авантуру ноћи испита зрелости. Негде иза комплета Достојевског што је

доконо стајао у мојој соби извукао сам 'џоинт' и кренуо у двориште. Успут

сам, ко зна зашто, понео и гусле. Сео сам на неосветљену веранду и дувао

мирисне, плавичасте димове у месец што се кезио ослобођен на ведром

небу. Чудесни инструмент је стајао наслоњен на ограду, а ја сам покушавао

да одгонетнем шта то чучи у том бизарном обличју што својим огласјем

надвлађује мој разум. Помишљао сам на маховинасте бркове јунака о

којима се певало, на битке у којима су гинули, на сечива тешких сабљи које

су секле руке и главе у тим еповима, лако, као кад неко окрене страну књиге

коју је прочитао. Пожелео сам да уђем у ту магију, одмах, да пронађем у

себи давни ген балканског ратника, али нисам јер сам морао сачекати свој

тренутак, тако различит од свих у којима се икад гуслало.

Благо удуван, замотао сам гусле у шаторско крило које се ту негде

одувек мувало и пошао у ноћ.

Дом ЈНА, или стари соколски дом како су га по предратној функцији

ословљавали моји, налазио се на самом углу две улице, на другој по

важности раскрсници у граду и био је место резервисано за војничке

свечаности на дан војске, игранке и у последње време за концерте рок

бендова. Уствари, концерти и игранке су одржавани углавном лети у башти

која је од улице била скривена са два крила дома и невисоким зидом што ју

је делио од суседних приватних кућа. За све нас који смо имали бендове и

свирали био је сан да једнога дана одржимо концерт на том месту, али смо

прилику да се покажемо добијали углавном као школски бендови на

матиурким вечерима када би нам главни забављачи уступили инструменте

на пар песама.

Док сам се приближавао Дому ослушкивао сам шлагере што су

избијали из акустике баште. Ништа на мени, баш ништа није се слагало са

тим слатким звуцима и том мелодрамском еуфоријом која се могла видети

већ испред самог улаза. Стао сам у улаз згарде преко пута и кибицерски

поматрао последње парове мојих школских другова како дотерани,

обавијени невидљивом звезданом прашином улећу не додирујући асфалт и

нестају испод свода на ком је писало ГЕНЕРАЦИЈА 1980.

Погледао сам низ своју белу, неупасану кошуљу, сако накићен беџем

Ssx Pistols, панталоне сужене у бесмисао и ципеле са пертлама на којима

су штрчале зихернадле. Тако нисам могао проћи, а најгоре нисам могао ни

да видим већ сам само протрљао дланом преко ниско тримованог темена.

Али трава ме је била узела под своје и беспредметни, једноминутни напад

смеха је био довољан да стиснем добро умотане гусле и кренем.

Прешао сам улицу, стао пред улаз и погледао горе. Назад више

нисам могао.

XXXII

Било је касно послеподне или предвече када сам се сручио на лежај

у Паштровом стану. Ручак код Панића, јер то презиме им је било сад такође

заједничко, окончао се оглоданим пилетом, пожваканим кромпирићима,

вицем о салати коју је Маша просто заборавила и вином, једном, па другом

флашом. Изеђу свега тога се вукла она, наизглед, ничим изазвана тензија

коју је она потицала, а он потискивао. Али то није чинио онако игнорантски и

тупо како је то радио са Аном. Сада сам могао да приметим да му је стало

да ублажи последице фрустрације и да је елегантно преведе у грациозан

емотивни набој. И, нажалост, то му је успевало, бар код мене. Након сваког

таквог вербалног двобоја он је у мојим очима све више добијао обличје

романтичног мускетира што ипак не значи да је Маша губила на сјају и

значају. Но, све вријеме ручка нисам успео да дефинишем димензију у којој

сам је сада налазио. Једино сам био сигуран да је све другачије, чак и

привлачност коју сам и даље осећао према њој је сада постала знатно више

еротивна него емотивна.

Ипак, док сам лежао блејећи у плафон, изнурен временском

разликом и докрајчен вином, нисам могао побећи од проклетства 'бившег'. У

прећутном интимном животу паланке постојале су бар онда кад смо ми били

напаљени тинејџери, девојке попут Ане које си могао имати да и не питаш и

оне друге које није било паметно питати већ си морао да чекаш. Маша је,

наравно припадала овој другој групи, а ја је нисам дочекао. Можда управо

због тога пред мојим очима су се јасно показивале слике садашње Маше у

незадрживом грчу страсти, у оној соби коју сам само наслутио, у загрљају

свог мужа.

Био сам други или пети или двадесети неким другим девојкама. Био

сам и 'бивши' након што сам био први. Све у свему, неодољивост мога

позива и улога слободног стрелца подарила ми је завидно искуство са којим

је ишло и тако неизбежно мушко одмеравање. Ма, колико да нисам марио

за већину девојака са којима сам био, нисам никада успевао да се до краја

одупрем пориву да испитујем њихова искуства са другима. Као, доктор,

поготово, као будући гинеколог, био сам свестан бесмислености уплитања у

тај део њихове интиме, али као мушкарац у ком је још живео егоцентрик

жељан аплауза, нисам могао да одолим. На крају сам с муком гутао

присећања на енормне и несвршиве и хранио сујету пребрзим и

прескромним.

Сада се нисам имао с киме поредити. Вртео сам слике које су ме

ложиле и иритирале те коначно изнуриле.

Пробудио сам се негде пред зору. Лутрија мисли што се одвија у

мозгу утрнулом од сна доделила ми је г. Брикстона. Тамо је било вече и

слутио сам да бих га могао наћи. Окренуо сам подугачак број и чекао.

Телефон са друге стране се огласио једном, други пут, пети пут, осми пут и

онда сам прекинуо. Није био кући.

Вратио сам се у још снену стварност родног града. Враћали су ми се

делови разговора са јучерашњег ручка. Нисам сазнао ништа ново, ништа

битно. Већину ствари о Џоу и Ивану сам већ у сочнијој варијанти чуо од

Цвелета, а крупне догађаје из живота ситних ликова нисам успео да

похватам. Све ми је то зујало по глави као рој ситних, винских мушица.

Решио сам да се окрепим. Отишао сам до места које смо сви некада знали

као 'код Шиптара', мада је човек био Горанац и зачудо, затекао све исто као

пре десет година, све заједно са најбољим буреком. Ипак, док сам у сласт

гутао троугласту чаролију са сиром, преко пута сам приметио невешто

прекречено 'марш...' и још нешто. Мада је било још доста рано, било ми је

знатно јасније зашто за све време мог доручка није било других муштерија и

зашто се прељубазна жена што је радила толико мучила са л и љ.

Након доручка, дао сам се у лагану шетњу по тек пробуђеним

улицама. Дуго сам обилазио 'знаменитости', међу њима и непромењени дом

ЈНА. Избегавао сам нашу или нашу бившу кућу јер нисам желео да видим

све отворенен ране преомена, нечије друге приватности, на телу мојих

успомена. После добрих сат, два или више нашао сам се, где друго до

пред 'Лагуном'. Уместо Цвелета коме сам се надао за шанком је била

девојка у својим раним двадесетим, косе ошишане на 'паж' и офарбане у

црно, крупних округлих очију које су ми се, потпуно неочекивано, учиниле

познато. Наравно, у кафићу није било никог више, било је исувише рано те

сам поштујући неписани кафански кодекс сео на барску столицу за шанком

на којој сам, уосталом, провео и оно вече са Цвелетом и СПОвцем.

Наручио сам кафу, турску, и док је полетна шанкерица обигравала

око решоа нисам могао да одолим да не загледам њену згодну фигуру

увучену у петстокец и белу мајицу кратких рукава са логом исте фирме на

грудима. Имао сам разлог више да заподенем какав такав разговор.

- Цвеле не ради данас, упитао сам је надајући се да ће одговор

водити некуд и бити садржанији од да или не.

- Не, не ради. Уствари, ради понедељком, али ја га данас мењам

јер има неког посла.

- Ти исто радиш овде?, наставио сам.

- Да, али само викендом кад је гужва и понекад, тако, кад Цвелету

затреба. Уствари, радим и лети кад се заврше предавања.

- Студираш! А, шта, нисам одустајао.

- Психологију, трећа година.

Размишљао сам о томе шта би то генијално могао да кажем о њеном

избору студија, психологији уопште или о било чему другом што би одржало

темпо разговора, када ме она изненади контра ударом.

- А ти познајеш Цвелета?, упита.

- Да, одговорих. Ми смо школски другови. Само што ја не живим

овде већ дуже време...

- Хеј, али... Па, то си ти!, узвикну она уз непатворен осмех

одушевљења. Шобот, јел' тако?

- Да, ја сам, узвратих пресечен овим наглим разоткривањем.

- Ја сам Марина. Јел' ме се сећаш?

XXXIII

У дворишту дома ЈНА је матурско вече већ било у замаху. Посматрао

сам неколико тренутака из прикрајка своје школске другове како ђускају

испред бине на којој је свирао, већ по традицији, 'Музе', једини локални

бенд који је издао синглицу неколико година раније, али су на крилима

винила обезбедили себи место локалних звезда. Познавао сам их мада за

њихову сладуњаву поп ауторску музику нисам имао желудац. На оваквим

прославама су свирали искључиво туђе песме што су, мора се признати,

радили савршено.

Родитељи су углавном седели за својим столовима иако је било и

оних понешенијих парова који су се прикључили матурантима и неким

својим, давно наученим корацима пратили непознате им хитове. Међу њима

су били и Петар и Анђа. На један секунд је та слика била тако идилична и

невина да сам био спреман да се вратим кући и препустим ноћ онима који

су решили да у њој уживају. Али онда сам спазио Далибора како необично

раздрагано маше у мом правцу. Окренуо сам се и међу десетак људи што

су са улаза кибицовали видео Машу и Ља и Ља. Оне су му прво одмахнуле,

а онда погледале према мени са неком мешавином гадости и сажаљења. И

мада ми је првобитини план био да се неопажено провучем рубом баште до

стола за музичаре, подигао сам свој тајанствени терет и запуцао право

преко средине, између столова запањених родитеља, пробијајући се кроз

захуктало друштво на подијуму, све до циљног места.

Сручио сам се у столицу управо у тренутку када је завршена нумера.

Учинило ми се да пауза предуго траје, а онда сам схватио да готово сви

зуре у мене. Мозак ми је, потакнут добром травом, радио неслућеном

брзином. Погледао сам музичаре који су, као и она половина гостију која

није била скамењена згражањем, покушавали да сакрију подсмех.

- Још једна па ми, важи?, добацио сам им.

Басиста звани Швед, шеф бенда, је климнуо главом и наставили су

са свирком. Знао сам да имам још ту нумеру да организујем ствари пре него

што моји родитељи или професори реагују и склоне ме. Сјурио сам се до

Џоа и Ивана који су се грлили са неким девојкама из суседног разреда,

похватао их за ревере уредних сакоа и довукао за сто.

- Са'ћемо ми! И свирамо оно моје срање, јасно!

Викао сам им у уши што због бучне музике што због подивљалог

адреналина а они су уплашени и изненађени само климнули главама и

остали да седе ту, поред мене.

'Музе' су уз крешендо завршиле песму и Швед се огласио:

- А сада ће да наступи група матураната. Један аплауз за ове

момке, молим!

И аплауз је кренуо док су Џо и Иван искакали на бину, а онда нагло

утихнуо кад сам им се и ја придружио. Оставио сам замотуљак поред

појачала, а онда подесио дисторзију на 'да раздире'. На један, два, три

опалио сам риф и почели смо да прашимо „God Save the Queen“. Урлао сам

стихове у микрофон и крајичком свести опажао реакцију присутних. Ледено

доба је запосело лица и срца присутних. Џо и Иван су све схватили као

добро зезање и зачудо звучали боље него икад.

Брза панк нумера је часом стигла до пред крај, али сам ја био решио

да шоу тад тек почне. Дао сам Џоу и Ивану знак да наставе, а затим скинуо

гитару и пришао замотуљку. Развио сам гусле, ишчупао џек од гиртаре и

прикључио их. Неки злокобни призвук микрофоније наговештавао је долазак

тамне стране. Али више нисам осећао страх. Био сам решен да у етар

призовем духове који су ме прогонили.

Спустио са се на једно колено, у готово митски став, дограбио гудало

и кренуо да бесомучно превлачим преко струне.

Сећам се да сам чуо само тај први звук, почетак нечег што је личило

на рику, а онда је настала тишина. Слика пред мојим очима, родитељи,

кибицери са улаза, професори и матуранти, све се завитлало у неки вир

попут центрифуге на веш машини. Затим је и то престало, а предамном се

развио акварел расточених обриса стварности. Онда су почели да избијају

флешеви. У серијама искакале су ми пред очи слике смрти, а у свест су се

забијала сазнања о годинама. Осамдесет пета, деведесет друга, деведесте

четврта, двехиљаде десета, деведесет девета... Ликови мојих професора

уснулих у пуној старости, прегажених на цести; моји другови такође у

дубокој старости, али и изрешетани мецима; родитељи мојих пријатеља,

моји родитељи. Анђа, уснула у болничкој постељи, деветсто осамдесет

трећа, Петар, на асфалту, као пијанац, деветсто осамдесет трећа. Бол,

страх, остатак свести, ко зна шта, натерало ме је да бацим гусле и гудало и

прекинем самохипнозу. Матурско вече је поново било предамном и ја у

њему. Колико је све трајало, Бог зна, минут, два. Иван и Џо били су

престали да ме прате. Обазирао сам се око себе као у бунилу, свестан тек

десетина запрепаштених погледа који ме пробијају као вуду лутку.

Сјурио сам се са бине и као дивља мачка у кокошињцу узверао се

гоњен лудилом уза зид што је башта делила са приватним кућама. Горе ме

је чекао блажени мрак, али било је ту још нешто, односно неко.

