Gajo Petrovic Book

GAJO PETROVI OVJEK I FILOZOFZBORNIK RADOVA S KONFERENCIJEPOVODOM 80. OBLJETNICE ROENJA

GAJO PETROVIC BOOK.indb 1 5.6.2008 10:45:19

GAJO PETROVI OVJEk I fIlOzOfZBORNIK RADOVA S KONFERENCIJEpOVODOm 80. OBlJEtNICE ROENJA

IzdavaSveuilite u zagrebufilozofski fakultetff Press, zagreb

Za izdavaaMiljenko Jurkovi

Uredniklino Veljak

RecenzentiRastko MonikNadeda ainovi

LekturaAsja Petrovi (hrvatski)Damir kalogjera (engleski)

Grafika opremaBoris Bui

Tisak

CIP zapis dostupan u raunalnom katalogu Nacionalne isveuiline knjinice u zagrebu pod brojem 669281.

ISBN 978-953-175-293-0

Tiskanje ove knjige financijski je pomoglo Ministarstvoznanosti, obrazovanja i porta RH

sadrzaj - gajo petrovic.indd 2 3.7.2008 10:32:01

Urednik Lino Veljak

GAJO PETROVI OVJEK I FILOZOF

ZBORNIK RADOVA S KONFERENCIJEPOVODOM 80. OBLJETNICE ROENJA

Zagreb, 2008.


SADRAJ

Sadraj 5

Uvod 7

I.

Jrgen Habermas: U spomen na Gaju Petrovia /Zum Gedenken an Gajo Petrovi 11

Milan Kangrga: Sjeanja na prijatelja, druga i suradnika Gaju Petrovia 19Ivan Kuvai: Gajo Petrovi kao student 23Vlado Sruk: Nekoliko reenica o Gaji Petroviu 27Neboja Popov: Gajo Petrovi nije bio samo profesor 31Goran vob: Gajo Petrovi kao logiar 43Ante Leaja: Gajo Petrovi i Korula 49

II.

Gajo Sekuli: Gajo Petrovi o toleranciji 65Boidar Jaki: Praxis Gaje Petrovia 85Veselin Golubovi: emu mislioci u oskudnom vremenu? 107Slobodan Sadakov: Gajo Petrovi Odgovornost intelektualca 111Barbara Stamenkovi/Lino Veljak: Humanizam u djelu Gaje Petrovia 117Gordana kori: Petrovi i neki aspekti suvremene njemake lozo je 123Mladen Labus: Mogunost stvaralatva u djelu Gaje Petrovia 137Borislav Mikuli: Revolucija i intervencija.

O utopijskom efektu praxis 159


SADRAJ6

Sead Ali: Praksa avangarde i avangarda prakse: McLuhanu svjetlu pojma prakse Gaje Petrovia 175

Joko ani: Princip veri kacije: Petrovi vs. Beri 189

Hotimir Burger: O aktualnosti lozo je prakse 205

Gvozden Flego: Pojam praksis danas, etrdesetak godina kasnije 217

Lino Veljak: Umjesto pogovora: Gajo Petrovi danas 223

Iz biografskog i bibliografskog arhiva 227


GAJO PETROVI OVJEK I FILOZOF

UVOD

U ovom zborniku sabran je najvei dio izlaganja s konferencije koja je u organizaciji Odsjeka za lozo ju Filozofskog fakulteta u Zagrebu odrana 10. oujka 2007., kao i tri naknadno dostavljena priloga. Spomenutom konferencijom, kao i ovim zbornikom, Odsjek obiljeava 80. obljetnicu roenja svojega zaslunog lana i jednoga od najznaajnijih lozofa roenih na naim prostorima.

GAJO PETROVI THE MAN AND THE PHILOSOPHER

INTRODUCTION

The present Proceedings contain the majority of the papers presented at the conference organised by the Department of Philosophy, Faculty of Philosophy, University of Zagreb, on March 10, 2007. Three contributions were sent in later. By the Conference and the publication of the Proceedings the Department of Philosophy marked the 80th birthday of its late outstanding member and one of the major philosophers hailing from these parts.


I.


JRGEN HABERMAS

U SPOMEN NA GAJU PETROVIA1

Povod u kojem se danas okupljaju prijatelji Gaje Petrovia ne pobuuje samo sjeanja na jedan veliki um i na njegovo djelo. Meni se nameu prije svega sjeanja na osobu prijatelja, takoer i sjeanja na upeatljiv krug kolega u ijem je sreditu stajao Gajo Petrovi. Ta dosta srameljiva osoba stvorila je neprimjetno, zahvaljujui svome intelektualnom autoritetu, sredite jedne produktivne kole. Djelo toga lozofa bolje e moi cijeniti njegovi uenici i kolege nego mi koji poznajemo samo njegova djela prevedena na njemaki i engleski. Stoga mi dopustite da dananju prigodu iskoristim samo za neka osobna sjeanja.

Mjesec dana prije moga prvog prekooceanskog putovanja u SAD puto-vali smo moja ena i ja u oujku 1965. godine u Jugoslaviju. Prvi put smo u istonom bloku. Dakako, Titova se Jugoslavija nije posve uklapala u po-druje sovjetske vladavine. eljezna zavjesa izmeu Austrije i Slovenije nije tako potpuno odbojna i neprohodna kao drugdje. U Zagrebu nas nije doekalo ono uobiajeno sivilo neveselih stambenih kutija i musavih hote-la niti egalitarizam namrtenih konobara. Doekao nas je obnovljeni centar grada s lijepom katedralom, ali prije svega gordo raspoloenje i lozofski polet skupine kolega koji su tada jo predano gradili na budunosti refor-miranog socijalizma i tom nadom inspirirali svoje prijatelje sa Zapada. Ni traga od onog depresivnog osjeanja podinjenosti, to ga kolege u zemljama istonog bloka kasnije vie nisu mogli skrivati. Naprotiv, bilo je jo mogue umiljati da se usprkos ekonomskom padu otilo korak dalje u drutvenoj formaciji. Alternativa izmeu organiziranog kapitalizma Zapada i birokrat-

1 Autor je ovo izlaganje pripremio za konferenciju odranu 10. oujka 2007. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (njemaki original donosimo u nastavku), ali je zbog svojega zdravstvenog stanja bio prisiljen odustati od putovanja, te je naknadno priloio svoj rad (ur.).


JRGEN HABERMAS U SPOMEN NA GAJU PETROVIA12

skog socijalizma prema uzorku Sovjetskog Saveza nije se inila dovrenom. Fantazija o Treem putu davala je krila diskusijama. To da vie nee biti izlaza iz globaliziranog kapitalizma, nego u najboljem sluaju samo reforme iznutra, to je puno kasniji uvid.

Nisam bio uvjeren u projekt jugoslavenskog samoupravnog socijalizma s kojim su ponovo oivjele stare sindikalistike ideje. Isto tako malo vjerujem danas, kad se u neoliberalnom svijetu nade bivih ljeviara usmjeravaju na etiku samoregulaciju velikih korporacija, da se politiki apeli mogu izmi-riti s poslovnom logikom trino ovisnih poduzea. Pored toga, zagrebaki lozo nisu ba bili eksperti u sociologiji industrije i poduzea. Meutim, raspoloenje meu tim bivim partizanima, koji su imali hrabrost i moralnu kimu da se suprotstave vladajuem kadru ne da bi ruili nego reformirali re-im, bilo je fascinantno. Ono udnovato na tome mentalitetu bila je nevjero-jatna kombinacija lijeve svijesti revolucije i napretka s lozo jom Husserlova i Heideggerova peata. Ta je tradicija u Saveznoj Republici Njemakoj vaila prije kao izraz konzervativnog miljenja koje se nepromijenjeno protezalo kroz period nacizma. Jedan lijevi fenomenolog poput Eugena Finka, koji je na sindikalnim kongresima drao predavanja i bio povezan sa zagrebakom lozo jom prakse, bio je kod nas tada iznimka.

Filozo ja prakse, koju sam tada upoznao, podsjeala me na mladog Mar-cusea koji je u ranim 30-im godinama nastavio na Husserla da bi transcenden-talno itanje Bitka i vremena povezao s analizom otuenja iz tada otkrivenih Parikih rukopisa. Slinosti su postojale takoer i sa Sartreom iz 40-ih i ranih 50-ih godina koji se, ne znajui za svoga prethodnika, po drugi put kretao u smjeru heideggerijanskog marksizma. Karel Kosik je studirao u Parizu i mogao je te motive prenijeti u Prag. Meutim, u Zagrebu sam odmah imao dojam da su praxis lozo u posve drukijem okruenju na krajnje originalan nain pro-nali i uobliili antropoloko polazite jednog fenomenolokog marksizma.

Prvi poziv 1965. zahvaljujem Milanu Kangrgi. Poznavao sam ga iz Hei-delberga kao stipendista zaklade Humboldt, koji je studirao kod Gadamera. Ali lozofski mjerodavna gura u Zagrebakom krugu mogla se prepoznati na prvi pogled Gajo Petrovi iji je stil miljenja bio posve proet njema-kom lozo jom. Susreo sam ga kao svestranog u krugu kolega koji su bili vie ili manje specijalizirani za podruja kao etika, lozo ja religije i estetika, takoer i za Nietzschea. Svi su dobro govorili njemaki premda je srpsko-hrvatski izriaj misli prosijavao kroz zavjesu stranog jezika. Dvije heavy per-sons, koje su uivale veliko potovanje, stajale su malo postrance ueg kruga.


JRGEN HABERMAS U SPOMEN NA GAJU PETROVIA 13

Predrag Vranicki, naitan i suvereno povuen ovjek, koji je radio na histo-rijskom podruju i koji e prije svoje smrti zavriti voluminoznu trotomnu povijest moderne lozo je. Rudi Supek je bio spontana i upeatljiva osoba s francuski obiljeenom akademskom pozadinom. Kao empiriar uzimao si je na odreen nain poseban poloaj. uli smo da je bio u koncentracionom logoru.

Ve prve veeri smo Ute i ja, uz izvrstan dalmatinski prut i teko hrvatsko crveno vino, bili primljeni tako silovito u taj entuzijastiki krug da nikakav otpor protiv tih genija drueljubivosti ne bi imao izgleda. Kako smo poslije primijetili, bili smo inicirani u oblik ivota koji je specijalist za Nietzschea, Grli, slavio kao dionizijski socijalizam. Ipak se taj socijalizam mogao usta-liti na dva-tri ljetna tjedna, utopijski izmaknuta na otoku Koruli.

Gajo Petrovi je cijeloga ivota ostao skeptian prema frankfurtskoj tra-diciji i alio se pomalo na moju tendenciju da istu lozo ju prevedem u teoriju drutva. Naime, na tome putovanju iskuao sam prvu verziju svoga nastupnog predavanja u Frankfurtu taj tekst Spoznaja i interes bio je takoer moja prva publikacija u asopisu Praxis, izala i na hrvatskom i na njemakom. Gajo mi se inio vrlo dragim, osjetljivim, vie njenim tipom ne osobito snane tjelesne konstitucije. Dakako, taj prvi dojam je varao s obzi-rom na neiscrpnu energiju toga ilavog i strasnog mislioca. Njegova preesta upotreba veznika tako (so) u smislu dakle (also) odavala je jo ma-tematiara, kako je zapoeo svoju putanju.

Nakon to je ljetna kola na Koruli bila zabranjena unato naim pro-svjedima ja sam se uvijek iznova zauzimao kod Tita za grupu praxis Gajo je doao u Starnberg i nagovorio me da drim s njime zajedniki kurs u Dubrovniku. Naslov koji je predloio, Philosophy and Social Sciences, odavao je njegov trajni interes za rasprave o usmjerenju zapadnog marksizma prema evolucijskoj teoriji drutva. Na na prvi teaj pozvao sam meu osta-lima Niklasa Luhmana i Dicka Rortya. Meutim, ba upravo teorija sistema i pragmatizam nisu bile Gajina stvar. Jer, to su vie hlapile njegove politike nade, to vie je on svoj uvijek dalje radikalizirani pojam revolucije premjetao na razinu anarhistike lozo je povijesti. Na kraju je Heideggerovu koncep-ciju povijesti bitka opteretio Benjaminovim misaonim gurama: to je dalje izmicala jo predstojea revolucija, to je vanijim postajao raskid s kontinuu-mom cijele dosadanje povijesti.

