Globalna ekonomija2

ВИСОКА ПОСЛОВНА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ИЗ

ЧАЧКА

ГЛОБАЛНА ЕКОНОМИЈА И ПОСЛОВНА ДИПЛОМАТИЈА

др Тодор Л. Петковић

ЧАЧАК, 2012. - друго издање -

Издaвaч Висoкa пoслoвнa шкoлa струкoвних студиja из Чaчкa ГЛОБАЛНА ЕКОНОМИЈА И ПОСЛОВНА ДИПЛОМАТИЈА прoф. др Toдoр Л. Пeткoвић

Дирeктoр: прoф. др Сaвo Рaдoњић

Tирaж: 250 примeрaкa

Рeцeнзeнт: прoф. др Перо Петровић

Лeктoр: Бaнe Joвaнoвић, прoфeсoр

Штaмпa: „Чугурaпринт“ д.o.o. Бeoгрaд

ISBN

978-86-7860-112-5

Сва права су задржана. Није дозвољено да било који део ове књиге буде снимљен, емитован или репродукован у било ком облику, електронски, механички, фотокопирањем, снимањем или на било који други начин, без претходне писмене дозволе аутора.

Глобална економија и финансије 3

Сaдржaj

Сaдржaj ....................................................................................................................................... 3

ПРЕДГОВОР ............................................................................................................................. 5

УВОД ........................................................................................................................................... 7

I. ЕКОНОМСКА ДИПЛОМАТИЈА ................................................................................... 11 1. ОД КЛАСИЧНЕ ПРЕМА САВРЕМЕНОЈ ДИПЛОМАТИЈИ ............................... 11

1.1.Појам и дефиниција економске дипломатије .......................................................... 13 1.2.Функције и циљеви економске дипломатије ........................................................... 17 1.3.Садржај економске дипломатије .............................................................................. 19 1.4.Економска дипломатија као вештина ...................................................................... 20 1.5.Мисија, визија и циљ пословне дипломатије .......................................................... 22 1.6.Мерење учинака економске дипломатије ................................................................ 24 1.7.Геоекономска дипломатија ....................................................................................... 25

2. ЕКОНОМСКА ДИПЛОМАТИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ...................................... 28 2.1.Глобализација версус мондијализација ................................................................... 28 2.2.Генеза процеса глобализације .................................................................................. 32 2.3.Различити видови глобализације .............................................................................. 34 2.4.Појавни облици глобализације ................................................................................. 36 2.5.Позитивни и негативни аспекти процеса глобализације ........................................ 37

2.5.1.Позитивни аспекти глобализације ................................................................. 37 2.5.2.Негативни аспекти глобализације ................................................................. 38

2.6.Перспективе економске глобализације .................................................................... 40 2.7.Економска дипломатија као дипломатија сутрашњице ......................................... 44 2.8.Економска дипломатија као инструмент глобалног бизниса ................................ 46 2.9.Економска дипломатија, мегакапитал и светска привреда .................................... 48 2.10.Економска дипломатија и информационе технологије ........................................ 54 2.11.Међузависност глобализације и транзиције .......................................................... 57

II. ГЕОЕКОНОМИЈА ........................................................................................................... 63 1. ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМИЈЕ..................................... 63 2. СУПРОТНОСТИ СВЕТСКОГ ЕКОНОМСКОГ РАЗВОЈА ................................... 70

2.1.Проблеми привредног развоја .................................................................................. 75 2.2.Нови светски (економски) поредак - стратешки циљ САД ................................... 76 2.3.Транснационалне компаније као фактор глобализације привреде ........................ 85

2.3.1.Извори ефикасности транснационалних компанија .................................... 99 2.4.Међународни утицај транснационалних компанија ............................................. 100 2.5.Светско тржиште – нова прерасподела .................................................................. 109

III. ГЕОФИНАНСИЈЕ ........................................................................................................ 113 1. УВОД .............................................................................................................................. 113 2. МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ КАО СУБЈЕКАТ МЕЂУНАРОДНИХ ЕКОНОМСКИХ ОДНОСА .................................................... 114

2.1.Међународни монетарни фонд ............................................................................... 117 2.2.Светска банка ........................................................................................................... 121

3. РАЗВОЈНО ФИНАНСИРАЊЕ И МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ .......................................................................................................... 123

4. МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ У СВЕТЛУ ПРОЦЕСА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ И РЕГИОНАЛИЗАЦИЈЕ .................................. 127

5. НОВА ФАЗА У ФУНКЦИОНИСАЊУ МЕЂУНАРОДНИХ ФИНАНСИЈСКИХ ИНСТИТУЦИЈА ...................................................................... 130

6. СВЕТСКЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ И АРАНЖМАНИ ММФ-а ....................... 133

IV. ГЕОСТРАТЕГИЈА И ГЕОПОЛИТИКА ................................................................... 137 1. ГЕОСТРАТЕГИЈА ....................................................................................................... 137 2. МЕСТО, УЛОГА И ЗНАЧАЈ ГЕОПОЛИТИКЕ У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА ................................................................................................................. 141

3. ПРЕДМЕТ И СЕГМЕНТАЦИЈА ГЕОПОЛИТИКЕ .............................................. 148 4. ГЕОПОЛИТИКА И ГЕОСТРАТЕГИЈА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ............................................................................................................................... 153 4.1.Политика детанта и нови светски поредак ............................................................ 163

4.1.1.Политика детанта ........................................................................................ 163 4.1.2.Нови светски поредак.................................................................................... 168

4.2.Сједињене Америчке Државе – прва глобална сила ............................................. 174 4.2.1.НАТО – средство глобализације америчке моћи ......................................... 175

4.3.Геополитички значај Русије .................................................................................... 182 4.4.Глобалистички значај Азије .................................................................................... 193 4.5.Геополитички значај Балкана ................................................................................. 199

4.5.1.Развој ситуације на Балкану крајем 20. века .............................................. 200 4.5.2.Геополитичке перспективе Балкана ............................................................ 209 4.5.3.Геополитички и стратегијски значај Косова и Метохије ......................... 212

4.6.Промене у окружењу и безбедност Србије ........................................................... 217

VI. Г Е О Б И З Н И С .......................................................................................................... 221 1. УВОД .............................................................................................................................. 221 2. МЕЂУНАРОДНО ПОСЛОВАЊЕ ............................................................................. 228 3. РАЗЛИЧИТИ АСПЕКТИ ГЛОБАЛНЕ ЕКОНОМСКЕ МЕЂУЗАВИСНОСТИ ................................................................................................. 229

4. ГЛОБАЛНИ ПОКРЕТАЧКИ ФАКТОРИ И РАЗВОЈНИ ТРЕНДОВИ ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВАЊА ....................................................................... 231

5. ФАКТОРИ ОД ЗНАЧАЈА ЗА МЕЂУНАРОДНИ БИЗНИС ................................. 233 6. УТИЦАЈ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНИ БИЗНИС И МЕНАЏМЕНТ .............................................................................................................. 236

7. МЕЂУНАРОДНА ТРГОВИНА И ПРОЦЕС ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ .................... 239 8. ИЗВОЗНЕ ПРОИЗВОДНЕ ЗОНЕ (ИПЗ) .................................................................. 241

171 .............................................................................................. Error! Bookmark not defined.


ПРЕДГОВОР

Свет је захватио нови талас глобализације у којем су тржишта роба, услуга, рада и капитала све јаче међусобно интегрисана. Међународна трговина, стране директне инвестиције и међународно кредитирање уопште расту брже од светске производње. Преко интернета и осталих електронских медија информације и подаци се размењују брзо по целом свету. Све политичке промене и догађања у једној земљи утичу на друге земље, а компаније доносе одлуке о производњи, инвестицијама и развоју производа на основу захтева глобалних тржишта. Због свега тога студирање глобале економије и економске дипломатије постало је важније него икада до сада.

Текст који дајем у штампу представља уџбеник потребан за савладавање предмета ''Глобална економија и пословна дипломатија'' који се на Високој пословној школи струковних студија из Чачка изучава на трећој години студија. Књига је писана с намером да омогући студентима разумевање савремених процеса глобализације, а тиме места и улоге економске дипломатије, како би се лакше укључили у свет економије и међународног пословања. Стога је књига намењена студентима те Школе, али може бити корисна и интересантна ширем кругу читалаца.

У савременим условима које карактеришу сталан пораст спољне трговине, процеси глобализације и економских интеграција, економски односи једне земље са међу-народним окружењем имају све важнију улогу за њен развој и привредни раст. Није противречност ако се каже да са процесом глобализације, економска неједнакост поје-диних делова света постаје све видљивија. Са повећавањем нивоа међународне разме-не, нееквивалентност те размене постаје све очигледнија и израженија. Међутим, као резултат најновијих промена у глобалном тржишном окружењу, можемо рећи да данас светско тржиште постаје све тешње, да је слободног простора све мање, а да актера и заинтересованих учесника има све више. Услови глобалног тржишта и глобалног окру-жења постају све суровији, а положај многих неразвијених земаља све суморнији. На равноправан третман и повољну тржишну перспективу могу рачунати само активни учесници који држе иницијативу и који су оспособљени да послују по светским тржишним стандардима и правилима. У условима тако сурових захтева глобалног окру-жења, полази се од става да без чврстог интегрисања у светске тржишне процесе и токове ниједна привреда или компанија не могу успешно решити своје економске и развојне проблеме. У том смислу посебан значај има глобална економија и економска, односно пословна дипломатија.

6 Глобална економија и финансије

Уџбеник је подељен на четрнаест поглавља. Мада је писана као уџбеник, ова књига садржи и многе оригиналне погледе, ставове и закључке аутора, што добри познаваоци литературе из ове области могу лако уочити.

Захваљујући могућностима које нуди савремена технологија (интернет и компју-терска обрада текста), у вашим рукама је треће издање које је актуелизовано у безмало свим деловима, што је за ову изузетно динамичну материју веома значајно.

Желим да захвалим рецензентима проф. др Пери Петровићу и проф. др Сави Радоњићу, као и свима који су на било који начин придонели да ова књига буде објављена.

Јануар, 2012.

Проф. др Тодор Л. Петковић


УВОД

Савремена епоха јесте епоха глобализације, али и других светских трендова. Међутим, о томе шта је глобализација не може се судити без идентификације појава у којима се она огледа. Она се, најпре, мора препознати на искуственим испољавањима и сликама света да би се могла сазнати у својој суштини.

Ако свет посматрамо као међународни систем, видећемо да је глобализација врло изазован и вишезначан феномен који радикално утиче на нове врсте односа између држава, друштава и појединаца на подручју економије, политике, безбедности и култу-ре. Развој технологије, успон информацијског друштва и смањени трошкови комуника-ције и транспорта омогућили су ''компримирање'' света које нас је још донедавно шокирало, а данас нас оставља равнодушним.

Феномен глобализације може се схватити у ширем смислу, јер се односи на сва подручја живота која прекорачују националне границе, и, у ужем смислу, као економ-ско срастање земаља света и повећавање мобилности капитала и рада. Глобализација схваћена у ужем смислу, као економска глобализација, односно умрежавање економ-ских активности, представља снажан изазов односима између држава у међународном систему.

Неопходно је истаћи да скептички оријентисана критика доводи у питање посто-јање економске глобализације и проглашава је митом, позивајући се на историјске чињенице о светској економији које указују на то да данашња међународна економија није јединствена појава у историји, као и да је мање отворена него економија између 1870. и 1914. године. Исто тако, актуелне су тврдње да најважније питање глобалне економије није ново питање, јер се поставља још од Адама Смита.

Концепт глобалне економије 1990-их, као и концепт 2000-их, разликује се, на пример, од доба интернационализације из 1970-их година, када се међународна еконо-мија могла лакше поделити на групу националних економија, а економски ентитети су мање деловали на међународном тржишту, а више унутар домаћег тржишта и складније са интересима националних држава. Упркос израженом процесу изједначавања унут-рашњег тржишта са глобалним тржиштем, који је свеобухватан и обликује националне економије као међузависне делове, још увек је, иако уз велике тешкоће, могуће повући разлику између националне економије, регионалне и глобалне економије.

Развојна парадигма 2000-их изводи се из идеологије глобализације, а такав ће модел развоја вероватно опстати и у наредних десетак година, јер га заговарају најмоћ-није државе. Према том моделу, кључ развоја сваке државе


је способност интегрисања њеног економског система у глобални економски систем.

Међународни односи могу бити схваћени на много начина; према нашем схватању, стратегијска димензија економије јачаће у односима између држава, без обзира на то што се после рата у Авганистану и раскола међу чланицама ОУН-а око америчке војне интервенције у Ираку (2003) чини да је дошло до експлозије геополитичких фактора. Велике, средње и мале државе ће, како би оствариле националне интересе у све глобализованијем светском систему, обликовати спољну политику првенствено на основу веза између стратегије и економије, дакле, геоекономски.

Економско и технолошко надметање из 1990-их, између Тријаде (САД, ЕУ и Јапан) и Кине, у које се укључила и Русија, за супериорнију или што повољнију позицију у светском систему наставиће се и у 21. веку.

Убрзање и ширење финансијских токова дају печат светском кретању капитала. Џиновске мултинационалне и транснационалне корпорације својом мрежом обухватају цео свет и све се више фузионишу, али и децентрализују. Мрежа постаје кључна реч која означава техничку страну глобализације. Али, та реч означава и многоструку пове-заност различитих друштвених покрета и организација широм планете, који настају као заметак светског ''цивилног друштва''. Размена научних сазнања и културних добара, спортска такмичења и туризам – имају, и све више стичу, обележја глобалних феномена.

Знање, као примењено, одавно је постало главна производна снага. Френсис Бекон са својом чувеном девизом: ''Знање је моћ'', персонификација је ''западног духа''. Али и та је девиза одавно попримила глобални карактер, с тим што је знање као моћ веома различито распоређено међу државама света. На темељу примењеног знања, моћи и силе, најразвијеније земље располажу огромним богатством и владају светском еконо-мијом, политичком и информативном сценом. На супротном полу је изразита већина света, која живи у немаштини и беди, и умире од глади и многобројних болести.

Глобализација доноси економски развој и повезује свет, али и подстиче раст несигурности и економску поларизацију света. Раст повезаности и умрежености разли-читих субјеката истовремено доноси и велику несигурност светског система. Те исте мреже за слободан проток трговине и комуникација омогућују повезивање терор-истичких група и криминалаца. Бројне последице глобализације не могу се контро-лисати и регулисати. Чињеница је да се многе глобалне опасности понекад не могу спречити и зато што су то потпуно нови процеси које је једноставно врло тешко препознати као опасности. Транснационални феномени прелазе границе и у значајној мери измичу власти и контроли државе. Моћ држава се смањује и расте моћ појединаца и група.

Популарна формулација: глобализација – мит или стварност, већ је у самом начелу погрешна. Јер глобализације јесте и мит и стварност. Још


више, мит је део стварности глобализације, а стварност поприма својства мита. Нераздвојиви су стварни и виртуел-ни свет глобализације, од виртуелне истине и љубави (која се пласира посредством интернета) до виртуелног капитала који прети сломом међународних финансија.1

Није довољно сагледати само противречности глобализације, а не сместити их у околности у којима се она збива – у цивилизацију модерног и ''постмодерног'' капита-лизма. Морале би се идентификовати суштинске границе и непомирљиве супротности те цивилизације, наравно, и потенцијали и услови да их она, евентуално, надиђе, али и да резултира данас непредвидљивим исходима, које стари дијалектички апарат није у стању да открије и сагледа им суштинска својства. Зато се може рећи да је почео глобални поход неолибералног духа крајем прошлог и почетком овог миленијума у знаку историјског, чак и космичког преоптимизма. Наговештавало се царство слобод-них људи, слободног тржишта, слободних држава и народа.

С друге стране, глобализација, и поред значајних достигнућа у технолошком, економском, информативном, а делом и културном повезивању света, показала је своје дубоке процепе, и, пре свега, ослонац на насиље ове или оне врсте.

Џиновске компаније планетраног досега наступају рушећи све пред собом на новоосвојеним просторима. Уместо обећаног благостања, јавља се масовно осирома-шење. Политичка слобода јесте знатно већа него у бившим реалсоцијалистичком режиму, али су још већи беда, незапосленост и социјално безнађе већине становника у преовлађујућем делу земаља постреалсоцијалистичке ''транзиције''.

То су главна обележја садашње везе глобализације и транзиције у њима.

Не може се са сигурношћу знати куда, дугорочно гледано, води глобализација таква каква јесте. Али се неки основни правци и учинци њеног дејства препознају. Продор најмодерније технологије готово на сва подручја света, ма колико сам по себи значајан као једна од претпоставки економског просперитета, не може се поистовећивати с напретком, а посебно не с пунијим и смисленијим животом. Но, независно од личних преференција у вези с питањем срећнијег живота, глобализација се мора сагледавати као историјски тренд који се не може ''укинути'', који одређује нова правила ''игре'' и развоја у савременом свету.

О глобализацији и глобалној економији већ постоји мноштво радова, али више прагматично и парцијално усмерених него оних теоријски дубље и шире заснованих. Та се тема данас сигурно налази у врху научних интересовања. Због различитих разлога њена обрада је значајна и за мале, а 1 ''Глобализација је део мита, али и део реалности. Она је створила два света: виртуелни и реални''. (Оцић, Ц., ''Стратегија развоја'', Економски зборник Српске академије наука и уметности, књ. XII, Београд, 2002, стр. 72).


не само за велике земље. Очито је да се глобализација тиче садашњости и будућности целог света, положаја и развоја свих народа и држава, њихових привреда и култура, као и перспективе садашњих и будућих генерација, и да, услед њеног дејства, свет ''престаје бити примарно географски појам''.2

У наведеним међународним односима, које карактерише глобализација и ''нови светски поредак'', јавља се потреба за савременим развојем економске, односно пословне дипломатије, која је много више процес који се одвија између представника грађанских друштава, неформалних институција, невладиних организација, интелекту-алаца, аналитичара и истраживача, него дипломатија између два или више министар-става иностраних послова, која се остварује преко дипломатских представништава. Међутим, то није једина карактеристика савремене дипломатије, иако и из ове карактеристике произилазе многе друге особине дипломатског комуницирања. Савре-мена дипломатија се назива и ''дипломатијом више колосека'', јер у њој не учествују само традиционални актери, већ све више други, нови актери, са сопственим новим интересима, методологијама, приступима и идејама.

Пословна дипломатија је проистекла из опште дипломатије, која се кроз векове развијала у складу са крупним међународним кретањима и трансформацијама друшт-вених и државних система. У савременом пословању, поготово у условима нарастајуће глобализације, све више је присутна дипломатија у пословним активностима, нарочито у оним који су од стратегијског значаја за свако предузеће, односно компанију, као и привреду сваке земље у целини. Промене које су се, нарочито у последње две деценије, десиле у свету, односно у нашем окружењу са свих аспеката (друштвених и поли-тичких, социјалних и економских, географских и територијалних), као и нагли развој технике и технологије, изменили су начин мишљења, рада и пословања. Све је то довело и до примене нових односа у пословним комуникацијама, које се, у савременим условима, налазе пред посебним изазовима. Зато се и даје посебан значај новим усло-вима комуницирања, као и новој пословној, а не класичној економској дипломатији.

Према томе, циљ уџбеника ''Глобална економија и пословна дипломатија'' је да покуша осветлити питање природе и смисла глобализације, њене носиоце, постојеће и могуће учинке, као и најпогодније начине да се исти остваре.

2 Болчић С., Свет рада у трансформацији, лекције из савремене социологије рада, Плато, Београд, 2003, стр. 324.


I. ЕКОНОМСКА ДИПЛОМАТИЈА

1. ОД КЛАСИЧНЕ ПРЕМА САВРЕМЕНОЈ ДИПЛОМАТИЈИ

Дипломатија, као ексклузивна друштвена делатност и историјска категорија, редовно се налази у центру друштвених збивања. Она није нова појава. Настала је у ан-тичко доба. Модерна дипломатија је производ нашег времена. Двадесети век је снажно утицао на развој дипломатије. Одлика нашег времена је експлозија интересовања за дипломатију и њено проучавање као науке, вештине и друштвене категорије. Током историје дипломатија је стално била у центру спољнотрговинских збивања држава. Она је та збивања креирала, реализовала, пратила и проучавала. Као витална друштвена категорија битно је утицала на развој билатералних и мултилатералних односа, међу-народног права и комплетних друштвених збивања у међународној заједници. Њено место у светским догађајима захтевало је да буде прва делатност која је нормативно регулисана посебним органом међународног права, дипломатским правом, као само-сталном граном међународног права, које је кодификовано пре других грана међуна-родног права.

Дипломатија је изградила свој систем, науку, организацију и структуру. Елементи тог система су министарство иностраних послова, дипломатија на врху, ad hoc дипло-матија и сталне дипломатске мисије. Она је створила и сопствену историју, и научну теорију за проучавање ових категорија, ради унапређивања међународних односа, била-тералног и мултилатералног карактера, ради стварања норми међународног права и очувања виталних светских вредности. Организација дипломатских институција произ-вод је захтева датог друштва, његових могућности и савремености.

У методама и у садржају дипломатија је пратила велике промене које су настале у међународним односима и у укупном развоју света. Делатност, постављена између вештине и умећа, била је подложна свим великим променама кроз које је пролазио свет, а свака од ових фаза развоја оставила је и свој печат у дипломатској активности.

У делима која се баве дипломатијом најчешће се тврди да је тзв. класична дипло-матија била везана за настанак дипломатске активности у време кардинала Ришељеа (Француска) и кроз наредна три века се показала као корисна и сврсисходна делатност, нужно потребна државама.

Тај класични приступ у дипломатији карактерисали су: љубазност, достојанстве-ност, континуитет и поступност. Она је давала предност знању и искуству, узимала је у обзир реалности које су постојале у светским односима и дефинисала је поверење, луцидност и прецизност као квалитете неопходне


за било какво преговарање. Многи аутори, када је реч о негативном деловању дипломатије: грешке, глупости и злочине, стављају на душу лоше спољне политике, а не дипломатског преговарања.

Хијерархија међународног понашања држава била је врло једноставна и лако мерљива. Узимајући у обзир војне потенцијале, стратегијске положаје, близину тржиш-та и изворе сировина, као и однос до равнотеже снага, оцењивала се улога и место поједине државе у међународним односима. Пет великих земаља налазило се на челу европске, односно светске политике, док су остале земље биле сматране као мале држа-ве са свим последицама које су из тога произилазиле. У тим условима, велике силе су деловале као субјекти, док су мале државе биле објекти у међународним односима. У дипломатском понашању великих према малим земљама се јасно стављало до знања где је њихово место и шта могу очекивати у систему европске политике.

На тај начин класичан систем дипломатског деловања створио је и организована правила понашања дипломата, њиховог образовања и селекције. Везе које су се ствара-ле у раним данима често у школама или на факултетима и слична професионална искуства, отварала су пут фамилијарности и професионалној солидарности, што је била једна од битних карактеристика класичне дипломатије. У класичној дипломатији ра-зумно преговарање имало је посебну важност и тражило се да се оно стално одвија, као и да буде далеко од јавности. Полазећи од тога да се сви проблеми могу решити упор-ним и сталним преговарањем, класична дипломатија је упоредо с тим штитила и тај-ност дипломатског преговарања, верујући да су то два међусобно повезана предуслова успешног обављања дипломатског посла. Дипломате су имале времена да спокојно преговарају и постепено граде темеље за проналажење компромисних решења.

Рушење метода класичне дипломатије започело је уласком у светску политику САД и СССР-а. Свака на свој начин утицале су на промене, али је амерички утицај био много снажнији. Део аутора, који се баве политичким гледиштима дипломатије, сматра да се за класичну дипломатију може употребити термин француска, док би модерна дипломатија требала бити названа америчком.

После Другог светског рата у САД, Великој Британији, Француској, Немачкој и неким нордијским државама стварају се специјализовани центри за истраживање међу-народних односа и спољне политике. Међународни односи почињу се предавати као дисциплина на бројним водећим универзитетима, стварају се институти за међународне односе, стратегијске студије и спољну политику, па је то почетак модерног развоја нове дисциплине. Научници на разним странама траже одговоре на питања о рату и миру, систему безбедности, геостратегијским односима и могућностима да Лига народа, а касније и Уједињене Нације, постану центри новог светског поретка.


Међутим, то је био и период кад су за око јавности дипломате биле непродуктивне и прескупе, без могућности већег утицаја на избијања и деловања криза, а везани првенствено за одређену земљу или регију.

Савремене економске, односно пословне дипломате морају бити свестране лично-сти, у складу са све бржим техничко-технолошким прогресом, нарочито комуника-цијских средстава и информатике, под утицајем нових идеја и односа у међународним односима, пре свега, економским, које карактерише глобализација као светски процес.

1.1. Појам и дефиниција економске дипломатије

Распад биполарног система међународних односа и читав низ крупних политичких и економских последица које су из тога произашле, условили су одређена преусме-равања спољнополитичких и економских дипломатских приоритета. У данашњем свету у коме међународни и економски односи представљају систем односа моћи, политичке и, пре свега, економске (јер су све остале моћи њене функције), постепено се оформљу-је систем који све више настоји да ограничи државе и појединачне привредне субјекте. Привреде постају све мање националне, а све више глобалне, претварајући се тако у транснационални систем производње, који се темељи на међународној подели рада. Међутим, без обзира на овај евидентан тренд у међународним политичким и економ-ским односима, улога држава и дипломатија, као инструментарија промовисања и заштите интереса земаља остаје врло значајна, а посебно она у области економских односа економска, односно пословна дипломатија.3

Глобализација и интернационализација привредног живота, посебно карактерис-тичне за крај прошлог и почетак овог века, довеле су до радикалних промена у струк-тури приоритета дипломатије сваке земље. У први план, уместо традиционалних поли-тичких приоритета, избили су економски приоритети. У савременим условима глобали-зације, најразвијеније земље, које своју моћ темеље на економској супериорности, војној надмоћи и надмоћи у домену производње, своје спољнополитичке приоритете све више пребацују и везују за економску сферу, настојећи да своје интересе реализују, поред осталог, и снажним дипломатским економским ангажманом.4

Економска дипломатија води порекло од опште дипломатске активности држава и градова још из античког доба, а сам појам дипломатије се одомаћио и усталио тек почетком 19. века као нарочита државничка вештина у којој је, готово сваки државник, тражио ослонац за свој рад и активности. У 20. веку, међу првима, француска дипло-матија схвата значај економије за укупну 3 http://www.mfa.gov.yu/Srpski/ForeignInvest/ED-s-html (03.09.2011). 4 Министраство спољних послова Србије: Економска дипломатија, www.mfa.gov.rs (20.09.2011).


дипломатију, када се инсистира на познавању географије и економских студија главних светских регија, на познавању сировина, њихових цена и обраде, као и путева њиховог снабдевања.5 После велике нафтне кризе (1973), Француска одређује економску дипломатију као апсолутни приоритет своје спољне политике. Дакле, економска дипломатија развијала се кроз векове све до данас, када је најизраженија између држава, мултинационалних и транснационалних корпора-ција.

Појам економске дипломатије је кованица новијег датума, чије је дефинисање по-себно противречно, јер није лако спојити појам дипломатије и економије. Термин вуче корен из француског језика (La diplomatie economique). Веома брзо га је прихватила руска дипломатија (економическаја дипломатиа), као и земље централне Европе, али и највећи број земаља у развоју. У англосаксонској пракси он се ретко користи, пошто се тамо одомаћио појам трговинска дипломатија (commercial diplomacy). Према америчкој доктрини, под трговинском дипломатијом подразумевају се активности на промоцији и заштити интереса компанија на међународном плану, преговори са владама и фирма-ма у чијим земљама матичне компаније послују, затим, прикупљање информација, глобалну промоцију извозних интереса преко дипломатског апарата, а све то уз сарадњу домаћих компанија, и слично.6 У колоквијалном смислу појам економска дипломатија подразумева умешност и спретност у вођењу послова, а у стручном смислу специјализовану државну службу и каријеру у тој служби.

Постоји више дефиниција појма економска дипломатија. Дефиниције овог појма разликују се зависно од улоге која се дипломатији придаје и од контекста у коме се посматра, али је свим дефиницијама заједничко да задиру у сферу међународних еко-номских односа. Тако, француски и руски теоретичари (Хаусер, Kопер, Орнатски), економску дипломатију дефинишу као ''коришћење државних дипломатских инструме-ната (трговинска политика, кредитно-монетарна, технолошка политика и др), на била-тералној и мултилатералној основи, ради обезбеђења развоја националне привреде и заштите спољноекономских интереса земље''.7 ''Под дипломатијом у ширем смислу подразумева се наука о спољним односима државе; у ужем смислу то је наука и вештина заступања државе и преговарања између субјеката међународног права''.8

5 Петровић, П., Пословна дипломатија у туризму, Чигоја штампа, Београд, 2005, стр. 16. 6 Васић, Н., Д., Превентивна дипломатија - Теоријски концепт, нормативни оквири и политичке контроверзе, Едиција Студије, Службени гласник, 2010, стр.115. 7 Орнатски, И.А., Економическаја дипломатиа, Международние отношениа, Москва, 1985, стр. 3, наведено према Раичевић, M., Интернационална економија, ИФАМ, Београд, 1999, стр. 136. 8 Аврамов, С., – Крећа, М., Међународно јавно право, Савремена администрација, Београд, 2003, стр. 147.


Међу нашим ауторима (Раичевић, Првуловић, Петровић) постоје нијансе у дефини-сању појма економска дипломатија, а најкраћу и најсажетију дефиницију дао је проф. др В. Првуловић: ''Економска дипломатија представља специфичан и инстанчан спој дипломатије у класичном смислу, економских наука и наука менаџмента, метода и техника преговарања са страним партнерима, односа са јавношћу и прикупљања економских информација од интереса за привреду своје земље или компаније, у циљу продора на светско тржиште''.9

Промене које су се, посебно у задње две деценије, десиле у свету и нашем окру-жењу у свим аспектима (друштвеним и политичким, социјалним и економским, гео-графским и територијалним и др) као и нагли развој технике и технологије, измениле су начин мишљења, рада и пословања. Све то довело је и до примене (метода и стилова) у економским комуникацијама. То указује да савремени систем међународних економ-ских односа и процеси глобализације и интеграције намећу потребу интензивне актив-ности економске дипломатије, усмерене на реализацију и заштиту економских прио-ритета и интереса, у чему недовољно развијене земље и земље у транзицији морају да се угледају на најразвијеније земље, и тиме се руководе у одређивању својих спољно-политичких и спољноекономских приоритета. Истовремено, укључивање земаља у раз-воју и земаља у транзицији у традиционалне међународне институције (Светску трго-винску организацију – СТО) и различите економске интеграције и трговинске блокове (ЕУ, АСЕАН, НАФТА и др) захтева нови модел наступа и дипломатског деловања, ради што боље заштите њихових економских и политичких интереса у процесу глоба-лизације савремених економских односа. Поједине државе, као на пример Аустрија, своју економску службу издвојиле су из дипломатске службе, и кроз један флексибил-нији вид представништава Трговинске коморе Аустрије често остварују видљивије резултате него државе које су своју економску службу уградиле у дипломатију.

У региону Балкана, а посебно на просторима бивше СФРЈ, после 15 година центри-фугалних и дезинтеграционих процеса праћених оружаним конфликтима, преовладало је уверење о потреби развоја добросуседских односа и убрзаној политичкој и економ-ској стабилизацији, као предуслову за прогрес, који ће, поред осталог, омогућити и испуњавање потребних услова за интеграцију новонасталих држава у Европску унију. У том контексту, опредељивање за што јачу економску, односно пословну дипломатију се намеће као неминовност.

Србија је, после демократских промена и општег друштвеног консензуса за поли-тичке и економске промене, истакла као један од спољнополитичких приоритета потре-бу повратка или обнављања чланства у међународним организацијама. Стога је од по-себног значаја било укључивање Србије у 9 Првуловић, В., Економска дипломатија, Универзитет Мегатренд, Београд, 2002, стр. 14.


мултилатералне монетарне и трговинске системе (ММФ, Светска банка, Европска банка за обнову и развој, Европска инвести-циона банка и др). У том смислу, један од значајнијих приоритета наше спољне еко-номске политике и дипломатије је приступање Светској трговинској организацији, узи-мајући у обзир глобални значај ове организације и њену институционалну повезаност са ММФ-ом и Светском банком у креирању макроекономског окружења. Ове активно-сти Србије би водиле заокруживању економског и финансијског амбијента неопходног за убрзано спровођење реформи и развој.

Економска дипломатија10 и односи који из ње проистичу одвијају се између неза-висних привредних субјеката, у првом реду, како између предузећа (купаца и добав-љача) тако и између предузећа и потрошача, под условом да нису подвргнути никаквом облику зависности.

Пословна дипломатија је способност, спретост, односно умешност у вођењу неког посла, како у предузећу, тако још више у односу на пословно окружење. Пословна дипломатија се схвата као синоним за више различитих, али и међусобно повезаних активности предузећа или компанија у односу на тржишно окружење.

Дакле, пословна дипломатија је скуп начина и средстава којима се предузеће, односно компанија, али и сваки пословни субјект, путем квалификованих менаџера, користи у независном вођењу својих послова у односу на спољно окружење. По при-роди ствари, пословној дипломатији не прибегавају само предузећа или компаније, већ сви актери привредног живота (држава, пословне организације и удружења, грађани - потрошачи и други). Начини и средства пословне дипломатије су различити и, пре свега, зависе од делатности, привредне гране, величине предузећа и тржишта, понуде, асортимана и других економских показатеља пословања.

Пословна дипломатија се односи на предузећа или компаније које су оријентисане на успех, које су тржиште схватиле као институцију за сопствено потврђивање и желе да буду озбиљно схваћене у својим намерама да испуне постављене циљеве задовоља-вајући потребе потрошача, до којих им је стало.

Придавање све већег значаја економији и бизнису у дипломатији, не само у инду-стријски најразивенијим земљама света, него и у земљама у развоју и 10 Појам ''дипломатија'' води порекло од Грчког израза диплома – која означава пресавијени лист (писмо, повељу, признање), који су суверени тадашњих држава предавали један другом после завршетка одређених преговора, постизања споразума или склапања уговора. Сматра се да је појам дипломатија први пут употребио француски кардинал Ришеље између 1624. и 1642. годи-не. Касније је добила значење свечане исправе, дипломе, која се додељује по завршетку школе или стицања одређене вештине. Међутим, реч ''дипломатија'' користи се и у другом смислу, на пример да би се означила као умешност и спремност у вођењу било каквог посла.


транзицији, дир-ектно или индиректно инволвирање држава и њихових дипломатија у пословне аранж-мане својих компанија на светској тржишној сцени, објективно је довело до економи-зације дипломатије, односно до дипломатизације економије и до настанка синтагме економска дипломатија, односно дипломатска економија.11

Субјекти економске дипломатије су државе, национална и мултинационална преду-зећа у сарадњи са државом и државама, међународне економске организације, економ-ске регионалне, интеррегионалне и глобалне интеграције.

1.2. Функције и циљеви економске дипломатије

Свака земља тежи да у економској сарадњи са иностранством оствари што пози-тивније ефекте, који се у крајњој линији, пре или касније, материјализују у одгова-рајућим девизним приходима. Од успеха појединачне земље и њених предузећа на светској привредној сцени најнепосредније зависи остваривање националних циљева на унутрашњем плану, као што су пуна запосленост, равнотежа платног биланса, ефи-касно искоришћавање расположивих националних ресурса, стабилан и одржив развој. Остваривању таквих стратегијских циљева све земље света подредиле су и подређују своје главне државне механизме, укључујући и дипломатију, њене механизме и инстру-менте.

Стратегијски циљеви економске дипломатије сваке земље су, генерално посмат-рано, промовисање могућности своје привреде и својих предузећа на светским тржиш-тима и заштита својих националних интереса у међународним економским односима и спољноекономској сарадњи (извозни послови, увозни послови и др), као и утврђивање инструмената и механизама за њихово остваривање.

Конкретизација стратегијских циљева економске дипломатије варира од земље до земље, од њихове уже или шире геоекономске и геополитичке оријентације. Свака држава утврђује који су њени дугорочни и приоритетни циљеви у економском наступу према иностранству. За такав наступ неопходно је утврдити конзистентну политику привредног наступа, да обезбеди материјалне ресурсе за ефикасан наступ, да обучи способне кадрове који ће спроводити зацртану државну политику у иностранству еко-номском дипломатијом. Уколико један од тих елемената недостаје, степен успешности њеног економског представљања на билатералном и мултилатералном плану, могући позитивни резултати доводе се у питање. С друге стране, уколико су сви ти неопходни услови обезбеђени, стварају се повољни услови за остварење функција економске, од-носно пословне дипломатије.

11 Раичевић, М., Интернационална економија са основама економске дипломатије, Факултет за интернационални менаџмент, Београд, 2000, стр. 193.


Главна функција економске дипломатије јесте заштита националних економских интереса у међународним економским односима. Због тога пословна дипломатија мора, готово свакодневно, да прати економске активности на свим нивоима: од укупних при-вредних кретања, преко тржишних догађања, до праћења просперитетних привредних делатности и грана, а посебно великих компанија, спремних на инвестирање или наступ на конкретном тржишту.

Остале функције економске дипломатије, изведене из основне, су:12

- представљање државе која акредитује код државе код које се акредитује;

- заштита у држави код које се акредитује интереса државе која акредитује и њених грађана (физичких и правних лица) у границама које дозвољава међуна-родно право;

- активности за обезбеђење најповољнијих услова у трговини и другим облицима економског повезивања, на општем привредном нивоу и на нивоу компанија;

- утицај на успостављање мера стимулисања пласмана домаћих роба и контрола промета капитала у склопу укупних развојних циљева и стратегије наступа;

- перманентна и систематска анализа стања на међународном тржишту и послов-ним односима (анализа економског положаја и карактеристика појединих прив-редних грана, њихових компаративних предности и могућности, као и актуел-них трендова на међународном тржишту а посебно на страни тражње);

- успостављање и одржавање економских и свих пословних контаката са прив-редним и предузетничким круговима;

- вођење билатералних и мултилатералних економских и пословних преговора;

- припрема, учешће у изради и конципирање економских конвенција и споразума у међународној пословној сарадњи;

- учешће у статусу експерата у раду пословних, струковних и других институција и организација;

- стварање повољних пословних прилика за наступ предузећа на међународном тржишту;

- обезбеђење учешћа фирми на међународним надметањима, конкурсима и пројектима (тендери) и одговори на пословне упитнике;

- комуникација са писаним и електронским медијима, објављивање анализа и извештаја у вези са економским потенцијалима и наступом своје земље у иностранству;

- дистрибуција пословних проспеката, монографија и рекламног материјала;

12 Петровић, П., оп. цит., стр. 19-20.


- припрема наступа на сајмовима, изложбама и другим манифестацијама у ино-странству;

- организација размене привредних делегација, и др.

Наведене функције економске дипломатије сигурно нису и коначне, али су свакако уобичајене дипломатске функције, признате и практиковане у међународним односима деценијама пре појаве Бечке конвенције, која их је само кодификовала. Истовремено, наведене функције су неопходне за онај део спољних економских активности који подразумева њено реализовање, односно остваривање, у циљу заштите економских интереса једне земље и њених транснационалних компанија. С друге стране, треба имати у виду да најразвијеније земље и њихове компаније (користећи објективну међу-зависност развоја науке, технике и технологије, као и наглу глобализацију светског тржишта) користе своју моћ у успостављању економских односа са недовољно развије-ним земљама и мањим компанијама и предузећима. Зато је економска дипломатија, са наведеним функцијама и циљевима, уметност могућег, а не увек праведног и пра-вичног. Због тога се, када је реч о значају економске дипломатије за укупан спољно-економски наступ једне земље, често каже да је економска дипломатија, дипломатија сутрашњице.

1.3. Садржај економске дипломатије

Економска дипломатија огледа се у низу активности према спољњем окружењу или међународном окружењу, које подразумевају следеће:

- ефикасно представљање предузећа у иностранству (са могућим

представништвом);

- вођење међународних пословних активности путем службеног комуницирања;

- способност, знање и умеће вођења преговора са другим компанијама; - служба, организација и инфраструктура, компаније за спољне

пословне

активности;

- званична активност топ менаџмента, односно председника компанија и специ-јалних менаџера у пословној дипломатији за реализацију задатака и циљева у међународном пословању, и

- примена науке и стручних вештина, које обједињавају све садржаје и актив-ности економске, односно пословне дипломатије.

У пракси се често мешају појмови вођења спољне пословне политике предузећа и дипломатије (понекад се употребљавају и као синоними што је погрешно) иако су оба процеса међузависна. Спољна пословна политика подразумева свеукупну активност предузећа у односима са другим компанијама и организацијама, мотивисану и одређе-ним сопственим интересима и објективним могућностима, у сагласности са његовим


положајем на домаћем и иностраном тржишту. Економска, односно пословна диплома-тија и сва њена претходно утврђена поимања односе се, пре свега, на онај део спољних пословних активности који подразумева њено реализовање, остваривање. С друге стра-не, треба имати у виду да велике компаније (користећи објективну међузависност раз-воја науке, технике и технологије те наглу глобализацију светског тржишта) користе своју моћ у успостављању пословних односа са мањим компанијама и предузећима.

1.4. Економска дипломатија као вештина

Иако многи експерти сматрају да је економска дипломатија наука и уметност преговарања, бројни пословни људи сматрају је само као вештину која се да научити и савладати, од неког боље од неког много скромније.

Разматрајући квалитете који би требало да красе идеалног економског дипломату, Харолд Николсон каже да су то:13 искреност, прецизност, хладнкрвност, стрпљење, увек добро расположење, скромност и лојалност у служби. Николсон истиче да на-мерно није поменуо интелигенцију, знање, приљежност, опрезност, гостољубље, шарм, активност, храброст и такт, јер се те особине саме по себи разумеју.

Поједини аутори напомињу са много разлога да је у дипломатији уопште, а посебно у економској дипломатији, нарочито у процесу преговарања, потребно време, стрпље-ње, разумевање и имагинација, а као субјективне особине, које могу да буду велика препрека у међународном споразумевању, често се истичу: узајамна сумњичавост, лична антипатија, политичка рањивост, слабо здравље, чак и обична физичка исцрпље-ност.

Интересантне су оцене америчког Стејт департмента о ''кључним вештинама'' и ''кључним способностима'' дипломата. Тако, званични документ овог, сигурно највећег министрства иностраних послова у свету, у ''кључне вештине'' (core skills) убраја:

1) познавање и разумевање чињеница и ситуација; 2) селектирање релевантног; 3) анализирање и синтетизовање; 4) прецизна, концизна и непрекидна усмена и писмена комуникација; 5) схватање људске мотивације; 6) прилагођавање страним културама, односно цивилизацијама; 7) убеђивање и постизање (развијање) договора; 8) антиципација (предвиђање, предухитравање); 9) прихватање послушности (дисциплине); 10) подстицање поверења и уважавања, и 11) разумевање употребе страних језика.

13 Nicolson, H., The Evolution of Diplomacy, New York 1966, стр. 33.


Несумњиво да је у савременој економској, односно пословној дипломатији ипак најважнија вештина преговарања, али такође и вештина посматрања, извештавања, аде-кватног реаговања и заступања своје компаније, њених интереса и доброг имиџа. Као ''кључна својства'' уз те вештине, документ наводи: интегритет, стрпљење, храброст, одлучност, имагинацију, иницијативу, марљивост, такт, покретљивост и просуђивање.14

Економска дипломатија је један од најбитнијих савремених фактора која је покретач промена у савременој пословној политици. У последњим деценијама пос-ловна дипломатија готово у свим пословним делатностима, а поготово у економској делатности, постала је подручје од великог академског и професионалног интереса. Сваке године, у свету, се појављује све више књига које теоријски осветљавају процес пословне дипломатије са све више приказа и анализа појединих значајних примера из пословне дипломатије. У том циљу организују се бројни универзитетски и професио-нални курсеви посвећени пословној дипломатији. Многи универзитети отварају посеб-не факултетске центре који се специјализују за пословну дипломатију. Исто тако намножавају се консултантске фирме које пружају услуге и савете у области пос-ловне дипломатије. Све је више и методолошких и практичних приручника наме-њених онима који воде процес пословне дипломатије. Пословна дипломатија се све више развија као делатност, као организација, као вештина и као професија.15

Значај пословне дипломатије огледа се у одржавању непосредног контакта са топ менаџментом других компанија, у својој делатности и ван ње, и заштита интереса сопс-твене компаније, првенствено на међународном тржишту. То подразумева добро позна-вање прилика и односа у пословном свету, односно тржишних догађања како на страни понуде тако и на страни тражње. Улога пословног дипломате посебно долази до изра-жаја у условима убрзане глобализације, посебно на плану међународних економских односа. У гранама које имају глобални карактер, конкурентска предност ће све више зависити од способности менаџмента, а не као што је до сада био случај од рада и капитала, као и расположивих природних фактора.16 Иновативно оријентисан менаџ-мент ће тражити и налазити нове технологије, уочавати потребе за неким произво-дима и услугама, сагледавати могућности за новим изворима и институтима производње и сл. Степен иновативности у доброј мери зависи од конкурентности привреде. Заштићене гране и предузећа од иностране конкуренције немају склоност ка иновацији. Све то указује на чињеницу да су у савременој пословној дипломатији веома важне вештине преговарања, посматрања, извештавања,

14 Diplomacy for the 70’s, Department of State, 1970, Washington, str. 44. 15 Петровић, П., оп. цит, стр. 17. 16 Милисављевић, М., Тодоровић, Ј., Маркетинг стратегија, Економски факултет Београд, 1995, стр. 128.


адекватног реаго-вања и заступања своје компаније, њених интереса и доброг имиџа.

С обзиром на сложеност, одговорност, важност и деликатност послова савремени економски дипломата мора да поседује бројне способности у циљу успешног обављања својих послова и задатака. Основне способности се стичу:17

1) квалитетним факултетским образовањем (из области економије, међународних односа, међународног права, менаџмента, организационих наука, и других);

2) извесно дипломатско или спољнотрговинско искуство; 3) савршено владање светским језиком; 4) посебном обуком за земљу или регион у коме ће деловати; 5) савладавањем говорничких вештина – медијски и ПР наступи; 6) овладавањем преговарачким техникама и методама у пословном

преговарању; 7) сагледавањем стања и могућности конкурената; 8) изграђивањем личног шарма, углађености и познавањем протокола; 9) оспособљавањем за електронско комуницирање и коришћење

Интернета; 10) поседовањем самосталности и самоиницијативности у одлучивању,

способнош-ћу одговорног доношења одлука, сугестија и предлога за институције и компа-није;

11) обавештавањем о актуелним привредним и политичким темама; 12) поседовањем других, практичних знања и способности

(дактилографија или стенографија, вожња аутомобила и друго), и 13) добром техничком опремљеношћу (нпр. лап топ компјутер, мобилни

телефон, електронски потсетници, итд).

Наведене карактеристике савременог пословног дипломате су пожељне, али не и неопходне да их све поседује. Могу дипломати да имају све наведене особине, али се, руку на срце, то дешава само у идеалним случајевима, јер ипак, у питању су само људи са свим својим недостацима и слабостима, без обзира на тренинг и оспособљавање. Међутим, циљ сваког пословног дипломате је да их поседује што више. У току образо-вања и усавршавања, свакако, треба да тежи што већем нивоу знања и вештина, али право сазнање значаја своје улоге и места добиће тек практичним наступом на тржиш-ту.

1.5. Мисија, визија и циљ пословне дипломатије

Из менаџмента је познато да је мисија циљ и сврха постојања организације, док је, у овом случају, мисија пословне дипломатије да у што бољем светлу представља пос-ловне активности компаније, организације и

17 Петровић, П., оп. цит., стр. 22.


установе. Постављање мисије није само потреба великих компанија већ и малих и средњих, приватних и породичних предузећа, профитних и непрофитних организација. Када се једном постави мисија представља темељ на коме се граде остале намераване акције. Међутим, дефинисање мисије није посао који се уради једном, већ задатак који мора да прати промене у окружењу (екстерном и интерном) и као такав мора да одражава све промене како се фирма раз-вија, уводе нови производи и освајају нова тржишта.

На бази дефинисане мисије могуће је постављати циљеве и одговарајуће стратегије, као и алтернативне стратегије у свим деловима компаније, па чак и у оним деловима који су географски одвојени и пословно готово у потпуности осамостаљени. Значај активности пословног дипломате на дефинисању визије, мисије, циљева и стратегија, као и развијање и спровођење политике појединих инструмената маркетинг микса је, без даљњег, велики и кључан.

За успех пословне дипломатије неопходна су два елемента, и то:

1. добро познавање сопствене компаније и њене стратегије наступа на тржишту, процеса кроз који се уобличава и фактора који на њу утичу, и

2. овладавање максимумом расположивих информација сваке врсте о конкретном тржишту на коме треба наступати.

Добро познавање ова два елемента, која би се могла означити и као ''општа упут-ства'' дипломатске мисије, без обзира на ранг и ниво менаџера, услов је да се може го-ворити о успеху реализације задатака који су менаџеру постављени.

За наступ на међународном тржишту свака држава утврђује који су њени дугорочни циљеви, како по привредним делатностима, тако и по одабраним приоритетима. Међу-тим, не међународном тржишту не конкуришу државе већ предузећа (компаније), те је квалитет пословних дипломата и менаџера битна претпоставка за остварење конку-рентске предности у одређеној грани. Менаџмент мора бити дугорочно, а не кратко-рочно оријентисан да акцентира иновацију производа, процеса и маркетинг метода, да се спрема на прихватање подношљивих ризика и да је спреман на пословну сарадњу са предузећима из других земаља.

Визија представља пројектовање будућих пословних активности у што бољем свет-лу, у складу са жељеним стањем. Код компанија је то најчешће условљено њеном величином, технологијом, географским положајем, људским, финансијским и другим потенцијалима којим располажу и другим елементима који одређују њен положај на тржишту.

Општи циљ активности економске дипломатије, а на основу пројектованих будућих пословних активности (визија и мисија), јесте подизање ефикасности и ефективности пословног субјекта на виши ниво. То се обавља софистицираним приступом какав се и очекује од менаџера који је


специјализован за пословну дипломатију у условима глоба-лизације. Активности пословне дипломатије морају бити сталне, односно континуира-не, а не повремене, или ad hoc, од случаја до случаја у појединим пословним аранжма-нима.

1.6. Мерење учинака економске дипломатије

У савременом свету менаџмента опште је прихваћен теоријски став да се сваки и свачији рад и активност може да мери и оцењује, да послове који не могу да се мере и оцењују не би требало ни обављати, без обзира о каквој је природи послова реч (физичком, интелектуалним и др). Такви ставови тичу се и дипломатије уопште, по-себно економске дипломатије, рада и активности сваког њеног посебног припадника, као и укупног рада и активности других дипломатско-конзуларних представника.

У оквиру економске дипломатије не постоје неки јединствени параметри помоћу којих је могуће аутоматски мерити, квантификовати економске ефекте дипломатског рада и активности. У том погледу користи се више различитих индикатора, у завис-ности од тога који ниво дипломатског рада и активости је предмет евалуације: мини-старство иностраних послова (МИП), дипломатско-конзуларна представништва (ДКП) или индивидуални посленик економске дипломатије.

Показатељи економских ефеката активности економске дипломатије су, поред осталих, следећи:

1) повећање обима робног и неробног извоза, као и остваривање суфицита у спољнотрговинској размени са земљом пријема, односно смањење дефицита у трговинском и платном билансу уколико постоји у односу на претходни пе-риод;

2) број и вредност уговора о заједничким улагањима и другим облицима економ-ске и технолошке сарадње;

3) обим директних инвестиција из земље пријема у земљу именовања; 4) заједнички наступ на трећим тржиштима; 5) учешће предузећа земље пријема у процесу приватизације предузећа

земље именовања захваљујући активности економске дипломатије у земљи пријема;

6) број успостављених продуктивних контаката државним и другим органима и институцијама земље пријема и њених предузећа;

7) број организованих посета представника државе, привреде и предузећа;

8) број наступа у средствима информисања; 9) број организованих сајмова и привредних изложби, и др.


1.7. Геоекономска дипломатија

Промене које је глобализација изазвала у обликовању спољнополитичких страте-гија држава, кроз преклапање националних, регионалних и глобалних интереса у еко-номским, еколошким и све више безбедносним питањима, намећу потребу за диплома-тијом која ће моћи да функционише на исто толико нивоа. То значи оперативно дело-вање не само у земљи домаћину већ и на глобалном нивоу. Постављање нових захтева и циљева економској дипломатији започело је посебно интензивно после краја хладног рата. Економска дипломатија заснована на класичним основама, као ''слушкиња'' поли-тичке дипломатије, није више способна да одговори на захтеве наднационалне спољне политике.

Таква дипломатија, која је способна да комуницира са последицама економске глобализације на свим нивоима светског система, може се назвати геоекономском дипломатијом. Сам појам геоекономска дипломатија одражава промене које су се догодиле у редоследу националних интереса држава, промене у средствима њиховог реализовања, као и настајање нове хијерархије моћи коју генерише сам систем. Поје-дини теоретичари употребљавају термин глобална дипломатија.18 Међутим, тим пој-мом био би истакнут само глобалан аспект деловања, док би димензија стратешког еко-номског деловања у остваривању националних и транснационалних циљева државе остала ненаглашена. Појам глобална дипломатија више одговара за описивање посла дипломатије међународних организација и слично.

Иако је геоекономско вођење спољне политике по правилу ограничено на економ-ске супер силе, неологизам геоекономија има шири смисао. То значи да нападачку и одбрамбену геоекономску политику могу и морају водити, поред великих и средњих, и мале државе које тиме желе да обезбеде повољну позицију у новом светском поретку. Геоекономска дипломатија као нова дипломатија, иако има неке карактеристике дипло-матије каква се водила до краја хладног рата, у ствари је потпуно различита од такве дипломатије. Речју, повезаност економских питања са питањима безбедности, нацио-налних економских интереса са глобалним интересима, захтева дипломате који су едуковани за глобална економска али и остала транснационална питања од којих зависи моћ и благостање државе коју представљају. Геоекономске дипломате у свом делова-њу морају користити оне технологије које су омогућиле глобализацију и промене у спољној политици и међународним односима. Повећање међусобне зависности изме-ђу држава захтева дипломатију која ће мање бити умеће надмудривања и заваравања, а више процес усклађивања глобалних и националних интереса.

18 Morgenthau, H., Политика мед народи, Љубљана, ДЗС, 1996, str. 660-693.


Потреба за геоекономском дипломатијом није настала изненада. Њен еволутивни пут може се пратити кроз историју дипломатије, али је тек економска глобализација са својим утицајем на суверенитет и националне интересе држава, као и на повезивање светског система, омогућила да се геоекономска дипломатија идентификује и конципи-ра као, наводно, нова врста дипломатије. У том смислу потпуно логично изгледају тврдње да на процес економизације међународних политичких односа сасвим адекват-но може одговорити постојећа економска дипломатија. То би било тачно када промене у спољној политици не би биле тако садржајне и свеобухватне. Зато геоекономска дипломатија на одређен начин симболизује повратак дипломатије сопственим извори-ма, јер је дипломатија прошла дуг развојни пут – од трговинске дипломатије Венеције, којој је трговина била примарна функција, до геоекономски оријентисане дипломатије САД. Међутим, разлике између трговинске дипломатије градова и геоекономске дипло-матије су изузетно велике, као што су и разлике између функционисања и схватања у 13. и 21. веку.19

У садашњим условима, када је утицај на спољну политику претежно економ-ске природе, организовање и вођење дипломатије условљавају две главне идеје:20

1) дипломатија мора бити потпуно отворена за економска питања, која се не смеју третирати као помоћно средство за решавање политичких питања, већ као једнако важна као и политичка питања, и

2) идеја везана за смањивање разлике између унутрашње и спољне политике, из-међу националног и глобалног интереса.

Спољнополитичко деловање држава у савременим међународним односима све се мање изражава преко билатералних акција, а све више се каналише кроз међународне организације као што су Уједињене Нације, Светска трговинска организација, Г-8, Г-20, итд. Глобализација и мултилатерална дипломатија иду руку под руку. Питања која се решавају кроз мултилатералне односе и сарадњу постала су и постају бројнија и важ-нија од оних која се решавају кроз билатералне односе и сарадњу. То је потпуно разумљиво јер и преклапање националних и глобалних интереса на подручју спољне политике захтева јачање мултилатералног дипломатског деловања.21 За положај државе у међународним односима веома је важно са којом ће стратегијом учествовати у мулти-латералним преговорима. То указује на чињеницу да је функционисање геоекономске дипломатије изразито мултилатерално.

19 G., Craig, A., George, L., Alexander, Force and Statecraft, Diplomatic Problems of Our Times, New York, Oxford: Oxford University Press, 1990, p. 33. 20 Peter A., G., Van Bergeijk, Economic Diplomacy, Aldershot: U. K. Elgar, 1994. 21 Тако је, на пример, Велика Британија члан 120 различитих међународних тела (НАТО, УН, ЕУ, итд.) у оквиру којих користи потенцијале мултилатералне дипломатије.


Даљи процес развоја глобалног поретка сигурно ће имати одраза и на спољну поли-тику држава тако да ће државе још више зависити од сарадње са мултилатералним институцијама у решавању транснационалних проблема. Идеални мултилатерализам требао би да обезбеди управљање глобалним интересима на начин који неће бити на штету ни великих ни неразвијених и малих држава. Мултилатерална економска дипло-матија фокусирана је на питања и активности који се тичу глобалних светских и регио-налних проблема: одрживи економски развој, незапосленост, повећање производње хране, искорењивање сиромаштва, репрограм дугова земаља у развоју, смањивање јаза између богатих и сиромашних и др. Пример мултилатералне економске дипломатије је активност ММФ, Светске банке, Светске трговинске организације, ОЕЦД и других међународних организација и регионалних интеграција које се претежно баве глобал-ним економским и развојним питањима света. У стварности, мултилатералне институ-ције се баве светским поретком и међународним односима у складу са интересима најразвијенијих земаља света. Тако, супер сила као што су Сједињене Америчке Државе, иако диктирају начела мултилатерализма, не желе да се према њима по-нашају ни у међународној трговини ни на подручју међународног кривичног права, ако јој то не одговара. Но, без обзира на то мултилатерална политика је ко-рисна за интересе малих држава. Оне не могу очекивати да ће унилатерално утицати на међународне односе због чега је подршка мултиполарној дипломатији и функциони-сању међународних правила у њиховом интересу. Геоекономска дипломатија у први план ставља способност комуникације која није усмерена на реализацију поли-тичких циљева, јер се у заједничка тржишта и интеграције, међународне организације и агенције, у начелу не улази преко политичке линије.

Управљање економским повезивањем света велики је изазов за дипломатију која делује на нивоу глобалних институција, форума и конференција. Будуће генерације међународних институција требало би мање да личе на бретонвудске институције, а више на форуме за решавање транснационалних проблема развоја попут Г-8, или најно-вије Г-20. Развој према геоекономској дипломатији неће укинути политичку функцију дипломатије, али ће функције и улогу дипломатије ускладити са духом новог времена, који је глобалан и готово панекономски.


2. ЕКОНОМСКА ДИПЛОМАТИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

2.1. Глобализација версус мондијализација

Термин мондијализација води порекло из француског језика, од речи le monde (свет). Бројни аутори дефинишу мондијализацију као процес успостављања критери-јума, услова и правила понашања у производној, финансијској, банкарској, спољно-трговинској, политичкој и свим сферама живота, које проводе и намећу најразвијеније земље Запада посредством међународних економских и политичких организација и институција, како званичних (Светска трговинска организација – СТО, ЕУ, УН, Савет Европе и др), тако и незваничних или ''невидљивих'' (Трилатерала, Г-8, масонске ложе и др).

Циљеви мондијализације су:

1. да економски најразвијеније земље максимално искористе своје компаративне предности, и

2. успостављање различитих видова експлоатације неразвијених од стране најраз-вијенијих земаља уз што дужу контролу природних ресурса и развојних потен-цијала у свету (освајање великих тржишта, јефтина радна снага, ''одлив мозгова'' и сл).

Термин глобализација потиче из енглеског језика од речи the globe (земљина кугла, свет) и користи се на англосаксонском говорном подручју, али и у другим земљама. Глобализација је синоним мондијализације, која потенцира неминовност ширења на читаву земљину куглу у најзначајнијим сферама производње, трговине и финансија, јер се стварање све већег дела друштвеног производа у свету омогућава путем међународне размене (бржи раст светске трговине од светске производње), међу-народне производње (производње у мрежи појединачних ТНК чији су делови лоцирани у различитим земљама) и проширења и убрзања међународних токова новца и капи-тала.

Технолошки процес и конкуренција (комбиновани са процесом либерализације) снизили су баријере за међународне токове роба и услуга и фактора производње, те је повећан интерес за међународну специјализацију довео до нагле експанзије међуна-родних економских трансакција.22 Интернационализација је условила нагле трендове регионализације и глобализације, потребу за стратешком оријентацијом и нужност остваривања или постизања тзв. дистинктивне предности (конкурентности). Тако су традиционални ''фактори производње'' (привредни ресурси, радна снага и

22 Петровић, П., Маркетинг стратегија и међународно пословање предузећа, Институт за спољну трговину, Београд, 1997, стр. 53.


капитал) постали споредни, док су у први план избили специфична знања и оспособљеност из маркетинга и менаџмента.23 Треба имати у виду да су основни носиоци глобализације транснационалне компаније, јер је глобализација један од делова механизама остваривања политике транснационалних компанија. Јер, као што економски поре-дак није светски (не изражава интересе и вољу већине) него транснационални, тако ни процес глобализације није универзалан јер не захвата огромне делове света и гео-графски је ограничен. Светска привреда је регионализована и скоро у потпуности (око 80 одсто) контролисана од стране Европске уније, САД и Јапана.24

У процесу глобализације, који се одвија у светској привреди, посебно је значајна улога транснационалних компанија у виду инвестирања трговине преносиоца техно-логије и радне снаге, уз јачање веза између националних тржишта. Изузетна улога транснационалних компанија огледа се у томе што оне организују процес производње на међународном нивоу и на тај начин повезују процес производње лоциран у раз-личитим земљама, иницирају и одржавају међународну интракомпанијску поделу рада, у функцији профита.

Крајем 20-ог века имамо четири велике промене у светској економији:

1) Структурна размена – промена моћи и места:

- успон Јапана (производи високе технологије и међународне финансије);

- све већи јаз у економским резултатима земаља у развоју и развијених (стална дужничка криза);

- јачање интеграције у Европској унији.

2) Организација међународних економских веза:

- бреме прошлости;

- стварање међународних институција и институционалне промене нису имали исти ритам развоја (нпр. ММФ, Светска банка, СТО, Организација за економску сарадњу и развој – ОЕЦД).

3) Моћ држава и снага тржишта:

- мења се због сталне интеграције међународних тржишта и променљивих стратегија међународних корпорација;

- кретање радне снаге (нарочито ''одлив мозгова'') из земаља у развоју;

23 Исто, стр. 106. 24 Ковач, О, Транснационални поредак и националне стратегије, ВЕСНИК, мај-јун 1999, стр. 18.


- све сложеније стратегије транснационалних корпорација (услед различитог темпа интеграција тржишта капитала, робе и радне снаге).

4) Велике промене и трансформација светске политике:

- глобална (а не регионална) привреда је стратешки циљ САД (блиско повезан с мултилатералном структуром међународних економских и финансијских институција и норми);

- Јапан, САД и Европска унија, као водећа тријада, следе своје интересе.

Савремени процеси глобализације светске привреде требали би да обезбеде под-једнак интерес, како за високо развијене земље (чланице ОЕЦД-а), тако и за земље у развоју и транзицији. Само чвршће везе између економија те две групе земаља могу бити корисне за такозвани одрживи економски раст, побољшавајући стандард живота људи, елиминишући сиромаштво и унапређујући ''одрживу'' заштиту човекове околине, чиме ће се ојачати и основа за глобалну политичку стабилност. Стручњаци ОЕЦД-а сматрају да постоји реална могућност за унапређење садашњег стања, али је проблем у томе што је савремени свет суочен са бројним изазовима које треба на адекватан начин да реши:25

- Потребан је даљи прогрес у либерализацији трговине, инвестиција и фи-нансијских токова, као и у усавршавању правила заснованих на мултилате-ралном систему ради олакшања економске интеграције свих земаља у светску привреду;

- Код неких земаља ОЕЦД-а евидентни су покрети против глобализације, који за своју активност наводе разне узроке, као што су: трајна незапосленост, пове-ћање неједнакости у расподели дохотка, итд;

- У привредама многих држава нечланица ОЕЦД намеће се потреба увођења политике, која ће омогућити релевантне промене у правцу преструктури-рања привреде.

Од стране економски најразвијенијих земаља већ су прихваћени дугорочни циљеви и то: остваривање глобалне трговине и инвестиција. Азијско-пацифичка економска сарадња (APEC – Asian Pacific Economic Cooperation) планира слободну трговину и инвестиције до 2020. године. Тридесет четири земље западне хемисфере су се споразу-меле да остваре Подручје слободне трговине Америке (FTAA – Free Trade Area of the Americas) до 2005. године, градећи га на основу Споразума о слободној трговини Северне Америке (NAFTA – North American Free Trade Agreement). Европска унија се усагласила са 12 медитеранских земаља (Еуромед) да успоставе слободну трговину до 2010. године, а Комитет ОЕЦД за помоћ развоју је одредио своје приоритете до 2015. године, као што су: економска

25 The World in 2020. Towards A New Global Age, OECD, Paris, 1997, p. 11.


помоћ, социјални развој, заштиту човекове средине и обнова земаља у развоју.

Савремени процес глобализације, који има тенденцију брисања граница токовима робе, људи, капитала и знања, представља значајан фактор у дефинисању стратегије развоја привреде земаља у развоју и земаља у транзицији. При тако оштрој кон-куренцији, избор приоритета у развоју економских односа са иностранством је од велике важности. Упркос тешкој ситуацији за нашу економију има излаза уколико се заустави глобална рецесија у свету (преко 50% земаља је у финансијској кризи, а најтеже су погођене неразвијене и земље у развоју) и уколико сами обезбедимо два битна услова: да вратимо домаћи капитал који је пласиран у иностранство и да створимо повољне услове и заинтересујемо странце за улагање у нашу привреду. Овде је од пресудног значаја улога државе, која мора да прилагоди цео правни и економски систем.

Све то указује да заиста има довољно разлога за појаву антиглобализма и протеста против економских интеграција у свету, јер она наносе огромне штете неразвијеним земљама и земљама у транзицији, намећући своја правила и услове у функцији влас-титог профита, а мало их интересује шта се дешава са привредом ових земаља. Посебно протести расту против СТО, ММФ и Светске банке јер су те институције симбол глобалне интеграције и центри светске моћи. ММФ и Светска банка су, у суштини, осигуравајућа друштва која осигуравају транснационалне корпорације и њихове банке од свих ризика. То потврђује и чињеница да је од почетка глобализације како код инду-стријски развијених земаља, тако и код земаља у транзицији дошло до погоршања већине економских података. Привредни раст у индустријски развијеним земљама опао је за половину, а у земљама у развоју ситуација је лошија него 70-тих година. Зато не треба да чуди да је Ноам Чомски, амерички захтев да се глобализација брже шири уз подршку ММФ, то назвао моделом за привилеговане и богате, који желе да се тај модел прошири, јер им одговара.26 Исти аутор истиче да је ''Америка, као најдоминантнија економска сила – економски рат претворила у моћно оружје, користећи дијапазон метода, од незаконитог ембарга до наметања правила Међународног монетарног фонда (за слабе)'', јер је то много економичнији инструмент од маринаца и ЦИА.27

Према томе, ако глобализација доводи до уједињавања човечанства, до стварања јединственог економског, политичког и културног пространства на нашој планети, те ако се прихвати да представља законитост у развоју људског друштва, онда се пос-тавља питање да ли она нужно доводи до укидања нација, њиховог интегритета и идентитета, односно да ли уз глобализацију опстају нације, њихове институције, поли-тичке, правне и културне и могу ли сачувати свој идентитет и интегритет. Одговори на ово 26 Чомски, Н., Модел за богате, Економски сигнали, Београд, мај-јун 2000, стр. 80. 27 Чомски, Н., Шта то (у ствари) хоће Америка, Београд, 1994, стр. 58-59.


питање су у основи дијаметрално супротни. Према заговорницима глобализације она доводи до хомогенизације и изједначавања свих подручја живота на целој планети, на тај начин она поништава политичка, економска и културна обележја појединих друштава и захтева ново уређивање уједињеног човечанства стварањем светског по-ретка са наметнутим вредностима ''новог друштва'', те са ослонцем на транснацио-налне компаније, у коме индустријски и економски најмоћније државе имају одлучу-јућу улогу. По другом схватању, које сматрамо научно заснованим и политички прих-ватљивим, глобализација не би смела нужно оспоравати националне специфичности. ''Различитост култура је вредан израз човека-ствараоца'' и зато ''сваки народ (и нација) има право да сачува и унапреди своју културу и своје вредности''.28 Чак и кад глобализација води уједињавању и уобличавању човечанства као ''светског друштва, људско друштво није, нити ће бити једнообразно''.29 У овом смислу се може закључити да глобализација не доводи нужно до угрожавања, тачније нарушавања националног интегритета (и идентитета) у његовим основним компонентама: економској, политичкој и културној.

2.2. Генеза процеса глобализације

На теоријском плану, пионир и главни теоретичар глобализације је Збигњев Бже-жински (Zbigniew Brzezinski), који је у својим делима ''Између двеју епоха'' (1970) и ''Велика шаховска табла'' (1997), поставио темеље глобализма као идеологије 21. века. Глобализација, као концепт и процес, настала је 70-тих година 20. века, али је до њеног пуног замаха дошло у последњој деценији прошлог века, када је промовисана у нови светски поредак. Многи признати теоретичари и дипломати сматрају да је глобализам израз интереса светске финансијске олигархије, транснационалних корпорација и вој-ноиндустријског комплекса, са Сједињеним Америчким Државама у улози предвод-ника. У суштини, глобализација је сложен процес којим се врши технолошко, економ-ско и политичко уједињавање света, односно ''овај процес гарантује и све већу хомоге-низацију свих људских друштава, независно од њиховог историјског порекла и кул-турног наслеђа.''30

Термин глобализација је данас у честој употреби и користи се у више значења, а најчешће за означавање процеса повезивања и обједињавања савремених друштава са многим противречностима, на одређени начин, у ''светско друштво''. Међутим, овакво одређење глобализације је прешироко, па се настоји да се она ближе одреди са раз-личитих аспеката: политичког,

28 Мајор, Ф., Сутра је увек касно, ''Југословенска ревија'', Београд, 1991, стр. 70. 29 Бофа, Ђ., Последња илузија, Просвета, Ниш, стр. 168. 30 Фукујама, Ф., Крај историје и последњи човек, ЦИД, Подгорица, 1997, стр. 22.


економског и цивилизацијског, уз често указивање да је она превасходно идеолошки појам.

У друштвеним наукама постоје различите концептуализације глобализације, зависно од дисциплине:

- у економији – глобализација се односи на економску интернационализацију и ширење капиталистичких тржишних односа;

- у међународним односима – фокус је на развоју глобалне политике и повећа-њу интензитета односа међу државама;

- у социологији – то је друштвени процес повезивања појединих друштава, са многим противуречностима, у односе међузависности и културне повезаности, на основу нових информатичких технологија и средстава комуникација, у јединствено светско друштво, и

- као друштвени процес, по свом развоју и интензитету, глобализација на одре-ђен начин представља законитост у развоју друштва.

Глобализација представља процес успостављања јединственог друштвеног и прив-редног живота у целом свету. Тај процес се одвија наметањем критеријума, услова и правила понашања31 у производној, финансијској, банкарској, спољнотрговинској, али и у политичкој и свим другим сферама живота, од стране најразвијенијих земаља и њихову универзалну примену.32 Универзално наметање се одвија посредством међуна-родних економских и политичких организација и институција, како званичних (УН, ЕУ, Савет Европе, Светска банка, Светска трговинска организација, ММФ и др), тако и незваничних и ''невидљивих'' (Г-8, Трилатерала, масонске ложе, итд). При томе су, између осталог, у питању следећи циљеви: коришћење компаративне предности еко-номски најразвијенијих земаља, као и тежња да се успоставе различити видови експло-атације неразвијених и земаља у транзицији од стране најразвијенијих (освајање вели-ких тржишта, јефтина радна снага, ''одлив мозгова'' – brain drain, и сл), све у облику наметања основних вредности водећих индустријски развијених земаља света:33 демо-кратских облика владавине, правне државе, тржишне привреде и поштовање људских права и основних слобода.

31 Под критеријумима, условима и правилима понашања подразумева се: тржишна привреда по западним мерилима; либерална економија (слободно кретање људи, робе и капитала, као и за-конску регулативу која гарантује сигурност домаћих и страних инвестиција, те слободно извла-чење добити; релативна самосталност економије од политике; чланство у међународним еко-номским и политичким организацијама и институцијама). 32 Петровић, П., цитирано дело, стр. 56. 33 На геополитичком плану предводници глобализације су најразвијеније земље света, Сједи-њене Америчке Државе, Велика Британија, Немачка, Француска, Јапан, Италија и Канада (поз-натије као Г-7) заједно са њиховим савезницима.


Основна обележја процеса глобализације су:34

a) глобализација тржишта; b) глобализација свих трговинских и финансијских трансакција; c) глобализациа пословних и са њима, непосредно или посредно,

повезаних активности и операција; d) глобализација конкуренције уз развијање интегралне конкурентности,

у оквиру које се јављају три битна елемента глобалног развоја (глобалне компаније, глобално тржиште и глобална конкуренција).

Основне снаге и носиоци глобализације овај процес спроводе следећом мето-дологијом:35

1) доминацијом и монополским положајем у области нових технологија; 2) контролом светских финансијских токова; 3) контролом најважнијих природних ресурса, посебно енергетских; 4) монополском позицијом у Организацији уједињених нација и другим

међународним институцијама;

5) монополом војне силе (посредством НАТО); 6) контролом протока информација у светским оквирима.

Глобализација води ка стварању јединственог економског пространства на нашој планети. За ефикасно одвијање економских процеса у светским размерама неопходна је и одређена инфраструктура, заснована на економској либерализацији и слободном тржишту у појединим државама и међу њима. Такав систем заснован је на строгим правилима која обезбеђују слободну производњу, дистрибуцију и потрошњу у светским размерама. Економска делатност, у таквим условима, представља кључни моменат друштвеног живота, који је испреплетен са разноврсним нормама, правилима, морал-ним опредељењима и различитим обичајима, који сви заједно обликују друштво. У том смислу глобализација се испољава као општи геостратегијски процес, у којем је по-кретљивост капитала, технологије, организација, идеја и људи добила растућу глобалну и интернационалну форму.

2.3. Различити видови глобализације

Глобализација која доводи до стварања једиственог економског пространства на нашој планети није обична међузависност економија већ систем заснован на строгим правилима која обезбеђују слободну производњу, дистрибуцију и потрошњу у светским размерама

Глобализација се, у суштини, испољава као општи светски процес, али се манифестује у различитим видовима, кроз:36

34 Петровић, П., цитирано дело, стр. 56. 35 Првуловић, В., цитирано дело, стр. 49. 36 Петровић, П., оп. цит., стр. 58-59.


1. предузетништво - доминација транснационалних и мултинационалних компанија;

2. телекомуникације – Интернет, Microsoft, Сателитске ТВ, мобилна телефонија;

3. међународно кретање капитала и берзанске трансакције; 4. стране инвестиције у земљама у развоју – производне испоставе

великих свет-ских компанија у земљама јефтине радне снаге, лон-послови, и др;

5. off-shore компаније; 6. домицијализација иностраних фирми кроз продају заставе (у земљама

где влада порески, односно ''царински рај''); 7. глобализација у сфери језика (апсолутна доминација енглеског језика

у комуни-цирању); 8. глобализација у култури, посебно у области филмске индустрије и

културних производа за тзв. ''једнократну употребу'' (видео игре, производња музичких хитова и др);

9. глобализација у спорту (укидање ограничења за продају врхунских спортиста из недовољно развијених земаља на тржишту развијених, укидање ограничења о броју странаца, односно страних спортиста, који могу наступати или бити чла-нови једне екипе, корупција у спортским асоцијацијама, у спортском суђењу и сл).

Револуционарне промене у новим и ефикаснијим технологијама (микроелектро-ника, биотехнологија, нови материјали, глобалне комуникационе мреже) подстичу и олакшавају глобалне дифузионе операције транснационалних компанија и њихових страних директних инвестиција (СДИ). Нове технологије омогућавају брже, ефикасније и јефтиније продајне и развојно-истраживачке експертизе ТНК. Користећи предности нових технологија ТНК убрзавају процес глобализације, што, у ствари, представља ренесансу алијансе либералног капитализма када трка за профитом поново избија на прво место, а социјални мир и безбедност долазе у други план. Приватизација, слобод-на размена, монетаризам и дерегулација мењају физиономију ''државе благостања'', а питања запошљавања, пауперизације и маргинализације силазе са дневног реда при-ватног капитала и уплићу се у свакодневницу обичног човека.

Битна димензија испољавања глобализације јесте глобална подела рада и моћи, што значи да обухвата реорганизацију производње и померање од високо развијених ка мање развијеним земљама.

Глобална подела рада потенцира хегемонију моћи, пре свега кроз концентрацију капитала и знања, као кључну карактеристику следећих процеса:

- реструктурисање међу регионима у свету; - трансфер становништва у и међу регионима, и


- везивање производних процеса различитим везама и појавом културних транс-националних мрежа, које олакшавају и обликују ове трансфере.

2.4. Појавни облици глобализације

Велике мултинационалне и транснационалне компаније диктирају глобалне односе у свету, а појавни облици таквих односа видљиви су у свим сферама привредног и друштвеног живота. Навешћемо само неке појавне облике глобализације, и то:

- у области исхране ( Nestle, McDonalds, Coca-Cola и др.); - у области спорта, који је постао средство за остваривање великих

профита (нпр. иза сваког великог клуба стоје велики пословни магнати или велике холдинг компаније, који диктирају рад и резултате, а спортисти и њихови резултати постају својеврсна роба, што се најбоље види у најјачим фудбалским лигама на свету – Италији, Шпанији и В. Британији);

- у области образовања – иностране филијале познатих америчких и британских универзитета, за дописно или убрзано студирање, уз високе школарине, за школовање преко Интернета, а све у циљу школовања нових генерација у духу либералне економије чиме глобална економија стиче нове присталице и будуће актере;

- у области комуникација – нагли развој електронских комуникација, мобилних и сателитских телефона, Интернет, електронска трговина, итд;

- у области медија – електронски медији, сателитски ТВ програми, кабловска ТВ и др. доводе до све веће универзализације и интернационализације медија што је довело до потискивања класичне штампе у други план;

- у области привреде – аутомобилска индустрија37, авио индустрија, нафтна индустрија, фармација, електроника, итд;

- у области потрошње – главни израз глобализације у овој области постало је безготовинско плаћање и коришћење кредитних картица, затим каталози, Интернет трговина и др;

- у области културе – последице глобализације у овој области су најпогубније38, а посебно у области филмске индустрије, музичке и видео продукције, ЦД-ови и ДВД.

37 Убрзано се одвија процес мегаинтеграција, склопљено је низ фузија: Chrysler – Daimler Benz, BMV – Rover – Bugatti, General Motors – Fiat – Hundai, VW – Audi – SEAT – Škoda, Renault – Nissan, итд. 38 Када су у питању последице глобализације у области културе постоји велики број различитих тумачења, која се могу груписати око два основна става. Према првом ставу, глобализација представља културну хомогенизацију, која се огледа у наметању културних вредности најра-звијенијих земаља, пре свега САД, осталим деловима


Убрзане промене, у светским оквирима, истовремено значе заоштравање слободне тржишне конкуренције, као важног елемента глобализационе матрице. Тако се ауто-номија и улога државе редукује и дисциплинује крупним капиталом, уз обавезно прила-гођавање корпоративној логици.

2.5. Позитивни и негативни аспекти процеса глобализације

2.5.1.Позитивни аспекти глобализације

Процес глобализације се, често, приказује као широко поље могућности за све, успостављањем економских принципа на основу трговинске дерегулације, максималне интеграције светског тржишта и флексибилношћу радне снаге у погледу најамнина и услова рада, приватизацијом и дерегулацијом.

Основни позитивни аспекти процеса глобализације су:

- глобализована и модернизована привреда захтева виши ниво образовања и квалификованости радне снаге - у савременим условима глобализације људски ресурси и знање представљају најзначајнији привредни ресурс и имају пресудан значај за остваривање ефикасног привредног и друштвеног развоја;

- уједначавање услова и регулативе домаћих и страних улагања - у процесу глобализације долази до промене у структури улагања са тежиштем на улагања у научно-истраживачки и креативни рад (у циљу прихватања нових идеја и конкретних проналазака), као и њихова расподела према секторима, уз истовремено усаглашавање царинских прописа, спољнотрговинског пословања и услова производње и предузет-ништва и др.

- повећање изгледа за запошљавање - убрзани развој земаља и региона и мо-дернија инфраструктура омогућавају брже запошљавање и отварање нових привред-них капацитета;

- већа слобода кретања роба и капитала - процес глобализације светске привреде, преко либерализације, неизоставно снажно утиче на креирање економских политика савремене државе, а нарочито оних мањих и оних које су у развоју или транзицији, чиме су технолошки процес и конкуренција (комбиновани са процесом либерализације) снизили баријере за међународне токове роба и услуга и фактора производње те је повећан интерес за међународну специјализацију довео до нагле експанзије међународ-них економских трансакција;

света (нека врста културног империја-лизма). Са друге стране, глобализација представља повезивање различитих култура, што допри-носи хетерогенизацији савременог света.


- повећана су страна улагања у рентабилне привредне гране и делатности - уз помоћ и повољно кредитирање малих и средњих предузећа, јер имају већу пропулзив-ност и адаптибилност у условима глобализације тржишта;

- јачање интензитета међународне конкуренције - ширењем могућности и раста појединих тржишта на много ширем нивоу од националног, отворила се ера глобалног пословања која омогућава компанијама комбиновање домаћих и иностраних маркетинг активности на начин који заједнички и синергетски доприносе остваривању циљева појединих предузећа, и др;

- улагање у пратеће службе и инфраструктуру која треба да прати развојне трендове – путна мрежа, луке и аеродроми, складишни простори, слободне царинске зоне, компјутеризација, модерна опрема и технологија у производним погонима, и др;

- доследна специјализација појединих привреда и земаља за привредне гране у којима имају компаративне предности, итд.

2.5.2.Негативни аспекти глобализације

Посебно место и значај у литератури има питање домета и последица глобализације при чему се пре свега истичу позитивни ефекти глобализације о чему је већ било речи, док се, са друге стране, упозорава на опасности и ограничења која глобализација носи са собом (екологија, извоз ''прљавих'' технологија, сукоб транснационалних компанија са националним државама, беспоштедно исцрпљивање националних ресурса, искориш-ћавање радне снаге). Уз ово, посебна пажња посвећује се и следећим питањима.

- глобализација доводи до укидања класичног појма економског и политичког суверенитета земаља – са једне стране се тврди да све израженија покретљивост капитала, растући значај и утицај транснационалних компанија (ТНК) и хармонизација законских норми у великом броју делатности друштвеног живота доводе до смањивања значаја и утицаја националних држава и самим тим је чини сувишном. На политичком плану, глобализација подразумева неколико појава, између осталих слабљење нацио-налних држава по питању политичке и уопште друштвене независности, процеса децентрализације унутар националних држава, као и покушаје да се оживе старе и/или креирају нове међународне политичке институције;

- глобализација је проузроковала пораст сваковрсне моћи, особито моћи новца - САД и њене транснационалне компаније лансирале су паролу ''капитал нема отаџбину'', а тамо где новац постаје божанство, све етичке и културне вредности падају у заборав. Без новца и без оружја ни истина нема право на живот. А откако је та најстрашнија моћ узела под своје неслућене потенцијале науке, човечанству прети опасност од недостатка контроле овог


разулареног, ''откаченог'' – турбо капитализма, који намеће обрасце и планове економског развоја, укида нерентабилна предузећа и тако врши немилосрдно ''ослобађање'' вишка радне снаге, чиме се стварају огромни социјални проблеми, уз истовремено свођење земаља у развоју и транзицији на пуко тржиште јефтине радне снаге, без изгледа да из те позиције могу самостално да изађу;

- дисциплиновање учлањених земаља на спровођење одлука донетих у међу-народним центрима економске и политичке моћи - решавање конфликата унутар држава устаљено је као ненасилно и у складу с правним нормама, што треба да важи и у међународним односима. Но, мало је наде у то да данас то могу обезбедити Уједи-њене нације и њен неодлучни и манипулисани Савет безбедности који непрестано, под утицајем најмоћнијих земаља, доноси резолуције које се спроводе дисциплиновањем земаља чланица, најчешће кроз претњу или примену санкција (мултилатералних и билатералних);

- наметање модела друштвеног развоја, културних образаца и начина живота од стране најразвијенијих земаља - на друштвеној науци стоји задатак да разоткрије даљи ток историје да би се сагледала снага и границе глобализацијског тренда и засновала ваљана стратегија развоја. У тумачењу ефеката глобализације, увек постоји и истиче се само свет конкретне хијерархијске глобалне моћи. У тој хијерархији данас је Запад, на челу са САД, доминантан. Та слика може се изменити за неколико деценија. Али и тада ће постојати језгро држава које у својим рукама држе главне полуге светске моћи. Глобализација као светски процес указује да будући развој на рационалним осно-вама није могућ насупрот прогресивне линије развоја западних друштава. Али он није могућ ни као пуко подражавање тих друштава, као нова сателизација, али сада у односу на Запад, нити је могућ унутар модела неолибералног капитализма. То значи да се од почетка морају тражити решења која нису имитација туђих модела већ су резултат историјских иновација и знања.

У целини гледано глобализација са собом носи бројне позитивне, али и веома зна-чајне негативне последице, које изазивају знатан отпор пре свега у неразвијеним али и у неким развијеним земљама. Процес глобализације је неумољив и тешко заустављив и због тога на маргини оставља све оне земље који му се супротстављају. Због тога се процесу глобализације, више силом економских нужности него добровољно, препуш-тају и земље које су његови јавни критичари. Зато се у веома деликатној ситуацији налазе неразвијене земље и земље у транзицији, које се налазе пред избором да и даље остану изван међународног тржишта, а то значи и без развојне перспективе, или да прихвате глобализацију и тако своју судбину препусте међународним центрима моћи, што им може донети економске предности, али их може довести и до губитка еко-номске и политичке самосталности. У сваком


случају избор није нимало лак, а резултат је у старту неизвестан, јер је одабрани пут без повратка.

На основу изнетог може се констатовати да је основна карактеристика глобализа-ције свеобухватност простора, економије, политике, културе, становништва и осталих фактора друштвеног живота у светским размерама. Носилац или протагониста глоба-лизације је земља, односно држава која се у датим друштвено-економским, поли-тичким, војним, технолошким, културним, демографским и осталим околностима јавља у улози глобалне супер-силе, а то су данас САД.

2.6. Перспективе економске глобализације

Последње две деценије 20. века добијају карактеристику која се не може једно-ставно објаснити повећаним интензитетом протока робе, капитала и радне снаге тј. повећаном интернационализацијом у глобалним размерама, која се идентификује као глобализација. У дубини своје суштине глобализација је процес који има праве носиоце или унутрашње пориве који чине овај процес објективним и нужним, а то су научно-технолошки поредак, информационе технологије, деловање транснационалних компа-нија и тенденционо опадање профитне стопе, усавршавање саобраћајних средстава, све већи број малих отворених привреда, интернационализација финансијских тржишта. Глобализација је процес који генерално обухвата неколико интерактивних еко-номских снага: међународну трговину, технологију и бизнис стратегије транс-националних компанија.

Процес глобализације приказује се као широко поље могућности за све, успостав-љањем економских принципа на основу трговинске дерегулације, максималне интегра-ције светског тржишта и флексибилношћу радне снаге у погледу најамнина и услова рада, приватизацијом и дерегулацијом. Тиме се апологетски представља као ''обећана земља'' у којој влада благостање за све људе и нације света. У суштини, када се разгрну површинске наслаге, откриће се да је глобализација вешто коришћен параван за грађење униполарног света са неприкосновеним правима лидера тог света за имплементацију светског поретка под униполарном доминацијом транснационал-ног капитала подупртом војном супремацијом алијансе најразвијенијих земаља којом руководи војна империја – САД. Сви пројекти који се не уклапају у њихову ''визију'' о глобализацији, не толеришу се о чему сведочи крај 20. века, који је нажалост завршио као што је и почео крваво и демонстрацијом силе. Аргумент за прихватање оваквог униполарног светског поретка је да то тражи глобализација и да алтернативе нема и иде се дотле да се тврди да ће свет постати глобално село са глобалном владом. При томе се заборавља једно значајно питање: да ли и како може тржиште бити демо-кратски регулисано на националном, регионалном и глобалном нивоу?


Ако се глобализација идентификује као продубљенији и интензивнији раст интер-национализације економских активности то значи да се другим именом назива исти, само интензивнији процес. То имплицира потребу прављења разлике између глобализо-ване и интернационализоване светске економије. ''Ако има нешто другачије у садаш-њости што разликује промене у природи међународног капитализма од ранијих пери-ода, онда мора да се каже нешто више о природи тог феномена, а не само означити га као континуитет ранијих трендова, истина интензивиранијих, под другим именом''.39 Глобализована економија требало би да значи други ниво и квалитет односа, функцио-нисања институција као носилаца функција и односа, као и промењене компетенције и значења националних држава. Ово представља другачију слику од садашњег нивоа интернационализоване светске економије, која се све чешће назива глобалном еконо-мијом и која захтева имплементацију принципа слободне трговине и јединственог тржишта са неприкосновеним правима крупног приватног капитала и повлачење држа-ве из привредних токова и још је увек далеко од глобализоване економије. Међутим, не може се избећи чињеница да постоје квантитативне промене које указују да се нешто ново дешава. Управо се ту сударају схватања о јединственом тржишту: једни сматрају да се оно већ успоставља изван постојања политичких граница, док други мисле да јединствено тржиште, као основа јединственог глобалног капиталистичког система, још не постоји и вероватно се неће брзо остварити. То значи да одговоре не треба тражити у праволинијским променама. Ради се о комплексним променама на разли-читим нивоима. Савремена светска привреда, која иде путем глобализације, функ-ционише двојном логиком: логиком националних држава које негују територијални принцип постојања и развоја и логиком транснационалних компанија које заступају принцип доминације и потчињавања свих осталих (било компанија било држава), својим интересима. Прва логика води интеграцији и уклањању институционалних баријера територијалним пресеком, док друга делује путем функционалног повезивања и интегрисања, дезинтегришући националне државе (особито оне које нису матичне ТНК). Ова интеграција делује супротно јачању националног идентитета, а аутономија и саморазвијеност губе на значењу. Недовољно развијене економије постају све завис-није и немоћније да се извуку из орбите кретања крупног капитала и његових интереса. Вероватно да ту постоји велики међупростор између овога што сад постоји и приказује се као глобална економија и онога што ће бити права глобализована еко-номија. У том међупростору испуњеном борбом за престиж и опстанак, слабијима стоји на располагању веома мало алтернатива. Ипак, мора се добро испитати корелација одрживог развоја и отворености привреде, која се у многим случајевима показала као

39 James H. Mittelman, The Globalization Syndrome, transformation and resistence, Princeton University Press, Princeton, New Jersey, 2000, p. 15.


негативна, поготово кад недостају одговарајуће институције и комплементарне полити-ке (посебно економска и социјална политика).

Бенефиције отворене привреде једино се могу тражити у способности извоза идеја, инвестиција, интермедијалних инпута из развијених земаља што ће убудуће омогућити економски раст. Међутим, за реализацију ових потенцијала, земље у развоју и земље у транзицији морају имати пре свега окружење које привлачи стране инвестиције, компе-тентне институције које гарантују право, политичке слободе, сигурност својине и соци-јалну сигурност, што све заједно подржава макроекономску стабилност и омогућава брже промене у датим спољним околностима. У одсуству ових комплементарности, стратегија спољне либерализације неће дати повољне резултате. Штавише, проузро-коваће нестабилност, продубиће неједнакост и изазваће социјалне конфликте. То је приближна слика данашњег света земаља у развоју и земаља у транзицији. Поједи-начном пажљивом анализом могу се наћи успешни примери координације институција и имплементације политике отворене привреде и економског раста, али то тражи више простора, али пружа и наду и задовољство једног таквог сазнања. Други закључак је да не постоји јединствен рецепт применљив на све земље и околности и у том смислу и рецепти нуђени неолибералистичким концептима Вашингтонског консензуса пот-врдили су ову констатацију и показали сву штетност своје једнозначности. Много вре-мена, воље, рада и свести биће потребно пре свега свакој земљи посебно, поготово неразвијеној, да прилагоди свој развој развоју који диктира крупни приватни капитал, критички и аналитички приступајући сваком савету и рецепту што долази споља, из осталог, развијеног света. То не значи затварање и аутархију, већ аутентичност у универзалности, борбу за егзистенцију и свој прикључак савременим токовима као и свој допринос њима, тј. стварању глобализоване економије насупрот униполарног света са доминантном економијом у центру.

Глобализација је обележена и са позитивним и са негативним последицама. Ово прво се манифестује кроз брз раст међузависности у светској привреди која данас већ достиже 25 одсто, посматрано кроз размену. А ово друго се испољава кроз спеку-лативне финансијске токове, разне дисфункције и друге негативне последице безгра-ничне слободе деловања приватног капитала. Од осталих феномена неопходну пажњу привлачи нова формација светске привреде у којој паралелно живе четири еко-номије:

1. економија нације; 2. регионална међународна економија; 3. светска економија новца и капитала, и 4. економија ТНК.

Ту су и други елементи, као што је пад улоге живог рада у укупним привредним инпутима, као и појава нових чинилаца као претпоставки успешности фирми у међу-народној конкуренцији.


Према томе, глобализација није нов феномен, али је нов њен интензитет. Развој технологије, светске привреде, система масовних комуникација и војног потенцијала укида просторне релације брзином без преседана. Висок степен међузависности доводи до тога да одлуке појединих држава имају консеквенце по друге државе. Истовремено, све је више одлука које се доносе на супра-националном нивоу, а имају последице по националне државе. Тако је држава постала арена у којој делују и националне и интер-националне силе. Повећањем економске, политичке, правне, војне и културне међуза-висности смањио се број политичких инструмената који су националним државама на располагању. Поред тога, један број традиционалних подручја државне делатности и одговорности не може се више остварити без међународне сарадње. Та чињеница подстиче интегративне процесе међу државама и доводи до раста институција које се баве управљањем глобалним пословима. Међузависност захтева да се систем одго-ворности, заснован на територијалним границама, преобликује како би се проблеми који надилазе националну државу – глобални финансијски токови, дужничке обавезе неразвијених земаља, еколошка криза, проблеми колективне безбедности, итд. – успешније решили и подвргли демократској контроли. Аутономија државе данас је, дакле, ограничена; државни суверенитет је подељен између националних, регионалних и међународних актера.40 Глобализација, дакле, подразумева ограничавање сувере-нитета националних држава, али и глобализацију интереса одређених национал-них држава. Процес глобализације ће се зато одвијати само између једног броја држава, због њихове међузавиности настале услед привилегованог положаја који деле и заједничког интереса да га заштите. Има јасних индиција посебно од распада Југосла-вије, да ће коалиција најбогатијих држава, ''глобални директоријум'' (Г-7), тј. једна уска мањина, успостављати, упркос ривалству, међусобне односе колико-толико на принци-пима демократије, консензуса, а заједно наступати према остатку света са позиције ауторитарности, принуде дуплих стандарда.41 Другим речима, ствараће се ексклузивна наднационална демократска острва у мору заоштрених неједнакости и потчињавања. Затим, ако се има у виду ''демократија ниског интензитета'', демонтирање националних држава периферије и полупериферије која је у функцији глобалног капитала, тј. обезбеђивање унутрашњег политичког легитимитета за императиве глобалне акумула-ције, јасно се показују могући облици (зло)употребе демократије у функцији недемо-кратских тенденција глобалног поретка у 21. веку. Исто тако, дисциплинујућа функција глобалне економије, тј. подвргавање националних економија императивима глобалне акумулације, захтева принуду – од санкција до војне интервенције. Ревитализација НАТО-а и проширење његових надлежности ван терито-рија земаља чланица, профе-сионализација војске у низу земаља Запада и стварање нових интервенци- 40 Хелд, Д., Демократија и глобални поредак, Либертас, Филип Вишњић, Београд, 2000, стр. 393. 41 Хелд, Д., оп. цит., стр. 399.


онистичких трупа, улога коју САД желе да играју у међународним односима, њихова тежња ка успостављању апсолутног примата превасходно на основу сопствене војне моћи42 - све то допуњава слику о амбивалентном карактеру глобалног процеса у 21. веку.

2.7. Економска дипломатија као дипломатија сутрашњице

После завршетка хладног рата, питања безбедности уступила су место питањима економије. Нови простори и зоне утицаја у већој мери су освајани економском снагом и финансијским аранжманима него коришћењем оружја. У тим новим околностима, свака је држава, зависно од величине, економске снаге, карактера привредног система, начи-на регулације тржишта и друго, развијала сопствени концепт економске дипломатије. Циљеви су увек исти – економска стабилност и економски просперитет сопствене државе, а методе и начин постизања могу бити различити. И поред чињенице да свет није постао много безбедније место за живот него што је то био током прошлог века, ипак треба констатовати да се осећа значајније померање тржишта у раду дипломатије са безбедносно-војних и политичких питања на поље економије. Ова тенденција није само логична реакција на промене у окружењу, већ је и неопходан одговор на потребе економских субјеката глобалне тржишне арене.

Без обзира на то што су данас готово све државе укључене у неке облике била-тералне и мултилатералне сарадње, генерално се може рећи да развијене земље свој концепт економске дипломатије заснивају првенствено на деловању кроз мултилате-ралне организације: Светску трговинску организацију, Светску банку, Међународни монетарни фонд, Организацију за економску сарадњу и развој и друге, док се економ-ска дипломатија земаља у транзицији и земаља у развоју базира претежно на билате-ралној дипломатији.

Земље у транзицији своје активности морају подредити околности да су принуђене на стално тражење квалитетних страних инвеститора и нових тржишта за домаће производе, јер се тиме обезбеђује смањивање незапослености и економски развој. У том смислу, један од најзначајнијих приоритета спољне економске политике и дипло-матије земаља у транзицији јесте приступање Светској трговинској организацији, узи-мајући у обзир глобални значај исте и њену институционалну повезаност са ММФ-ом и Светском банком у креирању макроекономског окружења. Ове активности воде даљем заокруживању економског и финансијског амбијента неопходног за убрзано спровође-ње реформи и развоја.

42 Michael T. Klare, US Military Policy in the Post-Cold War Era, u Socialist Register, p. 131-142.


У досадашњим разматрањима указано је да економска дипломатија, у савременим условима, представља успешно вођење пословне политике државе, предузећа или ком-паније у односу на окружење. Проистекла је из опште дипломатије, која се кроз векове развијала у складу са крупним међународним кретањима и трансформацијама друшт-вених и државних система. У условима нарастајуће глобализације све више до изра-жаја долази економска дипломатија, јер за већину економски развијених земаља то ће бити најважнији приоритет у активности њихове дипломатије.

Истина, док се спољна политика заснива на међународном праву, принципу реци-процитета и немешања у унутрашње послове, економска дипломатија тим начелима није ограничена. Она понекад представља директно мешање у унутрашње послове дру-гих земаља. Тако су САД 2008. године извршиле снажан дипломатски притисак на владе у Мађарској и Шведској да би ове преиспитале своје учешће у пројектима ''Јужни и Северни ток'' за испоруку руске нафте европским земљама.43 То је на крају довело до политичког споразума о оснивању конзорцијума за пројекат Набуко, који су 13. јула 2009. потписали премијери Турске, Аустрије, Бугарске, Румуније и Мађарске.44

Либерализација и глобализација светске економије објективно налажу уклањање баријера на домаћем тржишту, чиме се домаћа предузећа излажу немилосрдној борби, иако за то нису оспособљена. У таквим условима на домаћем и страном тржишту могу опстати само конкурентно најспособнија привредна друштва. Владе имају све мање могућности да одговоре на захтеве домаћих предузетника и да их штите на домаћој територији. Међутим, развијајући снажну економску дипломатију, влада може да ох-рабри домаћа предузећа у наступу на новим тржиштима, а интензивним дипломатским активностима (укључујући и дипломатска и спољнотрговинска представништва, разне делегације, па чак и шефове држава, приликом боравка у иностранству) осигура пози-цију домаћих компанија на оним тржиштима где су већ одавно присутна. На тај начин економска дипломатија постаје основно средство за продор на светско тржиште, јер стимулише економску размену између земаља. Зато је економска дипломатија важан фактор привредног и друштвеног развоја, а самим тим и будућност модерне дипломатије, дипломатије сутрашњице.

43 Поповић, Н., Лекција из одбране националних интереса, Политика, Београд, 20. септембар 2008, стр. 7. 44 БС – Пословни магазин, 13. јули 2009, http://www.poslovnimagazin.biz/vesti/potpisan-sporazum-o-gasovodu-nabuko-2-4689 (03.09.2011).


2.8. Економска дипломатија као инструмент глобалног бизниса

За укључивање у међународне токове глобалног бизниса захтева се интердисци-плинарни карактер економског дипломате и пословног менаџмента уопште. Свакако да велики допринос у томе имају различите научне дисциплине: географија, историја, политика, право, економија, социологија, психологија, итд. Такав приступ долази до из-ражаја тек са јачањем улоге међународно оријентисаних и наднационалних предузећа. Самим тим има пуно оправдања за посебним издвајањем и изучавањем међународних димензија појединих функција (нпр. лиценца, франшизинг, кооперација, копродукција, заједничка улагања, директне инвестиције). Кључне специфичности, препреке и изазо-ви произилазе из комплексности међународног пословног окружења. Процес еко-номског дипломате и међународног пословног менаџмента се одвија кроз разрешавање проблема који се јављају у троуглу: међународно пословно окружење – међународни аспект пословних функција – форме међународног пословања.

Међународни пословни менаџмент има три аспекта:45

1) инвајерментални – превентивна и усмеравајућа улога;

2) функционални, и

3) организациони.

Пословни менаџмент је превасходно усмерен на креирање и реализовање позитив-них и перспективних промена. Савремени менаџери у лику економског дипломате, непрестано држе иницијативу, повлаче потезе и доносе конкретне одлуке. Доно-шење одлуке је увек повезано са могућношћу избора, а он подразумева постојање алтернатива. Уколико нема алтернатива и могућности промена тада нема потребе ни за менаџерима – економским, односно пословним дипломатама. Администра-тивно оријентисане економске дипломате инсистирају на форми, избегавају улагања и ризик и настоје да добро обаве свој посао. Предузетно оријентисани економски дип-ломата оптерећен је суштином проблема, испољава позитивну склоност ка проме-нама и улагањима и настоји да се ангажује на добрим, односно правим и пер-спективним пословима. Одликује га позитиван однос према идејама, свестрана информисаност и разумност при повлачењу пословних потеза.

Савремени пословни менаџер треба да испољава међународну визију и следи логи-ку рационалног понашања, па макар својим активностима никад не прелазио границе националног тржишта. Међународно оријентисани менаџер увек полази од циљног тржишта и тиме прилагођава поједина

45 Ракита Б., Међународни маркетинг, Економски факултет, Београд, 1993, стр. 22.


организациона решења, форме пословања, функ-ционалне специфичности, па и пословни систем предузећа.

Схватање економске дипломатије као професије одређује три битне карак-теристике које се односе на све професионалце:

1) заснивају своје одлуке на општим принципима и методологији своје струке;

2) стичу свој професионални статус на основу мерљивих резултата свога рада, и

3) поштују етичке принципе и штите интересе својих клијената. У савременим тржишним процесима акценат се све више ставља на

креирање интегралне конкурентске предности, како у домену производа тако и у домену марке-тинга, финансија, истраживања и развоја, руковођења. У том креирању интегралне ди-ферентне предности маркетинг и економска дипломатија добијају усмеравајућу улогу. Стратегијски значај економске дипломатије може се посматрати кроз следеће до-приносе:

1. омогућује сигурније и успешније реализовање конкретних послова у инос-транству, и

2. омогућује да се буде у тренду, тј. доприноси анализи утицаја међународних тржишних тенденција на пословање у оквиру домаћег тржишта. Преглед бр. 1. Кључне карактеристике међународних менаџера –

економских дипломата (проценат испитаника који су рангирали карактеристике као једну од пет

најважнијих) 1. стратегијска оријентацијa 71% 2. прилагођавање новим ситуацијама 67% 3. осећај за разне културе 60% 4. способност рада у међународним тимовима 56% 5. лингвистичке способности 46% 6. разумевање међународног маркетинга 46% 7. способност успостављања односа 40% 8. међународне преговарачке способности 38% 9. самопоуздање (стабилност) 27% 10. амбициозност 19% 11. отворена, неподозрива личност 19% 12. разумевање међународних финансија 13% 13. свесност свог културног порекла 2% Извор: Barham Kevin, Oates David, The International Manager, The

Economic Books Ltd., London, 1991, p. 69.


Пошто је сегмент пословних дипломата врло осетљив, то захтева континуелно ко-муницирање, које омогућава бољи развој производа, бржи излазак на тржиште, флекси-билно реаговање на колебања тражње, али и свих пословних функција на захтеве пословне средине односно пословне дипломатије.

2.9. Економска дипломатија, мегакапитал и светска привреда

У развијеним тржишним привредама, на слободно уређеном тржишту, управља се токовима капитала. Међутим, тржиште капитала је најсложеније и најсуптилније и због тога што се приватно власништво намеће као, незаобилазно, предуслов тржишне прив-реде. По природи ствари, тржиште капитала је тржиште власничких наслова, па без јасно дефинисаног власништва не може бити ни ефикасног тржишта капитала. На том тржишту се размењују права која су монополска (право искључивости), а искључење трећих лица је део стандардне незаобилазне дефиниције својине. Неопходан услов функционисања овог тржишта је чврста веза између приватног власништва, с једне стране, и тржишног система, с друге стране. Дакле, приватно власништво мора имати адекватно место у привредном систему, како би уопште постојало и функционисало тржиште капитала (оперативна сагласност о приватизацији привреде). Затим, треба имати у виду:

1) еволутивни пут развоја тржишта капитала (чак и кад су испуњене све претпо-ставке за развој тржишта капитала);

2) улогу државе (у концепту регулативе и активног учесника на страни дугороч-них папира у обвезницама).

Капитал је незамислив без државе која обавља значајне економске функције и с развојем капитализма ове економске функције су постајале све значајније јер се огледају у повећаној контроли над свим фазама процеса производње и репродукције.46 У раној фази капитализма сфера активности националних капитала подударала се с националним државама које обављају неопходне економске функције. С порастом интернационализације капиталистичке привреде, питање односа државе с крупним монополистичким капиталом постаје изузетно сложено јер се у спектар ових односа укључује и територијална димензија. У доба класичног империјализма, интернацио-нализација привредног живота још није постала доминантно обележје, а националне групе капитала, удружене с државом, још увек су основни организациони облик концентрације и централизације капитала. Појединачни капитали се групишу у националне капитале, а држава отелотворује ову коалицију капитала и подржава свој национални капитал у конкуренцији са другим националним капиталима.

46 Ernest Mandel, Late Capitalism, New York, p. 327.


Покретачка снага интернационализације светске привреде јесте брзи раст производ-них снага, развој међународне поделе рада, међународно кретање робе, радне снаге и капитала који не познају државне границе и географске баријере. Ови процеси све више добијају светске размере са техничким прогресом, револуционисањем производње и саобраћаја. У супротном смеру делују снаге и тенденције ка ''национализацији'' капита-ла. На основу концентрације и централизације капитала долази до формирање капита-листичких монопола који постепено ограничавају слободну конкуренцију и монопо-лизују национално тржиште. Долази и до све веће концентрације банковног капитала и фузије банковног и индустријског капитала, а, исто тако, и све значајније улоге државе у регулисању капиталистичког система репродукције, како би се одржала стопа експло-атације и акумулације. Ови процеси, преплитања јавног и приватног капитала, воде ка стварању ''државног труста'', организационе форме која изражава фузију капитала и државе.

Несумњиво је да изузетан раст транснационалних компанија после Другог светског рата поново актуелизује проблем односа интерна-ционализације светске привреде и националне државе. Заправо, овај проблем је добио нове димензије и нове форме испољавања. Капитал делује на двострукој основи, националној и интернационалној, настојећи да разреши конфликт између раста производних снага и националних оквира организације производње. Експанзија транснационалних компанија, као најзначајнија форма интернационализације светске привреде, испољава се у пенетрацији (путем страних директних инвестиција) у политички независне државе и специфичним видо-вима контроле над акумулацијом створеном на широкој географској основи. Трансна-ционалне компаније су много компактнији, консолидованији и стабилнији облик дело-вања капитала од ранијих картела и трустова. Националне државе настоје да остваре контролу и усмеравање економске активности на својој националној територији, док су филијале иностраних компанија потчињене контроли матичних компанија лоцираних у другим земљама. Односи између транснационалних компанија и њихових матичних држава су веома комплексни, и мада су ове компаније ослоњене на државу, било би симплификовано тврдити да су трансна-ционалне компаније увек и у свим аспектима својих иностраних операција повезане за своју матичну државу. Оне су, заправо, много аутономније од монопола с краја седамдесетих година прошлог века.47

Делатност на глобалној основи даје велике предности транснационалним компани-јама у односу на националне владе, јер оне могу да заобиђу национално законодавство, затим да великом мобилношћу фондова допринесу монетарној нестабилности и тешко-ћама платних биланса, заузимају монополске позиције на домаћем тржишту, диктирају цене, минирају приоритете националног развоја, па чак угрозе политички

47 ''Rinascita'', No 8, 1974, tekst Paola Santija.


суверенитет земаља домаћина. У светској привреди транснационалне компаније су све више носи-лац активности и алоцирања производних чинилаца. Дакле, апсолутна слобода крета-ња људи, роба, идеја, услуга, знања и капитала је идеал транснационалних компа-нија, као нисиоца процеса глобализације.

Важна карактеристика транснационалне компаније јесте знатан степен њихове аутономије. Ове компаније не само што имају шире могућности и већи маневарски простор од национално оријентисаних компанија, већ измичу и контроли држава и међународне заједнице и теже да се осамостале. Њихова експанзија текла је брже од настојања да се створи институционални оквир за њихову активност на националном и међународном плану. Транснационалне компаније нису везане за једно тржиште или специфичну тачку инвестирања. Њихово подручје активности је дисперговано на широ-ком географском плану. Изласком ових компанија ван оквира националних граница, методи њихове делатности, размере операција, структура спољних веза претрпели су битне промене; у мери у којој развијају једну специфичну стратегију, суочене са специфичним проблемима, транснационалне компаније су структура која се понаша релативно аутономно према националним економским системима.

Транснационалне компаније контролишу џиновске акумулације капитала, а нацио-налне државе, чак и оне веома снажне, у подређеном су положају, било када дају концесије иностраном капиталу, било када делују у интересу експанзије својих сопстве-них фирми. То указује на чињеницу да су транснационалне компаније у односу на државе у првом плану када је реч о конкурентској борби у светској привреди. Интернационализација капитала заснива се на одавно познатим процесима извоза капитала. Данас није дошло само до изузетних размера и динамике развоја интернацио-нализације капитала већ су се појавили и принципијелно нови моменти. Пре свега, променио се смер тока инвестиција. Уместо извоза капитала из развијених ка неразвије-ним земљама, ради експлоатације сировина и јефтине радне снаге и налажења нових тржишта, данас је главнина страних директних инвестиција концентрисана у инду-стријски развијеним земљама. Зацело, развијене земље нуде низ предности: огромно растуће тржиште, изграђену инфраструктуру, пратеће објекте, технички надзор итд. Савремени процес производње једног дела финалног производа (рецимо аутомобила или компјутера) захтева високу технолошку опремљеност, како на претходним, тако и у следећим степенима продукције. Најзад, захтеви убрзаног научно-технолошког про-греса траже високу адаптивну моћ производних структура технолошким иновацијама. У погледу свих ових елемената, развијене земље пружају знатно шире могућности од земаља у равоју, па је то делом и објашњење што данас главнина страних директних инвестиција струји између развијених земаља (преко две трећине укупних инвестиција у свету). Савременом интерна-ционализацијом капитала доминирају транснационалне компаније Сједињених Америчких Држава, мада се не може занемарити ни снага


западноевропских и јапанских монопола. Стране директне инвестиције америчких компанија омогућиле су претварање САД у глобалну суперсилу, јер је ширењем транснационалних компанија на глобалној основи, у развијеним земљама и зем-љама у развоју, остварена диверзификација локализације америчке економске моћи. Гигантске димензије америчких компанија омогућавају високе профите и високу способност унутрашње акумулације капитала, што је одлучујуће за убрзање развоја компанија.

Транснационалне компаније обједињују разне производне, трговинске, истраживачке и финансијске активности, имају монопол технологије, капитала, маркетинга. Оне тим путем владају светским тржиштем, највише утичу на понуду и тражњу и диктирају цене и друге услове купопродаје. Ове компаније остварују повољније услове у производњи и трговини, а основни мотив њиховог пословања је већи профит. Транс-националне компаније су гиганти, чије се понашање мора добро упознати да би се могло с њима успешно пословати. Крајем осамдесетих година, вредност њихове производње у иностранству премашивала је 2/3 експорта свих капиталистичких зема-ља, а обим продаја између филијала унутар ових компанија, износио је око 60 одсто укупног светског извоза.

Транснационалне компаније прате и јаке банке, којима припада важна улога у спољној трговини. Оне прикупљају и пласирају слободна финансијска средства и проширују финансијски потенцијал привреде. Оне обављају послове међународног платног промета, дају гаранције, дају и узимају кредите и врше трансфер новца и капитала, финансирају и на тај начин стимулишу извоз. У спољнотрговинским транс-акцијама посебно је значајна банкарска оператива која послује у иностранству. Ове банке, високом ценом својих услуга, каматном стопом и разликом у условима кориш-ћења депозита и одобравања кредита, настоје да у пословима у иностранству остваре што већу добит. Оне такође често ометају увођење независне банкарске структуре земаља у развоју. С друге стране, земље у развоју боре се за успостављање одгова-рајуће банкарске структуре и за адекватан развој националног банкарства које је у овим земљама, практично тек у повоју.

Међународне трансакције капитала, тј. међународно кретање капитала има за пос-ледицу преношење куповне снаге са једне земље на другу, са земље извознице капитала на земљу увозницу капитала. Трансфер куповне снаге ствара дужничко поверилачке односе, а реализује се у крајњој линији извозом и увозом роба, услуга и радне снаге. И обрнуто: међународно кретање роба и услуга, наличје је и основ међународног крета-ња капитала. Немогуће је извозити капитал уколико не постоји извоз роба и услуга. С друге стране, увоз капитала, непосредно или посредно, прати увоз роба и услуга. Како међународно кретање роба и услуга представља основ међународног кретања капитала, то међународно кретање капитала има


најчешће за последицу уравнотежење платних биланса. Због тога је међународно кретање капитала предуслов за обав-љање међународног економског промета и једна је од најважнијих компоненти међународних економских односа, тј. међународног економског система. Заправо, како је међународно кретање капитала у тесној вези с уравнотежењем биланса плаћања и међународним кретањем роба и услуга, то извоз капитала зависи од снаге репро-дукције у земљи извозници капитала, с једне, али истовремено, и одређује обим и услове репродукције у земљи увозници капитала, с друге стране. Суштина извоза и увоза капитала, дакле, проблем је производње и привредног развоја, односно проблем сталног проширивања производње у земљама извозницама и увозницама капитала.

Међународне трансакције капитала су по својој природи многобројне и разноврсне, а сваким даном се исказују у новим облицима. Иначе, могуће их је класификовати према различитим критеријумима. Класификација која полази од економске функције и природе појединих видова међународног кретања капитала најподеснија је за наш угао аналитичког истраживања. Полазећи од тог критеријума, глобална подела међуна-родног кретања капитала могла би се поделити у две велике групе:

1) међународно кретање капитала компензаторног карактера, и 2) кретања капитала некомпензаторног или аутономног карактера.

Под међународним кретањем капитала компензаторног карактера подразу-мевају се финансијске операције монетарних власти чији је циљ и дејство неутрали-зација и изравнање ставки биланса, нарочито биланса текућих трансакција. Некомпен-заторно или аутономно међународно кретање капитала има за сврху финансирање послова које обављају приватна правна и физичка лица или владе. Аутономно међуна-родно кретање капитала непосредно делује на платни биланс земље увознице капитала, и одређује волумен њеног дуга према иностранству, па сходно томе и могућност увоза. Међутим, увоз иностраног капитала компензаторног карактера, условљава висину ме-ђународних резерви и служи монетарним органима земље увознице капитала, за прева-зилажење платнобилансних тешкоћа.

Аутономни међународни капитал је могуће даље разграничити на краткорочни и дугорочни. Краткорочни међународни аутономни капитал, обично се идентификује као инострани капитал чија се репатријација врши у року од године дана. Обухвата углавном три велике групе послова провоцираних идентификацијом тока капитала, односно питањем: да ли увоз иностраног капитала изазива промене у спољној задуже-ности приватног сектора немонетарног карактера (приватних физичких и правних лица), монетарног сектора (банака) или немонетарног јавног сектора. С друге стране, као дугорочни међународни аутономни капитал могли би се идентификовати: даровања-дотације, зајмови за развој који одобравају разне


међународне финансијске организације, средњорочни и дугорочни извозни кредити, директне инвестиције, порт-фолио инвестиције. Овим се не исцрпљују могућности шире и дубље класификације дугорочног међународног аутономног капитала приватног и јавног сектора.48 Коначно, међународни зајмови се групишу на основу елемената као што су рокови и услови коришћења, отплате, итд. Иначе, поједини видови дугорочног међународног ауто-номног капитала: даривање, зајмови, портфолио и директне инвестиције, имају своја специфична економска дејства и карактеристике које одређују и њихову улогу сред-става и извора међународног финансирања.

Опште тенденције у кретању светске привреде, потврђују предвиђање једног броја аутора, да ће све снажнија тенденција централизације капитала, провоцирати концеп-ција која значи да ће само мали број транснационалних компанија контролисати међу-народну привреду. Било је процена, познато је, да ће у осамдесетим и деведесетим го-динама прошлог века, у светском индустријском систему преовладавати транснацио-нална предузећа са годишњим прометом од 20 до 200 милијарди долара, да ће у њој доминирати око 400 транснационалних компанија, односно да ће око 300 изузетно великих компанија контролисати око 70 одсто целокупне светске индустријске произ-водње. Те процене се показују релативно тачним. Поред тога, важно је нагласити да развој ситуације у светској привреди такође показује да међународни сектор расте у просеку по већој стопи (око 8 одсто), а неинтернационализовани по знатно нижој стопи (око 4 одсто). То све говори о томе да је ситуација развоја транснационалних компанија изузетно интересантна како са становишта светске привреде, тако и са становишта националног развоја земаља-домаћина.

Значај развоја и улоге транснационалних компанија у светској привреди показују и неке занимљиве илустрације. У последњих двадесетак година дошло је до експанзије броја филијала транснационалних компанија у иностранству чији се промет цени на око 90 одсто вредности светског извоза. Ликвидна средства транснационалних компа-нија скоро два пута превазилазе званичне резерве свих банака у свету и међународних финансијских институција. Вредност ''обрта'' 200 највећих транснационалних компа-нија ''контролише'' више од 30 одсто светског бруто производа, односно транснацио-нална предузећа реализују између половине и две трећине светског извоза, или око 70 одсто светске трговине.

Овако снажну експанзију било је могуће постићи само у условима релативно сло-бодне активности транснационалних компанија на регионалном, а поготово на укупном међународном плану. Сада су државе постале свесне изазова транснационалних компа-нија па треба очекивати 48 Међународни монетарни фонд код одређивања да ли је међународно кретање капитала при-ватног или јавног карактера, узима као критеријум статус корисника капитала.


интензивне активности у регионалним оквирима, а и на међу-народном плану (преговори о доношењу кодекса о активностима транснационалних компанија, о трансферу технологије, о рестриктивној и пословној пракси, о стандар-дизацији рачуноводствених правила, и др). Стога се може очекивати да ће у следећој фази доћи до пораста преговарачке моћи земаља домаћина. Не треба, међутим, потце-нити огромну и још увек растућу снагу транснационалних компанија у врло разли-читим и модификованим облицима.

2.10.Економска дипломатија и информационе технологије

Крупне промене у економској, политичкој и друштвеној структури националне државе, као и међународног окружења проузроковао је изузетно брз развој инфор-мационих технологија. Информационе технологије доносе друштвене, психолошке и правне промене начина на који живимо, комуницирамо и радимо. Између економске дипломатије и информационе технологије постоји узрочно-последична веза, јер је дипломатија заснована на информацијама и комуникацији, а промене у начину при-купљања и обраде информација и начина комуницирања везане су за дипломатију. Истраживање ове узрочно-последичне везе предмет је виртуелне дипломатије.