- Дођи, можеш кроз моју капију, чуо сам гласић анђела.

Из мрака је изронила девојчица од својих десетак, дванаест година,

косе везане у реп и великих радозналих очију. Кренуо са за мојом Беатриче

и она ме је провела кроз широк ајнфорт, откључала капију и пустила на

слободу.

- Стани! Како се зовеш?, упитао сам је кроз полузатворена врата.

- Марина, рекла је и затворила капију.

.

XXXIV

Понедељак преподне у 'Лагуни' свакако није било ударно време.

Гостију, осим пар пролазника који су или питали за газду или навратили тек

да поздраве Марину, готово да није ни било. Имао сам све време овог света

да чујем како је моја лудост од пре десет година изгледала виђена очима

једне девојчице.

- Ти си био таква фаца, рекла је у једном тренутку, а ја сам, као

некада, запловио на облаку славе. Али то ласкање није било лишено

искрености. Моја саговорница као да је и сад у зрелом девојаштву сачувала

непосредност којом ме је повела од зида до капије. Уживао сам док сам је

слушао, постављао кратка потпитања тек да је наведем да прича о себи,

смејао се догодовштинама са факултета које су ми у другачијим

околностима биле досадне. Становала је у студентском дому у Новом Саду

где је и сртудирала и користила сваки слободан тренутак да скокне кући.

- Због момка, претпостављам, излетео сам и пожелео да сам излетео

на улицу и био прегажен. Тај порив да чепркам по најосетљивијим местима,

без устезања никада ме није напустио само што сам га сад боље

контролисао. Не и у овом тренутку.

- Не, немам момка, ако те баш занима, одговорила је са оним

осмехом којим нам жене стављају до знања да знају.

Без много снебивања испричала ми је причу о некој траљавој, а опет

бурној вези коју је управо окончала након више неуспелих покушаја да

учини исто. Покушао сам да замислим неименованог скота који је имао

шансу да ужива у овом дивотно једноставном бићу, који је могао да је врати

или да јој се врати и осетио да му завидим. Несумњиво, Марина ми се

свидела.

Ипак, десет година ван овог града претворило ме је у сумњивца

инстинкта маторијег од мојих двадесет девет година те, наравно, нисам

предузео ништа. Можда је било исувише рано, рано јутро.

- Видећемо се ваљда још који пут док сам ту, добацио сам као

поздрав или жељу док сам одлазио.

- А, до кад си ту?, упитала је.

- Ваљда до следећег понедељка, не знам. Ти си за викенд у

'Лагуни'?

- Па, можемо ми да се видимо и негде друго, додала је упућујући ми

'поглед оног који зна'.

Застао сам, пожелео да се вратим и учиним свашта, али сам на крају

само смушено махнуо и нестао у правцу своје јазбине.

* * *

Наредних дана сам, наравно, свраћао у 'Лагуну' надајући се да ћу

срести Марину, али сам уместо ње налазио Цвелета. Она је била у Новом

Саду. Тако сам дане до четвртка трошио у неуспелим покушајима да поново

сретнем Марину и у ишчекивању позива из дома Панића. Слутио сам да ће

ме Далибор обавестити око тачног термина прославе и том слутњом

поткрепљивао чињеницу да је баш он ми послао позивницу и у исто време

се надао да би ме са истог броја могла позвати друга особа са сасвим

другачијим мотивима. Мада ми Машино понашање није дало никаквог

повода, нити сам у себи налазио трагове осећања од пре једне деценије,

жудио сам да јој се приближим, да у њој препознам жељу. Можда је то био

само пуки хомоосветнички нагон према Далибору, не знам, тек нисам

порицао ту нездраву страст што се у мени још држала.

Уторак, безуспешни покушај да се чујем са г Брикстоном, ручак са

Паштровима у кафани ван града препун сентимента и изненађујућих

политичких неразумевања са обе стране, сусрети са школским друговима

чијег се имена нисам могао сетити. Листа предуга за организам ван форме.

Увече, док сам се пео уз степенице до стана, јавио се добро познати осећај

'чизме' у десној нози. Довукао сам се до кревета у дневној соби и сручио се

на њега. Безосећај у нози није престајао те сам се одлучио за универзални

лек за стварност, укључио ТВ и покушао да преусмерим пажњу на програм.

Али филм се пред мојим очима почео претварати у акварел сличан оном са

матурске вечери. Слике су се дуплале, а боју крви нисам могао да разлучим

од боје траве. Погасио сам све, ТВ, светла, из спољашњег џепа

нераспакованог кофера извукао таблете и уз њихову помоћ морем сна

запловио ка среди.

Ујутро сам био обновљен. Слабост од претходне вечери сам

враџбински, не лечнички протумачио као знак – било је крајње време да

одем до мојих. Упутио сам се у једини преостали стан у ком су се у овом

граду могли наћи Шоботи, на гробље.

Чекали су ме. Гледали су ме са фотографија, тренутка некад

украденог од времена, немо, без осмеха. Ваљда су то биле фотографије из

пасоша или личних карата. Моје вера у Бога је била више од библијских

стихова заснована на оном Дилановом „смрт није крај“ те тако никада нисам

могао да доживим гробове као вечне куће сахрањених. Кад бих се нашао на

овакавом месту увек сам гледао негде у небо тражећи контакт, ослушкујући

поруку оног збиља људског што не може бити смештено међу четири

чамове даске и потрпано кубицима земље. Да то није било тако вероватно

бих размишљао о нелагоди коју троје овде покопаних настављају да трпе

доле, у пространој, а опет тескобној гробници Шобота.

Душан 1980., Ангелина, на крају смо јој вратили име, 1983. и Петар

1983, такође. Осећао сам се као да сам им лично уклесао ове бројке, а не

само их сазнао под нежељеним просветљењем злокобне музике. Пало ми је

на памет да ова непрецизна статистика смрти може навести неупућеног

посетиоца да су моја мајка и отац погинули у некој саобраћајној или каквој

другој несрећи, да су се упокојили заједно, истог дана, а не у размаку од

пола године како је то било и то ми би право. Можда њих двоје, који су тако

много припадали једно другом, а тако мало имали могућности да уживају у

томе, и јесу умрли истог трена само што је Петар због неодложних прегледа

и порођаја одложио неумитно за шест месеци.

А, да ли сам ја могао одложити њихову смрт? Да ли сам могао

спречити догађаје за које сам знао да ће се десити? Заправо, никада

никоме и нисам рекао ништа о приказама које су ми се јављале. Када се то

први пут десило, био сам мали и нисам ни знао о чему се заиста ради.

Касније, када сам схватио, чувао сам тај свој део лудила љубоморно, за

себе слутећи да ме оно на тај начин чува од истинске махнитости. Са друге

стране, управо до мајчине смрти нисам ни до краја ни веровао у те

промоције оностраног. До очеве смрти скепса се полако топила, а онда је,

пред суровим нокаутом инфаркта коначно завршила на поду. Од тада сам

знао, али више нисам имао коме да кажем.

Одједном ме је тај осећај усамљености, овде, нагробљу, прострујао

језом снаге неповредивости, као ледени ветар који у овом мајском дану није

имао откуда да дође.

Покушао сам да их се сетим какви су били, они, моји најближи. Деда

Душан ми се приказивао онако како га нисам видео: намргођен, ослоњен на

штап, седи на кревету у својој соби и изговара судбинско „Ћерај ми те

балије из куће“.

Са Анђом и Петром ми се указао њихов први посет мени у Загребу,

пред сам почетак мојих студија. Провели смо дан као породица, шетајући,

обилазећи зграде Загребачког свеучилишта, студенске домове у којима

нисам морао бити, отишли на ручак у неку прескупу 'кавану' у Илици.

Оставили су ми лове у сваком ћошку теткиног стана у ком су се затекли и на

крају смо се опраштали на колодвору. Нису долазили колима. Анђи пут већ

није пријао, а и Петар је био уморан за вожњу. Ионако се влак за пар сати

претварао у воз.

Као у филму са замењеним улогама, ја сам испраћао њих док су се

трпали у купее. И тад, по први и једини пут, скупио сам храбрости да

покушам да се извинем оцу за лудост која ме је овде дотерала и која је,

засигурно, њему створила гомилу проблема.

- Знаш, рекао сам, оно на матурској вечери...

Само је подигао прст, строго и нежно у исти мах и рекао:

- Ја, за тако нешто, никада нисам имао храбрости.

XXXV

Понедељак после матуре сам дочекао будан у својој соби. Чуо сам

кад су се моји родитељи, убрзо после мене, вратили са прославе. Нису ми

се јавили, али су засигурно знали да сам ту јер ме нису тражили. Мир је

трајао до поднева. Петар је рано ујутро био негде изашао и када се вратио

позвао ме је више него дискретним гласом.

- Данас полажеш матуру, саопштио ми је.

Тако сам мимо свих процедура и рокова, захваљујући неким рођеним

и нерођеним бебама које су градиле Петров углед и утицај, изишао пред ад

хок формирану комисију у три сата после подне, у време када је настава

била увелико завршена, а у школи није било никог до дежурне теткице и

домара. Сви остали матуранти су имали да полажу испит сутрадан, а

матурске радове да бране следећег понедељка но ја сам све то обавио тог

послеподнева одбранивши давно написани рад из историје „Први српски

устанак“ код професора Црвенковића. Већ у седам увече, спакованих

ствари, Анђа и ја смо се укрцали на воз за Загреб да би тамо стигли око

поноћи. Ујутро смо се телефоном јавили тетка Хилди односно Дарјану јер је

тетка све мање била у стању да влада собом онемоћена прогресивном

мултипле склерозом. Такве контакте телефоном ћу одржавати све време

мојих студија. Дарјана ни тетку никада нисам видео. Они су остали моји

бестелесни станодавци, моји рођаци сачињени од гласа и дарова. Дарјан је

био заробљен бригом о болесној мајци и могао сам само наслутити по

призвуку нервозе у његовом гласу колико се тај затвор претвара у менталну

самицу. Ипак, све се то окончало годину дана након мог одласка у Америку

теткином смрћу. Дарјан ми је и то јавио телефоном, однекуд из Бразила где

је већ био укотвљен на броду. Нисам стигао да га упитам како је дознао мој

број. Његов и мој однос преко жице ми је просто био наднараван,

непоколебљив. Ипак, никад ми се више није јавио.

Тај први дан сам провео у упознавању града. Анђа се, на моје

изненађење, показала као више него сналажљив и забаван водич. Обишли

смо мој будући факултет, места на којима се могло јевтино, а добро јести,

паркове, библиотеку. На крају ми је објаснила где живи њен школски друг на

кога се у невољи могу ослонити. Никада га нисам посетио. Увече је морала

да се врати јер су је чекале завршне обавезе у школи.

Док сам је пратио на станицу причали смо о свему осим о догађајима

са матурске вечери. Прећутали смо заувек све приче које су колале градом,

све телефонске позиве из комитета којих је морало бити, све муке око

добијања дипломе и сведочанстава те мог ослобађања од војске које ће се

тек десити. Син јединац је полупао прозоре, а они су платили штету и

склонили га од гнева без грдње и десет по туру.

„Чувај се“, мајчинско, патетично, а опет дражесно, било је све што ми

је на крају тог првог дана у Загребу добацила Анђа док се пела у воз који ће

нас још неко њено кратко време повезивати.

Док сам гледао како се композиција откотрљава помишљао сам како

са њом одлази из мог живота мој родни град. Тако сам мислио.

XXXVI

Четвртак, 23. мај 1990. Освануо је дан са мистериозне позивнице.

Коначно наспаван и одморан хитро сам ђипио из кревета. Скептицизам је

устукнуо пред усхићеношћу. Био сам сам те нисам морао да навлачим

маску и претварам се да ми није стало. Било ми је стало иако сам знао да

то нећу показати ником. Уосталом, нисам ни имао шта доказивати или

порицати: сама чињеница да сам на блесав миг нелегитимисане позивнице

прелетео океан говорила је довољно.

Погледао сам на сат. 9 и 15. Довољно рано, довољно оран. Смутио

сам кафу и са шољом под носем, удишући арому разбуђивања тромо

пришао прозору. Из тешких облака киша је управо почела да пада.

Равнотежа доброг и лошег је управо успостављена. Нисам имао кола нити

кишобран. Био сам мање спреман на промене времена него на промене

расположења. Таман сам почео да усклађујем ентузијазам са ове стране

прозорског окна са тмурним јутром са оне стране кад ме прену телефон.

Био је то Далибор.

- Надам се да те нисам пробудио?

- Ма, не... Будан сам, одговорих неуверљиво.

- Видиш ову кишу. Реко' да ти јавим да ће матура бити пребачена у

хотел. Такав је био договор да ако буде лоше време буде тамо.

Него, ако хоћеш да дођем по тебе колима ако буде падало. Ја

идем сам службеним 'цитроеном', па ако хоћеш...

- Хвала, нека. Неће ми сметати да се прошетам мало и ако буде

падало. Имам кишобран, слагах без по муке.

- У реду, како хоћеш. Ако се предомислиш ти назови. Видимо се.

Нисам био среман за више дипломатије од овога. Сву Далиборову

љубазност и све промене код њега које у ме изненађивале нису биле

довољне да дозволим да ме доведе на прославу матуре као свој главни

трофеј. Мазнуо ми је рибу, па сад и мене. 'Не, то би било превише',

помислио сам у тренутку кад телефон поново зазвони. Дан 'Д' је почео луђе

него што сам могао замислити. Али то није било све.

- Ћао. Ваљда знаш ко је, чуло се са друге стране. Знао сам, али

нисам баш могао да поверујем. Била је то Маша.

