Copyright © Dobra kwigaSva prava autora i izdava~a su za{ti}ena.

Internet kwi`ara: www.dobra-knjiga.comE-po{ta: info@dobra-knjiga.com

Nenad @ivkovi}

Grof Bezqudov

DOBRA KWIGABEOGRAD, 2006.

7

DEO PRVI

MENTALNA KRIZA JEDNOG DIJAMANTA

BROD U BOCI

Izrawa jo{ jedna boca (ko zna kad ba~ena), sa brodom u sebi (ko zna kad porinutim), sa putnici-ma na palubi (ko zna kad ro|enim), sa torbama u ru-kama (ko zna kad ispra`wenim), sa pelinom u srcu (ko zna kad zasa|enim), sa psovkom na usnama (ni-kad ne dovr{enom)... izrawa boca i avet-brod iz we. Izrawa Srbija zbuwena i za~u|ena, silovana i prevarena, oja|ena i su`ena; Srbija na to~kovima, Srbija zapakovana u najlon-kese, Srbija sa du{om za kojom strpqivo traga, Srbija... Izrawa svest... polako... sve jasnija i jasnija... ~ovek po ~ovek... slika po slika...

JEDNA SLIKA O JEDNOM ^OVEKU

Ako poku{ate da naslikate ~oveka, nikada ne po~iwite od lica, jer tada te{ko da }ete i{ta naslikati od same li~nosti. Po~nite od nogu, od stomaka, uobli~enog ili ravnog; po~nite od ruku, `uqevitih, po`utelih ili lepo odnegovanih... Ma, po~nite odakle ho}ete, samo nemojte od lica. ^ovek kome na licu sve pi{e sigurno je glumac, to mu je hiqadu i neka uloga, a vi ste nevina `rtva, mis-lite da ste ga pro~itali, a ne znate da ste upali u klopku. Lice i li~nost treba strogo razgrani~iti, da ne bi do{lo do zabune. Ko ne pravi razliku neka slika iskqu~ivo mrtvu prirodu.

Grof Dmitrij Ivanovi~ Bezqudov pojavio se iz-nenada, gotovo niotkuda, u fraku sa polucilin-drom na glavi, sa {tapom u ruci, sa elegantnim be-lim rukavicama, u dubokim ko`nim ~izmama, ba{ kao da je nekim vremeplovom slu~ajno zalutao u ovo vreme. Tamo negde, iz vremena gospo{tine, kad je odelo ~inilo ~oveka. Kameno lice odavalo je ~oveka koji u svakom trenutku zna {ta ho}e, ali se uvek radije opredeli za ono {to ne}e, jer je ta-ko sigurniji u ono {to ne zna, a ono {to zna ostaje na dnu, kao prirodan sled stvari. To je jedno od onih lica koje je vreme oblo`ilo naslagama, `i-vot oslikao neprepoznatqivim tonovima, a silina karaktera uskladila sa okolinom, daju}i mu spo-

10

Ненад Живковић

sobnost prilago|avawa. Snaga wegove li~nosti je u tome {to je hladnokrvno procewivao svaku situaciju, jedan odmereni pokret ruke govorio je vi{e od bilo koje re~i. Tiho, bez panike, sa vrho-va prstiju ponikla bi misao, sigurna, samouverena, kao zrela vo}ka koja bi u ta~no odre|enom ~asu – i na unapred pripremqenom tlu – pala, pustila ko-ren i vremenom dala ploda. Sa sobom je vodio dve `ene, jednu mla|u i jednu stariju, kao i jednog hr-ta. I to tako da se nije znalo ko koga vodi, jer je povodac drugim krajem bio vezan oko wegovog stru-ka. Prelazio je na crveno, i{ao posred kolovoza, zebru mimoilazio za svega dva- tri metra, kr{io je sve pisane i nepisane propise, smelo i odva`no. Zaprepa{}eni prolaznici su ga gledali u ~udu; vozila, mala i velika, {kripala su oko wega – avaj! – on je imao svoj put i ni{ta ga nije moglo uznemiri-ti, on je jednostavno, i{ao, i{ao, i{ao...

