Geografske Regije Srbije i Crne Gore (Skripta)

Милан С. Радојевић Горан П. Крстић

Географске регијеСрбије и Црне

Горе

Београд, 2002.

2

САДРЖАЈ

УВОД______________________________________________________________4

I ПАНОНСКА МАКРОРЕГИЈА_______________________________________8

1. ВОЈВОДИНА__________________________________________________________91. a) Срем________________________________________________________________101. b) Банат_______________________________________________________________121. c) Бачка_______________________________________________________________13

2. ПЕРИПАНОНСКА СРБИЈА__________________________________________152. a) Посавска Србија____________________________________________________162. b) Подрињска Србија и Подгорина_______________________________________172. c) Западно Поморавље_________________________________________________192. d) Шумадија____________________________________________________________20

Београдска микрорегија_____________________________________________222. e) Велико Поморавље____________________________________________________232. f) Стиг и Браничево___________________________________________________24

II ПЛАНИНСКО-ДОЛИНСКО-КОТЛИНСКА МАКРОРЕГИЈА___________26

3. ИСТОЧНА СРБИЈА_________________________________________________273. a) Kaрпатска Србија____________________________________________________283. b) Балканска Србија____________________________________________________31

4. ЈУЖНА СРБИЈА____________________________________________________324. a) Јужно Поморавље___________________________________________________334. b) Власина и Крајиште__________________________________________________354. c) Топлица и Јабланица_________________________________________________36

5. ЈУГОЗАПАДНА СРБИЈА_____________________________________________375. a) Стари Влах и Рашка_________________________________________________395. b) Ибарско-Копаонички крај_____________________________________________415. c) Kосово______________________________________________________________425. d) Метохија____________________________________________________________45

6. ПЛАНИНСКО-ДОЛИНСКО-КОТЛИНСКА ЦРНА ГОРА________________47

III ЈАДРАНСКА МАКРОРЕГИЈА____________________________________52

7. ПРИМОРСКА ЦРНА ГОРА____________________________________________537. a) Бока________________________________________________________________547. b) Паштровићко-Улцињско приморје______________________________________557. c) Зета_________________________________________________________________56

УВОД

Увод

ПРИРОДА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Геолошки састав је врло разноврстан. Најраспрострањеније су седиментне стене настале таложењем органских и неорганских материја (конгломерати, шкриљци, пешчари, глине кречњаци, доломити,...). Магматске и метаморфне стене су мање распрострањене од седиментних. Еолске стене настале су радом ветра на простору Панонског басена. Најстарије стене су кристаласти шкриљци архајске и палеозојске старости. Од њих се састоји родопски кристаласти масив (делови Бугарске, источна Македонија, централна Србија око Јужне и Велике Мораве), најстарије копно на територији Југославије. Има их и у Динаридима, Шаридима и Карпато-балканидима, Фрушкој Гори и по дну Панонског басена испод млађих неогених стена. У мезозоику су се у плићим деловима Тетиса таложили верфенски шкриљци и пешчари, а у дубљим деловима таложиле су се моћне наслаге кречњака и доломита преко кристаластих шкриљаца. Кенозојске стене (млађи кречњаци) заузимају велико пространство. На многим местима у приморју су их покриле флишне стене (глине, лапори, пешчари, конгломерати). Средином терцијара снажни тектонски покрети издигли су и раскомадали стару родопску масу. Тако је настао шаховски рељеф (планине и котлине). Истовремено долази до набирања Карпато-балканида и Динарида. Тада долази и до спуштања Панонског басена и његовог потапања. Ту су остали очувани неогени седименти дељине и до 2000 m. Вулканских стена има у околини Врања, на источном ободу Косова, око Ибра, Рудника и Копаоника, и у источној Србији и Црноречкој котлини. Метаморфних стена има широм земље. Еолски седименти, т.ј. песак и лес квартарне старости, настали су током плеистоцена радом ветра, има их по дну и ободу Панонског басена. По басенима и речним долина јављају се алувијални седименти као резултат ерозије и денудације.

Руде и минерали: Родопиди су богати оловом и цинком (Рудник, Трепча); старе еруптивне стене у источној Србији богате су рудама бакра и пирита (Бор, Мајданпек, Кривељ), а антимон се јавља у околини Крупња и Зајечара; боксита има у кречњацима и доломитима мезозојске старости (Никшић, Подгорица); лежишта нафте и гаса везана су за неогене седименте Панонског басена, док се по његовом ободу налазе наша највећа налазишта угља (Колубара, Костолац).

Рељеф је врло сложен. Издвајају се 3 (4)1 макрорегије. У архаику и палеозоику нашу територију прекривало је пространо море, да би током херцинске орогенезе (карбон-перм) било створено старо родопско копно. То иницијално копно Балкана уско се пружало од Мале Азије до Мађарске долином Јужне и Велике Мораве и било је изграђено од архаиских и палеозоиских кристаластих шкриљаца. W и E од родопског копна наталожене су и до 2 km моћне наслаге мезозоиских кречњака и доломита. Током алпске орогенезе, која је почела пре 150-160 милиона година и траје и данас извршено је највеће убирање и раседање у историји земљине коре. Стара Родопска маса је претрпела знатне промене. Формиран је Панонски басен (море). Средином терцијара долази до орогених покрета у лабилним зонама мора. Издижу се Динариди и Карпато-балканиди Јадранско море је још у терцијару имало изглед сличан данашњем и представља реликт некадашњег Тетиса. Дакле, Панонски и Јадрански басен спуштени су у исто време, а између њих издигнути Динариди.

Клима Србије и Црне Горе је разноврсна. Ту се додирују и преплићу маритимни утицаји Медитерана и континентални утицаји Централне и Источне Европе. Дакле, основна подела је на Јадранско-медитеранску и континенталну (степско-континенталну, умерено-континенталну и планинску) климатску област. На климу Србије и ЦГ утичу велике

1 Четврта макрорегија је Влашко-Понтски басен који захвата веома мали део Србије и зато се убраја у п-д-к макрорегију.

Увод

географске области у којима се формирају углавном антициклони као што су Сибир и Арктик, Атлантик, афричко копно и медитеран.

Хидролошке особине: Реке Србије и Црне Горе настале су разновремено, углавном током плиоцена и квартара. Најстарије су реке највиших терена, а наше највеће равничарске реке су уједно и најмлађе. На постанак река и сливова доминантан утицај имали су претходно описани тектонски покрети. У неогену су доминирала мора и језера. Токови су се сукцесивно продужавали све док маринска/језерска фаза коначно није замењена речном. За крашке пределе карактеристична је крашка хидрологија. Хидрографски чвор је Дрманска глава (1364 m) на Црнољеви.

Педолошки састав: Издвајају се три макропедолошке регије: Панонска, Планинска и Јадранско-медитеранска. Земљишта се такође могу поделити на типска (развијена/зонална – настала под утицајем климе, геолошког састава и вегетације) и атипска (неразвијена/азонална) која постепено прелазе у типска. Типска су: чернозем (Војводина, Стиг, Мачва), Гајњаче (умерено-конт. клима – долине морава), Смонице (уз гајњаче на N експозицијама), подзоли (најраспрострањенији у планинама), планинске црнице (на висоравнима са благим нагибом), terra rossa (у крашким пределима), мочварна тла, ритске и ливадске црнице, слатине (у аридним и семиаридним областима, нарочито у Банату и Бачкој). У атипска земљишта спадају елувијална, делувијална, еолска и алувијална (настају таложењем рецентних речних наноса).

Флора и фауна је многобројна и разноврсна. Зимзелена вегетација развијена је у Јадранском приморју, травно-степска у панонском делу, листопадна и црногорична вегетација у унутрашњости, и планинска вегетација на планинама. Некада је Србија била неупоредиво богатија шумама. Фауна је најбогатија у Европи (508 од 666 врста птица, 90 од 144 врсте сисара).

СТАНОВНИШТВО СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Праисторијска налазишта: Од последњег леденог доба (Вирм) наша територија је континуирано насељена. Палеолит (35000-8000 пне.): Градац (КГ), Рисовача (АР), Злотска, Преконошка пећина и Петница; Пећине Одмут (долина Пиве) и Црвена Стијена у Црној Гори. Мезолит (8000-5500 пне.): Лепенски Вир. Култура неолита (5500-3200 пне.) у Србији подељена је у четири етапе (Прастарчево, Старчево, Винча-Тордош, Винча-Плочник2). О неолиту приморске ЦГ зна се само на оснуву налаза из пећине Црвена Стијена. У планинском делу ЦГ трагова те културе има код Берана. Бакарно доба (3200-200 пне.): Перлез, Гомолава, Добановци, Злотска пећина. Бронзано доба (2000-750 пне.): Моришка култура (северни Банат), култура Белотић-Бела Црква (NW Србија), Винковачка култура (Срем) и култура Бубањ-Хум III (Јужно Поморавље и Косово). У ЦГ Бједићи код Бијелог Поља и Црвена Стијена. Гвоздено доба (750 пне-9 н.е.): Жидовор код Беле Цркве, и Бањани и Готовуши код Пјеваља.

Становништво: Пре римских освајања најбројнији су били Илири (западно од Мораве и Вардара), Трачани3 (источно од Илира) и Јелини (Грци). Келти су средином IV века п.н.е. стигли у Панонију. Скордијци (келтско племе које је живело између Драве и мораве) је поставило темеље Sinдidunumu. Владавина Римљана трајала је скоро пет векова (са изузетком северне Бачке и Баната). Подигли су десетине градова, изградили путеве (дуж коридора који се и данас користе), бање, отворили знатан број рудника. После поделе

2 Значајни локалитети Винчанске културе су: Обреж (код Земуна), Перлез (Банат), Носа (СУ), Гривац (КГ), Бубањ (НИ), Павловац (ВР), Градац (ЛЕ), Грачаница, Плочник (код Прокупља) и Тордош (Ердељ).3 Племена: Трибали (NE Србија), Мези (ист. Србија), Дачани (Банат), Пикензи и Тимахи (Тимок)

Увод

Римске империје Византија се одржала још хиљаду година, док је Мехмед II коначно није уништио 1453. Током друге деценије VII века Авари и Словени освојили су све територије данашње Србије. Постоје и спољни и унутрашњи фактори који су утицали на сеобу Словена. После доласка Словена на Балкан живот у градовима је замро, рудници су престали са радом, а путеви изгубили на значају. Словени су се углавном бавили земљорадњом и сточарством.

Насеља: још у доба Илира постојала су стална насеља на Балкану. Градови Римског доба сврставали су се у две основне групе: колоније и муниципије. Колоније су били градови највећег значаја (Sirmium, Sinдidunum, Dekatera), а муниципије су имале мањи значај. У турско доба највећи градови били су шехери, док су касабе имале мањи значај. Пазари су били прелазна група између села и градова.. Од 1878-1945 издвајале су се вароши, варошице и села. Сада се деле на сеоска, градска и градове (6).

РУДНА БОГАТСТВА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Налазишта угља: Наша земља има велике залихе угља, али угланом лошег квалитета (лигнит). Каменог угља има у Тимочком и Ибарском басену. Мрког угља има у Сењско-Ресавском, Боговинском, Алексиначком, Врдничком (Фрушка Гора), Берански, Пљеваљски, Сјенички, и Западноморавском басену. Лигнита има у Косовском, Колубарском, Костолачком, Дреничком и Метохијском басену.

Обојени метали: У Србији бакра има на више места (Бор, Мајданпек, Кривељ, Церово, КМ, Трепча, Ново Брдо, околина Ваљева и на Копаонику). У ЦГ јавља се код Плава и Гусиња. Олово-цинк: Авала, Велики Мајдан, Крупањ, Леце, Копаоник, Рудник, Трепча, Јањево, Ново Брдо, Кижница, Ајвалија, Шупља Стијена и код Бркова (Мојковац). Антимона има у Подрињу и код Бујановца. Бизмута има у околини Књажевца (Алдинац, Аљин До, Јасикова). Магнезијума има код Беочина, на Авали, Руднику, Копаонику, и у околини Ужица. Лежишта боксита везана су за кречњаке и доломите. Највише их је на југозападу ЦГ (Никшић).

Племенити метали: Жива је тежак метал, позната су лежишта код Авале, у околини Шапца, Призрена, на Дели Јовану, и у приморском делу ЦГ. Сребра највише има у басену Трепче и у сливу Пека, и код Брскова и Шупље Стијене. Злато се углавном добија у РТБ Бор.

Руде гвожђа: Откривене су знатне резерве у Србији (Рудник, Копаоник, долина Ибра, Источна Србија око Мајданпека), али недовољно истражене. Није економски исплатива њихова експлоатација.

Оплемењивачи челика: Мангана има на Копаонику и Златибору, Сињајевини и дуж приморја. Хрома има највише на Космету (Урошевац, Призрен, Ђаковица, Пећ) и у западној Србији (Ваљево, Чачак, Рашка). Најзначајнија лежишта Молибдена су у SE Србији (Сурдулица-Крива Феја). Никла има у Шумадији и на Косову. Кобалта има на Копаонику, Руднику и у околини Грачанице.

Неметали се користе у индустрији стакла и грађ. материјала. Доломит је заступљен у ЦГ (Врањина и Вирпазар), бентонит (Бијело Поље) и барит (Пљевља) такође. Украсног камена има свуда у ЦГ, кварцног песка има такође у ЦГ код Улциња.

ПАНОНСКА МАКРОРЕГИЈА

Панонски басен добио је име по некадашњој римској провинцији Панонији. Главни узрок настанка Панонског басена су радијални покрети - спуштен je дуж великих раседа док су се Алпи, Динариди и Карпатиди издизали у олигомиоцену, тј. средином терцијара (јужнопанонска дислокација). Приликом спуштања неки делови копна су заостали и претворили се у острва у мору (Фрушка Гора, Шумадијски архипелаг). Почетком миоцена продрла је вода из Тетиса – тако је настало Панонско море (део Паратетиса). Оно је ишчезло пре 600.000 година, тј. средином плеистоцена (а трајало скоро 30 милиона година). Пружало се заливима све до Ниша (макс. висина 850 m н.в.-површ Мачкат). У еволуцији мора/језера издваја се пет стадијума: медитеран, сармат, панон, понт и левант. Први и завршни стадијум су језерски, а среднје три фазе су морске. У панону је море достигло највиши ниво. Завршну језерску фазу сменила је најпре барска, а потом речна фаза. Ова дуготрајна водена епоха је заслужна за постанак прир. богатстава (нафта, гас, плодно земљиште). Вода је отицала Ђердапском клисуром у море Влашког басена источно од Карпата. Након отицања воде усецање у Ђердапу наставио је Дунав. Панонске реке су наше најмлађе реке које су се сукцесивно продужавале у правцу повлачења језерске обале. Током плеистоцена су снажни и суви ветрови глацијалних фаза развејавали и таложили осушени речни и језерски песак и муљ и створили пешчаре и лесне заравни. Још једно битно морфолошко обележје Панонске низије је "варошка тераса" у плитким долинама панонских река.

Војводина

1. ВОЈВОДИНА

Мезорегија Панонске макрорегије (21 513 km2 - 2 000 000 ст. - 93 ст/km2)

Границе: Мађарска, Румунија, Хрватска, Дунав и Сава (административно Београд захвата простор преко Дунава и Саве а и Војводина северни део Мачве). Обухвата југоисточни (најнижи) део дна Панонског басена.

Поред субрегија (Банат, Бачка и Срем) издвајају се и регије око река (Подунавље, Потисје, Посавина, ...)

ПРИРОДА

Равна, петролошки једноставна, морфолошки монотона и макроклиматски монотона (са евидентним микроклиматским разликама између планина, пешчара и градова), хидролошки и геолошки нешто сложенија.

Геолошка грађа једноставна, плиоценски и квартарни речни седименти1. Кристаласти шкриљци архајске и палеозојске старости – Фрушка гора и дно Панонског басена - испод млађих неогених стена. Неогени седименти – лапорци, глине, пешчари - моћност до 2000 m (млади језерски седименти - нафта, гас). Метаморфне стене - дно басена. Еолски седименти - песак и лес квартарне старости.

Рељеф: Доминирају речни и еолски акумулативни облици. Две острвске планине (Фрушка гора (Црвени чот - 539 m) и Вршачке планине (Гудурички врх - 641 m н.в.), две пешчаре (Делиблатска и Суботичка) и пет лесних заравни (Банатска, Тамишка, Тителска (навејавана у 6 фаза), Сремска и Бачка (Телечка )). Радом ветра су наталожени песак и лес у неколико фаза - за време глацијала док су паузе биле за време интерглацијала (отопљења између глацијала) и интерстадијала (отопљења у току глацијала) пред улазом у Ђердап. Лес и песак су језерско-флувијалног порекла.

Клима: Степско-континентална клима (конт.клима по ободу до 600, макс. до 800 m н.в.). Топла лета, мало влаге, зиме дуге и оштре, пролеће и јесен умерени и кратки. Средња год. температура је већа на истоку. Велика температурна колебања у току дана и године. Падавине 500-600 mm (највише Вршачке планине 600-800 mm), највише у пролеће, северни део хладнији и сувлљи. Ветрови N, NE, NW, кошава, фрушкогорац.

Хидролошке особине: Речна мрежа је формирана крајем Риса 2. (неколико језера еолског или речног порекла). Алувијалне равни захватају велика пространства око река; то су намлађи и најнижи облици рељефа (70-90м). Дно је нагнуто ка југоистоку због изеравања терена. Долине река (наше најмлађе реке) су предиспониране раседима, плитке и широке, реке се изливају при високим водостајима. Недовољно питке воде, плитке издани, ретки извори. Најзначајније реке Дунав, Тиса и Сава.

Педолошки састав: Веома плодан педолошки покривач, нарочито чернозем на лесу (црница са дебелим хумусним слојем – много хумуса, услед мало падавина мање испирање земљишта (велика плодност)) , а заступљени су и смонице, параподзоли, слатине (у сушним крајевима – Бачка и Банат), млада тла (ритске црнице, рецентни наноси), еолско земљиште - после смиривања - лес и чернозем, алувијална земљишта, антропогена земљишта.

Флора и фауна има степски карактер. Мање врста него раније (вукови, дивље свиње, јелени, срне, лисице, зечеви, разне врсте птица), нема више даброва и рисова. Племенита вегетација доминира над природном, шума скоро и да нема. Степска травна вегетација, поред река врба, топола, понегде јова, багрем, крмно биље.

1 Сматра се да је Панонски басен настао на месту старе херцинске масе (настале током палеозоика – херцинска орогенеза) коју су прекрили мезозојски седименти дебљине и до 2000 m.

Панонска макрорегија

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА:

Више од 2 милиона људи живи у мултиетничкој покрајни (30 националности). Регија је недовољно населљена, имиграциона (бројне колонизације). Села малобројна, а велика (војвођански тип).

Одавно настањена – бројни арх. локалитети:Палеолит- Буџак (Суботица), Вршац; Неолит - Старчевачка култура, Ковин, Гомолава (Хртковци)-6000 г.п.н.е;Винчанска култура - Обреж, Перлез, Носа (Суботица), Тордош-Ердељ; Антика - Sirmium, Taurunum (Земун)

Кроз Војводину су прошли Агатирци, Гети, Келти, Илири, Грци, Римљани, Готи, Хуни, Авари, Словени, Мађари, Турци, Немци....Срби су се насељавали углавном бежећи од Турака. После протеривања Турака Војводина је имала само 100 000 становника. У 18. и 19. в. Аустроугарска је је насељавала колонисте и тада је Војводина постала етнички хетерогена, да би после првог и другог светског рата ту досељавали Срби из пасивних крајева. Услед бројних колонизација становништво је хетерогено (Срби 57%, Мађари 17%, Хрвати 3,7% - 1991.). Наталитет и природни прираштај у опадању (-1,8‰). Становништво релативно образовано, али има неписмених (колонисти). Бројнији су старији и жене. Већина је запослена у примарном сектору, али је просечна и аграрна насељеност мала. Насеља су малобројна и међусобно удаљена.

ПРИВРЕДА

Војводина је највеће и најпродуктивније аграрно подручје – житница Србије, велики произвођач хране, привредно најразвијенији део Србије.

Пољопривреда: Од 176 милиона ha обрадивих површина 88% су ливаде и баште, остало су ливаде, пашњаци, виногради и воћњаци (шљиве, јабуке, лоза, бостан). Од ратарских површина убедљиво највише је под житом (76%). Велики проблем су суше и поплаве, зато се предузимају разне хидротехничке мере. Од сточарства посебно су развијени свињогојство и живинарство, а и говедарство је све интензивније; укупан сточни фонд је у сталном опадању. Друштвени сектор користи 35% укупних обрадивих површина, велики број разних комбината, а највећи је ПКБ. Они су и главни снабдевачи градова храном.

Индустрија је "новијег" датума, концентрисана у већим градовима. Бачка је инд. најразвијенија. Најзначајније индустрије су прехрамбена, текстилна и инд. грађевинског материјала (Потисје-Кањижа, Тоза Марковић-Кикинда, Беочинска цементара). Посебан значај имају рафинерије нафте (Панчево и Нови Сад). Скоро сва наша нафтна и гасна поља налазе се у Војводини (гас се прерађује у Елемиру). Шећеране: Сремска Митрвица, Сента, Црвенка, Пећинци, Ковачица, Жабаљ, Тител....

Саобраћај и туризам: Војводина има најгушћу мрежу саобраћајница у Србији, али у очајном стању, недостају и мостови. Пловидба се обавља на свим већим рекама и каналима. Ваздушни саобраћај неразвијен. Војводина има потенцијал да развија градски, језерски, бањски, планински, ловни и риболовни туризам.

1. a) Срем

Субрегија мезорегије Војводине Панонске макрорегије (3671 km2 - 320 000 ст. - 87 ст/km2 - без НБГ, Земуна и Петроварадина)

Границе: Хрватска, Дунав, Сава

ПРИРОДА

Морфолошки и петролошки најразноврснији део Војводине. Издвајају се ниски и планински Срем (Фрушка гора). Ниски (равни, јужни) Срем (70-100 m) је пространији и чини га (од Саве ка северу): квартарна раван са инундационом равни и квартарном (варошком) терасом (12-20 m ралативне висине), и Сремски лес (фрушкогорска лесна зараван) који опкољава планину, а ка SE се наставља у Земунски лес. Петролошки хомоген (језерски и марински седименти испод леса и флувијалних наноса).

Војводина

Варошка тераса - нижа терасна зараван (речна акумулативна зараван) а изнад ње је виша терасна зараван (левантијски јез. седименти – крај плиоцена).Сремски лес – од Земуна до Винковаца, има благо заталасану површину. Опкољава Фрушку гору до 400 m н.в. Дебљина се смањује ка W - Земун 40 m, Чортановци 60 m, Винковци 3 m. Према југоистоку прелази у Земунски лес а овај у Бежанијску лесну косу. 5 фаза навејавања - од млађег риса до бореала. Велике лесне вртаче дужине до 1000 m.Фрушка гора (веначна/ хорст (динарски?)/ лаколит – Црвени чот 539 m – E-W 78 km) настала током херцинске орогенезе - петролошки мозаик (шкриљци, серпентин, гранит, базалт, андезит, дацит, кречњак, конгломерат, неогене глине, песак и лес). Током квартара навејавање леса. Усмерила је Дунав ка истоку. Национални парк.

Клима степско-континентална клима у равном Срему, хладније и влажније на Фрушкој гори - до 1200 mm. Велике амплитуде екстремних температура; кратка прелазна годишња доба. Више сунца и падавина него у осталом делу Војводине. Ветрови - W, N, кошава, локални-фрушкогорац.

Хидролошке особине: реке – Дунав, Сава, Босут, Јарчина, Међеш, Чикаш, Студва. Обедска бара - највећа мртваја (између Купинова и Обрежа), орнитолошка станица, 13 окана, резерват. Купински кут – највећи меандар Саве. Фрушка гора – хидрографски чвор Срема. Нема довољно пијаће воде.

Педолошки састав: чернозем на лесу; параподзоласте гајњаче у планини и Подлужју; рецентни речни наноси уз Саву; ритске црнице око Моровића и Сурчина.

Флора и фауна: Биогеографски најсложенији у Војводини – најшумовитији (Фрушка гора и део квартарне равни Саве). Бујна барска вегетација, нарочито у мртвајама. Реткост фауне је хермелин (сродник познатих поларних хермелина).

СТАНОВНИШТВО И НАСЕЉА

Најстарије насељени део Војводине, најнасељенија регија (са НБГ, Земуном и Сурчином) са национално хетерогеним становништвом.