- Наравно да знам. Јел' ви то породично од јутрос, нисам могао да

одолим овом зицеру ироније. Далибор ме је звао пре пет минута,

објасних.

- Он те је вероватно звао с посла. Ја сам код куће. Шта је хтео?

- Ништа. Нудио ми је да му будем пратиља за прославу.

Насмејала се.

- Па, јеси ли прихватио?

- Не, нисам.

- А хоћеш прихватити ако те ја позовем на пиће?

Заћутао сам. Дошло је оно што сам чекао, а кад је дошло било је

неочекивано. У глави су ми почели зујати разлози, питања, поводи,

намере,...

- Душане?, чуло се са друге стране, Јеси ли још ту?

- Ту сам.

Призвао сам остатке сталожености и решио да не упропастим

тренутак.

- Како бих тебе могао да одбијем?, рекао сам и одмах пожелео да

нисам. 'Тебе' је било толико пренаглашено да је звучало понижавајуће.

Читава реченица је имала онај беднички позив на призивање прошлог.

'Сјеб'о сам ствар', помислио сам.

- Да, наравно, узвратила је, а негде у позадини сам осетио горак

подсмех. Или ми се само причинило.

- Онда, буди испред улаза око осам.

- Али у девет је требало да почне матура?

- Па, нећеш ваљда да дођеш први. Колико ја знам нема прозивке не

окупљате се ни у школи. Уосталом, можеш да бираш...

- Важи, прекинуо сам је. У пола девет.

Сада сам био прилично сигуран да је уз 'Видимо се' и спуштање

слушалице ишао и смех. Нисам успео да одиграм hard to дet, али сам

коначно успео да не упрскам ствари.

XXXVII

Био сам доле већ у десет до осам. Киша није престајала нити је

изгледало да има шансе да стане. Тешки, сиви облаци су прекривали небо,

а сумрак је уранио. Било је прохладно и све је више подсећало на јесен

него на пролеће. Стајао сам у хаустору поред отворених улазних врата

цупкајући да заварам хладноћу што је пробијала кроз танак џемпер и

кошуљу. Ништа топлије нисам имао да обучем па сам, горе у стану, пре

изласка, звекнуо, онако из флаше, мало виљамовке што је преостала

Паштровима. Није ми помогла да се згрејем, али ме је сјајно ободрила.

Сада сам већ знатно смелије размишљао о могућим задовољствима што их

је имао донети овај састанак.

Иначе, цео дан сам провео унезверено бауљајући по стану, тражећи

гардеробу, туширајући се једном па други пут, лежећи и зурећи у плафон у

потрази за одговорима на питања која се нисам до краја усуђивао да

дефинишем. Присећао сам се недељног ручка и покушавао да пронађем тај

јасан знак, сигнал који ми је Маша послала наговештавајући да би се нешто

између нас могло десити, да десет година, брак и читав океан нису били

довољни да ме до краја избришу у њеном срцу. Надао сам се да тамо

постоји неки траг, па и ожиљак ако никако друкчије, који је подсећа или

иритира и који ће је натерати да прочепрка и види шта то тамо има или шта

је могло бити. Али опет и опет нисам пронашао ништа осим дрских опаски

које су више биле индиректни ударац Далибору него директан позив мени.

На крају, и то је било нешто.

Онда, била је ту и Марина. Осећао сам да према њој чиним нешто

лоше, као да кујем план како да је преварим. И то је био апсурд свега:

гризла ме је савест због девојке са којом нисам имао ништа осим пријатне

вечери у лаганом кокетирању, а све због жене која ми је последњи добар

повод дала пре десет година и чији је муж био једина особа која се

потрудила око мене за ових неколико дана у јебеном родном граду! Вртео

сам се цео дан у том троуглу час пун поуздања и спреман да појебем све

укључујући и Далибора, час сентименталан и слаб чучао поред телефона

чекајући да неко од њих назове и каже ми или да ме воли или да идем у

пичку материну. Наравно, од Далибора се нисам надао изјави љубави већ

напротив гесту који би ми показао да је он још увек оно исто небиће које

памтим из школе.

На крају сам узео телефон и позвао г Брикстона. Пробудио сам јадног

човека, али тога нисам ни био свестан одушевљен што га уопште чујем.

- Извините што зовем у невреме, коначно сам рекао. Пало ми је на

памет да тамо није одговарајуће time док овде не ваља weather.

Али нисам имао времена за игре речи у билингвалнм простору.

- Ништа зато, синко. Добро је да си ме уопште звао. Стигла су ти

документа за држављанство.

- Па, јел' имате добре вести за мене', пожурио сам да се обрадујем.

- Да, момче све је у реду.

- Сјајно, узвикнух не могавши да сакријем узбуђење.

- Али, има још нешто. Био је ту твој колега са посла. Како се зваше?

Црнац.

- Талбот. Ричи Талбот.

- Да, он. Донео је резултате, твоје налазе, али ми их није оставио.

Замолио ме је да ти кажем да га назовеш. Он ће ти рећи све,

ваљда.

Моје одушевљење позитивним решењем захтева за држављанство у

тренутку је спласло. Такав директан контакт који Ричи тражи више је личио

на однос лекар – пацијент, боље речено, пацијент у озбиљној невољи, него

на однос колега лекара што се информишу о рутинским стварима.

- У реду, назваћу га. Хвала г. Брикстон.

- You’re welcome and you’re welcome to America my boy, завршио је

показујући ми да и он зна шта је игра речи.

Наравно, одмах сам назвао број Ричија Талбота који сам имао у

роковнику, али ме је љубазна телефонска секретарица механичким гласом

обавестила да није ту. Позвао сам и клинику на којој смо радили. Овај пут

ми је знатно згоднија, али ништа мање хладна сестра Свитер рекла да је

busy те да не може да ми се јави. Била је вољна и да пренесе поруку када

са јој рекао ко сам, али ја нисам био вољан да шетам своје здравствено

стање на цедуљицама. Назваћу касније.

То касније се управо стискало на улазним вратима зграде повирујући

на сат и већ након осам и десет губећи полако наду да ће Маша да се

појави. Набрајао сам разлоге недоласка уместо ње: није имала кишобран,

Далибор се вратио и убедио је да иде с њим на матурско, унапред је

испланирала да буде овако да ме казни зато што се било чему надам...

- Душане, побогу!, одједном се чуло. Зверао сам около, а онда

укапирао да глас долази из аутомобила испред мене. Па, наравно,

то је била Далиборова тојота корола у којој се одвезао кад смо се

срели у његовом ресторану.

Утрчао сам у кола избегавајући кишу.

- Стојим ту већ пет минута и трубим ти а ти ништа. Стварно си

изгубљен случај, одбрусила ми је црвенокоса Маша, али са

охрабрујућим осмехом на уснама.

- Ма, ова киша..., изустио сам јер ми се чинило да је ужас од

времена био идеалан кривац за све. Прошао сам руком кроз поквашену

косу као да желим да потврдим претходно речено. Маша је укључила

грејање.

- Па, куда ћемо?, упитала ме је.

- Мислио сам да ти имаш план. Ја овде још једино знам за ресторан

'Венеција', али нешто не мислим да је то добра идеја, рекао сам.

Није се насмејала. Прећутала је моју опаску као што сам и ја

прећутао 'Лагуну' и молио се да њој не падне на памет тај споменик од

кафића. Она је знала разлог да игнорише 'Венецију' док сам ја само слутио

да би Марина могла бити у 'Лагуни'. У неком другом случају, у неко друго

време, повео бих је и упознао са Марином и ишчекивао шта да ће да се

деси. Сада не. Нисам био спреман да се играм, да ризикујем. Слутио сам да

имам још ову једну шансу са Машом, да сам због тога, ваљда, прелетео

океан и пола континента и да ... Боже, помислио сам, па ја и не знам шта

тачно хоћу са њом. Привлачила ме је, али је више нисам волео, нисам је,

изгледало је тако, више ни познавао. Јесам ли хтео да се искупим за ужасан

начин на који сам раскинуо с њом или сам хтео да победом избришем пораз

са другарске вечери? Или сам само желео да креснем Далиборову жену?

Да ли сам због тога превалио толики пут? Разлози, одговори, један беднији

од другог пунили су ми главу, а Маша је пуштала квачило. Нисам више имао

времена да будем паметан или племенит. Стисла је гас и кренули смо.

XXXVIII

Никада нисам искусио секс у колима! Ето, то ме је сатерало у ћошак.

Тај урбани мит мушкараца, па и жена друге половине двадесетог века је

прошао поред мене великом брзином, уз трубљење сирене и блицање

фарова. Онда када је то било најпотребније, када смо били довољно

одрасли да украдемо кола или положимо возачки испит, када смо изгледали

довољно зрело да заварамо неке клинке и увучемо их на задње седиште,

дакле у то добро време ја нисам био заинтересован за кола, боље речено

одбијао сам да се заинтересујем. Убедио сам себе да вожња повлачи

одговорност и рационалност, две особине које себи рокер у мутацији

панкера не може приуштити. Требало је бити разуздан, непредвидив,

спреман да се проба најгора брља и најбоља трава. И док су остали момци

па и девојке моје генерације испуњавали услове, мољакали родитеље и

чинили све да добију дозволу, а затим и кола за суботу увече, мене је Петар

дословно гурао за волан да би на крају дигао руке од свега. Тако сам био

принуђен да прве кратке лекције из секса од искуснијих девојака које сам

безуспешно лагао о сопственом искуству добијам на хаусторским

степеницама, на клупама или у трави и једном у стану Иванове тетке.

Када сам отишао у Загреб све невоље око социјално-просторног

аспекта секса су нестале. Имао сам на располагању читав стан што ме је,

вероватно, учинило врло популарним код декли из 'лепог града'.

На крају сам у Америци научио да возим. Тамо, једноставно, није

пристојно ићи пешице јер то нико, или готово нико не ради. Осим тога, све је

тако далеко у миљама и тако приступачно у колима да сам већ после шест

месеци био за воланом неког дртавог форда. Али потреба за сексом у тој

конзерви са прозорима и мотором је давно избледела. Имао сам озбиљан

посао, студије, стан у ренти те је и сваки аспект емотивно-телесне размене

од вођења љубави до обичне крес ватријанте постао озбиљан и нажалост,

самим тиме све мање био спонтан и све више личио на физички рад.

Са ауто радија марке грундинг Стинг је саветовао Роксејн да то не

чини више, а мени је само ТО било на памети. У слоту је лежала касета,

али је музика ишла са радија што је неуморно потврђивао џигл локалне

радио станице. Ма колико иритирајуће то било, тонац се јако трудио да

механички глас не погази вокал. Ја сам се, као клинац из шестог разреда,

трудио да смислим и кажем нешто паметно е да би заварао лагану физичку

и луђаку менталну ерекцију која ме је узимала под своје. Маша је возила,

мирно, споро и без циља. Дан је изгубио битку и повукао се пред тихом

силом облака. Светла фарова су секла кишу. Брисачи су се збиља трудили.

Нисам имао појма где се налазимо.

Одједном је скренула и стала.

- Да ти нешто покажем. Јел' видиш овај графит?

На зиду испред нас је стајало огромно U2.

- Знам за њих али ми се баш и не свиђају. У Америци су страшно

популарни. Нисам знао да су и овде.

- Е, видиш, овде је то мало другачије. Ово су написале моје две

ученице и кад се то открило позвали су их у комитет на разговор.

Неки маторци из СУБНОРА су пријавили да су цртале усташке

симболе.

- Не могу да верујем. Па, зар нико није знао шта је то.

- На крају се нашао син неког пандура да објасни све, али хоћу да

ти кажем да то сад тако иде.

- Ништа се није променило, хоћеш да кажеш?

- Уствари, променио се редослед непријатеља.

- Јебо те, отело ми се.

- Баш тако. Него кад си већ то рекао, ти, сигурно, добро знаш ово

место, рекла је.

Нисам могао са лица да јој прочитам да ли ме то познавање чини

добрим или лошим полицајцем па сам само направио неки неодређен израз

и подигао обрву.

- Побогу, ено ти хотела.

Збиља, кроз копрену влаге назирао се обрис соцреалистичке

тврђаве. Доле, у приземљу су се беласала светла кроз велике прозоре

ресторана. Матура је већ била почела.

Да, знао сам место на ком смо били. Био је то склонити паркинг иза

основне школе, недалеко од хотела, ноћу савршено удаљен од очију, drive-

in-fuck-in какво, у овом или другачијем облику, постоји у сваком месту под

божијом капом. Звао сам га јебалиште и никад га нисам користио.

- А, да, испустио сам лажњачку ономатопеју присећања. Па, знам,

али не видим што би мени било боље познато него другима, рекао

сам.

- Дај, Шоботе, узвратила је уз гримасу 'немој ти мени'.

'Шоботе', тако ме је звала док смо били заједно и то само кад смо се

зезали, а она се правила да је љута.

- Кад се тако правиш наиван, дође ми или да те ударим или...

Без најаве. Без борбе. Без преговора. Маша је била свуд по мени.

Уствари, био сам сигуран да то није била она, да су је некакви ванземаљци

отели и потурили Далибору ову Жену На Турбо Погон. Док сам покушавао

да се реорганизујем и кренем у контра удар, јер оружје је било спремно и

више и брже него што сам желео, она се спретно ослобађала: ципеле, црне

хула-хопке, црне гаћице. Бацала је све то благо хитро, бесомучно, љубећи

ме као лав који дресеру одгриза главу.

Онда је радио засвирао 'Missing You’ Стоунса и ја сам ускочио у

седло.

Прихватио сам то створење што се издавало за Машу у крило и

испод мајице пронашао друштво познато од пре десет година. Још су биле

чврсте, још су одговарале броју моје шаке. Доле је она обавила све. Ушао

сам, коначно, у тајне одаје и само сам помислио да останем што дуже или

бар довољно дуго да она зна да је било вредно труда. Стиснуо сам пи си

мишић и молио га да ме не изда. Препустио сам се њој. Јурила је по мени

као корвета. Ставила је једну руку на плафон. Киша је добовала по крову.