Mla|i su mu se instinktivno klawali u znak poz-drava, {to se retko kome i retko kada doga|alo, jer mla|e su u~ili da se nikome ne klawaju, poseb-no ne bez razloga (u vidu profita, naravno!); u ja-vnim prevoznim sredstvima su mu obavezno pravi-li mesta, xeparo{i ga – ko zna za{to – izbegavali, prosjaci se stideli da pru`e ruku prema wemu, klinci ga pozdravqali bez uobi~ajenih, uglavnom nepristojnih dobacivawa, a on je na sve to samo –i{ao, i{ao, i{ao...

Snaga autoriteta je retka ali ~udesna zver. Svi je se pla{e tek kada poka`e zube. Pa, ako je ve} tako...

Kad ga je jednom neko upitao za{to se nikada ne osvrne oko sebe, bar na ulici, on je samouvereno

11

Гроф Безљудов

odgovorio: "Da sam se osvrtao iza sebe svaki put kad negde idem, ne bih obi{ao pola sveta, ve} bih uvek bio na jednom te istom mestu!" I tom odgovoru nije bilo prigovora. Pesnik bi rekao: "Glupo je os-vrtati se, ako znamo kuda smo krenuli." A Grofov instinkt je bio nepogre{iv. On je, ako ne jedini, u svakom slu~aju jedan od retkih u ovom gradu, znao kuda ide. Wegove noge kao da su bile programi-rane, nepogre{ivo su ga vodile, dok mu je mozak, za to vreme, bio zaokupqen nekim drugim stvarima.

Kao svaki veliki grad i Beograd se brzo privi-kao na svog novog stanovnika. Svakoga dana, na is-tom mestu, u isto vreme, mogli ste sresti Grofa i sa wim od}utati jednu dobru partiju, jer Grof, kao svaki pravi Grof, nije tro{io re~i uzalud. Mladi Beograda imali su svoja omiqena sastajali{ta: kod "Kneza", kod "Vuka" i – kod "Grofa".

Od svih mogu}ih stanica koje su mu bile na ras-polagawu, prva u kojoj se obreo bila je policijska. (Svi putevi vode tamo, zar ne?)

Iako mu niko nije tra`io pretres, ~im je stao is-pred stola, izvrnuo je sve svoje xepove, spoqne i unutra{we, vidqive i nevidqive, istresao sav sadr`aj iz wih, sa {eretskim osmehom i hladnom, prora~unatom re~enicom:

– Ne brinite, gospodine. Znam kako se to radi –da li je hteo da ka`e: "gledao sam to toliko puta u filmovima" – ili je ve} imao sli~nih iskustava, tek... povinovao se onome {to je smatrao neminov-nim. Lepo je to kad ~ovek daje ono {to mora, uvek mu ne{to ostane za ono {to ho}e. Seo je na stoli-cu, prekrstio ruke, i strpqivo o~ekivao slede}e pitawe.

12

Ненад Живковић

– Vi ste, dakle, taj... Bezqudov? Dmitrij Iva-novi~ Bezqudov? – inspektor je sedeo za stolom, preko puta wega, i hladio se Grofovim paso{em kao lepezom.

– Da, ja sam taj – odgovorio je ponosno.– [ta ste po nacionalnosti? – danas je to prvo

pitawe. Ponekad i jedino va`no.– Rus srpskog porekla, mada su mi roditeqi Srbi

ruskog porekla.– Kako sad pa to?!– Pa, eto tako. Pobegao sam iz biv{eg Sovjetskog

Saveza, gde sam `iveo nekih tridesetak godina, i tamo u me|uvremenu primio rusko dr`avqanstvo, dok su moji jo{ u pro{lom veku prebegli iz carske Rusije i doselili se ovde. Samo su mi otac i majka Srbi, ve} u drugom kolenu sam Rus – to je izrekao kao da se pravda {to ima bilo kakve veze sa Srbi-jom i srpstvom.

– Ovde pi{e da ste vi iz Knina?– Da! Stara dr`ava se raspala, nova je bila u

stvarawu...– Vi to kao neka sre}na zvezda?– Samo bez aluzija, molim vas. Nisam ja kriv {to

je pao Knin.– Nismo ni mi krivi. Sve smo u~inili {to smo mo-

gli da ga sa~uvamo!– Samo se vi zavaravajte!– Nemojte, tako... mi smo ipak...– Vi ste glumili ~etnike, pona{ali se kao par-

tizani, o~ekivali kozake, a pro{li kao Jevreji u Palestini. Nadali ste se da }e istina sama po se-bi pobediti. Dodu{e... vi ste shvatili da je istina roba, kao i svaka druga, i kako se reklamira, tako

13

Гроф Безљудов

se i proda, ali... prekasno. Za{to vi Srbi uvek sve shvatite prekasno, to mi nikada ne}e biti jasno – prekrstio je ruke i gledao ravno ispred sebe kao da poku{ava da hipnoti{e svog sagovornika.