Под термином ''виртуелна дипломатија'' подразумева се друштвена, економска и политичка интеракција путем електронске комуникације, за разлику од класичне која се односи на директну (face-to-face) комуникацију.49 Нагласак у овој дефиницији није на технологији већ на промени међународног окружења, односно националног и међуна-родног политичког система, под утицајем електронских комуникационих система. Настанак виртуелног друштва у будућности подразумева и постојање виртуелне екон-омске, односно пословне дипломатије која ће обухватати интеракцију између држава и друштва путем електронских медија, а не путем физичког контакта.

Дипломатија која се суочава са измењеним међународним пословним и политичким окружењем мора да се суочи са новим алатима и поступцима намењеним обављању економске, односно пословне дипломатске активности. Јер, од могућности приступа глобалним информационим мрежама, све више зависи распоред моћи у међународним односима, а све мање од географског положаја једне земље, односно од контроле тери-торије или тржишта. Моћ државе у 21. веку засниваће се на новом скупу вредности у коме ће информационе технологије заузимати високо место. О значају овог подручја

49 Richard Solomon, The information revolution and international conflict management, 22.3.1998., Internet: http://www.usip.org/pubs/pworks/virtual. 18/inforev-18.html (20.09.2011).


сведочи изразито брз развој појединих компанија из области нових информационих технологија и укључење великог броја медијских кућа у информациони бизнис. Све више економских трансакција остварених дигиталним путем најављују комплекс прав-них и политичких питања која треба решити на националном и међународном нивоу.50 Међу најважнија питања модерне економије спада трансфер технологије, као и заштита интелектуалне својине, како у билатералним тако и у мултилатералним односима.

Нове информационе технологије омогућавају знатно успешније обављање низа послова из области економске, односно пословне дипломатије, али захтевају динамичка знања.51 То указује да су економским дипломатама неопходна нова теоријска и прак-тична знања и када је у питању ''информациона технологија'', јер држава има само ограничени капацитет да контролише економске трансакције добара и услуга (царине, порези, тарифе). У том смислу економске дипломате се морају обучавати непрекидно како би стално могли користити нове информационе технологије за своје свакодневне активности. Недостатак квалитетне обуке у коришћењу нових информационих техно-логија може имати директног одраза на квалитет и успех укупне пословне активности предузећа, компаније, па и државе, и обрнуто, квалитетан програм обуке доприноси укупном пословном успеху истих.

Потреба за сталним учењем и освајањем нових знања је постала неизбежна ствар-ност. Истовремено, услови савременог пословања наметнули су много озбиљнији прис-туп вредновању знања. Овај тренд је уочен на светском нивоу још седамдсетих година 20. века. Паралелно са променом концепта о важности знања долази до огромне експанзије, пре свега, компјутерске технологије и до развоја апликативног софтвера, уз поштовање свима добро познатог ''user friendly'' тренда. Тих година се развој система за управљање знањем базирао на достигнућима из области експертних система и веш-тачке интелигенције, који су били основа концепта познатих као ''системи базирани на знању'', ''инжењерство знања'', ''размена знања'', ''партнерство у учењу'', ''организација која учи'' и сл. Већ крајем осамдесетих година појављују се стручни радови у ''Sloan Management Review'', ''Harvard Business Review'' и др. Захваљујући интернету средином деведесетих година 20. века управљање знањем доживљава процват. IKMN (Interna-tional Knowledgе Management Network) је почела са радом у Европи крајем осамдесетих, да би 1994. године почела да се презентује на интернету

50 Регулисање ових питања насталих развојем информационих технологија врши се у оквиру међународних организација, као што су: Међународна телекомуникациона унија, Светски теле-комуникациони форум, Међународна организација за стандарде, Европска удружења произво-ђача компјутера, итд. 51 Петровић, П., Пословна дипломатија у туризму, Чигоја штампа, Београд, 2005, str. 45-46.


и да јој се придружују друге мреже, између којих је и Форум управљања знањем (Knowledge Management Forum). Данас знање има третман најважнијег фактора у производњи и пословању. Управљање интелектуалним добрима је постало најважнији задатак у управљању (менаџменту). Форум управљања знањем дефинише управљање знањем као ''скуп процеса који управ-љају креирањем, груписањем и коришћењем знања''.52 Управљање знањем се, од стране неких теоретичара, дефинише и као ''широки процес лоцирања, трансфера и коришћења информација и експертиза у оквиру организације''.53 Ова научна дисциплина је утицала на концептуализацију организације као интегрисаног система знања.

Очигледно је да је имплементација управљања знањем повезана са коришћењем савремених информатичких тенологија као што су интранет, интернет, базе података, data warehouse, knowledge warehouse, и др. Значајније компоненте управљања зна-њем су:

1) генерисање знања;

2) приступ знањима из спољних извора;

3) употреба знања у доношењу одлука;

4) укључивање знања у процесе, производе и услуге;

5) представљање знања кроз документа и базе података;

6) трансфер постојећег знања у друге делове организација, и

7) мерење вредности знања.

То указује на чињеницу да је дошло до високог степена повезивања информатичких технологија и управљања знањем. Тај конективитет ће се наставити и даље, али се мо-рају избећи замке које су неке идеје и концепти савременог доба доживели, а то је да се ова дисциплина редуцира у низ механизама и алата, који ће у слабо контролисаној употреби умањити значај и суштину саме дисциплине. Последњих неколико година се назиру промене у начину пословања, које ће сигурно имати утицаја и на управљање знањем. Савремено пословање се не базира на дефинисаним правилима, већ на разу-мевању и усвајању правила и њихових промена у моменту збивања. Досадашње управљање знањем се ослањало углавном на меморисању ''најбољих решења'', чија институционализација може бити корисна за предвидиву ситуацију, унутар стабилне средине или оне која се постепено мења. Међутим, ако су промене дисконтинуалне, јавља се снажна потреба за сталним обнављањем основних услова. Ово је посебно значајно за кризне ситуације у пословању, које се, иначе, карактеришу дисконтину-алним променама. Управљање знањем је процес који нема краја, јер се мењају

52 Sveiby, Karl-Erik,What is Knowledge Management? Internet Forum, 2001, p. 31. 53 Davenport, T, Some principles of Knowledge Management, University of Texas, Austin, 1998, p. 48.


захтеви купаца, производне технологије, комуникационе технологије, регулативе, приступи у менаџменту компанија и др.

Наведене базе података ''чувају'' знање из различитих области делатности, које могу бити изузетно значајно за економске дипломате у обављању економске, односно пос-ловне дипломатске активности.

У прелазу из индустријског у информатичко друштво важно је уочити да је стратегијски извор (ресурс) у индустријском друштву био капитал, док је то у пост-индустријском, тј. информатичком друштву знање (које не само да се обнавља, већ се из самог себе развија). То и објашњава експлозију предузетничке активности.

2.11.Међузависност глобализације и транзиције

Свестрана либерализација трговине, либерализација финансијског тржишта и бржи проток капитала у светским размерама донели су нове изазове у светској привреди које обележава глобализација. Те изазове мора да прихвате и да им се прилагоде све земље и њихове националне економије, уколико желе да опстану на домаћој и међународној сцени у 21. веку. То је од посебног значаја за бивше социјалистичке земље, које се налазе у процесу транзиције.

Глобализација се често дефинише као нови светски поредак и, у првом реду, везује се за САД. Транзиција се као процес углавном везује за бивше социјалистичке земље, а као појам изражава друштвене промене које се одвијају као прелаз из тзв. реалсоци-јализма у капитализам, односно као прелаз из планских, нетржишних, економски нерационалних и тоталитарних друштава у тржишно, економски рационално и демо-кратско друштво.

Глобализација и транзиција су савремени друштвени процеси који су захватили цео свет, па и сваку поједину земљу, у већој или мањој мери. То су процеси који имају своја општа обележја и законитости, али имају и своје специфичности, зависно од земље у којој се јављају и делују. Глобализација и транзиција су истовремени процеси који се међусобно преплићу, супротстављају, а и усклађују. Ови процеси делују као фактори друштвеног развоја заснованог на непрекидним променама. Њихов интензитет, шири-на, деловање, њихови ефекти, односно резултати и последице, су веома различити и неуједначени. Током глобализације институционално уређење националних економија постаје све сличније, а што су сличнија уређења, то је лакши процес интеграције и гло-бализације.54

Реформе земаља у транзицији доводе до микроекономског реструктурирања посто-јећих индустријских капацитета, што се најчешће

54 Колодко, Г., В., ''Без транзиције, глобализацији би била ускраћена њезина пуна димензија и динамика настајања'', Глобализација и catchung-up: Од рецесије до раста у транзицијским господарствима, Економист, бр. 7-8, Загреб, 2000, стр. 3.


одвија истовремено с појачаним укључивањем транснационалних компанија. То такође, представља фракцију глобалне економије. Повећање страних директних улагања ових компанија значајно доприноси убрзању процеса глобализације, а ова улагања треба да допринесу дугорочном повећа-њу конкурентности привреда земаља у транзицији. Реформе ових земаља трајале су и трају много дуже него што се предвиђало. Наиме, уместо брзог опоравка и снажног привредног раста ових земаља дошло је до продужене рецесије, велике транзиционе депресије, која се у неким земљама наставила све до данас. Дубина рецесије била је у свакој земљи другачија због почетних грешака, пре свега због погрешно примењених политика прилагођавања. Пракса је показала да је током првих година транзиције сте-пен економског пада био већи у земљама које су покушале да изврше прерадикалну по-литичку либерализацију.

Све оштрија конкуренција на међународном нивоу не чини ситуацију завидном када су у питању мање развијене и земље у транзицији обухваћене контраверзним про-цесима транзиције и глобализације.55 Чињеница је да већина ових земаља и даље заостаје за развијеним, са тенденцијом даљег погоршавања у погледу раста и развоја њихових привреда. Одређене анализе указују да оне морају уложити максималан напор у погледу усвајања концепта примерене економске политике засноване на менаџменту знања и, поред осталог, овладавању новим технологијама у циљу постизања одрживог раста и развоја њихових привреда и друштава. Подразумева се, сасвим разумљиво, да то прати развој унутрашњег тржишта, демократски процес одлучивања, одговорног и професионалног управљања у свим аспектима друштвено-економског развоја код слабије развијених и земаља у транзицији. Објективно посматрано, за слабије развијене и већину земаља у транзицији, пут опоравка, стабилности и друштвеног напретка, није лак. У сагледавању реалних друштвено-економских процеса, у политичком, културном и општем егзистенцијалном контексту, неки аутори се питају: какво знање је неопходо за једну конкретну друштвену ситуацију.56

55 ''... технолошки скокови могу довести до таквих форми организације привреда и друштава екстраразвијених земаља услед чега сукоб (и јединство) глобализације, регионализације и фраг-ментације постаје беспредметан. У том случају, екстраразвијени се готово херметички затварају да би били безбедни и сачували своје богатство, а економски, политички и културно углавном комуницирају између себе''. Видети: Видојевић, З., Куда води глобализација, ИП Филип Вишњић, Институт друштвених наука, Београд, 2005, стр. 121. 56 ''Често се политичкој неукости придаје статус знања и ''реформске оријентације''. То се ''знање'' подупире ''ауторитетом'' и подршком разних саветника најмоћнијих светских финан-сијских институција, мултинационалних компанија и светских ''транзитолога''. Они најчешће препоручују одређене моделе транзиције који, пре свега, одговарају интересима страног капи-тала''. Видети: Видојевић, З., Куда води глобализација, оп. цит., стр. 142.


Управо информационе технологије доводе до великих друштвених промена и при-тискају економије развијених земаља на преструктурирање, као и економије земаља у развоју и земаља у транзицији на прилагођавање новим изазовима. Наиме, инфор-мационе технологије одлучујуће утичу на повећавање конкурентске способности и на положај појединих привреда у свету. Најизраженији напредак је у домену информатике код које је карактеристично да веома често промовише нове производе са већим могућ-ностима и перформансама у сврху привређивања уз мање трошкове пословања.57

Информатичка технологија доводи до бржих и радикалнијих промена, како у прив-реди, тако и у друштву, тако да се данас изврши више промена за једну деценију, него раније за читав век. Та еволуција доводи до нове етапе развоја, до новог типа економије и друштва, укључујући ту и глобализацију, која модификује наше односе у времену, простору и друштву. С компјутером и успостављањем Интернет мреже нематеријални фактор – информација, поприма главну улогу у производњи. Она замењује енергију као досадашњег мотора развоја. Промене захватају све сфере људског живота у целом свету, али не ни истим темпом, ни истим интензитетом.58

У економској теорији још увек су присутна два концепта развоја неразвијених зема-ља, односно земаља у развоју и земаља у транзицији. По једном концепту убрзанији развој тих земаља оствариће се максималним коришћењем расположивих потенцијала дате земље: радне снаге, природног богатства и технике адекватне достигнутом друштвено-економском развоју. По другом концепту, неразвијене земље морају приме-њивати најсавременију технологију у свом развоју, како би достигле развоје високо-развијених земаља. Овај други концепт као реалан доказали су у својој пракси Јапан и новоиндустријализоване земље Источне Азије (тзв. ''Мали азијски тигрови''). Отуда нова економија може бити нова, реална шанса развоја неразвијених земаља и земаља у транзицији, с тим да се уместо имитације користе иновације достигнућа друштвено-економског развоја, што мора бити прилагођено специфичним условима сваке поједине земље.

Нова економија отвара нове могућности за све економије, па и земље у развоју и транзицији, иако трансфер капитала и директне инвестиције (а тиме и трансфери техно-логија и менаџментских вештина) испадају нарочито профитабилне у најразвијенијим земљама. То може бити парадокс развојног

57 Компанија ''Фуџицу-Сименс'' произвела је нови рачунар са веома високим карактеристикама и бољим могућностима за повезивање, олакшава приступ и смањује оперативне трошкове. Инже-њери компанија ''ИБМ'', ''Сонија'' и ''Тошибе'' допринели су производњи новог микропроцесора, који премашује данашње и који је у стању да истовремено покрене више оперативних система. Видети у: Политика, 15.2.2005. 58 Илић Б., Развојне шансе земаља у транзицији у условима ''нове економије'', Часопис ''Наука и Бизнис'', број два, ВПШ Чачак, 2007, стр. 88-90.


процеса да капитал највише иде на места где је већ у изобиљу, али то је логика капиталистичке акумулације и алокације, иако се данас капитал сели и у многе друге земље, па и земље у транзицији.59

Почетни услови развоја земаља у транзицији одређују и брзину којом ће се усвојити ''нова економија''. Што је једна земља развијенија у односу на другу утолико је већа њена шанса да искористи предности које носи ''нова економија''. ''Нова економија'' у земљама у развоју и транзицији има незнатне макроекономске ефекте, али су зато значајни микроекономски ефекти у одређеним гранама (електронско банкарство, елек-тронска трговина, транспорт и др). Менаџерски информациони системи заједно са употребом e-mail система су највише допринели повећању продуктивности рада у Пољској, Словенији, Чешкој и сл. Истовремено, убрзан напредак у усвајању иновација информационе технологије указује на потенцијалну технолошку револуцију у земљама у транзицији. Међутим, биће потребно још дуго времена док микроекономски прогрес, настао у условима ''нове економије'', не почне значајније да утиче на животни стандард становништва (у позитивном смислу). Поред тога, посматрано на дуги рок, да би земље у развоју и земље у транзицији почеле да се приближавају развијеним земљама пот-ребно је поред усвајања нове информационе технологије да усвајају и знања из области менаџмента и организације, као и да привуку финансијска средства из богатих земаља.

Економски потенцијал технолошких иновација је веома значајан за земље у развоју и земље у транзицији, на дужи рок, али, на кратак рок посматрано, традиционална аку-мулација физичког и људског капитала значајнија је од технолошког прогреса. Самим тим, традиционални фактори производње ће још дуго времена остати главни носиоци економског раста у земљама у развоју и земљама у транзицији, али се при том морају имати у виду захтеви ''нове економије''.

То произилази из чињенице да и земље у развоју и земље у транзицији морају прво развити инфраструктуру, инвестирати у образовање радне снаге и развој нових инсти-туција, што све заједно појачава утицаје технолошког прогреса, уколико желе да иско-ристе његове позитивне ефекте. Значај ''нове

59 Скоро 6,5 одсто (57,6 милијарди долара) је апсорбовано 2000. године од стране Кине и додат-них 2,3 одсто (20,5 милијарди) од стране Хонгконга. Стога Кина и Хонгконг – који заједно привлаче 80,1 милијарду долара, тј. 8,8 одсто укупне вредности страних директних инвестиција – заузима треће место у свету, иза САД (26,6 одсто, тј. 236,2 милијарде) и УК (9,3 одсто, тј. 82,5 милијарди). Тек на четвртој позицији се налази мотор Европске уније, тј. Немачка у коју су остале земље света инвестирале 68,9 милијарди долара, што је 7,8 одсто укупних светских инвестиција. Све централноисточне и постсовјетске економије у транзицији су у 2000. години апсорбовале око 27-28 милијарди долара, од чега је Пољска добила око 9,3 милијарди. Ово је тек 0,85 одсто од укупне вредности страних инвестиција у свету, али је ипак веће од пољског доприноса светском оутпут-у који је износио 0,6 одсто.


економије'' постепено ће се повећавати, јер ће временом стопа приноса на инвестиције у физички и људски капитал опадати. Самим тим, на дуги рок посматрано, крајњи успех процеса сустизања развијених зема-ља у земљама у развоју и земљама у транзицији ће зависити и од ''нове економије''.

Поред тога, технолошки јаз се даље проширио и између самих земаља у развоју и земаља у транзицији, што показује да нова економија може довести до појаве диспари-тета у њиховом економском развоју. Основни путеви и модалитети развоја ових земаља се међусобно разликују услед неједнаког квалитета институционалне инфраструктуре и самим тим различите брзине којом се појединачне земље прилагођавају информатичкој револуцији. Уколико је једна земља развијенија од друге, утолико има и веће шансе да искористи све предности које са собом носи нова економија. Најзначајнији допринос нове економије развоју ових земаља огледа се на микронивоу, у одређеним гранама (малопродаја, финансијске услуге, транспорт) и неким предузећима. Међутим, такви позитивни ефекти су врло мали да би се могли рефлектовати на макронивоу.

Нова економија истовремено пружа поменутим земљама да остваре брз економски раст и развој, али им такође намеће и одређена ограничења, па чак и ствара претње. Наиме, брз технолошки развој може увећати разлику између земаља у развоју и тран-зицији и оних технолошки најразвијенијих, пре свега због неразвијености инфра-структуре и јазу који постоји по питању људског капитала. Ризик се огледа у томе што уколико земље у развоју и транзицији не успеју да апсорбују сва глобална технолошка достигнућа, остаће на маргини светске привреде.60 Због тога већина аутора, који се баве проблемима нове економије, закључују да процес сустизања развијених земаља од стране земаља у развоју и транзицији још увек зависи од ''старе'' економије. Колодко сматра да земље у транзицији прво треба да повећају ефикасност ''старе'' економије како би биле у могућности да искористе све предности ''нове'' економије (е-пословање, е-банкарство и сл).61 ''Стара'' економија ће још дуго времена постојати напоредо са ''новом'' економијом, па чак и у оним најразвијенијим земљама. Односно, чак и у разви-јеним земљама ''нова економија'' није једино решење за побољшавање економског рас-та.62 Традиционални начин повећавања ефикасности путем структурних, организацио-них и институционалних побољшања у привреди су веома важни за земље у развоју и земље у транзицији приликом сустизања развијених земаља.

Као закључак се намеће да је глобализацији и транзицији заједничка њихова осно-ва, односно садржина на којој се заснивају. Капитал је њихова

60 Колодко, Г., В., ибидем. 61 Ибидем. 62 О утицају информатичке технологије на кретање продуктивности у развијеним европским земљама видети у: Daveri, F., The New Economy in Europe, 1992-2001, WIDER Discussion Paper No 2002/70, United Nations University, 2002.


економска садржина, а екстрапрофит су њихови циљеви. То значи да је национална, а онда интернационална концентрација и централизација капитала основа или снага на коју се ослањају и глобализација и транзиција, а профити и екстрапрофити су циљеви који дају потврду економске рационалности и једног и другог процеса.


II. ГЕОЕКОНОМИЈА

1. ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СВЕТСКЕ ЕКОНОМИЈЕ

Као што међународни економски односи у протеклих двадесет година нису укину-ли међународне политичке односе, упркос снажном утицају економске глобализације на вођење спољне политике држава, тако ни Бушова доктрина и страх од тероризма нису битно ослабили утицај економске глобализације на светски систем, спољну поли-тику, дипломатију и њихово кретање у правцу геоекономије. Творац појма геоеко-номија Е. Лутвак63: ''Тај неологизам је најприкладнији појам који сам могао смислити да би описао примесу логике сукоба са методама трговине, или како би Клаузевиц написао, логику рата у граматици трговине''.64 У литератури постоји више дефиниција геоекономије, али се дословно може прихватити ''као деловање економских политика у глобалном простору''.65 Улога простора није неважна у геоекономији, како то желе при-казати хиперглобалисти, јер је освајање тржишта битан елеменат стратешки схваћене геоекономије.

Геоекономија је заузимала важно место у Клинтоновој доктрини одржавања амер-ичког вођства после окончања геополитике хладног рата. Према оцени практичара и теоретичара међународних односа Ворена Кристофера, генерација председника Трума-на створила је институције као што су НАТО и Међународни монетарни фонд, које су одражавале интересе Запада и америчког вођства у периоду хладног рата, а админи-страција председника Клинтона била је укључена у изградњу институција и стратегије спољне политике које ће САД-у омогућити да од лидера глобалног војног савеза поста-не вођа глобалног економског система. Политика из тог доба почетак је политике за глобално доба.66

Економија модерне државе и савремени државни капитализам настали су на свет-ском ''земљишту робне производње'', односно на том цивили-

63 Edward N. Luttwak је директор одељења Геоекономије у Центру за стратешке и међународне студије у Вашингтону и члан Института за фискалну и монетарну политику јапанског министар-ства финансија. Саветник је многих америчких и индустријских корпорација. Био је саветник Одбора за националну безбедност, Беле куће, Министарства спољних послова и Министарства одбране. 64 Edward N. Luttwak, From geopolitics to geo-economics, The National Interest, 1990, p. 19. 65 Hobart McKinley Conway, Geo-economics, the new science, 1994, ili na http://www.conway.com/cdi/pioneer.htm (02.10.2011). 66 Christopher Warren, In the Stream of History: Shaping Foreign Policy for a New Era, Stanford: Stanford University Press, 1998.


зацијском корену старом неколико хиљада година. Наука политичке економије схвата и прати капиталистичку робну производњу и ''игре размене''. Она трага и проналази њихове законе, расветљава кључне економско-финансијске процесе и механизме тих процеса, ствара и усавршава финансијско-монетарне матрице за идеално праћење и својеврсно математичко одређи-вање репродукционих процеса и најважнијих феномена оних друштава и цивилизација који почивају на поменутом ''земљишту''.

Свака држава је у извесном смислу светска и коначна, као што је и робна произ-водња, планетарна игра размене, у извесном смислу и светска трговачко-финансијска република, показују сталност својих основних односа и метода, и, такорећи, теже бесконачности. У сваком случају, прекорачују, стварно превазилазе, границе епоха у развитку капиталистички и другачије организованих нација и друштава. Они су дија-лектичке константе, карактеристични моменти и феномени великих цивилизација.

Критичко разматрање и разумевање глобалних процеса и тенденција у светској привреди и у међународним економским односима узима у обзир бројне детаље, чињенице и конкретне појаве, а и њихову правну и институционалну страну. Отуђени, ''зачарани и изопачени'' свет међународних новчанокредитних односа и различитих процеса стварања друштвеног богатства развија се и даље у савременом државном капитализму, унутар паклене реалности земаља које су разбиле различите љуштуре тзв. реалног социјализма и главачке улетеле у процесе ''тржишне трансформације'' тзв. друштвене својине, посебно у земљама трећег света. Неопходно је пронаћи њихове стварне узроке и унутрашњу (закониту) везу. У том оквиру потребно је критички раз-мотрити и разјаснити различите ''намере мењања света''.

На самом почетку 21.века светску економију карактерише неред који још више потенцира неравнотежу у развоју људског друштва. Африка је и даље најсиромашнији континент и све више сиромаши; Латинска Америка је најзадуженији континент и стално повећава своје дугове (Аргентина, Бразил и др); Црна Африка је на ивици био-лошког опстанка становништва; Јапан је постао толико богат да угрожава примат САД, итд. Економија најразвијенијих земаља трансформисана је под утицајем моћних преду-зећа и транснационалних компанија, које саме осигуравају више од 40 одсто међу-народне трговинске размене, при чему мање или више успешно избегавају државну контролу. Односи размене на међународном нивоу ће се све више развијати, али недо-вољно развијене земље и земље у развоју неће моћи у томе да учествују због произ-водње која је још увек недовољна за учешће у било каквом међународном конку-рентном подухвату. У таквим земљама, држава као институција, остаће још дуго главна покретачка снага економије. Истовремено, убрзаваће се нове форме економских инте-грација уз огромне инвестиције богатих земаља и њихових транснационалних компани-ја на просторима са којих се очекује профит.


Садашњи економски услови удружени са политичким аспирацијама нагињу успос-тављању економских блокова континенталних размера, који су способни да поднесу конкуренцију сопствених индустрија.

Слика 1. Бруто друштвени производ земаља АПЕК-а за 2004. годину

Извор: ''Политика'', 18.11.2004. године, стр. 4.

Нови светски економски поредак предводе најбогатије земље света, а чију моћ можемо видети на основу БДП приказаног у табели 1.


Табела 1. Привредна снага групе Г-8 (2006. година)

Земља Укупан БДП у млрд$

Становништво (у милионима)

Становништво (у процентима)

САД 12.980 301.1 4,6 Јапан 4.220 127,4 2,1 Немачка 2.585 82,4 1,3 В. Британија 1.903 60,8 1 Француска 1.871 63,7 1 Италија 1.727 58,1 0,9 Русија 1.723 141,4 2,3 Канада 1.165 33,4 0,5

Извор: СТО, 2007.

.

Слика 2. Г-8 и свет


У таквој грозничавој трци за место на светској лествици силе и све већој неравно-тежи моћи, развијаће се трка у повећању бруто националног дохотка појединих економ-ских сила. Већ на самом почетку 21. века, сасвим је извесно, да бруто национални доходак САД, Јапана, Републике Кореје и


''четири далекоисточне земље''67 представља око 60 одсто светског бруто националног дохотка. Тако ће се центар економске моћи, постепено, преселити на обале Пацифика. Такав развој допринео је да се у Европи убрза процес интеграције западноевропских земаља, по узору на амерички преду-зетнички економски модел, који инсистира на светској слободној трговини и неспу-таној конкуренцији. Како су западне државе благостања, укључујући и Немачку, поче-ле да губе полет, све више Европљана је прихватило мишљење да се конкурентност, па чак и груба америчка економска култура, мора имитирати уколико се не жели да Европа и даље заостаје. Чак је и Јапан прихватио мишљење да више индивидуализма у економском понашању представља нужног пратиоца економског успеха. Последњих година у току су расправе о предностима система слободног тржишта. Организације као што су ОЕЦД или Светска трговинска организација, као и владе западних земаља, обично су мишљења да је резултујући привредни раст више него довољна компензација за слабости слободне трговине и да неки људи и неки региони морају да поднесу одре-ђене жртве да би обезбедили бољу будућност. Међутим, сами људи су мање покрет-љиви него новац, робе и идеје. Већина светског становништва није у могућности да се помера, односно премешта у складу са тренутним променама у економији. Тако, једна публикација ОЕЦД упозорава да не би требало потценити могућности да ће владе можда бити приморане да се одрекну економских и социјалних благодети међузавис-ности и да усвоје и примене протекционизам, односно политику изолације.68 О разло-зима за евентуалну промену ставова нема потребе да се детаљније расправља. Довољно је истаћи да се у изворе тих разлога могу укључити: неуједначен развој региона, нестабилност узрокована кретањем капитала, колапс финансијског система заснованог на очекивањима, трговински дебаланс или пораст међународног криминала итд. То, опет, указује на чињеницу да ће читав светски трговински систем бити осуђен на колапс ако се не обезбеди да људи широм света подрже тај систем.

Одржавање привилегованог положаја у све турбулентнијем свету, централни је про-блем алијансе најбогатијих земаља. Одговор милитантне фракције глобалне елите моћи најава је репресивније фазе политичке глобализације. Један њен симптом налазимо у склоности ка новом планетарном војном интервенционизму, формирању џиновске вој-не машинерије Запада, потпуно осамостаљене од ОУН. Нови интервенционизам своју легитимност тренутно темељи на спречавању хуманитарне катастрофе. Но, форма коју интервенција задобија – постмодерни рат са својим пратиоцима: еколошком ката-строфом, употребом осиромашеног уранијума и спремношћу на тотално разарање једног друштва – руши и саме циљеве прокламоване хуманитарне интервенције. Други ред симптома – кршење

67 Кина, Сингапур, Хонгконг и Тајван. 68 Jacobs, Scott H., Issues for Government in OECD: Public Managament Studies: Regulatory Cooperation for an Independent World, Paris, 1993, p. 20.


повеље ОУН и међународног права, претварање ОУН у инст-румент глобалне елите моћи, разарање ембрионалних елемената мултицентризма – најава је слабљења глобалне демократије и јачања тенденције ка ''ауторитарној светској држави''. Ауторитарна тенденција света настаје и као реакција на опасност од локалног ауторитаризма, праћеног масовном унутрашњом репресијом. Локални и глобални ауто-ритаризам често се међусобно потхрањују – тако свет остаје разапет између опасног нереда и орвелијанског реда.

Привредни развој и подизање животног стандарда биће, у 21. веку, приоритетни, стратегијски циљеви већине земаља света, а одмеравање комплексне моћи главни садржај међународних односа. Развијене земље ће се трудити да повећају конкурентну способност својих привреда како би имале већи део глобалног тржишног колача. Евро-па, Азија и Америка биће три најважнија економска региона.

Глобализација заснована на тржишној економији, пружиће нове шансе, али и иза-зове свакој земљи. Земље у развоју морају да ухвате прикључак и активним учешћем у процесу глобализације покушају да утичу на мењање садашњег односа снага. И поред глобализације, државни економски интереси сваке земље биће на првом месту. Поред тога, снажно ће се повећати међузависност земаља, што ће помоћи да се спречи изби-јање рата и очува мир. Посебно је значајно што су односи међу великим силама већ сада узајамно зависни и условљени. Илустрације ради, трговина Кине с Јапаном, Евро-пом и САД, износи 46 одсто, готово половину укупне кинеске трговинске размене. Било какви поремећаји у Кини имаће утицаја на њене главне трговинске партнере, и обрнуто. То је потпуно различита слика од оне из биполарног света, када је огромни Совјетски Савез учествовао мање од један одсто у америчкој спољној трговини. Светске силе ће у 21. веку своје интересе и остваривати и бранити финансијском моћи и технолошким предностима. Садржај и облик борбе и надметања међу државама биће битно промењени. Главна борба ће се водити у финансијској области да би се распо-лагало највећим капиталом и инфилтрирало у што већи број земаља. Уз то, економска конкуренција, а посебно борба за нова тржишта, директно ће утицати на државне интересе сваке од водећих индустријски развијених земаља. Међутим, упоредо са рас-том активности које се дешавају изван граница националних држава, законски и регу-лативни домашај тих држава се смањује. Појавили су се неки нови актери – транснационалне компаније, светска финансијска тржишта, невладине организа-ције, организовани криминал, терористичке организације – који оспоравају моно-пол тих држава на управљање. Активности тих актера нису регулисане међународним правом које се заснива на формалним споразумима међу националним државама, а националне државе за сада нису у стању да се договоре о споразумима који би се бави-ли проблемима глобализације.


Застарелост система националних држава постаје очигледна када се узме у обзир да транснационални аранжмани чине више од 35 одсто светског бруто домаћег производа – што представља више од 75 одсто светске трговине и скоро целокупно директно инострано улагање.69 Транснационални аранжмани, уз раст светских финансијских тржишта која се сама регулишу, управљају протоком инвестиционог капитала на гло-балном нивоу и диктирају буџетске и монетарне политике влада оних земаља које настоје да привуку те инвестиције.

У групи економски најјачих земаља САД имају најмањи ''јавни сектор'' који износи свега 20 одсто бруто домаћег производа и заговарају што ''мањи државни апарат''. Државе, попут Француске, Немачке и осталих чланица евро-зоне имају јавне секторе на које отпада 50-60 одсто њиховог ионако стагнирајућег бруто домаћег производа.70 У целини гледано, процеси глобализације постали су неповратна и главна одредница савременог и настајућег света. Не само за мале, већ и за тзв. велике народе ови процеси имају одлучујући значај. Позитивна и негативна страна процеса глобализације међусобно се преплићу: с једне стране, они ослобађају неслућене могућности развоја, увећавајући стара и стварајући нова богатства, а с друге стране, отварају могућност и праксу нових садржаја и облика доминације и подвлашћивања, неравноправности и неједнакости у развоју. Све у свему, ипак се може поћи од чињенице све тешње повеза-ности и испреплетености локалних, националних, регионалних и глобалних релација у економији, политици, науци и технологији, у односима моћи и безбедности, културним утицајима и пољу информација. У томе препознајемо моћ САД као једине преостале суперсиле, нарастајућу снагу Европске уније, економско-технолошки значај Јапана, успон Кине и обнову Русије. Свакако, и не на последњем месту, и моћ национално и транснационално организованих корпоративних система, који по својим технолошко-економским капацитетима и финансијским резултатима увелико и по неколико пута превазилазе укупне производно-технолошке и економско-финансијске потенцијале и ефекте највећег броја нација и држава у овом времену. Ово је време крупних капитала и крупних играча способних да емитују своје интересе, утицаје и моћ целином плане-тарног простора. Сагласно том императиву подстичу се и одвијају процеси уједиња-вања и интеграција, али и нових облика освајања, потчињавања и доминације. Обе стране овог имепратива, односно тежње да се буде глобално утицајан и моћан, захва-тају сваког, понеке уздижући до статуса партнера, а највећи број преузимајући са пози-ције објекта.

Дакле, најважније у свему је то да није могуће бити изван игре коју је процес глобализације отворио и који даљу глобализацију отвара и носи. То

69 Bejli, A., N., и Zaokas, M., K., После краја историје, чланак у New Europe Riview, Вашингтон, пренела ''Политика'', 24. августа 2004, стр. 6. 70 Исто.


што се у њој неравномерно увећавају моћи развоја, што се продубљују старе и отварају нове нејед-накости, што се неправедно дистрибуирају резултати који почивају на експлоатацији планетарних ресурса, што богати постају још богатији и моћнији још моћнији, све су то питања која отварају приступ критици и путем критичког сагледавања могућој интер-венцији у процесе глобализације као објективне процесе, који се могу у вредносном смислу поправљати и кориговати, али се не могу суспендовати нити одбацити.

2. СУПРОТНОСТИ СВЕТСКОГ ЕКОНОМСКОГ РАЗВОЈА

Проблеми светског економског развоја и међународни економски односи су истовремено и проблеми егзистенције огромног дела човечанства, проблеми који собом носе и сасвим одређене политичке, социјалне, духовне и опште људске дубоке и трајне последице, што данас избијају у први план људског друштва, не само неразвијених земаља, већ и високо развијених, индустријализованих земаља. Ови проблеми, због њихове животне важности за цело човечанство, нису могли да заобиђу бројне састанке УНКТАД-а (Конференција УН за трговину и развој), ОЕЦД-а (Организација за економску сарадњу и развој), Светске трговинске организације и др. Управо из тих разлога неопходно је указати на неке проблеме савременог економског развоја у свету, на јаз који је већ настао у развоју и што се све више шири, с једне стране, између групе индустријски развијених земаља и огромног дела земаља у развоју и земаља у тран-зицији. Положај ових земаља најбоље се види у компарацији са развијеним земљама.

Табела 2. Светски економски раст

2004 2005 2006 2007 Свет 3,8 3,1 3,1 3,2 Евро зона 1,8 1,2 2,2 2,6 Јапан 2,6 0,8 1,9 1,9 САД 4,4 3,9 3,0 2,6 Земље у развоју 6,6 5,7 5,2 5,4

Извор: Светска банка

Досадашњи економски раст одвијао се изузетно неравномерно. Бруто национални производ земаља у развоју у другој половини прошлог века одвијао се по просечној стопи од 2,3 до 3,1 одсто, а највећи број земаља у развоју имао је стопу раста од од 1,5 одсто у декади од 1990 – 2000. године, а то је спор развој, који је на граници раста становништва, а најчешће и мањи од стопе прираста становништва. Код развијених земаља ова стопа се кретала од 2,6 до 3,3 одсто за исти период.71 Дакле, земље у развоју су у много

71 World Bank, Извештај за 1986. и 2000. годину.


неповољнијем положају, а посебно ако се у те односе укључи и демографски фактор. Бруто национални производ у овим земљама повећан је у задњих 25 година прошлог века у просеку са 133 долара per capita на 352 долара, што представља повећање од 8 долара годишње (када се у тај однос укључи и раст демографског фактора). У исто време бруто национални доходак по глави становника у индустријски развијеним земљама повећан је са 2.388 на 5.664 долара односно за 130 долара годишње. Ниво развијености и економски потенцијал се јављају као све већи јаз у одно-сима развијених и земаља у развоју.

Табела 3. Земље у развоју према нивоу развијености и броју становника

- Доходак у САД доларима, становништво у милионима -

Доходак Становништво Потпуно неразвијене земље 50 До 265 1132 Врло развијене земље 266 До 520 292 Средње развијене земље 521 До 1075 386 Неразвијене земље 1076 До 2000 121 УКУПНО 50 До 2000 1931

Извор: Комазец, С., Ковач, Ј., Ристић, Ж.., Лавиринти дужничке економије, Београд, 1993, стр. 22.

Као праг за глобалну рецесију узима се стопа раста БДП-а од 2,5 одсто годишње. Дакле, нижа стопа раста БДП-а од 2,5 одсто раста годишње упозорава на опасност од рецесије. Према том индикатору, светска економија је последњи пут била у великој опасности 2008. године, а то је и данас. Пре тога рецесија је била у раздобљу 2000-2003. године. Како најновији показатељи указују постоји опасност од глобaлне рецесије и у току 2012. године, јер се може говорити о веома успореном расту светске еконо-мије.

Привредни раст у еврозони достигао је 0,5 одсто у другом кварталу 2005, а на годишњем нивоу повећан је за два одсто.72 У целој Европској унији (ЕУ-25) у другом кварталу раст је достигао 0,6 одсто, после 0,7 одсто у претходном тромесечју, а на годишњем нивоу (за 2005. годину) износи 2 одсто. Европски привредни раст заостаје у поређењу са највећим трговинским партнерима: БДП у САД повећан је у другом кварталу за 0,7 одсто у поређењу са претходна три месеца, а за 4,7 одсто на годишњем нивоу, док у Јапану квартални привредни раст достиже 0,4 одсто, а годишњи 4,5 одсто. Према истом извору број становника 1. јануара 2004. у милионима, и његов квартални раст током 2003. и 2004. године износио је за Кину 1.295,2 милиона становника и раст 5,6 одсто, за Индију 1.057,4 милиона становника и 1,5 одсто, за САД 291,7 милиона становника и 0,9 одсто, за Европску унију 456,4 и 0,4 одсто и за Јапан 127,3 и 0,1 одсто.

72 Извор: Еуростат, Европски уред за статистику, 2004.


Истовремено, крајем 2004. године, Међународни монетарни фонд оцењује да ће се реални глобални бруто домаћи производ вероватно повећавати за 5 одсто годишње, што представља најбржи темпо раста до сада. Овај раст је углавном имао два покре-тача, велику личну потрошњу у САД и процват корпоративног улагања у Кини, али је током 2004. и опоравак Јапана био интензивнији него што се очекивало, а чак је зона евра остварила већи раст. Привреде земаља у развоју као групација бележе свој нај-бржи раст за протеклих 25 година. Зато неће бити велико изненађење ако у току 2006. године раст светске привреде буде спорији. Међународни монетарни фонд очекује да ће 2006. глобални привредни раст још увек бележити здраву стопу од 4,3 одсто. Такође, и друге званичне организације, као ОЕЦД, Федералне резерве и Европска банка опти-мисти су када је реч о здрављу светске привреде у току 2006. године. Међутим, историја нас учи да би кад све изгледа тако ружичасто, увек требало да се упитамо ''Шта може да крене наопако?'' Постоје четири главне опасности:

1) веће цене нафте, 2) нагли пад личне потрошње у Америци, 3) општи пад цена некретнина и 4) нагло успоравање привредног раста у Кини.

Богаћење и техничка и технолошка моћ индустријски развијених земаља су у апсолутно обрнутој сразмери са природним ресурсима којима располажу. На самом почетку 21. века развијене земље обухватају једну петину становништва планете. Смањење стопе природног прираштаја становништва у већини тих земаља је нормална последица тежње за што комфорнијим животом. Типичан пример за то су земље Европске уније, у којима је стопа природног прираштаја становништва осам до девет пута мања од стопе прираштаја становништва у Африци и делу Азије, при чему екстремни случајеви демографске експлозије у појединим афричким земљама нису узети у обзир.

Интересантно је питање: колико је данас временско заостајање земаља у развоју у односу према индустријски развијеним земљама? Под нормалном претпоставком да се економски развој свих земаља одвијао у току задње декаде развоја 1990 – 2000. са тенденцијом прогресивног убрзања било би потребно најмање 63 године да група зема-ља у развоју достигне ниво развијености, који је група развијених земаља имала 1990. године. У међувремену раст развијених земаља ићи ће брже од недовољно развијених, тако да ће у 2040. години развијене земље бити цео век испред земаља у развоју.


Слика 3. Земље са највећим и најмањим растом и падом БДП у 2005. години


Како је група земаља у развоју врло хетерогена према степену развијености и карактеристикама економског развоја, то ће група од 25 најслабије развијених земаља достићи степен развијености развијених земаља из 1990. године тек у 2090. години. Како су ниво и ритам економског развоја земаља у развоју врло неуједначени поједи-ним групама земаља биће


потребно различито време за достизање нивоа развоја индустријски развијених земаља из 1990. године. Сигурно је да ће највише времена за достизање тог нивоа требати група афричких земаља у развоју (без Медитерана), затим групи латиноамеричких земаља и, на крају, групи азијских земаља у развоју. Према подацима Светске банке за развој из 2010. године 17 земаља у свету је дуговало више од 60 одсто укупног светског дуга. Међу њима су, углавном, афричке и јужноамеричке земље. У неким земљама дуг достиже висину половине годишњег бруто националног дохотка. Економски и социјални диспаритети су толико велики да ће их тешко бити уравнотежити у деценијама које наилазе. С једне стране светске економске скале налазе се САД, Јапан, земље ОПЕК-а и Групе седам најразвијенијих земаља света (Г-7), док је с друге стране Африка, чије се становништво удвостручава сваких тридесет година, а континент тоне у сиромаштво, беду, расне и религијске сукобе и безнађе.

Ако би до половине 21. века садашње земље у развоју достигле технички и техно-лошки ниво садашњих индустријски развијених земаља, потрошња сировина и енергије би се са садашње, повећала за пет пута. Дакле, већ тада, штете нанете биосфери би постале ненадокнадиве: киселе кише би вероватно десетковале флору; индустријске отпадне материје би у доброј мери угрозиле или уништиле флору и фауну у морима и океанима; проблем воде за пиће би се још више заоштрио (већ сада, једна петина светске популације пати због недостатка пијаће воде); концентрација шкодљивих гасо-ва у атмосфери ће бити изразито висока; због претеране експлоатације или загађења тла појавиће се велики мањак обрадивих површина; претерана употреба фосилних горива утицаће на стварање континуираног изолационог слоја у атмосфери што ће, као после-дицу, имати појаву тзв. ефекта ''топле леје'' (или стаклене баште), односно прегревање нижих слојева атмосфере. Амерички стручњаци цене да би то довело до делимичног топљења леда на половима, што би изазвало пораст нивоа светских океана, а као последицу имало потапање нижих приобалних простора на свим континентима (то би, опет, за последицу имало вероватни нестанак са лица земље већег дела, па и комплетних територија појединих земаља, на пример Холандије и дела Белгије, дела Данске, доброг дела Флориде, итд).

Када је реч о демографском фактору најтеже ће бити ускладити демографску експлозију која је већ захватила добар део земљине кугле, посебно Африку и Азију. Између пораста становништва и економског динамизма нема коинциденције, него се дешава чак апсолутно супротно – тамо где се становништво повећава, економ-ски динамизам се смањује. Најсиромашније земље не могу још увек да се организо-вано поставе према богатим земљама. У већини тих земаља основно питање опстанка је прехрана становништва, што ће још дуго представљати основни проблем за њих. У таквој ситуацији апсурдно је размишљати о технолошком напретку.


2.1. Проблеми привредног развоја

Неразвијеност земаља у развоју (ЗУР) није само њихов проблем већ је одувек био и биће и светски проблем. У тражењу узрока неразвијености великог дела света једно од питања је, да ли се у случају ових земаља ради о једном посебном типу капитализма, који уместо капиталистичког развоја продукује капиталистичку неразвијеност? Ако је то тако, које су то покретачке снаге односно противречности које се разликују од истих у развијеним земљама? Али ако капитал делује свуда на исти начин, зашто онда нису створени исти услови и процеси који би довели до истог степена развијености које имају и развијене земље, утолико више што су у тренутку контакта са ''европском врстом развоја'' данашње неразвијене земље биле на приближно истом, ако не и на вишем нивоу привредног развоја од данас развијених земаља? Тако Мирдал (Гунар Мирдал) наводи да до 18. века многи делови Југоисточне Азије нису знатније заос-тајали за Западном Европом у погледу степена привредне развијености. Штавише, они су у време првих додира били и испред ње: и Европа је у 16. и 17. веку имала мало добара које је могла да понуди Азији, док је њена тражња за добрима из Азије била велика и растућа.73 Зашто онда у таквим условима, који су постојали рецимо у Југо-источној Азији, присуство страног капитала, предузетнички способног становништва погодног за упошљавање у индустрији, домаће акумулације капитала, није дошло до развоја производних снага и брзог привредног развоја? Зашто је капитал у привредама земаља Африке, Азије и Латинске Америке имао тако разарајуће дејство, а тако мало стваралачког у смислу капиталистичког развоја? На крају, шта би било, како би се развијале, који степен развијености би достигле, који би правац развоја одабрале ове земље да није било контакта са ''европском врстом развоја''?74

Ова питања су била и још су предмет полемика и расправа међу ауторима; а као последица различитих одговора на њих настале су бројне теорије о неразвијености ових земаља. Ове теорије имају различите ставове о узроцима, тенденцијама и стратегијама за превазилажење стања неразвијености земаља Африке, Азије и Латинске Америке. Бројне несугласице међу грађанским ауторима, па и међу марксистичким мислиоцима су настајале као последица погрешне интерпретације појединих ставова класика марксизма о неразвијености, историјској улози капитализма и колонијалним осваја-њима, које су довеле до ''идеолошког мита који је ометао сагледавање стварних узрока неразвијености, а самим тим скренуо

73 Gunnar Myrdal, ''Asian Drama – An Inquiry into the Poverty Nations'', Twentieth Century Fund, New York, 1968., p. 454. – Према: Бабић С. Благоје, ''Страни приватни капитал и развој неразвијених земаља – Нека искуства Азије'', Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1982., стр. 32. 74 Бабић, С., Б., нав. дело, стр. 34.


друштвену акцију са правца отклањања узрока на правац битке са последицама неразвијености.''75

2.2. Нови светски (економски) поредак - стратешки циљ САД

Крајем 20. века у Америци је видно порастао значај спољноекономске политике. На ово је, пре свега, утицала чињеница да спољноекономске трансакције имају све већи сразмерни значај за америчку привреду. Ова тенденција ка јачању улоге економских интереса у спољној политици САД огледа се и у другим видовима. То је, пре свега, интерес за приступ изворима минералних сировина и горива, који у случају САД није тако старог датума, за разлику од Западне Европе, која је традиционални увозник ових сировина. На пораст интереса САД у овоме домену утицао је, с једне стране, пораст зависности САД од увоза сировина и петролеја, а с друге стране, пораст преговарачке моћи земаља извозница, специјално земаља извозница ОПЕК-а.

Осигурање слободног приступа сировинама и изворима нафте (специјално на Блис-ком Истоку, али и у другим локацијама у свету) налази се међу најважнијим прио-ритетима америчке спољне политике. Док су САД још колико у седмој деценији прошлог века маргинално зависиле од увоза нафте, та зависност је крајем осме деце-није достизала 40-47 одсто у задовољавању потреба; истина, почетком 1980-тих година, степен ове зависности се смањио, што је био резултат рецесије, спровођења мера за економисање енергијом и других чинилаца.

Мада Америка предузима мере да смањи своју зависност од иностраних извора сировина и горива (мере штедње, диверсификације, коришћења супститута итд), однос-но своју рањивост у случају изненадних поремећаја у снабдевању (стварање стра-тешких резерви, планови за обезбеђење хитно искрслих потреба) ипак ће она још за-дуго бити зависна од спољних извора, нарочито због тога што су њене потребе огром-не, као највећег потрошача сировина, и што су алтернативни путеви најчешће много скупљи од садашњих начина добијања сировина из спољних извора. Јасан показатељ овог јачања заинтересованости америчког врха власти јесте и то што је политика у овој области подигнута на ранг председника Сједињених Америчких Држава.

Један од најважнијих економских интереса САД односио се на стално и огромно увећање, у последњим деценијама, директних инвестиција америчких корпорација у иностранству. Сједињене Америчке Државе су земља-матица доминантног транснацио-налног капитала, а америчке директне инвестиције у свету износиле су крајем осамде-сетих година више

75 Бајец, Ј., ''Савремени привредни систем – Земље у развоју'', Научна књига, Београд, 1983., стр. 8.


од 350 милијарди долара, док њихова предузећа у иностранству представљају силу једнаку привреди Јапана.76 О размерама пораста ових инвестиција говори и чињеница да је, крајем осме деценије 20. века, укупан промет иностраних афилијација америчких корпорација износио 40 одсто од укупног домаћег производа Сједињених Америчких Држава. Према официјелним америчким подацима очигледна је тенденција раста удела профита америчких корпорација, који потичу од иностраних активности, а што је нарочито изражено распадом СССР-а и других социјалистичких земаља. Поједини економски аналитичари сматрају да званични подаци потцењују удео иностраних профита у укупним профитима америчких корпорација и процењују да се овај удео креће преко 50 одсто.

Водећа светска сила нажалост није водећа и у помоћи сиромашним земљама ''Трећег света''. Бројке су поразне када се посматра издвајање САД за неразвијене, тј. сиромашне у односу према бруто друштвеном производу. Да ли ће се глобализацијски процеси посматрати као покретачи раста или као ''агенти деструкције'', зависи од позиције посматрача. ''Прилагођавања глобалној економској и технолошкој компети-цији, коју пре свега намећу САД, изазвала су реструктурацију тржишта рада, социјалну диференцијацију и ерозију система социјалне безбедности...''77 У САД, чија су финан-сијска тржишта најсофистициранија у свету, њихове се предности чине видљивим, док многи грађани земаља у развоју оплакују и проклињу дан када су њихове владе почеле укидати баријере међународном кретању капитала''. Критичари ''неумерене'' либерали-зације тржишта капитала, међу којима су позната и утицајна имена економиста, упиру прстом у Кину и Индију, чији су мање-више репресивни системи контроле капитала учинили наведене државе прилично имуним на азијску кризу деведесетих.78 Посебно се истиче како су предности високог степена интеграције домаћег у светско тржиште ка-питала изразито прецењене, а критикују Међународни монетарни фонд и САД због њиховог форсирања укидања контроле међународног кретања капитала у многим земљама, а да претходно нису узели у обзир имају ли те земље адекватну унутрашњу регулацију која би се могла носити са рапидним променама.

Интересантно је, у вези с тим, истаћи шта амерички становници мисле о глобали-зацији? Међу онима који зарађују више од 75.000 УСД у току једне године њих 63 одсто мисли како глобализација помаже просечном Американцу, док само 32 одсто оних који зарађују испод 20.000 УСД дели

76 Упореди: Survey of Current Business, United States Department of Comerce, August 1994., p. 29. 77 Rogoff, К., International Institutions for Reducing Global Financial Instability, The Journal of Economic Perspektives, vol. 13, No. 4, 1999, p. 21-42. (Rogoff је професор економије на универзитету Харвард). 78 Rogoff, К., ibidem.


њихово мишљење.79 Овај податак одлично говори о дивергенцији; богатима глобализација доноси још више богатства, и наравно, у складу с тим имају позитивно мишљење о њој, док сиромашни грчевито настоје да задрже оно што имају, јер би им, по њиховом мишљењу, глобализација то сутра могла однети.

Џозеф Штиглиц је изнео мишљење о глобализацији, које треба узети с посебним респектом: ''Финансијска криза започета у источној Азији 1997. показала је тамнију страну глобализације. САД, заједно са Европском унијом, заузела је прилично чудан став према глобализацији, стварајући јаз између онога што се саветује неразвијенима (укидање субвенција домаћим произвођачима, веровање у слободно тржиште) и онога што се стварно предузима (велики подстицаји сопственој привреди, царине које штите увоз јефтиних добара, стварање алуминијумских и челичних картела). После тога били су (праведно) оптужени за хипокризију, али су се САД окренуле унилатерализму, нај-евидентнијем у заузимању става према глобалном загревању (повлачење из Кјотског споразума о емисији штетних гасова).

Велике су бриге шта се догађа америчкој економији, посебно после 11. септембра, и какве ће то последице оставити на глобализацију. Пре 11. септембра одређени подаци су указивали да су САД на рубу рецесије, а после напада изгледа да је праг пређен. САД ће неизбежно извозити свој пад у облику смањења потрошње привреде и преду-зећа, што ће још више узбуркати негативан став према глобализацији и отвореном тржишту оних који тај пад неће моћи издржати, а то су неразвијени. Када путујем по земљама у развоју, често ме питају: 'Када се Америка суочава са економском стаг-нацијом или падом, зашто прибегава експанзионистичкој монетарној и фискалној поли-тици, а нама ММФ каже да када западнемо у рецесију користимо политику контракције (contractionary policy – политика смањења државне потрошње и прорачуна)?' Нема доброг одговора, а ова неконзистентност потхрањује антиамеричке и антиглоба-листичке осећаје. Зато би, као што постоји алијанса против тероризма, требала посто-јати и алијанса против светског сиромаштва и алијанса за заштиту околине.''80

На питање националних интереса САД може се гледати из новог угла, тј. из угла целокупног новог светског система економских односа, дакле таквог система у којем најразвијеније земље, а пре свега САД, доминирају и то специјално у земљама у развоју и земљама у транзицији. Промене на ма којој тачки овог система, а које не иду у прилог Америци, не представљају толико опасност по непосредне интересе САД (на пример у домену инвестиција, међународне трговине, снабдевања одговарајућим сировинама итд.), већ пре свега представљају опасност јер нарушавају функционисање, актуелно или потенцијално, новог светског економског поретка. 79 Keith Porter, Public Thinking on Globalization. http://globalizationabout.com/library/weekly/aa04042a.htm (02.10.2011). 80 Stiglitz, Ј., Fortune, november 2001, vol. 144, No. 11, p. 88.


Чињеница је да стога савремена доктрина националне безбедности САД, поред војно-политичких токова, све више пажње поклања привредним, односно економским токовима. Све оно што угрожава нови светски економски поредак, угрожава не само привредне позиције САД већ и њену националну безбедност (наравно, не у смислу директног угрожавања националне суверености, већ у смислу могућих реперкусија на укупни просперитет и стабилност светских позиција америчког схватања капитализма у његовој садашњој форми). Тако су, садашње и будуће позиције Америке у свету нерас-кидиво повезане за будућност постојећег глобалног светског економског система; стога је главни приоритет америчке политике да се обезбеди трајност тог система, у оквиру кога се укупни односи САД са многим земљама света, било развијеним или онима у развоју, могу успешно развијати. Дакле, кључни интереси САД захтевају одржање и стабилност глобалног економског система, на темељима који су постављени после распада биполарног система међународних односа и престанка хладног рата, успо-стављеног после Другог светског рата. Такве промене у глобалном привредном систему омогућиле су водећу улогу Сједињеним Америчким Државама и њеним транс-националним компанијама.

Имајући то у виду, неопходно је одговорити на два питања: прво, зашто су САД од Европе преузеле водећу улогу у индустријској производњи, и, друго, зашто су транснационалне корпорације81 отпочеле са доминацијом у глобалној производној структури и тако је промениле? Прво питање је из економске историје и може се овако сумирати: дугови, доминација и потражња. То су три чиниоца који чине темељ америчког економског раста. Америчке корпорације су прве почеле са променама од националне производње за национално тржиште у међународну производњу за светско тржиште. У убеђењу, да је то под притиском америчке конкуренције једини пут за преживљавање, такав пут изабрале су и стотине неамеричких компанија, чак и оних у државној својини.

Поједини теоретичари82 истучу да је нови светски поредак тек у процесу инку-бације и да се његов коначан облик неће видети док не уђемо дубље у нови век. Као и досадашњи, нови међународни поредак садржаваће делимично елементе прошлог сис-тема и елементе неочекиваног и новог. Битно питање новог међународног поретка јесте по којим елементима поредак можемо препознати као нов. Понашање држава одређено је структуром међународног система и то на сличан начин као што на понашање ком-панија утиче структура тржишта. Према теорији светског

81 Термин транснационалне корпорације у употреби је од половине осамдесетих година 20. века, а лансиран је од Органијације УН. Термин мултинационалне корпорације је почетком 60-тих година лансирао ИБМ. Оне јесу националне корпорације, али делују транснационално. 82 Види детаљније у: Richard Little, ''Internnational Regimes'', p. 231-247, u: Baylis i Smith, The Globalization of World Politics, 1997.


система, битне промене у међународном политичком систему догађају се када се промене кључни параметри који су дефинисали систем. Стари светски поредак битно је промењен онда када пропадну битна правила и организациони принцип тог система. Постојећи међународни поредак нпр. ''управља'' спољним понашањем држава преко економске глобализације, информа-ционе технологије и идеје универзалне демократије. За функционисање међународ-ног система битне су следеће варијабле:

1) број држава, 2) расподела моћи и савези између држава, 3) циљеви нација, 4) облици управљања и доношења одлука између нација, као и 5) начин како једна нација перципира другу.

Функција међународног поретка је одржавање међусобних односа организованих заједница различите историје и културе. Појава актуелног новог светског поретка нај-чешће се дефинише у категоријама завршетка старог светског система хладног рата, па се крај тог поретка тумачи као садржај новог светског поретка. Блоковска подела света укинута је распадом СССР-а и Варшавског пакта и том променом је омогућено увођење демократије у државе Источне Европе. Међународни систем хладног рата имао је бипо-ларну структуру моћи, а равнотежа две супер силе подразумевала је, по правилу, неме-шање у сфере утицаја.

Окончањем поделе света између две супер силе међународна политика је први пут постала светска политика. Тако је председник САД Џорџ Буш 1990. године најавио нови светски поредак, који је требао представљати круну његове спољно-политичке доктрине, као остварење идеала сарадње и мира међу народима.

У вези с тим, може се поставити питање да ли су темељи новог светског поретка заиста нови? Структура новог глобалног система је полицентрична и састоји се од: држава, транснационалних организација, међувладиних организација, невладиних организација и транснационалних компанија. Треба истаћи да је знатно повећавање броја држава, међународних организација и савеза започело много пре слома међуна-родног поретка заснованог на блоковској подели. Нови светски поредак карактерише и снажније деловање међународних закона којима се дефинишу људска права, вођење рата, заштита околине, управљање трговином, улагањима и финансијама, а што су све елементи који би требало да допринесу очувању његове стабилности.

Орагнизације као што су ОУН, ЕУ, ОЕБС, НАТО, АСЕАН и многе друге, као и међународни режими које су оне стварале, или које су се развиле из њиховог деловања и понашања, усмерене су на стварање услова за глобални поредак. НАТО се развио у најснажнији војни савез на свету и немогуће га је, због његове софистициране инфра-структуре, логистике, заједничког


планирања и кризног управљања, упоређивати са традиционалним савезима.83 Нови светски поредак је под утицајем бројних детерми-нанти, од којих ниједна не може постојати сама за себе, већ су међусобно у симул-таном односу. После нестанка биполаризма у свету се води борба између два концепта новог светског поретка: оног који тежи мултиполарности и оног који тежи униполар-ности. Аутори који се баве проучавањем међународног система са аспекта полар-ности, односно утицаја структуре међународног система на могућност рата или мира, деле се на три групе:

1) оне који сматрају да је дисциплина хладног рата била стабилнија за међуна-родни систем,

2) оне који су уверени да је стабилнији вишеполарни систем, и 3) оне који сматрају да стабилност света обезбеђује униполарност,

односно хеге-монија једне светске силе.

Исто тако, предвиђања стручњака о томе како ће изгледати светски поредак у зрелој фази глобализације бројна су и разноврсна. Тако Тејлор предвиђа да ће нова политичка средишта бити саграђена на савезништву елита држава, а светски ће се систем заснивати на антитериторијализму нове економије84 и њеном ширењу које ће, према Тејлору, ипак бити ограничено, јер је Земља премала за бесконачну глобали-зацију.85

Оснивање зона слободне трговине, појава регионалних сила и њихови покушаји да пронађу слободне просторе за своје трговинске односе, имају важну улогу у стварању глобалног међународног поретка у којем се војна равнотежа, постигнута попуштањем напетости између супер сила у протеклих пола века, покушава надокнадити равнотежом која укључује:

1) економску умреженост држава, 2) мултинационалне корпорацијске мреже, 3) глобалне токове капитала, 4) специјализацију индустрије и 5) трансфер технологије.

Иако се утицај транснационалних процеса перципира као глобалан, он је према Коену у стварности често регионалан. Зато те промене још немају моћ, процењује Коен, да у годинама које долазе промене основни оквир светског система.86

83 Laurence, М., i Garnett, J., British Foreign Policy, Challenges and Choices for the 21st Century, London, The Royal Institute of International Affairs, 1997, p. 27. 84 Taylor, П., Ј., The State as Container: Territoriality in the Modern World-Sistem, Progres in Human Geographi, 1994, p. 151-162. 85 Cohen, S., Global Geopolitical Change in the Post-Cold War Era, Anals of American Geographers, 1991, vol. 81, No. 4, p. 551-580. 86 Saul Cohen, ibidem.


Посматрајући улоге ''старих'' и нових чинилаца у међународним односима може се закључити да се структура међународне политике није променила толико да би се могло говорити како је створен радикално нови поредак, али се зато може говорити о развоју према глобалном поретку. Нови светски поредак има исте циљеве као и прошли:

1) мир и безбедност, 2) смањивање наоружања, 3) равноправнија подела богатства, 4) обезбеђивање праведности за националне мањине, итд.

Географија, односно простор и даље остаје један од битних чинилаца међународне политике заједно са природним изворима. Савремени односи између држава каракте-ришу се поделом на сиромашне и богате, као што је то било и у прошлости, односно на оне који управљају међународним процесима, на оне којима се управља, на економски независне и зависне, на супер силе, регионалне и локалне силе, итд.

Дугорочни циљ америчке спољне политике је стварање униполарног света, због чега се америчка спољна политика већ сада заснива на претпоставкама да такав свет постоји. Америчке вође воде политику као да је свет униполаран и при-казују САД као ''беневолентног хегемона''.87 У постојећем међународном поретку САД су једина супер сила и таква позиција утиче на то да се њени интереси нужно разликују од интереса других држава. САД желе са другим државама обезбедити такву сарадњу по глобалним питањима која ће првенствено задовољити америчке интересе. Основни циљеви америчке стратегије унилатерализма су:88

1. избегавање нуклеарног рата; 2. стварање војске довољно флексибилне за дејствовање у складу са

различитим борбеним ситуацијама; овај циљ је уско повезан са стварањем блиских веза са савезницима, и

3. ширење америчких вредности посредством спољне политике (људска права, демократија, забрана ширења нуклеарног наоружања, итд). Америка у својој стратегији униполаризма награђује државе које подржавају америчке визије међународног светског поретка омогућавањем приступа америчком тржишту, пружањем финансијске и војне помоћи.

Такву супремацију Сједињених Америчких Држава на свим нивоима светског система неке државе дефинишу као хегемонију. Теоријски хегемонија је однос у коме је сила једне државе толико надмоћна над осталим силама да оне не могу спречити спровођење њеног владања и воље. Најближи историјски пример тако дефинисаног односа доминације је Римско

87 Huntington, P., S., The Lonely Superpower, Foreign Affairs, 1999, vol. 78, No. 2, p. 25. 88 Kennedy, P., Preparing for the Twenty First Century, Glasgow, Fontana Press.


Царство, али то није била у правом смислу светска хегемонија.89 Глобалну америчку супремацију, коју Кина, Русија и Индија називају хегемонијом, Бжежински дефинише, а тиме и оправдава, на начин да америчку хегемонију види као нову, демократску врсту хегемоније, јединствену у историји.90 Америчка супремација у међународним политичким односима интерпретирана на тај начин у ствари је својеврсни хегемонизам, којем су у већој или мањој мери подређене све земље. Таква позиција САД-а још увек не значи апсолутну слободу деловања и статичну међународну равнотежу. Водеће светске силе такође пружају отпор покуша-јима САД-а да створи униполаран систем и то тако да подстичу оне елементе који поредак усмеравају у правцу мултиполарног система. Кина, Индија, Русија и бројне арапске државе тумаче америчко глобално вођство као спољну претњу свом инте-гритету, економском напретку и слободи деловања. Истовремено, у Европској унији Француска је највећи противник стварања глобалне америчке хегемоније, без обзира што није успела да обузда амерички унилатерални приступ Ираку. Тако се Америка, у вођењу глобалне политике са становишта хегемоније, нашла у опозицији према вели-ком броју држава и народа.

Чињеница је да Сједињене Америчке Државе располажу са много чинилаца нужних за глобално вођство: економском величином, војном моћи, језиком који доминира пословним светом и индустријом забаве, системом високог образовања који је отворен за странце и масовним медијима који доминирају светом и шире амерички начин гледања као светско мишљење. Истовремено, архитектура информатичког система у свету (Интернет је створен у САД-у) под снажним је утицајем Америке, што је битан елеменат за очување америчког вођства и у 21. веку. За очување глобалног вођства неопходна је и разрађена глобална спољна политика у чему Америка предњачи пред својим конкурентима. Америчка спољна политика била је пола века усмерена на очу-вање стратешког вођства уз координацију дипломатије, војне силе и обавештајних служби. Концепт глобалног вођства има јаку традицију, а посебно су га истицали амерички филозофи и председници (Џеферсон, Медисон и др) који су предвиђали могућ-ност настанка светске владе на челу са Америком.

Да ли је тврдња о већ реализованом америчком вођству у новом светском поретку мит или реалност? У задњих петнаест година америчка је индустрија изгубила 6% учешћа на светском тржишту, док је Јапан нпр. у истом раздобљу своје учешће повећао за 15%. Амерички дефицит са Азијом чини готово две трећине укупног дефицита САД, а половина тог дефицита односи се само на Јапан. Постоје и интерпретације према којима Америка у глобалном светском поретку, без обзира на премоћ у војном и идеолошком подручју као и својим вођством у новим и старим институцијама међу-

89 Иблер, В., Међународни односи, Напријед, Загреб, 1971, стр. 63. 90 Бжежински, З., Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 31.


народног управљања, не може имати улогу вође јер нема примат без конкуренције у свим потребним елементима за обезбеђење хегемонијске моћи.91 Дракер процењује да је напор САД-а, иако је још увек најјача економска сила и вероватно ће то остати још много година, да светску економију формира према свом економском концепту уза-лудан, с обзиром на то да се у глобалној економији главни играчи појављују готово изненада, па у таквом систему неће бити главне економске силе.92 Према Де Сантису93 Америка више не поседује средства за решавање светских проблема. После Другог светског рата Америка је била светски кредитор, имала је половину светске произ-водње, имала је трговински суфицит; данас има око 20 одсто светске производње, пати од хроничног трговинског дефицита, њене су златне резерве упола мање од европских и највећи је светски дужник.

Свестан да даља глобализација међународних односа није компатибилна са америч-ком хегемонијом па макар она била и ''демократска'', Бжежински процењује да ће САД бити последња глобална супер сила. Карактеристике глобализације ограничавају америчко вођство у коришћењу економских уцена у политичке сврхе, а нуклеарно наоружање смањило је могућност примене силе као инструмента политике.94 И Хантингтон процењује да америчка униполарност нема реалне услове да опстане и у 21. веку. Настајање нових светских економских сила као што су Кина, Јапан и друге, у контексту међународних односа које све више дефинише економска моћ, изазов су америчкој униполарној политици чак и док је америчка војна надмоћ непобитна.95

Стварност новог глобалног система, као америчког царства, припада и даље подручју реторике. У међународним односима не уочава се раст антиамеричког распо-ложења, али је антихегемонизам израженији. То је битна разлика за опис стања у актуелним међународним односима. Бушова намера да после Авганистана прошири војно деловање и на друге државе осумњичене за помоћ терористима није могла избећи backlash међународне јавности.96

91 Gamble, A., Payne, A., Regionalism and World Order, London, Macmillan Press Ltd., 1996, p. 48. 92 Drucker, P., The Global Economy and the Nation-State, Foreign Affairs, 5, 1997, p. 159-167. 93 De Hugh Santis, Mutualism – An American Strategy for the Next Century, World Policy Journal, 1998/99. 94 Бжежински, З., оп. цит., стр. 31. 95 Huntington, S., op. cit., p. 35-49. 96 У министарству спољних послова САД-а одржана је, почетком јуна 2002. године, тајна конференција на тему ''Антиамериканизам'', на којој су учествовали стручњаци из владе и ака-демских кругова.


2.3. Транснационалне компаније као фактор глобализације привреде

Глобализација је процес који, првенствено, покрећу транснационалне компаније. Транснационалне компаније трагају за широким тржиштима за трговину и улагање на глобалном нивоу. Глобализацији, као процесу који воде транснационалне компаније недостају две ствари: отвореност и одговорност. Овај процес није отворен јер нема своје јасно изграђене институције и правила понашања, а истовремено у и око њега не постоји ни систем одговорности.97 Утицај на домаће економске, и друге, односе се помера са домаћих органа државе према предузећима која су у страном власништву.98

Транснационалне компаније су компаније које послују у више националних прив-реда преко својих страних филијала. Значај тих компанија стално се повећава, тако да сада контролишу око једне трећине укупне светске производње, две трећине свет-ске трговине и три четвртине технолошке размене. Будући да су транснационалне компаније носиоци процеса глобализације, даљом либерализацијом светске привреде и уједначавањем економских политика држава у свету јачаће њихова економска позиција у светској привреди, што ће им омогућити још веће приходе. Економска снага омогу-ћује тим компанијама политички утицај на унутрашње односе матичне земље и у зем-љама у којима имају своје филијале. На тај начин, такође, стварају повољне услове за властито пословање и већу добит. Транснационалне компаније свој међународни утицај остварују мешањем у међународне односе двеју држава и у односе између држава и међународних организација. Таквим деловањем предупређују радње које су по њих неповољне, односно обезбеђују одређене повољне мере. Утицај остварују преко инструментализованих држава, међународних пословних организација и неформалних политичких група, а

97 Исто важи и за ''глобално'' стварање разних невладиних организација, мада поједине такве организације имају своје оправдање и сврху, оне су само неизабране групе појединаца које служе за стварање буке и вршење притисака на: (1) јавне институције којима управљају изабра-ни органи власти, али и на (2) поједине транснационалне компаније. То је све у циљу скретања пажње и промене државне политике према циљевима које постављају посебне интересне групе (богате фирме, појединци) које су спремне да плаћају или потплаћују такве неизабране невла-дине организације које представљају такво ''цивилно друштво''. 98 Ово је оснажено у протеклој деценији јер се у готово свим државама на свету домаће владе ''удварају'' транснационалним компанијама у циљу привлачења на улагања у производњу, али и у услуге. Националне владе често као да учествују на ''глобалним турнирима'' за страна улагања да се понашају на начин ''ко да више'' повластица не схватајући да су основни разлози за страна улагања (1) величина и раст домаћег платежно способног тржишта, и (2) привилегован приступ из одређене локације међународном тржишту.


крајњи објекти утицаја су државе и међународне организације. Тешко се може одговорити на питање да ли су транснационалне компаније субјекти међународних односа, односно да ли могу ступати у директне политичке односе са другим државама, али је извесно да су суверенитет држава и политички значај транснационалних компанија обрнуто пропорционалне категорије – ако сувере-нитет држава опада, утицај транснационалних компанија се повећава, и обратно.

У многим дефиницијама сужено је тумачење појма транснационалне компаније узимањем у обзир разних критеријума које компанија која се бави међународним пословањем мора испунити да би се сматрала транснационалном компанијом. Ти критеријуми су: учешће имовине компаније у иностранству у укупној имовини (мора бити већа од 50 одсто), број филијала у иностранству (више од шест), учешће прихода створених у иностранству у укупним приходима, број запослених са страним држав-љанством, облик активности који се обавља у филијалама (сматра се да компанија која оснива филијале ради дистрибуције производа који су произведени у матичној земљи није транснационална компанија), и слично. Према потпунијој дефиницији транснацио-налне компаније којом се прописују одређени критеријуми, транснационална компа-нија је ''матична'' компанија која:

1. обавља производњу у страним филијалама у неколико држава; 2. има директну контролу над пословним политикама својих филијала, и 3. примењује пословне стратегије у производњи, маркетингу,

финансијама и кад-ровским пословима које прелазе националне границе (геоцентричке),99 односно свет посматрају као јединствено тржиште.

И у развоју транснационалних компанија постоји неколико фаза наступа на стра-ним тржиштима. Неки аутори100 разликују три фазе у наступу тих компанија:

1. извоз производа (транснационална компанија оснива филијале ради дистри-буције производа или за састављање готових производа – дистрибуција и монтажна производња);

2. производња у иностранству (транснационална компанија оснива филијале ди-ректним инвестицијама или продаје лиценцу домаћим предузећима без директног улагања капитала ради производње производа у земљи где се инвес-тира, што може да буде мотивисано јефтиним чиниоцима производње у земљи домаћину, високим царинама у земљи домаћину, великим тржиштем или регионалном економском интеграцијом), и

99 Multinational Company, www.econ.iastate.edu/classes/econ355/mnc.htm, Februar 2000. 100 Ракита, Б., Међународни маркетинг, Економски факултет, Београд, 1993, стр. 104.


3. мултинационална експанзија (транснационална компанија светско тржиште усваја као једини оквир пословања и настоји да на њему нађе оптималну комби-нацију чинилаца производње – сировине се набављају и прерађују тамо где су најјефтиније, пројектује се и планира тамо где је најстручнији кадар, а продаје се тамо где се може остварити најбоља цена, односно профит; на тај начин те компаније користе предности међународне поделе рада).

Постоје многобројни фактори и објективне природе који су омогућавали и олак-шавали импресиван раст броја транснационалних компанија и њихових филијала у иностранству, а међу њима се истичу:

1) врло динамичан раст светске привреде и у вези са тим јачање финансијске моћи све већег броја транснационалних компанија;

2) импресиван технички прогрес у производњи, транспорту, телекомуникацијама и међународним информационим системима;

3) либерализација међународне трговине; 4) либерализација прописа у сфери страних директних инвестиција и

кретање мултилатералних споразума из ове области; 5) либерализација међународне размене услуга; 6) интернационализација банкарства широм света; 7) развој стандардизације у низу области и све већем броју земаља; 8) повећање броја зона слободне трговине, царинских унија, заједничких

тржишта и монетарних унија; 9) конвертибилност све већег броја валута; 10) стабилизација привреде у све већем броју земаља; 11) процес приватизације који је захватио готово цео свет; 12) прихватање енглеског језика као језика пословног света у огромном

броју зема-ља; 13) унификација међународног привредног права; 14) битно поправљање политичке климе у свету, итд.

Са феноменалним развојем транснационалних компанија, почетком 21. века се појавио термин степен транснационализације појединих земаља. Идекс транснацио-нализације земље домаћина страних директних инвестиција добија се као просек следећа четири процента:

1) квантитативног односа прилива страних директних инвестиција и бруто инвес-тиција у последње три године;

2) квантитативног односа између вредности скока страних директних инвестиција и бруто домаћег друштвеног производа за последњу годину за коју постоје под-аци;

3) квантитативног односа између новостворене вредности у филијалама иностра-них компанија и бруто домаћег производа у последњој години за коју постоје подаци, и


4) квантитативног односа између укупног броја запослених у филијалама инос-траних компанија које се налазе у конкретној земљи и укупног броја запослених у њој.

Истовремено, као последица све веће оријентације транснационалних компанија на производњу у иностранству и извоз, знатно се повећао тзв. индекс транснациона-лизације ТНК, поготово оних из развијених али мањих земаља. Индекс транснациона-лизације компанија се добија када се за конкретну ТНК израчунају три процента и то:

1) проценат вредности имовине у филијалама101 у иностранству у односу на укупну имовину;

2) процентуално учешће продаја у иностранству у укупним продајама, и 3) процентуално учешће запослених у филијалама у иностранству у

укупном броју запослених у ТНК.

Ова три процента се сабирају и деле са три, па се тако добија индекс транснацио-нализације једне компаније за конкретну годину.

Мотиви предузећа за формирање филијала и стварање афилијација у иностранству су бројни, а међу њима је универзални – максимизација профита ТНК у дугом року. Поред тог пословног мотива, постоји и читав низ специфичних фактора који се разликују за фирме из различитих земаља. Међу њима се истичу:

1) лакше освајање тржишта земље у којој се формира филијала, и тежња да се на њему стекне монополски положај;

2) лакше освајање тржишта суседних земаља или земаља чланица интеграционих групација у којој се налази и земља где се подиже филијала, или се припаја неко домаће предузеће;

3) избегавање царинских и ванцаринских баријера које постоје у земљи где се формира филијала и земљама које су формирале зону слободне трговине, ца-ринску унију или монетарну унију, а у којим је чланица и земља где се налази филијала иностране ТНК;

4) коришћење позитивних ефеката економије обима; 5) недостатак радне снаге и њена висока цена у земљи матичних

предузећа у од-носу на цену радне снаге у земљама где се формирају и послују филијале;

101 За компаније које се налазе у иностранству а настале су тако што су их формирале ТНК, најчешће се користи израз филијала (од латинске речи filia, што значи кћи). Компаније које су постојале па су их транснационалне компаније укључиле у свој систем преко куповине конт-ролног пакета акција, спајањем, или припајањем, најчешће се називају афилијације (од латинске речи afilijare, што значи усвојити некога за сина или ћерку или примити некога у братство или га укључити у неки систем). Већина аутора који пишу о ТНК за обе ове врсте фирми користе израз ''филијала''. Стручњаци УНKТАД-а – последњих година за обе ове врсте фирми користе израз ''афилијација'' и пошто није битно како су настале, већ је битно да су део система једне ТНК, у даљем тексту користиће се обе речи као синоними.


6) недостатак природних сировина у земљи матичних предузећа; 7) нижи транспортни трошкови за компоненте и делове који се и

монтирају у фи-налне производе у филијалама у иностранству, у односу на транспортне трош-кове финалних производа који би се допремали из матичних предузећа у земљи (и суседне земље) где се налазе филијале које врше монтажу;

8) тежња да се животни век производа продужи преношењем његове производње у земље где се налазе филијале матичног предузећа;

9) нижи трошкови енергије, привредне инфраструктуре, еколошке заштите и сл.;

10) тежња да се пре конкуренције ТНК из других земаља освоји тржиште земље где се филијала налази или да се бар обезбеди равноправност са другим иностраним ТНК на тржишту земље где се формира или већ егзистира филијала;

11) жеља да се са филијалом стекну што повољније позиције на тржишту земаља, поготово оних која имају добре развојне перспективе, и

12) смањење могућности даљег раста производње и профитабилног инвестирања у маточној земљи ТНК.

Импресиван раст транснационалних компанија, њихових филијала и имовине у иностранству, имали су за резултат врло битне измене карактеристика светске тргови-не. Прво, ТНК временом све више уместо класичног извоза и увоза, форсирају подиза-ње филијала у све већем броју земаља и преко производње у њима освајају тржишта земаља у којима се оне налазе, али и тржишта неких других земаља. Тај метод освајања страног тржишта прво су формирале америчке и британске ТНК, а касније су га прих-ватиле и компаније из других земаља. Јапанске и немачке фирме су ту филозифију при-хватиле тек средином 60-тих година 20. века и од тада број филијала у иностранству њихових ТНК врло динамично расте.

У садашњем периоду развоја, услед светских процеса глобализације, трансна-ционалне компаније прихватају геоцентричку оријентацију у пословању на светском тржишту. То значи да светско тржиште посматрају као јединствену целину и на њему наступају с јединственом пословном политиком продаје, маркетинга и инвестиција. Производи се више не прилагођавају укусима потрошача у региону, већ се креирају њихови укуси и тако настаје јединствена, глобална култура.

Данас је очигледно да је улога транснационалних компанија (ТНК) у процесу глобализације, која се одвија у светској привреди, од пресудног значаја. Може се рећи да је управо стратегија ТНК један од главних фактора процеса глобализације. Она подразумева повезаност између матичне корпорације и њених филијала путем комплек-сних стратегија интеграције које настоје да користе глобалне ''economic of scale'' и предности функционалне специјализације која подразумева алокацију специфичних корпорацијских активности на бројним локацијама широм света. Успех


стратегије транснационалних компанија зависи, пре свега, од прихватања њихових произ-вода (укључујући и услуге) у различитим земљама. Зато се делатност транснацио-налне компаније, у вези са развијањем међународне политике производа, одвија у:

1) области стандардизације, развоја и квалитета мултинационалног производа, и

2) области међународне портфолио стратегије производа.

Међународна политика развијања производа, с обзиром на врсту развоја, може се сагледати у четири етапе:

1) национални развој – продукт је развијен појединачно за свако национално тржиште,

2) домаћи развој – производ је развијен за специфично национално (домаће) тржиште и извози се или производи другде без измена,

3) секвентни развој – развој производа прилагођава се једном тржишту, а суб-секвентно модификовано прилагођава се условима иностраног тржишта, и

4) мултинационални развој – производ је развијен и усмерен од почетка ка усло-вима иностраног тржишта.

Пратећи међународни циклус производа, неке компаније производ уводе у мање познатим земљама како би постигле предносни степен тог циклуса. Последња могућ-ност – транснационални производ захтева високи степен усклађеног истраживања трж-ишта и доношење одлука преко националних граница. Наиме, производ се по својим степенима животног циклуса јавља у различитим временским периодима на појединим тржиштима.

Када су у питању фактори иностраног тржишта, који захтевају одговарајуће прила-гођавање производа, немогуће је ограничити се само на различите фазе животног цик-луса произовда на појединим тржиштима. Постоје, исто тако, важни разлози прила-гођавања, као што су друкчија културна средина, примећене новости код потрошача и прописани захтеви. Међутим, треба имати у виду, да минимизирање трошкова није једина и основна детерминанта, јер компаније често конкуришу на бази различитости. Тада се пре користи технологија за висококвалитетне производе или различите произ-воде који намећу више цене, него да се минимизирају трошкови. Затим, широка хете-рогеност производа, може бити основни разлог компаније за пренос технологије, како би се постигла нека предност у производима. Као главне детерминанте избора технологије и производа су фактори конкуренције, стратегија компаније и располо-живост информацијама.

ТНК контролишу нове технологије (биотехнологија, генетски инжењеринг, кључни сегмент електронике, системи аутоматизације производње, нови извори енергије, нови материјали, авионска и космичка техника); оне имају кључну улогу у преструкту-рирању привреда (раст


нових грана високе технологије, премештање базичних и традиционалних грана као и радно интензивних сегмената неких модерних грана ка новим индустријализованим земљама, повећање учешћа производа високе технологије у светској трговини); оне доминирају у сфери информација (међународне и свемирс-ке комуникације, електронски информациони системи, масовни комуникациони меди-ји). Промена технологије у сфери материјалне производње, а и ван те сфере, утиче на све аспекте живота људи тако да управљање технолошким развојем представља састав-ни део свесног и организованог деловања у правцу развоја на свим подручјима човеко-ве активности. Технологија се уопште дефинише као ''интелигентни микс'' технолош-ких компоненти постављен у складу са принципима научне заснованости, рационал-ности, ефективности, продуктивности, заштите човекове околине, енергетске и матери-јалне штедљивости, а потом, повратно, утиче и на флексибилност организације компа-није, односно предузећа. Облик и начин процеса трансфера технологије зависи од сте-пена техолошке развијености, од технолошког нивоа и напретка постигнутог у средини примаоца. Примењено на конкретну ситуацију у пракси, то значи да облици трансфера технологије који се у пракси остварују (хоризонтални трансфер путем куповине опреме, лиценци, заједничких улагања или кооперације) зависе од степена технолошке развијености компаније која ову врсту активности спроводи. Транснационалне ком-паније могу користити различите канале за пренос технологије, а то су лиценце, филијале са потпуним власништвом и заједничка улагања. Форма преноса лиценце је уобичајена у каснијим фазама животног циклуса производа и обично је обављају мање компаније. Веће компаније више воле да контролишу своје преносе технологија кроз одржавање директних форми власништва. Да би оствариле приступ страним тржиштима, велике транснационалне компаније су користиле филијале са потпуним власништвом као начин за пренос технологије, али тек пошто постигну јако упориште на домаћем тржишту. Заједничко улагање (joint venture) је постала врло популарна форма преноса технологије за велике транснационалне компаније. Начин трансфера технологије је комплексан и обухвата:102

1) форму и обим сарадње; 2) цену технологије; 3) услове за коришћење технологије; 4) ниво и квалитете технологије који је предмет трансфера; 5) ефикасности примене; 6) време потребно за прихватање уведене технологије; 7) обезбеђење жељеног технолошког нивоа у примени кроз одговарајући

квалитет производа; 8) продуктивност рада;

102 Милисављевић М., Технологија у стратегији предузећа, Маркетинг, бр. 4, 1989, стр. 321.


9) одређене трошкове производње; 10) ефикасност пласмана, итд.

Истовремено, нагле технолошке промене битно утичу на раст и развој компаније, тако да ниједна компанија није заштићена од технолошких промена, посебно у гранама тзв. високе технологије. Технолошке промене могу да доведу у питање постојећу кон-курентску предност компаније и да креирају нову која је јача од постојеће. Технологија мења начин не само на који се роба производи, већ и на који се роба дистрибуише и промовише.

Информације које су од посебног значаја за објективну оцену димензија и домета технолошких промена су:103

1) стопа дифузије технологије (ширење нове технологије у одређеној делатности),

2) стопа супституције технологије (замена једне технологије или производа дру-гим);

3) фреквенција технолошке иновације (број нових догађаја у току календарске године), и

4) временски размак иновације (време између иновације и њене компензације).

Технолошке промене имају за последицу да бројни производи постају неконку-рентни на националном и међународном тржишту. Произвођачи таквих производа има-ју две стратегијске опције:104

1) да смањују трошкове, или 2) да сами врше технолошке промене и стварају производе који

представљају већу вредност за купца.

Промена у квалитету производа има већи потенцијални ефекат на тржишно учешће него промена у цени.

Технолошка промена је један од основних покретача конкуренције, те утиче на конкурентску позицију и побољшава конкурентску предност и структуру гране производње. На путу увођење технологије, међутим, постоје бројне баријере, као што су:105

1) проблеми са самим новим технологијама; 2) неадекватни системи за алокацију капитала; 3) ограничења продаваца нове технологије; 4) проблеми оних који треба да сагледају нову технологију; 5) интерни проблеми и аверзија према ризику код менаџера, и 6) недостатак производних стратегија.

103 Милисављевић, М., оп. цит., стр. 322. 104 Porter, M., Competitive Strategy, The Free Press, New York, 1980, p. 179. 105 Skinner, W., Reinventing the Factory, Competitive Strategic Management, ed. by. L. B. Lamb, Prentice-Hall Inc., Englewood Cliffs, New York, 1986, p. 521.


При овоме треба имати у виду да постоји технолошки дисконтинуитет, који се јавља и јављаће се у будућности, јер ретко само једна технологија задовољава потребе купаца. Резултат дисконтинуитета је увек бруталан106 за компанију браниоца техноло-гије. Неадекватно праћење и уважавање технолошких промена има за последицу три грешке107 које компанију чине неуспешном:

1) не инвестира се у нову технологију; 2) инвестира се али се бира погрешна технологија, и 3) неспособност да се брани постојећа и напада са новом технологијом.

При томе треба имати у виду битну разлику108 између масовне производње и флек-сибилне производње која се одражава на разлику између економије величине и еконо-мије ширине. Економија величине се остварује повећањем производње једног произво-да, а економија ширине путем великог обима производње сета производа. Не постоји неминовни конфликт између економије величине и ширине. Дакле, за стратегију ком-паније битно је познавање ограничења технологија у свом портфолиу.

У савременом капитализму међународна трговина у случајевима вертикално интегрисаних ТНК постаје све више интеркомпанијска трговина. Роба се креће преко државних граница, а истовремено се креће између појединих филијала једне те исте ТНК. Овако организоване компаније не формирају цене у интеркомпанијској трговини према ценама коштања, него према пореским стопама, девизном курсу, контроли цена и надница у појединим земљама, настојећи да највећу профитну стопу прикажу у оној својој филијали која се налази у земљи у којој су пореске стопе најниже.109 Битно обележје ТНК је у истовременој испреплетености разних моно-полских позиција: тржишних, технолошких, информационо-комуникационих, финан-сијских, што представља нови облик монопола. За савремене ТНК постаје све карактеристичније да врше изузетно велики степен диверзификације своје активности у гране које са производњом матичне компаније немају технолошке везе. Управо та диверзификација активности ТНК постаје њихова специфичност у односу на кла-сичне монополе. Разлоге за диверзификацију треба тражити у чињеници да се вре-меном мења стопа профита у различитим гранама привреде и у тежњи да се осцилација у профитној стопи смањи.

Задњих деценија 20. века транснационални капитал је креирао нов институционал-ни поредак (Светска трговинска организација), који у многоме ограничава економски суверенитет држава, јер регулише све кључне 106 Foster, N., R., Inovations, the Attacker’s Adventage, Mac Millan, London, 1986, p. 32. 107 Милисављевић, М., оп.. цит., стр. 322. 108 Conen, S., S., and Zysman, J., Punkture the myth, thet kepp American managers from competing, Harvard Business Review, nov.-dec. 1988, p. 100. 109 Пирец, Д., Попов, Ђ., Империјализам или доминација, Економика, Београд, 1988, стр. 272.


елементе привредног законодавства у пословању са светом. Транснационални капитал је креирао и нов финансијски поредак, тј. мрежу међународних монетарно-финансијских институција (ММФ; Светска банка, Париски и Лондонски клуб, итд) које суверено уређују правила понашања на светском тржишту капитала. Те институције утичу на целокупан комплекс мера економске политике, почев од цена, камата, курса, до нивоа јавне потрошње, надница, пензија. Оне врло често служе и као инструмент економских и политичких уцена појединих земаља.

У основи глобализације, тј. новог светског поретка, јесте мрежа ТНК. Систем ТНК је довео до глобалне поделе и комбинације ресурса. Моћне ТНК су тако успоставиле нов начин управљања глобалним развојем, међународним односима и гло-балним изазовима (енергијом, телекомуникацијама, здравством, демографијом, космо-сом, екологијом). Ипак, највећи значај ТНК је у домену страних директних инвес-тиција и у домену технолошких иновација. У свету кључни актери инвестиционих токова су ТНК. Транснационалне компаније шире мрежу својих страних филијала инвестирањем капитала у облику страних директних инвестиција – СДИ (Foreign Direct Investment – FDI). Та врста инвестиција је један од три вида (друга два су: портфолио инвестиције и зајмовни капитал) међународног кретања приватног (а не званичног, односно јавног – државног) капитала под којим се подразумева ''дугорочни однос и представља трајније улагање капитала и стицање контроле једне компаније (матична компанија) над компанијом из неке друге државе (страна филијала).''110

Улог капитала у филијалу мора да буде већи од 10 одсто од укупне имовине филијале и важно је да матична компанија, на основу свог улога, може битно да утиче на пословну политику филијале, најчешће преузимањем контроле над пословањем филијале. Више није неопходно да се располаже контролним пакетом акција са више од 50 одсто укупне имовине компаније због мноштва ''малих'' акционара. Управо се по преузимању контроле над компанијом и могућности да нови власник руководи компа-нијом стране директне инвестиције разликују од другог вида међународног кретања капитала – портофолио инвестиција, које значе улагање капитала у компанију у случају када се над њом не преузима контрола а рок инвестирања је краћи. Због улагања капитала у више компанија долази до диверсификације ризика, па је и принос на портфолио инвестиције мањи него на стране директне инвестиције. Под страним директним инвестицијама подразумевају се три врсте улагања:111

- власнички капитал – имовина (equity capital), под којим се подразумевају улагања средстава у акције компаније (односно куповина дела имовине компа-није);

110 UNCTAD, World Investment Report 1996, Investment, Trade and International Policy Arrangements, United Nations, Geneva, 1996, p. 219. 111 UNCTAD, World Investment Report 1996, p. 219-220.


- реинвестирана зарада (reinvested earnings) чини део зараде страног инвеститора који није преузет у облику дивиденде, већ је искоришћен за повећање капитала филијале;

- интракомпанијске позајмице (intra-company loans) значе давање средстава на зајам у оквиру једне транснационалне компаније, између матичне компаније и филијала, односно између самих филијала.

После Другог светског рата стране директне инвестиције постале су преовла-ђујући облик међународног кретања капитала и сада чине око три четвртине укупног међународног кретања капитала. Све то указује на чињеницу да је период после Другог светског рата па до краја 20. века био период динамичног развоја трансна-ционалних компанија. Стране директне инвестиције могу да буду мотивисане раз-ним чиниоцима, па се разликују:112

1. стране директне инвестиције мотивисане јефтиним ресурсима (resource-seeking investment) које обухватају улагања у природне сировине и земље с јефтином радном снагом;

2. стране директне инвестиције мотивисане ширењем тржишта (market-seeking), што значи да транснационалне компаније улажу у једну одређену земљу, односно групу земаља (регионална тржишта), због значаја њиховог тржишта;

3. стране директне инестиције мотивисане повећањем ефикасности (effici-entcy-seeking), односно улагања ради искоришћавања економије специјализа-ције и економије обима;

4. стране директне инвестиције мотивисане стратешким интересима (strategic asset-seeking), под којима се подразумева усавршавање регионалне или гло-балне пословне стратегије у примени технологије и организационих способ-ности.

Прва два типа инвестиција карактеристична су за иницијална улагања капитала у једну одређену државу, док су последња два типа карактеристична за додатна улагања. Међутим, због светских процеса глобализације све врсте улагања постају мотивисане остваривањем стратешких конкурентских предности за компанију на, све више јединст-веном, светском тржишту.

У области светске производње број транснационалних компанија убрзано расте: нпр. у 1994. години постојало је 37.000 ТНК, које су контролисале више од 206.000 иностраних филијала и запошљавале око 73 милиона радника, док их је у 2000. години било 63.000 и контролисале су 690.000 иностраних филијала које су (укључујући матичне ТНК) запошљавале око 40 милиона радника.113 Већ у току 1999. године постојало је око 60.000

112 John H., Dunning Re-evaluating the benefits of foreign direct investment, Transnational Corpo-rations, vol., 3, No. 1, February 1994, p. 35-36. 113 World Investemnt Report – 1994, p. 2. ; World Investment Report – 2000, p. 2 i UNCTAD, 2000, p. 9.


транснационалних компанија са више од 500.000 филијала, које су контролисале преко 25 одсто укупне светске производње.114

Развијене земље су највеће ''извориште'' страних директних инвестиција зато што се у њима налазе седишта већине транснационалних компанија у свету. Према броју матичних компанија предњаче САД, Јапан и земље Европске уније. Транснационалне компаније послују у три области:

1. производњи, 2. услугама и 3. финансијама.

У области производње најчешће послују у следећим гранама: аутомобилска индустрија (21,4 одсто), прерада нафте (18,4 одсто), електроиндустрија (15,7 одсто), прехрамбена индустрија (9,6 одсто), хемијска индустрија (8,7 одсто), информатичка опрема (5,9 одсто), прерада гвожђа и челика (4,4 одсто) и аеронаутика (3,0 одсто).115 У области услуга транснационалне компаније највише послују у области транспорта (ваздушни, железнички и поморски), трговине, осигурања, угоститељства (хотели и ресторани), маркетинга и рачуноводствених услуга. Процес транснационализације захватио је и сферу финансија. Да би одговориле глобалној конкуренцији банке су почеле да се интегришу на националном нивоу. Тако се појавило неколико јаких банака у најразвијенијим земљама света. Услед процеса глобализације све више долази и до фузије (mergers) банака из више земаља. Транснационалне банке углавном обављају послове спољнотрговинских плаћања и међународног трансфера приватног капитала, али се баве и финансирањем међународне производње. Највећа банка на свету је Citi corp, са седиштем у Сједињеним Америчким Државама. Њен укупан приход износи 34,7 милијарди америчких долара.

За тако значајну распрострањеност транснационалних компанија у светској прив-реди ''заслужни'' су токови страних директних инвестиција. У периоду од 1960-1976. године три четвртине америчких инвестиција (САД) у иностранству оријентисало се према Европи, Канади и Аустралији, тако да се експанзија транснационалних компа-нија подудара са ером компјутера и телекомуникација што им је омогућило центра-лизовано управљање на светском нивоу, па транснационалне компаније интернацио-нализују своје активности директним инвестицијама. Већ у 1980-тим годинама редо-след земаља водећих инвеститора се битно мења. Значај САД, као земље извоза капитала знатно опада, а расте њен значај као земље прилива страног капитала. Значајно расту јапанске инвестиције, а Европска унија постаје све значајније подручје и извоза и прилива страних директних инвестиција. О 114 UNCTAD, International Production Drives Globalization, TAD/INF/2820, 23. September 1999, Internet, www.unctad.org (02.10.2011). 115 Подаци за 200 највећих компанија на свету према: EU Commission, The World’s largest industrial groups y Panorama of European Industry 1996, Office for Oficial Publications of the European Communities, Luxemburg, 1996.


динамичном расту указује и то да су западноевропске стране директне инвестиције достигле ниво америчких, што раније никада није био случај. Укупна вредност иностраних улагања у свету достигла је две хиљаде милијарди долара.116 У савременој фази глобализације, у којој носиоци произ-водње постају тзв. ''фирме системи'' (World-Wide Network Firms) стране директне инвестиције постају, у правом смислу, основа спољне стратегије компаније, без које њено функционисање није ни могуће.117 Конкурентност великих ''фирми система'' зас-нива се на њиховој способности да максимално искористе истраживачко-развојне, људске и остале производне потенцијале лоциране у својим афилијацијама распрос-трањеним широм света. На тај начин транснационалне компаније данас представљају покретачке моторе за стране директне инвестиције. Оне, у ствари, одлучују о правцу и темпу глобализације производње. То указује на чињеницу да менаџмент транснацио-налних компанија размишља глобално и делује према ''комплексним интеграционим стратегијама.''118 Производња робе и услуга се, према једној глобалној шеми крите-ријума, пребацује тамо где може у највећој могућој мери да допринесе успешном стварању нове вредности. Иностране филијале се више не држе као ''лабав'' портфолио, него се стратешки, а не стандардизовано међусобно повезују како би се искористиле све синергије и оптимизирала мешавина различитих регионалних профита. Тако су 1980. године 430 најзначајнијих транснационалних компанија имале 80 одсто учешћа у вредности страних директних инвестиција у свету, иако чине само 5 одсто од свих транснационалних компанија.119

Осим својих филијала, ТНК поседују бројне уговоре са другим фирмама као што су франшизинг,120 лиценцирање, подуговарање и

116 У периоду од 1985-1989. године, нове стране директне инвестиције на светском нивоу расту по годишњој стопи од 29 одсто или три пута брже од трговине (11 одсто) и светског друштвеног производа ГДП-а (10,4 одсто), што је укупно на крају тог периода значило да вредност уложених средстава у свету износи 1500 милијарди долара. 117 Porter, M., Competive Adventage, The Free Press, New York, 1988, p. 281. 118 Cloirmente G., Caganagh J., Transnational Corporations and Global Markets, Free Press, New York, 1982, p. 155. 119 Cloirmente G., Cavanagh J., op. cit., p. 155. 120 Међу дефиницијама највише се примењује она из Међународног удружења за франшизинг (International Franchise Association – IFA): ''Франшизинг је континуирана сарадња у оквиру које франшизер даје право франшизанту за продају његовог производа (услуге) и помаже му у организацији, обучавању, маркетингу и управљању уз одређену надокнаду од стране франшизанта''. Под франшизмом се још подразумева и: продаја права на трговачко име, систем управљања и технолошки поступци (највећа ТНК на свету у сектору услуга 1997. године била је јапанска компанија Mitsui & Co. Ltd., са укупним продајама од 132,6 милијарди УСД, и заузимала је 35 место на листи највећих компанија света, док је на листи FORTUNE Global (Internet, www.pathfinder/fortune, 02.10.2011) на трећем месту са продајама од 142,7 милијарди УСД).


менаџерски уговори (franchising, licensing, subcontracting, management contracts). Уговори између фирми (interfirm agreements) као што су стратегијске алијансе и уговори о партнерству, добијају све већи значај, нарочито када је један од партнера велика фирма која има значајне предности.

Табела 5. Упоређење годишњих прихода ТНК и БДП-а земаља у 1999. и 2000. год.

Извор:Der Spiegel 30, 23.07.2001., p. 25.

Глобално посматрано економија се данас развија у правцу триполарности, и то на релацији Северна Америка – Европска унија – Источна Азија, а тај се процес назива тријадизација.121 Утицај ''тријада'' мање је изражен у светским политичким токовима, јер једино Европска унија показује конкретне знаке преображаја у политичку унију, док се најбоље види у светској економији, којом превладавају три пола масовне произ-водње и потрошње. С друге стране, недовољно развијене земље користе се као ''извориште'' јефтине радне снаге.

Истовремено, трошкови производње или пословања, на одређеној локацији су битни, али слободан и повлашћен приступ међународном тржишту (разни билатерални споразуми о слободној трговини или економска интеграција) игра пресудну улогу у избору земље за страна улагања.122 При томе је квалитетна домаћа инфраструктура примамљива за стране улагаче, транснационалне компаније, посебно уз ослобађање од разних фискалних

121 Tony Spybey, Britain in Europe, Routledge, London, 1997, p. 148. 122 UNCTAD, 1998, p. XXIX.


обавеза. Стране директне инвестиције подстичу и развој земље у коју се капитал улаже јер дају марку производа (brand-name), маркетиншко знање, улаз на страна тржишта, менаџерске способности неопходне за производњу, конкурентност извоза и промену привредне структуре.

2.3.1.Извори ефикасности транснационалних компанија

Извори ефикасности транснационалних компанија су основа њиховог успеха на међународном тржишту али истовремено и разлози због којих транснационална преду-зећа настају. Три основна разлога настанка транснационалних предузећа су:

1) предности власништва; 2) предности локације, и 3) предности интернализације.

Предности власништва дају одговор на питање како постаје транснационално предузеће. Предности локације дају одговор на питање где се транснационално преду-зеће позиционира, а предности интернализације дају одговор на питање зашто преду-зеће постаје транснационално.

Предности власништва, над ресурсима у страној земљи, представљају најзна-чајнији извор ефикасности ТНК. Предности власништва су, пре свега, предности које предузеће остварује због величине капацитета на страним тржиштима, што омогућава не само ниже просечне трошкове, већ и рационализацију производње на глобалном нивоу.

Предност власништва се остварује и због приступа јефтиним изворима капитала (остварује се због имена које је познато главним финансијским центрима, као и због нижег ризика, што је последица његове величине и географске диверсификованости).

Супериорно управљање, као и маркетиншки и организациони know-how, су исто тако, значајни извори ефикасности. Када предузеће има власништво над средствима на страном тржишту, трошкови управљања су нижи, јер је мање изражен тзв. агенцијски проблем, односно проблем различитих интереса између управљања на нивоу читавог предузећа и управљања појединачним активностима.

Предности локације су у томе што је основни разлог лоцирања активности преду-зећа на тржишту неке земље њихова реткост или нижа цена ресурса. Предности лока-ције огледају се и у томе што транснационалне компаније могу да искористе повољне тржишне прилике (на пример: да усмерава продају ка новим, брзо растућим гранама, у појединим земљама). Локација има важну улогу у привлачењу ТНК, а поједине земље да би их привукле нуде разне врсте помоћи, посебно код изградње инфраструктуре, или пореске олакшице.


Предности интернализације представљају разлог због кога, тј. зашто предузеће постаје транснационално. Свако предузеће се суочава са одлуком купити или прави-ти.123

Активности које предузеће обавља самостално, а не посредством тржишта, су ак-тивности које је предузеће интернализовало.124

Предности интернализовања активности посебно су важне када су предмет транс-акција тзв. невидљиви ресурси – знање, вештине, способности, који се не могу набави-ти на тржиштима.

2.4. Међународни утицај транснационалних компанија

Транснационалне компаније доминирају светском привредом, јер контролишу око једне трећине светске производње и две трећине светске трговине, чине најважније ''носиоце међународног трансфера технологије''125 и најзначајнији су субјекти у међу-народном трансферу капитала. Али, поставља се питање да ли та економска моћ обезбеђује и одговарајући политички утицај? ''Ко има економску моћ, а затим и медијску, онда је политичка моћ само формалност.''126 Наиме, више није важно у колико земаља једна компанија послује, него колико успева да заобиђе националну регулативу и да се одупре моћи националних држава.

Садашњи процеси глобализације најповољније су окружење за развој и јачање транснационалних компанија и њихово остваривање политичког утицаја у оквиру једне државе и на међународном плану. Међутим, није без значаја да ли је држава у којој транснационална компанија остварује утицај матична држава у којој компанија има пословно седиште или држава домаћин у којој транснационална компанија оснива своје филијале. Ипак, у сваком случају, извесно је да транснационална компанија користи своју економску моћ за политички утицај ради остварења веће добити. Према матич-ној држави транснационална компанија не испољава никакву лојалност. Њен циљ је остварење што већег профита, односно дивиденди за своје акционаре, а не некакве социјалне функције. Међутим, матичне државе располажу са мерама које могу, када се примене, да буду штетне по пословање транснационалне компаније. На пример, повећање стопе пореза на добит компанија у матичној земљи значајно утиче на смањење добити транснационалне компаније. Зато компаније разним економским мето-дама

123 То значи да предузеће може да се определи да активности обавља преко тржишта, или да активности обавља самостално, као потпуно интегрисано предузеће. 124 Интернализовање активности резултат настојања да се минимизирају трансакциони трош-кови, тј. трошкови који настају када предузеће обавља трансакције преко тржишта. 125 Козомара, Ј., Технолошка конкурентност, Економски факултет, Београд, 1994, стр. 113. 126 Рамоне, R., Геополитика хаоса, Институт за геополитичке студије, Београд, 1998.


желе да избегну плаћање високих пореза, на пример, оснивањем фиктивног пос-ловног седишта у неким државама са ниским стопама пореза (off-shore операције). Неке мере домаће владе могу индиректно да утичу на погоршање пословне позиције транс-националне компаније тиме што утичу на снижење конкурентности компаније. Фило-зофија глобалног пословања је оптимизација трошкова пословања на глобалном нивоу. За једну транснационалну компанију то значи да мора набављати сировине по нај-повољнијим ценама, ангажовати радну снагу где је најјефтинија и истраживати тамо где је најефикасније. Ако матична држава уведе санкције према држави која обезбеђује неке од тих повољности, транснационалне компаније су у лошијем положају него транснационалне компаније конкуренти чија матична држава није завела санкције тој држави. Неконкурентност, која се најчешће манифестује већом ценом, услед већих трошкова пословања, условиће мање приходе од пословања и, на крају, мањи профит.

Транснационалне компаније, због наведеног, желе да утичу на акције влада пре него што се и остваре. То постижу утицајем на састав будућих влада. Наиме, многе велике компаније, мање или више легалним донацијама, умногоме утичу на исход избора у матичној држави. У САД, матичној држави најзначајнијих компанија света, велики проблем чине велике донацијe транснационалних компанија. Оне често иду нелегалним и полулегалним каналима у облику ''нерегулисаног новца датог поли-тичким партијама у сврхе које не служе на промовисање кандидата''127 (тзв. soft money). Када кандидат доспе на функцију за коју се кандидовао, ''дужан'' је да узврати актив-ностима у корист донатора. То је посебно изражено у политичком систему САД због великих извршних овлашћења председника. Али, компаније могу и на друге начине да утичу на већ изабрану власт. На пример, велике транснационалне компаније запош-љавају бројне раднике који су и бирачи. Масовним отпуштањем или привременим отпуштањима (lay-off)128 компаније могу да утичу на изазивање великих социјалних немира, који могу да изазову пад владе која је непопуларна у тим компанијама, односно која доноси мере противно њиховим интересима. Позната је и техника тзв. лобирања, односно отвореног утицања на органе извршне власти у фази доношења одређених одлука. Компаније могу да лобирају против одлука за које сматрају да нису у њиховом интересу: јавности износе своје ставове и аргументе против таквих одлука органа извршне власти. То је правно дозвољено, али многе компаније могу да користе и нека правно недозвољена средства (подмићивање, претња силом, и слично). Утицај

127 Statement of Roger Pilon, Ph. D. before the Committee on House Administration United States House of Representatives ''Constitutional Issues Related to Compaign Finance Reform'' July 22, 1999. Internet, CATO Institute, www.cato.org (02.10.2011). 128 Бијелић, П., Транснационалне компаније – субјекти међународних односа, Војно дело 4-5/2002, стр. 22-30.


компа-нија се користи и за обезбеђивање великих послова у којима се држава јавља као муштерија тзв. јавне набавке (government procurement). Многе компаније су управо захваљујући тим пословима успеле да се извуку из периода криза.

Утицај на државу домаћина (host country), односно државу у којој транснационална компанија има своју филијалу, остварује се ради омогућавања несметаног глобалног пословања транснациоалне компаније. Иако је филијала саставни део транснационалне компаније и са матичном компанијом има исту пословну политику, правно гледано, то је посебан привредни субјект, потчињен правном систему државе домаћина. Трансна-ционалне компаније користе разне методе да би осигурале свој статус и пословање у држави домаћину, укључујући и запошљавање државних службеника, лобирање и подмићивање. Земље чије су компаније најсклоније подмићивању су: Кина, Јужна Кореја, Италија и Малезија.129

Битно обележје транснационалних компанија јесте, како истиче Р. Муреј, ''терито-ријално неподударање''.130 Националне државе настоје да остваре контролу и усмера-вање економске активности на својој националној територији, док су филијале иностра-них компанија потчињене контроли матичних компанија лоцираних у другим земљама. Доста је очито, што многа истраживања потврђују, да постоји тенденција бар код слабијих и мањих националних привреда, да све више постају дезинтегрисане, да се шири сектор који контролишу иностране транснационалне компаније; све већи део националне привреде ових земаља постаје интегрисан у систем транснационалних ком-панија неколико економски најјачих држава, што истовремено слаби моћ земаља дома-ћина да ефикасно управљају националном привредом

У развијеним земљама највећи проблем је осигурање слободе пословања на дома-ћем тржишту, будући да је већина држава протекционистичким мерама заштитила своје домаће тржиште. Зато је утицај транснационалних компанија у развијеним земљама мањи од утицаја које остварују у земљама у развоју. Разлози за то су: рестриктивно законодавство, оперативни систем контроле власти, мање распрострањена корупција и боља економска позиција државе. Многе земље у развоју су веома економски зависне од активности транснационалних компанија. Неки аутори131 сматрају да се односи између транснационалних компанија и држава домаћина (превасходно земаља у развоју) могу поделити на три периода:

129 Према: Transparency International – Bribe Payers Index (BPI); Internet, www.transparency.org. 130 Robin Murray, Интернационализација капитала и национална држава, Марксизам у свету, бр. 7-8 1974, стр. 70. 131 Charles R. Kennedy Jr., ''Relations between transnational corporations and Governments of host countries: a look to the future'', Transnational Corporations, vol. 1, No.1, February 1992, p. 67.


- период доминације транснационалних компанија (од 1945. године до почетка шездесетих година 20. века);

- период сукобљавања транснационалних компанија и држава домаћина (шезде-сете године, с врхунцем током седамдесетих година 20. века), и

- период преговарања између транснационалних компанија и држава домаћина (започет седамдесетих година 20. века и још траје).

Указаћемо, укратко, на задњи период, који се чини и најважнији. Владе земаља у развоју су увиделе да без капитала и технологије које поседују транснационалне компаније није могућ динамичан развој, док су транснационалне компаније откриле да се договором и поделом користи са државама може више постићи него сукобљавањем са њима. Основни проблем је како остварити највише циљева влада и компанија уз поштовање одређених ресурса и ограничења (табела 6).

Табела 6. Матрица односа влада и ТНК у процесу преговарања

Владе Компаније

Циљеви

економска ефикасност подела користи са ТНК Партиципација у власништву, руковођењу, технологији и истраживањима; Стабилност

Приступ тржишту Приступ сировинама Смањење ризика Слобода одлучивања и пословања

Ограничења

Ограниченост ресурса Фрагментација политичке моћи Притисак јавности Односи са другим владама

Зависност од влада Активности конкурената Ограничени ресурси Недостатак ресурса

Понуда

Приступ тржишту Приступ ресурсима

Одржавање интерне равнотеже Одржавање екстерне равнотеже Остварење неекономских циљева

Извор: Robert Grosse and Jack N. Behrman ''Theory in international business'', Transnational Corporations, vol. 1, No. 1, February 1992, p. 99-100.

Транснационалне компаније преносе у земље у развоју технологију, врсту произ-водње и моделе потрошње из развијених индустријализованих земаља, тежећи да задовоље потребе потрошача с високим дохоцима. Њихове активности захтевају дуали-стичке тржишне структуре и неједнаку расподелу прихода у земљама у развоју. Тако се формирају два паралелна тржишта у земљама у развоју: тржиште луксузне робе и трајних потрошних добара, које је доступно једној мањини, и тржиште добара текуће потрошње. Тако, индустријализација која замењује увоз условљава велике неједнакости у


расподели прихода; формирају се енклаве обиља које су главно подручје трансна-ционалних компанија. Транснационалне компаније пласирају производе чије су главне карактеристике да су непотребни и непожељни или и сувише скупи да задовоље базичне потребе широких слојева становништва. Исхрана, одевање, стамбена изградња, елементарне здравствене потребе за потрошаче с ниским дохоцима – то је све изван интересовања транснационалних компанија.

Међународни политички утицај транснационалних компанија значи њихов утицај на политичке односе између држава и њихов утицај на међународне организације, за разлику од политичког утицаја у самим државама. Према неким ауторима132 међуна-родни политички утицај транснационалних компанија може се објаснити моделом тростране дипломатије (triangular diplomacy), односно кроз три типа односа:

1) односа конкурентности између транснационалних компанија за удео на тржиш-ту;

2) односа преговарања транснационалних компанија и држава, и 3) односа конкурентности између држава оличених у државним

политикама.

Табела 7. Десет највећих светских компанија


Како опада значај сукобљавања за моћ и територије и повећава се значај сукоб-љавања за богатство, тако транснационалне компаније имају све већи директан утицај на међудржавне односе. Такав утицај транснационалних компанија могућ је зато што не постоји организација која контролише и регулише њихов рад. Било је много поку-шаја, на разним нивоима и различитог степена обавезности, да се регулишу активности тих компанија, али они нису успели. Најозбиљнија иницијатива за регулисање њиховог рада

132 John M. Stopford and Susan Strange, Rival Sates, Rival Firms, Cambridge University Press, Cambridge, 1991.


јесте Кодекс понашања транснационалних компанија који су усвојиле Уједињене нације. Међутим, транснационалне компаније су искористиле свој утицај и приликом реорганизације УН Центар за транснационалне компаније (UNCTC) изгубио је 1992. године самосталност, а 1993. године је угашен. Тако је пропао седамнаестогодишњи рад на регулисању функционисања тих компанија. Уместо тог центра основана је Дивизија УНKТАД-а за транснационалне компаније и инвестиције, али не ради регулисања тих компанија, већ да би се унапредило њихово пословање промовисањем страних директних инвестиција.133

У најкраћем, транснационалне компаније, ради стицања што већег профита, корис-те свој политички утицај за навођење одређених политичких актера на акције које су у њиховом интересу. Уколико се наставе процеси глобализације који јачају економску моћ транснационалних компанија,134 њихов политички утицај ће се појачавати на уштрб суверенитета националних држава. Важно је истаћи да транснационалне компа-није имају знатан степен аутономије, јер не само што измичу и контроли држава и међународне заједнице већ теже да се осамостале. Њихова експанзија текла је брже од настојања да се створи институционални оквир за њихову активност на националном и међународном плану. Изласком ТНК изван оквира националних граница, методи њихове делатности, размере операција, структура спољних веза претрпели су битне промене; у мери у којој развијају једну специфичну стратегију, суочене са специ-фичним проблемима, транснационалне компаније су структура која се понаша релатив-но аутономно према националним економским системима. Тачна је мисао, у том смислу, Барат Брауна: ''Ове компаније су нова царства''.135 Ширењем транснацио-налних компанија на глобалној основи, у развијеним земљама и земљама у раз-воју остварена је диверзификација локализације америчке економске моћи, однос-но моћи која је омогућила претварање САД у глобалну суперсилу.

Развој глобализације одвија се у правцу грађења и унапређивања глобалног управ-љања, а не замењивања власти држава тзв. светском државом. Политика сваке државе биће и даље обликована под утицајем њене историје, културе и националних циљева, с тим да ће се свака држава морати суочити са реформама властитог приступа који ће укључивати другачију локалну, регионалну и глобалну спољнополитичку динамику. Државе ће се, такође, морати суочити са последицама управљања глобализацијом, која се у многим случајевима препознаје као подређеност држава структуралној моћи

133 John M. Stopford and Susan Strange, ibidem. 134 Имовина транснационалних компанија заштићена је правом на приватну својину и њеном неповредивошћу. Данас се већ може тврдити да су ТНК субјекти међународних односа јер постоје бројне компаније које имају већу економску снагу и политички утицај од многих земаља у свету. 135 Barrat Brown, Essays on Imperialism, London, 1975, p. 76.


интереса транснационалних компанија. Зато је, уместо најављивања краја националне државе, исправније глобалне промене схватити као процес оспоравања хегемонистичке државе.136 И за Питера Дракера, за сада, не постоји нека друга институција способна за политичку интеграцију и ефикасно чланство у светској политичкој заједници. Велика је вероватноћа да ће због тога национална држава преживети глобализацију економије и информатичку револуцију која је прати. Но, биће то ''значајно промењена национална држава, посебно на подручју фискалне, монетарне и спољне економске политике, контроле међународног пословања и можда у начину вођења рата''.137

Страх да моћне транснационалне компаније могу угрозити националну безбедност државе није карактеристичан само за мале државе.138 Од сто данас највећих економија на свету, педесет и једна није државна економија, него економија транснационалних компанија. Оне својом величином и организацијом представљају економску и поли-тичку моћ првог степена. У надметању за део на светском тржишту транснационалне компаније су развиле стратегију непосредног улагања и производње у свим деловима света и уз помоћ револуционарне телекомуникационе и финансијске технологије створиле глобално тржиште роба и услуга. Са становишта микроекономије глобали-зација значи сталан притисак на смањивање трошкова и организацију предузећа. Стратешки савези су крајем 1990-тих година обележили настанак глобалних, све-светских, транснационалних компанија (ТНК). Процес настајања стратешких савеза неопходно је истаћи јер он указује на даљу тенденцију јачања моћи транснационалних (глобалних) компанија као субјеката међународних односа. На нивоу светске економије компаније ће се све више претварати у транснационалне. Продаја, сервисирање, јавне везе, правни послови остају локални, а све остало биће, сугеришу ентузијасти глобали-зације, превладавајуће глобално. Претварање међународних предузећа у глобална под-разумева процес децентрализације у правцу давања веће самосталности јединицама и њиховим погонима. ''Глобални парадокс'' потврђује се и у случају транснационалних компанија које, да би постале глобалне, морају бити мултифокална предузећа.

136 Held David, Модели демокрације, Школска књига, Загреб, 1990, стр. 35. 137 Drucker Peter, The Global Economy and the Nation-State, Foreign Affairs, 1997, Vol. 5, No 76, p. 160. 138 Амерички сенатори су нпр. захтевали од Савезне комисије за комуникације да размисли о могућим последицама преузимања америчке компаније за телекомуникације ''Voice Stream'' од стране ''Deutsche Telekoma'', компаније за телекомуникације чији је већински власник немачка влада. Иначе, у историји има доста случајева да су компаније одређивале спољну политику своје матичне државе према земљи у којој су деловале. Хондурас је био у ''власништву'' компаније ''The United Fruit'', која је уништавала његову привреду да би остваривала профит. У Јужној Африци, америчка спољна политика је осуђивала апартхејд, али су компаније које су имале велике инвестиције у тој земљи (kao GM, Ford i Chrysler) подржавале режим и учвршћивале његову власт.