Ставила је другу на прозор. По замагљеном стаклу је остао траг. У

савршеном ритму смо се ближили циљу. Још једном. Још јаче. Још. Ту. Ту

смооооо.

Аааооооууууу.

Гусле. Јаук. Маша, стара, мртва у столици за љуљање. 2058. Јаук.

Гусле... Клик.

- Јебале те гусле!, избацила је псовку заједно са касетом гледајући у

празнину поред мене. Знао сам да тамо види Далиборов лик.

XXXIX

Стајао сам, носа готово приљубљеног уз стакло, воајерски

провирујући између завеса боје дуванског дима. Ено их, Вера, плеше са

Миланом, Зорица са Карлом. Одједном сам могао да се сетим имена свих

школских другова који су као формално одевени духови промицали уским

видним пољем између два ненавучена краја заштите од радозналих очију.

Џо и Иван, Љерка, Маја, Бранко, Дуле, Биља. Некима од њих сетио сам се и

године смрти. Спознао сам је оне вечери пре десет година. Вечерас сам

спознао нешто друго. Далибор се за тренутак појавио, весео, са чашом у

руци у којој је, кладим се био сок. Али више нисам могао да се кладим на

било шта. Изгубио сам. Он је добио.

Маша се свалила са мене онако како то после секса чине мушкарци и

за шта су вечно криви.

- Не могу да верујем, почела је избацујући касету из дека кроз

прозор. Не знам шта му значи тај глупи инструмент, то завијање.

Како то може да слуша? Ја знам да ти мислиш да је он затуцани

кретен, али није. Више није. Заиста. Па, видиш какав ресторан је

отворио. Видиш како се облачи. Све је ОК. Само те, јебене, гусле

и...

Онда је заћутала. Погледао сам је. Зурила је у ноћ као да покушава

да види онај графит што су њене ученице исписале. Онда су кренуле сузе.

Једна по једна. Без гласа. Као роса.

- Не може да има децу. Фолира ме да му до тога није стало. Ја га

као подржавам. Као заболи и мене...Али, ја сам била. Проверила

сам. Ма, шта теби причам. Ти знаш како то иде. То ти је посао. Ја

сам ... плодна. Он није. Можда би требао да се лечи. Али како да

му кажем. Можда би ти...

И опет, након деценије, огледао сам се у тим очима. Био сам ситан,

јадан, смрежгурани prick којем ништа боље до мозга не допире од:

- Али то би требао код уролога...

- У пичку материну! Коме сам ја нашла да се поверим! Напоље! Иди

тамо јеби се са њим на вашој матури. Можда те замоли да опет

поновиш онај соло на гуслама, завршила је са треском затварајући

врата испред мојих још нескопчаних панталона.

Десет секунди касније фарови 'тојоте' су се изгубили за углом. Ја сам

одлутао до хотела и набио нос на студено стакло. Унутра је постајало све

врелије. Киша је стала и нисам био мокар, али ми је било хладно. Било је

крајње време да уђем на прославу због које сам прелетео океан. Окренуо

сам се и кренуо. Прешао сам Атлантик да бих сазнао да она њега воли.

Њега. Воли.

Ушао сам у стан и почео да се пакујем. Намерио сам да раскалашно

педантерски потрошим десет минута на паковање нераспакованог, а

остатак ноћи буљим у плафон док не утрнем. Ипак, ништа није ишло онако

како сам намислио.

Звоно.

Убио сам телефон погледом, а онда схватио да сам пуцао у

погрешног. Неко је био на вратима. Неко је звонио у доба када пристојни

људи не долазе у посете. Некоме је журба била јачи аргумент од манира.

Ко год да је био најпре сам га презрео, а затим отворио врата. Био сам у

праву. Био је то Далибор. Или није.

Покисао, лишен тетра паковања неодољивог шмека садашњости и

испеглане осредњости прошлости, стајао је преда мном скоро вредан

жаљења. Али у очима сам га препознао. Никакво одело нити манири,

никакве године ни даљине нису могле затрти тај поглед незајаживе жеље

којим је од мене измамљивао проклетнички инструмент.

- Шта хоћеш, рекао сам показујући да смо са учтивости прешли на

'јеб'си матер', Гусле су сад твоје, нису више код мене.

- Да уђем, одговорио је роботички и тек тада сам приметио да

дрхти.

Заустио сам да га понудим да седне полако прибирајући остатке

самоконтроле, али он је остао да стоји на сред дневне собе.

- Знам све, изустио је.

Знао је све. Био сам спреман да прихватим било какву галактичку

истину коју ми понуди од тајне постанка до тога да је он сам божанство или

Луцифер лично.

- Знам да си је...да сте...вечерас, ти и она...

Збиља је знао све.

- Ја сам ти послао позивницу. Ја сам организовао прославу. Морао

си доћи овамо. Ја не могу...да направим дете. Сигуран сам да ти

можеш. И да си га направио. Знам њене неплодне и плодне дане.

Али она не сме ништа да зна.

Срушио сам се на фотељу. Његово лудило је превазило моју

перцепцију. Имао сам милион питања да му упутим: како може бити сигуран

да ја могу да имам децу, како зна да ће Маша остати у другом стању кад ја

као будући гинеколог знам да је то више ствар случаја него добро

испланираног подухвата, како зна да сам свршио у њу, а јесам, како зна да

је са њом све у реду јер он не би требао да зна оно што ја знам. Ипак, све

се свело на само једно питање:

- Да ли си ти нормалан?!

- Ево ти позивница за сутра увече, наставио је не обраћајући пажњу

на мој шок. Извадио је влагом извитоперен бели коверат без

адресе и имена.

- Сутра ћеш доћи на гусларско вече. Бићеш мој почасни гост.

- Али, зар то није у суботу, рекао си...

- Јесам, али неки важни гости не могу да стигну. Један песник има у

суботу емисију на телевизији, а представник дијаспоре мора да се

врати назад у Америку. Кад се све заврши можеш и ти са њим.

Помислио сам да се вратио из аутохипнозе у своје садашње обличје

шармантне спољашњости којом крије стварни изглед бубашвабе. Помислио

сам да се нашалио. Погледао сам га и схватио да није. Само се окренуо и

отишао.

XL

Када бих се у детињству успавао сањарећи о каубојском, јуначком

ускрснућу, често би ме мучки и ничим изазвано у дубоком сну сачекао баук

ноћне море. Увек иста слика: огроман точак који се уз нечујну тутњаву

приближава мени у лице. Као када у вестерну точак отпадне са кочије и

крене у гро плану ка биоскопској или телевизијској публици, осим што је

точак у мојим сновима био опгромна камионска гума испресецана шарама.

Сећам се да сам приликом једне такве сцене, лежећи на поду и уживајући

занесено у црно-белој магији дивљег запада, махинално подигао ногу да се

одбраним од котрљајуће невоље. У сновима се нисам покушавао

одбранити. Родитељи су ми говорили да сам вриштао док су ме држали у

наручју, непробуђеног, а отворених очију. Ја се тога дела, зачудо, нисам

сећао.

Ко зна, можда сам и у сну што ме је у таласима носио себи и враћао

на копно јаве након Далиборовог одласка урлао и вриштао јер сам опет,

након много година уснуо страшни точак. Само, овога пута нисам могао да

призовем осећај страха. Његова сила се котрљала према мени у свемирској

тишини, а ја сам мирно чекао упокојен неминовношћу. У погледу комшинице

која је као случајно поправљала отирач испред својих врата док сам ја

излазећи закључавао Паштров стан покушао сам да прочитам хорор који је

могуће произвео неки мој ноћни крик, али кроз њено "добар дан" је

пробијала само знатижеља, пресељена са њом у зграде са сремских кибиц

фенстера.

Ступио сам у заверенички диван пролећни дан. Подигао сам главу

према сунцу и на минут, два допустио да ми соларна топлота допуни

батерије испражњене током ноћи. Био сам спреман за још једну бесциљну

шетњу. Нисам имао куд, а више нисам имао ни због чега па сам кренуо

дугом алејом што је водила према железничкој и аутобуској станици.

Препустио сам се истоветности ритма дрвореда и занео мислима.

Потпуно сам промашио са Машом. Физички сам урадио оно што сам и

намеравао: креснуо сам је. Међутим, све остало што се десило око те

пенетрације је говорило да је она креснула мене, а индиректно се и

Далибору указала та част и задовољство. И још сам могао постати отац и

то не свом већ његовом детету. Или чијем већ.

Ствар са годишњицом матуре је стајала још горе. Ту нисам чак ни

ушао, ни покушао да поентирам. Повио сам реп и изгубио се неопорављен

од првог пораза.

Остала ми је још трећа прилика, прилика коју нисам тражио, нисам

планирао и које сам се плашио. Преостало ми је да покушам да извучем

нерешен резултат, али на гостујућем терену. И не би то било тако страшно

да су услови регуларни, а такмичари нормални. Проблем је био у

наднаравном делу програма, оном за који сам само ја знао. Једноставно,

нисам знао како да на гусларској вечери избегнем звук гусала и што је још

битније оно што са тим звуком долази и приказује ми се.

Могао сам да, као пре десет година, побегнем, заметнем траг и не

појавим се више. Добро, овај пут Загреб није био избор. Не само зато што

је Дарјан даљински са неког океана раскрчмио стан као и преостале

некретнине, већ и зато што се километража ауто-пута "Братво-јединство"

метафизички повећавала из дана у дан из ТВ дневника у ТВ дневник. Овај

пут сам могао изабрати новооткривени исток запада, Будимпешту, провести

пар дана у јевтином луксузу Ваци утце док не дочекам лет за Америку, а

онда, back to the USA.

Ипак, морао сам још једном да се видим или бар да се чујем са

Машом. Морао сам знати да зна, да он зна, да она зна. Морао сам

саставити круг око прошлости, запалити га и оставити ту шкорпију да се

сама прободе. Остао би проблем са будућношћу, непознатом и неизвесном

дамом лаког флерта. Морао сам знати шта Маша планира да уради ако

смо заиста оне вечери зачели дете.

Тргао сам се и схватио да сам дошао до железничке станице

удаљене скоро три километра од центра града. Морао сам назад у стан да

телефонирам. Или да одем до њих. Не боље телефон. Он би могао бити

тамо.

Док сам се враћао ужурбаним кораком пало ми је на памет да све и

да занемарим Машу, будућност, дете и покушам да побегнем, он ми не би

дао. Био сам сигуран да је његова улога у друштву много значајнија од

апаратчика у културно контаминационом центру. Живећи са Петром научио

сам да нањушим ДБ оперативце, да их препознам у свој њиховој

невидљивости. Њихов тајни код био је за мене шифра којом отварам врата

пакла. И био сам сигуран да је Далибор један од њих и да је само један

телефонски позив довољан да моје неслужење војног рока постане разлог

за задржавање. Морао сам да прихватим правила игре на његовом терену.

XLI

"Да?", рекла је Маша кад сам је назвао.

"Реци", додала је Маша кад сам је подсетио ко сам.

Онда сам ја навалио. Све сам јој испричао. Нисам додао ништа

лично, трудио сам се из све снаге да звучим хладно и објективно тако да

Далибору потпуно пристане улога психотичног случаја. Нисам мислио да ће

тако бити, али док сам говорио осетио сам како се врели сокови насладе

буде у мени. Подсвесно сам му се светио за учињено и неучињено.

Кад сам завршио, пре него што сам стигао да удахнем ваздух и

повратим дах, са друге стране се зачуо звук идиот-морзеа. Прекинула је

везу. Онда сам покушао да се присетим да ли сам је то чуо како плаче док

сам говорио. Или се смејала, иронично? Ништа нисам могао да знам јер,

као и раније, у пресудним моментима са Машом, ја сам се бавио собом.

Нисам рекао ништа њој ради ње, већ ради себе.

Спустио сам слушалицу. Пошао сам до витрине да се сусретнем са

оном Паштровом виљмовком, али сам се саплео о невидљиву чизму око

десне ноге и пружио се колико сам дугачак. Сва гротескност моје појаве у

приликама у којима сам се нашао стала је у тај тренутак заустављен на

синтелоновом тепиху. Моји здравствени проблеми који су прошли

чистилиште анамнезе и чекали на рај или пакао дијагнозе, као верни

пријатељи, нису ме остављали на миру. А трудио сам се да их не приметим,

да их заборавим као што сам заборављао да једем: за све дане боравка

овде све што сам појео није могло да се организује у једну поштену вечеру,

наравно, не рачунајући ручак код Далибора и Маше.

И сада сам био гладан, али прво на што сам од пропуштених

приоритета помислио био је позив Ричију. Али опет је било недоба: овде је

било нешто до једанаест, значи тамо је нешто до пет, време кад се не буди,

не зове, не тражи, чак ни колега доктор за дијагнозу осим ако није хитан

случај, а ја сам се надао да нисам. Преостало ми је да једем.

Поново сам изашао чврсто намерен да нађем неко место достојно

ождеравања, нешто што ће ме рустикалним специјалитетом позвати да

оптеретим стомак. И док сам тако лутао трудећи се да избегнем пицерије и

монденизоване ресторане попут 'Венеције', обрео сам се испред зграде у

којој су становали Панићи. Можда и зато што ми је глад смањила моћ

расуђивања намах сам одлучио да се попнем и потражим Машу. Нисам

смео ствари оставити недоречене.

Позвонио сам, сачекао, позвонио опет, затим покуцао и на крају

ухватио за браву, али све је било узалуд. Није било никога. Отишла је из

стана, вероватно одмах након нашег разговора. То ме је забринуло.

