1

ANTIČKA FILOZOFIJA Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit

Tales Metafizika: voda kao osnovni element prirode Primećujući da u prirodi sve raste uz pomoć vode i vlažnosti, smatrao je vodu osnovnim načelom, odnosno elementom prirode. Ne samo da je izvor svega – voda je uz to i neka vrsta zalihe svih stvari. Zgušnjavanje (led) i razređivanje (para) vode predstavljaju prve etape u stvaranju svega. Talesa možemo da smatramo prvim materijalistom u metafizici, iako uz izvesna ograničenja: 1) nije smatrao da u prirodi postoji samo materija, već da je ona prosto izvor svega, i 2) pošto je za osnovu prirode uzeo vodu, dakle jednu specifičnu materiju, ograničio se na ono što je čulima dostupno. Epistemologija: nekritička zdravorazumska i (rana) naučna analiza Budući da je bio naučnik i dobar poznavalac prirode, Tales je do svojih filozofskih shvatanja dolazio posmatranjem prirodnih pojava. Međutim, pošto nije postavljao pitanje o mogućnosti i metodama saznavanja, njegovi su zaključci zapravo zdravorazumski i (najraniji) naučni odgovori na pitanja kojima se i mit bavio: pitanje o početku sveta, o jedinstvu i razlikama sveta itd. Značaj: Bez obzira na empistemološku ograničenost svojih shvatanja, Tales je ipak prvi u filozofiju uneo pitanje početka svih stvari i pokušao na njega da odgovori jednim specifično filozofskim pristupom: pronalaženjem jedinstva u razlici. Raznovrsnost sveta, odnosno onoga što nam je čulno dostupno, Tales je shvatio kao raznovrsnost manifestacija jedne iste materije – vode.

Anaksimandar Metafizika: bezgranična supstancija (apejron) kao početak i suština svega Za razliku od Talesa, Anaksimandar smatra da jedan od četiri elementa (voda, zemlja, vazduh, vatra) ne može da bude osnova prirode, jer bi tada morao da potisne ostale elemente. Zato Anaksimandar pretpostavlja postojanje jedne drugačije materije, materije koja je bezgranična, koja sve obuhvata, i koja je večna – nazvao ju je apejron. Apejron nije stvoren, već postoji bez početka i bez kraja, i zbog toga je više princip nego materija; sve što je čulima dostupno, celokupna raznovrsnost materije, nastala je unutrašnjim kretanjem apejrona. Kada stvoreni elementi ili stvari prekorače svoju meru (kada nastane neravnoteža među njima), Anaksimandar kaže da se vraćaju natrag u apejron. Na taj način apejron održava ravnotežu i Anaksimandar to naziva pravdom, dok nepravdom smatra

upravo prekoračenje mere, odnosno narušavanje ravnoteže elemenata u prirodi. Isticanje određenog principa, nasuprot određenoj materiji, čini Anaksimandra više idealistom nego materijalistom. Epistemologija: kritička zdravorazumska i (rana) naučna analiza, ali obavijena misticizmom mitova Tražeći, kao i Tales, jedinstvo u razlici, Anaksimandar kritički pristupa analizi prirode; međutim, za razliku od Talesa, kritički pristup mu omogućava da kao osnovu prirode shvati određeni neempirijski princip, a ne neku specifičnu materiju. Sa druge strane, činjenica da je apejron čulima nedostupan i da nije podložan analizi, čini Anaksimandrove stavove više mističnim, nego filozofskim ili naučnim. Taj misticizam, takođe, omogućava sjedinjavanje idealizma i materijalizma u Anaksimandrovoj filozofiji. Etika: paralela između prirodnog poretka i društvenog poretka Anaksimandrovo metafizičko shvatanje o poretku između elemenata, odnosno o neravnoteži i prekoračivanju mere kao nepravdi, a održavanju poretka i mere kao pravdi, može da se smatra odrazom njegovih etičkih shvatanja. U tom slučaju bi njegov društveni ideal bio zajednica u kojoj vlada ravnoteža i poredak, a svako narušavanje poretka predstavljalo bi nepravdu. Značaj: Pre svega, Anaksimandar ide dalje od Talesa u analizi jedinstva u razlici, jer primećuje da jedan element ne može da se smatra osnovom sveta, već da je potrebno pronaći jednu vrstu super-materije ili meta-materije iz koje sve nastaje i koja sve uređuje. Dok je Tales značajan zbog postavljanja pitanja o osnovi (početku, principu) svega, Anaksimandar je značajan kao prvi pravi metafizičar.

Anaksimen Metafizika: vazduh kao osnovni element prirode Anaksimen razmišlja kao i Tales: traži početak i osnov prirode u određenoj materiji, ali umesto vode, postavlja vazduh za osnovu. Međutim, Anaksimen u filozofiju unosi novo pitanje: pitanje odnosa kvaliteta i kvaniteta. Tales je govorio o zgušnjavanju i razređivanju osnovnog elementa (vode) kao nastajanju svake pojedinačne stvari, dok je Anaksimen tu ideju dalje razvio i dao joj konkretnu argumetnaciju. Zgušnjavanje i razređivanje tiču se kvantiteta materije, i promenom tog kvaniteta nastaje novi kvalitet: razređivanjem nastaje vatra, a zgušnjavanjem voda, zemlja, kamenje itd. Postoji, međutim, i obrnuto tumačenje Anaksimenove filozofije: budući da je vazduh

2

sastavni element svake materije, sve je kvalitativno istog tipa, dok se razlikuje jedino u kvantitetu tog kvaliteta. Oba tumačenja ukazuju da je Anaksimenova filozofija u odnosu na Talesovu i Anaksimandrovu izrazitije materijalistička, jer barata jedino odlikama materije. Epistemologija: nekritička zdravorazumska i izrazitija (rana) naučna analiza Pošto je razmišljao po Talesovom modelu, Anaksimen čini iste metodološke i epistemološke greške. Pa ipak, osnovna novina u metafizici – shvatanje odnosa kvaliteta i kvaniteta – čini njegove analize više naučnim. Značaj: I ovde se interpretatori razilaze: jedni smatraju da je Anaksimen dostigao vrhunac miletske filozofije, dok ga drugi smatraju korakom nazad u odnosu na Anaksimandra. Pitanje odnosa kvaliteta i kvantiteta najveći je njegov doprinos filozofiji, i predstavlja jedno od najvažnijih pitanja mnogih kasnijih filozofija.

Heraklit Metafizika: borba suprotnosti kao osnovni princip Za razliku od Anaksimandra, koji suprotnosti i razlike (uzajamno preplitanje elemenata) unutar prirode smatra narušavanjem ravnoteže, Heraklit pristupa sasvim obrnuto: za njega svet i postoji zahvaljujući borbi suprotnosti. Ta borba suprotnosti uzrokuje sve promene, stvara život i daje smisao svemu; svet je procesu neprekidnog nastajanja i nestajanja. Pa ipak, te promene nisu haotične prirode, već se dešavaju po određenom principu, odnosno deluju po zakonu koji je Heraklit nazvao logos (reč, zakon, um, itd.). Logos je usklađenost opšte borbe suprotnosti, ili drugim rečima: logos čini jedinstvo svih stvari, dok one postoje uvek u svojoj razlici i uzajamnom sukobu. Usled postojanja tog poretka (logosa), svet ne može da propadne, već stvari jedino prelaze iz jednog oblika u drugi, trošeći se u borbi i ponovo se razvijajući iz borbe, u drugom obliku. Taj apstraktni princip borbe Heraklit je predstavio kroz pojam vatre: svet je "večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi". Takođe, vatra je ona koja menja kvalitet stvari – ona proždire i uništava, ali toplota takođe omogućava razvoj i život. Heraklit je poznat po izjavi da "sve teče", odnosno da je promena suština i poredak sveta. Epistemologija: prvi racionalista, iako zadržava mistički pristup Heraklit je prvi ukazao na problematičnost zdravorazumskog i čulnog analiziranja prirode. Smatrajući da postoji određeni poredak sveta (logos), i da taj poredak nije jednostavno stavljen pred naša čula (iako je promene lako uvideti), smatrao je da jedino razumom možemo da dođemo do razumevanja tog poretka. Na taj način Heraklit predstavlja prvog racionalistu u filozofiji: čula nisu pouzdano polazište za razumevanje sveta, već je to razum,

racionalno promišljanje. Međutim, izražavao se delimično proročki, delimično kroz metafore, zagonetke, stihove itd., usled čega njegova racionalost ostaje obavijena misticizmom. Etika: aristokratski moral Shodno epistemološkom stavu, Heraklit je smatrao da adekvatno korišćenje razuma razlikuje 'budne' od 'uspavanih' ljudi, odnosno one koji shvataju logos od onih koji samo životare u svetu. Smatrajući da je razumnih ljudi premalo, prezirao je masu i njen način života i vrednosti koje zastupa. U skladu sa tim, podržavao je tiransko uređenje i protivio se demokratskom. Pa ipak, odbijao je da učestvuje u javnom (političkom) životu – smatrao je da svi ljudi žive određeni logos, tj. da ih vodi neka vrsta sudbine koju nije moguće izmeniti. Za mudrog čoveka shvatanje logosa znači uviđanje da sve funkcioniše na uređen način, i da se sve po pravilu menja; mudrom čoveku tada ostaje da živi u skladu sa logosom. Značaj: Pored toga što je prvi racionalista u filozofiji, Heraklit je značajan i zbog specifičnog shvatanja jedinstva u razlici. Umesto da, kao prethodnici, jedinstvo shvati kao osnovnu materiju koja je sveprisutna i iz koje nastaju razlike, Heraklit samu razliku shvata kao sastavni deo i suštinu jedinstva. Jedinstvo obezbeđuje racionalni princip, logos, odnosno poredak po kojem funkcioniše borba suprotnosti.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Šta je zajedničko metafizikama Talesa, Anaksimandra, Anaksimena i Heraklita? 2. Kakve sličnosti imaju metafizička shvatanja ovih ranih filozofa sa savremenim naučnim teorijama; kakve su razlike? 4. Na koji način njihove metafizičke teze mogu da se argumentuju; kako mogu da se kritikuju i opovrgnu? 5. Kakav je odnos njihovih metafizičkih stavova i epistemoloških pristupa; koliko i kako može da se govori o tome da metafizika određuje epistemologiju, odnosno da epistemologija određuje metafiziku? 6. Kako bi izgledalo društvo uređeno po Anaksimandrovoj etici; kako po Heraklitovoj? 7. U kojoj su meri etička shvatanja ovih filozofa prisutna u našem društvenom uređenju?

3

ANTIČKA FILOZOFIJA Pitagora

Metafizika: kosmos uređen brojevima i njihovim uzajamnim odnosom; sve stvari su brojevi Pitagorejci su bili najveći matematičari svog doba, i sve su pojave u prirodi objašnjavali preko brojeva i njihovog uzajamnog odnosa. Sve stvari mogu da se izbroje i da se izraze brojem, a pitagorejci su se naročito bavili numeričkim odlikama muzike. Muzičku harmoniju, uređenu brojevima, smatrali su odrazom kosmičke harmonije; dok su miletski filozofi govorili o suprotnostima i sukobu, pitagorejci su preko brojeva objašnjavali numeričku uređenost suprotnosti i harmonije. Štaviše, išli su i dalje: za njih sve stvari jesu brojevi. Budući da su sve stvari ograničene, moguće ih je predstaviti brojevima, jer su brojevi najjasniji i najprecizniji za opisivanje uređenog i geometrijski definisanog objekta ili stvari. Pravili su osnovnu razliku između parnih brojeva i neparnih, pri čemu su parni shvaćeni kao neograničeni, a neparni kao ograničeni.

slika 1

slika 2

slika 3

Epistemologija: racionalistička i (rana) naučna analiza, misticizam Kao i Heraklit, i Pitagora je u razumevanju prirode krenuo od razuma, odnosno racionalnog promatranja i analiziranja opštih i apstraktnih kategorija (pojmova harmonije, broja, kvantiteta) i svoje istraživanje zasnovao na matematičkim proračunima, svodeći svoju filozofiju dobrim delom na

nauku. Međutim, mističnost pitagorejstva se ogleda u činjenici da je matematičko saznanje na nenaučni način (proglašavanjem, zamišljanjem, propisivanjem) dovođeno u vezu sa specifičnim religijskim shvatanjem sveta. Etika: religijsko (asketsko) bratstvo i stroga pravila, radi očuvanja čistoće duše Pitagorejci su živeli u striktno uređenim zajednicama, sa manjim ili većim političkim uticajem na život polisa u kojem su se nalazile. Živeli su asketski, pridržavajući se strogih pravila koje je Pitagora propisao (smatrali su ga božanskim čovekom, posrednikom između besmrtnih bogova i smrtnih ljudi), ali su ujedno pokušavali svoja pravila da prošire na ceo polis, usled čega su često dolazili u sukob sa ostalim građanima. Osnova njihove etike je učenje o metempsihozi (selidbi duša nakon smrti tela u drugo telo). Održavanje čistote duha i asketskog života omogućava ponovno pojavljivanje duše u telu čoveka, a neumni život dovodi do selidbe duše u telo životinje ili čak biljke. Duša je, dakle, besmrtna. Što se tiče načina življenja, pitagorejci su smatrali da postoje tri puta: teorijski (posmatrački) život, praktični (politički, javni) život, i golo uživanje. Samo oni koji teže teorijskom životu, odnosno uviđanju istine i kosmičkog poretka, i koji žive u skladu sa tim poretkom, mogu da se nadaju da će im se duša nakon smrti preseliti u drugo ljudsko telo. Značaj: Pored toga što su bili prvi veliki matematičari, pitagorejci su značajni i zbog toga što su dalje razvili racionalnost nasuprot naivnoj interpretaciji prirode, kakvu su imali raniji filozofi miletske škole. Takođe, pitagorejci su prilično uticali na Platona, naročito idejom o negovanju ispravnog života i čistoće duše.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Kako bi moglo da izgleda pitagorejsko 'konstruisanje' čoveka putem brojeva i njihovog međusobnog odnosa? 2. Kakva je veza između numeričkog uređenja kosmosa (metafizike) i strogog načina života (etike) kod pitagorejaca? 3. Kako Heraklit shvata jedinstvo i razliku, a kako pitagorejci? 4. Objasniti razvoj ideje poretka, odnosno uređenosti sveta (kosmosa, prirode) u metafizikama od Talesa do Pitagore.

Ograničenost neparnog broja predstavljali su kao konstantnu proporciju između kvadrata koji opisuju uređene neparne brojeve (slika 1), dok je nepostojanje proporcije kod opisanih pravougaonika oko parnih brojeva znak neograničenosti parnih brojeva (slika 2). Takođe, broj jedan je označavao tačku i jedinstvo; broj dva dve tačke, odnosno pravu ili suprotnost i razliku; broj tri – tri tačke, odnosno površinu ili jedinstvo i razliku; i broj četiri geometrijsko telo, odnosno otelotvorenje jedinstva i razlike. Na taj način su pokazivali da je svako telo samo određena kombinacija brojeva. Kao izraz numeričke harmonije kosmosa, pitagorejci su posebno poštovali tetraktis, figuru koja predstavlja broj 10, kao zbir jedinice, dvojke, trojke i četvorke (slika 3). Konačno, iako su uzeli apstraktni princip (broj) za osnovu svega, ipak nisu bili idealisti jer su broju pridavali atribute materije.