Археолошка налазишта: Неолит – Обреж; Бакарно доба – Гомолава (Хртковци), Добановци, ЗемунАнтика: Sirmium, Нови Бановци (Burдenae), Сурдук (Rittium),Сланкамен (Acumincum)Баноштор-Malata Bononia, Путинци-Basiana, Taurunum-Земун

Најбројнији су Срби (75%), па Хрвати, Словаци и Мађари. Рума - највише националности; Стара Пазова - 18% Словаци; Пећинци - 95,5% Срби (највише у Војводини). Етнички најшароликији Шид – Срби, Хрвати, Словаци, Русини, ...

Земун – најв. град; С. Митровица – рег. центар; 16 манастира на Фрушкој гори; Врдничка и Сланкаменска бања

ПРИВРЕДА

Пољопривредни рејон (значајно свињогојство) са "новијом" индустријом.

Општине: С. Митровица – воћњаци; Инђија – виногради; Шид – шуме.Највише се гаји жита (више кукуруз него пшеница), затим сунцокрет и шећерна репа, поврће и воће. Виноградски центри – С. Карловци, С. Каменица, Чортановци, Ириг. Обедска бара богата рибом.

Прехрамбена индустрија је најзначајнија, затим дрвна, машинска и металопрерађивачка.С. Митровица – пољопривредни комбинати; Цемент у Беочину од 1869.

Најразноврснији туризам у Војводини. Фрушка гора – национални парк (излетишта, манастири, одмаралишта, лечилишта). Добро развијен ловни и риболовни туризам (Обедска бара).


1. b) Банат

Субрегија мезорегије Војводине Панонске макрорегије (8886 km2 — 650 000 ст. — 73ст/km2)

Границе: Мађарска, Румунија, Дунав, Тиса

ПРИРОДА

Петролошки хомоген, морфолошки монотон, раван и низак (100-200м).

Геолошки састав: У подини су палеозојски шкриљци, изнад њих морско-језерски седименти дебљине преко 3500 m а у повлати су квартарни седименти – речни наноси и лес.

Морфолошке целине:1. Вршачке планине (641 m - Гудурички врх) - најстарији део Баната - гнајс пробијен гранитима,

падине покривене неогеном, суподина - речни нанос;2. Белоцркванска котлина – мање тектонско удубљење спуштено крајем неогена;3. Источнобанатска удолина (простире се до Темишвара) – настала угибањем тла при раседању;4. Делиблатска пешчара – SE-NW-38 са 11 km (60 са 22). На SE дебљина 240 m а на NW

120 m. Песак је навејаван током три вирмска глацијала и бореала холоцена (4 фазе). Дужина дина до 750 m, висина 10-60 m. До пре 100 година живи песак. Песак је пореклом од Дунава и банатских река који је наталожен пред Ђердапом а потом развејаван;

5. Банатска лесна зараван - опкољава Делиблатску пешчару у облику заравни у наставку пешчаре јер је лес лакши;

6. Тамишка лесна зараван;7. плитке долине Дунава,Тисе,Тамиша,Златице...инундационе равни и терасе.

Степско-континентална клима – топла лета, хладне зиме, велике амплитуде, просек падавина 600 mm (Врш. пл. 730 mm, пешчара 550 mm). Север је облачнији и сувљи. Лети W и NW ветрови, зими Кошава. (конт. клима до 600 (max. 800 m н.в.)).

Хидролошке особине: Релативно сува регија са бројним алогеним токовима, реликтним речним језерима и мочварама. Реке: Дунав, Тиса, Тамиш, Златица, Бегеј, ДТД, Нера, Брзава, Караш. Канали: ДТД, Бегејски, Шалихов. Језера: Русандско (Меленци), Ченћанско, Окањ (Елемир), Царска бара (Перлез – састоји се од 3 међусобно повезане баре), Бело језеро-Ечка (рибњак). Вештачка су Вршачко и 6 Белоцркванских језера (издан-шљункаре). Бање: Русанда (лековити муљ) и Торда. Вода није ни довољно квалитетна ни довољно питка, више се користи артешка него фреатска.

Педолошки састав: Рецентна алувијална тла и ритске црнице, чернозем на лесу (најраспростра-њенији), слатине (Тиса, Бегеј, Златица), смонице (параподзоласте гајњаче) – Вршац, Б. Црква

Флора и фауна има степски карактер. Лесне површине су под степским травама и житом, Вршачке планине и Делиблатска пешчара под шумом. Лековито биље у пешчари и околони Кикинде. Дивљач проређена. Најразноврснију флору и фауну има Делиблатска пешчара.


Најслабије насељена војвођанска регија. Подручје колонизација и имиграције са национално хетерогеним становништвом.

Банат је настањен од давнина (старчевачка култура, арх. Локалитети код Ковина (праисторијско и античко налазиште) и Кикинде – Градина)

Север Баната је депопулацијски. Хетерогено становништво: Срби-66 %, Мађара три пута мање него у Бачкој, највећи број Румуна од свих Румуна у Србији (Мађари-Чока; Црепаја-Срби; Дебељача-Мађари; Ковачица-Словаци; Уздин-Румуни).

Највећи град и регионални центар је Зрењанин (Велики Бечкерек, Петровград); остали градови: Панчево, Вршац, Кикинда, Бела Црква, Нови Кнежевац. Бање: Русанда (лековити муљ) и Торда (некад чувена).

Војводина

ПРИВРЕДА

Банат је рејон ораница и башта, велика житница, нафтни рејон са развијеном прехрамбеном индустријом на бази локалних сировина.

Непрегледна житна поља доминирају равницом. Потребно наводњавање и одводњавање због оскудних падавина, великог испаравања и незнатног отицања. Влажне долинске равни су под поврћем. Лесни терени су углавном под пшеницом, Делиблатска пешчара и вршачке планине под шумом. Развијено свињогојство и живинарство, у Делиблатској пешчари пчеларство.

Најзначајнији привредни центар је Панчево, где се прерађује нафта (нафтно-гасна поља – Кикинда, Мокрина, Елемир, Бока, Велика греда.....)Панчево – Рафинерија, Азотара, Тесла, Стаклара, Пивара, Утва; Зрењанин – ПИК "Серво Михаљ"; Кикинда – Тоза Марковић, ПИК; Вршац – Хемофарм, виногорје, ВИК, пилотска академија; Бела Црква – Оktan Oil, виногорје; Нови Кнежевац – Алева; Чока – прехрамбена инд; Ечка – највећи вештачки рибњаци

1. c) Бачка

Субрегија мезорегије Војводине Панонске макрорегије (8956 km2—1 000 000 ст—115 ст/km2)

Границе: Мађарска, Хрватска, Дунав, Тиса

ПРИРОДА

Пространа равница – највећа континуелна у СРЈ – са неприметним висинским разликама (80-115 m), петролошки и морфолошки хомогена.

Геотектоника: Равница је настала померањем иницијалног корита Дунава ка југу (Сомбор-Бечеј ка југу) услед изеравања терена ка југу и југоистоку (Дунав првобитно текао између Сомбора и Бечеја, временом померан удесно).

Геолошки састав: У подини морски и језерски седименти дебљине до 3500 m, на површини речни и еолски наноси (песак, глина, лес). Нема преквартарних стена на површини.

Рељеф: У рељефу се истичу плитке и широке долине Дунава и Тисе са »варошком терасом« и инундационе равни, затим еолске акукулативне творевине (лесна зараван, плато и пешчара).Бачка пешчара није јединствена – испресецана је лесним партијама. Средином 19. века-пошумљавање. У међудинским удубљењима оголићена је издан па су се ту формирала језера. Ка југу прелази у Телечки лес, а на северу се наставља у Мађарској (Суботичко-бајска пешчара).Телечки лес - највећа лесна површина у земљи, засечена плитком долином Криваје и ижљебљена лесним вртачама. У подини је акватичан лес (некадашње баре).Тителски лес (плато) - 6 фаза навејавања (највише). Одсеци високи до 60 m. Таложен је за време 2 ришка, 3 вирмска глацијала и у бореалу холоцена. Због много карбоната (22%) има много вртача."Варошка тераса" - 12-20 m релативне висине – пространа флувијална акумулативна зараван са обе стране Дунава и Тисе, део квартарне равни долина. Редуцирана је – створене су најмлађе ерозивно-акумулативне хлоцене терасе, а под њима је инундациони појас око корита. Тако названа због локације градова на њој.

Степско-континентално клима – југ топлији и влажнији. Знатне темп. амлитуде. Ветрови: N, NW, кошава је слабија него у Банату. Падавине оскудне (500-600 mm).

Хидролошке особине: Реке су велике, млађег постанка. Реке: Дунав, Тиса, Криваја (Црна бара-велики бачки канал), Јегричка река, Буџак, Чик, Мостонга, ДТД. Канали: Велики Бачки канал (око 1800. год.), Мали бачки канал. Неколико језера у Подунављу и Потисју флувијалног


порекла (мртваје). Око Суботице 8 језера. Палићко језеро2 - највеће у Војводини (4 km2). Лудошко језеро3 12 km Е од Суботице. Остала језера: Слано, Крваво, Келебијско.

Педолошки састав хомоген, веома плодан – црница (чернозем - хумус до 70 цм); око река алувијални наноси (ритске црнице, муљ, песак. Више зона слатина).

Флора и фауна: Култивисана степа са степском флором и фауном. Пашњаци преорани, ритови исушени, покретни песак стабилизован, слатине пошумљене. Око река врбе и ритска вегетација, трска (Лудошко јез.), галеријске шуме. Орнитолошке станице – Палић (зооврт) и Лудошко језеро (2/3 под трском). Реке, језера и баре богате рибом. Код Црне баре орао белорепан и црне роде.


Етнички најразноврснија регија Србије. Вековне колонизације и имиграције.

Бачка је најнасељенија војвођанска регија, у њој живи више од половине свих Војвођана. Палеолит-Буџак (Суботица); Неолит-Носа (Суботица); Бакарно доба-Каравуково, Дероње

Најхетерогенија српска регија – Срби 43%, Мађари 34%, Хрвати, Словаци, Црногорци...(Мађари-Сента; Словаци-Б. Петровац (71%); Срби-Жабаљ; Врбас-30 националности)

Насеља ретка али велика, махом на "варошкој тераси" и поред канала. Имају панонска обележја. Периферија градова често руралног карактера. Највећи градови: Нови Сад, Суботица, Сомбор, Бечеј, Сента, Врбас, Апатин, Бачка Топола.Бање: Новосадска, Бечејска, Кањишка, Безданска, Палићка, Бања Јунковац.

ПРИВРЕДА

Највећа житница Србије са непрегледним ораницама, највећи произвођач хране, релативно снажна индустрија.

Изразито напредан пољопривредни рејон (кукуруз, пшеница, сунцокрет, шећерна репа, конопље, хмељ, воће и поврће). Више од 90% под ораницама и баштама (Футог – поврће; Хоргош – паприке; Бачки Петровац – хмељ; Суботица – лоза и воће). Доминира шталско сточарство.

Индустрија је у градовима постала водећа привредна снага (60% војв. инд. се налази у Бачкој). Доминирају прехрамбена, металопрерађивачка и текстилна индустрија (Нови Сад – Рафинерија, Новокабл, Албус; Суботица – Зорка-ђубрива, Север, Пионир, ПИК "Војводина"; Сомбор – ПИК "Сомбор", Black Horse,Сунце; Бачка Паланка – Синтелон). Нафтна поља: "Велебит"-Кањижа, "Келебија"-Суботица, ...

Туристички центри – Палићко језеро и Нови Сад.

2. ПЕРИПАНОНСКА СРБИЈА

Мезорегија Панонске макрорегије (22 199km2—4 000 000 ст-178 ст/km2)

Перипанонску Србију чине брежуљкаста Посавина, Подрињска Србија и Погорина (западна Србија), Шумадија (са Београдом), Западно Поморавље, Стиг и Браничево (средња Србија).

2 Еолско – ветар је у песку направио низ удубљења испуњених изданском водом; њиховим спајањем и повишењем нивоа воде настало је Палићко језеро средином леденог доба. Лактастог је облика и чини га Велики и Мали Палић (највећа дубина 3,5 m). Више пута пресушивало. Отпадне воде Суботице сливале су се у језеро које је због загађења 1972. године исушено (смрдљива вода је каналом испуштена у Лудошко језеро, а из њега реком Киреш у Тису. 1975. и 76. доведена је вода из Тисе, а језеро подељено у 4 касете (у прву се сливају пречишћене отпадне воде, у другој се пречишћена вода задржава ради побољшања квалитета природном аерацијом, преко треће се вода пушта у четврту касету намењену купачима и пецарошима. Порибљавање је извршено 1977. Вода је сада у прелазној II-III класи квалитета, погодном за наводњавање и шаранске рибњаке.3 На северном делу мочвара лепезастог облика кроз коју тече Киреш. Плитко је (1,7 m) услед навејавања песка и даље плића, зарашћује при обали и нестаје

Војводина

Природна граница низије (Сава и Дунав – ту је Панонски басен највише потонуо) је разлог што се Мачва, доња Колубара и Велико Поморавље укључују у перипанонску Србију иако су у ствари део панонске Србије.Граница према п-д-к макрорегији је орјентациона и условно одређена изохипсом између 750 и 800 m.

ПРИРОДА

Перипанонска Србија чини део јужног обода Панонског басена који се састоји од серије површи које се степенасто спуштају ка северу. Знатне висинске разлике од 100-1346 m (Повлен). Сложена тектонска и петролошка структура, бројне епигеније.

Рељеф: Тектонски рељеф перипанонске Србије је прекривен морско-језерским седиментима Паратетиса, а највише је измењен флувијалном ерозијом и денудацијом. Ретки палео-абразиони и крашки облици, а још ређи еолски (Браничево) и палеовулкански (Рудник, Борања). Морфолошка одлика регије су типске површи, класично развијене у Шумадији, флувио-денудационог порекла (по Ј. Цвијићу то је фосилни абразиони рељеф)4. Велико Поморавље и Шумадија су подручја типских епигенија. Мачва је највећа макроплавина. Долине Колубаре и Велике Мораве су заливи Паратетиса. Побрђе рашчлањено системима долина. Бројне су острвске планине (Авала, Цер, Подрињске, Ваљевске, Шумадијске пл.), најчешће динарске и хорстови, лаколити. Крас развијен у мезозојским и сарматским кречњацима (4): Лелићки, Бачевачки, Поцерски, Београдски крас.

Геолошки састав: Палеозојске стене (седиментне – кречњаци, метаморфне – шкриљци, магматске – плутонски гранити и млађи ефузивни дацити и андезити). У повлати су морско-језерски седименти Паратетиса измењени флувијалном ерозијом и денудацијом.

Клима је умерено-континентална, а ближе северу степско-континентална. На југу и у планинама субалпски утицаји. Осетне микроклиматске разлике.

Хидролошке особине: Дунав, Сава, Дрина, Вел. И Зап. Морава, Колубара, Тамнава, Млава, Пек + 10-так вештачких језера

Некада шумовито подручје – сада обрађено и насељено.


Густо, али неравномерно насељена, имиграциона мезорегија.

Ово је због Београда најгушће насељена мезорегија. Велика насељеност је и у В. И З. Поморављу, али су зато остали делови слабо насељени. Срби преко 95% (махом дошли са југа – БиХ, ЦГ, Косово, Македонија), мали наталитет, густо насељена али неравномерно (Шумадија 230 а Стиг 59 ст/km2).

Градови су углавном поред река, у композитним долинама и котлинама. Градови се брзо ширили а села празне. Средиште перипанонске Србије је Београд, а субрегионални центри Шабац, Ваљево, Чачак, Крагујевац, Пожаревац, Смедерево, Крушевац, Краљево.

Локалитети: Палеолит: Градац – Јеринино брдо (КГ) – најстарије познато станиште у Србији, Рисовача (Аранђеловац), Петничка пећина;Неолит: Прастарчево, Старчево, Винча-Тордош, Винча-Плочник;Винчанска култура: Гривац – Гружа; Винча-Тордош: Винча, Жарково, Бањица, Медведњак (Смед.Паланка);Бакарно доба: Костолачка култура – Шупља Стена (Авала);Антика: Singidunum, Viminacium, Horreum Magri (Ћуприја), Municipium Malvesatium (код Пожеге).

4 (1) Београдска површ (2 фазе-Теразијска 110-120 m, Булбурдерска 130м); (2) Пиносавска – 210-240м; (3) Рипањска- 310-320м; (4) Качерска- 410-420м; (5) Брезовачка (Венчац)-600м; (6) површ Метаљке (Ужице)-780м; (7) Мачкатска површ (Златибор) -850м- (обалски одсек до 940 m)


ПРИВРЕДА

Велики пољопривредно-индустријски рејон. Цела мезорегија је шљиварски рејон.

Пољопривреда: Мачва, доња Колубара, доње Поморавље – житнице. Ваљевски крај светски познат по производњи малина. Смедеревско и опленачко виногорје. Сточарство у Мачви, Шумадији и Великом Поморављу.

Рударство: Лигнит – Колубарски и Костолачки басен. Антимон код зајече, азбест код Страгара у Шумадији. Планина Рудник – олово, цинк, сребро. Поповац – цементара.

Индустрија: Највећи индустријски центар је Београд. Крагујевац – "Застава", Смед. Паланка – "Гоша", Смедерево – "Сартид", Краљево – "Магнохром", Ваљево – "Крушик", Лозница – "Вискоза", Шабац – "Зорка".

Саобраћај: Најважнију саобраћајну ф-ју имају Београд и Велико Поморавље (коридор 10 – Via Militaris). Београд је саобраћајни центар југоисточне Европе. Значајне саобраћајнице: пруга Београд-Бар, ибарска магистрала, потенцијални аутопутеви - долином Западне Мораве и Београд-Јужни Јадран.

2. a) Посавска Србија

Субрегија мезорегије перипанонске Србије Панонске макрорегије (3276 km2-275000 ст-84 ст/km2)

ПРИРОДА

Геолошки састав: У панонском делу квартарни седименти, а перипанонски део се састоји од неогених маринских и језерских седимената. Цер и влашић су петролошки сложенији, састоје се од старијих стена (шкриљци, гранити, кречњаци).

Рељеф: Мачва је највећа макроплавина у Србији (омеђена Дрином, Савом и Поцерским одсеком) и најпространија равница уже Србије. Мачва са Сремом чини јединствену целину (равницу). Макроплавинска (акумулативна) површ ерозијом се трансформише у ерозивну флувијалну површ са плитким речним долинама (Бела Река, Јереза, Битва). Посавина се простире између посавског одсека и развођа према Тамнави. Представљена је шабачком и обреновачком Посавином са 3 флувио-денудационе површи, које су изградиле 3 притоке Саве (Думача, Добрава и Вукодраж). Поцерину чини Цер и побрђе његовој северној и јужној подгорини (мачванска и лешничка Поцерина). Колубара је микрорегија којој одговара слив Колубаре (сливови Уба и Тамнаве), некадашњи залив Паратетиса (колубарска тектонска потолина). Доња Колубара припада посавској Србији и представља део дна Панонског басена. Горња Колубара припада ваљевској Подгорини. Цер (687 m/хорст/лаколит/плутонит). Најистуренија острвска планина јужног обода Панонског басена ка северу. Било је од гранита, подгорина од шкриљаца и кречњака. Гранит је засводио шкриљце још у палеозоику а каснијом ерозијом истих се задржао. Првобитно јединствени Церско-иверички лаколит је разбијен уздужним раседом. То тектонско удубљење је затрпано неогеним седиментима и представља предиспозицију за усецање Лешнице (епигенетско). Њен слив је издвојио Цер од нижег Иверка. Одношењем неогена, оголићени су шкриљци и кречњаци мачванске Поцерине који елипсасто окружују интрузију. У кречњацима (палеозојски и сарматски) NE подгорине развијен је Поцерски мерокрас (вртаче и јаме). Влашић (457 m) се пружа динарски између горњих токова Јадра и Тамнаве. Цер и Влашић припадају групи подрињских (не ваљевских) планина.

Клима: У Панонском делу степско-континентална клима а обод умерено-континентална.

Хидролошке особине: Количина падавина и вододржљиве стене омогућују постојање више токова (Сава, Дрина, Колубара, Тамнава, Уб, Јадар, Лешница....). Колубара је десна притока Саве, са ушћем и макроплавином код Обреновца. Постаје од Обнице и Јабланице, тече кроз Ваљевску котлину и Словачку сутешку (домна епигенија). Интересантни су токови у Мачви, усмерени ка североистоку (Сави). Дрина се пре уливала код Шапца, а временом се померило 20 km ка NW. Сава меандрира услед изеравања Панонског басена ка југу и плавина које је гурају ка северу. Поред Саве и Дрине-инундациони појас 75-95 m н.в.

Војводина


Релативно слабо насељена депопулацијска субрегија са незадовољавајућом образовном структуром становништва.

На давнашњу насељеност ове регије указују бројни праисторијски, антички и средњовеков-ни локалитети (?). Село Дебрц између Шапца и Обреновца било је престоница краља Драгутина у XIV веку. Срби чине преко 95% становништва и махом су дошли са југа из БиХ, ЦГ, Даламције. Првобитно шумовита Мачва је после другог српског устанка насељена мигрантима са југа. Насељеност је слаба, а у побрђу је још горе. Мачвани су углавном земљорадници. Регионални центар је Шабац, а остала места су: Лозница (Ad Drinum), Богатић, Обреновац, Лазаревац, Лајковац и Љиг. У Обреновцу је Обреновчка бања. Лозница и Тршић су нам дали два великана: Јована Цвијића и Вука Стефановића-Караџића.

ПРИВРЕДА

Пољопривредно подручје; Мачва је најплоднија равница уже Србије. Значајан енергетски рејон - Доња Колубара са Тамнавом је велики лигнитни басен. ТЕНТ у Обреновцу.

Некада шумовита мачва данас је један од најплоднијих крајева Србије (жита, поврће, инд. и крмно биље. И Шабачка Посавина је под кукурузом, пшеницом и воћњацима. Традиционално сточарство (некада се много трговало познатим мачванским коњима и свињама). Највећи индустијски гигант је Зорка у Шапцу. Добро је развијена и прехрамбена инд. У Лозници се налази фабрика вискозе. Велике залихе лигнита се налазе у Колубарско-Тамнавском угљеном басену. ТЕНТ I и II су наше највеће термоелектране. Цер је рудносна планина у којој има и ретких метала (калиум, тантал, ниобиум). Још су Римљани рударили на Церу. За саобраћај је значајна долина Колубаре.

2. b) Подрињска Србија и Подгорина

Субрегија мезорегије перипанонске Србије Панонске макрорегије (3100 km2- 208000 ст- 83 ст/km2)

Границе: Дрина, јужно од Цера-Иверка, Влашића и развођа Уба према Колубари, Колубара ,Љиг, до развођа на Повлену, Маљену и Сувобору (према Зап. Поморављу).

Микрорегије: Лешница, Јадар, Азбуковица

ПРИРОДА

Подриње обухвата непосредни слив Дрине (између Лешнице, Лознице и Бајине Баште) до развођа на подрињским (Соколске планине, Борања, Гучево, Јагодња) и ваљевским планинама (Медвеник, Јабланик, Повлен). Источно је ваљевска Подгорина којој одговара слив горње Колубаре. Подгорина се пружа до горње Тамнаве, доње Колубаре и долине Љига. Микрорегија Јадар обухвата слив Јадра који је био секундарни залив Дринског залива Паратетиса (Рађевина – део слива око Крупња и Беле Цркве). Издужена Азбуковица је непосредни слив Дрине од Велике реке (Јагодња, Мачков камен) до Соколских планина и Повлена. Лешница је разбила некад јединствени Церско-Иверички лаколит.

Рељеф и геолошки састав: Ваљевске планине опкољавају Ваљевску котлину и граниче слив горње Колубаре. SW од Ваљева се дижу Медведник и Јабланик, NW Влашић, а јужно Повлен и Маљен. Планине су изграђене од шкриљаца, серпентина, кречњака, гранита и еруптива. Подриње и Подгорина су геолошки хетерогенији од Посавине. Подгорина (горња Колубара) се осетно разликује од доње Колубаре – вишим, рашчлањенијим и разноврснијим рељефом. Долине су бројне и дубље, површи мање и више, старије и јаче деформисане или чак и скрашћене. Површи су полигенетске (флувио-крашке) и са њих се дижу острвске планине. Планине су ниже и средње висине и представљају наставак флишних и рудних Динарида перипанонске Босне и пружају се у низу (Гучево, Јабланик, Јагодња, Соколске планине, Јабланик, Медведник, Повлен, Маљен, Сувобор). Неогени терени познати по урвању (Берковачко клизиште-северна страна Сувобора). У кречњацима Подгорине развијен је Лелићки и Бачевачки крас (тип Јуре). У Лелићком красу јављају се низови вртача. Ни у Баћевачком красу нема крашких поља, шкрапе су ређе, вртаче изразите, бројне пећине


(Петничка, Крупањска). Драгов понор у Лелићком красу је најдубљи у Србији. Подриње је познато по бројним плавинама око ушћа притока Дрине, која су обично кратка са стрмим коритима.