Помислио сам да сам пренаглио, да сам је узнемирио више него...па, више

него што сам очекивао. А онда сам оптимистично помилио да би жртва

њеног гнева могао бити и Далибор и апетит ми се вратио.

На педесетак метара од њихове зграде налетео сам на повелик киоск

са натписом "бањалучки ћевап". Шта је тај комад босанског меса радио

овде, у Војводини, нисам имао појма, али изнутра је допирао заводљив

мирис коме нисам одолео.

Сео сам и наручио велику порцију мада нисам имао појма шта то

уствари значи. Симпатични брка четрдесетих година сипао је топлу

ијекавицу кроз осмех. Додао сам и пиво. Кроз стереоптипне завесе напољу

се предиван дан почео вртети у круг за својим репом. Карирани зелено бели

столњак и лимена пепељара на сваком од четири стола у овој

импровизованој амбасади Башчаршије или Господске смелили су ми језик

више него што би то учинило пиво које је газда управо донео.

- Јесте ли ви из Бања Луке?, упитао сам га изненадивши себе.

- Ма, нисам, ја, болан, баш из Бања Луке, него, велим, људи боље

знају ђе Бања Лука, нећу да буде сарајевски...

Подигао сам поглед и изнад шанка спазио слику Слободана

Милошевића.

Испоставило се да је делијино место далеко од Бања Луке, али близу

места где је рођен мој деда Душан. Одмах смо постали земљаци, ја и

Стево. Дошао је, причао је, пре десетак година да игра фудбал у Војводини

из Новог Сада. Био је таленат, прави Шестић, али га на другом тренингу

'скрко' неки педерчић и отишла му тетива. Пробао је да студира, али није

дао ни испита. Зато је на факултету нашао жену, она остала у другом стању

и узели се.

- Ја сам ти се, болан, уд'о, а не оженио. Пунац ми, таст што ви

кажете овдје, има месару па и нама отворио ово. Ја уложио име,

образ и културни ниво, а он паре. Заједничко улагање, јебо га ти,

то ти је данас популарно, додао је кроз смех и позвао:

- Мина, донеси 'вамо те ћевапе и не пиши рачун. Дођи да те

упознам са чо'еком.

Инсистирао сам да платим, али убеђивање никуд није водило. Жена

је донела порцију слатке холестеролске смрти и пружила ми руку уз

срдачан и смеран осмех:

- Нерминка, драго ми је.

Док сам ждерао укусне ваљчиће млевеног меса спојене по четири и

пригњечене натопљеном лепином нисам могао да престанем да

размишљам о Нерминки која се повукла у кухињу и Стеви који ме је

шеретски поносно повремено охрабривао добацујући из шанка "Ваља ли,

а?" Питао сам се да сада од некуда загуде гусле, да ли бих видео лица ово

двоје дивних људи заробљених у казаматима сопствених апсурдних идеја и

поријекла са рупом на челу и годином 1992, 1993, или већ неком од тих које

су ми се толико пута јавиле и указале као препуне смрти.

- Земљаче, извини, 'оћеш ићи ти вечерас на ово гуслање? Требало

би, то је наше, упитао ме је Стева док сам завршавао последњи

залогај и хватао се пива.

Климнуо сам му главом. "Видећемо се", значило је то. "Видећу све",

помислио сам.

Срдачније него што сам знао поздравио сам се за Стевом и

Нерминком док сам, коначно сит, напуштао њихов локал. Нисам био сигуран

да ћу и Нерминку срести на друштвеном догађају вечери, али Стевино

обећање ми је деловало као охрабрење: ако ништа, бар неког ко ми ће ми

се искрено обрадовати имаћу на својој страни.

Свињска срећа пуног стомака ме је понела назад у стан. Суцне, пиво

или обоје у садејству чинили су да ме мами блаженство кревета. Док сам

пролазио поред трафике коју нисам памтио из времена од пре десет година,

бацио сам поглед на шаренило издања. "Новости", "Експрес", "Борба".

Наравно, купио сам "Политику". Припадао сам стереотипу српске

средњокласне писмености где је јутро почињало Новинама, деца учила да

читају из Новина, а онда Новине завршавале у ципеларнику. Новине су

биле "Политика". Куповао сам је последњи пут, нередовно, кад бих је успео

наћи и одвојити времена за бављење стварношћу, још, ономад, у Загребу

на студијама. Пријала ми је ћирилица на Илици. У Америци ме је и тај дерт

напустио. Могао сам наћи издање од претходног дана, али сам и ту врсту

сете успешно спутао.

Бацио сам се на тросед и раширио странице добро познатог прелома,

али информативни утисак је био идентичан оном са телевизије, шећерна

водица, мада овде у чвршћем, сигурнијем паковању. Пролазио сам

страницама не задржавајући се на чланцима већ познатог обреда, спољна

политика, унутрашња политика, култура, спорт. Застао сам на нечему што

се звало "Одјеци и реаговања". Vox populi. Осетио сам да би ово могло бити

занимљиво штиво, ма како да је фризирано и пеглано. Међутим, мишљења

тих тзв. обичних људи, људи без имена, а опет потписаних, пливала су

талогом политикантских баљезгарија какве су некада писали чиновници у

комитетима. Нисам знао да ли комитети као такви још постоје, али резутати

њиховог прегорног рада су били веома живи. Покушао сам да дочитам

писмо неког Донка из Витине, али сан је био бржи и јачи од никад замрлог

порива за политичким дискурсом. Заспао сам.

XLII

"Јебо те! Касним!", урликнула ми је савест претварајући се у Мункову

слику. Збиља, било је већ пола девет. Скочио сам и потражио позивницу.

На погужваном папиру скромне графике стајао је неодговорно прекуцан

датум 26. на 25. мај, а сатница је била ужасних 19.00. Каснио сам већ сат и

по и могао сам полако да почнем да се припремам да мољакам Далибора и

сличне или још горе бестелесне кравате и сива одела по буђавим

канцеларијама војних одсека. Уместо тога довео сам се у ред чудовишном

брзином и кренуо пут КЦа, молећи се Свевишњем чиновнику да

урачунљивост организатора приредбе помери на поље "једва нормалан" па

да стигнем пре него ли се фешта заврши.

И упалило је. Стигао сам.

Улетео сам у хол и тек онда постао свестан ризика коме се излажем.

Природно је било очекивати да се иза отворених врата велике хале,

намењене углавном за овакве догађаје, а у нешто мањој мери за гостујуће

позоришне представе те премијере домаћих и страних блокбастер

филмова, пролама јаук гусала и гуслара. Застао сам, ишчекујући удар

звучног цунамија, али све што сам могао разазнати са звучника је био глас

девојчице која чита нешто, ваљда поезију. Искористио сам тај тренутак

сигурности и увукао се у салу уз наду да ћу, колико је то могуће, остати

непримећен.

Зачудо, на самим вратима није било редара, није било никог, али је

зато сала била крцата. "Да ли овако изгледа када се 'догађа народ'?,

запитао сам се. Низ благу стрмину трибина низали су се гроздови

разнолике светине начичкане на седиштима. Нервозна и поспана деца;

тинејџери што се сваки час узбуђено домунђавају као да су управо открили

тајну постања; радници, сељаци и 'поштена интелигенција' у својим

најбољим вечерњим издањима, смртно озбиљни или са сетним смешком

искуства што лажно подразумева мудрост; честите старине са обе стране

последњег рата међу којима, шокиран, препознадох лице мог небеског

сапутника на почасном месту у средини, непосредне испред мене. Срећом

био је опет забављен сопственим сузама што су му се неприметно

котрљале низ лице симултано са стиховима неке, претпостављам гигантске

родољубиве поеме коју је на бини надахнуто говорила девојчица од својих

десетак, дванаест година, обучена у народну, шумадијску ношњу.

Но, није само мој познаник био ганут стиховима - већи део старије

публике је врло емотивно проживљавао сваку реч међу којима сам

препознао 'мајка', 'врат', 'крв' и незаобилазну Србију. Пожелео сам да

ослушнем какве то магичне риме саопштава чедо са бине, али ми је

тренутно било далеко прече да се умигољим на неко седиште, а да ме, по

могућству, Далибор не примети. И баш тада када сам се упитао где је он

видео сам подигнуту руку поред саме бине како ми маше и показује на први

ред. Био је то попново Далибор из деведесетих, нов, насмејан, опуштен,

конферансије, менаџер и душа овог гломазног хепенинга. Прошао сам

поред њега понизно као овчица, са невештим осмехом извињења на који он

готово да није ни реаговао већ је само наставио да ми руком указује на

место у првом реду.

Није било сумње да је седиште на које сам спустио своју окаснелу

позадину било резервисано за мене јер нигде више нисам ни видео

слободно место. Далибор ми је збиља наменио улогу у овом водвиљу, а сад

сам омао да видим и какву.

Лево до мене су, једно до другог, седели старији господин нежно

зачешљане густе, седе косе и бакица са пунђом. Она ми је била позната из

неких дечијих програма са телевизије и био сам готово сигуран да је дечија

песникиња. Зачудило ме је да се мало променила у последњих двадесетак

година. Наиме, и ономад на телевизији је била једнако матора. Господина

до ње нисам познавао, али је било очигледно да је он тај песник због кога је

приредба померена на бесловесни 25. мај јер му је, док је трајао буран

аплауз по завршетку рецитације, фосилизована колегиница стегла мишицу,

а Далибор спретно пришао да стегне руку.

Са моје десне стране је седео витални педесетогодишњак са јарећом

брадицом за коју бих се могао кладити да је фарбана каном, а од њега па

до краја реда булумента ликова из друштвено-политичког живота којих сам

се сећао са сличних приредби од пре петнаестак година где, додуше, нису

били у првим редовима. Сада су уредним сакоима и краватама придружили

истурене батачиће супруга, знатно млађих и умилнијих и једнако маторих и

одбојних.

Испред микрофона се одједном појави водитељ чији је елоквентни

шарм освајао још онда кад је био млада снага локалног радија, а сада био

појачан по којом седом у коси. Био сам сигуран да би га госпе са десне

стране зајахале на сцени само кад би се на тренутак десио општи нестанак

струје у виду рестрикција какве су се дешавале почетком осамдесетих. А, ко

зна, можда су га већ и јахале.

На моју огромну радост оно што је најавио није био наредни гуслар

већ још мало поезије.

- А сада песнички бард нашег Косова и Метохије, поета родољубља

и хаикуа!, узвикнуо је одушевљено, а двораном се проломио

поклич одушевљења.

Било је и оних који су устали у знак почасти, међу њима и мој канирани

комшија са десне стране. Међутим, он није тапшао већ је, високо уздигнуте

браде, окренуо се аудиторијуму и одсечно се наклонио. Он је био бард.

Тај донкихотовски лик је ишетао на бину крупним, кошчатим корацима,

неспуштајући поносно уздигнуту брадицу ни за тренутак. Кад се публика

претворила у уво, пришао је микрофону и најавио:

- Песма се зове "Мач је исукан"

Затим је стао раскорачивши ноге, а руке скупио код левог бока,

држећи невидљиву дршку невидљивог мача.

- Мач је исукан!, узвикнуо је док је у исто време тргнуо невидљиви

мач из невидљивих корица и подигао га изнад главе. Онда је

спустио руке, и дубоко се наклонио. У помало мучној тишини

бакица песникиња, очигледно лишена доброг дела слуха, а тиме и

бриге да изговори нешто прегласно, збуњено је погледала свог

колегу у суседном седишту и нимало тихо га упитала:

- Је ли овај нормалан?

Бард то, сигуран сам, није чуо јер је он очито био у свету у ком и не

постоји нико осим њега самога. Дочекао је да се куртоазни аплауз заваља

публиком и вратио се на седиште поред мене у своју ауру подигнуте,

офарбане брадице.

Једва сам успео да сачувам озбиљност, опет захвалан необичном

песнику из 'колевке српства' што ми је озарио поновни боравак у домовини

комадићем њему непознатога пајтоновског хумора. Ипак, чаша жучи ни овде

или поготово овде није могла да мимоиђе чашу меда. Неизбежни и

непоколебљиви водитељ поново се појавио и обзнанио да је жири донео

одлуку о победнику такмичења у гуслању. Набројао је чланове жирија међу

којима је, наравно, био и Далибор, а затим саопштио име иза кога се

појавио голобради младац одевен у црногорску народну ношњу и са

претећим инструментом у рукама.

Док су се смењивали аплаузи са наградама и добитницима, ја сам се

презнојавао не знајући шта да радим. Нисам желео поново да искусим

физички и емотивно болна искуства приказања, а знао сам да је то

неминовно ако дође до гуслања. Тешило ме је то што сам седео у првом

реду те тако лик већине људи око мене нисам могао да видим, али нисам

могао избећи оне око мене и извођача за кога сам претпоставио да ће бити

победник, дакле младића у црногорској ношњи. Нисам желео да сазнам да

ће и он скончати у наредној деценији са меткому у челу, а што сам по

дотадашњем наднаравном искуству могао очекивати са надполовичном

вероватноћом.

Онда сам се сетио: жмурићу па шта буде. Нећу видети никога. Нећу

сазнати ни за чију конкретну смрт. Можда ћу све то платити

дезорјентацијом, тим стравичним осећајем беспростора што ме је гутао кад

бих затворио очи, али био сам спреман да платим и ту цену.

Све се утишало, младић је остао сам на бини. Наместио се на

столичици са три ноге као скројеној за ову прилику и отпочео.

Наслонио сам главу на руку како други не би приметили шта чиним и

чврсто стиснуо очне капке.

Јечање гусала се зачуло, а мало затим неприродно висок глас

гуслара у некој поеми где нисам могао разазнати старе косовске јунаке, али

сам био сигуран да сам чуо помињање 'Слоба'. Бар оних пар тренутака док

сам владао собом.