Глобалне компаније, као што су највеће америчке нафтне компаније ''Exxon'' и ''Mobil'', које чине 13,5 одсто америчког тржишта горива, односно четири одсто светске производње, изазивају страх од светског монопола и право је питање да ли је њихова стратегија глобално ширење или подела тржишта. Када су се крајем 1998. године ове две компаније спојиле девет хиљада људи је остало без посла, чиме су заједнички уштедели 2,8 милијарди долара годишње од затварања радних места. Из наведеног примера се најбоље види колику моћ имају такве компаније.139 Компаније се фузио-нишу или врше глобалне куповине, као глобалан одговор на настајање глобалног тржишта. Тако долази до новог облика такмичења за глобално тржиште на којем се глобално такмиче групе компанија.

Глобалне (транснационалне) компаније истовремено су веома важан субјекат гло-балног капитализма, последица стратешког приступа глобализацији и битан механи-зам глобализације. Иако се по правилу описују као неоамерички модел капитализма, у суштини су те компаније због строго планираног и дугорочног развоја, бриге за кадрове и прихватање културних вредности контекста у ком делују, ближе социјално-тржишном моделу економије него неоамеричком типу.140

Глобални капиталисти су, у односу на државу, у предности јер су научили како треба размишљати и деловати у транснационалном окружењу, док држава још увек делује у националним границама. Транснационалне компаније као релативно нови субјекти светског система располажу са великим бројем предузећа у разним земљама, великим слободним покретним капиталом, информацијама и великим маневарским могућностима. Способне су да и поред државних ограничења концентришу снаге на одређеним пунктовима, могу користити разлике у коњунктури производних грана и земаља, у девизним курсевима, могу пребацивати капитал и сл. Транснационалне компаније светски систем виде специфично, као економску потрошачку заједницу чије повољности за пословање користе како им најбоље одговара. Имају глобалан домет, али не и глобалну одговорност за промене које доноси нова међународна структура пословања и улагања.

Транснационалне компаније имају посебне саветнике за спољну политику и њихова представништва у иностранству делују као мини министарства спољних послова. Њихов утицај на национални развој држава у којима имају

139 Спајањем традиционалних супарника ''Kruppa'' и ''Thyssena'' створен је највећи европски произвођач челика, пети највећи европски индустријски концерн иза ''Daimler-Chryslera'' и ''Volkswagena'', као и електротехничких и телекомуникационих дивова ''Siemensa'' и ''Veba''. Спајањем таквих компанија њихова вредност расте, али зато запосленост пада. Такве фузије догађају се и на подручју банкарства: немачке банке купују америчке инвестиционе банке. У Јапану су такође у току процеси банкарског укрупњавања. 140 Albright Madeleine K., The Testing of American Foreign Policy, Foreign Affairs, Vol. 77, No. 6, 1998, p. 50-64; America's World, The Ecnomist, november 23, 1996, p. 23-30.


филијале усмерен је на подржавање оних група које најбоље штите њихове интересе. Интереси компанија имају првенство над националним интересима, али глобалне компаније носи проду-жетак интереса домаћих влада. Глобална визија компанија није визија универзалних људских права, него ширење универзалног права на продају производа. Обезбедити продају у целом свету за компанију значи избрисати национално поистовећивање, а подстаћи постовећивање са производом. Потврђено је да транснационалне компаније могу озбиљно угрозити или унапредити економско стање у држави ако се, на пример, одлуче на пресељење или изградњу погона на неком другом месту. Премештање дело-вања компаније из једне земље у другу може изазвати велике друштвене и економске поремећаје. Овде треба подсетити да дубина поремећаја зависи од тога која се индус-трија сели. Када је, на пример, у питању текстилна производња сељење неће угрозити националну безбедност земље, али ако се селе стратешке индустрије, компјутерска индустрија, електронска производња и др. то може значајно угрозити способност националне одбрамбене индустрије. А то није проблем транснационалних компанија и глобалног тржишта него државе. Зато су владе најчешће присиљене да воде такву политику која неће изазвати непријатељску реакцију транснационалних компанија. Истовремено, владе имају веома мало података о плановима, намерама, финансијама и профиту транснационалних компанија, иако делују у њиховој држави. Раст броја транснационалних компанија повећава анархију у међународном систему јер ТНК, према Муру,141 повећавају своју моћ у светском систему, а с друге стране нису одговорне за нарушавање поретка. Транснационалне компаније и банке немају нацио-налне лојалности, оне могу бити смештене на било којем простору и деловати са било које удаљености. Одговорне су једино својим улагачима и акционарима, коју су искљу-чиво заинтересовани за поделу профита, а као резултат тога може бити стварање економске моћи без одговорности и економског развоја без социјалне правде.

Глобализацијa утиче и на запослене у транснационалним компанијама, јача њихов осећај за глобалну перспективу, што даље може утицати на смањивање идентификације са националном државом. Менаџери транснационалних компанија, ''покретљиве елите'' које су одговорне својим акционарима, могли би постати ''нови владари'' (Кенеди, 1993.). После војника и политичара, посебно место заузимају пословни лидери. Њихове каријере повезане су са светским успехом компанија, а не са домаћом привредом, због чега су и толерантнији према страној политичкој доминацији у својој земљи.142 Теже је развити осећај припадности свету и глобални идентитет него осећај припадности компанији, због чега се чак говори и о

141 Richard Muhr, Political Geography: A new introduction, 1997, Houndmills, London: Macmillan Press Ltd. 142 Carlisle Charles R., Is the World ready for Free Trade? Foreign Affairs, 1996, Vol. 75, No. 6, p. 113-125.


држављанству које одређује припадност компа-нији (нпр. о Microsoft држављанству).

Националне државе су се седамдесетих и осамдесетих година 20. века штитиле од моћних компанија већом контролом кретања капитала и промета акција, контролом фузија, као и већом подршком домаћим предузећима. Данас се државе које желе да привуку транснационалне компаније не могу ослањати на такве мере. Истовремено, без обзира на експанзију моћи транснационалних компанија, оне још увек требају државу јер им она обезбеђује све облике друштвене инфраструктуре (путеве, болнице, школе, комуникације и сл.) и, што је најважније, заштиту.

2.5. Светско тржиште – нова прерасподела

Све земље се повезују преко светског тржишта, а оно делује универзално и чини их међусобно зависним. Преко размене робе, формирања вредности која постаје универ-зална, светеско тржиште доводи све националне привреде у међусобно одређен однос и везу. Оно је истовремено и увек нечије национално тржиште, али на коме владају свет-ски транспарентни услови купопродаје, једнаки за све заинтересоване земље.

Неопходно је истаћи да је светско тржиште у својој историји, у последњих седам миленијума, непрестано ''мењало'' свога господара. Ово није чињено неким економским законима или ''инструментима'' већ скоро без изузетка насилним путем. Од свог пос-танка и друге империје, као и велике државе, а међу њима и САД, су се стално бориле да преузму под свој утицај што већи део светског тржишта. Све оне су то постизале насилним путем. Врло често су вођени ничим оправдани ратови, како локални тако и шири, ради придобијања тржишта за продају своје робе и ради свог снабдевања. Не само путем ратова већ и са ''измишљеним'' теоријама које су њима одговарале (сло-бодно кретање роба, капитала и радне снаге, укидање царина и других ограничења) настојале су да освоје светско тржиште. Ове теорије су важиле, а и данас важе, за ''друге'', а не за оне земље које их проповедају. Чак у пракси једне се царине објављују, а друге се ефективно користе. Као ''смањују'' се царине, а у исто време уводи се бес-царинска заштита. Често, као што је случај са пољопривредним производима, текс-тилом и обућом, проглашавају се ''осетљиви'' производи и за њих не важи прокла-мована либерализација (земље Европске уније, САД, Јапан и друге развијене земље).

Најразвијенијим земљама, за већину производа, одговара отвореност тржишта па се зато боре да све земље прихвате и либерализацију у трговини и конвертибилност у плаћању не уважавајући да то не одговара ни земљама у развоју ни земљама у транзи-цији. Заборављају развијене земље како су се понашале док је њихова привреда била неразвијена и слаба. Принцип слободне трговине Сједињене Америчке Државе су ус-пеле да уведу као обавезу чланицама и Међународног монетарног фонда (ММФ) и Општег


споразума о царинама и трговини (ГАТТ), односно у Споразуму у Светској трговинској организацији – СТО. Међутим, ни ово не обезбеђује резултате у спољној трговини развијеним земљама за освајање светског тржишта. Конкуренција између развијених земаља често доводи до сукоба њихових интереса, па и кршења правила и ММФ-а и СТО-а.

Ради освајања и прерасподеле светског тржишта, најјачи су створили и посебне организације – регионалне с циљем да се изолује конкуренција. За сада ''најуспешнија'' у стварању само ''свога'' тржишта је Западна Европа. Западна Европа своју ''интегра-цију'' и своје тржиште почела је да ствара пре пола века закључењем Уговора о осни-вању Европске заједнице за угаљ и челик (1951). Одлуком у Мастрихту 7. фебру-ара 1992. Европа је основала Европску унију, која сада броји 27 чланица. Ова Унија је заправо наднационална организација, са царинском унијом, где је проглашена пот-пуна либерализација за чланице ове организације. За све остале, које нису чланице Европске уније, примењују се строго формулисане протекционистичке мере. Овом Унијом земље чланице имају затворено тржиште за oко 470 милиона становника. Са овом чињеницом се сусрећу и ваневропске развијене земље (САД, Канада, Јапан, Аустралија, Нови Зеланд, Кина, Индија и многе друге земље Азије, Африке и Латинске Америке), као и европске земље које нису чланице Европске уније. Ове чињенице су подстакле и САД, да поред разних форми специфичних за њу, покрену и стварање посебне организације која би са једне стране парирала Европској унији, а са друге стране да и она учествује у прерасподели светског тржишта.

Сједињене Америчке Државе су предузеле одговарајуће акције у Северној и Јужној Америци, јер се проширивањем Европске уније њој још више у будућности смањује приступ на тржиште Европе. Најновија акција САД-а је стварање највеће Зоне слободне трговине (Free Trade Area of the Americas – ФТАА) на свету. Почетком 2004. су се министри трговине 34 земље Северне и Јужне Америке састали у Мајамију (САД) и договорили да створе поменуту слободну зону, до јануара 2005. године. Ова зона би практично обухватила 34 земље Северне Америке и Јужне Америке са 780 милиона становника, односно скоро два пута више од Европске уније. Подсетимо да ово није први покушај САД да читаву територију и Северне и Јужне Америке обезбеди за себе (покушај САД-а 1910, тзв. ''Панамски савез'' није успео).

За сада постоје многе регионалне економске организације: Северно-амерички уговор о слободној трговини (NAFTA – The North American Free Trade Agreement), који је потписан 1992. између САД, Канаде и Мексика. Значи, изузев Мексика, све остале земље су остале по страни. Разне групе земаља Латинске Америке су закључиле без САД, регионалне организације и о слободној трговини (Латиноамеричко удружење слободне трговине – ALALC; Централноамеричко заједничко тржиште – MCCA – CACM; ''Андски пакт'', Централноамерички интеграциони систем – SICA; Карибска заједница и заједничко тржиште – CARICOM; Заједничко тржиште Југа – MERCOSUR, које чине Аргентина, Бразил, Уругвај,


Парагвај и Чиле – ова органи-зација је са Европском унијом договорила да се успостави зона слободне трговине до 2005. године).

Са економског становишта ови подвизи, и у Европи и Америци, не доприносе либе-рализацији светске трговине. У ствари, свака оваква организација носи у себи су-протност која негира назив саме организације. Ове организације (Зона слободне трговине, Царинске уније или Економска унија) говоре о слободној трговини која само важи за њене чланице, а за остали свет примењују се разне препреке (царин-ска и ванцаринска заштита и др.). Са овим се протекционизам једне земље преноси на ширу организацију и на далеко шире тржиште. У том смислу Зоне слободне трговине, Царинске уније и Економске уније (као Европска) су негација прокламоване либера-лизације.

Табела 8. Нивои економске интеграције

Ниво Интеграције

Опис Крактеристике Пример

0 Регионална аутаркија Билатерални трговински

споразуми Јапан пре уласка у

АСЕАН

А Слободна трговинска

зона ФТА

Царине и квоте уклоњене интерно, али задржане према трећим земљама

НАФТА, ЕФТА

Б Царинска унија

Царине и квоте интерно уклоњене, али заједничка царинска политика према

трећим земљама

Мерцосур-покушај интеграције земаља Јужне Америке

Ц

Заједничко тржиште

Слободно кретање фактора производње, роба

и услуга ЕУ (пре ЕМУ)

Д Економска унија

Хармонизација или координација појединих националних политика и преношење ингеренције на супернационални ниво

Политика конкурентности у ЕУ

Е Монетарна унија Јединстевна валута и јединствена централна

банка ЕЦБ у ЕУ

Ф Фискална унија Хармонизација у области опорезивања-фискални

суверенитет

ЕУ у појединим фазама интегрисања

Г Политичка унија

Демократско тело на наднационалном нивоу

Не постоји ван неке регионалне интеграције

(САД, Швајцарска, Канада)

Извор: Patrick M. Crowley, Before and Beyond EMU, Routledge, London, 2002.

У исто време, са преласком од слободних трговинских и царинских унија на ширу интеграцију, па и стварања и посебне војне силе, што сада ради западна Европа, а што ће сигурно убудуће чинити и 34 земље Северне и Латинске Америке које сада стварају ''само'' Зону слободне трговине, појављује се опасност и за светски мир. Већ сада се јасно види опасност, не


само за привреду већ и за светски мир уопште, постојање САД као светске империје која не поштује Организацију уједињених нација, ни Светску трг-овинску организацију и не траже одобрење за увођење економских санкција појединим земљама, као и за бомбардовање, као и окупацију појединих земаља. Оваква иста опас-ност убудуће прети и од стране Европске уније када постане империјална сила.

За светску трговину, а нарочито за светски мир, било би боље ако не би постојале ''светске империје'', већ више снажних и економских и политичких организација. Ово се пре свега односи на САД, једину постојећу империју. Уосталом, ниједна велика импе-рија није вечно остала. Свака је после одређеног периода пропала и на њеном месту се формирало више држава.

Тешко је веровати да се мање и недовољно развијене земље могу добро осећати у друштву најразвијенијих земаља Европе, а што се недавно испољило у Европској унији, приликом дискусије о Уставу, као и о намерама о смањењу партиципације за буџет за 2008. годину, чиме би се смањила и помоћ мање развијеним земљама чланицама Европ-ске уније. Замислите колика је тек разлика у тој новој америчкој Зони слободне трго-вине између, с једне стране, САД и, са друге, сиромашних земаља Латинске Америке. Међутим, ово много не интересује најразвијеније земље Европске уније, као ни САД. Најважније је у прерасподели светског тржишта што више за себе приграбити. Ово ће водити заоштравању односа између постојеће империје САД и, будуће, Европске уније. Ово је у ствари и нова претња светској привреди и светском миру на глобалном еко-номском плану.


III. ГЕОФИНАНСИЈЕ

1. УВОД

Изучавање савремених међународних односа данас је незамисливо без сагледавања кључних кретања у међународном економском окружењу. Међународне институције, које су основане за време и непосредно после Другог светског рата, поставиле су основе за просперитет који данас у великој мери ужива већи део света. Стање у светској економији и међународни политички односи имали су велики утицај на међународну сарадњу у каснијем периоду. Након неповољних економских кретања крајем седамдесетих година, обележених великим дебалансима и незадрживом инфла-цијом, почео је веома снажан период опоравка у индустријски развијеним земљама. У повољној економској клими осамдесетих година, подстакнутој либерализацијом и интеграцијом финансијских тржишта, земље су поново почеле да узимају у обзир међусобне интересе. Ублажавање политичких тензија између Истока и Запада, проши-рило је круг земаља које међусобно сарађују. Почетком деведесетих година, економска политика западних земаља, наишла је на структуралне проблеме и велике дефиците у буџету. Центри раста још увек су се могли пронаћи у азијским земљама, које су дожив-љавале рапидан економски развој и све значајније се интегрисале у светску еконо-мију.143

Далекосежне промене политичке карте света нису се искристалисале ни на почетку 21. века. Престанком антагонизама између Истока и Запада, Сједињене Државе су остале једина светска супер сила, која се још увек бори за проналажење одговарајуће форме за улогу коју носи. На другој страни, европске земље се колебају између соп-ствених, традиционално јаких веза са САД и блиске сарадње са европским партне-рима, што за последицу има све чешће избијање економских ратова између Европске уније и САД. Тако дивергентна економска и политичка ситуација, као и конфликти интереса водећих земаља света, представљају снажан изазов међународним финан-сијским институцијама, које представљају својеврсно место за економске и монетарне консултације земаља. Потреба за консултацијама и усмеравањем на светском нивоу непрестано се повећава. Већим повезивањем међународног финансијског тржишта ин-тензивирају се погранични ефекти националне економске политике, а умањује се обим тражења дивергентних националних политика. Клима за мере међународне финансиј-ске помоћи се погоршала стављајући мултилатерални приступ под једну врсту при-тиска. Богате земље се боре са унутрашњим буџетским проблемима, када се од њих истовремено траже велики напори на неколико фронтова: подршка

143 Група аутора: ''ФИНАНСИЈЕ'', Financing Center, Нови Сад, 1996, стр. 409.


трансформационим процесима у Централној и Источној Европи, решавање све већих еколошких проблема, решавање проблема енормне задужености недовољно развијених земаља и земаља у транзицији, итд.

Однос између земаља у развоју и међународних економско-финансијских инсти-туција је, у суштини, однос кредитора и слабо платежног дзжника. Тај однос не гаран-тује равноправне позиције и врло често доводи до наметања модела економског развоја или опоравка који су неадекватни конкретној ситуацији, тако да након истека аранжмана локална привреда остаје у још већим проблемима. Најчешће новац добијен од светских финансијских институција бива условљен његовом употребом за девизне резерве, тиме се потпуно умртвљује и само додатно оптерећује буџет плаћањем камата.144

2. МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ КАО СУБЈЕКАТ МЕЂУНАРОДНИХ ЕКОНОМСКИХ ОДНОСА

Међународне финансијске институције оснивају се међудржавним уговором или споразумом већег или мањег броја суверених земаља у циљу решавања развојних, стабилизационих, финансијских, монетарних и других сличних проблема земаља чла-ница. Потреба оснивања међународних и регионалних финансијских институција које ће утицати на међународни монетарни и финансијски систем, на промет производа, услуга и капитала, а нарочито на систем и технику међународног платног промета и бржи развој земаља у развоју, посебно се наметнула после Другог светског рата. Од 1945. године до данас у свету су основане бројне финансијске институције, и то:145

1. Монетарне институције, у оквиру којих познајемо:

1) Међународни монетарни фонд (ММФ), 2) Европски монетарни споразум (ЕМС), 3) Клириншке организације (Азијска клириншка унија, Карипска

мултилатерална клириншка организација, Централно-америчка клириншка кућа, Монетарни споразум економске заједнице Великих језера, Платни систем латино америчког удружења за слободну трговину, Запаноафричка клириншка кућа, Унија за развој регионалне сарадње за мултилатерална плаћања),

4) Монетарне фондове (Арапски монетарни фонд, Андски резервни фонд, АСЕАН

144 Логика и резултати активности Међународног монетарног фонда и Светске банке могу да се виде у: Џозеф Е. Стиглиц, Противуречности глобализације, Београд: СБМ-x, 2002. 145 Комазец, С., Неолиберализам, приватизација и финансијски капитал, Чигоја Штампа, Београд, 2004, стр. 371-372.


5) Swap Споразум, Централноамерички монетарни стабилизациони фонд, 6) Споразум о финансијској помоћи латиноамеричког удружења за

слободну Трговину), 7) Монетарне уније (Централноамеричка монетарна унија, Западно-

афричка монетарна унија);

2. Кредитне институције, у оквиру којих познајемо:

1) Међународну банку за обнови и развој (ИБРД),

2) Међународну финансијску корпорацију (ИФЦ),

3) Међународно удружење за развој (ИДА),

4) Мултилатералну агенцију за гарантовање инвестиција (МИГА),

5) Међународну инвестициону банку (ИБИ),

6) Европску инвестициону банку (ЕБИ),

7) Афричку банку за развој,

8) Интерамеричку банку за развој,

9) Азијску банку за развој,

10) Арапске кредитне институције,

11) Европска банка за обнову и развој (ЕБРД).

Упркос чињеници да су од 1945. године до данас у свету основане бројне међу-народне и регионалне финансијске институције чији је најважнији задатак бржи развој земаља чланица, односно међународне економије као најизразитијег примера глобалне условљености света, остварени степен развоја светске привреде није у складу са очекивањима. Светска привреда је и даље оптерећена проблемима као што су:146

- недовољан раст производње и међународне трговине; - изразита рецесија која је условила пораст незапослености, како у

развијеним тако још више у земљама у развоју и земљама у транзицији;

- спор раст светске трговине и све оштрије баријере протекционизма; - криза дугова земаља у развоју, и - доминација флуктуирајућих курсева и релативно високих каматних

стопа.

Све међународне финансијске институције полазе од три основна принципа:147

- њихов примарни циљ је слобода међународне трговине и кретања људи, робе, информација и капитала;

146 Исто. 147 Група аутора: ''ФИНАНСИЈЕ'', оп. цит., стр. 428.


- пружање помоћи земљама у одржавању монетарне и економске стабилности (како унутрашње тако и спољашње), и

- чланице међународних финансијских институција морају уважавати интересе других земаља у оквиру својих политика.

Глобализација међународних економских односа представља процес свеобухватне растуће интеграције националних тржишта. Паралалено са интеграцијом одвија се и процес стапања транзиционих економија у међународно, светско тржиште. Процеси путем којих се одвија глобализација јесу либерализација, односно дерегулација међуна-родних трговинских и финансијских токова. Кључни фактор који је допринео нарас-тању глобалне тржишне конкуренције односи се на технолошки напредак, пре свега у сфери компјутерске и телекомуникационе технологије.

Глобализација је објективан процес интеграције и технолошког повезивања света, увек под притиском политике и субјективног фактора најснажнијих снага на свету. Глобализацију светске економије карактерише пораст међународне међузависности с једне, и неизвесности, с друге стране. У свеобухватном процесу, предњачи убрзана глобализација међународних тржишта, што је у складу са израженим трендом доминације финансијског над реалним сектором привреде. Производ глобализације и процеса унутар ње (либерализација, интернационализација и дерегулација) за 1997. годину јесте:148

- спори раст светске привреде, који не омогућава стварање неопходног нивоа запослености, са задовољавајућим платама, и смањење сиромаштва;

- спори раст светске привреде акцентиран је дугорочном дивергенцијом између брзине развоја развијених земаља и земаља у развоју, унутар самих земаља у развоју пооштравају се разлике у степену развијености;

- финансијски сектор развија се брже у односу на индустријски сектор и ренти-јери у односу на инвеститоре; трговина постојећом имовином често је уноснија у поређењу са стварањем прихода кроз ново инвестирање;

- капитал повећава учешће у новонасталој вредности, на штету рада, и тај процес одвија се и у развијеним земљама и у земљама у развоју;

- раст неједнакости у зарадама између радника виших и нижих квалификација постаје светски проблем;

- нестајање средње класе постаје кључна карактеристика расподеле у многим земљама, и

- скоро у свим земљама долази до пораста несигурности у вези са запослењем и приходима.

148 Trade and Development Report, op. cit., p. 91.


У немогућности да се детаљније елаборирају све финансијске институције као не-заобилазан чинилац у функцији међународног финансирања, у оквиру овог питања пажњу ћемо усмерити на најзначајније, као што су: 1) Међународни монетарни фонд и 2) Светска банка.

2.1. Међународни монетарни фонд

Реакција Фонда на токове и тренд глобализације усмерена је пре свега на превен-цију криза и дестабилизирајућих ефеката глобализације. Да би Фонд наставио функ-ционисање у условима глобализације тржишта и спречио могуће финансијске кризе у будућности, потребно је да располаже већим финансијским средствима. У том правцу учињено је повећање квота на бази Једанаесте опште ревизије на 212 милијарди долара СПВ и успостављен је нови аранжман о позајмљивању уз могућност позајмљивања до 34 милијарде СПВ. Ово су основни извори у случају потребе.

Од оснивања Међународног монетарног фонда до данас извршено је укпуно једанаест општих ревизија квота земаља чланица (183 земље), што се види из табеле 9.

Табела 9. ОПШТА РЕВИЗИЈА КВОТА ММФ

Година Општа ревизија квота

Стање квота после ревизије у млрд.

% повећања

1945 - 7,3 - 1951 Прва - - 1956 Друга - - 1959 Трећа 16,0 50,0 1966 Четврта 21,0 25,0 1971 Пета 28,9 27,0 1976 Шеста 39,0 33,6 1978 Седма 59,6 50,0 1983 Осма 89,2 47,5 1990 Девета 135,2 50,0 1997 Десета 146,0 50,0 1998 Једанаеста 212,0 45,0

Извор: Д. Јововић, Систем националних квота у Међународном монетарном фонду, Југословенско банкарство, бр. 4, 1990, стр. 49. и 50.

И након једанаесте опште ревизије квота, САД и даље остају са највећим учешћем од 26,5 одсто или 25 одсто у тоталу квота, а затим следе Јапан и Немачка са 6,1 одсто, Велика Британија и Француска са 5,4 одсто учешћа. Поред општег (линеарног) повећа-ња квота које се односи на све земље чланице, долазило је и до посебног (селективног) повећања које се примењивало само на оне земље чланице чије квоте више нису одра-жавале


њихову економску и финансијску снагу (нпр. Јапан). Висина националне квоте је веома значајна јер представља основицу за:149

- доделу средстава Фонда у оквиру редовних права вучења; - удео земље чланице у алокацији специјалних права вучења; - одређивање приступа чланице осталим финансијским средствима

Фонда; - уређивање гласачке снаге земље чланице, и - учествовање чланице у организационим телима Фонда.

Према одредбама Статута, Међународни монетарни фонд може да мобилише по-требна средства и позајмицама од чланица и нечланица као и на приватном тржишту капитала. У досадашњем раду ММФ је користио позајмице само из јавних извора. То су биле централне банке високо развијених земаља чланица (САД, Немачке, Јапана, В. Британије, Француске, Канаде, Италије, Холандије, Белгије и Шведске), једне нечла-нице (Швајцарске) и Банке за међународне обрачуне (БИС). Прве позајмице Фонду везане су за тзв. Општи аранжман о позајмицама (General Arrangements to Borow – GAB). Овај аранжман је настао почетком 60-тих година, када су две водеће валуте (до-лар и фунта), због краткорочних трансакција, изазвале тешкоће. Према новом аранж-ману о позајмицама (1992) десет најјачих чланица ММФ обавезало се на формирање посебног пула у оквиру Фонда у који би се уплатило 24 милијарде долара у случају избијања већих криза – које би могле да угрозе стабилност међународног монетарног система.

Земља чланица подноси захтев Међународном монетарном фонду за помоћ у тре-нутку када наступе тешкоће у плаћањима према иностранству. Фонд након тога у односну земљу упућује своју мисију, која у консултацијама са монетарно-кредитним властима домаћина настоји да сагледа економску ситуацију и мере којима треба да се елиминишу привремени поремећаји у плаћањима према иностранству и успостави равнотежа у платном билансу. Закључак мисије Фонда, заснован на консултацијама релевантних институција и статситичких показатеља, међународне, регионалне и на-ционалне финансијске институције и земље прихватају као објективну оцену екон-омске ситуације земље чланице и на тој основи формирају свој став и политику према тој земљи. На основу захтева и позитивне оцене економске политике, коју је сачинила мисија Фонда, Одбор извршних директора доноси коначну одлуку да се чланици одобри продаја тражене валуте.150

149 Формула за гласачку снагу успостављена је у првобитном Статуту ММФ и до данас је остала непромењена. Према одредбама члана XИИ Статута, свака земља чланица има 250 гласова и јоћ по један глас на сваких 100.000 СПВ уплаћених по основу своје квоте. САД имају 18 одсто средстава укупне квоте свих чланица ММФ. 150 Основни разлог зашто употреба средстава ММФ није кредит у класичном смислу речи је тај што земља чланица плаћа еквивалент у сопственој валути за девизе које прима. Ова продаја се врши у годишњим траншама од 25 одсто, с тим да се прва


Главне економске варијабле сваког кредитног аранжмана са ММФ-ом (најчешће stand by) су: кредитна експанзија банкарског система, финансирање државног сектора, девизни курс, каматна стопа, спољна задуженост, трговинска и девизна ограничења, општи ниво цена и монетарне резерве, као елементи стабилизационог програма. Када се ове варијабле у преговорима са ММФ–ом квантитативно лими-тирају, оне постају тзв. критеријуми извршења (performance criteria) програма стаби-лизације. Основни критеријуми извршења су:151

1) Лимитирање кредита банака (на нивоу централне банке и банкарског систе-ма) како би се утицало на ниво новчане масе и платежно способну тражњу;

2) Смањивање потрошње јавног сектора; 3) Политика каматних стопа – тражи да камате буду реално

позитивне, међународно конкурентне, како би се стимулисао прилив капитала, повећала домаћа штедња и смањила превисока инвестициона потрошња;

4) Девалвација валуте – то је редован захтев ММФ-а за изравнавање домаћих и страних цена, чиме би се постигли краткорочни позитивни ефекти на платни биланс;

5) Корекција цена – ММФ тражи њихово тржишно деловање (одлучно је против њиховог замрзавања);

6) Квантитативно лимитирање додатног иностраног задуживања; 7) Потребан ниво државних резерви – овај и претходни критеријум

треба да успоставе нарушену кредитну способност земље чланице, и 8) Изјава да се неће уводити нова трговинска и платна ограничења

како би се остварила слободна циркулација робних и финансијских трансакција.

Међународни монетарни фонд је до сада одобрио више од 200 милијарди долара кредита, чиме је значајно допринео отклањању платно-билансних тешкоћа чланица, посебно земаља у развоју. Међутим, основни проблем је недовољност средстава ММФ насупрот све већих потреба дефицитарних и

транша, која је једнака висини уплаћеног злата, добија аутоматски (''златна транша''). Одобравање ових транши од 25 одсто врши се све дотле док укупно потраживање Фонда у валути земље купца не достигне 200 одсто њене квоте. Будући да се транше сваке земље састоје од 75 одсто своје националне валуте и 25 одсто у СПВ или конвертибилним валутама (до ступања на снагу II Амандмана априла 1978. године у злату или доларима), то значи да свака земља има право да од Фонда купи 125 одсто других валута у односу на своју квоту. Свака транша од 25 одсто изнад ''златне транше'' под-вргнута је посебном ригорозном поступку. Код друге транше Фонд се поставља доста либерал-но. Међутим, поступак је све оштрији ако се задуживање земље чланице приближава горњој граници од 200 одсто (Joseph Gold, The Stand-by Arrangements of the International Monetary Fund, IMF, Washington, 1970, p. 49). 151 Јововић, Д., Југославија и Међународни монетарни фонд – како обезбедити чланство и инострани капитал, Финанцинг, Нови Сад, бр. 3, 1995, стр. 35.


презадужених земаља чланица. Поставља се хитан захтев за повећање средстава Фонда. Истовремено се и светски монетарни систем налази у кризи – која се шири и на друге делове: међународну трговину, кретање капитала и система финансирања. Расправе се воде и о нужности реформе ММФ, повећање средстава, механизам деловања, смањење доминације САД у од-лучивању итд. Тражи се и радикална реформа ММФ, али и утврђивање правила за регулисање токова капитала, јачање координације између водећих земаља чланица у стабилизацији курсева, стабилизационој политици, повећању улоге комерцијалних банака и др., али и у процесу структурног прилагођавања, оријентисаног на прив-редни раст. Истовремено постављен је и проблем решавања дугова да би се смањио терет задужености земаља у развоју, уз истовремени пораст производње, запос-лености, штедње, извоза и инвестиција.

Избијањем ''азијске финансијске кризе'' 1997. године угрожена је и ликвидност ММФ. Тајланду (где је почела криза средином 1997.) дат је кредит од 17 милијарди долара, Индонезији 11 милијарди, Ј. Кореји 57 милијарди, Русији 10 милијарди. ММФ је извршио пласман од преко 100 милијарди долара у погођене земље Азије. Даље позајмице Русији погођеној финансијском кризом 1998. године потпуно би испразниле средства ММФ – око 30 милијарди долара. Због тога је даље кредитирање било готово обустављено, уз захтев да се изврши нова ревизија квота код ММФ од 45 одсто да би се попунила средства Фонда.152

Генерална стратегија коју Фонд промовише у спречавању и корекцији негативних ефеката глобализације односи се на превентивно усмерено дејство кроз успостављање глобалних стандарда стабилности и транспарентности у креирању здравог међународ-ног монетарног система. Јачање архитектуре међународног монетарног система предст-авља у ствари нову стратегију коју Фонд примењује како би снизио ризике глобали-зације. Основни елементи ове стратегије су: поправљање управљања привредом и институцијама, повећана транспарентност, проширење политике надгледања, адекватна либерализација токова капитала и креирање виталног и здравог финан-сијског механизма (банкарских институција и тржишта капитала). Суштина ових еле-мената је у превазилажењу традиционалних мера и задатака које Фонд предузима у циљу испуњења природе свог функционисања, како би се лакше превазишли ризици и изазови глобализације.

Фонд је појачао своју политику надзора тако да може благовремено да уочи напе-тости у финансијском пословању земље, што чини основу његовог напора у пружању финансијске и техничке помоћи земљама чланицама. Политика надгледања проши-рује се над свим социоекономским параметрима од значаја за стабилан раст и развој економије посматране 152 Комазец, С., Неолиберализам, приватизација и финансијски капитал, Чигоја штампа, Београд, 2004, стр. 380-382.


земље чланице. Ти параметри укључују како економске тако и ванекономске информације. Посебан сегмент деловања Фонда односи се на квалитет, тачност, брзину и доступност информација. У том циљу, Фонд нарочито инсистира на повећању опште транспарентности у погледу резултата привреда земаља чланица. Уна-пређење доступности и увида шире јавности у финансијске и економске податке Фонд постиже кроз примену Специјалног и Општег стандарда за пружање пода-така усвојених 1996. и 1997. године и увођењем Јавних информационих прегледа. Само подизање транспарентности повећава квалитет информисања, а самим тим јача и тржишну дисциплину и побољшава управљање привредом и економским институција-ма земаља чланица.

2.2. Светска банка

Међународна банка за обнову и развој (Internacional Bank For Reconstruction and Development – ИБРД) основана је на монетарној и финансијској конференцији Уједињених нација у Бретон Вудсу (Bretton Woods, држава New Hampshire, САД) 1944. године, а почела је са радом 26. јуна 1946. године. Чланство у Светској банци услов-љено је чланством у Међународном монетарном фонду.

Основни циљеви и задаци Банке су: да помаже обнову и развој производње у привредно недовољно развијеним земљама, да подстиче приватне инвестиције путем гаранција или партиципације у зајмовима властитим или позајмљеним средствима, да помаже развој међународне трговине и одржавање равнотеже у платном билансу подстицањем међународних инвестиција у циљу развоја производних снага земаља чланица. Поред ових основних задатака и циљева Банка обавља и друге послове, и то: преко својих стручних тимова партиципира у анализи економских проблема и тех-ничко-технолошких решења и врши едукацију кадрова за економска, финансијска и техничко-технолошка питања. У ту сврху основан је Институт за економски развој и обучавање кадрова.

Наведене задатке Банка реализује помоћу капитала којег формира по основу:

- учешћа земаља чланица, - средстава која мобилише на међународном тржишту капитала

пласирањем својих обвезница, - отплата раније датих кредита и - оствареног дохотка.

Учешће земаља чланица и капитала Светске банке састоји се из два дела, и то:153 од уплаћеног и гаранцијског капитала. Од оснивања до средине 1959. године чланице су уплаћивале 20 одсто уписне квоте, и то: 2 одсто у

153 Комазец, С., оп. цит., стр. 392.


злату или УСА доларима, а 18 одсто у националној валути. Преосталих 80 одсто квоте земље чланице су држале на посебном рачуну своје централне банке у националној валути као резерву за покриће евентуалних обавеза Банке. Од тада је присутна тенденција смањења дела квоте који се уплаћује. Почетком 1980. године одлучено је да се део који се уплаћује смањи на 7,5 одсто квоте, при чему се само 0,75 одсто уплаћује у злату или доларима, а 6,75 одсто у националној валути. Следеће смањење дела квоте уследило је у првој половини 1988. године. На основу одлуке Одбора гувернера предвиђено је да земље чланице до 30. септембра 1993. године уплате само 3 одсто своје квоте, а 97 одсто држе у виду сигур-носних резерви. Половином 90-тих оснивачки капитал Банке износио је 165,5 мили-јарди долара, од чега је 10,5 млрд долара уплаћено, а преосталих 155,0 млрд земље чланице држе код својих централних банака у виду сигурносних резерви.

Висина квоте земаља чланица опредељена је бројним економским категоријама: 1) Висина националног дохотка, 2) Стање у билансу плаћања, 3) Девизне резерве, 4) Стабилност привредних токова и 5) Обим спољнотрговинске размене. Највећи део потребних средстава Светска банка осигурава задуживањем код влада појединих земаља, њихових централних и пословних банака путем кредита и емисијом хартија од вредности. Банка своје задатке остварује одобравањем кредита (средњорочних и дуго-рочних) и давањем гаранција. При одобравању кредита и давању гаранција Банка се придржава бројних принципа од којих посебно истичемо:

1) Банка одобрава кредите и даје гаранције за оне инвестиционе пројекте који имају своје економско оправдање и који ће након стављања у погон својом рентабилношћу омогућити уредно сервисирање кредита;

2) Банка финансира девизни део инвестиционог пројекта, а остали трошкови прој-екта покривају се по правилу из домаћих извора. У изузетним приликама, као што је хитност пројекта, немогућност инвеститора да партиципира у затварању финансијске конструкције и сл., Банка је спремна да финансира и издатке у локалној власти;

3) Кредите које Банка одобрава предузећима на подручју земље чланице обавезно гарантује држава или државна установа чија је гаранција прихватљива за Банку (најчешће централна банка);

4) Банка одобрава зајмове првенствено за финансирање конкретних пројеката, а далеко ређе за општеразвојне потребе;

5) Код одобравања кредита Банка мора стећи утисак да потенцијални корисник кредита није могао осигурати неопходна средства уз повољније услове из дру-гих извора;

6) Банка не може условљавати коришћење одобреног кредита на територији неке земље чланице, и

7) Континуитет у сарадњи.


Светска банка је често модификовала своју пословну политику. Тако од 1982. године Банка спроводи тзв. политику градуације у давању зајмова у зависности од висине националног дохотка по глави становника. По тој логици, земља са дохотком већим од 2.650 долара искључује се из круга земаља којима се додељују зајмови Банке. Од исте године Банка одобрава зајмове са варијабилном каматном стопом, која се мења на сваких шест месеци. У фискалној 2003. години камата је износила 7 одсто. Каматна стопа која се одобрава за финансирање најсиромашнијих земаља (са испод 425 долара дохотка по становнику) износи 4 до 4,5 одсто. Покриће разлика у каматама Банка обавља средствима које прикупља на добротворној основи.

Основни проблем у коришћењу средстава Банке је што и Банка, као и Међународни монетарни фонд, све више условљава коришћење њених средстава мешањем у комплетну развојну политику земаља којима средства одобрава. Она се све више идентификује са интересима развијених земаља, због чега ће се у том делу политике Банке морати извршити нужне промене, јер је Банка основана да помаже развој оних који се на други начин не би могли развијати, а не да следи политику најразвијенијих земаља у условима глобализације светског тржишта.

Нема сумње да су међународне финансијске институције у последњих 50 година прешле пут од гаранта стабилности светског финансијског система, преко спасиоца земаља повериоца и дужника, током светске дужничке кризе (осамдесетих година), до коначне улоге својеврсног саветника и финансијера процеса транзиције у постсо-цијалистичким земљама (током деведесетих година).154

3. РАЗВОЈНО ФИНАНСИРАЊЕ И МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Кретања у систему међународних односа, посебно у последњих пет деценија, у први план су истакла развојну димензију и функцију међународних финансијских институција, будући да су оне у протеклом периоду несумњиво одиграле улогу промотера и регулатора економског раста у свим деловима света. У протеклом периоду, у првом реду за Међународни 154 Улога међународних финансијских институција је веома често окарактерисана као позитивна. Међутим, финансијска криза у југоисточној Азији 1997. године и програми Међународног монетарног фонда који су уследили, сав терет кризе пренели су практично на становништво у југоисточној Азији, уместо да га делом пренесу на терет међународних приватних инвеститора. У научним и пословним круговима, нарочито након азијске кризе, све чешћи су ставови да су програми међународних финансијских институција, у првом реду ММФ-а, праћени неаде-кватним и превише болним мерама, које не обезбеђују економски опоравак земље. Види: Пешаковић, Г., ''Међународне финансијске институције и Југославија: од обнове и развоја преко дезинтеграције до обнове'', Економски анали, 3/1999.


монетарни фонд и Светску банку, било је много изазова. У првом реду ту спадају, послератна обнова Западне Европе, свеукупно подр-жавање економског развоја широм света, напуштање бретонвудског система чврстих девизних курсева седамдесетих година, криза спољних дугова осамдесетих година, итд. У исто време остварени су несумњиво значајни резултати. Животни станадард порастао је у многим земљама, тржишта роба и капитала постала су интегрисана, омогућујући и земљама у развоју веће могућности економског раста. Осим тога, отпочео је и процес укључивања некадашњих централно-планских привреда у светски тржишни економски систем.

Међународни монетарни фонд и Светска банка су несумњиво одиграли веома важну улогу у овом развоју испуњавајући у великој мери своје оригиналне мандате: надгледање међународног монетарног система и унапређење дугорочног привредног раста и развитка. За ММФ главна питања тичу се његове улоге у координирању међу-народних економских политика, односно ефикасности његовог надзора у остваривању тог циља, затим у којој мери су његова средства и кредитна политика адекватни да задовоље потенцијалне финансијске потребе земаља чланица, односно колико су успешни његови програми стабилизације и прилагођавања. С друге стране, фунда-ментални циљ Светске банке је помоћ земљама зајмо-примаоцима у настојањима да се смањи глобално сиромаштво и побољшају услови живљења. У активностима Светске банке, питањима као што су развој људских ресурса, заштита спољног окружења (животна средина), као и развој приватног сектора, дат је висок степен прио-ритета.

Од оснивања Светска банка је подржала више од 5000 развојних пројеката у преко 140 земаља, додељујући више од 400 милијарди долара разних зајмова. Банка и њене афилијације годишње додељују око 4-5 милијарди долара за приватне инвестиционе пројекте.155 Упркос овом прогресу сиромаштво и даље остаје један од кључних проблема светске привреде. Светска банка је током педесетих и шездесетих година, све у циљу смањења глобалног сиромаштва, отпочела са улагањима у инфраструктурне објекте и подстицале процесе брзе индустријализације. Седамдесетих година акценат је био на интегрисању развоја села и урбаних пројеката. Почетком осамдесетих година, у светлу нарастајућих макроекономских и дужничких потешкоћа, Светска банка је своју политику усмерила на обнављање привредног раста, а крајем деценије посебан значај посвећен је заштити животне средине, као и улози жена у борби против сиромаштва. Светска банка и њене афилијације настоје да унапреде и створе боље услове у спољном окружењу за приватне послове и прикупе средства за приватна предузеће, подржа-вајући дугорочна улагања у инфраструктурне пројекте у неразвијеним земљама. Банка има различити приступ када су у питању поједине групације земаља – чланица. За земље са ''ниским дохотком'' и земље у транзицији, нагласак се даје на правне и регулаторне оквире и

155 World Bank Annual Report, 1995, 1996, 1997, http://www.worldbank.org (21.11.2011).


прописе, банкарски систем и приватизацију. За земље са ''сред-њим дохотком'' које спроводе реформе, подржава се успех земаља које развијају свој приватни сектор и у знатном обиму привлаче приватни капитал. Коначно, код земаља са убрзаним развојем у фокусу Светске банке је развијање капиталних тржишта за финансирање њихових дугорочних инвестиција.

Битно је истаћи да Банка даје зајмове по тржишним условима, а то значи да је реч, првенствено, о висини каматне стопе. Каматна стопа коју плаћају дужници за зајмове добијене од ИБРД је изнад стопе коју сама Банка плаћа при прикупљању средстава на финансијском тржишту. Из позитивне разлике између активних и пасивних камата Банка покрива своје трошкове пословања и остварује одређени доходак. Зајмови, значи, нису субвенционисани, па се у том смислу може рећи да су дати по тржишним условима. Треба, међутим, имати у виду да Банка успева да релативно лако прикупи потребна средства на тржишту капитала, и то по повољним условима, пошто је реч о угледној и снажној међународној финансијској институцији иза које стоји 184 земље чланице.156 Банка одобрава средњорочне и дугорочне зајмове са роком повраћаја до 20 година, али је било и зајмова са дужим роком. Почек (grace period), односно време до почетка отплате, обично износи пет година.

У ранијем периоду највећи део зајмова је одобраван за изградњу инфраструктуре (путева, железничких пруга, енергетских објеката) и индустрије. Мада се и даље доста улаже у инфраструктуру, у новије време порастао је удео зајмова намењених развоју пољопривреде и села, уређењу градова и унапређењу исхране становништва, мада је значајан и удео зајмова за унапређење јавне управе и финансијског сектора, што не спада у изворне задатке Банке.

Табела 10. Намена зајмова ИБРД, у периоду 1990-2003.

С е к т о р и У д е о у % Пољопривреда, рибарство, шумарство 6,1 Енергетика и рударство 15,2 Транспорт 14,4 Финансије 13,3 Индустрија и трговина 10,1 Образовање 6,2 Водовод, канализација, иригација 6,8 Здравствене о социјалне услуге 7,5 Информатика и комуникације 1,6 Разни сектори 18,8 У к у п н о 100

Извор: World Bank, Annual Report, 2003, стр. 141. 156 Јовановић Гавриловић, П., Међународно пословно финансирање, XI измењено издање, Центар за издавачку делатност Економског факултета у Београду, 2006, стр. 214.


Један од значајних задатака Светске банке је и помоћ у реструктурирању банкар-ског сектора за пословање на комерцијалној основи и повећање обима кредитирања. Осим тога неопходно је и јачање домаћег финансијског сектора и у том правцу Банка подржава развој локалног тржишта хартија од вредности, банака за финансирање стамбене изградње, лизинг компанија, улагање капиталних фондова, пензионих фондо-ва, као и других облика институционалних улагања. Посебна пажња посвећује се фин-ансирању малих и средњих предузећа, посебно у источноевропским земљама у транзи-цији. Конкретније, Светска банка користи веома широку лепезу инструмената помоћи земљама клијентима у настојању да оне постану агилније и флексибилније у данашњем новом економском окружењу. Ово је нарочито значајно са становишта привредних капацитета тих земаља, како би се лакше пребродили спољни шокови којима су оне изложене и како би се те земље лакше прилагодиле савременим променама у светској привреди.

Зајмови одобрени за структурно прилагођавање могу се релативно брзо користити – по правилу, у периоду од 12-18 месеци по потписивању уговора, док је за пројектне зајмове потребно време и до пет година, што је велика предност за земље кориснице. Овом врстом зајмова делимично се попуњава празнина између активности ИБРД и ИМФ. Међународни монетарни фонд, наиме, пружа помоћ за отклањање краткорочне неравнотеже у платном билансу, а Банка класичним зајмовима помаже развој привреде и успостављање екстерне равнотеже на дуги рок. Зајмови за структурно прилагођавање, може се рећи, олакшавају уравнотежење платног биланса на средњи рок.

Истовремено, док су се развијале активности Светске банке, постепено се осећала потреба за финансијским институцијама наглашенијег регионалног карактера, са јачим регионалним коренима у смислу менаџмента и знања. Тако је 1959. године основана Интерамеричка банка за развој (Inter-American Development Bank – ИАДБ), а неколико година касније и Афричка банка за развој (African Development Bank – АфДБ), као и Азијска банка за развој (Asian Development Bank – АсДБ). Коначно, 1990. године долази до стварања Европске банке за обнову и развој (European Bank for Reconstruction and Development - ЕБРД), док у оквирима Европске уније делује и Европска инвестициона банка (ЕИБ). Циљ регионалних финансијских институција је унапређење интеграцио-них процеса и економско јачање неразвијених привреда у одговарајућем региону света, пружањем адекватне финансијске и техничке помоћи. У том смислу може се рећи да оне делују као својеврсна допуна активностима Светске банке.

Развојне функције регионалних финансијских институција су:157

- помоћ у припремању и координацији националних планова развоја;

157 Ковачевић, Р., Међународне финансијске институције, Институт за спољну трговину, Београд, 1998, стр. 101.


- техничка помоћ у састављању и примени специфичних развојних пројеката;

- додељивање дугорочних зајмова за пројекте развоја; - унапређење приватних и друштвених инвестиција; - олакшице за истраживање и подршка владама у одређеном региону

света; - сарадња са осталим међународним институцијама.

Наведене регионалне банке за развој по циљевима, обезбеђивању средстава, организацији и карактеру зајмова много подсећају на Међународну банку за обнову и развој.

4. МЕЂУНАРОДНЕ ФИНАНСИЈСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ У СВЕТЛУ ПРОЦЕСА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ И РЕГИОНАЛИЗАЦИЈЕ

Трендови регионализације и глобализације светске економије, као битне одреднице савремених међународних односа, бацају посебно светло и на непосредну улогу међународних финансијских институција у овим процесима. Проблем сагледавања домета економске глобализације огледа се у својеврсној амбивалентности коначних домета и последица по конкретне субјекте међународних односа. Другим речима, отворено је питање како максимизирати позитивне домете процеса глобализације, а с друге стране ограничити дејства њених мање срећних ефеката. Општи успех глоба-лизације није тешко доказати. Наиме, последњих двадесет година упркос високим нивоима запослености, који су фигурирали у неким земљама и регионима, апсолутни ниво запослености је порастао. У периоду између 1980. и 1994. године, забележен је раст од неких 680 милиона, што далеко превазилази раст популације.158 Само у кинес-кој економији, на пример, омогућено је годишње отварање више од 15 милиона радних места. Упркос недавним застојима, брз економски развој азијских економија милионе људи је издигао из сиромаштва. Оно што је несумњиви напредак у протеклих тридесет година показао јесте да светска привреда у основи има огромне потенцијале, да постоји алтернатива сиромаштву и неразвијености и да је главно питање, проналажење одговарајућих модалитета како да се све већи број земаља трансформише у динамичне делове те експанзивне економије.159

Међутим, светска привреда не може себи дозволити понављање источноазијске кризе, са свим тешким последицама које је имала у Русији и у другим подручјима. Та криза настала је након финансијске кризе из осамдесетих година у Јужној Америци, проблема са девизним курсевима у

158 Anthony Giddens, The Third Way and its Critics, Polity Press, 2000, p. 122. 159 Mauricio Rojas, Millenium Doom, Social Market Foundation, London, 1999, p. 12.


Европи 1992. године и кризе са обвезницама у Мексику 1994. године. Заједничка нит ових кризних циклуса лежала је у крајње непред-видивој и хировитој природи токова капитала. Штета од брзог одлива новца била је евидентна у свакој од наведених криза. С друге стране таласи уливања капитала исто тако могу имати дестабилизујуће ефекте, будући да узрокују прецењивање валутног курса, што води расту цена својине и прецењеном економском амбијенту. У том погледу неколико модела фигурира и реактуелизује улогу финансијских институција у процесима наглашене регионализације и глобализације светске економије.

Једна од мера јесте развој одговарајуће регулације која би обезбеђивала надзирање финансијских трансакција. Да би се оне ефикасно пратиле, морале би бити установ-љене специјализоване агенције – једна врста светске финансијске владе. Њен примаран задатак био би да руководи системским ризицима у глобалној финансијској економији. Такође, она би требало да доприноси развојним правилима међународних финансиј-ских корпорација. Главни токови капитала којима је потребна додатна регулација и који су били укључени у сваку од скорашњих финансијских криза били су краткорочне финансијске позајмице (иако ни удео владиних полулегалних трансакција посредством тајних фонода не треба занемарити) и њихови деривати.

Друга мера је процес осигурања званичне међународне ликвидности за одређене земље или финансијска тржишта, уз посебан нагласак на креирање посебне инстанце за пружање последњег прибежишта. Потребно је веома брзо одговорити на кризу једне валуте, будући да је временски gap значајно смањен (штета датој привреди или привредама које су са њом у вези може се појавити у року од две-три недеље). Савет је да се некој земљи може установити право на позајмицу, с тим да би она посегла за тим ресурсом само ако западне у кризу, ако би то могла да учини одмах. Националне економије имају инстанцу налажења последњег прибежишта у својој централној банци. Светској економији су такве институције хитно потребне, јер оне данас једноставно не постоје. Без обзира на то што је Међународни монетарни фонд постао изузетно знача-јан, он не може да обезбеди неограничену ликвидност и помаже тек уз одређене услове. Крајњи циљ могао би бити оснивање једне светске централне банке. У међувремену, могуће би било остварити неке од њених функција и са мање амбициозним органи-зационим механизмима. Један преуређен и проширен Међународни монетарни фонд могао би, уз остало, да обезбеђује олакшице за позајмице на ширим основама.

Трећи елеменат је механизам за осигуравање уредних званичних канала за изми-ривање дугова. Обим скорашњих пакета помоћи од стране ММФ-а у Азији и другим светским подручјима, подстакао је озбиљне проблеме моралног ризика. У случајевима када се прихвати да се земља која је запала у финансијске тешкоће извуче из проблема, инвеститори су склони да према томе прилагоде своју процену ризика, баш као што би то могла и влада те земље. Потребно је, међутим, наћи средства која би осигуравала да


инвеститори сносе већи ризик, као и да се приватни сектор у ранијој фази укључи у процес превазилажења кризе. У том погледу постоје бројне могућности. Обвезнице издате у неограниченој количини, могле би садржавати уговорне измене којима би се дужницима у случају кризе дала права да буду репрезентовани и да учествују у повра-ћају средстава међу кредиторима. Тамо где је дозвољено привремено суспендовање плаћања, реструктурисано на кооперативан и уредан начин, уз одговарајуће реформе, могао би се за то створити услов.160

Покретачки механизми светске економије, који сада постоје, умногоме су усмерени ка богатијим земљама – нарочито према главним индустријским демократијама које припадају групи Г-7. Груписање које је установљено у септембру 1999. године, у извесној мери би могло исправити неправду. Нова групација ГX, укључује земље Г-7, заједно са Кином, Индијом, Бразилом, Мексиком, Јужном Корејом и Јужном Африком. Врло је могуће да групације ових земаља постане најзначајнија институција за управ-љање светском привредом. ГX ће имати сталан статус и свој рад ће координирати са Г-7 и Међународним монетарним фондом. Имајући у виду огроман јаз између најбо-гатијих и најсиромашнијих земаља света овакве иновације су свакако веома добро-дошле. Током последњих тридесет година, доходак по глави становника у земљама у развоју растао је у просеку брже него у индустријским земљама. Али земље које су на дну економске лествице имале су стопе раста које су биле на нули или чак негативне. Године 1965. просечан доходак per capita у земљама које припадају Г-7 био је двадесет пута већи него у најсиромашнијим земљама. Закључно са 1997. годином, размера је нарасла на 40 : 1. С друге стране већина проблема који спутавају економски развој сиромашних земаља не долази из саме светске економије, нити води порекло у дискриминаторском понашању богатијих нација. Њихова су исходишта у самим тим друштвима – у ауторитарним владама, корупцији, сукобима, претераној регулацији. Мобилни инвестициони капитал заобилази ове земље јер је ниво ризика у њима напросто неприхватљив. Борба против сиромаштва захтева систематизовано инвес-тирање у људски капитал и инфраструктуру, и то тако да оно буде повезано, како са социјалним и политичким критеријумима, тако и са економским прорачунима. Истра-живања су показала, да ако би се и читавих 75 одсто дохотка per capita развијених друштава редистрибуирало у најсиромашније земље, просечан доходак би се у њима повећао за само 20 одсто.161

Ресурси које пласирају спољни чиниоци помоћи ће да се отпочну неопходне унут-рашње промене, и ако су ваљано уложени пружају шансу за развој, чак и онима који су у најгорем положају. Усмеравање инвестиција ка људским ресурсима, промовисање активних интервенција у сектору понуде и

160 Stephany Griffith – Jones, A new financial architecture for reducing risks and severity of crises, International Politics & Sociaty, No. 3, 1999. 161 Robin Marris, Ending Poverty, Thames & Hudson, London, 1999, p. 105.


везивање тих активности за структуралне промене у држави и цивилном друштву – све је то од много већег значаја за неразвијене него за економски развијене земље.

На основу изнетог може се закључити да је модел који фигурира као најопти-малнији, онај који имплицира усмеравање помоћи ка владама и осталим актерима који показују висок степен посвећености и стручности у раду за оне који су у лошем положају. Заокрет у обрасцима дистрибуције помоћи био би користан ако би она била упућена – упркос неповољним околностима – сиромашним земљама, које су отпочеле процес демократске трансформације државе и друштва креирањем ефикасних влада и услова за развој тржишне размене.162

5. НОВА ФАЗА У ФУНКЦИОНИСАЊУ МЕЂУНАРОДНИХ ФИНАНСИЈСКИХ ИНСТИТУЦИЈА

Пре избијања кризе у функционисању међународних финансијских институција државе су имале висок степен аутономије у вођењу економске политике, тако да су, између осталог, разним инструментима могле ограничавати међународно кретање роба и капитала ради остваривања сопствених развојних и других циљева. Таква политика имала је за последицу формирање међународно неконкурентних економских структура, што је стварало неравнотежу у билансима плаћања и повећавало задуженост нераз-вијених земаља. Избијањем дужничке кризе биле су смањене могућности за већину земаља у развоју да приступе светском тржишту капитала, због чега долази до рела-тивног пада директних инвестиција у земље у развоју, као последица дужничке кризе.

Кризом Бретонвудских институција 1970-тих година прешло се на политику флук-туирајућих курсева ради одржавања унутрашње и спољне равнотеже. За осигурање додатне ликвидности ММФ је креирао специјална права вучења (СПВ), као нови резер-вни поступак за допуну девизних резерви земаља чланица ММФ-а. После напуштања система фиксних курсева 1971. године САД и још неколико других најразвијенијих земаља нису више

162 Према Etanu Kepsteinu, ако би све донаторске земље направиле такву ''против-сиромаштва ефикасну'' дистрибуцију помоћи, годишње би 80 милиона људи било извучено из егзистен-цијалне беде. У септембру 1999. године, најбогатије земље сложиле су се да се велики део дуга, које су најсиромашније земље света имале према кредиторима, отпише. На исти начин је у току лета 2005. године отписано 150 милијарди долара дуга. То је урађено на иницијативу британског министра финансија, који је предложио формирање ''светског савеза против сиромаштва'' у но-вом веку, с тим да се учини координирани напор да се подстакне циљ Уједињених нација да се до 2015. године беда у свету преполови.


имале потребу да контролишу кретање капитала, тако да је започео процес либерализације капиталних трансакција између најразвијенијих земаља, чиме започиње процес глобализације у савременом смислу речи. Већ крајем 1980-тих година већина најразвијенијих земаља (САД, Канада, Немачка, В. Британија, Швајцарска, Хонгконг, Холандија и Сингапур) је либерализовала и отворила тржиште капитала. Француска и Италија су задржале контролу кретања капитала, док је Белгија имала дуалне курсеве, посебно за текуће и капиталне трансакције.

Овај процес либерализације кретања капитала настављен је дерегулацијом – уклањањем ограничења, али до јаче интеграције међународних финансијских тржишта долази и због развоја нових финансијских инструмената и напретка у развоју инфор-матичке и комуникационе технологије. Тенденција јаче либерализације кретања капи-тала у задњих двадесетак година подржавају и промовишу Светска банка и ММФ својим координисаним политикама структурног прилагођавања, као и Светска трго-винска организација (WТО) интензивирајући слободно тржиште имплементацијом споразума Уругвајске рунде преговора, на којима је договорено глобално смањење царинских стопа за око 40 одсто. Проблем радикалне либерализације је у томе што су њени трошкови неравномерно распоређени, због чега изазивају организован отпор. У том смислу добар пример је Чилеански случај: стопа сиромаштва је нарасла са 17 одсто 1970. године на 38 одсто 1986. године, а у току 1983. године стопа незапослености достигла је трећину радне снаге.163 У ауторитарном Чилеу организовани отпор је ефикасно сломљен. Без обзира на бројне контрааргументе, водећи људи наднацио-налних институција, попут Хоста Келера (ММФ), чврсто заступају став у својим изјавама како је једини начин развоја сиромашних потпуно отварање њихових тржишта.164

Као последица доминације тзв. неолибералне доктрине у међународним финан-сијским односима од почетка осамдесетих година, с тезом да је главни разлог дужничке кризе, односно кризе платног биланса земаља у развоју неконкурентност њихових на-ционалних економија, наступа нова фаза у примени критеријума финансијског програма. Нову фазу карактерише укључивање микроекономског приступа у групу услова за аранжмане са ММФ-ом. То значи да политика реструктурирања и инсти-туционалних реформи постају главне одреднице уравнотежења блатног биланса на дужи рок, чиме се превладава типична краткорочност дотадашњих финансијских програма и њихов доминантно макроекономски карактер. У домену платног биланса због тога долази до доминације доктрине либерализације текућег и капиталног рачуна платног биланса са далекосежним развојним и структурним импликацијама. Уравно-тежење и стабилност платног биланса требало би се заснивати на слободи кретања краткорочног и дугорочног

163 Der Spiegel 45/ 05.11.2001, p. 98-103. 164 Ибидем.


капитала на основу стабилног курса и разлика у реалним каматним стопама. Да би се то могло остварити на првом месту треба инструменте контроле кретања токова капитала у што већој мери напуштати. Тиме је у ствари установљена нова фаза у глобализацији међународне (светске) економије, која се првенствено заснива на механизмима финансијског тржишта, а затим на механизмима ГАТТ-а и Светске трговинске организације (СТО). Основни предуслов успостављања тих глобалних система јесте макроекономско прилагођавање, односно остварење макроекономске стабилности, што се утврђује аранжманима са бретонвудским инсти-туцијама. Захтеви макроекономске равнотеже заоштрили су дужничку кризу у нераз-вијеним и земљама у транзицији. Такви захтеви и потреба заокрета оправдавани су наводним погрешним развојним политикама супституције увоза земаља у развоју и бивших социјалистичких земаља. То је био главни ''развојни аргумент'' неолибералне доктрине, што је посебно одговарало земљама са јаким транснационалним компани-јама, које су уједно и главни деоничари ММФ-а и Светске банке.165

Основне политике које земље требају да спроводе како би испуниле захтеве аранжмана са Светском банком су следеће:

1. структурно ''прилагођавање'', које има за циљ повећање стопе раста БДП-а, у ком смислу треба отклонити дисторзије цена, што доприноси реалном расту, и снизити цене надница као цене фактора рада;

2. либерализација спољнотрговинског система треба да значи замену увозних квота системом тарифа прилагођених захтевима Светске трговинске организа-ције, а чији је циљ да се интерне цене прилагоде светским ценама, а уз шта иде и либерализација, односно укидање контроле девизних трансакција, посебно оних везаних за профит и враћање уложеног страног капитала;

3. дерегулација унутрашњег финансијског система, чији је циљ постизање реалне каматне стопе, стимулација штедње, повећање ефикасности алокације ресурса, као и ефикасну контролу и ревизију финансијског пословања;

4. захтева се политика дерегулације тржишта рада, као и рационализација пореског система, и

5. Светска банка посебно инсистира на приватизацији јавних предузећа.

165 L. Taylor, The revival of the Liberal Creed – the IMF and the World Bank in a Globalized Economy, World Development, vol. 25, No. 2, 1997, p. 34.


6. СВЕТСКЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ И АРАНЖМАНИ ММФ-а

Због мишљења многих како ММФ и Светска банка негативно делују, схватајући глобализацију као изједначавање свих без обзира на разлике и да ове организације не сузбијају финансијске кризе (што им је циљ деловања) него их проузрокују, потребно је анализирати како ове институције функционишу и шта се конкретно догађало у неким финансијским сломовима.

Стара и заводљива либералистичка теза по којој је све традиционално, локално и специфично национално само сметња протоку роба, људи и капитала, најјасније се изразила у теоријама модернизације по којима земљама у развоју преостаје само један пут изласка из сиромаштва, а то је пут којим су прошле развијене земље Запада. После-дице некритичких прихватања таквих идеја болно осећају многе земље: од Мексика, преко ''азијских тигрова'', до Аргентине. У Бразилу се тек нагађају могуће последице јавног дуга од 245 млрд УСД, а нису ретки прогнозери који предвиђају ''нову Арген-тину''.166

Политика либерализације и приватизације имала је и свој друштвено – политички мотив; очекивало се да ће она ограничити склоност пословних слојева према коруп-цији. Искуства су, међутим, у том погледу разочаравајућа. Тако је Џон Милер, који добро познаје функционисање Светске банке, изјавио да се водећи људи Банке против корупције влада неразвијених земаља боре – митом и корупцијом.167 Такође, начин на који међународни финансијски систем функционише може бити застрашујући. Мали број људи из ММФ-а и америчке државне благајне решавао је светску финансијску кризу крајем 1990-тих година импровизацијама, када је светски финансијски систем био невероватно близу колапса.168 Наведени примери показују како постоји тзв. ''глобализацијски демократски дефицит'', како га назива Џозеф Нај169 (декан на Harvard Univesity's Kennedy School of Government), односно недостатак демократичности, транспарентности и урачунљивости бретонвудских институција које се, под притиском

166 The 685 billion reais question, The Economist, vol. 363, No. 8277, p. 35-36. 167 John M. Miller, World Bank’s integrity in combating corruption, The Jakarta Post, 07. august 2002. http://www.thejakartapost.com/detaileditorial.asp%Ffileid=20020710F03%26irec=2 (21.11.2011). 168 Paul Bluestein, The Chastening: Inside Crisis that Rocked the Global Financial System and Humbled the IMF, Public Affairs, 2002, The Economist, may, 2002, vol. 363, No. 8271, p. 90. 169 Joseph S. Nye, Globalization’s Democratic Deficit: How to Make International Institutions More Accountable, Foreign Affairs, July/August 2001.


антиглобалиста и наведених иступа (Stiglitz, Miller, Bluestein, Nye, итд.), још више затварају.

Резултати примене и искуство финансијског програма ММФ-а у аранжманима појединих земаља су контраверзни:

1. наглашава се да је карактер финансијског програма дефлаторан и да ''произ-води'' сиромаштво; рецесионе последице примене програма доводе се у везу са недовољним финансијским средствима које програм осигурава. Круто инсисти-рање на нето спољној активи као и другим нормама извршења изазива реце-сионе последице;

2. најуспешнија група земаља у политици структурног прилагођавања и раста (у Источној Азији) није се круто држала ''ортодоксије'' ММФ-а. Већа укљученост домаћих стручњака и политичких структура, судећи по искуствима, гарантује боље утврђивање националних развојних приоритета и бољу прилагођеност одре-ђених политика потребама раста; искуство показује како ММФ до сада није показивао довољно склоности локалним програмима, односно изради прог-рама који би укључивали одговарајуће ангажовање домаћих стручњака, и

3. крутост примене финансијских програма, односно строга условљеност кредитне подршке оправдава се тзв. ''каталитичким ефектом'' остварења стабилизацијског програма. Међутим, резултати те катализе нису нимало задовољавајући.

У том смислу резултати stand-by аранжмана ММФ-а по критеријумима раста, инвестиција и штедње за земље у транзицији средње Европе оцењују се веома лошим. Резултати примене целине аранжмана показују да тек у трећој години почиње процес опоравка и раста.170 Постоји размишљање171 како би требало креирати нова специјална права вучења у ММФ-у и њима попунити девизне резерве сиромашних, а да богате земље буду донатори. Међутим, стварање квази-новца (попут СПВ-а), како би се повећали стварни извори, није једноставна 'low-cost' метода. Тако је нпр. у Пољској, уз погоршање terms of trade, ограничење раста реалног кредита и строго ограничење фискалног дефицита, дефинисаних програмом, појачало пад производње. У периоду од 1990. до 1993. године ниједна земља у транзицији из Европе није успела да издржи програм до краја и без прекида, осим Чешке и Словачке. Зато се може поставити теза да је 'big bang' модел реформе (који представљају кумулативну реализацију транзи-ционих реформи и структурни удар) у тим земљама продубио пад производње, а посебно је драстичан био пад инвестиција. То значи да се пад производње и инвес-тиција не би догодио у таквом обиму да је примењен нпр. градуалистички модел реформи. Уз то, политика реалних каматних стопа и интервалутарног курса, као и реформа

170 T. Killick, IMF Programmes in Developing Countries, Design and Impact, Overseas Development Institute, Routledge, London – New York, 1995, p. 170-180. 171 George Soros, On Globalization, Public Affairs, 2002, The Economist, may 2002, vol. 363, No. 8271, p. 90.


финансијског система нису показале повољан утицај на формирање нацио-налне штедње; напротив, утицај на штедњу остао је слаб и непредвидив.172

Водећи стручњаци Светске банке173 аутори су студије о узроцима банкарских ломо-ва: ''Укупни трошка свих 59 финансијских ломова банака у земљама у развоју од 1976. до 1996. (дакле, пре азијске кризе) био је 250 млрд УСД, док је процена губитака у четири највише погођене азијске земље 1998. била 130 млрд УСД. У наведених 59 криза земаља у развоју, просечан трошак је био нешто изнад 9 одсто БНП-а, док процене трошка азијске кризе варирају од 20 до 55 одсто БНП-а.

Земље у развоју претрпеле су посебно велики број банкарских ломова због два основна разлога: посебно нестабилно окружење у којем банке морају функционисати (у виду великих годишњих макроекономских флуктуација и у виду честих измена поли-тичких режима), и због степене мешања политике у банке, или у процес регулације банака. Објашњавајући овај други фактор, политичку интерференцију, као важан извор слабости, аутори квалитет администрације дефинишу кроз три основне категорије: законску заштиту права власништва, степен корупције, и ефикасност правосуђа. На тај начин деле земље на оне које имају низак квалитет управе, и на оне које имају висок квалитет. Дошли су до закључка како ове прве земље имају више проблема у финан-сијском сектору. У државе са ниским квалитетом администрације (мерено горе наведе-ним факторима) укључили су земље више или мање погођене азијском кризом: Бразил, Индију, Колумбију, Кореју, Јапан, Малезију, итд., док су високо квалитетни админи-стративни апарати у САД-а, В. Британији, Немачкој, Аргентини, итд. Пишући своју књигу у јесен 1999. године нису могли знати како ће једна од тих земаља – Аргентина – 2001. године створити нову светску финансијску кризу, и тиме негирати њихову прет-поставку.

''Слободна трговина је добра за раст, дакле сигурно је и слободно кретање капи-тала'' била је аналогија Вашингтонских саветника који су форсирали отварање азијских тржишта. Међутим, 1999. године, после азијске кризе, увидела се врло важна разлика: токови капитала подложни су паничним реакцијама и маничном реаговању на нега-тивна кретања, док су кретања робе пуно стабилнија. Штиглиц истиче да је ''било доказа како је штетно пренаглашавање предности мобилности капитала и занема-ривање ризика везаних за то, али је ММФ окренуо главу на другу страну''.174

Поред наведеног, питање које се ретко поставља јесу и трошкови наведених инсти-туција: административни буџет ММФ-а и Светске банке 172 S. Schadler, IMF Conditionality: Experience under Stand-by and Extended Arrangements, Occasional Paper 128, Washington D., C., Sept. 1995, p. 43. 173 Gerard Caprio (директор финансијског сектора), Patrick Honohan (главни економиста СБ), Restoring Banking Stability: Beyond Supervised Capital Rewuirements, The Journal of Economic Perpectives, vol. 13, No. 4, 1999, p. 43-64. 174 Fortune, november 2001, vol. 144, No. 11, p. 80.


(заједно око 2 млрд УСД за једну годину) су значајно већи од кумулативног буџета свих осталих компонената система Уједињених нација. Тако је, на пример, трошак израде извештаја о светском развоју Светске банке износио око 4 мил. УСД, доста више него што су Уједињене нације издвојиле за свој извештај о светском економском развоју, УНКТАД-овом извештају о трговини и развоју, и УНДП-овом извештају о људском развоју.175

Нови генерални директор Светске трговинске организације176 заузима се за већу повезаност Светске трговинске организације (СТО) са институцијама Уједињених нација, као што су УН Development Programme (УНДП), УН Industrial Development Organization (УНИДО), Међународним монетарним фондом (ММФ), Светском банком (СБ), и посебно са United Nations Conference on Trade and development (УНКТАД). Знајући како су Светска трговинска организација и Бретонвудске финансијске инсти-туције блиско повезане ово поглавље би се могло закључити са позитивним мишље-њем, односно надом да ће и ММФ и Светска банка, попут СТО, постепено отварати врата јавности, уважавати опоненте, и либерализовати процес доношења одлука.

175 G., K., Helleiner, The Third World Network. http://www.twnside.org.sg/title/helle-en.htm (21.11.2011). 176 Supachai Panitchpakdi, бивши заменик премијера Тајланда и прва особа из земаља у развоју на том положају.


IV. ГЕОСТРАТЕГИЈА И ГЕОПОЛИТИКА

1. ГЕОСТРАТЕГИЈА

Стратегија је вишезначан термин и вишедимензионалан појам, веома широког обима и садржаја. Примењује се како у сфери одбране и безбедности, тако и у поли-тичкој, дипломатској, економској, научно-технолошкој сфери и другим областима друштвеног живота, као и великим техничким и пословним системима. Његово етимо-лошко значење потиче од грчке речи стратегиа, што значи науку о вођењу војске, односно вештину ратовања.177 У бројним дефиницијама стратегије, наглашава се њена повезаност са политиком. Тако, познати стратешки теоретичар Лидел Харт сматра да је стратегија ''вештина употребе оружаних снага за постизање циљева које је поставила политика''.178 Слично њему, француски теоретичар Бофр наглашава да је стратегија ''вештина да се оствари суделовање силе у постизању циљева политике''.179 У америчкој литератури стратегија се углавном везује за силу и државу, а користи се за науку и концепцију (наука, теорија, концепти, програми) и за спровођење политике и концеп-ције путем одређених делатности, метода и поступака. Стратегија је ''вештина и наука развијања и употребе политичких, економских, психолошких и војних снага потребних у време рата и мира, да би се максимално помогла политика, ради повећања веро-ватноће и корисних последица победе и смањења могућности пораза''.180 Национална стратегија се схвата као ''вештина и наука развоја и примене политичке, економске и психолошке моћи једне нације, заједно са њеним оружаним снагама, у току мира и рата ради заштите националних циљева''.181 У вези с тим ''војна стратегија је вештина и наука употребе оружаних снага једне нације како би се осигурали циљеви националне политике применом силе или претњом силе''.182 Војна стратегија произилази из нацио-налне стратегије, тј. она је компонента или део националне стратегије. И у нашим енциклопедијским издањима, у дефиницијама тог појма, такође се не занемарује његова повезаност са политиком. Стратегија се одређује као грана ратне вештине која се бави ''припремањем и вођењем рата и употребом оружане силе ради остваривања одређених

177 Басовић, В., Савремени политички системи, ''Научна књига'', Београд, 1987, стр. 26. 178 Димитријевић, В., Стојановић, Р., Основи теорије међународних односа, Службени лист СФРЈ, Београд, 1977, стр. 126. 179 Исто. 180 Dictionary of United States Terms (Short Title: AD), AR 320-5, Washington, D.C., 1965, p. 393. 181 Ибидем, стр. 264. 182 Ибидем, стр. 250.


војних, политичких или економских циљева''.183 У совјетском енцикло-педијском речнику та веза је још очигледнија, јер се прецизира да ''политика пред стратегијом поставља задатке а стратегија обезбеђује њихово извршавање''.184

Појам стратегија, иако је изворно везан за оружану силу, користи се и у осталим областима друштвеног живота. У тим областима, у традиционалним дефиницијама стратегије, углавном се наглашава да је она процес свеобухватног планирања чија је сврха интеграција циљева, политике и акције у јединствену целину. Међутим, у савре-меним приступима објашњењу тог појма (осим војних) полази се од тога да је стратегија много више од намераване и планиране активности одређених институција. Она је, у суштини, комбинација планираног и непредвиђеног. Проблематика глобалне или опште стратегије одувек је била веома широка и сложена, а решења основних стратегијских проблема увек су била различита, јер нема и не може бити јединствене стратегије која би важила за све земље и за сва времена. Свака теорија глобалне стратегије има своје опште друштвено-историјске и мисаоно-теоријске услове и корене свог настанка и развоја. Основе теорије опште стратегије произилазе из конкретних услова сваке земље, њене међународне географске и политичке позиције, економске и технолошке снаге, државне политике, војне моћи и укупне одбрамбене способности, и теоријско-мисаоних схватања њених твораца и носилаца. То је само-стална наука, која обухвата и синтетички обрађује проблеме из области одбране и безбедности, спољне политике, економије и других додирних подручја, и уједно вештина и елеменат државништва, односно средство државне политике за оства-ривање друштвених и националних циљева ангажовањем свих расположивих снага и ресурса. Општа стратегија проучава међународне односе и спољну политику, одбрану и безбедност, претње и употребу силе, кризе, ратове и друге међународне сукобе чије циљеве поставља државна политика. У суштини, општа стратегија јесте:185

1) вештина остваривања циљева и смерница државне политике, средство и инстру-мент политике, политичко-стратешко деловање и политика у извршењу;

2) наука о начинима и средствима остваривања циљева и програма државне политике, и

3) наука о друштвеним појавама, законитостима и принципима у својим предмет-ним областима.

183 Мала енциклопедија, књига III, Просвета, Београд, 1986, стр. 512; слично је и у Војном лексикону, ВИЗ, Београд, 1981, стр. 588. 184 Советскиј енциклопедическиј словар, издание IV, Советскаја енциклопедија, Москва, 1989, стр. 1290. 185 Зорић, М., Теоријске основе опште стратегије, Војно дело, Београд, стр. 84-85.


Смисао опште стратегије као науке или теорије, инструмента државне политике и практичне делатности државног и војног руководства, јесте опстанак и развој државе и нације, пораст државне снаге и националне моћи и способност да се заштити и одбрани од свих спољних, унутрашњих и комбинованих претњи и облика угрожавања. Стра-тегијске теорије су мање или више вероватне или хипотетичне, јер су појаве и процеси у тој области веома променљиви и не покоравају се законима сталности и строге узрочности, већ између њих постоји зависност као реална импликација вероватноће. Према обиму и садржају појма стратегије разликују се општа (глобална, велика, национална, државна, коалициона-савезничка, и сл.) стратегија или стратегија у ширем смислу, и бројне посебне и појединачне стратегије у свим сферама друшт-ва. Општа стратегија синтетизује сазнања и искуства из својих предметних области и инструмент је државне политике, односно вештина и делатност државништва. Она обухвата научна сазнања и праксу из бројних области, као што су:

1) међународни односи, спољна политика и спољнотрговинска политика;

2) политика, систем и организација одбране и безбедности државе и војног савеза;

3) стратегија националне безбедности, стратегија одбране и војна стратегија;

4) државне функције (политичке, војне, економске итд.) и системске активности, а пре свега управљање земљом и стратегијско руковођење и командовање оружа-ним снагама;

5) методи, поступци и средства и стратегијске акције – војна, политичка, еко-номска, дипломатска, трговинска, научно-технолошка, пропагандна и друга, и

6) политика, општа стратегија и понашање других држава и војних савеза, пре свега потенцијалних противника, и друго.

Укратко, општа стратегија је синтеза спољнополитичке, економске, безбед-носно-одбрамбене, војне, научно-технолошке, културолошке и других врста стра-тегије. Општа стратегија се на глобалном нивоу бави проучавањем суштине и улоге силе, поступака и средстава примене политике силе и моћи у међународним односима, као и начина супротстављања сили на плану одбране угрожене земље. Приоритет у проучавању имају: отворени и прикривени акти агресије, међудржавни ратови и ино-стране војне интервенције, затим нетрадиционално и субверзивно ратовање (економ-ски, трговински, медијски, психолошки, неокортикални рат), унутрашњи оружани сукоби уз инострано мешање и други облици употребе силе, као и одговарајући концепти и механизми реаговања и супротстављања – војни, дипломатски, политички, економски, психолошко-пропагандни, технолошки и други. Међудржавни и грађански ратови и други оружани конфликти настају претежно у зонама ''виталних интереса'' великих сила, у неразвијеним подручјима ''Трећег света'', богатим природним ресур-сима, и на просторима


некадашњих социјалистичких земаља, односно земаља у транзи-цији. Интереси, капитал, политика силе и стратегија су међузависни, а међуна-родно право и добри обичаји немају значајнију улогу. У савременом свету, у средишту пажње опште стратегије налазе се међународни политички и војни односи, процена политичко-безбедносне и стратегијске ситуације и улога војног чиниоца. Она разматра битне проблеме у међународним односима и спољној политици, проблеме мира и међународне безбедности, интернационализације војног насиља, повећане улоге војног чиниоца и милитаризма у међународним односима и утицај међународних прилика на националну стратегију, упушта се у дугорочна стратешка предвиђања, процењује односе снага у одређеном тренутку и у будућности и указује на могуће исходе у случају кризе, сукоба и рата.

Војна стратегија, као компонента опште стратегије и стратегије националне одбране, јесте теорија о рату и другим оружаним конфликтима, кризама, оружаној борби и стратегијским дејствима чије циљеве, токове и процесе утврђује државна политика. Истовремено, војна стратегија (директна или индиректа, глобална и регио-нална, освајачка и одбрамбена, офанзивна и дефанзивна) јесте и вештина ратовања и специфично средство политике ради остваривања државних и националних интереса и циљева применом или претњом употребе оружаних снага. У том смислу, војна стра-тегија је део целине процеса управљања силом којом заједница располаже, а која, поред планирања и организовања, обухвата и командовање, координацију и контролу. Плани-рањем су у теоријским радовима, из области организације и управљања, обухваћене фазе предвиђања, одлучивања и израде планова, а организовање је процес формирања целине система за остваривање одређеног циља, односно, њиме се одређују структура и поступци за остварење планираних активности. Дакле, веза између политике и војне стратегије, као значајних друштвених активности, очигледна је и непосредна.

У ранијим историјским епохама преовладавало је мишљење да је стратегија важнија од политике. Многи војни команданти, у току или после успешних ратова, преузимали су политичка кормила у својим земљама. Бројни војни теоретичари смат-рају да је политика ''старија'' у миру, а стратегија у рату. ''Наполеон и Фридрих Велики изједначавали су дужности војних команданата и политичких лидера. Одлуке у рату и у државним већима биле су заједничке. У њиховим државама није могло да буде несклада између националне политике и војне стратегије.''186 Ипак, већина аутора сматра да политика јесте и да треба да буде приоритетнија, јер је свеобухватна и тиче се свих сегмената друштва. ''Потчињавање политичких гледишта војничком било би парадоксално'', упозоравао је Карл фон Клаузевиц, ''јер је политика мајка рата; она је памет, а рат само инструмент, а не обрнуто.''187 Укратко, државни и национални интереси и

186 The new Encyclopedia Britanica, p. 305. 187 Karl fon Klauzevic, О рату, Вук Караџић, Београд, 1951, стр. 523.


циљеви (политичка независност и територијална целокупност земље, физички опстанак нације, економски просперитет и безбедан демократски систем и развој) служе као смернице за стратешко деловање руководства и понашање свих субје-ката друштва.

Све то указује да је, посебно у условима глобализације, веома тешко дефини-сати појам геостратегије. Док велике и економски развијене земље изучавају и креирају своје геостратегије ради наметања глобализма и својих интереса, мале и недовољно развијене земље то раде (или тек треба да ураде) да би се одбранили од тог поретка или да би унутар њега обезбедили одговарајуће место. У условима глобализа-ције, улога једног региона значајно је одређена његовим местом у трансконтинен-талним геостратегијама.188 На крају 20. века геополитика поприма трансконти-нентални карактер и прераста у геоекономију. ''Глобализам је ауторефлектован у геоекономији за коју се последњих година сматра да потискује класичну геополитику, јер геополитика све више следи пориве и замисли геоекономије.''189 Томе се може дода-ти и нешто што се може назвати геостратегијом. Бројни аутори се баве дефинисањем појма геостратегије, а најкраћу и најсадржајнију дао је З. Бжежински: ''Геостратегија је стратешки менаџмент геополитичких интереса''.190 Код нас би се могла истаћи дефиниција геостратегије као ''курс акције, односно дејстава која се примењују или треба да се примене ради остваривања геополитичких циљева''.191 Геостратегија се, у суштини, може разматрати кроз спољнополитичку, економску, војну, научно-технолошку и друге врсте стратегија. Истовремено, она је вештина или умеће државништва, односно инструмент политике државе (и/или држава), а обухвата прак-тично (гео)стратешко деловање државника и војсковођа или органа стратешког руко-водства приликом остваривања циљева и програма државне политике путем систем-ских активности и одговарајућих механизама, средстава и поступака.

2. МЕСТО, УЛОГА И ЗНАЧАЈ ГЕОПОЛИТИКЕ У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА

Теоријска мисао има веома дугу и богату предисторију, али геополитика, као научна дисциплина и вештина, и геополитичке теорије, као објашњења одређених геополитичких феномена, кратког су века. Различите

188 Митровић, Љ., Балкан у светлу савременог процеса глобализације, регионалне сарадње и интеграције, Српска политичка мисао, 3-4/1997, стр. 79. 189 Кнежевић, М., Крстарећа демократија, ДП Ђуро Салај, Београд, 1999, стр. 199. 190 Бжежински, З., Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 36. 191 Тодоровић, Б., и Вилић, Д., Тероризмом у нови светски поредак, ГрафоМарк, Београд, 1999, стр. 12.


геополитичке теорије, доктрине и истраживачки правци условљени су субјективним теоријским сазнањима и идеолошко-политичким полазиштима појединих аутора и временом и средином у којој раде, а пре свега различитим, па и супротстављеним државним и националним или социјално-класним и политичким интересима, те идеолошким оправдавањима политике и пона-шања појединих влада и држава, партија и покрета, и других политичких субјеката. Условљене су, такође, геополитичким положајем, обликом и величином државе, друштвеним уређењем и политичким системом, и традицијом и другим околностима у појединим земљама у којима су настале, или су преузете из иностранства и прила-гођене сопственим потребама и циљевима.

Ставови научника и органа државне власти о статусу и значају геополитике у појединим земљама веома су различити. Крећу се од прихватања геополитике за научну дисциплину и наставни предмет, до потпуног оспоравања и одбацивања свих геопо-литичких теорија као ''ненаучних'', ''реакционарних'', ''псеудонаучних'' и сл. Тачније, геополитика је у неким земљама призната као самостална научна дисциплина у области политичких наука и као ''примењена политичка географија'', и постала је предмет универзитетских студија и геополитичких истраживања. У другим земљама она није прихваћена на тај начин, али постоје часописи и институције који се баве геопо-литичким проблемима и феноменима, док се у трећим земљама оспорава и проглашава за ''псеудонаучну политичку теорију'' и ''средство пропаганде''.

Геополитички концепти и геополитичка схватања имају изузетну вредност за геополитичку праксу јер доприносе да се бројни и сложени проблеми брже и успешније решавају. С друге стране, геополитичка пракса (или примењена геополи-тика) обухвата мноштво догађаја, активности, односа и процеса, и неисцрпно је врело за проучавање, уопштавање и уздизање на ниво теоријских ставова, принципа и науч-них сазнања. Приликом описивања догађаја свог доба и спознаје геополитичке ствар-ности ваља се придржавати Тацитовог начела ''sine ira et studio'' (без љутње и симпа-тије), односно без гнева и пристрасности, тј. објективно и непристрасно.

Геополитика, као теорија и државна (и међународна) политичка пракса, има велику важност за опстанак, развој и напредак друштва и државе. Она је и наука и вештина, тј. налази се између науке и умећа и уметности. Примена принципа, концепата и теорије геополитике треба да помогне државницима и војсковођама да правилно процењују савремену ситуацију и да доносе оптималне одлуке, као и да им указује на највероватније путеве и помажу у стварању визије будућих догађаја. Укратко, она указује на кључне геополитичке промене и процесе, на главне претње и изазове пред којима се земља налази, на могуће и ефикасне одговоре на те претње и опасности и на путеве развоја и прогреса.


Значења речи геополитика су бројна и разноврсна, а самим тим и често спорна, као и дефиниције тог појма.192 Реч геополитика значи и научну дисциплину и наставни предмет, а значи и спољнополитичку доктрину и спољнополитичку стратегију или филозофију међународних односа, као што значи и умеће и вештину (и делатност) државништва, а најчешће и све то заједно. Јединствена и општеприхваћена дефини-ција геополитике за сада не постоји, осим исказа да она значи разматрање односа између географског простора, државе и политике. Прву и суштинску дефиницију геополитике као гране науке о држави или науке о политици и као вештине управљања државом дао је њен оснивач Рудолф Кјелен: ''Геополитика је наука о држави као географском организму или појави у простору: дакле, држава као земља, терито-рија, подручје или најизразитије, као пространство. Као политичка знаност имаде она постојано у виду државно јединство и хоће да доприноси разумевању бића државе; дочим политичка географија студира земљу као пребивалиште људских заједница у њеним односима к осталим својствима земље''193. Пространство је суштинска особина и тело државе. Предмет геополитике јесте ''политичком организа-цијом прожета земља тј. земљиште (Reich)''194, односно држава као земљиште или географски индивидуум и као облик живота, где постоји унутрашње заједништво и узајамно деловање између пространства, народа и државне власти. Већина геопо-литичких аналитичара у дефинисању геополитике полази од чувене Наполеонове сентенце: ''Политика државе налази се у њеној географији'' (The Policy of a State lies in its Geography).

Веома је интересантна дефиниција геополитике као науке и вештине коју су 1928. године поставили издавачи немачког Часописа за геополитику (Zeitschrift für Geopo-litik), на челу с Карлом Хаусхофером. Сматрали су да је геополитика наука о повеза-ности политичких догађаја са земљом (пространством) на којој се ти догађаји одигравају: ''Геополитика је наука о зависности политичких догађаја од земљиног тла. Она почива на широким основама географије, а нарочито политичке географије као науке о политичким организмима у простору и о њиховој структури''. ''У смислу овог сазнања, геополитика хоће да пружи оруђе у политичком деловању и да буде путоказ у политичком животу. Тиме се она приближава вештини која је способна да води практичну политику до сходног места за скок са чврстог тла. Овај скок може стићи до моћи од знања, а не од незнања, ода кле је он

192 Реч геополитика је кованица грчког порекла (геа – земља, и политики – политика) чије етимолошко значење јесте географија политике или политика простора. Та реч не може често да се коректно преведе на српски или неки други језик па се у расправама задржава у изворном облику, који јој је одредио њен творац Рудолф Кјелен. 193 Кјелен, Р., Држава као животни облик, ''Ј.Ђ. Ђурђевић'', Београд-Сарајево, 1923, стр. 38 194 Ибидем, стр. 40.


много даљи и опаснији. Геополитика мора постати географска свест државе''195

Према Карлу Хаусхоферу, геополитика је наука о зависности политичких догађаја од земљишног тла, политичка вештина за устројство света и простора, средство за управљање државом и за њено ширење претњом силом и применом силе и другим методама, и политичка пасија геополитиколога. Геополитика је, истиче Хаусхофер, политичка вештина стицања моћи ради повећања државног простора, заштите виталних интереса и начина живота. Такође, то је теоријска синтеза географије, историје, поли-тичке науке, економије и социологије, особито погодна за практично политичко дело-вање, избегавање пораза у рату за територије и ресурсе, и за политичко арбитрирање. Геополитика заузима прагматично политичко становиште, еволуира саобразно природним законима и новим сазнањима и даје обавештења за доношење крупних одлука, а делује мудрошћу и силом ради уређења политичке карте света или спољног изгледа Земљине површине.196

У оквиру тог ширег значења је и значење према којем политичка географија изучава ''политичке аспекте географских феномена'', а геополитика ''географске аспекте политичких феномена'', тј. утицај географских чинилаца на политички живот. При томе се наводе три врсте или три аспекта геополитике: ''1) геополитика средине, која истиче чињенице физичке и економске географије посматране као повољне прилике или ограничења са специфичним циљевима; 2) просторна геополитика, која наглашава дистрибуцију у просторни положај и, особито, геостратешки чинилац; и 3) интелектуална геополитика, која изучава не само геополитичке чињенице већ и геополитичку мисао – концепције и предвиђања геополитичке стварности као постојеће или као идеала будуће реализације''197 Геополитика на свој начин ставља географију у службу националне владе и промовише њену политику, циљеве и интересе, сагласно снази и моћи државе и њеном положају и улози у свету. Она делује и као средство и путоказ за стицање моћи и утицаја у свету и у кључним регионима. Геополитика је посебна друштвена наука која означава ''синтезу историје, земаљског простора, моралних и физичких снага једне заједнице која је тако смештена у хијерархији моћи, према месту које заузима или боље рекавши које јој је по вредности одређено''.198 Она изучава проблеме државних граница, организације простора државе, ривалитета између држава и нација и даје визије будућности.

195 Наведено према: Младеновић, М., Шта је геополитика, ''Архив за правне и политичке науке'', бр. 4/1934, Београд, стр. 15. 196 Karl Haushofer, De la geopolitique, FAYARD, Paris, 1986, pp. 101-104. 197 The Encyklopedia Americana, International Edition, Vol. 12, American Corporation, New York, 1971, p. 508. 198 Pierre M. Galois, Geopolitique: Les voies de la puissance, PLON/FEDN, Paris, 1990, p. 27.


Геополитика се може дефинисати и као посебна филозофија међународних поли-тичких односа која разматра питања државних граница и просторних односа с другим државама и осталим политичким заједницама, проблеме државног управљања терито-ријом и њеног политичког организовања и питања одбране и заштите државног прос-тора. Прецизније, геополитика истражује проблеме државне политике, међународ-них односа и дипломатије, безбедности и одбране, стицања и расподеле укупне моћи у свету и у појединим регионима, и то с геополитичког становишта. Такође, она изучава активности међународних организација и регионалних споразума, војних савеза и других чинилаца и њихове утицаје на међународне односе и међународно право, и на поједине државе и групе држава првенствено у погледу ограничења сувере-нитета и измене државних граница, затим проблеме регулисања модалитета коришћења мореуза и пролаза и свих врста светских комуникација и утврђивања правила понаша-ња. Стога се геополитика дефинише као ''наука о утицају спољне средине на друштвени и политички живот''.199 Односно, геополитика је ''наука о утицају природе једне земље (географског положаја, климе, воде и др.) и њене економско-друштвене, политичке и културне надградње на историјски развој једне нације и на њен међународни поло-жај''.200 Наведеној дефиницији слична је и одредба према којој је геополитика ''теорија о утицају географског фактора на политику, студија односа између природних добара и географије с једне стране и политике државе с друге стране.''201 Све те сажете дефиниције геополитике су позитивне, основане и прихватљиве, мада садрже одређене мањкавости.

Геополитика обухвата широка синтетичка знања из области географије, поли-тикологије (науке о политици), социологије, филозофије, историје, демографије и војне стратегије и других научних грана, а њен важан део јесте геостратегија. У вези с тим, геополитика је синтетичка дисциплина ''која обједињује политичку страте-гију са чисто научним елементима. Пошто је геополитика стратегија, о њој треба судити полазећи не од статичких критеријума, већ искључиво од динамичких''.202 Она разматра државе и друге политичке заједнице као живе организме у кретању и мењању. Према мишљењу Александра Дугина, геополитика је област знања и наука која се бави ''субјективно-објективним организмима'' који имају свој особени микро-космос и макрокосмос. Она се

199 Вујаклија, М., Лексикон страних речи и израза, ''Просвета'', Београд, 1966, стр. 175. 200 Мала енциклопедија ''Просвета'', Општа енциклопедија, IV издање, том 1, ''Просвета'', Београд, 1986, стр. 505. 201 Лексикон Југословенског лексикографског завода, А-Ж, ЈЛЗ, Загреб, 1974, стр. 312. 202 Робер Стојкерс, Теоријска панорама геополитике, у зборнику радова: Тајна Балкана – моно-графија о геополитици, друго допуњено издање, Студентски културни центар, Београд, 1995, стр. 17.


испољава ''као крајње аналитичко разлагање и објаш-њење бројних цивилизацијских процеса који остају необјашњени у чисто политичким, економским или натуралистичким терминима''.203

На више начина геополитика може позитивно да се дефинише, и то као:

''а) особена тежња у истраживању и тумачењу макро и микро феномена политичког простора, политике у простору и простора политике – геополитичка интерпретација или метод, начин и стил политичког мишљења и разумевања;

б) искуствено наглашено просторно својство, придев, припадајући феномен, модус испољавања уочљив на први поглед и пре посебног објашњења – геополитичност или нешто што има извесне особине геополитике, али није доведено до пуноће свог појма и није геополитика у целости;

ц) непосредна политичка делатност у простору уопште – геополитика или политичка пракса (акција, активност, процес, динамика, деловање, догађање, промене) која има видљиви и наглашени просторни мотив и циљ;

д) посебни просторни облик међународних, међудржавних и транснационалних политичких односа – нарочити део теорије међународних односа у историјској визури и савременој констелацији снага:

е) специфичан облик геополитичке идеологије по себи (идеје, појмови, категорије, визије, планови, норме, вредности) заокупљене тумачењем и оправдавањем изразито просторних видова политике, тј. облик геополитичког легитимизовања и геополитичке аксиологије – али и припадник неке посебне идеологије, нпр. конзервативна, либерал-на, православна геополитика;

ф) интерпретативна и применљива интердисциплинарна наука (геополитика у ужем смислу), израсла из споја географије и политике, која из претежног корпуса поли-тичких наука прониче мозаични однос политичких и географских феномена, наслоњена на претходне науке историјску географију (картографију), политичку географију, хуману географију, антропо-географију, геостратегију.''204

Исти аутор слично схватање геополитике навео је и у неким другим својим радо-вима: ''Под дословним именом геополитика може да се разуме као:

1) политика, политичка пракса, процес или акција;

2) теорија или посебна композитна наука;

203 Дугин, А., Метафизика континената: од сакралне географије ка геополитици, Тајна Балкана – монографија о геополитици, исто, стр. 79. 204 Кнежевић, М., Угасле страсти геополитике, ''Држава'', бр. 59-60/1996, Београд.


3) геополитичност као изражено географско својство шире политичке појаве;

4) издвојен и особен садржај међународних односа, тј. спољашње политике непосредно усмерене на овладавање, управљање и располагање простором;

5) конкретна спољнополитичка доктрина државе;

6) начин, склоност, стил, резон појединачног или колетивног мишљења;

7) знање или умеће освајања пространства''.205

Укратко, геополитика има значење теорије, праксе, својства политике, садржаја међународних односа, спољнополитичке доктрине, стила и метода мишљења и спиритуалног знања.206

Наведене и друге позитивне дефиниције геополитике, мада бројне и разноврсне, садрже значајну мисао о теоријској и практичној заснованости те научне дисциплине, умећа и вештине, односно о њеном објективном постојању и развоју и значајној улози у друштвеној и историјској пракси. Под геополитиком се најчешће подразумева посебна синтетичка наука, поглед на свет и филозофија, политичка теорија, начин мишљења и метод истраживања просторних међународних и међудржавних односа и других геополитичких појава и процеса у држави, друштву и гео-простору. Геополитика се понекад изједначава и са политичком идеологијом, поли-тичком доктрином и политичком стратегијом водећих друштвених снага и њиховој борби за власт и моћ, или за теорије и ресурсе и друге циљеве и интересе.

Постојање и развој геополитике као научне теорије, умећа и вештине не треба и не може да зависи од тога да ли је званично или незванично признају или не признају власт и неки научни ауторитети. Тим пре што теоријска геополитика има своје научне конституенсе (предмет и метод, теорије и учења, језик и категоријални систем, искуство и кадар) и практични значај за сваку државу, а посебно за државу чији је геополитички и геостратешки положај веома осетљив и нестабилан за дуже време, односно која се налази у геополитичком окружењу с територијалним претензијама суседних држава и у изразито кризном подручју.

205 Кнежевић, М., Геополитичност простора моћи, у зборнику радова: Геополитичка стварност Срба, Институт за геополитичке студије, Београд, 1997, стр. 191. 206 Исто, стр. 189.


3. ПРЕДМЕТ И СЕГМЕНТАЦИЈА ГЕОПОЛИТИКЕ

Пажњу савремене геополитике привлаче како основна теоријска питања – појам, предмет и метод, однос према другим наукама, теорије и категоријални систем, тако и практични проблеми и пројекције будућности. Јединствена теорија геополитике и категоријални систем за сада не постоје, већ само бројне и веома различите школе, теорије, правци и стратешке концепције геополитике у појединим земљама, омеђене временом и околностима њиховог настанка и еволуције. Постоје и бројни погледи на предмет и садржај геополитике, према којима је предмет геополитике држава, као својеврсни организам или географски индивидуум, односно власт (државна и поли-тичка) и њени циљеви условљени геополитичким положајем земље, или геополитички положај земље и њени геополитички интереси и циљеви, и слично. Прилаз у научном објашњењу предмета геополитике је синтетички и проблемски, а не аналитички и хронолошко-историјски.

1. Сазнавање и тумачење геополитичке стварности, тј. геопростора, геополи-тичких појава, процеса, стања и односа у њој и одговарајућих категорија и теорија јесте битна предметна област геополитике. Укратко, политичко и државно организовање и реорганизовање простора или државне територије и друге територијалне промене, геополитичко схватање света и историје и места и интереса своје нације и државе у том свету јесте основно питање геополитике као науке и вештине.

Теоријска геополитика настоји да спозна законитости и принципе и научно објасни геополитичку стварност, да поуздано предвиди и прогнозира будуће догађаје и хипотетичке ситуације и да разради планове и програме који би послужили као основа и образложење за државне и политичке одлуке ради унапређивања и постизања нацио-налних циљева.

2. Истраживање геополитичких законитости и принципа промена и међу-зависности природе и друштва, географских чинилаца и државе, такође је једна од основних предметних области геополитике. Законитости и принципи геополитике се испољавају путем стварања и развоја, начина територијалне организације, успона и процвата, опадања и дезинтеграције и слома или пропасти и нестанка неке цивили-зације и културе или неке државе и народа, а условљени су првенствено њиховим геополитичким положајем, и друштвеном средином и другим спољним и унутрашњим чиниоцима.

Речју, у геополитици делују како географски, тако и политичко-идеолошки и психолошки чиниоци, сила и моћ, интереси и потребе владајућих кругова и недоследност и превртљивост њихове политике и геополитичка комбинаторика. Стога је теоријска геополитика понекад слушкиња политике, као вештине могућег и прагматичне делатности вођства.


Геополитика испитује геополитичку стварност суседних и других држава и сусед-них територија и њихов утицај на сопствену државу и њено устројство, трага за исти-ном и проналази правилности и случајности у геополитичким процесима и односима и понашањима спољних чинилаца. Укратко, геополитика разматра државу као дина-мичну геополитичку јединицу, територијално-политичку заједницу и организа-цију и њене могуће преображаје: настанак и успон, процват и просперитет, уједињење и експанзију, опадање и слом или унутрашњи распад и спољашње разбијање, самораспуштање и нестанак, или измену граница и смањење државног простора и броја становника и претварање у неки нови облик, а изузетно и поновно обнављање пропале државе у претходним или новим границама државног геопростора. У тим процесима значајно је деловање закона вероватноће, закона односа снага и закона промене свега постојећег, као и градитељство, постојаност и одлучност нације и њено јединство и решеност да одржи, ојача, прошири и обнови државу.

3. Изучавање националних и међународних криза и конфликата с геополи-тичког и геостратешког становишта битна је предметна област теоријске геополитике. Приоритет има изучавање процеса изазивања криза и сукоба и управљања кризама и сукобима у земљама и регионима који су богати енергентима и стратешким сировинама и који имају важан геополитички положај. У средишту пажње налазе се унутрашњи и међународни чиниоци кризе, изазивачи криза (поједине велике и регионалне силе, војни савези, транснационалне компаније, сецесионистичке снаге и терористичке орга-низације и сл.), методи и средства за изазивање криза и управљање кризама (политичка, војна, субверзивна, економска итд.), врсте и карактер криза (државна, политичка, економска, финансијска, војнополитичка, социјална, и др), модели решавања криза и сукоба и њихове последице, и друго.

Геополитика израђује планове и пројекте, прогнозе и визије будућности, доприноси повећању способности и вештине владања, и даје геополитичке основе државном и војном руководству за доношење најповољнијих одлука. Она разматра сплет геопро-сторних, војних, економских, демографских, политичких и других показатеља силе и моћи, а пре свега војне моћи и степена њихове употребљивости и поузданости.

Теоријска геополитика доказује да се кризе и сукоби између држава (па и унутар појединих малих и ''слабих'' држава) решавају, или покушавају да се реше, различитим методима и средствима, укључујући ратове и иностране интервенције и операције за наметање мира, мировне операције за одржавање мира, економске и друге санкције, пружање ''помоћи'' и добрих услуга, и слично. Односно, унутрашње (националне) и међународне кризе и конфликти се понекад ''решавају'' разбијањем сложених мулти-националних и мултиетничких држава и стварањем, на њиховим рушевинама, неколико нових псеудодржава и вазалних држава које се налазе у интересној зони


њихових твораца. Неке државе и народи се територијално шире и узурпирају делове туђе терито-рије и у садашње време применом разних метода и средстава – од најезде и масовног илегалног усељавања и ''мирне'' окупације, инфилтрације и субверзије, преко запосе-дања ''ничије земље'' и отцепљења комада територије друге државе, до оружане агре-сије (инвазија, масовно бомбардовање и ракетрирање, ангажовање плаћеничких и теро-ристичких формација и слично) и освајања и анексије делова територије страних држава или стране државе.

4. Истраживање међународних односа с геополитичког становишта, такође, је веома значајна предметна област теоријске геополитике. Међународна геополитика разматра улогу држава, војних савеза и других субјеката и осталих актера међуна-родних геополитичких односа, а пре свега проблеме рата и мира, промене у гео-политичком поретку света, деловање разних субјеката и снага у процесу формули-сања и остваривања геополитичке доктрине, активности актера на унутрашњем и међу-народном плану и проблеме планирања и координације. Она настоји и да открије законитости, принципе и правила у геополитичком понашању појединих држава и других субјеката међународних односа и светског геополитичког поретка који су условљени њиховим геополитичким положајем, величином геопростора и природним ресурсима, снагом и моћи и другим квалитативним и квантитативним димензијама државе, дугорочним геоплитичким и другим интересима и скривеним циљевима ревизије простора или територијалним претензијама.

Међународна геополитика, такође, настоји да изнађе оно што је значајно за једну реалну и прагматичну спољну политику, и осветљава циљеве, поступке и средства, концепте и актере спољне политике ради постизања успеха и избегавања неуспеха у тој значајној сфери. Она нарочито изучава просторне односе и везе између територија, ентитета, постојећих и новонастајућих држава и разних међународних територијалних творевина. У средишту пажње налазе се следећи проблеми: хегемонија, међународна равнотежа, монопол једне супер силе или групе великих сила, улога силе у међу-народним односима, однос снага, коегзистенција држава, рат и мир, просторна подела света и региона, питања интеграције и дезинтеграције и глобализма и регионализма, надметање између поморских и континенталних сила, предвиђање будућности догађаја и стања, и друго. За њу је веома значајан геополитички простор суседства и ближег окружења, и њихово геополитичко понашање, нарочито ако су наступиле дубоке гео-политичке промене које су изазвале повлачење неких сила са тог геопростора и појаву ''вакуума силе'' или ''геостратешког вакуума'' и продор нових сила и сукобе интереса и борбу за прерасподелу интересних сфера и зона утицаја.

За међународну и привредну геополитику веома су важни задаци да осигурају контролу извора нафте и гаса и стратешких сировина и других ресурса, нафотовода и гасовода, електроенергетског и електро-


дистрибутивног система и извора чисте воде и водоводне мреже, старајући се да њихове трасе иду преко сопствене територије или преко геопростора неке савезничке, пријатељске, партнерске и неутралне државе, или преко међународних вода и пролаза.

Савремена теоријска геополитика мирољубиве и демократске државе посматра друге земље и народе као равноправне субјекте и партнере, а не као противнике и поли-тичке и војне непријатеље. Таква теорија превазилази поделу света на пријатеље и непријатеље, господаре и слуге, хегемоне и вазале, лидере и потчињене, на интересне сфере и зоне доминације. Она одриче потребу стварања блокова и војних савеза, усмерених против трећих држава ради стицања хегемоније или других предности. Борба против неоимперијализма, неоколонијализма, хегемонизма и ''извоза'' западних вредности и ''вестернизације'' света, а за очување мира и безбедности и унапређивање равноправне сарадње и међусобног поверења треба да буде суштинско питање савре-мене геополитике. Тим пре што познавање геополитике и објективне геополитичке анализе доприноси сазнању и разумевању међународних односа и правила понашања појединих држава, схватању путева развоја и просперитета, међузависности и историј-ских повезаности и унапређењу стабилности и мира у свету.

5. Проблем очувања и заштите државне власти и територије чине срж теоријске и примењене геополитике. Унутрашња геополитика (народносна, привредна, заштитна) указује на потребу спознаје разних народа, нација, националних мањина и етничких и конфесионалних група у држави и њихових разноврсних интереса, осећања и тежњи, као и интереса и циљева заједничке државе (унитарне државе, федерације, империје, реалне уније), савеза држава или државне заједнице, или неког другог облика политичко-територијалне заједнице као целине, и неопходност изградње заједничког идентитета становништва. Народносна геополитика настоји да објасни збивања, зако-номерне историјске, културне и етничке токове и противуречности, друштвена стања и стварно понашање појединих друштвених група (племена, народи и нације, националне мањине, етничке и конфесионалне групе, класе и слојеви) и целокупног становништва државе, спољне и унутрашње миграције, демографске токове, затим разлике и противу-речности између тих категорија становништва, и да изнађе методе и средства за њихово мирно решавање и превазилажење.

Теоријска и примењена геополитика треба да изналази начине, методе и средства за очување спољне и унутрашње безбедности и територијалне целокупности државе, а пре свега за сузбијање и превазилажење шовинизма и верске мржње, радик-алних поли-тичких платформи, сецесионизма, националног и регионалног сепаратизма, сепаратис-тичког тероризма и етничких побуна, тешких грађанских немира и преврата и разних врста реваншизма и других деструктивних активности које руше и разарају сваку државу. Утолико пре ако су неке националне мањине и конфесионалне групе


бројне, биолошки експанзивне и имају нагон за територијалним ширењем, континуирано су повезане међусобно и са суседном државом (или државама) у којој живи већина њихових припадника, и које су задојене шовинизмом и сепаратизмом и подривају државу у којој живе. Њихова смишљена демографска експлозија и масовна илегална имиграција срачуната је на заузимање те територије, на потискивање и прогон припад-ника титуларне или државотворне нације и других грађана, на продор у дубину и ''унутрашњу анексију'' и отцепљење делова државне територије у корист земље. Опет, биолошка експанзија неких суседних нација може значајно да утиче на односе у будућ-ности, јер се с несразмерним и брзим порастом становништва мења однос снага, успос-тавља равнотежа или постојеће асиметрија постаје још већа.

Према теорији геополитике, државна власт, геопростор или територија као физичка основа дефинисана границама и становништво битна су обележја сваке државе и чине органску целину и симбиозу. Политичко конституисање друштва и његовог државно-правног поретка, просторно устројство и геополитичко одређење државе су динамични процеси, који су условљени геополитичким положајем и друштвеном средином, међу-народним приликама и унутрашњим околностима, интересима и циљевима владајућих друштвених снага, расподелом моћи и утицаја и односом снага у држави, политичком идеологијом и системом вредности и другим чиниоцима у њиховом органском јединству и повезаности. Друштвено-историјска пракса је потврдила истину да географски и геополитички положај, величина и облик геопростора, састав тла, клима и други чиниоци географске средине, историјска ситуација и међународне околности, економске могућности, демографски чинилац, одбрамбе-ни потенци-јали и одлике и традиције народа значајно одређују државу, политику и државно уређење, одбрамбену моћ и доктрину одбране, као и сам опстанак, развој и прос-перитет државе и нације.

Бављење геополитиком као науком, умећем и вештином захтева познавање других наука и дисциплина, а пре свега политичких наука, географије и историје, права и економије, филозофије и социологије, психологије и антропологије, и опште и војне стратегије, чија сазнања и методе истраживања користи и геополитика сагласно свом предмету. Тим пре што још не постоји довољно уверљива и општеприхваћена теорија и методологија опште, регионалне и националне геополитике, тј. не постоји јединствена теоријска геополитика. Укратко, у пракси се потврдило да је геополитика могућа као посебна наука или научна дисциплина, практична мудрост, умеће и вештина, и да је тесно повезана с другим наукама и вештинама.


4. ГЕОПОЛИТИКА И ГЕОСТРАТЕГИЈА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Период после Другог светског рата карактеришу две фазе међународних односа: (а) биполарност (1945-1989), односно концентрација војне моћи и доношење политичких одлука у рукама двеју суперсила (САД и СССР) и два супротстављена војно-политичка савеза (НАТО и Варшавски пакт), и (б) униполарност (1990-), односно надмоћна концентрација војне моћи у јединој преосталој суперсили, која постаје војни хегемон, са најјачим утицајем у економској, политичкој и у другим областима.

Оснивање Организације уједињених нација (ОУН) било је пропраћено великим очекивањима на разним странама. Веровало се да ће нова светска организација, у данима када се чинило да је савез антифашистичке коалиције трајан, имати све предус-лове за политичко и војно деловање, као и да ће први пут у историји међународних односа настати међународна институција која ће гарантовати и очувати светски мир. Поборници веће интернационализације међународног живота, у Америци, а и у другим земљама, сматрали су да је то део нове pax universalis у којој би све земље, окупљене у УН-у, имале толику снагу да зауставе сваки покушај мењања међународних односа. Истовремено, очекивало се да ће светска организација постати средиште многих других активности, што је све заједно требало да води идеји настанка неке врсте светске власти. С друге стране, светски федералисти су у Уједињеним нацијама видели почетак великог процеса у коме је требало да настане тело које ће бити изнад државних полити-ка и које ће својим одлукама, али и конкретним санкцијама, спроводити наддржавну политику, посебно на подручју мира и безбедности. Очекивало се да ће сувереност држава постепено бити преношена на светску организацију и да ће с временом Ује-дињене нације бити главна светска снага, која одржава светски мир и безбедност, уз истовремено одлучивање о даљим правцима укупног светског развоја.

Убрзо се, међутим, показало да су сва велика очекивања била исхитрена. Најпре је савез великих сила, односно антифашистичка коалиција, упловила у немирне воде да би затим престала да постоји. Самим тим јединство главних снага, које су требале да одређују суштину деловања ОУН-а, почело је нестајати, а нова политика конфрон-тације у други план је ставила светску организацију. Показало се јасно да светска организација има само онолико снаге колико то поједине државе желе на њу пренети и да због тога нема ни говора да би у ОУН-у могао настати неки нови систем светског политичког одлучивања.

У Западној Европи стварање ОУН-а било је прихваћено с различитим осећањима. Поједини политички кругови посматрали су УН у првом реду као израз америчко-совјетског договарања у којем је требало створити система одржавања ратног савез-ништва. Европски федералисти подржавали су идеју


о стварању светске организације, такође, верујући да би то могао бити погодан пут за успостављање светске владе. Они, пак, активни политички функционери, који су јасно прихватали америчко вођство у међународном животу, истицали су да је идеја корисна и да је треба даље развијати како би се управо кроз УН показале све предности слободног западног света.

Почетак хладног рата, прва локална криза (Палестина) и нови приступ посматрању међународних односа у центрима светског политичког одлучивања, почели су убрзо да мењају свој став према светској организацији. Избијањем рата у Кореји и стављањем снага УН-а под америчку команду јасно се показала снага америчког утицаја, што је довело до све већег критиковања УН-а од стране Совјетског Савеза. Америчко јавно мњење било је, међутим, незадовољно великим тактизирањем у Кореји, а поборници употребе атомског оружја управо су у корејском рату видели могућност и идеалну прилику за одлучну акцију.

Антифашистичка коалиција се распала, распламсао се велики сукоб на линији Исток-Запад, у Кореји није дошло до победе ниједне стране, а Уједињене нације су се показале као организација која не може самостално и независно деловати, већ је у непо-средној вези с политиком главних водећих светских сила. За противнике УН-а то је био аргумент у прилог томе да је та организација непотребна, док су светски федералисти морали коначно да схвате да из УН-а очито неће настати никаква светска влада која би могла водити ка светској универзалној држави. Упркос таквим критикама, прве године деловања УН-а показале су да је настао нов механизам у међународним односима, знатно снажнији, бројнији и организованији од бивше Лиге народа. Међународни услови постајали су све сложенији, што није ишло у прилог развоју и деловању светске организације, али је ипак било јасно да она решава читав низ међународних проблема и задатака. УН су биле једино тело у ком су источни и западни дипломати заједно седели и где је, упркос прекиду свих осталих веза, дијалог Исток-Запад био стално очуван и развијан.

Светска организација постала је средиште вишестране дипломатске активности где су могли разговарати представници земаља које су имале затегнуте односе или, пак, оних држава које уопште међусобно нису комуницирале, нити су се признавале. Тај канал дипломатске комуникације остао је отворен стално за све поруке и читав низ значајних политичких догађаја имао је своју претходницу у палати УН-а. Чак ако се занемаре сви они резултати, постигнути на подручју очувања безбедности у првим послератним годинама, већ ова активност у правцу неформалног дипломатског деловања, довољна је да потврди вредност и потребу постојања светске организације. То је био један од главних разлога што ни напете године хладног рата нису довеле до укидања УН-а нити су, пак, довеле у питање њено постојање, без обзира на бројне критике са разних страна.


Напете међународне односе између Запада и Истока, многи државници и на Западу и на Истоку, најчешће називају периодом хладног рата (The Cold War), термин који се користи од 1947. године за обележавање послератног супротстављања две групе држава супротних циљева и интереса. То је заправо период када је донешена Труманова доктрина, који је интензивно трајао до 60-тих, а у нешто блажем облику све до пада Берлинског зида и распада СССР-а, односно до 1990. године. Тај период карактерише концентрација војне моћи и доношење политичких одлука у рукама двеју суперсила (САД и СССР) и два супротстављена војно-политичка савеза (НАТО и Варшавски пакт). У том периоду хладни рат постао је најглавнији садржај међународних веза па се биполарност може готово потпуно поистоветити са хладним ратом. Основне карактеристике биполарног система биле су разнолике:

1) Војне и дипломатске силе окупљене су око два велика средишта, која исто-времено својом моћи и ауторитетом чине лидери великих савеза. Обећавајући безбедност, пружајући заштиту, економску помоћ и подршку, или пак претећи употребом силе да би се спречило другачије понашање, лидери супротних структура воде остале државе чланице које због свог положаја и распореда снага у укупности међународних односа морају прихватати такву политику.

2) Интеракција и односи одвијају се углавном између два лидера супротног блока и између њих и чланица њихове структуре.

3) Иако територијална питања или сфере утицаја могу имати битног утицаја на избијање конфликтних ситуација, ипак се средишња питања односа у бипо-ларној структури међународних односа вежу за идеолошке вредности и њихове расподеле у свету. У периоду после Другог светског рата, у оквиру биполарне структуре међународних односа, убрзо су сви ти елементи нашли своје место. То је период у којем је дошло до многих промена у распореду снага, њиховом квалитету и акцијама главних актера, што је отварало нове просторе за спољно-политичко деловање, које је, ипак, у годинама биполарног односа снага било постављено искључиво у оквиру супротстављања два велика блока. У таквој ситуацији настало је неколико врло битних нових обележја света, која су истовремено постала основа на којој су се профиловале биполарне међудржавне везе.

4) Совјетски Савез је изашао из Другог светског рата као једна од две најјаче силе, чиме је истовремено била дефинитивно пробијена блокада. Тај нови положај омогућио је Совјетском Савезу остварење политичких потеза, који су битно утицали на даљи правац развоја међународних односа.

5) Затим, после рата измењена је слика Европе, у којој је неколико земаља кренуло путем изградње социјалистичког друштва.

6) У западном свету САД су тако, на основу своје опште економске, војне и политичке силе, постале апсолутни лидер и хегемон, што је


омогућило Америци да у потпуности напусти политику изолационизма и, користећи се предностима свог послератног положаја, постави своју глобалну спољно-политичку акцију.

7) У годинама рата сазревали су услови за јачање идеја народноослободилачких покрета, који после рата узимају велики замах, прво у Азији, а затим у Африци, тражећи ликвидирање колонијалног положаја тих народа.