4

ANTIČKA FILOZOFIJA Parmenid, Zenon, Empedokle, Anaksagora

Parmenid Metafizika: Isto je misliti i biti; Biće je jedno, večno i nepromenjivo. Parmenid polazi od pitanja da li postoji biće ili nebiće (ništa). Međutim, Parmenid je sasvim svestan da se pitanje postavlja i na pitanje odgovara u mišljenju. Mi, međutim, ne možemo da mislimo nebiće – ono jednostavno nije; da možemo da ga mislimo, ono bi postojalo, ali tada ne bi bilo nebiće – već biće. Shodno tome, Parmenid izjednačava mišljenje i biće: isto je misliti i biti. Drugim rečima, postoji jedino ono što može neprotivrečno (logički) da se misli. Budući da samo biće postoji, ono mora da bude (1) bez početka i večno, jer kada bi imalo početak, moralo bi da nastane iz nečeg drugačijeg, tj. nebića, a iz nebića nastaje jedino nebiće; takođe, ako ima kraj – nakon kraja sledi nebiće, a ono ne može da postoji; dakle, biće je bez početka i večno; (2) celo (Jedno), jer kada bi imalo delove, oni bi bili razdvojeni nekom drugačijom materijom, odnosno nešto bi bilo između njih, a to bi moralo da bude nebiće – koje ne postoji; dakle, biće je celo i nema delove; (3) nepromenjivo, jer kada bi se biće menjalo to bi značilo da nešto novo nastaje, a novo može da nastane ili iz bića ili iz nebića – i pošto iz nebića nastaje jedino nebiće (ništa), onda to novo već mora da bude sadržano u biću, tj. biće već sadrži sve moguće promene; dakle, biće je nepromenjivo; (4) nepokretno, jer kada bi se kretalo moralo bi da zauzima prethodno prazan prostor, odnosno nebiće, a nebića nema; dakle, biće je nepokretno; i (5) sferično i (prostorno) ograničeno, jer kada bi imalo drugačiji oblik onda bi ga bilo na jednom mestu više, na drugom manje, tj. ne bi bilo jednako stvarno u svim smerovima; sa druge strane, prostorna neograničenost znači i neodređenost, a jedino nebiće ne možemo da odredimo; dakle, biće je sferično i ograničeno; i (6) sve što se kreće, menja, nastaje, što ima delove, itd. odnosno sve što ne ispunjava prethodne uslove – sve je to protivrečno i zbog toga ne postoji. Parmenid smatra da većina ljudi misli protivrečnosti: i biće i nebiće (npr. da nešto postoji i da se kreće – a Parmenid dokazuje kako nešto što postoji ne može da se kreće), i stoga se ne nalaze na putu istine, već na putu privida. Ko teži istini uvideće da čula varaju i da postoji istina koja je u sebi neprotivrečna, čak iako protivreči našem svakodnevnom iskustvu.

Epistemologija: racionalistička i logička Parmenidova metafizika ukazuje na njegovu još izraženiju racionalnost od Heraklita ili pitagorejaca: i Heraklit i pitagorejci – koliko god isticali apstraktni princip nasuprot čulno dostupnom – ipak svoja shvatanja opravdavaju kroz čulno iskustvo i pokušavaju da objasne

svet koji čulima doživljavamo. Parmenid, sa druge strane, želi jedino da se bavi istinom, a pošto je neprotivrečno mišljenje smatrao istinitim – nije ga se ticalo objašnjavanje razlika u čulnom svetu, niti sam nastanak čulnog sveta. On je sve što je protivrečno jednostavnim potezom odbacio kao lažno, odnosno kao nepostojeće, kao privid. Izjednačavanje mišljenja i bića postignuto je strogim logičkim zaključivanjem, te je Parmenid prvi koji je pitanje metode shvatio ozbiljno. Značaj: Pored isticanja uloge jasne metode, Parmenid je značajan kao 'otac' i savremenog idealizma i savremenog materijalizma. Izjednačavanje mišljenja i bića uticalo je na Platona i sve kasnije idealiste, ali Parmenid nije bio idealista: njegovo biće je prostorno ograničeno, ono je materijalno – iako nam čula o njemu drugačije govore; sa druge strane, naredni grčki filozofi-materijalisti shvatili su Parmenidovo učenje o karakteristikama bića kao karakteristike materijalnih čestica.

Zenon Zenonovi paradoksi: Kao sledbenik Parmenidove filozofije, Zenon je pokušavao da odbrani stavove svog učitelja od stalnih kritika drugih filozofa, pre svega pitagorejaca. Pitagorejci, ističući smisao i značaj brojeva, odnosno mnoštva, podsmevali su se Parmenidovom shvatanju Jednog (bića) kao nedeljivog i nepokretnog. Zenon je konstruisao mnoštvo tzv. paradoksa kroz koje je hteo da pokaže da bi prihvatanje pitagorejskih teza o deljivosti prostora i postojanju kretanja bilo protivrečno i besmisleno. Osnovni model tih paradoksa bio je sledeći: uzeti za ozbiljno pitagorejsko shvataje o deljivosti prostora i postojanju kretanja, i kroz izabrani primer iz svakodnevnog života pokazati da pitagorejska filozofija sa sopstvenog stanovišta zapada u besmislicu i protivrečnost. Prvi paradoks: putovanje. Ako putujemo od Beograda do Šida, prvo moramo da pređemo pola puta, odnosno da stignemo do Rume. Međutim, da bismo do Rume stigli, moramo da pređemo pola puta do nje, tj. moramo da stignemo do Stare Pazove. Opet, treba stići i do pola puta do Stare Pazove, pa do pola puta te polovine i tako u nedogled. Konačno, potrebno je da pređemo mnoštvo beskrajno malih razdaljina, a to bi trajalo beskrajno dugo. Dakle, kretanje je nemoguće, jer je svaki prostor deljiv. Drugi paradoks: Ahil i kornjača. Ahil pokušava da stigne kornjaču koja ima malu prednost. Međutim, kada Ahil stigne na mesto gde je kornjača na početku bila, ona je već odmakla par centimetara, te Ahil mora da dostigne tu novu tačku. Tada se, međutim, kornjača pomerila još koji milimetar i Ahil će morati stalno da dostiže tačku koja je

5

sve bliža kornjači, ali samu kornjaču nikada neće stići jer je prostor deljiv. Treći paradoks: strela. Strela koja leti izgleda kao da se kreće, ali je u svakom vremenskom trenutku zapravo u jednom mestu, nepokretna. Zbir svih tih trenutaka ne može da stvori pokret. Nama se čini da strela leti, ali ona zapravo miruje. Značaj. Zenon je logičko zaključivanje (težnju ka neprotivrečnosti) razvio u poseban sistem dokazivanja: dijalektiku. Dijalektika predstavlja konstruisanje dva suprotna stava (teza i anti-teza), a njihova borba - odnosno logička razrada mogućnosti da je samo jedan od ta dva stava istinit – pokazuje koji je stav održiv. Štaviše, dijalektika najčešće pokazuje da dva stava nisu dovoljna, tj. da je istina u trećem stavu koji sadrži momente i teze i anti-teze. Kod Zenona je teza da je prostor deljiv i da kretanje postoji, anti-teza je primer iz svakodnevnog iskustva koji pokazuje da je teza protivrečna. Međutim, Zenon pokušava da dokaže nešto treće: teza i anti-teza protivreče jedna drugoj zato što je istina na trećem mestu – prostor nije deljiv i kretanje ne postoji, a čulno iskustvo opovrgava samo onu tezu koja se tiče čulnog sveta. Na taj način pokušava da pokaže i da pitagorejska kritika Permenidove filozofije ne može da se zasniva na čulnim (empirijskim) argumentima, jer je Parmenidova filozofija logički sistem mišljenja, a ne empirijska analiza.

Empedokle

Metafizika: Sile Ljubavi i Mržnje uređuju elemente Empedoklova metafizika predstavlja pokušaj izmirenja Parmenidove i Heraklitove filozofije. Od Parmenida preuzima ideju o biću kao nepromenjivom i večnom, ali umesto jednog, Empedokle govori o četiri osnovna bića prirode: vatri, vazduhu, vodi i zemlji, koja postoje u vidu mnoštva istovetnih materijalnih čestica. Svaka od tog mnoštva čestica ovih elemenata ima karakteristike Parmenidovog bića, ali njihovo kombinovanje stvara ono što nam je čulno dostupno. Sve promene koje opažamo postoje na nivou kombinovanja osnovnih čestica četiri elementa, dok su same čestice, tj. elementi, nepromenjivi i večni. Stari pojmovi zgušnjavanja i razređivanja, odnosno spajanja i razdvajanja, kod Empedokla imaju nove nazive: to su sile Ljubavi (Sklada) i Mržnje (Razdora). Te sile naizmenično deluju na osnovne čestice, tako što Ljubav stvara raznovrsne oblike koje opažamo, sastavljajući čestice raznih elemenata, dok Mržnja teži sastavljanju čestica istog elementa – što dovodi do rastavljanja i uništavanja stvari. Svet postoji u vidu cikličnog smenjivanja uticaja Ljubavi i Mržnje: kada Ljubav preovlađuje, dolazi do nastajanja stvari i mešanja elementarnih čestica, ali onda dolazi do nesloge i Mržnja postepeno razdvaja sve stvoreno i različito, rastavljajući svet na četiri osnovna elementa. Nakon toga opet nastupa

Ljubav i tako u krug. Tako Empedokle preuzima i Heraklitovu ideju o večnoj promeni. Epistemologija: kombinacija kritičke zdravorazumske i (rane) naučne analize sa racionalizmom, ali obavijeno misticizmom mitova Budući da je kombinovao teorije prethodnih filozofa, Empedokle ponavlja njihove epistemološke pristupe. U njegovoj filozofiji možemo da nađemo skoro sve prethodne načine razmišljanja: i pokušaj racionalnog objašnjenja pojava i strukture sveta, i svođenje na osnovne materijalne elemente čulima dostupne, i mistične sile koje deluju na osnovne elemente. Značaj: Empedokle je značajniji po uticaju koji je imao na svoje savremenike, nego po originalnosti i kreativnosti stavova koje je zastupao. Pre svega, bio je dobar govornik i lako je privlačio pažnju i divljenje sunarodnika, čime je uticao na prve sofiste u filozofiji; takođe, pokušavajući da izmiri neke od najvažnijih filozofija svog vremena, ponudio je teoriju koja je delovala prihvatljivije, odnosno manje ekstremno od samih filozofija koje je kombinovao.

Anaksagora Metafizika: sitne čestice (homeomerije) uređene dejstvom Uma Anaksagora, kao i Empedokle, kombinuje prethodne ideje, i to pre svega filozofije samog Empedokla i Parmenida. Kao i kod Empedokla, i kod Anaksagore osnovne čestice imaju karakteristike Parmenidovog bića, ali je Anaksagora smatrao da o jedinstvu i održanju materije može da se govori jedino ako postoji neki osnovni kvalitet koji je u svim stvarima prisutan, ma koliko one čulima bile različite. Umesto o četiri elementa, on govori o homeomerijama – beskonačno deljivim, beskrajno malim i bezbrojnim česticama. Sve homeomerije sadrže kvalitete svih stvari koje postoje i koje mogu postojati, i svaka je stvar sačinjena od mnoštva tih čestica. Specifičnost svake stvari određena je onim kvalitetom koji preovlađuje u homeomerijama koji čine tu stvar. Na primer, zlato je sastavljeno od mnoštva različitih homeomerija, ali u većini njih preovlađuje kvalitet zlata, i usled toga se ono razlikuje od drugih stvari. Kao i Empedokle, i Anaksagora mora da pronađe uzrok koji uređuje kombinovanje osnovnih čestica, i umesto Ljubavi i Mržnje, on govori o Umu. Um postoji između svih čestica, sve ih prožima i pokreće. Mnogo izraženije nego logos kod Heraklita, Anaksagorin Um predstavlja sveprisutnu ideju i princip, sam sebi dovoljan i sam sebi uzrok. Epistemologija: kombinacija kritičke zdravorazumske i (rane) naučne analize sa racionalizmom ali obavijeno misticizmom mitova

6

Anaksagorin pristup saznanju ne razlikuje se od Empedoklovog, osim po tome što isticanje jednog pokretača-uzroka (Uma) ukazuje na izvesni racionalniji pristup – baš kao što je Anaksimandar u odnosu na Talesa prevladao isticanje određene materije i odlučio se za materijalni princip. Značaj: Iako princip Uma može da se shvati i kao idejni i kao materijalni, činjenica je da Anaksagora jeste najviše uticao na kasnije idealiste u filozofiji. Aristotel i Hegel mu pridaju poseban značaj, a neki elementi njegove filozofije pojaviće se i kod njih.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Šta je zajedničko i različito u metafizikama Heraklita, Parmenida, Empedokla i Anaksagore? 2. Kako može da se argumentuje Parmenidovo shvatanje da je biće sferičnog oblika, kada to pretpostavlja postojanje nečeg izvan sfere? 3. Koji je značaj principa neprotivrečnosti u Parmenidovoj i Zenonovoj filozofiji? 4. Kako može da se odgovori na Zenonove paradokse? 5. Kakva je sličnost Empedoklove i Anaksagorine metafizike sa naukom?

7

ANTIČKA FILOZOFIJA Atomisti: Leukip i Demokrit; sofisti, Sokrat

Atomisti: Leukip i Demokrit Metafizika: pokretni atomi u praznom prostoru. Kao i Empedokle i Anaksagora, i Leukip i Demokrit pokušavaju da pomire Parmenidovo učenje o jednom biću, sa promenama i razlikama (kao kod Heraklita). Međutim, umesto sila Ljubavi i Mržnje, odnosno Uma, Leukip i Demokrit svet objašnjavaju potpuno materijalistički i mehanicistički. Za njih je svet izgrađen od sićušnih, nedeljivih i čulima nevidljivih materijalnih čestica: atoma. Atomi su istog kvaliteta, imaju odlike Parmenidovog bića, ali se razlikuju po obliku; kreću se kroz prazan prostor, sudarajući se i formirajući razne oblike. Ono što nastaje sudaranjem i spajanjem atoma mi opažamo kao objekte našeg sveta. Prve stvari koje su stvorene kretanjem atoma su četiri elementa (vazduh, voda, vatra, zemlja), a nakon toga stvaraju se svi objekti sveta. Što se praznog prostora tiče, atomisti su prvi grčki filozofi koji ga prihvataju i direktno se suprotstavljaju Parmenidovom stavu da praznina, odnosno nebiće, ne može da postoji. Objašnjavajući svet materijalistički, atomisti su odbacili i potrebu za početkom svega, odnosno načelom iz kojeg sve potiče; atomi se uvek i večno kreću, mehaničkim interakcijama nastaje svet – i nema nikakvog početka, nikakve svrhe postojanja atoma i svega što iz njihovog kretanja nastaje. Epistemologija: racionalizam podređen materijalizmu Za razliku od prethodnih racionalističkih pristupa saznanju, atomisti ne zahtevaju neki umni princip (logos, mišljenje, Um) u objašnjavanju sveta, usled čega je njihov racionalizam podređen materijalističkom stanovištu u metafizici. Značaj. Atomisti su prvi filozofi koji su svet objašnjavali isključivo materijalistički, a mehaničko uzajamno delovanje smatrali jedinim realnim pojavama. Sedamnaesti i osamnaesti vek ponovo će otkriti materijalistički mehanicizam, u još radikalnijem obliku.