Онда ме је узело себи.. Ковитлац не-времена и не-простора ме је

подигао и понео у мучно путовање непознатим.

Нашао сам се у води или сам барем видео тамну воду свуд око себе.

Била је ноћ. Била је то река. Једно тамније од другог. Онда је вода почела

да наноси лешеве. Нисам могао да видим лица, била су зароњена у воду.

Препознавао сам униформе, обичне, неме, сивомаслинасте и мени

непознате шарене. Мушкарци. Жене другачије само по надувениом

сукњама или обнаженим телима. Деца.

У утрнулом телу нисам могао да наговестим осетила, али сам некако

'знао' да ме вода пече по лицу. Спознао сам и годину, 1991.

Онда је све стало. Како је то и раније бивало, са гуслањем је

престајала и визија. Отворио сам очи и схватио да ми сузе иду низ лице.

Млади гуслар на сцени је подигао чудовишни инструмент и узвикнуо:

- Живела Србија! Живео друг Слободан Милошевић!

Док се граја и устајање око мене стапало са изливима емоција на

бини, тонуо сам у своје седиште и у језиви апсурд који је од свих

незаслужених људи морао баш мени да се предскаже. Да ли то дечак

девојачког гласа призива свог Мефиста или будући национални јунак

открива свог државника? Шта год да је требало да буде мораће да уместо

водом буде крштено крвљу.

Али мој хорор те ноћи тиме није био завшрен. Напротив, као у

холивудском стереотипу жанра таман пошто би се разрешила једна

мистерија препуна неизвесности, трепераве виолине и успорено кадрирање

би најављивале нови климакс.

Мачо водитељ је опет остао сам на сцени. Овога пута најавио је

'младог прегаоца захваљујући чијем раду је покренута манифестација за

коју се надамо да ће постати традиција'. Наравно, био је то Далибор. Попео

се горе, лаким кораком, као да хода по води. Или по мртвим телима. Или по

нотама. Водитељ и његов шарм су брзо падали у дубоку сенку док се на

послетку нису сасвим изгубили иза завесе. Остао је само он да влада

горњим светом.

- У име организационог одбора и у своје лично име желим да се

захвалим свим учесницима као и добротворима који су помогли

одржавање ове величанстевене манифестације, почео је онако

како некадашњи Далибор није могао ни да замисли, опуштено, а

опет формално, дискретно и директно у исто време. Био сам

свестан своје мржње и на неки начин њоме сам Далибору одавао

признање. Не можеш мрзети некога кога не цениш, за такве је

резервисан презир или равнодушност. Мржња је само тамна

страна љубави. Након Маше и мене, дошао је ред на Далибора и0

мене. И није била реч о силовању. Био је то дивљи, вербални секс

доминације.

- Међутим, наставио је, желим да упутим посебну захвалност

једном нашем суграђанину који, додуше не живи овде већ неко

време, али који је заједно са својом породицом, а нарочито

покојним оцем, оставио дубок траг у нашем граду, а својим

наслеђем иницирао, на неки начин ову приредбу. Молим вас,

дозволите ми да за тренутак приватизујем ово вече: мој кум,

Доктор Душан Шобот! Куме, молим те придружи ми се овамо, на

бини.

Свет се окренуо око мене, али махнита публика, ништа не слутећи

већ учествујући у овој колективној хипнози, аплаузом ме је гурала на

позорницу. Када сам устао невидљиви оков на нози је радио у моју корист

непомерљивости. Погледао сам у Далибора, али његова, до тада бордо

црвена кравата је, као и завеса у позадини, попримила сиву боју његовог

одела. Спустио сам поглед на своје маслинасто зелене сомотне панталоне

и установио да су се и оне уклопиле у опште сивило. Имао сам напад,

недијагностиковане болести, колективне лудости, маничног страха или

свега по мало. Ипак, није ми било друге па сам се узвукао уз неколицину

степеника на посивели теписон позорнице и догмизао до Далибора.

- Какав кум? Какав сам ти ја кум?, процедио сам му на уво

користећи завесу од нестишалог аплауза. Хтео сам да додам

'пизда ти материна', 'ђубре једно' или нешто слично, али нисам

имао снаге.

- Па, сутра ћеш ме крстити у једном манастиру на Фрушкој гори. Већ

сам све средио, заказао, а онда можеш да летиш назад у Америку,

узвратио ми је довољно гласно да га разумем и довољно тихо да

га нико други не чује кроз замирући аплауз. Осмех није скидао као

што курва не скида прстен заостао од давно раскинуте веридбе.

- Поштовани пријатељи, поново се чуо само он, Душан је због свега

овога долетео чак из Америке, саопштио је док сам ја покушавао

да видим да ли мој сапутник, шумадијски каубој, спрема колт,

кубуру или долази да ме изљуби.

- Ви сви, углавном знате да је Душанов покојни отац подарио овом

граду много новорођенчади, али мало је познато да се у њиховој

породици све време чувао један диван инструмент, пркосећи

вековном затирању српског имена.

Сада више нисам ништа разумео. Слутио сам о ком инструменту

говори, али какве везе су векови и затирање имали са било чим? Па, те

гусле је мој деда дао да се израде након рата из чистог крајишког ината.

Али времена за чињенице није било јер је неки убоги реквизитер управо

изнео те исте гусле и предао Далибору. На њима није било магнета који сам

пре десет година прикачио, али злокобност тиме није била умањена.

- Дозволите ми, драга браћо и сестре, наставио је Далибор, родећи

се са вишеглавим једнобићем публике и потпирујући у мени жељу

да га задавим, да, по први пут јавно, одсвирам нешто на овом

дивном инструменту који повезује вас и мене са једном дивном

породицом, а преко ње и са нашом традицијом.

То је било то. Пацов је намерио да поједе своје парче сира и био је

спреман да остави реп у мишоловки, да се појебе са мачком, да уради било

шта. Почео сам да сумњам да неким случајем није сазнао за ужасе

приказања који су ме прогонили те решио да своју пасију зачини мојим

мукама, али та мисао ми је брзо побегла заједно са грајом публике и

реквизитером, када је гуслар у трансу засео на свој столац. Нисам више

имао куд. У клопци, горе на бини, испред свих тих очију чекао сам да видим

своје проклетство и њихову смрт.

И почео је.

Јаук. Празнина у слепоочницама. Гуслање без речи, без људског

гласа. Лица су се залелујала. Време се распршило у простору. Ред,

седиште - леш, година. Инфаркт, 2010. Аутомобилска несрећа, 1997.

Дубока, спокојна старост, 2037. Метак, 1992. Мина 1999. Самоубиство, 1994.

Тумор мозга, 2000. Заклан, 1995. Седишта. Лица. Бол. Лица, мртва. Познат.

Непознат. Непозната. Непознат. Огледало...

...Огледало!

Ја, мртав, инфекција плућа, година 20..

Јаук. Али гуслање се више није чуло. У огледалу сам био ја, стварни ја, на

бини. Врисак, био је то људски врисак, стваран. Погледао сам у Далибора.

Држао је руку преко очију и урлао. Низ образ му је текао танак млаз крви.

Бар сам мислио да је то крв јер боја те течности је била сива, дакле могло је

бити нешто зелено или црвено пошто су ми се ове две боје и раније мешале

и нестајале у колоплету црне и беле. Била је крв, црвена, Далиборова.

Испред његових ногу лежале су бачене гусле, пукнуте струне.

У трену се око Далибора скупило мноштво људи. Викали су, тражили

помоћ, марамицама му блисали крв. Кроз тај слуђени скуп чуо се његов

језив шапат: "Не видим. Моје очи. Не видим."

Ноге помагача су непазећи шутирале гусле и инструмент се нашао

преда мном. Сагнуо сам се и додирнуо остатак струне. Тргнуо сам опечене

прсте. Длака из коњског репа је била врела као метал над ватром. Онда ме

је одгурнуо неки снажан момак претећег изгледа, али елегантог одела и

фризуре.

- Носи то у моја кола, довикнуо је оном реквизитеру што се збуњено

мувао у општем метежу и додао му гусле да би овај нестао са

њима у правцу излаза.

Није ме било брига шта ће се десити са тим моји породичним

наслеђем. Једном изгубљено није ни морало бити нађено. Ништа доброга

није донело мени, а ево ни ономе ко га је тако волео. Покушао сам да видим

како је Далибор, али су га неки спретнији, радозналији и брижнији већ

одвели иза бине и, претпостављам, у хитну. Они који су поред мене

пролазили, враћајући се из тог правца саблажњиво су изговарали речи

попут 'очи', 'ослепити', 'јадан'.

Дохватио сам за руку једног од њих, једног од општинара што су ми

седели са десне стране и полулудо упитао:

- Како?

- По очима, као мачем. Крв, пуне зенице крви.

- Али како, готово сам узвикнуо.

- Не знам, узвратио је уплашени чиновничић, не знам. Само

је...пукло.

XLIII

Телефон је зазвонио. Кроз прозорско стакло су немилосрдни зраци

преподневног сунца пробадали моје још увек утрнуло тело као вуду лутку.

Отворио сам једно око. Било је пола дванаест, ако је ова справа за кроћење

времена у коју сам погледао ишла у корак са осталом својом братијом

истог, залудног заната. Све те секунде, минуте, сати, измишљени кораци

журбе да се стигне нешто што никуда не иде, сва њихова моћ вертикалне

динамике бивала је обезглављена једним оштрим сечивом хоризонталне

равни догађаја. Свака честица простора чувала је безбројне тренутке

саадашњости, прошлости и будућности у којима су се одигравале, у истом

простору и различитом времену, различите љубави, рођења, напуштања,

смрти. Да сам уместо у дубину простора могао својим једва отвореним оком

да погледам у дубину времена могао бих да видим сва прошла и будућа

тела која ће на овој истој географској дужини и ширини лежати утрнула од

непознате болести или познатих сећања, без воље да се придигну и

закораче у моменат издвојен од осталих само за њих.

Телефон је поново зазвонио. Отворио сам и друго око и помислио да

сам срећан што видим блештаву белину пролећног дана, недокучиви сплет

конаца у мрежи завеса, све бесмислене ситнице што испуњавају овај

простор, све комоде и столице, врата, телевизор, сто. Телефон.

Опет је зазвонио. Неко данас није у стању да види телефон и његова

звоњава за Далибора значила постојање.

Устао сам и јавио се.

- Душане, извини, јесам ли те пробудио?

Био је то Паштар.

- Сутра имаш лет за Њујорк у пола 12, па си ми рекао да те назовем

да видимо...

- У реду је, промрљао сам одлучан да прекратим све мучне одлуке

које треба да донесем од сад па до краја света, Враћам се сутра.

- Добро, ја ћу ти резервисати место пошто свакако морам то да

урадим за још једног човека. Неки наш чича из дијаспоре био је ту

јуче на гусларској вечери, а сутра треба да лети назад у Америку

па ме ови из организационог одбора замолили да му резервишем

место и да га сутра одвезем на аеродром. Па можеш и ти с нама.

- Добро, добро, мумлао сам. Добро сам знао ко је чича из Америке.

- Ето, ја синоћ нисам могао да дођем, задржали ме нешто у школи.

А можда и боље што нисам био. Све су ми испричали ови из

организационог. Боже, каква несрећа.

- Шта је са Далибором?, предухитрио сам га.

- Рекоше ми да је овде у Клиничком центру. Замотали су му, кажу,

очи након неке лакше интервенције па ће да виде. Дабогда да

опет види кад му скину завоје. Несрећа, сине мој. А, чекај, зар ти

ниси био тамо?, упита Паштар и да нисам веровао у његову

неизмерну добродушност помислио бих да постаје сумњичав.

- Ма, јесам, али нисам ништа видео. Све је било, тако, изненада.

- Да, да. Мора да је и тебе потресло. Него, ајде, спреми се па

одмори до сутра. Видимо се. Доћићу по тебе око пола девет.

Чим ме је Паштар поздравио и прекинуо везу, почео сам да окрећем

број информација за Београд. Сачекао сам да ми не претерано љубазни

оператер издиктира број телефона Клиничког центра и дао се на позивање.

Прво сам добио хитну службу. Они су ме упутили на централу. На

централи су ме замолили да поново окренем исти број и додам нулу па

тражим локал 105. Телефон је звонио, али се нико није јављао. На крају сам

опет позвао централу, љубазно објаснио да сам пријатељ њиховог

пацијента друга Панића, делегата ССРН из Војводине, да је друг тешко

повређен те да их молим да ме споје са неким на офтамологији ко би ми

могао дати више информација. Малим боговима на местима портира, кафе

куварица, спремачица, чувара, медицинских сестара, могла је доскочити

само непојамна љубазност неког политичког Зевса. Макар он био божански

невидљив.

- Доктор Глишић, офтамологија, чуо сам са друге стране.

Испоставило се да је баш он колега маг у белом кога тражим. Наиме,

доктор Глишић је био шеф одељења за дневну хирургију ока. Оставио сам

лажи са централе по страни и представио се као пријатељ Далибора

Панића. Претпостављам да је у овом тренутку та истина била једнако

неважна као и она друга, а то је да је он мени увек био непријатељ. Додао

сам, наравно, да сам колега на специјализацији гинекологије. Чаробне речи

медицине. Сви смо своји, да не би били наши. Упитао сам за Далиборово

стање. Испоставило се да је Паштар био одлично упућен: онај мали део

што је до медицине био је обављен. Све остало што уредно прећуткујемо

под нереченом хипокритовом заклетвом остало је на силама које не

признајемо да постоје.

- Али, додао је на крају, можда је најбоље да вам да његову

супругу. Она је управо овде код мене. верујем да ће и њој значити

да се чује са неким блиским.

Маша. Ту је, поново, кад нисам спреман, кад не знам шта да кажем.

- Машо,...

- Кажи, Душане.

- Јел' добро?