Nakon 1990., kad je i trg na kojem se nalazi njegov stan preimenovan u Trg hrvatskih velikana, Gajo je bio duboko uznemiren vraanjem naciona-



lizma u Hrvatskoj i Srbiji. Intelektualno se nije prilagodio novoj situaciji i zacijelo to vie nije htio. Kad sam 1993. posjetio smrtno bolesnog Gaju u bijednoj sobi jedne zagrebake bolnice, obojica smo znali da rijei vie ne pomau. Teko je rei to me na Gaji vie zadivljuje nain uvjerenja au-tonomne i nepotkupljive osobe ili snaga i strast jednog lozofa od ranga. Njegova hrvatska domovina moe i treba biti ponosna na oboje.

(S njemakog preveo Borislav Mikuli)

JRGEN HABERMAS

A CONTRIBUTION TO THE MEMORY OF GAJO PETROVI

The author emphasises Gajo Petrovis qualities of an outstanding scholar and remem-bers a friend, concentrating on his personality positioned in the very centre of a productive philosophical school. Croatia may be proud for having had such a signi cant thinker as Gajo Petrovi was.


JRGEN HABERMAS

ZUM GEDENKEN AN GAJO PETROVI

Der Anlass, aus dem sich heute Freunde von Gajo Petrovi versammeln, weckt nicht nur Erinnerungen an einen groen Gelehrten und dessen Werk. Mir drngen sich vor allem Erinnerungen an die Person des Freundes auf, auch die Erinnerungen an den eindrucksvollen Kreis von Kollegen, in dessen Zentrum Gajo gestanden hat. Diese eher schchterne Person hat dank seiner intellektuellen Autoritt unauffllig den Mittelpunkt einer produktiven Schule gebildet. Das Werk des Philosophen werden seine Schler und Kollegen besser wrdigen knnen als wir, die wir nur die ins Deutsche und Englische bersetzten Texte kennen. Ich bitte daher um die Erlaubnis, den heutigen Anlass nur zu einigen persnlichen Erinnerungen zu nutzen.

Einen Monat vor der ersten transatlantischen Reise in die USA fahren meine Frau und ich im Mrz des Jahres 1965 nach Jugoslawien. Wir sind zum ersten mal im Ostblock. Freilich fgte sich Totos Jugoslawien nicht ganz in den sowjetischen Herrschaftsbereich ein. Der Eiserne Vorhang ist zwischen sterreich und Slowenien nicht ganz so abweisend und undur-chdringlich wir andernorts. In Zagreb erwartet uns nicht das bliche Grau in Grau der freudlosen Plattenbauten und der schmuddeligen Hotels, ni-cht der Egalitarismus der mrrischen Kellner. Uns erwartet eine renovierte Innenstadt mit einer schnen Kathedrale, vor allem aber die hochgemute Stimmung und der philosophische Schwung einer Gruppe von Kollegen, die damals noch engagiert auf die Zukunft eines Reformsozialismus bauen und mit dieser Hoffnung ihre Freunde aus dem Westen inspirieren. Kein Hauch von jenem depressiven Unterlegenheitsgefhl, das die Kollegen spter in den Ostblocklndern nicht mehr verbergen knnen. Im Gegenteil: Man konnte sich noch einbilden, trotz des konomischen Geflles einen Schritt weiter zu sein in der Formation der Gesellschaft. Die Alternative zwischen dem organisierten Kapitalismus des Westens und einem brokratischen Sozia-lismus nach dem Muster der Sowjetunion schien nicht vollstndig zu sein.



Die Phantasie eines Dritten Weges be gelte die Diskussionen. Dass es kein Exit mehr geben wrde aus einem globalisierten Kapitalismus, sondern bestenfalls eine Reform von innen, ist eine sehr viel sptere Einsicht.

Nicht als wre ich von dem Projekt des jugoslawischen Selbstverwaltun-gssozialismus, mit dem alte syndikalistische Ideen wieder au ebten, berze-ugt gewesen. Heute, da sich in einer neoliberalen Welt die Hoffnungen ehe-maliger Linker auf die ethische Selbstregulierung der groen Korporatio-nen richten, glaube ich ebenso wenig daran, dass sich politische Appelle mit der betriebswirtschaftliche Logik marktabhngiger Unternehmen vershnen lassen. Zudem waren die Zagreber Philosophen nicht gerade Experten in Industrie- und Unternehmenssoziologie. Aber die Stimmung unter diesen ehemaligen Partisanen, die den Mut und das moralische Rckgrat haben, sich gegen die herrschenden Kader zu stellen, um das Regime nein, nicht abzuschaffen, sondern - zu transformieren, ist faszinierend. Das Merkwr-dige an dieser Mentalitt ist eine unwahrscheinliche Kombination des linken Fortschritts- und Revolutionsbewusstseins mit einer von Husserl und Hei-degger geprgten Philosophie. Diese Tradition galt in der Bundesrepublik Deutschland als der Ausdruck eines eher konservativen, durch die Naziperi-ode unverndert hindurchreichenden Denkens. Bei uns war damals ein linker Phnomenologe wie Eugen Fink, der auf Gewerkschaftskongressen Vortr-ge hielt und mit den Zagreber Praxisphilosophen in Verbindung stand, eine Ausnahmeerscheinung.

Die Praxisphilosophie, die ich nun kennen lernte, erinnerte mich an den jungen Marcuse, der in den frhen 30er Jahren an Husserl angeknpft hatte, um eine transzendentale Lesart von Sein und Zeit mit der Entfremdungsa-nalyse der damals entdeckten Pariser Manuskripte zu verbinden. hnlichkei-ten bestanden auch mit dem Sartre der 40er und frhen 50er Jahre, der ohne Kenntnis seines Vorlufers ein zweites Mal auf einen Heideggermarxismus zusteuerte. Karel Kosik hatte in Paris studiert und mochte diese Motive mit nach Prag gebracht haben. Aber in Zagreb habe ich sogleich den Eindruck, dass die Praxisphilosophen in einer ganz anderen Umgebung den anthropo-logischen Ansatz eines phnomenologischen Marxismus auf hchst origine-lle Weise erfunden und ausgestaltet hatten.

Die erste Einladung 1965 verdankte ich Milan Kangrga. Ich kannte ihn aus Heidelberg als Humboldtstipendiaten, der bei Gadamer studierte. Aber die philosophisch bestimmende Figur in der Zagreber Runde war auf den ersten Blick zu erkennen - Gajo Petrovi, der in seinem Denkstil ganz von


JRGEN HABERMAS U SPOMEN NA GAJU PETROVIA 17

deutscher Philosophie geprgt war. Er begegnete mir als der Generalist in einem Kreis von Kollegen, die mehr oder weniger auf Fachgebiete wie Et-hik, Religionsphilosophie, und sthetik, auch auf Nietzsche spezialisiert waren. Alle sprachen gut deutsch, obwohl der serbokroatische Duktus der Gedanken durch den Vorhang der Fremdsprache hindurchschien. Zwei heavy persons, die groen Respekt genieen, stehen etwas am Rande des engeren Kreises. Predrag Vranicki ist ein belesener und souvern-zurckhaltender Mann, der auf historischem Gebiet arbeitet und vor seinem Tode noch eine voluminse dreibndige Geschichte der modernen Philosophie abschlieen wird. Rudi Supek ist eine spontane und eindruckvolle Person mit einemn franzsisch geprgten akademischen Hintergrund. Er nahm such als Empi-riker eine gewisse Sonderstellung ein. Wir hrten, dass er im Konzentration-slager gewesen war.

Schon am ersten Abend werden Ute und ich bei kstlichem Dalmatiner Schinken und einem schweren kroatischen Rotwein so strmisch in die ent-husiastische Runde aufgenommen, dass jeder Widerstand gegen diese Geni-es der Geselligkeit aussichtslos gewesen wre. Wie wir spter merkten, waren wir in die Lebensform initiiert worden, die der Nietzsche-Spezialist Grli als dionysischen Sozialismus anpries. Dieser Sozialismus lie sich auf der Insel Korula immerhin auf zwei, drei utopisch entrckte Sommerwochen verstetigen.

Gajo Petrovi blieb gegenber der Frankfurter Tradition zeitlebens skep-tisch und beklagte sich etwas ber meine Tendenz, die reine Philosophie in Gesellschaftstheorie zu berfhren. Ich probierte auf dieser Reise nmlich eine erste Version meiner Frankfurter Antrittsvorlesung aus dieser Text Erkenntnis und Interesse war auch meine erste Verffentlichung in der Zeitschrift Praxis, die sowohl in serbischer wie in deutscher Sprache ersc-hien. Gajo erschien mir als ein liebenswerter, sensibler, eher zarter Typ von nicht sehr robuster krperlicher Konstitution. Dieser erste Eindruck tus-chte freilich ber die rastlose Energie dieses zhen und leidenschaftlichen Denkers hinweg. Ein etwas zu hu ger Gebrauch der Konjunktion so im Sinne von also verriet noch den Mathematiker, als der er seine Laufbahn begonnen hatte.

Nachdem die Sommerschule auf der Insel Korula trotz unserer Prote-ste ich habe mich bei Tito immer wieder fr die Praxisgruppe eingesetzt verboten worden war, kam Gajo nach Starnberg und berredete mich, mit ihm einen gemeinsamen Kurs in Dubrovnik abzuhalten. Der Titel, den er



vorschlug, Philosophy and Social Science verrt das anhaltende Intere-sse an seiner Auseinandersetzung mit der Weichenstellung des westlichen Marxismus in Richtung einer evolutionren Gesellschaftstheorie. Zu unse-rem ersten Kurs hatte ich unter anderem Niklas Luhmann und Dick Rorty eingeladen. Aber Systemtheorie und Pragmatismus waren erst recht Gajos Sache nicht. Denn je mehr seine politischen Hoffnungen schwanden, umso mehr verschob er einen immer weiter radikalisierten Begriff von Revolution auf die Ebene einer anarchistischen Geschichtsphilosophie. Am Ende lud er Heideggers Konzeption der Seinsgeschichte mit Benjaminschen Denk -guren auf: Je ferner die noch ausstehende Revolution rckt, umso wichtiger wird der Bruch mit dem Kontinuum aller bisherigen Geschichte.

Nach 1990, als auch der Platz vor seiner Wohnung royalistisch umbenannt wurde, war Gajo ber die Wiederkehr des Nationalismus in Kroation und Serbien tief beunruhigt. Intellektuell hat er sich auf die neue Situation nicht mehr eingestellt und wollte es wohl auch nicht mehr. Als ich den todkran-ken Gajo 1992 in dem armseligen Zimmer eines Zagreber Krankenhauses besuchte, wussten wir beide, dass Worte nicht mehr halfen. Schwer zu sagen, was ich an Gajo mehr bewundere die Gesinnungsart der autonomen und unbestechlichen Person oder die Kraft und Leidenschaft eines Philosophen von Rang. Auf beides kann - und sollte - seine kroatische Heimat stolz sein.


MILAN KANGRGA

SJEANJE NA DRUGA, PRIJATELJA I SURADNIKA GAJU PETROVIA

U povodu 80-godinjice roenja (1927. 2007.)

elim evocirati neke uspomene i sjeanja na moje drugovanje i prijateljeva-nje, a prije svega na dugogodinju suradnju s Gajom Petroviem, pri emu teite stavljam na nae zajedniko osnivanje i ureivanje asopisa PRAXIS (1964-1974). Stoga nije moja namjera govoriti ovdje o lozofskom djelu Gaje Petrovia, o emu e neto rei ostali sudionici ovoga skupa posveenog nje-mu, a osim toga moda bi ak bilo i neprimjereno da upravo ja govorim sada o Petrovievu lozofskom djelu!

Meutim, elim odmah naglasiti da je Gajo Petrovi bio i ostao svakako jedna od najznaajnijih linosti i najsvjetlijih toaka ne samo u razvitku nae novije lozo je, nego i jedan od najpotenijih ljudi i intelektualaca u ovoj naoj kulturnoj sredini druge polovice 20. stoljea. Budui da sam bio jedan od onih mogao bih ak rei: rijetkih! koji su bolje poznavali Gaju i kao ovjeka i kao lozofa, a naroito kao bliskog suradnika dugi niz godina na za-jednikom zadatku naeg ne samo lozofskog, nego i drutvenog angama-na, mogu vjerodostojno svjedoiti ujedno o onom najboljem u ivotu Gaje Petrovia! To istiem pored ostaloga i zato, to Gajo esto nije bio shvaen ak ni u svojoj najblioj sredini, pa ni od strane onih kojima je inio najvee usluge i pruao pomo i davao podrku u odlunim ivotnim situacijama. Koliko sam to mogao prosuditi, mnoga su nerazumijevanja i nepoznavanja u odnosu na Gaju najee bila rezultat Gajine tzv. mualjivosti, jer je bio dosta zatvorene prirode, te je na taj nain stalno bio svojevrsna zagonetka za svoju okolinu. No, taj samozatajan, miran i tih ovjek postajao je u odlu-nim trenucima pravi i nepokolebljiv borac za svoje ideje i uvjerenja, kao i u obrani dostojanstva i integriteta svojih prijatelja i suradnika.