8) Коначно, као резултат сарадње у годинама рата и покушај да се институ-ционализују нови облици међународне комуникације основана је Организација уједињених нација, са задатком да придоноси јачању међународних односа и подупире очување мира и безбедности.

Ако је у почетку хладни рат као своју значајну карактеристику имао чињеницу да су га покренуле или, боље речено, носиле земље Запада, уверене да ће скупом различитих мера ''зауставити комунизам'', с временом је хладни рат добио још једну карактеристику, која се његовим трајањем још више развијала, да би шездесетих година била још уверљивија. Наиме, већ након завршетка рата, упркос постојању америчког атомског монопола и на тој основи изграђене значајне војне предности у квалитету наоружања, убрзо је постало јасно да и друга страна такође располаже одређеним предностима, посебно да је јача на простору Европе, те да у том конфронтирању, ако би оно било пренето на војни план, не би могло бити победника. Тако је заправо одређена војна равнотежа снага постала основна карактеристика хладног рата и истовремено једна од главних карактеристика његовог даљег развоја. Јер, у ситуацији када су главни протагонисти војно изједначени, када међу њима постоји значајна равнотежа страха, тада, разумљиво, у немогућности да успоставе нормалну комуникацију из више разлога који их иначе раздвајају, мора јачати супротстављање невојним средствима. Немогућност капиталистичких држава, пре свега САД, да зауставе токове новог послератног развоја света, да спрече настанак социјалистичких држава и зауставе покрет ослобађања некадашњих колонија у фази када се није могла употребити сила и прави ''врући рат'', морали су бар паралисати могућност комуникације, заледити канале и облике заједничког деловања на економ-ском, политичком, друштвеном и културном подручју како би се на тај начин отежао развој непожељних процеса и нових намера.

Као следећа одлика хладног рата може се истаћи да је такво стање односа постало у дужем раздобљу конкретан, а касније теоретски обликован модел међународних односа. Политика оштре конфронтације на ивици рата, стална напетост и непостојање узајамних контаката између два супротна система, обележени су као хладни рат у пракси међународног живота. На другој страни теорија је чинила напоре да докаже како је тај модел међународних односа реалан и ''нормалан'', јер је, наводно, знатно боље да се два антагонистичка пола стално конфронтирају у хладном рату, него да се непосредно и отворено сукобљавају, било на локалном или глобалном нивоу.


Стварни извори хладног рата, етапе кроз које је сукоб вођен и коришћена средства, део су у најширем смислу речи савремених међународних односа, у којима је хладни рат дуго година био главна категорија њихове будуће динамике. Стога се и у целокупности међународних односа после Другог светског рата могу видети и неке основне карактеристике, које имају вредност у одређивању места тог фено-мена у послератном развоју света:

1. Хладни рат имао је, већ на самом почетку, своју глобалну динамику, и не би било тачно када би акције настале у том раздобљу везивали пре свега за европско тло. Као последица постојања два другачија друштвено-политичка система и израз борбе између тих супротних политичких полова, као њихов саставни део, хладни рат имао је глобалне консеквенце и тешко би било наћи део наше планете који није био непосредно или посредно дотакнут хладно-ратовском политиком и акцијама.

2. Западне државе, као основни носиоци супротстављања нису, међутим, насту-пале са позиција силе само против социјалистичких земаља, већ и против свих народноослободилачких покрета, јер су обе могућности деловања биле оцењене као непожељне и биле су у пракси сузбијане свим расположивим средствима. Упоредо с јачањем антиколонијалне борбе, хладноратовска сред-ства акција преношена су из Европе у разне делове осталих континената, делујући тако повратно на општу динамику хладног рата.

3. Када је Европа у питању, хладни рат се може посматрати са два различита становишта. Тачно је да је развој источноевропских земаља био важан извор напетости у односима два главна пола антихитлеровске коалиције – САД и Совјетског Савеза, али се уз то основни правац сучељавања одвијао у Немачкој и због те земље. Наиме, већ у стварању бројних планова за послератно уређење окупираних немачких територија, као и у каснијем практичном деловању, јасно се показало да су обе стране у хладноратовском сукобу пре свега заинтере-соване како ће се даље развијати ситуација у Немачкој и како ће бити иско-ришћене немачке традиције и велики потенцијал. Битка за Немачку била је истовремено битка за бољи политички, идеолошки и економски положај у послератном раздобљу. Стварањем две немачке државе, оне су истовремено постале главни протагонисти хладног рата и преко њих се одвијао процес сталне напетости. Сједињене Америчке Државе и њихови савезници нису се хтели одрећи Немачке као велике државе, која би на основу савезничких односа могла имати посебно важно место у западном свету. Истовремено, такву немачку државу и њен потенцијал увек су могли искористити против Истока. С друге стране, Совјетски Савез, на основу традиционално лоших историјских искустава, није хтео да се олако одрекне погодног тренутка да једном заувек одстрани немачку опасност. Тако је СССР постао један од главних носилаца


идеје о контролисаном развоју Немачке и залагао се за дуготрајност процеса који би једном, евентуално, могли водити ка поновном уједињавању немачког народа.

4. Хладни рат је био чврсто везан уз социјалистички светски систем, па се његово јачање односи и на обликовање новог положаја снага два система. Разумљиво, због општег односа снага између два система, првих година после завршетка рата дошло је до оштрих облика хладноратовског сучељавања, пре свега између носилаца тих система – Совјетског Савеза и САД-а. Појава нових врста нуклеарног и ракетног оружја утицала је на њихову снагу, на друкчије последи-це тог укупног односа великих држава и на тражење првих могућности непос-редног решавања неких проблема из области њихових узајамних односа. Биполарна структура хладноратовских међународних односа покушала је да затвори и ограничи све садржаје и облике тих односа, доследно у оквиру два супротстављена блока. Због тога је, у таквој ситуацији, готово читав садржај међународних односа требао бити ограничен искључиво на водеће актере блоковских савеза. Ту није могло бити места за неутралне државе, као ни за оних неколико земаља које су покушале да воде политику невезивања за блокове. Међутим, управо доследност блоковски невезаних земаља допринела је да постепено ојачају оне снаге које ће утицати на рушење стриктне биполарности у међународним односима, а самим тим и постепеном превази-лажењу хладног рата. Тако је хладни рат, настао у специфичним условима послератног света у складу са динамиком међународних промена, морао доживети свој врхунац и крај, водећи стварању нових типова међународних односа.

У историји међународних односа, политика силе заснована на друштвеној и из ње изведеној политичкој моћи у којој је садржана и способност владања и наметања своје воље другима, имала је различите облике примене. По правилу, снаге хегемонизма, поробљавања, експлоатације и империјализма прибегавале су отвореним и грубим облицима оружаног насиља, онда када ни на један други начин нису могле остварити циљеве своје политике. Војни фактор, становништво и територија, економска моћ, виталност друштвено-политичког система и идеологије, као основни елементи поли-тичке моћи, у таквој политици и стратегији, појединачно или синхронизовано упо-требљени, играју пресудну улогу. Послератни развој међународно-правног поретка, научно-технички прогрес и примена нових технолошко-техничких достигнућа у војне сврхе (проналазак и производња ракетно-нуклеарног и другог оружја за масовна разарања), успостављање тзв. нуклеарне равнотеже у глобалним оквирима, утицали су на развој геостратегијске мисли у смислу изналажења нових облика примене силе у међународним односима, који не би подразумевали прво и искључиво посезање за оружаном силом, као елементом политичке моћи, већ комбиновану употребу ове са осталим њеним


факторима. Постојећи процеси нису, међутим, искључили примену војне, оружане силе из међународних односа. Рат је још увек био могућ у локалним, ограниченим, па и светским размерама. У периоду од краја Другог светског рата до 60-тих година, познатом као период хладног рата, америчка стратегија базирала се, пре свега, на економској моћи и квалитативној технолошкој предности, која је служила као средство застрашивања и претње одмаздом у случају отпочињања рата. Стратегијска мисао у САД у то време разматрала је само могућности директне конфронтације са СССР, с циљем ''ослобађања земаља'' иза тзв. гвоздене завесе.

Време од 60-тих година, а нарочито 70-тих година, обележава вођење неколико интервенционистичко-контрареволуционарних ратова, успостављање тзв. нуклеарне равнотеже од стране СССР и приступање САД радикалној измени своје дотадашње стратегије. Појавом првог земљиног сателита отворена је нова фаза у развоју оружја за масовно уништавање на неограниченим растојањима. На том степену техничког и технолошког развоја је и дошло до лома до тада важећих стратегија које су једнострано претиле ''нуклеарном одмаздом''. У то време САД своју стратегију познате ''нуклеарне одмазде'' замењују стратегијом ''еластичног одговора'' (''Fleksibil rispons''), у којој посредно, индиректно конфронтирање са главним противником добија велики значај. Нова стратегија има за циљ ''спречавање и обуздавање комунистичке субверзије и инфилтрације'' у земље тзв. трећег света, при чему директна конфронтација, уз упо-требу ракетно-нуклеарног борбеног потенцијала и даље остаје као једна од крајњих могућности. У условима обостраног поседовања оружја за масовно уништавање више-степеног обима, познати аксиом да је рат продужење политике другим, насилним средствима (Клаузевиц), што је подразумевало првенствено употребу оружаних снага, добија сасвим друго, застрашујуће значење. Под њеним утицајем све више сазрева мисао да рат уз употребу савремених ракетно-нуклеарних, хемијско-биолошких и других модерних средстава за масовно уништавање и разарање не би више представљао никакву разумну политику. Таква примена силе више би значила општу опасност него било какву политику.

На бази таквог стања ствари, логичан је закључак: уколико је мање могућ ракетно-нуклеарни и хемијско-билошки рат, утолико ће више бити на ''цени'' други облици примене силе у међународним односима. Јер, претензије империјалистичких и хегемо-нистичких снага у свету да очувају постојеће и задобију нове позиције остале су, а могућности да се такве претензије реализују у условима постојања савремених борбених средстава, драстично су смањене, ако нису и потпуно искључене. Тако се, између осталог, у сукобу противречности изаражених у империјалистичким и хеге-монистичким претензијама, на једној, и немогућности да се она реализује употребом ракетно-нуклеарних и других борбених средстава, на другој страни, и родила нова концепција примене силе у међународним односима. Та нова и специфична концеп-ција примене силе у савременим међународним


односима код нас се назива специ-јални рат. Без обзира на то да ли уопште постоји такав термин и таква концепција, као целовито заокружен систем, битно је и основно да се ради о свеобухватном и повеза-ном сложеном систему организованих политичко-дипломатских, обавештајно-субвер-зивних, психолошко-пропагандних, културних и војних активности и мера које се предузимају против неке земље, групе земаља и шире, или, пак, против ужих поли-тичких чинилаца (покрета, партија, институција) са циљевима о којима је већ било речи. Основна научно-теоријска дилема састоји се у питању да ли је специјални рат – р а т, или није. Она се може разрешити тврдњом да се у појави специјалног рата ради о супституту оружане агресије. Каснија Реганова ''Стратегијска одбрамбена иници-јатива'', у широј јавности позната као концепција ''рата звезда'', ништа битно не мења у констелацији ових основних противречности. Ова стратегијска концепција наишла је на оштре реакције супротстављене суперсиле (СССР), као и на противљене међу члани-цама НАТО пакта.

Идентификација и разјашњавање свих или макар најважнијих глобалних светских и унутрашњих услова, који ограничавају или подстичу примену ове врсте рата, највише заокупља стратегијску, научну и теоријску мисао малих и средње развијених земаља. У том смислу се у важне друштвене, политичке и војне претпоставке, које погодују све чешћој примени специјалног рата као средства глобалне политике и страте-гије, убрајају: (а) резултати антиколонијалне револуције који су коначно показали да је немогуће држати у покорности читаве народе, чак и таквом оружаном силом каквом данас располажу водеће светске силе; (б) процес повезивања земаља у Партнерство за мир и учлањење у НАТО пакт, готово да искључује међусобни класичан рат као средство политике; (ц) суштинска међузависност света, која је из познатих разлога непропорционална, па се у пракси изражава као једнострана зависност, основа је разво-ја доктрине специјалног рата у области економије, где се у таквом односу средства рада преображавају у средства насиља; (д) стално јачање војне силе и свих њених видова, односно улоге војног фактора у савременим међународним односима и његовог прожи-мања са специјалним ратом, показује да у мери у којој расте рушилачка моћ оружја, непосредна примена војне силе у рату носи велике ризике за саме протагонисте њене употребе.

Познато је да је постојећим међународним актима агресија у принципу забрањена. Повеља Уједињених нација забрањује рат као средство решавања међународних спо-рова. Чланице Организације уједињених нација су се обавезале да неће међусобно прибегавати сили, да ће све спорове и сукобе решавати мирним путем, да ће пружити помоћ чланици која буде нападнута. Оружана агресија и рат су превише уочљиви међу-народни догађаји да би остали невидљиви и да би могли проћи без осуде међународног јавног мњења. Отуда у савременим међународним условима прибегавање тој врсти агресије, као јавном чину, носи у себи сав ризик брзе и веома широке моралне осуде, коју сваки потенцијални агресор жели да избегне.


Међутим, примена прикривених облика силе, што је карактеристично за специјални рат, испољава се кроз мање видљиве форме иначе врло развијених међународних поли-тичких, економских, научно-техничких, културно-просветних и других односа сарадње субјеката у сложеној међународној заједници. Већ и због тога прибегавање специјал-ном рату јавља се као прихватљивија солуција, која, бар за одређено време, одлаже међународну осуду и тиме ствара услове за његову све чешћу и дуготрајнију примену. Облици и методи примене прикривених облика силе (специјални рат) испреплетени су у целини са облицима и методима међународне сарадње и у принципу теже су препоз-натљиви уколико су спретније у њих инкорпорисани. Овде се јавни облици међу-народне сарадње јављају као параван разноврсним облицима специјалног рата. Уколико је међународна сарадња разуђенија, утолико су веће и могућности за уграђивање одговарајућих облика специјалног рата. За њихову благовремену идентификацију, најчешће се јављају следеће препреке: (а) доста проширено схватање према коме су све унутрашње девијантне, па чак и деструктивне, појаве готово искључива последица слабости у раду субјективних снага нападнуте земље, односно друштва; и (б) релативно низак степен познавања праве природе многоструких облика специјалног рата.

Досадашњом применом метода и облика специјалног рата све више до изражаја долази чињеница да се он плански комбинује са другим облицима употребе силе, као што су војне интервенције, локални и ограничени сукоби. Концепт ''сукоба ниског интензитета'' већ у своме називу сугерише могућност таквих облика дејстава. Сваки рат па и специјални има своју стратегију. Вештина (наука) вођења специјалног рата је Стартегија посредног наступања.

Упоредо са јачањем свести о опасности од општег нуклеарног рата, стратегија посредног наступања рачуна са невојним средствима примене силе а која би била политичке, економске, идеолошке, психолошке и обавештајно-субверзивне природе. При томе се рачуна да се деструктивним деловањем на друштвено-политичке инфра-структуре противника, могу, уз знатно мањи ризик, неутралисати његови нуклеарни и други војни потенцијали и остварити жељени политички циљеви без наменске употребе сопствених оружаних снага. Због тога би се могло рећи да стратегија посредног наступања подразумева такву вештину вођења специјалног рата у којој су садржани сви облици сукобљавања у којима се решења не траже директно, непосредно, сударом оружаних снага, већ разноврсним посредним поступцима у политици, идеологији, економији, посебно у обавештајно-субверзивним активностима, укључујући у извесним случајевима, чак и посредну употребу делова оружаних снага, било демонстрацијом војне силе, било тзв. посредничким ратовима. У оквиру ''сукоба ниског интензитета'' не искључује се ни наменска употреба специјализованих делова оружаних снага.


Стратегија посредног наступања се заснива на сазнању да је у савременим међу-народним односима веома рискантно примењивати оружану силу без ограничења, у било каквој реализацији циљева политике. Своју конкретнију разраду и примену, према америчким класификацијама, стратегија посредног наступања налази у трећој фази општег конфликта са супротстављеним блоком и његовом водећом силом. Наиме, према овој класификацији разликују се три могуће фазе конфликата: (1) конфликт високог интензитета; (2) конфликт средњег интензитета и (3) конфликт ниског интензитета (типа А или Б), који подразумева ''операције пружања помоћи у домену унутрашње одбране и развоја, у које су укључене америчке делатности (директно –''А'', или преко ''трећих земаља'' – ''Б''), пружања саветничке помоћи, борбене подршке, или позадинског обезбеђења домаћим или савезничким снагама које се ангажују у успостављању, односно поновном успостављању или одржавању контроле над неким копненим рејонима у којима прети опасност од герилског ратовања, револуције, субверзија или друге тактике усмерене на преузимање власти''.207

Конфликти ''ниског интензитета'' садрже следеће активности: (а) против-револуционарне ратове (у америчкој војној литератури познати и под називом ''против-герилска'', или ''против-побуњеничка'' дејства), каква су се, на пример, водила у Салвадору; (б) подршка антикомунистичким побунама у ''земљама трећег света'', каква се, на пример, давала побуњеницима у Авганистану, Кампучији, Анголи и Никарагви; (ц) антитерористичка дејства, која укључују превентивне ударе и ударе одмазде, а своде се најчешће на агресивне нападе против независних и суверених земаља, које САД оквалификују као државе ''које помажу међународни тероризам'' – случај Ирака, Ирана, Либије и сл.

Иако друга страна, тј. ВУ, односно СССР, јавно није прогласила никакву сличну класификацију, из њихових поступака из тог периода видљиво је да су примењивали дејства слична онима из треће фазе конфликата (интервенција у Мађарској, Чехо-словачкој, Авганистану). На основу ових примера могуће је закључити да се у основи већ проводи један од основних поступака ''сукоба ниског интензитета'', према коме овај сукоб, вероватно, неће довести до директне конфронтације са супротстављеном великом силом, али ће сигурно довести до сукоба једне велике силе са ''сателитом друге''. Такве могућности сукобљавања треба реално очекивати у наред-ном периоду јер се ради о глобалном концепту у којем ниједан континент и ниједна земља нису искључени.

207 Све цитирано према америчком борбеном правилу ФМ 100 – 20.


4.1. Политика детанта и нови светски поредак

4.1.1.Политика детанта

Политика детанта постала је саставни део савремених међународних односа, а њени резултати чврсто су уграђени у постојећу праксу међународног деловања. У тако орга-низованој политичко-дипломатској активности постоје циљ и средства акције. Као главни и, свакако, најважнији циљ, чијој реализацији придоноси делатност свих снага које се залажу за детант, треба истаћи тежњу избегавања ратног сукоба, посебно у глобалним размерама. У правцу постизања тако великог циља, којем се тежи, могуће је употребити различита средства. Она могу бити различитог карактера и, најчешће, зависе од низа чиниоца међународног и спољног карактера, развијености међудр-жавних односа, интереса за развијањем појединих контаката и сл. Без обзира на све разлике, у средства акције која помажу детант спадају сарадња и попуштање напетости.

Сарадња, као основна активност држава заинтересованих за развијање детанта, подразумева економске, социјалне и културне контакте, прихватање и придржавање одређених међународних обавеза, активно учешће у раду међународних организација и развијање дипломатских контаката.

Попуштање напетости укључује све оне мере које истичу смањење вербалних сукоба, замрзавање или смањивање војних прорачуна, контролу оружја и мултипли-кацију деловања, пре свега преко светске организације – Уједињених нација и њених посебних тела.

За разлику од хладног рата, који тежи сталном одржавању напетих међународних односа, детант развија основе међународног попуштања напетости кроз политичко-дипломатско деловање. Без обзира како се детант схвата он је и даље једно од главних обележја међународне политичке делатности, присутан у свим порама међународног развоја.

За детант, у ширем смислу, може се рећи да је то политика попуштања која пружа могућности за мирно решавање свих међународних спорова и унапре-ђивање свестране међународне сарадње. У том смислу, детант се може схватити као трајан, временски неограничен процес у којем нема ограничења носилаца, нити гео-графског ограничења. Трајан и универзални детант исказује своју глобалност кроз не-дељивост заједничког интереса – мира у свету.

Детант, у ужем смислу речи, посматра се као тежња чврсто интегрисаних блоковских снага за успостављање њиховог новог међусобног односа, уз тражење нових основа за остваривање трајне упоредне коегзистенције. Коегзистенција међу блоковима била је основа за успостављање бољих веза и односа не само међу њиховом структуром већ би


се стварала таква клима у којој би било простора и за њихове чланице и за остале државе, као и на укупна међународна збивања.

Најуже схватање детанта схвата стање међународних односа као свесну делат-ност суперсила уграђену у све облике њихове међусобне активности, што значи да би попуштање напетости требало временски посматрати најпре у везама двеју главних суперсила; затим у садржају њихових узајамних односа и, на крају, да би и правце будућег деловања требало видети управо у њиховој заједничкој спремности даљег развијања детанта. С обзиром на бројне заједничке интересе двеју суперсила, посебно оне војне природе, то би требало водити стварању међународних односа у којима би попуштање било праћено сталним активностима и посебном бригом највећих сила, које би, на одређени начин, биле стално задужене за унапређивање мира, безбедности и сарадње у глобалним релацијама.

Код таквог схватања детанта сви остали учесници били би сведени на пасивне посматраче који би требали очекивати пуко прихватање иницијатива суперсила. То практично значи да би остали учесници у међународним збивањима морали посматрати развој догађаја на врху светске политике и будно пратити акције великих лидера, како би се правовремено могли укључити са сопственим реакцијама. То све, пак, указује да су основне интерпретације политике, која се назива детантом, изузетно сложене и раз-личите. Почевши од схватања детанта као историјског процеса, његових политичко-дипломатских акција, броја осталих учесника до стварног садржаја, различита објашњења упућују и на различиту практичну усмереност, која на одређен начин мора наћи свој израз у текућем политичком деловању појединих земаља. Уосталом, као и у низу ранијих фаза међународних политичких односа, све теорије о карактеру или саставу међународних односа имале су увек своје упориште у окружењу из којег су долазиле и чије ставове су на одређен начин настојале пренети у подручје конкретне спољнополитичке активности.

У схватању универзалног детанта, односно политике која би имала унивезалне вредности по својим учесницима, а, с друге стране, била глобална по географском обухвату, поборници тзв. реал-политике истичу да је немогуће очекивати да би ти толико бројни актери били у тако високој мери заинтересовани за развијање нових односа. Тачније, без обзира на сву важност мира, безбедности и општег развоја у данашњим условима, постоји ипак велика подела држава, а исто тако и неслагање о темпу, карактеру и будућим правцима развитка тих односа. У том смислу детанту, као универзалној политици, негира се трајност деловања, уз истицање различитости које постоје у данашњем свету и на којима је, наводно, немогуће градити неки универзални концепт савремених међународних односа.


Критике је такође доживео и блоковски прилаз детанту. Он је аутоматски критико-ван из велике групе блоковски невезаних земаља – неутралних и несврстаних – које су највећим делом сматрале да је немогуће међународне односе затварати у неким каналима уског блоковског преговарања и да је то превладана политичка основа с које се не може трајно деловати. У тим критикама не само да се констатовало да међу-народни односи не могу бити сведени на односе између два блока већ се, исто тако, скретала пажња на бројност блоковски невезаних земаља и место које оне објективно имају у глобалном систему међународних односа. То, у сваком случају, није чињеница од формалног значаја.

Но, без обзира на различитост приступа испитивању карактера детанта, чиње-ница је да је детант као термин и садржај покрио сва збивања на међународном плану последњих година и да је, упркос различитим називима, добио пуно право грађанства у политичком животу готово свих земаља.

Сва збивања у међународним односима у претходном периоду, која је карактерисао хладни рат, указивала су на лоше и затегнуте односе на економском, политичком, идеолошком и војном пољу. Прелазак из хладног рата у фазу међународног попуштања напетости је период у којем се сукобљавање замењује другачијим облицима међуна-родног понашања. Зато се може тврдити да је детант стање у којем престају затегнути односи међу државама, што битно доприноси стабилизацији мира, па чак и напорима за трајно постизање мира. Обогаћен различитим облицима сарадње детант води јачању свих облика веза међу различитим државама.

У настојању да се бар укаже на неке основне оквире које би требало познавати кад се расправља о детанту, неопходно је истаћи неколико могућих гледишта његовог сагледавања као процеса:

1) Детант се може окарактерисати као један од степена међународних односа кроз који је пролазио свет после Другог светског рата у свом сложеном и често веома контрадикторном развитку. Раздобље од завршетка Другог светског рата до 1955. године назвали смо раздобљем хладног рата. Следећа фаза међународних односа (1955-1962) одвијала се у знаку лаганог слабљења напетости између учесника, да би после 1962. године (кубанска ракетна криза) наступио детант. Према различитим ауторима, иако већина њих прихвата наве-дену годину као почетак, време, односно период трајања, детанта различито посматра и цени. Једни, пре свега оптимистички оријентисани аналитичари, заговарају приступ да процес детанта, односно попуштања, траје и развија се и даље, док други истичу да се 1975. година може сматрати годином у којој је престао деловати детант. Отуда и закључак да се свет налази у фази превла-даног детанта (који би се могао поново ојачати), или се, пак, говори о степену постдетанта. Постоје и друге класификације, са


већим или мањим коректурама и допунама, а оно што је битно јесте да се детант, због непрецизности појма, временски смести у одређени период и тиме покаже његов значај у међуна-родним збивањима после Другог светског рата.

2) Као и у свим претходним фазама међународних односа и у детанту су учестовали различити учесници, од којих су неки били више присутни у одређивању садржаја и главним активностима. Избијањем кубанске ракетне кризе на линији Москва – Вашингтон наступио је период када су главни супарници из периода хладноратовске конфронтације схватили неопходност да у новим, измењеним међународним условима, траже оквире заједничког избе-гавања нуклеарног сукоба и постепеног приближавања ставова о политичким питањима. То истовремено указује да су дотадашњи главни учесници међуна-родних збивања, у политику попуштања унели динамику свог сопственог де-ловања на основу схватања места и улоге супердржава у новим међународним односима. Током деловања детанта, упркос настојањима лидера војно-политичких организација – блокова и њихових организација, да буду главни и готово једини битни учесници, круг држава заинтересованих за тај нови процес међународног живота постао је битно шири, а тиме и разноликији. То је период када су многе блоковски невезане земље показале занимање за учешће у процесу збивања и решавања актуелних проблема међународних односа. Зато се с правом сматрало да детант мора бити универзалан и да ту мора бити места за све земље. Тиме је значајно превазиђено и америчко и совјетско схватање детанта као попуштање затегнутих односа само са својих становишта и инте-реса. Проширењем учесника ангажованих у процесу детанта, као настојање за мењање међународних односа и тражење нових путева споразумевања и мултилатералних облика међународног договарања, једна је од основних карак-теристика тог процеса.

3) На детант су, као и на претходне фазе послератних међународних односа, утицали бројни међународни чиниоци објективног и субјективног карак-тера. Кризе из периода хладног рата потврдиле су да у новим условима не постоје могућности за вођење великог сукоба и да због тога не може бити ни победника у таквим облицима конфронтације. Због тога је и послератни status quo, прво у Европи, а потом и даље, постепено прихваћен као постојећа ствар-ност на коју су се војно-политичке организације прилагођавале, подређујући с временом и своје војно-политичке доктрине тим новим реалностима. Развој војне технологије и повећане могућности тоталног уништења савремене циви-лизације у евентуалном сукобу тоталних размера: појава нових земаља које нису биле укључене у блокове, које су с временом скоро све прихватиле политику несврставања као своју стратегију међународног деловања и тежње за самосталношћу и


независним деловањем унутар постојећих блоковских струк-тура, као и развијање идеја мирне коегзистенције као основних начела на који-ма је могуће остварити миран опстанак и развијати сарадњу у међународној заједници – постали су главни чиниоци који су даље развијали детант, добијајући, истовремено, могућност свог сталног преображаја у новим условима. Тај узајамни утицај различитих чиниоца на попуштање и обрнуто, био је израз чврстих повратних веза које су се међусобно прожимале и надо-пуњавале.

4) Према својим конкретним резултатима детант је био ограничен и највећим делом сведен на попуштање затегнутости између некад главних супарника из времена хладног рата. Од кубанске ракетне кризе 1962. године па надаље две најјаче државе постепено су развијале свој дијалог, који је прво обухватио питања нуклеарног оружја; затим је проширен на заједничко политичко дело-вање: на економску сарадњу, научно-техничку сарадњу и проширене облике културног деловања. Врхунац тог билатералног попуштања био је заједнички свемирски програм Аполо-Сојуз, који је изражавао достигнућа такве сарадње. Такав развој односа између водећих чланица војно-политичких организација отворио је канале сарадње на ширем плану и међу осталим чланицама блокова. У таквим условима, као резултат политичког деловања блокова, развила се и идеја о одржавању Конференције о европској безбедности и сарадњи, која је пролазила кроз различите фазе, али је увек делила судбину детанта као процеса у којем је и рођена. Тако је Европа, која је у годинама хладног рата била епи-центар заоштрених блоковских односа, претворена у континент много мирнијих међудржавних односа, у којима су се успешно почели развијати облици свес-тране билатералне и мултилатералне сарадње. Зато се за период детанта с правом може рећи да га карактеришу три главне чињенице и то: попуштање, преговарање и сарадња. Такође, непобитна је чињеница да је детант, као производ новог времена, убрзао позитивне процесе и покренуо многе нове снаге, али је исто тако јасно да није могао лако и брзо превладати све тешкоће и разлике наталожене у годинама хладног рата. С друге стране, те разлике, економске или политичке природе, биле су део објективног стања развојних процеса, која ће и даље остати веома присутна и у будућности, што указује на то да би у оквиру наведене формуле требало тражити и будуће садржаје детанта.

Пошто су највећи протагонисти послератне конфронтације биле велике силе, разумљиво је што се у правцу тражења нових могућности развоја међународних односа у први план требало поставити питање оружја. Оружане снаге и војна сила са којом држава располаже не могу се посматрати као самостални чиниоци, већ као чврсто интегрисани део политике коју држава реализује на међународном плану. Због тога се на самом почетку материјализације детанта поставило питање могућности повезивања


политичког и војног попуштања. У циљу смањивања опасности од избијања нуклеар-ног сукоба, посебно треба истаћи уговоре о ограничавању нуклеарног оружја (1968) у вези са Међународном агенцијом за атомску енергију; Уговор о делимичној забрани проба (1963); први споразум о контроли наоружања (САЛТ I и II), као и каснији споразуми СТАРТ I и II. Сви поменути аранжмани ослоњени су на консултативне механизме уграђене у повељу ОУН, а мотив је забрана и ограничавање одређених врста наоружања радисмањења ратне опасности и нуклеарне катастрофе.

За разлику од аранжмана војне природе Конференција о европској безбедности и сарадњи (1975) садржи и компоненте које омогућавају развијање свестране сарадње на економском, културном, научно-техничком и информатичком плану. Хелсиншки доку-менти КЕБС-а (данашњи ОЕБС) и споразуми још низа других регионалних организа-ција, постали су до сада најшири и најразвијенији политичко-дипломатски облик детанта, јер је круг учесника много шири и у њему су учествовале све земље, без обзира на величину, снагу, припадност или неприпадност блоковима.

Позитивне промене које је изазвао детант осетиле су се веома врзо и у дипло-матском деловању. Иако се наставило са изградњом сопствених инструмената повези-вања на Западу (НАТО, ЕЕЗ, ЕУ) и на Истоку (СЕВ, Варшавски уговор) ипак су били отворени канали мултилатералне комуникације. Уједињене нације су сада служиле као почетна база за даље развијање међусобних, као и слободнијих и отворенијих међуна-родних односа. У том општем кретању ка променама веома важну улогу одиграле су и бројне несврстане и неутралне земље, које су, такође, на својим састанцима подржавале детант, видећи у њему прилику за боље сопствено место у међународним односима.

4.1.2.Нови светски поредак

У току припреме Сједињених Америчких Држава за војну операцију на Ирак под називом ''Пустињска олуја'' 1991. године, а због агресије Ирака на Кувајт, председник САД Буш је том приликом рекао саветнику за националну безбедност, генералу Сковкрофту, да у последњем упозорењу Ираку да се повуче из Кувајта, унесе и део о томе како је читав нови светски поредак изазван акцијом Ирака. Та идеја је разрађена у ноти, а после тога већ на првој конференцији за штампу нови светски поредак постао је синтагма која би требала обележити ново раздобље међународних односа у којима су се догодиле огромне промене на свим странама света.

Промене крајем деведесетих година прошлог века отвориле су пут новом светском поретку и имале су своју идеолошку, политичку и економску димензију. С престанком хладног рата и сломом равнотеже суперсила, настао је период неравнотеже у међу-народним односима. У вези с тим може се поставити питање да ли се неравнотежа, произашла из слома равнотеже, може назвати новим светским поретком? Познато је да се сваки рат у


историји завршавао тиме што су победници настојали да успоставе нови поредак у зависности од домашаја њихове моћи, у геополитичком простору у коме се налазе, па све до појединих континената и света у целини. Силе које су победиле у хладном рату истакле су исту претензију да успоставе нови поредак у свету у коме су постале центар политичке, економске и војне моћи. Према томе, када говоримо о новом поретку, било када и било где у свету, мислимо пре свега на нови однос снага до кога је дошло након победе једних сила над другим силама, а затим на институционалне и друге мере које предузимају победници да би имплементирали плодове своје победе. Сломом биполаризма ушли смо у униполарни свет у коме се на победничком постољу, као једина комплетна велесила, налазе САД, које придавањем превасходног значаја начелу заштите људских права настоје да инаугуришу свој утицај у све делове света. Међутим, проницљиво око запазиће да се у кругу западних сила, које су изашле као победнице из хладног рата, умножавају економски, а у новије време и политички анта-гонизми, па се већ са много основа може наслутити да улазимо у један мултиполаран свет у коме ће Немачка доминирати Европом, Јапан и Кина Азијом, САД западном хемисфером, док ће Русија, када стане на своје ноге, настојати да добије одговарајући утицај у евроазијском региону, а земље такозваног трећег света постепено дизати главу и тражити своје место под сунцем. Зато мистификација новог светског поретка само замагљује реалистично сагледавање узрока и последица успостављања новог распореда снага у свету и води конфронтирању малих и недовољно развијених земаља са светом, што није у њиховом интересу. Тачније, у систему равнотеже снага постоје противници, али се на другој страни могу наћи заштитници, док у условима постојања једног центра моћи, какав је случај данас, сви морају да се покоравају или прилагођавају интересима и тежњама блока водећих сила.

У великој утакмици, коју су водила два светска система, предвођена Сједињеним Америчким Државама и Совјетским Савезом, дошло је до одређеног засићења у којем се показало да идеологија више никоме не даје прилику на победу и да, истовремено, она губи на свом значају и у социјалистичком и у капиталистичком систему.

У току своја два мандата председник САД Реган је, у циљу обнове америчке силе, а тиме и укупне америчке моћи, потрошио 2.200 милијарди долара за оружје, чиме је пореметио читав низ америчких економско-финансијских параметара. Државни се дуг енормно повећао. Америка је постала зависна од страних кредитора, изгубила је прво место у светској индустријској производњи, што је имало читав низ негативних после-дица у унутрашњем развоју. Познати програм ''Рат звезда'', који је требао да покрене нове технологије, показао се као блеф, који осим што је застрашио совјетско руко-водство није донео никакве економске користи. Међутим, не треба никад изгубити из вида глобалну геополитичку оцену Јозефа Шумпетера:


''Невоља са Русијом није у томе што је она социјалистичка, већ у томе што је Русија''.208

За Совјетски Савез такмичење у сфери високе војне технологије било је још опасније. Не само да је совјетска економија последњим снагама покушала да прати велики амерички војни изазов, већ је и животни стандард становништва нагло почео да пада. Познати Горбачовљев велики програм перестројке, уместо да допринесе побољ-шању стандарда становништва још више им је отежао живот, па је читава идеја пере-стројке веома брзо доживела слом. На тај начин је пропала и идеја о обнови социјализма с неким новим ликом, па је читав систем осуђен на пропаст, а за последицу је имала даљу ерозију самог СССР-а и социјалистичких режима у земљама савезни-цама.

Управо у сплету свих тих околности међусобног идеолошког, политичког и еко-номског такмичења два система налазе се и темељи новог светског поретка и покушаја развоја кооперативности огромне већине држава. При покушају дефинисања новог светског поретка основно питање које се одмах поставља везано је за карактеристику структуре, водеће силе или институције, као и компетенција које оне имају у одређи-вању правила понашања и, истовремено, обезбеђују придржавање тих правила.

У теоријско-моделском смислу могле би се анализирати могућности четири врсте система нове светске безбедности и то првенствено на основу структуре главних учесника:

1. модел новог поретка у којем водећу улогу имају Уједињене нације; 2. модел пентагоналног деловања пет великих центара светске политике

и еконо-мије: САД, ЕУ, Јапан, Кина и Русија; 3. модел полицентризма у којем ипак постоји водећа политичка и војна

снага – САД; 4. модел новог светског поретка, заснованог на међузависности држава,

које би ојачале Уједињене нације и радикално измениле овлашћења организације.

Упоредо са слабљењем идеологије као покретачке снаге и Сједињене Америчке Сржаве и Совјетски Савез показали су интерес за јачање светске организације. Америка је платила свој заостали допринос ОУН, одмах је то учинио и Совјетски Савез, па је због тога активност ОУН-а добила снажан подстицај. Велики план Совјетског Савеза о промени улоге међународне организације, изнет 1988. године, пледирао је за промене које ће у новим условима од УН-а учинити центар политичких активности у савре-меном свету. По том предлогу требало је ојачати Савет безбедности, промовисати нову улогу у стварању снага за одржавање мира, ојачати улогу Суда правде и

208 Ракочевић, Ж., Геополитичко финансијски лавиринти – Прилог критици англосаксонске геополитике, Самиздат, Београд, 2001, стр. 387.


започети заједничку акцију преко УН-а у правцу заштите околине, сузбијања болести, решавања питања хране и сл.

Касније заједничко деловање у УН-у приликом осуде Ирака и покретања Пустињске олује, акције у Сомалији, Камбоџи, санкције против СР Југославије и опште активности УН-а у решавању кризе у бившој Југославији – показали су могућност новог деловања УН-а које у заједничкој акцији, посебно великих сила, могу успешно решавати поједина отворена питања мира и безбедности.

Уједињене нације требале би имати водећу улогу у ситуацији када је социјализам као државни систем нестао са светске позорнице (осим Кине, Вијетнама, Кореје и Кубе), када се западноевропске државе убрзано настоје интегрисати за 21. век, када се Немачка појављује као нови центар ЕУ, а читава Источна и Средња Европа заокупљена са својом прошлошћу, садашњим национализмима и потенцијалним етничким суко-бима. Поред тога, ту су и велики проблеми земаља у развоју, које су након распада блоковских система изгубиле на свом значају, препуштене су саме себи и својим огромним тешкоћама економског, политичког и етничког карактера. У таквим усло-вима Уједињене Нације би требало да буду центар светске кооперативне акције, где би се решавала главна питања мира и безбедности, развоја, као и глобалних изазова. Истовремено требало би активирати све органе УН-а и специјализоване организације да делују у складу са Повељом, као и да све државе чланице схвате како УН постају ефикасна међународна организација универзалног карактера.

Модел пентагоналног деловања промовисао је седамдесетих година 20. века Хенри Кисинџер, који је тада најавио настајање пет светских центара моћи: САД, Западну Европу, Кину, Јапан и СССР. Сједињене Америчке Државе, последњих година, настоје да зауставе рецесију и почну са програмом промена у циљу побољшања положаја сада већ значајног дела сиромашних Американаца. Русија је, у сваком случају, најслабија тачка у овом пентагону. Њена једина снага је нуклеарно оружје, а конвенционалне снаге су под знаком питања ако се посматрају из угла опште деморализације, избега-вања служења војног рока и анархије. Велики распад империје – Совјетског Савеза - је завршен али изгледа да постоји још и друга етапа – распад велике државе: Русије. Јапан је постао велика светска економска сила; Кина пролази пут реформи које још увек садрже социјалистички систем, али уз паралелно постојање капиталистичких елемената тржишта као и начина живота. Европу, бар што се тиче западног дела, карактеришу јасни економско-финансијски, делом политички, а размишља и о војним атрибутима.

У таквим условима и пентагон моћи, ако се схвати као главни носилац новог светског поретка, ослања се на пет истакнутих актера на врху и на њихов утицај који имају у Организацији уједињених нација. Међутим, овде се не може говорити о пента-гону као специфичном моделу новог светског


поретка зато што још увек немају кохерентан приступ Уједињеним нацијама, пре свега због неусклађености њихових интереса и циљева на глобалном плану. Ако се, пак, пође од чињенице да је некадашња суперсила Совјетски Савез нестао и да је само у смањеном облику остала Русија као суперсила ограниченог домета (нуклеарно оружје), може се констатовати да је у војно-политичком погледу на челу хијерархије међународних односа само прва суперсила Сједињене Америчке Државе. Упркос свим тешкоћама са којим се сусреће америчка економија ипак је то држава са атрибутима стварне суперсиле.

При разматрању могућих модела нове светске безбедности не сме се заборавити да је развој међународних односа увек бржи од неких моделованих предвиђања. Тако се и у овом случају, под утицајем промена у међународним односима, а пре свега у САД, може поставити питање да ли свет тежи мултиполарним односима, на неки начин ослоњене на УН, или се усмерава према водећој улози једне силе, односно ка стварању света са униполарним, тј. америчким вођством. Тако се за многе аналитичаре међу-народних односа терористички напади на САД 11. септембра 2001. године узимају као преломни у одређивању краја хладног рата, али и успостављања нове фазе међу-народних односа, у којој се тероризам јавља као највећа опасност за савремени развој. Сједињене Америчке Државе и њена војна сила, после тих догађаја, показују велику политичку вољу и војну спремност да се иде до краја у обрачуну са тероризмом који се третира као највећа претња новом светском поретку. Својом политиком, коју прати највећа војна сила света, Америка је неспорно постала униполарни лидер који има довољно могућности да делује када хоће, како хоће и против кога хоће (СР Југославија, Авганистан, Ирак). У остварењу планираних циљева не могу их спречити ни резолу-ције Савета безбедности УН, ни солидарност савезника из НАТО пакта.

Последњих година модел униполаризма у међународним односима има све више критичара и противника. Читав низ великих земаља као што су: Русија, Кина, Индија, Француска, Немачка и друге желе свет организован на мултиполарним односима у којем има простора за шира договарања на врху и где Америка може бити једна од водећих сила, али никако не и једина. Међутим, због низа економско-финансијских, војних, технолошких и политичких чинилаца овог тренутка за мултиполарним односи-ма остаје само као евентуални коректив за америчко униполарно деловање, па и унипо-ларно вођство.

Савремени свет развија се на темељима нестанка идеологије, прихватања идеја либерализма, демократије и слободног тржишта. Велике промене на Истоку докрајчиле су поделу на два војно-политичка и идеолошка система и организована блока, а уз прихватање основа заједништва и уз стварање све већег броја нових држава, настаје и могућност стварања новог светског поретка. Зато би се, у свету који је докрајчио велику идеолошку поделу


између социјализма и капитализма, требало чувати да нека нова идеологија не поприми шире размере и да се поново не врати неки облик међународне конфронтације. Ако би дошло до идеолошке поделе између великих сила то би имало одраза на целу међународну заједницу, јер би се на тој основи остварила нова окупљања и поларизација, чиме би и нови светски поредак био угрожен већ на самом почетку свог настајања. Међузависнот, као објективна категорија светског раз-воја и, истовремено, као предуслов националног и међународног успеха, мора бити схваћена као темељ на којем ће се развијати и субјективно схватање потребе и спремности за широм сарадњом у међународним односима. То практично значи да ни за једну државу више не би било могућности изласка из светског поретка, изолације и затварања, без обзира да ли се ради о великим или малим државама. Ако се посматра у таквим координатама потенцијалног настајања, нови светски поредак могао би бити трајан и вредан облик међусобног деловања држава.

Узевши у обзир противречне силе на делу, поставља се питање шта ће обликовати светски поредак у раним деценијама 21. века? Крај Хладног рата засигурно је довео до промене међународног система, али тврдње о рађању ''Новог светског поретка'' довођене су у питање суштински различитим начинима на који људи интерпретирају значење речи поредак. Присталице реалистичке теорије сматрају да се ратови појав-љују због тежњи држава за стицањем моћи и безбедности у анархичном свету у којем нема врховног судије осим самопомоћи и снаге оружја. Према овом гледишту, појам поредак првенствено се односи на структуру или расподелу моћи међу државама у међународном систему. Присталице либералне и конструктивистичке теорије тврде да сукоби и начини на који се они могу спречити нису детерминисани само равнотежом снага, него и унутрашњом структуром држава, њиховим вредностима, идентитетима и културама, као и међународним установама чија је сврха решавање сукоба. Насупрот реалистима либерали сматрају да установе као што су Уједињене Нације могу помоћи у спречавању избијања сукоба и успостављању поретка тако што ће стабилизовати оче-кивања субјеката у међународном систему, стварајући на тај начин смисао конти-нуитета и осећај да ће се тренутна сарадња одржати и у будућности. Стога, поредак за либерале је повезан са вредностима као што је демократија и људска права, као и са институцијама. На крају, конструктивисти нас подсећају на чињеницу да је сваки поредак резултат супротстављених мишљења, те стога никада не може бити вредносно неутралан појам.

Неки аналитичари предвиђају да ће свет бити организован око три економска блока – Европе, Азије и Северне Америке. Ипак, чак и овде, глобалне технолошке промене и пораст броја неблоковских, недржавних субјеката међународних односа, попут транс-националних компанија и етничких група, довешће до њиховог отпора капацитетима ова три блока да ограниче њихове активности. А већ смо имали прилике да разматрамо проблем који настаје када описујемо свет као поредак цивилизација.


4.2. Сједињене Америчке Државе – прва глобална сила

Сукоб двају супротстављених блокова и хладни рат међу њима, који је обележио највећи део друге половине прошлог века, замењен је досад невиђеном надмоћи једине суперсиле – Сједињених Америчких Држава – чија је глобална економска, војна, финан-сијска, технолошка и идеолошка доминација неспорна. Сједињене Државе су постале доминантан фактор међународног система, који пресудно утиче на догађања, кризе и њихово решавање у свету. То Сједињеним Државама даје пресудан утицај у прего-ворима о решавању међународних криза и оне су најчешће она трећа страна која у посредничкој улози (при чему је то најчешће много више од пружања добрих услуга непристрасног медијатора) и политичким, војним и финансијским притиском, одлучу-јуће утиче на ток многих међународних збивања. Овакав распоред снага у свету гура на маргину глобални систем колективне безбедности, Уједињене нације, које фактички све више губе улогу кључног фактора у решавању међународних спорова мирним путем.

Друга значајна појава на међународној сцени јесте процес уједињавања Европе, који траје већ пола века и који данас обухвата земље Западне, Северне, Медитеранске, Централне и Источне Европе, уз опредељење да укључи и европски југоисток. Уједињена Европа је од претежно економске прерасла постепено у доста кохерентну политичку заједницу, која заузима све значајније место у глобалним међународним односима. Унутар Европске уније и са земљама које су кандидати за улазак у Унију одвија се један веома специфичан, континуелан преговарачки процес.209

По окончању Другог светског рата готово педесет година било је обележено биполарним америчко-совјетским сукобом око глобалне супремације.210 Оба супарника глобално су пројектовала своју идеологију појачавајући је историјским оптимизмом који је за сваког од њих оправдавао нужност уложеног напора, истовремено јачајући уверење у неизбежност победе. Сваки од супарника био је видно доминантан у оквиру свог простора, без обзира на империјалне европске аспиранте на глобалну супремацију од којих ниједан никад није успео да постигне одлучујућу превагу унутар саме Европе. Спој глобалног геополитичког простора и прокламоване универзалности сукобљених догми дао је овом сукобу невиђени интензитет. Овај сукоб био је јединствен и због појаве нуклеарног оружја, које је, због могућих последица по човечанство, утицало на изузетну самоконтролу код оба супарника.

У области геополитике сукоб се углавном водио на ивици саме Евроазије (крајње западни, крајње источни и јужни одбрамбени ''фронт''), који је своје оличење имао у блокади Берлина, Корејском рату и Совјетској инвазији на 209 Starkey Brigid, Boyer Mark A., and Wilkenfeld Jonathan, Negotiating a Complex World, Rowman & Littlefield Publishers, Inc., Oxford, 1999, str. 29. 210 Бжежински, З., Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 1999, стр. 11.


Авганистан. Овај последњи сукоб, изражен кроз Совјетску инвазију на Авганистан, проузроковао је двоструки амерички одговор: помоћ локалном отпору у Авагнистану и, истовремено, огромно америчко војно присуство у Персијском заливу у циљу спречавања даљег јужног продирања совјетске војне или политичке моћи. Тиме су Сједињене Државе показале крајњу одлучност у одбарни региона Персијског залива стављајући га у исти ниво са својим западним и источним евроазијским безбедносним интересима.

Политичке промене у Совјетском Савезу и распад Варшавског уговора довео је Сједињене Државе у јединствен положај. Оне су изненада постале прва и једина истинска глобална сила. Америка је постала глобална у четири одлучујућа домена глобалне моћи:211 (а) војном, она има најразвијенију војну технологију, а тиме и недостижна оружја и опрему; (б) економском,без обзира што је америчко учешће у светском бруто-производу опало са 38 одсто почетком шездесетих на 20 одсто почетком деведесетих година, она је остала основни покретач глобалног раста, иако јој у неким аспекима конкуришу Јапан, Кина и Немачка (где ниједна од њих нема друге атрибуте глобалне силе); (ц) технолошком, задржала је вођство у кључним областима иновација; и (д) културном, поседује привлачност без конкуренције, посебно међу младима у свету. Управо комбинација сва четири ова атрибута чини Америку тренутно једином свеобухватном глобалном силом.

4.2.1.НАТО – средство глобализације америчке моћи

Америчка глобална хегемонија је подупрта једним развијеним системом савеза и коалиција које буквално обухватају читаву планету. Међу њима је најзначајнији Атлантски савез. Атлантски савез, којег институционално представља НАТО, повезује најпродуктивније и најутицајније земље Европе и Америке, стварајући од Америке кључног учесника чак и унутаревропским пословима. Након распада Варшавског уго-вора (пакта) водеће земље чланице НАТО пакта процениле су да би распуштањем те војне силе имали далеко више штете него финансијских уштеда. Наиме, није тајна да је највећи профит и најбржи обрт капитала постизан управо производњом и извозом наоружања и друге војне опреме. Уз то, војноиндустријски комплекс је за собом вукао целу гаму савремених технологија и производа за цивилне потребе. Процењено је да се рецесија у развијеним западноевропским државама нагло продубљује с престанком деловања хладноратовске трке у наоружавању. То се негативно одразило и на друге земље које су у извозној листи својих производа имале јаче ставке наоружања и војне опреме, укључујући тада СССР и СФРЈ. Дакле, НАТО има стартегијски значај у остваривању националних интереса западноевропских држава и САД, у првом реду економских, јер су одбрамбени интереси, у новим условима,

211 Исто, стр. 29-30.


прешли у други план. Зато су чланице НАТО-а веома брзо извршиле доктринарне и практичне организационе промене с циљем да та војно-политичка организација с временом замени и снаге ОУН у ''успостављању мира'' у свим регионима света, односно новог светског поретка. У том смислу у ходу су редефинисани циљеви и намене НАТО-а, његово премештање и структурна трансформација. При том се максимално експлоатише неуравнотежени, мултиполарни, хаотични ''поредак'' у свету настао нестанком биполарне блоковске равнотеже сила. Тај хаос се плански повећава распламсавањем сукоба, посебно у доса-дашњим социјалистичким и несврстаним земљама. Тако се развијене западно-европске земље и САД богате на рачун даљег економског сиромашења неразвијеног дела света. Разлога за сукобе у тим земљама има превише, почевши од расних, верских, нацио-налних, културолошких и, нарочито, економских и територијалних, те их није потребно измишљати. Довољно је само подстакнути промену војно-политичке ситуације тако да тињајући сукоби прерасту у ратне. На тај начин се, уместо тромог хладног рата, сада ствара и отвара више мањих врућих ратова у којима је интензивнија потрошња ратног материјала, а тиме и његова производња. Тако се северноатлантски савез све више де-маскира као инструмент капитала земаља чланица, а посебно САД. Отуда се војни ефективи тог Савеза све више приближавају локацијама енергетских извора на Блиском истоку и трасама трансопорта нафте из Каспијског базена, тј. регионима будућих жаришта сукоба, како би се из близине контролисали токови регионалних и локалних криза и тиме ''штитила национална безбедност'' САД. НАТО је на путу да оправда своје постојање тако што се, за почетак, поставља као чинилац успостављања и одржавања мира у свету у сарадњи са ОУН претендујући да из те улоге с временом потпуно истисне војне снаге ОУН ''као неефикасне'', што САД у случају Ирака, па и Косова, већ чине. Дакле, НАТО је тежио да постане самосталан фактор у решавању регионалних конфликата и да се отараси зависности од Савета безбедности УН, као што је био случај у Босни. Али, баш у Босни НАТО је искористио УН као маску да би ''озаконио'' сопствено бомбашко ''миротворство''. Косово је, после тога, пружало могућност да НАТО постане независтан од било које друге међународне организације.212 У том циљу разрађивана је и усавршавана моћна медијска подршка, одабирана је одговарајућа фразеологија, обезбеђивано је неопходно ''прикривање'' концепције, а све то је тебало да увери свет у неопходност улоге НАТО-а као лидера у систему европске безбедности. Тако су се појавиле идеје о партнерству, дијалогу и сарадњи са другим земљама које нису чланице НАТО, на бази узајамног поверења, попут програма ''Партнерство за мир''.

У новој вашингтонској стратешкој концепцији НАТО, усвојеној у априлу 1999. године, а сачињеној раније, главно место дато је тези о посебној

212 Гускова, Ј., Историја Југословенске кризе 1990-2000, књига 2, Београд, 2003, стр. 461.


одговорности овог блока пред међународном заједницом за спречавање претње безбедности и стабилности у Европи. ''Безбедност'' је за НАТО вишезначан појам који обухвата: политичке, економске, социјалне, еколошке и хуманитарне аспекте. Ово омогућује деловање у свим регионима и коришћење било каквог повода за војну интервенцију.213 Већ у септембру 1995. НАТО прелази на ваздушне операције – бомбардовање српских поло-жаја у Босни. Примена силе ради кажњавања непослушних или тврдоглавих у контакту означила је дискредитацију саме идеје миротворства, прелазак на концепцију ''принуде за мир'', почетак нове етапе развоја НАТО, која се огледа у примени силе, спровођењу војних операција, учешћу у борбеним акцијама. Тако ће се обезбедити дугорочно и директно војно присуство НАТО у стартешки важном региону. Међутим, све то била је само предигра за прави рат НАТО против суверене СР Југославије од марта до јуна 1999. што ће означити прелазак у следећу етапу изградње система управљања светом – јавна демонстрација могућности насилне варијанте решавања проблема, тестирање ''закона силе'', права употребе силе против других држава без одобрења УН, увођење приоритета одлука НАТО према одлукама УН и ОЕБС, рушење постојећег система међународног права, испробавање могућности управљања административним и инфор-мативним окружењем, провера реакције европских структура појединих држава, наро-чито Русије, на легитимизацију агресије и минимизирање улоге УН.214

Нови пројекат система НАТО, који се још разрађује, уз експериментисање уживо, у свом програму садржи и елементе како премештања основних снага на југ Европе тако и његово проширење на земље Средње Европе, које се граниче са језгром земаља досадашњих чланица тог савеза. Наговештеним пресељењем и новим локацијама база НАТО намерава да оствари основне стратегијске циљеве као што су:215

1) Западна Европа се растерећује напрегнутости у својим земљама због задржа-вања те јалове војне силе на њиховом простору, а, истовремено, узрокује знатне финансијске издатке и загађење околине;

2) НАТО је нашао и локације свог даљег опстанка, почевши од простора прет-ходне СФРЈ, преко Авганистана до Ирака;

3) Новим размештањем НАТО непосредно контролише збивања и кризе у постко-мунистичким земљама Источне Европе, на Балкану и Блиском истоку. Исто-времено добија повољнију позицију за своје даље деловање према Средњем и Далеком истоку као регионима предвиђања већих криза и сукоба на економској и војној позорници.

213 Ивашов, Л., Економические аспекти балканскои војни, Наш савременик бр. 8, Москва, 1999, стр. 117. 214 Исто, стр. 118. 215 Нишић, С., НАТО на Балкану, Добровољачки гласник број 13, година IX, 1999, стр. 148.


Да Сједињене Државе очекују значајне сукобе у Индокини и на Пацифику, говоре и чињенице да се планирано смањење оружаних снага не односи у том обиму и на поморске снаге на Пацифику, него је чак предвиђено повећање контигента поморске пешадије у том региону.

Сједињене Државе имају три важна национална интереса у евроазијском региону, за који је Балкан улазна капија, и то:216

1. нафтне резерве у каспијском базену (које не заостају у односу на резерве у персијском заливу);

2. контролу граница милитаризованог ислама које се протежу од Босне до Кинес-ког зида;

3. спречавање хегемоније било које силе у Европи која би се могла супротставити интересима САД.

Сједињене Америчке Државе форсирају сарадњу са Европом, која је, уз Русију, ближе узбурканим земљама ислама и има јачу трговинску сарадњу са Азијом. Истовремено, Сједињене Државе се прибојавају да руско-кинеско ''стратегијско парт-нерство за 21. век'' не обухвати Индију и Иран. Извесно је да су Русија и Кина силе које угрожавају америчку хегемонију. Штавише, оне поседују нуклеарни арсенал који би могао да угрози виталне америчке интересе. 217 Зато су Сједињене Државе принуђене да изнуђују наклоност Европе и Русије у свом походу у централну Азију. То се најбоље видело кроз стрпљиве преговоре са Европском унијом и Русијом у оквиру Контакт-групе за Југославију.

Појава истински уједињене Европе захтевала би значајне промене у структури и процесима НАТО савеза, главне везе између Сједињених Држава и Европе. Не може се једног дана имати истински уједињена Европа, а још увек имати пакт који се заснива на једној суперсили и на двадесет зависних сила. НАТО не представља само основни механизам за спровођење америчког интереса у Европи већ и основу за политички битно америчко војно присуство у Европи.218 Тачније, европско уједињење захтевало би да се структура НАТО савеза прилагоди новој реалности заснованој на два мање више једнака партнера, уместо савеза у којем је Америка имала водећу улогу. Када Европа почне да усваја свој сопствени прави политички идентитет, где би Европска унија у већој мери преузела поједине функције наднационалне владе, НАТО би требало да се промени на бази формуле 1 + 1 (Сједињене Америчке Државе + Европска унија). Укратко, далекосежна америчка геостратегија за Европу мора да се непосредно поза-бави питањима европског уједињења и стварног партнерства са Европом, јер је Европа амерички централни мостобран у Евроазији. Супротно америчким везама са

216 Нишић, С., оп. цит., стр. 150. 217 Бжежински, З., Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 1999, стр. 27. 218 Исто, стр. 50 i 75.


Јапаном, НАТО цементира амерички политички утицај на војну снагу у оквиру Евроазијске територије. Уједињена Европа још увек у многоме зависи од америчке заштите из чега произилази да је свако ширење европског политичког утицаја аутоматски и ширење америчког утицаја. Сагласно томе, способност Америке да пројектује свој утицај и снагу у Евроазији зависи од чврстих трансатлантских веза.

Већа Европа и увећани НАТО ће служити краткорочним интересима политике Сједињених Држава. Већа Европа ће повећати утицај Америке, при чему није потребно ништа посебно радити на политичком интегритету Европе, јер би контрапродуктивно могли да се угрозе интереси САД у стварима од геополитичке важности, посебно на Средњем истоку. Политички дефинисана Европа је изузетно важна за асимилацију Русије у систем глобалне сарадње.

Америка не може да створи јединствену Европу по своме – то је посао Европљана, посебно Француза219 и Немаца, који су заиста посвећени европској политичкој и економској интеграцији. Овакав приступ, односно стратегија Америке претпоставља брисање и последњих трагова некад светих специјалних односа Сједињених Држава и Велике Британије. Америка треба више да сарађује са Немачком и Француском у стварању Европе која је политички способна за живот и везана за САД, која и даље шири међународни демократски систем. Бирати између Француске и Немачке није суштина. Без обе нације не би било Европе, а без Европе никада не би настао систем сарадње Евроазије. Зато ће, у практичним условима, све то изискивати америчко прила-гођавање за деобу лидерства у НАТО-у, повећано прихватање бриге Француске за европску улогу у Африци и на Блиском истоку, и сталну подршку европском ширењу на Исток чак и да Европска унија постане политички и економски безбеднија.

Суштинска ствар у односу на ширење НАТО-а јесте то да је то процес потпуно повезан са ширењем саме Европе. Уколико Европска унија постане географски већа заједница и уколико би таква Европа желела да заснива своју безбедност на продужењу пакта са Америком, онда следи да се њен геополитички најистуренији сектор, Средња Европа, не може искључити из учешћа у безбедности у чему учествује и други део Европе преко трансатлантског савеза. По том питању се Америка и Немачка слажу. За њих су разлози проширења НАТО-а политички, историјски и конструктивни. То, опет, нема никакве везе са анимозитетом према Русији, нити је то због страха

219 Француска је годинама скупо плаћала своје одбијање да приступи НАТО-у и своју политику независног нуклеарног наоружавања. Да би дошла до већег политичког утицаја у Европи Француска се вратила у командне структуре НАТО-а током 1994. и тако постала de facto активан члан у политичком и војном одлучивању у НАТО-у. Од тада она настоји да се оствари већа равнотежа између америчког вођства и европског учешћа, односно већу улогу за колек-тивну европску компоненту.


од Русије, нити жеља да се Русија изолује. Зато је америчко-немачка сарадња веома битна када је у питању спровођење проширења Европе на Исток.220 Коначно, нова Европа још увек добија свој облик и уколико жели да остане геополитички део ''евро-атлантског'' простора, онда је неопходно проширење НАТО-а. Међутим, Европска унија се још није квалификовала као светска сила, јер таква сила не само да има интересе жиром света већ мора да има и средства за очување и одбрану тих интереса силом ако је то неоп-ходно. Таквом силом Европска унија неће располагати наредних двадесет година. За то време њене снаге могу само да учествују у већим војним окршајима само под дириго-вањем Сједињених Америчких Држава. Стога је глобални интерес Европске уније, под немачким лидерством, лоциран у ближем геополитичком простору и усмерен на земље источне Европе, Балкана, Средоземља, Блиског истока, али им је и на том простору још неопходно предвођење од САД и НАТО-а којим диригују САД. Уколико би напори за проширење НАТО-а наишли на препреке то би могло угрозити америчке интересе и политику за Евроазију као целину.

Западне силе, на челу са САД, нису случајно одабрале правац ширења зоне НАТО-а на исток и југоисток Европе. НАТО се тиме ставља на шпиц стратегије Запада о ''контроли и управљању кризама''. Његова политичка и војна структура се такође прилагођава новој улози инструмента за ''спречавање'', односно ''превенцију сукоба'' и руковођење кризама. Проблем регулисања криза и конфликата непосредно је повезан са проширивањем зоне одговорности НАТО-а. У вези с тим, поред система одлучивања о средствима и методама реаговања на појаве ''угрожавања међународног мира и безбедности'', који је развијен у Савету за безбедност УН, највећи значај се придаје НАТО-у, чија се самопрокламована ''одговорност'' за безбедност простире не само на читаву Европу већ и далеко шире. Према новој структури и организацији НАТО-а једини услов за његово дејство ван сопствених граница јесте постизање консензуса земаља чланица. Ранија стратегија ''истурене одбране'' замењена је концепцијом ''сма-њеног истуреног присуства'' што подразумева непосредно базирање снага НАТО-а на кризним подручјима и изван територије земаља чланица. Ради смањења трошкова бази-рања те снаге се минимализују и служе као претходница и основица за интервенцију јачих снага према указаној потреби (пример је присуство у БиХ, Македонији, Кипру и другим кризним тачкама ван чланица НАТО-а). У суштини, као што се види, нова стратегија НАТО нема одбрамбено него офанзивно, интервенционистичко обележје. На основу тога се може донети закључак о претензијама НАТО-а не само да се прошири, за почетак, на целу Европу, већ и да његове амбиције досежу и у дубину евроазијског континента. Из његовог домета није искључена ни Африка, као ни други региони пла-нете.

220 Бжежински, З., оп. цит., стр. 78.


Инспиратор и предводник такве еволуције НАТО-а управо су САД, које, имајући предводничку улогу у њему, претендују на лидерску улогу у креирању и предвођењу светског система безбедности. Пресудно утичући на дефинисање нове, формално коа-лиционе, стратегије НАТО, САД настоје да у њој тако прецизирају политичку и војно-техничку компоненту да се у догледној будућности искључи угрожавање америчког присуства у систему европске безбедности. Тиме оне желе да се на време обезбеде од потенцијалне немачке (европске) опасности, која би, у спрези са руском, могла да истисне Америку из њених интереса у Европи.

У складу са сопственим концептом о новом светском поретку,221 САД настоје да остану економски, политички и војни темељ европске безбедности као окоснице светског система безбедности. Међутим, поглед Европске уније (Немачке)222 на нови европски поредак укључује и варијанту евроазијске стратегије. То подразумева разби-јање словенског, православног света и турско исламску интеграцију, да би се остварио мост између Европе и Азије, са претензијом да Европа постане нова евроазијска импе-рија. Последица такве политике је тежња да се развије аутономни систем европске безбедности с ослонцем на Западноевропску унију (ЗЕУ), као војно крило ЕУ. Будућ-ност те опције зависи од односа њених главних учесница – Немачке и Француске223 и њихове моћи да за то придобију остале чланице ЕУ. Очито је да се ту ради о конку-ренцији са НАТО пактом. Зато је природно што се за ту опцију заузима и Русија. У тој варијанти би САД стварно биле сувишне у систему европске безбедности. Због тога су сада на

221 САД се после завршетка хладног рата осећају позване да организују нови светски поредак. Зато он и представља амерички светски поредак, залаже се за ''мир'' који ''по потреби укључује и рат ако је то у интересу оваквог светског поретка''. (Политика, 19.7.1998. стр. 33). 222 Немачко уједињење драматично је променило реалне параметре европске политике. То је био геополитички пораз и за Русију и за Француску. Уједињена Немачка не само што је прес-тала да буде млађи политички партнер Француске већ је аутоматски постала несумњиво прва сила у западној Европи, посебно преко њених великих финансијских давања за подршку кључ-них међународних институција (учешће за ЕУ је 28,5 одсто; за НАТО 22,8 одсто; УН 8,93 одсто, а осим тога она је и највећи акционар у Светској банци и Европској банци за обнову и развој), према: З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 1999. стр. 65. 223 Међутим, САД су изгледа на време предвидели такву могућност, па су на дуже стазе радили када су подржавали формирање Европске уније са заједничком монетом и финансирањем, око чега су неминовне размирице чланица. Изгледа да је та подвала уродила плодом, јер већ почињу да се кваре односи Немачке и Француске у вези с висином издатака за ЕУ, у којима Немачка ''вуче кола''. (Види: Политика 26.10.1998. стр. 6, која преноси писање лондонског ''Financial Times-а'', с насловом ''Цена богатства''. У чланку се подвлачи да је Немачка од оснивања Европске Заједнице 1958. увек плаћала највећи део учешћа, желећи да покаже приврженост европској интеграцији. Међутим, после уједињења Немачке 1990. мења се њено расположење према Унији. Сада се већ противи да плаћа 25 пута више од Француске).


дневном реду међу западним савезницима и поларизовани ставови САД и ЕУ према систему безбедности у Европи који све више доводе до размимоилажења у решавању конкретних проблема безбедности, што показују и примери око ангажовања НАТО-а у Босни и на Косову и Метохији. После агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године НАТО је израстао у надмоћну организацију са доминантном улогом у систему колективне безбедности који би обухватио простор од Атлантика до Урала, са претензијама да се прошири на интерконтинеталне релације од Ванкувера до Влади-востока.

Још од 1990. године НАТО је стално у процесу промена – прилагођавања измење-ним условима и оспособљавања за ''одговор на нове изазове''. Једна од новијих мера у том процесу јесте усвајање нове, суштински измењене командне структуре, ''која ће обезбедити ефикасан, трошковно рационалан одговор на војне потребе Савеза у новом столећу, а те потребе се односе првенствено на способност реаговања на локалне и субрегионалне сукобе''.224 Војно реаговање на унутрашње и мале међудржавне сукобе, уколико не дође до значајније измене односа снага у свету, у 21. веку значајно ће се разликовати од страних војних интервенција у време ''хладног рата'', па и од оних у последњој декади 20. века. Њих ће, вероватно, обележавати неколико битних карактеристика: 1) употреба војне силе комбиноваће се с кориш-ћењем других средстава моћи, с тим што ће политичке и економске мере претходити дејствима оружаних снага; 2) интервентне снаге, које ће редовно бити мултина-ционалне и опремљене најсавременијим средствима ратне технике, оствариваће апсо-лутну супериорност над противником, пре свега у ваздушном простору, и 3) елек-тронска дејства и удари с дистанце биће главни видови дејства тих снага. Циљеви војних интервенција образлагаће се хуманитарним разлозима, мада ће увек бити мотивисани политичким интересима главних иницијатора интервенција. С обзиром на то, војне интервенције ће имати карактер подршке и помоћи оној страни у сукобу која је испољила наклоност према главном иницијатору и организатору војне интервенције, без обзира на то ко је главни виновник сукоба.225

4.3. Геополитички значај Русије

Током владавине совјетског режима, идеологија је порицала утицај геополитике на друштво. Геополитика је дифинисана као оруђе империјализма, а реч ''Евроазија'' била је избачена из речника политике и историје. Након револуције, комунизам је постао формално озакоњење старог геополитичког понашања. Империја је тежила унутраш-њем расту и јачању

224 Klaus Naumann, NATO's new military structure, ''NATO Review'', spring 1998, pp. 12. 225 Опширније: Мирковић, Т., Рат у савременим условима – локални сукоби и војне интервенције, ''Војно дело'', бр. 3/98, стр. 28-46.


своје моћи путем централизованог управљања, све док се жариште политике није окренуло према вани. У целини, кад год је земља била јака, она је померала своје границе и сфере утицаја према вани, док се у периодима слабости повлачила са својих удаљених подручја. То указује да историја Русије и Совјетског Савеза пружа емпиријски доказ ''реалистичне'' геополитике у којој су снага, раздаљина и експанзија повезане.226

Утицај карактеристика географског простора на политику руске државе од њених зачетака – у облику тзв. кијевске Русије, затим Московске кнежевине и царске Русије, преко Совјетског Савеза, до данашњих дана – пружа емпиријски доказ ''реалистичне'' геополитике, у којој су биле повезане снаге, раздаљина и експанзија. Обрасци форми-рања геополитичког размишљања и понашања били су слични у свим фазама постојања Русије, али су њихова форма и значај варирали зависно од историјских периода. Особитост геополитичког положаја Русије предодређена је геополитичким положајем Руске Федерације. Заузимајући централно место евроазијског континента, Русија објек-тивно игра улогу геополитичког моста и посредника у односима између Запада и Исто-ка.227 С истовременим присуством у Европи и Азији Русија утиче на економске, поли-тичке, војне и културне процесе, првенствено на међународне процесе интеграције и глобалне политичке процесе и живот планете у целини.

Совјетски Савез, последњих година свог постојања, и Русија, непосредно након распада Савеза,228 чинили су много уступака Западу, па је Русија била принуђена да, у односу на Запад, промени своју спољно-политичку позицију, која је била тесно везана са њеним радикалним и наглим заокретом од планске ка тржишној привреди. Осим наведене и код осталих спољно-политичких оријентација постоји тенденција повећања значаја геополитике у односу на идеологију, што значи да су некадашњи идеолошки конфликти замењени борбом за сфере геополитичког утицаја. То је, даље, узроковало неопходност промене класичне геополитике, која је условљена променама у физичком амбијенту и новим приоритетом у понашању државе.

У садашње време привреда се најчешће наводи као један од доминантних геополитичких чинилаца. Њен значај се повећава и на унутрашњем и на спољашњем плану. Ту је и информатичка револуција од које зависи да ли ће једна земља брже или спорије да се интегрише у глобална тржишта или институције, као и да створи стратешке предности. У

226 Туоми Осмо, Нова геополитика, Војно-издавачки завод, Београд, 2000, стр. 20-21. 227 Валериј Всеволодович Чебан, Геополитическое положение и војнаја политика Росии, Москва, 2001, стр. 7. 228 Одлука лидера једанаест совјетских република у Алма-Ати 21. децембра 1991. године о формирању Заједнице независних држава завршен је чин дезинтеграције СССР-а. О престанку постојања Совјетског Савеза одлуку је донео Врховни совјет 26. децембра 1991. године.


случају Русије, информације имају геополитички значај због огромне територије и потребе за међународним комуникацијама као претпо-ставком економског раста. Затим, настало је и неколико великих промена у војном аспекту геополитике. Развојем и применом војних технологија у области разарања и детекције, руковођења и командовања, маневарских способности и транспорта једи-ница и, посебно, у области оружја за масовно уништавање и далекометних система оружја, уздрмани су традиционални постулати неповредивости простора. Током последњих деценија знатно су се променили начини контролисања географског простора. Усавршени су начини физичке контроле и уведена нова средства нефизичке контроле (политичка, економска, идеолошка, демографска, информативна итд.). Зависно од тога, и геополитичка експанзија поприма нове форме. Зато се у будућ-ности може повећати вероватноћа територијалних експанзија и сукоба високог интен-зитета због надметања за природне ресурсе и могуће је да геополитичка експанзија добије информативну, цивилизацијску, религиозну, етничку, економску и политичку димензију (укључујући притисак, санкције, изолацију итд.).229

У оквиру свих тих промена руски геополитичари оспоравају, односно изражавају сумњу у традиционални модел конфронтације између средишта и остатка света зато што се у том концепту полази од биполарности и статичног стања, док је савремени свет полицентричан, мултиструктуралан и променљив. То указује да се у реформи геополитике, за коју се залажу руски аналитичари, задржава срж класичне геопо-литике. Ипак, неки судови су очигледно неодмерени, на пример, порицање географ-ског детерминизма, који је, и поред свих наведених промена, још увек у извесној мери актуелан. Географија можда више не утиче на то коју врсту политике треба форсирати, али условљава нека основна ограничења и могућности. На пример, географске одлике Русије и даље чине знатно рањивијим њене источне, западне и јужне границе од суверених региона који су географски лоцирани уз Арктички океан, и тако мање погодни не само за класичне него и за савремене видове угрожавања.

Актуелна геополитичка ситуација Русије нестабилна је и у многоме замршена, јер се земља још увек опоравља од последица распада Совјетског Савеза. После распада Совјетског Савеза, од бивше суперсиле Русији су припале три четвртине територије, пола становништва, 60 одсто националног богатства и бруто националног производа (укључујући две трећине индустријске и 45 одсто пољопривредне производње), 70 одсто извоза и 85 одсто оружаних снага (удео Украјине је 2,7 одсто територије и 15-22 одсто бруто националног производа, док је Казахстану припало 12 одсто територије

229 Константин Сорокин, Геополитика савремености и геостратегија Росии, Росијскаја политическаја ентсиклопедија, Москва, 1996, стр. 16-22.


и од три до седам одсто бруто националног производа).230 Русија и даље остаје главна и највећа територија у Евроазији која спаја десет временских зона и која превазилази укупно САД, Кину и целу увећану Европу заједно.231 Према неколико наведених елемената Русија је смањена копија Совјетског Савеза, што, ипак, није довољно да се Русија назове глобалном силом. Распадом Совјетског Савеза изгубила је три од четири геополитичка круга, које је вековима стварала око централног простора. Њено укупно геополитичко поље не протеже се више изван граница Руске Федерације и нема целокупну политичку или војну контролу над бившим совјетским републикама, нити контролише руску дијаспору. Насупрот томе, неке бивше совјетске републике успеле су да остваре делимичну контролу над руским простором на основу економске међузависности наслеђене од совјетског привредног система.

Руска гранична линија од североисточних граница Естоније до Донбаса, Крима и северних предела Кавказа протеже се кроз различита геополитичка подручја, тако да постоји опасност од конфликата. На северу, Русија има нерашчишћене односе са Норвешком око разграничења у водама Арктика и око богатих природних ресурса морског дна. У региону Балтичког мора још није потписала гранични споразум са Литванијом и Естонијом. Постоје немири на граници у региону Кавказа, пре свега са грузијом, а на Далеком истоку питање Курилских острва баца сенку на руско-јапанске односе. Мада је граница са Казахстаном стабилна, променљива ситуација у централној Азији може да буде опасна по руске трговачке комуникације. Границе имају нову улогу унутар територије бившег Совјетског Савеза. Ако су некада и биле административне, оне су сада границе између држава, а размештај етничког становништва и коришћење земљишта не поклапају се са новим границама.232 Због тога би лабављење граница унутар Заједнице Независних Држава имало за Русију изузетан значај: ублажили би се проблеми, спречили сукоби, промовисала кохезија и омогућио већи руски утицај у бившим совјетским републикама. Чињеница да је Русија преузела одговорност за чување спољашњих граница свих република Заједнице (осим Азербејџана), одражава значај тих интереса. Спорна гранична питања апсорбују политичку енергију и отежавају економске активности, али у неким ситуацијама Русија може да добије прилику за остварење својих безбедносних интереса балансирањем између суседних држава. Добар пример за то су активности Русије у вези са кризом у Абхазији и Нагорно-Карабаху.

230 Puheloinen, А., Rusia's geopolitical interests in the baltic area, Helsinki, National Defence College, 1999, p. 28. 231 Бжежински, З., Геостратегија за Евроазију (превод), ''Војска'', март 1998. 232 Изван Русије, у бившим совјетским републикама, живи 25 милиона Руса (према: A. Puheloinen, исто, стр. 28).


Комуникацијски правци значајно су промењени, а што се посебно огледа у губитку значајних лука на Балтичком и Црном мору. С обзиром на ограниченост приступа том подручју, очигледно је да ће у наредном периоду руска политика бити веома активна према тим подручјима. Тај дебаланс између потреба и могућности може да има за последицу спољне тензије између Русије, Украјине и балтичких држава. Истовремено, копнене комуникације су још више изоловане него излаз на море, а саобраћај отежава слаба инфраструктура. Посебно је значајно то да већина комуни-кација Русије са западном Европом сада води преко неколико земаља, што те везе чини знатно скупљим и непоузданијим него у време Совјетског Савеза. На пример, прекидом комуникација у Белорусији, уз слабости трговинских веза преко Балтичког мора, Русија би скоро потпуно била изолована од Запада. Зато ће, убудуће, за трговину бити значајније поморске комуникације на рачун копнених комуникација. Такође, у погледу телекомуникација, компјутеризације и информативних система Русија много заос-таје за развијеним земљама. Процењује се да је Русија по нивоу комуникација 41. земља у свету, тако да заостаје за земљама Запада најмање 15-20 година. Према степену компјутеризације Русија заостаје не само за развијеним него и за новоиндустрија-лизованим земљама: према броју компјутера по становнику тек је на 36 месту у свету.233 Непостојање националне компјутерске мреже је велики недостатак, упркос чињеници да у неким областима постоје развијене информатичке мреже.

На геополитичку моћ Русије неповољно утичу и бројне друге околности. Инду-стријска и пољопривредна производња су у паду, инфраструктура је у све лошијем стању, порез се не убира, плате се редовно не исплаћују, становништво сиромаши, итд. Изразито неповољну економску ситуацију потврђују следећи подаци: до 1995. године обим домаће производње опао је за 34 одсто у односу на ниво из 1991. године; удео индустрије у привредној активности земље у 1996. години износио је 40, а осамдесетих година 75 одсто; у индустрији је више од 40 одсто послова непрофитабилно, а у транспорту чак 60 одсто; током 1996. године само 16 одсто фирми и организација није починило озбиљне пореске прекршаје а 34 одсто уопште није плаћало порезе; од 1991. до 1995. године производња житарица опала је за 45 одсто, а Русија је четрдесета земља у свету по потрошњи хране у односу на национални доходак.234

233 Адрианов, В., Д., Росиа в мировои економике, Издателство Центра комплексних социалних иследовании и маркетинга, Москва, 1995, стр. 69-74. 234Puheloinen, А., исто, стр. 31 (у време Совјетског Савеза статистичким бројкама је приказивано стање бољим него што је било, а у постсовјетском периоду велики део привредних активности је изван статистичке евиденције. Због тога се на основу статистичких показатеља можда ствара суморнија слика промена него што стварно јесте, али она, свакако, није нимало повољна).


Економска криза можда може да се сматра краткорочним проблемом, али друге околности могу да буду погубније, на пример демографски развој. Наиме, претња за Русију је популациони дефицит. Бројно стање становништва се смањује, а просе-чан животни век мушкараца се скратио на само 58 година, а у неким регионима мањи је од 50, док просечан век жена износи 72 године. Наталитет на 1000 становника смањио се са 17 у 1985. години на свега девет одсто у 1996. години. Број преминулих на 1000 становника повећао се у истом периоду са 11 на 15, што би, ако се таква ситуација настави, имало за последицу да се број становника Русије у наредне 33 године смањи са садашњих 147 милиона на 123 милиона становника.235 Све то може да изазове озбиљне проблеме у искоришћавању природних ресурса земље, као и слабљење државе у информативном, комуникацијском и војном погледу. Може се догодити да људски ресурси Русије буду недовољни за унапређење индустрије, пољопривреде и интелек-туалног рада. Такав развој догађаја могао би да охрабри стране чиниоце да посегну за руским геополитичким простором и ресурсима, док би, истовремено, забринути због заостајања, етнички Руси могли радикалније да наступају. Тако, Константин Сорокин сматра да тежиште развоја треба да буде на преосталим унутрашњим чиниоцима геополитичке моћи, као што су: природни ресурси, војна моћ (укључујући и нуклеарно оружје) и јаке области индустрије, као што је производња војне опреме.236 Међутим, без обзира на то колико је значај природних ресурса неспоран, чињеница је и то да у савре-меном свету јачању геополитичке позиције и богатства више доприноси комбинација природних ресурса и образовања, односно, производња с вишим степеном обраде, ино-вације и кооперација него природни ресурси, што је у овом тренутку више слаба тачка Русије него њена предност.

Такође, стање оружаних снага Русије је веома погоршано. Према проценама експерата, као доказ за то наводи се следеће:237 многи системи оружја и опреме су дотрајали; само трећина дивизија копнене војске борбено је спремна; око 50 одсто руских ратних бродова и исто толико војних авиона је у оперативној употреби; готово половина одбрамбених потенцијала нуклеарног оружја сада је лоцирана изван Русије; будућност руске војне индустрије је, такође, неизвесна, итд. Све то указује на неоп-ходност војне реформе, укључујући и драстично смањивање оружаних снага. Од еконо-мике ће зависити суштина реформе оружаних снага. Имајући у виду да се Русија налази у веома сложеној економској ситуацији, процењује се да ће за поновно изграђивање оружаних снага и враћање њене војне моћи бити потребно бар десет година.

Русија је, одмах после нестанка биполарне поделе света и политике ''хладног рата'', настојала да дефинише своје место и улогу у међународној

235 Исто, стр. 32. 236 Сорокин, К., исто, стр. 50 i 51. 237 Puheloinen, А., исто, стр. 33.


заједници, у новонасталим околностима. Свест о томе шта сада представља, који су њени потенцијали, могућности и тежње, а шта чини негативну страну нових околности, Русија је, у првој половини деведесетих година, настојала да се уклопи у институционални механизам европског система безбедности, сматрајући да јој припада место равноправног партнера с најраз-вијенијим земљама западне Европе. Русија је у првим данима своје самосталности наглашавала да ниједну земљу не сматра својим непријатељем. Таква политика је имала и својих предности, али и извесних илузија. Наиме, позитивне стране прибли-жавања Русије европским, па и светским токовима, довели су до тога да је Русија постала чланица готово свих постојећих институција европског система безбедности, прво ''Партнерства за мир'' (1994), па чак и придружени члан НАТО (заједнички НАТО-руски савет 1997). Током свих тих година перманентно је настојала да се избори за ''посебан статус'', полазећи од тога да је реч о једној од две највеће нуклеарне силе на свету, али и од тога да је још увек њена улога посебно значајна за стратегију развоја појединих региона (регион постсовјетског простора, регион Балкана и Далеког истока). Реалност је, међутим, била сасвим другачија: и поред свих неспорних чињеница о величини и значају Русије, она је сада, ипак, само земља у развоју која се налази на листи чекања код светских финансијских институција како би могла да покрене привредни развој. С друге стране, Русија је свесна опасности од тенденција ка развоју униполарног света у којем доминантну улогу имају Сједињене Америчке Државе, које су настојале да искористе њене постојеће политичке, економске и војне слабости с намером да је спрече да се поново домогне позиције велике силе. То је Русији наметнуло потребу да своју националну одбрамбену политику конципира на другачији начин, што је делимично и урађено почетком 2001. године.238

Анализа руске геополитичке ситуације наводи на три закључка: (1) нестабилна геополитичка ситуација, као и економске и војне слабости, основни су чиниоци смањивања њене геополитичке моћи; (2) унутрашње јачање треба да буде првенствени геополитички циљ Русије, јер је њен једини значајан инструмент политичка моћ насле-ђена од Совјетског савеза, која ће опадати са опадањем економске, војне и друге моћи, и (3) једини начин за излазак Русије из кризе је дугорочна заштита националних интереса уз стварање спољашњих услова за поновно поступно стицање статуса велике силе. Упркос тако лошој слици, неопходно је истаћи да Русија има значајне геопо-литичке потенцијале: огромну територију, богате природне ресурсе и повољан поло-жај, који је чини споном између Европе и Азије. 238 Документ је публикован као Концепција националне безбедности Руске Федерације, који садржи четири дела према интерпретацији приоритета Русије у области заштите националних интереса: (1) Русија у међународној заједници; (2) Национални интереси Русије; (3) Опасности за националну безбедност Руске Федерације, и (4) Заштита духовног и културног наслеђа, историјских традиција и норми друштвеног живота свих народа Русије.


Русија поседује и преко 25 одсто светских енергетских ресурса и не зависи ни од кога у погледу сировина. Према стра-тегијском нуклеарном потенцијалу Русија, за сада, парира Сједињеним Америчким Државама и задржаће своје стратегијске снаге. То је веома значајно, али обнављање геополитичке моћи могуће је само под условом да руски политички систем пронађе и примени одговарајуће варијанте.

Основа геополитичких погледа Русије може да се објасни на основу упоређења садашње ситуације са ситуацијом после Другог светског рата, када су се сукобљавала два концепта светског поретка: (1) ''универзалистички'' концепт и (2) концепт ''сфере утицаја''. Према универзалистичком виђењу национална безбедност може да се гаран-тује преко једне међународне организације, док је према концепту сфере утицаја гаранција у равнотежи моћи. Према оцени западних аналитичара, америчко схватање је било универзалистичко, док су Совјети репрезентовали сфере утицаја. У садашње време такође изгледа да ставови Запада, којима се фаворизује ширења НАТО-а, произилазе из универзалистичког гледишта, док руски став одражава концепт сфере утицаја. Према студији Евгенија Базахова из 1996. године, поновно успостављање соп-ствене сфере утицаја један је од основних циљева спољне политике Русије.239 Такође, од почетка деведесетих година, Русија сматра најближе суседе зоном својих виталних интереса. Та позиција је, за сада, остала непромењена, а за то су, као и за настајање те позиције, у многоме заслужне и водеће силе Запада. Све то приморало је Русију да преиспита своју безбедносну политику и да трансформише своју војну стратегију од стратегије ''искључиве одбране'', из доба Михаила Горбачова, преко стратегије ''активне одбране'', у стратегију ''реалистичног задржавања'', која треба да допринесе успоравању и спречавању ширење НАТО-а на Исток. То постаје главни циљ руске стратегије, што је неминован исход суровог разлаза између Русије и западних сила у остваривању њихових стратегијских интереса.

Русија је тренутно, с обзиром на још увек тешку економску ситуацију и неста-билне политичке односе у земљи, под снажним спољним и унутрашњим геополи-тичким притисцима. Она има три стратегијске геополитичке варијанте у вези са спољно-политичким аспирацијама: (1) стратегију експанзије, (2) стратегију попушта-ња и (3) позициону стратегију.240 Из изнетих чињеница јасно је да Русија нема довољно економске и војне моћи за експанзивну стратегију, јер би сваки покушај терито-ријалне експанзије довео Русију у позицију из које би постојао само један излаз – повлачење, без икаквих позитивних резултата. Такође, идеје о стварању неке нове руске империје нису реалне, јер Русија нема довољно средстава чак ни да започне такав процес. Употреба силе ради остварења таквог циља у догледно време је искључена, а суседне земље не желе

239 Puheloinen, А., исто, стр. 38. 240 Исто.


добровољно да се прикључе Русији, осим Белорусије. Наиме, тежње суседа су сасвим супротне, а Русија је неповратно изгубила земље бившег вар-шавског пакта. Искуство тих земаља са Совјетским Савезом учинило је да оне избега-вају блиске политичке везе с Русијом, а нема ни економских подстицаја за поновно уједињавање.

Друга варијанта је стратегија попуштања, која је неодговарајућа из више разлога. Прво, садашња геополитичка ситуација сматра се једном од последица стратегије попуштања и великих и исхитрених уступака, укључујући концесије у нуклеарном и конвенционалном наоружању и војном присуству у Европи, с краја осамдесетих и почетком деведесетих година, и то без одговарајућих компензација.241 Према крити-чарима тих уступака, друга врста политике, заснована на приближавању, корак по корак, довела би Русију у повољнију геополитичку ситуацију. Друго, целокупно спољнополитичко деловање усмерено је на очување територијалног интегритета Руске Федерације, уз истовремено настојање обнављања статуса велике силе, уз шта не иде стратегија попуштања. Треће, територијалне концесије су ризичне због могућности распада Руске Федерације. За сада не постоје праве сепаратистичке идеје, а и када би постојале Русија има на располагању бројна средства да то спречи. Четврти разлог против примене стратегије попуштања јесте то што сада не постоји ништа што Русију на то приморава.

Од три наведене варијанте геополитичке стратегије Русији, као прихватљива, једино преостаје позициона (status quo) стратегија. Суштина те стратегије је да Русија у својој интересној сфери задржи суседне земље и да се ублаже штете узроковане ширењем НАТО пакта. Истовремено, Русија би требало да балансира између других геополитичких центара моћи, као што су Европа, САД, Кина, итд. и у односима са њима. То би било у интересу тренутно слабе Русије и омогућило би да се одржава мултиполарни геополитички светски поредак, без супериорности било којег центра моћи. Русија би, на пример, могла да користи испоруке енергије, односно нафте и гаса, за остваривање утицаја и да користи на најбољи начин спорења између светских сила, правећи комбинације с једном или другом страном, зависно од ситуације. Речју, Русија би требала примењивати традиционалне методе балансирања моћи, које је корис-тила кроз своју историју. Међутим, успех Русије биће ограничен због чињенице да је и за такву улогу неопходна моћ. Због тога, будући да је притиснута од Запада, Русија би, у смислу балансирања, могла да буде активнија према југу и истоку, односно према Ирану и Кини. Поред наведених постоје и друге варијанте с обзиром на смер тих аспирација. У том смислу говори се о три главне оријентације савремене Русије: окретање Западу (атлантизам), окретање Истоку

241 У Москви је 24. маја 2002. године потписан америчко-руски споразум о смањивању нуклеарних арсенала за две трећине (од 1700 до 2200 нуклеарних глава свака од потписница) у наредних десет година.


(урализам) и окретање себи (неоантиипмеријализам).242 Коју ће оријентацију прихватити зависи од тога која има највеће изгледе за оживотворење у виду конкретнијег геополитичког понашања.

Атлантизам је такво геополитичко схватање које значи интеграцију и сарадњу са западном економском и политичком сфером. То подразумева прихватање западних вредности кроз укључивање у међународне организације и другим облицима сарадње са остатком Европе.

Уралско (евроазијско) опредељење има своје корене у схватању да Русија има геополитички задатак да посредује између Европе и Азије. По том схватању, Русија има сопствену културу која је утемељена на словенском наслеђу и ортодоксној рели-гији, па чак не би требало ни да покушава да постане део Европе, већ да се развија на основу својих традиција. То значи напуштање западне евроцентричне историје и запад-них концепата либералне демократије, правде, парламентаризма и индивидуалних људских права. Заговорници ове доктрине тврде да интеграција са западном привредом не би функционисала у Русији, и да би било апсурдно и опасно позајмљивати економ-ски модел који је неконзистентан са националном културом, интелектуалним и морал-ним вредностима. Овакве расправе, које се тичу идентитета Русије, сервиране су да оживе Евроазијски покрет из двадесетих година прошлог века, тренд који се исказао у настојању да се консолидује кохезија између чланица Заједнице Независних Држава и руског руководства.

Трећа оријентација, неоантиимперијализам, углавном се заснива на старим геопо-литичким схватањима. Присталице тог схватања уважавају чињеницу да сада постоји само једна суперсила у свету. Стабилан мир је нестао, а последице тога могу да се виде у немирима и сепаратизму. Неопходно би било да се поново успостави баланс, али је Русија за то тренутно сувише слаба. Да би Русија могла да држи равнотежу Сједињеним Америчким Државама требала би да уђе у савез са Кином, који би чинио нову евроазијску геополитичку силу. У пракси, Русија је предузела мере за успос-тављање добрих односа са Кином и Индијом. Русија и Кина су интензивирале сарадњу у многим областима и говоре о стратегијском савезу и мултиполарном свету, у духу отпора западној доминацији. Истовремено, Индија и Кина су најзначајнији набављачи руске војне технике и опреме. Русија данас готово сипа најмодерније наоружање у Кину, што може значити две ствари – прво, да се дугорочно не плаши Кине, значи да процењује како су интереси две велике земље паралелни, а друго, да својим добрим односима са Кином јача антиамерички фронт. Ове три земље су укључене и у друге облике међусобне сарадње у области војне технологије. Такође, Русија у овом тренутку има односе на узлазној линији са Ираном, Сиријом и Египтом. Укратко, Русија поку-шава да некако заустави офанзиву Запада, пре свега САД, и да око себе окупи земље у евроазијском простору које неће ући у

242 Осмо, Т., оп. цит., стр. 59-61.


НАТО, а то се делимично односи и на нас. Американци очигледно имају ту компоненту у виду и разним иницијативама за са-радњу (попут идеје са СЕЦИ-јем) покушавају да те земље одврате од присније сарадње са Русијом.

Поново рођени панславизам, односно неославизам, могао би да послужи као потпо-ра и другој и трећој геополитичкој оријентацији, с обзиром на становиште да једино ослобађање снага везаних за вековима старе духовне, религијске и социјалне традиције може да спаси Русију од потпуног колапса. Идеја о равнотежи моћи уграђена је у ову филозофију, као што је уграђена и у неоантиимперијализам. Неославизам истиче само словенско порекло и не признаје муслиманске нације, нити рачуна на било какав чврст савез са Кином. Резултати истраживања подршке овим трима оријентацијама у руској економској, политичкој и војној елити, показује да би једна трећина била спремна да прихвати атлантску оријентацију, трећина неоанти-империјалистичку, док су се чак три четвртине определиле за уралску варијанту.243 То, даље, показује да би већина могла прихватити независну политику као најбољи компромис, што одговара традиционал-ном геополитичком схватању Русије као велике силе.

Виђена из перспективе познатог геополитичког понашања у прошлости, Русија про-лази кроз фазу у којој мора да консолидује своју снагу и развије своје ресурсе. Обрасци формирања геополитичког понашања показали су се невероватно сличним у свим фазама постојања Русије. Многи предлози су, у ствари, стари, али су њихова форма и нагласци варирали у различитим периодима. Раније, у оваквој ситуацији, државе чија је конкурентска моћ мала биле су склоне да се концентришу на унутрашњи развој и протекционизам, те би догађаји, у садашњој Русији, по свој прилици, могли да указују на тај правац. Све то, међутим, зависи од тога колико ће се повољним показати услови сарадње које нуде западне земље и њихове компаније, што ће, опет, зависити од тога колико су у економској утакмици на светском нивоу тражени потенцијални ресурси Русије. Сходно томе, помоћ из иностранства, која је у вези са геополитичким разматра-њима, неће имати никакав одлучујући утицај, јер Украјина прима већу помоћ од Америке него Русија.

Према томе, Русија у садашњој ситуацији мора да дефинише своју нову улогу у међународној заједници, нови геополитички код, као једно од оруђа које помаже да се одреде нови основни интереси у спољашњем свету. Део тог будућег геополитичког кода требало би да буде идеологија која је прихватљива за већину становништва. Исто-времено, она је спремна на одређене компромисе, али само дотле док њени страте-гијски интереси заштите националне безбедности не буду доведени у питање. У том контексту се може тумачити одредница према којој је Русија спремна да до краја корис-ти све расположиве снаге и сва расположива оружја да се

243 Осмо, Т., оп. цит., стр. 61.


заштити. Исто тако, Русији је јасно да се налази у изузетно тешкој материјалној ситуацији и основни приоритет њене националне безбедности јесте заштита унутрашњег поретка. Због тога се може рећи да је Русија данас сама себи највећи изазов.

4.4. Глобалистички значај Азије

Евроазијски комплекс представља простор на коме се супротности најбоље виде. Две карактеристичне појаве су демографска експанзија Југа и потреба Севера за радном снагом. Како ће се, на пример, 2025. године богати Север одупрети најезди са Југа? У то време сама Азија ће имати скоро половину становника Планете (само Кина, Индија и Индонезија имаће преко три милијарде становника). Међутим, најтеже ће бити ускладити демографску експлозију која је захватила добар део земљине кугле, посебно Азију и Африку. Не само да нема коинциденције између пораста становништва и економског динамизма за чију је реализацију то становништво способно, него се дешава чак апсолутно супротно – тамо где се становништво повећава, економски динамизам се смањује. Да ли је то недостатак мотива или техничка заосталост, иделогија или традиција, или недостатак воље да пруже помоћ сиромашнима из страха од појаве конкуренције, питање је за широку расправу? Најсиромашније земље, у принципу су организоване као државе рудиментарног типа и не могу још увек да се организовано поставе према индустријски најразвијенијим земљама. У већини тих земаља основно питање опстанка је прехрана становништва, што ће још дуго представ-љати основни проблем за њих. У таквој ситуацији, апсурдно је размишљати о брзом техничком напретку. Међутим, без обзира на наведене чињенице, у Азији мора да се уоче два супротна тренда:244 (1) нарастајућа привредна сарадња, с једне стране, и (2) нарастајућа политичка компетенција и војна изградња, с друге стране. Азија задњих 15 година доживљава економски успех без премца у људској историји. Тако је Азија, пре нешто мање од четири деценије, а пре свега источна Азија (укључујући и Јапан) учест-вовала са око четири одсто у укупном светском друштвеном производу, док је на челу била Америка са приближно 35-40 одсто, да би средином 90-тих година ова два региона била приближно једнака (близу 25 одсто). Дакле, темпо раста био је историјски без преседана.

Упркос одређеним тешкоћама Јапан је још увек најјача економска сила у Азији. Јапан је то постигао захваљујући америчком кишобрану под којим је земља могла да се безбедно опорави од разорног пораза, да поново оствари економски замах и да на тој основи прогресивно досегне позицију једне од водећих сила. Међутим, сама чињеница постојања тог заштитног кишобрана намеће границе слободи јапанске акције и ствара парадоксалну ситуацију у

244 Осмо, Т., оп. цит., стр. 61.


којој је светска сила првог реда истовремено под протекто-ратом.245 Јапан је још увек најјача економска сила у Азији, а његови трговински билан-си показују суфицит већ четири деценије и већи део тог суфицита остварен је у трго-винској размени са САД, Европом и Азијом. Јапан је, истовремено, био највећи светски донатор, већином у форми кредита, а од тога је, опет, највише било усмерено у земље Азије (Индонезија, Кина, Филипини, Индија и Тајланд), чиме је крчио пут свом утицају.

Кина пролази кроз период брзог економског раста. У периоду од 1978. до 1994. године просечан годишњи раст био је 9 одсто, а од 1994. до 2003. године просечна годишња стопа раста износила је између 8 и 8,5 одсто. У 2003. години годишња промена у бруто друштвеном производу износила је 10,0 одсто, у 2004. години 10,1 одсто, а у току 2005. године проценат раста БДП износио је 9,9, што је омогућило просечно повећање дохотка по становнику на 1.700 долара. По бруто домаћем (националном) производу, вредном 2,23 билиона долара, Кина је постала пета светска економска сила, претекавши Италију и Француску и приближивши се Великој Британији (испред које су САД, Јапан и Немачка). Кина је трећа трговинска сила по извозу. Она је у 2005. години утростручила суфицит у спољној трговини у односу на 2004. годину – са 32 милијарде на 102 милијарде долара. На крају 2005. године Кина је увећала своје девизне резерве на 818,9 милијарди долара, чиме се приближила девизним резервама Јапана – који је, са 846,7 милијарди долара, највећи светски штедиша. Кина очекује да њене девизне резерве у 2006. години достигну фантастичних билион долара, чиме ће претећи и Јапан. Два су главна фактора која су, из године у годину, омогућавала брзу акумулацију девизних резерви: брз раст извоза, знатно већи од увоза, и обилан прилив страних инвестиција у кинеску привреду – у просеку од 60 милијарди долара годишње.

Међународни монетарни фонд предвиђа да ће просечна годишња стопа раста у 2005. години износити 9,5 одсто. Реалан приход по становнику (1,3 милијарде) у 2003. био је седам пута већи од оног забележеног 1978. године.246 Када је реч о људским ресурсима Кина рапидно развија истраживачке и развојне способности и ствара висококвалификоване академске грађане. Без обзира на то, њена огромна и мало плаћена радна снага чини је једном од најконкурентнијих пословних локација на свету. Тако је у Кину 2003. године директно инвестирано 53 милијарде долара. Она, у том смислу, заузима друго место, одмах иза Луксембурга у који је уложено 87 милијарди долара, али је битнија чињеница да је Кина далеко премашила Сједињене Америчке Државе у коју је инвестирано само 29 милијарди долара.247 Највећи инвеститори били су Кинези који живе у Хонконгу,

245 Бжежински, З., оп. цит., стр. 143-144. 246 Janšeng, Huang, Корист за цео свет, чланак објављен у ''Фајненшел Тајмсу'', пренела ''Политика'', 05.07.2004 – Погледи стр. 1. 247 UNCTAD, Светски извештај о инвестицијама, 2004.


Тајвану и Сједињеним Америчким Државама. Пос-ледњих неколико година Кина се придружила Јапану у позајмљивању Сједињеним Америчким Државама стотина милијарди долара. Тачније, САД позајмљују у Кини новац који су њихови конзументи потрошили плаћајући увезену кинеску робу. Кина велики део свог трговинског суфицита (око 70 одсто од 818,9 милијарди долара у 2005. години) улаже у америчке обвезнице, што доприноси ниским каматним стопама у Америци. Нема прикладније мере за нову моћ Кине у свету, и природу те моћи, него што је чињеница да је њена централна банка стекла могућност утицања на курс еконо-мије САД. Наведени податак требало би да поткрепи и чињеница да се, рецимо, на британским колеџима и универзитетима тренутно образује 32.000 кинеских студената. Истовремено, према проценама економских аналитичара, током 2006. године, кинеска економија избиће на место четврторангиране у свету, а за време краће у односу на век једне генерације претећи ће САД, на месту најмоћније економије света (између 2020 и 2025. године). Свет је преплављен робом с назнаком ''произведено у Кини''. Тако је само у току 2003. године Велика Британија увезла те робе за осам милијарди и 300 милиона фунти. Дуготрајни преговори око уласка Кине у Светску трговинску организа-цију маскирају огромне економске позиције које су иностране фирме успоставиле у кинеској економији. Тако се у 2002. години пет од врхунских 15 извозника у Кини односило на стране транснационалне компаније, међу којима су најзначајније ''Мото-рола'', ''Лоџитек'' и ''Дел компјутер''. Те компаније су највише допринеле ономе што се често назива ''кинеско извозно чудо''. Кина за цео свет обавља огромне операције пре-раде у име транснационалних компанија. То је један од разлога што је однос њене трго-вине и бруто националног производа претерано висок за једну континенталну еконо-мију – више од 40 одсто у поређењу са око 20 одсто колико је у САД. Док се порекло готовог производа лако препознаје то не важи за индивидуалне компоненте. У том смислу натпис ''Made in China'' у суштини доводи у заблуду. Тачније би било да пише ''Processed in China'' (обрађено – прерађено у Кини).

Оваква ситуација у Кини наводи већину пословног света индустријски најразви-јенијих земаља за још веће ангажовање капитала у Кини и њено ангажовање у међу-народној заједници, верујући да је Кина добро место за прављење новца.248 Међутим, економски Кина још увек зависи од стране технологије, капитала и тржишта за извоз. Тако је Кина дуго времена посматрана са становишта (не)могућности да прехрани преко милијарду својих становника него са становишта његовог инвентивног и произ-водног потенцијала. У вези с тим постоји једна интересантна анегдота. Наиме, среди-ном седамдесетих година 20. века Кину је постио један амерички високи државник и у разговору са својим домаћином изразио ''забринутост'' да ли ће Кина моћи да исхрани милијарду и двеста педесет милиона уста. Домаћин је

248 Bristow, Damon: China, the Incomplete Superpower, RUSI Journal No. 2/1966, p. 41-44.


на то узвратио: ''Да, господине, ми имамо милијарду и двеста педесет милиона уста, али имамо и две милијарде и пет стотина милиона руку''. У међувремену, део тих руку је спојен с новим технологијама и укључен у савремени процес производње и стварања дохотка. Недавно је озваничено да Кина већ има преко милијарду и три стотине милиона становника. Од тог огромног броја, просечно половину (око 650 милиона) чине радно способни људи. Рачуна се да их је у савремени процес производње укључено само 10-15 одсто, тј. знатно мање од 100 милиона људи. На укључивање у тај процес чека их још шест или седам пута толико.

САД се посебно противе извозу високе војне технологије у Кину, а што спречава и земљама Европске уније, јер верују да би то могло да поремети равнотежу војне силе у источној Азији, посебно уколико би САД морале да помогну одбрану Тајвана у евентуалном рату са Кином. Иначе, ембарго на оружје уведен је Кини пошто су власти у Пекингу у крви угушиле продемократске демонстрације у Пекингу, на тргу Тјенанмен јуна 1989. године.

Понашање Кине ограничено је и чињеницом да ће у наредном периоду да се суочава са изузетно тешким проблемима. У Кини живи 22 одсто светске популације, а она поседује само седам одсто обрадивог земљишта. Велики градови и путеви ''гутају'' обрадиво земљиште тако да се сваке године оно смањује за један одсто.249 Исто-времено, региони Кине се развијају сасвим неравномерно, уз енормне размере уну-трашње миграције којом је захваћено преко 400 милиона људи, а незапосленост би могла да нарасте на преко 280 милиона људи.250 Све то указује да Кина неће моћи, чак и под најбољим могућим околностима, да у време, како предвиђају економски аналитичари до 2020, постане конкурентна САД у кључним димензијама глобалне моћи. Међутим, Кина је на добром путу да постане доминантна регионална сила у источној Азији, у складу са диктатом своје историје, географије и економије. Она је већ геополитички доминантна на копну, а на путу је да то постигне и на плану економске и војне моћи. Оно што Кину посебно оптерећује јесте настојање да се Тајван поново уједини са копном по формулу ''једна нација, неколико система'' (варијанта Денговог слогана ''једна земља, два система''), као што је урађено са Хонгконгом 1999. године. Мирно присаједињене Тајвана зависиће од стабилизације економског прогреса Кине и остваривања значајних демократских реформи, као и од интереса САД. У супротном, чак и регионално доминантној Кини вероватно ће још дуго недостајати војна средства да наметне своју вољу, посебно у суочењу са америчким противљењем. Такође, изражен је кинески интерес у Кореји, где ће подржавати status-qvo, јер подељена Кореја најбоље одговара Кини.

249 Stower, Dawn: The Coming Food Crises, Popular Science, Special Issue: China, August, 1996, p. 49-52 250 Исто, стр. 53.


Уједињена Кореја могла би бити нетоле-рантна према Кини, посебно због утицаја САД и Јапана.

Узимајући у обзир наведене чињенице нико не може да занемари 1,3 милијарде становника Кине и њено централно место на највећем од свих континената. Још доне-давно, амерички председници, од Трумана до Регана, страховали су од ''кинеске опас-ности''. Стрепели су од кинеске комунистичке идеологије и од њене политичке експан-зије и хегемоније у Азији. Била су то, како се показало, излишна страховања. Амерички кандидат за председника Џорџ Буш – млађи,251 1999. године изјавио је: ''Кина се уздиже и то је неминовно. Ту су наши интереси јасни: поздрављамо слободну и просперитетну Кину. Не предвиђамо сукобе. Не намеравамо да претимо. Али има области у којима морамо покушати да сарађујемо: спречавање ширење оружја за масовну деструкцију, очување мира на Корејском полуострву... Кина је супарник, а не стратешки партнер. С Кином морамо да поступамо без зле намере – али и без илузија.'' Данас Кина, као што су то учиниле и многе друге земље, настоји да своје националне интересе остварује не идеолошким паролама или силом оружја, већ посредством економског и технолошког развоја. Она по броју становника држи апсолутни примат у свету, трећа је по величини државне територије (после Русије и Канаде) и стални је члан Савета безбедности ОУН, где може снажно да утиче на доношење одлука тог најважнијег међународног тела. Међутим, у садашњим условима посебну пажњу привлачи њен брз привредни развој. Уколико настави са досадашњом стопом економског раста и техничко-технолошког напретка, могла би, према проценама економских аналитичара, већ током прве четвр-тине 21. века да достигне садашњу економску моћ Сједињених Америчких Држава. Са порастом економске моћи вероватно ће се повећавати и њена улога у свету и утицај на међународна кретања уопште.252 Стога би изостављање Кине из списка оних који утичу на судбину савременог света, а посебно оних који ће давати печат веку који је тек запо-чео био би неопростив превид у светској геополитици и геострaтегији.

Индија има врло важну улогу на Евроазијској сцени, иако је до сада имала пасивну улогу у свему. Политички систем Индије учинио је ову земљу предвидљивијим парт-нером него што је то Кина. Садашњи председник Америке Џорџ Буш – млађи, у току кандидатуре за председника САД 1999. године изјавио је за Индију да253 ''САД у стратешким прорачунима често превиђају ту велику земљу на југу Евроазије, која ће у следећем веку постати

251 Сими, Валеј, Калифорнија, Војна сила није коначна мера моћи, Специјално за ''Политику'', ''Политика'', 25.11.1999. стр. 4. 252 Недавно су средства јавног информисања пренела процене америчке центране обавештајне агенције (ЦИА), према којој ће Кина већ 2020. године бити не само прворазредна економска него и политичка и војна сила. 253 Сими Валеј, Калифорнија, Војна сила није коначна мера моћи, ''Политика'', 25.11.1999, стр. 4.


велика демократска сила''. Након што се определила за либе-ралну економију Индија је постала интересантна за инвестирање. Одржавање индијске демократије је само по себи важно, јер потврђује боље него било какве огромне академске дебате, сазнање да људска права и демократија нису ексклузивно западне. Неуспех Индије у демократским токовима у Азији био би тежак ударац уклањања снага које доприносе одржавању азијске равнотеже, посебно у условима раста Кине. Индија мора бити укључена у расправе одржавања регионалне стабилности, а да се и не поми-ње унапређење више билатералних веза између америчких и индијских одбрамбених заједница. Индија у задњих неколико година бележи економски раст од 6-6,8 одсто, по чему је, на светском нивоу, одмах иза Кине.

Према стручним прогнозама Уједињених Нација254 Индија ће до 2030. године по броју становника надмашити Кину и постати најмногољуднија земља света, а 2050. године Индија ће имати милијарду и петстотина деведест и три милиона становника, а Кина милијарду и четристо десет милиона становника (Индија није покушала да својим грађанима наметне извесна ограничења у рађању, како је то учинила Кина). Тада ће на планети живети око 9,1 милијарде људи што је за 40 одсто више у односу на садашњих 6,5 милијарди становника. Највећи део предстојећег повећања броја људи биће после-дица појачаног прираштаја становништва у 50 најсиромашнијих држава на свету. У Азији ће тада живети пет милијарди и двеста двадесет и два милиона људи, од садашњих три милијарде и осамстотина седамедесет милиона људи. Данас, на самом почетку 21.века, значајан људски потенцијал поседују и Индонезија (230 милиона становника) и Вијетнам (око 80 милиона људи). Наведене земље, уз Јапан, Малезију, Филипине и Тајланд (без Бангладеша, Северне Кореје и Шри Ланке), имају половину укупног становништва света, што се сасвим озбиљно мора узети у обзир када је реч о производњи у савременим техничко-технолошким условима

Ситуацију у Азији, на војном и политичком плану, карактерише регионално и субрегионално такмичење за лидерску позицију. И Кина и Јапан сматрају једна другу за потенцијалну опасност, а пре свега због још увек нерешених спорова око острва Сенкаку, односно Диаоју.255 Свакако да ту не треба заборавити и однос до начина решавања питања Тајвана и статуса Северне Кореје. Кина има најмногољуднију армију на свету, али Јапан може да потроши више новца за најсавременију америчку војну опрему. У Јапану се налази размештено око 45.000 америчких војника. У случају да Америка редукује своје снаге у региону, Јапан би био принуђен да повеча издвајања и појача своје одбрамбене снаге како би могао да парира Кини и тако осигура своје поморске комуникацијске правце у југоисточној Азији. Истовремено, у јужној Азији сукобљавају се интереси Кине, Индије и Пакистана, праћени бројним територијалним споровима. Све три земље имају нуклеарно оружје и

254 Лист ''Политика'', 27. фебруар 2005, стр. 5. 255 Туоми, Т., Нова геополитика, Београд, 2000, стр. 65.


све су развиле ракете које могу да носе нуклеарне бојеве главе, с тим што Кина располаже и са неколико интер-континенталних балистичких ракета, а 2004. године лансирала је и први сателит са људском посадом. Наопходно је истаћи и чињеницу да су Азијске земље задњих десет година међу највећим светским увозницима оружја, претичући Европу и Средњи Исток.

Међутим, уз то што постаје центар економске моћи, Азији недостају кооперативне мултилатералне структуре које доминирају у тој и политичкој сфери. Још увек ни приближно не постоје организације које би се могле упоредити са Европском унијом или НАТО. Постојеће регионалне асоцијације – АСЕАН (Асоцијација јужноисточних азијских нација), АРФ (Азијски регионални форум, платформа АСЕАН за политичко-безбедносни дијалог), и АПЕК (Азијскопацифичка економска кооперативна група) ни издалека не личе на мрежу мултилатералних и регионалних кооперативних веза које повезују Европу у заједницу. Укратко, у Источној Азији се одвија изузетна динамичка активност, која је досад била каналисана у миротворном правцу захваљујући управо наглом темпу економског раста.

4.5. Геополитички значај Балкана

Балкан као географски појам, често се поистовећује с Југоисточном Европом. Још давне 1893. године, немачки географ Теобалд Фишер, предложио је да се полуострво зове Sudosteuropa (Југоисточна Европа).256 За њим су се повели и неки други аутори, који су покушали да дебалканизују Балкан, тј. да избегну употребу речи Балкан и његову изведеницу ''балканизација'',257 као погрдне изразе, и да му дају неутрални назив Југоисточна Европа.

Југоисточна Европа, као географски појам, нешто је шира од географског појма Балкана. Одређена је границама: Карпатске планине на северу, Црно море на истоку, Егејско море на југу и Јонско и Јадранско море на западу, док је Балкан одређен токовима Дунава и Саве на северу и Егејским морем на југу. Према томе, Балкан се у садашње време третира или као синоним за појам Југоисточна Европа или као појам ужи од наведеног. Међутим, због историјског наслеђа и других околности, и даље се воде расправе о Балкану као делу Европе или Оријента. Балкан је део Европе, односно Европа, иако је,

256 Тодорова, М., Imaging the Balkans, New York, 1997, p. 32. 257 Балканизацијом се на Западу означава не само уситњавање великих и снажних политичких јединица већ је тај појам постао синоним и за повратак племенском, застарелом, примитивном и варварском начину живота. Термин ''балканизација'' у употребу је уведен после балканских ратова (1912-1913) и после Првог светског рата и најчешће се користи за означавање процеса распарчавања држава по националном основу, на нове независне државе, као и за означавање озбиљних проблема са којима су се суочиле нове независне државе, после деколонизације.


по опште прихваћеном мишљењу, у неколико прошлих векова постао њена провинција, њена периферија.258

С обзиром на то да се Балкан не може одвојити од Европе, намеће се питање односа дела према целини, тј. како се Балкан, који је често третиран као органска варијанта оријентализма, односи према ''цивилизованом'' европском западу. У том смислу, Балкан је мост између Истока и Запада, Европе и Азије, али и мост који спаја етапе развоја, што се види и по етикетама које му се дају: полуразвијен, полуколонијални, полу-цивилизован и полуоријенталан – етикете које су, у суштини, рефлексија и/или после-дица отоманског наслеђа. У време хладног рата Европа је била подељена на источну и западну, а тако је било и са Балканом, ако се не узме у обзир неутралност Југославије. После хладног рата је усвојена готово троделна подела Европе: на Западну, Средњу и Југоисточну. На западу се све више говори о Југоисточној Европи, као геопо-литичком одређењу. Међутим, неопходно је истаћи да термин Источна Европа није нестао из употребе, јер је њиме, у ширем смислу, као њен део, обухваћен и Балкан.

Актуелни процеси глобализације и регионализације изазивају суштинске геопо-литичке промене на Балкану. Територија Средоземље – Црно море – Каспијско море чини јединствен геополитички регион, чији народи имају много заједничког, како у прошлости, тако и у будућности.259 У том региону Балкан је средиште проблема европске безбедности и сарадње, јер се на њему сусрећу интереси европских земаља и Америке. Геополитички значај Балкана различито утиче на процесе не само у Европи већ и у Северној Африци и на Блиском истоку. Геополитички положај Балкана веома је значајан због свог положаја у односу на шири простор, првенствено због транзитних коридора, како копнених, тако и морских путева. Балкан повезује различите делове света – Европу, Азију, Африку и Америку, а ту се обављају и светски трансфери нафте.

4.5.1.Развој ситуације на Балкану крајем 20. века

Простор Балкана, и посебно Србије, један је од геополитички најзначајнијих на свету. Зато је увек привлачио пажњу великих завојевача. Сада је за њега посебно заинтересована једина светска суперсила Сједињене Америчке Државе. Њихов циљ је успостављање потпуне контроле над Балканом да би, преко њега, имале непосредни територијални приступ подручјима великих природних богатстава у Малој Азији, Каспијском базену и Сибиру. Данас, када почиње период сурове борбе за преостале светске стратешке сировине и материјале (нафта, гас и остали енергенти), ми се, нажалост, налазимо на путу свима онима који се припремају за учешће у тој

258 Марија Тодорова, оп. цит., стр. 33. 259 Николај Александрович, Ковалски, Балкан у оквиру великог Средоземља, Војно дело 1/2001, стр. 20.


борби, а то су западне велике силе, на челу са Сједињеним Америчким Државама. Тај циљ се остварује претњама и уценама, санкцијама и разбијањем непокорних националних држава путем изазивања етничких сукоба и бруталним војним интервенцијама.

Завршетак хладног рата почетком деведестих година прошлог века довео је до реструктурализације геополитичког пространства на простору ''великог Средоземља'', што значи и на Балкану. То је делом последица распада Совјетског Савеза и СФР Југославије. Тим процесом су захваћени регион Црног мора и Кавказ, где су се појавиле бројне нове независне државе. Тиме се значајно смањила могућност изласка Русије на Црно море. Процес реструктурализације тог простора још није завршен због конфли-ката и због тога што још нису коначно утврђене границе новонасталих држава. Истовремено, појава нових држава на Балкану утицала је на прекрајање геополитичког простора Балканског полуострва.

Са распадом СССР, Варшавског уговора и СФР Југославије, НАТО је изгубио своју пређашњу улогу што је поставило питање места, улоге, величине и нове локације снага НАТО-а. У пројекцији војног поретка у Европи и Југославија је изгубила место које јој је било додељено у време војноблоковске поделе света. Улога тампон-зоне, коју су Југославији доделили протагонисти хладноратовског поретка у Европи после Другог светског рата, изгубила је значај.260 Србија данас заузима централни положај на Бал-канском полуострву и на ЈЕВ (јужном европском војишту). Отуда простор Србије, а поготово Косовски базен, има стратегијски значај за НАТО. Са простора Балкана могући су његови маневри и дејства у свим правцима. Зато се, након распуштања Варшавског уговора, ојачавају снаге на јужном крилу НАТО-а.261 Намера му је да на Балкану оствари потпуну доминацију. Циљ је маргинализација утицаја Русије на Балкану и њена изолација од Средоземља, обезбеђење копненог приступа НАТО-а Блиском истоку и маневра према Африци и Средњој Азији. Постојање јаке СФР и СР Југославије, као и јаке Србије, било је у колизији са таквом стратегијом НАТО-а на Балкану и преко Балкана.