Клима је умерено-континентална; разликује се од климе Посавске Србије јер су овде јачи субпланински утицаји (800-1400 m н.в.). Падавина има више него у низији. Умерено топла лета, хладне зиме, јесени топлије од пролећа.

Хидрологија: Виши рељеф и веће падавине утицали су на бројност, а вододржљиве и кречњачке стене на разноврсност хидролошких појава. Колубара постаје од Обнице и Јабланице. Њена најзначајнија притока је Градац са кањонском долином (барска пруга) и укљештеним меандрима. Понире у кањонској долини, па избија у јаком врелу. Јадар је највећа десна притока Дрине у овој субрегији. Остале реке: Лешница, Љубовиђа, Штира, Трешњица, Ликодра...Зворничко језеро.


Недовољно насељена, депопулацијска регија (83 ст/км2), незадовољавајући ниво образовања.

Петница указује да је регије још у палеолиту била насељена. Становници Подриња су досељеници са југа. Азбуковчани су дошли из БиХ, ЦГ, Далмације, а Јадрани воде порекло од Дробњака и из Пиве. Углавном живе у селима разбијеног типа. Преко 95% становништва су Срби. Регионални центар је Ваљево, а микрорегионални центри Лозница (перипанонско Подриње), Љубовија (Азбуковица) и Крупањ (Рађевина). Остала насеља: Мионица, Љиг, Мали Зворник, Бела Црква. Бање: Ковиљача, Врујци, Радаљска (Зворник), Доњобадањска (Лозница).

ПРИВРЕДА

Пољопривредно подручје, највећи малинарски крај у Србији. Рудник антимона Зајача један је од највећих у Европи.

Горња Колубара је пољопривредно подручје, разноврсније, али мање значајно од доње Колубаре. Гаје се жита, поврће, лоза, крмно биље. Ваљевске планине су шумовите, сточарске. У Подрињу доминира земљорадња и сточарство, али располазе и знтатним ХЕ потенцијалом. У Подгорини се гаје шљиве и малине. У Рађевини се налазе рудишта антимона, олова и цинка. Индустрија је углавном лоцирана у Ваљеву (ПИК "Србијанка", "Крушик"5) и Лозници ("Вискоза"6). Дивчибаре и Рајац су туристички центри, док су Ваљевске планине још увек нетакнуте. У последње време се и село Коштунићи нагло развија и постаје све значајније за привреду овог краја, зашта је заслужна војна фирма Југоимпорт-СДПР.

2. c) Западно Поморавље

Субрегија мезорегије перипанонске Србије Панонске макрорегије (6605km2 - 597000ст -103 ст/km2)

Укључује и следеће микрорегије: слив Ђетиње (Ужички крај), Скрапежа (Косјерићки крај – "Српска Црна Гора") и Расине (Жупа), Драгачево, Доња Гружа, Надибар, Подибар, ...

ПРИРОДА

Најјужнији крај панонског обода и перипанонске Србије. Доминантан тектонско-флувијални рељеф, спорадично палеоабразиони и крашки.

5 Индустрија машина имотора6 Производи вештачка влакна и целофан

Војводина

Рељеф: У ужем смислу Зап. Поморавље је ограничено само на долину Зап. Мораве од Пожеге до Сталаћа (Ибар је притока али посебна регија као и Гружа-Шумадија). Границе су условно одређене према Шумадији и Старом Влаху. Упоредничко пружање (170 km).Долина Западне Мораве је композитна, полигенетска (тектонска, палеоабразиона, флувијална) и полифазна, тектонски предиспонирана. Развила се из низа котлина (Пожешке, Чачанско-Краљевачке (највећа), Врњачке и Крушевачке) које су у неогену биле испуњене језерима спојеним језероузинама, која су се одводњавала ка истоку па ка северу (исто као сада). Овчарско-кабларска клисура (15 km) је типска домна епигенија-репер за одређивање генезе Зап. Поморавља, дубока са укљештеним меандрима, антецедентна, разбила првобитно јединствену Овчарско-Кабларску масу.По ободу субрегије су планине: Котленик (748 m - палеовулканске купе), Гоч (1124 m), Јелица (929 m), Столови (1375 m-највиша планина). Долина пресеца планине Овчар (985 m) и Каблар7 (885 m - кречњак, серпентин, дијабаз, рожнац). У микрорегији Поникве (између Дрине, Ђетиње и Раче) има крашких облика (вртаче).

Умерено-континентална клима, другачија него у Шумадији и Великом Поморављу, јачи утицај субалпске климе Старог Влаха. Знатне микроклиматске разлике између градова и околних планина, према западу хладније. Пожега – температурне инверзије и честе магле због обиља воде. Александровац – жупно поднебље, високе температуре (виноградски крај). Више падавина од Вел.Поморавља.

Хидролошке особине: Главни ток субрегије је Западна Морава (295 km); постаје од Голијске Моравице (најдужа), Скрапежа, и Ђетиње (њен природни наставак) код Пожеге. Овчарско, Међувршко јез. (Овчар – за ХЕ, највеће), Парменачко (Чачак – за наводњавање), језеро Ћелије (Расина). Ђетиња извире у Креманској котлиници, тече кроз 8 km дугачу, 300 m дубоку кањонску клисуру, па кроз Ужице, састаје се са Скрапежом па са Голијком Моравицом. Расина (лактасто скретање) - паралелна са Пепељушом (Јанкова клисура-Блаташница8).

Педолошка структура слична Великом Поморављу (Подзоли, параподзоли, смонице, гајњаче, речни наноси, мочварна тла). И западно поморавље је некад било под густим шумама.


Добро насељена регија са 4 регионална центра. Незадовољавајући ниво образовања.

Западно Поморавље је пространије од Великог Поморавља, али слабије насељено (97% Срби). Највећи градови Чачак (римска претеча, средњовековни град Градац), Крушевац (бивша престоница кнеза Лазара, основан 1370, турски Alaza Hissar), Краљево (некада Карановац), Ужице (Kapedunum). Депопулацијске општине – Брус, Александровац, Пожега (Malavicusa) и Косјерић. Бање: Врњачка (најпосећенија), Матарушка (KВ), Овчарска (ЧА), Горња Трепча, Биоштанска (УЖ).

ПРИВРЕДА

Пољопривредно-индустријско подручје са развијеном индустријом у градовима. Разноврсна рудна богатства.

У долинама се углавном гаје жита и воћа. Александовачка Жупа – виногради; Пожешка котлина – шљиве и јабуке; Чачак – шљиве и ракија, паприке; Ужице – сир, сланина, пршут; Краљево – кајмак; Златибор и Поникве – овчарство.

Градови су популационо већи од великоморавских са разноврсном индустриом.Крушевац – "14. Октобар" (машине), "Мерима", "Trayal", "Рубин"Краљево – "Магнохром" (опека и термоуређаји) и фабрика вагона.Чачак – Институт за воћарство, "Слобода" (уништена '99), "Цер", "ФРА"Севојно – ваљаоница бакра и алуминијума; Трстеник – "Прва Петољетка"; Косјерић – цементара.

7 1912 . год. урнис преградио реку након чега су низводна насеља поплављена.8 Притока Блаташница пробила је развође, зашла у слив Топлице, преотела горњи ток Сувог Дола и увукла га у слив Расине – лактасти ток последица пиратерије.


Рудно богатство разноврсније него у Великом Поморављу.Магнезит – КВ, ЧА, ГМ; Азбест – ЧА, КВ; Црвени мермер и цемент код Косјерића; Угаљ – Краљево, Чачак, Пожега.

Краљево једна од најзначајнијих саобраћајних раскрсница у Србији. Кроз субрегију пролази ибарска магистрала, пруга Београд-Бар, планирана изградња аутопута долином З. Мораве.Туризам – Златибор, Тара, Гоч, бање.

2. d) Шумадија

Субрегија мезорегије перипанонске Србије (5796 km2—1.400.000 ст---244 ст/km2)

Границе: Дунав, Сава, Велика и Западна Морава, Колубара. Микрорегије: београдска Посавина, београдско-смедеревско Подунавље, Раља и Космај (све у ниској Шумадији), ниска и висока Јасеница, Лепеница, Белица, Рача, Осаница, Гружа, Качер (у сливовима истоимених река), Рудник, Јухор, Гледић (око истоимених планина), Левач и Темнић.

ПРИРОДА

Сложена геолошка грађа, петролошка хетерогеност. Добила назив по некада густим шумама. Сложен педолошки састав. Висинске резлике 100-1132 m. Ниске и ниже острвске планине, серија степеничасто поређаних и уклопљених површи, широке, а плиће долине, мања котлинска проширења, бројне и високе епигеније, мерокрас и урвине су морф. карактеристике Шумадије.

Геолошке и морфолошке карактеристике: Ниска Шумадија (северно од линије Лазаревац-Аранђеловац-Младеновац) највећим делом припада Београдској микрорегији. Висока Шумадија је јужно од те линије. Морфолошка особеност је Шумадијска греда – меридијански издужена – некадашње развође западноморавског, великоморавског и колубарског залива Паратетиса, а сада њихових сливова (Рудник - хидрографски чвор). Са греде се између Рудника и калемегданског рта дижу острвске Шумадијске плани не . Настала је споријим спуштањем њене греде у односу на Панонску низију и бочне фосилне заливе. Старо копно Шумадије (палеозојске стене Панонида на контакту са родопидима) је спорије спуштано уз изеравање ка северу. У време алпске орогенезе планине су захваћене убирањем, па су Шумадијске планине издигнуте. Ти "Шумадијски Динариди" се осетно разликују од правих Динарида. Састоје се од шкриљаца, гранита, кречњака, флиша (лапорци, глине, пешчари, конгломерати). Серпентин – Авала, Космај, Рудник; Еруптиви – Котленик, Островица. Најмлађи су неогени седименти и квартарни лес. Отуда Јован Цвијић закључује да Шумадијске планине нису Динарске ни по саставу ни по правцу, али не припадају ни правој родопској маси, тако да се оне могу сматрати делом Панонида који су углавном спуштани, а локално убирани и издизани током алпске орогенезе. Њихова тектоморфогенеза је сложена и са одликамна Панонида, Родопида и Динарида. Шумадијско копно је током егзистенције Паратетиса било омеђено пучином на северу и заливима на југу (колубарски, великоморавски, западниморавски). Шумадијске планине представљале су острва. При највишем нивоу мора ниже планине су биле потопљене (Паратетис панонске фазе). Након отицања воде кроз Ђердапску клисуру у високој акумулативној равни реке су усекле сливове и бројне површи испод и око острвских Шумадијских планина. Првобитно приобалски акумулативни рељеф је преобликован услед позније денудације и флувијалне ерозије уз одношење морских седимената. Зато се јавља мозаик стена од најстаријих до најмлађих (седиментних, магматских, метаморфних). Планине:

1. Рудник (Цвијићев врх 1132 m – NW од КГ – највиша тачка Шумадије/развође између сливива Велике и Западне Мораве и Колубаре/идући ка N и S Шумадијске планине су ниже/шкрљци, кречњак, флиш, еруптиви);

2. Островица (758 m – риолити/облик палеовулканске купе); 3. Букуља (696 m – лаколит/језгро од гранита, около шкриљци и мермери); 4. Венчац (658 m - мермер); 5. Космај (628 m - као острво над површи од 320 m/серпентин, гранит, кредни флиш, еруптиви);

Војводина

6. Авала (511 m – најнижа, према северу најистуренија шумадијска планина/лаколит-неоголићени/основа серпентин, преко њега кречњаци и флиш, у њих ињектоване жице андезита и дацита);

7. Гледићке планине (922 m – истиче се 700 m висока површ и шумадијски флиш);8. Котленик (748 m - палеовулкански рељеф);9. Јухор (773 m – родопска/хорст/шкриљци (гнајс, микашист);10. Црни врх (707 m – родопска/хорст/шкриљци, мермер, гранит, риолит).

Бројне епигеније: Топчидерска река (епигенетски је усекла цео слив у централној греди), Јасеница, Качер, Гружа, Каленићка р., Жупањевачка река ... Указују на флувио-денудационо порекло заравни. Серија речних (шумадијских) површи почиње од београдске, па пиносавска, рипањска, качерска, брезовачка, површ Метаљке, мачкатска (Златибор) 9.Палеоабразиони и палеовулкански облици рељефа су ретки, баш као и еолски и крашки. Београдски мерокрас је развијен у сарматским кречњацима у околини Београда - покривен вододржљивим седиментима – има вртача, увала, пећина, плићих јама, особеност-фосилне шкрапе. Пећине-Рисовача, Градац. Особеност Шумадије су бројне рецентне и фослине урвине (подунавље, село Партизани (Аранђеловац)).

Умерено-континентално поднебље са осетним микроклиматским разликама с обзиром на велике висинске разлике. Висока Шумадија је хладнија и влажнија. Недовољно падавина, али више него Војводина (600-700 mm, планине до 900 mm). Кошава је најчешћи ветар.

Хидролошке карактеристике: Бројни али кратки токови јер је субрегија ограничена "великим" рекама. Вел. Морава – притоке: Раља, Јасеница, Осаница, Лепеница, Белица, Лугомир, Каленићка; Зап. Морава – притоке: Гружа, Дичина; Колубара – притоке: Љиг, Турија; притока саве је Топчидерска река (IV класа). Рудник – хидрогеографски чвор. Хидролошку особеност представљају лактасте окуке неких шумадијских река (последица раседа – лактасто скретање Груже)Вештачка језера за водоснабдевање и наводњавање: Грошничко, Дуленско (КГ), Букуља, Кудречко (Смед.Паланка), Влашкодолско (Азања), Марковачко (Младеновац).

Педолошки састав Шумадије је прави мозаик. Доминирају Гајњаче и параподзоласте гајњаче, смонице, ранкери, мање црнице, речни наноси, мочварна тла. За образовање педолошког покривача најзачајнији су били марински седименти.

Флора и фауна: У прошлости била под густим шумама, искрчене у доба независне средњовековне српске државе, поново зарасла у време турске окупације, па поново крчене доласком дошљака са југа. Данас су планине под шумом. И фауна је некад била знатно разноврснија.


Најгушће насељена субрегија (због Београда). Мали наталитет, велика имиграција.

Палеолитска и неолитска налазишта указују на давнашњу насељеност шумадије. Палеолит – Градац (КГ), Рисовача (АР); Неолит – Дивостин (КГ), Медведњак (Смед. Паланка); Античка насеља су ретка. У средњем веку шумадија била добро насељена, опустела у време турске окупације. Становништво се исељавало ка северу све до Будима. После ослобођења интензивно досељавање са сиромашног и поробљеног југа. Динарци су се етапно досељавали преко Старог Влаха. 90% садашњег становништва су потомци досељеника са југа. Механички прилив је изузетно велик у Београду. Природни прираштај је мали (2‰). Старосна и образовна структура није тако неповољна као у осталим регијама. Становништво је национално хомогено (95% Срби). Највећи град је Београд, а центар регије Крагујевац. Остали градови – Младеновац, Аранђеловац, Г. Милановац. Села су углавном депопулацијска, шумадијског типа (збијенија варијанта старовлашких села од којих су настала).Бање: Буковичка (Књаз Милош), Паланачка (Карађорђе), Младеновачка (Селтерс)

ПРИВРЕДА

Стари аграрни и новији индустријски рејон.

9 Види перипанонску Србију.


Шумадија је у прошлости била позната по рударству, шумарству, свињарству, пчеларству и шљиварству. Повољни услови за узгој жита и воћарство10. Свиње се доста гаје. Сточни фонд је у опадању.

Рудно богатство разноврсно, али недовољно искоришћено. Рудник – олово, цинк, сребро, бизмут; Страгари – азбест; Венчачки мермер.Индустрија – Застава, Гоша.Главне саобраћајнице су периферне (аутопут и пруга, ибарска магистарла, долина Западне Мораве).

Београдска микрорегија

3222 km2 — 1 500 000 ст. — 485 ст/km2 (ужи део 360 km2)

44˚48' N 20˚28' E ------ просечна н.в. 130 m (70-253 m н.в.)

ПРИРОДА

Претежно шумадијски град + сремски и банатски.

Највећим делом лежи на шумадијској греди, чији је завршни део калемегдански рт. НБГ и Земун су у Срему. Леши на контактну дна и обода панонског басена, у зони јужнопнонске дислокације. Шумадијски део подигнут је на 7 брежуљака, на београдској (теразијској и булбурдерској) и пиносавској флувио-денудационој површи, у долинама и странама мањих токова (Топчидерска река, Мокролушки и Булбурдерски поток). Шумадијска греда га полови – основу чине кредни и сарматски седименти (кречњаци Калемегдана, Таша, Кошутњака, Топчидерског брда). Они су покривени маринским седиментима Паратетиса и лесом глацијалних фаза плеистоцена. НБГ је на мочварној квартарној равни Саве у подножју Бежанијске лесне косе. На југу лаколит Авала и београдски мерокрас. Особености рељефа су фосилне и рецентне урвине (клизишта).

Умерено-континентална клима, а НБГ и Земун степско-континенталне одлике. Микро-климатске разлике потичу од величине регије и висинских разлика (70-628 m). 650-680 mm падавина, ветровит (кошава).


Скордијски и римски Singidunum, стара Винча и Рудишта на Авали означили су почетак 23 века бурне историје Београда (40х рушен). Сингидунум су разорили Авари, а у VII в. Су дошли Словени. У XIII веку био је престоница краља Драгутина, од 1521. до 1867. под Турцима, после Аустријанцима. Након бројних ратова између два светска рата брзо се развијао, али доста страдао у другом светском рату. Након његовог завршетка доживљава невиђену експанзију, долази до превелике концентрације ст. у Београду јер је таква политика вођена. Изградњом НБГ створена је урбана целина са Земуном (Taurunum). Ширио се и на банатску страну. Три окоснице развоја око путева -шумадијског, шабачког, смедеревског (град се неконтролисано шири дуж путева ка југу). Временом су му припојене сеоске општине Гроцка, Сопот, Барајево, Младеновац, Лазаревац, Обреновац.

Механички прираштај већи од природног. Центране градске општине су депопулацијске. Образовна структура добра у односу на остатак Србије, лоша у поређењу са осталим европским метрополама. Већину становништва чине Срби, а има још 30 националности. Бање – Обреновачка, Селтерс (Младеновачка), Кораћичка, Вишњичка, Овчанска.

ПРИВРЕДА

Водећи административни, индустријски, културни, саобраћајни, трговачки, .... центар.

Град је због свог стратешког положаја вековима имао војну ф-ју. Београд је мултиф-налан захваљујући повољном географском положају. Петина становништва Србије која у њему живи

10 Шљиварски рејон – Семберија-Западна Србија-Средља Србија-Велико Поморавље

Војводина

остварује трећину БНП Србије. Најзначајнији индустријски објекти су ИМТ, ИМР, Змај, Галеника, Прва Искра, ПКБ, Икарус, Телеоптик, Соко Штарк, БИП, ... Приградска насеља снабдевају град пољопривредним производима11. Највећи трговачки и саобраћајни центар Србије. Он је и универзитетски, здравствени, уметнички и спортски центар.

2. e) Велико Поморавље

Subreдija peripanonske mezoreдije panonske makroreдije (4386 km2 – 570 000 st. – 131 st/km2)

Obuhvata široku dolinu Velike Morave od stave Južne i Zapadne Morave kod Stalaća do ušća blizu Smedereva. Oдraničeno je dolinskim razvođem iskidanim dolinama bočnih pritoka.

PRIRODA

Reljef: Dolina je kompozitna, polifazna, polimorfna i poligenetska (tektonska, paleoabraziona, fluviodenudaciona). Predisponirana je moravskim tektonskim rovom i poznijim zalivom Paratetisa. Jezersko-zalivska faza je bila od mediterana do ponta, dok se voda pružala do Grdeličke klisure pri najvišem nivou u panonu (planina Juhor – bila zalivsko ostrvo). U postpontu se razvio tok i sukcesivno produžavao ka severu (panonskom jezeru pa Dunavu). Pri tome su marinski sedimenti u velikoj količini odneti. Tokom postpontske fluvijalne faze usečena je 400 m duboka dolina, asimetrična u uporedničkom profilu. Reka je usekla 5 površi na desnoj, blažoj dolinskoj strani jer se tok pomerao od E ka W usled izdizanja istočne Srbije (leva strana je strmija zbog podsecanja). Morfološka karakteristika – brojne epigenije (10)12. Epigenije služe za odredjivanje geneze Velikog Pomoravlja (pokazuju da je zalivska faza prestala u postpontu i tok je nastao na visini od 500 m (usecanje od 400 m)). Ostali int. oblici - piraterije Jovanovačke i Ražanjske reke, inversije tokova i laktasta skretanja. U kompozitnoj dolini V. Morave izdvaja se Gornjovelikomoravska kotlina, koja je Bagrdanskom klisurom odvojena od Donjovelikomoravskog zalivskog i kotlinskog proširenja.Gornjovelikomoravska kotlina se pruža meridijanski izmedju Stalaćke i Bagrdanske klisure. Pruža se do kotlinskih padina Kučaja, Samanjca, Rožnja, Bukovika, Juhora i Crnog vrha, a obuhvata pl. Babu i Resavske humove. Dužina 45 km, širina 28 km, dubina do 650 m.

Baдrdanska klisura dugačka 17 km, relativno plitka (380 m). Ova domna epigenija je niža od Stalaćke klisure. Usečena je u škriljcima i granitu (stare stene od kojih se sastoje Rodopidi).Donjovelikomoravsko proširenje dugačka 60 km, šira, plića i niža od Gornjovelikomoravske kotline. Široko otvorena ka Dunavu i Banatu.Pored brojnih tektonskih i fluvio-denudacionih oblika morfološku karakteristiku predstavljaju i lesne oaze na Juhoru i kod Stalaća i asimetrija hidrografske mreže (V. Morava se pri usecanju pomerala od E ka W, tako da joj je desna strana duža i blaža, zato su joj desne pritoke brojnije i duže, a kotline brojnije) . Paleoabrazione forme nisu očuvane. Kraški oblici – dve pećine (Ravanička kod Ćuprije i Resavička kod Resavice).

Umereno-kontinentalna klima sa uticajima stepskokontinentalne na severu i subplaninske klime istočne Srbije. Ovo umerenokontinentalno podneblje se razlikuje od umerenokontinentalnog podneblja Šumadije (zbog meridijanskog pružanja i otvorenosti ka severu i jugu laki prodori vazdušnih masa). Padavine nedovoljne.

Hidrološke karakteristike: V. Morava 13 je najveći tok Srbije i jedna od najvećih pritoka Dunava.

11 73% површине шире територије града чине пољопривредне површине.12 Domne epigenije: Crnica u gabru Glavice (Paraćin), Jovanovačka reka u škriljcima Gradca, Resava između Pastorka i Maćehe, V. Morava u Bagrdanskoj klisuri ( Stalaćka klisura—Južna Morava), Kalenićka reka — Juhor;Rtne: Grza na severnoj strani planine Babe;Ivične: Crnica u Zabreškoj klisuri Kučaja.13 Postaje kod stalaća spajanjem Južne i Zapadne Morave. Velika Morava — 245 km – sliv 41.5 % površine Srbije. Vazdušno rastojanje od stave do usća 118 km — veliki koeficijent razvijenosti toka >2 —jako meandriranje. Širina — Stalać 80 m — kod usća 250 m .— dubina do 10 m—velike amplitude proticaja. Obilni nanosi iz sliva Južne Morave talože se u koritu Velike Morave, tako da se reka izliva pri visokim vodostajima. Zbog toga su u toku hidrotehnički radovi. Jezava—bila je rukavac—odvojena nasipom— teče kroz njeno korito i samostalno utiče u Dunav.


Ideja kanala Dunav—Morava—Vardar—Egejsko more. Važnije reke: sa E – Jovanovačka, Crnica, Ravanica, Resava — a sa W – Kalenićka, Lugomir, Belica, Jasenica, Lepenica, Ralja.

Pedološki sastav: Veliko Pomoravlje je plodno, sa smonicama i gajnjačama na brežuljcima (vinogradi, voćnjaci), recentnim rečnim nanosima oko tokova (bašte, voćnjaci). Nekada je sliv bio pod gustim šumama, sada je devastirano 86% površine.


Спада међу најнасељеније регије Србије. Смањен природни прираштај,знатна имиграција.

Бројна неолитска (Медведњак — Смедеревска Паланка), античка (Horreum Maдri — Ћуприја) и средњовековна насеља и саобраћајнице; повољан гео. положај, природна богатства и плодно тло. 95% Срби, лоша образовна структура, много неписмених (23%). Доста запослених у примарном сектору, бројни "паори" у неким градовима (Пожаревац, Ћуприја).