- Биће добро. Мора.

- А, ти?

- Ја сам ... добро.

- Машо, ја сутра летим назад. Јел' долазиш овамо? Мислим, хоћемо

ли се видети?

О, како глуп, како јадан, саможив...

- Ми се више не враћамо.

Они се не враћају. Где? Ко 'они?', она, Далибор. Чекај, можда она

рачуна и дете.

- Да ниси, случајно, добила менструацију?, било је последње

безумно питање које сам упутио Маши. Више нисам чуо њен глас.

Више је нисам видео. Као ни Далибора.

XLIV

Било је сјајно бити поново на улици. Никада нисам уживао у природи.

Оно што су некоме били потоци и реке мени су биле улице, зграде уместо

шума и дрвећа. Само је небо било неминовно. Волео сам бескрај изнад

себе, не и око себе.

Дуги, мајски дан је ушао у друго полувреме, а ја сам опет губио без

наде да победим и радовао сам се уском теснацу изједначења кроз који ћу

се неопажено извући у мишју рупу Велике земље.

Вукао сам се тротоарима са једином надом да нећу срести никог

познатог. Пустио сам да ме поново враћена снага у ногама носи, да се

покаже, да ме увери да је све у реду мада сам знао да није.

Како, ипак, ништа није случајно и како нас и свако насумично базање

доведе до неког циља макар он био и наш сопствени, давно закржљали реп,

тако је и мој пут у нигде имао станице. Испред згаде у којој су становали

Панићи био је паркиран велики транспортни камион. Управо у тренутку док

сам пролазио два физикалца су се патила са троседом покушавајући да га

углаве поред већ натоварене фотеље. Намештај ми је био познат. Није

било сумње да Панићи више неће становати овде. Питао сам се да ли је та

нагла одлука о пресељењу донета јутрос, а у светлу несреће од синоћ или

је, можда, Маша читаву операцију измештања из мог видокруга почела оне

вечери кад ме је ибацила из кола. Искоришћеног. Шта год да је било

оставили су ме распетог на наопаки крст ишчекивања да никад не сазнам

да ли је Далибор постао отац мог детета.

Корак по корак иза мене су остајали он, она, намештај, камион. Беба?

Стигао сам до гробља, међу своје. Унутар високе коване ограде

чекали су ме заћутали прекори, склопљени упитни погледи, скрштене

незагрљене руке. Моји родитељи и моји деда и баба стопили су своје земне

остатке у заједницу хумуса, костију, косе, ноката. Све остало, све оно што

су уствари били они, ја сам носио са собом и било је свеједно да ли палим

свећу у некој помодарски сачињеној реплици Грачанице у Илиноју или овде.

Једину разлику су чинила имена. Али она су сведочанство странцима и

познаницима. Сав терет наслеђа Шобота за пријатеље и непријатеље остао

је на мојим раменима да га носим као пуж кућицу.

Оставио сам свеће купљене успут да их ветар угаси чим се окренем и

отишао даље.

На углу је још увек стајала наша кућа на лакат. Мало тога је остало

да буде моје. Спољашни зидови ове швапске грађевине су променили

фасаду, вероватно су и унутра нови власници променили боју, ставили

тапете или ужасне фото-симулације природе. Ипак, међу непеченим

ћерпићима, сламом и блатном земљом у старом делу куће и малтером

стешњеним између блокова у новом делу остале су авети наслеђа

породице Шобот, последње ијекавице мога деде, неупамћени бабини

шудари које је он псовао, од миља, у спомен на њу, све прећутане тешке

речи о друштву и држави уместо којих је мој отац користио еуфемизме

'конструктивних критика постојећег стања', невиђене чашице вињака и

добро скривене веће дозе бензодијазепана што су држале депресију моје

мајке у оквирима неречености, усамљеност из чијих раља сам бежао у

мамино наручје очекујући да у њеном стомаку почне да расте савезник у

борби против тог баука, усамљеност која је прерасла у самоћу када сам ја

прерастао узраст у коме није срамота тражити брата или сестру и

прихватио свог тамничара за савезника и инспирацију. Ето, то је остало

нама од нас. За такву заоставштину нисам морао да улазим унутра и

узнемиравам непознате, нове власнике; и тако су се њихови властити дуси

већ уселили и протерали моје, наше, у етар, да чекају да их смирим својим

'другим доласком' међу неке зидове које ћу осетити својим. Ови то нису

били више, а они Брикстонови у Америци нису били никад. Можда сам се

зато тамо и осећао тако сигуран.

Кривудава стаза нелогичности онда ме је довела до Дома ЈНА.

Застао сам на улазу у башту, тамо где су се некад одржавали концерти.

Цвеле ми је рекао да тога више нема. Сада су свирке у КЦу или на

локалном стадиону. Овај дивни простор је остао војној сили да организује

забаве након заклетве, прославе 22. децембра и слична весеља октроисана

задриглим мозговима официра. Питао сам се само колико још. Која ће улога

'треће војне силе Европе' бити у ужасу који ми се најавио? Да ли ће моћни

слон у порцеланској радњи СФРЈ поразбијати све око себе или ће се

набости на стаклени вршак свог омиљеног, минијатурног једнорога из

сопствене стаклене менажерије и скончати, немоћан, превелик да остане да

стоји на три ноге?

Ипак, моја везаност за ово лепо здање је остала на Дому. ЈНА сам

успешно промашио, а она је мимоишла мене. За сад.

Док сам стајао, скоро да сам опет могао назрети рику дисторзираних

гусала испод које су брижно елегантне хаљине и незграпни сакои остали

вечно ускраћени за ушпиновани тренутак лицемерне генерацијске среће.

Све сам кварио. Уље на платну идиличности је било савршено само ако

мене није било на њему, чак иако је то био мој сопствени портрет. Зато ми

је било драго што сам оне вечери кад се славила десетогодишњица остао

са спољне стране стакла велике сале хотела. Можда им је без мене успело.

Сигуран сам да јесте, изгледали су срећно, имали су право да то буду јер

неће бити још дуго. То сам, наравно, знао само ја.

Зашао сам за угао довољно храбар да покушам да пронађем своје

парче среће. То је била та капија кроз коју сам пуштен у слободу оне

вечери. Кроз ту капију ме је провела она која би могла бити моја Беатриче.

Позвонио сам, али се звоно није огласило. Храбро сам ухватио за

браву. Закључано. Онда сам испод звонцета приметио беспредметно ситан

натпис: Радимо од 9 до 12 пре подне. Нисам знао шта су радили, који посао

би могао бити тако задовољaвајуће кратак, али у ове одаје се није могло на

препад. Где друго, одлучио сам да још једном одем до Лагуне и Марину

потражим тамо.

У Лагуни суботом поподне, наравно, није било никог осим конобара.

Моја осећања су била подељена када сам видео Цвелета. Било ми је драго

да проведем још неко време преко шанка са њим, али сам се ипак надао да

ћу уместо њега затећи Марину.

- Па, где си ти, јеботе, повикао је чим сам ушао. Ти чим се појавиш

овде се десе нека срања!

- Да, хвала, и ја тебе волим, узвратио сам му.

- Извини, нисам ништа лоше мислио. Него, стварно, како ти успева

да се увалиш у такве ствари? И те гусле, мислим... Чекај, јесу то

оне исте, твоје, од пре десет година?

- Да, биле су моје и биле су гусле. Некако сумњам да ће опет

засвирати.

Цвеле није био на гусларској вечери. Пропустио је и то као и све

узбудљиво што се икада десило у овом граду. Просто, радио је. Ствари су

до њега долазиле као фудбалски резултати од недеље вече у издању

новина за уторак. Био је лишен ексклузивности, али је зато добијао на

интензитету информација, колориту и личним утисцима. Сасуо ми је пуну

кофу свега тога преко онесвешћујућег поподневног пива. Вера је јутрос

била овде код њега пре аутобуса за Београд. Прво није могла да верује кад

јој је рекао да сам ја збиља ту, а да се нисам појавио на годишњици матуре,

затим ју је докрајчило то што сам управо ја био поред Далибора кад му је

струна пукла преко очију. Била је чула претходне вечери у граду да се

нешто тако са Далибором десило, али нико није помињао мене. На томе

сам био неизмерно захвалан свим паланачким разносачима вести. Избегао

сам фокус. Да су само знали за све што ми се догађало у вези са гуслама,

да су знали да је струна била неприродно врела, да сам видео масовне

смрти до којих неће проћи ни годину дана, да ли би ме линчовали због онога

што се десило Далибору или би ме спалили на ломачи због страха од оног

што ће се њима десити?

Али Цвеле није био међу онима чију сам смрт спознао. Мимоишло га

је, као и све остало. Упитао сам се да ли га то чини довољно посебним да

са њим поделим лудост својих натприродних искустава. Вагао сам

Цвелетову вредност и таман кад је тас намицао у његову корист он се

ударио по челу и потпуно неповезано са претходном реченицом повикао:

- Умало да заборавим! Еј, па тражила те је Марина!

Братимљење информацијама из зоне сумрака је морало да сачека.

- Је ли, јеси ли ти ту нешто већ...? Ја нисам имао појма ни да се

знате док ми она јутрос није све испричала. Ма знао сам ја да сте

ви гинеколози мајстори...

- Ма нисам ја још гинеколог, вајкао сам се. И зајеби то, одједном

сам довикнуо нервозније него што је од мене очекивао мој

пријатељ, Је ли она ту?

- Није. У Новом Саду је. Звала ме је телефоном да ми се захвали

што је мењам и онда ми рекла да сте се нешто договорили.

- Па, хоће ли доћи данас?

- Мислим да неће. Питала ме је како да те нађе телефоном. Рекао

сам јој да си у Паштровом стану и да ја број не знам, јер ми га,

брате, ниси ни дао, али да мислим да има на информацијама.

- И?

- Ништа, зваће те.

- Кад?

- Рече да ће пробати предвече.

- Е, јеби се, баш си цар, добацио сам му преко шанка заједно са

парама за пиво и треснуо га по рамену у неком мени до тада

непознатом исказу наклоности

- Еј, где се журиш? Ма, зваће она и сутра.

- Али ја се сутра враћам у Америку, саопштио сам му уместо

извињења док сам излазио из кафића.

XLV

Није слагала. Потрудила се. Пронашла је број и телефон у

Паштровом стану се огласио тачно у седам и петнаест. Нисам гледао на

сат. На телевизији је био цртани филм. Ствари су још увек имале свој

ритам. Колико дуго, питао сам се. У пола осам иду вести, сада видно

другачијег тоналитета од онога што сам памтио осамдесетих, али је то и

даље био редован дневник. Људи су радили, селили се, заљубљивали се,

туцали по колима и губили вид у релативно нормалним условима. Свега је

било у продавницама и у општој понуди. Можда је свега било мало и

превише. Трошило се. Живело се. Како је могуће да ће све то да се извргне

у бездан насиља и смрти кроз само годину или годину и по? Можда су

привиђења лажа мада сам већ имао солидне доказе да су те информације

са оне стране врло прецизне. Шта год да је мораће сачекати јер кад

подигнем слушалицу зачујем Маринино хало.

- Па, добро, где си ти?, започео сам како само ја умем, без права и

такта. Срећом наговештај осмеха у мом гласу учинио је да Марина

ову дрскост схвати као поздрав.

- Извини, десиле су се неке ствари па нисам могла да дођем ни да

ти се јавим. Нешто са оним мојим бившим...

- (Поново је с њим! Или се бар креснула с њим! Па, наравно,

студентски живот, сећам се. Који сам ја матори коњ!)

- Рекла сам ти да је мало компликовано.

- (Да, тешко је распетљати ноге испод јоргана.)

- Ма, уствари ми нисмо ни имали неку везу. Била је то, тако, страст

и ништа више.

- (Креснули су се! Ове речи су тајни код, штреберска шифра за тај

акт. Какав сам ја матори коњ!)

- Него, шта је са тобом? Чула сам за оно у КЦу, јеси ли ти добро?

Јел' идеш сутра?

- (Да, идем у материну! Одлично сам да горе не могу бити!)

Онда сам се присетио да сам ја матори коњ. Није ми приличило да

се ложим на клинку коју сам једном видео. Уствари, двапут. Коначно сам

спустио ролетну са натписом којим правом. Онда сам у том мраку у мени

већ боље видео све. Марина је имала живот који је мени измицао из руку.

Пожелео сам да будем део тог живота. Нисам желео да опет имам

двадесетдве, три. Нисам желео студије, журке, пијанке, дувања,

експериментални секс, неподношљиву лакоћу непостојаности. Доста ми је

било да лутам око шведског стола живота и грицкам. Хтео сам да седнем и

дохватим се са обе руке, пуним устима и срцем, да једном загризем у нешто

до краја.

- Ма, добро сам, коначно сам проговорио, прошао сам боље од

неких других. Па, баш ми је жао што се нећемо видети, ја сутра

ујутро летим назад.

- Штета. Ја ћу сутра поподне бити ту. Морам мало да радим да се

одужим Цвелету. Он је срце једно.

Јесте, помислио сам, душа од човека. Шта ће бити с њим? Шта ће

бити са Марином? Са Паштром? Са свим тим драгим људима који су

чинили да ја још постојим овде, у овом граду, у овој земљи, а за које ја

никада нисам урадио ништа. Да ли треба да их упозорим? На шта?

- Чувај се, а припази и на њега, рекао сам.

- Звучиш као моја кева.

- Какво ти је оно радно време од 9 до 12 на кући?, лупио сам

одједном.

- Откуд ти сад то? Ниси ваљда ишао тамо да ме тражиш? Још ћу

помислити да мислиш нешто озбиљно.

- (Матори коњ!)

- Да нећеш да ме запросиш?

- Не зајебавај!