Sofisti Uz mnoštvo filozofa koji svet interpretiraju na različite načine, uz mnoštvo različitih metafizika, u Grčkoj je opadalo poverenje u sposobnosti filozofa da zaista dođu do izvesnih i korisnih zaključaka o svetu. Budući da je u centru istraživanja ranih filozofa bila priroda, odnosno fizika, ljude je više počelo da interesuje društvo, odnosno društveni odnosi. Peti vek p.n.e. predstavlja period u kojem politički život društva dospeva u fokus interesovanja učenih ljudi. Onaj koji razmišlja o svetu,

odnosno filozofira, mora u prvi plan sada da stavi čoveka i njegove potrebe, pre svega u društvenom životu. Da bi znanje o tim stvarima bilo izvesnije od znanja ranijih metafizičara, ono mora da bude korisno. Znanje, kao upotrebljivo tj. korisno, postaje vrlina. Sofisti (znalci, oni koji poseduju znanje o nečemu) se pojavljuju kao filozofi nove vrste: oni se više ne bave metafizikom, budući da smatraju da u toj oblasti ne postoji pouzdano znanje, već da se ideje razlikuju od osobe do osobe, od naroda do naroda, i kroz istoriju. Baveći se praktičnom upotrebom znanja, sofisti postaju prvi prosvetitelji – podučavaju ljude korisnim veštinama (pre svega retoričkim) i na prvo mesto stavljaju čoveka i njegov društveni svet. Međutim, pošto je osnova društvenog života u to vreme polis, sofisti pre svega postaju učitelji u politici, govorništvu i advokaturi. Vrlo brzo se primetilo da sofisti, relativizujući mogućnost istine, toliko naglašavaju momenat korisnosti, da su spremni da o određenoj temi podučavaju iz svih pristupa: npr. u govorništvu podučavaju kako da se određeni stav dokaže, ali i kako da se opovrgne, tj. više se ne interesuju za istinitost stava – samo za svrhu koje govorništvo treba da postigne. Sofisti postaju ključni u podučavanju ljudi koji teže da zauzmu pozicije moći u polisu. Zbog toga su mnogi kasniji filozofi, a prvi od njih Sokrat – savremenik sofista – smatrali da sofisti nisu filozofi već prevaranti: oni prodaju znanje, ali ne mogu da kažu ništa o istini. Pa ipak, sofisti su posebno značajni zbog toga što je njihov pristup doveo do slabljenja grčke tradicije i do pojave novih pitanja i smelosti u kritici, koja do tada nije postojala usled oslanjanja na religijsku i političku tradiciju. Pored toga, najpoznatiji sofisti su bili utemeljivači političke filozofije, posebno se baveći upravo političkim pitanjima i prvi put dovodeći u pitanje neprikosnovenost pisanog zakona. Najpoznatiji sofisti bili su Protagora, Gorgija, Prodik, Antifont i Hipija. Protagora. Osnovna Protagorina ideja je da je čovek mera svih stvari, tj. da je stvarnost relativna i da je svaki čovek drugačije vidi, i stoga ne postoji i nije moguće postići univezalno istinito znanje o stvarnosti. Isto važi i za verska i politička pitanja: o bogovima svaki čovek misli drugačije i nijedan nema dovoljno jak dokaz, a u politici neke norme postižu svrhu u jednoj situaciji, jednom gradu, dok drugde ne uspevaju. Pa ipak, upravo zato što je u prvom planu postizanje svrhe, Protagora je smatrao da ni za jedan stav ne možemo da kažemo da je potpuno pogrešan, te da je potrebno da se koliko-toliko pridržavamo opštevažećih stavova, stalno se trudeći da ih učinimo korisnijim – ili da ih menjamo ako više nisu od koristi. Gorgija. Gorigija je najpoznatiji po svom filozofskom nihilizmu, izraženom u stavu: "Ništa ne postoji; a ako postoji, ne bih mogao da shvatim; a ako bih shvatio, ne bih

8

bio u stanju da saopštim drugima." Sa druge strane, ostaje nam da delujemo, i u tom kontekstu Gorgija razvija retoričke veštine kao veštine ubeđivanja. Prodik. Sledeći osnovni sofistički stav o značaju korisnosti, Prodik je smatrao da su sve religije nastale veličanjem onoga što su ljudi smatrali korisnim. Ljudi su prvo poštovali Sunce, Mesec, reke itd. zbog toga što su ta tela i druge prirodne pojave bile hsvatane kao donosioci određenih koristi. Nakon toga, ljudi počinju da poštuju pronalazače raznih korisnih veština – poljoprivrede, vinogradarstva, obrade metala itd., i njih predstavljaju kao bogove (Demetra, Dionis, Hefest itd.). Antifont. Prvi formulisao ideju o jednakosti Helena i varvara: i jedni i drugi imaju iste potrebe, isto ih zadovoljavaju, itd. Štaviše, Antifont razlikuje tzv. prirodni zakon od društvenog zakona, odnosno ono što po prirodi stvari važi za pravedno i što svi priznajemo i prihvatamo, i ono što određeno društvo proglašava za normu. Upravo zbog toga što je društveni zakon relativan i što može lako da pogreši, moramo da budemo aktivni u društvenom životu (politici) i da stalno proširujemo uvide i ispravljamo greške. Hipija. Nastavljajući Antifontovu ideju o razlici između prirodnog i društvenog zakona, Hipija je smatrao da su društveni zakoni tiranski, da teraju ljude na ono što po prirodi nikada ne bi hteli ili činili, i da su za sve ljude važeći jedino oni nepisani, prirodni zakoni. Ističući da je pridržavanje prirodnih zakona urođeno svima, dokazivao je Antifontov stav da su i Heleni i varvari jednaki.

Sokrat Epistemologija kao sastavni deo teorije o istini i vrlini I sam sličan sofistima, Sokrat je bio njihov najveći kritičar. Sa sofistima je u potpunosti delio interesovanje za svakodnevni život i pitanja etike, ali je odbacivao njihov stav da istina i vrlina, tj. ono što je dobro, ne može da se odredi unviverzalno. Zato je njegovo osnovno pitanje i bilo: kako treba živeti da bi se bilo u skladu sa istinom, odnosno sa onim što je "dobro"? Odgovarajući na to pitanje, Sokrat kaže da je istinito znanje dobro ako se primenjuje (slično sofistima), i to je onda vrhunska vrlina. Drugim rečima, znanje i vrlina su isto. Sa druge strane, istinito je ono što može da obuhvati suštinu mnoštva stvari, ono što prevazilazi relativizam i subjektivizam. Sofisti su bili relativisti jer su smatrali da nema univerzalnih istina, a subjektivisti su bili u onoj meri u kojoj – kao Protagora – kažu da je čovek mera svih stvari, tj. da ne postoji istina van subjekta, čoveka. Sokrat se tome protivio: instino realno postoji, izvan nas i u samim stvarima, i moramo da ga spoznamo i uskladimo svoj život sa istinitim. Da bismo dostigli znanje o opštem, tj. istinitom, potrebno je da kroz raspravu sa drugima i sa samim sobom razvijamo ideje. Sokrat je rekao: "Znam da ništa ne

znam", čime je hteo da kaže da svakim novim saznanjem otkrivamo koliko još stvari treba saznati, tj. koliko toga zapravo ne znamo. Raspravljanje nam je potrebno da bismo stalno propitivali svoje znanje, otkrivali njegove granice i prelazili ih. Prelazeći u raspravi preko konkretnih upotreba nekog pojma, dorađivaćemo, odbacivati ili stvarati novu definiciju. Etika: život u skladu sa znanjem; pravedni život kao izraz moralne autonomije Budući da je znanje istine vrlina, Sokrat je smatrao da je mudar čovek – onaj koji kroz raspravu uspeva da dopre do opštosti, tj. istinitosti – dobar čovek. Ko zna, odnosno ko zna šta je istina, neće činiti zlo, jer je zlo jedino proizvod neznanja. Kao i sofisti, i Sokrat ne smatra da znanje kao takvo može biti vrlina, već ga pre svega vezuje za život u skladu sa znanjem, odnosno cilj znanja nije u samom znanju, već u vođenju dobrog i pravednog života. Taj pravedni život mora da bude manifestacija postignute moralne autonomije pojedinca: pojedinac mora na prvom mestu da se vodi idejama dobra, istine i vrline, i da ne dopusti čulima da ga zavode. Tek kada je čovekov razum nezavisan od životinjske prirode, pojedinac može da postigne moralnu nezavisnost. Istine koje je u sebi prihvatio i spoznao dovešće pojedinca do shvatanja društvenih odnosa i do pronalaženja sopstvenog mesta u njima. Značaj. Sokrat je prvi filozof koji je pitanje saznanja i istine shvatio preko etičkih pojmova vrline i pravednosti. Iako su sofisti već u potpunosti pomerili fokus sa metafizike i počeli da se bave političkim pitanjima, tek je Sokrat pitanje o čoveku shvatio kao etičko pitanje. Takođe, njegova shvatanja imaće presudan uticaj na Platona, jednog od najvećih filozofa.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Koja je osnovna razlika između metafizika Empedokla i Anaksagore, i atomista? 2. Zašto atomisti moraju da prihvate postojanje praznog prostora? 3. Kakve promene u filozofiji donose sofisti? 4. Zbog čega sofisti naglašavaju značaj delovanja, odnosno raspravljanja? 5. Koje su razlike, a koje sličnosti, između sofista i Sokrata? 6. Kako bi moralno autonomni pojedinac mogao da odgovori na optužbu da krši zakon? Kako bi mogla da se opravda odbrana, a kako optužba?

9

ANTIČKA FILOZOFIJA Platon

Metafizika: sve što opažamo samo je nesavršena kopija večnih ideja Platon je od Sokrata preuzeo ideju o apsolutnim vrednostima, ali je to učenje razradio u posebnu teoriju o idejama. Ideja (grčki: eidos – oblik) predstavlja stvarnost: ona je večna, ujedno je i uzrok i uzor svim stvarima koje opažamo. Za svaku pojedinačnu stvar, kao i za svaku grupu stvari – bilo da se radi o predmetima koje svakodnevno koristimo, ili o pitanjima vrline, etike itd. – postoji određena ideja po čijem uzoru ta stvar u našem iskustvu postoji. Kao i raniji filozofi, i Platon je morao da objasni odnos između pretpostavljenog sveta ideja i sveta koji čulima opažamo, odnosno da objasni kako dolazi do raskoraka između onog što je idealno (što odgovara ideji) i onog što je prolazno (što svakodnevno doživljavamo). Da bi objasnio tu vezu i suštinu teorije o idejama, Platon se koristio metaforom, odnosno mitom o pećini. Mit o pećini počinje pretpostavkom da određena zajednica ljudi živi u pećini, uz jedino svetlo koje dolazi od vatre koju zapale. Za te ljude, navikle jedino na taj izvor svetlosti, senke koje se pojavljuju na zidovima pećine predstavljale bi realne objekte, jer ne bi znali ni za šta drugo. Međutim, ako bi iko od tih ljudi uspeo da izađe iz pećine na svetlo dana – ako bi pre svega makar i pomislio da postoji nešto više od opažajnog sveta – prvi kontakt sa svetlom dana verovatno bi ga zaslepeo. Ako bi, konačno, uspeo da progleda, postepeno bi počeo da primećuje da postoji ceo jedan drugačiji svet od onog na koji je navikao upećini. Štaviše, ako bi dovoljno dugo opstao u tom svetu, počeo bi da gleda i u samo Sunce, koje bi u tom slučaju predstavljalo najjači izvor svetlosti. Suština ovog Platonovog mita o pećini je da većina ljudi provodi život u prolaznim stvarima, koje su prilično udaljene od njihove suštine. Suština stvari je izražena u idejama, koje čine poseban svet, dostupan jedino umu. Sa druge strane, ako čovek uspe da odvoji svoje misli od onog što opaža, i ako se posveti tom svetu ideja, primetiće da su sve stvari oko njega samo blede kopije tih večnih ideja. Platon je prvi koji pravi razliku između uma i razuma: razum je aktivnost uma koja je još uvek vezana za opažajni svet, koja počinje i završava u opažajnom svetu – poput raznih nauka koje se bave prirodom i ne dovode u pitanje realnost. Zaključci razuma uopšte ne govore o realnom svetu (dakle: o svetu ideja), ali onaj koji barata jedino razumom nikada i neće primetiti da ne poseduje pravo znanje, već samo senku tog znanja. Za razliku od razuma, tek umom dostižemo svet ideja, idealnih oblika i uzora svega u čulnom svetu. Takođe, kada shvatimo da je samo senka idealnih vrednosti i oblika, čulni svet će nam postati nerealan – to je zaključak do kojeg nauke ne mogu da stignu. Filozofija, dakle, za Platona predstavlja najuzvišeniju aktivnost uma: pronalaženje večnih ideja. Zato oni koji uspeju da krenu dalje od pukog vidljivog,

koji spoznaju istinu – dakle, filozofi – moraju da se vrate natrag u pećinu i objasne drugim ljudima pravu realnost sveta. Epistemologija: racionalnom dijalektikom do istine, odnosno ideja Budući da se realnost, tj. svet ideja, može spoznati jedino umom, Platon kaže da je put saznanja potrebno preći isključivo u umu. Radi se o čisto pojmovnom saznavanju: ako je svet ideja nematerijalan, onda nema potrebe istraživati samu materijalnu stranu sveta, već umom dostići suštinu samih ideja. Metodu kojom dolazimo do pojmovnih saznanja Platon naziva dijalektikom, nadovezujući se na Sokratova shvatanja. Filozofska dijalektika stvara i rastavlja pojmove na vrste, uvek pokušavajući da dođe do strogog razlikovanja sadržaja i značenja tih pojmova. Idući od konkretnih stvari do opštih pojmova, i obrnuto, dijalektika omogućava sagledavanje celine, tj. apsolutne istine. Iz saznanja celine, možemo da izvedemo saznanje o svakoj pojedinačnoj stvari ili upotrebi pojma. Etika: ono što je u svetu ideja Dobro, u svetu ljudi (čula) jeste Pravda Platon je prvi filozof koji se pitanjem etike i politike bavio sistematski i posvećeno tokom svog života. Delo u kojem je objasnio svoja etička shvatanja nazvao je Država, i raspravu je posvetio traženju pravičnosti i pravde u individualnom i društvenom životu. Ispitivanje nastanka i uređenja države služi kao lakši pristup analizi pravičnosti koja mora da postoji u duši: pretpostavka je bila da je nešto lakše zapaziti kada je u velikom, nego kada je u malom - pravičnost u duši je u malom, zato se počinje sa analiziranjem države, kao uvećane duše. Tri staleža u državi. Država nastaje zato što niko nije sebi dovoljan, već traži još toga. Pretpostavka je da su ljudi po prirodi određeni da bolje rade neke poslove, te je zbog toga specijalizacija i podela rada preduslov razvoja države. Platon razlikuje tri osnovne vrste ljudi (stanovnika države): (1) 'obične ljude' – zemljoradnike, zanatlije, itd., (2) čuvare/ratnike, i (3) vladare. Pored prvobitnih stanovnika države: zanatlija, zemljoradnika itd., potrebni su i oni koji će državu štititi od neprijatelja i održavati red u njoj. Profesionalni čuvari/ratnici potrebni su i zbog razloga zbog kojeg je i inače došlo do specijalizacije u državi: bavljenje jednim poslom omogućava visoku umešnost u njemu. Međutim, ako će čuvari biti kao psi, oni će više štetiti nego koristiti, zato je potrebno da budu vaspitavani da budu prijatelji bližnjima, a nemilosrdni prema neprijateljima: to će se učiniti probranim gimnastičkim i muzičkim obrazovanjem i vaspitanjem. Mitovi, kao prvobitni oblik vaspitavanja, biće propušteni kroz rešeto, tj. odabrani će biti samo oni mitovi i one priče koje će pogodovati razvoju čuvara. Biće odstranjene i one