Највећи градови Смедерево, Пожаревац и Јагодина. Бројне варошице и већа села. Потенцијална конурбација Јагодина-Ћуприја-Параћин. Мања места: Велика Плана, Лапово, Свилајнац, Ресавица, Ћићевац, Варварин, Деспотовац, Баточина, Мала Крсна, Крњево, ...

ПРИВРЕДА

Потенцијал добар – привреда слабо развијена. Неопходна већа продуктивност и диверсификација производње. Аграрни рејон са традиционалним сточарством и и изузетним саобраћајним значајем (коридор 10).

Више ратарски него сточарски крај. 80% под ораницама и баштама. Више воћњака него винограда.

Најбољу основу има прехрамбена индустрија. Фабрика каблова у Јагодини. Сартид у Смедереву. Прва српска фабрика стакла у Параћину. Раваница у Ћуприји. Цементара у Новом Поповцу.

Саобраћај – важан коридор. Туризам – манастири, пећине, Деспотовачка бања.

2. f) Стиг и Браничево

Две микрорегије удружене у субрегију (1252 km2 — 93 000 ст — 73 ст/km2)

Стиг је већи од Браничева које је раније обухватало територију између Дунава, Вел. Мораве и Ресаве. Физиономски и функционално део перипанонске регије.

ПРИРОДА

Стиг обухвата слив доње Млаве, а Браничево слив доњег Пека; део неогеног моравског залива. Доминира флувијални и еолски рељеф.

На западу Стиг је од Вел. Поморавља одвојен ниском и издуженом пожаревачком гредом. Од Костолца до Горњачке клисуре издужен је 60 km а са Браничевом Стиг је широк 35 km (од Пожаревца до Голупца). Слив Млаве и Пека брежуљкаст (за разлику од долине Вел. Мораве и планинске источне Србије) и нагнут ка NW.

Млава и Пек теку инверсно ка Дунаву. Инверсија потиче од првобитног притицања велико-моравском заливу Паратетиса (код излаза из Горњачке клисуре) и познијег сукцесивног продужавања преко заливске равни нагнуте ка северозападу због повлачења језерске обале и усецања Дунава. Млава (низводно од Горњачке клисуре) и Пек (низводно од Каонске клисуре) су усекли делом епигенетски сливове. Витовничка река (притока Млаве) је епигенетски усекла долину и слив доњег тока (слично Топчидерској реци). Значајна је рамска ивична епигенија Дунава која показује да се река усеца од апсолутне висине од 280 m (200 m релативне висине).

Војводина

Преовлађују флувио-денудациони облици, али морфолошку особеност чине 4 мање пешчаре - Рамска, Затоњска, Пожеженска и Голубачка (Градиштанска) - дине дужине до 500 m, висине до 60 m. Због упијања воде у песак, доњи Пек има мањи протицај од средњег Пека.

Умерено-континентално поднебље али и утицаји степско-континенталне (Банат) и субалпске климе (карпатска Србија). Дува Кошава.

Поред Ђердапског значајно Градиштанско (Сребрно) језеро – преграђени рукавац Дунава.


Слабије насељена, депопулацијска регија.

Највеће насеље је Костолац (Viminacium)– 10 000 ст. (општина Пожаревац). Остала насеља: Перовац на Млави, Мало Црниће (Стиг), Велико Градиште (Pincum) (Браничево). Стиг и Браничево немају неки већи регионални центар. Уз мало место Рам (Lederata) налазе се Острво и Острово највећа острва на Дунаву - једина стално настањена. Нације: Срби и Власи

ПРИВРЕДА

Плодно аграрно подручје са неразвијеном индустријом. Из Костолачког угљеног басена (800 милиона тона угља) се угљем снабдевају Костолачке ТЕ.

ПЛАНИНСКО-ДОЛИНСКО-КОТЛИНСКА

МАКРОРЕГИЈА

Ово је наша највећа макрорегија која се простире између сувог Панонског и потопљеног Јадранског басена. Бројне су планине (које припадају млађим Динаридима, Карпато-балканидима, старим Панонидима и Родопидима), долине свих типова, често епигенетске, и котлине које источној Србији дају изглед шаховског рељефа. У овој макрорегији доминирају сточарство и рударство, са значајном индустријом у градовима.

Источна Србија

1. ИСТОЧНА СРБИЈА

Мезорегија п-д-к макрорегије (13 607 km2 – 520 000 ст. — 38 ст/km2)

Границе: Ђердап, Бугарска, развођа према сливу власине и долинама Јужне и Велике Мораве, Млаве и Пека (горњи токови без Стига и Браничева).

Субрегије: карпатска и балканска Србија. Микрорегије: Хомоље, Звижд, Пореч, Кључ, Ђердап, Ресава, Црноречки крај Доњотимочки басен, Неготинска крајина (у карпатској Србији), и Сокобањнски, Старопланински крај, Сврљиг, Јелашница, Заплање, Понишавље, и Коритница (у балканској Србији)

ПРИРОДА

Физиономски сложена и интересантна регија. Јавља се мозаик стена свих врста и старости. Заступљени сви облици рељефа; карактеристичан "шаховски рељеф" (планине и котлине). Истичу се румунски Карпати (извијеност карпатског лука из правца N-S у правац E-W) и бугарски Балкан, а прикључена је и Неготинска (Тимочка) крајина (наш део Понтског басена) – најнижи део континенталне Југославије (ушће Тимока – 28 m н.в.)

Геотектоника: Источносрбијанска планинска баријера између Панонског и Понтског басена и између моравског и тимочког рова настала током алпске орогенезе убирањем, навлачењем, расе-дањем, флексурним извијањем, епирогеним свођењем и палеовулканском активношћу (источна зона млађих набраних планина – део северног орогеног стабла Средоземне зоне млађих набраних планина). Од горње креде, па кроз палеоген и неоген тле је диференцијално покретано различитим интензитетом.

Геолошки састав: Шкриљци (чине подлогу кречњака млађих планина), црвени (пермски) пешчари (Кучај, Ст. Планина), кречњаци, јез. и речни седименти, еолске стене, магматски еруптиви и плутонити. Кречњак чини трећину територије па је на планинама развијен крас свих типова (карактеристичан загаћени крас).

Облици рељефа: Планине су ниже и мање него у Динаридима са бројним мањим котлинама. Оне су током неогена биле испуњене језерима која су међусобно била у вези и отицала ка Панонском или Понтском мору (језеру). За морфогенезу котлина интересантан је проблем централних језерских равни, тј. смене палеоабразионог флувијалним процесом (односно висина појављивања главног тока). Долине су углавном композитне, клисурасте и кањонске. Бројне су епигеније. Морфолошке особености – палеовулкански облици и загаћени крас (једно крашко поље (Одоровско) код Пирота), бројне прерасти (које спадају у природне реткости) као и карактеристичне бројне површи у сливовима, као и на планинама (флувио-денудационе или флувио-крашке површи) Бељанице, Кучаја, Мироча, Девице, Куновице, Валожја. На Старој планини има и глацијалних трагове.

Клима: Суток умереног, степског и правог континенталног климата али и субалпског (при врху Старе планине алпска клима), као и жупног у котлинама. из овога проистичу испреплетана својства, тј. веома сложена клима. Знатне микроклиматске разлике (планине осетно хладније и влажније од котлина). Хладне зиме. Падавине релативно мале (веће у Карпатској Србији) – зими снег.

Хидролошке особине: Токови: нормални и крашки (подземни). Праву природну реткост представљају потајнице. Бројни краћи токови због омеђености регије великим рекама. Густа мрежа сада слабијих токова потиче из ранијих, влажнијих климатских фаза (квартар и левант).

Педолошки састав - сложен: Планински ранкери и рендзини, у котлинама смонице и гајњаче, подзоли, параподзоли, рецентни наноси око река, мочварно тле.

Флора и фауна: Девастиран некада густи шумски покривач, шуме очуване само у неким планинама. Фауна такође проређена. Још има вукова, дивљих свиња, лисица и зечева.

27

Планинско-долинско-котлинска макрорегија


Давно настањено подручје Недовољно насељена, велика концентрација становништва у долинама и котлинама, најмањи природни прираштај у Србији (Књажевац), депопулација у Балканској Србији, емиграција, бела куга.

Палеолит: Преконошка и Злотска пећина. Неолит: Лепенски вир, Власац; антички градови у Ђердапу – Голубац (Cuppæ), Доњи Милановац (Тaliata), Текија (Тransdierna), Брза Паланка (Едeta), Kладово (Pontes), Гамзиград (Romuliana). У време турских освајања регија била скоро опустела.

Од националности издвајају се поред Срба, Власи на северу (потичу од Срба који су избегли у Румунију – 2/3 живи у Карпатској Србији, највише у влашким и мешовитим селима у Звижду и Хомољу, Поречу, Кључу и Крајини) и Бугари на југу (Димитровград 90%). Карактеристика породица – систем једног детета. Недостаје млађе становништво, лоша образовна структура, много неписмених. Природни прираштај низак (у Балканској Србији депопулација) – градови се увећавају механичким прираштајем, села депопулацијска, запуштена, умиру.

Насеља се углавном налазе у котлинама, ређе у долинама. «Највећи» градови Бор, Зајечар, Пирот, затим Књажевац, Неготин, Мајданпек. Села су збијеног типа у Карпатској Србији, често спонтано формирана (тимочки и хомољски тип села), и разбијеног типа у Балканској Србији. Мањи градови имају и рурална обележја (Жагубица, Кучево, Сокобања, Сврљиг, Бела Паланка, Димитровград). Бање: Сокобања и Нишка, Брестовичка, Гамзиградска, Јошаничка,...

ПРИВРЕДА

Била релативно развијена, али слабо у односу на могућности (велика природна богатства). У Карпатској Србији доминирали рударство и сточарство, саобраћај се све више развијао, туризам још неискоришћен потенцијал. Балканска Србија више пољопривредно-индустријско подручје него рударско. Регија економски сада скроз пропала – потребно покренути мала и средња предузећа.

Рудна богатства – бакар, угаљ, злато, руде гвожђа, олова и цинка. Рудници каменог и мрког угља: Вршка Чука, Српски Балкан (Зајечар), Ртањ, Подвис, Добра Срећа (Књажевац) и Боговина. Лигнит – Лубница и Аврамица (Зајечар).Друго прир. богатство – хидроенергија (потенцијал Дунава у Ђердапу 11,7 милијарди kWh).Котлине и долине зељораднички, а планине сточарски микрорејони; виноградарство развијеније од воћарства. Индустрија недовољно развијена и концентрисана у водећим градовима. Саобраћај слабо развијен, нарочито железнички. Речна пловидба сада знатно безбеднија у Ђердапу. Перспектива регије у разним видовима туризма.

1. a) Kaрпатска Србија

Субрегија мезорегије источне србије п-д-к макрорегије (8423 km2 – 390 000 ст — 46 ст/km2)

Границе према Румунији и Бугарској, долинско развође према Великој Морави, а на југу линија Буковик-Рожањ-Ртањ-Тупижница-Стара планина према балканској Србији. Њој се прикључује и наш део Понтског басена (Неготинска крајина).

ПРИРОДА

Геолошка грађа: Изузетно сложена — заступљене су скоро све стене и свих старости — кристаласти шкриљци и црвени пешчари, мезозојски кречњаци, палеогени и неогени језерски седименти, квартарни речни и еолски наноси и магматске стене.

Рељеф: Геотектонску структуру чине шаријажи, веначне пл., раседи, флексуре, епирогено свођење. Рељеф је полигенетски (тектонски, палеоабразиони, речни, крашки, еолски и палеовулкански). У рељефу доминирају ниже и мање пл.,поиздвајане бројним котлинама и долинама. Најмаркантнија црта је Ђердап. Одлику рељефа представља и загаћени крас.

28


Ђердапска клисура је најдужа (100 km) и највећа клисура у Србији и највећа и најсложенија пробојница у Европи. Повезује Панонски и Понтски басен — пресеца Карпате и пример је сложене долине (композитна/ полигенетска/ полиморфна/ полифазна/ попречна/ лактаста1/ антецедентна2/ клисураста/ делом кањонска и епигенетска3). Усецање је започела отока Панонског мора/језера4 а потом наставио Дунав. Сложена и полиморфна је јер се састоји од клисура и котлина које се сукцесивно смењују (Горња клисура—Љупковска котлина—клисура Госпођин вир5—Доњо-милановачка котлина—кањонска долина Казан6 (велики и мали)—Оршавска котлина—Сипска клисура7). Ђердап је национални парк.Реке карпатске Србије издубиле су више клисура и кањонских долина: Млава – Рибарско-горњачку клисуру (24 km) - у средини је Крепољинско проширење; Пек – Каонску и Звишку клисура; Црни Тимок - Кл. Баба Јона (22 km) и Јабланичку кл. (21 km); Ресава – кањонску долина (9 km, дубока 450м); Радованска река – кањонска долину (10 km, дубока 500 m); Демизлок – Лазарева долина (у Кучају) – најужа у Србији (7 km ,350 m , широка само 7 m).Котлине: Звишка, Хомољска, Црноречка и Зајечарска.Планине: Бељаница (1336 m) је речно-крашка површ, скрашћена са две увале и рашчлањена кањонском долином Сувог дола; Хомољске планине (940 m); Кучај (1243м – црвени пешчар) је пространа скрашћена површ са неколико увала и клисура (Суваје, Ресавице, Некудовске и Радованске реке, Раванице, Црнице и Грзе); Црни врх (1027 m) се састоји од две андезитске купе; Ртањ (1570 m) чине голи кречњачки гребени и изразита кречњачка купа (највиша планина ове регије, омеђена раседима, асиметрична у попречном профилу); Мироч (768 m) је флувијално-крашка површ над ђердапским казаном; Велики крш (1148 m), Тупижница (1160 m), Дели Јован (1136 m - габро), Баба (657 m – кречњак), Самањац (852 m – кречњак), Буковик (894 m – родопска) као и Рожањ (897 m).Морфолошке особености: најнижи крај Србије (ушће Тимока 28 m н.в.), палеовулканске купе → Тимочки (Црноречки) еруптивни масив (андезитско-дацитска магма) изливен крајем креде у мору (или језеру?). Простире се од Мајданпека до Тупижнице (80 km са 16-20 km ширине). Крајем креде са активним вулканима. Палеовулканске купе су у низу (Страхинове и Првулове чуке) или су усамљене и типски изражене (Тилва њагра), понекад са паразитским купама (Тилва мика). Има и псеудовулканских купа услед речне ерозије токова радијалног отицања.Крашки рељеф чини 30% територие, развијен на планинама. У основи припада прелазном типу Јуре али има појава и меро и холокраса (Кучај, Бељаница, Мироч). Највећи крашки облици су увале Речке и Бусовата на Бељаници, Брезовица, Игриште, Торовиште и Некудово на Кучају. Најбројнији облици су пећине и јаме, а куриозитет овог краса су прерасти8: у долини вратњанске реке 3 комада (код Брзе Паланке), четврта над Замном код села Плавне, пета на једној притокци Шашке код Мајданпека, а шеста је прераст Самар над речицом Пераст код Жагубице. Пећине: Боговинска пећина (5 km) код Бора, Ресавска (Дивљаковачка - 2830 m), Рајкова (2304 m - код Мајданпека), Злотска (1510 m - близу Бора), Дубочка (1968 m - у сливу Пека), као и следеће Понорска, Ваља Фундата, Церемошња, Верњикица у Лазаревој долини, Раваничка 1450 m код Ћуприје; На Бељаници—Велика Атула, Радошева 81 m; Влашка (630 m) у Ресави. Јаме: Ивков понор (130 m) и Михајлова јама (130 m), као и Зла леденица на Кучају.Еолски рељеф: Кобишнички пешчани плато и Радујевачка пешчара код Неготина (кључ).Остали интересантни микрооблици: преседлине - Честобродица и Кадибогаз.

Клима: Микроклиматски сложена због великих висинских разлика. Издвајају се степско-контионентална, умерено-континентална и континентална клима (у Влашкој низији). Планине имају субалпске климатске карактеристике, а котлине жупну климу. Хладне зиме, мале падавине. Неготинска крајина најведрији део уже Србије.

1 Лактаста скретања и "кључ" последица су укрштања раседа под разним угловима.2 Дунав је вршио усецање паралелно са издизањем карпатске пречаге.3 На улазу у клисуру – Рамска ивична епигенија.4 У моркој фази Ђердап је био мореуз, а у језерској – језероузина.5 Дубина у џиновским лонцима до 82 m (пре изградње бране) – једна од највећих речних дубина у Европи.6 Ту је Дунав најужи – 150 m7 Сипска клисура је названа Ђердап, а по њој је цела клисура добила име.8 законом заштићени као природне реткости – нигде их нема толико као у источној Србији.

29


Хидролошке особине: Бројни мањи токови + подземни токови. Веће реке: Млава, Пек, Ресава, Велики тимок. Има доста снажних врела и неколико мањих понорница (понорница Речке и Бусовата – Бељаница; Брезовица, Некудовска и Радованска река на Кучају). Борска река је толико загађена да ни бактерије у њој нису остале живе! Природна језера: Планинско код Доњег Милановца и Жагубичко врело у вртачи. Вештачка: Ђердапско и Борско.

Педолошки састав: На планинама ранкери и рендзини, у котлинама смонице и параподзоли и гајњаче, речни наноси, мочварна тла поред река.

Флора и фауна: У прошлом веку била веома шумовита. Јелени, дивокозе, муфлони, ... Медведи истребљени.


Слабо насељена регија. Тимочка Крајина има најмањи природни прираштај у Србији.

Насељена од давнина (Злотска пећина – палеолит; Лепенски вир – неолит; Римски градови -Гамзиград (Romuliana), Голубац (Cuppae), Текија (Transdierna), Брза Паланка (Eдeta), Доњи Милановац (Taliata)).

У време турских провала скоро опустела. Већину чине Срби, углавном досељени са југа, а има доста и Влаха (Звижд, Пореч, Кључ, Неготинска Крајина). Није било депопулације као у Балканској Србији због механичког прилива из Понишавља и шопских крајева. Структуре становништва неповољне.

Насеља се углавном налазе у котлинама, ређе у долинама. Села су претежно збијеног типа, а у хомољу разбијеног типа. Нема великих градова, највећи су Бор и Зајечар, а остали Неготин, Књажевац, Мајданпек, Кладово (Pontes), Кучево, Жагубица и ђердапска насеља (Голубац, Доњи Милановац, Брза Паланка). Бање: Брестовачка бања и Гамзиградска бања.

ПРИВРЕДА

Субрегија има значајно рудно богатство (Бор, Мајданпек — Сu, Au; Кривељ—Cu; Рудна глава –Fe, магнезит, Вршка чука—камени угаљ, Лубница—лигнит, Ртањ—камени угаљ, Подвис—камени угаљ, Вина—камени угаљ, Ресавски рудници)Традиционална пољопривреда (виноградарство и сточарство), слабо развијена индустрија (лоцирана у источном делу субрегије – Зајечар, Бор, Неготин, Књажевац) и саобраћај, туризам велики потенцијал.

Ђердап I и II— ХЕ (планирана изградња реверзибилне ХЕ Ђердап III)Бор – РТБ, фабрика сумпорне киселине, РМФЗајечар – стакло, порцелан, рударска опрема, намештај, пиво, ПИК "Тимок"Неготин – виногорје, живинарска фарма Мајданпек – златара Књажевац (до 1859. Гургусовац) – вина, инд. малих трактора, Џервин, ЛедаКладово – кавијар, зимовникЖагубица – фабрика одливака, овчарствоПрахово - инд. ђубрива, вештачког креолита (криолита), пристаниште

30


1. b) Балканска Србија

Субрегија мезорегије источне Србије п-д-к макрорегије (5184 km2 – 172 000 ст. – 32 ст/km2)Границе: према карпатској Србији – линија Буковик-Рожањ-Ртањ-Тупижница-Стара планина, развође према Јужној Морави, развође између сливова Нишаве и Власине и граница према Бугарској.

ПРИРОДА

Слична карпатској Србији. Разноврсна геолошка и морфолошка грађа. Једно крашко поље и бројни спелеолошки објекти.

Геолошка грађа разноврсна. Планине су углавном изграђене од кредних кречњака док су котлине испуњене језерским и речним седиментима. Петролошка карактеристика Старе планине – пешчари моћности до 1300 m +шкриљци. Од шкриљаца су изграђене и Буковик и Рожањ који су родопске планине али су због положаја и морфолошких односа укључене у балканску Србију. Селичевица и Бабичка гора такође генетски припадају Родопидима. У околини Књажевца и Пирота има андезитског еруптива, а између Заглавка и Књажевачке котлине налази се пространа громада габра.

Рељеф: Планине су настале током алпске орогенезе и чине западни део упоредничких Балканида који се сучељавају са меридијанским Карпатидима и лучно савијају (извијање због отпора старе Родопске масе током формирања северног орогеног стабла Средоземне зоне млађих набраних планина). Најистакнутији Балканиди су Стара и Сува планина, Сврљишке планине, Озрен и Девица, Тупижница, Тресибаба, Белава,...Стара Планина (Миџор 2169 m) – велики погранични планински венац. Њени делови Висок и Видлич су јаче скрашћени. Чине је шкриљци, пешчари, кредни кречњаци.Сува планина (1810 m – скрашћена са скоро холокрашким одликама).Озрен и Девица – кречњачке планине изнад јужне стране Сокобањске котлине са високим и висећим неогеним озренским амфитеатралним басеном.Сокобањска котлина – спуштена између Ртња, Озрена и Девице. Састоји се од Сокобањског и Дугопољског проширења које одваја Сокоградска клисура. Бованском клисуром Моравице је повезана са Алексиначком котлином. Бројне и високе епигеније.Пиротска и Белопаланачка котлина су делови композитне долине Нишаве.Заплањска котлина – између Суве пл. и Бабичке горе (гнајс и црвени пешчари)Сићевска клисура Нишаве је најпознатија клисура Балканске Србије. Усечена је између Суве и Свр-љишких планина (дугачка 18 km, дубока до 350 m). Понегде има кањонски изглед и инверсне стране.Остале клисуре: Бованска (Моавица), клисуре Сврљишког Тимока и Височице. У неким клисурама јављају се џиновски лонци (Сокоградска клисура Моравице).Крашки рељеф је доста распрострањен. Најјаче је скрашћена Сува планина, па Девица и делови старе планине. Бројни спелеолошки објекти.Одоровско поље у Видличу (Стара пл.) – мало, плитко и високо крашко удубљење на 685м н.в. – једино крашко поље у ист. Србији. Површ Валожја (1400-1500 m) у јужној половини Суве пл. – бројне вртаче, увале, јаме. Површ Девице – јаче скрашћена са много вртача и јама.Пећине: Церјанска пећина (4 km канала – после Боговинске најдужа пећина источне Србије) северно од Ниша, Преконошка пећина (400 m-Сврљиг), Попшичка пећина (620 m-Сврљиг), пећина Самар (868 m-Сврљиг), Ветрена дупка (2760 m-Пирот), Држинска пећина (1440 m-Пирот), Пећина-прераст Зарвине реке (Сокоб. котлина) код Сесалца, Зла рупа (јама-леденица - Сокоб. котлина, на јужној страни Ртња), жљебуре-долинице без тока, кањонског изгледа са влажним дном (Сокоб. котлина), прозорац Богова врата (Сокоб. котлина), Чукљенички (Јелашнички) прозорац (Нишка Бања).

Клима је више континентална него умерено-континентална, слично као у Карпатској Србији - субалпско поднебље, на Старој пл. Алпско. Мало падавина (500-600 mm, планине до 950 mm).

Хидролошке особине: Због оскудних падавина планине су углавном суве, без значајнијих извора и токова. Извори и јака врела (Читлучко врело Моравице) се јављају у подножјима планина (извор под Вражјом главом (Стара пл.) - најхладнија вода (4º C)). Токови су слаби и често пресушују (Нишава, Тимок, Моравица).

31


Педолошки састав сложен, као у Карпатској Србији (Рендзине, ранкери, смонице, параподзоли, гајњаче и рецентна тла). И флора и фауна је слична.


Као и Карпатска Србија одавно настањен крај, али још слабије насељен. Изражена депопулација и емиграција.

Живот на овим просторима сеже у далеку прошлост (Палеолит-Преконошка пећина).Поред Срба, највише има Бугара (Димитровград 90%), али и Шопског становништва (Књажевац-Власотинце-Нишка Бања, Сокобања).Највећа насења су у Понишављу: Бела Паланка — Remesiana (рим.), Пирот – Mutatio Turres (рим.) – Quimedava (виз.) – Шехер-Шер-Хјој (тур.)). Пирот – регионални центар.Бање: Сокобања, Нишка бања, Звоначка бања (Пирот), Ргошка бања (Књажевац), Јошаничка бања.Доминира разбијени тип села.