Gajo je bio izrazito tolerantan ovjek. Svakog je sugovornika otvoreno, s razumijevanjem i uvaavanjem paljivo sluao, a osim toga imao rijetku osobinu da je uvijek prihvaao argumentiranu kritiku i na svoj raun, ako je uvidio i osjetio da je ona opravdana. To je nekad ilo tako daleko da je kod


MILAN KANGRGA SJEANJE NA DRUGA, PRIJATELJA I SURADNIKA GAJU PETROVIA20

prisutnih izazivalo pravo iznenaenje. Kad smo, na primjer, odmah u poet-ku izlaenja Praxisa uveli princip da dvojica lanova redakcije pismeno recen-ziraju sve vanije pridole tekstove za objavljivanje, pa ako je jedna recenzija bila pozitivna, a druga negativna, onda je trei donosio odluku. To se jednom dogodilo i s jednim Gajinim tekstom. Upravo sam ja odbio njegov prilog od 22 stranice! Gajo je na to uz zauena lica lanova redakcije sa zadivlju-juom mirnoom odgovorio da se slae s mojom kritikom ocjenom, pa taj lanak nije objavio nigdje drugdje. I ja sam, dodue, jednom doivio isto od Rudija Supeka, a tog smo se principa strogo drali za sve nae tekstove i za sve i tekstove stranih autora.

Gaju sam ak jednom privatno u njegovoj radnoj sobi kod kue kritizirao zbog njegove pretjerane radinosti i poslovne skrupuloznosti, jer dok je cijelo nae praksisovsko drutvo svake nedjelje odlazilo na izlete u Samoborsko gorje ili na Sljeme, on je doma radio i pripremao se za opsenu djelatnost u asopisu i radu za Jugoslavensko udruenje za lozo ju, kojemu je bio pred-sjednik. Tako da ga je sve to i mnoge druge obaveze to ih je preuzimao na sebe totalno iscrpljivalo do temelja. Radio je doslovno do posljednjih dana svoga ivota.

Ta Gajina neiscrpna energija zadivljavala je sve nas i bila veliki poticaj za ustrajavanje na neposrednim zadacima u ona nevremena kad je esto bilo vrlo teko djelovati i opstati u neugodnom okruenju, uz napade s raznih strana, a naroito iz partijsko-ideolokih redova. Stoga se moe rei da je i zahvaljuju-i Gajinoj upornosti i nepokolebljivosti u vlastito uvjerenje, asopis preivio punih deset godina, na emu su nam zavidjeli prije svega kolege iz tzv. socijali-stikih zemalja Istone Europe. Tome su se na svoj nain divili i inozemni su-radnici zapadnih zemalja Europe i svijeta i odavali nam priznanje, a posebno za rad Korulanske ljetne kole! A sad nekoliko rijei o naoj suradnji:

Ovdje valja prije svega podsjetiti kako kao mladi asistenti, koji svoju lo-zofsku karijeru poinju najveim dijelom kao samouci, bez velike lozo jske tradicije i kulture u ovoj naoj dosta zaostaloj kulturnoj, a naroito lozo- jskoj historijskoj sredini, u kojoj nismo imali na raspolaganju ni osnovne lozo jske literature, a kamoli nekog asopisa za objavljivanje prvih naih lozofskih priloga. Tek 1952. godine, pod urednitvom Rudija Supeka po-kreemo prvi asopis pod imenom Pogledi, u kojemu smo mogli objavljivati nae lanke. asopis nije bio dugog vijeka, jer je nakon dvije godine izlaenja bio zabranjen (1954.). Tek dvije godine nakon toga jedna je grupa nas po-krenula asopis Nae teme, koji poinje s izlaenjem 1967. U njemu smo tada


MILAN KANGRGA SJEANJE NA DRUGA, PRIJATELJA I SURADNIKA GAJU PETROVIA 21

mogli objavljivati i lozofske priloge, to je trajalo sve do 60-ih godina, kad smo Gajo i ja doli na ideju da se konano osnuje jedan eminentno lozo j-ski asopis, kakvog dotada nije bilo u naoj zagrebakoj sredini.

Tako od poetka 1962. poinje priprema za osnivanje naeg asopisa, koja traje sve do jeseni 1964. godine kad izlazi prvi broj asopisa, kojemu su u mojoj odsutnosti jer sam tada bio stipendist Humboldt-Stiftunga u Hei-delbergu kolege i prvi lanovi redakcije dali ime PRAXIS. Time i tada poinje moe se bez pretjerivanja rei najburnije i najplodnije razdoblje nae lozo je poslije Drugog svjetskog rata, jer se iste godine, na inicijativu Rudija Supeka i mene, utemeljuje meunarodna Korulanska ljetna kola. Rad asopisa i kole bio je koordiniran i time to smo odmah poeli izdavati i internacionalno izdanje Praxisa, u kojemu se ujedno objavljuju i neki prilo-zi sa zasjedanja kole, i to na engleskom, njemakom i francuskom jeziku. Redakcijski savjet toga asopisa bio je doista reprezentativan, jer su njegovi lanovi bili najprominentniji predstavnici europske i svjetske lozo je i soci-ologije, poput Blocha, Lukcsa, Marcusea, Habermasa, Finka, Kosika, Kolakowskoga i drugih.

Sve ovo iako moda dovoljno poznato navodim samo zato, kako bih naglasio i ovom prilikom uz obiljeavanje 80. godinjice roenja Gaje Petrovia ne samo najveu i odlunu ulogu koju je on odigrao kako u a-sopisu, tako i u radu kole, nego gotovo besprimjernu energiju toga krhkog ovjeka, koju je ulagao u svu tu djelatnost: u ureivanju, organiziranju svih oblika rada, u komuniciranju s domaim i inozemnim suradnicima, u kores-pondenciji s njima i pretplatnicima diljem Europe i svijeta. Obino se ne zna podatak da smo imali 1850 pretplatnika inozemnog izdanja, pa me je na prijatelj u Freiburgu Eugen Fink zamolio da mu iz Zagreba donesem imena i adrese pretplatnika za njegov i Berlingerov asopis Philosophische Perspekti-ven! Gajo je bio doslovno neumoran u cjelokupnoj naoj djelatnosti punih deset godina izlaenja Praxisa i djelovanja Korulanske kole, tako da se u tom smislu moe rei kako bez njega ne bi sve tako dobro, ako bi i inae, i ustrajno funkcioniralo, jer je Gajo bio prava dua i istinski inicijator cijelog tog naeg pothvata.

A taj su pothvat, i to nae zalaganje kako u lozo jskoj, tako i u drutve-no-politikoj dimenziji, bili stalno, od samog poetka, trn u oku konzerva-tivnim i reakcionarnim silama ovog drutva i naalost ak i nae kulturne sredine najprije staljinistike, a onda ujedno i nacionalistike provenijencije, pa to traje sve do dananjeg dana. A na tapetu je stalno u prvom planu bio


MILAN KANGRGA SJEANJE NA DRUGA, PRIJATELJA I SURADNIKA GAJU PETROVIA22

upravo Gajo Petrovi, pa me je sve to uvijek iznova podsjealo ne toliko na onu ve pomalo banalnu latinsku: Nemo propheta in patria!, koliko na sam duh ove nae sredine, kad na primjer naiete na rijei Ljudevita Gaja iz 1830. godine:

Materinski jezik vu horvatski zemli, ako ba za nitar i nemar nederi se, vu nikakovem vendar potenu nestoji izvien. Muev koji se za nega nekuli-ko trudili i starali jesu, plaa bila je nuna nezahvalnost, nekda pae sramota, ter kaj vie je, odurjevane i pregon!

Praxis i Korulanska ljetna kola osvjetlali su lice ove nae zemlje i ovog naeg grada Zagreba, ali su kao takvi da se najblae izrazim ovom prigo-dom stavljeni na margine ove nae dananje kulture. A da ovom zgodom navedem samo jedan podatak: lanovi redakcije Praxisa objavili su zajedno 120 (stotinu i dvadeset) knjiga, pa ako nita drugo, bar etvrtina od toga svo-jom kvalitetom ulazi u tzv. kulturnu batinu ove zemlje!

Da se ipak prisjetimo: Dok je nekada zbog nasilja i pljaki baruna Trenka i njegovih pandura diljem Europe kolala i na ulaze u crkve bivala uklesana uzreica i opomena: uvaj nas Boe kuge, rata, gladi i Hrvata!, taj je isti Trenk kao zasluni Hrvat dobio jednu od glavnih ulica u sreditu Za-greba, ali je sve dosada nije na taj nain dobio roeni Zagrepanin, jedan od rijetkih i istinskih intelektualaca i veliki knjievnik golema opusa Miroslav Krlea!

Na kraju elim ovom skupu predloiti da se o cijelno, moda prije svega od strane ovog Filozofskog fakulteta, uputi zahtjev naem gradskom pogla-varstvu, da se jedna ulica u Zagrebu nazove Ulica Gaje Petrovia! On je itavim svojim ivotom i djelom to zasluio!

MILAN KANGRGA

REMEMBERING A COMRADE, FRIEND AND COLLABORATOR

Gajo Petrovi was one of the most outstanding personalities and a brilliant mark in the development of our recent philosophy, but also one of he most honest intellectuals in our cultural life of the second half of the 20th century. He was the initiator and the very soul of both Praxis and of the Korula Summer School both of which contributed to the reputation of our country and of our city.


IVAN KUVAI

GAJO PETROVI KAO STUDENT

Rekao bih neto o jednom razdoblju Gajina ivota i rada koji je manje poznat, a odnosi se na njegov boravak u Sovjetskom Savezu. Zajedno smo stanovali i studirali tokom dvogodinjeg boravka na studiju. Dijelili smo zlo i dobro, pa u o tome poneto spomenuti po sjeanju koje ide daleko unatrag vie od pedeset godina.

U jesen 1946. godine, po dolasku u Moskvu, smjestili su nas u velikoj, runoj zgradi, gdje smo ekali raspored. Nakon vie dana doao je na ko-ordinator, Faina Nikolajevna, zgodna, mlada gospoa, i rekla nam da za hu-manistike discipline, naalost, nema mjesta u Moskvi, pa su nas raspodijelili na Kazanski univerzitet. Mi, studenti lozo je, to nismo prihvatili, a oni su po nama osuli pravu vatru, jer kako to da ne elimo studirati na univerzitetu na kojem je studirao Vladimir Ilji Lenjin! Pustili su nas nekoliko dana da se priviknemo na kazansku varijantu. Kada su doli da nas tamo otpreme, ne samo da na to nismo pristali, nego smo rekli da u sluaju ako se ne nae neko bolje rjeenje od kazanskog, mi elimo natrag u Jugoslaviju. Sutradan se ve nalo rjeenje idemo na univerzitet u Lenjingrad.

U domu na Vasiljevskom ostrovu Gajo i ja smo bili smjeteni u dvokre-vetnu sobu, to je bilo dobro jer su sobe veinom bile tro ili etverokrevetne. Do fakulteta je bilo dvadesetak minuta pjeke. Trebalo je otpjeaiti na fa-kultet, gdje smo u menzi dorukovali i zatim ili na predavanja. Opi uvjeti studiranja u Lenjingradu, ako se izuzme prehrana, nisu bili loi. Prehrana je bila tako loa da su mnogi od nas stranih studenata morali na remont ve nakon prvog semestra. Sudei po vanjskom izgledu, moglo se oekivati da e Gajo, onako mrav, izduljen i bljedunjav, prvi pokleknuti. Naprotiv, on je bio meu najizdrljivijima. Nije iao u dom odmora, ve je cijele zimske praznike proveo u biblioteci s knjigama.