10

priče koje o bogovima govore kao o ljudima, tj. koje im pripisuju rđava dela, pretvaranje i laganje. Hrabrost, razboritost, plemenitost, pobožnost itd. su vrline čuvara. Ritam i harmonija imaju posebnu ulogu u vaspitavanju, jer prožimaju dušu i uznose je probranim osećajima. Gimnastičko vaspitanje služi telu, ali neophodna je harmonija ta dva vaspitanja. Prenagljivanje u muzici stvoriće mlitavo srce i mlitavog borca, dok će preterivanje u gimnastici stvoriti jakog ali neukog i zverskog borca. Stari treba da vladaju i naređuju, pa je tako i u državi. Pošto je najbolji u svom poslu onaj koji je za njega i najpogodniji, to će vladar države biti iz redova čuvara. On, međutim, ne mora da bude star, ali mora da prođe niz provera sposobnosti i otpornosti na poroke, da bi zaslužio položaj vladara. Međutim, radi održavanja takvog stanja, Platon smatra da je potrebno uvesti tzv. «feničansku laž», koja kaže da su bogovi one koji treba da vladaju pomešali sa zlatom, one koji su pomoćnici i čuvari pomešali su sa srebrom, a zemljoradnike i ostale zanatlije sa gvožđem i bronzom. Svako će rađati decu sličnu sebi, ali će se desiti i da rodi drugu «sortu», i ona tada zaslužuje da bude unapređena u red onih koji imaju isti metal u sebi. Pravična država. Država koja je ovako uređena zaslužuje da se naziva mudrom, hrabrom, umerenom i pravičnom. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju državom. Hrabrost se nalazi u staležu čuvara, koji štite: oni štite ispravno mnenje, tj. ono koje su primili vaspitanjem i obrazovanjem. Umerenost, pak, predstavlja mogućnost da se bude «jači od samog sebe», a to u jednom čoveku može biti samo ako ono što je najbolje u njemu vlada nad onim što je lošije. U državi ima i strasti, sklonosti, bolova itd. ali manjina vlada promišljeno i mudro, te upravlja tim slabijim delom. Za razliku od hrabrosti i mudrosti, umerenost se prostire kroz celu državu, to je vrsta hramonije. Pravičnost, na kraju, znači – «obavljati svoj posao». Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju i za koji su sposobni, država će biti ovakva kakva se opisuje, tj. pravična. Pravičnost za pojedinca. Sada, da bi se utvrdilo da li je to zaista pravičnost, kreće se u drugom smeru: počinje analiziranje pojedinca, da bi se potom opet vratilo državi. Pojedinca koji u sebi ima istu strukturu kao država Platon smatra pravičnim, tj. kada određeni deo čoveka vrši funkciju za koju je namenjen. Razumnosti pripada vođstvo, zato što je mudra i zato što se stara o celoj duši. Volja mora da se pokorava razumnosti i da joj bude saveznik, a to će se najbolje učiniti muzičkim i gimnastičkim vaspitanjem. Tako uređena duša zauzdaće požudu, strast, koja bi se inače gubila u čulnim uživanjima. Pojedinac je, stoga, hrabar kada njegova volja i u bolu i u zadovoljstvu uspeva da izvrši ono što joj razum nalaže, bilo to strašno ili ne. Mudar je čovek po onom malom delu koji u njemu vlada, zapoveda, koji poseduje znanje o tome šta je prikladno za sva tri dela duše, kao i za celinu. Umerenost je saglasnost, harmonija ovih svojstava duše. Kao u državi, tako je i u organizmu pravičnost kada se svaki deo duše bavi onim za šta je najsposobniji, i kada

obavlja samo tu funkciju. Vrlina za dušu je zdravlje, lepota i snaga, a porok je bolest, ružnoća i slabost. Upravljanje državom. Upravljanje državom bi trebalo prepustiti filozofima, a oni moraju biti najbolji čuvari, tj. moraju znati zbog čega su zakoni ispravni, šta znače, kako se sprovode, a moraju imati i sposobnosti čuvara zakona. Filozofi nisu nepotrebni i beskorisni, već ljudi ne znaju da ih upotrebe tako kako bi bili najkorisniji, jer se za kormilo države otimaju najgori, a ne najbolji. Nijedno postojeće državno uređenje ne pogoduje razvoju filozofa, niti je dostojno filozofske prirode. Međutim, ipak postoji mogućnost da neki vladar uvidi značaj pravičnosti i postane filozof-kralj. Kako pronaći prave vladare? Potrebno je čuvare baciti na niz ispitivanja, jer je najteže naći takvog čoveka, takvu prirodu, koja je i sklona učenju, i nepokolebljiva u borbi. Filozof treba da zna šta je dobro u pravičnom i lepom. Zatim, kada napokon vaspitamo i obrazujemo najbolje, moramo da se postaramo da ne odbije da služi sreći drugih, jer je vrlo moguće da će napustiti svakodnevna zanimanja, s obzirom da sada zna istinu i dobro. Filozofi moraju biti primorani da vladaju, jer je to u interesu svih. Kada jednom na tronu budu filozofi, oni će iz države oterati sve starije od deset godina, zadržaće decu i početi da ih odvikavaju od dotadašnjih običaja. Sedam aksioma za vladanje i pokoravanje: 1) kućom vladaju otac i majka, tj. roditelji svojim porodom; 2) plemeniti su gospodari neplemenitih; 3) stariji treba da zapovedaju, mlađi da slušaju; 4) robovi da se pokoravaju, gospodari da zapovedaju; 5) snažniji da vlada, slabiji da se pokorava; najznačajniji je šesti aksiom: neznalica treba da bude vođen, a razborit da vodi i vlada.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Kako su prethodni filozofi, a kako Platon, odogovirli na pitanje koja je razlika između bića, kao suštine sveta, i čulnog sveta? 2. Koje je mesto filozofije u saznavanju istine o idejama? 3. Šta je pravičnost za državu, a šta za pojedinca? 4. Koja je svrha "feničanske laži" u idealnoj državi? 5. Zašto bi filozofi bili najbolji vladari? 6. Šta bi Platon mislio o savremenoj demokratiji? Šta o tiraniji? 7. Koji je najviši ideal ljudskog života za sofiste, a koji za Platona i Sokrata?

11

ANTIČKA FILOZOFIJA Aristotel

Metafizika: biće postoji kroz pojedinačno i sadrži četiri razloga ili načela svog postojanja Kao i prethodni antički filozofi, i Aristotel smatra da istinska priroda onog što postoji mora da bude nepromenjiva i večna, i stoga to biće koje jeste mora da ima karakteristike Boga. Zato je Aristotel metafiziku nazivao i teologijom – naukom o Bogu. Međutim, za razliku od Anaksagorinog "Uma" i Platonovih ideja, to biće, kao suština svega, nije ideja i ne nalazi se u nekom drugom svetu (kao što je Platon smatrao). Biće, suština, supstancija – nalazi se pre svega u pojedinačnom biću; nema Platonove razlike i provalije između sveta ideja i sveta čula. Sa druge strane, to pojedinačno biće postoji u vidu vrste ili roda, i ta vrsta traje čak i kada pojedinačno biće propada. Pošto je pojedinačno ono što nam je prvo dostupno čulima, a vrsta dostupna tek umu, Aristotel smatra da je prva supstancija pojedinačno biće, a druga supstancija – vrsta ili rod u koje spada pojedinačno biće. Drugim rečima, za razliku od Platona, Aristotel smatra da je ono što stvarno postoji (biće) nerazdvojivo od načina svog postojanja – kroz pojedinačno, promenjivo biće. Velika novina koju Aristotel unosi u metafiziku je pitanje o počelima, odnosno razlozima bića. Aristotel je smatrao da su prethodni filozofi uspeli da otkriju samo tri razloga: presokratovci su otkrili materijalni razlog i uzrok kretanja, dok je Platon otkrio ideju, odnosno formu. Pa ipak, to nije bilo dovoljno, i Aristotel dodaje četvrti – fnalni uzrok, tj. svrhu. On je primetio da sve promene u svetu sadrže nekoliko faktora na koje prethodni filozofi nisu obraćali dovoljno pažnje. (1) Prvo, promena počinje u određenoj prvobitnoj materiji – predmet koji nastaje promenom sadrži istu tu materiju. Materija je prvi razlog bića, ona trpi promene i predstavlja materijal koji našim čulima nije neposredno dat, već uvek u vidu nekog oblika. Drugim rečima, prvobitna materija ima potencijale za razne oblike i pojedinačna bića, i jedino se na taj način i pokazuje našim čulima. (2) Oblik ili forma bića, odnosno ono što je Platon prepoznao kao ideje, čini razliku između stvorenih stvari. Forma je model po kojem prvobitna materija postoji u svojim pojedinačnim oblicima. Međutim, naša čula ne razlikuju formu od materije, jer su nam pojedinačna bića data spojem ta dva razloga bića. (3) Forma bića, kao i prvobitna materija, sadrže određene potencijale za promene, ali je potrebna sila koja ostvaruje te mogućnosti – nju je Aristotel nazvao delatnim uzrokom. Delatni uzrok je početak kretanja i promene u prvobitnoj materiji, i sprovodi se na osnovu forme. Čin ostvarivanja mogućnosti je viši i jači razlog od same mogućnosti, tj. od forme ili materije. Zato je Aristotel smatrao da je Bog "čisti čin", početak svakog kretanja, uzrok svih uzroka – ostvarivanje i stvarnost kao jedno. (4) Za razliku od prethodnih filozofa, Aristotel uvodi i pojam finalnog uzroka, odnosno svrhe: svako pojedinačno biće u sebi sadrži svoju svrhu.

Dakle, za razliku od svih prethodnih filozofa, Aristotel prvi ističe da je svaki razlog bića, svaka njegova odlika, sadržana upravo u pojedinačnom biću. Biće kao takvo, kao suština svega, za prethodne filozofe uvek je postojalo na drugačiji način od onoga što čulima opažamo, i uvek je spadalo u neki drugačiji svet koji nam nije dostupan. Kod Aristotela, međutim, svaki momenat bića postoji u svakom pojedinačnom biću, jer je to jedini način postojanja. Postojanje mora da sadrži sva četiri pomenuta i razloga bića, i stoga Aristotel smatra da nijedan prethodni filozof nije izložio dobru metafiziku, već da je svako obraćao pažnju samo na pojedine aspekte bića. Epistemologija: prvi sistematizovao nauku o saznanju, uveo pojam kategorije Aristotel je prvi izložio sistem saznanja, i smatra se "ocem logike". Po njegovom shvatanju, filozofsko mišljenje mora da bude zasnovano na jasno određenim pravilima, i zato je formulisao pojam kategorije: kategorije su osnovni oblici mišljenja i načina postojanja samog bića. Zbog toga je Aristotelova epistemologija sistematski povezana sa njegovom metafizikom. Osnovne kategorije su (1) supstancija – predmet, nosilac svojstva (npr. čovek), i to je osnovna kategorija, dok sve sledeće predstavljaju predikate ili dodatne definicije supstancija: (2) kvantitet (visok 180cm), (3) kvalitet (mlad), (4) relacija (duplo mlađi od...), (5) mesto (na trgu), (6) vreme (danas), (7) položaj (stoji), (8) posedovanje (naoružan), (9) delanje (govori), i (10) trpljenje (prekidaju ga...). Svih deset kategorija i danas su u određenom obliku aktuelne u filozofiji, ali se vremenom menjao i njihov značaj i broj, svođenjem jednih na druge ili drugačijim definisanjem. Aristotel je smatrao da same kategorije ne sadrže nikakvu tvrdnju, već da se ona nalazi jedino u povezivanju kategorija. Dakle, jedino ceo iskaz, odnosno sud, može da bude istinit ili lažan, dok su same kategorije vrednosno nezavisne. Pored toga, definisao je tri osnovna aksioma saznanja: princip identiteta ('A jeste A', odnosno svaka je stvar identična samoj sebi), princip neprotivrečnosti ('nije A i ne-A', odnosno ne može da bude istinit i stav i njegova negacija), i princip isključenja trećeg ('A ili ne-A', tj. istinit je ili samo stav, ili samo njegova negacija). Etika: težnja ka umerenost u etici i opštem dobru u politici Aristotel je smatrao da je sreća cilj života, ali je kao i Sokrat i Platon - sreću definisao kao delanje u saglasnosti sa vrlinom. Međutim, za razliku od Platona, vrlinu nije smatrao jednom od karakteristika duha – kao da predstavlja posebnu mogućnost pored mane. Na primer, za njega hrabrost nije bila suprotnost kukavičluku, već je predstavljala sredinu između dve mane: drske smelosti i

12

kukavičke proračunatosti. Aristotel je, dakle, smatrao da je vrlina zapravo dobro balansiranje dva ekstrema – koji bi, sami za sebe, bili suprotnost vrlini. Kao i Platon, i Aristotel je posebnu pažnju posvetio pojmu pravednosti, ali ju je drugačije shvatao od Platona. U skladu sa pomenutim shvatanjem vrline, pravednost nije suprotnost nepravednosti, kao njoj suprotstavljenom ekstremu, već se nalazi između dve nepravde: dobiti previše, i izgubiti previše. Tako se pravednost javlja kao posebna vrsta sredine – kao geometrijska ili kao aritmetička mera. S tim u vezi, bitno je da Aristotel pravednost nalazi u odnosima u kojima postoje četiri faktora – kao i u proporciji – najmanje dva zainteresovana lica, i najmanje dva predmeta preko kojih se dovode u sklad. Jedan koji je u nekoj radnji više oštećen, dobiće više određenog predmeta kao odštetu. Drugim rečima, Aristotel je pravednost usko vezivao za međuljudske odnose i politički život, a ne za svet ideja i ideala, kao Platon. Uređenje države. Država, kao i svaka druga zajednica, postoji radi nekog cilja. Za državu je cilj naviše čovekovo dobro: moralan i umni život. Samo u državi čovek može da vodi dobar život u punom smislu reči, a pošto je dobar život čovekova prirodna svrha, država mora da se smatra prirodnom zajednicom. Čovek je, kaže Aristotel, po prirodi društveno biće, i onaj koji je van društva/države – ili je zver ili bog. Sa druge strane, država je zajednica manjih zajednica i njeno funkcionisanje i uređenje važnije je od njenog dela; država je, dakle, važnija od svake porodice i bilo kog pojedinca. Za razliku od Platona, Aristotel je više zainteresovan za regulisanje postojećih društava i država, a ne za osmišljavanje idealne države. Zbog toga i kaže da postoji apsolutno najbolje državno uređenje, zatim uređenje koje bi bilo najbolje za date okolnosti (relativno najbolje) i ono koje je najbolje prema datim uslovima (realno najbolje). Aristotelov politički realizam se ogleda u tome što se uvek drži datih okolnosti: baš kao i u metafizici, i u politici je potrebno imati na umu da ono što je najviše i najvažnije (kao biće u metafizici) uvek postoji samo u konkretnim, pojedinačnim situacijama i oblicima. Upravo zbog te konkretnosti moramo da imamo na umu i razlike – razlike pre svega između ljudi i između manjih zajednica koje čine državu. Država koja teži jedinstvu i postane jedinstvena, prestaje da bude država, upravo zato što je država jedno mnoštvo, mnoštvo porodica i pojedinaca. Jedinstvo može da nastane samo od elemenata različitih po vrsti, stoga je spas države u naizmeničnoj jednakosti: ne mogu svi istovremeno da vladaju, već u određenim periodima. Pa ipak, i kod Aristotela i kod Platona to 'svi' predstavlja mali broj ljudi. Dok je Platon isključivao demokratiju kao državno uređenje i vlast stavljao u ruke najboljim čuvarima države – filozofima, Aristotel je smatrao da od demokratije postoje znatno lošija uređenja, i da je najbolje uređenje ono koje obezbeđuje opštu korist i napredak. U konkretnim okolnostima, različita uređenja mogu da postignu taj cilj, te je zbog toga Aristotel istakao da je najvažnije da državno uređenje ostane dovoljno fleksibilno da bi se prilagođavalo promeni okolnosti, ali ne toliko

fleksibilno da bi dovelo do neodgovornosti i mogućnosti rušenja svih institucija. Na kraju krajeva, Aristotel – kao i Platon - ističe da je najbolje državno uređenje neki oblik aristokratije, u kojoj manjina probranih i sposobnih vlada. Međutim, za razliku od Platonovog ideala, Aristotel želi da zadrži mogućnost da ostali građani učestvuju u sprovođenju vlasti, jer bi isključivanje mase iz politike dovelo do besa i pobune. Zato građanima ostaju funkcije učestvovanja u skupštinama i u radu sudova, dok se vrhovna vlast u najvećem broju slučajeva ograničava na održavanje i sprovođenje zakona. Drugim rečima, i Aristotel i Platon ističu ključni značaj poretka, odnosno zakona, ali se razlikuju u tome što pretpostavljaju različite načine za najbolje održanje poretka. Za razliku od Platona koji kreće od države da bi objasnio dušu pojedinca, Aristotel kreće obrnutim smerom: nakon određivanja šta je pravednost, prelazi na analizu odnosa u porodici kako bi odredio šta bi i za državu bilo prihvatljivo. U porodici postoje odnosi koji zahtevaju i posebne veštine: to su odnos gospodara i roba, bračni odnos i roditeljski odnos. Aristotel smatra da su neki od rođenja predodređeni da se pokoravaju, drugi da vladaju. Oni koji su bolji trebalo bi da vladaju nad onima koji su lošiji – tako gospodar nad robom, i muškarac nad ženom. Robovi se od ljudi razlikuju kao duša od tela, oni su sposobni samo za rad ("robovi su oruđa koja govore", kaže Aristotel). Rob nema volju uopšte, žena ima ali ne može da je sprovede, a dete je nema dovoljno razvijenu. Razvijenu volju ima gospodar, muškarac. Isto važi i za moralnu vrlinu i razboritost. Razboritost je potrebna gospodarima da zapovedaju, ali i potčinjenima da bi ispravno sledili naređenja.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Šta je Aristotel uneo u metafiziku? 2. Koja je razlika između Aristotelovog i Platonov shvatanja ideja? 3. Koji je značaj Aristotela u području epistemologije? 4. Šta je pravednost za Aristotela? 5. Kako bi izgledala pravednost u državi? 6. Kako Aristotel određuje robove? 7. Koje su osnovne razlike između Aristotelovog i Platonovog shvatanja državnog uređenja?