ПРИВРЕДА

Слабије развијена него у Карпатској Србији. Више пољопривредни него индустријски рејон.

Котлине и долине зоне земљорадње, планине позната сточарска подручја (старопланинско овчарство).Понишавље – највећи ратарски рејон са развијеним воћарством и виноградарством. Камени угаљ – између Ртња и Димитровграда; Мрки угаљ – Јелашница (Ниш) и Читлук (Сокобања); Лигнит - ДимитровградПирот – Тигар, Први мај, фабрика алатних машина, качкаваљ, ћилимиДимитровград – метална индустријаСаобраћај – долине Нишаве и Тимока

2. ЈУЖНА СРБИЈА

Mезорегија п-д-к макрорегије (12 115 km2 – 977 000 ст – 81 ст/km2)

Обухвата слив Јужне Мораве, тј. Јужно Поморавље у ширем смислу.

Чине је три субрегије: Јужно поморавље у ужем смислу, Власина и Крајиште и Топлица и Јабланица.

Микрорегије: Нишка, Лесковачка, Врањска, Власина, Лужница, Топлица, Пуста река, Јабланица, Ветерница, Косаница, Дубочица, Бинач, Иногоште, Грделица, Добрич, Крајиште, Знепоље, Црна Трава, Лужница и Пољаница (Пољица).

ПРИРОДА

Рељеф је генетски разноврсан, клима разноврсна (од жупске до алпске), бројни термоминерални извори и природни феномени.

Подручје је изграђено од најстаријих стена у Србији (гнајс, гранит) и припада Родопидима, старој маси која је чинила иницијално копно Балкана. Рељеф је доминантно тектонски и флувио-денудациони, а спорадично палеоабразиони, палеовулкански, крашки, еолски и глацијални. Планине су громадне/хорстови, средње и више, а између њих су спуштене котлине, махом у линеарним низовима (композитне долине Нишаве и Топлице). Котлине су у неогену биле испуњене језерима. Највеће котлине су Нишка, Лесковачка, Врањска и Топличка, а Власинска је висока (изнад 1000 m ). Међу долинама су бројне клисуре –једиствена је Грделичка – орографско развође између Панонског и Егејског басена, проблемом њене морфохидрогенезе и најизразитије ерозије у Ексјугославији. Морфолошко и хидролошко развође се не поклапају па се јавља привидна инверсија тока Ј. Мораве—хидролошко развође је на Прешевској повији. На највишој планини (Бесна кобила-1922 m) има глацијалних трагова а око Врања и Власотинаца, као и у Косаници, палеовулканских облика (плутонске громаде, ефузивне стене). Прешевска повија и Преполачко седло су природна предиспозиција за путеве према БЈРМ и Косову.

32


Јужна Морава (343 km-саставнице-Биначка и Прешевска Моравица) је централни и најдужи ток Србије (прелази из егејског у панонски басен), а власинско језеро је највише у Србији без Косова. Бројне леве притоке су узрок асиметрије слива Јужне Мораве и хидрографске мреже. Ово је композитна долина (Врањска котлина-Грделичка клисура-Лесковачка котлина-Печењевачко сужење-Брестовачка котлина-Курвинградско сужење-Нишка котлина-Мезграјско сужење-Алексиначка котлина-Сталаћка клисура). Последица раседа и палеовулканске активности је богатство термоминералним изворима, тако да су бање бројне (Врањска, Нишка, Рибарска, Кулинска, Бујановачка, Сијаринска, Туларска, Проломска, Куршумлијска, Луковска, Клокот...).

Феномени регије: а) хидролошки — прелаз Ј. Мораве из Егејског у још већи Панонски басен и најтоплији минерални извори у Ексјугославији (Врањска бања 92ºC); б) геоморфолошки –земљане пирамиде у Косаници; в) флористички — росуља (Власинско језеро) и зелениче (Острозуб).

Клима: Мезорегија је због јужног положаја топла са малим падавинама и велике микроклиматским разликама. Ово је умерено-континентално поднебље али и жупно и субалпско.


После ослобођења од Турака, Срби повратници и досељеници из динарида. Највећи део становништво живи у долини Јужне Мораве. Регија је депопулацијска. Најбројнији су Срби, затим Албанци (Бујановац, Прешево), Бугари (Крајиште). Насеља су углавном депопулацијска, људи се селе у веће градове. регионални центар је Ниш (Naissus), а секундарни центри су Лесковац, Врање и Алексинац у долини Јужне Мораве, Прокупље (Hammeum, Kamplos (гр.), Urćub (t.)) и Власотинце.

ПРИВРЕДА

Долина Јужне Мораве је најплоднији и привредно најразвијенији део мезорегије. Плодни седименти омогућују интензивну пољопривреду (Лесковац –поврће). Индустријски центри су Ниш и Лесковац. У котлинама има угља (Алексинац), бизуменозних шкриљаца (Врање, Алексинац), олова и цинка (Крива Феја). Долина Јужне Мораве има велики саобраћајни значај. Бочни делови мезорегије су неразвијени, заостали и сиромашни. Планине нису туристички искоришћене.Ниш – војна, саобраћајна, трговачка функција, Еи, МИН, ДИНЛесковац – текстилна инд, поврће, "Здравље", "Невена", прехрамбени и дрвни комбинатВрање – "Симпо", "Yumco", "Коштана", ДИВ, пећи-алфа, рудник фелдспатаПрокупље – рудници (азбест, обојени метали), виногорје, текстил, стакло, намештајКуршумлија – дрвни комбинат; Алексинац – рудници; Гњилане – ИБГ, дуван

2. a) Јужно Поморавље

Субрегија мезорегије Јужне Србије (5 609 km2 — 640 000 ст. — 114 ст/km2)

Јужно Поморавље у ширем смислу је слив Јужне Мораве, а у ужем смислу долина Јужне Мораве. Јужном Поморављу се прикључује и Косовско Поморавље.

Микрорегије: Бинач, Горња Морава, Изморник, Иногоште, Пољаница, Новобрдски, Гњилански, Врањски, Лесковачки и Нишки крај, Грделица, Добрич, ...

ПРИРОДА

Долинска регија. Долина Јужне Мораве је композитна, полигенетска и полифазна. Неподударање између морфолошког и хидролошког развођа Егејског и Црноморског слива. Јужна Морава је природни наставак Велике Мораве и карактеришу је обешумљеност, јака ерозија и честе поплаве. Грделичка клисура је највеће бујичарско подручје Ексјугославије.

Геолошки састав: Јужно поморавље припада родопској Србији и састоји се од старих стена (шкриљци, гранит, андезит, кречњак). У котлинама има неогених језерских седимената. Грделичка (гнајс) и Сталаћка клисура су усечене у шкриљцима, као и Јастребац и Бабићка гора. У

33


палеовулкански теренима најчешћи су андезит и дацит. Кречњаци се јављају у Иногошту, а лесне оазе код Сталаћа и Лесковца.

Рељеф: Долина јужне Мораве је композитна, полигенетска и полифазна, чије делове идући низводно чине: Врањска котлина, Грделичка клисура, Лесковачка котлина9, Печењевачко сужење, Брестовачка котлина, Курвинградско сужење, Нишка котлина, Мезграјско сужење, Алексиначка котлина и Сталаћка клисура. У Косовском делу су: Гњиланска котлина, Угљарска сутеска, Изморничка клисура (15 km), Изморничко проширење, Кончуљска клисура (14 km - повезује Изморник са Врањском котлином). Котлине су у неогену биле испуњене језерима, а спојене језероузинама. Грделичка клисура је једна од највећих у Ексјугославији (дугачка 30 km, дубока до 550 m). Она је морф. развође Панонског и Егејског басена, док је хидролошко развође Прешевска повија. Сталаћка клисура (20 km, 350 m) усечена је у шкриљце Сталаћких брда тј. Мојсињске и Послоњске планине. То је типска домна епигенија - репер за геоморфолошка истраживања генезе долина Јужне и Велике Мораве. Обе клисуре карактеришу укљештени меандри.

Планине окружују долину Јужне Мораве: Козница код Новог Брда (серпентинит), Гољак, Грот и Облик код Врања (палеовулканске купе-риолит и туфови), Жеговац, Скопска Црна гора, Кукавица, Варденик (1875 m), Чемерник, Бабичка гора између Лесковачке и Заплањске котлине, Селичевица код Ниша, Мали Јастребац северно од Прокупља и Сталаћка брда. Инверсија тока Ј. Мораве је привидна.10

Прешевска повија је морфолошки, хидролошки и саобраћајно изузетан облик, ниже седло у Кумановско-Прешевској удолини11 (60km,8km), хидролошко (релативно ниско) развође између Панонског и Егејског басена.

Крашки рељеф је недовољно проучен (Илинска пећина - 584 m код Прешева).

Клима је умерено-континентална са утицајима панонске на северу, односно егејске на југу. Лета топла и сува, зиме хладне. Јесен је топлија од пролећа. Добро затворене котлине имају жупно поднебље. Падавине су мале (500-600 mm, планине преко 1000 mm.).

Хидролошке особине: Обилније падавине у прошлости и вододржљиве стене узрок су већем броју токова него што садашња семиаридност регије предпоставља. Доминира Јужна Морава са притокама (Биначка Морава, Крива Река, Власина, Ветерница, Јабланица, Топлица, Нишава, Сокобањска Моравица, ... Јужна Морава настаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице. Сокобањска Моравица по напуштању Бованске клисуре тече инверсно. Протицај Ј. Мораве је врло неуједначен са великим проносом наноса.

9 Једна од највећих у Ексјугославији10 У геолошкој прошлости и иницијалној фази настанка реке морфо-хидролошки односи долинских развођа нису били као данашњи. Неслагање морфо и хидролошког развођа је потоња појава. Морфолошко развође је знатно више због накнадног инверсног снижавања долинских развођа Ј. Мораве у њеном изворишту и горњем току. Пошто је извориште Прешевске Моравице сада ниже од Грделичке клисуре треба претпоставити да је првобитно извориште реке било на већој н.в. од највиших делова клисуре (као и код Белог Дрима). Могуће су и претпоставке о пиратерисању у клисури и њеном епигенетском усецању. Међутим, реалније је рачунати на високо извориште Биначке Мораве у Скопској Црној гори. Оба долинска развођа Ј. Мораве узводно од Грделичке клисуре се дижу, што је уочљивије на десној страни (Варденик, Бесна кобила). Лево долинско развође је према југу снижено (више река, јачи токови и ерозија) али линија Скопска Црна Гора-Кукавица указује на нагиб иницијалног терена ка северу. Зато је отицање Ј. Мораве нормална појава, а садашња морфолошко-хидролошка инверсија реке привидна. Деформисање иницијалног развођа је каснија (и садашња) појава, а последица је усецања сливова притока (разбијања и снижавања долинских развођа главне реке). Прешевска повија је новији облик а морско развође у њој млађа појава, као последица усецања наспрамних сливова Прешевске Моравице и Кумановске реке. Отуда је Биначка Морава одувек наставак Ј. Мораве, њена дужа саставница и са извориштем на већој н.в. од иницијалне равни Ј. Мораве и највиших делова Грделичке клисуре (реална је и претпоставка о раседној предиспозицији горњег тока Ј. Мораве и у Грделичкој клисури). Дакле, неслагање морфолошког и хидролошког развођа упућује на проширивање Егејског басена ка северу (на рачун Панонског).11 Тектонско-ерозивно удубљење спуштено и усечено између планина Скопске Црне горе на западу и Рујена на истоку, прекривено речним шљунком и песком. Диже се десетак метара над Прешевским пољем и преко ње воде пруга и пут Београд-Скопље.

34


Педолошки покривач је разноврстан: рецентни речни наноси поред река, смонице и гајњаче, параподзоласта гајњача у котлинама, ранкери и параподзоли на силикатима.


Одавно и добро насељена, али депопулацијска субрегија. Поред Срба живи албанско и шопско становништво.

Долина Јужне Мораве је одувек имала велики саобраћајни значај. Нишка и Лесковачка котлина биле су густо насељене још у предримско доба. Становници су досељеници а југа, из Повардарја, Космета и из шопских предела Србије и Македоније, мали број досељеника је из Динарида. Најбројнији су Срби, а у косовском делу Албанци, као и у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи. Образовна структура становништва је лоша. Ниш (Naissus), Лесковац и Врање су највећи градови, и сва три су даље од Јужне Мораве. Ниш има јаку саобраћајну ф-ју и значајан је индустријски центар. Села су махом у долинама и по ободу котлина, док су она у планинама пред нестанком. Бање: Нишка, Врањска (најтоплија вода), Рибарска, Клокотска, Бујановачка.

ПРИВРЕДА

Долина Јужне Мораве је привредно најактивнији део тог дела Србије. Велик саобраћајни значај и знатно рудно богатство. Ово је депресирано подручје, некад је било развијеније.

Јужно Поморавље је плодно, али мање од Великог. У пољопривредној производњи истиче се специјализовано повртарство (паприке, парадјз, купус), нарочито у Лесковачкој котлини, а значајна је и производња кромпира и бостана. Шуме су очуване једино у планинама.

Јужно Поморавље је богато рудама, нарочито Алексиначка котлина (мрки угаљ, битуминозни шкриљци). Врање-асфалт, олово, цинк; Прешево-хром; Бујановац-олово, антимон; олово-цинкана руда код Новог Брда.

2. b) Власина и Крајиште

Субрегија мезорегије јужне Србије (2334 km2—126 000 ст.—54 ст/km2)

Обухвата источни део слива Јужне Мораве између Јужне Мораве и Нишаве и граница према Македонији и Бугарској.

ПРИРОДА

Родопски крај-наставак Родопида источне Македоније. Подручје средњих и виших планина.

Власина је крају сливу истоимене реке укључујући и Лужницу са Бабушничком котлином. Крајиште је микрорегија између Власинског језера, Босилеграда и Бугарске. На северу се наставља у Знепоље (NE од Власинског језера). Црна Трава је микрорегија у долини горњег тока Власине.

Геолошки састав: старе стене (гнајс,гранит) а чести су и еруптиви (андезит), док су кречњаци ређи (горња Пчиња).

Рељеф је представљен дубоким клисурастим долинама и ерозивним површима у старим стенама планина-до 1750 m н.в. Бројне су средње и више планине (Бесна кобила-1922 m, Варденик-1875 m, Руј-1706 m, Миљевска планина-1736 m, Црноок-1881m, Чемерник 1638m, Валози (Валодзи) планина-1826 m, Острозуб-1546 m, Широка планина, Дукат... Бесна кобила са Вардеником чини развође између сливова Ј. Мораве и Струме. Изграђена је од магматских стена па је рудоносна. Руј се налази на тромеђи балканске Србије, Власине и Бугарске. Код Власотинца и Сурдулице има трагова плутонске и палеовулканске активности. Гранити и диорити чине магматску масу дужине 30 km и ширине 10 km која обухвата Варденик и делове Чемерника, Бесне кобиле и Црног врха. У рељефу Власине истиче се лактасто скретање реке (долине) Лужнице, као последица пиратерије. Лужница је најпре текла од NW ка SE, а река Љуберађа је пробила обод Лужничке котлине, усекла пробојницу, зашла у котлину и оријентисала Лужницу ка западу.

35


Поднебље је субпланинско, са прохладним летима и хладним зимама. Иако су велике висине, падавине нису велике (Босилеград 620 mm,Власинско језеро 950 mm).

Најважнији хидролошки објекти су: Власинско језеро (међу највећим вештачким језерима -али највише -1195 m н.в.) и реке Власина, Врла, Лужница на северу а Пчиња и Божићка река на југу.

Флористички феномени: ендемити – биљка Росуља (инсектождерка - Власинско језеро) и зимзелена биљка Зелениче на Острозубу.


Мања, слабо насељена депопулацијска регија. Најбројнији су Срби, па Бугари (Босилеград) и шопско становништво. Становници су углавном сточари. Нема већих насеља. Регионално средиште – Власотинци. Остала насеља – Сурдулица, Босилеград, Црна Трава, Бабушница, Трговиште.

ПРИВРЕДА

Привредно неразвијено, запостављено и сиромашно подручје. У овј региги налазе се најсиромашније српске општине. Власина – видоградарство; Бесна Кобила – рударство (олово, цинк). Познати зидари из Црне Траве. Молибден-Мачкатица код Сурдулице, четири ХЕ – систем Власина-Врла.Власотинце – вина, индустрија монтажних кућа, текстил.Сурдулица – Мачкатица, индустрија (машине, електроопрема), ливница челика Босилеград – руде (графит, уран).Путеви – катастрофа, туризам такође!

2. c) Топлица и Јабланица

Субрегија мезорегије јужне Србије (4 172 km2—210 000 ст.---50 ст/km2)

Регија обухвата сливове Топлице, Јабланице, Пусте реке, Ветернице и Косанице без делова пред ушћима (сем Косанице) јер је то долина Јужне Мораве.

ПРИРОДА

Планине припадају Родопидима (шкриљци (гнајс), кречњак, магматске стене, а у котлинама има језерских седимената). Између изворишта Јабланице и Косаниценалази се велика еруптивна маса андезита и дацита (Соколовица, Радан). Од планина се истичу: Јастребац (1491 m) - родопска у контактној зони са динарским Копаоником (хорст-шкриљци - андезитске и дацитске жице), Радан, Гољак, Кукавица, Соколовица, Пољаница. Долине су бројне, често дубоке и клисурасте. Топлица у горњем току усекла клисуру дубоку до 500 m, затим ртна епигенија (хисарско сужење) код Прокупља. Долина Топлице је композитна. Јабланица је издубила уску и дубоку клисуру, али већим делом тече кроз Лесковачко поље. Ветерница -клисура-300 m дубока. Долина Косанице је композитна. У рељефу Косанице јављају се палеовулканске купе и земљане пирамиде (главуци-Ђавоља варош-лапорци и пешчари покривени андезитским плочама).

Микроклиматске разлике су последица пространства и висинских разлика. Топлица је жупно поднебље а планине су са умерено-континенталним одликама и извесним субалпским одликама.

Топлица је највећа река а најдужа јој је притока Косаница чији се протицај јако колеба. Ветерница образује баровито поље код села Мирошевца. Блацка мочвара код Блаца, Облачинско језеро близу Прокупља.


Одавно, слабо настањен депопулацијски крај. Антички и средњовековни градови: Hammeum (Прокупље) и Iustiniana Prima (Царичин Град – Лебане). Становништво претежно српско,

36


пољопривредно, слабо образовано, пореклом са Косова и Повардарја, а има и Динараца и Шопа. Албанци се населили у време Турака. После ослобођења вратили се Срби из Војводине, Далмације, Црне Горе. Једино веће место је Прокупље (регионални центар), остало Куршумлија, Лебане, Медвеђа. Четири бање: Сијаринска (хипертерма)– Медвеђа, Куршумлијска (лековито блато), Луковска (700 m –највиша у Србији), Пролом Бања.

ПРИВРЕДА

Неразвијено подручје, екстензивна земљораднња и сточарство, новија индустрија и рударство. Топлица је плоднија и рудама богатија од Јабланице, која је погоднија за сточарство.Прокупље – азбест, виногради, намештај, Hissar, обојени метали, стаклоКуршумлија (у средњем веку се звала Топлица) – дрвни комбинат (Шик "Копаоник")Саобраћај – тотална катастрофа

3. ЈУГОЗАПАДНА СРБИЈА

18 934 km2—1 819 000 ст—99 ст/km2

ПРИРОДА

У целини припада динарској области.Обухвата субрегије Стари Влах и Рашку,ибарско-копаонички крај(планински предео),затим Косово и Метохију(котлински предео).На Косову и Метохији се јавља тектонски суток Динарида(Проклетије) и Хеленида(Шарида) који повијају према NE.Ту је суток са Родопидима.Суток је обележен нашом највећом(сувом)котлином-Метохијом,највећом језерском потолином(Скадарско језеро) и највећом подморском котлином(Јужнојадранска котлина).Тектонски суток млађих планина различитих праваца пружања(динарски и меридијански)истог орогеног стабла(јужно) упире ка Е у Родопиде(стару,кратогену,резистентну масу)од којих су долазили потисци према северном и јужном орогеном стаблу.Контакт млађих набора и венаца и старе масе(хорстови) обележен је низом раседа свих праваца .Поред Метохије са кружним обликом,у овомконтакту јавља се Великокосовска котлина,која је издужена,скоро меридијански и са карактером тектонског рова(у његовом SE наставку је вардарски тектонски ров,а северно је дубока долина доњег Ибра која одваја високи Копаоник од планина са леве стране Ибра).На Е страни Копаоника налази се велика дислокацијакоја одваја динарски Копаоник од родопског Јастрепца(дакле,вардарски и косовски ров и жупска дислокација чине маркантну тектонску црту рељефа Србије и Македоније).У региону сутока налази се десетак котлина-Малокосовска,Дреничка,Гњиланска затим секундарне метохијске(Пећко-ђаковачка,Мирушка,Призренска,Опољска а овим се прикључују и подпланинске жупе Средска и Сиринић) као и старовлашке котлине и велика Новопазарска котлина.Разламање терена у косовском делу Србије обележено је и палеовулканизмом,купама по ободу Великокосовске котлине(Звечан,Велетин,Мркоњски вис),на Копаонику,на Рогозни(Јелач град) и код Новог Пазара(Ђурђеви ступови).Интересантна појава су и велике висинске разлике-највеће у Србији-дно Метохије на 350-450 m н.в.,Великог Косова на 550 m а Малог Косова на 600 m док се око њих дижу Проклетије-Ђеравица-2656 m-највиши врх Србије,Шара-Бистро-2640(Љуботен-2499м) и Копаоник-2017мЗаступљени су скоро сви типови рељефа-тектонски,палеовулкански,палеоабразиони(неогена језера у котлинама),флувијални,крашки и глацијални.Три хидролошка куриозитета Великог Косова-хидрографски чвор на Црнољеви(Дрманска глава),бифуркација Неродимке(првобитно језерска па до скора речна) и положај морског развођа на котлинском дну(развође прелази преко дна Косовске котлине).Низ хидро-морфолошких проблема-пиратерисање доњег Ибра,постанак пробојничких клисура Дренице и Лаба(прелаз из Дреничке,односно Малокосовске у Великокосовску котлину),отицање Белог Дрима ка југу у Јадранско море,Ситнице ка северу у Црно море и Лепенца ка југу у Егејско море,затим ниже врело Белог Дрима од највишег дела његове низводне клисуре(домна епигеније

37


Чрмљанске чуке),супротно отицање Белог и Црног Дрима-ка југу и северу па њихово спајање и отицање ка западу.Стари Влах је висија а Рашка слив(долина) истоимене реке.Котлине Старог Влаха-Новопазарска,Сјеничка,затим Пријепољска и Прибојска(у долини Лима) и Ивањичка котлина(у долини Голијске Моравице).Ибарско-копаонички крај обухвата долину доњег Ибра и цео Копаоник.Динарски карактер предела указује на младост терена у којем има и старих стена.Копаоник-млађи гранити(интрузије),ефузивне стенеЗлатибор-лаколит-перидотит утиснут у палеозојске стене.Палеоабразионе форме по ободу котлина су слабо проучене.Метохија има највише епигенија,дно је неравно,док је дно Косова равно(и великог и малог).У мезорегији доминира флувио-денудациони рељеф,у којем се истичу високе,планинске површи(Копаоник,Златибор,Тара) и долине.Стари Влах-крашки рељеф-Пештерско и Коштам поље,најдужи пећински систем у Србији- (Ушачко-ледени систем канала код Сјенице),Радавачка пећина код врела Белог Дрима.Леднички трагови-највише планине и на Голији.Сиринићки ледник је био најдужи ледник на Шари,а Руговски ледник у косовском(САП Косово) делу Проклетија.Поднебље мезорегије је жупно(Метохија,Средска и Сиринић),котлинско и степско-континентално(Велико Косово),субпланинско и алпско на високим планинама.Слабе падавине-без већих река.Већи токови су-делови Ибра и Лима,Бели Дрим,Ситница,Лаб,Лепенац,Увац...Качаничка клисура-Лепенац,Руговска клисура-Пећка Бистрица,Дувска клисура-Призренска Бистрица,Дечанска клисура-Дечанска бистрица,Мируша-кањонска долина са језерима и водопадима( “ метохијске Плитвице“).Вештачка језера-преграђивање долина-Газиводе-Ибар,Батлавско и Грачаничко језеро у Косову,Обудовачко и Рибничко језеро-Црни Рзав на Златибору,затим Златарско и Радоињско-Увац,Потпећко-Лим.Хидро-мелиорациони систем Ибар-Лепенац на Косову.Пештерско поље-Бороштица-најдужа понорницаБјелушка потајницаБиогеографске реткости-Панчићева оморика на Тари и Звијезди,резерват Стреочке састојине Мунике,резерват божура на Мазгит пољу и планика на Копаонику,резерват риса код Призрена,мрки медвед,орао брадан...