Ruski studenti bili su u boljem poloaju jer su bili kod kue. U sobama su imali reoe, a ispod kreveta i po ormarima kartoku (krumpir) i druge na-


IVAN KUVAI GAJO PETROVI KAO STUDENT24

mirnice. U gradu se nita nije moglo kupiti ni voe, ni povre, ni sendvi, ni piroka. Godine 1946. Lenjingrad je pruao sliku temeljito opustoenog grada. Ja sam s Gajom ivio u kompi: svaki, pa i najmanji komadi kruha, ako ostane od obroka, dijelili smo na dva dijela. Dosta sam ljudi upoznao u raznim situacijama, no na takvu nesebinu spremnost da se pomogne, kao kod Gaje, nisam naiao. Cijela stipendija bi nam otila na doruak i ruak u menzi tako da smo oko dvadesetog u mjesecu bili potpuno varc. No tada bi priskoio u pomo jedan na kolega, pedagog, koji je bio velemajstor u snalaenju kad su bili u pitanju materijalni problemi. Posuivao nam je rublje bez kamata. Vraali smo kad bi stigla stipendija.

Ne ulazei u pitanje nadarenosti ili sklonosti prema studijskim predmeti-ma, Gajo je imao znaajne prednosti. To je bilo, prije svega, znanje stranih jezika. Zatim, ne manje vano na prvoj godini studija bilo je njegovo supe-riorno kretanje na podruju matematike. Naime, meu vanim predmetima na prvoj godini iste lozo je bila je via matematika, to je ukljuivalo ana-litiku geometriju, diferencijal, integral, teoriju skupova itd. Za Gaju su i ko-lokvij i ispit iz vie matematike bili ista formalnost, a nekima, koji nisu imali dovoljno stroge profesore matematike u srednjoj koli, to je bio problem. Gajo je priskoio u pomo pa smo svi glatko poloili ispit.

Po zavretku prve godine odmah smo bez odlaganja otputovali kui. Zna-li smo da se jedino kod kue moemo oporaviti i pripremiti za drugu godinu. Gajo je imao i drugi vaan razlog, no o tome bi vie mogla rei Asja Petrovi. Ja mogu samo dodati da se tog ljeta, jednog dana, odjednom ko iz vedra neba Gajo stvorio kod mene u Gatima (mjesto blizu Omia). To me iznenadilo i razveselilo pa sam mu predloio da ostane nekoliko dana. Odmah je odgo-vorio da ne moe ostati ni nekoliko sati, jer mora natrag u Split i da ja moram zajedno s njim. A zato pitam. Pa zato jer se enim i ti e mi biti kum. Smjesta smo otputovali u Split. Kako je bilo ljeto, vruina, otputovao sam u koulji. Ni ja ni Gajo nismo ni pomislili da za tu ceremoniju treba uzeti sako. Kada smo doli u Split, u stan Asjinih roditelja, mene je Asjin otac odveo u stranu i zamolio da nagovorim Gaju da se ne eni, da ne uri, da enidbu odgode na neko vrijeme. Pa tek su poeli studij, a ve se ene! Neka zavr-e studij, pa se onda mogu oeniti! Odgovorio sam da ga razumijem, ali da sumnjam da se tu neto moe promijeniti. Dobro poznajem Gaju. Kada on neto odlui, teko odustaje, ne da se pomaknuti. A kako vidim, njegova odluka je vrlo vrsta. Naime, studij lozo je trajao je u SSSR-u pet godina. Povjerovali su ako budu slubeno u braku ona e moi studirati u SSSR-u skupa s Gajom. Bilo je tu jo nesporazuma na narodnom odboru jer je ma-


IVAN KUVAI GAJO PETROVI KAO STUDENT 25

tiar shvatio da kum bez sakoa nipodatava in civilnog braka. Ali sve je uspjeno prevladano.

Druge godine nastavili smo studij na Moskovskom univerzitetu. Univezi-tet je bio u strogom centru Moskve, a mi smo bili smjeteni u studentskom domu na Strominki, 12 minuta vonje metroom. Uvjeti studija, u usporedbi s Lenjingradom, bili su znatno bolji. SSSR je bio strogo centralizirana drava. U centru je sve bilo bolje, a periferija je bila zaputena. Nastojali su da nas ukljue u kulturni ivot: dobivali smo karte za kazalite, za koncerte, za balet, do ega bi inae bilo vrlo teko doi.

Gajo je imao svoj vlastiti plan ispolagati ispite za dvije godine u jednoj godini. Kad nije bio na predavanju ili na seminaru, sjedio je u biblioteci. Upi-sao je drugu i treu godinu i birao koja e predavanja i seminare posjeivati. U studentskom domu na Strominki biblioteka je radila i tokom noi. To je Gaji odgovaralo. U klupskim i u plesnim prostorijama teko ga se moglo nai, pa su ga djevojke, koje su s nama putovale na fakultet, znale izazivati i provocirati. No s druge strane, Gajo se isticao svojim istupima i komentari-ma na seminarima, osobito na seminaru dijalektikog materijalizma, gdje se raspravljalo o utemeljenosti i dalekosenosti teorije odraza.

Da nije dolo do prekida meudravnih odnosa i da je Gajo nastavio jo koju godinu studirati u SSSR-u, uvjeren sam da se ne bi ba dobro proveo. Kritika otrina i principijelnost doveli bi ga u teak poloaj. Osamdesetih godina boravio sam u Lenjingradu u okviru razmjene nastavnika i doznao da je nekoliko istaknutih studenata iz naeg seminara zavrilo u sibirskim logorima. Isto se dogodilo i nekim naim kolegama s Moskovskog univerzi-teta. Najistaknutiji meu njima, Saa Zinoviev, sedamdesetih godina prolog stoljea prebjegao je na Zapad i tek se kasnih osamdesetih vratio u Moskvu. Dosta dugo je predavao logiku na minhenskom sveuilitu.

U razgovorima i raspravama meu jugoslavenskim studentima tako smo bili uvrstili svoju antidogmatsku poziciju da prigodom prekida s SSSR-om 1948., to nas je zateklo u Moskvi, za nas nije postojala nikakva dilema. Izja-snili smo se protiv onih naih studenata koji su odluili ostati u Sovjetskom Savezu i prvim vlakom otputovali kui. Naim vlastima je bio poznat Gajin i moj stav. Znali su da smo antistaljinisti, da smo protiv rezolucije IB-a. No ni naoj partiji nikako nije odgovarala temeljita kritika koju su navijetali Gajini rani tekstovi. Stoga e stalno biti na udaru, sve do smrti.

Milan Kangrga u jednoj nedavno objavljenoj knjizi pie kako su mu iz CK poruivali da oni s njim nemaju problema, jer on eksplodira, sono ih opsuje i sve im je jasno. Meutim, glavni je problem Gajo on uti i radi.


IVAN KUVAI GAJO PETROVI KAO STUDENT26

U ovome ima dosta istine. Gajin uporni dugogodinji rad bio je osnova na kojoj je poivao cjelokupni praksisovski pogon. Gajo nije koristio vikende, nije odlazio na izlete. Mi ostali, na elu s Dankom i Grgom, stalno smo bili po izletima, ponekad smo djelovali kao mali putujui cirkus. Po izgledu slab i krhak, a u stvari snaan i izdrljiv. Mladenaka hrabrost i smjelost nisu ga naputali ni u starijim danima. Skromnost, ljudska susretljivost i nepotkuplji-vost to je ono to mi ponajprije pada na pamet kada gledam Gajinu sliku na omotnici zbornika, izdanog njemu u spomen 2001. godine.

IVAN KUVAI

GAJO PETROVI AS A STUDENT

The author presents Gajo Petrovi as a student of philosophy in Leningrad and Mos-cow (1946-48).


VLADO SRUK

NEKOLIKO REENICA O GAJI PETROVIU

Prije izvjesnog vremena moj mi je dobar stari prijatelj Milan Kangrga rekao da svakako doem 10. oujka u Zagreb na obiljeavanje 80-e obljetnice roenja Gaje Petrovia. Rekao mi je da za tu prigodu napiem nekoliko reenica o tom naem sjajnom drugu, nezaboravnom ovjeku. Dakako da nas Gajo Petrovi i dandanas zanima u prvom redu kao lozofski stvaralac, mislilac, kao sredinja linost zagrebake lozofske kole, kao jedan od utemeljitelja i poglavitih aktera kako revije Praxis, tako i Korulanske ljetne kole, dviju institucija koje su privukle na sudjelovanje skoro svu evropsku i svjetsku lozofsku i drutveno-znanstvenu elitu ezdesetih i sedamdesetih godina prologa stoljea. I dandanas nas privlai kao pisac onih tekstova kojima nije ponavljao za drugima, ve je kroio po vlastitim misaonim i svjetonazorskim putevima, dakako duboko ukorijenjenima u tokove evropske lozo je.

Razumije se da kao izniman mislilac, znanstvenik i strunjak Gajo Petro-vi nije bio usamljen. Bio je vrsto vezan s krugom ljudi koji su ili pripadali zagrebakoj lozofskoj koli ili su s njom na ovaj ili onaj nain suraivali; a bilo ih je previe, da bih ih ovdje nabrajao. Spomenut u samo one koji su pripadali samoj jezgri, tj. od poeka i prije svega do kraja u urednitvo revije. Rudi Supek je na originalan nain utemeljivao i razvijao socijalno lozof-ske i socijalnopsiholoke struke, te poloio temelj socijalnoj ekologiji. Milan Kangrga bio je i ostao kljuni stvaralac u domeni etike. Branko Bonjak je prodorno i originalno raspravljao o povijesti lozo je kao znanosti i o lozofskoj struci, kao i o lozo ji religije. Predrag Vranicki originalno je interpretirao niz problemskih sklopova ontologije, gnoseologije i lozo je povijesti, ujedno stvorivi cjelovitu historiju marksizma. Danko Grli je bio prodoran mislilac lozo je umjetnosti, ujedno obavljajui teak i odgovo-ran posao lozofskoga leksikografa. Ivan Kuvai se udubio u najznaajnije probleme i koncepcije sociologije, te je nadogradio Supekova stvaralaka na-stojanja Tako nekako je djelovalo kreativno sredite zagrebake lozofske


VLADO SRUK NEKOLIKO REENICA O GAJI PETROVIU28

kole, ali to jo niti izdaleka nije bilo sve: itav niz znaajnih osoba i aktivno-sti ne mogu ovdje niti spomenuti.

Osobito znaajnu ulogu igrao je u tome stvaralakom sreditu Gajo Petro-vi. Najmanje to je bilo mogue napisati o njemu u leksikonu lozofa bilo je sljedee: Objavio je znaajne radove s podruja humanistiki usmjerene marksistike lozo je, ontologije, antropologije, gnoseologije i logike. Radi-kalno antidogmatski orijentiran razvio je marksistiku misao u cijelom nizu temeljnih problemskih sklopova, kao to su pitanje prakse, slobode, otuenja i razotuenja, istine, teorije odraza, znaenja, odnosa izmeu politike i lo-zo je, mladoga i staroga Marxa, logike i matematike itd. U svemu tome bio je Petrovi nemilosrdno kritian, ali i originalan. U praksisovskom krugu imao je pored intelektualno usmjeravajue, te povezujue i posebnu moralnu ulogu u odnosima s drugima kada se hrabro suoavao s napadima i otporima, s birokratskim silama, koje su pokuale spreavati i unititi poslanstvo Praxi-sa. Naravno, Petrovi niti u toj moralnopolitikoj ulozi nije bio usamljen, jer su se hrabro angairali i drugi; pa ipak su, ako vjerujemo svjedoenju Milana Kangrge u djelu verceri vlastitog ivota, njegova rije i njegov ugled bili neri-jetko odluujui. Bio je iznimna linost nekako istodobno produhovljena i krhka, a ipak ilava, otporna i neustraiva kada se radilo o prevladavanju tekoa, zamki i prijetnji.

Ne znam tono to bi, izvan podruja vjere, znaile rijei karizma i karizmatik. Radilo bi se o isijavanju pozitivnih osobnih svojstava, to jest o nekakvom postojeem svojstvu linosti, koje privlai i uvjerava druge ljude. Tako bi i karizmatik bio ovjek s onim posebnim, rijetkim darom, koji na-dahnjuje njegove blinje pomou simpatije i povjerenja. Pa ako sam u svome relativno dugom ivotu ikada sreo kakvog karizmatika, bio je to nesumnjivo Gajo Petrovi. Nije ga bilo potrebno posebno dobro poznavati da bi se pri-mijetilo i osjetilo kako je on neto posebno. Takvo osobno svojstvo je i teko opisati, osim moda izvanjski. Prije svega, uvijek je bio odmjeren, prije tih negoli glasan; njegov nastup bio je suzdran i neusiljeno uljudan; ostavljao je utisak ovjeka koji je uvijek priseban i paljiv spram prisutnih U srednjem vijeku bi takvoga uenog ovjeka sigurno nazvali doctor mirabilis, zbog irine znanja jo i posebno doctor universalis. U vezi s njime nametnula mi se osobna kvali kacija koju su upotrebljavali za Gandhija velika dua. Tu duevnu kvalitetu moglo se osjetiti kod Gaje Petrovia, ne samo u ivo, ve i u neposrednom osobnom kontaktu s njime, a nerijetko i pri samom itanju njegovih djela, koja doseu izniman human i drutveno-kritiki nivo.