13

ANTIČKA FILOZOFIJA Helenistički period

Veliki antički filozofi, poput Pitagore, Platona i Aristotela, osnivali su škole u kojima su se proučavale najznačajnije nauke i veštine tog perioda. Nakon smrti svojih osnivača, ove škole su nastavljale sa daljom specijalizacijom znanja, usled čega su postale osnovni centri za sticanje svih posebnih znanja. Sa druge strane, Aleksandar Makedonski i Rimsko Carstvo narušili su politički život grčkog polisa tako što su ga osvajanjem sjedinili sa ostalim gradovima u velika carstva. Prvi put je grčki polis zaista izgledao premalo u odnosu na prva carstva, i grčki građani polako gube stare identitete koje je održavala tradicija. Mala samodovoljna zajednica više nije mogla da bude ideal, i filozofija je ostala jedina nauka koja je mogla da uhvati korak sa opštim trendom: pitanja političkog i etičkog života sada su praktično morala da budu formulisana na opšti način, upravo kako je filozofija radila. Filozofske škole su u ovom periodu nužno skrenule fokus interesovanja sa metafizike na praktični etički život, dok su novi filozofi pokušavali da formulišu najopštiji i najkorisniji odgovor na pitanje kako živeti. Iako je tokom helenističkog perioda filozofija nastavila da se bavi svim pitanjima kojima se i ranije bavila, ipak je etika došla u prvi plan i predstavljala osnovnu razliku između učenja novih filozofa. Etika: odgovor na pitanje kako živeti. Najvažnije etičke škole ovog perioda bile su: epikurejstvo, stoicizam, skepticizam i novoplatonizam. Epikurejstvo. Ova filozofska škola je dobila naziv po svom osnivaču Epikuru. Osnovni moralni zahtev koji pred pojedinca stavlja epikurejizam je potraga za smislenim individualnim životom. Epikur je odbacivao svako sujeverje i pojam neizbežne sudbine, pa čak i strah od bogova ili smrti. Suština epikerejske etike je u dostizanju stanja tzv. ataraksije – odsustva nemira. Za Epikurovo učenje se prvi put vezao pojam hedonizma, uživanja u čulnim zadovoljstvima, ali je njegovo učenje pre svega naglašavalo odsustvo bilo čega što može da nam pomuti duševni mir, a mnogo manje uživanje. Takođe, izbegavanje bola i princip postizanja zadovoljstva imali su za cilj život uobličen po načelima mudrosti. Mudri život podrazumeva izbegavanje fizičkog i duševnog bola, i zahteva pronalaženje mere u svemu čemu se individua posvećuje. Preterivanje u bilo kojoj meri predstavlja suprotnost vrlini: ono nanosi štetu duši zato što je tera na preteranu aktivnost. Cilj epikurejstva, ataraksija, predstavlja drugi naziv za samodovoljnost – individua mora da nauči da postigne mir sa samom sobom, van svakog političkog (društvenog) života, i da pobedi svoje strasti.

Stoicizam. Epikurejski princip ataraksije zapravo pretpostavlja određenu 'prirodnu povezanost' između sveta i čoveka, jer čovek u svetu može da pronađe svoje mesto i živi izbegavajući nemir i bol, prateći zakone mudrosti i samodovoljnosti. Stoicizam, sa druge strane, prilazi problemu na sasvim suprotan način: svet i čovek su u određenom smislu u stalnom sukobu: taj sukob je sudbinski zasnovan, i svi nemiri i bol na koji nailazimo deo su naše sudbine. Shodno tome, stoicizam nas navodi da prihvatimo sudbinu – potrebno je da postignemo neosetljivost (na grčkom: apatija) na sve nevolje na koje nailazimo. Ovozemaljska uživanja i strasti, na primer, predstavljaju samo obmanu – svojoj sudbini ne možemo da umaknemo i samo bismo se zavaravali kada bismo težili ataraksiji. Sa druge strane, i besmrtnost je samo puko obećanje: život koji sada živimo moramo da proživimo bez obzira na ono što posle dolazi. Da bismo uspeli da preživimo, princip samoodržanja postaje ključan, i stoici smatraju da ćemo u tome najbolje uspeti ako težimo moralnoj razboritosti, umerenosti, hrabrosti i pravednosti. Za stoike je, više nego za sve druge antičke filozofe, filozofija zapravo način života. Skepticizam. (grč. skepsis – sumnja) Za razliku od svih prethodnih filozofa, skeptici su smatrali da znanje ne samo da je relativno, već i da je nemoguće dati siguran odogovor na bilo koje pitanje. Najčešće su formulisali, poput Zenona, paradokse koji su ukazivali na nemogućnost izvesnosti tvrdnje, a najpoznatiji takav paradoks je izjava: "Krićanin kaže da su svi Krićani lažovi". Takve formulacije isključuju mogućnost razrešenja, zbog čega skeptici zaključuju da ništa stvarno ne može da se tvrdi. U skladu ne samo sa varljivošću našeg znanja, nego pre svega sa nemogućnošću spoznavanja istine, skeptici su smatrali da je za duševni mir neophodno uzdržavati se od donošenja sudova. Isto važi i za metafiziku: između onoga što je biće i onoga što nam je čulima dostupno postoji provalija koju ne možemo da pređemo ni čulima, ni umom, i sve sudove treba ostaviti nedorečenim. Novoplatonizam. Najpoznatiji nastavljač Platonovog učenja u helenističkom periodu bio je Plotin, iako se celokupni novoplatonizam u značajnoj meri udaljio od originalnog učenja Platona. Plotin je učio da je Bog nesvodiv i nedeljiv na pojedinačno, tj. da je Bog Jedno koje je negacija mnoštva i koje je prvo. Sve ostalo nastaje samo "isijavanjem" iz Boga, iz Jednog, i stoga je sve što je stvoreno zapravo uvek niže od Boga. Najbliže Bogu je um, odnosno Platonov svet ideja, a najdalje se nalazi materija. Pa ipak, upravo zato što potiču i isijavaju iz Jednog, i ideje i materija teže ponovnom sjedinjavanju sa svojim izvorom, odnosno teže povratku.

14

U skladu sa tim, Plotin je smatrao da je etičko pitanje kojem čovek mora da se posveti upravo traganje za svojim pravim poreklom. Zato je i najviši umni zadatak čoveka da spozna da potiče od Boga i da stalnim čišćenjem duše od svega čulnog dostigne poziciju čistog

duhovnog, odnosno da se sjedini sa Bogom. Takvo učenje koje teži brisanju ličnog u sjedinjavanju sa Bogom predstavlja osnovu mnogih kasnijih hrišćanskih mističkih učenja, kao i budizma.

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA Teologija i filozofija

Hrišćanstvo je, pre svega, sistem verovanja, i zbog toga na prvi pogled može da zvuči paradoksalno govoriti o hrišćanskoj filozofiji. Pa ipak, u određenom smislu nije tako: iako se radi o verovanju, važno je da je verovanje uređeno u specifičan sistem, a sistem može racionalno da se proučava i dokazuje, odnosno opravdava. Upravo je to suština hrišćanske filozofije: iznalaženje racionalnog sistema opravdanja za iracionalnu ili nadracionalnu veru. Hrišćanstvo pokušava da izmiri razum i veru, ali zbog toga i pretpostavlja da je takvo izmirenje moguće postići. Iako je hrišćansko učenje dato u vidu objave, hrišćanska filozofija – teologija – pokušava da pokaže da istine koje daje vera nisu protivne ljudskom razumu, već da ga nadilaze. Sa druge strane, upravo zato što se pretpostavlja da istina pripada objavi, teologija smatra da je filozofija samo dodatak, neka vrsta alata kojim razum barata i kojim može da se pojasni i definiše ono što u objavi deluje nerazumljivo. Teologija, dakle, ne smatra da filozofsko mišljenje otkriva istinu – istina je već data, odnosno otkrivena – filozofija samo pomaže. Hrišćanstvo se više pokazuje kao etički sistem, a manje kao sveobuhvatni metafizički sistem; zato nije oslonjeno na razlaganje i razumevanje objavljene Istine, već na smernice o ispravnom vođenju praktičnog života unutar grešnog sveta u kojem tek treba da se izborimo za iskupljenje. Tamo gde je vera u božansko proviđenje i nada u carstvo nebesko principijelno važnija od razumskog uvida u istinu, logično je da filozofija ostane u senci propisanih, tj. obaveznih istina – dogmi – koje moraju bespogovorno da se poštuju. Gnostici. (grč. gnosis – saznanje, mudrost, upućenost u svete misterije) Gnostici su najznačajniji rani hrišćanski 'filozofi'. U periodu dok još nije uspostavljeno zvanično hrišćansko učenje, dok još nisu hijerarhijski uređeni odnosi samostalnih hrišćanskih zajednica i crkava, tj. u periodu dok hrišćanstvo još nije bilo državna religija, gnostici su bili ljudi koji su kroz hrišćanstvo pokušavali da dođu do viših istina, do određene "duhovne zrelosti". Polazeći od Hristovog učenja i primera, pokušavali su da "žive istinu Hrista", tj. da vode život u skladu sa svojom verom. Međutim, hrišćanstvo – kao što je pomenuto – još nije bilo kanonizovano, tj. učenje se zasnivalo na mnoštvu raznovrsnih predanja i sećanja, kao i na različitim tumačenjima spisa koje su rani hrišćani uzimali za temelj svojih verovanja. Gnostici su na svoj način objašnjavali razne momente starih spisa i predanja, usled čega su se prilično udaljavali od onoga što je većina hrišćana isticala

kao najvrednije u hristovom učenju: pojmove ljubavi, nade i vaskrsenja. Gnostici su naglašavali metafizičke, filozofske i mističke momente hrišćanstva, usled čega su nužno dolazili do zaključka da nije svako u poziciji da se nada večnom blaženstvu: samo oni koji spoznaju istinu, najvišu istinu. Pa ipak, upravo zbog takvog pristupa, različite gnostičke hrišćanske škole isticale su različite istine, i fanatično se borili za svoju verziju istine. Apologeti. Kako se hrišćanstvo širilo po Rimskom Carstvu, i kako su vladari shvatili da je Carstvu u raspadanju potrebno novo duhovno jedinstvo, došlo je do ključne promene u istoriji hrišćanstva. Naime, rimski vladari su odlučili da hrišćanstvo ozvaniče kao državnu religiju: verovanje koje je isticalo vezu čoveka i boga, ljubav i pravednost, a u sasvim drugi plan stavljalo državu i svakodnevnu politiku, doživelo je suštinsku promenu. Kada je postalo institucionalizovano, hrišćanstvo je moralo da započne prvo sa konstituisanjem stabilne ideološke osnove: potrebno je bilo da se usklade raznovrsna učenja i spisi, a naročito da se spreči uticaj i razvoj gnostičkih učenja koja su pretila narušavanju jedinstvenosti hrišćanstva kao državne religije. Prvi zvanični sabor hrišćanske Crkve održan je 325. godine u Nikeji, definisane su dogme i sveštenici su napokon mogli da nastupaju sa pozicija definisane religije. Shodno tome, počela je ideološka borba sa svima čije su se hrišćanske prakse razlikovale od kanonizovanih, što je pre svega značilo – obračuvanje sa gnosticima. Hrišćani koji su nastupali sa pozicija kanonizovanog učenja nazvani su apologetima (grč. branim, opravdavam), i prvi su koristili filozofska učenja kao dodatak proglašenim istinama.

* * *

Pitanja za razgovor: 1. Uporedi etička učenja epikrejaca i stoika. 2. Kako bi se Platon odnosio prema epikrejcima i/ili stoicima u svojoj idealnoj državi? 3. Koja je osnovna razlika između vere i filozofije? 4. Kako su gnostici koristili filozofiju, a kako apologeti?

15

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA Sholastička filozofija

Srednjevekovna hrišćanska filozofija razvijala se, nakon osnivanja Crkve, na različite načine na istoku i na zapadu. Istočna Crkva je - u tradiciji Rimskog Carstva od 325. godine - usko bila vezana za državu i njene potrebe, dok je Crkva na zapadu, međutim, od samog nastanka bila odvojena od države, iako je često puta ulazila u državne poslove ili državni interesi u crkvene poslove. Sa druge strane, cela zapadna Evropa je provela srednji vek (od V do IX veka) u stanju relativnog haosa i uzastopnih ratova. Takozvani "mračni" srednji vek predstavljao je period u kojem je kultura na Zapadu nazadovala čak do predantičkog stanja: ista sudbina je zadesila i filozofiju. Pa ipak, upravo su hrišćanski teolozi i mislioci održali filozofiju, iako u prilično izmenjenom obliku, sve do ponovne obnove svih nauka u ranoj renesansi. Značajna promena u filozofiji tokom srednjeg veka bilo je što je filozofija po prvi put sistematski i doktrinarno podučavana - više nije istraživana kao u antici, već je bila kanonizovana i definisana tako da odgovara potrebama dokazivanja hrišćanskih Istina, te je morala da se prenosi jedino kao gotovo znanje, kao znanje koje više ne ostavlja prostora za pitanja i kritiku. Sam naziv sholastička znači 'učiteljska' - sholastička filozofija je filozofija koju predaju učitelji, po tačno određenom programu sa određenim naglascima u proučavanju. Odnos uma i vere. Cilj zapadne hrišćanske teologije bio je da na neki način 'izmiri' um i veru, odnosno autoritet razuma i racionalnog zaključivanja sa autoritetom božanskog otkrovenja. Osnovna ideja je bila da jedan autoritet nije suprotstavljen drugom i da je moguće naći uzajamnu vezu. Autoritet crkvenih otaca prihvaćen je, pre svega, jer je zasnovan na ispravnom razmišljanju, a u slučajevima kada nije bilo saglasnosti uma i vere, teolozi su preduzimali dodatne napore i istraživanja kako bi razumski razrešili probleme. Naročito je značajno da je - usled određene slobode crkvenog školstva od državnih interesa - postojala mogućnost da se razne hrišćanske Istine definišu i obrazlože na različite načine. Mnoštvo sholastičkih filozofa imalo je svoje načine interpretiranja hrišćanske metafizike, iako su svi prihvatali Sveto Pismo za polazište. U tom pokušaju da izmire um i veru, mnogi od njih konstruisali su filozofsko-ckrvene sisteme koji su delovali suviše komplikovano i protivrečno, budući da je cilj bio što racionalnije objašnjavanje pojmova vere - nečega što je izlazilo iz okvira racionalnog mišljenja. Mnoge od tih protivrečnosti i komplikovani jezik objašnjavanja kasnije su moderni necrkveni filozofi ismevali. U svakom slučaju, ipak je pokušaj izmirenja vere i uma omogućio kakvo-takvo održanje filozofskih tema i pristupa. Problem 'univerzalija'. Univerzalije su, drugim rečima, opšti pojmovi, odnosno ideje. Budući da saznanje kroz definisanje i objašnjavanje nužno barata opštim pojmovima, jedan od osnovnih zadataka svake filozofije je da objasni svoj pristup saznanju (svoju epistemologiju) i svoje shvatanje opštih pojmova. Sholastički filozofi su za te