– Kako to "vi, Srbi"? A {ta ste to vi?– Rekao sam vam da sam Rus – nije se dao zbuniti.– Dobro, dobro, ne}emo sad o politici. Nego... Vi

ste prili~no bogati. Kod vas je na|eno vi{e od pe-deset hiqada ameri~kih dolara...

– Nisam ja bogat, nego je okru`ewe oko vas siro-ma{no, pa se to samo tako ~ini. Inverzija stvarnos-ti, opti~ka varka, tako ne{to.

– ̂ ove~e bo`ji, vi sa sobom nosite pedeset hiqa-da ameri~kih dolara! Zar se ne pla{ite da }e vas neko ubiti zbog toga?

– To vam je, po{tovani inspektore – obra}ao mu se kao da daje intervju za televiziju ili novine – stvar filozofije! ^ime sam ja to, moli}u lepo, zaslu`io da budem ubijen? Zar samo zato {to imam novac? Novac je uvek, zapamtite uvek, sporedna stvar! Novcem se napla}uje razlog za ubistvo, pre-trpqeni strah, {teta, gubici... ali, ubiti zbog nov-ca... to je nezamislivo! Pa novac se, pre ili kasni-je, potro{i!

– To vi mislite?– Ne. Ja to znam – govorio je tako smireno da se

inspektor, s vremena na vreme, ose}ao nelagodno. Trudio se svim silama da sa~uva prisebnost duha.

– Dobro, dobro... Samo polako – mahao je rukama. – Vi ste, koliko mogu da vidim, do{li sa `enom i k}erkom?

– Ne. Sa `enom i qubavnicom.– Sa `enom i qubavnicom!? Zar je niste ostavili

14

Ненад Живковић

kod ku}e?– Koga? @enu?– Ne, nego qubavnicu.– Ma, hajte, molim vas! Ja sam ozbiqan ~ovek, {ta

}e svet da misli o meni?– Svet?! [ta }e svet da misli!? – za~udio se on. –

^emu se vi uop{te nadate, ako smem da pitam? Mis-lim... {ta o~ekujete?

– Pa... dok isperem sve }upove, lon~i}e, kamen-~i}e, kosti, nov~i}e... dok ih pore|am u niske, re-dove i rodove... dok im protuma~im {are, linije, ogrebotine, naprsline... dok ih pro~itam ta~no, do u najsitnije detaqe, dok im ulijem moju formu, i moj smisao... eto me me|u wima – recitovao je Grof.

– Lepa perspektiva, nema {ta – zbuweni inspek-tor prekinuo ga je ispijaju}i rakiju koju je ponudio i gostu. – [ta ste po struci?

– Arheolog.– Arheolog!? Ne li~ite mi ba{ na nekog istra`i-

va~a... ako smem da budem iskren.– Da budem i ja iskren, ni vi meni ne li~ite na po-

licajca. Ja sam ipak kompetentniji da to ka`em... – Da, da, vi ste arheolog, a ja vam do|em kao eks-

ponat, tako nekako – qutnuo se malo, ali je ipak ostao u igri.

– Svratite neki put na neko od mojih predavawa – ustao je sa stolice i hladno po~eo da sakupqa svoje stvari: kqu~eve od stana na metalnom posre-brenom privesku, te`ak zipov upaqa~, iako ni-je pu{io, xepni sat sa srebrnim lancem, dve kuti-je pse}e hrane za svog mezimca, mali telefonski imenik, nekoliko staklenih klikera (za koje in-spektor nije znao {ta }e mu), digitron marke "ca-

15

Гроф Безљудов

sio", pozla}eno naliv-pero za koje je rekao da mu je draga uspomena od Leonida Bre`weva, notes sa ~udnim i nerazumqivim znacima, zna~ku sa likom Josipa Broza, medaqon sa slikom svoje pokojne maj-ke, burmu, kao dokaz da je o`ewen, ali je nije nosio da ne bi vre|ao ose}awa svoje qubavnice, i na kra-ju prili~no debele sve`weve nov~anica. Sve je to pa`qivo rasporedio po xepovima, strogo vode}i ra~una gde }e {ta da stavi.