VLADO SRUK NEKOLIKO REENICA O GAJI PETROVIU 29

to openito rei o aktualnosti Gajine lozofske misli dandanas? Oni meu nama, koji jo uvijek vjerujemo u racionalno jezgro marksovske huma-ne vizije i utopije, oni koji smo zajedno s Frommom, Adornom, Blochom, Goldmannom, Marcuseom i s drugim predstavnicima demokratskog hu-manistikog socijalizma do kraja kritiki raistili sa svakim totalitarizmom i koji ujedno otklanjamo svakovrsne procese otuenja, te uinke kapitalistike drutvenosti, jo uvijek moemo nai istinsku inspiraciju u djelima Gaje Pe-trovia i njegovih sumiljenika.

(Sa slovenskog preveo Sreko Pulig)

VLADO SRUK

A FEW WORDS ABOUT GAJO PETROVI

Pointing out the originality and critical character of Gajo Petrovis thinking, the author states that Petrovic radiated positive qualities which would have earned him in the Middle Ages the title of doctor mirabilis and doctor universalis but an adequate quli cation for him would be a great soul.


NEBOJA POPOV

GAJO PETROVI NIJE BIO SAMO PROFESOR

Izvorni lanak

JEDNO SEANJE

Kada se kae profesor Gajo Petrovi, ini se da je o njemu sve reeno. Zaista, vie decenija profesure na Sveuilitu i podjednako dugo vreme gimnazijske upotrebe njegovog udbenika Logike trajno su sklopili uobiajenu sintagmu.

Profesor bez katedre, pak, protekom vremena biva zanimljiv prvenstveno kao autor objavljenih tekstova. Tako e, svakako, i na 80. godinjici roenja (a etrnaest godina nakon smrti) o Gaji Petroviu mahom biti govora kao o autoru lozofskih spisa. Poziv organizatora toga skupa prua mi priliku da, kao njegov savremenik, a izvesno vreme i saradnik u ureivanju asopisa Praxis, evociram izvesna seanja na neke aspekte njegove javne delatnosti u ondanjem kulturnom i politikom kontekstu, to je i primerenije pozivu sociologa. Nastojau da ova seanja ne budu pristrasna ve da se oslanjaju na rezultate istraivanja, ne samo vlastita, dogaaja i zbivanja onoga vremena.

I bez veeg lozofskog znanja, ve uvidom u bibliogra ju Gaje Petrovia primetno je da se on bavio raznim lozo ma i razliitim lozofskim kola-ma, pa i Marksom i marksizmom; ovo potonje je naroito zanimljivo za ana-lizu zbog ondanjih sporova o marksizmu i sukoba oko smerova promena u tadanjem svetu, naroito u Jugoslaviji.

TRAGOM JEDNE POLEMIKE

Odavno je zapaen bitan udeo Gaje Petrovia, poimanjem oveka kao bia slobode, u zaokretu jugoslovenske lozo je, na savetovanju Jugoslovenskog udruenja za lozo ju, na Bledu 1960. godine, kada su obnovljeni pojmovi slobode i kritikog miljenja, to je dogmatski marksizam zadugo skrajnuo.

O razmerama tadanjih sporova i sukoba plastino svedoi jedna polemi-ka.


NEBOJA POPOV GAJO PETROVI NIJE BIO SAMO PROFESOR32

Re je o polemici Gaje Petrovia s Veljkom Vlahoviem, ondanjim pred-sednikom Ideoloke komisije CK SKJ, na naunom skupu Marks i savreme-nost, u Novom Sadu, juna 1964. godine. Na tom skupu Vlahovi je podneo referat o tada frekventnoj temi ovekovom otuenju i time se izloio jednakom tretmanu sa svim uesnicima, nezavisno od svoje funkcije u vla-dajuoj (i jedinoj) partiji. Ve to je bio kuriozitet, koji je trebalo da svedoi o bliskosti intelektualaca i politiara. Za profesora Petrovia, meutim, bio je primaran akademski interes, pa je o Vlahovievom tekstu izloio jasno, jezgrovito i uverljivo dve opte i 16 konkretnih primedbi, to je meu sto-tinjak okupljenih naunika i nekolicinom politiara izazvalo konsternaciju, kao da se desilo nekakvo udo. U kuloarima se pominjalo ak i rasturanje skupa. Skup je, ipak, okonan. Veina uesnika u debati osporavala je, pa i napadala, polemiki nastup Gaje Petrovia, podrazumevajui bezmalo nedo-dirljivost Vlahovieve partijske funkcije. A profesor Petrovi ne samo da nije odstupao od svog stanovita nego je branio dostojanstvo teorijske misli od njene ideoloke upotrebe i politike zloupotrebe. A branio je, i odbranio, i ast profesorskog poziva. Pred autoritetom uverljive argumentacije partijski monik delovao je lelujavo kao nesigurno ae.

Ovaj dogaaj je znaajan i po tome to ukazuje na razlike, sporove i su-kobe meu jugoslovenskim marksistima. Da se u Novom Sadu nije desio tek neki sluajni incident, bilo je jo jasnije ve u jesen iste godine. Tada se nad skup o temi Etiki problemi socijalizma, koji je, u Vrnjakoj Banji, pripre-milo Jugoslovensko udruenje za lozo ju, iji je predsednik bio profesor Andrija Krei, takoe jedna izrazito autonomna linost, nadvila pretnja za-branom. Kao glavni razlog pominjalo se uee intelektualaca iz Slovenije, saradnika asopisa Perspektive, na koji se, zbog kritike misli i vrenja na Uni-verzitetu, obruila represija slovenake partijske i dravne vlasti. Perspektive su zabranjene, neki od njegovih saradnika uhapeni i osueni, a suzbijeni su nagovetaji nastajanja studentskog pokreta koji je ve donekle artikulisao nezadovoljstvo prilikama na univerzitetu. Uprkos pretnji zabranom, skup u Vrnjakoj Banji je odran, bez uesnika iz Slovenije.

Novosadska polemika i epizoda s Vrnjakom Banjom ukazuju na razlike u gledanju na tumaenje i upotrebu marksizma kao na ideoloku legitima-ciju datog politikog poretka ili kao na podsticaj slobodne kritike misli. Ra-zlike su bivale sve razgovetnije, a sporovi i sukobi sve otvoreniji i dublji. Bio je to jasan znak da se vladajua partija ne odrie svog ideolokog i politikog monopola, uprkos proklamovanih sloboda.


NEBOJA POPOV GAJO PETROVI NIJE BIO SAMO PROFESOR 33

Ve samo ovih nekoliko injenica dovodi u pitanje tvrdnje da je tada po-stojala nekakva idila meu marksistima, koju tek povremeno remeti neka svaa u porodici, kako se to nekada inilo, i da su svi uesnici u javnom ivotu u vreme komunizma bili jednako sumnjive komunjare, kako se to kao refren ponavlja u kasnijem talasu antikomunizma. Takvu stigmatizaciju ne potvruju realne injenice. Da je tadanja partijska drava samo prividna idila, nastala raskidom sa Staljinom i nastajanjem samoupravnog socijaliz-ma, pokazuje mnotvo injenica o suprotstavljanju ideolokom i politikom monopolu. U vreme vladavine jednopartijskog sistema, koji se lano pred-stavljao kao bespartijski, kada se na stranaki pluralizam i politiku opoziciju gledalo kao na svetogre i zloin, u kulturi se ipak tragalo za alternativom takvom poretku mahom kroz slobodoumnije asopise i profesionalna udru-enja koja su podsticala i titila akademske slobode, autonomiju univerziteta i kulture, i tada sve popularniju slobodu stvaralatva. Jedno od najaktivnijih dugo je bilo Jugoslovensko udruenje za lozo ju. I ba u napetoj atmosferi skupa u Vrnjakoj Banji, za predsednika JUF-a izabran je Gajo Petrovi. Po-red uvaavanja ugleda jednog plodnog autora i uglednog profesora, bio je to i znak nepristajanja na pritiske i pretnje.

Pomenimo jo jednu pojedinost iz Vrnjake Banje. U jednom krugu prijate-lja, po okonanju skupa a kao ohrabrujui znak izbavljenja iz mune situacije, profesor Milan Kangrga najavio je skoranju pojavu novog asopisa Praxis iji je i on sam jedan od pokretaa i najdugovenijih protagonista. I ve kra-jem iste godine, u prvom broju Praxisa, njegov glavni urednik Gajo Petrovi u uvodniku je najavio, pozivajui se na Marksov analitiki metod, bespotednu kritiku svega postojeeg, to je neke ohrabrivalo, a mnoge plailo.

NAGOVETAJ INTELEKTUALNE ZAJEDNICE

Gajo Petrovi je od 1964. do 1974. godine bio jedan od dvojice glavnih i od-govornih urednika asopisa Praxis. O njegovom urednikovanju kao zama-nom i dinaminom javnom poslu malo se zna i jo manje govori. Tek poneto od toga bih mogao da evociram, kao redovni italac i jedan od povremenih saradnika asopisa. Neto konkretnije bih mogao rei i iz neposrednog isku-stva, kao jedan od sekretara meunarodnog izdanja Praxisa, iz vremena kada su ga ureivali Gajo Petrovi i Veljko Kora, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, a sekretari smo bili Branko Despot, tada asistent Filozofskog fakulteta u Zagrebu, i ja, onda asistent Filozofskog fakulteta u Beogradu.



Jedna od osobenosti urednikog angamana Gaje Petrovia, poznata kru-gu saradnika asopisa, i domaeg i meunarodnog izdanja, jeste da, po pravi-lu, nije bilo rukopisa koji bi bio objavljen a da ga glavni urednik nije paljivo proitao, esto i redigovao. A kada su, na osnovu miljenja recenzenata, bile potrebne vee intervencije u tekstu, s autorima je, opet, najvie komunici-rao glavni urednik. Kroz neposrednu i prisnu komunikaciju poboljavao bi se kvalitet teksta, bez zadiranja u stanovita autora. Potovanje autonomije autora bilo je tim vanije to je primetno, ve povrnim pogledom na regi-star autora i bibliogra ju tekstova objavljenih u Praxisu, da oni pripadaju razliitim teorijskim orijentacijama i nikako nisu bili istomiljenici, kako se to nekada inilo a vremenom nekako uvreilo kada se govori o praksisovcima. Jednostavnije bi bilo rei ko i ta nije mogao nai mesta u ovom asopisu (to su ideje i ideologije staljinizma i nacionalizma).

Upadljiva predanost kvalitetu tekstova u asopisu koji je ureivao moe se pripisati inae poznatoj linoj metodinosti to je Gajo Petrovi zorno pokazivao i u drugim poslovima koje je obavljao, a mogu da potvrde svi koji su ga blie poznavali. ini se, pak, da je on u svoj uredniki angaman ugradio i jedan dodatni motiv, da ukupan utisak o samom asopisu bude to bolji, kako kod kruga italaca koji se irio (na vie hiljada, u zemlji i svetu), tako i u ukupnoj javnosti. Vrsni logiar i znalac jezika, domaeg i stranih, bio je od nezamenljive koristi. Briga o prestiu asopisa bila je neophodna i da bi njegova intelektualna pozicija bila to jasnija i postojanija u sporovima i sukobima koji su oko Praxisa rasli tokom njegovog izlaenja.

U duhu boljeg dela akademske tradicije, na tadanjim univerzitetima, a jo vie u uim intelektualnim krugovima, pomaljale su se donekle zaborav-ljene akademske slobode i tenje za autonomijom. One su uzele vie maha van univerziteta. Praxis, a ponajvie Korulanska letnja kola bili su najivlja mesta istraivanja, dijaloga i line komunikacije, kako na predavanjima i de-batama, tako i u kafanama, na plaama, izletima, to je mnoge podsealo na simpozione grke antike. U svemu tome, kroz desetak godina, sudelovalo je, ukupno uzev, na hiljade ljudi iz zemlje i celoga sveta. Nastajala je, tako, sve ira intelektualna zajednica koja je delovala stimulativno na slobodan razvoj line i zajednike kulture.