pojmove koristili naziv 'univerzalije', vođeni Aristotelovim shvatanjem i određenjem 'kategorija'. Osnovna pitanja univerzalija, odnosno opštih pojmova, su: a) Da li opšti pojmovi postoje u prirodi, ili samo u našem umu? b) Ako postoje samostalno, da li su telesni ili ne? c) Da li postoje odvojeno od čulnih objekata ili su zasnovani na njima i u njima se ostvaruju? U sholastičkoj filozofiji odgovori na ova pitanja formulisani su kroz dva pravca mišljenja: realizam i nominalizam. 1. Realizam. Univerzalije postoje realno, kao posebne supstancije i uzrok svega pojedinačnog. 1.1. Ekstremni realizam. Ono što je opšte postoji pre i nezavisno od bilo čega pojedinačnog (slično Platonovim idejama). Štaviše, što je nešto opštije - to je i realnije. Shodno tome, najrealniji je Bog - i jedan od sholastičara dokazuje da Bog postoji upravo analizom pojma: ako je Bog savršen, nemoguće je da ne sadrži i predikat postojanja, te je stoga logično zaključiti da Bog postoji. Kada ne bi postojao, ne bi bio savršen, odnosno pojam mu ne bi odgovarao. 1.2. Umereni realizam. Umereni realizam, budući da deli istu osnovu, slaže sa sa ekstremnim realizmom oko pitanja postojanja pojmova. Međutim, ovaj pristup ne želi da napravi tako radikalnu provaliju između sveta ideja i pojavnog sveta, te zaključuje da se pojmovi (univerzalije, ideje) opredmećuju, tj. otelotvoruju u pojedinačnim, čulnim objektima. 2. Nominalizam. Realno je samo ono što je pojedinačno, a pojmovi nemaju realnu egzistenciju već predstavljaju samo zajedničko ime za niz sličnih predmeta. 2.1. Ekstremni nominalizam. Potpuno suprotno ekstremnom realizmu, ekstremni nominalizam jednostavno tvrdi da postoji samo no što je pojedinačno, a da su svi pojmovi i ideje samo stvar uma, odnosno da nemaju nikakvo postojanje i da predstavljaju samo "prazan glas" koji mi vezujemo za određene stvari. Realnost pripada objektima, a ne idejama. 2.2. Umereni nominalizam. Po shvatanju umerenog nominalizma, pojmovi ipak imaju određeno postojanje - ali kao objekti našeg uma. Univerzalije nisu ni "prazan glas" ni sama stvar, već postoje samo ako ih um shvata, a u umu one obuhvataju, povezuju i organizuju pojedinačne predmete. Bez pojmova ni samo predmeti ne bi mogli da se razlikuju i klasifikuju. Nakon podele hrišćanske Crkve na Pravoslavnu i Rimokatoličku, Rimokatolička je proglasila nominalizam za jeres, tako da je razvoj sholastičke filozofije od XI veka skoro u potpunosti u duhu realizma. Međutim, cela sholastika do XI veka oslanjala se skoro u potpunosti na Platona, dok su prevodi Aristotelovih spisa dospeli na zapad tek dolaskom Arapa u Španiju. Upravo su Arapi bili ti koji su ne samo doneli spise, već i sopstvene pokušaje verskog čitanja filozofskih spisa. Tokom XIII veka Aristotelovo učenje polako je potiskivalo Platonovo, a najpoznatiji sholastički aristotelovac bio je Toma Akvinski.

16

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA Toma Akvinski

Toma Akvinski je bio najpoznatiji i najcenjeniji sholastički filozof, a njegovo učenje – iako je povremeno zabranjivano – konačno je prihvaćeno kao zvanično učenje Rimokatoličke crkve. Metafizika: Bog je istina sveta; Akvinski iznosi pet dokaza o postojanju Boga. Tumačeći Aristotela i približavajući njegovo učenje hrišćanstvu, Akvinski je preuzeo ideju o Bogu kao nematerijalnom, različitom od stvorenog sveta. Govoreći jezikom Aristotelovih kategorija (univerzalija), tvrdio je da materija ima potencijal da bude stvorena ili menjana, dok je Bog već ostvareni potencijal, tj. kod Boga nema ničeg što nije ostvareno. Bog čista forma, odnosno čisto delovanje. Međutim, za razliku i od Aristotela i svih antičkih grčkih filozofa koji su božanstvo (ili prvobitnu materiju) shvatali jedino kao pokretača stvaranja sveta, u smislu da nakon čina stvaranja Bog više ne učestvuje u materijalnom svetu, Akvinski ističe da je Bog i dalje prisutan svuda. Stvoreni, materijalni svet, jeste drugačiji od Boga, to nije samo njegov 'deo' ili 'drugo lice', već predstavlja prostor u kojem sve opšte i pojedinačne stvari sadrže istinu o Bogu, svom stvoritelju. Zato je saznavanje i prihvatanje Boga ujedno i saznavanje istine o svetu. Toma Akvinski je pokušao da upotrebi filozofiju za dokazivanje postojanje Boga (vidi epistemologiju za razloge tog pokušaja), i izneo pet dokaza: 1. Dokaz o nepokretnom pokretaču. Svako kretanje je izazvano nekim prethodnim kretanjem, ali mora da postoji prva tačka od koje kretanje započinje. Akvinski kaže da je to Bog. 2. Dokaz o Prvom uzroku. Lanac uzročnosti, takođe, mora da ima svoj početak. Iako u svetu možemo uvek da tražimo prethodni uzrok, moramo da pretpostavimo da postoji jedan uzrok koji nema svoj uzrok, već je početak svega. 3. Dokaz o nužnosti i slučajnosti. Sve promene koje vidimo ukazuju da stvari i pojave nisu nužne – one nastaju i nestaju, menjaju se. Međutim, kada ne bi bilo Boga koji je nužan, ne bi bilo ni tih stalnih promena – ništa ne bi moglo da nastane, jer ne bi postojala bilo kakva nužnost. 4. Dokaz o stepenovanju savršenosti. O stvarima i pojavama govorimo da su jedne savršenije od drugih,

odnosno da im je savršenstvo relativno – zavisi od poređenja sa drugim stvarima. Međutim, Bog mora da postoji kao najsavršenije, ono što uopšte omogućava shvatanje pojma savršenosti i što ne mora ni sa čim da se poredi. 5. Dokaz o svrhovitosti. Sva bića, budući stvorena slobodna, imaju (nalaze) svoju svrhu, a one beživotne stvari – za koje nam izgleda da nemaju svrhu – zapravo služe božjoj svrsi. Prva četiri dokaza zasnivaju se na pretpostavci o nemogućnosti beskonačnog niza, ali nose sa sobom nekoliko problema. Prvo, matematičari tvrde da beskonačni niz npr. neparnih celih brojeva nema početak, ali ima kraj (broj -1). Drugo, čak i ako pretpostavka o nemogućnosti beskonačnog niza stoji, ipak je pitanje kako formalno zaključivanje – kakvo sprovodi Akvinski – uopšte dokazuje postojanje hrišćanskog Boga, tj. određenog personalizovanog bića, kojeg čovek shvata na određeni način i na određeni način mu se moli. Sa druge strane, Akvinski bi mogao da prihvati da stvorene stvari mogu da budu i deo beskonačnog niza – ako Bog tako želi, jer on može da stvori i beskonačan niz stvorenih stvari, budući da je svemoćan. Pa ipak, Akvinski mora da prihvati tzv. 'vertikalnu' konačnost: da u procesu stvaranja mora da postoji vrhovni pokretač, ma kako stvoreni svet bio definisan (kao beskonačan ili konačan). Epistemologija: ograničene mogućnosti upotrebe filozofije. Hrišćanska religija daje Istine koje nije moguće opovrgnuti, ali ipak nije nužno da svi mogu da uvide istinitost hrišćanskog učenja. Zbog toga Toma Akvinski smatra da filozofija može u nekoj meri da pomogne jasnijem predstavljanju Istine. Filozofija može da dokazuje i postojanje Boga, jer je to područje razuma, ali postoje područja vere i intuicije na kojima filozofija nije od pomoći: filozofija ne može da pomogne u objašnjavanju ili dokazivanju besmrtnosti duše, Trojstva, Vaskrsenja ili Strašnog suda. Vera je božanski proglas, a filozofija samo ljudski pokušaj približavanja onih ideja koje razum može da sazna i objasni.

MODERNA FILOZOFIJA Renesansa i humanističko-političke ideje

Renesansa

Od XIII do XVII veka Zapad prolazi kroz niz promena koje će do kraja tog perioda u potpunosti promeniti ljudska shvatanja i njihove uzajamne odnose. Najvažnije političke promene predstavljao je pad Vizantije pod vlast Otomanske imperije (1453.), i otkriće Novog sveta (1491.), dok su najizrazitije ekonomske i društvene promene nastale kao posledica razvoja štamparstva,

proizvodnje vatrenog oružja, manufakturne proizvodnje i nastanka prvih trgovačkih društava. Sve je to vodilo slabljenju starih centara moći, a pre svega crkve. Sholastička filozofija, sa svojim formalnim i apstraktnim sistematizacijama, nije bila u stanju da drži korak sa promenama, te je u ovom periodu među naprednijim umovima čak smatrana za jednu od kočnica razvoja društvene misli.

17

Društvena misao se okrenula humanističkim vrednostima i, kao sofisti nekada, na prvo mesto izučavanja i interesovanja postavila čoveka i njegov svakodnevni život i vrednosti. Čineći to, ona se posvetila ponovnom otkrivanju antičke i helenističke filozofije, nalazeći u njoj inspiraciju za svoja istraživanja. Renesansa je, zapravo, ponovno rađanje nauka i interesovanja za čoveka i njegovo mesto u prirodi. Shodno tome, crkveno obrazovanje više nije dovoljno: prvenstveno zato što su teolozi pisali na latinskom i nisu bili zainteresovani za svakodnevna pitanja etike i vrline (osim, naravno, ako se svodilo na sleđenje božjih zapovesti). Humanisti – ljudi koji su čoveka stavljali na prvo mesto – počeli su da pišu narodnim jezikom, o pitanjima koja su se ticala svih ljudi, te su doveli i do širenja broja škola i univerziteta. Na taj način se 'mračni srednji vek' polako bližio kraju i otvarao prostor za moderno doba.

Humanističko-političke ideje

Ponovno skretanje interesovanja sa metafizike na čoveka i njegov svakodnevni život pokreće i stare teme kojima su se sofisti bavili: pitanja života u skladu sa vrlinom, i pitanje državnog uređenja i društvenih odnosa. U mnoštvu političkih ideja tog vremena, po svom uticaju na tadašnja društva (pa i današnja), posebno se ističu učenja Nikola Makijavelija i Tomasa Mora. Nikolo Makijaveli. Insistirajući, kao i sofisti, na praktično korisnom znanju i na značaju retorike i ubeđivanja, Makijaveli je svoje filozofske sposobnosti stavio u službu definisanja osnova savremene politike. Osnovna njegova teza je da se svi društveni odnosi baziraju na odnosima moći, i da je za uspešno vladanje potrebno u potpunosti da se prihvate sve posledice tog shvatanja. Naglašavajući korist nasuprot pitanjima vrline, Makijaveli kaže da svaki cilj zahteva određena sredstva (u ekstremnom obliku: cilj opravdava sredstvo), i zbog toga moramo jasno da razdvojimo stvarnost i ideale, i da se posvetimo onim sredstvima koja najbolje postižu zadati cilj. Laganje, podmićivanje, zastrašivanje, itd. – sve su to dopuštena oružja u političkoj borbi, i ne smemo da se ograničavamo hrišćanskom etikom – ona spada u sasvim drugu sferu. Politička sfera je arena za beskompromisnu borbu, i ko nije spreman za takvu borbu – neka se i ne bavi politikom. Tomas Mor. Za razliku od Makijavelija, koji je bio bliži sofistima, Mor je naglašavao pravednost i moralno ispravni život, zbog čega je bio bliži Sokratu. Štaviše, baš kao i Platon, napisao je poznato delo Utopija, u kojem je detaljno izložio svoje shvatanje idealne države. Na osnovu tog dela, danas se 'utopijom' smatra svaka ideja koja zvuči dobro i pravedno, ali koju nije moguće sprovesti. Pa ipak, u filozofiji politike, 'utopistička' je ona ideja koja ne uspeva da definiše i objasni prelaz od stvarnosti ka idealnom rešenju - Tomas Mor je definisao savršenu zajednicu, ali se nije bavio pitanjem postizanja svog ideala. Za razliku od Platona koji je smatrao da je pravedno ono uređenje u kojem svako radi svoj posao, Mor je isticao etičku dimenziju pravednosti – pravedno je ono što omogućava bolji saživot sa bližnjima, a u skladu sa svojim verskim ubeđenjima naglašavao je osnovne hrišćanske vrednosti. Takođe, za razliku od Platona, u Utopiji nema krute hijerarhije i prisile: građani biraju svoje predstavnike na

osnovu sposobnosti i dokazane vrline, i država predstavlja savez nezavisnih gradova, koji sarađuju za opšte dobro. U Utopiji nema privatne svojine: sve se proizvodi za celo društvo, magacini i kuhinje su zajedničke – svi uzimaju koliko im treba i zajedno uživaju u plodovima rada celog društva. Zbog tog momenta društvene (socijalne) jednakosti i raspodele, Tomas Mor je nazvan prvim utopijskim socijalistom. Što se tiče bavljenja politikom u državi koja nije idealna, Mor je smatrao da mudar i dobar čovek nužno mora da se ponaša loše i da krši svoje principe: ili će usled zlobe i nemorala ostalih i sam postati nemoralan, ili će biti prozvan ludim i moraće da se bori za svoj život. Idealna država, kako ju je Mor zamislio, počiva na hrišćanskom moralu, ali bez krute hijerarhije i bespogovornog potčinjavanja.

18

MODERNA FILOZOFIJA Rene Dekart

Epistemologija: metodološki definisano saznanje garantuje istinitost Kao matematičar i načnik, Dekart želi da odredi način saznavanja, tj. pravila kojima razum treba da se rukovodi kako bi došao do istinitih zaključaka. Time se od filozofije, kao prve nauke, zahteva da detaljno argumentuje svoja saznanja. Metodologija filozofskog proučavanja mora, kaže Dekart, da sledi matematičku logiku, odnosno da sadrži jasan redosled proučavanja. Prvo, potrebno je da pođemo od nesumnjivih i očiglednih istina razuma. Drugo, potrebno je da sledimo stroga pravila zaključivanja: - sumnjati u sve što nismo proverili i dokazali, - svaki problem podeliti u više delova kako bi se detaljnije proučio, - povezivanjem poznatog i nepoznatog u vezi sa nekim problemom doći ćemo do pravilnog zaključka o tome šta je vredno u onome što ne znamo, - dolaskom do rešenja, potrebno je da ponovo proverimo sve delove problema kroz koje smo prošli, kako bismo u svakom delu potvrdili zaključak. Ako pođemo od onoga što je nesumnjivo, i ako se držimo pravila analiziranja, naš zaključak možemo da smatramo istinitim. Zbog takvog stava, Dekart predstavlja jednog od najvećih racionalista u filozofiji. Značaj koji pripisuje razumu i detaljnom analiziranju najbolje može da se shvati kroz njegovu metafiziku. Metafizika: metodičkom sumnjom do istine o postojanju Boga, duha i tela Za razliku od prethodnih filozofa, Dekart prvo definiše metodologiju proučavanja, pa tek nakon što ustanovi metodu počinje sa razmišljanjem o metafizici. Da bismo dostigli istinu, odnosno da bi naše saznanje bilo oslobođeno grešaka koje su ponavljali prethodni filozofi, potrebno je da primenimo metodičku sumnju. Kao prvi korak metodičke sumnje u kretanju ka saznanju potrebno je da odbacimo sve što smatramo da makar i malo podleže sumnji, ne bismo li time došli do nesumnjive izvesnosti. Sa druge strane, potrebno je da se bavimo samo osnovnim idejama, jer je celokupno znanje na njima zasnovano – nema potrebe da preispitujemo svaki pojedinačni stav. Čulni podaci. Dekart kaže da zdrav razum ne dovodi u sumnju čulne podatke, ali pošto su nas čula makar jednom prevarila, smatra da je potrebno da u ovom istraživanju potpuno odbacimo sve podatke do kojih dolazimo čulima. San i java. Dešava nam se i da sanjamo tako živo da ne razlikujemo san od jave. Budući da je moguće da i sada samo sanjamo, to je još jedan razlog da putem metodičke sumnje odbacimo i sve što smatramo 'realnim'. Zli demon. Štaviše, Dekart kaže da možemo da zamislimo da nas neki zli demon sve vreme vara, utičući na naša čula i naša verovanja. U tom slučaju, potrebno je da se uzdržimo od verovanja u istinitost bilo kog stava. Međutim, dodaje Dekart, čak i ako čula varaju, čak i ako ne možemo da razlikujemo san od jave ili nas zli demon sve vreme vara, jedna istina odoleva svim razlozima