Надпросечна густина насељености, најбројнији Албанци па Срби. У Старом Влаху највише је Срба па Муслимана и Турака. Висок наталитет и природни прираштај на Косову и Метохији, али не и у Старом Влаху; Рашка је депопулацијска регија. Високи су и морталитет и емиграција.

Градови имају специфична орјентална обележја, а села припадају старовлашком типу (висока и разбацана). Регионални центар је Приштина, а субрегионални центри су Пећ и Призрен (Метохија), Прибој (Стари Влах) и Нови Пазар (Рашка).

ПРИВРЕДА

Привредно заостала регија-пољопривреда-Метохија,овчарство-Ругово и Шара,сточарство-Стари Влах,шумеРудници-Трепча,Ајвалија,Кишница,КопаоникКосово-више од 10 милијарди тона лигнита ,рудник Голеш-никлДолина доњег Ибра-камени угаљ(Јарандо и Рашка) и магнезит(Баљевац)Стари Влах-антимон(Лиса) и мермер(Радочело).ХЕ-Бајина башта,Бистрица,Кокин Брод,ПодпећТрадиционално занатство-Косово,домаћа радиност,туризамзначајни превоји-Чакор-1849 m ,Превалац,Дуље,Преполацбање-Матарушка,Богутовачка,Јошаничка,Новопазарска,Прибојска,Пећка Илиџа....

38


Фабрике-у субрегијама

3. a) Стари Влах и Рашка

Субрегија мезорегије југозападне Србије п-д-к макрорегије (8 479 kм2—374 000 ст.—44 ст/km2)

Границе: долина Ибра, Западне Мораве-Ђетиње, границе према БиХ, ЦГ и КиМ.Микрорегије: Златиборски крај, Полимје, Пештер, Стари Колашин, Рашка, Новопазарска котлина, Ивањички крај, Драгачево, Подриње, Пријепољски крај, Драгачево.

ПРИРОДА

Део југозападне динарске Србије. Није континуелна зараван – рашчлањена је клисурама и кањонским долинама и са ње се дижу планински венци. Стари Влах далеко пространији од Рашке. Стари Влах у ужем смислу је планинска висија између долина Дрине и горњег Ибра, око Лима, Увца, Рзава и Моравице до сливива Рашке, односно Студенице. Преовлађују планине средње висине и више планине. Рашка обухвата слив реке Рашке и Студенице.

Разноврсна петролошка грађа: шкриљци, серпентинит, кречњак, магматске стене (више екструзивне него интрузивне), језерски седименти. Доминирају непропустљиве стене а има и кречњака.

Рељеф: Заступљени су скоро сви генетски типови рељефа (сем еолског) – тектонски, флувио-денудациони, палеоабразиони, палеовулкански, крашки, ређе глацијални. Доминира планински рељеф.Златибор (Торник – 1497 m.) висока флувијална површ изграђена од серпентина, перидотита и кречњака. То је перидотски лаколит утиснут у палеозојске стене. Представља оголићени плутонит.Тара (1544 m) је крашка висораван нагнута ка Дрини. Највиши делови су од серпентина. У кречњацима има вртача, увала, "слепих" долина и понорница. До 900 m високи одсеци ка Дрини.Голија (1833 m) је највиша планина субрегије. Пружа се лучно а састоји се од шкриљаца и оаза дацита и андезита.Постоје трагови млађих плеистоценских глацијација.Остале планине: Мучањ (1534 m), Звијезда (1673 m), Јавор (1520 m), Златар (1627 m), Јадовник (1734 m), затим према Рашкој Јелица (929 m), Троглав (1209 m), Чемерно (1579 m), Радочело (1643 m), Рогозна (1504 m – изграђена од серпентина и еруптива + палеовулканска купа Јелеч град са паразитским купама).

Новопазарска котлина је највеће тектонско удубљење регије. Морфолошки добро индиви-дуалисана, била испуњена неогеним језером. По ободу простране речне терасе (подови широки по 1 km), палеовулкански рељеф – Ђурђеви ступови код Новог Пазара (купа 870 m.).Сјеничка котлина у сливу Увца спада у највише котлинаме у Србији (дно на 1000 m н.в.). Пружа се Динарски. У неогену је била под језером.Остале котлине: Прибојска и Пријепољска (у композитној долини Лима), Ивањичка (у долини Голијске Моравице), Тутинска и Негбинска.

Реке Старог Влаха издубиле су дубоке кањонске долине и клисуре. Лим – скоро на целој дужини клисуре или кањонске долине (кањонски део између Добракова и Бродарева-11 km, 600 m); Милешевица – типска кањонска долина са вертикалним странама; Увац – кањонска долина (12 km, 250 m, изразити меандри); Велики Рзав – кањонска долина (9 km, 300 m); Ђетиња – кањонска долина.Кречњак је доста распрострањен,али је крашки рељеф слабо проучен. Заступљен је на Тари, Златибору, Златару, Мучњу, Јадовнику, Пештеру... Старовлашки крас припада прелазном типу Косова. Уместо крашких поља јављају се висока затворена крашка удубљења (Пештерско и Коштам поље) и бројни спелеолошки објекти. Пештерско поље (1150 m.н.в.) спада у наша највећа и највиша крашка удубљења. Плитко је (50 m), троугластог облика и издубљено у Пештерској висоравни (великој скрашћеној динарској површи са н.в. око 1200 m.). Површ је засечена извориштима Лима, Ибра, Рашке и Вапе, али ниједна од ових река не залази дубље у површ. Зараван чини засебан слив пештерске понорнице Бороштице. На површи и у пољу има много понора и пећина (пештери по којима је названа). Поље је било испуњено језером и очувани су квартарни језерски седименти. Сада је поље периодично плављено. Коштам поље (950 m н.в.) је спуштено између планина Нинаје и

39


Јарута. Представља скрашћено извориште Рашке (Рашка има део подземног тока). Највише пећина налази се у сливу Увца - Ушачка пећина (2110м), Ледена пећина (1560 m) – Ушачко-ледени систем 6,3 km), Тубића пећина (1002 m), Стопића пећина (625 m – велике травертинске каде), Подпећка пећина (324 m), Раковачка пећина (под Чиготом - пуно украса), Хаџи Проданова пећина (190 m), Ртска пећина (540 m), и пећина на врелу Рашке (представља подземну долину тока који понире у Коштам пољу).

Клима је више субалпска него умерено-континентална (на северу). Новопазарска котлина има жупну климу. Сјеница – најхладније место у Србији. Падавине 700-900 mm.

Хидролошке особине: Иако не добија много талога регија је богата водама. Главна река је Лим (алогена-највећа притока Дрине-истиче из Плавског језера). Долина је композитна.Увац (највећа десна притока Лима). Извире у Пештерском пољу као Расанска река, тече као Вапа, па Увац. Рашка је главни ток истоимене микроргије. Изворишну челенку представља Коштам поље.Челенка је управо скрашћивањем преобраћена у крашко поље.Вода из овог поља тече подземно до пећине на врелу Рашке, где гради осам метара висок водопад, па као површински ток тече кроз Новопазарску котлину. Хидролошки раритети: потајнице – Бјелушка (Мучањ) и врело Премуклице12 (Тутин).Изграђено је 7 вештачких језера: Златарско (Увац – ХЕ Кокин Брод и ХЕ Бистрица), Бајинобаштанско (Дрина – реверзибилна ХЕ Бајина Башта), Радоињско, Сјеничко, Рибничко, Обудовачко, Потпећко.

Педолошки састав: Рендзини и црвенице на кречњаку, ранкери, параподзоли на силикатима, смонице у котлинама, ливадска тла око река.

Флора и фауна: Шумовит крај (прашумски комплекси на Тари (Црвене баре) и Голији (Љуте ливаде)) – у прошлости било још више шума. Све планине су шумовите осим Златибора. Флористички раритет – Панчићева оморика (Тара и Звијезда).И фауна је разноврсна – Медведи, вукови, дивље свиње, лисице, крупне птице, ...


Одавно, али слабо насељена субрегија. Висок наталитет али и емиграција. Становништво је национално хетерогено са слабом обратовном структуром.

Рашка је насељенија него Стари Влах. Овде је било језгро српске средњовековне државе (Рас) одакле је дошло много досељеника у перипанонску Србију приликом ослобађања од Турака13. Највише има Срба, доста муслимана, мање Турака и Рома. Долине и котлине су много више насељене него планинска подручја (од планина је најнасељенији Златибор). Доминира старије, женско и аграрно становништво, много неписмених.

Градска насеља су мала, малобројна и новијег датума, а села су бројна и развучена (старовлашки тип). Градићи: Нови Пазар, Прибој, Пријепоље, Сјеница, Нова Варош, Ивањица, Бајина Башта, Рашка, ... Бање: Новопазарска (сумпоровита вода), Прибојска (радиоактивна), Рајчиновачка (топла и хладна кисела вода), Прилички кисељак (минерална вода). Све су ваздушне бање, а и Ивањица је у међувремену проглашена за ваздушну бању.Манастири: Сопоћани, Ђурђеви Ступови, Студеница, Милешева.

ПРИВРЕДА

Неразвијено, запостављено, привредно заостало подручје.

Планинско екстензивно сточарство, земљорадња слабије развијена (ивањички кромпир), има воћарских микрорејона. Рудно богатство слабо изражено (угаљ, антимон, бакар), велик ХЕ потенцијал (ХЕ Бајина Башта, ХЕ Кокин Брод, подземна ХЕ Рас, ...). Индустрија је слабије развијена и новијег датума (Нови Пазар – текстилни и дрвни комбинат, Прибој - ФАП). Саобраћај слабије развијен

12 Уз премуклицу се налази стално врело, које се храни из истог подземног резервоара.13 У перипанонској Србији су се населили и Црногорци и Херцеговци који су углавном ишли преко Кокин Брода.

40


("брза" пруга Београд-Бар, магистрални пут Београд-Подгорица). Превоји: Шарган-990 m (Ужице-Сарајево), Пометеник-1212 m (Н.Пазар-Сјеница) и Крива бреза-1050 m (Ужице-Нова Варош). Туризам има добру перспективу (Златибор, Тара, Голија, Манастири, Бање, пећине).

3. b) Ибарско-Копаонички крај

Субрегија мезорегије југозападне Србије п-д-к макрорегије (1 780 km2—55 000 ст—30 ст/km2)

ПРИРОДА

Геолошке и морфолошке особине: Долинско-планински крај. Долински део обухвата долину доњег Ибра, низводно од Косова, а планински део чини Копаоник. Долина доњег Ибра је дугачка 110 km.

Копаоник (национални парк / 2017м - Панчићев врх) је раније прикључиван Родопидима а сада се увешћује у Динариде објашњењем да гранит није карбонске већ терцијарне старости. Зато је граница између Родопида и Динарида између Копаоника и Јастрепца (Родопиди). Издужен је скоро меридијански 80 km а у средини је широк 40 km. То је једна од највећих и највиших планина Србије. У састав планине улазе и андезит и дацит (у којима су најважније руде), кречњак и пешчари. Дакле, Копаоник је гранитски плутонит, лаколит, са свих страна ограничен раседима (доњоибарски, жупски, косовски, западноморавски), што му даје карактер хорста, расчлањен долинама, засечен површима, а ефузивне стене указују на палеовулканску активност. Копаоник се према севеу наставља на Жељин (1785 m), Равну планину (1356м), Столове (1375м - серпентин, еруптиви) у окуци Ибра и Западне Мораве, а над Врњачком Бањом диже се Гоч (1124м). Средњи део Копаоника (Равни Копаоник) представља заталасану зараван н.в. око 1700 m (флувијална површ). Главно било се пружа меридијански и одређено је смером гранитског језгра око којег належе серпентин. Извори Топлице и Лаба. У новије време Копаоник је сеизмички активан.

Долина Ибра (доњоибарски расед – наставак косовског тектонског рова). Ибар (272 km) спада у наше највеће реке и извире из 6 врела у планини Хајли.Тече кроз клисуру и Рожајску котлину (валовом некадашњег Рожајског ледника) и северни део Косовске котлине. Усекао је 40 km дугачку и до 550 m дубоку клисуру са водопадима, џиновским лонцима, укљештеним меандрима и терасама ртова. Карактерише се изразитим лактастим скретањем код К. Митровице (из упоредничког у меридијански правац). Само кратким током тече кроз Косовску котлину, где прима Ситницу па скреће ка северу. Између Звечана и Матаруга се пробија кроз серпентинску зону са андезитско-дацитском масом. Корито реке је широко до 60м, дубоко до 12 m. У изворишту Рибнице, притоке Ибра код Краљева јавља се највећа густина речне мреже (3500 m водотока на 1 km2).

Клима: Поднебље долине доњег Ибра је умерено-континентално, док је клима Копаоника субалпска и алпска.

Педолошки састав: Ранкери, подзоласта тла на силикатима и смеђа кисела тла.

Флора и фауна: Зоналност вегетације. Копаоник шумовит (шуме до 1900 m). Копаоник-ретка биљка Планика. Пашњачка зона – између Панчићевог врха и Рудинаца (15 km).


Слаба насељеност, нарочито на Копаонику. Нема већих градова. Језгро српске средњовековне државе.

Општине: Краљево (западно поморавље), Рашка (Стари Влах и Рашка) и Лепосавић (Косово). Манастири: Жича, Студеница, Бањска. Становници су Срби – досељеници из Динарида. Бање су регионално обележје: Матарушка (S), Јошаничка (S - 78°C), Богутовачка, Бањска. На Е страни

41


Копаоника су Луковска и Куршумлијска бања, а на југу Кисела бања (поред Лаба). На Копаонику-радиоактивне воде: Крчмар (Pанчићев врх) и Марина вода.

ПРИВРЕДА

Заједничко обележје ове две микрорегије је рударство. Копаоник најпознатији зимски туристички центар у Србији.

Руде се користе још од римљана. Трепча и Ново Брдо – олово, цинк, сребро.Брус – воластонит, Столови – графит, Врњачка Бања – платина и кобалт, Јарандо и Ушће –камени угаљ, Баљевац – магнезит, камени угаљ, Корлача – азбест, Павлица (Рашка) – бакар, Брвеник – азбест, Бела Стена – магнезит. У трахиту Једовника магнетити садрже до 72% гвожђа (користи Сартид). Ибар има ХЕ потенцијал.Земљорадња у долини Ибра, Традиционално сточарство на Копаонику. Врло развијен туризам. Долина Ибра значајна за саобраћај (ибарска магистрала).

3. c) Kосово

Субрегија мезорегије југозападне Србије п-д-к макрорегије (6204 km2 —835 000 ст. — 135 ст/km2) 14

ПРИРОДА

Косово је висока и пространа котлина са нижим и средњим планинама по ободу. У овој регији налазе се интересантне морфохидролошке појаве.

Морфолошке целине: Језгро чини Великокосовска котлина (тектонски ров меридијански издужен) са ободним котлинама - Мало Косово, Дреничка и Гњиланска котлина и Сиринићка жупа (Гњиланска котлина спада у јужно поморавље). Косовско-метохијске котлине су у основи тектонске творевине измењене деловањем егзогених агенаса, у неогену су биле испоњене језерима, отуд палеоабразиони облици рељефа.1. Великокосовска котлина - тектонски ров (део рова Повардарје-Велико Косово-Дољи Ибар),

морфолошки добро индивидуалисана целина. Меридијански издужена између Звечана и Качаника - 85 km. На северу је сужена – јужно од К. Митровице (25 са 5 km).Право Косово се простире јужно од Вучитрна (50 са 18 km). Спада у наше највеће и највише котлине (510-570 m.н.в.). Настала у олигомиоцену услед спуштања земљишта док је обод убиран. За процесе млађег раседања (спуштања) дна и издизања обода везана је палеовулканска активност са ерупцијама андезита и дацита.Током неогена котлина је била испуњена језером, које је имало бифуркацију - на северу је било у вези са топличким заливом Паратетиса, а према југу је качаничком језероузином (отоком) било спојено са скопским неогеним језером. Језерска фаза је била дуготрајна - обилне наслаге језерских седимената и лигнита. Језерска фаза је трајала до средњег квартара, када је на котлинском дну формирано морско развође. Морфотектонски је добро индивидуалисана, али није изолована.На северу котлина је отворена долином Ибра, на југу Качаничком клисуром, Лабом је спојена са Малокосовском котлином а са Дреночком котлином пробојницом реке Дренице. Високо котлинско дно је равно. У њему се издвајају - право Косово између Вучитрна и Урошевца, Паун поље јужно од Урошевца, Неродимље у сливу Неродимке, Обница – сужени део котлине између Урошевца и Качаника, Сиринић-северна (косовска) подгорина Шаре.Косовски тектонски ров уоквирује ниже и средње планине – Неродимска (1628 m) и Црнољева (1177 m - хидрографски чвор) према Метохији, а Жеговац, Козница и Гољак према Јужном Поморављу.

14 Са косовским Поморављем, интегралном целином Јужног Поморавља

42


Црнољева има облик површи високе око 1000 m са разноврсно мграђом – шкриљци, серпентин, горњокредни седименти. На југозападном ободу је рудоносна планина Голеш облика засечене купе. Као и Голеш и Чичавица на западу одваја Великокосовску од Дреничке котлине. Поред кречњака и шкриљаца, по ободу Великокосовске котлине има еруптива и палеовулканских купа - Звечан 799 m у окуци Ибра код К. Митровице, Велетин изнад Јањева и Мркоњски вис у изворишту Јабланице.

2. Малокосовска котлина — дугачка 13 km, шиока 12 km, дно је више (640 m). Лабом се одводњава ка Великом Косову од којег је одвојена пречагом, долинским сужењем, планином Пруговцем и јужним огранцима Копаоника. Са Топлицом је у вези преко високе преседлине Преполац.

3. Дреничка котлина обухвата слив реке Дренице, планину и котлину Дренице. Обухвата и део слива Клине (Бели Дрим) и слив Седларске реке, која гравитира Ситници. Слив горње Дренице се налази у Дреничкој котлини која је спуштена (а слив усечен) у планинској пречази између Великокосовске и Метохијске котлине, кроз коју тече према северу, па великим и изразитим лактом (расед; пиратерија - ?) пробија пречагу између Чичавице и Голеша (пробојница између двеју планина и веза двеју котлина). Планина Дреница се налази у изворишту реке, мала је и са теменом у облику спљоштеног била-1094 m. Изграђена је од шкриљаца и серпентина, а у осталој Дреници има још кречњака и терцијарних наслага. У рељефу се истичу и две речне површи од 600 и 800 m, расчлањене долинама.

4. Сиринићка котлиница (жупа) - извориште Лепенца. Преко превоја Превалца повезана је са метохијском жупом Средском. На северу је ограђују Жар пл. и Неродимска пл. а на југу Шара. За време млађих глацијала са Шаре се спуштао Сиринићки ледник (7 km) – највећи међу шарпланинским ледницима који је у котлиници наталожио морене.

Клисуре: Качаничка клисура (Лепенац – 24 km) – усечена између Шаре и Скопске Црне Горе, а спаја Велико Косово са Скопском котлином. Најужа је између Качаника и Ђенерал Јанковића (12 km).

Превоји : Превалац (1515 m) – Сиринић-Средска; Преполац (875 m) – Мало Косово-Топлица, као и Мердаре; Биба (583 m) и Лабљане (824 m) – В. Косово-Јужно Поморавље; Дуље (850 m) – косовска жупа Штимље (преко Црнољеве)-Призрен.

Иако крашки рељеф није карактеристика Косова – код Урошевца Мермерна пећина (1118м).Палеовулканске форме по ободу Великокосовске котлине (купе: Звечан изнад К. Митровице, Велетин код Јањева и Мркоњски вис у изворишту Јабланице).

Kлима: Умерено-континентално поднебље (степско-континентално у Великом Косову), али микроклиматски сложено у котлинама (жупе) и планинским ободима (субалпско поднебље). У Великом Косову су изражена и својства степско-континенталног поднебља. Мало Косово хладније и влажније од Великог Косова. Мале падавине – обод котлине нешто влажнији, али и даље релативно сув.

Хидрографија Косова је интересантна. Мало Косово одводњава Лаб, улива се у Ситницу која отиче у Ибар, а јужни део Великокосовске котлине се одводњава преко Лепенца ка Вардару и даље у Егејско море. Реке: Ибар15, Ситница – главни ток Великог Косова (јаче меандрира – притичу јој Лаб, Приштевка, Грачанка – утиче у Ибар код К. Мировице), Лепенац (притока Вардара), Лаб (главни ток Малог Косова), Хидролошки куриозитети: (а) некадашња бифуркација Неродимке16 (а пре тога косовског језера у неогену); (б) морско развође прелази

15 Убрзо по уласку у котлину лактасто скреће и напушта је - у долини средњег тока терасе су нагнуте ка Косову. Ово Јован Цвијић објашњава Пиратеријом. По њему су се горњи и средњи ток данашњег Ибра били притоке некадашњег косовског језера, а доњи ток Ибра притока истовременог краљевачког језера (неоген). Доњи ток је извршио чеону пиратерију према средњем Ибру и, заједно са горњим током, га увукао у свој слив. Цвијићеву теорију потврђује инверзија старијих тераса средњег Ибра. Јован Ђ. Марковић сматра да је вероватнија предпоставка да је средњи Ибар, заједно са доњим, био отока косовског језера предиспонирана ибарским раседом дуж западне стране Копаоника.16 Воде Неродимке су отицале Ситницом у Црно Море и Лепенцем у Егејско море.

43


преко котлинског дна; и (ц) Дрманска глава на Црнољеви је хидрографски чвор Југославије. Вештачка језера: Газиводе – Ибар, Батлавско – Батлава (за косовске ТЕ), Грачаничко (снабдева водом приштину).

Педолошки састав разноврсан – Смонице по ободу, параподзоласте гајњаче око Приштине, алувијуми, ливадска и мочварна тла око река, има ранкера и рендзина.

Флора и Фауна: Косово је равно и плодно, по ободу шумовито. На котлинском дну степска вегетација. Флористички куриозитет - резерват божура на Мазгит пољу.


Космет насељен претежно Албаницма, са великом просечном (144 ст/km2) и аграрном густином насељености. Висок природни прирашта, али и морталитет. Слаба образовнаструктура, много неписмених. Специфичност албанских кућа.

Плодна долина Косова одавно је настањена. О томе сведоче праисторијска насеља Доња Брњица код Приштине и Карагач код К. Митровице (Грачаница-неолит). Људе су привлачили плодно тло, рудна богатства и погодности за саобраћај.

Због виоког наталитета (32‰) доминира младо становништво. Образовно најзаосталије становништво са много неписмених. Нације: Албанци (90%), Срби (Лепосавић), Турци, Роми, ...

Доминира сеоско становништво али се градови популационо брзо увечавају (упркос емиграцији). Градови – Приштина, Косовска Митровица, Урошевац, Гњилане, Подујево, Вучитрн (Vicianum), Косово Поље, Љипљан (Ulpiana),...Шара – Национални парк. Бање – Кисела и Митровичка

ПРИВРЕДА

Спада у најзаосталије регије и поред знатних природних богатстава. Низак стандард али знатно учешће сиве економије. Доминира рударство.

Битна привредна обележја Косова су велика рудна богатства (угаљ17, олово, цинк), плодно тло, повољан географки положај за развој саобраћаја. Рудници: Трепча (олово, цинк, сребро, злато, кадмијум, пирит, бизмут), Кижница (олово, цинк), Ајвалија (Приштина - олово, цинк, сребро), Голеш (никл), Ново Брдо (олово, цинк, сребро), подручје Дренице (цинк, олово, магнетит, хром, магнезит, азбест, антимон).

Индустрија неразвијена у односу на ресурсе.; Приштина – ПИК Косово, универзитет, аеродром; Косовска Митровица – Рударско-металуршко-хемијски комбинат (акумулатори, сумпорна киселина, вештачка ђубрива), дрвни комбинат; Урошевац – уље, дуван, намештај; Гњилане - дуван, текстил.

Пољопривреда такође слабо развијена, обзиром на могућности. Значајан хидросистем Ибар-Лепенац (2 ХЕ, 260 km канала за наводњавање сушне земље). Косово је значајн произвођач термоенергије.

Саобраћај – Косово у прошлости било раскрсница караванских путева (средњовековни пут Скадар-Призрен-Љипљан-Ниш, са њим се укрштао у Љипљану македонско-босански пут; ибарска пруга; јадранска магистрала). Међународни аеродром у Приштини.

17 Резерве лигнита преко 10 милијарди тона.