U nastajuoj intelektualnoj zajednici vaile su izvesne norme do kojih se drugde manje dralo. Deavalo se, prirodno, da za dueg studijskog boravka van zemlje urednik nije bio u prilici da pripremi asopis za tampu. Tako je, recimo, broj asopisa koji je posveen zbivanjima u Jugoslaviji (br. 34 za



1971. godinu) pripremio jedan od urednika, Milan Kangrga. Prilikom po-vratka u zemlju, na promociji tog broja Praxisa, u Petrinji, zvanini glavni urednik nije krio zadovoljstvo time to asopis redovno izlazi, i kada je on na putu, a izrazio je i veoma povoljan utisak o sadraju toga broja. Bez sujete i bilo kakvog traga surevnjivosti, to inae nije ba retka pojava u intelektual-nim krugovima, Gajo Petrovi je cenio da je tim brojem postignut zajedniki intelektualni uspeh.

Naelno dranje Gaje Petrovia kao glavnog urednika izuzetno jasno je dolo do izraaja kada je, usred leta 1971. godine (mnogi su tada govorili o hrvatskom proleu), upravo on, pred sudom branio od trajne zabrane pomenuti broj asopisa. I kao to malo ko ume da, poput njega, metodino brani odreeno stanovite, u ovom sluaju slobodu kritike misli, tako je Gajo Petrovi branio tekstove Milana Kangrge, Zagorke Golubovi, Boida-ra Jakia i moj od inkriminacija tuilatva. Pod udar zabrane tada je doao i zbornik dokumenata o deavanjima junalipnja 1968, koji je takoe pripre-mljen i objavljen dok je on bio van zemlje. Svojom sistematinou, uporno-u i, zato ne rei, hrabrou da se suoi s monom vlau, Gajo Petrovi je odbranio taj broj asopisa od trajne zabrane, a u zborniku dokumenata su zabranjena (i odrezana) samo dva dokumenta, programi beogradskih i zagre-bakih studenata, mada su oni ve bili objavljeni.

Brian odnos prema tekstovima i autorima osvedoen je i u jednoj jo dramatinijoj situaciji. Naime, s jeseni 1972. godine u Sarajevu je uhapen Boidar Jaki, asistent tamonjeg Filozofskog fakulteta, i optuen za ver-balni delikt (krivino delo neprijateljske propagande), poinjen objavlje-nim tekstovima, i u Praxisu. Na suenje Jakiu, poetkom 1973, dola su oba glavna urednika Praxisa Rudi Supek i Gajo Petrovi, izraavajui time ne samo brigu za ono to je snalo jednog od saradnika asopisa ve i so-lidarnost s kolegom koji je pokazao analitike sposobnosti i spremnost za rizik javnog izlaganja kritikog miljenja o zbivanjima u Jugoslaviji. Jaki je osuen i izbaen sa Filozofskog fakulteta. Bio je to i simptom poremea-ja u odnosima u intelektualnoj zajednici oko asopisa Praxis. Naime, pored toga to su neke kolege iz Zagreba i Beograda javno pokazali solidarnost s reprimiranim kolegom, kolege iz Sarajeva nisu samo utale o suenju nego su neki od njih i sudelovali u proirenoj represiji (Jakievom izbacivanju s fakulteta), a pojedini viegodinji lanovi Saveta i saradnici Praxisa su se uur-bano, i ishitreno, javno distancirali (ograivali).



Ni u samoj Redakciji nije vladala puna harmonija. Bilo je i povremenih potresa (ostavka profesora Danila Pejovia, kao urednika), ali je produeno izdavanje asopisa koji su, uz Gaju Petrovia, potpisivali najpre Rudi Supek, a potom Ivan Kuvai. Dublji i trajniji razlazi pojavie se tek kasnije, vie godina nakon prestanka izlaenja asopisa.

LEGITIMITET PORETKA

Imajui u vidu ono to se nekada zbivalo u jugoslovenskoj kulturi, moglo bi se rei da Praxis nije bio usamljen nego najprimetniji deo jednog irokog, raznolikog i trajnijeg procesa duhovnog oslobaanja. Taj dinamini proces uzimao je maha naroito od sredine pedesetih i trajao sve do poetka sedam-desetih godina. Tada su se u umetnosti knjievnosti, pozoritu, lmu, sli-karstvu u lozo ji i sociologiji, i u sve otvorenijem javnom ivotu, pojavili brojni autori razliitih idejnih polazita i usmerenja kojima je bila zajednika tenja ka slobodi stvaralatva i kritici datih ogranienja slobode. Obnovljen pojam slobode postao je glavno merilo za kritiku procenu legitimiteta po-retka. Mada su tadanje ideoloke i politike stege u Jugoslaviji bile manje nego u drugim zemljama realnog socijalizma, zamah slobode nije se mirio s ogranienjima, a jo manje s ugroavanjem slobode.

Bilo je to, takoe, vreme zamaha duhovnog oslobaanja od okvira etabli-ranih ideologija u itavom svetu, pa i u najrazvijenijim zemljama Zapada, gde je takoe otvoreno pitanje o legitimitetu liberalno-demokratskog poretka. U onome to je tadanje slobodoumne ljude zbliavalo najprimetniji su bili, prvo, otpor nasilju, iji je tada glavni simbol bio rat u Vijetnamu i, drugo, iroko rasprostranjeno uverenje u realnu mogunost promena sveta, u znaku slobode.

Protagonisti uverenja da postoji alternativa dominantnim porecima, osim rastue podrke u raznolikim idejnim strujanjima toga doba, nailazili su i na podrugljive etikete popravljai sveta, a i igosani su kao leviarski ek-stremisti ili vinovnici pomahnitale utopije, kako ih je u jednom zamanom tekstu oznaio bivi urednik Praxisa Danilo Pejovi, branei legitimnost vla-dajueg poretka.

Duhovno oslobaanje izraeno je i kroz bunt studenata. Kulminacija ra-znih oblika bunta u itavom svetu, i u Jugoslaviji, bila je 1968. godine. Kada su takva gibanja uskomeala Beograd, i naila na nasilje reima, zbog ega je Savet Beogradskog univerziteta objavio trajk, a studenti okupirali fakulte-



te, tada se znatan broj studenata i profesora bezmalo svih univerziteta javno solidarisao s beogradskim kolegama. Tako je bilo i u Zagrebu. Meu njima je bio i profesor Gajo Petrovi, pozvan kao urednik Praxisa koji je onda imao veliki ugled meu studentima. Tada se, to je raritet u tadanjim svetskim zbivanjima, pojavila i jedna grupa profesora i studenata koja je, u saradnji sa snagama reima, podvojila i razbila okupljanje studenata u zagrebakom Stu-dentskom centru. Vinovnici okupljanja su kanjeni, neki reenjima sudije za prekraje, a Gajo Petrovi takoe i izbacivanjem iz Saveza komunista, u kojem je bio od svojih mladenakih dana antifaistikog angamana. Bio je na delu, kako je protekom vremena bivalo sve jasnije, savez staljinista i nacio-nalista koji su zajedno militantno nastupali protiv nove levice i kontrakulture, da bi se nakon likvidacije zajednikog protivnika uzajamno sukobili u borbi za ideoloku i politiku dominaciju.

Junski sukob 1968. godine, prema optem a povrnom utisku, okonan je govorom, preko televizije, tadanjeg efa partije i drave Josipa Broza Tita, koji je toboe dao 90% za pravo studentima, podrazumevajui da su 10% u krivu. Ubrzo je nastala inverzija, primat je dobila potraga za krivcima. U itavoj zemlji pokrenut je obraun s uesnicima lipanjskih gibanja, a i ire. (Prisetimo se, studentski protesti gueni su brutalno i u demokratskim zemljama.) Usledio je, zapravo, irok i snaan talas represije prema ranije pomenutom takoe irokom i snanom talasu duhovnog oslobaanja i os-poravanja datog poretka. Sami protagonisti represije nazvali su svoje bor-beno nastupanje obraunom s crnim talasom u kulturi. Pored nasumine tradicionalne decimacije i ostrakizma, bilo je u tom obraunu i primetne metodinosti. Poto je najpre onemogueno delovanje studentskog pokreta, nizale su se zabrane listova, asopisa i knjiga, lmova i pozorinih predstava, zatim slede hapenja i suenja, mahom studentima, te izbacivanja s univerzi-teta, sputavanje akademskih sloboda i autonomije te guenje profesionalnih udruenja, u prvom redu lozofskih i sociolokih, ukidanje gimnazija (ne-emo da kolujemo omladinu za barikade, nego za fabrike)... Kao kruna po-zamane istke ozakonjeno je nametanje moralno-politike podobnosti prilikom otputanja i zapoljavanja. Demonstracije sile bile su sve uestalije, itava zemlja zahvaena je militarizacijom, pod geslom drutvene samoza-tite i optenarodne odbrane. Izvesno opravdanje traeno je u okupaciji ehoslovake 1968. od strane vojnih snaga Varavskog pakta. Pod izgovo-rom da se u Jugoslaviji izbegne intervencija sovjetskih tenkova, red je zavo-dila domaa vlast. Na udaru su se nali svi koji su na bilo koji nain dovodili



u pitanje legitimitet poretka. I kada su mnogi od njih proglaeni za poraene snage nastavljan je obraun uz ubojito geslo dotui poraene.

Oznakom lozofa kao glavnih krivaca za bunt mladih stavljena je u pogon drevna i e kasna optuba za kvarenje omladine. Sam Tito je pod-strekivao obraun s glavnim krivcima nereda na univerzitetu, i neprestano je nadzirao egzekuciju podrunih kadrova. U hajci na krivce vlast je naja-gilnija bila u Beogradu, gde su se i razne reimlije nadmetale u sastavljanju spiska neprijatelja, mahom s Filozofskog fakulteta, oznaenog za najopa-kije neprijateljsko gnezdo. Protiv grupe profesora toga fakulteta sedam godina voena je svakojaka borba, sve dok ih vlast nije odatle uklonila 1975. godine.

Na meti pozamanog ratnog pohoda nali su se praksisovci, to je bila zajednika oznaka za inae razliite nepodobne intelektualce. Jedan od predvodnika takvog pohoda Zdravko Mali, sveuilini profesor i predsed-nik Sveuiline konferencije SK u Zagrebu, lansirao je znamenito geslo: po-bediemo, pa makar ili i s poluidiotima.

Kako se ko borio, ko je bio pobednik, a ko poraen, i ta je sve potom sledilo, sloena je tema koja prelazi okvir ovog prigodnog teksta. Ovde smo samo donekle doarali kako se prepliu i sudaraju ideje i ideologije, sloboda i poredak, line biogra je i istorijska zbivanja. Pokazalo se, naime, da izvesni sporovi i sukobi prevazilaze okvire sueljavanja raznih doktrina, ukljuiv i marksizam, i zadiru u preispitivanje samih temelja legitimnosti datog poret-ka.

Preputajui podrobnije istraivanje tokova sukoba buduim istraivai-ma, mogli bismo rei da su ih jedni videli kao razumljivi deo traganja za mogunostima demokratskih promena, a drugi su ih doivljavali kao poetak kraha datog poretka, te da je nuan sveti rat za odbranu poretka domina-cije. Dok je to, pre 1968. godine, bio mahom sukob ideja i ideologija vlast je mogla biti ak ponekad i tolerantna, ali kada se pojavio delatni pokret nestao je svaki trag tolerancije. A kako su vremenom otpori dominaciji sve e ka-snije slamani, vitlanje silom liavalo je razne silnike bezmalo svih skrupula, pa i obrazlaganja ideoloke legitimacije. Viegodinja istraivanja toga raz-doblja nameu utisak da je dugotrajno vebanje strogoe merodavnije za razumevanje surovosti tokom ratova koji su se desili na tlu Jugoslavije nego hibernirani mentaliteti i razni nacionalni stereotipi, ali i to valja prepustiti daljim istraivanjima.



HRONINA KRIZA

Vratimo se Gaji Petroviu kao uredniku. Mogli bismo rei da je on svoje line sposobnosti uspenije ostvarivao u nastojanju da se oblikuje intelektualna zajednica u vreme zamaha procesa oslobaanja duhovnog stvaralatva. A kada je nakon duge plime samooslobaanja nastupila oseka, i kada je uzeo maha sistematski obraun s itavim crnim talasom, Praxis je svemu tome najdue odolevao, zahvaljujui, opet, angamanu Gaje Petrovia. Imao sam priliku da to i neposrednije posmatram, neposredno pred njegovo gaenje (eufemizam za likvidaciju bez sudske odluke).