260 И у Првом и у Другом светском рату Србија, односно Југославија и САД су биле савезници, што је био зачетак и темељ њиховог историјског пријатељства. У време хладног рата Југосла-вија је била врло значајна за САД, као и обрнуто. Али, када је биполаризам крахирао, САД су престале да се занимају за Југославију, као да је нестала са политичке сцене. Распад СФР Југо-славије и агресија на СР Југославију, поново су довеле САД у ове просторе, али, нажалост, не као савезника Југославије и српског народа. Када се постигне свеобухватно решење југосло-венске кризе, када се ситуација нормализује, треба очекивати и нормализовање односа Србије са Америком на премисама које проистичу из историје и распореда снага и утицаја у савременом свету. 261 А. Гуљко, А. Васиљев, Новие аспекти војеној доктрини НАТО, Зарубежное Обозреније 71 (1992) 1, стр. 3-8.


У таквој ситуацији западне земље су појачале притисак на ''велико Средоземље'', укључујући и регион Балкана. Међу њима предњаче Сједињене Америчке Државе, које настоје да попуне настале вакууме сматрајући да на тај начин обезбеђују своје опште и националне интересе. У томе је активно учествовао и НАТО. У периоду када се НАТО активно и непосредно мешао у регулисање југословенске кризе (од 1993. године) основни разлог за његове активности били су, пре свега, ванрегионални мотиви – јача-ње америчког лидерства у Европи и у свету, поновно доказивање да је НАТО неза-менљив и, на крају, практична потврда ефикасности нове стратешке концепције Пакта и демонстрација слабости Русије.262 Истовремено, веома брзо, Балкан се показао као веома важан геостратегијски положај за НАТО, јер се тим правцем може приступити земљама које се граниче са јаком Немачком и (непредвидивом) Русијом. На тај начин, својим присуством у централној Европи и на Балкану, САД могу да контролишу могуће аутономно споразумевање Немачке и Русије и да спречавају њихов привиле-гован утицај на геостратегијском подручју Евроазије. САД са Балкана обезбеђују контролу Јадрана, средње Европе и Дунава, што им даје статус европске силе и главног арбитра у унутаревропским, па и унутарбалканским, политичким и економским одно-сима. Отуда и проистиче велика заинтересованост САД за Балкан у целини и посебно за Босну и Херцеговину и Косово и Метохију, као етнички и географски погодне тачке на југоистоку Европе. Тачније, разлог који је привукао највеће европске и светске силе, укључујући и САД, на Балкан био је распадање Југославије и избијање међунационалних и верских сукоба на њеном тлу, са следећим реперкусијама на њихове интересе и односе: прво, криза на простору бивше Југославије је омела консолидацију прилика у Европи након краха Источног блока, са претњом и могућ-ношћу да се репродукује у неким другим просторима могућих етничких конфликата, а посебно на тлу Совјетског Савеза; друго, у контексту распада Југославије и формирања нових државних ентитета на њеном тлу прети опасност од обнављања историјских и геополитичких супарништава европских и светских сила на Балкану, угрожавајући неке од димензија европске интеграције и атлантског савезништва, и, треће, југословенска криза указала је на, ако се тако може рећи, генетску или институционалну неспо-собност сила које представљају савремену међународну заједницу у решавању криза тог типа, предочавајући победницима из хладног рата да нису дорасли неким новим изазовима и да кључеве светске безбедности још не држе у својим рукама.

Међутим, у вези места, улоге и значаја бивше Југославије на простору Балкана, неопходно је истаћи да су лавирање Југославије између блокова многи сматрали вулгарним прагматизмом, а други врхунским умећем политичке и војне стартегије. Југославија која је 1946. године ноншалантно

262 Павел Јефимович, Кандељ, Русија и безбедност на Балкану, Војно дело 1/2001, стр. 29.


обарала америчке авионе изнад свог ваздушног простора, у раздобљу између 1948. и 1955. држала је прст на обарачу према СССР-у и земљама Источне Европе, повезујући се са двема земљама НАТО-а Грчком и Турском, као партнерима у Балканском савезу. Десетак година касније, 1967, Тито ће изјавити да Југославија није у блоковима, али да се зна на чијој би страни била у случају да дође до светског рата, хотећи тиме да каже како би била на страни Варшавског уговора. То му није сметало да већ следеће године, после совјетске интервенције у Чехословачкој, која је била memento mori и за Југославију, поново прогласи, али не задуго, Источни блок за непријатеља број један. Без обзира на то каквим очима сада на све то гледали, те странице наше историје не бисмо смели као сунђером избрисати са табле, већ их пажљиво проучавати ради, верујем, антологијских поука и подука.263

Почетком и средином деведесетих година прошлог века у активностима НАТО-а на Балкану све више је долазио до изражаја чинилац силе, кроз претњу и примену. Одлука за примену силе донета је током 1995. године, када је НАТО, супротно захтевима Русије, широко применио акцију против Срба у Босни и Херцеговини. У суштини, то је била генерална проба за предстојеће војне акције НАТО-а на Косову и Метохији 1999. године. Бомбардовањем суверене Југославије 24. марта 1999. године, отпочео је нови период у историји савремених међународних односа јер је доведен у питање целокупни систем очувања међународног мира који су разрадиле силе победнице, чланице антихитлеровске коалиције у Другом светском рату. Имајући то у виду неопходно је истаћи да је Америка, по завршетку хладног рата, створила концепт такозваног фазног ангажовања у регионалним сукобима. Прва фаза тог концепта је ''заустављање агресије''. Друга фаза је ''период нарастања борбених могућности САД у региону сукоба и истовремено умањење способности непријатеља''. Обе фазе илустративно су се могле пратити на примеру Босне где се Америка отворено ставила на страну муслиманско-хрватске федерације. Отуда је и јасно чију су наводну агресију зауставиле. Јасна је и фаза нарастања потенцијала у Македонији, на Јадрану, у северној Италији, ваздухопловним базама, водама Средоземног мора. Трећа фаза је ''наношење одлучујућег пораза непиријатељу''. То је обухватало оно острашћено бомбардовање српских положаја у Западној Босни. Четврта фаза је ''обезбеђење стабилности у региону после окончања рата''. Од Дејтона до данас у току је та фаза Америке у Босни, која је ступила на сцену измирења три зараћена народа, и која је креатор обезбеђења стабилности у региону. Свакако не треба занемарити чињеницу да је Америка водећа земља НАТО-а, коме жели да обезбеди улогу војног сервиса Уједињених Нација и да, обезбеђујући формално покриће одлукама Савета безбедности Уједињених Нација, може деловати изван територија земаља чланица иако то Вашингтонским споразумом о формирању НАТО-а није

263 Петковић, Р., Полувековна искушења југословенске дипломатије, ''Војска'', март 1996.


предвиђено. Отуда се може претпоставити да ће Северно-атлантски пакт преузети америчку нову стратегију на основу које је оријентација према СССР-у замењена ''глобалном оријентацијом'', еластични одговор замењен ''одговором на регионалне кризе'', истурено базирање оружаних снага САД ''пројектовањем војне силе'' према потреби деловања у датом региону, а истурена одбрана замењена је ''брзим реаговањем'' или ''стратегијом истуреног присуства''.

Нова политика НАТО-а формулисана је у декларацији усвојеној на априлском самиту 1999. године у Вашингтону и у изјавама везаним за рат у Југославији, и реали-зована је у току тог рата. Теорија и пракса НАТО-а у вези с ратом на Балкану проузроковала је опасне последице, јер је озаконила култ силе којим су нарушене норме међународног понашања. Тачније, примена силе постала је инструмент за реша-вање компликованих међународних проблема.264 То значи да се поново могу активи-рати регионални конфликти, којих има много на простору од Гибралтара до Централне Азије.

У овом тренутку за Балкан је од свих великих сила најзаинтересованија она која ту у прошлости никаквих интереса није имала, а то су САД. Доминација НАТО на Балкану има стратегијски значај за Сједињене Америчке Државе. Оне желе да успос-таве потпуну контролу над Балканом јер се тиме учвршћује њихово задржавање у Европи; ефикасније парира евентуалној реинкарнацији немачког ''Drang nach Osten'', а обезбеђују повољнији услови за стварање ''треће америчке империје'' са седиштем на Блиском истоку, а западном границом на Балкану.265 При том би из тако учвршћеног седишта имале непосредни тероторијални приступ подручјима непроцењивих природ-них богатстава у Малој Азији, Каспијском базену и Сибиру и бољи ослонац за интер-венције у тим регионима у 21. веку. То ће, иначе, бити век у којем ће дефинитивно ишчезнути и последње залихе нафте, и у којем ће почети жестоке борбе за енергенте. У тој борби ће Америка тежити да на својој страни има барем неке муслиманске земље, пре свега Турску. Њена политика на Балкану је у функцији афирмисања турских инте-реса, што, као и увек до сада, значи масовно произвођење избеглица. Следећи циљ Америке јесте дестабилизација Европе. Уједињена Европа је, економски, политички и културно, моћан ривал Америци у борби за светску доминацију, нарочито ако форми-ра своје уједињене војне снаге.

Зато Америка – својим интервенцијама,266 распиривањем и тобожњим гашењем етничких сукоба – стално доказује Европи да није способна да

264 Николај Александрович, Ковалски, оп. цит., стр. 22. 265 Јефтић, М., Припитомљавање дивљег истока, Војска, 22. фебруар 1996. 266 САД, као унилатерална светска сила, тренутно у свету повлаче конце међународних односа уз истицање да је одбрана људских права изнад свих вредности, и то тако високо да у име тог начела чак и неприкосновени национални суверенитет мора устукнути. Зато има све више тео-ретичара који тврде да ће


решава сопствене проблеме. Један вид дестабилизације јесте подстицање етничког чишћења (под изго-вором борбе против њега) и стално оптерећивање Европе проблемом расељених и прогнаних лица.

Великој Британији, иако је и сама европска земља, у последње време изгледа важнија афирмација својих ''специјалних односа'' савезништва са САД него идеја европског јединства. Зато она, за сада, у свему следи политику САД. Француска и Немачка су у противуречном положају. Оне се, више него Енглеска, идентификују с Европском унијом и имају своје посебне интересе, који су супротни америчким интересима. Отуда извесна напетост у односима са Сједињеним Америчким Државама. Последњи пример таквог неразумевања био је рат против Ирака када Сједињене Америчке Државе нису добиле подршку и помоћ од Француске и Немачке. Исто-времено, Сједињене Америчке Државе су годинама сумњичаво посматрале и тумачиле понашање европских војних партнера страхујући, пре свега, да је угрожена америчка доминација у НАТО. Развој Европске уније само је додатно појачао америчку сумњи-чавост. Описујући досадашњи однос САД према Европи угледни немачки недељник ''Цајт''267 пише да је реч о једноставној формули: ''Немачку игнорисати, Француску каж-њавати, Русију хвалити''. С друге стране, оне су свесне колико би их тешко оштетиле америчке економске репресалије у случају отвореног сукоба са САД (повлачење америчког капитала, губљење великих зарада у робној размени са САД, драстичан раст војних трошкова). Зато помало, и повремено, сметају америчкој политици, али углав-ном учествују у њој.

Русија је увек имала своје посебне интересе на Балкану који су најчешће били супротни политици западних сила. Руски народ је вековима везан, етнички и верски, за своју православну, словенску браћу, а посебно за Србе, који су се у Другом светском рату једини у Европи борили заједно с њима против нацистичких завојевача. Али, Русија се још увек налази у тешком положају. Њена привреда се још увек није опоравила после транзиције, а још увелико зависи од помоћи Запада, који је уцењује. Речју, Русија и када то жели, не може да помогне Србији. Руско присуство на Балкану у партнерству са НАТО, у ствари, даје легитимитет ширења НАТО-а и на том простору. Руси су се ангажовали и у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, покушавајући да се на тај начин задрже на Балкану, јер им је то била последња шанса да се спасе од протеривања из зоне Југоисточне Европе. У супротном дошли би у непогодну страте-гијску позицију, јер би им био потпуно затворен приступ Средоземљу, на којем се, у ствари, добија стратегијска битка за три континента: Европу, Африку и Азију. Исто-времено, Балкан се користи за повећање дубине НАТО, с чиме се отклања комплекс инфериорности у погледу дубине простора у односу на увек

некадашње Брежњевљево схватање ограниченог суверенитета бити дечија игра у поређењу са намерама ''хуманитарних интервенциониста''. 267 Ракић, Ж., Куда иде НАТО, ''Политика'', 18. фебруар 2005, стр. 4.


претећу опасност – Русију. Уједно прекривањем Балканског полуострва НАТО је озбиљно запретио затварањем излаза руске флоте на Средоземље, чиме се нарушава и регионална равнотежа на споју евроазијског континента. Остале велике силе: Кина, Јапан и Индија, досад нису биле директни учесници збивања на Балкану, иако су их, с више или мање интересовања, пратиле и о њима се изјашњавале.

Из претходне анализе следи да је изузетан стратешки положај Србије трајни и константни узрок агресије на српски народ. Турцима је била неопходна Моравско-вардарска долина за продор према Бечу, Немцима и Аустријацима за њихов продор на Исток. Ватикан је имао ограничене аспирације (али су оне спровођене у току многих векова): да Србе покатоличи или протера из свих крајева западно од Дрине. Најзад, Сједињеним Америчким Државама Срби су на путу самим тим што одбијају да се покоре и омогуће потпуну америчку доминацију на Балкану. Зато не треба да чуди да је 1989. и 1990. важио принцип националног самоопредељења народа, а 1991. и 1992. он је важио само за Словенце, Хрвате и Муслимане, али не и за Србе. Тада је важио и принцип непроменљивости граница у Европи. Убрзо је он важио само за админи-стративне границе појединих федералних јединица, али не и за међународно признате границе Југославије. Тако се десило да се у цивилизованој Европи, на крају 20. века, са својих вековних огњишта протерују стотине хиљада људи чија је једина кривица била то што су Срби.

Тежња ширења НАТО-а на Исток и Југоисток Европе, иза којих стоји Америка, као водећа сила света, довела је поново до неспокојства за балканске земље. Оне су изашле из ''сиве зоне'' у време хладног рата и поново ступиле у простор у коме се рекон-струишу и прерасподељују зоне доминације и контроле балканског простора и пролаза преко њега према Блиском истоку и средњој Азији. Отуда за балканске земље наступа дуго време нестабилности и изложености уценама ванбалканских сила, њихових прет-њи, па и отворених војних интервенција и окупација. Тако се на Балкану још једном понавља већ познати циклус појачаног интереса великих сила, а тиме и тензија међу балканским државама, инсталирана споља, као и у прошлости. Савременим изразом исказано, ''сукоб цивилизација'' на Балкану био је и остао његово основно обележје. Католичанство, православље и ислам и даље су чиниоци који утичу на укупне балканске односе, споља и изнутра, на локалном, регионалном и глобалном плану. Утицај спољних чинилаца на балканске односе сада је доминантан, али то не значи да би односи између народа на овим просторима били бољи и позитивнији без тих ути-цаја. Прогресивна парлоа ''Балкан балакнским народима'' није никада могла да се оства-ри, јер сваки балкански народ у односима и борби са другима тражи и налази страну подршку у коинциденцији својих интереса са интересима неке од великих сила, однос-но добија подршку и помоћ. Због тих и ширих стратегијских и геополитичких интереса сила на овим просторима постоје како унутрашње тако и спољне противречности инте-


реса и наступа. То значи да национални, верски и геополитички миље и даље балкански простор чине подручјем нестабилности, које још остаје ''Исток на Западу и Запад на Истоку'', ''земља граничара у процепу светова'' или ''кртица историје у геополитичком бурету барута''.268

Све то се, свакако односи и на средњоевропску групу земаља, које се такође појављују као значајан фактор. Практично, све територије које су некада припадале Аустроугарској монархији биле су предмет или политике која је већ довела до њиховог издвајања из њихових држава, као што су Словенија и Хрватска, или врло тесно културно сарађују са подршком Беча и Бона. Идеја о тој средњој Европи почива на идеји Европа од Рајне до Буга. То је Хабсбуршка или Немачка Фридрих-Нојманова Европа. С друге стране, у Русији се говори о духовно блиским народима, о Европи од Москве до Никозије. Значи о једној групи земаља које себе виде као наследнике православне културе Византије. То указује да постоје три конфигурације које мање-више следе оно што је последњих осам, девет, ако не и десет векова било прак-тично основа свих балканских сукоба. То практично значи да би Балкан лако могао да буде подељен дуж тих линија, што би довело до тога да следећих неколико генерација ми живимо на врху новог Берлинског зида. У Америци такве идеје постају све популарније, јер је Америка све склонија да себи тражи новог глобалног против-ника и све је више Американаца спремно да тог противника види у исламу. То, даље, значи да се будућност света после сукоба идеологија може посматрати као време сукоба цивилизација, а да се управо у Босни и на Балкану зачео тај сукоб Запада против муслиманског света, или Севера против Југа. При томе ће исламски свет симболи-зовати Југ, вероватно потпомогнут далекоисточним културама Кине и Јапана, при чему би се ми нашли практично на самој тромеђи сукоба. То је, пак, последња ствар која би било коме на Балкану одговарала. Поготово не Србима који би се нашли у улози чувара границе, а у том случају би били изложени сваком ширем сукобу. Таква ситуација могла би се избећи стварањем једне целине на Балкану која ће заштитити све балканске земље од тога да буду подељене између та три велика геополитичка концепта. У свим досадашњим сукобима увек се показивало да Балкан нема довољно снаге да се одупре ванбалканским притисцима и увек је неко ван Балкана био центар, а Балкан је био периферија. Периферија и граница. Чим се живи на периферији и граници постоји опас-ност да се деси управо оно што се десило на Балкану почетком деведесетих. Босна је синоним, синтеза свих тих противречности, значи граница између три света. Југосла-вија је и била смишљена као рецепт, као лек против тога. Она је управо била та која је држала на окупу све око себе. Ништа није било решено, али је Југославија била довољ-на. Зато су Западна Европа и Америка учиниле грешку када су прихватиле да Југосла-вије више нема, јер су тиме разградиле оно што су саме стварале. Југославију нису

268 Стојковић, М., Смиривање после олује, ''Војска'', октобар 1997.


створили само њени конститутивни народи, који су желели да посредством ње остваре право на самоопредељење, а истовремено да буду заштићени од притисака. Она је има-ла циљ да буде део једне шире конфигурације. Када је прихваћено да те конфигурације више нема, читав систем се срушио и отуда није чудо што више година Запад није успео да кризу у Југославији стави под контролу. Он је свој инструмент створен за Запад у далеко повољнијим околностима сам ликвидирао.

Покретачке снаге за разбијање бивше Југославије биле су унутар земље, али је Немачка битно допринела ескалацији конфликта, стајући на страну оних који су желе-ли да изађу из Југославије и вршећи притисак на друге земље. Код нас се то често означавало као германско-католичка завера, што је пре било последица недостатка политичке зрелости да се суочимо са реалним политичким окружењем после хладног рата него нека озбиљна процена. Наиме, Немачка је 50 година била земља која је кажњена због два покушаја да своје национално питање реши силом и земља која је пола века чекала своју шансу. На жалост прва шанса јој је била бивша Југославија. Немачка званична власт је све до почетка рата у Словенији доста чврсто инсистирала на очувању Југославије. Оног тренутка кад је сукоб избио, за уједињену Немачку то је била прва шанса да се артикулише као велика сила, да коначно тај свој понижавајући парадокс да је 50 година економски џин, а политички патуљак, практично пројектује на нашу кризу.

Преламање интереса и утицаја великих сила у балканским односима показује бројне сличности из прошлости иако су се улоге многих измениле. Сада је нова доминантна улога Сједињених Америчких Држава на Медитерану, Балкану, Европи и Блиском истоку коју у прошлости није имала ниједна велика сила у претходна два века. Ојачала је и улога уједињене Немачке, с тежњом даљег пораста, а смањена је улога Русије. Реафирмисана је улога Турске као регионалне силе и први пут су подржане Исламска конференција и исламске снаге у БиХ. При томе се заборавља да је амерички утицај у Турској неспоран већ педесет година и да њен наступ према Балкану није у колизији са америчким утицајем. Европске силе у том погледу имају другачији став. Турска и друге силе само користе афинитете одређених снага на Балкану и пружају им подршку сагласно блискости интереса с њима. Европска унија тешко остварује своју заједничку а камоли јединствену спољну политику, јер државе чланице, посебно оне које имају статус сила, имају у најмању руку више неподударних стратегијских и других циљева. То највише долази до изражаја у разликама између европских и америчких идеја и пројеката о будућим балканским економским повезивањима. Ново у савременом ''управљању'' балканским односима и проблемима је улога Уједињених нација и НАТО-а. Улога и утицај Русије се код нас прецењују, јер она сама истиче да је њен први и најважнији спољно-политички циљ развијање односа у новом суседству, у Заједници Независних Држава. Она признаје да не води светску политику изван оства-ривања улоге у ОУН и Партнерству за мир. Она је данас разапета између евроатлантске и


евроазијске политичке оријентације. Она је у прошлости служила и као чинилац ''европске равнотеже'', што данас није случај због немачко-француских односа и савез-ништва у Европској унији.

4.5.2.Геополитичке перспективе Балкана

Балкан данас одражава недовољно јасне и противречне геополитичке и економске карактеристике. Иако географски припада Европи, Балкан у целини није интегрални део ни економског ни политичког простора Европе. Без обзира што сама географија намеће међузависност, на Балкану ипак нема заједничких политичких и економских институција, те се не може сматрати организованим регионалним ентитетом. Успони и падови империја, народа и култура током последња два миленијума могу се сматрати последицом евроазијских карактеристика Балкана. Изложен разним утицајима споља, Балкан је свој евроазијски карактер задржао и данас у свом етничком саставу, култур-ном и политичком развитку.

Основне карактеристике Балкана су хетерогеност и транзитност. Последица хетеро-гености је политичко-територијална уситњеност, а транзитности присуство интереса великих сила. Стога се у светлу актуелних регионалних прегруписавања на просторима Европе све више говори о ''јужном крилу'' да би се одредила геостратешка ситуација земаља чланица НАТО-а. Тиме се све више потврђује да ће будући демографски модел Балканског региона углавном зависити од нових регионалних интеграцијских процеса између тих држава, као и на другој страни од спремности Европске уније да укључи те државе у јединствено европско подручје. Специфичности балканског геополитичког мозаика огледају се у следећем:

1) Етничка хетерогеност. Централно место артикулације националних осећања већине или мањине има основу у мозаику народа који су раздељени религијама, што чини овај проблем посебно сложеним;

2) Економска и социјална криза. Етничка маргинализација у погледу кадровске, регионалне, образовне политике и слично, у односу на регионе насељене мањинама, појачала је конфликте ''по хоризонтали'' (између етноса, култура, система вредности) и ''по вертикали'' (између мањина и система власти, држава). Југославија се распала кад је диспаритет регионалног развоја између екстрема (Космет и Словенија) достигао 1:7. ''Гнезда сиромаштва'' су у унутрашњости Балканског полуострва, у планинским облас-тима. Диспаритети дохотка per capita међу балканским државама крећу се у распону 1:8 (Албанија/Грчка), а међу балканским и суседним државама 1:30 (Албанија/Италија). Отуда потиче криза идентитета као генератор етничких и религиозних конфликата. Осим тога, парцијална решења која је нудила међународна заједница у току распада Југославије и недостатак целовитог програма економске стабилизације региона, не само да није ослабио етничке конфликте, него је продубио кризу и постао фактор нестабилности. Основни


правац тражења стабилности је тражење новог идентитета и новог суверенитета у виду нове заједнице или државе. Други правац је бекство од садашњости у прошлост или будућност и тражење разлога постојања државе баш тамо. То је етнопсихолошко објашњење синдрома ''враћања у историју'' на Балкану послед-њих година, што је резултирало дезинтеграцијом појединих политичких простора и поновном променом демографске слике Балкана.

3) Присуство страних сила. Претпоставке за ребалканизацију јесу криза индус-тријског друштва (постиндустријализам) и криза модерне државе (постмодернизам), који појачавају етничку дезинтеграцију и геополитичку деструкцију. Насупрот проце-сима етничке хомогенизације и консолидације у први план избијају сепаратизам и мултикултурализам, који потхрањују етничке и религиозне конфликте. То кардинално мења проблем међународне сигурности и поретка, пошто се у овом региону преплићу интереси страних сила (''геополитички чвор''). Међународна заједница се данас бори у интересу властитог мира да ''проблем балканизације'' не изађе из овог региона на међународну сцену, као што је то био случај у време ''Источног питања'' (Берлински конгрес 1878) или Првог светског рата (1914.-1918). Велике силе на балканској ветро-метини не наступају више као ривали, већ као ''међународна заједница''. Ривалство је препуштено балканским народима, да се боре за изградњу националних држава или за неповредивост граница. Међународна заједница је у периоду после ''хладног рата'' пореметила балканску равнотежу, тако што је у одређеном смислу делегитимисала значај принципа територијалне целовитости вишенационалних држава (принцип тери-торијалног суверенитета) и оснажила принцип самоопредељења народа. Чињеница да основне мањинске заједнице на Балкану налазе подршку за свој идентитет у суседним државама, додатно продубљује избијање конфликата и могућност за њихову интер-национализацију. Поремећена равнотежа тешко се поново успоставља. Међународна заједница нема разрађену стратегију ограничавања конфликата, поготово за балкански тип конфликтности, за који су карактеристичне тешкоће у дефинисању агресора, спремност на беспоштедну борбу, непридржавање закона и правила традиционалног ратовања, нејасно дефинисани региони ратних дејстава и слично. Стога су акције међународне заједнице (ОУН, НАТО) често биле неуспешне усред несинхронизованих мера (дипломатских, политичких, хуманитарних, војних), непознавања терена, ставља-ња у позицију стране у сукобу и судије у исти мах, итд.

На почетку 21. века, Балкан ће, вероватно, остати нестабилно подручје, са више кризних жаришта. Стабилност би се могла постићи само ако би све земље тог подручја биле обухваћене неким регионалним системом колективне безбедности или неким европским интеграционим политичким и економским процесима. Регионални савези новонасталих балканских држава и њихових старих суседа ће бити нека врста синтезе традиционалног и модерног, старих пријатељстава и нових интереса, постојећих инте-реса и


противречности, савеза хришћана и муслимана и њихових традиционално сукобљених идеологија. Заједничко или блиско етничко порекло вероватно неће играти велику улогу, нити ће бити од пресудног утицаја на стварање савеза и пријатељстава.

Међутим, преовлађују рационални тонови, диктирани, пре свега, економским интересима. Стога ће се, највероватније, одабрати и прихватити оно решење које у највећој мери одговара свим заинтересованим странама, уз респектовање појединачних захтева у целини или бар делимично, односно у мери у којој то не нарушава битне интересе других страна. Дакле, ради се о некој врсти компромиса права, интереса, жеља и могућности.

Из наведеног може се закључити да међународна заједница, а посебно Европска унија и САД, мора признати да је Балкан неодвојиви део Европе, као раскрсница цивилизација и интереса. Стога се не могу прихватити илузије да ће Европа дозволити да Балкан остане жариште сукоба и, као такав, уђе у њен састав. Када се, пак, посматрају сукоби на Балкану, треба имати у виду више фактора: историјски, географски, етнички, религијски, економски, политички и други. Балкан је постајао сложенији и експлозивнији после сваког распада претходне империје која га је држала под контролом. Због тога, у садашњим условима, као императив поставља се компле-ментарност друштвено-политичких система балканских земаља са европским земљама и њиховим системима. Укрштање интереса великих сила на Балкану мора се посма-трати и кроз димензију њихових међусобних интереса, посебно на крилним географ-ским позицијама у оквиру континента. Међусобни интереси великих сила су често супротни и дивергентни. Све то утиче на безбедност земаља у региону, а посебно на безбедност Србије.

Са становишта војно-политичког положаја и безбедности Србије, у нашем непосредном окружењу посебно је значајно: проширење утицаја Немачке, појачан интерес и присуство Сједињених Америчких Држава, оживљавање интереса Русије, пораст утицаја исламског фактора, нерешено српско и албанско (шиптарско) нацио-нално питање и српско-албански и српско-хрватски односи, постојање многих терито-ријалних претензија и нова спољно-политичка оријентација наших суседа. Војно-политичку ситуацију у непосредном окружењу Србије карактерише још увек изразита нестабилност политичког и војног карактера, као последица два противречна процеса: интеграције Западне Европе и дезинтеграције бивших социјалистичких земаља. Многе бивше социјалистичке земље, уместо прокламоване демократије, доживеле су економ-ски пад и унутрашњу политичку нестабилност. Тиме се објашњава чињеница што су на изборима у последњих неколико година, власт од чистих грађанских, преузимале партије националне оријентације, са наглашеним социјалним програмима. То је, истовремено, покушај супротстављања изразитој социјалној диференцијацији, коју желе да наметну развијене земље. Оне проналазе истомишљенике у земљама ''нове демократије'', стварајући тако својеврсну


елитистичку грађанску интернационалу, са амбицијом да остваре доминантан утицај на све важније токове у свету. Сада се овај процес оличава у међународним финансијским институцијама, разним неформалним, масонским и другим групама, а, у значајној мери, и деловањем мафије.269

4.5.3.Геополитички и стратегијски значај Косова и Метохије

Простор Косова и Метохије одликује се низом карактеристика и чинилаца који одређују моделе и стратешке сценарије политичких актера умешаних у ту кризу. Ти чиниоци и карактеристике од којих зависи геополитички положај Косова и Метохије, боље рећи без којих се тај положај не може ни сагледати ни валоризовати, јесу: физичко-географске карактеристике, положај тог простора у односу на друге суседне просторне целине, положај у склопу државног простора Србије, место и улога тога простора у целини балканске територије и вредновање Косова и Метохије као стра-тешког простора на страни главних центара моћи који одлучујуће утичу на европску, балканску политичку и војнополитичку архитектуру.

Косово и Метохија је величине 10.860 км2, што у односу на остали део државног простора Србије износи 12 одсто. Ако се пође од чињенице да је просторна величина Србије толика да јој једва обезбеђује статус геостратешки респектабилног фактора у југоисточној Европи и на Балкану, евентуални губитак Косова и Метохије значајно би тај статус или ослабио или у целини нарушио. Са тог становишта посматрано, може се истаћи да својом просторном величином Косово и Метохија у значајној мери допри-носи геостратешкој респектабилности наше државне територије. Бројни су привредни и природни ресурси који простор Косова и Метохије истичу у први план. На подручју Косова и Метохије утврђено је да постоје резерве угља (лигнита) које премашују 18 милијарди тона, вредног преко 150 милијарди долара и који се не може искористити у наредних 300 година. То је резерва угља која за једну малу и релативно неразвијену државу, каква је Србија, представља веома значајну величину. Није уопште искључено да је и то једна од битних чињеница која условљава агресивно настојање великих сила да изузму простор Косова и Метохије из државне ингеренције Србије, рачунајући да би је на тај начин економски знатно ослабили. На том простору су утврђене и претпо-стављене (очекиване) резерве обојених метала (злата, олова, цинка, никла, базалта и др), за чију производњу већ постоје значајни инсталирани производни капацитети. Без сумње, ту су још два веома битна природна и развојна ресурса: земљиште и станов-ништво. Веома плодно земљиште Косова и Метохије, које је еколошки очувано, погодно је за производњу здраве хране. У том погледу, Косово и Метохија (нарочито 269 ''У нашој епохи, фетишизам новца је комбинован са фетишизмом власти: Фетишизам новца не само да неће да одоли фетишизму власти, него му и крчи пут'', - Кинески лист ''Женмин жибао'', 26, априла 1995. године, редакцијски текст о међународним односима и економији.


Метохија) има врло повољне услове за развој свих грана воћарства. Један од најзна-чајнијих ресурса са којима располаже Косово и Метохија су демографски потенцијали: то је регион са најмлађим становништвом у Европи. Албанско становништво са Косова и Метохије се релативно лако одлучује за одлазак на привремени рад у иностранство, одакле се у значајној мери алиментирају трошкови живота целих породица, од којих је највећи број чланова незапослен и мора бити издржаван. До НАТО агресије и заузи-мања Косова и Метохије, један од готово несавладивих препрека на путу пуне инте-грације косметских Албанаца у привредни, политички, културни и сваки други садржај и облик живота у Србији била је немогућност међусобне језичке комуникације. То је била последица дуге опструкције државе Србије, што су из политичких разлога практи-ковали и наметнули политички правци тзв. албанске политичке алтернативе. Насилно решавање кризе на Косову и Метохији током 1999. године довело је до огромних жртава и разарања, што нас је још више удаљило од могућности интеграције албанског живља у државни поредак Србије.

Без обзира на врло респектабилне природне, привредне и развојне ресурсе са којима располаже јужна српска покрајина, њен највиши геополитички и геостратешки значај је условљен низом историјских, политичко-географских и одбрамбених разлога. На основу свих претходних карактеристика којима се одликује територија Косова и Метохије, на основу њеног места у склопу балканског потконтинента и улоге коју тај део Балкана има како за Балкан у целини, тако и за Србију и Албанију посебно. Косово и Метохија има највећи геополитички и геостратешки значај, посебно као историјско, културно – цивилизацијско и духовно средиште српског народа и српске државе. Уопште није случајно што је немањићка српска средњовековна држава за своје средиш-те, за срце територије, одабрала Косово и Метохију, а не неку другу просторну област. Косовска и метохијска котлина (две котлине) просторно заштићене високим планинама са све четири стране света, са бројним пролазима и просторним везама са околним гравитационим просторима, том делу државе давале су изглед ''макро-тврђаве''.270 На бедемима дуж целог обода та тврђава се релативно лако бранила од свих који су намеравали да угрозе опстанак средновековне Србије. Унутар границе те тврђаве и њених бедема цветали су сви садржаји и облици државног живота оног доба. Посебно је важно истаћи да су са Косова и Метохије подједнаком снагом зрачиле споне Србије ка Јадранском, Егејском и Црном мору. Туда су ишле главне геополитичке аспирације Немањића и њихове намере просторног ширења државе и нових освајања, која су достигла зенит у време Душановог царства. У време највећег привредног и културног процвата средњовековне Србије, на Косову и Метохији се налазио престони град (Призрен), а цела област је постала

270 Степић, М., Косово и Метохија – политичко-географске и геополитичке перспективе, Знамен, Београд, 1999, стр. 18.


истинско средиште државе, и то у сваком погледу. Да је то тако, говори и чињеница о преко 1300 сакралних објеката православне духовне традиције које је српска средњовековна држава подигла на Косову и Метохији. Већина тих објеката има велику архитектонску, културно-историјску и религијску вредност. То је у правом смислу речи кичма културно-цивилизацијског и духовног идентитета српског народа. Они који се баве српском духовношћу, и то изван цркве и православне религије, кажу да је Косово и Метохија српски Јерусалим. Без њега Срби неће бити то што јесу, неће бити историјски народ, већ аморфна, демографска маса. Нимало слу-чајно исти ти експерти тврде да су главни удари свих експанзивних доктрина и стратегија у намери да овладају српским етничким просторима и да убију српску духовност били усмеравани ка Косову и Метохији. Није зато уопште било случајно да су Срби свој историјски пораз у средњем веку у борби против Османлијске империје доживели управо на Косову. Од тада ће се генерацијама изграђивати косовски мит без којег се уопште не може замислити ни историјска свест, ни национална идеологија Срба уопште, ма где они живели. У истој тој визури, у визури атака на народни идентитет српског народа и отимања његове душе, може се и мора разумети најновија агресија коју се креатори новог светског поретка извршили на Србију 1999. године. Нема потребе освајати Београд, Шумадију, Подриње, Војводину, Црну Гору да би се Срби коначно историјски поразили. Довољно је што су нас напали и освојили Косово и Метохију и тако нам ишчупали и срце и душу, која мирује на Косову и Метохији и одатле шаље своје зраке. НАТО бомбардовањем, потпомогнутим албанским терорис-тима, преко 250.000 Срба је покренуто на коначну сеобу, без права да се икада та сеоба изврши у супротном смеру. Тек када су Срби натерани да напусте Косово и Метохију и када пристану да Косово и Метохија није више њихова биће у потпуности остварен циљ протагониста новог светског поретка. Неће то бити само губитак десетак хиљада квадратних километара веома квалитетног етничког простора, већ губитак Срба самих, биће то коначан историјски пораз, и то без права на поправни испит из историје. Треба се надати да ће националне и политичке елите, којима је поверена судбина народа, схватити суштину те подмукле геополитичке игре коју против наше државе и народа воде креатори новог светског поретка.

Поред највећег духовног и цивилизацијског значаја Косова и Метохије за српски народ, тај простор има непроцењив геостратешки значај.271 Управо из тих разлога креатори новог светског поретка том делу Србије придају највећи геополитички значај и улогу за њихову намеравану контролу Балкана и даље ка Црном и Каспијском мору. Мало је рећи да се Косово и Метохија, заједно са Македонијом и јужним Поморављем, налази у самом географском, па и

271 О неким елементима геополитичког и геостратешког значаја Косова и Метохије, видети: Радиновић, Р., Стратешки значај Косова и Метохије, Зборник ''Косово и Метохија – изазови и одговори'', Институт за геополитичке студије, Београд, 1997.


геостратешком епицентру Балкана. Губитком Косова и Метохије настала би просторна празнина која би представљала ненадокнадиви ''меки трбух'' Србије, тако што би се Ибарском котлином и даље ка Поморављу и Шумадији за преко 120 км уклинила у само географско средиште српског етничког простора. Проме-на државног и политичког статуса Косова и Метохије, самопроглашењем у независну државу, је, по принципу домина, имплицирала нове захтеве за преиспитивање истог таквог статуса и других, по некима спорних територија које су саставни део Србије. Неминовно би то на дневни ред поставило и питање опстанка Дејтонског мировног споразума, а свака његова ревизија би по дефиницији значила нове редукције српских територијалних и етничких права. У суштини, намеравана прекомпоновања балканског простора пре свега имају за циљ даље редуковање територија које припадају српском етничком простору и даље слабљење српског фактора у склопу нове геополитике Балкана и југоисточне Европе, коју креирају САД. Простор Косова и Метохије као нова база НАТО-а и САД био је крајњи стратешки циљ САД. Приче о људским правима, хуманитарној катастрофи, прекомерној употреби силе биле су само димна завеса којом се настојала маскирати та стратегија и ти циљеви. Сада НАТО, на челу са САД, у потпуности контролише јужни Балкан, чиме су створени услови за даљу експанзију ка Црном и Каспијском мору.

Разговори о будућем статусу Косова и Метохије, који су почнели крајем фебруара 2006. године, вођени су у Министарству иностраних послова Аустрије, али су, у другом делу, били премештени у неки од двораца изван Беча. То је било у функцији ''ефикасности разговора'', по моделу састанка у Рамбујеу, у Француској, јануара 1999. године. Због тога би се и ти разговори могли назвати ''Бечки Рамбује''. Први део разговора био је посвећен такозваним техничким питањима унутрашње организације на Косову и Метохији и проблемима свакодневног живота. Тај део требало је да буде завршен до јуна 2006. године, када су отпочели политички разговори на високом нивоу делегација Србије и косметских Албанаца, који су требало да се окончају до новембра 2006. године. Како се учесници у разговору нису успели договорити Сједињене Аме-ричке Државе и његови западни савезници су били спремни да наметну решење за Косово и Метохију, а све, на крају, ипак, треба да иде пред Савет безбедности Уједи-њених Нација. С обзиром да су организатори разговора, за кључна питања свако-дневног живота на Косову и Метохији, ''предвидели'', на пример, по један, или два дана, јасно је да то време није било довољно да би учесници разговора могли бити на крају принуђени да прихвате решења која нису јасно дефинисана, нити обострано дого-ворена.

Косово је једнострано прогласило независност 17. фебруара 2008. године. До половине марта 2008. године Косову је независност признало 25, а за шест месеци ''само'' 47 држава, док је до краја 2011. године то учинило 80 држава. Међутим, чак и неки западни покровитељи ''државе Косово'' признају да је та независност симболична. Јер, појам независност (између осталог)


подразумева способност да се стане на своје ноге. Политичка и економска независност је тешко процењива, у смислу остварења. Економска одрживост ове територије је посебна прича, према званичним подацима половина радно способног становништва је незапослена, а највише становника без посла је у популацији до 30 година. Снабдевање енергијом је хаотично, инфра-структура још из доба социјализма је у лошем стању, а вредност извоза је само 130 милиона долара годишње (табела 11).

Табела 11. Кључни подаци за ''државу Косово'' у 2008. Години (подаци у УСД)

Увоз 1.900 милиона долара Извоз 130 милиона долара Прилив од дијаспоре 540 милиона долара Просечна плата 220 долара Незапосленост 50%

БДП по глави становника 1.300 долара (ниво Гане или Буркине Фасо)

Косово се налази на главним путним правцима у југоисточној Европи, а због тога што није успостављена владавина закона – што се сматра великим неуспехом мисије УН – не могу се привући страни инвеститори. Косово је, према извештају међународне агенције ''Транспарентност'' са седиштем у Берлину, четврта најкорумпиранија еконо-мија у свету. Иза њега су само Камерун, Камбоџа и Албанија. Последњих осам година показале су да међународна помоћ, ма колико велика била, није довољна за функцио-нисање ''независне државе Косово''. Од 1999. године до данас Косово је примило 5.5 милијарди долара међународне помоћи бесповратно што је, према западним изворима, 25 пута више него што је дато Авганистану. И после такве помоћи економија Косова није у много бољем стању. Потребе за новцем су велике, а процена је да је то око две милијарде долара годишње. Познато је да Косово има једну од највећих залиха лигнита у Европи, као и резерве олова, цинка, бакра, уранијума, сребра, злата. Међутим, Косово чак и да изгради нове термоелектране и почне да извози струју неће моћи да буде економски самоодрживо. Највећи извоз Косова биће радна снага. Зато постоји реална опасност, односно ризик, да Косово заврши као пропала држава и ''пристаниште'' за терористичке групе и криминална удружења у срцу Европе.

Косову је Европска унија обећала помоћ од милијарду долара. Светска банка исто толико, а САД ће, вероватно, једног дана када буде разграничен косовски дуг, да га преузме. Један од важних разлога за независност јесте и жеља Америке да Косово скине само са свог новчаника и пребаци на друге међународне финансијске изворе као што су ММФ, Светска банка, Европска банка за обнову и развој и друге


Коначан исход преговора о статусу Косова и Метохије, на основу претходно изнетих чињеница, био је мање-више очигледан: покрајини је дата могућност да про-гласи независност, која је одмах и призната.

4.6. Промене у окружењу и безбедност Србије

Процеси на Балкану започети деведесетих, неће се потпуно стабилизовати до 2015. године. На то ће посебно утицати четири спољна фактора: САД, Немачка, Русија и Ислам, при чему ће утицај САД слабити, Немачке и ислама бити у успону, док ће присуство Русије бити променљиво. Већина земаља нашег окружења и даље ће бити оптерећена економским проблемима и политичком нестабилношћу. Зато су принуђене да подршку за своју политику траже повезивањем са страним чиниоцима, пре свега приступањем НАТО програму ''Партнерство за мир'' и учлањењем у НАТО пакт. Тако су све земље у окружењу или у ''Партнерству за мир'' или у чланству НАТО, осим БиХ и Србије. Истовремено, НАТО у земљама окружења (укључујући и Косово и Метохију) има распоређено око 70.000 војника.

Широка активност НАТО-а не би могла да буде остварена да није било и конк-ретних регионалних задатака: дестабилизације тадашњег режима у Србији и претва-рање СР Југославије у псеудо-државну творевину којом се управља споља (налик на Босну и Херцеговину). Међутим, ти циљеви су објективно стимулисали стихијну тен-денцију фрагментације Балкана по етничкој основи и тако су били у директној супротности с декларисаном ''европеизацијом'' региона. Тачно тако изабран начин активности од стране САД и НАТО-а – спољашња ескалација застарелог и за Балкан типичног етнополитичког конфликта и директно мешање и то отвореним стављањем на једну страну, уз равнодушност према њеним последицама по одређене земље и стабил-ност региона у целини – потврђује да у натоцентричном систему безбедности на Балкану безбедност самих балканских држава није основни елемент. То је променљива величина која зависи од интереса појединих лидера блока и која се у сваком тренутку може мењати и добијати различите форме. Подршка од стране НАТО-а етничком национализму с великоалабанским претензијама довела је у питање интегритет Маке-доније, а посредно и Босне и Херцеговине. На тај начин је био створен и пример без преседана за турско (муслиманско) становништво у Бугарској и мађарско у Румунији. Отуда, на почетку, југословенски суседи, с изузетком Албаније и Хрватске, нису случајно узели исти курс. Наиме, те земље су сматрале да на тај начин повећавају могућност за улазак у европске и евроаталантске структуре. Зато се карактер односа између НАТО-а и суседа Србије, успостављен током конфликта на Косову и Метохији, може сматрати моделом натоцентричног система балканске безбедности. На том при-меру је очигледно показано које место припада државама у региону, шта им тај систем може дати, а на шта није спреман. Судбина Кипра, Босне и


Херцеговине и Косова и Метохије показује да такав модел не гарантује већу унутрашњу стабилност и инте-гритет, већ, напротив, веће мешање и притисак суседа или њихових партнера. Нато-центрични систем балканске безбедности не спасава регион од снажно израженог дисбаланса снага: штити се асиметрија изазова и претњи за балканске земље, с једне стране, али и за САД и НАТО, с друге стране. Остаје асиметрија заинтересованости и одговорности Северноатлантске алијансе за судбину сопствених поданика. У оквиру тога, Турска је приоритетни партнер Пакта у региону и држава која претендује на улогу суперсиле, која ће и у будућности користити наклоност западних партнера. Очигледно је да чак ни формално исти геополитички статус чланица НАТО-а не повећава утицај ''нових'' чланица на процес доношења одлука. И у том случају је очигледан пример операције НАТО-а на Косову и Метохији.

Све то има вешеструки значај и посебно је актуелно за Србију, која се налази пред избором: или да нађе своје место у Европи, уз очување самосталности и вођење рачуна о сопственим националним интересима, или да следи пример суседа и да у потпуности повери своју судбину НАТО-у у нади да ће лидери Алијансе одустати од своје десето-годишње пристрасне антијугословенске (антисрпске) политике. Лидери Алијансе су заиста добили прилику да покажу да је њихова политика била усмерена против постојећег ауторитарног режима, а не против Југославије, односно Србије. Али, да би се то доказало није довољно да се само признају учињене грешке (мада ни у то не треба сасвим веровати). Потребно је озбиљно суочавање са косовским штићеницима, који не намеравају да се одрекну самопроглашене сопственe државе. Спремност и одлучност НАТО-а за такве активности изазива велике сумње. Отуда се, првенствено због ''слабости'' Србије, траже максимални уступци, било да се ради о испоручењу хашких оптуженика, или о поштовању људских права националних мањина (Мађара у Војво-дини, муслимана – бошњака у Санџаку или Албанаца на југу Централне Србије). И, ако Србија не жели сама себи да одузме маневарски простор и води дијалог са западним земљама с позиције слабије стране, ''руска карта'', односно политичка подршка Русије, неће за њу бити излишна.

Демократска Србија ипак има потенцијално много снажније спољнополитичке по-зиције него што их је имао претходни режим. Активна сарадња са Европском унијом смањује њену зависност од САД у балканским оквирима. Умањују се разлози и осно-ваност експанзије НАТО-а у југоисточној Европи. ''Свим балканским народима једнака права и једнака безбедност'' – законска је и недељива потреба ако се посматра с међуна-родног гледишта, на основу које се, истовремено, омогућавају и ефективно задржавају интереси Србије на Косову и Метохији, и у Босни и Херцеговини, и у региону у целини. Зато интересима Србије одговара стварање структуре којом се неће довести у питање њен суверенитет, територијални интегритет и унутрашња стабилност, која је, истовремено, укуључује у процес европске интеграције као пуноправног учесника или партнера.


Истовремено, бивша државна заједница Србија и Црна Гора, после три године од потписивања споразума марта 2003. године, довела је до референдума о самосталности Црне Горе, који јој је гарантовао споразум о државној заједници након истека три године заједничке државе са Србијом. Основни разлог за референдум јесте, наводно, бржа интеграција самосталне и суверене Црне Горе у европске интеграције. Иако се Европска унија, као гарант споразума, у принципу, није мешала у коначну одлуку и решење, њен интерес био је да Србија и Црна Гора остану у заједничкој држави. Један од разлога је, вероватно, тај што Србија Црној Гори даје средњоевропски капацитет (залеђе Румуније и Мађарске), а Црна Гора Србији медитерански (излазак на море као економску предност).

Да би учврстиле свој утицај на простору југоисточне Европе, а посебно на Балкану, Сједињене Америчке Државе су покренуле иницијативу за повезивање земаља југо-источне Европе путем познате ''Иницијативе за сарадњу у југоисточној Европи'' – СЕЦИ. Америчка администрација заступа ову идеју у циљу стварања регионалне асо-цијације у коју су ушле Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Грчка, Србија, Црна Гора, Мађарска, Македонија, Молдавија, Румунија, Словенија, Турска и Хрватска. Земље региона имају око 150 милиона становника (само Турска има око 60 милиона). Сарадња је концентрисана на области инфраструктуре и екологије, а заснива се на самопомоћи, при чему би Светска банка и друге финансијске институције само под-стицале пројекте давањем повољних кредита.

Најважније је да политичка географија простора, обухваћеног иницијативом СЕЦИ, обухвата територију између стратешких подручја америчког интереса – Русије, западне Европе, Средоземља и Блиског истока. Дакле, циљ стварања асоцијације јесте стабили-зовање простора у интересу спровођења америчке политике на најважнијим стратеш-ким подручјима. Другим речима, створила се чврста копнена веза између стратешких региона, која може да се контролише и усмерава у жељеном правцу помоћу релативно малих средстава и без великих улагања. С друге стране, постигнут је физички копнени континуитет НАТО-а, ''карика која недостаје'', па алијанса може да испуни свој нови задатак – ширење на исток и успостављање супремације на евро-азијском континенту. У ствари, као и другде, основни интерес САД јесте спречавање појаве ривалске хегемо-нистичке силе која би угрозила њихове глобалне интересе и улогу водеће силе у савре-меном свету.

Србија је, последњих година, учинила видан напор да унапреди своје односе с европским земљама и, посебно, с Европском унијом, настојећи, истовремено, да поправи и односе са САД, али у томе није у потпуности успела због немогућности да усагласи ставове унутрашњих политичких чинилаца у вези с неким проблемима и питањима која за земљу имају изузетан значај. Посебан проблем је питање решавања статуса Косова и Метохије, после проглашења самосталности. Насупрот томе, може се очекивати да ће односи са Русијом, Кином и већином земаља средње и


источне Европе, али и многим ваневропским земљама, бити успешнији. Промене у спољној политици Србије биће и у наредном периоду условљене економским, социјалним и другим про-менама у самој земљи и њеном способношћу да се прилагоди међународном окружењу. При томе, основни постулати политике Србије не смеју да се запоставе или наруше. У томе је и највећи проблем Србије, па ће од начина и степена решавања појединих сегмената тог проблема зависити место и улога наше земље у будућем политичко-економско-социјалном поретку Балкана, Европе и света. При томе, помоћ споља ће, вероватно, бити минимална и условљена уступцима разних врста, о чему посебно треба водити рачуна.


VI. Г Е О Б И З Н И С

1. УВОД

Савремена светска привреда веома се разликује од оног што су предвиђали класични економски теоретичари седамдесетих година 20. века. Тако, на пример, предвиђања о оскудици сировина показала су се без основа. Што је још значајније, конвенционални економски модели – усредсређени на поједине националне државе – по свему судећи више не важе. Полазећи од садашњег значаја међународне трговине може се такође констатовати да важи бар једно ново радикално начело: привреда сваког народа је нераздвојно повезана са светском економијом, а светска привреда је та која предводи. Светска привреда се, према томе, изменила не само у својим основама, већ и у својој структури, и та промена је по свему судећи неповратна. Крајем 20. века одиграле су се три основне промене у самој структури светске привреде:272

1) привреда примарних добара се ''одвојила'' од индустријске привреде;

2) у самој индустријској привреди производња се ''одвојила'' од запошљавања;

3) циркулисања капитала више него трговина (како добара тако и услуга) постала су покретачка снага светске привреде.

Циркулисања капитала и трговина се нису потпуно раздвојиле, али је веза између њих потпуно олабавила и што је још горе постала је непредвидљива. Ове промене су сталне, не цикличне. Можда нећемо никад схватити шта их је изазвало, јер су узроци економских промена ретко кад једноставни. Можда ће проћи дуго времена пре но што економски теоретичари прихвате да је дошло до фундаменталних промена, а још дуже пре но што прилагоде своје теорије како би те промене објаснили. Они ће, између осталог, веома нерадо прихватити да светска економија контролише ствари, а не макро-економија неке националне државе на коју се већином економска теорија и данас иск-ључиво усредсређује. Практичари у владиним или пословним круговима не могу чекати да се појави нека нова теорија. Они су принуђени да делају, а њихови поступци ће имати утолико више изгледа на успех уколико се буду заснивали на новим реално-стима једне измењене светске привреде.

У складу са основним променама у структури светске привреде указаћемо на неке најбитније елементе. Размотримо најпре привреду примарних производа. Срозавање цена робе (изузев нафте) почело је крајем седамдесетих година, а почетком осам-десетих година дошло је до пада цена

272 Drucker, F., P., Драматична померања у светској привреди, Преглед амбасаде САД број 238, 1987, стр. 2.


робе који је икада забележен. После тога, почет-ком 1986. године, цене сировина су биле на најнижем нивоу од времена од када се региструју у односу на цене индустријских добара и услуга – углавном, исто онолико ниске колико су биле за време велике економске кризе, а у неким случајевима (на пример, у случају олова и бакра) и ниже од нивоа из 1932. године.

То снижење цена и успоравање потражње су у изненађујућој супротности са оним што се са извесношћу предвиђало. Тако је крајем седамдесетих година Римски клуб са апсолутном сигурношћу објавио да ће доћи до стравичне оскудице свих сировина негде око 1985. године. Већ 1980. године Картерова администрација је у студији ''Глобални извештај Председника за 2000: Улазак у двадесет први век'' (Global 2000 Report to the President: Entering the Twenty-First Century)273 закључила да ће светска потражња хране постојано расти још најмање двадесет година; да ће производња хране у свету опасти свуда сем у развијеним земљама и да ће се реалне цене хране удвостручити, итд. Насупрот свим тим очекивањима, укупна пољопривредна производња се, у ствари, повећала за скоро једну трећину већ до 1985. године достижући незапамћену висину. Најбрже је расла у мање развијеним земљама. Слично томе, производња готово свих шумских производа, метала и руде се до краја осамдесетих година повећала за 20 до 35 одсто, а највећи скок је опет забележен у мање развијеним земљама. Можда је још чудније од контраста између таквих предвиђања и оног што се стварно десило то што пад сировинске привреде по свему судећи није имао никаквог утицаја на индустријску производњу у свету. Ако је у теорији пословних циклуса постојала нека ствар која се сматрала несумњиво ''доказаном'', онда је то да нагли и дуготрајни пад цена сировина неизбежно, у року не дужем од две године, доводи до светске кризе у индустријској привреди. Међутим, управо у том периоду индустријски свет је функционисао као да уопште није било кризе сировина. Једино образложење лежи у томе што је за развијене земље сектор примарних производа постао маргиналан, док је раније увек заузимао централно место. То је главна структурална промена у светској привреди са огромним импликацијама по економску и социјалну политику, као и економску теорију, не само у развијеним земљама већ и у земљама у развоју.

Чиме се може објаснити та промена? Потражња хране је стварно расла готово истом оном брзином коју су предвиђали Римски клуб и ''Глобални извештај за 2000'', али је понуда расла много брже. Она не само да је ишла у корак са порастом станов-ништва, већ га је и престизала. Парадоксално је да је један од разлога свакако био страх од несташице хране, ако не и од глади у свету, што је и довело до огромних напора да се повећа производња хране. У тој производњи предњачиле су САД и земље ЕУ, али су највећа повећања како у апсолутним тако и у релативним изразима, забележиле земље у развоју: Индија, Кина и земље Југоисточне Азије где се гаји пиринач, итд.

273 Исто, стр. 3.


Зато, није нимало нереално очекивати да нам тек предстоји истинска ''револуција'' у пољо-привреди. Огромне деонице земљишта које су до сада практично биле јалове прет-варају се у плодно тло, било путем нових начина обраде било путем додавања мањих количина минералног ђубрива. Још већи напредак забележен је у области биотехно-логије, како у спречавању биљних и животињских болести тако и у повећању приноса. Другим речима, управо када у многим деловима света раст становника почиње да се готово драматично успорава, изгледа да ће се производња хране нагло повећати. Такав тренд довео је до тога да су увозна тржишта хране безмало сасвим нестала. Међу индустријски развијеним земљама једино је Јапан још увек значајан увозник хране, јер у иностранству купује трећину хране која му је потребна. Јапан, углавном, купује храну из Сједињених Америчких Држава. Међутим, крајем 20. и почетком 21. века због све веће и јефтиније производње хране у Јужној Кореји, Тајланду и Индонезији, вероватно ће они постати главни снабдевачи Јапана.

Што се тиче осталих, непољопривредних производа, било да је реч о шумским производима, рудама или металима, светска потражња је у опадању, што је у великој супротности са оним што је Римски клуб тако самоуверено предвиђао. У ствари, коли-чина сировина потребних за неку дату јединицу економске производње опада већ читав један век, сем у време рата. Зато се логично намеће питање откуда то опадање потражње? Значај индустријске производње се не смањује са растом услужног сектора како се веровало, иако за то није било ни најмањег доказа. Оно што се дешава јесте зна-чајније. Индустријска производња постојано бежи од производње и процеса који интен-зивно користе тешке материјале. Један од разлога за то су нове високотехнолошке индустрије. На сировине у производњи полупроводничких микрочипова отпада један до три одсто укупних производних трошкова, а у производњи аутомобила њихов удео износи 40 одсто. Међутим, потреба за сировинама смањује се у истој мери и у старијим индустријама, и то како за старије тако и за новије производе. Педесет килограма каблова од фибергласа преносе најмање исто онолико телефонских порука колико и хиљаду килограма бакарне жице.274 То непрекидно опадање удела сировина у произ-водним процесима и производњи робе протеже се и на енергију, нарочито на нафту. За производњу педесет килограма каблова од фибергласа није потребно више од пет одсто енергије неопходне за производњу хиљаду килограма бакарне жице. Слично томе, пластични материјали који све више замењују челик у изради каросерија за ауто-мобиле, заједно са утрошеном енергијом, не коштају више ни половину колико челик. Према томе, мало је вероватно да ће цене сировина икад знатније порасти у односу на цене индустријске робе (или висококвалитетних услуга, као што су информације, обра-зовање или здравствена заштита), осим у случају неког великог и дуготрајног рата. У



таквим условима када сировине постају од маргиналног значаја за привреде развијеног света, традиционалне теорије о развоју, посебно недовољно развијених земаља, губе тло под ногама. Оне се заснивају на претпоставци – историјски гледано, савршено раз-ложној – да земље у развоју увоз капиталних добара плаћају извозом примарних добара – пољопривредним и шумским производима, рудама и металима. Међутим, све теорије о развоју, ма колико се иначе разликовале, и надаље полазе од тога да куповина сировина од стране индустријски развијених земаља мора расти бар онолико брзо колико и индустријска производња у тим земљама. То опет, значи да током неког дужег временског периода сваки произвођач сировина стиче боље кредитне гаранције и има повољнији трговински биланс. Ове премисе постале су веома сумњиве. На тим те-мељима, као и на темељу ниских надница, те земље више не могу заснивати свој економски развој.

Друга крупна промена у светској привреди је одвајање индустријске производње од запошљавања у индустрији. Већа индустријска производња у разви-јеним земљама у крајњој линији значи смањено запошљавање физичке радне снаге. Због тога издаци за радну снагу постају све мање значајни и као ''упоредни трошкови'' и као фактор конкуренције. Тако је у Сједињеним Америчким Државама индустријска производња од 1980. до 2000. године порасла за готово 30 одсто. Па ипак, запосленост у индустрији у том периоду је стално опадала. У америчкој индустрији данас ради 8 милиона физичких радника мање него 1985. године. И поред тога, укупна запосленост током последњих двадесет година је у САД расла брже него икада раније. Међутим, чињеница је да се тај цео раст одиграо у непроизводном сектору, и то не у радничким занимањима. Такав тренд одиграва се у свим развијеним земљама, а у Јапану је још израженији. Стога је веома вероватно да у року од десет година развијене земље као што су Сједињене Државе и Јапан неће запошљавати већи проценат радника у индус-трији но што развијене земље данас запошљавају у пољопривреди – то јест, у најбољем случају десет одсто.275 Данас је у Сједињеним Америчким Државама запослено око петнаест милиона физичких радника по фабрикама. До 2010. године тај број вероватно неће износити више од десет милиона. У неким великим индустријама пад ће бити још драстичнији. Тако је, на пример, сасвим нереално очекивати да ће америчка аутомо-билска индустрија до 2010. године запошљавати више од једне половине садашњих радника, чак и ако ће производња можда бити већа за педесет одсто.

Ако нека компанија, нека индустријска грана или нека земља за наредних десет година не повећа у знатнијој мери производњу, а истовремено нагло не смањи број физичких радника, она неће моћи да очекује да и надаље остане конкурентна, па чак ни ''развијена''. Земља, индустријска грана или компанија која очување радних места фи-зичких радника у производњи претпоставља међународној конкуренцији (што подра-зумева постојано смањивање тих



радних места), убрзо ће остати и без производње и без радних места. Инсистирање да се сачувају радна места за физичке раднике није ништа друго до рецепт за незапосленост. Међутим, то није закључак који америчка широка јавност може лако да схвати или прихвати. Оно што уноси још већу забуну је што је у САД све бржа замена радне снаге знањем и капиталом. Тамо где се пре неколико деценија говорило о механизацији данас се говори о ''роботизацији'' или ''аутома-тизацији''. У суштини, нема сумње да се ми данас налазимо пред једним новим, наглим убрзањем замене физичких радника машинама, то јест производима знања.

Други развој – а на дугу стазу то може бити чак и значајније – састоји се у прелазу са индустрија које се првенствено заснивају на радној снази на индустрије које се, од самог почетка, заснивају на знању. Производни трошкови полупроводничких микро-чипова су у око седамдесет одсто резултат знања – то јест истраживања, развоја и испробавања – а свега дванаест одсто резултат рада. Слично је и у производњи лекова где радна снага не представља више од петнаест одсто, док на знање отпада око педесет одсто. Насупрот томе, у најпотпуније роботизованој фабрици аутомобила на радну снагу и даље отпада 20 до 25 одсто издатака. Следећа карактеристика у индустријској производњи односи се на преокрет у динамици величине. Наиме, од првих година 20. века, у свим развијеним земљама постојао је тренд у правцу све већих индустријских погона. У великој мери их је фаворизовала економичност великих капацитета. Можда је исто толико значајно да их је фаворизовало и оно што би се могло назвати ''економ-ичношћу управе''. Све до недавно је изгледало да је савремена техника управљања примењива само на прилично велике јединице. То се у потпуности преокренуло пос-ледњих година 20. века када је дошло до општег смањивања производње у великим компанијама, почев од горостасних фабрика челика и аутомобила. Мала и средње велика предузећа имају много предности не само у лакшем управљању већ и у лакоћи комуницирања, близини тржишта и муштерија и сл. На помолу су две различите врсте индустријске производње. Једна се заснива на материјалним добрима и њу пред-стављају индустрије које су допринеле економском расту у прве три четвртине 20. века. Друга почива на информацијама и знању: ту спадају фарамцеутска индустрија, теле-комуникације, индустрија аналитичких инструмената и инструмената за обраду подата-ка као што су компјутери. Индустрије које се заснивају на добијању информација (података) и знању су углавном те које расту. Те две групе се не разликују само по својим економским карактеристикама већ пре свега по свом положају у међународној привреди. Производи индустрија које се заснивају на материјалним добрима морају се извозити или увозити као ''производи''. Они фигурирају у трговинском билансу. Произ-води индустрија које се заснивају на информацијама и знању могу се извозити или увозити и као ''производи'' и као ''услуге'' што се можда неће верно одразити у трго-винском билансу. У свим развијеним земљама, радници који располажу знањем су већ постали


центар коме гравитира радна снага. Чак и у производњи, они ће за десетак година бројно превазићи физичке раднике. Извозом знања моћи ће се остварити добит од лиценци, хонорар за услуге и ауторска права, а може се, у ствари, створити далеко више радних места него извозом робе. Управо је знање основни привредни ресурс 21. века и оно већ сада доноси већи доходак од дохотка од извоза.

Друга импликација ''одвајања'' производње добара од запошљавања је, међутим, у томе што избор између индустријске политике која иде на руку индустријској произ-водњи и оне која фаворизује индустријско запошљавање од почетка 21. века пред-ставља једно изузетно спорно питање. Историјски гледано, то се одувек сматрало двема странама исте медаље. Међутим, у новије време те две ствари ће све више вући свака на своју страну, тј. то су већ постале алтернативе, ако не и непомирљиве. Истовремено, мали издаци за радну снагу вероватно ће постати мање преимућство у међународној трговини једноставно зато што ће у развијеним земљама представљати мањи удео у општим трошковима. Поврх тога, укупни издаци за аутоматске процесе су нижи чак и од оних у традиционалним фабрикама са малим издацима за радну снагу, што се углавном може објаснити тиме што аутоматизација елиминише скривене али високе издатке за ''нерад'', као што су издаци за лош квалитет и отпатке и трошкови приликом искључења машина да би се прешло са производа једног модела на производ другог модела, и сл.

Трећа крупна промена која се одиграла у светској привреди је појава ''симболичне'' привреде – циркулисања капитала, курсних стопа и кредита – као замајаца светске привреде уместо ''реалне'' привреде – циркулације добара и услуга.276 Те две привреде у новије време све више дејствују независно једна од друге. Та трговина је истовремено највидљивија и најмање схваћена од свих промена. Светска трговина добара је далеко већа него што је икад до сада била. Исти је случај и са трговином услугама, односно ''невидљивом трговином''. Оне заједно износе од 2,5 до три хиљаде милијарди долара годишње. Међутим, лондонско тржиште евродолара, на коме светске финансијске институције једна другој дају у зајам или узимају у зајам новац, сваког радног дана обрне 300 милијарди долара или 75 хиљада милијарди долара годишње – што је најмање 25 пута више од светске трговине.277 Поред тога, у главним светским финансијским центрима врше се девизне трансакције у којима се једна валута замењује за другу. То износи око 150 милијарди долара дневно или 35 хиљада мили-јарди годишње – дванаест пута више од светске трговине роба и услуга. Велики раско-рак и надаље постоји, а закључак је само један: кретање капитала без везе са трговином (и у ствари у великој мери независно од ње) далеко превазилази трговинске финан-сијске трансакције. Тачније, у данашњој светској

276 Исто, стр. 7. 277 Исто.


привреди, ''реална'' економија роба и услуга и ''симболична'' економија новца, кредита и капитала нису више тесно повезане; оне се, у ствари, све више удаљују једна од друге.

Традиционална међународна економска теорија је и даље неокласична и сматра да трговина роба и услуга одређује међународно кретање капитала и курсних стопа за стране валуте. Међутим, већ од прве половине седамдесетих година 20. века, проток капитала и курсне стопе за стране валуте кретали су се потпуно независно од међу-народне трговине, па чак (услед скока долара 1984-85.) и у супротном смеру. Исто-времено, светска економија не одговара ни Кејнзовом моделу у коме ''симболична'' привреда одређује ''стварну'' привреду. Однос између ускомешаности у светској привреди и разних домаћих привреда постао је у великој мери нејасан. Економска теорија нас учи да релативно повољни чиниоци ''реалне'' привреде – компаративни издаци за радну снагу и продуктивност рада, издаци за сировине, цене енергије и транспорта и сл. – одређују стопу размене. Практично, цео пословни свет заснива своју политику на том схватању. Међутим, берзански курсеви су све чешће ти који одлучују однос издатака за радну снагу у земљи А према издацима за радну снагу у земљи Б. Према томе, берзански курсеви су један од главних ''компаративних издатака'', а они су потпуно изван контроле пословног света. Свака фирма која има везе са међународном привредом мора имати на уму да се истовремено налази у две пословне области. Да је истовремено произвођач добара (односно давалац услуга) и ''финансијско'' предузеће. Не може се оглушити ни о једно ни о друго. Тачније речено – предузеће које послује са иностранством (било као извозник или преко филијале) мораће да се заштити од три проблема у вези са девизама:

1) прихода од продаје,

2) радног капитала уложеног у производњу за прекоморска тржишта и

3) инвестиција у иностранству.

То ће морати да учини без обзира да ли предузеће очекује раст или пад сопственог новца. Тога ће морати да се придржавају и она предузећа која купују у иностранству. У ствари, чак и искључиво домаћа предузећа, која се суочавају са страном конкуренцијом на домаћем тржишту, мораће да науче како да се заштите од валуте у којој производе њихови главни конкуренти.

Трговина и рат су два најстарија облика међународних односа. Ради се о тема-ма о којима људи имају различита мишљења и приступе. За разумевање структуре трговине неопходно је пре свега схватити познате чињенице које ће помоћи да се разу-ме зависност токова, садржаја и услова међународне размене (Terms of Trade) од четири основне структуре: безбедности, производње, финансија и знања.


Статистика светске трговине у последњих сто година говори:278

1) да је међународна трговина расла брже него производња; 2) да је раст трговине био неравномеран; 3) да су се робе и услуге, с којима се трговало, битно промениле; 4) да су се променили главни трговински партнери; неке националне

привреде почеле су суштински више да тргују са иностранством од других;

5) да је начин трговања варирао с обзиром на то да ли се ради о националном или међународном тржишту;

6) да се услови трговања робом и услугама исто тако суштински разликују.

Уместо закључка може се истаћи да је економска динамика дефинитивно преш-ла са националне привреде на светску привреду. Од сада ће свака земља (али исто тако и свака пословна грана, посебно велика) која жели да напредује морати да се помири с тим да је светска привреда та која предводи и да ће унутрашња еко-номска политика имати успеха само ако ојача, или бар не погорша међународно конкурентни положај своје земље. То је можда најзначајнија, а свакако и нај-упадљивија, карактеристика измењене светске привреде.

2. МЕЂУНАРОДНО ПОСЛОВАЊЕ

Већина економиста никада нису трвдили да само технологија и профит могу објас-нити целокупно пословање корпорација. Неопходан услов за тако брзо разрастање међународне производње је политички пристанак не само Америке већ и осталих инду-стријски развијених земаља на слободну и отворену светску економију. О томе, који је главни амерички мотив у томе, мишљења су различита. На компаније, пак, државе утичу својом политиком, посебно помоћу финансијске и индустријске политике, што се по обичају потцењује. Јер, компаније су не само партнер, чак и национални шампион владе, већ су понекад и њен противник. Државе контролишу транснационалне ком-паније на два начина: на нивоу држава, односно национално и на нивоу мултила-тералних споразума. Најмање успешне су биле на овом другом плану, јер је пројекат за контролу деловања транснационалних компанија, који је урађен 1976. у оквиру земаља ОЕЦД-а, а после више од десет година верификован као кодекс ОУН, више подстицао ''лоше'' понашање компанија него што га је спречавао. То је навело индустријски раз-вијене земље да то питање реше како за своје транснационалне компаније тако и за оне које отварају афилијације на њиховим територијама. Тако је Канада, да би се заштитила од доминације страних компанија, још 1970. године основала надзорне агенције, као што је,

278 Susan Strange, Države in trgi, Графика, Љубљана, 1995, стр. 154-155.


на пример, ФИРА (Foreign Investment Review Agency). Веома брзо су дошли до сазнања да је немогуће имати јасна и јединствена правила на основу којих би доз-волили или одбацили деловање страних (првенствено америчких) компанија на својој територији. У суштини, практично политичко питање је, колико концесија може добити влада од компанија ако им дозволи улаз на канадско тржиште и која је цена тог улаза.

3. РАЗЛИЧИТИ АСПЕКТИ ГЛОБАЛНЕ ЕКОНОМСКЕ МЕЂУЗАВИСНОСТИ

Развој светске привреде у другој половини 20. века, карактеришу врло динамичне структурне промене, како у сфери производње тако и у тржишној позицији појединих земаља. Глобална привредна кретања су била праћена знатно бржим растом светске трговине од раста светске производње. Стање на светском тржишту, у условима глобализације, је познато, а промена односа на истом може се постићи једино бржим технолошким развојем и подизањем продуктивности у неразвијеним земљама, тј. развојем њиховог сопственог тржишта, тржишне праксе и унапређивањем конкурент-ности њихове понуде. Неоспорно, да је и кроз позицију земаља у развоју могуће увиде-ти растућу динамичност и међузависност светског тржишног амбијента.

Пажљива анализа токова међународног бизниса и пословног понашања указују на то да се свака деценија може третирати као посебан стратегијски период у структурно-развојном погледу. Ради се о довољно дугом периоду у коме долази до значајне проме-не међународне тржишне климе, како у погледу структуре учесника, тако и у погледу тржишног потенцијала и атрактивности појединих форми међународног пословања.

Указаћемо само на период преласка у нови век, који обележава глобално репози-ционирање, како земаља тако и појединих компанија, поготово међународно оријен-тисаних. То је постао период додатног интензивирања процеса транзиције, као и гло-алних процеса приватизације, дерегулације и демонополизације у већини тржишних привреда. Као резултат глобалног репозиционирања на свим нивоима, долазило је до наглашавања значаја пословне сарадње и кооперације, стратешког партнерства и али-јанси. Многе транснационалне компаније су ушле у нову развојну фазу додатне интер-национализације већ интернационализованог бизниса. Сви активни међународни посл-овни актери почели су интензивније да трагају за препознатљивим организационим одговором на изазове глобалне конкуренције.

Повећана интернационализација већ интернационализованог бизниса представља глобално репозиционирање већ афирмисаних светских компанија


и познатих марки. На растућу интернационализацију међународног пословања последњих деценија снажан утицај су имали следећи фактори:

1. конкуренција, која је постајала и све оштрија и све више међународног карак-тера, долазећи чак и из земаља трећег света;

2. технолошке промене, које су постајале и брже и скупље, што је утицало на то да су поједине фирме врло тешко или уопште нису могле да успешно развијају нове производе;

3. повећане баријере уласка на поједина тржишта су постале логична после-дица виших и оштријих конкурентских стандарда, као и озбиљнијих и успеш-нијих процеса регионалних економских интеграција, и

4. већи значај економије обима при достизању жељеног нивоа међународне кон-курентности.

Растући значај међународног бизниса и менаџмента може се доводити у везу како са врло динамичним променама у односима између појединих земаља, тако и са променама у понашању предузећа на светском тржишту. Економска међузависност појединих делова света постаје све очигледнија, а успешна предузећа све више уна-пређују своју интерну флексибилност и екстерну отвореност, уз континуирано ширење сопственог тржишног и развојног хоризонта. То указује да је, посматрано са државног аспекта, све очигледније да ће перспектива и ефикасност укључивања појединих земаља у токове међународних економских односа највећим делом зависити од њихо-вог односа према савременим технолошким и тржишним променама у свету, као и стварања адекватне тржишне климе у њима самим. Ако се, пак, посматра из угла предузећа, од посебног значаја постаје чињеница да савремене пословне тенденције делују акцелераторски и непосредно диктирају укупне конкурентске односе у међуна-родним размерама, без обзира да ли једно предузеће игра активну и водећу улогу или има минорни значај у тим односима, без обзира да ли једно предузеће интернацио-нализује своје пословање самостално и директно или индиректно и наслањајући се на велике и супериорније. Дакле, позиција појединих земаља ће доминантно зависити од њиховог активног односа према савременим трендовима развоја технологије и тржиш-та. Позиција појединих предузећа ће зависити од брзине прилагођавања и адекватног пословног и конкурентског профилисања. Повезивање и сарадња су постале актуелни трендови како на макро нивоу тако и на микро нивоу. Због свега тога долази до повези-вања и интегрисања појединих земаља, као и до сарадње између директних конкуре-ната. Живимо у свету у којем преовлађује концепт развоја отворених тржишта и привреда, спремних на међународну сарадњу и регионално повезивање.

Пословне фирме све више схватају да не могу рачунати само на домаћи конку-рентски простор него да морају испољавати визију конкурентских односа и трендова у међународним и светским размерама. Разлози


интернационализације пословања поје-диних предузећа могу бити и најчешће јесу веома различити. Њихова структура и редослед ће зависити како од нивоа развијености земље порекла, тако и од величине домаћег тржишта, а и од пословно конкурентског профила самог предузећа. Емпи-ријска истраживања показују да постоје велике разлике у ставовима предузећа која долазе са великих и развијених тржишта (какво је тржиште САД) у односу на предузећа која долазе такође из развијених земаља, али са малим тржишним потен-цијалом (каква су на пример тржишта Данске, Белгије, Аустрије и др). Сасвим је природно да ће се наићи на далеко веће разлике и другачији однос према интерна-ционализацији пословања оних предузећа која долазе из слабије развијених и конк-урентски инфериорнијих земаља у међународним размерама, каква је наша земља.

Промене у глобалном пословном окружењу су такве природе да се повећава степен међузависности поједиих делова света, као и реална доступност до сваког дела данашње планете. То додатно потенцира значај међународног пословања и нужност међународне пословне оријентације, како за предузећа која долазе из развијених, тако и за она која долазе из неразвијених земаља. За предузећа која долазе из земаља у тран-зицији, међународна пословна оријентација представља основни правац њиховог тржи-шног оспособљавања и приближавања пракси афирмисаних међународно оријенти-саних компанија у свету. Може се поуздано тврдити да без потпуног отварања тржишта и преплитања пословне праксе са пословањем афирмисаних светских компанија и развијених привреда – нема успешне транзиције привреде нити праве трансформације предузећа.

4. ГЛОБАЛНИ ПОКРЕТАЧКИ ФАКТОРИ И РАЗВОЈНИ ТРЕНДОВИ ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈЕ ПОСЛОВАЊА

Динамичан развој и растући значај међународног бизниса и менаџмента долазе до изражаја тек у периоду после Другог светског рата. У том периоду је могуће иденти-фиковати бар шест фактора глобалног и институционалног карактера, који у том облику и тим димензијама нису били карактеристични за прву половину 20. века, а који су имали посебно стимулативну и покретачку улогу на развој међународног бизниса и менаџмента.

1. Међународни монетарни оквир створен је на крају Другог светског рата фор-мирањем две организације за међународну монетарну и финансијску сарадњу. Међународни монетарни фонд (ММФ) и Међународна банка за обнову и развој (ИБРД) – на конференцији у Бретон Вудсу (Bretton-Woods) 1944. су постављени темељи послератном међународном монетарном систему. Многе земље су крајем рата постале потпуно свесне значаја одржавања ликвидности у


међуна-родним размерама и уз активну међународну сарадњу. Организована међуна-родна финансијска подршка је била директно у функцији даљег динамизирања и развоја трговине производима и услугама између појединих земаља. Сама чињеница да данас преко 180 земаља активно учествује у раду ММФ (као чланице Фонда) директно говори о оправданости и пуној афирмацији идеје о стварању стимулативног међународног монетарног оквира. Велики број земаља је нашао интерес да активно у њему учествује и по цену ограничавања сопст-вене монетарне суверености.

2. Систем светске трговине се све више интернационализовао после Другог свет-ског рата, са основном идејом да се избегне могућност враћања на рестриктивну и дискриминативну праксу у међународним економским односима, која је била карактеристична у периоду 1920-1930-их година. Временом су се све више увиђале предности либералнијег система трговине. Сам процес интернациона-лизације система светске трговине се највећим делом одвијао под окриљем универзалних и специјализованих институција ОУН. У том систему централно место, свакако, припада Општем споразуму о царинама и трговини – ГАТТ, који је од 1.1.1995. године добио и институционалну форму у облику Светске трговинске организације – СТО. Од 1944. године ГАТТ прераста у СТО преко више рунди преговора, чиме долази до институционалног организовања прет-ходног споразума, који је већ имао преко 100 активних земаља чланица. Седиш-те СТО је у Женеви. Чланице СТО долазе у позицију да равноправно и са стату-сом најповлашћеније нације додатно утичу на смањивање царинских и нецарин-ских баријера, а на подлози изградње потпуно отворених тржишта. Посебан стратегијски значај за развој међународних економских односа и трговине се приписује и Конференцији УН за трговину и развој – УНКТАД. У новије време, посебан изазов за развој светског система трговине постаје све интензивније увођење нетарифних ограничења, правила и стандарда у пословну праксу.

3. Глобални мир јасно истиче разлику између прве и друге половине 20. века, коју карактерише одсуство великих ратних сукоба светских размера. Ратови светских размера су замењени ратним сукобима и борбама локалног и регио-налног карактера. Може се рећи да је то био период парадоксалног света – упркос константних сукоба и конфликата, одржавао се мир у глобалним разме-рама. То је, свакако, стварало стабилну подлогу за рапидан раст међународне трговине.

4. Економски раст појединих земаља нарочито после Другог светског рата, када је велики број земаља нагло повећао своју економску снагу и економски потен-цијал. Свака земља са наглашеним растом представља и перспективно тржиште са растућим шансама и могућностима. Постоје најмање два разлога зашто је економски раст


земаља оправдано третирати као покретачки фактор међуна-родног бизниса и менаџмента: 1. економски раст креира нове тржишне могућ-ности, и 2. економски раст редуцира резистентност и одбојност према инос-траном фактору и иностраном привредном субјекту.

5. Комуникативна и транспортна технологија, односно повећавање брзине и смањивање трошкова комуницирања представља један од главних покретачких фактора међународног бизниса и менаџмента. Развој авионског саобраћаја омо-гућио је да се са једног на други крај света стигне за мање од 48 сати. У томе треба видети огроман допринос олакшавању личног и пословног контактирања и комуницирања лицем у лице. Развој могућности електронске обраде и транс-мисије података, гласа, писма, слике и сл. је дао огроман допринос смањењу трошкова комуницирања. Слична револуција и у оквиру транспортне техноло-гије омогућила је остваривање великих ефеката, кроз бржи и јефтинији поштан-ски саобраћај, као и транспорт робе и терета. Задњих година је дошло до зна-чајног унапређења система транспорта и логистике, чиме се допринело смање-њу трошкова дистрибуције у светским размерама, као и смањењу рокова испо-руке и допреме робе у међународном пословању.

6. Мултинационална и глобална предузећа поред тога што су максимално искористила дејство наведених покретачких фактора у сопственом развојном и пословном интересу, имала су и огроман утицај на развој укупних тржишних и економских односа у светским размерама, о чему ће још бити речи.

5. ФАКТОРИ ОД ЗНАЧАЈА ЗА МЕЂУНАРОДНИ БИЗНИС

Фактори који подстичу глобалну међузависност појединих привреда, привредних делатности и предузећа су вишеструки и различито компоновани по појединим тржиш-тима и индустријским гранама. Издвојићемо оне појаве које непосредно потенцирају већи значај међународног бизниса, које су најуочљивије и које представљају акту-елне развојне тенденције глобалног пословног окружења, непосредно допри-носе-ћи растућем значају интернационализације пословања и међународног менаџ-мента. Ради се о следећим појавама, односно факторима:

1. постоји све наглашенија тенденција већине земаља у свету ка подржавању и стимулисању слободне светске трговине уз паралелно смањивање трговинских баријера. У предности су оне земље које изграђују систем отворене тржишне привреде уз што чвршће повезивање са светским тржиштем. Тржишта Тријаде (САД, ЕУ и


Јапана) у овом процесу предњаче и имају опредељујућу улогу на све присутнију експанзију светске трговине;

2. долази до промене односа и очекивања већине земаља у развоју према транс-националним компанијама и страним директним инвестицијама. Напушта се негативан однос према страном капиталу и обезбеђује правна сигурност стра-ним фирмама у већини земаља. Од средине 70-их година се драстично смањује обим експропријација, конфискација и национализација страних фирми и стра-не имовине у земљама у развоју;

3. многе земље у развоју усвајају и активно примењују извозно оријентисану развојну стратегију. Та извозна стратегија се добрим делом реализује кроз мрежу афирмисаних транснационалних компанија у свету. Средином 80-их година 30 одсто британског, 30,3 одсто јапанског и 40 одсто америчког увоза су били реализовани кроз интеркомпанијску трговину преко транснационалних компанија (ТНК);

4. тенденција ка регионалном економском и тржишном повезивању је све присут-нија. Тиме долази до елиминисања трговинских рестрикција и баријера између чланица регионалних интеграција. Све више преовлађује схватање да се најбо-ља заштита националних интереса остварује кроз економско повезивање и сарадњу са другим земљама и нацијама, а никако кроз затварање и изолацију (аутархију);

5. појављује се све већи број тржишних сегмената транснационалног и глобалног карактера, као резултат преплитања култура и хомогенизације понашања потро-шача. Ради се о тржишним сегментима потрошача, који се понашају без предра-суда и који преферирају куповину светски афирмисаних марки, као што су: Nike, Sony, Cartier, Walkmans, MTV и др.;

6. повећана је и олакшана мобилност фактора производње у светским размерама. Ради унапређивања глобале конкурентности, или пак продужавања животног циклуса производа, долази до интензивнијег селења производње према оним земљама које располажу јефтинијим ресурсима, како људским тако и мате-ријалним;

7. најновији развој технологије у домену производње додатно потенцира значај међународног пословања. Роботизација и компјутеризација процеса производ-ње значајно смањује трошкове по јединици производа и поготово учешће радне снаге у финалној цени производа. Тиме се врши притисак на бржу дифузију иновација и трансфер технологије у међународним размерама;

8. енормно повећање улагања у истраживање и развој и освајање нових техно-логија додатно потенцира значај економије обима и нужност производње за потребе светског тржишта у целини. Ради се о фактору који често присиљава и водеће светске конкуренте да улазе у одређене типове стратегијских алијанси;


9. најновији развој технологија за комуникацију и електронских информационих система су значајно допринели приближавању појединих делова света, повећа-ли значај и олакшали обављање међународних пословних операција. Дошло је до стварања моћних транснационалних и глобалнх комуникативних мрежа. Изузетно су олашани и убрзани процеси обезбеђивања информација, успостав-љања контаката, комуницирања, кореспонденције и одређених видова промо-тивног деловања;

10. приметан је и развој глобалне тржишне инфраструктуре. Поред развоја транс-портне и комуникационе технологије у најширим међународним размерама, долази до отварања филијала познатих ревизорских кућа, консултантских фирми, агенција за истраживање тржишта и промотивно деловање, као и оспо-собљавање локалних фирми за потпуно и квалитетно послепродајно сервиси-рање потрошача;

11. као новија развојна тенденција, која је директно у функцији стимулисања међу-народних пословних операција и међународног менаџмента, јесте и најновији процес интернационализације познатих банака и финансијских институција. Нагли раст појединих азијских привреда се, поред осталог, приписује повећа-ним финансијским операцијама и отварању филијала познатих банака;

12. у последњим годинама је дошло и до приметне интернационализације, па и глобализације пословања познатих адвертајзинг агенција, које по правилу прате своје клијенте широм света. Агенције као што су: Saatchi and Saatchi; McCann-Erickson; J. Walter Thompson; Ogilvy and Mather Worldwide, Young an Rubicam и др., данас имају успостављене филијале у међународним размерама за праћење својих клијената, али и за унапређење локалне праксе тржишног комуници-рања;

13. наглашенија афирмација мултикултурног менаџмента и вишенационалних ти-мова у руководству многих афирмисаних компанија у свету – јесте једна од уочљивих тенденција које додатно стимулишу развој међународног пословања и менаџмента. Многе најпознатије европске, америчке и јапанске фирме данас сасвим природно и регуларно промовишу странце за своје руководиоце и мена-џере највишег ранга, и

14. степен међузависности и интегрисаности појединих делова светског тржишта који постоји данас, утичу на то да су импликације међународних пословних операција и међународног менаџмента постале опште и глобално распрос-трањене. Водећа конкуренција данас у свету је глобалног карактера, глобалних размера и потенцијала. Повећава се број производа на светском тржишту чији је идентитет и национално порекло врло тешко утврдити. Токови


капитала и директне инвестиције у иностранству су све више тржишно и профитно оријен-тисани и пројектно усмеравани.

Дејство наведених фактора и развојних тенденција представља актуелну реалност глобалног пословног окружења. За објективне посматраче и одговорне доносиоце одлу-ка то су чињенице које морају бити максимално уважаване при дефинисању сопст-вених стратегија раста и развоја. Ради се о савременим путоказима куда иде развој производње и технологије, како долази до кретања капитала у светским размерама и на који начин је могуће и нужно ширити тржишне хоризонте на подлози глобалног приступа менаџменту и маркетингу. Транзиција привреде и трансформација појединих предузећа морају бити вођени и опредељени наведеним путоказима.

6. УТИЦАЈ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНИ БИЗНИС И МЕНАЏМЕНТ

Нова пословна перспектива, у тржишном и пословном смислу, се отвара релати-визирањем националних граница. Подела на локална, национална, регионална и међу-народна тржишта постаје све мање релевантна за међународни бизнис и менаџмент. Ниједно тржиште не може да се развија изоловано и у вакууму. Свет све више постаје јединствено и доступно тржиште за свако активно, конкурентски профилисано и супер-иорно предузеће. Наиме, можемо рећи да глобализација представља логичну и реалну последицу достигнутог нивоа развоја, а поготово нивоа светског извоза и увоза. Долази до слободног кретања капитала, рада, идеја, информација и знања у светским разме-рама. Надмоћ пословних и развојних полуга (технологије, капитала, менаџмента и маркетинга) над државном регулативом појединих земаља представља својеврсни инте-рес глобалног бизниса.

Глобални технолошки притисак није више карактеристика само америчких транснационалних компанија, које су све до седамдесетих година имале најбољу технологију и најбоље руководеће снаге. Данас постоје многе нове технологије код конкурената у Европи, Јапану, па и мање развијеним земљама. Повећава се број прив-редних сектора и индустријских грана, као и производних капацитета који морају бити пројектовани на подлози потенцијала светског тржишта, како би се остварила економ-ска оправданост и прихватљива конкурентност. Производња бродова, челика, авиона, аутомобила, телевизора, робота, видео касета, компјутера и других електро уређаја, као и производа високе технологије, иза којих стоје велика улагања у истраживања, развој и производњу, морају да рачунају на примену глобалних пословних стратегија. Производња за потребе светског тржишта постаје једино економски логична. И одре-ђени производи широке потрошње и ниже вредности, а не само производи високих технологија, захваљујући изменама у начину производње и тржишним стратегијама, добијају статус глобалних


заједно са својим произвођачима. Тако се данас повећава број произвођача одеће, обуће, па чак и одређених врста хране и пића, који настоје да искористе предности глобалних тржишта. Нове технологије и производне иновације доживљавају све бржу дифузију и афирмацију у међународним размерама. Животни циклус производа и технологије се рапидно скраћује. Долази до скраћивања времена заостајања имитација за иновацијама. Очито је да савремени развој производно-технолошког фактора, значајним делом доприноси укупном процесу глобализације пословних активности. Иако су разлози и начин реаговања међусобно разликују, импликације тог процеса су углавном сличне за све индустријске гране које носе епитет глобалних или теже том статусу.

Коропративно реаговање на глобализацију. Логично је да су мултинационалне и транснационалне компаније прве почеле да следе и уважавају процес глобализације тржишта. Њихово пословно размишљање у наднационалним и супранационалним раз-мерама најближе је глобалном начину размишљања. Реаговање на глобализацију се доста разликује, превасходно због природе производа и технологије. Најрентабилнији конкурент постаје онај који искористи предности глобалног тржишта и цео свој по-словни систем пројектује у складу са тим. Када се дефинише глобални карактер посла, тражи се технологија широм света, која ће бити подобна за највећи број тржишта. Када се обликује производ, иде се за тим да он буде прихватљив у максималном броју зема-ља (Caterpilar), да стигне до максималног броја (међусобно сличних) тржишних сегме-ната (Toyota), или да буде лако прилагодљив за различита тржишта (Ericsson). При активирању производње траже се извори са најнижим трошковима (на пример: Мале-зија за просту електронику, Шри Ланка за текстил, Јапан за полупроводнике, Европа за прецизну механику и сл.) и тако се пројектује адекватан производни систем у светским размерама. Често се као пример уклапања у светске токове конкуренције наводи јапан-ска аутомобилска индустрија. Схватајући да компоненте аутомобила стварају већину трошкова, кључ свог конкурентског успеха видели су у минимизирању броја компо-ненти, стандардизујући их за различите моделе, које су обликовали тако да се могу продавати у глобалним тржишним размерама.

Глобална стратегијска опредељења. Светско тржиште даје нове шансе и нове изазове свим активним учесницима на њему. У условима глобализације постају кри-тична права стратегијска опредељења. Професионализација и квалитет међународно оријентисаног менаџмента постају опредељујући у проналажењу тих стратегијских опредељења. Песимизам ће задесити оне привреде и привредне субјекте који се буду оријентисали само на сигурна и фамилијарна тржишта, тј. оне субјекте који се оријен-тишу на пасиван приступ у међународном пословању и који се определе да иду лини-јом мањег отпора. У процесу глобализације побеђују предузећа која развијају бољи менаџмент и практикују бољи маркетинг. Нису у праву они који сматрају да глоба-лизација сужава простор за испољавање


имагинације и креативности, који су тако неопходни међународном менаџменту и маркетингу.

Глобални стратегијски одговори. Успешне стратегије међународног бизниса и менаџмента у периоду интензивирања процеса глобализације ће бити обележене комбинацијом следећих трендова:

1. Стратегијско партнерство. Под притиском општег глобализма, као пословне филозофије, многе фирме ће улазити у разне форме наднационалних алијанси са кооперантима, добављачима, дистрибутерима, купцима, па и конкурентима. Стратегијско партнерство ће ићи много даље од концепције заједничких улага-ња. Заједничка улагања су била у функцији обраде једног по једног тржишта, док ће савремено стратегијско партнерство бити вођено мотивом остваривања и одржавања глобалне кокурентности;

2. Оштра ценовна конкуренција. Нови и све оштрији захтеви глобалне конку-рентности ће утицати на то да ће фирме све више напуштати концепцију пуних трошкова при одређивању својих цена, и испољавати велику флексибилност у политици цена. Стратегија пенетрацијских цена ће бити све присутнија ради освајања масовног тржишта, значајног тржишног учешћа и профита на дуги рок;

3. Фокусирање тржишта Тријаде. Кокуренција унутар тржишта Тријаде ће бити оштрија и динамичнија него у осталим деловима света. Пословно фокусирање тржишта Тријаде је нужно из најмање два разлога: 1. ради се о огромном тржишном потенцијалу од преко 600 милиона врло софистицираних и глоба-лизованих потрошача, који се не може игнорисати, 2. ради се о најбогатијој понуди и концентрацији најснажнијих глобалних предузећа, која ће углавном опредељивати будућност многих привредних грана и делатности;

4. Коришћење светских ресурса. Глобализација има много шире пословне ефек-те од чисто тржишних и маркетиншких. У функцији опште конкурентности и конкурентности цена, све ће се више говорити о глобалној подели производње, глобалном снабдевању и глобалним финансијама. Сировине, радна снага, тех-нологија и капитал ће се све више комбиновати и користити у светским разме-рама;

5. Проналажење тржишних ниша. За остваривање глобалне конкурентности није нужно да предузеће буде велико. Предузећа мале и средње величине, про-цесом глобализације такође добијају своју шансу. Њихова стратегија ће углав-ном бити усмерена на проналажење тржишних ниша и креирање стратегијског партнерства. У овој варијанти се увек рачуна на постојање сличности изабраних тржишних ниша широм света, односно на глобално фокусирање;

6. Афирмација услуга. Глобализација индустријских грана и глобална афирма-ција производа значајно мењају и позицију сектора услуга.


Услуге већ сада учествују са 30 одсто у светској трговини. Сектор услуга ће пружати значајне погодности за глобалне компаније;

7. Глобализована децентрализација. Глобални менаџери пребацују акценат са географије на производ, марку и општи имиџ. Све је присутнији тренд да се иде на оптимално комбиновање стратегије централизације, ради ефеката од еконо-мије обима, и стратегије децентрализоване имплементације, ради тржишне флексибилности. Следи се популарна фраза ''Мисли глобално делуј локално'';

8. Истицање квалитета. Квалитет производа и услуга се мора континуирано унапређивати, уколико се жели ефикасно парирање конкурентским односима на светском тржишту. Савремени потрошачи теже што већим могућностима избора. Подизање сатисфакције потрошача се најнепосредније остварује кроз непрестано подизање и истицање квалитета, и

9. Превентивно креирање глобалних производа. Ради се о потреби претходног планирања могућих модификација, како би се избегли накнадни трошкови. Све уочене специфичности и очекиване разлике се максимално уважавају при про-јектовању и дизајнирању тоталног концепта производа, тако да се могуће модификације након лансирања производа сведу на што мању меру. То би био и пут доласка до глобалног производа, који би оптимално искористио погодности и ефекте од глобализације пословања.

7. МЕЂУНАРОДНА ТРГОВИНА И ПРОЦЕС ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

У савременом свету, у све већем броју земаља, инострани производи постају све важнији за животни стандард потрошача. Међутим, учешће спољне трговине у односу на бруто национални производ варира по земљама. Светска трговина расте по стопама које су веће од раста светског бруто националног производа, јер се повећава и број начина на који се обавља међународна трговина.279 Стога је врло мали број затворених (аутархичних) привреда у свету.

Степен зависности од међународне трговине варира по земљама и велика независ-ност не значи да земља може без одређених роба, услуга и технологија.280 Међутим, иако све земље сагледавају користи од светске 279 Прву теорију светске трговине формулисали су меркантилисти. По њима земља треба више да извози него ли да увози. Данас се сагледава да позитиван трговински биланс није неопходно повољна ситуација за земљу. С друге стране, неомеркантилизам је приступ који заговара позитиван трговински биланс као начин остварења неких социјалних и политичких циљева земље. 280 Међузависност је врло честа појава – то је узајамна зависност, што не мора да значи потпуну уравнотеженост увоза и извоза. Велика зависност има одређене


трговине, готово да нема земље која дозвољава нерегулисан ток роба и услуга. Утицаји су усмерени да се спречи дебаланс у трговинском и платном билансу. Непосредни подстицаји су често промена у вредности националне валуте и промена нивоа цена на светском тржишту.

Специјализација је основа за апсолутну предност – извозити у стране земље који користе посебну стручност и изворе земље односно где постоји апсолутна предност. Земља ужива апсолутну предност у робама које може да производи ефикасније а тиме и јефтиније од других земаља. Путем размене земље повећавају свој животни стандард изнад онога који би имале при аутархији. Земље треба да се специјализују за произ-водњу роба где имају највећу релативну предност или најмање недостатака, мерено релативним ценама у условима аутархије. Ситуација компаративне предности земље је под утицајем:

1. продуктивности расположивих фактора инпута – углавном земља, рад и капитал;

2. трошкова тих фактора у локалној валути, и 3. вредности локалне валуте у односу на друге валуте (курса размене

валуте).

Постоји схватање које компаративну предност изводи из продуктивности рада. Уштеде у раду треба да се рефлектују у релативним трошковима који детерминишу спољну трговину земље. Ово схватање се заснива на здравом разуму и могуће је извршити његову емпиријску проверу. Постоји одређена корелација између тока трго-вине и продуктивности рада. Ограничење овог схватања је што претпоставља да је рад најбитнији фактор производње. Међутим, земље које хоће да мењају компаративну предност треба да се фокусирају, у будућем периоду, на модификовање релативне, а не апсолутне расположивости извора.

Теорија о међународном животном циклусу производа настала је шездесетих година 20. века. Иновација производа јавља се најпре у једној високоразвијеној земљи, а затим се временом шири преко развијених земаља на земље у развоју. Јака извозна позиција може да се одржи само високом стопом иновирања или скромном стопом имитирања. То важи посебно код производа високе технологије. Компаративна пред-ност иноватора временом опада, како се производ креће кроз поједине фазе у животном циклусу производа, захтеви фактора инпута се мењају, а мења се и локација произ-водних центара са променом компаративних предности.

У фази увођења одиграва се иновација у једној од развијених земаља, у фази раста шири се на развијене земље, у фази зрелости долази до стандардизације и производња прелази све више у земље у развоју, а у фази опадања производње се сели у мање раз-вијене земље.

користи али и недостатке – земља је рањива на неповољна кретања у светској привреди.


У савременим условима доминира теорија о националној конкурентској пред-ности. Мајкл Портер, творац ове теорије, сматра да компаративне предности земље имају погодности али и ограничења у виду фактора производње (земља, рад, произ-водни извори и капитал). Једна земља има значајан утицај на конкурентску предност неке гране у зависности од четири фактора:281

1) услова фактора производње; 2) карактера домаће тражње; 3) постојања подржавајућих и повезаних грана, и 4) услова у земљи за настајање и организовање предузећа, њиховог

управљања и карактера конкуренције у земљи.

Основна порука ове теорије је да се релативно трајна конкурентска предност ствара континуираним иновирањем. При томе је фокална тачка предузеће, а не држава.

8. ИЗВОЗНЕ ПРОИЗВОДНЕ ЗОНЕ (ИПЗ)

Концепт слободних трговинских зона стар је готово колико и сама трговина, а данас је свет препун варијанција безпореских џепова, од Duty-Free шопова на аеро-дромима до слободних зона на Кајманским острвима. Извозна производна зона (ИПЗ) донекле се разликује од наведених облика. Она је нешто између закупљеног складишта и суверене територије где роба није само у пролазу, него се ту и производи, без увозних и извозних царина, а често и без пореза на приход и/или власништво. Идеја како би ИПЗ могле помоћи земљама у развоју појавила се 1964. године усвајањем резолуције која потврђује ИПЗ у Економском и социјалном већу Уједињених нација, али је заживела тек почетком осамдесетих година 20. века када је Индија увела петогодишњи период пореских олакшица за компаније које производе у њеним зонама. Од тада је индустрија у слободним трговинским зонама једноставно експлодирала. Тако у земљи највеће зонске производње – Кини – ради око 18 милиона људи у 124 ИПЗ, док се процењује да у свету постоји око 850 ИПЗ-а које запошљавају 27 милиона радника. Светска трговинска организација процењује да се преко ових зона одвијају трговински токови у вредности између 200 и 250 млрд УСД.282

Без обзира где се налази ИПЗ, приче њихових радника су увек исте: радни дан од 12 сати на Филипинима и Индонезији, до 16 сати у јужној Кини. Већина запослених су младе жене које раде за уговараче из Кореје, Тајвана или Хонгконга, који испуњавају наруџбе за компаније пореклом из држава Г-7. Управа је војног стила, наднице недо-вољне за преживљавање, рад затупљујући и не захтева посебну радну вештину, а саме ИПЗ издвојене су из

281 Porter, M., Competitive Adventage, McMillan Press, New York, 1999. 282 Naomi, Klein, No logo, VBZ, Zagreb, 2002, стр. 150.


законодавног и пореског система земље која им је домаћин. Само функционисање ИПЗ изазива велики антиглобализацијски покрет широм света са милионима активиста.

Указаћемо на пример Cavite,283 највеће ИПЗ на Филипинима. Кавита је смештена 150 км јужно од Маниле у граду Росариу, површине 2800 км2, која обухвата 207 фабрика различите робе намењене искључиво за страна тржишта и 50.000 радника. Ова зона (као и остале) саграђена је на обећању индустријализације; теорији према којој ће ИПЗ привући стране улагаче, који ће после неког времена одлучити да трајно остану, а њихове ће се фабрике претворити у трансфер технолгије и домаћу индустрију. Најам-нина за простор где се налазе фабрике је изузетно јефтин: око сто песоса за квадратни метар, што је мање од десет центи, а првих пет година компаније су на ''пореском лето-вању'' – не плаћају ни порез на приход ни порез на имовину (у Шри Ланци тај период траје десет година). Зона је изван јурисдикције локалне полиције и градских власти, у њој ред одржава војска под командом федералног Филипинског Министарства трго-вине и индустрије. До сада уложени новац пролази поред локалне заједнице и радника тако да само место није остварило ништа од када се зона отворила. ''Требамо воду, требамо путеве, медицинску службу, образовање. Грађани очекују од нас да им то обез-бедимо, претпостављајући да добијама новац од пореза из фабрика у зони, а компаније затварају своје погоне пре истека пореских повластица и затим се инкорпорирају у нову компанију под другим именом како би избегли плаћање пореза. Они извлаче приход од нас, а влада би требало да извлачи приход од њих. Требао је то бити другачији Росарио.''284

У покушају да смање сиромаштво владе земаља у развоју нуде све више повластица уз понижавајуће ниске наднице. У случају притиска на фабрике у ИПЗ инвеститори су у могућности да преселе комплетну фабрику у другу зону у врло кратком року. На пример, када су се крајем осамдесетих година 20. века радници у фабрикама подуговарача за производњу патика Рибок и Најке у Кореји и Тајвану побунили због надница од једног долара на дан и основали синдикате, затворено је 30.000 радних места и премештено све у Кину, где је отворена фабрика Јуе Јуен са 54.000 радника плаћених 0,19 УСД по сату у радној недељи која траје од 60 до 84 сата и где се присилни прековремени рад не плаћа додатно, а која производи обућу за Најке и Адидас. По наведеној цени 50.000 радника Јуе Јуен-а требало би да раде деветнаест година без престанка како би зарадили колико компанија ''Nike'' потроши на рекламе у току само једне године! ''Другим речима, дугорочност је само фикција, посебно ако се узме у обзир разноликост производње. У зони Кавите је фабрика која производи седишта за аутомобиле покрај фабрике обуће, преко пута је хала са више десетина алуминијумских глисера, у другој улици отворена врата фабрике откривају низове хаљина и капута, а поред ње

283 Ибидем, стр. 154-155. 284 Ибидем, стр. 155.


се производе привесци за кључеве и мале играчке. Наднице су бедне чак и за локалне стандарде, радни дан врло дуг, а услови рада нехумани. Производи се роба за водеће светске компаније, које једноставно доставе компоненте производа ослобођених увозних царина, а јефтина синдикално неорга-низована радна снага саставља финални (или полуфинални) производ који се извози без извозних царина.285

Постоје и другачија размишљања о оваквим зонама и фабрикама које врше искоришћавање радника. Тако Џефри Сакс каже: ''Забринут сам, јер таквих фабрика има премало, а не превише. Управо ти послови били су полазна степеница у развоју Сингапура и Хонгконга, и морају доћи у Африку да би је извукли из сиромаштва.''286 Са становиштем Сакса слаже се и његов колега Пол Кругман (такође економиста на Харварду и нобеловац), додајући да у земљама у развоју не постоји избор између доброг и лошег посла, него између лошег и никаквог посла. Читајући овакве изјаве може се веома јасно наслутити одакле проистиче тежња за ''хуманизовањем'' економије коју заговарају присталице глобализације, посебно ако се у обзир узму и следеће чиње-нице: националне валуте управо оних земаља које су наводно највише профитирале од развојног модела којега заступа Сакс сломиле су се: у Мексику, Тајланду, Јужној Кореји, Филипинима, Индонезији, где радници носе кући минималне плате које реално вреде мање него пре доласка оваквих фабрика. Крајем деведесетих година 20. века Азијски тигрови су посустали, па чак и пали, чиме је дискредитација аргумената оних који заговарају овакве фабрике као развојни модел добила своју 'тачку на и'.

Ови подаци предсказују највећи камен спотицања када се говори о глобализацији, а то је сиромаштво. Чињеница је да се готово увек уз глобализацију спомиње и сиро-маштво. Навешћемо само неколико показатеља. Од укупно 6.978 милиона људи 2.417 милиона живи од ниских надница (755 УСД или мање), што чини 40,43 одсто укупног светског становништва, од средњих прихода (756 – 2995 УСД) живи 2.665 милиона људи, или 44,58 одсто; дакле, од средњих и ниских прихода живи 85,01 одсто светског становништва. Истовремено са високим приходима (9266 УСД или више) живи 896 милиона људи, или око 14,98 одсто.287 Затим, у Бразилу, где живи половина сиро-машних људи Латинске Америке, приход милиона људи, који живе на нивоу испод границе сиромаштва, морао би порасти за 300 одсто како би уопште достигли границу сиромаштва.288

Продубљивање јаза богатих и сиромашних земаља већ је постао аксиом економске науке. Оно се сликовито може приказати и следећим подацима: (1)

285 Ибидем, стр. 165. 286 Cristopher Reed, Sweatshop jobs don't put food on the table, New York Times, 22.06.1997. 287 World Development Indicators, 2001. 288 Nora Lustig, Inter-Americen Development Bank. http://www.bbdant.com/arhiv/2001/220/t22011.shtml (21.11.2011).


светски бруто друштвени производ (БДП) у 2003. години износио је 36.000 милијарди долара, али није био равномерно распоређен, само један одсто богатих поседује 25 одсто светског богатства, а они се углавном налазе у САД, ЕУ и Јапану; (2) пет милијарди људи располаже са 20 одсто светског богатства, а милијарда људи са 80 одсто светског богатства; (3) разлика у материјалном богатству пет најбогатијих и пет најсиро-машнијих земаља у свету износила је 1913. године 11:1, а у 2000. години 73:1. Половином 19. века доходак по глави становника у Индији био је само три пута мањи од британског, а крајем 20. века 20 пута; (4) преко 90 одсто светских инвестиција потиче из само 10 земаља, а њихове 2/3 из само четири земље: САД, Јапан, Енглеска и Немачка; (5) у свету 100.000 људи месечно умире од глади, трећина становника света живи без електричне енергије, преко половине без решеног здравства и образовања, а 2,4 милијарде становника света нема уопште решену канализацију; (6) сваки четврти становник света живи у потпуној беди, људи гладују, болести харају, а становници сиромашних земаља живе дупло мање него у богатим земљама, и (7) корупција и криминал, па и тероризам разарају развој и државе сиромашних земаља.

Неопходно је истаћи и следеће: мање од један одсто износа који цео свет троши на наоружање сваке године било је потребно да се до 2000. године сваком детету омогући основно школовање, али се то ипак није догодило.289 У току 1960-тих година 20 одсто светског становништва у најбогатијим земљама имало је приходе тридесет пута веће него становништво земаља у развоју, а већ 1974. године тај однос је био 74 пута већи.290 Истовремено, 225 најбогатијих људи на свету заједно имају богатство једнако приходу 47 одсто светског становништва.291 Укупан БДП 48 најсиромашнијих земаља на свету мањи је од збира вредности имовине три најбогатија човека на свету.292 Оваквих података са много више поражавајуће статистике може се наћи на Интернету.293

Неравноправност и неправде изазивају сталне светске привредне кризе. Ако се ситуација не промени, деца из развијених земаља ће живети у оружењу деце која троше само два долара дневно и биће несавладива навала емиграната у развијене земље. У наредних 25 година очекује се нових две милијарде људи у свету, углавном у неразвијеним земљама, што ће још више погоршати сиромаштво.

289 State of the World, Issue – Feb 1997, New Internationalist. 290 1999 Human Development Report, United Nations Development Programme. 291 Clare Short, London. http://www.globalization.about.com/library/weekly/aa022002a.htm (10.12.2011). 292 Ignacio Ramonet, The politics of hunger, Le Monde Diplomatique, November, 1998. 293 http://www.globalissues.org/Trade Related/Facts.asp (10.12.2011).


Табела 12. Промене демографских показатеља развијеног и неразвијеног света у зони ОЕБС-а

Популација (хиљадама)

Пројектована популација (хиљадама)

Пројектовна промена

популације (%)

2000 2025 2050 2000-2050 СВЕТ 6,070,581 7,851,455 8,918,724 46,9 ОЕБС 1,185,269 1,267,684 1,270,892 7,2 Андора 66 115 165 150 Луксембург 435 580 716 64.6 Туркменистан 4.643 6.549 7.541 62.4 Таџикистан 6.089 8.193 9.552 56.9 Узбекистан 24.913 33.774 37.818 51.8 Киргистан 4.921 6.484 7.235 47.0 САД 285.003 358.030 408.695 43.4 Турска 68.281 88.995 97.759 43.2 Азербејџан 8.157 10.222 10.942 34.1 Ирска 3.819 4.668 4.996 30.8 Монако 33 40 42 27.3 Канада 30.769 36.128 39.085 27.0 Сан Марино 27 32 34 25.9 Лихтенштаин 33 38 40 21.2 Албанија 3.113 3.629 3.670 17.9 Кипар 783 892 892 13.9 Енглеска 58.689 63.287 66.166 12.7 Норвешка 4.473 4.859 4.859 9.4 Француска 59.296 64.165 64.230 8.3 Холандија 15.898 17.123 16.954 6.6 Македонија 2.024 2.199 2.156 6.5 Исланд 282 325 300 6.4 Малта 389 418 402 3.3 Белгија 10.251 10.516 10.221 -0.3 Данска 5.322 5.469 5.273 -0.9 Шведска 8.856 9.055 8.700 -1.8 Немачка 82.282 81.959 79.145 -3.8 Финска 5.17 5.289 4.941 -4.6 Словачка 5.391 5.397 4.948 -8.2 Шпанија 40.752 40.369 37.336 -8.4 Аустрија 8.102 7.979 7.376 -9.0 Португалија 10.016 9.834 9.027 -9.9 Грчка 10.903 10.707 9.814 -10.0


Популација (хиљадама)

Пројектована популација (хиљадама)

Пројектовна промена

популације (%)

2000 2025 2050 2000-2050 СВЕТ 6,070,581 7,851,455 8,918,724 46,9 ОЕБС 1,185,269 1,267,684 1,270,892 7,2 Босна и Херцеговина 3.977 4.183 3.564 -10.4 Казахстан 15.640 15.388 13.941 -10.9 Србија и Црна Гора 10.555 10.230 9.371 -11.2 Пољска 38.671 37.337 33.004 -14.7 Молдавија 4.283 4.096 3.580 -16.4 Чешка Република 10.269 9.806 8.553 -16.7 Швајцарска 7.173 6.801 5.810 -19.0 Хрватска 4.446 4.088 3.587 -19.3 Румунија 22.480 20.806 18.063 -19.6 Словенија 1.990 1.859 1.569 -21.2 Италија 57.536 52.939 44.875 -22.0 Мађарска 10.012 8.865 7.589 -24.2 Белорусија 10.034 8.950 7.539 -24.9 Арменија 3.112 2.866 2.334 -25.0 Литванија 3.501 3.035 2.526 -27.8 Русија 145.612 124.428 101.456 -30.3 Џорџија 5.262 4.429 3.472 -34.0 Бугарска 8.099 6.609 5.255 -35.1 Украјина 49.688 40.775 31.749 -36.1 Летонија 2.373 1.857 1.331 -43.9 Естонија 1.367 1.017 657 -51.9

Извор: Demografic Changes in the OSCE region: Challenges and Responses, Viena, 20 October, 2004, p. 20.

Глобализација отвара нове хоризонте слободе, демократије и прогреса, али исто-времено оснажује нове доминације. Истина се претворила у владавину јачег. Снажне државе, првенствено САД, често удловљавају сарадњу са другим земљама према инте-ресима центра одлучивања, а против непослушних се све чешће легализује и употреба економских, политичких и војних санкција. САД увек инсистирају на остваривању својих планетарних интереса, иако су изложене критици народа који желе да имају слободу, мање сиромашних и чистију околину. Не тражи се продор на Исток из хуманитарних него из профитоносних разлога (јефтине сировине, радна снага и јефтина куповина предузећа). Очигледан је покушај наметања западне цивилизације другим народима. Колико ће дуго грађани осталих земаља издржати да финансрају дефицит платног биланса САД и колико ће САД дуго успети да се одрже као једина суперсила за сада је тешко прогнозирати.


Глобализација је у многим земљама допринела ублажавању сиромаштва, али се њена снага мора још боље искористити за помоћ најсиромашнијим и најзапостав-љенијим земљама у свету, које ће само тако моћи поправити животни стандард својих грађана. Око две милијарде људи, посебно у субсахарској Африци, на Блиском истоку и у бившем Совјетском Савезу, живи у економски заосталим земљама. Те земље нису успеле проширити своју повезаност са светском економијом, па су њихове економије у просеку ослабиле, а сиромаштво се повећало. ''Глобализација је обично врло снажна сила за смањење сиромаштва, али је превише земаља и људи из ње искључено'', каже Николас Штерн, главни економиста Светске банке. ''Неке бојазни око глобализације потпуно су основане, али бисмо глобализацију могли зауставити само по неприхват-љиво високој цени, а то су уништени изгледи за просперитет за милионе сиромашних људи''.294 Кофи Анан пише ''како богата елита мора конкретним примерима прео-кренути перцепцију како су сиромашни жртве глобализације, и мора им конкретним примерима који мењају на боље њихов свакодневни живот показати како економија, правилно управљана и коришћена, као и профит паметно инвестиран, доносе социјалне бенефиције не само некима, него многима''.295

На 'Конференцији о изазовима глобализације у Африци' у Најробију, Кенија, било је речи како је глобализација имала изузетно негативан учинак на афричке националне економије, владе и демократије. Наводи се како су владе само провинцијске канцела-рије светских институција као што су Светска банка и ММФ, као и да око 300 милиона африканаца живи у сиромаштву, а да се њихов статус још и деградира деловањем наднационалних организација.296 Доходак по становнику у земљама субсахарске Афри-ке (нпр. Чад, Нигерија) је тридесет пута мањи од онога у САД-у. Већина економиста и социолога претпоставља да је то због институционалних грешака које спречавају та друштва да усвајају нове технологије.297 Постојеће снажне интересне групе спречавају улаз нових технологија како би одређену добит задржали за себе, а друштво техно-лошки може да напредује тек пошто успе да победи такве групе. Пример су монополи који спречавају савремену технологију како би онемогућили продор ривала на тржиш-те. Недостаци ових претпоставки леже у чињеници да ниједна група није успела трајно да задржи конкуренцију, која би се на

294 The Economist, vol. 12, 11.12.2002, p. 10-11. Nicholas Stern, Глобализација, раст и сиро-маштво: изградња инклузивне светске економије, студија Светске банке, Washington D.,C. 295 Kofi Annan, The botom line is hope, The Financial Times, 03.02.2002. http://www.newa.ft.com/ft/gx.cgi/ftc%3Fpagename=View%26c=Article%26cid=FT3WUCD99XC%26live=true (22.12.2011). 296 Regina Amadi-Njoku, Globalization Cast Millions to Poverty, http://allafrica.com/stories/printable/200206080009.html (22.12.2011). 297 Daron Acemoglu, James A. Robinson, Political losers as a barrier to economic development, American Economic Review, may 2000, vol. 90, No. 2, p. 126-130.


крају ипак појавила. Поред тога, ако такве интересне групе имају и политичку моћ, могле би је једноставније употребити у облику високих пореза новодошлима.

Земље у развоју су, између осталог, и у кризи због недовољне помоћи, коју развијене земље издвајају из сопствених прорачуна. Таква помоћ развијених земаља земљама у развоју опада или стагнира. Приватни токови капитала су нажалост високо концентрисани према свега неколико земаља: 95 одсто је усмерено у само 26 земаља, док осталих пет одсто дели 140 држава. ''Начин на који се садашњи међународни и монетарни систем покушава борити са изазовима глобалне економије апсолутно је неадекватан: спор је као корњача, недовољно партиципативан и под великим утицајем снажних лобија из финансијског сектора.''298

Исто тако, иако је напредак медицине у протеклом периоду допринео је да се спаси много живота (од 1960. до 1995. године просечан животни век у сиромашним земљама нарастао је за око 22 године), нису сви осетили тај напредак. У многим афричким земљама људи умиру млађи него пре десетак година, а у свету 16 милиона људи годишње умре од болести које се лако могу спречити. Ново истраживање указује да би 27 млрд УСД спасило бар 8 милиона људи годишње,299 односно становништво целе Србије. Тих 27 млрд УСД је само 0,1 одсто укупног БДП-а САД-а, Европе и Јапана, али га је ипак тешко прикупити, док је америчком Конгресу требало само три дана, после 11. септембра 2001. године, да одвоји 40 млрд УСД за ''рат против тероризма''.300

Тероризам не настаје увек због сиромаштва, болести и безнађа у земљама у развоју. То указује на чињеницу да и сиромашни имају могућност избора, а већина их бира да живи у миру – већина терориста који су учествовали у нападу на САД били су из Саудијске Арабије, која је све само не сиромашна. Па ипак, постоји корелација између болести и сиромаштва, и политичке нестабилности, јер је код сиромашних земаља са великом смртношћу деце већа вероватноћа избијања грађанског рата. У вези с тим, Џефри Сакс истиче ''како болесни људи много мање раде, што води ка мањој продук-тивности, мањој привлачности за стране инвеститоре, а уз то епидемије уништавају туристички потенцијал земље.''301

Стручњаци Светске банке деле сиромашне земље на оне ''више'' глобализоване и на оне ''мање'' глобализоване, при чему се степен глобализације мери порастом односа трговине и националног дохотка одређене земље. Таквом поделом Светска банка је покушала да се 298 G., K., Helleiner (професор економије на Toronto Univesity, Kanada), The Third World Network, http://www.twnside.org.sg/title/helle-cn.htm (22.12.2011). 299 The Economist, vol. 1-2/2002, 29. Jan. 2002, Washington D., C., p. 39. 300 Ибидем. 301 The Economist, Dec. 2000 – Jan. 2001, vol. 361, No. 8253, p. 87.