– Ja sada trenutno nemam predavawa, ali ~im po-~nem ponovo da radim, pozva}u vas sigurno. Ako do|ete, a nadam se da ho}ete, sazna}ete dosta, ne samo o pe}inskim qudima, izumrlim narodima, ne-andertalcima... ve} ne{to vi{e i o svojim precima, ko zna! – inspektor nije shvatio aluziju. A mo`da aluzije nije ni bilo. Grof je previ{e dobra du{a da bi se sprdao sa tako ozbiqnim stvarima kao {to je slu`ba javnog reda. Znao je mudri Grof da niko nije dobro pro{ao ko se {ega~io sa mudrijim od sebe, to jest, sa organima vlasti.

– Kuda }ete? Jo{ nisam zavr{io sa vama!– Ali ja sa vama jesam – ispio je s nogu posledwi

gutqaj kafe kojom je tako|e bio poslu`en. – Nemam ja vremena, dragi moj gospodine, da se bak}em sa vama. Uostalom... ja sam sada tu, pa ako vam zatre-bam... samo me pozovite – Pru`io mu je svoju podset-nicu na kojoj je krupnim pozla}enim slovima pisalo samo: Grof Dmitrij Ivanovi~ Bezqudov. Bez ad-rese, bez broja telefona, bez ijednog dodatnog po-datka.

– Samo jo{ jednu re~enicu, molim vas... – zaus-tavio ga je inspektor u momentu kada se Grof ve} uhvatio za kvaku. – [ta }e biti ako vam ja, kojim

16

Ненад Живковић

slu~ajem sada ne dam paso{? Da li biste ostali u zemqi ili biste poku{ali da zbri{ete? – jo{ uvek je superiorno mahao paso{em stavqaju}i do znawa da mu nema odlaska dok on to ne dozvoli.

– Pa... ne znam kako da vam ka`em... – ~e{kao se iza uveta smi{qaju}i {ta da odgovori – ...vero-vatno bih ostao ovde jer sam ovde potrebniji. I vi i ja smo potrebni ovom gradu. Vi, da odr`avate red i mir, jer neko mora i to da radi; ja, da mu se na|em pri ruci – strogo je vodio ra~una o svakoj re~i. – Kao {to vidite... – odmahivao je rukama, glume}i nemo} – ...svako ima svoje mesto, i svoju ulogu, i bi-lo bi zaista glupo...

– Da, da, svakako... Bilo bi glupo. Sigurno je ta-ko! Imate vi pravo, Grofe. Pametan ste vi ~ovek, mada imam utisak da }emo se opet sresti – vratio mu je paso{.

– Da}e Bog... – nasme{io se Grof i uzeo paso{ provukav{i se sa dvosmislenim odgovorom. Da}e Bog – da ili da}e Bog – ne svejedno je, jer Bog uvek daje. Naravno, onome ko zna da uzme.

Tako je Grof Bezqudov ostavio pomalo za~u|enog inspektora koji, ruku na srce, nije ni imao ve}ih razloga da ga zadr`ava, pa ga je pustio da mirno ode. Odre{io je vernog Hrta i uputio se niz ulicu, ~vrstim i odlu~nim korakom. Kao {to znamo, ~vrs-tina koraka ne zavisi od debqine |ona, ve} od karaktera. Svratio je do Saborne crkve, prekrstio se tri puta, zapalio sve}u, ubacio nov~i} od jednog dinara za humane svrhe. "Du{a je namirena" – a to je za jednog iskrenog vernika najva`nije. Kakva {te-ta da su onolika Rusija i ne{to malo mawa Srbija, morale da dele samo ovog jednog grofa. Policij-sko

17

Гроф Безљудов

saslu{avawe je trajalo kratko, ne vi{e od pola sa-ta, ali kuloari i trotoari su jo{ dugo odzvawali, ispredaju}i najfantasti~nije pri~e, a neke od wih su ~ak, pri~ane maloj deci pred spa-vawe. Uosta-lom, zar ne biste vi{e voleli da su vas, kao dete, uspavqivali sa: "Bio jednom jedan grof, i imao pu-no para..." – umesto kojekavih Crvenkapa i patuqa-ka. No – svako vreme ima svoje pri~e.