44


3. d) Метохија

Субрегија мезорегије југозападне Србије п-д-к макрорегије (4 684km2 – 555 000 ст. – 118 ст/km2)

Границе: Проклетијама ка Црној Гори, Дреницом од Косова, Шаром од Македоније а Проклетијама, Јуничком пл., Паштриком и Коритником од Албаније. Микрорегије: Пећки Подгор, Призренски Подгор, Ругово, Хас, Преководе, Прекорупље, Подрима, Река, Душкаја, Средска, Опоље, Гора, Дримски, Љешански и Барански луг.

ПРИРОДА

Типска и највећа котлина у Ексјугославији, спуштена на тектонском сутоку Динарида и Шарида.18

У контактној зони сутока и Родопида дешавала су се снажна убирања и комадања тла, издизаља и спуштања. За ову регију карактеристичне су велике висинске разлике (највеће у Србији – дно Метохије је на око 400 m, а около су Проклетије (Ђеравица 2656 m), Шара (Љуботен 2499 m) и Копаоник (Панчићев врх 2017 m). Морфолошки разноврсна котлина са 12 епигенија.

Облици Рељефа: Издвајају се тектонски, палеоабразиони, флувио-денудациони, глацијални и крашки облици.Метохијска котлина је добро ограничена, морфолошки разноврсна. Дно је на 350-450 m н.в. док се обод диже и преко 2000 m. Издужена је између Ђаковице и Истока 47 km а између Истока и Призрена 68 km. Има више овални облик (широка до 60km) за разлику од Косовског рова. Спуштена је дуж више раседа на сутоку Динарида и Шарида у време савске фазе алпске орогенезе (олигомиоцен). Овај суток је означен већим потолинама (Метохија, Скадар, Јужни Јадран). Спуштање је у току о чему сцедоче млађи раседи, зјапеће пукотине и сеизмичка активност. Раседи се пружају меридијански (пећко-дечански и дримски), динарски (ђаковички) и упореднички (источки). Петролошки састав: по ободу има серпентина и шкриљаца, кречњака и флиша, габра и дијабаза, а котлина је испуњена неогеним глинама, песковима и лапорцима, моренским и речним наносима, над којима штрче серпентини и кредни кречњаци "острвских" узвишења и планина (Милановца 1039 m, Црмљанске чуке и Гребићке пл.). Дно је неравно. Издвајају се секундарне котлине: Пећкођаковачка, Призренска и Мирушка а на југу је Опољско поље. Котлина је током миоцена и плиоцена била испуњена језером које је отекло крајем понта, када је на високој централној равни почела речна фаза. Палеоабразиони облици су очувани у висинама изнад 700 m, у отпорнијим стенама, па су уз језерске седименте доказ о неогеном језеру које се одводњавало ка Јадрану али је истовремено било у вези са Косовским језером на истоку (бифуркација).

Флувијални облици: После исчезавања језера, потекао је Бели Дрим дуж раседа и најнижег дела дна котлине. Прикупио је све воде са обода. У средини котлине Б. Дрим је усекао домну епигенију (Црмљанска чука) која указује на висину централне равни и појаву реке у висини преко 700 m. Еволуција Белог Дрима је интересантна због његовог двоструког "ненормалног" усецања19. У Метохији се јавља 12 епигенија. Оне су репери за генезу котлине. Б. Дрим (домне) – Црмљанска чука и Швањски мост (Градиш), и ивична – ушће Призренске Бистрице. Швањски мост - 450 m дугачка и 90 m дубока кањонска долина Белог Дрима. Пећка Бистрица наследила је Прабистрицу и валов Руговског ледника - Руговска клисура (морене дебљине до 260 m – најдебље на Балкану) 23 km, до 1000 m дубока Дечанска Бистрица - кањонска долина слична Руговској. Призренска Бистрица - Дувска клисура (између Средске и

18 Суток је обележен тектонским ровом и са 10-так котлина (Метохијска, Скадарска, Јужнојадранска,...)19 Прва "ненормалност" – врело је на 580 m н.в, а највиши део клисуре на Црмљанској чуки 701 m. Врело је уствари површински наставак подземног тока Б. Дрима, који почиње десетак km узводно од врела, на око 2000 m н.в. Подземна река тече кроз Радавачку пећину па избија из врела Друга "ненормалност" је ушће Призренске Бистрице у Б. Дрим, тј. спој ивичне епигеније главне реке и домне епигеније притоке (ушће у епигенији). Обе епигеније указују на високу централну језерску раван и високу отоку језера између Паштрика и Коритника, која је предиспонирана раседом (расед па отока па дубока долина). На расед упућује и праволинијски ток између планина.

45


Призрена). У њеном наставку је макроплавина на којој је подигнут Призрен. + домна епигенија на ушћу. Мируша - кањонска долина (2,5 km, дубока до 200 m, уска до 5 m). 10 jезера – «Метохијске Плитвице»Глацијални облици јављају се на ободним планинама: Проклетије (после Апла најјаче заглечерене) - највише ледника на Балкану током млађих глацијала (ришких и вирмских). Тада су се спуштали ледници (Руговски 25 km, Дечански 20 km). Руговски и суседни Сушички ледник су се ломили на прелазу у котлину, падали и на дну котлине формирали субподински ледник широк 6 km (моћне морене а у наставку флувио-глацијални нанос). Овај ледник је био котлински, нижи и од њега се нису одвајале ледничке струје (за разлику од суподинског платоског ледника на Дурмитору и алпских платоских ледника). Нестајао је отапањем на месту постанка. Шара је била слабије заглечерена, а Копаоник још слабије.Крашки облици: Кречњаци Метохије су скрашћени, али је крашки рељеф слабо проучен. Развијен је на Проклетијама (Ђеравица, Богићевица, Русулија), Паштрику, Коритнику, Милановац планини, у Опољу, дуж Приз. Бистрице. Најпознатија пећина је Радавачка пећина (преко 2000 m) у изворишту Б. Дрима, тј. продужетку његовог тока представља део некадашњег горњег тока реке, која је уз пад од 1500 m подземно текла 10 km. Понорски ток је издубио многе канале са више пећинских језера. Од накита се истичу травертинске каде. У кањонској долини Мируше налазе се пећина Уљарица и пећина Душ са петнаестак језераца и лепим украсима.

Клима: Поднебље Метохије је жупно јер је котлина ограђена високим планинама (затворана и заклоњена). Јужни положај и близина Јадрана утичу да поднебље има и својства јадранске и умерено-континенталне климе. Јадрански утицаји су изражени на југу котлине (продиру долином Белог Дрима): познојесење падавине, сува лета, летње врућине и благе зиме. Ободне планине спречавају хладне северне ветрове али својим субалпским и алпским поднебљем утичу на климу Метохије (појачана зима због акумулације хладног ваздуха а лети ветрови са планина ублажују жегу). Обод котлине је хладнији што је виши и севернији. На северу је више падавина (око 800 mm, планине преко 2000 mm).

Хидрографија: Бројни алогени токови са планина и извори уз обод котлине. Дуж раседа има и термоминералне воде. Реке: Бели Дрим – главни ток котлине (код Кукса се удружује са Црним Дримом), Пећка Бистрица, Дечанска Бистрица, Ереник, Клина, Источка река, Мируша, Топлуга и Призренска Бистрица (све су притоке Б. Дрима). Језера има на Проклетијама и Мокрој планини (Беримско језеро). Опоље – крашко "Опољско језеро" претворено у вештачко (ХЕ Жур).

Педолошки састав: Разноврсан – Смонице, гајњаче, подзоли, алувијално тле, црвеница је ређа (у источном делу), рендзини на кречњацима, ранкери (Проклетије). Плодни алувијални речни наноси око токова. Благо поднебље и наводњаваље омогућују две жетве и три косидбе.

Флора и фауна: Зоналност вегетације. Метохија је шумовитија од Косова (38% под шумом). Реликти и ендемити-муника и молика, бели и црни бор, смрча, јела, бор кривуљ. Ботанички раритет - огромне мунике на Стреочкој планини (25 m, пречник 2 m). Проклетије су пуне дивљачи и звери у густим четинарима. Фаунистичка реткост – рис у високим зонама Шаре и Коритника + орао брадан (Шара и Проклетије), јаребица камењарка, ...


Честе миграције – Нације: Албанци, Срби, Турци, Роми, Македонци. Висок наталитет и пр. прираштај. Густина насељености највећа у Ексјугославији – 147 ст/km2

Градови малобројни, махом подигнути уз обод котлине – Пећ, Призрен (антички град Theranda- средњевековна престоница), Ђаковица. Мањи градови имају орјентална обележја. Села збијена (читлучки тип), ређе разбијена. Манастири – Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија. Термоминералне воде: Пећка (Илиџа) бања, Дечански кисељак.

46


ПРИВРЕДА

Карактеристике Метохије су неразвијена привреда, незапосленост, социјална беда, нехигијенски услови живљења, и уопште низак животни стандард.

Изратито аграрно подручје, пољопривреда идаље доминантна грана, а остале гране – шумарство, занатство (домаћа радиност), индустрија. Највише се гаје жита (више кукуруз него пшеница), поврће, крмно и индустријско биље (шећерна репа, дуван). Традиционално виноградарство. Сточарство на ливадама и пашњацима.

Индустрија млада – концентрисана у градовима (прехрамбена, текстилна и кожна – Призрен, Пећ, Ђаковица). Рудна богатства: Пећ – оникс, травертин; Ђаковица – угаљ, хром; Ораховац - никл, кобалт, серпентин; Дечани – мермер). Велике резерве лигнита. ХЕ потенцијал слабо искоришћен. Саобраћај – катастрофа, баш као и туризам.

4. ПЛАНИНСКО-ДОЛИНСКО-КОТЛИНСКА ЦРНА ГОРА

Мезорегија Позната као «Црногорска брда и површи» (10 268 km2 — 313 000 ст — 30 ст/km2) Микрорегије: Катунски крас20, Дурмитор, Никшићки крај, Пљеваљски крај, Плавски крај, Морача, Полимље, Црногорска брда21...

ПРИРОДА

Физичко-географски најсложенија планинска регија. Представља продужетак босанско-херцеговачког холокраса. На малом растојању се јављају велике висинске разлике и климатске супротности. Овде се јавља нагли прелаз из средоземне у алпску климу. У рељефу се истичу високе планине, простране флувијално-крашке површи, дубоке клисуре и кањонске долине, котлине и крашка поља. Ово је регија са највећим висинским разликама. Јављају се скоро сви облици-тектонски, флувијални, крашки, глацијални, палеоабразиони, фосилне и рецентне форме. Црна Гора је добила назив по густим четинарским шумама.

Геолошки састав: Црногорска брда и површи су изграђена од кречњака, палеозојских шкриљаца и еруптивних стена. Западни део претежно чине кредни кречњаци, средњи део тријаски кречњаци а око Лима преовлађују пермокарбонске стене.

Облици Рељефа: У рељефу се истичу високе планине, простране флувио-крашке површи, дубоке клисуре и кањони, котлине и крашка поља. Засупљени су скоро сви тектонски и ерозивни (речни, крашки, глацијални, палеоабразиони, ...) облици рељефа.

Тектонски облици чине основу насталу алпском орогенезом (јужно орог. стабло-Динариди), епирогеним издизањем, флексурним свођењем и раскидањем. Бројни су раседи у планинама и котлинама. На тектонској основи јављају се најбројнији флувијални, па крашки и глацијални облици. Раније схватање о изразитој шаријашкој структури (велике навлаке) замењено је реалнијим (боре и ситне краљушти).

Тектонски облици: Са заравни од 800-1500 m н.в. дижу се приморске планине Ловћен и Орјен22 (које се ка југоистоку настављају у венац Созине, Сутормана и Румије-приморска ЦГ). Познатије планине континенталне Црне Горе су Маглић (2386 m – на тромеђи Босне, Херцеговине и ЦГ – са Волујком и

20 Језгро старе ЦГ – прелаз од Јадранске ка планинској ЦГ.21 Простиру се NE од старе ЦГ – седам племена: Братоножићи, Бјелопавлићи, Пипери, Кучи, Васојевићи, Марачани, Ровци. Овде су госте шуме, бујни пашњаци, обиље воде.22 Ловћен (1749 m) је виша кречњачка приморска планина над Цетињем; Орјен (1895 m) је виши од Ловћена са ледничким рељефом (Кривошије).

47


Биочем чини пространу висораван), Дурмитор (2522 m)23, Сињајевина (2253 m), Бјеласица (шкриљци и кречњаци), Комови24 и Проклетије (2656 m)25.

Глацијални облици: Високе црногорске планине су током ришких и вирмских глацијала биле залеђене. Глацијација је била јача од данашње глацијације Алпа. Највише су биле захваћене Проклетије, Дурмитор, Комови, Орјен ...Проклетије су посла Алпа биле најзалеђеније подручје Балкана и средње Европе. Циркови су дугачки по 6 km. Најдужи је био Плавски ледник (35 km), затим Руговски (25 km), Дечански (20 km) и Рожајски (20 km). На Комовима је постојао платоски Кучки ледник на крашкој висоравни. На Дурмитору су се из циркова спуштале ледничке струје ка језерској површи и образовале велики суподински (платоски) ледник - Дробњачки ледник, од којег су се одвајале струје ка ободним кањонским долинама. Луковски ледник се кретао ка Никшићком пољу. Са Сињајевине се спуштао Колашински ледник, а са Бјеласице Биоградски ледник. На Орјену је било 20 ледника – најдужи (10 km) се спуштао ка Боки. И на Ловћену има циркова.

Поред «брда» (планина) у рељефу се истичу површи (заравни) које су полигенетског постанка (флувио - денудационе, флувио - крашке и глацијалне). Планинска група Војник, Журим, Маганик, Каменик је највиша црногорска (динарска) површ - остатак старе заравни између Метохијске и Зетско-скадарске потолине, која је била са обе стране притиснута и издигнута. Језерска (Дробњачка) површ Дурмитора (1450 m) је флувијално-крашко-глацијалног порекла. Према истоку се наставља у високу површ Сињајевине, која се састоји од тријаских кречњака. Пивска површ (1200 m) је флувијално-крашка; скрашћена је вртачама, увалама и јамама; усечена је у тријаским кречњацима.Катунска површ над Боком је заталасана и скрашћена (поља, увале, вртаче, пећине, јаме, понори) и дисецирана долинама ("каменито море").

У рељефу има неколико котлина и већих и дубоких долина. Котлине су у оквиру композитних долина, а долине су најчешће кањонске. Ређа долинска проширења су тектонски предиспонирана и последица селективне ерозије у стенама различите отпорности (шкриљци, кречњаци). Тара је највећа и најизразитија кањонска долина у Европи (78 km, 1300 m); тектонски је предиспонирана и са проширењима око Мојковца, Колашина и Матешева. Кањонска долина Пиве је дугачка 34 km, дубока до 1100 m, а њене десне притоке Комарнице 44 km. Кањонска долина Мале Комарнице (Невидио) је феномен речне ерозије; дубока је до 600 m, стешњена до 2 m. Морача је такође усекла кањонску долину (Платија) дужине 35 km, дубине 1000 m са вертикалним и инверсно нагнутим странама (600 m) и проширењима (Горња и Доња Морача). Кањонске долине усекли су још и Цијвна и Ибар. Лим је усекао најизразитију композитну долину. У њој се издвајају Плавско-гусињска, Андријевичка, Беранска и Бијелопољска, Пријепољска и Прибојска котлина (последње две у Србији). Плавско-гусињска котлина (тектонско-флувијално-глацијална) је највећа, а морфолошки најизразитија Беранска. На њеном излазу Лим је усекао типичну домну епигенију – Тивранску клисуру, а у котлини (Беранској) идеалне примере тераса (неогени језерски седименти). Пљеваљска котлина је део композитне долине Ћеотине (дно је на 770 m, 9x6 km). Спуштена је у кречњачкој површи а прекривена је неогеним језерским седиментима.

Крашки облици: Преко 70% Црне Горе чини кречњак. Црногорски холокрас Холокрас је најјаче издигнути део Динарида са интезивним падавинама. У њему нема тако великих крашких поља (осим Никшићког26) као у БиХ, али је заступљен типски "богињави" крас и "љути" крас. Кречњак је јако

23 У основи је изграђен од шкриљаца над којима лежи до 1700 m дебели кречњаци. Над Језерском висоравни дижу се «брда» до 1000 m релативне висине (Шљеме, Пруташ, Соре,...). До 1000 m високом литицом спушта се према ободним кањонским долинама.24 у изворишту Таре и Лима – имају два дела: Ком Кучки и Ком Васојевићки.25 Један од највиших и најкршевитијих планинских венаца на Балкану - завршне Динарске планине на југоистоку које мењају динарски правац у правац југозапад-североисток. То скретање је последица сутока Динарида и Шарида. Главни гребен је дугачак 70 km. У ширем смислу обухвата Чакор (2048 m) са истоименим превојем, Мокру гору, Хајлу и Жљеб.26 Никшићко поље (50 km2, 640 m н.в.) је некадашње извориште Зете. Настало је скрашћавањем и спајањем увала тектонски предиспонираног флувијалног проширења, па Зета сада понире у пољу (понор Сливље), подземно тече испод повије, па избија са друге стране повије у Бјелопавлићкој равници. Нагнуто је ка SE. Има секундарна крашка удубљења, језерске седименте и флувио-глацијалне наносе са Волујка, Журима и Прекорнице. Постоји 5 еставела. Горњопољски вир- понор је од маја до септембра, а потом врело које отиче у Сушицу.

48


разједен. Остала крашка поља: Никшићка жупа, Лукавичко (највише у Ексјугославији), Граховско, Драгаљ, Велиирје, Његушко (периодично плављено) и Цетињско. И остали површински и подземни крашки облици су заступљени. У Лупоглаву (Кривошије) јавља се љути крас са изразитим шкрапама и богазима. У Радоштаку (огранак Орјена) јављају се бунарасте вртаче дубоке до 150 m, широке до 50м. У Катунском красу има вртача дубљих од 200 m и великих увала дужине до 5 km. Подземни облици нису довољно проучени. Јаме су далеко бројније од пећина (махом су дубоке, а пећине кратке). Пећине: Липска пећина (код Цетиња-850 m), Ледена пећина (Дурмитор-2000 m н.в.). Јаме: Бољановица (у Његушком пољу - дужина канала 300 m), Пећ, Дубоки До (виглед - завршава се језером које је део подземне Бокељске реке). Неке јаме су понори, као нпр. Понор Зете у Никшићком пољу. На Ловћену се налази 8 снежница и леденица.

Клима: Изузетна разноврсност поднебља због великих висинских разлика (медитеранска, субмедитеранска, умерено-континентална, котлинска, жупна, субалпска и алпска клима). У долинама и котлинама поднебље је умерено-континентално, котлинско и жупно, а на планинама субалпско и право алпско (на високим пл.). Јадран ублажује хладноћу и повећава падавине. У планинама су чести ветрови, вејавице, удари геома и магле. Жабљак – најхладније насеље. Црквице –најкишовитије место (5 317 mm).

Хидрографија је површинска, а у кречњачким теренима и подземна. Све веће реке (сем Зете и горње Мораче) су површинске. Правци река су углавном динарски, ређе меридијански и одређени су раседима, а падови корита су велики, несаглашени, са брзацима, слаповима и водопадима. Углавном припадају црноморском сливу. Тара (144 km) најдужа река Црне Горе. Постаје од Веруше и Опасанице. Пива – претходе јој (још 4 назива) Тушина, Буковица, Бијела и Комарница а од врела Сињац се

назива Пивом. Притичу јој воде црних језера са Дурмитора. На њој се налази Мратињско (Пивско) језеро - највеће у Црној Гори и најдубље у Југославији

Лим - истиче из Плавског језера у које делтасто утиче Ључа - најдужа притока Дрине Ћеотина-најсевернији ток у ЦГ Морача (97 km) најдужа јадранска река-јако врело-Глава Мораче на 1650 m н.в. а ушће јој је на 5

m н.в. Има пад од 8,4‰. Из Скадарског језера истиче Бојана са падом од 0,12‰ Зета - понорница Никшићког поља и нормална река од Главе Зете-врела Перућица и Обоштица-

дају доњу Зету

Језера: У ЦГ има много али мањих ледничких и крашких језера – Дурмитор (17), Проклетије (15), Бјеласица (15). Плавско језеро (907 m н.в.) - највеће проклетијско. Лежи у терминалном басену плавског валова

заграђеног 80 m високом чеоном мореном. Дубоко је 9 m - интензивно засипање. Зими се мрзне. Ридско језеро-1960м н.в.- Проклетије-у изворишту (Ридске реке) Богићевице Рикавачко језеро (1327 m н.в.) између Комова и Жијова Букумирско језеро (1430 m н.в.) Ђеравичка језера-Велико на 2320 m и Мало на 2360м-наша највиша језера Још значајна проклетијска језера су-Савино, Јереничко, Црно, Травно... Црна језера-Велико и Мало-1413 m н.в.- Дурмитор - у полигенетском басену-Велико је највеће на

Дурмитору а Мало је најдубље-42 m. Воду губе понирањем. Спојена су језероузином. Шкрчка језера - Велико и Мало- валов Шкрке-Велико на 1717 m н.в. -најбистрије на Дурмитору Остала значајна-Сушичко, Зминичко, Срабље, Валовито, Пошћенско, Модро, Вражје, Рибље... Биоградско језеро -1094 m н.в. -највеће на Бјеласици. Припада НП «Биоградска гора». Значајна су још: Пешића језеро- 1800м н.в. у цирку, Шишко, Урсуловачка језера... Виситорско језеро-1810 m н.в.-исчезава-формира се тресава Пивско (Мратињско) и Никшићко (Крупачко) су вештачка.

Педолошки покривач настао је на разноврсној петролошкој (претежно карбонатној) подлози и под утицајем палео- и рецентне ерозије углавном је представљен црвеницом и рендзинама. У котлинама, некадашњим језерима, заступљене су смонице, гајњаче и подзоли. У долинама су млада тла и квартарни наноси.

Флора и Фауна је сложена (212 ендема Балкана, 22 ендеми ЦГ). Панчићева оморика-Дробњаци; Муника и Молика-Проклетије, Ловћен, Орјен, Комови, Зелетин... Бреза-Дурмитор, Сињајевина,

49


Комови; планинска тундра - у највишим деловима планина. У планинам има медведа, вукова, дивљих свиња, јелена, срна, дивокоза, крупних птица, ... Планинске реке богате су пастрмком.


Слабо настањена, емиграциона регија.

Планинска Црна Гора била је насељена још у праисторији. Палеолит - пећина Одмут (Пива) и неолит - пећина Црвена Стијена (запад ЦГ), Петњак (Беране), Штедац (ПГ), Ћеменац (НК), Будимље (Беране). Бронзано доба-Бједићи и Острељ (БП), Заврха (НК), Петровац, околина ПГ. Гвоздено доба-Бањани и Готовуша-Пљевља. Античка насеља су ретка.

Стара (приморска) Црна Гора до X века називала се Дукља, а потом Зета. Постепеним ширењем ка северу постала је много више планинска регија, али су висока брда и површи остала су до данас слабо насељена, са 5х већом аграрном густином насељености него у Војводини. Црна Гора се први пут помиње у XIV веку у доба краља Милутина, а у међуратном периоду означавана је Зетском бановином. Долине и котлине су насељеније. Наталитет је знатан, али и емиграција. Образовање слабо.

Пољопривредно становништво се сели због тешких услова живота, нарочито ка Београду и Војводини. Најбројнији су Црногорци, а има и муслимана (Бијело Поље, Рожаје, Беране). Карактеристика становништва је њихова племенска припадност и груписаност (седам племена: Бјелопавлићи, Братоножићи (узводно од ПГ), Морачани (око Горње Мораче), Пипери (Прекорница – између Зете и Мораче), Ровца (Маганик, Лола), Васојевићи (слив горњег Лима), Кучи (Ком Кучки)). Племески живот се нарочито развијао у време Турака.

Насеља су лоцирана углавном у котлинама (Пљевља, Беране, Бијело Поље) и долинама (Мојковац, Колашин, Рожаје), ређе у крашким пољима (Никшић – регионални центар, Цетиње (град-музеј), Грахово) и изузетно на планинама (Жабљак – највише градско насеље у СРЈ – 1450 m). Градови су релативно млади. Села су мала, разбијена и разбацана на планинама, ретко збијена.

ПРИВРЕДА

Недовољно развијено подручје, познато планинско сточарство. Мало обрадиве земље, обиље шума. Пољопривредна производња је јако мала, недовољна за исхрану људи.

Шуме представљају велико богатство регије (40%), очуване су захваљујући неразвијености и слабој насељености ове регије. Има и неколико прашумских комплекса (Дурмитор, Бјеласица, Проклетије). Дрвна индустрија се све више развија. Главна привредна активност у прошлости је било сточарство, а заступљено је и сада, али је у опадању.