U vreme osipanja ire intelektualne zajednice jo su opstajala njena jezgra u Zagrebu i Beogradu. Formirana je zajednika redakcija koja je relativno harmonino saraivala, zahvaljujui najvie umeima Gaje Petrovia. Zahva-ljujui njemu, izbor autora i tekstova za objavljivanje tekao je mahom glatko. To vai i za razne sekretarske poslove zbog kojih sam redovno s njim sarai-vao. Satima smo razgovarali i zavravali tekue poslove u njegovom kunom kabinetu, uz diskretnu brigu njegove supruge Asje. Uzajamno persiranje nije smetalo otvorenim i iskrenim razgovorima, ne samo o redakcijskim po-slovima. Jedna od stalnih tema bilo je i obuzdavanje dijaloga unutar kruga urednika i saradnika Praxisa. Pod snanim spoljnim pritiskom otvaranje iv-ljih dijaloga izgledalo je kao rizik od podela i razlaza, dok bez dijaloga izo-staje pun razvoj ideja i komunikacija. U delikatnije teme spadale su i razlike u poloaju lozofa i sociologa u Zagrebu, gde su barem donekle tolerisani, ostali su na Sveuilitu (ak je jedan od urednika Praxisa, Predrag Vranicki, bio rektor), dok su u Beogradu surovije proganjani, naroito studenti. Neto manje smo razgovarali o tekoama javnog angamana u Sarajevu, Ljubljani i drugim univerzitetskim sreditima. Privatnih tema jedva da smo se doticali.

Koliko se seam, poslednji sastanak Redakcije odran je u Zagrebu 2. juna 1979. godine, pet godina nakon prestanka izlaenja asopisa. U diskusiji su uestvovali Gajo Petrovi, Rudi Supek, Branko Bonjak, Danko Grli, Lju-bomir Tadi, Zagorka Golubovi, Mihailo Markovi, arko Puhovski, Miha-ilo uri, Miladin ivoti, Dragoljub Miunovi, Predrag Vranicki i ja. Usta-novljeno je da Redakcija svake godine obnavlja mandat, da niko ne prihvata trajni nestanak Praxisa, da je njegovo postojanje realna kulturna potreba, da je neophodan dijalog naroito o rezultatima kritike dogmatizma i staljinizma (planirano je da 1975. na Koruli tema bude ta je, zapravo, staljinizam, ali je kola u meuvremenu ugaena), da tek predstoji produbljena analiza zbi-



vanja 1968. godine, da treba ispitati sve realne mogunosti javnog delovanja, vodei rauna o intelektualnom kvalitetu i o spremnosti na rizik za kritiku re u irim intelektualnim krugovima, kao i o iskuenjima sektatva. Posebno je istaknuta vanost prijateljstva stvaranog u jezgru intelektualne zajednice tokom minulih 30 godina. Otvoreno je i pitanje o pokretanju asopisa van zemlje, ukoliko u samoj Jugoslaviji za to nema realnih mogunosti, s napo-menom da je za to potrebna saglasnost domae Redakcije.

I bez izriite saglasnosti, jedna grupa urednika iz Beograda, koji su imali vee tekoe s objavljivanjem svojih radova nego zagrebake kolege, uz krat-kotrajno uee Rudija Supeka (jedinog iz Zagreba), zajedno s jednim kru-gom saradnika u svetu, pokrenula je meunarodni asopis Praxis international koji je oznaio i kraj dotadanje intelektualne zajednice. Bilo je i otrijih rei oko krae i falsi kata samog pojma i naziva asopisa. Veina je pak nastavila da sarauje na raznim projektima. Bilo je i krupnijih ideolokih razlaza u no-vom kontekstu koji se bitno razlikuje od onoga u kojem je nastao i postojao Praxis i oko njega nastajua intelektualna zajednica. Kao najkrupniji primer razlaza pominje se to to je u svetu jedan od poznatijih praksisovaca, Mi-hailo Markovi, postao ideolog i potpredsednik Miloevieve Socijalistike partije Srbije, koja ne samo da nema nikakve veze s idejama i delovanjem Praxisa, nego se osvedoila kao jedan od glavnih aktera zloina i pljake kroz ratove u kojima je razarana Jugoslavija.

Na kraju ovoga seanja pomenimo i neto od ireg znaaja. I postojanije duhovne tvorevine od jugoslovenskih bivaju zahvaene krizom, ali iz njih moe da sledi i obnova, a ne samo krah. U naem sluaju je, meutim, na delu neto osobeno, a to je hronina kriza ne samo duhovnih tvorevina ve i itavog drutva i drave, pa i same ovenosti. Umesto suoavanja s krizom i traganja za njenim raspletima, kako smo videli, usledila je potera za onima koji su o njoj raspravljali. Potera i likvidacije. Ali, to je tema za ozbiljnije razmiljanje od pukog jadikovanja nad rtvama. Naime, kada se kriza valja-no ne rasplete, njeni sastojci dugo plutaju po povrini istorijskih dogaanja, tako da sama kriza postaje nain ivota, beskrajno gacanje po itkom glibu. Osoviti se na vre i pouzdanije tlo oteano je i retko vienim zloinima i pljakom, to dodatno optereuje ne samo nova traganja za slobodom nego i za obinim, normalnim ivotom.

Pomenimo jo neto to izgleda anegdotski o profesoru Petroviu. Kada je iskrsavalo bilo ta sporno, i u odnosima meu urednicima, Gajo je, uz uobiajeno a neodreeno mrmljanje (da, da...), povremeno otvarao svoju



taku u kojoj je uvek bilo napismeno obilje injenica i argumenata koji su razjanjavili sporne stvari. Zapazio sam i neto zamanije od legendar-ne take. Boravei ee u njegovom stanu, primetio sam, u sklopu velike biblioteke, hrpe sistematski sloenih asopisa i novina, raznih dokumenata politikih, sudskih i sl. i iseaka iz novina o raznim dogaajima i lino-stima, ime se on rado i umeno sluio. Primetna je bila i opsena prepiska s lozofskim i drugim autorima iz itavog sveta i iz raznih krajeva Jugoslavije. Takvu dokumentaciju nisam viao ni u raznim institucijama u kojima sam prikupljao grau za svoja socioloka istraivanja. I danas mi se ini da je opsena i raznolika dokumentacija, koju je decenijama prikupljao i sreivao Gajo Petrovi, profesor i urednik, prava riznica za istraivae zbivanja kako u tadanjoj Jugoslaviji tako i u itavom svetu, a ne samo u radu Redakcije.

U dananjim okolnostima izgleda bezmalo neverovatno da je na ovom tlu nekada uopte postojao takav ovek kao to je Gajo Petrovi koji je prak-tino iveo svoju lozo ju. Ipak, jeste, postojao je i nije bio samo ugledni profesor. Iako je mnogo toga pretvoreno u prah i pepeo i predato zaboravu, ostaju ideja slobode i naelo kritikog miljenja kao trajna merila za procenu razvijenosti kulture, i onda a i sada!

Nastojei da barem donekle razmaknem zavese koje su sputene nad jednim razdobljem i njegovim akterima, hteo sam da podstaknem kritika prouavanja izvorne dinamike jednog odista burnog razdoblja. Iako mnogi tadanji akteri vie nisu meu ivima, to ne mora da znai da su i njihova dela pokojna. Bez pretenzija da nekadanje protagoniste slobode nameemo dru-gom vremenu i drugim akterima, hteo sam da predoim vanost ispitivanja interakcije teksta i konteksta u minulom razdoblju, pretpostavljajui da je po-neto od toga merodavno za razumevanje novog konteksta i novih tekstova koji u njemu tek nastaju ili e nastati, nadati se, s novim poletom ideje slobo-de i kritikog miljenja i, dabome, s novim akterima u novom kontekstu.

NEBOJA POPOV

GAJO PETROVI WAS NOT ONLY A PROFESSOR

The author emphasises Gajo Petrovis role in the liberation from the dogmatic Marx-ism, presents his polemics in 1964 with Veljko Vlahovi, the President of the Ideological Commission of the Central Commmittee of the Yugoslav Communist League , evalu-



ates his editorial work in the periodical Praxis and points out that the legitimacy of the regime was brought into question by the works in that periodical. The idea of freedom and the principle of critical thinking that he af rmed remain a permanent measure in the judgement of the development of a certain culture.


GORAN VOB

GAJO PETROVI KAO LOGIAR

Izvorni lanak

Profesor Gajo Petrovi niz je godina bio predstojnik Katedre za teorijsku lozo ju koja je obuhvaala tri discipline: logiku, ontologiju i spoznajnu teoriju. I dok su se ostali nastavnici na Odsjeku za lozo ju ponekad u svojim kolegijima prihvaali tema iz spoznajne teorije, a pogotovo ontologije, nastavu logike obavljao je iskljuivo profesor Petrovi. U to vrijeme logiku su osim lozofa, kao opi ili pomoni predmet, sluali i studenti pedagogije, sociologije, psihologije, a kasnije i informacijskih znanosti. Ne samo sluali, nego i polagali ispit. Moe se zamisliti kakva je guva vladala oko njegove sobe u ispitnim rokovima. S vremenom se ta guva neto smanjila jer su sve studijske grupa na fakultetu, zbog problema s vlastitom satnicom, poele smanjivati broj opih i pomonih predmeta. S druge strane, katedra za teorijsku lozo ju razdijelit e se, s vremenom, na tri katedre za logiku, spoznajnu teoriju i ontologiju, od kojih e se svaka dalje zasebno razvijati.

Na predavanjima logike guva je bila neto manja, ali ipak, na poetku i kraju semestra, najvea dvorana na fakultetu, popularna sedmica, uvijek je bila puna. Studenti logike sluali su logiku dvije a ostali jednu godinu. Sama su predavanja bila koncipirana tako da se tona tema mijenjala iz godine u godinu. Tako bi studenti lozo je tijekom dvije godine sluali predavanja o bar dvije velike teme. Ponekad bi to bio uvod u elemente simbolike logike, nekad pregled Aristotelove silogistike, a ponekad pak neka ire lozofska, kontroverzna tema o, recimo, prirodi logike (sjeam se da su u kolskoj go-dini 1967./1968. tema bile diskusije voene poetkom stoljea oko norma-tivnog ili deskriptivnog karaktera logike.Tada mi se to inilo pomalo zastar-jelom i prevladanom temom ali, iz dananje perspektive moe se rei da je to bilo svojevrsno predvianje modernih diskusija vezanih uz pitanja poput alternativnih logika i umjetne inteligencije.

U usporedbi s ostalim predmetima iz teorijske lozo je, poput spoznajne teorije, a naroito ontologije, logika je bila neto manje popularna. Poet-


GORAN VOB GAJO PETROVI KAO LOGIAR44

kom svibnja, kad i inae fakulteti pomalo opuste, sedmica bi bila poprilino prazna, ali to profesora ne bi previe smetalo i predavanja su se odravala redovito, ponekad i za relativno mali auditorij, neposredno pred ponovno buenje interesa za logiku krajem semestra, u vrijeme dijeljenja potpisa.

U to vrijeme, do ranih sedamdesetih, postojao je samo jedan seminar iz teorijske lozo je i u njemu se logika uglavnom nije radila. Tema seminara obino se u dogovoru s polaznicima odreivala poetkom semestra, a ue logike teme meu studentima lozo je nikad nisu bile osobito popularne. Sjeam se da je jednom pred lanove seminara postavljeno pitanje to hoe da se radi teme iz suvremene marksistike lozo je, John Locke ili, tree, da se proradi jedan, upravo objavljen udbenik matematike logike.

Diskusija o tom pitanju protegla se kroz dva termina. Najglasniji i najod-luniji bili su zastupnici marksistike tematike, i na kraju je u demokratskom glasanju izabrana upravo ta tema. John Locke je proao dosta slabo, sa dva ili tri glasa. Najslabije je prola matematika logika (sa svega jednim glasom). Tako su moji marksistiki orijentirani kolege dobili zadovoljstvo da se radi upravo njihova omiljena tema, iako se oni najglasniji poslije na seminaru vie nisu pojavljivali.