супротстави својим критичарима, јер се добија нешто другачија слика света од оне коју приказују антиглобалисти. Наиме, ''више'' глобализоване сиромашне земље имале су већи просечан раст БДП per capita (5 одсто) од богатих земаља (2 одсто), док су ''мање'' глобализоване сиромашне земље претрпеле пад БДП per capita од просечно један одсто.302 Колико је апсурдно говорити о напретку ''више'' глоба-лизованим сиромашним земљама од оних богатих, односно о конвергенцији, постаје јасно ако израчунамо следеће податке; БДП per capita у Јапану је око 35.000 УСД, а у земљама Латинске Америке око 4.500 УСД; раст од два одсто у Јапану износи 700 УСД у првој години, а раст од пет одсто у Латинској Америци износи 225 УСД у првој години; за педесет година (под условом да се не промени стопа раста) БДП per capita у Јапану ће износити 94.205 УСД, а у земљама Латинске Америке 51.603 УСД. Дакле, за педесет година Јапан би имао двоструко већи БДП од било које земље Латинске Америке, па о конвергенцији у овом облику нема смисла ни говорити.

На основу изнетог, чињенице су непобитне: богати постају све богатији, а сиромашни губе и оно мало што имају. Глобализација се данас гледа кроз: призму сиромаштва, призму транснационалних компанија које прећутно газе све пред собом како би обрадовале деоничаре високим профитом, и кроз призму међународних финан-сијских и економских институција (ММФ, СБ и СТО) које им у томе помажу. Ситуација би морала бити другачија, јер глобализација може и треба бити искоришћена ''на добробит многих, а не само неких'', како је већ рекао Кофи Анан.

302 The Economist, Dec. 2001, vol. 361, No. 8251, p. 75.


VII. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЕКОНОМСКО РАТОВАЊЕ

1. ПОЈАМ, УЛОГА И ЗНАЧАЈ ЕКОНОМСКОГ РАТОВАЊА

Већину противречности и разлика, изузимајући оне из којих је настао хладни рат и биполаризам два система и две суперсиле, и даље егзистирају: неравноправни односи на релацији велики – мали, развијени – неразвијени, коришћење силе и претња силом, уцене, притисци, сукобљавање на основу разлика између нација, религија, класа, регионалних и других интереса, итд. С тим у вези, истичу се односи који су настали и даље се развијају на релацији водећих економских центара света (САД и Канада, земље европске заједнице, Јапан и Кина, као и ''мали азијски тигрови''), јер ниједна земља није, у границама своје моћи, спремна да одустане од борбе за своје интересе. Односи моћи и снаге на међународном плану разликују се према њиховим носиоцима у поједи-ним областима: економској, финансијској, технолишкој, војној, демографској, сировин-ској, религијској и другим.303

У процесима економског надметања и ратовања на глобализованом светском тржишту, могло би се рећи да владају закони правог економског ратовања, где, по правилу, велике светске силе, односно њихове транснационалне компаније, гутају мале и недовољно развијене земље. На тај начин оне овладавају људским и производним ресурсима, тржиштем и профитом у одређеној области. У оквиру таквог економског надметања, односно ратовања, поступа се без много размишљања о хуманости, правич-ности или једнакости шанси. На тако глобализованом светском тржишту настају и нова правила игре заснована на односу снага и систематском прибегавању стратегији утица-ја (борба против корупције, заштита човекове околине, санитарна исправност прехрам-бених производа, социјална заштита и промоција демократије), као и на другим захте-вима:

- борба против крађе економских патената, заштићених знакова или индустријских тајни;

- примена економских санкција као средство притиска или доминације;

- корупција и поткупљивање пословних преговарача; - уцена као метод за наметање економске и технолошке сарадње;

303 Текст преузет из монографије: Петковић, Л., Тодор, Пословна шпијунажа и економско ратовање, 2. издање, Protexi Group System, Нови Сад, 2009, стр. 23 и даље.


- борба против пиратерије у области производње и заштита ауторских права;

- ''прање новца''; земље ''пореског раја''; - агенције за пружање пословних обавештајних услуга; школе за - економско ратовање, пословну шпијунажу и др.

Економски ратови последица су садашњег стања у појединим државама и међуна-родној заједници. Наиме, свет и даље карактеришу многе противуречности, различити интереси и конфликти. Постоје огромне разлике између људи, друштвених група, држава и региона које су нарочито изражене у економском развоју, поседовању мате-ријалних добара и капитала и начинима функционисања политичких система, као и у степену демократског развоја појединих држава и света у целини. И даље постоје огромне разлике између изразито богатих и сиромашних народа и држава, о чему је већ било речи. У тако неповољној ситуацији, у појединим државама и регионима воде се класични ратови и то најчешће унутрашњи, односно грађански ратови. Осим тога, у таквим ситуацијама, не треба занемарити ни стране утицаје и интересе, посебно на плану вршења разних притисака на учеснике, па чак и непосредно учешће страних држава. Ангажовање страних држава (или њихових држављана) и ангажовањем међународних организација и институција (глобалних и регионалних) долази до интер-национализације ратова. Разлози за мешање страних чинилаца у ратове других народа и држава су различити, зависно од конкретних услова и зараћених страна. Могу да буду политички, војни, економски (најчешће), етнички, верски, идеолошки и други.

У свим досадашњим ратовима економски чинилац је имао значајну улогу. Ратови су отпочињани и вођени, најчешће ради остваривања одређених економских користи: освајања подручја богатих стратегијским сировинама и материјалима, експлоатисање јефтине радне снаге, стицања повлашћеног положаја на међународном тржишту и слич-но. Међутим, већ у току 20. века, у вођењу ратова за стицање велике економске корис-ти, настале су суштинске промене. Рат постаје "неисплатив" из два основна разлога: прво, трошкови припреме, а нарочито вођења рата, и то не само општег нуклеарног него и тзв. малих и ограничених ратова, веома су високи; друго, огромна рушилачка и убојна моћ нуклеарног и савременог конвенционалног наоружања прети да уништи економске ресурсе пре него што би их победник, којега у евентуалном нуклеарном рату не би ни било, могао користити.

Наведени разлози утичу на водеће светске силе, а, пре свега, на САД, да се у идеолошко-политичком конфронтирању и надметању за сфере утицаја уздржавају од непосредног оружаног сукобљавања. Међутим, у настојању да избегну оружану кон-фронтацију, војне суперсиле се не одричу својих војно-политичких интереса и стратег-ијских циљева, који су претежно мотивисани економским разлозима – у стварању усло-ва у другим земљама за сигурно и трајно коришћење стратегијских сировина за њихове потребе и потребе


њихових савезника и у успостављању политичке и економске доминације над мањим и мање развијеним земљама, ради остваривања одређене економске користи путем неравноправне економске и друге сарадње.

Због очекиваних огромних разарања и људских жртава у евентуалном сукобу суперсила, војне суперсиле теже да своје политичке интересе и стратегијске циљеве остварују коришћењем других, невојних средстава, од којих су економска, укључујући финансијска и техничка, од посебног, а понекад и пресудног значаја.

У читавом послератном периоду, а посебно при крају 20. века, велике силе, нарочито западне, на челу са САД, често су користиле средства економског притиска и уцене ради остваривања својих политичких интереса и стратегијских циљева, а што интензивно чине и данас. Ти притисци и уцене по свом циљу, облику испољавања, снагама које их спроводе и последицама које из њих произилазе добили су таква обе-лежја да се данас често говори о економском ратовању.

У новој логици доминације контролом тржишта развила се и изузетна потреба овладавања знањима у свим његовим видовима, јер је економска утакмица (или ратовање) непрекидна. Зато је информација данас кључни елеменат успешности сваког, па и економског посла. Значај праве, проверене и правовремене информације, у данаш-њим економским односима, раван је значају капитала, који је уложен у неку економску операцију. У сваком случају, капитал, бизнис план и информација јесу почетни најваж-нији елементи сваког привредног посла. Зато и не треба да чуди толика потрага за пословним (економским) информацијама. У том циљу, свакодневно, читави тимови стручњака раде на пословима праћења, откривања, прикупљања јавних и поверљивих економских информација и на њиховој анализи и достављају их пословодним руковод-ствима своје фирме или државним органима. "Корисна информација" је она која је потребна различитим нивоима одлучивања у предузећу, компанији, како би се успоста-вила темељна стратегија и неопходне тактике ради постизања дефинисаних циљева фирме. А циљеви су, обично, технолошка иновација, производи, делови тржишта које треба освојити, перформансе фирме, итд.

Може се закључити да глобализација, као светски процес, разоткрива чињеницу да је дошло време економског рата и пословне шпијунаже, уместо историјски наслеђених сукоба регионалног и субрегионалног карактера, а што је од посебног значаја за земље у развоју и земље у транзицији. У том склопу, познате су тзв. паукове економске мреже, које чине бизнис тројство индустријских грана, банака и осигуравајућих корпо-рација. Ово стратегијско чврсто језгро индустријски развијених земаља одлучује о фундаменталним националним правцима развоја у оквиру мондијализације економије.

Земље у транзицији су, стога, принуђене на блиску сарадњу приватног и јавног сектора привреде, што имплицира развитак економских информација које могу да кор-исте у промовисању националних реформи и светског


тржишта, укључујући и одбрану од турбо капитализма и поробљавања националних суверенитета.

Пословни шпијуни "краду" националне економске податке да би профитирала индустрија развијених земаља, с циљем дестабилизације националних привреда. Тако се формира економија обавештајних података у функцији обавештајне консумпције производног арсенала глобалистичке стратегије транснационалних корпорација за еко-номско поробљавање привреда земаља у транзицији.

Санкције, које су постале саставни део ратова, користе поједине државе, најчешће велике силе, а понекад и међународне организације. Према садржају, обиму, времену трајања и ефектима, санкције могу да буду различите почев од политичких, економских и војних, до оних које се односе на културу, информације и науку, све до спорта. Најзначајније санкције, које се најчешће примењују, су:

1. политичке (или дипломатске), 2. економске, и 3. војне санкције.

Осим наведених санкција, које примењују поједине државе и ОУН (на основу одлу-ка Савета безбедности), постоје и санкције регионалних организација (Европска унија, на пример).

Коришћење економских средстава у политичке и војне сврхе је разноврсно:

1) ограничење, забрана и контрола увоза и извоза да би се ослабила економска и војна моћ противника;

2) пружање економске, техничке и војне помоћи да би се остварило или учврстило савезништво;

3) уцене и претње забраном па и сама забрана даљег пружања економске (првенствено финансијске), техничке и војне помоћи да би се земље-примаоци принудиле на послушност и одустале од мера и акција које нису у сагласности с политиком и стратегијом земље-испоручиоца;

4) трка у наоружавању, њено наметање економски слабијим и мање развијеним земљама ради њиховог економског и војног слабљења;

5) покушаји економског и технолошког потчињавања економски слабијих и мање развијених земаља, у чему посебну улогу имају транснационалне корпорације, итд.

Према томе, велике силе, а пре свега САД, економску, техничку и војну помоћ пружају не само с циљем да се ојача економска и војна моћ земаља-примаоца, него (и пре свега) да се учврсти присуство и доминација даваоца помоћи у земљама које такву помоћ примају. Уколико се ово друго не оствари, односно када земља-прималац помо-ћи престане да следи политику даваоца помоћи, онда се предузимају санкције: обус-тавља се даље пружање


помоћи и уводи се ембарго на кредитирање, на испоруке наору--жања и слично.

Санкције се предузимају с намером да се нека држава (страна у рату) изолује и ослаби, као и да јој се онемогући или отежа функционисање привреде и политичког система, односно друштвене делатности. На тај начин се слаби њена укупна способност за ангажовање у рату. Истовремено, подржава се држава или страна у рату која није под санкцијама, чиме се директно утиче на исход рата. Санкције се злоупотребљавају тако што се понекад примењују и против држава које нису криве за избијање рата и догађања у њему. У њима увек страда недужно становништво – народ. По правилу, уводе се као подршка страни у рату којој су наклоњене велике светске силе и која је, према њиховим критеријумима – у праву.

Разлози за претњу или увођење економских санкција, у економској сфери и међу развијеним земљама, могу бити:

- супротстављање процесу глобализације или једном његовом аспекту, - одбијање да се прихвати утврђени режим царинских и других

правила светске трговине, и/или - завођење једностраних царинских или других баријера у

међународној трго-вини.

Санкције једној земљи могу бити наметнуте на иницијативу једне групације или интересне групе, преко чланова Савета безбедности Организације уједињених нација, чиме се ОУН инструментализује у њихову корист. Зато метод притисака и уцена није прихватљив по међународном јавном праву и оснивачким документима међународних организација или регионалних економских интеграција. Посебно је интересантан и опасан преседан, који се намеће и као правило, тзв. мешање у унутрашње послове суверених држава из хуманитарних разлога (заштита мањина или људских права).304

Економски утицај, као и све друге врсте утицаја, може се постићи употребом награ-да и казни, односно санкција. Табела 1, приказује различита негативна и позитивна деловања за која се државе могу одлучити. У негативном смислу нека држава може некој другој држави запретити да ће јој одузети или да јој неће обезбедити економске изворе, производе или услуге. Организација уједињених нација је 1980. употребила такву тактику против Совјетског Савеза после њеног напада на Авганистан. Картерова администрација је обновила ембарго, односно извоз жита како би на тај начин утицала на Совјетски Савез.

304 Бјелић, П, Међузависност спољне политике и међународне тровине, Међународни проблеми, 1-2/2000, стр. 7 – 9.


Табела 1. Економске методе утицаја НЕГАТИВНЕ САНКЦИЈЕ

Трговина Капитал ембарго замрзавање активе бојкот контрола увоза и извоза повећање царинских тарифа ускраћивање помоћи дискриминацијске царине /неповољно/ одузимање власништва над својином одузимање статуса најповлашћ. нације таксација /неповољно/ црна листа одлагање дугова међун. организација квоте (увоз и извоз) претња горе наведеним дампинг спречавање куповине претња горе наведеним

ПОЗИТИВНЕ САНКЦИЈЕ Трговина Капитал увозне олакшице /повољно/ обезбеђивање помоћи обезбеђ. статуса најповлашћ. нације гаранције за улагања смањивање царинских тарифа подстицање посебног извоза или непосредна куповина увоза капитала субвенције за извоз и увоз таксација /повољно/ продужавање лиценце /увоз – извоз/ обећања горе наведеног обећања горе наведеног Извор: David A. Baldwin, Economic Statecraft, Princeton, Princeton University

Press, 1985, p. 41-42.

У позитивном смислу може држава обећати да ће обезбедити, и даље обезбеђивати или пак повећати набавку неког извора, производа или услуга другој држави. Тако, на пример, манипулација с набавком и ценом нафте може донети велике добити или трош-кове државама, као што су то 1973. урадиле арапске државе да би утицале на одлуке водећих чланица Организације уједињених нација у односу на статус Израела и на трговинске споразуме држава Запада. Опште је познато колике је економске ефекте за Сједињене Америчке Државе, Западну Европу и Јапан, као и за већину земаља света имао ембарго и велико поскупљење нафте од стране арапских држава, чланица ОПЕК-а, које су контролисале највећи део светске производње. Посебно је то погодило наве-дене државе, јер су своју енергетску политику заснивале на сталном дотоку јефтине нафте из држава ОПЕК-а, које су обезбеђивале већински део њихове употребе.

Савремене ратове одликује и инструментализовање међународних организација и институција, било да су оне глобалног (ОУН, НАТО, Организација исламских држава, СТО, Светска Банка, ММФ и др) или регионалног (ОЕБС, Организација америчких држава, Европска унија, Афричка унија итд.) карактера. Понекад се инструментализују и


специјализоване међународне организације и агенције ОУН, па чак и међународне хуманитарне организације, на пример, Високи комесаријат ОУН за избеглице, Светска здравствена организација, Високи комесаријат за људска права, Међународни комитет црвеног крста, и друге. Слично је и са појединим невладиним међународним организа-цијама, као што су Лекари без граница, Helsinki Watch, Amnesty International, Human Rights Watch, разне новинарске организације и удружења, и слично. Те организације, све чешће, пружају помоћ, искључиво или претежно, страни учесници у рату која ужи-ва наклоност и подршку великих светских сила, а првенствено водећој светској сили САД. Нису ретки случајеви да се те организације ангажују и у пружању војне помоћи одређеној страни (дотурају оружје, муницију и другу ратну опрему, пропагандно и обавештајно делују и слично, што није примерено хуманитарним организацијама).

Разлози за увођење санкција према појединим земљама, после Другог светског рата, а посебно крајем 20-ог века и у новије време, били су различити: увођење расистичких закона и режима апартхејда (Јужна Африка), савез са другом великом силом који се прогласи претњом по националне интересе или неприхватљивост унут-рашњег уређења (Куба), агресија на суседну земљу (Ирак), неприхватање изабраног председника (Хаити), сумње да одређена земља поседује нуклеарно или хемијско оружје (Ирак, Северна Кореја, Иран), или што се нека земља супротставља насилној сецесији, односно наводно угрожава људска права националних мањина (раније СФРЈ, а касније СР Југославија).

2. ЕКОНОМСКО РАТОВАЊЕ И ТРАНСНАЦИОНАЛНЕ КОМПАНИЈЕ

Појава и успон транснационалних компанија (корпорација) – ТНК, као све значајнијих субјеката међународних економских односа, неретко важнијих и од самих држава, јесте једно од најважнијих обележја економске глобализације. У процесима економске и финансијске глобализације, поред ТНК, значајно су присутне и водеће међународне финансијске и економске институције: ММФ, Светска банка (СБ) и Светска трговинска организација (СТО), као и неколико других значајнијих органи-зација (УНКТАД, Банка за међународна поравнања и др). Тиме се фокус економске теорије и политике у међународним економским односима премешта са националног на функционално.

Своју глобалну моћ транснационалне компаније остварују путем контроле три најзначајнија тржишта: тржишта роба и услуга, финансијског тржишта и тржишта информација. У свим земљама где делују транснационалне компаније, преко ових тржишта се остварује ефективна контрола производње, робних токова, цена, штедње и инвестиција, али и неекономских процеса (политички, културни, идеолошки итд). У тој


чињеници треба тражити најважније разлоге пружања отпора присуству транснационалних компанија у неразвијеним земљама, чак и када је оно због економских разлога добродошло.

За сада не постоји јединствена дефиниција транснационалних компанија. Према дефиницији у Правилима Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) транс-национална компанија ''обично укључује предузећа или друге пословне јединице које су у приватном, државном или мешовитом власништву, а налазе се у различитим земљама и која су повезана тако да једно или више њих има значајан утицај над посло-вањем других и да, посебно, деле технологију и ресурсе са тим (контролисаним) предузећима''.305 Најопштије, транснационалну компанију можемо дефинисати као предузеће које је ''регистровано и које послује у више држава у исто време''.306 УНКТАД је је транснационалну компанију дефинисао као ''предузеће које је органи-зовано као акционарско друштво или на други начин, а које се састоји из матичног предузећа и његових страних филијала''.307 Правно, филијале (affiliates) су независни пословни субјекти, али су економски веома зависне од одлука матичне фирме. Функ-ција циља транснационалне компаније јесте максималан профит на нивоу целе групе компанија.

У развоју транснационалних компанија постоји неколико фаза наступа на страним тржиштима. Неки аутори308 разликују три фазе у наступу тих компанија:

1. извоз производа (оснивају се филијале за дистрибуцију производа или за сас-тављање готових производа);

2. производња у иностранству (транснационална компанија оснива филијале директним инвестицијама или продаје лиценцу домаћим предузећима без директног улагања капитала ради производње производа у земљи где инвес-тира, што може да буде мотивисано јефтиним чиниоцима производње и висо-ким царинама у земљи домаћина, великим тржиштем или регионалном економ-ском интеграцијом);

3. мултинационална експанзија (транснационална компанија светско тржиште усваја као једини оквир пословања и настоји да на њему нађе оптималну комби-нацију фактора производње – сировине се набављају и прерађују тамо где су најјефтиније, пројектује се и планира тамо где је најстручнији кадар, а продаје се тамо где се може

305 Encyclopedia Britannica, odrednica Multinational Corporation, Internet, www.brittanica.com Januar 2000. 306 Исто. 307 UNCTAD, World Investment Report 1996, Investment, Trade and International Policy Arrange-ments, United Nations, Geneva, 1996, p. 219. 308 Multinational Company, www.econ.iastate.edu/classes/econ355choi/mnc.thm, фебруар

2000.


остварити најбоља цена, односно профит. На тај начин те компаније користе предности међународне поделе рада).

Услед светских процеса глобализације, транснационалне компаније прихватају геоцентричку оријентацију у пословању на светском тржишту. То значи да светско тржиште посматрају као јединствену целину и на њему наступају са јединственом пословном политиком продаје, маркетинга и инвестиција. Производи се више не прила-гођавају укусима потрошача у региону, већ се креирају њихови укуси и тако настаје јединствена, глобална култура.

Задњих педесет година 20. века представљају период динамичког развоја транс-националних компанија. Само у области светске производње 2003. године постојало је преко 60.000 матичних транснационалних компанија са скоро милион филијала у иностранству. За такву распрострањеност транснационалних компанија у светској привреди ''заслужне'' су стране директне инвестиције (СДИ). Оне могу да буду мотивисане разним чиниоцима, па се зато разликују:

1. стране директне инвестиције мотивисане јефтиним ресурсима (resource-seeking investment) које обухватају улагања у природне сировине и земље с јефтином радном снагом;

2. стране директне инвестиције мотивисане ширењем тржишта (market-seeking), што значи да транснационалне компаније улажу у једну одређену земљу, односно групу земаља (регионална тржишта), због значаја309 њиховог тржишта;

3. стране директне инвестиције мотивисане повећањем ефикасности (efficentcy-seeking), односно улагања ради искоришћавања економије специја-лизације и економије обима;

4. стране директне инвестиције мотивисане стратешким интересима (strategic asset-seeking), под којима се подразумева усавршавање регионалне или глобал-не пословне стратегије у примени технологије и организационих способно-сти.310

Прва два типа инвестиција карактеристична су за иницијална улагања капитала у одређену државу, док су последња два типа карактеристична за додатна улагања. Међутим, због светских процеса глобализације све врсте

309 Значај се може мерити бројем потенцијалних потрошача, куповном моћи

индивидуалног потрошача – друштвени производ по глави становника, склоношћу потрошача да

купују одређене производе и слично. 310 John H. Dunning ''Re-evaluating the benefits of foreign direct investment, Transnational

Corporations'', Vol.3, N 1, February 1994, str. 35-36.


улагања постају мотивисане остваривањем стратешких конкурентских предности за компанију на, све више једин-ственом, светском тржишту.311

Постоје и многи други фактори објективне природе који су омогућавали и олакша-вали импресиван раст броја транснационалних компанија и њихових филијала у инос-транству, а међу њима се истичу:312

- врло динамичан раст светске привреде и у вези с тим јачање финансијске моћи све већег броја компанија;

- импресиван технички прогрес у производњи, транспорту, телекомуникацијама и међународним информационим системима;

- либерализација међународне трговине; - либерализација прописа у сфери страних директних инвестиција и

креирање мултилатералних споразума из ове области; - либерализација међународне размене услуга; - интернационализација банкарства широм света; - развој стандардизације у низу области у све већем броју земаља; - повећање броја зоне слободне трговине, царинских унија, заједничких

тржишта и монетарних унија; - конвертибилност све већег броја валута; - стабилизација привреде у све већем броју земаља; - процес приватизације који је захватио готово цели свет; - прихватање енглеског језика као језика пословног света у огромном

броју зема-ља; - унификација међународног привредног права, и - битно поправљање политичке климе у свету.

Овде је битно истаћи неке илустрације либерализације прописа о страним директним инвестицијама. У периоду до краја 1999. године закључено је 1856 билатералних угово-ра између земаља о заштити страних директних инвестиција и 1982 уговора о елимини-сању двоструког опорезивања за привредну активност филијала у иностранству.313 Додајмо да је само у периоду 1991-1999. године у свету донето 1.035 разних уредби које стимулишу стране директне инвестиције.

Када се говори о ТНК, свакако се поставља и питање шта је то што некој компанији даје транснационални карактер, тј. који су то услови које једна компанија мора да задовољи да би је сматрали транснационалном компанијом? Ти услови (крите-ријуми) су:

- више од 50 одсто укупне имовине компаније мора бити у иностранству;

311 Исто, стр. 36. 312 Детаљније видети у: UNCTAD, World Investment Report, New York and Geneva, 2000, и Светличич Марјан, Златне нити транснационалних компанија, Београд, 1986. 313 UNCTAD, World Investment Report 2000, New York and Geneva 2000, p. 6.


- мора имати више од 6 (шест) филијала у иностранству;

- одређени број запослених радника са страним држављанством;

- учешће прихода остварених у филијалама у иностранству у укупним прихо-дима, и

- одређени облик активности које се обављају у филијалама (ако се у филијалама врши само дистрибуција производа који су произведени у земљи у којој се налази ''централа'' компаније, онда та компанија не може имати статус транс-националне компаније).

Као последица све веће оријентације ТНК на производњу у иностранству и извоз, знатно се повећао тзв. индекс транснационализације ТНК, поготову оних из развијених али малих земаља. Индекс транснационализације компанија се добија када се за кон-кретну ТНК израчунају три процента и то:

- проценат вредности имовине у филијалама у иностранству у односу на укупну имовину;

- процентуално учешће продаја у иностранству у укупним продајама, и - процентуално учешће запослених у филијалама и иностранству у

укупном броју запослених у ТНК.

Ова три процента се сабирају и деле са три, па се тако добија индекс транс-национализације једне компаније за конкретну годину.

Позитивни ефекти присуства транснационаних компанија, као ''мотора'' прив-редног раста, у земљама тзв. трећег света, у литератури314 се најчешће наводе као:

1. ТНК у земљу домаћина доносе нови ''свежи'' капитал у виду директних инвес-тиција, без чега не може бити никаквог привредног раста;

2. ТНК доносе и нову технологију, без које није могућ никакав напредак у поди-зању квалитета производа, конкурентности, структурних промена итд;

3. ТНК повећавају запосленост, али и незапосленост, када се врши технолошка модернизација, или приликом тзв. преузимања, када се затварају преузета дома-ћа предузећа, и

4. ТНК доприносе порасту извоза и девизних прихода неопходних за сервисирање спољних дугова и за нови увоз.

Међутим, често транснационалне компаније прибегавају тзв. трансферним ценама, по којима се обрачунавају трансакције унутар самих ТНК, а које могу бити знатно изнад или испод тзв. светских цена, тако да се може приказати фиктиван губитак у пословању и избећи плаћање пореза, па самим тим земља домаћина од читавог аранж-мана са ТНК нема никакве

314 Стојанов, Д., Медић, Ђ.: Макроекономске теорије и политике у глобалној

економији: доминантне школе економске мисли, друго издање, Економски факултет Универзитета у Сарајеву, 2001. год., стр. 359.


користи. Али, зато може имати велике штете, поготово ако прихвати прљаве315 и еколошки опасне технологије (нпр. случај америчког ''Union Carbide'' у Бопалу, Индија) или ''власнички преструктурира'', такве своје капацитете, који и даље остају на њеној територији и угрожавају локално становништво, док су нови власници хиљадама километара далеко.

ТНК се више не оснивају само у развијеним земљама. Оне настају и у мање развијеним земљама, и у земљама у транзицији (табела 13).

Табела 13: број ТНК у развијеним земљама и земљама у развоју 1992, 2000. и 2006. године (у хиљадама)

Извор: World Investment Report – 2007, p. 40, www.unctad.org

Неке ТНК су временом постале толико јаке и моћне (и у финансијском и у сваком другом погледу) да својим приходима на годишњем нивоу превазилазе бруто домаћи производ (БДП) неких земаља (табела 14).

315 Сасвим је разумљиво зашто западне земље журе да откупе што више капацитета у

црној и обојеној металургији, петрохемији, цементној индустрији итд. и обезбеде своје снабдевање стратешким производима без еколошког ризика на својим територијама. Али, потпуно је неразумљиво што ''продавци'' власничких права на тим капацитетима не успевају за тај ризик добити већу продајну цену. Нажалост, можда већ ускоро ниједна цена неће бити довољна да надокнади могуће штете услед трајног загађења природне средине. Чини се да сиромашна друштва немају могућност да размишљају о будућности.

0

10

20

30

40

50

60

70

80

1992 2000 2006

Razvijene zemlje Zemlje u razvoju


Табела 14. Поређење годишњих прихода неких ТНК и БДП-а неких земаља

(подаци су из 1999. и 2000. године)

Извор: Der Spiegel 30.23.07.2001, p. 25.

Транснационалне компаније су данас толико распрострањене да нема континента (осим Антарктика) где не постоје. У зависности од своје величине, ширине међународ-них операција и позицијама које стичу у друштву, ТНК постају чинилац који утиче на политичке одлуке својих влада и влада оних земаља на чијој се територији налазе њихове филијале. Другим речима, ТНК свој утицај остварују тако што се директно мешају у односе између држава, а такође и између међународних организација и држава.

Као последица свега наведеног, неке ТНК су по економској моћи постале јаче од самих земаља, а годишњи приходи појединих превазилазе и БДП држава (табела 15).


Табела 15. Двадесет највећих транснационалних компанија по

укупном приходу (подаци из 2007. године)

Rang Kompanija Ukupan prihod

u mlrd. US $ Profit

u mlrd. US $

1 Wal-Mart Stores 351,139 11,284

2 Exxon Mobil 347,254 39,500

3 Royal Dutch Shell 318,845 25,442

4 BP 274,316 22,000

5 General Motors 207,349 -1,978

6 Toyota Motor 204,746 14,055

7 Chevron 200,567 17,138

8 DaimlerChrysler 190,191 4,048

9 ConocoPhillips 172,451 15,550

10 Total 168,356 14,764 11 General Electric 168,307 20,829

12 Ford Motor 160,126 -12,613

13 ING Group 158,274 9,650

14 Citigroup 146,777 21,538

15 AXA 139,738 6,379

16 Volkswagen 132,323 3,449

17 Sinopec 131,636 3,703

18 Crédit Agricole 128,481 8,975

19 Allianz 125,346 8,808

20 Fortis 121,201 5,459

Izvor: magazin Fortune, www.money.cnn.com/magazines/fortune/global500

Већ је раније поменуто да ТНК послују у три области: производња, услуге и финан-сије. Најпре ће бити говора о улози и месту ТНК у новим технологијама, а затим и појединачно о улози ТНК у овим областима.

Ако се упореди економски значај транснационалних компанија и држава у светској привреди, очигледно је да су државе постале другоразредни привредни субјекти. Од 100 највећих привредних субјеката 51 чине компаније, а 49 државе, док највећа транс-национална компанија има већу продају од друштвеног производа више од 150 држа-ва.316 Данас у свету расте 316 Sarah Anderson and John Cavanagh: ''Corporate Empires'', Multinational Monitor, Decembar 1996, Vol. 17, No 12.


број тако великих и моћних ТНК које по својој економској снази и потенцијалу далеко превазилазе многе државе и као такве могу да утичу на бројне економске и финансијске процесе у све већем броју земаља света. Због тако ог-ромне економске моћи данас многи ТНК сматрају трећом економском силом света, а у неким елементима чак другом.

Као институције углавном приватног капитала, ТНК имају интерес да обликују таква институционална, правна и политичка решења, како на локалном, тако и на међу-народном нивоу, која ће највише одговарати захтевима оплодње уложеног капитала, ''светом начелу'' приватног пословања. Овом гвозденом закону приватно-капиталис-тичке економије морају бити подређени сви: власници, менаџери, запослени и сви други од којих на било који начин зависи остваривање тог ''светог начела'', а то значи и политичких елита које врше законодавну, извршну или судску власт.317

Осим што имају главну улогу у светској трговини (око 350 водећих ТНК држи у рукама око 40 одсто светске трговине), због чега је разумљиво да се селективно залажу и за либерализацију и за протекционистичке мере, ТНК су постале најважнији суб-јекти дугорочног инвестирања,318 а за то им је преко потребна монетарна и валутна стабилност у земљама где улажу свој капитал, као и одговарајући правни систем заш-тите својих инвестиција и безбедног трансфера добити. Већ из овог је видљиво да се ТНК ''морају'' мешати у суверена права држава домаћина, а проблеми настају када то мешање покуша да прерасте допуштене оквире. Иностране инвестиције у 2000. години достигле су износ од 1270 милијарди долара, што је за 190 милијарди више у односу на 1999. годину. Поређења ради, оне су 1990. године износиле само 203 милијарде долара. Највећи део тих инвестиција извршен је путем куповине или преузимања предузећа у иностранству, првенствено кроз тзв. мегаинтеграције самих ТНК (стварање тзв. стра-тешких алијанси) и учешћем у приватизацији у земљама у транзицији.

Дакле, постаје јасно зашто се ТНК неће устручавати да предузму све што сматрају потребним да заштите своје монополске интересе и светску јавност увере да је и еко-номски (трговински), а и сваки други рат, легитимно (а легалитет није тешко обезбе-дити, користећи ''гласачке машине'', право вета итд) средство у заштити слободне трго-вине, слободног тока капитала, знања, људи и свега осталог што доприноси повећању профита. У ствари, оне су у стању да сваки свој потез објасне не само као исправну, него и као најбољу могућу меру, а сваког ко се томе покуша супротставити означиће као јеретика којег мора стићи ''глобална правда''. Иза моћних ТНК стоје њихове

317 О начинима укључивања тих елита у пословање ТНК готово свакодневно говоре

разни скан-дали и корупционашке афере, посебно када је реч о државним набавкама, порезима, царин-ским обавезама, итд.

318 Према: www.foreignpolicy.com/issue-janfeb-2002/global-index.html (22.12.2011).


моћне националне државе које су увек спремне да их подрже у ''светој мисији глобализације'', ако треба и својом оружаном силом.

Утицај ТНК на унутрашњи политички и културни живот земаља у којима имају своје филијале већ је постала уобичајена пракса. У томе оне иду тако далеко да се чак директно мешају у избор, не само политичких гарнитура у тим земљама, него су спрем-не да ''помогну'' и у промени државног уређења. Када то захтевају њихови интереси, потрудиће се да се и диктаторски режими прогласе напреднијим и демократскијим од легално изабраних. Такође, када је за њих битно, сваковрсне терористе прогласиће борцима за људска права, мафијаше и преваранте именоваће за лидере слободног пре-дузетништва, а сваког ко у својој земљи брани своје интересе сатанизоваће као нај-окорелијег националисту којег треба спречити на сваки начин, јер угрожава ''глобалне процесе'' и јединство ''међународне заједнице'' (примери за то су у земљама Централне Америке: Панами, Никарагви, Ел Салвадору и сл).319 Према једном истраживању320 најсклоније употреби дипломатских притисака у интересу ''својих'' компанија биле су Сједињене Америчке Државе. Према истраживањима New Economy Information Service (НЕИС), америчке компаније као инструменте утицаја највише су користиле земље с дикататорским режимима.321 Као инструменти утицаја могу да се појаве међународне организације које су основане ради заштите интереса компанија, као што је Међу-народна трговинска комора у Паризу (ICC), и неформалне политичке групе, као што је Светски економски форум (World Economic Forum – WЕF), Трилатерална комисија и друге. Међународна трговинска комора од оснивања је користила вакуум настао због непостојања међународних трговачких прописа и, позивањем на принцип аутономије воље странака, креирала међународно привредно право нормализацијом трговинске праксе. То је у многоме умањило правну надлежност самих држава. Сада та органи-зација тражи привилеговани приступ Организацији уједињених нација и њеним специ-јализованим организацијама322 нудећи им огромну финансијску помоћ.323

319 Чомски, Н., ''Контролисана демократија'', ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 380-

383. и 390-395. 320 George Gedda, ''Survey: U.S. Leans on Foreign Government For Trade – Coalition says diplomaticpressure employed for firms'', Associated Press, January 21, 2000, Internet, http://www.igc.org/globalpolicy/socecon/tncs/usbrib.htm (22.12.2011). 321 R.C. Longworth ''Globalization Survey Reveals U. S. Corporations Prefer

Dictatorships'' Tribune, Novembar 19, 1999, Internet, http://www.globalexchange.org/economy/econ101/survey.html (28.12.2011). 322 ''United Nations Under Siege: Corporate Takeover of the United Nations Continues''

Corporate Europe Observer Issue, l. April 1998. 323 Фирма ''Nestle'' je 1998. била домаћин и спонзор Конференције – Workshop - o

женама и одрживом развоју.


Објекти на које се утиче, су државе и међународне организације. На државе се ути-че посредно, односно преко матичних држава у случају да не успе директни утицај. То се, углавном, дешава у случају када су угрожени комерцијални интереси компанија. Тада између држава долази до тзв. економског рата, који је задњих година најчешћи између три економске силе, познатије као тријада: САД, Европске уније и Јапана. Пример за такав сукоб је банана-рат, који се водио између Европске уније и САД, које су заступале интересе ''својих'' компанија ''Chiquita'', ''Dole'' и других. Наиме, те компаније су сматрале да земље Азије, Кариба и Пацифика имају повлашћенији трет-ман у трговини бананама на тржишту Европске уније.324 Државе у трговинском рату заступају интересе својих компанија, јер су оне конкурентске сукобе пренеле на ниво својих заштитника – држава, па се тај вид трговинског рата назива стратешка трговина.

Једна од класичних метода за сламање противника, позната у ''подземљу'' – уцена, такође се користи, али много суптилније у економском ратовању и постизању циљева у односима међу привредним партнерима.325 Међутим, много суптилније од уцена јав-љају се класични облици условљавања продаје или куповине, привредне сарадње или заједничког улагања, давања развојних кредита или потписивања уговора. То условља-вање може бити различито и креће се у скали од општих до појединачних захтева, које партнер треба да испуни. Као илустрацију за овај облик наметања економске сарадње указаћемо на један од примера коришћења претходних услова (уцене) у трговинским односима две развијене земље.

Сједињене Америчке Државе су запретиле Европској унији да ће, ако не измени своје прописе, повећати 100 одсто своје царине на увоз ексклузивних производа фран-цуских сирева, скупоцених печурака, вина, апарата за домаћинство итд. Да не би прекршиле правила Светске трговинске организације, за чије су се успостављање највише залагали, САД су се обратиле за помоћ СТО. СТО је интервенисала код ЕУ тражећи повлачење одлуке о квотама за увоз банана, на шта је ЕУ запретила одмаздом уколико САД спроведу своју намеру. На помолу је био прави економски рат два нај-моћнија региона у свету.

САД нису имале проблема само са ЕУ око извоза говеђег меса добијеног генетским инжењерингом, већ и са Јапаном, који је забранио увоз из САД генетски измењеног пиринча, иако је пиринач основна храна њиховог становништва. И у овом случају САД су реаговале тако што су оптужиле ЕУ

324 Према: BBC, WTO approves banana sanctions, Internet, http://news.bbc.co.uk./hi/english/business/the%5Feconomy/newsid%5F322000/322938.stm (28.12.2011). 325 Уцена (blackmail, le chantage) - ''Акција упућивања претње да би се добило од

некога нешто што он одбија'', Енциклопедија Grand Larousse en 5 volumes, tome 1, p. 586, Larousse, Paris, 1992.


и Јапан да, тобоже, спречавају слободну трго-вину. Штавише, Американци су захтевали и промену споразума Светске трговинске организације тражећи да се убудуће забрани увознику да од произвођача захтева да наведе порекло меса, односно да ли је оно од генетски трансформисане животиње. У неким од савезних држава САД, закон већ забрањује да се на декларацији прехрам-беног производа означи да ли је храна конзервирана радиоактивним зрачењем или класичним поступком. Зрачењем се продужава рок трајања хране, али се наравно поставља питање какве последице тај процес наноси људском здрављу. Журба и одлуч-ност са којима су се ангажовале САД су алармантни. Реч је, очито, о нечем што Аме-рика, као светска сила и лидер тзв. новог светског поретка, не жели да јавност сазна. И пре тога се производила генетски измењена храна и продавала паралелно са другим врстама намирница, али је при томе потрошач знао о чему се ради, па се сходно свом укусу или финансијским могућностима сам опредељивао коју ће врсту хране да купује. У случају за сада трансгенетски обрађених животиња и њиховог будућег клонирања, наравно, уз помоћ људских гена, поставља се, међутим, низ питања на која за сада нема одговора. Ипак, третирање ове материје довело је до одговора на једно непостављено питање које се чини врло значајним. Наиме, зашто управо сада САД инсистирају да се забрани обележавање намирница добијених генетским инжењерингом и чије порекло садржи људске гене? Можда је то и зато што се одмах намеће и дилема после колико тих манипулација генима можемо, рецимо, свињску полутку или конзерву у генетском погледу сматрати полуљудским садржајем.

Стручњаци истичу да се сада, с тим у вези, поставља питање зашто су конзерве трансгенетске свињетине, говедине и слично неупоредиво јефтиније од осталих врста меса? Одговор је зато што су претходно те животиње, које су манипулисане људским генима, већ коришћене за разне трансплантације, добијање крвног серума или вакцине и тако вишеструко преплаћене, у односу на основну вредност. Следећи ту логику, оправдано се поставља питање који је мотив да САД такву врсту меса испоруче остатку света, а пре свега ЕУ? Да ли је у питању само економски мотив или је чак реч, можда, о неким другим побудама? Питање није безразложно када се зна да је код канибалиста установљена једна врста болести врло слична болести ''лудих крава'', а која се преноси на потомство. Управо у случају трансгенетских врста меса када би се употребљавале полупрерађевине као што су бифтек, кобасице, суво месо и слично, може се с правом истаћи бојазан да ће и њихови потрошачи оболети од такве болести. Међутим, на основу наведених захтева од стране САД Светској трговинској организацији да се заш-тити њихова производња генетски измењеног животињског меса, може се закључити да се и у овом случају ради о економском ратовању, које САД спроводе нечасно, под-мукло и користољубиво. Истовремено, сасвим је несхватљиво како муслиманске зем-ље, које су по својој природи веома опрезне у односима са САД, не проверавају порек-ло хуманитарне помоћи коју им је Америка последњих година делила у великим количинама. Ова помоћ преплавила је и простор


Балкана, пре свега Босну и Херце-говину, Албанију и Косово и Метохију. Готово је сигурно да је таква врста меса, у облику суве говедине, упакована у жуте пакетиће хуманитарне помоћи и тако им масовно дељена.

У току 2001. и 2002. године из САД је, у виду хуманитарне помоћи, у државну заједницу Србија и Црна Гора, упућено око 50.000 тона генетски измењене сојине сачме, која је коришћена у исхрани стоке. Да ли је од те године генетски модификована соја у ланцу исхране у Србији и Црној Гори још се не зна, али се зна да је од 2001. када је изгласан Закон о генетски модификованим организмима, омогућен улазак у нашу земљу горе наведених количина генетски модификоване (ГМ) сојине сачме. Због кор-ишћења ГМ сојине сачме у исхрани стоке месо из Србије постало је ''претња'' за Европу, јер је према извештају ЕУ, у Србији 2003. откривено око хиљаду хектара илегално засађених генетски модификованом сојом, а да је због слабе законске регу-лативе тај род уништен само на 80 хектара.

Генетски модификована сојина сачма ставља се у промет на један од најрис-кантнијих начина, користећи се за сточну исхрану, а то месо се после продаје за људску исхрану. Према налазима стручњака, на основу извршених истраживања, постоји сум-ња да кроз кумулативна деловања може доћи до мутативних промена и код животиња и код људи. Најновија упозорења европских стручњака су да ГМ соја има везе са болестима гојазности и неким врстама обољења од рака. Наиме, соја која је увезена и постоји код нас отпорна је на супстанцу која се зове глифосав, хербицид који служи за отклањање корова. Соја је постала отпорна на овај хербицид уградњом гена. Хербицид се задржава у биљци и код човека доводи до појаве малигног обољења лимфног ткива (научно је доказана веза између глифосава и нон-Хочкиновог лимфома). Иако су херби-циди новијих генерација направљени да се после употребе разграђују, храна се сматра здравом ако је гајена на земљишту које 10 година није третирано оваквим агенсима.

За све ово ЕУ оптужује америчку компанију ''Monsanto'', која је власник већине генетски модификованог семена и која користи земље Југоисточне Европе као ''тројан-ске коње'', преко којих жели да у Европу убаци забрањену храну (Genetically modified food). Производњу генетски модификоване хране ''Monsanto'' правда већим приносом и нижом ценом, уз паролу да се генетски модификованим организмима свет спасава од глади. Та парола је апсурдна јер на свету хране има довољно, али нема довољно новца. Иако у стручним круговима постоје велика неслагања у вези с еколошким, здравст-веним и друштвено-економским последицама употребе генетски модификоване хране, намирнице настале генетским инжењерингом увелико се производе и употребљавају широм света. Заговорници биотехнологије наводе да нема доказа да ГМ организми неповољније делују на животну средину или исправност намирница у односу на њихове конвенционално узгајане копије, и истичу да су ГМ биљке веома корисне за савремени свет. С друге стране, за многе истраживаче и јавно мњење производња ГМ хране – ''Франкештајн


хране'' је неприхватљиво поигравање с природом. За процену добрих и лоших страна ове хране потребна је временска дистанца. Међутим, ако комер-цијална логика буде идеја водиља, постоји велика могућност од доношења погрешног закључка.326

Од култура највише се модификују соја и кукуруз. Тако је у САД у току 1996. године било 7 одсто генетски модификоване соје, да би 1998. та бројка нарасла на 42 одсто, а 2000. на 54 одсто целокупно узгајане соје. У 2005. години у свету је засејано преко 90 милиона хектара са трансгеним биљкама, док је у 2008. засејано још близу 100 милиона хектара. За очекивати је да ускоро и Европска унија дозволи гајење генетски модификованих биљака.327 О успеху или пропасти ГМ хране очито је да ће судити време. Сви ми посматрачи можемо да се питамо – колико ћемо то платити?328 У земљама Европске уније ради се веома строга анализа сваке конкретне модификације. За оне генетске модификације за које се оцени да нису опасне по здравље људи, таква храна је дозвољена за употребу, али подлеже јавним правилима обележавања. Такав поризвод мора да има етикету на којој је написано да је пореклом од ГМ биљке. Од тог правила су изузети производи код којих је констатовано да је проценат генетски модификованих организама (ГМО) мањи од 0,9 одсто и они се сматрају немодифико-ваним и не подлежу правилима обележавања. Овакав негативан став земаља Европске уније до генетски модификоване хране је, према оцени молекуларних биолога, само мера заштите европског тржишта, које и треба штитити, а када се то покрива бригом за здравље људи и животну средину, онда је то више политика и економија, а мање наука и биологија. У свету су на делу практично два бизниса. У Европи је биосигурност постала бизнис, а у САД бизнис је поризводња ГМО.

Слика 2. Највећи произвођачи генетски модификоване хране у свету.

326 Аминокиселина триптофан у већини земаља регистрована је као дијететски додатак. Јапанска компанија ''Showa denko'' производила је триптофан употребом бактерија створених генетским инжењерингом и продавала га у САД. После неколико месеци, код хиљаде људи утврђен је синдром еозинофилијске миалгије са неуролошким симптомима. Најмање 1.500 људи је трајно онеспособљено, а 37 је умрло. 327 Прогнозе указују да ће 2050. године број становника на нашој планети бити већи од двет милијарди. А данас у свету гладује преко 800 милиона људи. Обрадивих површина је све мање. Како онда исхранити увећану популацију? Разумно је ослонити се на науку, а пре свега на развој нових метода биотехнологије, у функцији производње потребних количина здравствено безбедне хране. 328 Лондонски ''Гардијан'' 13. фебруар 2004, стр. 16.


У свету све више земаља, на челу са САД, производе генетски

модификовану храну329 непримерене структуре и потпуно измењеног порекла.

Генетски измењене биљке ометајући РНК (рибонуклеинска киселина) која преноси наследне поруке, усмрћује штеточине које их нападају једноставним поступком ућуткивања или успављивања нарочитих гена. Да ли су људи сасвим безбедни када једу овакву храну? Научници су скројили растиње које убијају инсекте тако што их онемо-гуће да испоље своје гене (генска експресија). Усеви који успављују наследне јединице – поступак се скраћено назива РНК ометање или изазивање сметњи помоћу рибо-нуклеинске киселине, задужене у биљкама и животињама за преношење (преслика--вање) порука – нови су корак у заштити од штеточина после генетски измењених што луче отровне протеине.

Имајући у виду да циљају одређене гене појединих насртљиваца, једни стручњаци претпостављају да ће бити нешкодљиве за околину и да неће имати нежељене после-дице као друге подвргнуте генетичком ижењерству. Други упозоравају да је још рано за оваква предвиђања, да се пре сејања морају пажљиво проверити да би се поуздано установило да ли представљају икакву сметњу. Већина је, надасве, сагласна у томе да људи хранећи се овим биљкама неће доживети било какве неугодности.

Ово ремећење природно се испољава у животињском царству, од црва до човека. То се догађа када двострука заједница РНК умножава (преписује) особите гене да би их спречила да се преведу у протеине. Тако измењене

329 Симулирањем природних услова у вештачким лабораторијама и на огромним парцелама САД данас производе две трећине светске хране са промењеним генетским кодом, од чега зарађују скоро 20 милијарди долара годишње. Иако купцима самоуверено причају о предностима нове хране, још увек немају одговоре на питања зашто на пољима овакве пшенице, кукуруза или соје, нема буба, глиста, лептира и сличних живих организама, као и зашто је не користе у домаћој употреби? Очито је, гладни немају избора, а добијајући овакву храну као хуманитарну помоћ, несвесно постају заморчићи у експериментима.


биљке носе гене двоструко увијене РНК нациљане на нарочите парњаке инсеката. У два чланка недавно објављена у познатом научном часопису ''Биотехнологија'', под окриљем познатијег ''Природе'' (Nature), показано је да су код животињица које су прогутале такву поруку – речени гени ућуткани.

И то је изненађујуће: у претходним истраживањима то је успевало једино када су гени непосредно уношени (убризгани) у организме. Вероватно су научници покуша-вали, а тек сада је успех обелодањен у успављивању гена. Проучаваоци инсеката (етномолози) очекују да ново оруђе користе у обуздавању штеточина.

Сарадници Кинеске академије наука у Шангају су већ добили памук који осујећује гене учаурене ларве да луче отров (gosipol). Чим прогутају такву биљку, сместа угину. А истраживачи двеју компанија, америчке ''Монсанто'' и белгијске ''Девген'', прекројили су кукуруз тако да успављује гене важне за стварање енергије у црвима који бораве у корену; буду уништени за 12 сати од уношења.

Стога је компанија ''Монсанто'' одлучила да свој уништавач пропусти кроз додатне провере да би се поуздано сазнало да само убија црве из корена кукуруза. Дуванске ларве које прогутају кукуруз, изгледа, нису у опасности. Али да би се то коначно установило, ваља спровести веома строга испитивања.

Иако су сличне генима инсеката, научници подвлаче да је немогуће да и људски буду ућуткани. Упркос томе, појединци препоручују да се нови усеви морају испитати и на животињама и на човекове желудачне сокове; у другом случају, свакако, у лабора-торијским посудама. Није сасвим јасно ни колико је широко ометање РНК, зато што код многих инсеката не делује. Али кукурузни и памучни представљају гро биљних штеточина, хранећи се у два најраспрострањенија усева на свету.

У циљу елиминисања генетски модификованих производа, односно хране из упо-требе за људску исхрану у САД је пре пет година формирана организација ''Northwest resistence against genetic engineering''.330 Ова организација заједно са неколико невла-диних организација чини удружење ''GE Free'', које се упорно бори за елиминисање генетски модификованих организама на простору не само САД. Удружење ''GE Free'' је предузело широку акцију да елиминише генетски модификовану храну из употребе, али и из трговина. За сада су у САД успели са ланцем од 100 продавница ''Код Џоа'', који сада продаје искључиво органску храну. Њихова следећа ''мета'' је четврта трговинска мрежа по величини у САД ''Сејфвеј'', са преко две хиљаде продавница. Уколико и они унесу намирнице које нису генетски модификоване, нема разлога да то не прихвате сви трговци, поготово што су истраживања показала да 92 одсто купаца жели да на етикети производа пише да ли је реч о генетски модификованој храни, док им се сада такве

330 Политика од 28. фебруара 2004, стр. 4.


намирнице готово ''потурају''. Од тих 92 одсто Американаца, 62 одсто жели да купује органску храну.

На почетку новог миленијума, тачније 2002. године, дошло је до новог озбиљног проблема у економским односима између Сједињених Америчких Држава и Европске уније, овога пута по питању челика.

У наредном периоду остаје да се види како ће се дефинитивно окончати овај економски спор између Европске уније и Сједињених Америчких Држава, посебно после прикључења ЕУ нових чланица 1. маја 2004. и 1. јануара 2007. године, међу којима се по производњи челика истичу Чешка Република, Пољска и Словачка. Наиме, бриселска комисија пребацује бројне пропусте Пољској и Словачкој у прилагођавању националних прописа законодавству ЕУ, а нарочито у сектору производње челика. Брисел окривљује обе земље да су прекорачиле горње границе производње које су утврђене у априлу 2003. године. Тачније, комисија ЕУ, надлежна за конкуренцију, прети Словачкој повлачењем помоћи у износу између 500 и 800 милиона евра. Влада у Братислави се, у оквиру преговора о приступању, већ сагласила са драстичним ограничењем капацитета. То је била противуслуга за огромне пореске предности, које је амерички велики инвеститор, ''US-Steel'' добио после преузимања словачке челичане у Кошицама. У Чешкој је нешто боља ситуација након преузимања чешке челичане ''Nova Hut'' од стране међународне групације ''Inspat'' са седиштем у Ротердаму. Комисија ЕУ је утврдила да максималне марже нису испоштоване. Слична ситуација је и у производњи челика у Пољској, која до 2006. године мора да буде смањена за 900.000 тона. Пољска влада, за сада, одбија да Европској комисији саопшти ''основне податке'' о стању производње челика. Преговори с циљем склапања уговора су још у току.

Слика 3. Извоз челика из азијских земаља у САД од 2000-2003. године.

Извор: Američki institut za gvožđe i čelik.


Тиме нису исцрпљени проблеми и укинути разлози за нове економске ратове водећих ТНК на релацији ЕУ – САД. Крајем 2003. године озбиљан проблем у односима између ЕУ и САД избио је и на плану авио индустрије, односно у конкуренцији између ''Боинга'' и ''Ербаса''. Тачније, дошло је до беспоштедне конкурентске борбе између монопола за поједине војне и цивилне наруџбе, пошто су цене и профит знатно виши, нарочито у условима када не постоје међудржавни уговори. Већ у наредном периоду, везано за наруџбе, могуће је очекивати прави економски рат између два водећа произвођача авиона у свету, односно између компанија ''Ербас'' и ''Боинг''-а, посебно када се има у виду заостајање и прилично истрошена флота руских путничких летелица.

Спор траје годинама и тако је компликован да Светска трговинска организација неће бити у стању да донесе дефинитивну одлуку до краја 2011. године. Таква одлука СТО продужава неизвесност једног од најтежих и најкомпликованијих трансатлантских трговинских спорова, вредног десетине милијарди долара, у коме и ЕУ и САД оптужују једна другу за нелегалну финансијску подршку њиховим произвођачима путничких авиона. Због тога је СТО понудила да обе стране нађу решење у директним прего-ворима.

Почетком 2004. трговински односи на између ЕУ – САД почели су драстично да се компликују. Економски рат је тада запретио новим компликацијама у трансатлантским односима. Наиме, после одлуке Европске уније да забрани увоз пилића и јаја из САД, ове су забраниле увоз гушчије паштете, производ на који су Французи посебно по-носни.

Европска комисија је одмах одредила на које ће се америчке увозне производе примењивати више царине. Списак је подугачак, од пољопривредних производа, текс-тила, индустријских производа, електронике, челика, коже, папира, козметике до наки-та. Како се процењује, од планираних санкција у вредности четири милијарде долара, највише ће бити погођен амерички накит са око 1,3 милијарде долара. Интересантно је да на тој листи нема ''Боинга'' и широке лепезе његових производа. За то највећу заслугу имају европски партнери те америчке фирме, који су извршили снажан прити-сак на Европску комисију да изузме ''Боинг'' са листе санкција.

Санкције Европске уније су прве које неко примењује према САД уз сагласност Светске трговинске организације. Од стране америчке администрације оцењено је да се ради о ''атомској бомби'' у трговинским односима између САД и ЕУ. Очигледно се ту мисли на чињеницу да САД и ЕУ размене робу чија је вредност сваког дана по 1,3 милијарде долара, а то значи да читав случај неће моћи проћи без одјека и на глобалну трговину. Тачније, овај сукоб ЕУ и САД, налази се у ширем контексту њихових све деликатнијих односа, при чему ЕУ има очигледно намеру и потребу, да грчевитије брани сопствене интересе, али и да, снажније и отвореније него да сада, демонстрира и своје глобалне, политичке и економске амбиције.


Преговори о либерализацији светске трговине, који су вођени у мексичком летовалишту Канкуну, прекинути су септембра 2003. Наставак се очекује после писма којег су Америкаци упутили Светској трговинској организацији у којем траже да Европска уни-ја временски орочи укидање субвенција пољопривредним произвођачима. Истовреме-но, у писму се предлаже обнављање привремено обустављених разговора у Канкуну.

Међутим, преговори нису прекинути само због неспоразума око аграрних субвен-ција, већ и због тзв. ''Сингапура'' (група питања која се односе на третман страних инвестиција, антимонополске прописе, јавност лицитација и сличних, око којих су сагласност тражили развијени, а неразвијени одбијали да је дају). Још у току 2001. за време преговора у Дохи, развијене земље су се обавезале да ће најкасније до 2005. године макар смањити, ако не и баш сасвим укинути, енормне пољопривредне субвен-ције од, како је неко израчунао, чак милијарду долара - на дан! У вези с тим Светска банка је проценила да би укидањем овакве финансијске потпоре домаћим произво-ђачима омогућило да се за само десет година планетарна трговина повећа за чак 1,5 трилиона долара. Захваљујући томе би, рецимо, 144 милиона људи широм света могло да се извуче из садашње беде.

Тек кад су се недовољно развијене земље, супротставиле оваквим субвенцијама, како би са својом несубвенционисаном робом озбиљније конкурисала на светском тржишту, створена је коалиција на челу са Кином, Индијом и Бразилом. То је довело до заузимања далеко бескомпромиснијег става недовољно развијених земаља по питању субвенција на пољопривредне производе, тако да је и развијеним земљама било јасно да даље либерализације светске трговине, тако важне за општи привредни раст, без нових уступака – неће бити.

Треба истаћи и то да су чланице Светске трговинске организације још пре дванаест година донеле тзв. ''клаузулу мира'', којом су се све чланице обавезале да поводом аграрних субвенција неће покретати никакве судске спорове. Тако је 31. децембар 2003. био последњи дан примене тзв. ''клаузуле мира''. Већ од првог јануара 2004. године престала је обавеза чланица СТО да се тим поводом суздржавају од покретања проце-дура пред органима те организације. То је веома брзо довело до праве лавине тужби и контратужби, односно до новог економског рата.

Повода за такав рат било је много, на свим странама света. Тако су Бразилци опту-жили САД да су повећавајући субвенције произвођачима памука прекршиле ''клаузулу мира'', којом је предвиђено да субвенције остану на нивоу из 1992. Следе бројне друге сличне оптужбе произвођача шећера, бутера, меса итд, једних против других.

Америчка индустрија текстила тврдила је да је почетком 21. века у прве три године изгубила 300.000 радних места и то због увоза из Кине. Тако је наступио економски рат између САД и Кине. Рат је у почетку захватио само део трговине текстилом између две земље. Огроман извоз кинеских кошуља у


САД није био обухваћен. Међутим, наведе-ним протекционистичким мерама обухваћен је још и увоз телевизијских апарата из Кине у САД.

Огроман вишак који Кина бележи у размени са САД, а за који Америка тврдила да ће само те 2003. године достићи 12 милијарди долара, прави је разлог сукоба ове две земље, јер то што број производних радних места у САД опада нема никакве везе са увозом из Кине или било које друге земље.

Ове мере Америке према Кини поклопиле су се са захтевом Кине да јој САД дозволе већи увоз високе технологије, што је блокирано, јер је Кини већ доста да се на њу гледа као на земљу која извози огромне количине јефтине робе која буквално преплављује светска тржишта.

Наведени случајеви економског ратовања између ТНК водећих економских сила света, пре свега САД и ЕУ, нису и једини. Тако је, на пример, почетком 2004.године дошло до заоштравања економских односа између Русије и Белорусије по питању испоруке гаса Белорусији што је претило да се претвори у прави ''гасни'', односно економски, рат између ове две земље, чланице руско-белоруске Уније.

Такође, почетком 2009. године дошло је до заоштравања економских односа између Русије и Украјине по питању испоруке гаса земљама западне Европе, југоисточне Европе и Турске, што се претворило у прави ''гасни'', односно економски, рат између ове две земље. У сукобу су водеће компаније, руски ''Гаспром'' и украјински ''Нафто-гас''.

Осим економског овај сукоб је имао и политичку димензију. Наиме, Украјина своју стратешку будућност види у ЕУ и НАТО-у, а не у оквирима Заједнице Независних Држава - ЗНД. Зато Русија истиче да је нормално да и за Украјину важе правила која важе и за друге земље Европе, ''јер је бесмислено да Русија из свог буџета издваја средства за украјинско приближавање Западу''. Томе треба додати и изразиту стра-тешку повезаност привреда Русије и Украјине, заосталу из совјетских времена, што Русија настоји искористити како би спречила одлазак Украјине под окриље НАТО-а. У тим настојањима гас је једно од моћнијих оружја, поготово што је Украјина изнутра поцепана између наклоности ка Истоку и ка Западу. Русија је дала до знања да је одредила границе преко којих не може да се пређе, сем уз ризик сукоба и спремност да на све начине брани своју безбедност, укључујући и изворе и путеве енергије. Међу-тим, ту су и САД које би волеле да Украјина буде у НАТО-у, између осталог да би били ближи резервоарима нафте и гаса Кавказа и централне Азије.

Овај рат између Украјине и Русије је, бар привремено, решен 18. јануара 2009. потписивањем Протокола између ЕУ и Русије о међународној контролној комисији која ће надгледати проток руског гаса преко Украјине за потрошаче у ЕУ, као и договора око цене гаса коју плаћа Украјина, умањену за 20 одсто за 2009. годину.


У економском рату, који се непрекидно води, између западних транснационалних компанија за учешће у реконструкцији Косова и Метохије, мешају се лукавство и међусобни ниски ударци. Водеће западне земље, на челу са САД, после доласка трупа КФОР-а на Косово и Метохију, почеле су да воде прави међусобни рат, у намери да за своје компаније осигурају најбоље погодности и профите. Те компаније користе сва могућа средства да би се избориле за уговоре и што веће учешће у обнови порушене покрајине Србије, коју финансирају њихове владе. Обнова Косова и Метохије намеће огромне потребе, посла има много, а новца не фали. Само су Европска унија и Светска банка у ту сврху обећали да деблокирају између 26 и 32 милијарде франака кредита.

Свака од водећих земаља савезница у НАТО покушавала је на све начине да обез-беди привилеговане позиције на косовском тржишту и осигура остварење не само економских, већ и војних и политичких циљева.

И после 12 година од завршетка агресије на СРЈ још увек је тешко сагледати где је крај подели ратног плена међу наводним западним савезницима, исто као што је неиз-весно у који ће део света кренути у потрази за новим профитом. Ипак, једно је сигурно: испод маске о наводној хуманитарној интервенцији крије се жудња за профитом пред којим падају у воду сви облици хуманизма, демократије и слободе. Профит и интереси капитала су једино што Запад истински признаје.

Транснационалне компаније могу да утичу на међународне организације директно, лобирајући у администрацији одређене међународне организације, и индиректно, преко држава које су чланице те међународне организације. Пример директног утицаја транс-националних предузећа на једну међународну организацију јесте њихов утицај на Конференцији Организације уједињених нација о околини и развоју, одржаној 1992. године у Рио де Жанеиру, када су успеле да спрече усвајање неких докумената који су у супротности с њиховим интересима.331

Постоје два начина за остварење утицаја. Први случај је када се преко инстру-ментализоване државе утиче на другу државу, али не као на крајњи објекат утицаја, већ да би се преко ње остварио утицај на међународну организацију. Пример за такав утицај је акција седам великих олигопола који контролишу светско тржиште нафте (тзв седам сестара) да преко САД утичу на Венецуелу да би се разбило јединство у оквиру ОПЕК-а. То је било могуће због презадужења Венецуеле код САД, тако да при паду цена нафте мора да пробије своју квоту производње да би финансирала отплату дуга из извозних прихода, што доводи до поновног снижења цена нафте. Други случај је мо-гућност да транснационалне компаније преко држава утичу на међународну органи-зацију да би, у крајњем, утицали на неку државу чланицу те организације. Најбољи пример за то је утицај, преко САД, на Светску

331 Jed Greer and Kavaqit Singh, ''A Brief History of TNC'' s. 125 .


трговинску организацију (СТО) ради усвајања правила о трговинским аспектима интелектуалне својине (ТРИПС) да би се највреднија имовина компанија заштитила у другим државама чланицама Организа-ције, чак и по цену да им Организација уведе санкције.

Три велике технолошке револуције, о којима је већ било речи, почетком 21. века, кроз транснационалне компаније и интернационализацију процеса производње, битно утичу на мењање економских законитости и притискају на све ургентније социјално-економске промене у правцу удруживања рада и средстава, удруживања рада и капи-тала на партиципативној основи, будућег друштва, чији се обриси све више назиру.

Модификације у економским законитостима доживеле су своју еманацију у моди-фикованом закону вредности на светском тржишту, које већ одавно не познаје уопште флексибилност у кретању цена секундарних производа на доле, него само на горе, али зато познају флексибилност кретања цена примарних производа само на доле, у чему је садржана најзначајнија модификација економских законитости нашег времена, која представља главни егзогени чинилац економске неравноправности развијених земаља и земаља у развоју. Terms of trade између примарних (укључујући нафту) и секундарних производа погоршао се на штету првих.332

Следећи егзогени чинилац је у постојећем Међународном монетарном систему, који такође генерише економску неравноправност. Систем је базиран на једној нацио-налној валути и цели свет чини зависним од националне економске политике и еко-номске ситуације у земљи кључне валуте. Чак ако се пође и од специјалних права вучења (СДР), доминирајућа улога кључне валуте је и даље очигледна.

Даљи егзогени чинилац економске неравноправности међу земљама је постојећи систем флуктуирајућих девизних курсева. Овај систем делује против економске равноправности на два начина: прво, флуктуирање је манипулисано, а не слободно-тржишно, тако да се њиме може водити политика ''осиромашивања комшија'' (beggar-my-neighbour policy) подизањем конкурентне способности на светском тржишту кроз компетитивну депрецијацију валуте, а исто тако кроз вештачку апрецијацију чинити увоз јефтиним и привлачити лутајуће краткорочне капитале (''врући новац''), и друго, флуктуирање је најчешће везано за флуктуирање неке друге валуте (нарочито долара) или пакета валута (нпр. СПВ где је опет долар домининирајући), чиме се валута чини зависном од кључне валуте.

Следећи егзогени чинилац деловањем против економске равноправности јесте међународно тржиште капитала, посебно тржиште облигација, које се огледа у порасту или паду емисија конкретне валуте. Истовремено, рестрикције извоза капитала развије-них земаља јаче погађају оне земље-

332 Покрајац, С., ГЛОБАЛИЗАЦИЈА: између глобофилије и глобофобије, Самиздат, Београд, 2002, стр. 21-26.


реципијенте које имају већу потребу за капиталом, а то су недовољно развијене земље и земље у развоју. Развијене земље не само што спроводе контролу над трансакцијама капитала, него и апсолутно тиме теже погађају земље у развоју постављањем услова које те земље не могу или тешко могу испунити.

Даљи егзогени чиниоци економске неравноправности су нарочито делатности које су предмет посебних кодекса понашања, а то је делатност транснационалних компани-ја, трансфер технологије, знања и информација. Сама чињеница што се за ове делатно-сти доносе посебни кодекси понашања говоре довољно у прилог тези да је понашање деловало против економске равноправности и независности.

Транснационалне компаније контролишу директно или индиректно, почетком овог века, две трећине светске производње и трговине и три четвртине међународног транс-фера технологије. Ова до сада највећа концентрација индустријског и финансиј-ског капитала прети да ће наредних година достићи такав степен економске и финанс-ијске моћи, да ће бити у стању да, практично, контролише државне институције, па чак и установе међународне заједнице. Овладавање робном производњом, разменом, транс-портом, банкарством и осигурањем и улагање енормног научно-технолошког потен-цијала у нова достигнућа у области робне производње, повећава из дана у дан позиције моћи ових компанија до неслућених размера.

3. СРЕДСТВА МЕЂУНАРОДНОГ ЕКОНОМСКОГ РАТОВАЊА

Један од најстаријих видова економског ратовања и борбе против економског су-парника на тржишту јесте нелојална конкуренција. Нелојална конкуренција или од неких аутора названа и нелојална утакмица, подразумева примењивање начина и посту-пака ''противних добрим обичајима''. Овде спадају нарочито: нелојална реклама, од-носно изношење неистина о свом или туђем предузећу или роби, њеним квалитетима, пореклу и слично, затим, издавање и искоришћавање пословне тајне, као и међусобна борба робних произвођача за освајање тржишта и бољих услова привређивања уоп-ште. У таквом надметању све је ''дозвољено''. Многи се служе недозвољеним средс-твима и методима, како би уопште опстали на тржишту. Тиме се не само спречавају способнији да овладају тржиштем, већ се настоји спречити и деловање неумољивих економских законитости, без обзира на кршење постојећих закона. Санкције за такве методе нелојалне конкуренције на тржишту су веома оштре, због чега се примењују суптилније методе економског надметања, односно ратовања против конкурента.333

333 Првуловић, В., Економска дипломатија, Мегатренд, Београд, 2002, стр. 122-124.


Чест вид нелојалне конкуренције јесте крађа привредних патената и заштитних знакова. Због немогућности улагања у истраживање и развој или у куповину лиценци и ауторских права ово је честа појава у земаљама у развоју и земљама које нису ратификовале конвенције Светске организације за заштиту интелектуалне својине (WIPO – World Intellectual Property Organization). На овај начин неовлашћеним кориш-ћењем заштићеног изума друге земље или компаније, кроз верну копију амбалаже, жигова, грбова и знакова, остварује се велика зарада и профит. Казне због крађе патената и злоупотреба међународних норми и стандарда на пољу интелекуалне својине су веома строге. Поред тога, веома често се незаконито копирају туђи изуми, посебно они који су популарни код потрошача, чиме се наноси велика штета влас-ницима патената и заштићених марки и знакова.

Не мање значајан инструмент економског надметања, јесте крађа индустријских тајни злоупотребом интернет сајтова супарничких компанија. Уколико су тајни по-даци заштићени системима електронске заштите, онда за доступ до индустријске тајне преостају и друге методе, као: подмићивање конструктора и службеника, врбовање руководилаца и главних пројектаната, посете сајмовима, изложбама и стручним скуповима и симпозијумима на којима се расправља о будућим пројектима, и слично. Зато не треба да нас изненади потпуна идентичност решења појединих произ-вода.

Често се у оквиру економског ратовања примењују нелегалне методе и технике, а, пре свега, коришћење корупције или подмићивања у пословним преговорима и коришћење политичких или економских притисака и уцена, како би се обезбедила реализација уговора, набавка одређене опреме или интеграција са одређеном компа-нијом. Тако се најчешће понашају велике транснационалне компаније у одређеној об-ласти производње.

Последњих година, у оквиру економског ратовања и борбе за остваривање интереса економских интеграција или транснационалних компанија све више је присутна поли-тика коришћења економских санкција као средства притиска и доминације. Еко-номске санкције коришћене су до сада за решавање не само међународних питања, већ и унутрашњих проблема појединих земаља. Методе економских и политичких санкција које се примењују зависе од тога да ли су оне уведене од стране појединих држава или организација (унилатерално) или од стране Савета безбедности УН (мултила-терално). Оне се крећу од потпуне или делимичне економске блокаде и изолације земље, ембарга на увоз одређених производа првенствено оружја, суспензије учеш-ћа у регионалним интеграцијама или УН и слично. Вудро Вилсон је санкције


назвао ''мирним тихим смртоносним леком''.334 Данас се зато санкције с правом могу назвати америчким тихим оружјем за масовно уништавање, чије су жртве скоро увек слаби, болесни, жене и млади.335 Санкције не терају народ да се потчини већ уједињују народ у отпору. Зато Бјукенен констатује: ''наше санкције сеју семе мржње које ће једног дана процветати у терористичким дејствима против нас, годинама након што су санкције укинуте''.336 О томе је више било речи у области о економском ратовању и глобализа-цији.

Неопходно је истаћи да се применом међународних економских и политичких санкција, посебно кроз право на мешање у унутрашње послове једне државе из ''хуманитарних разлога'', уводи и појам колективне кривице читавог једног народа, што је најчешће за последицу имало отварање бројних кризних жаришта па и ратних сукоба. Када би се санкцијама кажњавале регионалне економске организације или транснационалне ком-паније због слабог квалитета производа или нелојалне конкуренције, а за шта постоје одређени органи и институције, онда санкције не би носиле и ризик кажњавања читавог једног народа.

О корупцији као нелегитимном средству поткупљивања пословних преговарача до сада је у више наврата било речи, а посебно у области борбе против привредног крими-налитета и корупције.

4. ЕКОНОМСКО РАТОВАЊЕ И ОРГАНИЗОВАНИ КРИМИНАЛ

Једна од главних карактеристика савремених економских токова у међународним оквирима јесте глобализација финансијског и банкарског тржишта. У том процесу основну улогу имају међународне институције, у овом случају регионалне, као што су: Европска централна банка (Europien Central Bank – ECB), Европска банка за обнову и развој (Europien Bank for Reconstruction and Development – EBRD) и Европска инвестициона банка (Europien Investment Bank – EIB).

Времена депозитног пословања банака, под заштитом државе, ремете процеси глобализације којима се морају прилагодити и наше банке. Другим

334 Patrick J. Buchanan, За моралнију спољну политику, говор у Центру за стратешке и међународне студије, 16. децембар, 1999. Интернет, http://vesti.beograd.com/srpski/članci-i-mišljenja/991216 (22.12.2011). 335 После увођења санкција Ираку због, наводног поседовања оружја за масовно уништавање, Мадлен Олбрајт је, на питање ''да ли верује да је политика која убија толико пуно деце вредна тога'' одговорила ''Ми верујемо да је цена вредна тога''! Исто, стр. 1. 336 Исто, стр. 3.


речима, морају пословати сагласно међународним токовима финансијског капитала – регионалних финансијских институција.

Сва истраживања о тржишном начину привређивања показују да оно није могуће без развијеног тржишта капитала. Отуда и потреба да се тржиште његових институција и других постулата тржишног привређивања, (финансијски систем као промотер раз-воја и успешне трансформације), детаљније обради.

Трансакције или каналисање средстава обавља се финансијским инструментима, власничким акцијама и хартијама од вредности развијеног тржишта капитала. Осим примарног тржишта, емитовања хартија од вредности треба развијати и секундарно – промет издатих хартија од вредности у оквиру берзанских и ван берзанских инсти-туција.

Савремена финансијска тржишта се одликују мобилношћу капитала на већ инсти-туционализованом и глобализованом тржишту. Основне карактеристике савременог тржишта су:337

- Велика мобилност капитала и успон интернационализованих тржишних струк-тура које директно делују на националну регулативу.

- Нагла интернационализација и свеукупна глобализација финансијских тржиш-та.

- Дерегулација и интернационализација (уз међународна правила и надзор) цир-куларно снаже једна другу и одвајају је од националне регулативе.

- Национална монетарна политика суштински губи своју аутономност, јер више не може бити интровертно окренута ка домаћим реалним агрегатима, него екс-тровертно ка међународним токовима капитала.

- Брзе и свеобухватне финансијске иновације.

За интернационализацију, односно глобализацију финансијских тржишта, ос-новне су три групе фактора, и то:

1. Дерегулација и либерализација тржишта и активности тржишних учесника које обављају кључни финансијски центри света, односно регионалне финан-сијске институције (уз повећање степена међународне конкуренције),

2. Технолошки напредак (омогућује лакшу контролу и мониторинг) доводи до повећања финансијских тржишта (компјутерско повезивање), и

3. Повећање степена институционализације међународног тржишта (помера-ње ка институционалним инвеститорима).338

337 Петровић, П., Карактеристике савременог тржишта, Часопис ''Пословни круг'', Београд, 1998, стр. 95. 338 Исто, стр. 95.


Треба очекивати даљу турбуленцију и мобилност светског и европског капитала за финансирање развојних пројеката и нарочито процеса приватизације у земљама транзи-ције.

Споразумом СТО у Женеви о финансијским услугама, ствара се могућност нера-звијеним земљама за отварањем финансијских тржишта, тј. промет вредносним папири-ма и агресивнијег приступа банака, осигуравајућих друштава и компанија.

Процеси глобализације стварају банкарске концерне и друге велике компаније (''Deutche Bank'' је купила америчку осму по величини банку ''Benkers trans'' за 17,1 милијарди марака и/или ''Ekson'' je купио ''Mobil'', који сада држи 28 одсто светске нафтне индустрије). Стварање оваквих концерна, као новог тренда интернационали-зације и глобализације финансијских тржишта, омогућава освајање великих тржиш-та, на којима за неинтегрисане тешко да ће бити места.

Развој интернета омогућава и техничко ширење финансијских система и тржишта на великим просторима, са новим финансијским инструментима, изворима и пословним активностима банака, организованих у системе са заједничким ценама доба-ра, услуга и капитала. Данас се ова мрежа интегрише, не на основама националних финансијских система, већ посредством међународних финансијских тржишта. У тој варијанти, највећа интеграција финансијског тржишта очекује се после увођења евра као заједничке европске валуте. Увођењем европских интеграција интензивирају се процеси реструктурирања банака као последица прилагођавања пословања по поједи-ним критеријумима, на јединственом тржишту, са јединственом валутом Европе.

Јасно је да ће увођењем јединствене валуте, јачати глобално тржиште и финан-сијски инструменти међународног значаја. Смањиваће се локални суверенитети у ко-рист интегрисаних, што ће дати посебан печат финансијском систему, који ће посло-вати на интегралном нивоу и вероватно изазивати конфликтна стања, губљењем монет-арног суверенитета националних влада. Националне банке морају повећати своју про-дуктивност и рационалност да би се укључиле у новоинтегрисани финансијски систем. Осим наведених трендова, хитног реструктурирања, дерегулације и глобализације финансијских тржишта и његовог развоја на глобалном нивоу, постоје и трендови економског колапса банака, односно читавих финансијских система.

Председник лондонске истраживачке фирме ''Independent Strategy'' Дејвид Роче анализирао је могуће опасности банкарства у земљама транзиције Азије, Латинске Америке, Централне и Југоисточне Европе, које се састоје у проблематици враћања кредита у процењеном износу око 550-600 милијарди долара. У Источној Азији БДП растао је у просеку 8,8 одсто, а


кредити 11,3 одсто. Експанзија кредита била је и у Малезији, Филипинима, Тајланду, Бразилу, Чешкој, већа од експанзије привреде.339

Овакав тренд раста кредита повећао је задуженост банака, изазивајући ломове финансијских система (азијских, руских, јапанских и др.). Анализирајући банкарски систем, тј. висину позајмљених кредита и могућност враћања, сагласно слабој економ-ској снази, за очекивати је даље продубљивање финансијских криза и ван окружења ових земаља. Азијско-јапанска и руска криза, сигнализује преусмеравање капитала од ''перспектив-них тржишта'' ка сигурнијим (САД, Велика Британија и Немачка). Наступа период смањења камата и реформе целокупног светског финансијског система као императив.

Делимична анализа интегративних и негативних трендова, финансијских система на ширем простору, не даје оптимистички одговор о скором хватању корака са Европом и светом нашег финансијског система. Зато је непобитан закључак да ће главну улогу на финансијском тржишту имати интернационализоване банке које ће све више трго-вати хартијама од вредности. За укључивање наших банака треба спровести реструк-турне интернационалне и глобалне промене.

Програмима европских интеграција (Уговор о оснивању Европске уније потпи-сан је у Мастрихту 9. фебруара 1992) почиње да се обликује економска и монетарна унија, потпуно либерализујући протоке капитала, изграђујући заједничке финансијске институције и валуту без граница. Институционализује се интегрално тржиште са слободним протоком капитала, роба и људи. У оквиру заједнице, према споразуму из Мастрихта, обликоваће се јединствена економска и монетарна политика, са јединст-веном валутом, наднационалним механизмима алокације ресурса на бази заједнички утврђених принципа. За приступање европској и светској интеграцији (ЕУ и СТО) морају се претходно испунити одређене норме, стандарди и процедуре.

То је, уствари, сценарио трговинске политике ЕУ и начин функционисања зајед-ничког јединственог интегралног тржишта, по свим основама и структурама интегри-саног система. Процес прикључивања и потписивања уговора ЕУ и земаља Југоис-точне Европе у непосредном окружењу је у перманентном стању преговарања, споразу-мевања и потписивања.

Процеси интернационализације и глобализације пословања који се реализују на измењеним (трансформисаним) и интегрисаним техничко-економским односима уз реализацију радикалних промена, произвели су нови амбијент за ''структурирање националних стратегија конкурентности''.

339 Исто, стр. 97.


Национална конкурентност се не мери према перформансама које проистичу из ресурсних предности националних привреда или производа већ конкурентских пред-ности заснованих на знању и иновацијама, конституишући интегралну конку-рентност своје привреде која кореспондира са европском и светском. Дакле, од међу-народне конкурентности која се заснива на ниским ценама, мањим трошковима, фиксном девизном курсу, долазимо до ''структурног'' концепта обједињене снаге и ефикасности предузећа, односно интегралне снаге свих фактора и структуре државе, тј. глобалне конкурентности.

Данашњи свет карактерише, с једне стране, комбинација моћи и концентрација капитала код група најразвијенијих држава, а, с друге стране, ''концентрација'' немоћи, бесперспективности, заосталости, технолошке зависности и инфериорности највећег дела неразвијеног света.

Та два интересно супротстављена блока земаља, све чешће долазе у отворени сукоб интереса. Практично је досадашњи светски економски и финансијски систем и односи у светској привреди, довео до концентрисане групе развијених земаља (мада интересно супротстављених унутар себе, ипак довољно хомогених интереса према ''остатку света''), а, с друге стране, је огроман број тзв. ''земаља у развоју'' у којима живи око 80 одсто становништва, са свега око 12 одсто индустријске производње, 15-17 одсто из-воза, итд.

У групи високоразвијених привреда концентрисано је више од 90% финансијског капитала, у њима и између њих креће се око 80% светског финансијског капитала, лик-видних средстава и др. Концентрацијом капитала извршена је концентрација технологије, иновација, информационе технологије, са готово 98 одсто свих открића у свету. Неразвијени свет је истовремено високо задужен или презадужен. Практично су постали финансијери развијених привреда, посебно преко отплата дугова и држањем девизних резерви које су у валутама развијених (конвертибилних) држава. Држава неразвијеног света само за сервисирање кредитних обавеза и доспелих зајмова одвајају годишње и до 200 милијарди долара. На нето отплату дугова одлази готово 30 одсто њиховог друштвеног производа, а у највећем броју земаља и целокупна национална штедња. Омча спољњих дугова је снажно затегнута, посебно као трајан процес, јер се кумулација дугова стално наставља. Тако су 1991. спољни дугови повећани на 1.354 милијарде долара. Неразвијене земље у последњим годинама само за камату плаћају толико колико износи прилив средстава. Годишњи раст дуга је пет пута већи од стопе економског раста. Учешће камата у друштвеном производу је 2-3 пута веће од стопе раста. Учешће обавеза из дугова у извозу креће се између 22 одсто и 28 одсто. Неадекватним односима размене ове привреде годишње губе готово толико средстава колико представља укупна годишња јавна помоћ тим земљама.


Паралелно с тим, као што то раде ММФ, Светска банка и регионалне финансијске институције у Европи својим механизмима одлучивања и формираним капиталом, постају инструменти интереса економски развијених земаља и крупног финан-сијског капитала.То је постао и одређени систем уцена и условљавања. Неразвијене земље, односно њихове неразвијене привреде немају могућности да се супротставе тако концентрисаном и повезаном капиталу, јер се налазе у технолошкој, финан-сијској, информационој, дужничкој и свакој другој зависности. Зато су неразвијене земље, углавном, биле принуђене да прихвате такву позицију, јер без иностране финан-сијске помоћи не могу развијати и стабилизовати националне економије.

Токови економске експлоатације и доминације постају посебно видљиви с нес-танком биполарне поделе света и равнотеже страха, јер је нестао фактор који је могао да се јавља као равнотежа таквој доминацији. У таквим односима ''зависности'' домина-цију на светском, па и на регионалном плану имају САД.

Процес концентрације капитала и стварање великих финансијских монопола, уско интересно повезаних са државним администрацијама, уз очиту доминацију науке, снагу иновација и нових технологија, САД и уједињена Немачка стварају нову полугу за ''свет уцене'' и подаништва са низом сателита, који кроз економску зависност и сопст-вене интересе практично представљају гласачку машинерију у свим светским и европ-ским институцијама, уз све наглашеније појединачне притиске.340

Тим двема полугама управо одговара нова подела света, нова тржишта за коњунктурно растерећење и пребацивање својих терета унутрашње кризе на остали, углавном неразвијени, део света. Такав систем поделе интересних сфера, великим де-лом служи за пребацивање терета са домаће економије на недовољно развијене земље, односно земље ''Трећег света''. Зато су неопходне битне измене светских и европских монетарних и финансијских токова, али и односа између развијених и нера-звијених земаља на новим (равноправнијим) основама, а не односима наметања и доминације, а тиме и експлоатације природних ресурса привреда неразвијених земаља.

Треба истаћи да најмање развијене земље заостају у развоју у односу на развијене земље око 180 година, а средње развијене земље у групи неразвијених негде око 70 година, док група развијених у клубу неразвијених земаља заостаје око 35-50 година. Зато се оправдано могу поставити питања: о каквом се ту међусобном односу равно-правности на европском и светском тржишту новца, капитала и робним тржиштима може уопште говорити? О каквој се равноправној трговини, конкуренцији и односима размене може

340 Комазец, С., Ковач Ј., Ристић, Ж., Лавиринти дужничке економије, АБЦ ГЛАС,

Београд, 1993, стр. 401-405.


говорити? Како и према коме ове земље треба да преструктуришу своје економије (када ни у једном сектору, нити у једном фактору производње нису конку-рентне развијеним привредама)? Уз све наведено и приступ тржишту новца и капитала развијених привреда све је тежи (због бројних трговинских ограничења и неконку-рентности, чиме и девизни прилив изостаје, а тиме и куповна снага на светском тржиш-ту). Слободни капитал развијених земаља углавном се креће између самих разви-јених земаља (готово 95 одсто), у којима је и профитна стопа знатно виша, технолошка и информациона повезаност већа и др. Истовремено, скривеним или полускривеним ограничењима, царинским баријерама, блокадама и сл. отежава се приступ робе и других производа на тржишту развијених привреда, чиме се развијене земље често и бране од сопствене рецесије, штитећи при томе сопствена тржишта, производњу и интересе.341

Највише земаља у развоју суочено је са трајном социјалном кризом, притиском обавеза из спољних дугова, економском депресијом и врло ниском стопом економског раста (која је често испод стопе раста становништва), незапосленошћу, дефицитом у јавном сектору, дефицитом у платном и трговинском билансу, уз све већу инфлацију и готово сталну прецењеност националних валута (а тиме још већу неконкурентност на светском тржишту).

Нови светски поредак, уколико се под тим подразумева нови однос снага, нова доминација капитала и све отворенији односи неравноправности, посебно настали крахом ''комунистичких привреда и система'', управо треба да се односи на нужне дубоке измене у светском економском и монетарно-финансијском, трговинском систему и међусобним односима развијених и неразвијених земаља.

Управо се ту готово ништа није догодило, осим што се у условима погоршаних односа све више заговара ''либерални капитализам'' у ''привредама у транзицији'' и ''повратак у капитализам'', а то значи у наведеним условима нова и бездушна доми-нација финансијског и уопште светског капитала, нови колонијални положај неразви-јених привреда (у које су ушле и бивше социјалистичке привреде) према групи нај-развијенијих држава.

Очито је да су неразвијене земље, оптерећене разним блокадама, немоћне да изађу из ''зачараног круга сиромаштва'', да нису у стању да крену ка просперитету и да се на партнерским основама укључе у европске и светске трговинске и финансијске (а тиме и развојне) токове. Земље у развоју и њихове привреде су, под разним притисцима и уценама развијених држава, доведене у ситуацију да се ''приклањају'' интересима неког из групе развијених земаља. На тај начин недовољно развијене земље и земље у развоју постају свет имитативних друштава и привреда (у односу на

341 Ибидем, стр. 403-404.


развијене) и не налазе излаз из зачараног круга сиромаштва и зависности, али и све већег заостајања.342

4.1. ''Прање новца''

Криминалитет, као друштвено негативна, масовна и динамична појава, веома се вешто прилагођава актуелним друштвеним условима, испољава се кроз нове форме са високим степеном организованости, показујући сталну експанзију и добијајући интер-национални карактер. Са свим тим карактеристикама, криминалитет излази из нацио-налних оквира и постаје предмет интересовања међународне заједнице, посебно на пла-ну одговарајуће сарадње с циљем успешног сузбијања.

Сваки економски систем прате и одређене негативне појаве које се мењају са његовим развојем и које, у одређеним условима, делују израженије и испољавају се кроз одређене облике криминалитета. Такве појаве, са различитим интензитетом, при-сутне су у свим земљама света, а посебно у земљама са слабијим деловањем органа откривања, контроле и правосуђа, што је посебно карактеристично за земље у транзи-цији, где спада и наша земља.

Повећана активност међународног тржишта капитала и процес глобализације међу-народне привреде, од последње деценије 20. века, дозвољава физичким и правним лицима, између осталог, да релативно слободно пребацују велике суме новца између финансијских тржишта у националним границама, али и између појединих земаља. То је омогућило да се на међународном нивоу веома лако ''пере'' новац остварен крими-налним активностима у појединим земљама.343 Мада постоје знатне тешкоће у проце-њивању величине суме и обима криминалних активности, ''доходак'' створен на тај начин има знатан утицај на домаћу и међународну расподелу економских добара и макроекономску стабилност поједине националне привреде, региона или веће привред-не заједнице.

У последње време, прање новца и мере на његовом сузбијању налазе се у средишту пажње међународне јавности. Тако су још октобра 1997. године шефови држава и вла-да, на Другом самиту Савета Европе, усвојили декларацију која садржи акциони план како да Европа на почетку 21. века

342 Ибидем, стр. 405. 343 Термин ''прање новца'' настао је у САД тридесетих година 20.века, у раздобљу прохибиције, када се истовремено у штампи појавила легенда да гангстери новац зарађен криминалним радњама приказују као профит остварен у ланцу својих перионица. Термин је прихватила и наука о криминалитету, јер тачно описује шта се догађа са новцем када прође кроз циклус банкарских трансакција да би се ''опрао'' и на крају појавио као законит и ''чист'' употребљив капитал. М. Јовановић, Прање новца – економија криминалитета. Организовани криминалитет и корупција. Српско удружење за кривично право. Копаоник 27-30. март 1996.


буде безбедније и слободније место за све Европљане. У делу декларације се предвиђа и енергичнија борба против међународног криминала испољеног првенствено кроз: тероризам, организовани криминал, прање новца и кријумчарење дрога.

Поред тога, већ дуже време Међународни монетарни фонд (ММФ) је на челу низа интернационалних институција које покушавају да процене потенцијалну штету од међународног прања новца на светску привреду и предложе мере које би могле помоћи у лечењу зла.344

По дефиницији, прање новца (енгл. Money laundering, нем. Geldwäsche) је скривена активност. ''Прљави'' новац који циркулише кроз ''машину за прање новца'' ствара се криминалним радњама које се одвијају далеко од надзора легалних органа власти. Поменуте активности – посебно значајне у релативно малом броју земаља у којима постоји релативно снажно организован криминал или је распрострањена корупција – су веома лукративне обухватајући производњу и промет дрога, крађе аутомобила, проневере, инсајдерску трговину, илегални промет оружја и нуклеарног материјала, дечију порнографију и проституцију. Догађаји 11. септембра 2001. године додали су још једну димензију овом проблему и показали повезаност између прања новца и тероризма. Немогуће је непосредно и прилично тачно измерити годишњу величину нето финансијске добити оних који се широм света баве поменутим криминалним активностима. Тако Ђијакомели сматра да се 1986. године прало око 85 милијарди долара, а да је десет година касније поменута сума више него упетостручена.345 Кверк нуди процене задатог проблема сматрајући да се у току једне године опере новца у приближној вредности од око 500 милијарди америчких долара, или 2 одсто светског бруто производа (ГДП).346 Магазин ''Economic'' и ФАТФ, Mеђудржавна организација за борбу против прања новца, процењују да прање новца данас износи око 2 одсто до 5 одсто укупне светске производње.347 При томе, треба имати у виду да је наведена сума новца већа

344 Међу најпознатије треба споменути: Међународни Савет за научне и професионалне консултације Програма криминалне превенције и криминалног правосуђа Уједињених нација (International Scientific and Professional Advisory Council of the United Nations Crime Prevention and Criminal Yustice Programme – ISPAC); Интер-америчка комисија за контролу злоупотребе дроге (Inter-American Drug-Abuse Control Commission – CICAD); Ударна снага финансијске акције шефова држава и влада Г-7 (Financial Action Task Force of the G-7 Heads of State and Government – FATF); Група међунардоне акције против прања новца (Group of International Action against Money Laudering – GAFI). 345 Giorgio Giacomelli, Take the Profit Out of Crime by Policing the Money Lauderies, director of the UN International Drug Control Program, International Herald Tribune, 4.12.1996. 346 Peter Quirk, Macroeconomic Implications of Money Laudering Working Papers, Publication Services, IMF, Washington, 1996. 347 Internet: http://www.24x7.co.yu/default.aspx?cid=600&fid=400&pid (25.12.2011).


него што је, према подацима Светске трговинске организације (СТО), у то време износила годишња вредност укупног светског извоза: нафте, челика, лекова, меса, воћа, пшенице и шећера. Поменуте процене нису рачунале изгубљени доходак услед пореске евазије и превара осигурања. С обзиром на тајност и природу прања новца, тешко је проценити његов стварни обим, али ови подаци су индикатори вели-чине проблема.

Сасвим је сигурно да је данас вредност укупне суме ''опраног новца'' многоструко већа. Тако је ММФ још 1996. године проценио да тзв. ''бруто криминални производ'' у свету износи преко 500 милијарди долара годишње. По процени Уједињених нација 80 одсто наведеног износа остварено је трговином наркотицима – највећим извором ''прљавог новца''. Укупна сума ''опраног новца'' прелази износ домаћег бруто производа (ГДП) многих земаља. Емпиријски подаци ММФ о величини обима ''прања новца'', у групи коју чине развијене индустријске земље, непосредно се поклапају са подацима Интерпола о укупној криминалној активности у поменутим земљама.

У основи, ''прање новца'' је директно везано за начин како се стиче капитал. Када се историјски посматра настанак великих богатстава у свету, на пример, Европе или САД, онда се види да су велики колонијални походи, ратови и пљачке били главна привредна активност која је донела богатство тим државама. Након пљачке долазило је до индус-тријских, технолошких и комерцијалних револуција које су способнијим и вештијим пословним људима доносиле огроман капитал. У таквим случајевима долази до тзв. Парето ефекта који сведочи да никада једни не могу да се обогате уколико други не осиромаше.

Усмеравање великих сума новца прогресивно ствара све развијеније и финије облике операција ''прања новца'' – дела или целокупне имовине појединаца или неке компаније. Трансакције прања новца у новије време обухватају широку палету финан-сијских инструмената укључујући финансијске деривате и растући број разних пос-редника. То се у првом реду односи на традиционалне финансијске субјекте, као што су банке и друге новчане институције, затим, брокере и дилере који послују са хартијама од вредности, као и на неконвенционална и паралелна финансијска тржишта.

4.1.1.Начини и технике ''прања новца''

''Прање новца'' није нов феномен, јер егзистира паралелно с постојањем тзв. црног тржишта, односно сиве економије. У националној привреди сиво тржиште се ослања на шверцоване робе и на илегалну трговину средствима плаћања, што је последица поремећаја понуде и тражње робе, услуга, новца и девиза. Ту су изузетно значајна илегална средства плаћања, која су стечена на нерегуларан начин, која функционишу изван званичних монетарних токова и која се не региструју на рачунима банака.


Додуше, ако држава не може да задовољи тражњу становништва за девизама, грађани се аутоматски окрећу алтернативном тржишту, које је релативно добро снабде-вено страним средствима плаћања. Банке упадају у клопку дефицита у средствима за плаћање и због тога прибегавају шпекулативним методама ради прибављања девиза, за које иначе влада висока потражња (тзв. девизна глад). Исто тако се понашају и преду-зећа, која набављају девизе преко дилера на црном тржишту или преко банака по-средством штицунга.

Феномену ''прања'' новца није посвећено довољно пажње у финансијској литера-тури. У финансијској пракси се иначе сматра да ''прање'' новца представља финан-сијску операцију помоћу које се одређена средства плаћања шаљу преко бројних депонената, односно бројних рачуна код различитих банака ради потпуног скри-вања почетног извора средстава (новца, девиза).

''Прање'' новца јесте и прерушавање прекомерно стечених, као и илегално пренетих средстава. Циљ сваког ''прања'' новца је легализација власништва новчаних средстава стечених на илегалан начин одређеним криминалним активностима. Скривањем (ус-пешним) правог порекла новца, илегална средства плаћања фактички улазе у посед, чиме се законски ''покрива'' прави извор средстава. Најлакши начин легализације илегално стечених средстава јесте депоновање новца у банке без доказивања порек-ла. Операција може бити изведена и механизмом претварања средстава у друге облике финансијске активе (нпр., за готовину купити акцију).

Током 70-тих и 80-тих година релативно успешно се развијала техника ''прања'' новца. У досадашњој пракси узнапредовала су четири типична начина ''прања'' нов-ца. Истраживања Bank of England-a показала су да ''прање'' новца полази од технике прикривања правог порекла новца и власништва средстава плаћања, преко тех-нике легалног долажења у посед новца после обављеног ''прања'' новца, до технике промене облика средстава и ослобађања од велике количине новца, која је стечена кри-миналним активностима. Ова техника ''прања'' новца садржи три етапе, и то:

1) етапа пласмана,

2) етапа ''пресвлачења'', и

3) етапа интеграције.

У етапи пласмана, средства прибављена на илегалан начин (од трговине оружјем, дистрибуције дроге, утаје пореза, пљачке, ратног плена), депонују се у одређеној финансијској институцији и/или пласирају у куповину хартија од вредности. Обично, ''веран'' службеник банке помаже операцију депоновања. Средства се, затим, селе ван граница земље у којој су пласирана. Најзад, ''пренета'' средства (сада на легалан бан-карски начин) могу се слободно користити за куповину роба, набавку хартија од вредности, улагања у имовину.


У етапи ''пресвлачења'' одвија се најзначајнија операција ''прања'' новца, у којој се фактички обавља ''прерушавање'' порекла власништва средстава. У тој етапи се користе тзв. оквирне компаније, које поседују легална средства и пословни легитимитет. Шаљу се, затим, налози за трансфер да би се средства у потпуности уклопила у међународни систем плаћања. Коначно, обавља се (успешно и легално) препродаја или роба или хартија од вредности.

У етапи интеграције долази до легитимне асимилације средстава, односно до реинтеграције новца у међународним финансијама и до ''спајања'' са свим облицима финансијске активности.

Све ово имплицира испостављање лажних налога за отплату обавеза по зајмовима и/или лажних фактура, као покрића за купљену робу, како би иначе врло сложена операција трансфера средстава онемогућила детекцију. То је добар знак за приход, који се сада стечен од легитимне имовине, пословног подухвата и финансијске трансакције, појављује потпуно чист, односно као прави ''чист'' новац. Тиме је ''перач'' новца избегао сваки траг открића улаза средстава у финансијски систем земље, прелаз преко нацио-налних граница и банкарски трансфер. Апсолутни ''хит'' за прање новца тренутно је сектор осигурања.348

Друга техника ''прања'' новца имплицира повлачење пет потеза. Првим поте-зом обавља се структурирање трансакција испод нивоа евиденције промета средстава. У другом потезу долази до коришћења тансфера путем телекса и СWИФТ-а349. Трећи потез имплицира коришћење ''оквирних'' компанија (shell) са чијих рачуна крећу сред-ства на прање. У четвртом потезу долази до кривотворених зајмова са фалсифи-кованим сертификатима о депозитима, као фиктивно покриће. Коначно, пети потез подразумева оснивање тзв. фасадних компанија са јасним циљем прања новца путем преношења преко граница што већег броја рачуна банака.350

348 Физичко лице може да осигура себе или своју имовину на велику суму новца и да уплати огромну премију. Уколико одустане, плаћа пенале, али враћена разлика заправо је опрани новац. Ако су власници прљавог новца фирме, оне могу да осигурају запослене или имовину од ризика који ће се обавезно и десити у наредном периоду. Премије обично буду веће од исплаћене штете, али с обзиром да нека осигурања то прихватају, мало је вероватно да не постоји ''дил'' са неким из осигуравајућег друштва. 349 SWIFT (Siciety for Worldwide Interbank Financial Telekommunications) је светска мрежа (зајед-ница) од преко 7.600 финансијских институција, из 198 земаља, међусобно повезаних електрон-ским системом трансакција, кроз коју се сваког радног дана, по моделу потпуне аутоматизације (''end to end automation''), у светским размерама, реализују бројни платни налози и друге поруке за међународна плаћања. Просечна дневна вредност платних порука преко SWIFT мреже процењује се на преко 5.000 милијарди долара. SWIFT је основан 1973. године у Базелу. 350 Ристић, Ж., Глобални фискални менаџмент, Савремена администрација, Београд,

2002, стр. 138-141.


Трећа техника позната је у свету по томе што је добила специјални назив – метод ''веш машине'', који синтетизује три фазе: фаза претпрања обично се одвија по земљама у којима је девизна контрола изузетно слаба и у земљама у којима се риго-розно поштује принцип тајности рачуна и улога. С тим у вези, отварају се текући рачуни у земљама са слабом (или непостојећом) девизном контролом. У земљама са ригорозним поштовањем принципа тајности банкарских рачуна, отварају се фиктивне фирме. Сада долази фаза ''прања'' у којој се купује непокретна и покретна имовина у земљама са слабом девизном контролом под фирмом приватизације. У земљама са ригорозним поштовањем принципа тајности банкарских рачуна сада се врши депо-новање илегално стеченог новца. Тиме се у крајњој инстанци обавља процес легализо-вања средстава (чиме новац стиче легитимитет). На крају, у фази рециклирања (која се обавља само у земљама са слабом девизном контролом) ''фиктивно улагање у привреду дате земље врши се тако што новац прође кроз текуће рачуне и враћа се у земљу из које је дошао''.351 Све ово се обавља уз цену од 1-10 одсто за сваку услугу, иако право прање новца кошта од 20 до 50 одсто од опране количине новца.

Четврта техника је, бар за сада, последња у пракси савременог света, која се састоји у тзв. уситњавању (smurfing) чиме се велики број малих количина новца депонује код великог броја малих међусобно неповезаних банака. У свету та граница износи 10.000 долара (САД) изнад које банкраски контролори не дозвољавају несмета-не уплате средстава на банкарске рачуне (без доказа о пореклу новца).

Техника је, према томе, у фази развоја, која прати интернационализацију финан-сијских тржишта, редукцију девизне контроле банака, повећање тајности рачуна и развој технике трансфера капитала. Тиме се практично шире простори за растући тренд криминалних финансијских трансакција, којем се за сада једино супротставља фи-нансијско законодавство САД, Канаде, Велике Британије, Француске, Луксембурга и Швајцарске. Ова законодавства предвиђају:

1. обавезну идентификацију комитената, који отварају рачуне или ''пуне'' већ отворене рачуне код банака;

2. обавезно вођење ажурне евиденције о свим појединачним трансакцијама;

3. ригорозно вођење рачуна о комитентима чије готовинске активности показују ''драматичне'' промене;

4. повећану контролу банака код трансфера који се врше путем телекса или SWIFT-а, и

5. брзо реаговање банке на депоновање ''прљавог'' новца.352

351 Марковић Т., Прање новца, Финансије, 9-10/92, стр. 514. 352 L. G. Telser, Why there are organized futures markets, Journal of Law and Economics,

април 1981, стр. 1-22.


И, пошто ''прање'' новца обухвата скривање илегално стечених новчаних средстава и операцију њиховог приказивања као легално стечених, показало се исправним миш-љење да би девизну контролу требало интернационализовати упркос усвојеном прин-ципу поштовања тајности у финансијским трансакцијама.

''Прање'' новца је све израженије у развијеним земљама где се испољавају разни облици организованог криминалитета и где делују криминалне организације мафи-јашког карактера. Мафија, као најорганизованији вид криминалитета, организује иле-галну производњу, али уједно и кроз ''прање'' новца преко појединих банака, учествује у легалној производњи и остварује одређену контролу над легалном производњом и пословањем банака. Колико је појава ''прања'' новца узела маха, какве су тенденције њеног ширења и о каквом се степну друштвене опасности ради, најбоље илуструју подаци који указују да се годишње у Европи изврши ''прање'' новца у вредности више од 300 милијарди долара, у САД-у од 300 – 500 милијарди долара, док се у свету тај износ ''пење'' преко 1000 милијарди америчких долара.353

Организовани криминалитет у националним оквирима и траснационални организо-вани криминалитет у међународним размерама, настоје да успоставе одговарајуће везе са одређеним државним, политичким, економским и финансијским органима, с циљем да њихови представници буду укључени у организовање и спречавање недозвољене активности ради легализације ''праљавог новца'' користећи свој положај, функцију, ути-цај и углед.

4.1.2. ''Прање'' новца из сиве економије

''Прање'' новца из сиве економије је изум америчких транснационалних компанија које су, бежећи од високих пореза и државне контроле, измислили оф-шор земље, пореске рајеве на свету у којима се порез плаћао максимално до 4,23 одсто. Ти порески рајеви углавном су отварани на егзотичним острвима да би турбо менаџери могли без проблема да узму милијарде долара опљачканог новца и да се на миру одморе и оку-пају. Сива економија јесте фундаментални креатор ''прљавог новца'', јер се на тај начин креће од 40 одсто до 60 одсто друштвеног производа (6-7 одсто у САД, 10-12 одсто у Немачкој, око 25 одсто у Италији и око 40 одсто у Русији), а у земљама у развоју и земљама у транзицији, које су главне жртве финансијских шпекуланата, преко 50 одсто БДП). Ако знамо да је светски БДП око 30.000 милијарди долара и ако узмемо да је 20 одсто неки просек сиве економије, то значи да је у процесу ''прања'' новца читавих – 6.000 милијарди долара.354

353 Бошковоћ, М., Актуелни проблеми сузбијања прања новца, Часопис Безбедност, број 5, Полицијска академија (Теоријски радови), 2001, стр. 570. 354 Интернет: http://www.nin.co.yu/2003-07/24/30030.html (25.12.2011).


Постоје делатности које имају велике годишње обрте и изузетно су интересантне за финансијске мешетаре због великих зарада прили-ком прања новца: дуван 204 милијарде долара, алкохол 259 милијарди долара, спорт 300 милијарди, невладини сектори 1.000 милијарди долара, фармација 300 милијарди долара, дрога 400 милијарди долара, проституција 400 милијарди долара, трговина оружјем 200 милијарди долара и коцкање 68 милијарди долара. Гуруи турбо капита-лизма су постали немилосрдни. Похлепно прождиру сопствене компаније и пљачкају инвеститоре. Тако је у 2000. години дошло у САД до највеће пљачке грађана када је 4.500 милијарди долара отишло шпекулантима са Волстрита. Лажним билансима потопљене су, уз помоћ одиторских кућа, надуване компаније као што су: Enron, Global Grosing, Adelphia, Imclone i Worldcom. Оптужбе су свуда исте – фалсификовање билан-са фирми и увећање лажним фактурама непостојеће добити.

Токови ''прања'' новца најозбиљније нагризају ткиво светских финансија, пошто обим трансакција нелегалног новца незаустављиво расте, па то доводи до тога, да је данас готово тешко у области финансија одвојити утају пореза и ''прање'' новца, јер су та два процеса практично органски повезана. Европске земље готово све губе од утаје пореза. На пример, у В. Британији годишње се утаји или избегне порез од 85 милијарди фунти, а само се око 2,5 милијарде фунти годишње поврати у легалне токове применом мера на сузбијању пореске утаје.355 У том контексту је сасвим јасно да треба избегавати високе, казнене порезе, који провоцирају евазију пореза. Јер, ако је порез на дуван (или алкохол) веома висок, онда је постојећи мотив сасвим разумљив: продавати дуван илегално, избегавати порез и директно оштетити јавну касу државе.

У склопу невидљиве повезаности ''прања'' новца и утаје пореза Светска банка је предложила финансијско кажњавање, као регулу против ''прања'' новца у свим земљама савременог света. У ствари ради се о тзв. казненом порезу, као додатном порезу на капитал чији трансфер се одвија преко одређених земаља. Међутим, ни у овом случају није предвиђена могућност пребацивања пореза на креаторе ''прљавог'' новца, попут по-реза на промет некретнинама.

Колики је обим ''сиве економије'' у Србији никада се неће тачно знати, јер прециз-ним подацима не располажу ни државе у којима ''не можеш ни да умреш ако ниси платио порез''. Претпоставља се да се у време када нас је свет држао у блокади у сивој економији стварало и до 50 одсто бруто домаћег производа. Према неким проценама, од почетка 2005. године када је почела примена пореза на додату вредност (ПДВ), она је сведена на око 30 одсто.

355 Интернет: http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em166/glo/glo1.htm (25.12.2011).


4.1.3.Легализовање ''прљавог'' новца

У последње време власништво над великим бројем продавница, бутика, супер-маркета, мењачница, ресторана, туристичких агенција, касина, ноћних клубова, спорт-ских терена, часописа, радиа и телевизија, чак и са минималним прометом и приходом довољан су ''простор'' да се ''докњиже'' веће суме илегалног новца као покриће за ''прање'' новца. Тако ''зарађени'' новац се предаје у банке и тиме легализује. Инвес-тиције у нове објекте, као што су: градња монденских кућа, викендица, базена и пос-ловног простора представљају ''нови'' патент за ''прање'' новца. Извођачима радова се новац даје у кешу, који се накнадно легализује улагањем у своје банке. Нови изуми легализације новца огледају се и кроз отварање великог броја рачуна на које се депонује релативно мања сума новца у складу са прописима земље (до 10.000 евра у Немачкој, до 10.000 долара у САД и до 50.000 франака у Француској) за физичка лица без идентификације улагача. То је довело до појаве нове професије, тј. курира – штрум-фова, који обилазе банкарске шалтере и депонују новац на име свога газде у износу нижем од лимита. На тај начин власници прљавог новца добијају легалан новац, курири добијају награду за обављени посао, а банкари добијају новац за даље обртање, однос-но оплодњу. Поред банака, новац се улаже и у куповину хартија од вредности (порт-фолио инвестиције), у институционалне инвеститоре, узајамне фондове и остале финансијске институције и кредитне установе.

За генераторе нове индустрије ''прања'' новца важна је и употреба тзв. кеша у трансакцијама, иако је то рефлексија индекса несигурности правно-финансијске при-роде. Кеш је постао атрактиван, па је зато нагло увећан број земаља у којима се транс-акције обављају готовином (а не путем кредитних и потрошачких картица, чекова, електронског трансфера и сл). После вишеструког обртања кеша, власници ''опрани'' новац теже да пребаце у земљу - државу у којој влада ''пластика'' (на пример САД), због атрактивности платних, кредитних и пластичних картица. Зато се новац пребацује по ''сваку цену'' у банку да би се даље трансферисао по свету. То је тзв. прва фаза ''прања'' новца. Међутим, сада се родила и друга фаза за прање новца у којој се користи новац за куповину читаве банке или за оснивање нове банке. Руска мафија је међу првима у свету откупила банке на Антигвима за ''прање'' сопственог новца са централом у Москви. Исти је случај и са банком у Рочестеру у савезној држави Њујорк.356

Индустрија прања новца иде даље отварајући трећу фазу сопственог развоја. Наиме, почетком 1999. године италијанска мафија је купила читаво острво Арубу у непосредној близини Венецуеле у функцији изналажења ''нових простора'' за прање огромне количине прљавог новца који кружи светом. Сада је и Француска постала оми-љена дестинација за куповину

356 Ристић, Ж., оп. цит., стр. 141-145.


некретнина на Азурној обали, на француским Алпима и у Паризу. То је уједно и добар импулс развоју мафије и снажењу лобија крими-нализованог новца за куповину политичких положаја, што је фактички последња, четврта фаза развоја тржишта ''прања'' новца, која се огледа у преузимању власти у етаблираним државама. Због тога је тржиште ''прања новца'' реаговало драстичним растом тзв. таксе за прање новца, која је нарасла од 6-7 одсто на 25-28 одсто, а сада чак на 35-40 одсто. Као илустрацију зашто су тако велике таксе за ''прање'' новца, може послужити пример једног италијана, који је пре неколико година ухапшен под сумњом да је радио за мафију: након конфискације имовине, установљено је да је поседовао 131 стан, 122 магацина, 20 фабрика, 10 школских зграда и 250.000 акција у једној сицили-јанској банци.357

Чињеница је да је ''прање'' новца готово незаустављиво. Оно се не може ни спре-чити ни искоренити. Илегалном, прљавом, сивом, нерегуларном, криминализованом новцу је немогуће стати на пут. Тај процес се може само делимично контролисати, јер прање новца конвенира банкама, које тобоже не могу да наруше тајност улога, али то одговара и одређеним државама које на томе зарађују. Чак и правно ваљано уре-ђене државе део своје финансијске полиције не специјализују за праћење и откривање сумњивих и спорних трансакција. Такве државе се највише залажу за потпуну фи-нансијску либерализацију и дерегулацију, а то је фактички први искорак у званичну свеопшту амнестију актера и ''прљања'' и ''прања'' новца у форми мондијализације криминализованог новца и глобализације опраних финансија.

Међународно усавршавање исплата електронским путем уводи потпуно нову еру глобалне ликвидности за сву незаконито стечену добит. Кроз лажне представе ревизије мајсторски се прикрива страно порекло прљавог, односно нелегалног, криминализова-ног новца. Нова информациона технологија у манипулисању новца потпомаже ма-фијашке трансакције новца.

Модерне финансијске институције и организовани финансијски криминал имају за-једничке циљеве: да се развијају, да укидају прописе, да сузбијају државну контролу, у циљу баснословне зараде. Посао је сасвим једноставан, јер се са лакоћом 300 милиона долара уложених на рачун у банци на Девичанским острвима усред Тихог океана може завртети око света. Власник рачуна распарчава дотичну суму новца и налаже банкама у Лондону, Њујорку и Хонгконгу да пребаце део новца са рачуна на друге две банке у Лондону и Луксембургу, које ће тај исти прикупљени новац послати у неку нову банку треће европске престонице. Одатле новац бива уложен на више финансијских тржишта са циљем да се ''утопи'' у маси трансакција и да се, као рециклирани новац, изнова пошаље на пример у Цирих и то све у банкарској дискрецији са великих географских удаљености. Све је у стилу маште, попут црних фондова при чему капитал не познаје границе и

357 Интернет: http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em221/sic/sic3.htm (25.12.2011).


територијалне воде. Важно је само да се новац брзо и ефикасно ''опере'' са одговарајућом ''таксом''. Тако светске банке перу зараду међународног финансијског криминала, која је нешто мања од укупног износа резерви светских централних банака. Трећину ''прљавог'' новца (око 350 милијарди долара) ''опере'' легална, моћна и угледна међународна банкарска мрежа. Банкарски и монетарни центри, као финансијска уто-чишта су ''намерно'' створени на периферијама индустријски развијеног тржишног све-та Северне Америке, Европе и Азије. Огромна маса капитала, који свакодневно иде из руке у руку, остаје неоткривена за илегалне операције које измичу порезницима. Свакодневно се обави трансфер од готово 1.300 милијарди долара колико износе приб-лижно три годишња буџета Француске.

У пракси је могуће ''прање'' новца и код куће, али се оно најчешће одвија у иностранству. Зато у Извештају Групе за финансијске акције против ''прања'' капитала (коју је основала Г-7 јуна 1996. године) ''стоји'' да је током претходних 18 месеци из САД за Русију свакдневно слато око 100 милиона долара готовине. То су чиниле две америчке банке као одговор на наруџбе одређених руских банкара. Добар део наручене готовине одлази за потребе руског организованог криминала.

Техника ''прања'' новца подразумева да перач новца располаже бар са два предузећа: једно предузеће мора да се налази у области где је креиран новац за ''прање'', а друго предузеће мора да се налази у оној земљи у којој ''опрани'' новац треба да се појави и легализује.

Коначно, трговину уметничким предметима у пракси је, ипак, најтеже контроли-сати и идентификовати. Додуше, вредност уметничког дела крајње је субјективна ствар и зато је веома тешко оспорити ''трговину''. На тржишту уметничких творевина одвијају се бројне операције ''прања'' новца са изнуђеном тенденцијом раста цена уметнина.358

Свака лажна лицитација је исто што и свака лажна продаја на лицитацији. Про-цедуре арбитраже су много споре у међународној трговини, а и сам спор може бити лажан. Највећа светска иронија јесте то што се као машина за ''прање'' новца ко-ристе судство и правда. Због тога ''новокомпоновани'' богаташи сматрају да је новац прворазредна ''политичка роба'', а камате моћно средство којим национална банка може да се ''меша'' у владину политику. Ако централна Банка настоји да држи високе камате, они који имају новац радије ће га задржати на рачунима него улагати у нове инвес-тиције и нова радна места.

358 Ристић, Ж., оп. цит., стр. 145-149.


4.1.4.Последице ''прања'' новца

''Прање'' новца није проблем само на главним светским финансијским тржиштима и у оф-шор центрима него и у земљама у транзицији. Нова тржишта отварају своје еко-номије и финансијске секторе, постајући тиме све привлачнија мета за активности веза-не за прање новца. Због слабих институција система, недовољне техничке и кадровске опремљености, корумпиране администрације, негативне последице ''прања'' новца по реформе у овим земљама су још драстичније и погубније. ''Прање'' новца има широк спектар повратних ефеката на економске, политичке и социјалне структуре сваке зем-ље. Најзначајније последице ''прања'' новца су:359

- Опадање пословања легалног приватног сектора – Учесници у ''прању'' новца користе посебно одређене компаније, да би раздвојили средства стечена по основу криминалних активности од процеса прикривања нелегално стечене добити. Пошто ове компаније располажу са великим износима новца, оне су у могућности да своје производе и услуге нуде по ценама које су испод тржиш-них. У неким случајевима ове компаније утврђују цене које су испод произ-вођачких и зато су конкурентније у односу на остале компаније које легално послују и прибављају средства на финансијским тржиштима. Услед тога долази до опадања легалних пословних активности приватног сектора;

- Утицај на девизне курсеве и каматне стопе – Учесници ''прања'' новца ре-инвестирају средства тамо где очекују да неће бити откривено његово порекло, а не у активности са већим стопама повраћаја. Последице тога могу бити см-њење монетарне стабилности због неадекватне алокације средстава, неочекива-не промене у тражњи новца, повећана нестабилност девизних курсева, камат-них стопа и међународних токова капитала, услед чега је тешко спроводити стабилну и ефикасну економску политику;

- Економски поремећаји и нестабилност – Истовремено, пошто учесници ''прања'' новца нису заинтересовани за повећање профита код инвестирања, већ за заштиту и прикривање прихода ових средстава, они често улажу у мање профитабилне инвестиције које не морају бити корисне за одређену земљу, на тај начин смањујући њен потенцијални економски раст. На пример, у многим земљама су биле финансиране активности у одређеним привредним областима, као што су грађевинарство и хотели, али не због стварне тражње, већ због крат-корочних интереса оних који ''перу'' новац. Када те области више не одговарају актерима прања новца, они их напуштају изазивајући велике губитке у њима, економске поремећаје и нестабилност;

359 John Corelli, Sharon Levine, Proceeds of Crime and Money Laundering, 1999.


- Смањење државних прихода и слабљење контроле економске политике – Веома често ''прање'' новца, нарочито у земљама у развоју, доводи до смањења прихода буџета по основу пореза, јер отежава његову наплату и због тога слаби утицај државе на вођење економске политике;

- Угрожавање програма реформи или прватизације – Спровођење програма приватизације, односно економских реформи може бити угрожено због ''прања'' новца, посебно код приватизације државних предузећа. У односу на легалне инвеститоре, учесници ''прања'' новца могу да понуде веће цене. Ово је посебно изражено код земаља у развоју и транзицији, које због процеса привлачења инвестиција могу постати мета трансакција ''прања'' новца;

- Опадање репутације земље – Због повезивања са трансакцијама ''прања'' новца државе могу бити изложене ризику опадања репутације. Пошто ''прање'' новца и остале противзаконите активности смањују поверење у финансијско тржиште и економски систем, може доћи до слабљења економског раста земље.