za sumnju: Ja postojim, samo ako Ja postojim mogu da me varaju čula, demoni itd. Pošto je tako dokazao da je nužno da Ja postoji, Dekart kaže da sve ideje o telesnom, tj. materijalnom, koje bi mogle da se dovedu u vezu sa tim Ja takođe moramo da odbacimo kao sumnjivo. Ostaje samo jedna karakteristika: misao. Ja postoji samo zato što misli, odnosno, kako kaže Dekart, "Mislim, dakle, jesam!" (Cogito ergo sum). Dalje, pošto još uvek nemamo dovoljno jak argument da bismo tvrdili da bilo koji objekat postoji, moramo da priznamo da sve što "znamo" o svetu oko nas zapravo predstavlja samo ideje u našem umu. Jedna ideja kojoj Dekart posvećuje posebnu pažnju jeste ideja Boga. Kao beskonačnom i savršenom, Bogu ništa ne nedostaje, te stoga i ne može da greši ili da se vara – samo čovek, kao nesavršeno biće, može da se prevari i pogreši. Štaviše, pošto smo i dalje samo u sferi ideja, ona ideja koja nam je najjasnija i koju možemo da razumemo i opišemo u potpunosti jeste ideja koja je najrealnija – Bog je ta ideja, kaže Dekart. Nakon Boga, ideje koje su najjasnije i čiji je sadržaj stoga najrealniji su ideje aritmetike, geometrije i apstraktne matematike. Sa druge strane, duh može da razumeva i zamišlja, a ono što zamišljamo dolazi nam čulima. Štaviše, osećaj je realniji od zamisli, a osećaje u nama izazivaju čula, te Dekart zaključuje da sada imamo razlog da tvrdimo da i čulni svet postoji. Tako smo došli do dve nesumnjive istine: postoji duh i postoji telo. Duh Dekart naziva res cogitans (misleća stvar), a telo res extensa (stvar koja se proteže, prostire). Telo pre svega shvatamo kao protežno zato što za svako telo, odnosno materiju, možemo da zamislimo više stanja i oblika (npr. agregatna stanja vode), ali ono što ostaje jedinstveno i zajedničko za sva ta stanja jeste puka protežnost tela. Pa ipak, za čulni svet i dalje važi sumnja, zato što čula varaju, ali ta sumnja – sada kada je objašnjena i shvaćena – ipak omogućava da se neke stvari o spoljašnjem svetu saznaju. Dekart svoje istraživanje završava sledećim zaključcima: 1. moja suština (esencija) je da sam stvar koja misli, 2. iako imam telo, ipak jasno razlikujem svoj duh od tela, 3. zato sam zaista različit od tog tela i mogu da postojim bez njega. Značaj. Iako su i antički filozofi govorili o duhu i razumu, a srednjevekovni teolozi o razlici između duha i tela, ipak tek sa Dekartom počinje u filozofiji jasno razlikovanje između ideje i tela, tj. duha i materije. Time počinje i zvanično razlikovanje između materijalizma i idealizma. Dekart, budući da tvrdi da i duh i telo realno i samostalno postoje, stoji na poziciji dualizma. Međutim, duh i telo su u njegovoj filozofiji radikalno razdvojeni: postoje paralelno i po sopstvenim i uzajamno različitim pravilima. Kasniji filozofi više ističu jedan ili drugi moment (materiju ili ideju).

19

MODERNA FILOZOFIJA Engleski empiristi: Džon Lok, Džordž Berkli i Dejvid Hjum

Empirizam. Dekart je bio racionalista jer je – kao i Parmenid – tvrdio da nam nije potrebno da se bavimo istraživanjem materijalnog sveta, prirode, odnosno onoga što možemo čulima da opazimo, da bismo došli do istine. Sa druge strane, kao i Platon, smatrao je da opšte ideje, odnosno ono što je najrealnije i nesumnjivo, postoji nezavisno od materijalnog sveta. Za razliku od takvog pristupa, od XVI do XVIII veka javljaju se i filozofije koje su vođene idealom savršene nauke – nauke koja dolazi do nesumnjivih istina proučavanjem prirode i prirodnih sila. Empirizam je, dakle, filozofski pravac koji daje prednost eksperimentima i čulima, kao jedinim pravim izvorima saznanja. Međutim, takva početna pretpostavka ipak ostavlja prostor za razlike i među samim empiristima.

Džon Lok

Tabula rasa (latinski: prazna tabla). Džon Lok je smatrao da je celokupni sadržaj našeg uma došao 'spolja' – u našem umu nema ničega što nije došlo kroz čula; urođene ideje, opšte ideje, univerzalije, etičke vrednosti itd. – sve je to zasnovano na onome što smo videli, čuli, naučili tokom života. Iako razum ima određena formalna svojstva (da pamti, povezuje, rastavlja različito, povezuje slično, itd.), sav sadržaj kojim naš um barata došao je kroz čula. Čovekov um je na rođenju samo tabula rasa, i životno iskustvo upisuje sadržaj u naš um. Lokovo shvatanje ideja. Ideje su za Loka bilo koji sadržaj svesti, razuma, bez obzira da li se radi o apstraktnim pojmovima ili čulnim opažajima. Budući materijalista, on smatra da svet oko nas realno postoji, da predmeti našeg iskustva imaju sebi svojstvene kvalitete nezavisne od našeg uma. Međutim, ideje koje dobijamo opažanjem sveta oko nas ipak predstavljaju samo jednu vrstu ideja. Koliko one odgovaraju realnim predmetima zavisi od broja čula kojima opažamo. Svojstvo koje smo opazili samo jednim čulom nije realno onoliko koliko je realno svojstvo u čijem opažanju učestvuju sva čula. Pored toga, kada u našu svest pohranimo ideje koje smo dobili kroz čula, naš um nastupa sa upoređivanjem, ispitivanjem i kombinovanjem. Protivrečnosti i greške mogu da nastanu tek kada um počne da analizira podatke dobijene kroz čula. Shodno tome, Lok smatra da je saznanje zapravo proces koji adekvatno i realno povezuje ideje u smislene celine.

Džordž Berkli Osnovni stav Berklijeve filozofije je da biti znači biti opažen. Po njegovom shvatanju ono što nismo opazili čulima ne postoji realno. Realnost pripada samo opaženim objektima i odnosima. Iako je time kritikovao Lokov (materijalistički) stav da čulni svet realno postoji nezavisno od našeg opažanja, ipak je prihvatao da je sadržaj naše svesti tek vremenom konstruisan, tj. da nam nije urođen. Međutim, Berkli to dovodi do krajnosti: pošto u svakom trenutku imamo određeni sadržaj svesti, odnosno određene ideje, nikada ne možemo svetu oko nas da pristupimo neposredno. Uvek ono što opažamo interpretiramo kroz ono

što znamo ili verujemo da znamo, tj. nikada nemamo posla sa 'prirodom kao takvom', već samo sa prirodom kako je mi shvatamo. Berkli ipak ne tvrdi da je svet oko nas samo plod našeg uma i mašte. Svet izvan nas realno postoji – ali ono što o tom svetu možemo da znamo uvek je zasnovano na onom što je već sadržaj naše svesti, odnosno mi uvek imamo posla samo sa idejama i opažajima koje već posedujemo. 'Stvar po sebi', odnosno 'suštinu stvari' nikada ne možemo da opazimo ili shvatimo. Shodno tome, Berkli smatra i da je sam pojam 'materije' nepotreban – to je apstraktni pojam i proizvod našeg uma.

Dejvid Hjum Problem nužnosti. Kao i Lok i Berkli, i Hjum se bavio pitanjem odnosa ideja i čulnog sveta, odnosno problemom veze između njih – koliko i kako naše ideje odgovaraju svetu oko nas? Pošto je nauka shvaćena kao istinito saznanje o svetu oko nas, Hjum se posvetio osnovnoj ideji nauke: objašnjenju prirodne pojave i predviđanju njenog ponovnog pojavljivanja. Međutim, Hjum je pokušao da pokaže da naše ideje o povezanosti prirodnih pojava ne potiču iz čula, već iz našeg uma. Ako uzmemo bilo koje dve pojave, za koje smatramo da su povezane uzročno-posledičnim vezama, nikako ne možemo eksperimentalno da dokažemo da je ta uzročno-posledična veza nužna. Koliko god nam čula i eksperimenti pokazivali da nakon jedne pojave sledi tačno određena nova pojava, ne postoji dovoljno jak logički razlog da tvrdimo da će tako uvek biti. Bezbroj ponavljanja istog eksperimenta ili iste prirodne pojave ne predstavlja prepreku da zamislimo i suprotnu mogućnost. Hjum smatra da ne postoji logička nužnost u svetu oko nas, već da je ideja nužnosti proizvod našeg uma, odnosno naše navike na određeni sled pojava. Nužne su, međutim, matematičke istine, npr. da je 2+3=5, jer je logički nezamislivo da je rezultat drugačiji. Dedukcija i indukcija. Problem nužnosti vezan je za odnos dva načina zaključivanja: dedukcije i indukcije. Dedukcija je proces zaključivanja koji polazi od zaokruženog skupa premisa (prvobitnih stavova) i iznosi zaključak o pojedinačnom članu skupa. Na primer: iz premisa "Svi ljudi su smrtni" i "Sokrat je čovek" sledi "Sokrat je smrtan". Budući da je Sokrat član skupa 'ljudi', sve što se tvrdi o celom skupu, važi i za Sokrata. Sa druge strane, induktivno zaključivanje počinje od pojedinačnog i kreće se ka opštem zaključku. Na primer: iz premisa "Filozofija je dosadna", "Istorija je dosadna", "Muzičko je dosadno" i "Matematika je dosadna" zaključujemo da su predmeti u srednjoj školi dosadni. Indukcija je, dakle, izvođenje opšte osobine iz niza pojedinačnih primera. Međutim, shodno Hjumovom shvatanju nužnosti, koliko god nabrajali pojedinačne slučajeve, nikada nećemo moći sa potpunom izvesnošću da tvrdimo opšti stav. Samo dedukcija, tvrdi Hjum, predstavlja logički ispravan način zaključivanja koji vodi do istinitog saznanja.

20

MODERNA FILOZOFIJA Filozofija prosvetiteljstva i francuski materijalizam

Istorijski kontekst i osnovne ideje. Do XVII i XVIII veka već su u potpunosti razvile društvene, kulturne, političke i ekonomske tendencije koje su obeležile period renesanse. Na polju ekonomije, kapitalizam je prevazišao svoju ranu renesansnu fazu trgovine i razvio se u sistem proizvodnje i razmene, težeći da u potpunosti zameni prevaziđene oblike proizvodnih odnosa (kmetstvo i manufakturu). Širenje i jačanje kapitalističke fabričke proizvodnje jača tzv. 'srednji stalež' tog doba – mladu evropsku buržoaziju. Buržoazija počinje da se bori za svoje mesto u društvenoj hijerarhiji, usled čega dolazi u direktan sukob sa starom aristokratijom. Paralelno sa razvojem proizvodnje i trgovine počinje i ubrzani razvoj i jačanje gradova, koji postaju središta kulturnog, naučnog i umetničkog razvoja. Međutim, dve nove klase (buržoazija i proleteri) u svojoj svakodnevnoj borbi za novo mesto u društvu nailaze na prepreke tradicije i autoriteta države i crkve. Razvoj kulture u ovom periodu ide ruku pod ruku sa isticanjem političkih zahteva protiv tradicionalnih privilegija i autoriteta. Filozofija u XVII i XVIII veku usmerava se na definisanje odnosa razuma i tradicije, odnosno kritičkog mišljenja i poslušnosti. Na talasu racionalizma i empirizma, svoje filozofske ideje iskazuje argumentovanije i smislenije, težeći da izmiri shvatanja 'običnih' ljudi sa apstraktnim istraživanjem filozofije. Samim tim, prevladavaju pitanja koja su u suštini etička i tiču se samog čoveka; šta čovek može da zna, na koji način, kako znanje određuje delovanje i šta je oslonac etike – to postaju pitanja na kojima se gradi nova filozofija. Prosvetiteljstvo je dobilo svoje ime od težnje ka učvršćivanju prevlasti razuma u tumačenju prirode i društvenih odnosa – razum mora biti taj koji rasvetljava činjenice i određuje čovekovo ponašanje. Tradicija, dogme i autoriteti predstavljaju prve mete kritike filozofije prosvetiteljstva, a ideja progresa njena ideja-vodilja. Usled tog šireg društvenog angažovanja, ona je postala vodeća ideja svog vremena i suvereno vladala skoro do kraja XX veka, iako je njene osnovne postavke savremena filozofija dovela u pitanje već u drugoj polovini XX veka. Najvažnije delo prosvetiteljske filozofije bila je Enciklopedija, koja je izlazila tokom druge polovine XVIII veka u 35 tomova i pokrivala sva polja društvene misli. Ideja ovog obimnog dela, u čijem su sastavljanju učestvovali svi veliki filozofi prosvetiteljstva, je uobličavanje teorije mehaničko-materijalističkog shvatanja stvarnosti, promovisanje empirijskog istraživanja i uverenja u napredak čovečanstva kroz uspostavljanje društvenih odnosa koji su u skladu sa ljudskim razumom. Prihvatajući uverenje da je ljudski razum jedini kriterijum, kako u pogledu saznanja prirode, tako i u pogledu uređivanja društvenih odnosa, enciklopedisti su istovremeno izražavali kritiku postojećeg sistema i bili prethodnica političkih i društvenih promena koje će se ostvariti u Francuskoj bur oaskoj revoluciji. Materijalizam. Oslanjajući se na racionalizam i empirizam, prosvetitelji ističu značaj čula i naučne analize, zasnivajući svoju filozofiju na materijalizmu. Prosvetiteljski materijalizam svet tumači mehanički: prirodu je moguće

predstaviti kao savršeni mehanizam, uređen zakonitostima koje razum može da shvati i naučno izrazi. Usled toga se odbacuje tradicionalno filozofsko tumačenje suštine prirode kroz apstraktne pojmove i analize koje se ne zasnivaju na čulima dostupnim činjenicama; samim tim, metafizika i teologija odbacuju se kao neracionalna i suvišna istraživanja. Lametri. Najdosledniji u mehaničkom materijalizmu, francuski filozof Lametri je u svom delu Čovek-mašina pokušao da dokaže da je ljudski organizam strukturiran kao mehanizam (časovnik), odnosno da svi organi i telesne funkcije prate određeni mehanički zakon funkcionisanja i uzročno-posledične materijalne veze. Uporednom anatomijom i fiziologijom Lametri je pisao da čovek sa svojim psihičkim funkcijama predstavlja samo najsavršeniji stepen razvoja životinjskog sveta; dalje, na bilo koju draž reaguju sami nervni sistem i mišići, te je stoga osetljivost svojstvo same materije. Pored toga, celokupna duhovna aktivnost - uključujući i rad razuma, emocije i čulne osete - predstavlja samo manifestaciju tih mehaničkih materijalnih uzročnosti i promena. Shodno tome, Lametri je tvrdio da je svako kretanje osobina materije i svako posebno biće predstavlja samo modifikaciju iste materijalne supstancije. Očigledno, Lametri je prihvatio samo jednu stranu Dekartovog racionalizma – protežnu stvar, i preko nje pokušao da objasni sve ljudske funkcije. Osnovna određenja prosvetiteljstva: - Svet je u osnovi racionalan i kao takav može da se shvati samo pravilnom upotrebom ljudskog razuma, - Istina se može dostići pomoću iskustvenog opažanja, upotrebom razuma i sistematskom sumnjom, - Istinsko saznanje ima temelj u ljudskom iskustvu, a ne u bilo kojoj vrsti tradicionalnog ili religijskog autoriteta, - Religijska učenja nemaju nikakav značaj za saznanje prirodnog i ljudskog sveta, - Celokupan ljudski život – kako društveni, tako i individualni – može se shvatiti na isti način kao i prirodni svet, - Ljudska istorija je istorija neprekidnog napretka, - Ljudi se mogu popraviti putem obrazovanja i razvojem racionalnih sposobnosti.