Kao sveuilini nastavnik logike Gajo Petrovi bio je uz nju profesional-no vezan i premda ona zapravo nije bila jedino niti glavno podruje njegova rada, bio je odlino informiran o njezinim glavnim suvremenim tokovima, strujanjima i kontroverzijama, a i osobno je poznavao mnoge od vodeih suvremenih logiara. Meutim, unutar njegova bogatog pisanog opusa, do-sta je mali broj radova posveenih logici u strogom smislu. Najvaniji meu njima je svakako udbenik objavljen prvi put 1964 pod naslovom Logika za III razred gimnazije, koji je doivio brojna izdanja. Ova knjiga je poznata svakome tko je u Hrvatskoj studirao lozo ju, pa u samo ukratko podsjetiti na njezinu povijest. Sputan tadanjim srednjokolskim programom logike, a piui udbenik logike za srednje kole, odnosno gimnaziju, autor je znatno proirio, zapravo udvostruio koliinu obraenog materijala, pokazujui ti-pom slova u tisku koji dijelovi udbenika ulaze u postojei program, a koji ga nadilaze. Rezultat je zapravo bio sveuilini udbenik logike, prikladan i za uporabu u srednjim kolama. On je posluio a i danas slui objema svrhama. Premda je simbolika logika u njemu izvorno obraena u vrlo elementarnom opsegu, moe se rei da tim udbenikom poinje irenje temeljnih ideja sim-bolike logike u Hrvatskoj. Nita manje vana je i injenica da je, za razliku od prethodnih udbenika u slubenoj uporabi, ovaj udbenik pisan sa strogo


GORAN VOB GAJO PETROVI KAO LOGIAR 45

i dosljedno provedenih, a ne samo deklariranih, antipsihologistikih pozicija. Time je i u hrvatskoj nastavi logike dovren posao eliminacije psihologije iz logike, proces koji je u Njemakoj zapoeo Frege osamdesetak godina rani-je.

U ranim devedesetim godinama prosvjetne su vlasti proskribirale upora-bu ovog udbenika u kolama zbog ideoloke nepodobnosti autora i potakle izradu novih udbenika koji su ga trebali nadomjestiti. Jasno je da se od svakog udbenika moe napraviti bolji, ali ovi novi udbenici (kvalitetom vrlo nejednake razine) nisu potisnuli Petroviev udbenik. U cjelini gledano, meu hrvatskim udbenicima logike, Petroviev ostaje do danas bez premca, naroito uz izvrstan dodatak dr. Davora Lauca Elementi simbolike logike koji je prvi put objavljen 2004. i koji odlino funkcionira kao dopuna i u sveuilinoj nastavi logike.

Petroviev udbenik logike moe se shvatiti i koristiti i kao svojevrstan uvod u lozo ju ili, recimo to tako, lozofsku analizu. Na primjer, prvi dio udbenika, izlaganje o tzv. elementima misli pojmu, sudu i zakljuku, zapra-vo je uvod u ono to se danas esto, i moda neprikladno, naziva lozo jom logike. Tako se, na primjer, glavne tradicionalne teorije pojma od realistike do nominalistike - prilino detaljno razmatraju s njihovim temeljnim slabo-stima, da bi se na kraju ponudila vlastita koncepcija po kojoj je pojam misao o biti predmeta. Ta koncepcija dakako i sama ima svoje slabosti i tekoe i teko bi se mogla smatrati de nitivnom. No itavo to razmatranje diskretno uvodi itatelja u vaan segment tradicionalnih lozofskih diskusija. S druge strane, drugi dio udbenika, posveen tzv. metodama spoznaje, zapravo se moe gledati kao uvod u osnovne teme lozo je znanosti.

Ovaj udbenik nije dakako jedino to je Gajo Petrovi napisao o logici. Piui o Baconu, Wittgensteinu, Ayeru, izmeu ostalih, pisao je i o logici. Piui o teorijama istine, takoer.

No ono to je ovdje moda zanimljivije, jest injenica da je raspravljajui o naizgled vrlo dalekim temama ili o lozo ma, poput Heideggera, stvarao svojevrstan model lozofsko logike analize. To je znailo, s jedne strane, tenju da se temeljni pojmovi i teze lozofa o kojima je rije racionalno i logiki analiziraju, naroito s obzirom na njihovu unutarnju konzistentnost. No, isto tako, to je podrazumijevalo da se analiza nikad ne izvodi unutar poj-movne sheme i koristei speci an jezik lozofa o kojem je rije. To konkret-no znai da raspravljajui o Heideggeru, Petrovi pie istim jezikom kojim pie i kad je rije o Hegelu ili Wittgensteinu, dakle obinim ili standardnim


GORAN VOB GAJO PETROVI KAO LOGIAR46

knjievnim jezikom, prilagoenim struci, odnosno obogaenim stanovitim strunim leksikim inventarom. Takvo odbijanje da se tue nejasnoe u mi-ljenju zaobiu ili prikriju preuzimanjem tue terminologije i manire kao neeg najnormalnijeg, ine njegovu analizu korisnom za ozbiljnog itatelja, dok se to, istovremeno, povrnom i laikom itateljstvu ponekad ini manje zanimljivim i atraktivnim od afektiranih uradaka beznaajnih epigona.

Mogli bismo na kraju rei: Premda je samo manji broj Petrovievih radova posveen strogo logikoj problematici, svi njegovi radovi pokazuju da ih je pisao logiar, i u tom smislu moe se rei da je, kao lozof, bio prvenstveno logiar. I dalje, premda je po lozofskom uvjerenju bio deklarirani marksist, metodoloki gledano bio je zapravo analitiki lozof.

Petrovi je podjelu lozo je na discipline smatrao donekle korisnom, ali isto tako samo relativnom. Meu disciplinama, neke je smatrao fundamen-talnijim od drugih. Logika je po njegovom miljenju poivala na odreenim pretpostavkama koje same nisu bile logike tu bi svakako ule teorije isti-ne, suda te cijeli niz problema koji tradicionalno pripadaju ontologiji. Sama ontologija opet nije za njega bila nekakav skup sauvanih spoznaja ve prije tradicionalni odgovor na temeljna lozofska pitanja, nain miljenja koji je i sam trebao biti prevladan u novom obliku lozo je koji je Petrovi nazivao miljenjem revolucije.

Gajo Petrovi bio je kompetentan i sposoban logiar i izvrstan nastavnik logike. U nastavnikom je radu pokrivao jo dvije discipline. Bio je sigurno najobrazovaniji lozof u svojem okruju, ne samo svoje generacije. Zapravo je i u logici napravio mnogo, pogotovo za okolinu u kojoj je djelovao.

Pokuamo li objasniti sekundarno mjesto koje logiki radovi zauzimaju u cjelini njegovog opusa, moda se tu i ne radi o izravnoj suprotnosti izmeu ontologije i logike. Moda bi to bilo pravilnije gledati s obzirom na odreenje temeljnog zadatka lozo je. U tom bi se kontekstu Gaju Petrovia moglo suprotstaviti velikom logiaru Bertrandu Russellu. Za Russella, logika je bila temeljna lozofska disciplina. No njezin zadatak, kao i zadatak cijele lozo -je uostalom, bilo je rjeavanje stanovitih intelektualnih zagonetki koje se umu nameu, bilo s lozo jom ili bez nje. Upravo to - solving the puzzles - bilo je neto to je profesor Petrovi umio raditi i to je potovao kao profesiju, ali za njega samog lozo ja je imala vanije zadatke: ona je trebala biti bitan initelj u oslobaanju ovjeka.

Takav stav o ulozi lozo je je veoma sporan. U radikalnom obliku, a pogotovo primijenjen na akademsku lozo ju, on je krajnje diskutabilan.


GORAN VOB GAJO PETROVI KAO LOGIAR 47

Danas je to vjerojatno oitije nego prije par decenija. Pa ipak, kada je takav stav konsekventno proveden i doista proivljen, on svakako zasluuje poto-vanje.

GORAN VOB

GAJO PETROVI AS A LOGICIAN

For a long period of time, professor Gajo Petrovi gave courses in logic for students of Philosophy and some other groups at the Faculty of Philosophy in Zagreb. In his lectures, logic was conceived rather broadly, encompassing such topics as theories of truth and judge-ment, but he also introduced symbolic logic to the study of philosophy in Zagreb. He was a competent and able logician, though in his written work logic got only secondary place. His main work in the eld is the excellent Logic for secondary schools, which until today remains unsurpassed Croatian textbook in logic, serving actually as an introductory text-book for University students too.


ANTE LEAJA

GAJO PETROVI I KORULA

Pregledni lanak

I.

Povezanost Gaje Petrovia s gradom Korula posredovana je onim to je openito, a naroito u lozofskoj javnosti, poznato pod nazivom Korulan-ska ljetna kola. Ta je posredovanost slina onoj povezanoj s nastankom i dugogodinjim ureivanjem asopisa Praxis. I jedno i drugo neodvojivo je od intenzivne intelektualne angairanosti Gaje Petrovia.

Gajo Petrovi je prisustvovao svim zasjedanjima Korulanske ljetne ko-le, pa se utoliko moe rei da je u tom desetogodinjem razdoblju trajanja kole bio i graanin Korule. Meutim, Gajo Petrovi nije bio samo jedan od sudionika kole, promatra, slualac predavanja i diskusija na plenarnim zasjedanjima ili seminarima, eventualno i u nekoj od debata ili neformalnih razgovora to bi se vodili u pauzama ili nakon zasjedanja. Sve je on to bio, dakako, ali je njegovo prisustvo i angaman u vezi s Korulanskom ljetnom kolom imalo i bitno poseban karakter, imalo je dodatne aspekte vane za uspostavljanje reputacije kole, kvalitetu tematike i debata voenih izravno na zasjedanjima, ali i mimo formalnih skupova. Stoga je sve to imalo daleko-sene reperkusije na duh kole.

Korulanska ljetna kola bila je veliki pogon - ne samo trajanjem (u pra-vilu petnaest dana), nego i nizom drugih obiljeja. Prije svega rije je o tome da je na koli bilo uvijek vie od stotinu ljudi raznolikog sastava (sveuilinih profesora, znanstvenika razliitih usmjerenja, ne samo iz podruja drutve-nih i humanistikih disciplina, studenata iz cijele Jugoslavije, ali i iz mnogih drugih zemalja, znatieljnih promatraa ...), ali su u tome mnotvu bila i zna-ajna imena lozo je i sociologije da se bez pretjerivanja moe rei: Korula je u vrijeme trajanja kole bila stjecite samoga vrha svjetske lozofske misli. Sastav prisutnih izrazito je naglaavao internacionalistiku dimenziju kole: ne samo time to su dolazili iz raznih zemalja (ponajprije iz svih dijelova Ju-


ANTE LEAJA GAJO PETROVI I KORULA50

goslavije, ali i iz dvadesetietiri zemlje od Venezuele, Meksika, Argentine, preko Norveke, vedske, a da o SAD-u, Saveznoj Republici Njemakoj, Francuskoj, Italiji, Velikoj Britaniji i ne govorim s obzirom na broj sudionika, do Rumunjske, ehoslovake, Poljske, Demokratske Republike Njemake, pa ak i iz Vatikana), nego i time to je komunikacija na plenarnim zasjeda-njima, seminarima, razgovorima voena na razliitim jezicima, uz isprepleta-nje raznovrsnih lozofskih uvida, pogleda, tumaenja suvremenosti i bitnih lozofskih pitanja itd. Naravno da je takav sastav traio od vodeega jezgra ne samo izvanredno tzv. struno znanje, nego i poznavanje vie jezika. U tome je Gajo Petrovi bio vodea linost kole, jer su njegova lozofska re-putacija i njegovo poznavanje najvanijih svjetskih jezika bili opepriznati, o emu svjedoe i iskazi sudionika kole. Uz tematska, tzv. plenarna zasjedanja, odravani su i posebni seminari, razgovori, konzultacije oblici rada koji su traili i dodatni veliki neposredni angaman vodeih ljudi kole, ali i napor da se sve to koordinira, a da ipak dionizijska atmosfera ne bude poremeena. kola nije imala, za ovako velike i sloene skupove uobiajenu, tehniku infrastrukturu, ili pozadinsku operativu (prihvat sudionika, organizirano druenje izvan redovitog rada, pripremu dvorana, oglaavanje tema itd., itd.) velikim dijelom i zbog krajnje nedovoljnih sredstava za odravanje kole (do-gaalo se ponekada i da se do zadnjega asa nije znalo hoe li se iz tih razloga kola uope odrati). Glavni teret svih organizacijskih pretpostavki normalnog toka kole bio je apsolviran najveim dijelom angairanjem naju-e

Gajo Petrovic Book

Documents

Transcript of Gajo Petrovic Book