Са ''прањем'' новца повезане су дубоке социјалне последице и опасности. Тек са ''прањем'' новца криминал добија смисао. Захваљујући њему, кријумчари наркотика, шверцери и други криминалци могу ширити своје деловање. Можда и најопаснија социо-економска последица ''прања'' новца може бити пребацивање економске моћи са тржишта, владе и грађана на криминалце. То у екстремним случајевима може резулти-рати и преузимањем легитимне власти. Ако се отргне контроли, ''прање'' новца може разорити интегритет финансијских институција једне државе и озбиљно довести у пи-тање њен углед у свету. Такође, због високог степена интегрисаности тржишта капита-ла, оно може лоше утицати на курсеве валута и каматне стопе, обзиром да ''перачи новца'' желе своја средства да реинвестирају у ''шеме'' које је теже открити, а не у оне које имају високу стопу повраћаја. Поред наведеног, ''прање'' новца може повећати опасност од монетарне нестабилности, зато што се таква средства могу уложити у вештачко искривљавање цена имовине и робе. На крају крајева, опрани новац улази у регуларне финансијске токове, при чему може поткопати националну валуту и еконо-мију уопште.

Мада постоје знатне тешкоће у процењивању величине суме и обима криминалних активности, ''доходак'' створен ''прањем'' новца има знатан утицај на домаћу и међуна-родну расподелу економских добара и макроекономску стабилност поједине нацио-налне привреде, региона или привредне заједнице. Сасвим је сигурно да је данас вредност укупне суме ''опраног'' новца многоструко већа од процене Међународног монетарног фонда из 1996. године да тзв. ''бруто криминални производ'' у свету износи преко 500 милијарди долара годишње. Магазин ''Economic'' и ФАТФ, међудржавна организација за борбу против ''прања'' новца, процењују да


прање новца данас износи од око 2 до 5 одсто укупне светске производње.360 Укупна сума ''опраног'' новца у свету прелази износ домаћег бруто производа (ГДП) многих земаља. Поменуте процене нису рачунале изгубљени доходак услед пореске евазије и превара осигурања. С обзиром на тајност и природу ''прања'' новца, тешко је проценити његов стварни обим, али ови подаци су индикатори величине проблема.

Негативан утицај ''прања'' новца и сиве економије на економски развој је тешко измерити иако је јасно да такве активности шкоде институцијама финансијског сектора које су битне за економски раст, смањују продуктивност у реланом економском секто-ру пребацивањем ресурса, шкоде екстерном сектору економије (међународној трговини и токовима капитала) и тако нарушавају дгорочни економски развој. Стратегија земаља у развоју да оснивају оф-шор финансијске центре, као покретаче економског развоја, је такође праћен огромним прањем новца кроз оф-шор канале. Ефективне политике, с друге стране, уводе разне противмере ради одржања економског развоја, посебно кроз значајне финансијске секторе.361

Земље у развоју су ''принуђене'', због недостатка капитала, да приликом инвестирања у своју земљу примају и ''прљав новац'', а то им, с друге стране, онемогућује да добију велике стране директне инвестиције (СДИ) које имају дуготрајне и квалитетније програме, са којима би лакше поднеле терет транзиције. Изношење милијарди долара годишње из нормалног економског тока представља стварну опасност у времену када финансијска стабилност сваке земље утиче на глобалну светску финансијску опас-ност.362

''Прање'' новца и финансирање тероризма глобални су проблеми који превазилазе границе земаља. Они који подржавају терористичке организације обављају и тзв. прање новца, односно заметање трага његовом извору. Они затим тај новац преусмеравају у правцу терористичких организација, користећи као маску различите фирме, укључу-јући и добротворне, хуманитарне и невладине организације. Они стално мењају и усавршавају технике преваре, а органи гоњења настоје да одрже корак са њима или да буду корак испред њих у циљу пресецања финансијске подршке терористима. Важно је да се и на терористе гледа као на добро организовани криминал, јер њихови курири кријумчаре новац преко међународних граница. Тражење терористичког новца у мору трансакција, исто је што и тражење одређене рибице у океану. Догађаји 11. септембра 2001. године додали су још једну димензију овом проблему и показали повезаност између ''прања'' новца и

360 Интернет: http://www.24x7.co.yu/default.aspx?cid=600&fid=400&pid (25.12.2011). 361 Brent L. Bartlett, The negative Effects of Money Laundering on Economic Development, May 2002. 362 Asian Development Bank, Manual on Countering Money Laundering and the Financing of Terorism, January 2003.


тероризма. Ефикасна политика борбе против ''прања'' новца може спасити животе недужних.363

Брз технички напредак на глобализованом тржишту капитала, у међувремену, је помогао подмазивање машинерије за профињеније ''прање'' новца. Много већи обим легалних и релативно слободних токова капитала на светским тржиштима омогућио је да се новац сумњивог порекла скоро неометано прелива у огромне свакодневне нов-чане токове. Услед тога, често је немогуће направити разлику између стварног комер-цијалног кретања капитала проузроковано разликама или променама у економским политикама и кретања капитала која одражавају покушаје и остварења у прању крими-налног новца.

Напредак технологије, комуникација и информатике, заједно са глобализацијом пословне културе учинили су да је ''прање'' новца постала чак финија делатност чије је трагове све теже открити. Међународне криминалне организације које су од ''прања'' новца направиле индустријску делатност дубоко су умешане у програме приватизације, легалне куповине банака и финансијских институција које су раније биле у државном власништву, затим компанија за телекомуникације и услужних предузећа као параван за тајне операције.

Електронско банкарство, посебно непосредне банкарске трансакције активе отежале су акције праћења трагова ''прања'' новца. Криминалци, који су некада вукли торбе са банкнотама, могу сада да пренесу огромне суме користећи своје лаптоп (портабл) компјутере. Са једним или два ударца по диркама и у тренутку се милиони долара или друге валуте нађе на другом крају земљине кугле.

У садашњем тренутку не постоји теоријска литература о економском дејству ''прања'' новца на националну и међународну привреду. Међутим, посредна, макро-економска истраживања и одговарајуће студије о криминалитету и скривеној (сивој) привреди, спојене са општепрожимајућом улогом ''прања'' новца стеченог илегалним активностима, претпостављају да су операције прања новца довољно распрострањене и могу бити способне да самостално утичу на краткорочна и средњорочна привредна кретања. ''Прање'' новца не утиче негативно само на економски раст недовољно разви-јених земаља, земаља у развоју и земаља у тразицији, већ негативно утиче и на еко-номски раст индустријских земаља. У том смислу, постоје и неки заједнички имените-љи: у земљама у којима се прекомерно испољава криминалитет, подземне активности и пратеће акције ''прања'' новца, креатори економске политике су присиљени, логиком факата, да такве чињенице узимају у обзир приликом конципирања и спровођења одређених привредних мера и инструмената.

363 Новински лист ''Глас Америке'' од 28.04.2006, Интервју: Даниел Гласер из америчког Министарства финансија.


Организована борба против свих облика криминала, укључујући и ''прање'' новца, представља нужност с којом се суочава и наша земља. Србија као земља високог ризи-ка, на свом путу ка Европској заједници, мора да испуни строге критеријуме у домену борбе против ''прљавог'' новца. Важећи Закон о спречавању ''прања'' новца, тек у назнакама задовољава критеријуме Европске заједнице. Због тога, предлог новог Закона који се налази у скупштинској процедури и који је подударан са законодавством Европске уније треба што пре донети.

4.2. Трговина дрогом

Трговина дрогом је један од најгорих примера стицања новца на људској беди. Трговина дрогом је злочин против хуманости, јер је злокобно променила наше окру-жење. Данас се много говори о екологији и док се ту, углавном, мисли на природно окружење чисте реке и свеж ваздух, постоји једна друга једнако важна средина а то је средина дроге. Екологија нашег стила живота постала је загађена. Зато радије размиш-љамо о групним него о појединачним решењима наших проблема и ту пропуштамо да се користимо индивидуалним ресурсима. У свему овом главну улогу има широка упо-треба дроге. Стратегија дистрибуције и продаје дроге усмерена је на најосетљивије под-ручје на нашу свест, јер се кроз употребу дроге омогућава манипулација људским животима од стране бескрупулозних људи, трговаца дрогом. Проблем трговине дрогом је сувише велики да би могао бити једноствано решен. Проблем дроге немогуће је решити, јер трговину дроге воде најмоћније породице света, као део гигантске строго координисане машине за прављење новца.

Још давне 1930. године британски капитал инвестиран у Јужну Америку знатно је премашио инвестицију капитала у тадашњим британским доминионима, које је више од једне милијарде фунти, а што је за то време представљало огромну суму новца. Главни разлог за такву инвестицију била је дрога. Носиоци ових инвестиција биле су ''племените'' банкарске породице из племићког сталежа из Велике Британије и Сједи-њених Америчких Држава. Касније су улагали огроман новац у државе, као што су Аргентина, Јамајка и Тринидад, које су преко трговине дрогом за њих постале велике вртешке новца. Тако је на Јамајци и данас бруто национални производ сачињен углав-ном од продаје ганђе, врло моћне врсте марихуане.

Данас је трговина дрогом много развијенија него што је то била пре. Од Колумбије до Мајамија, од Златног троугла до Златних врата, од Хонгконга до Њујорка, од Боготе до Франкфурта, од Пакистана и Ирана до Турске и преко Косова и Метохије до Европе и Америке, трговина дрогом, нарочито хероином, јесте велики посао. Прљави бизнис дроге је огромно царство и


велики посао. То је, у ствари, данас највеће појединачно предузеће на свету. По нужности, њиме се оперише од врха надоле у свим земљама у свету.

Главне земље у којима се гаје мак и кока су Бурма, северна Кина, Авганистан, Иран, Пакистан, Тајланд, Либан, Турска, Перу, Еквадор и Боливија. Колумбија не узга-ја коку, али пошто је близу Боливије, главни је пречистач кокаина и главни финан-сијски центар трговине кокаином, која се (од како је киднапован генерал Норијега и осуђен у Америци) бори са Панамом за прво место у ''прању'' новца и финансирању трговине кокаином. Трговину кокаином финансирају и хонконшке банке, лондонске банке и неке банке са Средњег Истока, као што је ''British Bank of the Middle East''. Либан убрзано постаје ''Швајцарска Средњег Истока''.

Дистрибуцијом и транспортом хероина баве се: Хонгконг, Турска, Албанија, Бугар-ска, Италија, Монако, Француска (са центрима на Корзици и у Марсељу), Либан и Пакистан. Сједињене Америчке Државе су највећи потрошач наркотика, са кокаином на првом месту и хероином одмах иза њега, а затим следе Западна Европа и земље Југисточне Азије са највећом потрошњом хероина. Само у Ирану има огроман број зависника од хероина, по подацима из 1991. преко 2.000.000 људи.

Сједињене Америчке Државе осудиле су одбијање Кине да прихвати британски опијум као кршење хришћанског принципа ''љуби ближњега свога'' и као ''велику пов-реду људских права и главних принципа о правима народа''. Влада САД је можда највећи снабдевач дрогом у свету, јер је трговина дрогом веома важна за привреду САД. Такву ситуацију посебно користи индустрија дувана и њени заштитници, који се позивају на однос САД до Кине, позивајући се данас на сличне аргументе, пошто желе да оживе овај тријумф западне цивилизације и њен ''историјски циљ''. Тако су промет дуваном од 2,5 милијарде долара 1980. повећао на 5 милијарди долара 1989. У току 1991. године извоз дувана повећан је за 20 одсто, док је пушење у САД опало за 5 одсто. Такво понашање у извозу дувана од стране САД многи називају ''моралном сра-мотом'', јер док позивају друге владе да престану да извозе кокаин, они истовремено без ограничења извозе никотин, дрогу коју исто као кокаин ужива остатак света. Процене су да ће само у Кини 50 милиона деце умрети од болести изазваних пушењем. Такве процене упућују на то да опијумски рат није далеко од стварности и зато би било неопходно да се упозори на замагљивање границе између трговине наркотицима и геноцида.364

Многе мале земље непосредно су умешане у трговину дрогом, као што су Албанија, Бугарска и Косово и Метохија, посебно од доласка КФОР-а. На тај начин остварују велике профите које се користе за финансирање делова државног апарата (разних служби), а у Албанији и на Космету и за тероризам. Крајем 1999. године Интерпол и команда НАТО, који су под директним

364 Чомски, Н., Контролисана демократија, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 167-172.


утицајем САД и ЦИА, израдили су специјалну студију о деловању албанске нарко-мафије у Европи, с основним закључком да албанска нарко-мафија држи хероинску руту која данас има своје дистрибутивне центре у свим државама Старог континента. А тамо где је албанска дрога, ту су и убиства, отмице, киднаповања, рекети, разбојништва. Зато су Немачка, Швајцарска, Италија, Аустрија, Велика Британија и Шведска, у којима је албанска мафија врло снажна, званично покренуле истрагу о албанској мафији и њеним везама у илегалној трговини наркотицима. Чак 70 одсто хероина који дође у те земље, као и 85 одсто хероина у промету у Грчкој и Чешкој пролази кроз руке албанске нарко-мафије. Тако немачка обавештајна служба БНД процењује да само у Немачкој годишње албанска нарко-мафија опере 1,5 милијарду долара преко две стотине приватних банака. Од тога је, према истом извору, око 900 милина долара било упућено на издржавање ОВК на Косову и Метохији.365

Пут дроге од Блиског истока према тржиштима у Западној Европи иде од Авганистана, Пакистана и Ирана, да би се у Турској прерадио у више центара, од којих је најважнији Истанбул. Према подацима Интерпола око 70 одсто хероина заплењеног у Европи долази из Турске, захваљујући, пре свега, чврстој спрези албанске и турске нарко-мафије. Томе доприноси и број зависника наркотицима у Европи. Тако пет мили-она наркомана у Европи троши тешке, а око двадесет милиона тзв. лаке дроге, што значи да је Европљанима дневно потребно око двадесет и пет милиона грама или око 250 килограма ''белог праха''.

До јачања албанске нарко-мафије дошло је из најмање два разлога. Први је велика акумулација капитала стеченог на трговини дрогом, оружјем, те крађом и препродајом аутомобила. Други је удруживање Албанаца са Косова и Метохије, Турске, Македоније и Албаније у један нарко-труст чији је центар у Њујорку, а испоставе су у Тирани, Скопљу, Истанбулу, Приштини, Софији, Прагу, Будимпешти, Москви, Франкфурту, Цириху, Бриселу и Чикагу. Исхитрено политичко осамостаљивање Албаније и само-проглашење Косова и Метохије државом, праћено економским расулом и цветањем организованог криминала, претворили су овај регион у извор заразе која је брзо почела да се шири Европом. Тако су косовски Албанци, у последњих неколико година, толико ојачали да само у Швајцарској држе под својом контрлом 70 одсто нарко тржишта. На балканској хероинској рути Албанци са Косова су у почетку били само курири, а затим су узимали све веће просторе илегалног тржишта. Данас они заједно са Албанцима и Турцима снабдевају Њујорк са 30 одсто хероина, који долази са простора Балкана. Они држе Њујорк, Торонто и Чикаго, где према неким проценама годишње на хероину окре-ну око 50 милиона долара. Албанска нарко-мафија је једна од насуровијих у свету, јер или подмићују или убијају оне који прихвате да раде за потребе ДИА или ФБИ као преводиоци за албански језик. САД су издвојиле више од 17 милијарди долара за борбу против нарко-мафије, али су

365 Лопушина, М., Мафије света, Народна књига АЛФА, Београд, 2000, стр. 174-178.


истовремено амерички политичари донели одлуку 1999. године да Албанцима дају 25 милиона долара за куповину оружја. И ту се затвара ланац смрти, јер толерисањем шверца дроге САД омогућавају Шиптарима приход којим се потом плаћа оружје или лобирање, тако да новац, али увећан, остаје у Америци.366

Шверц дроге је захватио читав свет, а истовремено је и политичког насиља све више. Ове две делатности су тесно повезане.

4.3. Трговина људима

Правно укинуто још у 19-ом веку у свим земљама света, ропство није никада потпуно искорењено с лица земље, штавише и даље се појављује у разним облицима и наставља да просперира. Према Међународној организацији против ропства у Лондону, преко 200 милиона људи још живи ''у ланцима.''367

Аристотел је у свом делу ''Политика'' заступао став да ропство представља ''неоп-ходну и природну'' институцију, пошто је основа друштвено-економског система на коме човечанство почива. Ову тезу су у осамнаестом веку одушевљено прихватили амерички земљопоседници, који су остварили велики профит на својим плантажама памука захваљујући раду Африканаца, које су у Америку допремали трговци робљем. То указује на чињеницу да у корену ропства увек лежи профит, а данашња стварност цинично демантује убеђења аболициониста из осамнаестог века за које је ропство било непомирљиво са модерним капитализмом.

Услови живота енглеског пролетаријата после индустријске револуције, као и деце која су практично била окована за фабричке разбоје, рудара и радника затворених у рудничким јамама и фабрикама, показују да ропство, иако укинуто на правном плану, наставља да живи у стварности. У енглеским колонијама, робови који су били осло-бађани, присилно су затим регрутовани у француске, британске, португалске, белгијске и друге војске у Западној Африци, у Конгу, у Мозамбику и др.

У Мауританији (Африка) ропство је преживело у свом древном облику, иако је формално укинуто три пута (1905/1960/1980). Деведесет хиљада, од два и по милиона становника, још су ''власништво'' племена Бербера. Могу да буду продате за мање од 15 долара или уступљене у замену за камиле, кола, оружје. Жене су присиљене да имају односе са газдама. Ропство се практикује и у неким арапским муслиманским земљама (Саудијска Арабија, Емирати), где се искрцава хиљаде Филипинаца у потрази за запос-лењем.

366 Лопушина, М., оп. цит., стр. 190-192. 367 Corriere dela sera, Milano, 20. јул 1999, стр. 3.


У новије време исламски интегрализам је наметнуо свету, кроз фанатичну интер-претацију Курана, ново ропство: то најбоље знају авганистанске жене мумифициране у ''боргама'' и лишене најосновнијих људских права од талибана ''божјих ратника''.

Немогуће је да се употреби било који други термин осим ропства, када се узме у разматрање присилни рад коме су у великој мери прибегавали фашизам и комунизам. Нацистички режим насиљем је регрутовао око осам милиона ''арбајтера'', из редова ратних заробљеника из земаља окупиране Европе и међу затвореницима концентра-ционих логора. Ови људи су били присиљавани да раде у јавним и приватним преду-зећима Немачке како би се ''подржао немачки ратни напор''.

По завршетку Другог светског рата било је више од четири милиона заробљеника, који су натерани на присилни рад у СССР и у подручјима које је заузела совјетска војска за време напредовања у Европи. Слична ситуација била је и у Тајланду, где су британски војници, под надзором Јапанаца, ангажовани на принудни рад.

Присилни рад настављен је и после Другог светског рата, посебно у руским гула-зима, где су политички дисиденти наставили да раде и да умиру од напора све до деве-десетих година прошлог века.

У новије време све су бројнији случајеви у којима односи између жртава и оних који их држе под контролом, личе на односе у класичном ропству. Сваке године милио-ни жена и девојчица пролазе широм света да би завршиле као робиње, присилно радећи у индустрији секса. Готово да нема државе која се не суочава са трговином женским робљем, и она се често не препознаје у свој својој целовитости, а постоје и несугласице око самог термина. ''Трефикинг'', како се овај злочин често назива, није дефинисан у међународном праву, као ни у документима ОЕБС-а. Некада се ''трефикинг'' тумачио као трговина женама и девојчицама за проституцију или у друге ''неморалне сврхе'', али је често мешан са ''кријумчарењем људи'', што је доводило до искривљеног схватања овог проблема. Веза између илегалног пребацивања људи преко границе и трефикинга свакако постоји, међутим кључну разлику чини то што жртве трговине завршавају као робови, док илегални имигранти не морају нужно доживети такву судбину. Трговина женама, такође, има много елемената кршења закона и угрожавања људских права, који ове случајеве чини посебним према другим облицима ''кријумчарења људи''. Феномен трефикинга је веома широк и подразумева трговину људима за ропски рад, у домаћин-ствима, на пољима, рудницима, присилне или фиктивне ''mail ordered'' (наручене) брак-ове, као и купопродају младих жена за стриптиз барове и борделе. Упркос различитим дефиницијама, постоји сагласност да ''трговина људима'' подразумева пресељавање људи у циљу приморавања на рад или друге облике ропства. У том смислу ''трефи-кинг'' укључује трговину људима у било које


сврхе, сексуалне или не, и све фазе које томе претходе (од почетне регрутације до коначног циља – присиљавање особе на бес-платан рад).368

Тржиште сексом присутно је свуда у свету. Дестинације ове трговине могу да буду Манила и Најроби, Њујорк и Рио де Жанеиро, Амстердам и Банкок, Париз, Лондон, Мексико Сити, итд. Бордели у Њу Делхију и Бомбају препуни су непалских прости-тутки – девојчица које живе у мраку собица тескобних као ћелије. Хонгконг, Банкок и Манила су, корак по корак, постали огромни бордели. Зато путничке агенције не неги-рају да то може да објасни повећање туристичких токова ка тим ''рајевима''. Међутим, најтежи облик ропства остаје онај који практикују европски и азијски педофили (у свету се око два милиона деце од пет до 12 година користи за проституцију).

Посебан проблем представљају имигранти, који у настојању да умакну од непод-ношљивој беди, по сваку цену настоје да се домогну земаља у којима их, верују они, чека бољи живот, иако их у стварности у њима често чека заправо – ропство. Тако је према подацима Међународне организације рада (ИЛО – МОР) за 2004. годину објав-љен забрињавајући податак да је широм света постојало чак 12,3 милиона ових, тако-званих присилних радника. Само шестина од поменутог броја (2,4 милиона) то је поста-ла после ризичног путовања стигавши у ''обећану земљу '' као ''роба'' у све раширенијем и уноснијем послу такозваног ''трефикинга''. Трговина људима у Европи доноси орга-низованом криминалу и до 13 милијарди долара годишње, од чега око седам милијарди долара потиче само од проституције. На годишњем глобалном нивоу, сексуалном екс-плоатацијом се остварује добит од око 60 милијарди еура. Судећи према овим цифрама, дакле када је реч о заради, трговци ''белим робљем'' у последње време су раме уз раме са наркомафијом.

Модерно ропство има разноврсне, понекад и тешко препознатљиве облике, а најчешће се сусрећу три:

1. присилан рад на који утичу државе (у војскама или затворима); 2. ''приватна иницијатива'' кроз индивидуални или групни рад

(грађевина, рудници и др), и 3. организатори проституције, али и у области индустрије и

пољопривреде.

368 Трговина људима, нарочито женама и децом (према конвенцији УН деца су све особе испод 18 година) као облик савременог ропства је директно кршење људских права и слобода. Трефи-кингом се угрожавају права и слободе прописане Универзалном декларацијом о људским прави-ма (1948.), чијих првих пет чланова гласи: (1) сви људи су рођени слободни, (2) сви су равно-правни у правима и слободама прописаним овом Декларацијом, (3) сви имају право на живот, слободу и личну безбедност, (4) нико не треба да буде у ропском или служиначком положају. Ропски и служиначки положај треба да буду забрањени у свим појавним формама, и (5) нико не треба да буде изложен тортури.


Проблем је најизраженији у подручју Азије и Пацифика где је регистровано чак 9,5 милиона присилних радника. Најстрашније је, ипак, то што безмало половину овакве радне снаге чине – деца! Присилни рад, по дефиницији Међународне организације ра-да, је сваки рад који се обавља недобровољно и под претњом разних санкција, али и онај који је мизерно плаћен, ако је и уопште плаћен људима који живе у веома лошим условима (на пиринчаним пољима Индије такви радници су радили по 19 сати дневно за плату од 15 рупија или 0,03 долара, а увек су, па и по киши, спавали напољу, нису никад имали ни тоалет ни купатило, а и жене су им редовно биле и сексуално злостављане)369. Приморавање на сексуалне услуге је постало прави ''хит'' у модерним временима. Како и не би, кад једна проститутка, у развијеним земљама света, доноси годишњи профит од 67.200 долара, у блискоисточним земљама 45.000, а у земљама у транзицији у просеку око 23.500 долара. На цени су посебно младе девојке: процењује се да је три четвртине проститутки млађе од 25, а чак 22 одсто млађе од 18 година.

Присилни рад се у неким подручјима, поготово у Азији и Латинској Америци, сматра неком врстом традиције у оквиру које се подразумева да и сами родитељи без-душно експлоатишу своју децу. Прислини радници се затим највише регрутују у подручјима захваћеним ратом, каквих је све више у свету. Регрутују се и у најсиро-машнијим земљама света, као и у онима ''у транзицији'' чији су грађани, изгубивши сваку наду, спремни на свакојаке ризике да се из невоља избаве, након чега их обезбеде са лажним документима, а затим их због тога држе у покорности. Или их, пак, у покорности држе уз помоћ ''великодушних'' позајмица новца који несрећници никад не могу да врате.

Према подацима ''Амнести интернешенел-а'' у Демократској Републици Конго, земљи у којој је од 1998. до 2003. године погинуло 3,8 милиона људи, деца војници чинили су до 40 одсто војних јединица војске Конга. Тако се најмање 11.000 деце налази у рукама бунтовника и оружаним бандама које их на силу задржавају и примо-равају да учествују у спорадичним борбама, без обзира што је мир закључен. Од укуп-ног броја деце војника у Конгу око 40 одсто су чиниле девојчице, које су најчешће отете и одведене у војне јединице за време рата, а на које њихове породице више не рачунају. Девојчице – војници данас су у већини случајева укључене у шпијунске акције, сексуално су робље или их ратне вође користе као пословну пратњу.

369 Трговци људима продају децу у Индији за своте новца које су често ниже од трошкова за куповину стоке и других животиња, а та дечица најчешће заврше као радна снага за тешке послове или као сексуално робље. ''Деца се купују као биволи, али за разлику од тих животиња које коштају до 15.000 рупија (350 америчких долара), деца се могу купити за 500 до 2.000 рупија (12 до 45) долара, истиче невладина организација 'Спасимо децу'. Као пример наводе двојицу браће који су продати за 6 долара сваки''. Видети: Press, 7,8 i 9.04.2007.


Силоване девојчице постају ''својина'' ратних вођа. Оне које бекством покушају да се извуку из таквих банди најчешће бивају убијене. Главни разлог што су их се родитељи одрекли лежи у ''бацању љаге на породицу'' и осуда средине.

Сваке године више од 150 милиона девојчица и 73 милиона дечака у свету жртве су силовања или сексуалног насиља у породици, а између 133 и 275 милиона деце широм света сведоци су неког облика породичног насиља (УНИЦЕФ – Глобална студија ОУН ''Спасите децу'', 2006). Више од милион деце су жртве међународног кријумчарења, а скоро два милиона заврши у болницама због физичког насиља. Оно што посебно забри-њава јесте процена да ће у наредних годину дана 3.500 деце умрети од последица физичког малтретирања и занемаривања у најбогатијим земљама света.

Такође, светски подаци указују да између 20 и 65 одсто школараца месечно пријави вербално и прихичко малтретирање, као и да су деца у сиротиштима изложена посеб-ном ризику од насиља оних који треба да се старају о њима. Таква деца трпе тортуру, изолацију, пребијања, силовања, а више од 50.000 њих сваке године изврши само-убиство.

Узнемиравајући је и податак да се око 82 милиона девојчица у свету удаје пре 18 године, а знатан број од тих је и у млађем узрасту и често принудно, што их суочава с великим ризиком од насиља.

Када је реч о Србији, ситуација је готово идентична. Тачније, и у Србији око 40 одсто деце узраста од 6 до 14 година су жртве насилних родитеља, а још већи је проценат код жртава млађих од две године. Њих родитељи туку и штаповима, и коноп-цима и разним предметима.

У борби против присилног рада Британци су, рецимо, пооштрили свој закон, који сада за прекршиоце предвиђа казну затвора од 14 година. Своје прописе пооштриле су и друге земље – Немачка, Русија, Француска и др. Французи су међу првима, још пре много година, са својим затвореницима почели да потписују уговоре о минималној плати, здравственој заштити и осигурању, па се радници из тих средина сада сматрају готово најпродуктивнијим у Европи.

Међународна организација рада предвиђа да ће присилан рад нестати на Планети до 2015. године. Међутим, тешко је у то поверовати и зато што је тај рад, у условима глобализације, увелико постао и огроман глобални бизнис који ''бизнисменима'' доноси 32 милијарде долара годишње.

У Кини су чувени мафијашки гангови, познатији под именом – тријаде,370 које су пре неколико година започеле бројне серије отмица жена и 370 Кинески назив за тријаде гласи ''шеи шехуи'' – тајно друштво. Основане су у 17. веку као моћне групе, оргнизоване на територијалним, друштвеним или мистичним основама – због отпора према династији Ћинг. На њиховим црним заставама налазио се црвени мач и жути равнострани троугао: један крак је представљао небо, други – земљу, а трећи – човека. Отуд и назив тријаде. Почетком 20. века тријаде су имале


деце из сиромашних делова Кине. Само у периоду од почетка 2001. до краја 2003. кинеска полиција успела је да ослободи 42.000 киднапованих жена и деце, док је 20.000 осумњичених ухапшено. Најчешће се киднапују мала деца, пре свега дечаци, који се у Кини продају породицама које немају мушке наследнике. Број таквих породица је велик, јер је у Кини још увек на снази рестриктивна политика рађања. Киднаповане девојчице и жене продају се најчешће за проституцију. Мафијашки гангови, попут тријаде, су ван контроле и прете да угрозе социјалну стабилност Кине. Када је трговина људима и дрогом достигла алармантан ниво Кина је први пут тек пре четири године јавно признала постојање домаћих тајних гангова.

Слободно се може рећи да је ово најорганизованији облик криминала. У овом слу-чају само је роба специфична, ради се о човеку, што је далеко лакше прошверцовати. Мушкарци у намери да боље зараде радо пристају на послове на грађевини, нафтним постројењима, не слутећи да ће бити израбљивани, а новац предавати својим газдама. Током пута водичи су уљудни и слаткоречиви, али када се стигне на одредиште све се мења. Сва документа одмах се цепају. Газда ставља до знања да је он ''њихов бог'', а они – робови. Тада почиње мучење.

Жене се приморавају на сексуалне односе више од десет пута дневно, а мушкарци смештени у најгорим условима без воде и струје раде више од 12 сати. Све што зарадиш, твоје је – кажу газде ''робовима'', а онда додају: Али, мени дугујеш пет хиљада евра што сам те довео. Када вратиш ''дуг'', слободан си. Сви дају све од себе да зараде али од њихове слободе – ни трага. Међутим, са завршетком каријере, проститутке се не ''отпуштају'' са посла, нити се избацују на улицу, већ се из њихових тела, док је још жива, или са леша – ваде органи. Значи, оне нису само проститутке, нити су само роб својих газди, оне постају и невољни донатори органа. На већ устаљеном тржишту људских органа, продају се бубрези, плућа, јетра, срце и залисци, кожа, кости и други органи. На тај начин, жене, жртве трговине људима, полако губе свој идентитет у целом процесу продаје тела. Оног тренутка када је као ислужену убију или са још живог тела узму органе, она буквално престаје и физички да постоји. Само мали број жртава трафикинга успева да се отргне и врати у своју земљу, где покушавају да се врате нормалном животу. Далеко је, међутим, више оних којима се губи сваки траг.

У препродаји мушкараца, жена, деце, новорођенчади, људских органа, женских полних ћелија (као најновије багателисање живота) итд., посебно је карактеристична Африка. Бизарна трговина киднапованом децом у западној Африци, препродаја жена дуж обале источне Африке, кријумчарење малолетница из Кеније, Танзаније и Мозамбика за тржиште проституције у Јужноафричкој Републици, само су део бизниса који цвета у 89 одсто држава извесну политичку моћ. Врхунац су достигле 1911. када су помогли националистима у сламању последње кинеске династије Ћинг. После победе комунизма и сламања трговине опијумом, многе тријаде су побегле на Тајван, у Макао и Хонгконг.


Црног контенента, тврди у свом извештају УНИЦЕФ.371 Нико поуздано не зна колико жена и деце се свакодневно продаје широм Африке. Отмичари малишане широм Африке кријумчаре у два правца. Најмање 200.000 мали-шана из западне Африке препродаје се власницима рудника, каменолома, плантажа кафе и сл. Најлепше девојчице и тинејџерке, намамљене добром зарадом и наркоти-цима, из Бенина, Камеруна, Гане и других земаља лако стижу на плочнике Јоханес-бурга, у хареме у Судану и Мауританији, итд. Пробрани остатак илегално се пребацује у западну Европу, на Средњи Исток и Арабијско полуострво. Кријумчари тек рођене деце плаћали су мајкама за дете око 800 америчких долара, а већина их је била наме-њена заинтересованим сурогат-родитељима у Француској.

Слична, ако не и још тежа ситуација је и у Латинској Америци. На основу студије ЦЕПАЛ-а, светске здравствене организације и других, објављено је да од 15 милиона Латиноамериканаца, скоро 60 одсто становништва живи у сиромаштву, од којих 9,7 милиона живи у ''крајњем сиромаштву''. Оцењује се да 20.000 Гватемалаца умире од глади сваке године, да је више од 1000 деце умрло од богиња само у прва 4 месеца 2008. године. Слична је ситуација и у другим земљама Латинске Америке. Све то утиче на киднаповање и продају деце. Тако се само у Гватемали годишње киднапује 300 деце, одводе у тајна неговалишта, затим продају на усвајање по цени од око 10.000 долара по детету. Истовремено, многа од киднаповане деце продају се индустрији која врши про-мет телима за пресађивање органа.

4.4. Трговина оружјем

Војна глобализација је уз глобализацију животне средине, најприсутнија димензија глобализације. То није ништа необично, будући да су досадашњу историју света обеле-жили многобројни ратови између политичких јединица, а и с обзиром на чињеницу да су ратови и употреба силе уопште, најизразитији пример војне глобализације. У последњих десетак година, упркос тврдњама неких теоретичара да је завршетком хладног рата дошло до ''краја историје''372 и да се ратови тешко могу очекивати у свету у којем постоји један образац организовања политичког и друштвеног живота, водило се доста ратова. Штавише, према подацима које наводи Џозеф Нај, ратови су чести и данас, као и у прошлости, с тим што нису искључиво међудржавни, већ унутардржавни сукоби. Наиме, како истиче професор Нај, ''већина ратова данас су грађански или етнички ратови. Између краја хладног рата 1989. године и краја 20. века, догодило се 111 оружаних сукоба на 74 подручја широм света. Седам ратова су били међудржавни, а девет ратова су

371 Internet, http://www.unicef.org (25.12.2011). 372 Френсис Фукујама, Крај историје и последњи човек, Службени лист СРЈ, Београд 1996, стр. 141-162.


били унутардржавни са интервенцијом страних држава''373 Штавише, почетком 2005. године од 24 оружана сукоба који су тада били у току широм света, скоро у свим случајевима, радило се о грађанским ратовима.374 Теза појединих теоре-тичара да ратова неће бити јер је економски неисплатив, не може се прихватити, пошто економска међузависност између актера у међународним односима понекад ипак није довољна да би се избегли сукоби, па и ратови у њиховим међусобним односима.375 Из тог разлога се ни данашња ера глобализације не може замислити без њене војне дим-ензије. Будући да је захваљујући технолошком напретку, и усавршавању различитих врста наоружања, у свету данас дошло до ''демократизације насиља''376, употреба силе и претња употребом силе нису ишчезли ни у свету ''комплексне међузависности''377 и никад ''дебљег глобализма''.378

Наоружање и војна опрема су производи који су специфични због начина своје употребе, јер служе за примену силе и војне операције, па је њихова производња и међународна трговина под строгом контролом држава. Главни произвођачи оружја данас су развијене и моћне државе, које га користе за очување своје безбедности, јачање политичке моћи у свету, војне подухвате и полицијске акције за очување унутрашњег реда и мира. Трговина оружјем доноси водећим економским силама света, односно њиховом војно-индустријском комплексу, знатно виши профит у односу на профит у грађанским гранама производње и трговине. Овде нема никаквог ризика повезаног с евентуалним колебањем цена, а истовремено су осигурани од колебања тражње и понуде. Управо војно-индустријски комплекси су све мање ограничени националним оквирима. Светско тржиште наоружањем све више се шири у сталној трци за високим профитима, уз растерећење нагомиланих војних залиха (посебно данас према земљама у развоју), ослобађања од већ застарелих типова наоружања, стварања и јачања сфере утицаја и зависности у односу на већу милитари-зацију економије и др. Шири се трговина оружјем како унутар војно-политичке организације НАТО, тако и

373 Peter Wallensteen and Margareta Sollenberg, ''Armed Conflict, 1989 - 2000'' in Sollenberg (Ed.) States in Armed Conflict 2000 (Uppsala University, Department of Peace and Conflict Research, Report No. 60, 2001) p. 1. Наведено према: Joseph S. Nay, Jr., Understanding International Conflict-An Introduction to Theory and History, Fifth Edition, Pearson Education, Inc., New York, 2005, p. 2. 374 Niall Ferguson, The Next War of the World, Foreign Affairs, September/October 2006, pp. 61-74. 375 Joseph S. Nay, Jr, Understanding International Conflicts, op. cit. p. 43. 376 Fareed Zakaria, The Future of Freedom – Illiberal Democracy at Home and Abroad, W.W. Norton, New York, 2003, p.16. 377 Robert O. Keohane, Joseph S. Nay, Jr, Power and Interdependence, op. cit. p. 245. 378 Michael Sheehan, ''The Changing Character of War'', in: John Baylis, Steve Smith, Patricia Owens, The Globalization of World Politics – An Introduction to International Relations, Oxford Univesity Press, New York, 2008, Fourth Edition, pp. 210-241.


продаја државама зависним, на овај или онај начин, од економски водећих светских сила на челу са САД.

У периоду после Другог светског рата као водеће силе у производњи и извозу нао-ружања смењивали су се Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез. Најзна-чајнији извозници и даље су САД и Русија, а иза њих следе неке европске земље са развијеном војном индустријом, као што су Немачка, Француска, Велика Британија, Холандија, Италија и Шведска. Све значајнији извозник оружја постаје и НР Кина.

Табела бр. 16. Главни извозници наоружања (у мил. УСД)

Привреда 2006 1990- 2006

САД 7.929 172.673 Русија 6.623 64.258 Немачка 3.850 29.261 Француска 1.557 26.984 Велика Британија 1.063 21.985 Кина 564 10.879 Холандија 1.481 8.308 Италија 860 7.286 Украјина 133 5.492 Шведска 472 5.339 УКУПНО Свет 26.716 398.680

Напомена: У посматраном периоду СССР је извезао оружја у износу од 15.335 мил. УСД.

Извор: Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI), Internet, http://www.armstrade.sipri.org/arms.trade/toplist.php, (25.12.2011).

Табела бр. 17. Главни извозници наоружања (у мил. УСД) Привреда 2006 1990 - 2006

Кина 3.261 27.532 Индија 1.692 24.403 Турска 486 21.455 Тајван 624 20.252 Јапан 392 19.935 Саудијска Арабија 148 18.821 Грчка 1.452 18.757 Јужна Кореја 1.292 17.522 Египат 538 15.105 Уједињени Арапски Емирати

2.439 12.279

УКУПНО Свет 26.722 398.693 Извор: Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI), Internet,

http://www.armstrade.sipri.org/arms.trade/toplist.php (25.12.2011).


Најзначајнији увозник наоружања и војне опреме, у посматраном периоду, од 1990. до 2006. године била је Кина, која се све више наоружава како расте њена привредна моћ. Осим Кине највећи увозници оружја су углавном државе које немају развијену сопствену војну индустрију, као што су Турска, Јапан, Саудијска Арабија, Грчка, али и државе које имају веће безбедносне ризике у свом окружењу. Тако, шест држава чланица Савета за сарадњу Залива – Саудијска Арабија, Кувајт, Оман, Бахреин, Уједи-њени Арапски Емирати и Катар – припадају групи најбољих купаца. Од 1990. године када је Ирак извршио инвазију на Кувајт заливске земље потписале су уговоре у вредности 36 милијарди долара ради куповине америчког оружја. На тај начин ове земље учествовале су са 32 одсто у укупном америчком извозу оружја и опреме (110,8 милијарди долара) од 1990. до 1997.године. Овако великим извозом наоружања и друге ратне војне опреме Америка настоји да неутрализује дефицит биланса насталог вели-ким делом због ратног ангажовања и издржавања армија у низу земаља, што износи преко 60 милијарди долара. Након инвазије на Ирак 2003. и његове окупације Америка годишње троши више од 65 милијарди долара само у тој земљи.

Ако посматрамо земље које највише троше на наоружање и војну опрему, приме-тићемо да за ову намену највише издвајају САД, око 530 милијарди у 2006. години. Обично земље издвајају, просечно, око 2,5 одсто од свог друштвеног производа за војне потребе. Занимљиво је да је Саудијска Арабија једна од ретких земаља која на своје наоружавање издваја преко 8 одсто друштвеног производа просечно годишње.

Табела бр. 18. Војна потрошња

Привреда Буџет (у млрд УСД) САД 528,7 Велика Британија 59,2 Француска 53,1 Кина 49,5* Јапан 43,7 Немачка 37,0 Русија 34,7* Италија 29,9 Саудијска Арабија 29,0 Индија 23,9 Јужна Кореја 21,9 Аустралија 13,8 Канада 13,5 Бразил 13,4 Шпанија 12,3

* Процена

Извор: SIPRI, 2007.


Наведено је петнаест земаља чији је буџет за одбрану у 2006. години износио укупно 1.158 милијарди долара. На САД отпада 46 одсто од укупне суме. Данас САД имају највећу морнарицу на свету, треће по величини ваздухопловне снаге и шесту по величини копнену армију на свету, а све оне су неупоредиво боље опремљене од својих супарника и запошљавају укупно 1.430.000 људи.379

У међународној трговини наоружањем и војном опремом данас учествује више од 50 држава као добављачи, односно главни извозници наоружања и војне опреме, и више од 120 држава као потрошачи односно увозници ових средстава, а годишњи промет је око 50 милијарди УСД.

У производњи наоружања главни носиоци су предузећа која се баве производњом наоружања и војне опреме380, а која у одређеној земљи сачињавају војноиндустријски комплекс.381 Војноиндустријски комплекс је у свакој земљи, без обзира на њену разви-јеност, ослонац и промотор раста, а посебно је то изражено у развијеним земљама, као што су САД.

У време ''хладног'' рата, када је Совјетски Савез покушавао да држи корак са Америком у војној спремности и снази, коштало их је то скоро половину бруто нацио-налног производа. Само тај податак је довољан да покаже ко је и зашто морао да изгуби неравноправну трку. Међутим, Русија се веома брзо опоравља када је у питању извоз наоружања. Тако је у 2003. Русија извезла наоружања у вредности 5,5 милијарди дола-ра. Највећи купци су Индија и Кина, које су за 2 милијарде долара купиле 36 комада летелица типа СУ-30, које по својим карактеристикама спадају у сам технолошки врх ове врсте борбених авиона. Истовремено, током 2003. Алжир је од Русије наручио 50 авиона типа МИГ-29 у вредности 1,5 милијарди долара.382

Како је престало глобално сучељавање Истока и Запада, осетно је ослабила опас-ност од избијања светског рата, али се појавило знатно више жаришта и војних сукоба. Ширење ракетне технологије и оружја за масовно уништење довело је до нове претње ширења регионалних сукоба. У том контексту, у периоду економских транс-формација и војних реформи, улога нуклеарног одвраћања за Русију објективно расте, како из претходно наведених разлога, тако и због релативно ниске цене програма одржавања нуклеарних снага. Поновно враћање у тежиште нуклеарних снага није допустиво, јер је за програме разраде, проба, распоређивања, експлоатације и повлачења из борбеног састава и коришћења сваког стратешког нуклеарног система потребно 20 до 25 година, па и више. Истовремено, до промене 379 Извор: Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI, Internet, http://www.sipri.se .(25.12.2011). 380 У нашој земљи се ова предузећа називају наменском индустријом. 381 Више о појму војноиндустријски комплекс погледати у: Бјелић, П., Војноиндустријски комплекс ослонац америчке привреде: оружје доноси новац, Економски сигнали, број 71, мај 2000, стр. 74-79. 382 Military Balance, 2003, IISS, London, стр. 25.


војно-политичке ситуације, како показује исто-рија, може доћи преко ноћи. У тим условима обострано нуклеарно одвраћање Русије и САД од непосредног напада једне на другу има крајње секундаран значај, али је зато значајно порасла улога обостраног нуклеарног одвраћања од намера да се врати време хладног рата, политика уцена и претњи. То је основни разлог, уз већ наведени економ-ске природе, што се Русија одлучила на развој само једне врсте ракете у стратешким ракетним јединицама. У том смислу изабран је ракетни систем ''Тополо-М''.

У односу на Русију САД раде на развоју своје противракетне одбране, која је још увек у почетној фази. У наредних пет година Америка планира издвајање 50 милијарди долара за развој тог система, који је суочен с немогућим задатком ''погађања метка метком''. Америчка Агенција за рекетну одбрану објавила је почетком 2005. да ће сис-тем до краја године бити у стању да заштити 50 држава САД од ограниченог напада балистичких ракета. Овакви односи између САД и Русије, због улагања све већих средстава у развој наоружања, прети да поново покрене међународну трку у наору-жавању.

Истовремено, Америка само за научна истраживања и развој у области одбране троши три пута више него што то у овој области чине следећих по рангу шест сила заједно. Другим речима, САД улаже у војно научна истраживања више него што износе сви трошкови за одбрану Велике Британије и Немачке. Милитаризација научних истра-живања, на жалост, попримила је доминантну позицију у укупним издацима за истра-живања уопште. Учешће војних расхода за научна истраживања у САД, у маси укупних издатака за научна истраживања, износи данас од 80-83 одсто. Највећи део средстава за научна истраживања и у другим земљама развијеног света користи се за војне сврхе. Тако је, на пример, у САД само за неке нове врсте наоружања утрошено 45 милијарди долара, што представља више од 52 одсто свих расхода федералног буџета. Све већи напори на плану војних истраживања повезани су с тражњом новијих типова оружја и средстава за вођење ратова за масовна уништавања, за ''предност'' у односу на друге економски водеће земље света, што савремени научно-итраживачки развој ставља у уске границе војне економије. На тај начин се војна економија ставља у функцију милитаризма, док се осталим цивилним научним истраживањима остављају готово симболична средства, често и сама везана за војноиндустријски комплекс. Војни расходи најчешће служе и као средство учвршћивања власти и јачања моћи крупних компанија с чиме се паралелно ствара и њихова спрега с управљачким слојем, заснована на заједничким интересима.

Темпо раста војних расхода је из године у годину све бржи, као и раст војних буџета економски најразвијенијих земаља света. Та чињеница указује да се трка у наоружавању и после престанка хладног рата и даље наставља, односно ''мртва трка остаје''. Међутим, огроман раст војних расхода није


успео да осигура стабилност раста привреда економски најразвијенијих земаља због чега оне све дубље падају у рецесију. Последњих година то се уочава кроз кризу раста запослености и нестабилности (инфла-цију). Појава стагфлације – инфлације, ниске стопе раста и незапослености – као најго-ра могућа варијанта комбинација више циљева у развоју сваке привреде, најбољи је доказ за то.

Пред водеће индустријске земље света поставља се зато питање: или даље неза-држива трка и гомилање војног потенцијала, или преусмеравање војноиндустријског комплекса и научнотехнолошке политике за мирнодопске потребе и решавање дубоких економских и социјалних проблема којима је оптерећен савремени свет. Сматра се, уколико би економски развијене земље смањиле само за један одсто своје војне расхо-де, да би то осигурало довољно средстава да се бар отклони глад. Управо данас уз такву милитаризацију економике и огромне војне расходе скоро милијарду људи гладује, а још толико је неисхрањено. Дакле, сваки пети човек на свету је гладан и неисхрањен, а тиме подложан болестима и епидемијама које све чешће харају светом (углавном неразвијених земаља света). Према неким војним економистима, да би се победила глад у свету незапослености, болести и слично, требало би годишње утрошити 40 милијарди долара, што представља мање од 10 одсто годишњих расхода за војне потребе само САД. Интересантан је податак да сва средства прикупљена у последњих десет година за борбу против великих богиња нису довољна да се набави један стратешки бомба-рдер. Војни расходи учињени само у току једног дана износе више него што се у последњим годинама прикупило средстава за борбу против маларије (а она угрожава више од милијарду људи у преко 60 земаља у свету), а светској здравственој органи-зацији довољно би било 450 милиона долара да се победи маларија. То је само трећина расхода потребних за изградњу атомске подморнице ''Tradent''.

У односу на САД и остале чланице НАТО пакта, по издвајању средстава за војне потребе не заостају много ни Кина, Индија и Јапан. Само у току 2003. године Кина је од Русије наручила наоружање у вредности већој од три милијарде долара (разараче, подморнице и нове верзије борбених авиона, као што су ''Су-27'' и ''Су-30МК''). Исто-времено је уговорен и трансфер технологије. У кинеским истраживачким институ-тима, који се баве ласерском технологијом, посебно минијатуризацијом нуклеарног оружја, тренутно ради око 2000 руских инжењера и техничара. Заједно са кинеским струч-њацима они раде на пројектима производње крстарећих пројектила, нуклеарних под-морница и оружја које је стационирано у космосу. Кина и Русија постигле су неку врсту начелног договора о заједничком коришћењу руског сателитског система за гло-бално позиционирање ''ГЛОНАСС'', што би кинеској армији омогућило да одреди мете за своје ракете и пројектиле ваздух-ваздух, али и мете у оквиру новог балистичког одбрамбеног система, као противтеже америчким напорима да се изгради ракетни одбрамбени штит. Такав развој војних односа између Кине и Русије посебно је подс-


такнут бомбардовањем Југославије 1999. и рата против Ирака 2003. Поред сарадње с Русијом Кина настоји да војну сарадњу развија и са другим земљама, посебно са Ираном и Израелом. Међутим, ту Кина има одређених проблема, посебно од стране САД, које се противе извозу високософистициране војне опреме и технологије у Кину, због чега је и спречена продаја израелског радарског система авиона ''АВАКС'', вредног 250 милиона долара. САД су крајем 2003. спречиле извоз најсавременијих израелских беспилотних летелица у Кину у вредности од 500 милиона долара. Толика средства намењена куповини најсавременије војне технике настала је као последица рата високе технологије, коју су америкаци применили у Пустињској олуји 1991, у рату против Југославије 1999, као и у рату против Ирака 2003. године. Кина зато настоји да што пре надокнади технолошко заостајање, без обзира на стратешки потенцијал од 24 интер-континенталне ракете са нуклеарним бојевим главама, који непрекидно модернизује. Након одређеног периода стратешког партнерства између Кине и САД, нова америчка администрација је те односе редефинисала у односе ''стратешких конкурената''. У Кини се САД све више посматрају као препрека на путу ка статусу регионалне суперсиле.

Индија је, у последње време, велики купац оружја, јер жели да буде третирана као регионална сила. Визијом развоја предвиђа се да ће Индија постати суперсила до 2020, док је економски сада трећа по снази у Азији. Значајан инструмент у том погледу је амбициозан програм наоружавања индијске војске. Да би тај програм реализовали настоје да остваре технолошко партнерство са САД. У том погледу значајна је најно-вија одлука САД да олабаве извозну контролу за цивилну нуклеарну и свемирску технику и да у значајној мери продубе сарадњу с Индијом у домену високе технологије. За Индију то представља прећутно признање њихове земље као атомске силе. Тај корак ће помоћи и даљи развој информатичке технологије, која је и онако у процвату. То би, чак, могло да Индију претвори у партнера САД у развоју ракетног одбраменог система. Америка се, осим тога, нада да би Индија могла да постане велики купац америчког оружја. Од једне формалне војне алијансе САД и Индија још увек је далеко. Пре него што Индија добије приступ до осетљиве технологије САД она мора да заоштри своју извозну контролу, како би распршила бојазан од пролиферације нуклеарне и ракетне технологије.

Сајамови војне опреме и наоружања одржани широм света у 21. веку показали су два тренда:

1. да врло скупе и софистициране борбене системе купују релативно сиромашне земље, ако су у осетљивој геостратешкој позицији и ако имају проблеме са суседима, и

2. да је релативно већи број модернизација постојећих борбених система над-машио број потпуно нових оружја и оруђа.


Сви су настојали да продају што више оружја и опреме. Куповали су они који могу да плате на било који начин, без обзира на санкције и ''црне листе'' ОУН или била-тералне санкције појединих земаља.

Водеће компаније војноиндустријског комплекса САД, да би обезбедиле себи тр-жиште за продају наоружања и војне опреме, отварају кризна жаришта, изазивају сукобе ниског интензитета и управљају даљим токовима. Сукоби ниског интензитета, за шта су се специјализовале најмоћније војне компаније, биће ратови који ће домини-рати у првом делу 21. века. Њихова вирулентност и насумична природа могле би да поткопају одрживост бројних националних држава. Ови ратови пркосе општеприх-ваћеним начинима решавања сукоба, стварајући тако услове који су допринели ширењу војних компанија у овој области. Такве војне компаније се, углавном, региструју оф-шор, јер се тако могу лако пребацити у друге земље, што отежава покушаје да се доведу под јурисдикцију одређене државе. Страни аутори тврде да је иза разбијања СФР Југославије, добрим делом, стајао и војноиндустријски комплекс САД. Разлог је лежао у чињеници да је тадашња СФРЈ била међу водећим светским државама у вред-ности годишњег извоза наоружања и опреме. Тако је последњих година СФР Југосла-вија извозила наоружање и инжењеринг у вредности од 1,5 милијарде америчких долара, а у току су били послови који би овај износ могли удвостручити. Изнети пода-ци довољно говоре о томе да смо били постигли веома значајне резултате у истра-живању, развоју, производњи и извозу наоружања и војне опреме.

На тржиштима широм света дошло је до наглог смањивања броја наруџбина наору-жања, после хладног рата, што се одразило на већу конкурентност међу компанијама произвођачима наоружања. Међутим, светски познате компаније произвођачи наору-жања желе првенствено за себе да задобију имућније клијенте на арапској страни Залива.

Данас у глобализованом свету епилог не одређује више само однос снага непо-средно сукобљених, него укупност односа снага у свету. Протагонисти глобализације нису спремни да поштују све што подразумева Повеља ОУН, тај незамењиви светски закон, па иако она није увек у стању да обузда силне, поуздани је знак распознавања шта је неотуђиво право народа а шта недопуштено насиље над њима. Охрабрујућа је новост да иако се моћ муњевитог побеђивања слабијих спектакуларно повећала, могућност ефикасног покоравања побеђених, ипак се убедљиво смањила. Ко је уосталом, у новије време, успешно покорио војно побеђене државе и народе, ко је трајније овладао туђом територијом и туђим етничким простором? Протекли век, након два крвава светска рата, бележи у последњих неколико деценија више узастопних насилничких подухвата великих, богатих и јаких. Ниједан претходни пораз силе није обесхрабрио онај који је следио. Француска сила повукла се подвијеног репа из Алжира шездесетих година, Француска па затим Америка из Вијетнама седамдесетих, Совјет-ска Русија из Авганистана осамдесетих, а ни прва интервенција деведесетих, поготово


ова текућа америчка интервенција у Ираку, не изгледа да ће постићи оно чиме се оправдавала.

Као што смо видели, војна моћ остаје важна у критичним доменима међународних односа. Информатичка технологија има неке ефекте на коришћење силе која користи малима а некад иде у прилог већ моћнима. Комерцијална доступност раније скупе војне технологије користи малим државама и невладиним актерима и повећава рањивост великих држава. На пример, данас свако може од комерцијалних компанија за мали новац да наручи, у резолуцији од једног метра, сателитске слике онога што се дешава у другим земљама. Комерцијалне фирме и појединци могу да оду на интернет и приступе сателитским фотографијама које су само пре неколико година биле најстрожа тајна и коштале владе милијарде долара. Када се пре неколико година једној невладиној групи учинило да је америчка политика према Северној Кореји сувише алармирајућа, обја-вила је приватне сателитске снимке севернокорејских рампи за лансирање ракета. Очи-гледно, друге земље могу да купе сличне слике америчких база.

Уређаји за глобално позиционирање који дају прецизне локације, некада влас-ништво искључиво војске, сада су на располагању у локалним продавницама електрон-ске опреме. Штавише, информатички системи чине богате земље рањивијима јер тиме додају нове мете за терористичке групе (укључујући и оне које спонзоришу државе). Замисливо је да ће у наредних двадесет пет година софистицирани непријатељ (као што је мала земља са ресурсима за ''сајбер ратовање'') одлучити да може да уцењује водећу светску силу, Сједињене Америчке Државе. Други трендови, међутим, ојачавају оне који су већ моћни. Информатичка технологија произвела је револуцију у војним посло-вима. Сензори постављени у свемиру, непосредно емитовање, веома брзи рачунари и сложени софтвери обезбеђују могућност прикупљања, сортирања, обраде, преноса и ширења информација о сложеним догађајима који се дешавају на широком географ-ском простору. Ова свест о доминантном подручју борбе комбинована са прецизним одређивањем мета производи моћну предност. Традиционалне процене односа носача оружја као што су тенкови или авиони постају ирелевантне осим ако укључују спо-собност да се ово оружје интегрише са информацијама. Многе релевантне технологије доступне су на комерцијалним тржиштима, а може се очекивати да ће слабије државе купити многе од њих. Кључ, међутим, неће бити поседовање модерног хардвера или напредних система, него способност да се интегрише систем система. У овој димензији Сједињене Државе ће вероватно задржати вођство. У информатичком ратовању чак и мала предност представља велику разлику.

Не завршавају се срећно ни покушаји највећих сила да оружаном интервенцијом овладају стратешким позицијама и економским ресурсима многоструко слабијих зема-ља и ''спасу'' несрећне народе њихових рђавих влада и владара. Скоро све такве интервенције предузете су без сагласности


ОУН и Савета безбедности. Доказало се само проверено правило да је свемоћ силе – свемоћ политике. Да ''сила Бога не моли'' увек су радо уважили сви насилници, али да ''Бог силу не воли'' лако су заборавиле политичке партије, академије, компаније, па и црква.

Of-šor (Off shore) начин пословања је у перманентном успону више од једне деценије. Експанзија оф-шор бизниса имплицирала је прецизне комерцијалне калкула-ције са перфектно испланираним пореским оптерећењем. Перфидни менаџери су ''про-јектовали'' компаније преко којих треба водити бизнис, односно послове. Такве компа-није требало је регистровати у државама са најатрактивнијим пореским условима привређивања. Повећани број иностраних инвеститора – власника оф-шор компанија требало је бити условљен потпуним ослобађањем од плаћања било каквог пореза, који иначе гуши бизнис. Међутим, оф-шор бизнис, поред пореских бенефиција, имплицира модернизацију законодавства које ће гарантовати имовину фирме, пословни статус, политичку стабилност и сељење седишта компаније. За оф-шор бизнис је изузетно важна пословна сигурност којом се штите и гарантују имовина и улог и статус нерезидента у односу на пореске прописе и ''обећано'' ослобођење од девизне контроле државе у којој је регистрована компанија. Оф-шор бизнис тражи оф-шор банке које својим клијентима омогућавају пуну сигурност код трансфера капитала и међуна-родних плаћања, као и отварање банкарских рачуна у другим светским финансијским центрима без девизне контроле и пружања финансијских извештаја централној банци. За оф-шор бизнис значајну улогу игра и развијени телекомуникациони систем, који омогућава компанијама управљање пословима из било ког дела света и без обзира на временске разлике (јер налози, понуде, уговори перманентно теку). За власнике оф-шор компанија важне су и развијене и дискретне мреже пословних услуга у области промета капитала, осигурања рачуноводства, банкарства, шпедиције и транспорта. Пословна инфраструктура је изузетно важна за оф-шор агенте, који су стално у покрету.

Коначно, за оф-шор бизнис је веома важна чињеница која се односи на гаран-товање заштите идентитета власника, дискреције пословних потеза и аноним-ности улагача, што држава на чијој територији је регистрована оф-шор компа-нија, мора осигурати на трајан начин (ангажовањем номинее власника), али без тзв. прања новца и покрића недозвољених послова.383 У многим земљама при оснивању оф-шор компанија чак није потребно ни присуство оснивача. Довољно је поднети фотокопију важеће путне исправе (пасоша) и потврду централне банке (или надлежне пословне банке) своје државе о легалном располагању и изношењу

383 L. Weber, L’Etat, acteur economigue, Economica, Paris, 1997, str. 23-28.


средстава међународне ликвидности (девиза). Оснивањем оф-шор компанија у иностранству баве се многе светске компаније и специјализоване агенције, тако да се може очекивати да ће многе државе допустити оснивање ових компанија на својој територији.

Подобност држава за оснивање оф-шор компанија заснива се на испуњавању следећих услова:

1. правна и политичка сигурност улога; 2. развијен систем телекомуникација; 3. развијен и поуздан банкарски систем; 4. развијена и високо професионална мрежа пословних услуга, и 5. гарантована заштита идентитета учесника оф-шор бизниса.

Предност при избору државе у којој ће се оснивати оф-шор компанија зависи од:

1. пореске стопе на профит, односно ослобађање од пореза; 2. одсуство девизне контроле; 3. слободан трансфер добити вланика оф-шор компаније у валути у којој

је добит остварена на лични банкарски рачун у било којој земљи; 4. минимални трошкови пословања и рада оф-шор компаније с обзиром

да се пословне трансакције могу водити из било које земље, а не само из земље где је компанија регистрована, и

5. потпуна заштита идентитета власника оф-шор компаније.

Оснивачи оф-шор компанија (власници капитала) због пореских и банкарских привилегија, које добијају од државе на чијој територији се региструје фирма, морају испунити одређене услове, које прописује дотична држава, и то:

1. власници оф-шор компанија могу бити искључиво инострана лица, која уносе капитал у земљу на чијој територији желе да региструју своју компанију, али без власништва домаћег држављанина (какав је, иначе, случај у Либерији, која омогућава свом држављанину да располаже власништвом у оф-шор компанији до 25 одсто капитала);

2. целокупан профит оф-шор компаније мора бити реализован искључиво из пос-ловања са иностранством, односно са страним фирмама ван територије државе у којој је регистрована оф-шор компанија, и

3. капитал власника за оснивање оф-шор компаније мора потицати из иностраних извора и без права мешања са домаћим капиталом власника домаћих компанија у земљи у којој се региструје оф-шор компанија.

Ове услове мора да испуни сваки нерезидент који тежи да искористи повољан по-рески третман, који не уживају домаће компаније у виду неплаћања пореза на профит или минималног плаћања. Привилегована пореска политика важи само за оф-шор ком-паније које не ремете привредну


структуру земље на чијој територији ''ради'' оф-шор бизнис. Неутрално пословање оф-шор компанија не ремети тржишну конкурен-цију из-међу домаћих компанија, нити удара на профитоносна поља домаћег бизниса. Оф-шор бизнис само доноси добит држави било по основу минималног опорезивања профита и такси за регистрацију компанија, било по основу закупа пословног простора, кориш-ћења пословне инфраструктуре и телекомуникационе мреже, и запошљавања домаћих лица (агената, саветника, рачуновођа).

Опорезивање оф-шор бизниса имплицира постојање различитих пореских олак-шица. То је важан критеријум на основу кога се све модерне државе, у којима се региструју оф-шор компаније, сврставају у три групе, и то:

1. група земаља у којима се оф-шор бизнис у потпуности ослобађа плаћања пореза на профит компанија (тзв. нулта пореска стопа);

2. група земаља у којима се оф-шор бизнис опорезује по минималним пореским стопама (тзв. изузетно ниско опорезивање профита компанија), и

3. група земаља у којима се сви облици оф-шор бизниса подједнако (истовремено) порески третирају, с тим што се потенцијални порески изузеци дају одређеним компанијама које испуњавају одређене услове, које пропише држава на чијој територији је регистрована оф-шор компанија (Exemption tax haven).

Прве две групе земаља (Zero-tax haven и Low-tax haven) карактеристичне су по сво-јим пореским структурама у којима доминирају индиректни (посредни) порези. Пре-доминантно учешће посредних пореза у буџетским приходима тих држава дозвољава нулто или минимално опорезивање профита директним порезима. Међутим, и релатив-но високи индиректни порези не дерогирају атрактивност улагања у развој делатности трговине, осигурања и банкарства на принципима оф-шор бизниса. У земљама са експанзивним развојем оф-шор бизниса води се рачуна о ''односу'' директних пореза (који се институционално постављају за благо опорезивање профита компанија) и индиректних пореза (који се прописују за умерено опорезивање имовине и повећање номиналног капитала оф-шор компанија).384 Важно је при томе нагласити да прописани индиректни порези не редукују атрактивност улагања у оним привредним делатнос-тима у којима се реализују релативно високи профити и у којима је имовина оф-шор компанија релативно мала. Са пореског становишта, будућност развоја финансијских центара оф-шор пословања и оф-шор бизниса пружају само одређене земље Европе (Кипар, Лихтенштајн, Швајцарска, Андора, Ирска, Луксембург, Монако, Мадера), Африке (Џибути, Либерија, Сејшели, Маурицијус), Средњег истока (У.А.Е, Оман, Бахреин), Кариба (Антигва, 384 Ronen Palan, Tax Havens and the Commercialization of State Sovereignty, International Oragnization 56, 1, Winter 2002, p. 155.


Бахами, Бермуда, Аруба, Барбадос, Британска Вирџинија острва), Централне и Јужне Америке (Костарика, Панама, Уругвај, Бахами, Белизе), Пацифика (Хонгконг, Сингапур, Вануату, Кукова острва, Науру, Западна Самоа) и тзв. Британских острва (Џерси, Гибралтар, Човечје острво).385

То су тзв. земље ''пореског раја''. Овај назив се у међународној пословној термино-логији користи уместо правог назива за оне земље које су својим прописима или непостојањем прописа, омогућиле отварање оф-шор финансијских центара у којима се избегава плаћање пореза и других дажбина и које су због тога погодне за различите ''мутне радње'' у финансијским трансакцијама. Ове земље су због тога постале привлачне дестинације за седишта бројних транснационалних компанија, шпедитерских и поморских превозника, банака и других. На тај начин ове земље прив-лаче велике новчане улоге сумњивог порекла, које се одатле пласирају у послове широм света и успут легализују и ''проперу''.

Због све веће злоупотребе у финансијским трансакцијама посредством ових оф-шор центара Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) 29 водећих индус-тријских земаља света објавила је рат против ''штетних пореских пракси'' у међуна-родним оф-шор финансијским центрима, преко којих послују криминалци и терористи и они који настоје да избегну плаћање пореза. Развијене земље су у оквиру ОЕЦД-а основале комисију за испитивање ''прања'' новца ФАТФ (Financial Action Task Force) која годишње саставља листу привреда осумњичених за ову делатност. Тако је ОЕЦД у току 2004. године објавио ''црну листу'' таквих земаља и запретила им оштрим економским санкцијама уколико своје прописе не ускладе с правилима која важе у њеним земљама чланицама, односно у ''нормалном'' свету. Већ у току 2005. године та листа је смањена на 32 земље или територије, што указује на ефикасност претњи санкцијама.

Табела 20. Земље пореског раја

1. Андора 17. Лихтенштајн 2. Ангила 18. Малдиви 3. Антигва и Барбуда 19. Маршалска острва 4. Аруба 20. Монако 5. Бахами 21. Монсерат 6. Бахреин 22. Науру 7. Барбадос 23. Ниуе 8. Белисе 24. Панама 9. Британска Девичанска острва 25. Самоа 10. Кукова острва 26. Ст. Луција 11. Доминика 27. Ст. Китс и Невис 12. Гибралтар 28. Ст. Винсент и Гренадини 13. Гренада 29. Тонга

385 Латин, Р., Off shore бизнис - где и како?, Yubic, Нови Сад, 1992, стр. 52-55.


14. Гернсеј 30. Туркс и Каикос 15. Џерси 31. Америчка Девичанска острва 16. Либерија 32. Вануату

Извор: Првуловић, В., Пословна дипломатија, Мегатренд, 2002, стр. 168.

Од ових земаља ОЕЦД је затражила да укину тајност рачуна због које су њихове банке атрактивне клијентима, да отпочну са разменом информација и коначно прекину праксу којом странци добијају концесије у односу на њихове грађане. Све то се ради у оквиру шире кампање чији је циљ реформа међународног финансијског система. Већи-на наведених земаља успеле су да ускладе своје законодавство са препорукама Позивајући се на једну студију британске хуманитарне организације ''Oxfam'', тада је наведено да земље у развоју годишње губе око 50 милијарди долара због постојања ''пореског раја'', што одговара висини укупне међународне помоћи тим земљама.


Као врста обавештајне делатности, осим војне и политичке шпијунаже, у новије време све чешће се говори и о економској, индустријској, компетитивној (конку-рентској) и пословној шпијунажи. Већ током 19. века дошло је до великог развоја обавештајних служби, што се најчешће повезује с развојем индустрије, тржишта и борбом за економску, војну и политичку предност. Све то је утицало на професио-нализацију рада обавештајних служби, након чега се проширује опсег њихове делат-ности са војног и политичког подручја на економско, научно и технолошко.

Појам пословна шпијунажа386 први пут се појавио 1989. године. Настанак појма пословна шпијунажа веже се за име Х. Дреснера,387 који је имао велико искуство у пословном свету, а од 1992. године био је и потпредседник и главни аналитичар америчке Gartner Group Inc. Основна поставка Х. Дреснера је у томе да вође пословних субјеката више не могу одлуке доносити на основу интуиције, већ да се читав процес доношења 386 Поједини научници и стручњаци из пословног света као синоним за тај појам употребљавају и појам economic intelligence. Видети у: Дедијер, С., Opening Plenary Lecture, Business Intelli-gence '99. 387 У неким изворима понекад се наводи да је ''отац'' појма пословна шпијунажа, односно business intelligenc-а Стеван Дедијер, који се питањима intelligenc-а бавио не само практично, него и као професор на универзитету у Лунду, у Шведској. Стеван Дедијер је још од 1970-их међу првима у свету упозоравао на важност интелиџенса за функционисање целокупног друштва, а не само државе, што је до тада била првенствена улога интелиџенса (своја размиш-љања можда је најквалитетније приказао у: Dedijer, S.; Jequier N. (ur.), Intelligence for Economic development: An Inquiry into The Role of the Knowledge Industry, BERG, Oxford/New York, 1987., посебно поглавље 1 ''Information, Knowledge and Intelligence: A General Overview'' kao i part IV ''General Conclusions''). У том контексту он је користио појам ''социјални интелиџенс'' (social intelligence). Примена интелиџенса у тим оквирима подразумевала је његову употребу у разли-читим друштвеним организацијама, а тиме и у привредним субјектима. Према неспорно тачном тврђењу Стевана Дедијера интелиџенс и његови коначни резултати битан су инструмент за економски развој друштва и државе. У том смислу Стеван Дедијер се може сматрати оснивачем, односно ''оцем'' појма business intelligence-a. Међутим, Дедијер се није користио појмом business inteligence-a, већ је творац тог појма Howard Dresner.


одлука мора заснивати на чињеницама. Коришћење чињеница више него интуиције за Дреснера је суштина обавештајног деловања, а тиме и централни, односно најважнији чинилац његове прве концепције business intelligence-а. Та концепција, у предузетништву, подразумевала је коришћење разних начина за истраживање, прикуп-љање и анализу информација, које се налазе у разним базама података. То је требало да омогући боље познавање свеукупног предузетништва, а тиме и бољу информисаност (обавештеност) и доношење квалитетнијих одлука.388 Одмах после појављивања кон-цепције business intelligenc-а, ИБМ је у сарадњи са Gartner Group и Vision Associates развио стратегију business intelligenc-а. То је, затим, омогућило успостављање ''система business intelligence-а'' (business intellignece system)389 у хиљадама пословних субјеката широм света.390

Економска шпијунажа је настала као резултат снажног индустријског и техно-лошког развитка у свету. Тек када је индустријски развитак обухватио низ земаља у свету, када је на тржиште избациван вишак производа и када је почела борба за освајање тржишта, економска шпијунажа је почела да постаје све значајнији фактор у склопу целокупне обавештајне делатности једне земље. И она је, као и сви други обли-ци шпијунаже, била првенствено подређена потребама војне шпијунаже. Међутим, док су сви остали облици шпијунаже (војна, политичка, итд.) резултат делатности оба-вештајних организација једне државе, економска шпијунажа је попримила и елементе

388 Видети у: Nylund, L. A., Tracing the BI Family Tree, Knowledge Management, juli 1999.; Quarles van Ufford, D, Business Intelligence: The Umbrela Term, Universiteit Amsterdam, novembar 2002. 389 Поједини аутори тврде да је систем business intelligence-a, односно систем пословне шпију-наже у ствари нови назив за ''систем подршке у процесу одлучивања'' (Decision Support System), који је до тада постојао у многим компанијама. Видети у: Quarles van Ufford, D., Business Itelli-gence: The Umbrella Term, Universiteit Amsterdam, novembar 2002. 390 На пример. У САД 500 водећих компанија има успостављен систем пословне шпијунаже, док у Шведској скоро све компаније имају тај систем. Слична је ситуација и у Јапану. Јапанске трговачке компаније своју активност заснивају на пословној шпијунажи и унутар њих, јер је информација кључни ресурс управљања. Колика се важност пословној шпијунажи придаје у Јапану довољно показује и податак да је у његовом Министарству за међународну трговину и индустрију (Ministry of International Trade and Industry - MITI), које пружа различите облике подршке јапанском пословном свету, запослено 17.000 људи. Одређени подаци указују да се у Словенији пословном шпијунажом бави 70 од 100 водећих компанија, у Хрватској 43, у Србији само 5, итд. Поред тога, данас у свету постоји низ компанија и професионалних организација које на глобалном нивоу пружају услуге везано за пословну шпијунажу, што укључује израду различитих готових анализа, образовање, успостављање система business intellignece-a у поједи-ним компанијама итд. Неке од познатијих комапнија, на том плану, су: Fuld and Company Inc., Real-World Intelligence Inc., Richard Combs Associates Inc., Society of Competitive Intelligence Professionals (SCIP), Fletcher/CSI, The Helicon Group, Outward Insight, итд.


приватне шпијунаже. Фабрике, корпорације, концерни и удружења, било да су приватно или државно власништво, свако на свом подручју и у оквиру своје надлеж-ности оснивају своје службе за прикупљање података о производњи, плановима про-изводње нових производа, ценама, иступима на домаћем и светском тржишту исто-врсних предузећа у својој и страним земљама. Чврста повезаност и међузависност привреде свих земаља у свету, конкуренција која стоји изнад свега тога, условили су и развитак економске шпијунаже до невероватних размера. Због тога је економска шпију-нажа остала искључиви вид делатности свих оних који се баве производњом и организацијом производње.391

Када се пише и говори о индустријској шпијунажи уопште, често се настоји да се ова врста шпијунаже прикаже као нешто посебно, изузето из општих појмова, циљева и задатака обавештајних служби у оквиру њихових основних и одређених подручја делатности.

Поједини теоретичари (Лукић, Берже, Дедијер и др), који су се специјално бавили овим проблемом, настојали су да издвоје индустријску шпијунажу као посебну врсту делатности. Њен настанак и интересе, односно циљеве, искључиво су везивали за тех-нички и технолошки развој у свету и ужим интересима одређених професионалних групација.

Неспорна је чињеница да је индустријска шпијунажа типична карактеристика савремене шпијунаже, јер је индустрија производ и карактеристика савременог друш-тва. Међутим, не може се порећи да је индустрија само део привреде једне земље и да су се туђе идеје и тајне у области производње вековима крале.

Ако се полази од утврђених и проверених чињеница да је циљ економске шпи-јунаже одувек био да дође до нових и важних података о економском развоју и од-носима у једној земљи (производња, нови проналасци, наступи на тржиштима других земаља, уговори економског карактера са другим земљама, итд), који су од интереса за другу државу, корпорацију или организацију. Тако Е. Потер392 сматра да појам еко-номске шпијунаже, односно economic intelligence-a ''обухвата политику или комерци-јално релевантне информације, укључујући финансијске, трговачке или информације поједине владе, које помажу сопственим националним интересима (државним или интересима економских субјеката), непосредно или посредно помажу подизање рела-тивне ефикасности и продуктивности или помажу конкурентност сопствене еконо-мије у свету.'' Она може снажно помоћи једној држави, односно штетити другој, што ће се посебно огледати у различитим економским пословима, инвестицијама, продуктивно-сти,

391 Jacques Bergier, Vohunstvo v industriji in znanosti, Mladinska knjiga, Ljubljana,

1973, стр. 9-15. 392 Видети у: Potter Evan, Economic Intelligence and National Sceurity, Carleton University Press and The Center for Trade Policy and Law, Kanada, 1998.


конкурентности или економском расту. Појам индустријске шпијунаже Потер одређује као ''употребу легалних, тајних и присилних или непоштених начина или метода да се дође до одређених сазнања унутар субјеката у приватном сектору''. Међутим, оба појма подразумевају тајно прикупљање осетљивих, рестриктивних или посебно класификованих информација. Појам индустријска шпијунажа подразумева и крађу информација од конкурената. Индустријска шпијунажа може да представља само једно подручје и део економске шпијунаже, јер је она по својим задацима усме-рена само на одређену, специфичну и стручну делатност у области економије.

Томе у прилог говоре и чињенице да су се у области производње уопште, а индустријске посебно, људи одувек бавили крађом туђих тајни, идеја и проналазака. Тако је, према једној легенди, нека кинеска принцеза у 15. веку напустила своју отаџ-бину са капом од цвећа на глави. У цвећу су биле сакривене чауре од свилене бубе. Ту је тајну однела као поклон свом драгом принцу у Индију и тако је Индија почела да производи свилу крађом чаура свилене бубе у Кини. Или, Византијски цар Јустинијан је у VI веку послао сиријске монахе у Кину, који су му донели свилене бубе у шуп-љинама бамбусових штапова, којима су се поштапали. Или, тајна тврдог кинеског порцелана је чувана у Кини све до 17. века. Тада је језуитски свештеник Д’Антрекол успео да уђе у кинеске царске радионице, упозна технологију производње, украде извесну количину каолина и пренесе је у Западну Европу. Тако је у Европи почела производња тврдог кинеског порцелана. Међутим, као што се не може порећи да је индустријска шпијунажа само део ширег појма, који се назива економска шпијунажа, тако се исто не може рећи да економска шпијунажа обухвата и све друге области људ-ске делатности, због чега се може извести закључак да је и један и други вид шпијунаже саставни део пословне шпијунаже, јер се она не изражава само у инте-ресу једне државе према другој него и у посебно израженом интересу појединаца или групација у једној држави према сличним или истим појединцима и групацијама у другим и у сопственој држави. То значи, за разлику од осталих облика шпијунаже, да пословна шпијунажа представља спој интереса приватних лица – правних и физич-ких – и државе према истим таквим лицима у другим државама, на једној, али и интерес приватних правних лица према истим таквим лицима у сопственој држави, на другој страни.

С обзиром на значај појма пословна шпијунажа, још нема генеричке дефиниције, јер се истраживачи, научници и стручњаци пословног света нису усагласили, потребно је истаћи неколико целовитијих дефиниција. The Free Encyclopedia наводи да је ''по-словна шпијунажа процес прикупљања информација у пословном свету…с циљем сти-цања предности у односу према кокуренцији''. Вернон Приор сматра да је пословна шпијунажа комбинација података, информација и знања у односу према пословном окружењу у којем компаније делују, комбинација која, ако делују на основу истих, компанијама омогућава стицање конкурентске предности или


доношење битних одлу-ка.393 Једна од битнијих светских научних глобалних истраживачких организација, аустралијска Организација за научна и индустријска истраживања (Commonwealth Scientific and Industrial Research Organization - CSIRO) истиче да је business intelligence процес за побољшање конкурентске предности интелигентном употребом расположи-вих података у процесу доношења одлука. Тај процес има пет фаза:

1. прикупљање података (Data Sourcing); 2. анализа података (Data Analysis); 3. процена ситуације (Situacion Awareness); 4. процена ризика (Risk Assessment), и 5. подршка доношењу одлука (Decision Support).

Остале дефиниције сматрају да је business intelligence у ствари посматрање спољног окружења компаније како би се прикупиле информације релевантне за сопствени про-цес доношења одлука, или да би за себе обезбедиле повољније услове, односно да би избегле несигурности.

Свака од наведених дефиниција има своје квалитете и доприносе дефинисању појма business intelligence, односно пословне шпијунаже, али ниједна од њих не објашњава тај појам у потпуности. Ако из наведених дефиниција извучемо заједничке карактерис-тичне елементе, као обавештајна делатност у пословном свету business intelligence има следеће карактеристике:

1. то је процес прикупљања података и информација, који после одговарајуће обраде (израде аналитичких извештаја) постају ''знање'';

2. пословна шпијунажа је усмерена на информације преко којих се могу антици-пирати будући процеси, догађаји, акције или кретања, и

3. пословна шпијунажа је инструмент који у процесу доношења одлуке има улогу подршке.

Према томе, може се закључити да бусинесс интеллигенце, односно пословна шпи-јунажа није нелегална активност, није шпијунажа у класичном смислу те речи.394 То је легална активност која подразумева прикупљање

393 Prior, V. The language of business intellignece, dato na: Cociety of Competitive Intellignece Professionals (SCOP), CI Resources, http://www.scip.org/ci/languagebi/asp (27.12.2011); Wikipedia, The Free Encyclopedia, Business Intelligence, http://www.wikipedia.org/wiki/BusinessIntelligence (27.12.2011); Commonwealth Scientific and Industrial Research Organization (SCIRO), Mathematical and Information Sciencies, Business Intelligence-What is it, http://wwwcmis.csiro.au/Bi/what-is-BI.htm (27.12.2011); Gilad ,B; Gilad, T., The Business Intelligence System; AMACOM, New York 1988., str. viii; Lesca, H. Veille strategique pour le management strategique: etat de la question et axes de recherche, Economic et Societas, Serie Sciences de Geston SG (20)5, 1994. 394 Појам шпијунаже може се посматрати на два нивоа: политичком и правном. Политички ниво представља делатност прикупљања података које неко скрива, док


јавних, свима доступних, објављених и необјављених, података. Другачије речено, business intelligence је усмерен на прикуп-љање података из јавних извора. Међутим, у условима глобализације и слободне конку-ренције веома тешко је повући границу између легалног business intelligence-а и неле-галне пословне шпијунаже. То још више усложава и етичка димензија business intelli-gencea, јер се код прикупљања података не користе само легална већ и етичка средства. Како је то различито решено у различитим државама, Удружење професионалаца competitive intelligence (The Society of Competitive Intelligence Professionals - SCIP), као глобално удружење, које од 1986. године окупља око 7.000 професионалаца за обавеш-тајну делатност у пословном свету (из преко педесет држава света) прихва-тило је начела (етички кодекс) за остварење competitive intelligence-а. Начела етичког кодекса за конкурентску обавештајну делатност могу се сигурно применити и на пословну обавештајну делатност, односно business intelligencea. Елементи тог кодекса су:395

- континуирано повећавати степен поштовања и признавања професије; - максимално извршавати обавезе уз задржавање високог степена

професиона-лизма и избегавање коришћења неетичких средстава; - искрено приказивати реалне препоруке и закључке у реализацији

задатака; - искрено се и чврсто придржавати политике и циљева компаније; - у професионалном наступу придржавати се правних норми

националног и међународног права; - при прикупљању информација открити све релевантне информације,

укључују-ћи сопствени идентитет и припадност организацији (мисли се на професио-налну организацију за обављање business intelligencea, али се може применити и на остале субјекте);

- пуно поштовање свих захтева за могућност провере информација; - у реализацији професионалних задатака избегавати сукоб интереса, и - промовисати и подстицати остваривање ових етичких стандарда како

у сопст-веној компанији, тако и у другим пословним субјектима у оквиру целе профе-сије.

правна делатност карак-терише ону делатност која је правним одредбама националних законодавстава окарактерисана као кривично дело шпијунаже. 395 Видети у: Society of Competitive Intelligence Professionals, (scip), About SCIP, SCIP Code of Ethics for CI Professionals, http://www.scip.org/ci/ethics.asp (27.12.2011); Horowitz, R., Competitive Intellignece and the Economic Espionage Act, A Policy Analysis Adopted by the SCIP Board of Directors, SCIP, Alexandria, 1999. Посебан осврт на дилеме везане за обављање конкурентске обавештајне делатности, а тиме и пословне шпијунаже, у односу на етичку димензију те делат-ности, дао је шпански стручњак Alesandro Comai. Видети у: Comai, A., A Global Code of Ethics and Competitive Intellignece Purposes: an Ethical Perspective on Competitors, Journals of Competi-tive Intellignece and Management.


Постоје и друга размишљања у том правцу, према којима етички кодекс треба да буде институционализован као део пословне културе компаније. Поред тога што је опште прихваћено да се све активности из области пословне шпијунаже морају оства-ривати према законским одредбама дефинисаним у складу са правним стандардима савремених демократија. Још једно начело је веома важно када се обављају послови business intelligencea. То је начело избегавања ''негативног публицитета'', односно нас-тојање да се та делатност спроводи, са етичког становишта, стално имајући на уму да ли би компанији и њеним клијентима било пријатно да се због одређених негативности нађу на насловним страницама неког високотиражног и угледног пословног часописа.

Ако посматрамо компаративно, у контексту других наведених дисциплина, опсег истраживања конкурентске шпијунаже (Competitive Intelligence) обухвата анализу конкурената, као и услова конкуренције у одређеним гранама или регионима и сведена је искључиво на контролисање тзв. конкурентског окружења, које може укључивати једног или више одређених конкурената у истој или различитим гранама или географ-ским подручјима. Конкурентска шпијунажа обухвата примену одговарајућих мето-да, техника и алата у циљу: прикупљања, селекције, обраде и анализе информација и знања о карактеристикама и кретању конкурената; праћењу и предвиђању њиховог будућег деловања; у циљу осмишљавања и имплементације сопствене конкурентске стратегије како би се остварила одржива кокурентска предност и побољшала конку-ретска позиција у односу на директне и потенцијалне конкуренте у окружењу. У суштини, конкурентска шпијунажа представља одређену комбинацију, односно органи-зацију одговарајућих интелектуалних потенцијала и методологије предузећа. То је, у том смислу, континуиран процес који обухвата праћење, обраду, анализу и дисемина-цију знања, што се циклично понавља у континуитету, од иницијалне тачке – стицања информација до конкретне – употребе знања као базе за одлучивање и акцију, као и праћење промена које таква акција производи у непосредном конкурентском окруже-њу. Такво континуирано праћење обезбеђује сталну динамичку комуникацију између топ менаџмента предузећа и окружења, путем својеврсне повратне спреге: топ менаџ-мент – конкурентско окружење, чиме се знање о конкуренцији уграђује у систем управ-љања знањем предузећа и интернализује, поставши део његовог система управљања знањем. Људи у тиму за конкурентску шпијунажу, најчешће су саставни део страте-гијског менаџмента предузећа, јесу, не само управљачи, креатори и усмеривачи токова у процесу competitive intelligence-a, већ и њено креативно језгро. Они су ти, на крају, који бирају и користе одговарајућу методологију, према потребама и у складу са захте-вима тржишта и самог предузећа.

После претходне анализе конкурентске шпијунаже, може се закључити и то да пословна шпијунажа има две димензије, односно два вида, а тиме и два циља, који се, условно, могу одредити као офанзивни и дефанзивни.


Офанзивни вид, односно циљ подразумева прикупљање података ради остварења даљег развоја, а дефанзивни је усмерен на остварење сопствене безбедности (заштита података, пословне политике, пословне стратегије итд) и чување постојећих пословних положаја. Другим речима, business intelligencea има офаназивну обавештајну димензију, али и дефанзивну, контраобавештајну (counter-intelligence). Ова друга изазива негативне асоцијације, од-носно негативне конотације тако што запосленим у пословном субјекту намеће одређ-ена ограничења и правила понашања, а што је, опет, у одређеним супротностима са отвореношћу и слободом тржишта. Зато поједини аутори, да би се избегле све непри-јатности, предлажу да се уместо појма ''counterintelligence'' користи појам ''осигурање компетитивних способности'' (competitive assurance). Има аутора који уместо појма ''counter-intelligence'' користе појам ''дефанзивно обавештајно деловање'' (defensive intelligence).396

Осим наведених појмова, последњих година користи се још један појам везан за шпијунажу. Реч је о информатичкој шпијунажи (netspionage). Та шпијунажа подразу-мева употребу рачунара и рачунарских мрежа, као и других са тим повезаних способ-ности како би се украле тајне информације других пословних субјеката.

Државе су, у новије време, промениле став према шпијунажи и уопште обавеш-тајној делатности једне државе према другој, пре свега, због промена односа држава према тајни у својој земљи и условима који су диктирали такву промену у свакој земљи. У ширем смислу, тајна подразумева сваки онај податак о једној држави (пре-дузећу, државном органу, друштвеној организацији - странка, синдикат, удружење бораца, итд.-, разним установама као што су институти, универзитети, социјалне службе, итд), који је од битне важности за ту институцију и чије би сазнање од стране неовлашћених лица могло да проузрокује конкретне штете, како за ту институцију и установу, тако и државу у целини. Према томе, за једну земљу нису тајни подаци само војни, политички и економски подаци већ и социјални, културни, образовни, турис-тички, спортски и други који би могли послужити другој држави да лакше оствари своје одређене циљеве и нанесе штету држави о којој располаже таквим подацима.

Према француском речнику Ле Петит Роберт397 реч тајна подразумева – скуп знања и информација које морају бити резервисане за један ужи круг појединаца и које поседник (тајне) не сме да открије. У оквиру тог појма, као ужи појам дефинише се пословна тајна, која подразумева рецептуру и једну од формула (начина) производње који морају бити тајна, и које зна само

396 Видети у: Nolan, J., The Worldwide growth of Competitive Intelligence: Who's doing What To Whom and How Well, Business Inteligence 2000 Comai, A., Global Code od Ethics and Competitive Intelligence Purposes: an Ethical Perspective on Competitors, Journals of Competitive Intellignece and Management. 397 Micro Robert, Dictionnaires Le Robert, Paris, l992, p. ll7l.


произвођач. Уз овај појам везује се низ изведених појмова, као што су тајни агент, тајна полиција, државна тајна, итд.

Мала Просветина енциклопедија398 пословну тајну дефинише као: ''чињенице у вези са пословањем привредне организације, посебно важне са гледишта пословања те организације или са гледишта привреде или заједнице у целини, а које могу бити позна-те само огарниченом кругу лица''. Уз то се напомиње да привредни закони регулишу шта се све сматра пословном тајном, а кривични закон кажњава неовлашћено одавање, као и неовлашћено прибављање пословне тајне. Повреда пословне тајне представља дело нелојалне привредне утакмице (компетиције) и утолико се противи моралним начелима здраве конкуренције.

На основу изнетог, могло би се приступити дефинисању појма business-intelli-gence-a, односно пословне шпијунаже и/или пословне обавештајне делатности као: збир веома деликатних активности у пословном свету коју планирају, организују и реализују пословни субјекти при чему та активност подразумева процес легалног прикупљања јавних и свима доступних података етичким средствима, њихову анализу и претварање у готово пословно-обавештајно знање у циљу пружања подршке руководству пословног субјекта за доношење и реализацију што квалитетнијих пословних одлука усмерених на очување постојеће позиције пословног субјекта у пословном окружењу, избегавања било каквих претњи и на крају на укупни квалита-тивни напредак пословног субјекта.

Она, даље, представља саставни део послова економско-дипломатских сервиса у циљу проучавања пословне стратегије конкурентских фирми или држава, нови послов-них пројеката, планова и истраживања нових производа или наступа на страном тржишту, надвладавања конкурената у потрази за новим тржиштима или у надметању за нове послове и сузбијања конкуренције на светском тржишту .

Пословна шпијунажа, као нова економска дисциплина, иако негде занемарена, а негде омражена, заузима значајно место у односима међу државама и водећим транснационалним компанијама. За почетак, може се поставити питање – да ли је пословна шпијунажа стварно нешто тако ново као што се то чини на први поглед? Ради се о наставку и коначном циљу контроле, која се, у последње време, проширила са технолошке на стратешку димензију. Зато познаваоци проблематике цене да је данас пословна шпијунажа централно и ненадокнадиво средство које користе службе одговорне за иновације у компанијама. Свесни положаја којег ће, у стратегији орга-низовања компанија које желе остати у тежишту светске конкуренције, имати инова-ције, можемо без претеривања констатовати да је пред пословном шпијунажом светла будућност. Зато није случај да је израз Business Intelligence (пословна обавеш-тајна делатност), односно пословна

398 Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, стр. 676.


шпијунажа, тако модеран у новије време. Наиме, у прошлости је конкуренција између држава и водећих транснационалних компанија била мање оштра, тржишта више пасивна, а купци мање захтевни. Тако се је Фордов модел аутомобила марке Т (први такав ауто сишао је са монтажне траке Фордове фабрике у Детроиту 12 августа 1908. године) у непромењеном облику продавао 20 година, док данас аутомобиле старе 3 године сматрамо ''преживелим'' и застарелим. Надлежни руководиоци, у већини компанија, који се често нађу у неприлици, на избору имају три пута:399

1. ићи храбро напред, не обазирући се на околину; то је приступ који користе одважни и не превише мудри иноватори, који неосмишљеним иновацијама намењују превише средстава, а потом се нађу у тешкоћама, пошто скупа вест не наилази на очекивани одзив;

2. обезбедити се копирањем онога што чине други, и 3. настојати видети јасније и даље од других; такви случајеви су код

јапанских компанија Mitsubishi, Сумимото и др.

Када говоримо о употреби пословне шпијунаже, имамо на уму трећи пут, који захтева пуну информисаност и интелигенцију, што увек доводи до иновација.

Савремени економски проблеми су постали превише комплексни да би их само једна особа могла разумети и савладати. Прошла су времена када је појединац био стратег компаније и када је могао пратити све информације и истовремено разумети непосредно окружење. Компаније се данас морају организовати на много вишем нивоу, односно на глобалан начин. Разлози за то су, пре свега, у спољњем окружењу. Послови са којима се баве компаније су сада глобални. Тако је, рецимо, казанџија из Нанта у Француској још само пре 20 година познавао све своје конкуренте, јер су заједно седели у школи, а после су се сретали у истим друштвеним круговима. Инфор-мација је била, дакле, тренутна и непосредна. Данас, пак, тај исти казанџија има конк-уренте у Аргентини или Пакистану. Ако се не користи, управо, пословном шпијуна-жом, неће доћи до информација о онима који му на светском тржишту одузимају део тржишне вредности.400

Према томе, пословна шпијунажа је само нови термин, али не подразумева нуж-но и нове активности. Човеку су одувек биле потребне информације, које га окружу-ју. Људска радозналост, жеља за знањем, стратешки интереси, прикупљање, обрада и употреба информација, све то постоји у људским друштвима од самог почетка и у тежишту је процеса развоја и економског напретка.

399 Martinet, B., Marti, I.M.:''L’intelligence ekonomique: les yeux et les oreilles de

l’enterprise'', Paris: Les editions d’Organization, 1995, str. 11. 400 Исто, стр. 12.


Питању пословне шпијунаже изузетну пажњу поклањају не само велика преду-зећа и компаније и њихове безбедносне, односно обавештајне службе, већ и сама држава. О томе сведоче изјаве највиших државних функционера САД. Тако је аме-рички председник Бил Клинтон изјавио да је економска безбедност ''примарни циљ наше спољне политике'',401 док је амерички министар спољних послова Кристофер новембра 1993. године пред Комитетом за спољне односе Сената изјавио да је ''аме-ричка национална безбедност недељива од економске безбедности.''402 Заједничка им је оцена да ће, за разлику од времена хладног рата када је најзначајнија била војна моћ, сада превладавати значај економске моћи. У том смислу у САД чак изјављују да ће им дојучерашњи политички савезници данас постати главни еко-номски конкуренти403. Председник Клинтон је у складу с тим основао Национално економско веће (NEC – National Economic Council) којег упоређују с већем за нацио-налну безбедност (NSC – National Security Council), док је ЦИА отпочела са издавањем дневних економско обавештајних извештаја (Daily Economic Intelligence Brief), које доставља високим функционерима америчке владе.

Све то утицало је да су се у САД велике обавештајне могућности с војних и других подручја преусмериле на подручје економске обавештајне делатности.404 Због тога многи агенти негодују. Тако је један агент ЦИА-е, који је сада добио нове задатке, изја-вио: ''Знате, за отаџбину сам спреман дати и живот, али не и за предузеће''. На ту ''пре-команду'' агената неопходно је гледати као на тражење новог ''raison d’etre'' обавеш-тајне службе. Смањење војних претњи националној безбедности сада покушавају надокнадити новим претњама, тако да им изјаве о ''економским ратовима'' сада дођу као изговор за очување запослења. Било који да су разлози, неопходно је упозорити на амерички податак да се у 1996. години скоро 40 одсто целокупне америчке оба-вештајне продукције односило на економију405 и да је захваљујући тим напорима америчка економија могла склопити уговоре у висини милијарде долара.

Такав тренд не запажа се само у САД већ и у другим државама. Познати су случајеви продора француских обавештајних служби у америчке компаније.406 Американци су оптужили француску обавештајну службу (Direction Generale de la Securite Exterieure – DGSE) да је ангажовала посаде 401 Johnson K. Loch: Secret Agencies. U.S. Intelligence in a Hostile World, Yale University Press, 1996, стр. 146. 402 Исто, стр. 173. 403 Као потврда те тезе јесте случај прогона агента ЦИА-е из СР Немачке 1997. који

се тамо налазио под маском америчког дипломате. Немци су се за тај корак одлучили тек након што је Американац покушао успоставити агентурни однос са службеником немачког министар-ства за привреду.

404 Према: Johnson K. Loch, оп. цит., стр. 152. 405 Исто, стр. 156. 406 Према: Johnson, оп. цит., стр. 169.


авиона ''Ер Франса'' за прикупљање података од америчких бизнисмена, који су путовали тим авионима (прикупљање података кроз разговор с њима, озвучавањем њихових седишта, уградњом фотограф-ских камера за тајно фотографисање њихових докумената, које су читали у току лета, итд). Због таквих негативних искустава американци су почели проверавати унутраш-њост авиона, хотелских соба и сл. како би могли заштитити своје државне функционере и бизнисмене. Агенте ДГСЕ американци су открили и у неким својим фирмама, које су се бавиле високом технологијом (нпр. IBM, Texas Instruments, Ford Aerospace, Gorning Glass и др). С друге стране, и Американци се баве економском шпијунажом у Француској. Тако су фебруара 1995. године француска средства информисања објавила одлуку своје владе, према којој пет америчких држављана, од којих су четворица дипломате, морају напустити Француску јер су се упуштали у активности које су неспојиве са дипломатским статусом. Французи су, наиме, утврдили да су америчке дипломате били припадници ЦИА-е који су користили све могућности да дођу до поверљивих информација везаних за становишта Француске везано за преговоре о тадашњем Општем споразуму о трговини и царинама (ГАТТ), као и података о резултатима Франце-Телецома. Слично протеривање дипломата, односно обавештајаца, који су деловали под параваном дипломатије, због економске шпијунаже догодило се и у Шведској новембра 2002. године. Тада је влада Шведске протерала двојицу Руса, јер су шпијунирали компанију Ericsson. Шведска влада је маја 2005. године јавно прозвала и Кину која је послала ''истраживаче'' у шведски истраживачки Институт Каролинска у Штокхолму због крађе недопуштених информација.

У више наврата забележена је активност и деловање француске обавештајне службе ДГСЕ према немачким компанијама, односно немачким економским интересима. Тако су припадници наведене службе у априлу 1994. године прислушкивали телефонске линије компаније Сиеменс током њихових преговора за поризводњу супер брзих возова за Јужну Кореју. Посао који је вредео милијарде долара Сиеменс је изгубио, а добила га је француска компанија ГЕЦ-Астхом. ДГСЕ је јануара и фебруара 1998. године при-слушкивала телефонске разговоре немачке компаније ВЕБА, која се бави производњом опреме за нуклеарне централе. Францусзи су били заинтересовани за ставове немачких привредника, јер су се ускоро требали одржати преговори о смањењу и напуштању употребе нуклеарне енергије. Наиме, француске су компаније биле ангажоване на пос-лу вредном милијарде евра, који се односио на могућност комерцијалне употребе већ искоришћених штапића урана у поступку сагоревања у нуклеарним централама.

Израелска економска шпијунажа,407 позната је већ више година. Тако је Израел шездесетих година основао посебну обавештајну службу ЛЕКЕМ, која је била специја-лизована за крађу технолошких података. Осамдесетих

407 Исто, стр. 170.


година службу су морали рас-пустити, јер су американци открили да делују и против њих. Такође, Јапан408 већ дуго ''слови'' као држава чија предузећа имају праве обавештајне службе, итд.

Када се ради о економској и пословној шпијунажи, неопходно је упозорити да се на њих не сме гледати само са становишта националне безбедности, јер се често ради о шпијунажи међу домаћим предузећима. Тако су службеници америчке DECA (Developing Espionage and Counter Intelligence Awareness – Развој обавештајне и контраобавештајне свести), септембра 1995. изјавили, да по њиховим подацима око 70 одсто обавештајне делатности против америчких фирми реализују друге америчке фирме, 23 одсто стране фирме, а само седам одсто стране државне обавештајне службе.409 Истовремено, процене америчког Бироа за националне контраобавештајне послове (Office of National Counter Intelligence Executive - ONCIX), као највишег аме-ричког тела задуженог за координацију контраобавештајних послова у економији за 1995. годину, указују на чињеницу да чак 42 одсто инцидената везаних за економску шпијунажу, у којима су оштећене америчке компаније, остаје сакривено од јавности због страха да би изношење таквих података могло нарушити углед оштећене ком-паније на тржишту, односно проузроковати пад вредности њених акција. Због економ-ске шпијунаже и активности страних обавештајних служби, према процени ФБИ-а, штете које су претрпеле САД само у току 1997. године износиле су око 300 милијарди УСД, док су штете 1999. године од економске и индустријске шпијунаже, учињене преко Интернета, износиле око 10 милијарди УСД. Стручњаци из Немачке утврдили су да се удвостручио број шпијунских случајева усмерених према немачким компанијама, у времену од 1994. до 1996. године, а већ тада су предвидели раст исте за 30 одсто до 2000. године. И губици немачке привреде се могу исказати у милијардама евра, јер је штета током 1999. године износила више од 15 милијарди тадашњих немачких марака, а изгубљено је и више од 50.000 радних места.

Пословна шпијунажа, односно пословно-обавештајна делатност је као потпуно нова научна дисциплина у успону, како на нивоу ''микро'' равни, која обухвата преду-зећа, тако и на ''макро'' равни, која обухвата ниво државе. Она се још није изборила за одговарајуће место у теорији и научним расправама. За разлику од економски најраз-вијенијих држава, код земаља у развоју, посебно у земљама у транзицији, као што је и наша, пословна шпијунажа је, с једне стране, међу предузећима и предузетницима веома мало позната, а, с друге стране, је омражена, јер код многих још подстиче негативне конотације повезане с радом државних/владиних, класичних обавештајно-безбедносних служби из прошлости, као и данас. Треба истаћи да се пословна шпију-нажа сусретала и да се још сусреће с таквим

408 Исто, стр. 171.

409 Исто, стр. 244.


проблемима и у другим државама, чак и у најразвијенијим, које су закорачиле у ''информатичку еру''.

Међутим, без обзира на то, у економски јаким земљама (од САД, Канаде, Јапана па до већине развијених западноевропских држава) пословна шпијунажа је обезбе-дила значајно место у теорији и научним круговима и заузела видно место међу предузетницима и у пракси компанија. Доказа, да је то тако, има више: од све број-није стране литературе која обрађује ту тематику, па до случајева из праксе компанија, које су свесне значаја пословне шпијунаже. Томе треба додати још и ланац непрофит-них удружења појединаца, познатији као SCIP-ови (Society of Competitive Intelligence Professionals), који (било на нивоу државе или на светском нивоу) делују на подручју пословне шпијунаже.

Од окончања периода хладног рата национална безбедност се више заснива на економској него на војној моћи. Због тога се и обавештајна делатност од тада сели из војне у економску сферу, пошто подаци о конкурентима све више постају основа економске моћи. Применом пословне шпијунаже, која добија централно место како у компанијама тако и на нивоу државе обезбеђују се конкурентске предности и бржи технолошки напредак. То указује на чињеницу да и у условима хладног рата пословна шпијунажа није имала посебну димензију, већ је првенствено била подређена војно-политичкој димензији, која је била доминантно обележје сукоба. Многе државе су схва-тиле да су економска стабилност, развој економије, њена конкурентност у глобалној тржишној утакмици и раст животног стандарда њихови најважнији животни интереси. У таквим условима је пословна шпијунажа постала средство за остварење конку-рентности и конкурентске предности економског система једне државе у односу на економски систем друге државе. На основу таквих схватања, многе државе почеле су стварати обавештајне системе за реализацију послова из области економске/пословне шпијунаже, као и пословне контрашпијунаже усмерене на заштиту сопствених економ-ских система од стране обавештајних напада. Информација (као интелектуални капи-тал) зато постаје данас, поред сировина, радне снаге и капитала, четврти чинилац производње.

Крај ''хладног'' рата донео је и друге револуционарне промене. Велике транснацио-налне компаније постају кључни чиниоци интегралног глобалног система. Компа-није зато захтевају приступ до квалитетних информација, што је утицало да се постепено ослобађају зависности од обавештајне делатности под монополом државе и отпочињу да развијају и укључују сопствене механизме обавештајне делатности, односно пословне шпијунаже. На тај начин компаније долазе до сазнања шта раде њихови конкуренти и добављачи, како то утиче на тржиште и како ће се све те актив-ности одразити на њихову компанију.

Истовремено, равнотежа моћи у свету се помера од држава ка глобалним компа-нијама и глобалним невладиним организацијама.


Компаније су данас значајне као неза-висни актери, који обезбеђују широку мрежу информација, знања и извештавања, које служи њиховим стратегијама. Компаније су зависне од знања – од патената, произ--водних процеса, менаџерских способности, технологије, информација о конкурен-тима и др. Другим речима, збир свега што сви запослени у једној компанији знају јесте оно што им обезбеђује конкурентску предност на тржишту. Сведоци смо светског трен-да приватизације истраживања и развоја и других извора знања. Такве промене указују на прелаз од геополитике ка геоекономији.

Филијале страних транснационалних компанија представљају значајан део индуст-ријског запослења и извоза земаља у развоју. Зато је, често, изненађујуће колико земље домаћини транснационалним компанијама, односно њиховим филијалама, мало знају о њима и уопште о њиховом пословању. Те државе у веома малој мери или уопште не користе информације које имају о ТНК, иако су такве информације од кључног значаја за успешност преговарања о будућим инвестицијама, локалном учешћу при управљању, трансферу технологије, политици цена, циљевима запошљавања и др. За успех преговора на свим наведеним подручјима, домаћи преговарачи морају добро да познају психологију ТНК, њену мотивацију и стратегију, као и њен приступ до страних тржишта и дугорочне планове. Због недостатка наведених и других инфор-мација о ТНК, земље у развоју, на крају, бивају кажњене, о чему најбоље говори случај о односима између Индије и низа ТНК, касних седамдесетих година.

Индија је седамдесетих година настојала прилагодити страна предузећа свом новом законодавству, који је захтевао бар 50 одсто власништва државе у филијалама страних компанија, уз истовремени доступ индијских партнера технологијама које користе транснационалне компаније.

Преговарања са најзначајнијим компанијама по овим питањима била су у потпу-ности неуспешна. Тако су компаније као што су ''IBM'' и ''Coca Cola'' прекинуле своје операције у Индији, што је државу скупо коштало, иако је са уговорима могла подстаћи развој домаће индустрије рачунара и продају код куће произведених освежавајућих пића (у великој мери и незаконит увоз из Coca Coline пунионице у Непалу).

Индија је у наведеном случају преценила своју преговарачку позицију, јер је, упркос великом броју становника, за обе транснационалне компаније представљала само мали проценат њихове продаје по целом свету. Још горе од тога је чињеница да индијски преговарачи нису били свесни политике, праксе и традиције компанија с којима су имали посла. Свако, ко је било кад прочитао званичну историју ''Coca-Cole'' или бар било који од бројних чланака у ревијама, зна, да је највећа, непатентирана и најбрижљивије чувана тајна компаније ''Coca Cola'' управо формула за концентрат, који је компанији донео славу у целом свету. Преговарач, који је себи за циљ поставио приступ тој технологији унапред је осуђен на пропаст.


Слично је и са компанијом ''IBM'': индијски преговарачи су морали знати, из историје компаније, биографије њеног оснивача Thomasa J. Watsona или чак из годишњих извештаја компаније, да ''IBM'' од оснивања истрајава у очувању потпуног власништва својих филијала у иностранству.410

Овај случај упозорава на потребу обавештајне делатности о транснационалним компанијама и њиховим преговарачким позицијама, о страним тржиштима (по-себно у случају земаља у развоју, које намеравају повећати извоз), као и о промени потрошачких захтева, деловању страних система дистрибуције и развијању влас-тите мреже трговачких агената у иностранству.

Индустријски развијене земље Запада троше око 230 милијарди долара годишње на истраживање и развој.411 Већина иновација, које долазе из лабораторија америч-ких, европских и јапанских транснационалних компанија, имају прворазредан утицај на низ кључних економских сектора земаља у развоју.

Тако је Канада, иако развијена земља, 1970. основала надзорне агенције, као на пример Foreign Investment Review Agency – FIRA, да би заштитила своју државу од доминације страних, углавном америчких компанија, јер је установила да нема јасних и јединствених правила на основу којих би дозволила или одбацила деловање истих. Практично политичко питање је, колико концесија може добити влада од компа-нија, ако им дозволи приступ на канадско тржиште и колика је цена тог приступа.

Недовољно развијене земље постепено су, такође, дошле до истог закључка. Тако су владе тих земаља, које су успеле да убеде компаније да је њихов заједнички наступ обострано користан, успеле обезбедити ангажовање својих менаџера, оспособ-љавање радника, обезбеђење медицинских услуга или чак реализацију истраживачких пројеката у својој земљи. Неке земље су у томе биле успешне, а неке не. Неке су једноставно премале, превише сиромашне и нестабилне да би успеле убедити менаџере компанија да им се исплати улагати на њихово тржиште.412

Велике транснационалне компаније имају у структури знања, које обележавају брзе технолошке промене, још и другу предност, а то је растућа могућност ''интерна-ционализовања информација''. Као што је већ истакнуто, велика средства која ком-паније одвајају за истраживање и развој, као и сваки нови производ или процес којега на тај начин открију, оне могу задржати под строгом цензуром унутар компа-није, све док не буду спремни да производ лансирају на тржиште или укључе процес у своју производњу. Управо због

410 Видети у: Dedijer, S. i Jequier, N.:''Intelligence for Economic Development: an Inquiry into the Role of the Knowledge Industry'', Oxford, 1987, стр. 10-11. 411 Исто, стр. 7. 412 Susan Strange, Države in trgi, Znanstveno in publicistično središče, Ljubljana, 1995, стр. 84.


тога пословна шпијунажа представља велику опас-ност за компаније. Међутим, док су се у прошлости произвођачи од ''крађе'' изума од конкурената штитили уз помоћ државе у облику закона о заштити патената, данас се компаније не могу више ослањати на државу, већ морају развијати сопствена средства којима ће другима спречити приступ знању до којег су дошле. Другим ре-чима, данас се слободно може говорити о ''приватизацији'' обавештајне делатно-сти, односно пословне шпијунаже.

Карактеристичан пример ''приватизације'' обавештајне делатности јесте случај борбе за тржиште између водећих светских компанија за производњу цивилних и војн-их летелица, односно између америчког ''Боинга'' и европског ''ЕАДС-а'', односно ев-ропске агенције за одбрану и безбедност. Компанија ''Боинг'' је, у току 2003, због конкурентских односа са европским гигантом ''ЕАДС'', већинског акционара ''Ербаса'', као последицу пословне шпијунаже имала губитак од 27,6 милијарди долара. То је за последицу имало масовна отпуштања радника у ''Боингу'' и свођење броја запослених са 70.000 на 35.000 у току 2003, која је због тога проглашена најгором годином у историји америчке авио-индустрије. Званично је објављено да је то последица потреса у туристичкој индустрији изазваног терористичким ударима на Њујорк и Вашингтон, рата у Ираку, САРС-а, итд. У исто време компанија ''Боинг'' се је, плаћајући оглас преко читаве странице у бројним листовима, извинила због понашања неких запослених, ухваћених у крађи докумената од конкурената како би понудили бољу цену за неке послове.

Техничке промене проузроковале су значајне помаке и у структури безбедно-сти. Знање је постало значајније у надметању међу државама од људске моћи или моћи оружја. Од четири основне структуре светске економије (безбедност, произв-одња, финансије и знање), управо у структури знања долази до најбржих промена. Иако крајњи резултати још нису јасни, надметање међу државама постаје надметање за вођство у структури знања. Резултат промена у структури знања је и растућа асиметрија међу државама, јер се у широком распону високих технологија осећа пре-вага америчких универзитета и истраживачких центара америчких компанија. Зато је данас промена у структури знања довела до нове прерасподеле моћи, друштвеног ста-туса и утицаја унутар друштва и изван државних граница. Најзначајнија разлика данас између европских, афричких и азијских држава, је управо разлика у учешћу броја ста-новника с високим образовањем. Моћ, дакле, долази у руке ''интелектуално богатих'', а не више у руке ''капитално богатих''. Укратко, основ савремене конкурентности је знање. Док су за државу територија и природни ресурси били главни чиниоци богат-ства и моћи, главна битка вођена је за територију, а данас се главна битка води за вођство и примат у технологији и знању. Зато, компаније које се баве пословном шпијунажом обезбеђују решавање својих пословних тешкоћа, преживљавање, односно опстанак и, у крајњем, даљи развој и напредовање.


Развоја, истовремено, нема без употребе и разумевања информација, а данас је 95% информација доступно преко медија и Интернета. Државе, друштва, привреде, корпора-ције, ослањају се на науку, на раднике знања и на јавно доступне базе научних података и чињеница, јер је ово време глобалне револуције пословне обавештајне службе (шпи-јунаже) и безбедности (Business Intelligence & Security).

У праћењу активности и сагледавању конкурената пословна шпијунажа је усмерена и на истраживање топ, односно стратегијског менаџмента конкурентских компанија. Овакав приступ је потпуно разумљив, јер све битне одлуке сваке компаније доносе менаџери. Прикупљање информација о менаџерима конкурентских компанија омогућа-ва да се сагледа њихов профил, а самим тим могле су се предвидети њихове будуће одлуке. Сагледавање менаџера конкурената подразумева и прикупљање података о њима, што укључује податке о њиховим карактерним цртама личности и личне подат-ке. У оквиру тога оправдано се поставља питање задирања у приватност, као и питање тајности и заштите личних података у свим националним законодавствима. Менаџери, у тако отвореној и беспоштедној тржишној конкуренцији, морају озбиљно схватати и процењивати претње са којима је суочена њихова компанија. Менаџери, у таквим усло-вима, ако желе успешно да послују, морају антиципирати будуће догађаје и претње и у својој компанији дефинисати адекватне пословне одговоре на будуће изазове. Свакако да треба имати у виду и чинејницу да се данашње пословање не може посматрати изоловано, нити се може догађати изоловано. Оно је повезано и зависи од низа окол-ности и догађаја условљених даљим развојем процеса глобализације.

Пословна шпијунажа, уз чињеницу неспорне корисности и нужности примене, у условима савремених међународних економских односа које карактерише глобализа-ција, обележена је низом специфичности, дилема и спорних питања, на која нема општеприхватљивих и генеричких одговора. Најбољи и најсигурнији начин за избе-гавање и елиминисање свих спорних ситуација јесте поштовање националних и међународних законодавстава, професионализма и етичког кодекса.

Процес глобализације светске привреде у функцији је креирања економске полити-ке савремених држава, а нарочито оних мањих и оних који су у развоју или у тран-зицији, јер су оне присиљене да се прилагоде привредама развијених и њиховом све убрзанијем темпу и обиму. Глобализује се трговина, инвестиције и финансијски токови, као део процеса глобализације светске привреде. Овај процес довео је до огромних


промена, последњих десетак година, нарочито у сфери финансија на међуна-родним тржиштима и у међународним трансакцијама. Нови облици финансијских инс-трумената, нови извори финансијске активе уз савремену информациону технологију (телекомуникациони системи) срушили су баријере националних тржишта.413 У савре-меним условима финансије су централни механизам који здружује све диверзифико-ване тржишне процесе у јединствену мрежу – структуру, у којој се установљавају релативне цене свих добара, услуга и капитала. Ова мрежа се интегрише не на основа-ма националних финансијских система, већ посредством међународних финансијских тржишта.

Основа данашњег карактера међународног економског поретка настала је после Другог светског рата као резултат преговора и усклађивања интереса САД и њихових европских савезника, а уређен је стварањем међународних финансијских организација (Међународни монетарни фонд, Међународна банка за обнову и развој) и склапањем међународног мултилатералног споразума о трговини и царинама (ГАТТ). У зависно-сти од односа снага у свету, економски поредак се временом мењао, иако је задржао исту институционалну инфраструктуру. Структуру данашњег глобалног светског поретка одређују субјекти, институције и механизми. Субјекти данашњег глобалног поретка су државе и њихови савези, транснационалне корпорације и међународне економске и финансијске институције. Државе су у сваком досадашњем међународном економском поретку биле основни субјекти. Политички и економски савези су такође субјекти међународног поретка у функцији концентрације моћи ради остварења парци-јалних интереса.

Државе и њихови савези настоје да глобални поредак формирају и институциона-лизују тако да им обезбеде максимално коришћење сопствених предности (капитал, технологија, директне инвестиције) како за повећање друштвеног производа по станов-нику, тако и да што више и што дуже контролишу природне ресурсе и развојни потен-цијал у свету. Производња без тржишта нема сврхе. Свет ће 2020. године414 имати око 8 милијарди и 100 милиона становника, од тога ће Европа и северна Америка чинити свега 11 одсто, а потрошачи из Азије и Африке чак 76 одсто. Према пројекцијама ОЕЦД, до тог времена ће се битно променити и односи економских снага у свету. Тако ће земље ОЕЦД стварати 48,7 одсто друштвеног производа света (61,1 одсто у 1995. години), док ће земље изван тог круга стварати већи део светског производа. Кина ће имати 16,9 одсто, САД 16,3 одсто, Европска унија 15,7 одсто друштвеног производа света. Кина, Бразил, Индија, Индонезија и Русија ће збирно повећати свој удео у свет-ском друштвеном производу са 31,3 одсто на 36,8 одсто (више него САД и ЕУ заједно).

413 Петровић, П., Исто, стр. 7. 414 Ковач, О., Транснационални поредак и националне стратегије, Весник, Београд, мај-јуни 1999, стр. 16.


Међународне економске и финансијске организације су основа светског еко-номског поретка, који осим статута и других аката имају и сопствено особље и сред-ства, као што су Међународни монетарни фонд (ММФ), Међународна банка за об-нову и развој (ИБРД) познатија као Светска банка (СБ) и Светска трговинска организација (СТО). У ММФ и Светској банци одлуке се доносе на основу броја гласова чланица који је сразмеран броју акција (у СБ) односно величини квота (у ММФ) појединих земаља. На формулисање и реализацију политике ових институција највећи утицај имају највећи акционари, пре свега САД. Тиме се објашњава ''лакоћа'' којом ове институције мењају своју мисију и политику, напуштајући кејнзијанску и прихватајући неолиберални модел и глобални економски поредак.

Као услов за доделу кредита ММФ намеће увек готово исте рецесионе кратко-рочне мере прилагођавања, а програми редовно имају дефлаторни карактер. Основна порука и захтев је да се успостави равнотежа понуде и тражње да би се уравно-тежио платни биланс. Међутим, смањивање свих видова потрошње и ограничавање банкарских кредита води успоравању привредног развоја уз пораст незапослености, а то значи жртвовање развоја да би се уравнотежио платни биланс. Програм структурног прилагођавања ММФ-а односио се на укључивање земаља у развоју и транзицији у глобални економски светски систем преко различитих концепата политичке стабили-зације.