- Е, сад те разумем! Тако, брате, причај српски! То је радно време

мог тате. Он је у Немачкој остао инвалид, има добру пензију, а

успут се бави превођењем. Заради, а и осећа се корисним.

- Извини, трпам нос..., покушао сам да се извучем.

- Ма, нема везе. Ето, следећи пут кад се видимо можеш ме питати

шта год хоћеш.

- Наравно, следећи пут, за једно десет година.

- Или десет сати? Шалим се. Срећан ти пут.

- Хвала. Зваћу те, рекао сам и спустио слушалицу тек онда свестан

да не знам њен број. Именик или Цвеле био је лак избор. Сутра ћу

да скочим до Лагуне, ако будем имао среће да ради.

Дневник је почео. Пола сата, некад и мало више, терапије оптимизма.

Бленуо сам у екран, у водитељкин мртав деколте и размишљао о свим

питањима која бих поставио Марини: Шта мисли о мени? Како јој је тата

остао инвалид? Кад и с ким је први пут? Шта воли да једе? Да ли је плаши

или је ложи што сам доктор, будући гинеколог? Да ли се синоћ креснула са

својим бившим? Где ће бити наредне године кад почну срања?

Поново је зазвонио телефон. Или је поново Марина или још неко

жели да ми пожели срећан пут.

Енглески.

Ричард.

- Извини, покушавао сам да те добијем и раније, јуче, пре два дана,

али се нико није јављао. Можда сам зајебао ствар и звао у

погрешно време. Колико је уопште сад тамо код вас у Југославији?

- Петнаест до осам увече, одговорио сам и наставио, Ма, нема

везе. Уствари, погодио си најбоље време, нити ми се спава нити

сам се тек пробудио. Него, шта има? Брикстон ми је рекао да

имаш нешто за мене.

- Па, уствари имам.

На телевизији се појавио човек у уредном оделу, пристојно

зачешљан, испод чијег је, мени непознатог, имена и презимена писало

коментар дневника. Почео је да чита са папира, а његово дотад мирно

лице да поприма сериозан, готово претећи израз. Нисам имао појма о чему

говори. Тон је био утишан и до мене је допирало једнолично брујање из

моно звучника. Да ли због тог тантричног тона, због његовог погледа испод

веђа великог брата што је повремено упућивао подижући га са жућкастих

папира на којима је била написана мантра, ко зна због чега, у мени је

почело да се дешава нешто чудно. Нисам имао визије нити су ми удови

отказивали послушност, а боје се мешале. Ништа од тога. Једноставно,

речи које су допирале до мене из звучника телефона, а са оне стране

Атлантика, од мог колеге Ричарда касниле су за својом поруком таман

колико тон за сликом у сателитским преносима. Секунд, два пре него што би

Ричард изговорио име колеге који је прегледао моје налазе, ја сам то име

већ знао. Ћутао сам и слушао како ми саопштава прогнозу моје болести са

необјашњивом мирноћом, загледан у кравату и одело, можда и хипнотисан

солилоквијем човека из магичне кутије.

Онда је Ричард застао и, користећи сву невелику моћ тактичности

доктора консултанта на јавној клиници упитао ме је:

- Дакле, овај, да ли можда знаш, да ли је неко у твојој породици,

ужој или широј, мислим, да ли је било случајева...

- Мултипле склерозе, довршио сам његову реченицу равним,

смиреним гласом, као да му саопштавам телефонски број неке

рибе са којом сам био, а за коју се сад он интересује. Можда то,

уствари, и није био мој глас, моје сазнање. Можда је моју истину

кроз мене саопштио жрец из кутије. Какогод, неколико секунди

касније коментар се завршио, дневник је наставио својим током,

култура, спорт па време исто као и мој живот различит само за

једну ситницу - сазнао сам да, највероватније, болујем од

мултипле склерозе.

Ричард је био збуњен.

- Откуд знаш? Мислим, откуд си знао да ћу те то питати? Радио си

испитивања и тамо?

А онда је почео да ме теши.

- Уосталом, то је само претпоставка. Мислим, кад дођеш овамо

урадићемо додатне анализе. Може бити да је нешто сасвим друго.

Кад долазиш? Кад се видимо? Хеј, па, чуо сам да си постао

држављанин Америке, односно да ћеш да постанеш. Морамо то

прославити. Дакле, кад летиш назад?

- Не знам, узвратио сам бескрвно. Хвала ти на свему, додао сам и

спустио слушалицу без формалног поздрава.

Звезда је бирала новог капитена. Репрезентација је наставила да се

припрема за предстојеће светско првенство након пораза од Шпаније.

Очекивало се промењиво време: киша, сунце и повремени прекиди у

везама између мозга и нервних завршетака.

Шта сам знао о МСу, како су од миља звали ову болест? Знао сам

онолико колико судија парничар познаје наследно право, онолико колико

преводилац познаје теорију синтаксе. Знао сам довољно да познајем,

недовољно да лечим или покушам да лечим, поготово не самога себе. Знао

сам да све слабости у удовима, малаксалост и проблеми с видом нису били

случај већ знаци упозорења на путу за инвалидска колица. Ипак, са студија

сам добро запамтио две охрабрујуће чињенице. Прво, МС се углавном

дијагностикује тако што се искључе све остале могућности. Ипак, мало сам

наде полагао у погрешну процену мојих колега јер сам ирационалан, али

непоколебљив доказ добио са оне друге стране разума. Друга чињеница

коју сам упамтио давала ми је, у овом тренутку када око себе нисам имао

своју стручну литературу, једину јасну наду. Мултипле склероза је, дакле,

била болест-шерет јер је осим нејасних симптома које је делила са

многобројним другим болестима имала ништа више предвидив исход.

Сећам се да смо чули за примере смртних случајева неколико година након

откривања болести па до оних који су успешно догурали до касних

седамдесетих.

Помислио сам на огледало у сали културног центра. Да је

Далиборова несрећа закаснила који секунд, а његово гуслање потрајало

бар још толико, сада бих био начисто, знао бих поледње цифре. Овако сам

могао спокојно проћи кроз остатак двадесетог века, а затим се прикључити

остатку људке расе у борби занемаривања страха од неумитног.

Упитник Ричардове анамнезе је остао непопуњен. Оно што је желео

да зна неће сазнати. Није више било никог од Шобота да посведочи о

историјату болести у породици. Са друге стране, последњи мохиканац

Шмитових, под презименом Голеж, пловио је што даље од својих корена,

носећи са собом сведочанство о учинку болести на једином примерку за

који сам знао, својој мајци, а мојој тетки Хилди. Да смо били породица

стварнија од пакета и касета, могао сам посматрати или бар пратити једну

од могућности сопственог краја.

Падала је ноћ на град, тиха, у међукораку пролећа на лето. Из густог

мрака Паштаровог стана посматрао сам светла остатка појединачних

живота како се још једном пале. Колико још ?

XLVI

Паштар сигурно неће закаснити, помислио сам док сам журио у

Лагуну, занемарујући чињеницу да нисам сигуран да ли кафић уопште ради.

Морао сам да се видим са Цвелетом. Намислио сам да му сручим у крило

своју тек спетљану животну причу, сву несхватљивост привиђења и

провиђења, ризикујући да ме извргне руглу, и потмулу злокобност болести

што се крије иза смешне скраћенице, ризикујући да ме сажаљева. Али, не,

он то неће учинити. Он је рођен да слуша. Он је шанкер. На крају, морао

сам да га упозорим на ужасе који предстоје, ма како ми непознати били.

Лагуна је била отворена. Цвеле је са гостинске стране шанка цевчио

прву кафу и грејао леђа на благом сунцу што је обасјавало унутрашњост

кроз широм отворена врата надомешћујући недостатак терасе.

- Ти још ниси отишао?, упитао ме је помало забринуто.

- Не, још нисам. Морам нешто важно да ти испричам. Прво то, па

онда Америка.

Насмејао се.

- Прво да ти ја скувам кафу, за толико имаш времена, казао је

пролазећи на своју страну шанка.

- За толико ваљда имам.

Док сам гледао како закувава кафу у месинганој џезви која је комотно

могла да буде мазнута из неке од ашчиница Башчаршије претурао сам по

глави све рестрикције уобичајених навика јела и пића, пушења и непушења

које су условљене мултипле склерозом покушавајући да се сетим да ли се

кафа и кофеин негде помиње, а кад је Цвеле ставио пред мене мирисни

напитак у белој шољи са златнастим прстеном, сав препун беж кајмака,

намах сам прекинуо преиспитивање и латио се ужитка. Ипак, мене чека

нови век.

- Је ли те звала Марина? 'Оће бити ту нешто, упитао ме је шеретски

се смејући.

- Чули смо се, одговорио сам смирујући тоном његов ентузијазам.

Ма, смуваћу је сутра вече телефоном па ћемо онда редовно

одржавати односе дахћући у слушалицу, доврших саркастично.

- Јесте мало зајебано. А и ти нашао да идеш тако далеко. Шта би ти

фалило да се вратиш овамо. Има материјала за твој посао и овде.

Ја још мислим да су ове наше још боље од Американки, шта ти

кажеш?

- Ма, јесу, нема шта. Него, хтео сам нешто да ти испричам.

Покушао сам да разговор вратим у колико толико озбиљан тон јер

сам се плашио да ће га први део моје исповести довести до делиријума

смеха, а после тога ми неће веровати ни за болест. На крају би све могло

испасти мелодраматично и патетично, а управо то сам хтео да избегнем.

Само сам желео да зна. Ништа више.

- Немој да ми се смејеш, наставио сам, и немој да ме зајебаваш.

Све што ћу ти рећи озбиљно је.

Озбиљније него што ћеш бити свестан, помислио сам када ме је неко

лупио по леђима у гести присног, јаранског поздрава.

- 'Де си, бре, докторе, па не може човек да те види ни да поприча с

тобом.

Био је то Еспеовац.

- Па, ја сам толико тога чуо о теби ових дана. Све оно о твојим

гуслама са оним нашим поздравом на њима. Ма, ти си наш, јел'

да?

- Нисам ја ничији, узвратио сам иритиран што ме је прекинуо пре

него што сам и почео. Нисам ја баш ни свој.

- Е, добар си ти. Знам ја да си ти прави Србин, инсистирао је. Такви

нам требају овде, штета што си ти у тој Америци. Треба да се

вратиш. Ено, балије синоћ у Босни основале странку. Биће овде

белаја, што би они рекли.

Ни сам не знаш колико, помислио сам, али је он, изгледа несвесно

био решен да изврши још једну презентацију у којој ћу само ја бити

аудиторијум.

- Имам нешто овде, рекао је и извукао касету. Овога нису хтели да

пусте да гусла прексиноћ. Човек пева о правим стварима, о краљу,

Дражи и тако томе. Сад ћеш чути.

У кораку је био унутар шанка и намештао касету у деку. Устао сам и

заустио да му кажем да то не чини. Нисам желео да знам ни његову смрт,

поготово не Цвелетову. Нисам више био спреман да се носим са

оностраним порукама. Имао сам дружбу болести и празно платно

будућносту испред себе на којем није било ни подлоге прошлости која би ме

могла навести шта да осликам. Било ми је доста да мојим животом играју

пинг понг приказе, догађаји и други људи. Ја сам хтео да коначно седнем за

волан. Али адреналинско ђуле од човека је већ притиснуло play и гуслање

је почело.

- Слушај како човек гусла.

И, зачудо, слушао сам. И гледао. Право у Цвелета.

- Шта ме гледаш к'о какво чудо, узвратио ми је добродушно.

Али то јесте било чудо. Ништа се није десило. Није било приказања,

нисам осетио вртоглавицу. Гуслање је изгубило моћ надамном.

Скочио сам са столице и кренуо напоље.

- Чекај, јебо те, повикао је Цвеле, где ћеш сад опет. Ниси ни кафу

попио, нисмо се ни поздравили.

Одједном сам заборавио све приче које сам хтео да испричам.

* * *

Паштар је био тачан, а ја сам био задихан. Стигао сам пред улаз у

зграду у двадесет до девет, а он је већ био тамо. Када ме је угледао,

изашао је из белог 'кеца' у коме је остао да седи на првом седишту мој

сапутник из авиона, чича, представник дијаспоре. Није се окренуо већ је

само крајичком ока погледао у мом правцу.

- Душане, да не закаснимо. Јеси ли се спаковао?, упитао је мој

учитељ, брижно, родитељски, а опет са оном мером строгости која

нас не спутава већ напротив улива сигурност.

- Јесам, спаковао сам се, одговорио сам и остао да стојим и гледам

у њега са неким полуосмехом.

Приметио је да се предомишљам, а онда, уз сенку забринутости на

лицу ми саопштио.

- Видим да се нешто двоумиш. Слушај, морам да ти кажем. Звао ме

је јутрос, рано један...пријатељ. Он, знаш, ради нешто у СУП-у.

Рекао ми је да су ови из војног одсека 'извадили' твој предмет. Ја

сам му рекао да ти сад већ имаш више од 27 година и да си

ослобођен војске, али он се само насмејао. Последње што ми је

рекао је да ће те чекати на аеродрому.

Заћутао је. Гледао сам у њега не успевајући да сакријем осмех

проклетника. Паштар није подигао очи само је завршио:

- Ко сину би' ти саветовао да прво то пробаш да решиш па тек онда

да идеш. Немој да бежиш, молим те, рекао је и погледао моје

лице искасапљено емоцијама: нежношћу за њега, одвратности за

Службе, лудачког олакшања за себе.

Загрлио сам га, спонтано, како ми никад пре није успело. Преко

његовог рамена ми се кроз прозор белог кеца указало лице бркатог анђела

са осмехом што је наслућивао сузе. Махнуо сам чичи, а Паштар се

искобељао из мојих окова и само добацио 'Видећемо се', затим нестао у

кецу, а кец у издишућем стењању сопственог мотора.

Остао сам.