Рудна богатства су недовољно истражена. Угља има у котлинама, боксита око Никшића. Планинске реке имају велики ХЕ потенцијал. Општина Пљевља има примат како у пољопривреди, тако и у рударству.

Индустрија је млада и неразвијена, али са добром сировинском базом. Друмски саобраћај се развија тек последњих неколико деценија. Железнички саобраћај је слабо развијен (пруга Београд-Бар). Туризам је много развијенији у приморју, али му погодују многе природне лепоте. Национални паркови (Ловћен, Орјен, Дурмитор, Биоградска Гора) нису довољно искоришћени. И спелеолошки туризам је неразвијен. Регија је погодна за зимске спортове.

Никшић (Оногошт) – железара, дрвна и метална инд, пиво, бокситПљевља – угаљ, цемент, олово, цинк, дрвна и текстилна инд.Цетиње – Ободин, обућаБеране – дрвни комбинат (целулоза, намештај), кожа, грађ. материјалБијело Поље – одећа и штофови ,прехрамбена инд. (прерада воћа)

50

ЈАДРАНСКА МАКРОРЕГИЈА

Ово је наша најмања макрорегија. Јадрански басен је издужена депресија између Балканског и Апенинског полуострва. И Медитеран и Јадран су реликти праокеана Тетиса. После издизања Динарида Јадранско море потопило је тектонску потолину између Алпа, Динарида, Хеленида и Апенина. Обала је више пута мењана. У еоцену је трансгресиом море потопило ниже делове младог динарског копна и наталожило флишне стене. У олигоцену се море повукло до пучинске стране садашњих спољних острва, да би се крајем неогена поново приближило копну. У квартару је било десетак трансгресија и регресија које су настале као последица колебања глациоевстатичког нивоа Светског мора због сукцесивног смењивања влажне и суве климе. Последња трансгресија је настала крајем вирма 3, када је морска вода потопила синклинале, старе долине и приморске низије. Тако су настали заливи, затони, канали и драге, а антиклинална узвишења постала су острва. Јадрански басен се изерава од NW ка SE и од SW ка NE. Наша обала се спушта а италијанска издиже. Сеизмичка активност у приморју је значајна.

Приморска Црна Гора (југоисточно приморје)

1. ПРИМОРСКА ЦРНА ГОРА

(Југоисточно приморје) Мезорегија Јадранске макрорегије (3398 km2 – 301 030 st – 88 st/km2)

Граница према п-д-к макрорегији одређена је орјентационо и условно изохипсом од 500 m.

ПРИРОДА

Знатно мања од планинско-котлинске Црне Горе, али боље насељена. Пружа се динарски дуж обале и увлачи у залеђе Румије, обухватајући Зету и Бјелопавлићку равницу (континентални део ове регије). Знатна вертикална и ситна хоризонтална разођеност рељефа + Бококоторски залив. Најтоплији део Јадрана са бујном вегетацијом.

Бока је четворокраки залив изузетно сложеног постанка, а Скадарско језеро највећа криптодепресија на Балкану. Издвајају се такође и три веће приморске планине (Орјен, Ловћен, Румија). Приморска обала је назупчена (кречњачки ртови и затони у флишу). У отпорнијим кречњацима обала је висока и стрма, а у мекшим флишним стенама је ниска и померена на рачун копна. Ово је право медитеранско поднебље са најтоплијим летима у Ексјугославији (Зета). У залеђу је субмедитеранска клима, а на приморским Динаридима је хладније са обилним падавина (Цркцице – највише падавина у Европи – 5317 mm). Овај уски приморски појас је без већих токова, као што су у континенталном делу Зета и Морача, али зато хидрографију ове регије обогаћују море, језера, понорнице, нормални и крашки извори. Од педолошких супстрата највише је црвенице и смеђег тла, речних наноса и слатина. Топла и влажна клима чини ову регију зеленом, са разноврсним суптропским и медитеранским биљкама, маслињацима, аргумима и декоративним цвећем. Под шумом је трећина од укупне површине регије.

СТАНОВНИШТВО

Јадранска макрорегија настањена је од давнина, о томе сведоче бројне античке претече Подгорице (Birziminium, Рибница), Улциња (Olcinium), Будве (Butua), Котора (Dekadron, Acruvium, Catarum) и Дукље (Doclea). Бројни су трагови старих Илира, Грка, Римљана, Млечана, Аустроугара, Турака, Француза, Италијана и других. Међутим током векова Словени су постали доминантни. Структуре становништва (старосна, етничка, образовна) су сложеније. Градови су мањи (сем Подгорице), махом стари. Регионални центар је Подгорица, а секундарни центри су бокељски градови и Улцињ. Игало је једина бања у овој регији.

ПРИВРЕДА

Јадранска Црна Гора је привредно развијенија од планинског дела. Приобаље је у знаку туризма (Херцег-Нови, Будва, Улцињ), а континентално залеђе је пољопривредно-индустријски рејон Орјен и Ловћен су национални паркови. Поморство је традиција Боке. Пољопривреда има медитеранска обележја (маслињаци, виногради, лимун, наранџе,...). Зета је житница Црне Горе. Риболов је нарочито развијен на Скадарском језеру, а сточарство је традиционално. Индустрија је развијена у Подгорици и Котору. Саобраћај је разноврсан и добро развијен – поморски, језерски, речни, ваздушни, друмски и железнички, а саобраћајну атракцију представљају ловћенске, петровачке и будванске серпентине. И рударство има перспективу, истражују се лежишта нафте испод мора.

Јадранска макрорегија

1. a) Бока

396 km2—52 000 ст—131ст/km2

ПРИРОДА

Морфолошко-хидролошки добро индивидуалисана микрорегија, други по величини ѕалив Јадрана, после Кварнерског, највечи у Црној гори, изузетно сложеног постанка са четири секударна залива спојена теснацима.1

Рељеф: Рт Оштро и полуострво Луштица чине прву антиклиналу (Витаљинско-луштички гребен) а теснац Вериге је усечен у другој антиклинали (Девесиљско-врмачки гребен). Између антиклинала се налази прва синклинала (Суторинско-грбаљска) а ка залеђу (иза друге антиклинале) друга синклинала (Морињско-которска). Кумборски теснац је шири и дубљи од Верига (2,3 km, 300 m). Антиклинале, синклинале и заливи се пружају динарски. Синклинале су флишне и делом су потопљене (заливи). Дубине мора у заливу нису велике (Оштро-63 m, Тиват-45 m, Котор-37 m). Непосредно у залеђу дижу се високе планине Орјен и Ловћен. Над Добротом диже се око 900 m висок кречњачки одсек. О постанку Боке итнето је неколико хипотеза. Прво мишљење изнео је Л. Савицки који је сматрао да је Бока флувијална творевина са тектонском предиспозицијом, што је усвојио и Јован Цвијић. Ж. Буркар је сматрао да је Бока чисто тектонска творевина без удела флувијалне ерозије, а да су два продора у антиклиналама раседи потопљени морем као и синклинале. Према Боривоју Ж. Милојевићу најважнији агенси били су тектонски и флувијални, а мање су важни крашки, глацијални и (палео)абразиони процеси, с тим што су поствирмска колебања глацио-евстатичког нивоа мора имала посебан значај када је у питању морфохидрогенеза Боке.2

1 Редослед од улаза у Боку: Продор Оштро између рта Оштро и полуострва Луштица, затим Топлански са Херцегновским заливом, Кумборски теснац, Тиватски залив, теснац Вериге, Рисански залив и Которски залив.2 Током неогена и квартара у приморју су се ообављали копликовани диференцијални тектонски покрети. Они су вршени по блоковима. Тангенцијалним покретима у преднеогену су настале боре и ниже планине које су касније снажно издигнуте и епирогено засвођене. Радијална Тектоника је имала динарски али и попречни правац, па су антиклинале раседима пресечене. Јадрански басен је тонуо, а приморске планине су издизане. Бока је спуштана а њено залеђе снажно издизано (јаче издизање него спуштање), тј. синклинале су брже спуштане од антиклинала. Бока је изеравана ка југу. У (вероватно) миоцену тле и околина Боке је била нижа и представљена вододржљивим седиментима. Поред еоценског флиша у синклиналама (настао претходним потапањем приобаља) вододржљиве стене су покривале и кречњаке антиклинала. Тада је текла Бокељска река са североистока ка југозападу користећи попречни расед. Усецала је плитку долину. Када је у неогену (плиоцену) дошло до снажних епирогених покрета у залеђу, река није могла пратити издизање. Издигнута долина је дезорганизована (прва фаза). Очуване, спуштене и потопљене делове долине чине три теснаца-нарочито Вериге (очуване терасе). О снажном издизању сведоче одсеци (Доброта) и приморске планине (Орјен и Ловћен). На снажна и разносмерна кретања упућује и висинска разлика од 3200 m између Орјена (1895 m н.в.) и дна Јужнојадранске подморске котлине (дубина од 1330 m). Приликом издизања, Бокељска река се јаче усецала а тако је односила флиш и оголитила кречњак. У кречњаку није могла брзо усецати долину па је ток пренет у подземље (друга фаза дезорганизовања тока и долине). Тако је стара долина у Боки тектонски, а у залеђу крашки дезорганизована. Њен ток се сада налази у јами Дубоки До (350 m) у Његушима. Она избија у врелима и вруљама код Рисна (Сопот, Љута, Спила, Шкудра, Гурдић...) а делом повремено тече кроз Рисанску пећину (у време поводња пада директно у море у виду водопада).За постанак је поред тектонике важно и колебање глациоевстатичког нивоа мора у плеистоцену. За време глацијала Бока је била сува због нижег нивоа мора а у интерглацијалима била је потопљена-тада је и тле Боке било више него данас. Постала је залив почетком поствирмског интерстадијала III, када је вода продрла кроз делове фосилне долине (теснаце) Бокељске реке. Ка залеђу, залив је плићи због изерености терена ка југу. Како је у старијим глацијалима тле Боке било више (још један разлог што је била сува) извесно је да се сукцесија копна и мора вршила у три вирмска глацијала и његовим интерстадијалима (I-II и II-III). Доказ да је постојала река су теснаци у залеђу прве антиклинале који нису могли настати радом таласа (заветрина) ако су већ таласи са пучине могли створити продор Оштро. Превој Тројица (Котор-Тиват) вероватно не чини део фосилне долине (рачвање реке), већ је настао подсецањем развођа наспрамним сливовима.

Бока/Паштровићко-Улцињско приморје

Грбаљско поље у залеђу Тиватског залива је највећа равница Боке, а наспрам њега је синклинална удолина Суторина (7x3km). У потопљеним деловима синклинала налазе се острвца Св. Марко и Оток (у Тиватском заливу) и Св.Ђорђе и Госпа од Шкрпјела (у Рисанском заливу). На улазу у Боку је острвце Мамула, а код тивта полуострвце Превлака. Од крашких облика издвајају се Плава шпиља (Лиштица) и пећина Сопот (код Рисна), кроз коју при поводњу тече подземна река и водопадом пада у море. Изнад Котора налази се јама Пестинград дубока 220 m.

Клима Боке је суптропска, а њеног залеђа субалпска. Падавине су обилне, преко 2000 mm (Цркви-це 5317 mm). Због стрмих планина у залеђу дупло више падавина него у заливу. Лети је најмање падавина, а највише у позној јесени. У пролеће и јесен су чешћи ветрови с мора, а зими дува бура.

Хидрографија: И поред обилних падавина кречњачко залеђе Боке је безводно, вода брзо понире и избија у виду врела или вруља. Врело Гурдић даје сланасту воду и повремено представља морску еставелу. Претвара се у понор једном у 10 година – за то време из другог врела Шкурде истиче слана вода.

Вегетација је бујна због обилних падавина и плодног земљишта (палме, маслине, бадеми смокве, ароматично и лековито биље, цвеће).


Давнашња насељеност, бројни стари и мањи градови. Највише има Црногораца, Хрвата и Срба.

Археолошка налазишта из праисторије (пећина Липци (Рисан), предримског и римског времена доказ су давнашње насељености. Њена историја почиње оснивањем Rhiziniumа (седиште илирске краљице Теуте) 288. пне. Боком су владали Илири, Грци, Римљани, Византијци, Готи, Угари, Словени. Златно доба доживела је под Немањићима Око ње су се отимали и Млечани, Турци, Руси, Французи, Аустријанци, све док није припала краљевини СХС после Првог светског рата. Прихватала је многе досељенике из Херцеговине и ЦГ.Котор:1-Цг,2-Хрвати,3-Срби; Х. Нови:1-Цг,2-Срби,3-Хрвати; Тиват: 1-Хрвати,2-Цг,3-Срби.Насеља су мала, а највећа су Херцег-Нови, Котор (Acruvium, Decadaron, Catarum), Рисан, Тиват. Градови су популационо ојачали премештањем становништва из залеђа у залив од средине 19 в. Насеља су ређа и мања на антиклиналама него на синклиналама. Игало је једина бања Црне Горе.

ПРИВРЕДА

У недостатку обрадивих површина Бокељи су увек били упућени на море (пловидба, трговина, риболов). Чувена је била Бокељска морнарица у 19 в. (пропала је са појавом парних бродова). До данас су се саобраћај (нема железнице), туризам и индустрија како-тако развили, што се за рибарство и пољопривреду не може баш рећи. Которске серпентине су атрактивне. Преко Верига је већ 30 година планиран мост и још га нема. Индустрија се развила углавном у Котору (8 фабрика), бродоградилиште у Тивту. Туризам је најзначајнија привредна грана. Најплоднији део Боке је Грбаљско поље, Суторина је под лозом и маслинама. Рударство је скромно (ХН-боксит, Котор-манган, Вериге-мермер).

1. b) Паштровићко-улцињско приморје

(Црногорско приморје у ужем смислу - 564 km2 — 60 000 ст — 106 ст/km2)

ПРИРОДА

Ово је уски појас од Боке до ушћа Бојане ширине само 2-3 km. Припадају му и приморске планине Румија (кречњачка планина са голим гребеном и дубоком песедлином у њему), Созина и Суторман. Испред обале нема острва. Изграђен је од старих кречњачких ртова и најтипичнијих клифова, а између њих су флишне зоне у којим је селективна абразија створила бројне плитке и широке заливе. У овој регији су Будвански и Барски залив, затони Петровца, Лучица, Буљарице, Улциња, ... У меким флишним стенама развиле су се ниске приморске заравни – Будванско, Буљаричко, Барско и Улцињско поље са бујном барском и језерском вегетацијом (Зогањско блато у овом пољу - најнижи

Јадранска макрорегија

део Скадарског басена). Кречњачка обала је висока, са клифовима. Понегде је абразија пробила кречњачки појас (120 m) и зашла у флишну зону. У мекшем флишу су створени полукружни затони са кречњачким ртовима на крилима (странама) и песковитим плажама у залеђу. Интересантан облик акумулације је пешчана превлака која спаја обалу и град-хотел Св. Стефан.

Медитеранска клима, падавине преко 1000 mm, на планинама доста више (Румија 2520 mm). На Румији и Суторману је хладније.Уско приморје је без већих токова, потоци који се спуштају са приморских планина су кратки, а само Железница тече кроз Барско поље. Код Улциња је Шаско језеро (Улцињско поље) изданског порекла (утиче Међуреч а кратка отока утиче у Бојану).

СТАНОВНИШТВО

Паштровићи се први пут помињу 1355. као властела у служби Цара Душана. У средњем веку су имали аутономну територију. Ово је најнасељенија црногорска регија. Бројни Албанци. Насеља су махом поређана у два низа, један уз обалу, други у подножју приморских планина. Разбијеног су типа са каменим кућама. Три највећа места су стара насеља, туристички центри. Улцињ (Kolhinium, Olcinium) је најјужнији град јадранске ривијере у којем има и трагова турске владавине. Бар (Antibarium) чини стари и нови део. Будва (Butua) је изразито туристичко место. Остала места су Петровац (раније Каштел Лашва) и Сутоморе (средњовековни Хај-Нехај).

ПРИВРЕДА

Гаје се маслине, агруми, лимуни, наранџе и друге медитеранске културе. Око Бојане се гаје жита, рано воће и поврће. Нађене су руде метала и неметала. Туризам је главна привредна грана. Плаже су дуге, песковите. Пруга Београд-Бар се тунело Созина пробија из Зете у приморје кроз истоимену планину. Барска равница омогућила је изградњу друмских и железничких прилаза моруБудва – туризам, манган; Између Петровца и Бара – олово, гвожђе, жива, нафтаУлцињ – солане (на месту зогајског блата), уље, хром, титанБијело Поље (Петровац) – бентонит, монморионит; Спич – манган, цинабаритБар – пруга, лука, прерада воћа и поврћа (средњовековни град Свач)

1. c) Зета

1480 km2 – 110 000 ст – 75 ст/km2

Обухвата долину доње Зете и Скадарску потолину. Зета је равница северно од Скадарског језера а не око доње Зете (Бјелопавлићка равница).

Микроцелине: Ћемовско поље, Карабуш (лева страна доње Цијевне), Крајина (уска равница на северуистоку Румије), Црмница (истоимена река-Вирпазар), Цеклин (Ријека Црнојевића).

ПРИРОДА

Рељеф: Зета у ужем смислу је равница северно од Скадарског језера, те низија Зете није око истоимене реке, већ око доње Мораче, а равница око доњег тока Зете је Бјелопавлићка низија, коју ова регија обухвата у ширем смислу. Скадарска потолина је пресечена границом према Албанији која води преко језера и дуж Бојане.Бјелопавлићка равница се пружа динарски од Главе Зете (одакле настаје нови површиниски ток Зете после понирања у Никшићком пољу) до ушћа у Морачу. У равници се издвајају Велико поље, Косови и Љешкопољски луг. Долина доње Зете је дубока и широка, динарског правца и тектонски предиспонирана.Зетска равница је највећа у ЦГ; нагнута ка југу од 40-6 m. На северу флувио-глацијални шљунак и песак а на југу млади језерски и еолски седименти (лесне оазе). Над равницом штрче кречњачки брежуљци. Морача је у равници Зете усекла дубље корито у флувијално-глацијалном наносу.Скадарска потолина је спуштена између Жијова, Проклетија и Румије. Налази се на дислокацији, тј. зони раседа тектонског сутока Динарида и Шарида. То је зона три потолине: суве-Метохија,

Бока/Паштровићко-Улцињско приморје

језерске-Скадар и подморске-Јадран. Обод Скадарске потолине је издизан (јез.седименти на 300 m н.в.) а дно је спуштано, па потопљено. Пре потапања дном потолине (крашко поље) текла је река која је спајала данашње токове Мораче и Бојане о чему сведочи речно корито (потопљено). Стварањем језера скоро је умртвљен ток Ријеке Црнојевића (залив језера). Басен је полигенетски (тектонско-речно-крашко-језерског, ерозивно, корозивно, акумулативног постанка. То је тектонско крашко поље са чијег се дна дижу крашки хумови (острвца) међу којим су највећа Врањина и Лесендро (са истоименим селима). Острва и обод су од доломита и кречњака, а по дну има по 100 m дебелих неогених седимената над којима су такође дебеле плеистоценске наслаге (морене). Долина Зете је усечена у флишне стене и са квартарним наносима. Код Вирпазара има андезита и порфирита (палеовулканизам). Дубока долина Ријеке Црнојевића је услед спуштања постала саставни део Скадарског језера. У њеном изворишту је Ободска пећина (350 m) са врелом Обод.

Клима је субмедитеранска због удаљености од мора, а под утицајем је и околних планина, те се разликује од маритимне климе Боке и Улцињско-паштровићког приморја. Лета су топла и сушна (најтоплија лета у Ексјугославији), а зиме благе и кишовите. Планине добијају више падавина.

Хидрографија:1. Скадарско језеро (379 km2 - наше 222 km2) је највеће на Балкану – криптодепресија-ниво је 6 m

изнад нивоа мора а дно је 38 m испод нивоа мора (max. дубина 44 m – у сублакустријским вртачама, иначе је плитко 6-7 m). На северу је мочварна површина (блато), која се у јесењем поводњу плави. Тада се издиже ниво језера, а језеро се увећава и када му притоке (Морача, Црмница, Дримац) доносе обилне воде. Због тог издизања се обрадиве површине смањују.

2. Горње језеро је северно од Скадарског језера.3. Бојана је меандарска отока Скадарског језера. При ушћу се рачва у два крака.4. Шаско језеро и Зогањско блато-солане (-?-ЦГ приморје-изгледа да припада Зети)5. Морача (93 km) је највећа притока језера; има велики утицај на колебање језерског нивоа6. Зета је кратка али снажна крашка река. Настаје од вода које пониру у Никшићком пољу, па

избијају код "главе и слапа" Зете, одакле тече површински кроз Бјелопавлићку равницу до ушћа у Морачу.

Педолошки састав: У Зети и око језера има црвеница, између Улциња и Бојане слатина, а око река има рецентних речних наноса. На северној страни Скадарског језера има тресетног тла, погодног за ђубрење.

Флора и фауна: Флора је оскудна, кречњак, конгломерат и суше не погодују шуми, а чак ни трави. Фауна је богатија, нарочито рибе (у језеру има и морских риба). Има и разних птица (галебови, пеликани, лабуди, корморани, ...).


Одавно настањена (Илири, Грци, Римљани, Словени). Овде је настала наша прва држава. Највећи део становништва живи у главном граду – Подгорици (најтоплији град Ексјугославије). Природни прираштај је мањи него у планинској ЦГ. Најбројнији су Црногорци, а има и Срба и албанаца.Два градска центра су се развила – Подгорица и Скадар у Албанији. Остала места: Даниловград, Тузи, Спуж, Ријека Црнојевића, Вирпазар. Манастир Острог узидан у кречњачку литицу и заклоњен са свих страна.

ПРИВРЕДА

Зета је најплоднији део ЦГ, али су приноси ниски због суша и поплава. Највише се гаје житарице, поврће, крмно и индустријско биље. Средњоевропско воће се гаји више од суптропског. Традиционално сточарство, рибарство (95% слатководне рибе је из Скадарског језера). Три ХЕ ("Глава Зете", "Слап Зете", "Перућица"). Пруга Београд-Бар, Зетска пруга, јадранска магистрала, аеродром Голубовци.Подгорица – алуминијумски комбинат, агрокомбинат "13. јули", грађевинске машине, намештај, дуван, универзитет, ЦАНУ.Даниловград – радијаториСпуж – мермер

В Р Е М Е Н С К О Р А З Д О Б Љ Е

ТР

АЈА

ЊЕ

У

МИ

Л. Г

ОД

ИН

А

ПО

ЧЕ

ТА

К П

РЕ

М

ИЛ

. ГО

ДИ

НА

К О М Е Н Т А Р

ЕР

А

ПЕ

РИ

ОД

А

Е П О Х А

КЕ

НО

ЗО

ИК

КВ

АР

ТА

Р

ХОЛОЦЕН 0,01 0,01

ПЛЕИСТОЦЕН 2 2Глацијали: гинц, миндел, рис, вирм.Еолски седименти (песак и лес)

ТЕ

РЦ

ИЈ

АР

НЕОГЕНПЛИОЦЕН 10 12 понт, левант

МИОЦЕН 15 27 медитеран, сармат, панон

ПАЛЕОГЕН

ОЛИГОЦЕН 15 42 Стварање Панонског басена

ЕОЦЕН 20 62 Еоцене флишне стене

ПАЛЕОЦЕН 10 72 Палеоцени кречњаци

МЕ

ЗО

ЗО

ИК КРЕДА 65 137 Млађи јурски и кредацејски

кречњаци (S ЦГ, W Србија, околина Београда)ЈУРА 45 182

ТРИЈАС 45 227Почетак Алпске орогенезеСтарији тријаски кречњаци

(ЦГ, SW Србија)

ПА

ЛЕ

ОЗ

ОИ

К ПЕРМ 45 270Херцинска орогенеза

КАРБОН 80 350

ДЕВОН 50 400Каледонска орогенеза

СИЛУР 40 440

ОРДОВИЦИЈУМ 60 500

Кристаласти шкриљци (шкриљци, пешчари, кречњаци, ...)

– чине основу Балкана

КАМБРИЈУМ 100 600

ПР

ЕК

АМ

-Б

РИ

ЈА АЛГОНКИЈАПРОТЕРОЗОИК 1100 1700

АРХЕОЗОИК 1000 2700

А Р Х А И К 600 3300

К О С М И Ч К А Е Р А 1200 4500

АНЕКС: ГЕОЛОШКИ РАЗВОЈ ЗЕМЉИНЕ КОРЕ

Geografske Regije Srbije i Crne Gore (Skripta)

Documents

Transcript of Geografske Regije Srbije i Crne Gore (Skripta)