Основно обележје деловања међународних финансијских институција, од почетка транзиционих процеса постсоцијалистичких земаља, давао је тзв. Вашинг-тонски консензус. Централни елементи Вашингтонског консензусасу односили су се на макроекономску стабилизацију, изградњу нових институција које ће омогућити тржишно пословање, имплементацију неопходне правне регулативе, ценовну и спољно-трговинску либерализацију као и масовну приватизацију. Вашингтонски консензус представља заједничку политику установа смештених у Вашингтону (ММФ, СБ, Мини-старство финансија САД и Систем федералних резерви САД), које ''саветима'' обавезују земље у развоју и земље у транзицији.

Листа реформских потеза Вашингтонског консензуса састоји се из десет тача-ка:415 (1) Фискална дисциплина; (2) Потенцирање приоритета у јавној потрошњи; (3) Реформа пореске политике; (4) Финансијска либерализација; (5) Конкурентан девизни курс; (6) Либерализација спољне трговине; (7) Либерализација прилива страних дир-ектних инвестиција; (8) Приватизација; (9) Дерегулација; (10) Својинска права.

Углавном, Вашингтонски консензус је, на неолибералној основи (од реганомике до тачеризма) наметао дефлаторне стабилизационе програме који

415 Детаљније видети у: Бабић, Б., Поуке аргентинске кризе, Економски анали, тематски број, Београд, децембар 2003, стр. 227.


су зауставили развој и структурне реформе које су продубиле проблеме без покретања развоја. У 2003. години појавио се нови програм416 као нека врста замене за Вашингтонски консензус имајући у виду да је ММФ давао погрешне савете, пре свега, Аргентини, земљама источне Азије, Русији, али и осталим земљама у транзицији. Програм у најширим цртама основ-ну пажњу поклања макроекономској политици (антициклична буџетска политика, ефикасна политика девизног курса и раст домаће штедње), политици либерализације (спољне трговине, финансијска либерализација, либерализација тржишта рада и анти-монополски закони), институционалним реформама (дијалог у решавању социјалних питања) и политици расподеле дохотка (углавном преко пореског система).

Светска банка је све до недавно била потпуно у тандему са ММФ у изградњи и наметању глобализације производње, трговине и финансија. Ослањајући се на концепте који су креирани од САД, а посредовани путем ММФ, Светска банка је имала задатак да уместо некадашњег пројектног финансирања, финансира програме структурног прилагођавања. Средства Светске банке све мање иду у стварне инвестиције за пове-ћање производње, а све више за промене у привредним системима (либерализација цена, увоза, девизног курса, страних инвестиција и приватизације). Пошто је Светска банка прихватила принцип ММФ да приоритет треба да има стабилизација (по сваку цену), финансирање привредног развоја потиснуто је у трећи план.

У новије време дошло је до отвореног расцепа између ММФ и Светске банке, која не може више као до сада да игнорише и запоставља привредни развој. Зато је Светска банка објавила да Вашингтонски консензус не може више бити оквир и амбијент за политику привредног развоја и да је развојне стратегије земаља потребно ставити на знатно ширу основу.

Светска трговинска организација (СТО) је од добровољног међународног мул-тилатералног споразума о царинама и трговини постала међународна организација која пријем у чланство такође условљава либерализацијом увоза и смањењем заштите националних економија.

Пошто равноправан приступ тржиштима других земаља (по основу клаузуле највећег повлашћења) зависи од чланства у СТО, националне владе немају много избо-ра него да прихвате правила СТО. Она траже потпуну либерализацију трансакција робом и услугама (укључујући финансијске) у којима развијене земље имају велике предности у односу на земље у развоју, а институционализују заштиту мо-нопола развијених земаља (у виду заштите права интелектуалне својине) у облас-ти

416 Pedro-Pablo Kuchinsky and John Willijamson, After the Washington Consensus Restarting Growth and Reform in Latin America, Institute of International Economics, Washington, 2003.


производа и услуга на основу научно-истраживачког рада и технолошког развоја у чему оне могу да реализују монополску ренту.

Правилима СТО углавном је коректно решено питање инвестиционе регулативе која може да утиче на трговину (ТРИМС), као и заштита права интелектуалне својине (ТРИПС), уз обезбеђење носиоцима директних страних инвестиција, а то су ТНК, потпуне слободе кретања и пословања, независно од националних граница и национал-них интереса.

Промашаји Вашингтонског консензуса, у чијим су препорукама били помешани циљеви и средства и који је био исувише уско усмерен на привреду и алокацију ресур-са, уз игнорисање таквих циљева као што су квалитет живота, стандарди здравља и образовања. На примеру Русије, где су сви ''лекови'' Вашингтонског консензуса приме-њени (брза приватизација, реформа и стабилизација цена, либерализација увоза) пока-зало се да је друштвени производ опао за трећину, а земља пала у тешку економску кризу. Насупрот томе, у Кини где су све препоруке Вашингтонског консензуса игнори-сане, постигнути су значајни развојни резултати. Вашингтонски консензус је показао да терапија споља не успева, да развој мора да потиче ''изнутра'' и да развојна стратегија мора да узме у обзир и јавни и приватни секотр, заједницу, породицу и појединца.

Либерализација није праћена обећаним растом, већ повећаном бедом и незапосленошћу уз општи осећај несигурности. Након либерализације спољне трго-вине и укидања заштитних мера домаће производње (али и селективне и контролисане политике увоза) настала је права пустош, поплава домаћег тржишта страном робом, уз пад домаће производње. Привреда неразвијене земље, на тај начин, остаје привезак страних корпорација и међународног финансијског капитала. Речју, постоји висок степен корелације између перманентне презадужености економије и продора стра-ног капитала и либерализације за отварање путева пословне шпијунаже.

Међународни монетарни фонд (ММФ) се претворио у ''центар богатства и моћи'' (Штиглиц).417 Истовремено је дошло и до потпуне америчке инструментализације ММФ, јер на формулисање и реализацију политике ММФ највећи утицај имају они који улажу највеће квоте, а то су САД. ММФ је основан да помогне земљама чланицама за одржавање ликвидности у

417 IMF Transition Economics: An IMF Perspective on Progres and Prospects, November 3, Washington, 2000. Интернет страница: http://www.imf.org/external/up/exir/ib/2000/110300 (27.12.2011).


међународним плаћањима, за отклањање платно-билансних дефицита и за очување стабилности девизног курса. Под утицајем САД, односно крупног финансијског капитала, од наведене политике мало је шта остало пошто се ниједна одлука не може донети без сагласности САД.

Међународне финансијске институције, пре свих ММФ, Светска банка и друге постале су, поред транснационалних компанија, главни носилац и стуб глобали-зације. Од самог почетка транзиционих процеса у постсоцијалистичким земљама, које су желеле да реформишу своје привреде, ММФ и СБ настојале су да остваре одлучу-јући утицај. Осим изузетака418 ретко која земља се могла одупрети огромном утицају међународних финансијских институција. Управљање транзицијом земаља чланица ка тржишној економији ММФ је директно наметао свој програм готово јединствен за све земље. Преурањена либерализација финансијског тржишта и отварање економије снажно подржане од стране ММФ, један је од основних узрока што је у највећем броју земаља довело до опадања привредне активности, пораста незапослености и низа других тешкоћа (криминализација друштва и тешка социјална раслојавања). Због тога су и сви други реформски захвати имали нежељене негативне последице, што је довело до правог економско-социјалног слома. У развијеним привредама остају и даље (што отворене, што скривене) трговинске протекционистичке баријере, док се земљама у транзицији препоручује либерализација. То је политика коју развијене земље саме себи не би препоручиле. Врло су снажне баријере за слободно кретање радне снаге (то је ''капитал'' неразвијених), док је дошло до либерализације у кретању новца и капитала (то је капитал развијених). Управо је то један од разлога који је довео до великог одлива спекулативног капитала из земаља. Такође, то указује да ММФ не зна да управља кризама, јер је од 130 кризних ситуација предвидео само 14. Међутим, да би земље у транзицији добиле ''печат сагласности'' и приступ светском тржишту капитала, морају следити рецепте ММФ-а (теорија слободног тржишта). Тиме ММФ, уместо да управља кризама и помаже земљама чланицама да преброде кризе (ликвидности, платнобилансне и др) они их изазива преко свога програма структурног прилагођавања.

Посебну пажњу ММФ, као и земље у транзицији, посвећују нивоу спољног дуга сваке конкретне земље у односу на могућности да се уредно и без великих напора то задужење сервисира (у врло задужене земље сврставају се оне код којих је садашња вредност дуга већа од 220 одсто извоза робе и услуга, односно већа од 80 одсто бруто националног дохотка).419 Разуман ниво спољног задужења, који помаже да се финанси-рају

418 На пример, Словенија се од самог почетка одрекла тих услуга, а Пољска после 1994. године (када је сама разрадила програм ''Стратегија за Пољску'') и Русија после 1998. године. 419 Интернет страница: http://www.imf.org (27.12.2011), Pattillo, C., Poirson, H.,and Ricci, L., External Detth and Growth, Finanse&Development, june, 2002.


продуктивне инвестиције доприноси убрзању привредног раста, али и прекомерно задужење доприноси смањењу овог раста420 (утицај задужења на привредни раст поста-је негативан кад задужење пређе 160-170 одсто вредности извоза и 35-40 одсто вред-ности друштвеног производа). Предвиђа се да ће и у наредном периоду међународне финансијске институције посебну пажњу посвећивати проблему спољног задужи-вања земаља у транзицији.

Земље у транзицији, при ослањању на спољно задуживање за финансирање прив-редног развоја и структурне реформе, морају имати у виду да средства која се одобра-вају за ове намере из страних извора, значајно осцилирају. На пример, тако је укупно нето инострано јавно финансирање привреда у развоју у 1995. години било 71,6 мили-јарди долара, 1996. године 31,6 милијарди долара, 1997. године 39,7 милијарди долара, 1998. године 62,3 милијарде долара, 1999. године 42,9 милијарди долара, 2000. године 23,4 милијарде долара, 2001. године 57,5 милијарди долара и 2002. године 49,1 мили-јарда долара.421 Уз то су одобрени кредити из мултилатералних извора (Светска банка, ММФ и други) опали са 35,7 милијарди долара у 2001. години на 21,3 милијарде долара у 2002. години. С друге стране, прогнозе ММФ-а су да ће нето прилив капитала у земље у транзицији након 34,1 милијарде долара у 2002. години порасти на 40,4 мили-јарде долара у 2004. години.422 При томе је нето прилив капитала из јавних извора у 2003. и 2004. години био негативан (за 8,2 милијарде долара, односно 3,1 милијарду до-лара) пошто су отплате по старим кредитима биле веће од прилива по основу нових кредита.

Наведени показатељи указују да је ММФ спроводио интересе финансијског крупног капитала уместо да помаже земљама у кризи и да унапређује глобалну економску стабилност. Финансијски интереси развијених су доминирали због чега је ММФ већ дуже време био предмет критике, док стручњаци у ММФ верују да је прог-рам који проводе у општем интересу.

Тржишни фундаменталисти, спроводећи програм Вашингтонски консензус, доминирају у ММФ. У свим привредама у којима је ММФ наметнуо своје ''савете'' дошло је до краха привреда (Мексико 1994, Русија 1998, Бразил 1999, Аргентина 2001). Тако стручњаци ММФ-а истичу да је ''Аргентина најбољи ђак ММФ-а'', а познато је како су завршиле реформе, по препорукама ММФ-а, у овој земљи.423 Узроке аргентин-ског привредног слома експерти виде у слепој послушности ове земље у вођењу еко-номске

420 Исто. 421 World Bank, Global Development Finance 2003, Washington DC, стр. 126. 422 IMF, ''World Economic Outlook'', April 2003, Washington DC, стр. 9. 423 Детаљније видети у: Бабић, Б., Поуке аргентинске кризе, Економски анали, тематски број, Београд, децембар, 2003, стр. 227.


политике (пре свега фискалној и монетарној) условљеној од стране политике Међународног монетарног фонда.

Политика ММФ и других међународних финансијских институција у основи је у интересу развијених земаља, пре свега у интересу кредитора, а не подстицања раста и стабилизације привреда земаља у развоју. Да је то тако указује чињеница да ММФ обезбеђује средства владама пре свега за отплату зајмова западним кредиторима, на чему посебно инсистирају, уз претњу средствима принуде до уцене. Скоро сваку земљу-тражиоца кредита тера да ''притегне каишеве'' што је редовно доводило до смањења тражње и развоја, уз нагли раст незапослености. Уз то ниједна држава није успела да уравнотежи буџет или да се ослободи растућег дефицита платног биланса (што је и основна платформа политике ММФ), придржавајући се ''савета'' ММФ.

Другим речима, земље у транзицији су са ентузијазмом прихватиле идеју да раскрсте са идеолошком везаношћу за економију стагнације (комунизам) и да се прикључе глобалном тржишном поретку. Тако је комплексна проблематика трансформације ових економија због преображаја политичког и економског система била укалупљена и симплификована у поруци: приватизуј што више, либерализуј што брже, и држи контакт искључиво са монетарном и фискалном сфером. Такав рецепт је показао резултате развоје дигресије.

2.2. ММФ - политика условљавања и притисака

Динамичан развој међународног финансијског система представља део процеса укупне глобализације светске привреде. Посебно треба имати у виду да глобализација смањује или чак поништава економску сувереност појединих земаља. Овај процес довео је до огромних промена, последњих десетак година, нарочито у сфери финансија на међународним тржиштима. Нови облици финансијских инструмената, нови извори финансијске активе, уз савремену информациону технологију, срушили су баријере на-ционалних тржишта. Дакле, област у којој је глобализација, последњих година, нај-даље отишла и разоткрила опадајући и сужен домен државног суверенитета, но-минује међународне финансије.

Такву ситуацију користе ММФ и Светска банка за провођење политике услов-љавања прихватањем и спровођењем стабилизационог програма ММФ, познатог као политика структурног прилагођавања. Сваки аранжман са ММФ условљен је напретком реформи које се заснивају на одрживом привредном расту, побољшању жи-вотног стандарда становништва, ниском стопом инфлације и даљим растом девизних резерви у земљи. ММФ инсистира на концепту мера макроекономске политике, одно-сно на даљој либерализацији девизног тржишта, вођењу одговарајуће политике девиз-ног курса,


побољшању домаћег система платног промета, јачању контроле пословних банака, побољшању пореске администрације и убрзавању процеса приватизације, одно-сно дерегулације привредних токова и државне својине.

Ако земље чланице желе да добију кредите морају да прихвате такав пакет наметнутих мера, јер по оцени ММФ једино је тако могуће повратити способност самосталног раста и остварити суфицит у платном билансу ради отплате дугова. Уз то, услови под којима се добијају кредити су изузетно тешки и углавном уз високе каматне стопе. Очито је да је таква политика ММФ у интересу поверилаца.

Нове тенденције у деловању ММФ у односу на земље чланице манифестују се у виду захтева за испуњавањем одговарајућих програма даљих реформи, а они се постављају и прате за сваку земљу конкретно. Повратно, будући облици сарадње са ММФ-ом огледају се и у добијању дугорочних кредита од Светске банке, Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и Европске инвестиционе банке (ЕИБ).

Испуњавајући захтев ММФ-а, да прихвате либерални модел, односно либерализа-цију спољнотрговинских односа, посебно либерализацију у сфери финансијских односа са иностранством, земље чланице напуштају привредни систем државног интервенцио-низма и регулисане тржишне привреде у коме држава има велику улогу и контролу. Либерализација изазива кризу отплате дугова, а онда на сцену ступа ММФ са својим стабилизационим програмом и условаљавањем дерегулације и масовне приватизације. На тај начин технологија глобализације424 јасно показује како модерни колонизатори САД и Европска унија, преко ММФ, Светске банке и Светске трговинске организације, у име људских права и разних слобода, врше колонијална освајања. Путем безбројних условљавања и притисака намећу се инструменти и механизми глобализације. Разлог томе је што најразвијенијим земљама, за већину производа, одговара отвореност тржишта па се зато боре да све земље прихвате и либерализацију у трговини и конверибилност у плаћању, не уважавајући да то не одговара ни земљама у развоју ни неразвијеним земљама. Принцип слободне трговине САД је успела да уведе као обавезу чланицама ММФ и СТО. Истовремено, конкуренција између развијених земаља, за освајање тржишта, често доводи до сукоба њихових интереса, па и кршења правила ММФ и СТО.

САД и ММФ захваљујући висини своје квоте и гласачкој снази имају одлучујући утицај. ММФ је постао један од главних инструмената спољне политике САД и прити-ска на друге земље (продор америчког утицаја, капитала, роба и услуга). Развијене зем-ље преко процеса либерализације и отварања својих привреда преко директних страних улагања, постају већински власник најбољих корпорација и имовине у другим земљама, уз све

424 Стојановић, И., Путеви и стрампутице, Економска политика 2526, 18. септембар 2000, стр. 11.


јачи политички и геостратегијски утицај. Преко безброј уцењивања и услов-љавања намећу се инструменти и механизми глобализације. Прво се намеће либера-лизација спољнотрговинских односа и посебно либерализација у сфери финансијских односа са иностранством. Либерализација изазива кризу отплате дугова, а онда се по-јављује ММФ са својим стабилизационим програмом и условљава-њем дерегулације и масовне приватизације

На крају, може се поставити питање, зашто се владе обраћају за подршку ММФ, ако деценијско искуство и стотине кредитних аранжмана показују да се на тај начин не покреће домаћи развој, нити ублажава сиромаштво, већ напротив шок терапијом и екс-тремном либерализацијом угрожава домаћа привреда и врши прерасподела у корист богатијих? Одговор је врло једноставан: тражећи економску и политичку подршку ММФ-а домаћи носиоци политике желе да обезбеде ''политички левериџ'' – баланс између штапа и шаргарепе – неопходних кредита и условљавања и притисака ММФ-а која су им добродошла за гурање реформи напред, а да им политички рејтинг пред бирачима не буде окрњен.

Економски развој светске привреде у последњим декадама развоја изузетно је неравномеран. Продубљавање већ изразитог јаза у развоју развијених и земаља у развоју резултат је релативно бржег развоја развијених капиталистичких привреда у односу према великом броју неразвијених и земаља у развоју. Развијене земље су кроз сопствени убрзани развој повећале своју супериорност захваљујући интернацио-нализацији производње и доминацији транснационалних компанија и дубоким структурним променама својих привреда.

Такви процеси праћени су нарастањем проблема у односима развијених и неразвијених привреда, при чему посебно треба истаћи:

1) Презадуженост већине земаља и стезање ''омче дугова'', која гуши и готово онемогућава економски раст ових привреда;

2) Излазак из цикличне кризе већине развијених привреда, уз истовремени улазак у дугорочно развојну и структурну кризу земаља у развоју;

3) Успоравање инфлације у развијеним капиталистичким привредама, уз бржи раст цена и инфлације у земљама у развоју;

4) Погоршавање односа у светској трговини на штету неразвијених и земаља у развоју, уз све отворенији протекционизам;

5) Ограничавање деловања светске трговине на економски развој неразвијених привреда;


6) Светски финансијски и трговински односи, кроз игре и операције девизним курсевима, главни терет пребацују на неразвијене привреде;

7) Све бржи раст незапослености радних ресурса и инсталисаних капацитета у развијеним привредама, посебно земљама у развоју.425

Данашњи глобализовани светски поредак се од претходног разликује по напуштању система фиксних девизних курсева, потпуног ослобађања међународног кретања капи-тала (''капитал нема отаџбину'') и покушаја искључења државе из економског живота. Јасно је да такав систем одговара само земљама чије су валуте средство међународног плаћања и чије су девизне резерве довољне за одбрану од шпекулативних напада. То указује на чињеницу да су токови капитала на светским финансијским тржиштима покретач глобализације. Условљавањима и притисцима Међународног монетар-ног фонда и Светске банке капитал кружи светом без већих препрека, што још више продубљује развојну кризу и кризу дугова земаља у развоју.

Досадашња искуства неразвијених и земаља у развоју указују да је прилив страних директних инвестиција основа раста производње и извоза, а то није могуће остварити без претходне ''ефикасне'' сарадње са међународним финансијским инсти-туцијама. С обзиром на ограничен приступ приватним изворима финансирања, већина тих земаља зависила је управо од кредита ових институција, пре свега ММФ-а и Светске банке. Већина неразвијених и земаља у развоју морала је претходно да испуни неопходне предуслове за добијање кредита од ММФ-а (спровођење неопходних еко-номских реформи и мера економске политике). Већина зајмова ММФ-а обезбеђена је кроз давање ''олакшица за системску трансформацију'' (sistemic transformation faci-llity), као и кроз споразуме о stand by аранжманима за које су услови нешто оштрији.

Тако је ширење финансијске кризе у светским размерама, као и растућа неста-билност на светским финансијским тржиштима, примарни узрок кризе у младим тржишним привредама. Крајем 1973. године спољни дугови неразвијених и земаља у развоју износили су 119 милијарди долара, 1987. године 1.190 милијарди долара, а крајем 1997. године око 2000 милијарди долара.426 Тако високи дугови узрокују и велике обавезе које се, на годишњем нивоу, крећу око 250 милијарди долара што пре-вазилази могућност њиховог сервисирања. У таквим случајевима дугови се најчеш-ће репрограмирају чиме се, практично, искључује могућност за нове кредите. Основни проблем неразвијених и земаља у развоју лежи у немогућ-ности покривања дуга извозом. Тако је 1981. године инострани дуг

425 Комазец, С. и Ристић, Ж., Лавиринти дужничке економије, АБЦ ГЛАС, Београд, 1993, стр. 3. 426 Комазец С., Неолиберализам, приватизација и финансијски капитал, Чигоја штампа, Београд, 2004, стр. 400.


учествовао у износу са 94,6 одсто, а 1987. године он се попео на 168 одсто што значи да је извоз био мањи од дуга за 68 одсто.427 Прекомерна задужења, која су већа од 160-170 одсто вредности извоза и 35-40 одсто вредности друштвеног производа, доводе до негативног утицаја на привредни раст.428

Анализом структуре неотплаћеног дуга неразвијених и земаља у развоју уочавамо да се учешће приватног капитала до 90-тих година смањује, јер је приступ тржиштима приватног капитала отежан не само овим земљама већ и земљама са привредом у успо-ну, са здравом макроекономском политиком.429

После велике светске кризе дугова земаља у развоју у периоду 1982-1989. године, изазване немогућношћу већине тих земаља-дужника не само да редовно враћају дугове, него, чак, ни да их сервисирају, почетком 90-тих година 20. века поново оживљава прилив финансијског капитала у те земље. Тако је само у току 1996. године нето прилив приватног капитала у ове земље достигао вредност 190 милијарди долара, гото-во четири пута више него 1990. године. Већи део тих токова капитала ишао је у правцу Азије и Латинске Америке, где је двадесетак земаља учествовало са око 75 одсто укупног прилива капитала, док су све остале земље у развоју имале удео мањи од 5 одсто укупног прилива. Земље које су добиле највише страног капитала, пре свега из развијених земаља света, осетиле су на својој кожи и шта значи нагло бекство тог истог капитала, јер се стање текућег платног биланса погоршало у свим државама.

Наличје масовног прилива капитала у земље у развоју није тако ''сјајно'' као његово лице. Наиме, искуство већине тих земаља показало је да велики прилив капи-тала никако не значи и ''апсолутну благодет и срећу'' за те земље. У пракси, он често и стварно доводи до брзе монетарне експанзије, инфлаторних притисака, депре-сијације реалног девизног курса, угрожавања читавог финансијског сектора и повећања дефицита у платном билансу. Поред тога, финансијска интеграција (спајање домаћих и страних финан-сијских ресурса) може да подстакне велике токове капитала у супротном правцу, односно знатан одлив капитала, као последица промена у очекиваном оствари-вању добити од уложеног новца, удруживања инвеститора и ''ефеката заразе''. То је био случај са искуствима земаља, као што је Мексико 1994-1995, земље Азије 1997. и Русија 1998. године.

У проценама узрока кризе дугова земље повериоци сматрају да су за високу заду-женост криве саме земље увознице капитала, због олаког задуживања и нерационалног трошења у промашене инвестиције и покривања буџетских дефицита.

За решавање дужничке кризе неопходна је и кључна улога ММФ и Светске банке, што произилази из њихове основне функције. Приликом

427 Исто, стр. 401. 428 Интернет страница: http://www.imf.org (27.12.2011). 429 Такав проблем има и највећи нето дужник на свету – САД.


одобравања зајмова ММФ често прибегава присиљавању и уцењивању земаља конкретним захтевима, а ако нека земља не прихвати исте, преговори се настављају, а позајмице нема док се захтеви не испуне. То показује да ММФ више води рачуна о интересима кредиторских земаља и њиховог капитала него о зајмовима привредног прилагођавања земаља дуж-ника.

Светска банка је својом уравнотеженом политиком позајмица продужавала рочност коришћења средстава и смањивала камате и на тај начин допринела да се ублажи презадуженост. Банка се стално налазила у раскораку између енормне тражње капитала и ограничених могућности да се тражња задовољи. Највећи део извора средстава Светска банка је прикупљала на међународном тржишту капитала и то од приватних финансијера. Светска банка је узимајући приватни капитал поништавала његову при-ватност и пласирала га као јавни капитал. Тиме је Светска банка учинила два позитивна потеза:430 омогућила је финансирање пројеката у земљама у развоју и обезбедила плас-ман слободног капитала у развијеним земљама. Истовремено, да би ублажила одређене неповољности приватно-јавног капитала Светска банка исте одобрава на дужи рок и снижава каматну стопу. То значајно утиче на сузбијање негативних ефеката преза-дужености земаља у развоју, нарочито најнеразвијенијих.

Поред Светске банке (ИБРД и ИДА) и Међународна банка за обнову и развој треба да постане, поред тога што је трансмисија између приватног капитала и земаља у развоју, још и нека врста трансформатора средстава. Оно што је код средстава тржишно-спонтано требало би да се претвори у свесно-планско, што може добро пос-лужити за успешно финансирање недовољно развијених земаља.431

Да би се решили проблеми ефикаснијег и јефтинијег финансирања земаља у развоју и заустављање дужничке кризе, неопходно је успоставити систем селективног кре-дитирања. У реализацији би се примењивала два критеријума и то према степену развијености, тј. висини друштвеног производа пер цапита и врсте пројеката, тј. намени. Према критеријуму развијености земље у развоју су груписане на: 1) Разви-јеније са дохотком пер цапита 3.500 УСД; 2) На вишем средњем нивоу са преко 2.500 УСД; 3) На средњем нивоу са дохотком од 635 до 2.500 УСД; 4) Најнеразвијеније међу земљама у развоју са дохотком пер цапита до 635 УСД.

Приватизација, као глобалан процес који је започео у тржишним привредама осам-десетих година, кроз радикалне промене у власничкој и финансијској структури, пред-ставља предуслов за успостављање ефикасног 430 Ацин Ђ., Међународни економски односи, Пигмалион, Нови Сад, 2007, стр. 114-115. 431 Исто, стр. 115.


корпоративног управљања и рацио-налног економисања оскудним ресурсима. Наведене промене захтевају прилагођавање предузећа у смислу стварања адекватне организације, стратегија и начина управљања уопште. Промена власништва, релативно брзо, доводи на тржиште страни капитал, нове методе менаџмента, нову технологију и нове услуге које су иначе саставни део вишег животног стандарда.

Динамично, често и непријатељско окружење, ствара хаотичне услове пословања савременог привредног субјекта, уз непрестане сметње за његов опстанак, раст и развој. Оквири, структура и динамика окружења релевантног за пословање привредног субјекта у савременим условима мењају се под утицајем убрзаних и кумулираних про-мена везаних за природу конкуренције, развој нових технологија, економске флукту-ације, и оскудицу сировинских, енергетских и финансијских извора. Ове каракте-ристике окружења, као и појава све више иновација, опадање профита у многим видо-вима привредних делатности, разбијање глобалног тржишта на поједине сегменте, из-ненадне појаве нових конкурената и све пробирљивији корисници савременог произ-вода, пољуљали су позиције многих успешних предузећа. На тај начин време изазова неумитно намеће нова правила игре тако да ниједан привредни субјект у конкурентској делатности не може себи изборити, а приори, сигурну конкурентску позицију.

У свету бизниса, као и у рату, успешни послови се склапају, између осталог, и захваљујући шпијунажи, тј. анализи начина рада супарника у нади да га се надмудри и по могућности уништи. Борба за купца веома је оштра и бескомпромисна и у њој се користе најновија технолошка достигнућа да би се дошло до података о ценовнику производа, па и самих предузећа, као и о томе шта се дешава у истражи-вачким лабораторијама и одељењима за планирање развоја супарничких компанија. Али, и поред тако жестоке борбе, постоје неке тајне које стручњаци за пословну шпију-нажу никада нису успели да открију.

Посебно место, у том смислу, има подручје финансија које има известан број пра-вила и ограничења која се морају познавати. То су финансијска тржишта, тржишта капитала, берзе и све оне специјалне прилике у којима се крећу инвеститорски и фин-ансијски односи. Све конкурентне компаније, које су признате на берзи, подлежу про-цени тржишта. Свака велика компанија мора да води рачуна о утицају који њена поли-тика има на разне елементе пословног света, а који обухватају:

- улагаче, акционаре и берзу; - потрошаче и снабдеваче; - централну и локалну власт; - финансијску штампу и друге медије; - струковна (гранска) удружења и синдикате, и - локалне заједнице и образовне институције.


У циљну јавност, из домена финансијских односа, се убрајају и: институционални и приватни улагачи, брокери и аналитичари, и финансијска штампа. Свака од ових група захтева другачији приступ. Дакле, од финансијске функције, у привредном субјекту, се очекује да:

1. осигура финансирање раста и развоја предузећа;

2. ствара, јача и чува кредитни бонитет;

3. минимизира негативне утицаје кредитних поремећаја, и

4. минимизира финансијске ризике у пословању савремених привредних субјеката.

Кључ успеха берзанског посла су квалитетне информације, а оне су бројне, било да је реч о хартијама од вредности или о пословним субјектима. Информације везане за берзанско пословање могу се поделити на:432

a) оне које су јасне и лако се прибављају, и b) оне за чије прикупљање и разумевање треба велико искуство и знање.

У првом случају мисли се првенствено на информације о ценама акција и других хартија од вредности (ХоВ) на берзама, које се најчешће налазе у средствима јавног информисања, попут Wall Street Journal-a, Finacial Times-a, The Daily Telegraph-a, Frankfurter Algemeine Zeitung-а и др. Укупне информације о стању и кретању појединих хартија од вредности, као и о укупном стању у светској привреди и трговини покривају познати индекси, односно процеси, који обележавају тенденције у кретању појаве (Dow-Jones, Standard and Poor и др). У другу групу информација, везаних за берзанско пословање, спадају оне информације за чије разумевање је потребно знање, смисао за аналитичко и глобално расуђивање. Такве информације налазе се на општим и посебним тржиштима глобалног светског окружења. Те информације се најчешће од-носе на интервалутарне курсеве, цене злата, кретање (не)запослености, глобалне проме-не у тенденцијама у развоју светске привреде. Процена вероватности и интензитета будућих промена цена берзанских артикала омогућава пословним субјектима избега-вање могућих губитака различитим врстама осигурања од потенцијалних финансијских ризика (нпр. хеџинг пословним трансакцијама). То је неопходно првенствено за стра-тегијски менаџмент, јер је праћење и коришћење берзанских извештаја (котација) пре-поручљиво, без обзира на предмет њиховог пословног интереса.

На листи добро чуваних пословних тајни, између осталих, налази се и швајцарски банкарски систем који у свету представља синоним за тајновитост, заштиту нечије приватности и броја рачуна. Управо због тих особина клијенти из целог света обраћају се швајцарским банкама, док би многи жарко желели да открију тајне методе и процесе вођења евиденције

432 Ацин-Сигулински, С., Менаџмент у међународној трговини, Пигмалион, Нови Сад, 2002, стр. 335.


власника рачуна. Међутим, оно што нас посебно интересује јесте организација трговања на берзи. Трговање на берзи се обавља по строго утврђеним правилима. Трговина може бити организована као:

1) аукцијско трговање по преовлађујућој цени;

2) аукцијско трговање по номиналној цени и номиналној количини, и

3) континуирано трговање по вишеструкој цени.433

Берза је у најужем смислу организовано тржиште на коме овлашћени берзански посредници, тргују одређеним, стандардизованим тржишним материјалом по унапред познатим правилима, а све пропраћено стандардизованом документацијом. Улога бер-зе, између осталог, је и обезбеђење услова и начина утврђивања објективне цене акција, што не зачи да цене акција утврђују запослени на берзи, већ да се на берзи обезбеђују равноправни услови за сусретање понуде и тражње за одређеном акцијом, по унапред прописаним правилима и начинима важећим за све субјекте. Трговање на берзи мето-дом преовлађујуће цене и методом минимална цена минимална количина, заказује се за све хартије исте врсте одређеног емитента у унапред утврђено време. За време аукције упарују се налози понуде и тражње за том хартијом, према цени. Аукцију води брокер берзе.

На берзанским трансакцијама примењују се све познате и законске и незаконске методе продаје, од инсајдерских информација, до директних притисака на запослене, нуђења и дељења разних концесија, атрактивних пословних простора итд. У том смислу посебно значајно место заузима пословно-обавештајна делатност, од-носно пословна шпијунажа.

Развијене земље које се боре за нова тржишта, обично имају и развијене службе које се баве пословном шпијунажом. Међутим, у савременом свету, у условима глобализације и држава је стављена у функцију приватног сектора, јер су транснационалне компаније изузетно заинтересоване за одређене информације, које не могу обезбедити саме.

Пословна шпијунажа у берзанским трансакцијама посебно је карактеристична за земље принуђене на либерализацију и дерегулацију привреде, односно за земље у транзицији, где се убраја и наша. Наша земља јесте можда мала и сиромашна, али је и даље веома интересантна како странцима, тако и домаћим привредницима који се такмиче за неке послове. Ту се пословна шпијунажа одвија на два поља. Једно је да се утврди које су особе одлучујуће за продају предузеће или акција, и ко је од тих људи – било на власти, било у предузећу или на берзи – подложан подмићивању, тј. коруп-цији. То је врло важан аспект пословне шпијунаже. 433 Шире о овој проблематицу на Интернет страницама:

http://www.belex.co.yu/infoedu/pojmovnik.html (27.12.2011) о берзама, http://www.co.yu/magazin//em119/bif/zum.html (27.12.2011) промету на београдској берзи, http://www.belex.co.yu/trgovanje (27.12.2011) или на, http://www.belex.co.yu/trgovanje/obveznice_rs/index.html (27.12.2011) и др.


Друго поље односи се на неопходност да се утврди тачна економска вредност фирме (или акције) која треба да се купи. Ти подаци су, са становишта Акцијског фонда и/или Агенције за приватизацију, пословна тајна, јер уколико пре одржавања аукције ''процуре'' у јавност, онда учесници могу међусобно да контактирају и стварају коали-ције. Ако потенцијални купци унапред постигну договор, на исти се тешко може утица-ти. Тако, на пример, ако на аукцији имамо више учесника, а говори само један док оста-ли ћуте, јасно је да је дошло до неког договора. Проблем је што, у таквим случајевима, не постоје чврсти материјални докази да је то заиста тако. Ако је у свему томе нешто сумњиво, аукција се може прекинути, а поступак поновити. Зато, по том питању, Аген-ција мора бити врло ригорозна, јер подаци о предузећу за њу морају представљати строгу пословну тајну. Међутим, Агенције најчешће на могу да спрече одлив инфор-мација из неког предузећа. Оно што могу јесте да са фирмом која је заинтересована за куповину закључи уговор о чувању поверљивих података. Након што га потпишу, оне су у обавези да информације које добију чувају као пословну тајну.

Пословне тајне се код нас слабо чувају, па чак има и ниподаштавања њиховог значаја, и то из два разлога: први је то што смо ми и даље врло затворена земља и да се тек сад отварамо према свету, а други је то што нисмо имали тржишну привреду. Међутим, са приватизацијом већ се назире побољшање у домену чувања пословних тајни. Наиме, у статуте приватизованих предузећа уносе се и калузуле које штите одређене информације и предвиђају санкције за њихово одавање. Поред тога, нај-боље је да ''критичне податке'' зна само узак круг људи, односно да информације остају недоступне онима који и не морају и не треба да их имају.

Патент представља исправу којом надлежни орган за регистрацију проналазака потврђује у корист одређене особе заштиту конкретног проналаска. Ауторско право је морално и својинско, односно власничко и наследно, право једног аутора на своје умет-ничко или литерарно дело. Један од првих прописа који регулишу право на привилегију коришћења проналаска био је млетачки декрет из 1474. године. У том декрету били су важни елементи каснијег модерног патентног законодавства. Прави модерни патентни закон донет је у САД 1790. године, а затим и у Француској 1791. године.

Заштита патената један је од основних предуслова спречавања крађе истих. На међународном плану борба за заштиту патената крунисана је још 1883. године усвајањем Париске конвенције о заштити патената. На тај начин су развијене индустријске земље заштитиле своја технолошка открића


и патенте. Сви остали су морали да склопе уговор са власником патента и плате уговорени износ за коришћење лиценцних права.

Због тога што више од 90 одсто патената долази из развијених земаља, које не желе да се одрекну неких својих ''стечених'' права, земље у развоју су иницирале међународну конференцију намењену ревизији Париске конвенције о заштити пате-ната, с основном намером да стране плаћене лиценце буду фактор развоја њихове технологије, а не фактор блокаде домаћег економског и технолошког развоја. Тако је октобра 1981. године у Најробију одржана међународна дипломатска конференција, намењена ревизији старе Париске конвенције, како би се узели у обзир и интереси земаља у развоју. Учешће су узеле и све развијене индустријске земље чији је основни циљ био да спрече неовлашћено, односно неплаћено, коришћење њихових патената од стране земаља у развоју.434

По законским решењима бивше СФР Југославије, патент се може издати за нов проналазак који садржи ново решење одређеног технолошког проблема који је примењив у индустрији или било којој другој привредној делатности. Конвенција о издавању европских патената усвојена је 1973. године, а од СР Југославије ратификована законом тек 1995. године. Разлог за толико велики рок за ратификовање ове европске Конвенције образлаган је потребом изучавања могућих последица исте на индустријски развој земље. Тако је СР Југославија тек 1996. године приступила Међународном споразуму о сарадњи у области патената. Југославији је, по одред-бама тог споразума, стављена на располагање светска банка података о свим техничким и научним достигнућима у последњих тридесет година у свету, с тим да ће и у будуће редовно бити информисана о свим проналасцима из обалсти науке и технике. Истовре-мено, Југославија се обавезала да ће Светској организацји за интелектуалну својину (WIPO), са седиштем у Женеви, достављати податке о свим регистрованим прона-ласцима и патентима на својој територији. У Србији делује Завод за интелектуалну својину.

Широм света тренутно је на снази четири милиона патената. Сваке године се при-јављује око 700.000 проналазака ради патентирања, али се сви не одобравају. Европ-ском патентном уреду у Минхену (ЕПА) током 2001. године пријављено је 150.000 проналазака из целог света. За сваки проналазак се у просеку тражи заштита у девет земаља. За своја истраживања патената уред ЕПА у Минхену има приступ до 42 милио-на докумената из више од 70 земаља.

Европска унија је проналазачима и иновативним предузећима понудила зајед-нички патент, који прелазећи границе важи у свим земљама ЕУ. О

434 Првуловић, В., Економска дипломатија, Мегатренд, Београд, 2002, стр. 123-

125.


томе су се, крајем 2003, усагласили министри привреде и правде.435 Тиме је окончана дугогодишња рас-права око језика и судова за патенте. Са новим патентом Европска унија превазилази један значајан недостатак у конкурентности према другим великим привредним прос-торима, јер су, тренутно, патенти у Европи у просеку осам пута скупљи него у САД. Са новим патентом ЕУ овај недостатк је одстрањен. Међутим, постоји један други, не мање важан проблем, а то је компликован језички режим. Према договору предлог патента, који је до сада у просеку био дугачак три странице, мора бити преведен на све званичне језике ЕУ. После проширења Европске уније у 2004. години то ће бити 21 језик.

Министарски савет ЕУ договорио се и око тога који ће суд у будуће бити надлежан за патенте ЕУ. Тако ће 2010. године у том циљу бити основан у Луксембургу нови патентни суд ЕУ, као прва инстанца. За жалбе би, као прва инстанца, био надлежан Европски суд у Луксембургу. У прелазном периоду до 2010. године требало би да национални патентни судови прве и друге инстанце буду надлежни за расправе о патентима ЕУ. Дугачак рок је посебно битан за Немачку, јер се тренутно 70 одсто свих европских расправа о патентима води пред немачким судовима.

После добијања патента предузећу се даје рок од две године за превођење патентних захтева. У том периоду проналазачи треба да утврде да ли је патент уопште применљив, односно економичан. Ако то не би био случај, проналазач би могао да оду-стане од скупог превођења на језике мањег значаја у ЕУ, чиме би патент после две године отпао. Много обимнији технички опис патента мора бити преведен на три главна језика ЕУ, а то су енглески, француски и немачки. Због превођења ће просечни трошкови једног патента ЕУ износити око 25.000 до 30.000 евра. То одговара приближно трошковима заједничког одобравања патента у седам до осам земаља. Такви заједнички патенти се издају у Европском патентном уреду у Минхену. До 2005. године проналазачи су могли да бирају између новог патента ЕУ и старог заједничког патента. Многа предузећа су се од 2005. године одлучила за нови патент ЕУ.

Технолошки развој је директно везан за људски фактор, јер је он у савременим условима најзначајнији развојни ресурс. Улагање у развој људских ресурса је тен-денција глобалних размера, јер је ''цивилизација знања'' подједнако важна за разви-јене земље и оне које то настоје да постану. Научно-технолошки развој и висока запосленост захтевају адекватан људски потенцијал, односно знање које може да оствари интеграцију економског и друштвеног развоја.436 Знање се у све већој мери схвата као есенцијално за успешну реализацију стратегије технолошког развоја, за опстанак и развој пословања, као и за суочавање с променама. 435 Извор: Економска политика, број 2657, 24. март 2003, стр. 42. 436 Ристић, Ж., Менаџмент људских ресурса, Економски факултет, Београд, 2002, стр. 76-78.


Поред међународне и унутрашње правне заштите проналазака и патената у проце-сима производње и размене често долази до неовлашћеног коришћења, односно пира-терије патената и регистрованих проналазака као и ауторских права. То се, пре свега, односи на земље у развоју, земље у транзицији, поједине географске регионе, као што су Азија и Африка, као и земље које су још увек изван међународних структура, па тиме и изван могуће контроле и дисциплине.

Пиратерија се најчешће јавља у области производње софтвера, односно про-грама и програмских језика, филмској и видео индустрији, музичкој продукцији тзв. носача звука – ЦД и касете, електронике и производње видео и аудио опреме, модној и текстилној индустрији, посебно ''маркираних'' производа, производње обуће и спортске опреме, цигарета и др. Због неовлашћеног коришћења заштитног знака, патента, ли-ценце и трговинске тајне Сједињене Америчке Државе губе годишње више милијарди долара. Од 1992. године САД праве листу трговинских партнера који се користе пира-теријом. Тада је на списку била 31 земља, а на челу су биле Индија, Кина и Тајланд. Само у области софтвера, због пиратерије, САД су изгубиле у Италији 237 милиона долара, на Тајвану 290 милиона, у Тајланду 250 милиона, у Пољској 100 милиона и Ј. Кореји 123 милиона долара.437

Почетком деведесетих година између Сједињених Америчких Држава и Јапана беснео је прави патентни рат. Познате америчке корпорације покренуле су судске пос-тупке пред америчким судовима, против, такође познатих јапанских корпорација, тра-жећи милионске одштете за неовлашћено коришћење својих патената. Тако је позната јапанска компанија за производњу фотографских камера ''Минолта'', због неовлашћеног коришћења америчког патента за технологију аутофокуса, односно аутоматског изо-штравања слике, била принуђена да америчкој компанији за војну електронику ''Honeywell'' плати одштету у висини од 96 милиона долара. Данас ту технологију ко-ристе сви светски произвођачи, али је ''Минолта'', као први произвођач таквих апарата у Јапану, једина платила одштету.

Из наведених случајева је очигледно да се ради о низу заштићених проналазака, који су ушли у комерцијалну употребу, али су се неовлашћено користили од стране јапанских произвођача. Иначе, јапанци су познати по коришћењу технолошких изума покупљених свуда по свету.

437 Првуловић, В., Економска дипломатија, Београд, Мегатренд, 2002, стр. 157.


Табела 21. Преглед највреднијих светских брендова

Ранг Назив бренда Вредност бренда у 2002г. у милијар. долара

Вредност бренда у 2001г. у милијар. долара

Промене 4:3 (у %)

Вредност капитала матичне компанијеу 2002г.

Земља порекла

1 2 3 4 5 6 7 1 КОКА-КОЛА 69.64 68.95 +1 138.00 САД 2 МИКРОСОФТ 64.09 65.07 -2 275.70 САД 3 ИБМ 51,19 52,75 -3 137,72 САД 4 Џенерал

Електрик 41,31 42,40 -3 309,46 САД

5 ИНТЕЛ 30,86 34,67 -11 184,67 САД 6 НОКИА 29,97 35,04 -14 67,72 ФИНСКА 7 ДИСНЕY 29,26 32,59 -10 46,72 САД 8 МкДОНАЛД'С 26,38 25,29 +4 38,08 САД 9 МАРЛБОРО 24,15 22,05 +10 122,93 САД 10 МЕРЦЕДЕС 21,01 21,71 -3 49,25 НЕМАЧКА Извор: ''Политика'', 24. фебруар 2004, ''Економетар'' број 34, стр. 5.

Интересантан пример је нелегална производња одевних предмета

познате робне марке ''Лакост''438 у Србији, као и продаја фалсификованих производа те марке која је произведена у Кини, Турској и Тајланду. Ова робна марка спада међу 107 најчувенијих светских жигова, а успела је да добије и титулу ''чувени жиг''. Тако је током 2003. годи-не у свету заплењено и уништено 1,6 милиона производа са жигом ''лакост'', а највише кошуља, мајица, дуксева, разне галантерије, каишева. Иначе, међу нашим потрошачима одомаћио се израз ''бренд'' (на енглеском ''Brand name'' је појам за робну марку) за поз-нату робну марку, односно жиг, иако у правној терминологији тај израз не постоји. По-стоје робни и услужни жигови, заштитни знакови и робне марке (у нашој) и несумњиво познати (или чувени) робни жигови (у међународној терминологији).

Позната компанија за производњу и дистрибуцију цигарета ''British Ameican Tobaco'' (БАТ) само у 2003, години у Кини је уништио 277 фабрика и 50 штампарија, које су биле укључене у неовлашћену производњу светских марки цигарета, као, на пример, цигарета ''валентине'', које по дизајну и амбалажи потпуно личе на ''данхил''. Исти тип цигарета производи се неовлашћено на Косову и Метохији. Сличан случај је и са производњом цигарета ''лаки страјк'', ''кент'', ''пал мал'', ''монте карло'' и сл. Таквом производњом не само да се оштећује интегритет робне марке већ се праве

438 Рене Лакост био је један од ''мускетара'' са тениским рекетом у руци. Први је

Француз освајач америчког Девис купа 1927. године, потом победник Ролан-Гароса, Вимблдона и др. ''Јео'' је противнике због чега је и добио надимак Крокодил – Лакост.


цигарете са 73,5 одсто више катрана и 27,8 одсто више никотина. Таквих цигарета БАТ је 2003. године у Кини запленио 149 милиона, а у Европи 226 милиона. Међутим, фалсифика-тори се сналазе тако што су прешли на нову зону, односно у Африку, где мисле да ће једно време моћи мирније да производе фалсификате познатих светских марки цигарета.

Пиратерија у области филма, музике и телевизије још више је повећана увођењем америчке индустрије у овој области у нумеричку (дигиталну) еру. Због тога су највеће америчке филмске куће, а посебно Холивуд, објавиле свеопшти рат пиратерији. Међутим, томе су се успротивили комуникациони гиганти, као што су Мицрософт и други, који се оштро противе захтевима Холивуда, истичући права корис-ника рачунара да користе све ове производе ''у личне сврхе''. Ова битка Холивуда и комуникационих гиганата још није завршена и вероватно ће дуго трајати. Међутим, када се једном буду усвојили стандарди за заштиту ауторских права они ће сигурно бити наметнути као норма за цео свет.

Опште је познато да се и на нашој територији могу препознати облици софтверске и сваке друге пиратерије и њихова дистрибуција. Проблем је како успоставити сврсис-ходну, ефикасну и делотворну примену закона о заштити ауторских права, која ће спречити незакониту производњу и експлоатацију интелектуалне својине. У том смис-лу, постоји знатан ризик, да ће заштита права интелектуалне својине у погледу аутор-ских права на софтверу пре назадовати него напредовати упркос постојању законске регулативе. То је био основни повод да познате светске компаније (Микрософт, Компакт, Интел ИБМ, Макромедија, Ејпл и друге) оснују удружење Business Softver Alojans (БСА), које се искључиво бави тим проблемом. Моментална и ефикасна приме-на закона је императив у заустављању надмоћне плиме пиратерије. До тада ће испред видљиве уличне продаје различитих касета и дискета, стајати још увек невидљива индустрија.

2.6. Пословна шпијунажа и интелектуална својина

Економска дипломатија се снажно развија задњих година не само код нас већ и у светским размерама, те се сматра да је то релативно нова дисциплина, иако би се могло рећи да у разним фирмама постоји још од настанка самог међународног тржиш-та, па и раније. Код нас се о томе нешто више говори у последњих 15 година.

Француска у овој области предњачи, али јој и највеће економске силе, САД и Јапан, посвећују изузетну пажњу. Француска је као колевка модерне дипломатије, била на неки начин зачетник и у овој области. Током 1997. године основали су Школу за еко-номско ратовање из једног крила класичне војно-обавештајне академије. Полазницима пружа образовање о методама напада и одбране у светској економској утакмици. Промотивни слоган ове


школе је позната Наполеонова изрека: ''Пораз је могуће оправдати, али бити изненађен је неопростиво''.

Потреба за проучавањем ове области јавила се због дефицита у кадровима неопходним за ефикасно и успешно обављање преговарачких, координаторских, пос-редничких и економско-обавештајних и других послова у дипломатским, спољнотр-говинским, туристичким и другим представништвима у иностранству, као и у служба-ма које у земљи прикупљају, анализирају и обрађују податке таквих представника у иностранству и на њих реагују. Савремени развој економске дипломатије везан је за развој и креирање нових међународних економских односа које карактерише глобали-зација. Економска дипломатија има смисла и делује само у оквиру и искључиво између стварно независних пословних субјеката. Економска дипломатија тешко да може ус-пешно да делује без јасно дефинисане мисије као идеје водиље која не само да усмерава планске акције, већ чини и базични оквир за деловање. Зато се економска дипломатија све више развија као делатност, као организација, као вештина, као уметност и као про-фесија.

Уместо историјски наслеђених сукоба регионалног и субрегионалног карак-тера, глобализација инаугурише политику економског рата и пословне шпију-наже. На сцени је перманентни тихи, а често и бурни економски рат. За то се треба добро припремити и организовати, пре свега, у земљама у развоју и земљама у транзицији, где спада и наша земља, посебно што свој економски раст морају везивати за образоване, способне и добро информисане кадрове. До сада су такве послове код нас обављали или класични дипломати или привредни представници, који нису били довољно оспособљени да се боре са јаким економским сервисима развијених индус-тријских грана.

У прикупљању информација постоји јасна разлика између економско-обавеш-тајних активности као средства свакодневног економског надметања (утакмице) и пословне шпијунаже као средства економског ратовања. Прво се односи на легално прикупљање економских информација, њихову анализу и стварање једне врсте колек-тивног економског знања на основу којег се предузимају одређени пословни потези. Без тога се данас у свету тешко може успешно пословати. Међутим, пропусти се де-шавају и највећима. Тако је недавно чувена француска банка ''Credit Lione'', отварајући своју мрежу у САД, купила једну америчку агенцију за коју није знала да је законом забрањено да се прода странцима. Казна за ову недозвољену финансијску трансакцију износила је 700 милиона евра, што је требало наплатити од француских пореских обвезника. У овом примеру заказао је економско-обавештајни рад и то у једном лако доступном сегменту какав је законска регулатива. Пословна шпијунажа је далеко деликатнија јер се бави нелегалним прикупљањем поверљивих економских инфор-мација као што су индустријске или пословне тајне. За њу је потребан високопрофесио-налан


кадар, врхунска опрема, софистицирана средства и инфраструктура која ће про-бити најразличитије баријере како би се дошло до тражених информација.

Успешност пословних подухвата често директно зависи од правовременог добијања економских информација или од њихове заштите. Економске информације могу пос-тати и средство за дестабилизацију, па и целих националних привреда. О томе све-доче бројни примери као што су афере са генетски модификованом храном, ''луде краве'', ''луди пилићи'', а појава САРС-а економски је дестабилизовала читав један регион. Добар пример за то је афера из 2000. године са Coca-Cola напитком: једна, наводно независна, експертска комисија утврдила је санитарну и биолошку неисправ-ност напитака Coca Cole у конзервама произвeденим у Белгији. Медијска полемика на ову тему, с обзиром на то да је било угрожено здравље младих који најчешће и конзу-мирају ово пиће, изазвала је велико нерасположење према Coca Coli. Под притиском невероватне медијске антипропаганде мултинационални џин је и пре дефинитивне лабораторијске потврде пропуста одлучио да повуче и уништи целокупну производњу Coca Cole из Белгије. Тај потез је довео до огромних губитака, поред пада вредности акција и нарушавања реномеа. Ипак, процењено је да је то мања штета за њену будућу позицију, него улазак у информативни рат са европским медијима и јавношћу. За многе друге фирме то би вероватно био потрес од ког се никад не би опоравиле.

Када је у питању наша земља јасно је да ми не можемо да располажемо најсавре-менијим средствима за прикупљање поверљивих економских информација, али би зато требало да се по овом питању, више пажње поклони и на нивоу државе и на нивоу компанија. Свакако је на данашње стање, по овој проблематици, утицало опште стање наше дипломатске мреже изазвано смањењем државе, рационализацијом и недостатком средстава и кадрова. У оквиру дипломатско-конзуларних представништава, број људи који се специфично баве економско-дипломатским пословима сведен је, углавном на једног, што је недовољно. Подаци који се и прикупе, у тако сложеним условима, не вреде ништа ако не дођу до неког труста мозгова у конкретној компанији, која, на основу тога, прави пословну стратегију и наступа на страном тржишту. У том смислу, Службе на државном нивоу мораће да обезбеде механизме да своја сазнања достављају домаћим привредним субјектима у интересу заштите и развоја домаће економије. С друге стране, ни домаће фирме нису довољно свесне значаја економско-обавештајне делатности. Често стране компаније, заинтересоване за куповину наших фирми, знају о њима више него ми сами. Наше фирме треба да приступе формирању службе за економско-обавештајне активности, односно за пословну шпијунажу, макар се, у почетку, састојала од само једног човека. То значи да морамо да се организујемо и покушамо да и ми сазнамо оно што свет зна о нама и другима у окружењу, уз истовремено


предузимање мера и коришћење ефикасних система интерне и спољне безбедности како би заштитили оно што је потребно.

Интелектуална својина, најшире сагледана, означава права која произилазе из интелектуалних активности у свим пољима људског стваралаштва. Земље законом штите интелектуалну својину из два главна разлога. Први је да омогуће убирање морал-них и економских права аутора и доступност њихових креација. Други је да промовишу креативност и проналазаштво у циљу подстицања фер трговине која ће, у крајњој инстанци, подстаћи укупни економски и социјални развој друштва.Само онда када је аутор заштићен омогућена је слободна и праведна размена свих производа његовог ума. Разменом, тј. трговином он добија надокнаду и признање за свој уложени рад, идеја нађе своју примену и крајњи корисник добије нови једноставнији метод рада, или њих-ову препознатљиву марку производа, филм, слику и слично. На овај начин реализована, трговина правима интелектуалне својине доприноси сваком учеснику, али и даје под-стицај за нова открића.

Права интелектуалне својине преузимају различите појавне облике. На пример књиге, слике и филм су заштићени ауторским правом, иновације могу бити патенти-ране, лого произвођача може бити заштићен као жиг, итд. Пошто постоје веома разли-чити облици људског стваралаштва, целокупна област интелектуалне својине се, по правилу, дели на два дела: ауторско право и индустријску својину. Последично, интелектуална својина подразумева индустријску својину (инвенције, заштитне знакове, индустријски дизајн) и ауторска права (за уџбенике, литерарна, музичка, ликовна, кинематографска дела). Ова добра се сматрају ''слободним добрима'' у смислу да им се употребом не троши супстанца. Појединачна потрошња добра које садржи знање не утиче на могућност других да користе то исто добро. Укупно друштвено благостање би, дакле, било највеће када би коришћење знања било бесплатно. Зато се често сматра да су идеје јавно добро, које не подлеже било каквој надокнади. Самим тим и заштита интелектуалне својине није универзално прихваћена, иако се подсти-цањем стварања и иновација ствара базични основ за здрав привредни раст. Из квалита-тивног раста производње проистичу бројне користи, како за развијене земље тако и за земље у развоју.

Иновативна производња састоји се по правилу од нових производа, процеса и поступака, од нових стручних дела, проналазака и модела, са директним и индиректним ефектима и мерљивим користима. Непосредне бенефиције проистичу из запошљ-авања и инвестирања у иновативну индустрију, као и из истраживачко-развојних лабораторија, из нових производно-опитних погона, из увозних иновативних програма, из зарада иноватора у матичној земљи и из добијених ресурса за нову експанзију индивидуално-истраживачке делатности. Исто тако и посредне користи су значајне, па чак и онда када је иновација књига, филм, слика и стручни


чланак (јер долази до повећања општег културног и образовног нивоа становништва).

За савремени свет је данас битно обезбеђење механизма који осигурава фирмама зараду од инвестиција и иновација. Механизам који обезбеђује зараду, довољну да се иновације учине атрактивним, јесте ''примарна цена'' заштите интелектуалне својине, али тај механизам не мора нужно да обезбеди и гарантује монопол за иноваторе. ''Савршени'' монопол је изузетно скуп и са високим секундарним трошковима што је емпиријски верификовано на ''примерима'' стварања нових типова производње у облас-тима биотехнологије, компјутерског софтвера и преноса информација. Поред тога, заштита интелектуалне својине све је присутнија на међународном плану из разлога што и размена технологија постаје ствар трговине, односно извоза и увоза. Инова-тори су данас подстакнути бројним механизмима да извозе своје иновације у земље које обезбеђују релативно добру зараду од иноваторске делатности. С друге стране, матичне земље иноватора пружају бројне бенефиције које привлаче стране инвеститоре да улажу у развој дотичне иновативне делатности, очекујући додатну добит у будућ-ности.

Питање заштите интелектуалне својине данас заокупља пажњу влада, међународ-них организација и индустријских групација, пошто је готово свака земља принуђена да изабере ''нешто'' између потпуно слободног приступа свим идејама и потпуног моно-пола над иновацијама. На основу тога, свака земља је принуђена на процењивање друштвене користи и цене могућих алтернатива. То је неминовност, јер степен зашти-те интелектуалне својине директно утиче на рентабилност истраживачко-развој-них пројеката и на новац који се издваја за иновације.439

Интелектуална својина у основи треба да је доступна сваком кориснику. Али тај слободан приступ треба да пружа иноваторима ексклузивна права на добитак од сопствених улагања у сопствене креативне активности. То пак намеће проблем цена, који не сме да допринесе губљење подстицаја у развоју нових идеја нити западању у развоју економске стагнације иновација. Зато би свако ко користи идеје иноватора морао да плати одређену цену која би стимулисала иноватора да улаже оскудне ресурсе у развој иновативне делатности и истраживачке програме. Тиме би се подстакле и компаније да улажу у истраживачко-развојне програме, који ће и максимизирати очекиване профите. Два су крупна питања у том контексту. Једно се односи на ''право'' исказивања трошкова истраживачко-развојних пројеката у билансима предузећа са непореским третманом, односно са правом фирме да од пореске основице (добит) одбије (легислативне) издатке за истраживање и развој. Друго питање се односи на заштиту интелектуалне својине са чијим се степеном повећања симултано повећавају и профити; јер, количина новца која се инвестира у истраживање и развој непосредно је

439 Ристић, Ж., Менаџмент знања, Београд, 2001, стр. 33-35.


зависна од очекиване добити од успешније иновације. Зато је важно и питање патентних закона, који у будућности треба у потпуности да искључе тзв. право дозвољене имитације, плагираних производа и пиратства. То је важно и због тога што је непоштовање патентних закона доводило до дисторзија у трговини на међународном тржишту са негативним импликацијама на плану смањења очекиваних технолошких иновација. И, пошто компаније већ очекују да ће свака успешна иновација донети мањи профит, то се она, од таквих околности, брани смањењем улагања у истраживање и развој. Због тога, закони о патентима, заштитним знацима, проналасцима, узорци-ма и моделима, фабричким, трговачким и услужним жиговима, индустријском дизајну, цртежима и скицама, ауторским правима и пословним тајнама, на међу-народном плану треба коначно да постану трајни и стабилни инструмент заштите интелектуалне својине (поред постојећих традиционалних инструмената). Зато пита-ње заштите интелектуалне својине треба да постане саставни део Општег споразу-ма о царинама и трговини (ГАТТ), с тим да светска организација за заштиту интелек-туалне својине (WIPO), као организација у саставу ОУН, уводи скуп минималних стан-дарда заштите интелектуалне својине за текућу рунду мултилатералних разговора.

Разматрајући даље ову проблематику неопходно је истаћи да је технолошки развој директно везан за људски фактор, јер је он у савременим условима најзначајнији раз-војни ресурс. Улагање у развој људских ресурса је тенденција глобалних размера, јер је ''цивилизација знања'' подједнако важна за развијене земље и оне које то настоје да постану. Научно-технолошки развој и висока запосленост захтевају адекватан људски потенцијал, односно знање које може да оствари интеграцију економског и друштвеног развоја.

На прелазу у нови миленијум релевантне су следеће карактеристике светског окружења: Глобализација, компјутеризација, брзо технолошко застаревање, про-менљивост тржишта, повећање софистицираности купаца, повећање међународне сарадње, изражени дисконтинуитети и развој постмодерне културе. Све је нагла-шенија турбулентност екстерног окружења предузећа, али у будућим условима турбу-ленција може бити и интерно генерисана, првенствено иновацијама.

Чињеница је да живимо у доба када се наша стварност мења великом брзином тако да свака синтагма, којом желимо назвати своју епоху, брзо застари. Тако се синтагме ''постиндустријско друштво'', ''кибернетско друштво'', ''информатичко'', ''виртуелно'' и слично ретко задржавају дуже од неколико година иако њихови аутори сматрају да су најзначајнији и најупечатљивији знак епохе. Без обзира на етимолошке разлике наведе-них назива иза свих њих јасно се назире заједничко порекло свих садржаја које ти нази-ви желе изразити, а то је знање.


Знање дефинитивно постаје не само симбол свих човекових достигнућа, него свакодневно задобија и стално нове димензије и значења. За ознаку савременог цивили-зацијског тренутка П. Дракер440 је употребио сасвим прикладну синтагму – ''ера зна-ња'', а за најразвијенија друштва ''друштво знања''. Међутим, и поред позитивних страна менталног успона човека, који последњих деценија постаје нарочито видљив, јер се опредметио у новим производима, техникама и технологијама, све чешће се јављају бројне негативне и опасне последице због злоупотребе знања.

У процени остварених домета не само освојеног знања, него пре свега његове примене, корисности, доступности и слично јавља се проблем објективности тако да ће тек будуће генерације моћи дати оцену квалитета и вредности нашег садашњег знања.

За нека знања, на која је наша цивилизација поносна, наши потомци ће вероватно донети суд да би било боље да никад нису ни освојена. Као пример може се навести злоупотреба генетског инжењерства или највиших домета техничког ума опред-мећеног у најразорнијим средствима ратне технике.

Различите земље, зависно од њихових циљева развоја, материјалних и сваколиких других могућности, имају различит приступ усвајању нових знања, а тиме и веома различите образовне системе. Један од најважнијих циљева јесте оспособљавање све већег броја људи за такве промене које ће донети бољу будућност већини, а на таласу стварања, ширења и усвајања нових знања, која не смеју постати средства подјармљивања и доминације, него карика повезивања и сарадње на глобалном нивоу. Све друго било би пут у ново ропство (технолошко, информатичко итд.) када би и парадигма ''друштва знања'' постала само још једна технократска заблуда и обмана којом се жели прикрити тиха деградација и клизање савремене цивилизације у ново, супертехнолошко варварство. Због свега тога се и усвајање нових знања мора схватити и практиковати као прожимање већег броја441 процеса (размишљање, планирање, тео-рије, тренинг, саморазвој итд.) који сачињавају стварни живот као вечито ''путовање у будућност'', као што је приказано на слици 1.

Растуће интересовање различитих профила истраживача за вишедимензионалну и вишеслојну природу знања, као најпрепознатљивије карактеристике свих човекових активности, последњих година је фокусирано на третман знања као интелектуалног капитала. Наведена синтагма добија све више присталица и постала је широко прихваћена, као део категоријалног система не само економских наука. Исто тако, ова синтагма изражава и садржински редукционизам у односу на израз ''људски капитал'',

440 Drucker, F., P., Посткапиталистичко друштво, Грмеч, Београд, 1995, стр. 181-191. 441 Покрајац, С., Технологија, транзиција и глобализација, Војна штампарија, Београд, 2002, стр. 48.


што је појам који означава знатно шири, а не само интелектуални капацитет човека.

Слика 1. Процес учења

Извор: Holistic learning in the new Central Europe, London, 1996, стр. 253.

Осим потребе најширег схватања знања, интелигенције и учења, неопходно је иста-ћи још две битне димензије интелектуалног капитала: осећајност (емоционалност) и машту (имагинацију). Да би све ове димензије интелектуалног капитала постале делотворни чиниоци промена, изузетно је важна човекова мотивација, жеља и спрем-ност да се мотивација потенцијално претвори у кинетичку. Да би се постигле промене није довољно само знање. За жељене промене неопходно је хтење, воља, иновација, визија итд. То се може образложити и чињеницом да знање иначе застарева (проце-њује се да је тзв. полуживот садашњих знања већ пао на само 3,5 године), а технологија се брзо замењује (проценује се да ће у земљама ЕУ 80 одсто технологије бити замењено у наредних 10 година) тако да ће нове идеје, визија, креативност и иновативност постати најважније компоненте интелектуалног капитала.

Информатичка обрада готово свих производних и пословних процеса у читав проблем уноси и нову чињеницу, односно ресурс са потпуно другачијим карактерис-тикама у односу на класичне ресурсе, а то је – информација. Њено прво, а са цивилиза-цијског становишта и далеко најважније, обележје јесте у томе да се употребом – опет за разлику од осталих, класичних, ресурса – не троши, него се, чак, увећава. Изрази информација и знање се често замењују и са њиховом употребом се често


мисли на исти садржај. Различити аутори, међу њима и Сузан Стренџ442 разликују наведене појмове и истичу да је ''знање шири израз од информације, јер укључује не само познавање чињеница већ и разумевање њихових узрочно-последичних веза''. Све то омогућило је да започне и непрекидно се убрзава до сада највећа интелектуална револуција која драстично мења све досадашње приступе како у процени вредности уложених чинилаца, тако исто и у процени резултата и њихових различитих значења, све више квалитативних, а не само квантитативних.

Осим тога што синтагма ''интелектуални капитал'' указује на фундаменталну тран-зицију производње ка све већој дематеријализацији (већ данас се процењује да око 80 одсто вредности инпута су нематеријалног порекла, а само 20 одсто имају облик мате-ријалних улагања), она на нови начин отвара и питања власништва над тим немате-ријалним чиниоцима производње. Зато се у новије време све чешће може чути да је знање нови облик власништва (интелектуална својина). ''Интелектуална својина обухвата легална права, утемељена на међународном и националном праву, а везана за производе човековог интелекта и креативности''443 Наводи се и да је ''интелектуална својина састављена од свега оног што је резултат рада човековог мозга, као што су идеје, иновације, стихови, дизајн, микрокомпјутери'' и сл.444 У суштини, права интелектуалне својине односе се на способност да се производи људског интелекта поседују и заштите. Ова права се стичу тако што се поставља захтев и она се одобравају, или у неким случајевима, попут ауторских права, она се аутоматски под-разумевају.

Права интелектуалне својине могу се заштитити, користити, модификовати и преносити путем уговора. Као пример може се навести уговор о лиценци, када корисник – купац даје власнику лиценце одређену надокнаду да би лиценцу користио. Систем интелектуалне својине се, у суштини, састоји од патената, робних марки, ауторских права и дизајна, као и поверљивих информација. Приходи на светском нивоу од продаје лиценци за патенте за 2001. годину процењује се на око 100 мили-јарди долара, што је 10 пута више од остварених прихода 1990. године.

За земље у транзицији, као што је наша, веома је битно да охрабри и подстакне менаџмент наших предузећа да започну трансформацију својих фирми према концепту ''организације која учи'' (learning organization), дакле, да се мењају по логици знања, а не по логици величине, нечије воље, интереса и сл. Њихова спремност и способност да свакодневно проширују

442 Strange, S., Države in trgi, Znanstveno in publicistično središče, Ljubljana, 1995, стр. 116. 443 Blackburn, R., Intellectual Property and Innovation Management in Small Firms, Routledge, 2003, стр. 10. 444 Исто, стр. 10.


спиралу знања445 неизбежно ће постати најважнија мера компе-тентности и стварна лидерска легитимација за све будуће пословне промене које се незаустављиво приближавају.

Слика 2. Спирала знања

Извор: H. Mintzberg, B. Ahlstrand, J. Lampel, Strategy Safary,

The Free Press, 1998, p. 211.

Садашњи, прилично умртвљени интелектуални капитал већине наших предузећа, може бити активиран само креативним импулсима маштовитих и високомотивисаних, предузетнички и лидерски оријентисаних менаџера, који умеју да инспиришу, који уживају поверење запослених и који верују у остварење својих визија, за чије оства-рење траже следбенике. Само тако се може ићи напред, јер ће ово ново знање убрзо захтевати побољшања и новине, а то значи још креативније људе, дакле још више интелектуалног капитала, тако да се променом обезбеђује не само опстанак, него и развој, а на тај начин и спирално, а не само циркуларно кретање.

Међу теоретичарима и практичарима постоји општа сагласност у оцени да су емпиријска истраживања о доприносу актуелних система интелектуалне својине разво-ју компанија данас недовољна. То се нарочито односи на посебне захтеве и потребе које имају мала и средња предузећа у односу на подручје иновација и заштите инте-лектуалне својине. Такође, очекује се да ће се на плану система интелектуалне својине догодити промене и развој захваљујући све већем интересовању за знање као капитал и његово сагледавање као моћне конкурентске силе предузећа.

Свеобухватношћу информацијске револуције очување интелектуалне својине кроз патенте, издавачка и ауторска права (copyright), заштитне жигове итд. постаје све теже и теже. Имитације и пиратске копије преплављују тржиште, од фармацеутских произ-вода па до носача звука и

445 Покрајац, С., оп. цит. стр. 56.


филмова или пиратских копија софтвера. Проблем је изражен у свим државама, а посебно је изражен у земљама у развоју као и сиромашним земљама трећег света.

Проналажењем баланса између интелектуалне својине и права јавности на слободан приступ информацијама или производима баве се разне државне и међу-народне институције (Уједињене нације, Светска трговинска организација, Светска организација за патентна права, Европска организација за патентна права, итд). Преговори који се воде у овој области врло су тешки и дуготрајни и захтевају изузетну и добру подлогу и експертизе, које осигуравају стручњаци, научници и експерти.

У свему томе лежи жеља моћних транснационалних корпорација да себи осигу-рају глобалну конкурентност, због чега развијају комплексне тактике и стратегије како би осигурале и заштитиле своја тржишта. При томе се доста често отварају и бројни етички проблеми као, на пример, присиљавање сиромашних земаља да поштују међународно право и троше новац на скупе и заштићене лекове уместо (и неколико пута) јефтинијих (и у правилу једнако ефикасних) копија, тзв. генерика. И све то у исто време док људи у тим земљама умиру од АИДС-а, маларије, туберкулозе и других болести, што се уосталом као бумеранг враћа најразвијенијим земљама, јер се данас епидемије веома брзо шире.

У нормалним економским односима на тржишту опстају добри, квалитетни, јеф-тини и моћни робни произвођачи, а пропадају лоши, неквалитетни, непродук-тивни, скупи и слаби. У таквим односима многи се служе недозвољеним средствима и методима да би опстали на тржишту и тако спречили неумољиве економске законе на тржишту. Такви односи до конкурената доводе их у ситуацију да се огреше о законе, о интересе супарника и најчешће о интересе потрошача. У тако нелојалној ''конкурен-цији'' све је дозвољено да би се остварио циљ, па се користе различите нелегалне методе: лажно рекламирање састава и квалитета производа, лажно приказивање пода-така о стању предузећа, ширење гласина о лошем стању супарника и његових произ-вода, намештање афера и сл. Међутим, данас је веома тешко обманути надлежне органе, посебно у развијеним земљама, па су зато и санкције за такве нелегалне методе изузетно оштре, због чега се прибегава суптилнијим методама економског ратовања против супарника.

У новије време често је присутан вид нелојалне конкуренције кроз крађу привредних патената и заштитних знакова, најчешће применом инструмената и механизама пословне шпијунаже. Када одређени производи код потрошача стекну популарност онда су веома често подложни неовлашћеном копирању, почевши од амбалаже до жигова и знакова. Такви производи најчешће у потпуности изгледају као оригинали, али су слабијег квалитета и много јефтинији. Користећи различите методе фалсификатори обмањују и вешто скривају своје работе од правих произвођача, те без плаћања лиценци или ауторских права власнику патента, остварују огромну зараду и профит. Такве


појаве су чешће у земљама које нису чланице међународних институција за заштиту интелектуалне својине (WIPO – World Intellectual Property Organization, односно, Светска организација за заштиту интелектуалне својине)446 или других слич-них институција. Поред Конвенције о оснивању Светске организације за интелектуалну својину данас најзначајнији међународни уговор из материје интелектуалне својине је Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине (ТРИПС споразум – Agreement on Trade-Related Aspects of Intellectual Property Rights).Према ТРИПС спора-зуму појам интелектуална својина обухвата:

- ауторско и сродна права; - жигове; - географске ознаке; - индустријске моделе и узорке; - патенте; - шеме (топографије) интегрисаних кола; - заштиту неоткривених информација; - контролу праксе ограничавања конкуренције у уговорима о

лиценци.447

Заштита патената и уопште интелектуалне својине је веома сложена, посебно у удаљеним земљама и земљама које су изван светских организација за те сврхе. Да би се, ипак, остварила заштита у ту сврху се најчешће користи економска дипломатија. Приликом посета државника тим земљама економска сарадња и развојни кредити се условљавају масовним уништавањем фалсификованих производа, плаћањем лиценцних права и престанком праксе пиратске производње.

Данас, када је доступ електронским информацијама велик, престала је потреба класичне крађе индустријских и пословних тајни. Вешт информатичар, претраживањем јавних или заштићених сајтова супарничких компанија на Интернету, може приступити заштићеним банкама података и ''провалити индустријску тајну''. Ако је индустријска тајна добро заштићена системима електронске заштите, онда остају и друге методе у смислу подмићивања службеника и конструктора или врбовање главних конструктора да за већи новчани износ пређу у конкурентску фирму.

Један од начина прикупљања информација о пословним и индустријским тајнама, посебно у области индустрије машина, аутомобила и техничке опреме, јесте посета техничким изложбама и сајмовима, где су изложене макете и прототипови, као и присуство стручним скуповима и симпозијумима, где се расправља о будућим пројек-тима. Чест је случај да се конкуренти у области производње баве и пласирањем дезинф-ормација, које

446 Видети шире у: http://www.wipo.org/about-ip/en/iprm/index.htm (227.12.2011). 447 Видети шире на Интернет адреси: http://www.projuris.org/konvencije_i_s.htm (27.12.2011).


ако се некритички прихвате, могу одиграти пресудну улогу у произ-водњи и пласману одређених производа.

На врхунцу хладног рата седамдесетих година, нарочито у авио индустрији и производњи ракета-носача за истраживање космоса, крађа индустријских тајни била је пут опстанка у трци у истраживању космоса и даљем развоју авио-саобраћаја. За такве намере нису се штедела средства ни људи, који сусе служили свим достигнућима технике, а користили су дозвољене и недозвољене методе. Све је било усмерено ка прибављању најновијих индустријских тајни на том плану из конкурентске земље. Посебно су се истицале тада водеће светске силе САД и СССР, али и друге земље имале су значајну улогу у свему томе као што су Француска, Енглеска, Кина и Јапан. Када се упореде нека конструктивна решења авиона или ракета и њихових делова, која су готово идентична, не може се говорити о случајној коинциденцији.

Стручњаци су израчунали и врло високу цену пословне шпијунаже против САД, коју американци плаћају сваке године. Према најновијим подацима из 2000. године, америчка економија је изгубила између 100 и 250 милијарди долара у продајама, ''захваљујући'' пословној шпијунажи.

Најчешће крађе технологије у САД су: 1/ информациони системи: ХФ, ВХФ војни радио пријемници; опрема за декриптажу (КYУ-5, КГ-84, КY-57); системи сателитских комуникација; процесуирање сигнала; 2/ Сензори и ласери: подводна акустика; инфра-црвени (ИР) детектори; авионски и копнени радар; софтвер за дисеминацију сателит-ских слика; дигитални подаци са терена; инфрацрвени сателитски снимци; оптички производи за ноћно осматрање; камере са термалним осликавањем; антипод-морничко ратовање и електро-оптички сензори; пасивно пресретање комуникација и пријемници за електронско пресретање, и 3/ електроника: контролне јединице за ракетне лансере; системи за контролу борбе за војне бродове, итд.

Познато је да корени јапанске економске моћи леже у његовом пројекту светског економског освајања, односно освајања светског тржишта, који су прихватили сви јапански грађани. Стеван Дедијер у ''Development & Managament by Intelligence: Japan'', 1991, говори о улози обавештајне делатности и безбедности, односно о улози пословне шпијунаже и безбедности при преласку Јапана из неразвијене, феудалне државе у доминантну економску и технолошку силу. Тако у табели с насловом ''Intelligence and Japan's Strategic Goal: 1857-1990'' Дедијер наводи временски преглед значајнијих изјава о стратегији, коју је за свој развој изабрао Јапан. Навешћу само два, посебно карактеристична: Масајмоши Хота, шогунов саветник – 1857: ''Наша поли-тика мора настојати да из садашње ситуације извуче предности, с којима ћемо засни-вати савезништва, слати наше људе свуда у свет, развијати трговину и копирати странце у свему што знају. На тај начин ћемо надокнадити наш заостанак, ојачати нашу националну моћ и бродарство с крајњим циљем потчињавања странаца нашем утицају тако да


ће наша хегемонија бити призната у целом свету.''; Нахиро Амаја, директор одељења планирања, заменик министра у МИТИ – 1970: ''Знање треба тражити по целом свету. На тај начин ћемо ојачати темеље наше државе...Једини природни извор којег Јапан има у изобиљу је људска памет.''

Неслућен економски успон Јапана крајем 19. века сигурно никад не би био тако спектакуларан да није било политике систематског прикупљања информација (у најве-ћој мери управо слањем Јапанаца у свет под изговором да се ради о студијским или дипломатско-конзуларним мисијама). Та моћ заснива се, углавном, на знањима и техно-логији информација. У том циљу мобилисане су све снаге политике, економије и друштва. Тржиште је у самом средишту праве паукове мреже јапанског друштва. Изнад свега је заједнички циљ да Јапан буде светска трговинска, индустријска и технолошка сила.

Интересантан је случај како су Јапанци постали један од водећих светских произ-вођача и извозника бродова. Средином осамдесетих година прошлог века јапанци су ''украли'' британско знање градње бродова тако што су испровоцирали преговоре с тим крајњим циљем, односно да из тих преговора извуку довољно података да би се сами упустили у исти посао. Убрзо после наведених, а у суштини ''лажних'', преговора Јапанци су преплавили западно тржиште својом понудом за изградњу бродова. Након тога може се само замислити бес и осећај намагарчености традиционално препотентних Британаца.448

Стручњаци за економску стратегију узимају овај пример као класично истраживање претходне информације. Оно је усмерено на оно што може да измени однос снага, факторе моћи, како би се постигао одлучујући шок. А шок је блага реч за осећај британских обавештајаца и државе, с обзиром на милијарде долара које су им јапанци пословном шпијунажом извукли из џепа.

И на нашем тржишту све је више покушаја фалсификата познатих производа. Тако је фабрика ''Јафа'' из Црвенке тужила нишки ''Алфа чоколат'' због производа који невероватно подсећа на чувени слаткиш.

Бизнис је зато рат у коме се увек захтева победа. Рат је феномен ограничен у времену, што значи да сваки отворени сукоб има свој крај, а економска утакмица је непрестана. Операција истраживања информација и обавештајних података никада не престају. Отварају се обавештајни центри војних аташеа чим се успостави мир, а маркетиншке канцеларије и центри разилчитих економских надзирања постоје у свако доба.

Функција заштите информација разликује мало боље ове две ''рођачке'' дисциплине. Занат шпијуна је стар колико и човечанство и примењује се углавном (али не искључиво) на армије. Правна формулација концепта индустријске, економске и пос-ловне шпијунаже је новијег доба. Одувек тако војник зна да треба да ћути, док се и данас дешава да технички или

448 Извор: Дедијер, С., Development & Management by Intelligence: Japan, 1991, стр. 24.


трговински стручњаци, земаља – мете економске и пословне шпјунаже, буду причљиви.

Ипак, данас се пробија свест да је информација ново богатство и да има своју цену, а цена је ћутање. Још је моћни Тамерлан знао да изађе на крај с тим проблемом, саветујући високу награду ''ради умиривања савести''.

Да би данашње компаније изашле на крај са све бројнијим проблемима и нарушавањима фер-плеја и легалног деловања у економији, морају потпуно да познају противника, конкурента, због чега информација постаје борбено оружје савремене економије.

У савременом свету видна је лавина агресивности бројних метода пословне шпијунаже, при чему се не преза се ни од чега. Жеђ за профитом претвара често те активности у најгрубље примере атака на основна људска права. У Америци су често погођени лидери великих компанија жале због ''неморалних пракси'' конкуренције. У питању је атак на приватни живот конкурента ради његовог јавног дисквалификовања, што је у САД највећи прекршај после физичког насртаја на живот индивидуе. Тако јавност сазнаје и о великом репертоару стратега пословне шпијунаже. Конкуренцији се шпијунирају радне или производне просторије као и приватне куће уз помоћ електронских система. Купују се запослени код конкуренције и тако краду стратегијски планови. Понекад се воде и преговори ''лажњаци'', само да би се дошло до одређених информација.

Потреба за тимовима за пословну шпијунажу је велика, јер је на тржишту данас око 30 одсто роба и услуга више него што је потребно, па је конкуренција јака. Пословном шпијунажом се омогућава посматрање појединих сегмената тржишта, анализира се понашање купаца и добављача, лакше се преговара с купцима и добав-љачима, те омогућава предвиђање будућих појава. Такође, тимови за пословну шпи-јунажу, детектују где, чиме и код којих купаца настаје пословни резултат, ко су кључни купци, добављачи и колики су трошкови, те омогућавају уочавање основних проблема, што значи бављење узроцима, а не последицама, а исто тако омогућавају анализу ефи-касности управљања. До краја 2010. године предвиђа се да ће само 20 одсто фирми користити више од 50 одсто прикупљених података како би повећали конкурентност.449

Један од идејних твораца појма пословна шпијунажа Стеван Дедијер450 довођење прикупљених информација у везу и предвиђање догађања сматра изузетно важним, а у данашње доба информација и могућност приступа свим подацима важно је и знати интерпретирати прикупљене информације. Зато фирме, које желе бити конкурентне, прикупљене информације помно обрађују и анализирају. Дедијер каже да је 1960. годи-не у свету на пословну шпијунажу отпадало 25 одсто укупних шпијунских опера-ција,

449 http://www.vecernji-list.hr/vrijeme-spijuna.html (27.12.2011). 450 Исто.


а 60 одсто на војно-обавештајну делатност. Већ 1990. године војна шпи-јунажа чинила је 15 одсто, а пословна 60 одсто укупних обавештајних операција.

Тимови за пословну шпијунажу подразумевају информатичку (и сваку другу) опремљеност (раст тржишта информација зависи и од улагања у информатичку техно-логију од стране државе). Тако је, на пример, у Србији у току 2001. године укупна вредност испоручених информација била у вредности 500.000 долара, а у Западној Европи била је, у исто време, у вредности 1,25 милијарди долара.

Софтвери за пословну шпијунажу, који се сада нуде на тржишту, садрже матичне податке фирми од 1996-2003. године, уговорне услове купаца, продајне ценовнике, податке о добављачима и купцима, о залихама и промету робе, као и податке о плану продаје и залихама. Насупрот томе, подаци из оперативне базе садрже књиговодство роба, фактурисање и финансијско књиговодство. На тај начин омогућена је садржајна анализа продаје, дистрибуције и логистике и то у циљу побољшања састава планова, као и анализе стања залиха.

Пословна шпијунажа је, у суштини, процес претварања података из инфор-мација у знање. Основни смисао пословне шпијунаже је да се стекне компаративна предност у односу на конкуренцију због чега и постоји ''сива зона'' између таквог прикупљања пословних података и економске шпијунаже.

У Србији се, за разлику од других земаља у транзицији, отицање важних сазнања и информација још увек не сматра никаквом штетом. Није тачно да у привреди Србије, без обзира на евидентан технолошки заостанак, не постоје веома интересантне инфор-мације за наше конкуренте, али ми њиховом чувању посвећујемо веома мало пажње. Чак и када се догоди случај пословне шпијунаже, код нас се то апсолутно негира. Штавише, иде се дотле да се отицање веома важних пословних информација и не сматра неком већом штетом. Јер, како објашњавају, то нису паре, опипљив предмет или неко материјално добро – машина. За разлику од таквог нашег готово неодговорног односа, свет као и земље у нашем окружењу, томе придају веома велику пажњу, издва-јају новац и обучавају људе. Исто тако, информације о људима, њиховим знањима и потенцијалима је имовина вредна злата. За информације се многи отимају, а нама та чињеница као да ништа не значи. Код нас је, још увек, готово нормална ствар да неко од врхунских стручњака или менаџера пређе из једне у другу, конкурентску фирму, домаћу или чак страну и да настави да се бави послом којим се и пре бавио као да се ништа није догодило. У многим развијеним земљама таквом ''пребегу'' би бар две годи-не било забрањено да обавља сличне послове, да би се на тај начин сачувала његова важна сазнања о предузећу из кога је отишао. Да све ово није пука апстракција и да је заштита података и информација свакодневна и животна потреба указује и то да је код нас у јеку


реструктурирање великих привредних система и одвајање суштинских од пратећих делатности, као увод у сутрашњу приватизацију. Ти процеси су посебно интересантни за будуће партнере и учеснике у том послу, али и добра прилика за велике преваре – ненаменско трошење пара, финансијске и друге проневере. Србија, излазећи полако из економске кризе, постаје веома интересантно подручје за разне пословне опсервације, па је пословна шпијунажа интензивна (странци нас боље познају него ми сами себе), имају све потребне информације о нашим предузећима и креирају стратегију и политику наметања услова, доводећи себе и своје газде у добру стартну позицију код куповине предузећа уз веома повољне услове, јер плаћају само 10 одсто – 20 одсто њихове праве вредности.

Код нас, осим лоше климе и укупне атмосфере везане за привредни криминал, не постоје стручњаци, који би му се супротставили делујући најпре превентивно, а потом и оперативно. Чак се и интерна контрола и интерна ревизија (у оквиру саме фирме) у нашим банкама и јавним предузећима тек појављују, али још са слабим резул-татима. Тешко је уопште наћи и обучити људе који би се високостручно бавили само спречавајем ''прања'' новца, антикорупцијским мерама, сајбер (компјутер-ским) криминалом, мешетарењем информацијама и сл. То су веома уске спе-цијалности и посебна знања којима се код нас бави мали број људи, а ни друштво се, нажалост, не труди много да их обучи и ангажује.

За разлику од нашег приступа овој проблематици, у појединим индустријски разви-јеним земљама, већ се приступило организованом обучавању кадра за веома сложене и рискантне функције економског дипломате. Међу првима су то урадили Јапанци и Французи,451 који су први у свету 1997. године основали Школу за економско ратовање, тзв. групе ESLSCA, док Јапанци своју елиту за економску дипломатију обучавају у оквиру ''Мацушита школе за бизнис и менаџмент'' још од средине осамдесетих година.

За остварење јединственог националног циља – освајање светског тржишта, Јапанци су мобилисали све снаге политике, економије и друштва. Тежиште и главне секторе чине МИТИ, у оквиру којих је груписано неколико министарстава: међуна-родне трговине, индустрије, финансија, спољних послова и оно што на Западу спада под министарство унутрашњих послова. У МИТИ спадају и државне и парадржавне агенције, као ''Jetro'' (јапанска спољно-трговинска организација), трговинска друштва названа ''Shogo Sosha'', у који улазе велике компаније, попут ''Мицубишија'' и ''Митсуија''. Томе треба придодати још десетак групација компанија, асоцијација, феде-рација послодаваца, синдиката. Нису изостављене ни државне обавештајне службе, као ни политичари. Између свих њих развиле су се вишеструке директне везе с основним циљем сталног економског развоја како би

451 Види Интернет: www.ege.eslsca.fr (27.12.2011).


Јапан постао светска трговинска, индустријска и технолошка сила. За остваривање таквог циља неопходне су и високе образовне установе. Већ наведена ''Мацушита школа за бизнис и менаџмент'' је једна од водећих, не само у Јапану. Једини критеријум за избор кандидата је способност, знање и ингениозност, а што им отвара улазак у бизнис и политичку елиту Јапана. Предавачи су им најбољи домаћи и страни стручњаци, од економије и политичких наука, до упознавања специфичности водећих јапанских такмаца у стратегији овладавања свет-ским тржиштем. Саставни део њихових напора јесте темељно припремање за кориш-ћење свих расположивих техника и ресурса, односно инструмената и механизама, за економску и пословну шпијунажу њихових конкурената на све четири стране света.

Економска мрежа Јапана комбинује бројне канале знања, а то се посебно односи на индустрије и банке. Јапанци дугорочно изграђују своју стратегију, која их обавезује да непрестано шире поље својих знања о култури земаља мета, њиховог начина живота, потреба тамошњих потрошача и кретања на светском тржишту.

Француска, такође, има сличан концепт по степену бриге државе за успешност националне економије, државне и приватне подједнако. У домену одбране од економ-ске и пословне шпијунаже од стране конкуренције, Французи препоручују велику аутономију компанија у одлучивању о управљању економским одлукама на овом плану. Сама држава не утиче на компаније у настојању да остваре максимални профит, али им саветује стварање заједничких мрежа информисања како би сазнали менаџерске одлуке конкуренције и успешно сачували делове тржишта, а истовремено освојили нова и тако заштитили економску основу својих предузећа. То је био основни циљ оснивања Школе за економско ратовање, где су предавачи за економско-обавештајни рад искусни генерали француске цивилне и војне обавештајне службе (ДГСЕ и ДССТ).

Када је реч о стању законодавства, у новије време, велики број закона који се односе на интелектуалну својину и патенте усвојен је у нашој земљи од 1995. године на овамо, и то: Закон о патентима, Закон о жиговима, Закон о моделима и узорцима, Закон о географским ознакама порекла, Закон о ауторским и сродним правима итд. Наша земља прихватила је и велики број међународних уговора, као што су: Париска конвен-ција о заштити интелектуалне својине, Берлинска конвенција о заштити литерарних и уметничких дела, Мадридски аранжман о регистровању жигова, Ничански уговор о међународном класификовању робе и услуга, Будимпештански споразум о међународ-ном депоновању микроорганизама, итд.

Тако, домаћи Закон о ауторским и сродним правима уређује права аутора књи-жевних, научних, стручних и уметничких дела, право интерпретатора, право првог издавача слободног дела, права произвођача фонограма, видеограма, емисија и база података као права сродна ауторском праву,


начин остваривања ауторских и сродних права и судску заштиту зих права.452 У том закону ауторско дело се дефинише као оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми, без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.

452 Закон о ауторским и сродним правима, Члан 1, Службени лист СЦГ, бр. 61/04, Београд, 24. децембар 2004. године, стр. 1.


VIII. ЕКОНОМСКО ИЛИ ПОСЛОВНО ПРЕГОВАРАЊЕ

1. ПОЈАМ И ЦИЉ ПОСЛОВНОГ ПРЕГОВАРАЊА

Пошто преговарање, у ширем смислу, значи сталан процес између дипломатских мисија и владе држава у којој је акредитована, то се не односи само на одређене преговоре односно делегације, већ на свакодневни дијалог између мисије и владе. Ако економски дипломата, односно компанија чије интересе заступа имају неки проблем који не спада у класичну конзуларну интервенцију, него зависи од договора између две државе, корисно је указати амбасади на проблем, као и на потребу његовог решавања, не само у корист одређене фирме, већ и начелно, како би амбасада кроз функцију пре-говора покушала да реши то питање. То указује на чињеницу да је преговарање дво-смерна комуникација усмерена на постизање споразума између страна које имају инте-ресе које деле или који су међусобно супротстављени. Њиме се прихвата да постоји обострани интерес или заједнички проблем и потреба за дијалогом који треба да доведе до споразума.

Преговарање је двосмерна комуникација усмерена на постизање споразума између страна које имају интересе које деле или су међусобно супротстављени.453 Њиме се прихвата да постоји обострани интерес или заједнички проблем који треба да доведе до споразума. Преговарање је, у ствари, процес доношења колективних одлука путем споразума – у породици, у бизнису, у локалној или државној заједници, у међуна-родним односима.

Крајем 20. века, у условима глобализације, преговарање је постало подручје од великог професионалног интереса. Преговарање је процес уклањања конфликата дости-зањем узајамно прихватљивог споразума. Стварни споразум подразумева наше опреде-љење за правац деловања који задовољава потребе обе стране.

Циљ преговарања је да се дође до разумног споразума који ће задовољити леги-тимне интересе оних који преговарају, наћи правично решење за конфликт интереса не наносећи штету односима између преговарачких страна, а истовремено водећи рачуна о општим интересима људске, породичне, пословне или међународне заједнице.

Повећан нагласак на ефектно преговарање говори о насталим променама у послова-њу. Модерни приступи, који користе изразе попут: партнерство, додатна вредност, решење проблема, консултативност, и сл. усмерени су на

453 Ковачевић, Ж., Међународно преговарање, ''Филип Вишњић'', Дипломатска академија МСП СЦГ, Београд, 2004, стр. 25.


односе између партнера на послу. Када је реч о продаји производа или услуга, од продаваца се очекује да реше проблеме купаца, и да развију дугорочну везу с њима. Међутим, продавци не могу да раде ове ствари ако својим понашањем од купаца праве конкуренте. Модерни приступ преговарању истиче потребу да понуђачи роба и услуга морају да виде своје потенци-јалне клијенте као савезнике и партнере, а не као непријатеље које треба надмудрити.

Пословни разговори или преговори са привредним партнерима се, по сложе-ности и тематици, генерално могу поделити на:

1. трговинске разговоре (о куповини или продаји робе); 2. разговоре о различитим врстама пословне сарадње, и 3. привредне преговоре.

Технике вођења свих ових врста пословних разговора се у развијеним земљама изучавају на посебним школама или специјализацијама за пословне људе преговараче. Осим законитости везаних за коректно, обострано толерантно и солидарно, одговорно вођење разговора две или више страних особа, за вођење пословних разговора је неопходно испуњавање низа других услова.

У току преговора могућа су три исхода:

1. прихватање предлога једне стране; 2. налажење компромиса између различитих предлога две стране, и 3. неуспех преговора.

Какав год био резултат, он увек искључиво зависи од степена сагласности непо-средних учесника у разговору, тако да трећа страна никако не може утицати на исход преговора. Најважније је увек да се несугласице отклоне и непомирљиви ставови прева-зиђу, тако да се даље заоштравање односа и евентуалне конфронтације избегну.

Треба увек имати у виду да ниједна од преговарачких страна није господар целе истине, јединих тачних аргумената и јединих исправних стратегија. Резултат, који је циљ сваког пословног преговарања, мора произаћи из заједничког, средњег и компро-мисног решења. Без тога нема ни склапања посла, нити његове финансијске валориза-ције.

Велики су захтеви који се постављају пред преговарачем приликом вођења разговора. За вођење пословних преговора неопходно је да преговарач поседује:

1. високу компетентност у ономе о чему преговара (да одлично познаје пробле-матику о којој разговара, о предложеном програму сарадње, о количинама, ценама, особинама материјала и др);

2. валидно и поверљиво овлашћење да може да води преговоре и аутономност да налази компромисна решења у преговарању, доноси одлуке и потписује пословни уговор;


3. високе преговарачке квалитете и способности (добар преговарач мора да влада различитим техникама и методама преговарања), и

4. способност владањем садржајем и одвијањем (развојем) пословног прего-варања.

То подразумева да преговарач мора добро да се припреми пре почетка преговора. Припреме за преговарање се састоје из:

- прибављања и анализе детаљних информација о саговорнику, његовој компа-нији или земљи коју представља;

- познавање његових компетенција и овлашћења у преговорима; - познавања његових личних и пословних особина и склоности; - познавања његових техника преговарања, и др.

Преговарање се, у суштини, састоји из консултовања, усаглашавања, прилагођа-вања, подешавања и споразумевања и једна је од најважнијих функција пословне дипломатије. Преговарање, као функција пословне дипломатије се, као процес, најчешће одвија по следећим фазама:454

1. посматрање и уочавање одређених карактеристика људи и предмета; 2. разврставање тих карактеристика на групе, битне и небитне, и

селективно уочавање одређених особина неопходних за пословну комуникацију;

3. прилагођавање понашања, одабир одређених комуниколошких особина, неопх-одних за успешно пословање;

4. уочавање реакције саговорника, односно пословног партнера; 5. задржавање, трансформисање или комплетна промена одређеног

понашања; 6. уочавање момента прилагођавања друге стране у дијалогу, као

покушај успо-стављања мостова у комуникацији и показивање жеље за разумевањем;

7. уочавање сопствене грешке и последица које та грешка има или може имати, на процес у целини, и

8. поентирање без тријумфа – никада не треба показати да се из преговора излази као победник, па чак ни са благом предношћу, јер је то део посла и профе-сионалне одговорности за делатност која се обавља.

Кад дође до разговора за преговарачким столом, преговарање пролази кроз различите фазе од уводне и начелне до конкретне о детаљима, све до утврђивања текста. Грубо, задаци који стоје пред преговарачима су следећи:

1. налажење једноставне и фер процедуре; 2. презентација базичних позиција у виду формалних изјава и расправе

ради раујашњавања полазних ставова; 3. утврђивање суштинских питања која споразум треба да обухвати;

454 Петровић, П., оп. цит., стр. 22.


4. усаглашавање начелног оквира за споразум; 5. преговарање о самим решењима и техничким детаљима; 6. превођење суштине онога о чему је постигнут споразум у правно

уобличен текст уговора или споразума.

Ипак, две од тих фаза су кључне: начелна основа за споразум и преговарање о детаљима.

У пословним преговорима могуће је користити следеће технике и тактике преговарања:

1. прихвати одмах све, а затежи при крају преговора; 2. на почетку одбијај све, а попуштај при крају преговора; 3. комбинована техника преговарања – вруће-хладно (попустиш па

затегнеш, попустиш – па затегнеш), и 4. комбинована техника преговарања – хладно-вруће (затегнеш па

попустиш, затегнеш – па попустиш).

Речју, умеће преговарања је једна од најважнијих вештина економског дипломате, јер представља укупност свих његових знања и искустава у директној преговарачкој утакмици са себи равним из супарничког табора. Без способности за вођење преговора није могућа успешна каријера економског дипломате.

Циљ пословног преговарања јесте долажење до разумног споразума који ће задовољити интерес преговарача и заинтересованих страна (врхунски преговарачи остварују готово увек стратегију, односно тип преговора: добијам – добијаш, а веома ретко добијам – губиш). При томе се води рачуна да се не нанесе штета односима међу преговарачким странама, или општим интересима пословне или међународне зајед-нице. Уколико једна страна има могућност да блокира постизање циљева друге стране, тада није реч о преговарању.

Општи циљ пословног преговарања јесте заштита националних економских инте-реса у међународним економским односима, односно заштита интереса предузећа или организације у конкурентној делатности, коју овлашћени преговарач заступа.

2. МЕЂУНАРОДНО ПОСЛОВНО ПРЕГОВАРАЊЕ

У условима економске глобализације, утицаја међународних медија, светских фи-нансијских и трговинских институција и других мултилатералних организација, снаж-них регионалних групација, глобалних и регионалних еколошких изазова и слично, међународно пословно преговарање увек има централно место. То је начин решавања међународних пословних односа, по успостављеним међународним нормама, спора-зумно, на миран начин, и представља срж пословне дипломатије. Британски дипломата Харолд Николсон каже да је ''функција дипломатије управљање


односима међу неза-висним државама путем процеса преговарања... Дипломатија није уметност конверза-ције, она је уметност преговарања''.455

Модели преговарања се најчешће граде на уобичајеној ситуацији интеракције двеју страна. Међутим, када је у питању међународно пословно преговарање, с обзиром на комплексност, преговори често укључују више страна у најразличитијим комбинаци-јама: трећи учесник као посредник, више заинтересованих компанија, најразноврснији мултилатерални преговори у оквиру или ван међународних или регионалних групација, итд. Јасно је да се динамика и комплексност преговарачког процеса мења како се број учесника у преговору повећава, а тиме класични и/или сведени модели узајамних концесија двеју страна нису од велике помоћи.

Међународно пословно преговарање има два веома повезана аспекта, и то: прего-варање са другом страном и унутрашње преговарање, које почиње припремама и уса-глашавањем ставова о сваком решењу, компромису, уступку или сл. Унутрашњи пре-говори, најчешће нису нимало једноставни и могу, ако се не припреме добро или се потцене, знатно успорити или компликовати преговарачки процес. Неопходна је, дакле, кохезија преговарачког тима у међународном пословном преговарању.

У међународном пословном преговарању може постојати монолитни и хетерогени модел преговарачког тима. Код монолитног модела сви имају исте интересе и у том духу наступају, док у хетерогеном моделу то није случај, па су њихови ставови често у међусобном конфликту, што онда захтева унутрашње усаглашавање.

Од многобројних особина које мора да има међународни преговарач, а које се у највећем делу могу научити и усавршити кроз интегралну преговарачку активност, истичемо најважније:

1) имати јасне циљеве које треба постићи у преговорима; 2) знати припремити и планирати преговоре; 3) познавање предмета о којима се преговара; 4) способности да се створе односи са особама из других култура; 5) анализирати и имати у виду могуће циљеве друге стране; 6) знати слушати и вредновати информације које даје супротна страна; 7) добро трпети двосмисленост и нејасноће које ствара супротна страна; 8) бити стрпљив током читавог преговарачког процеса; 9) познавати процес доношења одлука у свакој земљи, и 10) познавати специфичности друштвеног понашања и навике/обичаје земље

која се посећује.

Као што се види преговарање је сложен процес. Његове различите активности, односно фазе могу лако да се разумеју када се разматрају појединачно. Чест је случај да преговарачи не следе њихов редослед, понекад 455 Nicolson, H., The Evolution of Diplomacy, New York 1966, str. 52.


прескачу важне фазе или пренагла-шавају неке, потцењујући друге. Обично их такво понашање чини много мање ефек-тивним него што би могли да буду.

2.1. Преговарање на основу принципа

Преговарање на основу принципа разбија читав приступ преговарању у четири тачке:

1. Људи: треба одвојити људе од проблема. 2. Интерес: треба се фокусирати на интерес а не на позиције. 3. Опције: треба произвести што више различитих могућности за

решавање проб-лема пре саме одлуке шта треба чинити. 4. Критерији: треба инсистирати на једном броју објективних критерија.

Што се тиче људског фактора (1), важно је водити преговоре тако да не изазивају емоције, које нису добар сарадник у налажењу заједнички прихватљивог решења. Инсистирање на позицијама управо томе води.

У вођењу преговора препоручује се да се уместо на позиције двеју страна прего-варачки процес фокусира на задовољавање њихових суштинских интереса (2), а не унапред заузетих ставова.

Трећа тачка развија даље идеју о фокусирању на интересе а не позиције, тиме што се препоручује да свака страна припреми више различиих опција (3). Наиме, за разлику од позиција које претпостављају једно једино решење, за сваки интерес може се наћи више могућих решења која могу да их задовоље.

Процесу преговарања посебно може допринети ако се претходно утврде неки за-једнички објективизирани критерији (4), како у погледу процедуре, тако и самог пред-мета преговарања.

2.2. Стратегије и тактике успешног преговарања

Преговарачи могу да изаберу најповољнију стратегију преговора само уколико оба-ве детаљну процену сопствених приоритета, приоритета друге стране, и уколико обаве процену приоритета у међусобним односима. Да би избегли стратегије преговарања које су засноване само на интуицији, многи научници су развили бројне моделе.

Стратегија приступа преговарању јесте задатак преговарача да припреми развој преговора у циљу обезбеђења претходних информација, односно да доведе до добитног циља. Сматра се да добро припремљена стратегија носи 50 одсто очекивања доброг резултата преговора. Врло је важно да се добра припрема преточи у добру стратегију. Припрема стратегије за преговоре и њен успех заснивају се на стратегији и пословној политици предузећа.


Добро изабрана тржишна оријентација, производ и партнер, предуслови су за успешне пословне преговоре. Такође, за успех преговора кључно је и ''укрштање'', од-носно прилагођавање интереса. Поред интереса, који могу бити: финансијски, психол-ошки, појединачни, колективни, итд, морају се сагледати још два елемента преговарања – права и преговарачке снаге. Процес преговарања (припрема, расправа, предлог и по-гађање) захтева свеобухватан приступ, те се користе различите стратегије, које зависе од врсте преговора и од типа преговарача. Најчешће се користе следеће стратегије:

1. агресивна стратегија (излажу се ставови превише гласно, прети се тешким по-следицама што води непријатељству и доводи до тешких противудараца);

2. помирљива стратегија (отворено и директно, али не и агресивно износе своја мишљења и боре се за своја права, уз уважавање и поштовање личности и предлога друге стране);

3. скривена стратегија (другој страни се не дају јасне и релевантне чињенице);

4. блефирајућа стратегија (странке у преговору користе изричит или прећутан блеф), и

5. стратегија пристајања у деловима (боља је серија мањих договора него један комплексан споразум, јер то онемогућава преурањене и неумерене кораке).

Преговарање је сложен процес. Његове различите фазе могу лако да се разумеју када се разматрају појединачно. Најчешће се издвајају следеће фазе преговарања:

1. припрема; 2. изградња добрих односа; 3. утврђивање потреба – прикупљање информација; 4. нуђење – коришћење информација; 5. закључење посла, и 6. примена договореног.

Многи преговарачи не следе њихов редослед, понекад прескачу важне фазе или пренаглашавају неке, потцењујући друге. Обично их такво понашање чини мање ефек-тивним него што би могли да буду.

Установљено је да у вези са лошом припремом преговарачи често кукају на следећа два начина. Један начин је: ''Нисмо имали времена да темељно обавимо припрему''. Други користе после неуспелих састанака: ''Добро, ово ме је научило да убудуће обра-тим већу пажњу на припрему састанка''. Ништа не може надокнадити лошу, односно недовољну припрему за преговоре. Никада, у ствари, није сувише рано да се започне скицирање основних замисли за преговоре, јер то помаже да се на време искристалишу размишљања. Треба припремити више могућих резултата преговора, почињући са нај-простијим могућим, а то је: који су то услови на које би


друга страна могла да при-стане; који би услови могли бити привлачни другој страни исто колико и нама? Размислите да ли сте способни да срочите одредбе споразума које ће друга страна без проблема да уважи?

У савременим пословним преговорима преговарачи треба много више да брину о изградњи трајних добрих односа, а што значи да се мора размишљати о потреби да се разуме разлика у гледиштима, да се одлука донесе заједнички и да се стране обавежу на заједнички правац деловања.

Ако преговарач жели другој страни да помогне да правилно наступи, и да на сас-танак понесе праве информације, потребно је што раније истражити сврху састанка и направити списак тачака о којима ће се преговарати. Ово се другој страни може саопштити писменим путем, телефоном или чак састанком са њиховим представником. Такође, могуће је да друга страна поседује веома поуздане податке о нама, па се треба адекватно припремити у смислу које информације се могу уступити другој страни у преговорима.

Донета одлука и потписан договор подразумева одлуку обе стране. Дакле, резултат преговарања је обавезивање обеју страна на заједнички правац деловања. Сам процес преговарања одређује да ли се ради о високом или ниском облику обавезивања. Ако се људи осећају обманути, преварени или под притиском, они неће осећати обавезу да се придржавају споразума. Учесници у преговорима, пре свега, желе да се осећају као неко с ким се поступа фер, отвореног срца, поштено, којима се пружа прилика да на примерени начин изразе свој став, пре него што се у потпуности обавежу на договор.

Тактика припреме представља основу за добар процес преговарања. Састоји се у припреми детаља и чињеница које ће сигурно имати утицаја у развоју процеса пре-говора. Без тактичке припреме преговори могу да пропадну, или се може наићи на изненађења. Добар преговарач ослања се на чињенице, добру презентацију, сигуран наступ и исправну употребу гласа, што доноси самопоуздање, односно предуслов за успешно презентовање мисли и ставова. У сваком случају, сваки преговарач мора да зна своје циљеве и своје могућности да би могао одредити и своја очекивања, а тиме и тактику наступања у преговорима.


IX. ПОСЛОВНИ СПОРОВИ И УЛОГА МЕЂУНАРОДНЕ АРБИТРАЖЕ

1. АРБИТРАЖА У МЕЂУНАРОДНОЈ ТРГОВИНИ

Међународна трговинска (трговачка) арбитража представља правни институт сло-бодног организовања странака у решавању њихових приватних спорова до којих долази у обављању послова спољне трговине, у складу са арбитражним споразумом странака. Арбитража (енгл. Arbitration) је независна, невладина институција којој странке спора-зумно поверавају доношење мериторне одлуке којом се решава њихов имовинско-правни спор. До пословних спорова долази у ситуацији када једна од страна повреди или не изврши одредбе уговора о привредном пословању. Уколико дође до повреде пословног уговора и ако решење није нађено вансудским поравнањем, оштећена страна подноси тужбу надлежном суду (наведеном у уговору) са захтевом за надокнаду штете изазване неспровођењем уговорних обавеза. Тако настаје пословни спор између страна потписница пословног уговора. Спор решавају арбитри, а закон њихову одлуку изјед-начава с правомоћном судском пресудом.

У савременим међународним економским односима тешко је замислити брз и нес-метан развој трговинских трансакција без постојања и деловања трговинске арбитраже. Арбитража (приватни суд) је алтернатива решавању спорова у државним судовима. Односи између приватних и званичних државних судова су партнерски, а не конку-рентски.

Међународна трговинска арбитража је прихваћена као компетентна институција за решавање међународних трговинских спорова. Међународни споразуми, посебно Женевски протокол о арбитражним клаузулама (1924.), Женевска конвенција о изврше-њу иностраних арбитражних одлука (1927.), Европска конвенција о међународној трговинских арбитражи (1961.) и Вашингтонска конвенција о решавању инвестиционих спорова између држава (1965.), допринели су проширењу међународне трговинске арбитраже као најпогоднијег средства за решавање спорова из међународних трго-винских трансакција и томе да она постане делотворни инструмент међународне трговине.

Трговинске арбитраже могу бити:

1. сталне (институционалне), и

2. повремене (ad hoc).

Сталним арбитражама се називају институције које организују арбитрирање и надзиру спровођење арбитражног поступка, али оне саме не одлучују о спору. Оне имају своје органе, правилнике, често и листу


потенцијалних арбитара, пред којима се на начин одређен правилником поставља арбитар – појединац или арбитражно веће које ће решавати пдређени спор.

Повремене (ad hoc) арбитраже су оне које странке формирају тако да изаберу арбитра и арбитражно веће (или тај избор поверава одређеном другом лицу или инсти-туцији) који ће решавати њихов спор.

Трговинске арбитраже се могу поделити још и на опште и специјализоване у завис-ности од делокруга надлежности свих арбитража, и на међународне и националне.

Поверавање решавања спорова арбитражним институцијама врши се арбитражним уговором. Арбитражни уговор (енгл. Arbitration Agreement) је уговор којим странке уговарају да ће њихов (постојећи или будући) спор поверити на решавање одређеној арбитражи. Уговором треба прецизирати који се спорови поверавају на решавање. У таквим међународним уговорима, по правилу, присутна је одредба да странке, у случају неизвршења или делимичног извршења уговора, пристају да одлука арбитраже буде ''коначна и обавезујућа за странке'', тј. да унапред прихватају одлуку коју арбитража треба да донесе.

Међународни арбитражни суд има своје органе и правилник о решавању спорова. Суд не решава спорове, већ координира и контролише рад арбитара, изабраних на начин одређен правилником, који решавају спорове. Овај суд је практично најзна-чајнија институција, која у просеку прима годишње око 300 захтева за арбитражно решавање спорова.

Разлози у прилог међународној трговинској арбитражи разликују се од оних који су меродавни као мотивација за избор арбитраже уместо државних спорова.

О разлозима који говоре у прилог арбитражи наводи се могућност избора арбитра у које обе странке имају поверење, да су арбитри стручни на подручју које долази у обзир код решавања спора, да је поступак пред арбитражом нејаван и бржи него код судова, а посебне су предности у односу на државне судове у томе што су процеси пред судовима у неким земљама дуготрајни и скупи. Недостатке судског решавања могу странке избећи склапањем разумног арбитражног уговора и разумним избором арбитра.

Основни мотиви за глобално прихваћену међународну трговинску арбитражу, при решавању трговинских спорова, су:

1) несклоност према државним судовима уопште, а нарочито према суду једне од странака;

2) чињеница да не постоје, нити могу постојати, међународни наддржавни судови за решавање међународних трговинских спорова;

3) да у међународном трговинском праву уопште, па и за међународну трговинску арбитражу, основно начело јесте слобода уговарања, па се међународне тргови-нске арбитраже формирају из круга стручњака за


међународно трговинско право; у конкретним споровима из посебне области у коју спада материја у спо-ру, са познавањем не само права већ и трговинске струке и технике пословања;

4) да је поступак пред међународним трговинским арбитражама нејаван; 5) да се међународна арбитража у правилу обавља на неутралном

подручју, у земљи којој не припадају странке; 6) да се материјално право (међународно трговачко право) разликује од

национал-ног права; у примени меродавног националног материјалног права треба узети у обзир да се ради о међународној трансакцији и да на њу треба применити међу-народне трговинске обичаје;

7) да су правила међународних трговинских арбитража специфична, с обзиром на предмет спора и припадност странака различитим државама, а често и због при-падности арбитара различитим државама; правила поступка одређују странке, или, по њиховом овлашћењу, арбитри;

8) да је арбитражни поступак у правилу једностепен, и 9) решење трговачких спорова пред арбитражним судом, чија је

надлежност уго-ворена обостраним пристанком уговорних страна, много мање негативно утиче на даље пословне односе странака у спору.

Што се тиче наше националне спољнотрговинске арбитраже, она је као институција основана 1956. године, при Привредној комори Југославије, којој странке могу повери-ти решавање својих привредних (трговачких) спорова с елементима иностраности (спорови у којима је бар једна од странака инострано правно или физичко лице).

Спорови се и у овој арбитражној институцији решавају попут оних у међународним арбитражним ситуацијама, тј. те спорове решавају арбитри изабрани у складу са правилником арбитраже. Она има своје органе, правилник о решавању спорова и листу арбитара које странке могу изабрати да решавају њихов спор.

2. ПРЕДМЕТ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНСКЕ АРБИТРАЖЕ

Предмет међународне трговинске арбитраже су спорови који су:456

1) по својој природи међународни; 2) по својој садржини трговински (трговачки), и 3) по начину решавања конципирани вољом самих странака

(арбитражни спора-зум).

456 Дашић, Ђ., Д.; ДИПЛОМАТИЈА – економска мултилатерала и билатерала, Универзитет БК, Београд, 2003, стр. 268-270.


Неки арбитражни трговински спор сматра се да је међународни спор ако је једна страна у спору правни субјект друге државе.

По Европској конвенцији о међународној трговинској арбитражи (1961.), примена међународне трговинске арбитраже је предвиђена за арбитражне споразуме склопљене између физичких и правних лица која у време закључења споразума имају пребива-лиште или седиште у различитим државама уговорницама. Истовремено, законом о трговинској арбитражи из 1985. године, предвиђено је, између осталог, да је трговинска арбитража међународна ако су странке из арбитражног споразума у време његовог закључивања имале пословна седишта у различитим земљама.

Трговински спор подразумева доношење мериторне одлуке којом се решава њихов имовинско-правни спор. Као ни за појам међународни спор, тако ни за појам трговински спор, у правној пракси не постоји униформно тумачење. Термин ''трговин-ски'' се понекад интерпретира дословно, номинално и историјски. Међутим, пракса нуди много ширу интерпретацију тог термина, тако да се њиме обухватају све врсте трговине и пословних трансакција.

Арбитражни споразум или уговор је акт којим се добровољно изражава воља странака у спору, а она се, пак, најчешће појављује у виду компромисне клаузуле садржане у главном уговору из којег је спор настао.

Кад у главном уговору компромисна клаузула не постоји, могуће је да странка арбитражни споразум постигне посредством тзв. арбитражног компромиса, као нак-надног договора о арбитражном решавању спора када се он већ појавио.

У оба наведена случаја опредељивања странака за арбитражу у насталом спору, странке саме формирају арбитражно веће, односно суд и то, по правилу, тако што одређују по једног арбитра, који затим бирају трећег – председника арбитражног већа. По доношењу одлуке од стране арбитражног већа она је коначна и против ње не постоји право жалбе, односно она има снагу правоснажности.

3. ВРСТЕ МЕЂУНАРОДНЕ ТРГОВИНСКЕ АРБИТРАЖЕ

У теорији и пракси међународног арбитражног права постоје бројне квалификације арбитраже, а ми ћемо, као најважније, истаћи следеће:457

- ad hoc и институционалне арбитраже, - опште и специјализоване арбитраже, и - националне и међународне арбитраже.

457 Исто, стр. 270-272.


Ad hoc међународне арбитраже се формирају од случаја до случаја, односно у циљу решавања одређеног трговинског спора. Комплетан арбитражни поступак у смислу организације и правила понашања у потпуности су препуштени странкама у спору. Странке компромисном одлуком или компромисом именују арбитре и прописују цео поступак.

Брзина и ефикасност ad hoc арбитраже највише зависи од тога да ли је процедура једноставна или компликована, а када се пресуда донесе ad hoc арбитража престаје да постоји.

Институционалне арбитраже су сталне, односно перманентне, а што указује на устаљена правила поступања и са дефинисаним административним апаратом.. Ове арбитраже се најчешће организују при привредним или индустријским коморама земаља, као и при другим професионалним организацијама. Као резултат све веће интернационализације и глобализације привредног живота и трговине број институцио-налних арбитража у свету је у сталном порасту. Данас их има преко 200.

Институционалне међународне арбитраже могу бити отвореног и затвореног типа. Код институционалне међународне арбитраже отвореног типа решавају се трговински спорови у којима једна страна у спору не мора да буде чланица организација или удружења које су основале ту арбитражу. Институционалне међународне арбитраже затвореног типа решавају трговинске спорове у којима је једна од страна у спору чланица организације или удружења која су основала ту арбитражу.

Најпознатије сталне међународне арбитраже данас су: Париска арбитража, Лон-донска арбитража, Америчка арбитража, Московска арбитража, Стокхолмска арбитра-жа, Београдска арбитража, и др.

Опште арбитраже, као облик међународне арбитраже, решавају све врсте међународних трговинских спорова из оквира робног промета производа и услуга на свим тржиштима у свету.

Специјализоване арбитраже су облик институционалних међународних арби-тража у којима се решавају спорови у вези са прометом или пословањем одређеним производима односно стварима или спорови на посебним робним тржиштима.

Један од најчешћих облика специјализованих арбитража су интерне арбитраже светских и националних удружења, као што су: стална арбитража при удружењу за промет житарицама и сточном храном (GAFTA – Grain and Feed Trade Association), Лондонска берза метала (London Metal Exchange), Арбитражна комора за памук (Chambre arbitrale de cotons de Havre), Трговинска федерација кафе (Coffee Trade Association), Удружење за шећер (Sugar Association), Удружење брокера чаја (Tea Brocker’s Association), и др.

Националне арбитраже се најчешће оснивају при националним трговинским или привредним коморама, а арбитражни поступак се води у


складу са арбитражним прави-лима институције и домаћим законским правилима о арбитражи и правилима о судском поступку.

Међународне арбитраже могу бити институционалне опште арбитраже (Арбитражни суд Међународне трговинске коморе у Паризу, Удружеwе америчке арби-траже и др.) и институционалне специјализоване арбитраже (GAFTA и др).


273

Globalna ekonomija2

Documents

Transcript of Globalna ekonomija2