21

MODERNA FILOZOFIJA Imanuel Kant

Epistemologija kao metafizika. Inspirisan Hjumovom kritikom nužnosti i uzročnosti, Kant odlučuje da odredi granice ljudskog saznanja, tj. da odredi šta i kako um može postići, čime bi pokazao šta od metafizike jeste dostupno umu. U delu koje je nazvao Kritika čistog uma ('kritika' u smislu propitivanja i istraživanja mogućnosti uma), Kant počinje slaganjem sa engleskim empiristima: vremenski gledano, saznanje zaista sledi nakon čulnih doživljaja. Međutim, on tvrdi da postoje saznanja koja su pre svakog iskustva data u umu, i ta iskustva klasifikuju i određuju čulne podatke. Kant, dakle, deli sudove saznanja u dve grupe:

1. a priori sudovi – sudovi koji se nalaze u umu pre svakog iskustva, i njihova istinitost ne zavisi od iskustva; shodno tome, neiskustveno, apriorno saznanje jeste moguće; 2. a posteriori sudovi – sudovi koji dolaze nakon iskustva, tj. sudovi koji zavise od čulnih podataka i koji moraju da se dokazuju u iskustvu.

Kant smatra da je uvođenjem a priori sudova i saznanja rešio problem na koji je Hjum ukazao: da uzročnost nije iskustveni pojam. Međutim, to rešenje je potrebno još podrobnije objasniti. Zato Kant razlikuje i dve podvrste apriornih i aposteriornih sudova: sintetičke i analitičke:

1. analitički sudovi – objašnjavaju pojam, ali se sadržaj analitičkog suda već nalazi u samom subjektu koji želimo da objasnimo. Na primer: "sva tela su rasprostrta" je analitički sud jer nije potrebno da izađemo iz pojma "telo" (subjekat) da bismo utvrdili da je rasprostrto (predikat). 2. sintetički sudovi – ovi sudovi proširuju pojam jer predikat nije obuhvaćen subjektom. Na primer: "sva su tela teška" – predikat "teška" nije obuhvaćen subjektom "tela", odnosno u iskaz unosimo novo saznanje.

Shodno toj dvostrukoj podeli, Kant konačno određuje:

1. svi aposteriorni (iskustveni) sudovi su sintetički: kroz čula uviđamo karakteristike (predikate) objekata koje nam nisu dostupne u samom pojmu, 2. za analitički sud nije potrebno iskustvo: budući da predstavlja samo objašnjavanje pojma (subjekta) preko karakteristika koje se u njemu već nalaze, analitički sudovi se već po definiciji kreću jedino u sferi pojmova.

Međutim, Kantu je naročito stalo do toga da dokaže da su mogući sintetički sudovi a priori, odnosno sudovi koji proširuju znanje o pojmovima koji u našem umu postoje nezavisno od čula. Kada u iskustvu naiđemo na neki objekat ili pojavu, naš um odmah barata celom slikom, ali je tu sliku potrebno raščlaniti, kako bismo shvatili kako naše znanje funkcioniše. Naime, kaže Kant, šta god da opažamo, postoje dva pojma koja su u našoj svesti a priori data i bez kojih

nikakav čulni oset nema smisla: to su pojmovi prostora i vremena. Prostor i vreme su apriorni pojmovi koji su u našem saznanju prisutni još na nivou čulnog opažanja; oni sistematizuju 'sirove' čulne impresije. Nakon toga naš razum dalje klasifikuje i sistematizuje čulne impresije: preko kategorija (pojmova), npr. kvantiteta i kvaliteta. Konačno, nakon čula i razuma, um stvara celu sliku doživljaja, ali i on sam sadrži određene apriorne pojmove sopstva (ja, subjekat), sveta i Boga. Ti pojmovi dalje navode naše impresije u razvijanje ideja koje prevazilaze svakodnevno iskustvo. Objašnjavajući kako funkcioniše saznanje, Kant je zapravo izgradio sopstvenu metafiziku. Naime, imajući u vidu sve rečeno, može se reći da Kant pravi jasnu razliku između stvari po sebi – onoga što opažamo, onoga što postoji – i našeg shvatanja te stvari. Ukratko, pošto na svakom nivou saznanja (čulnom, razumskom, umnom) uvek imamo neke apriorne pojmove koji organizuju čulne impresije, mi nikada nemamo direktan pristup stvari po sebi, objektima kakvi oni zaista jesu. Dakle, sadržaj našeg saznanja nije stvar po sebi, već stvar onakva kakvom je mi vidimo. Metafizika, kao proučavanje te stvari po sebi, stoga nije moguća kao nauka – jer se oslanja na ideje izgrađene kroz apriorne forme, dok se nauka bazira na aposteriornim formama. Kant uvodi dva nova pojma da bi označio tu razliku: transcendentno je ono što se tiče stvari po sebi, dok je transcendentalno ono što se tiče sadržaja našeg apriornog saznanja o predmetima. Ovakva epistemologija predstavlja radikalan zaokret u filozofiji, jer je promenila odnos između čoveka (subjekta) i prirode (objekta). Do Kanta se nije postavljalo pitanje o prirodi saznanja: ono je ovek shvatano kao direktan pristup subjekta objektu istraživanja. Kant, međutim, pokazuje da u centru istraživanja nije objekat, već sam subjekat – onaj koji saznaje. Kao što je Kopernik pokazao da se ne okreće Sunce oko Zemlje, već Zemlja oko Sunca, tako je i Kant pokazao da saznanje sveta oko nas zavisi od apriornih formi, od strukture našeg uma. Drugim rečima, umesto shvatanja po kojem mi pristupamo svetu, Kant uvodi shvatanje po kojem svet pristupa nama – interpretiran kroz naše apriorne ideje. Etika. Odredivši kako čisti um saznaje svet oko sebe, Kant u drugom delu – Kritika praktičnog uma – određuje kako se um postavlja prema svetu, kako praktično nastupa. Isto što važi za čisti, važi i za praktični um: i praktični um se u sebi određuje, autonoman je od spoljnog sveta i iskustva. Dakle, um jeste slobodan – on principe svog delovanja (kao i saznavanja) dobija iz sopstvene zakonitosti. Određenje volje. Um se u praktičnom životu iskazuje kroz volju, i volja postoji na dva načina: (1) kao niža volja, koja se odnosi na pojedinačne empirijske objekte i situacije; ona je nagon, sklonost, i (2) kao viša volja, koja se odnosi na sve objekte i situacije, koja važi uvek nezvaisno od situacije. Niža volja je sadržinska – za nju je važno o kakvom se konkretnom objektu nagona ili sklonosti radi, dok je viša volja formalna – ona je određena formalnim zakonom koji je um sam sebi postavio, jer samo

22

kao formalna (oslobođena sadržaja) ona i može da važi za sve konkretne slučajeve. Kant pokušava, kao i u slučaju određivanja mogućnosti saznanja, da odredi ono što je u praktičnom, moralnom životu pojedinca nezavisno od iskustva, tj. ono što uvek važi, i zato se posvećuje istraživanju više volje. Niža volja mora da se podredi višoj volji, tj. njenom formalnom zakonu, jer ako niža volja postane rukovodeća u životu pojedinca, on neće biti slobodan. Sloboda predstavlja autonomiju volje, odnosno njenu sposobnost da sama sebi postavlja zakon ponašanja, nezavisno od konkretnih situacija i iskustva. Zato je sloboda moguća jedino kroz višu volju – onu koja je oslobođena iskustva. Zakon koji sebi nameće slobodna volja mora da važi uvek, mora da bude kategorički, bespogovoran. Kategorički imperativ. Moralni zakon slobodne volje je bespogovoran i ne govori šta bi trebalo da se radi, već šta mora da se uradi; stoga je on naređenje, imperativ. Kategorički imperativ slobodne volje Kant formuliše ovako:

Postupaj samo prema onoj maksimi za koju istovremeno možeš hteti da postane opšti zakon.

Radi se o formalnom zakonu: on važi u svakoj situaciji zato što ne govori šta treba da se radi (sadržaj delanja koje se određuje u svakoj konkretnoj situaciji), već kako da se dela. Kant formuliše još četiri varijante kategoričkog imperativa, ali kaže da samo osnovna varijanta ne zahteva dodatna objašnjenja jer je samoočigledna i jasna. Kategorički imperativ deluje kontraintuitivno jer kaže da onom što je moralno dobro prethodi ono što moralno treba, dok ljudski razum zaključuje kao da iz činjenice da je nešto dobro sledi da bi to trebalo i učiniti. Međutim, Kant kaže da pojam dobra ne može da se utvrdi pre moralnog principa, jer tek moralni zakon određuje i omogućava pojam dobra. Kada bi u konkretnoj situaciji naše ponašanje određivalo ono što je, po uvreženom shvatanju, dobro, u pitanju bi bio hipotetički imperativ. Hipotetički imperativ ima formu "ako želiš X, onda uradi Y", tj. ako pretpostavimo da je nešto dobro, učinićemo to i to, dok kategorički imperativ kaže – bez ikakvih uslovljavanja – da nešto treba da se uradi. Merilo moralnosti, dakle, za Kanta nije predmet volje, tj. posledica delanja, već delanje u skladu sa dužnošću prema imperativu slobodne volje. Na taj način Kant isključuje svrhu u vrednovanju čina, i naglašava motiv. Na primer, saosećanje, dobročinstvo ili požrtvovanje nisu moralno ispravni zato što postižu određenu svrhu – budući da uvek mogu biti vršeni iz puke sklonosti prema određenoj osobi – već su moralno ispravni zato što se vrše iz dužnosti, odnosno iz poštovanja prema formalnom moralnom imperativu. Takovom zakonu moramo da se pokoravamo uprkos našim sklonostima i uprkos posledicama.

23

MODERNA FILOZOFIJA Hegel

Ideja filozofskog sistema. Georg Vilhelm Fridrih Hegel je najznačajniji sistematizator filozofije nakon Aristotela. Već nakon sholastičke i renesansne filozofije filozofiranje je zahtevalo podrobno poznavanje prethodnih filozofskih teorija i sistema. Hegel se smatra poslednjim 'velikim' filozofom sistema, budući da je nakon njegovog izlaganja dijalektičkog sistema dugo vremena shvatano da više ništa novo ne može da se pojavi u filozofiji, i da naukama jedino ostaje da 'popune' mesto koje im je u svom sistemu odredio Hegel. Dijalektika. Za razliku od onih antičkih filozofa koji su dijalektiku shvatali kao metod razvoja znanja, odnosno kao formu zaključivanja, Hegel je otišao korak dalje i dijalektiku shvatio kao racionalni princip razvoja svega postojećeg, ne samo pojmova i ideja. Budući da je smatrao da je filozofija, kao racionalno i umno mišljenje, najviši izraz stvarnosti, tvrdio je i da racionalni princip kojim se razvija filozofsko znanje mora ujedno da bude i princip razvoja svih ostalih aspekata stvarnosti. Filozofija, na taj način, dobija formu saznanja sveta kao celine, kao apsoluta. Pošto je svet kao celina, tj. apsolut, strukturiran kao i umno mišljenje, onda na razvoj sveta može da se primeni forma razvoja uma. Hegel proučava prethodne filozofije pokušavajući u njihovom razvoju da odredi osnovne teme i interpretacije filozofskih i životnih problema, kako bi otkrio i putanju razvoja apsoluta. Pošavši od antičke filozofije, Hegel primećuje da su se prvi metafizičari bavili proučavanjem materijalnog uzroka, odnosno početka bića (onog što postoji). Bez obzira na rešenja koje su nudili – voda, vazduh, apejron – ti rani filozofi se nisu bavili pitanjem nematerijalnog, tj. duha ili uma. Međutim, istorijski se nakon njih pojavljuju Anaksagora i Platon, koji ističu realnost ideje, odnosno racionalnog principa. Nasuprot materijalistima ranog perioda, Platon materiju ne smatra realnom u punom smislu: pošto su sve stvari stvorene po uzoru na svoje ideje, sledi da su ideje te koje imaju najviši stepen realnosti. Kao i Heraklit, i Hegel primećuje značaj borbe suprotnosti – isticanje materije kod ranih antičkih materijalista, protiv Platonovog sveta ideja. Materija i ideja u toj borbi suprotnosti, međutim, ne mogu da opstanu večno – i tu se Hegel bitno razlikuje od Heraklita. Hegel smatra da sukob suprotnosti ili protivrečnosti nužno vodi razrešenju, i to ne u vidu kompromisa između suprotstavljenih stavova, već u vidu jednog novog stava, koji se kvalitativno razlikuje od njih. Hegel uvodi specifičnu terminologiju: istorijski, hronološki i logički prvi stav naziva tezom, njemu suprotni stav antitezom, a treći stav – proizvod borbe suprotnosti – naziva sintezom. Uzajamni odnos tih stavova može da se izrazi grafički na sledeći način:

Na primer, materijalistička filozofija je istorijski početak filozofije i predstavlja tezu, njoj se Platonov idealizam suprotstavlja kao antiteza. Gde je sinteza ta dva stava? Hegel samtra da je Aristotelova filozofija prava sinteza prethodnih suprotnosti, zato što prihvata oba stava, ali njihovu protivrečnost razrešava nalazeći im mesto u novom odnosu. Umesto da Aristotel, kao puki kompromis, uzme deo materijalističke i deo idealističke teorije, on nalazi u svojoj filozofiji konkretnog, pojedinačnog bića mesto i za jednu i za drugu teoriju: pojedinačno biće ima svoj materijalni izvor i početak, ali mu ideja daje oblik – na taj način se u biću nalaze pomirene suprotnosti. Sinteza dve suprotnosti, dakle, nije kompromis, već novi stav koji se razlikuje i od teze i od antiteze, nije svodiv ni na jednu od njih i donosi nešto kvalitativno novo. Zbog toga i teza i antiteza ulaze u sintezu, učestvuju u njoj, ali sinteza nije puko sabiranje već potpuno novi stav. Pored toga, ono što je u jednoj trijadi (trouglu) stavova bilo sinteza, u novoj trijadi može da bude polazni stav, tj. teza:

Ako imamo u vidu da se radi o stavovima, ovaj model je mnogo jasniji: svaki stav, makar bio i rešenje prethodnih suprotnosti, može da ima svoju suprotnost, odnosno svoju antitezu. Štaviše, celokupno funkcionisanje našeg uma, smatra Hegel, ima takvu formu: od nižih stavova našeg čulnog iskustva krećemo se ka višim, racionalnim. Hegel smatra da svaki aspekt sveta kao celine nastaje kretanjem kroz trijadu teza-antiteza-sinteza: bilo da se radi o filozofskim stavovima, bilo o živim bićima ili stvarima u prirodi. Takvo kretanje Hegel naziva dijalektikom. Međutim, kao što je rečeno, Hegel ne želi da kaže da se radi samo o kretanju ideja, odnosno zaključivanju, već i da dijalektika predstavlja princip razvoja svega postojećeg. Sve stvoreno, odnosno svet kao celinu, možemo stoga da predstavimo kao hijerarhijsko nadovezivanje trouglova:

24

Konačna sinteza, poslednje sjedinjavanje teze i antiteze, Hegel naziva Apsolutnim duhom. Zašto 'apsolutnim' i zašto 'duhom'? Hegel kaže da svet koji postoji ne može da ima svoju antitezu, svoju suprotnost; ne može da postoji neki ne-svet. Drugim rečima, kao što je i Parmenid govorio, ne može da postoji nebiće, negacija bića – to je ne samo nezamislivo, već i logički nemoguće. Stoga postoji samo ovaj svet, i on je time konačan, zaokružen i uređen. Pošto nema alternativnog sveta, ovaj naš je apsolutan, jedini koji može da postoji. Sa druge strane, pošto i svet i um imaju istu formu razvoja – dijalektičku – Hegel govori o duhu, o racionalnom principu. Međutim, kao i čovekov um, i Apsolutni duh se razvija u sebi – a to je i logično ako imamo u vidu da je konačan, tj. određen. Razvoj sveta kao celine ne završava se pukim stvaranjem poslednje stvari koja može da se stvori, već samospoznajom sveta. Svet je zaokružen tek kada sam sebe spozna kao Apsolutni duh – na taj način Apsolutni duh kao konačna sinteza nije kraj sveta, već njegova zaokruženost. Dalje promene nastaju jedino kao unutrašnje kretanje duha koji je sebe spoznao kao jedinog i dijalektičkog. Shodno svemu tome, Hegelov filozofski sistem se naziva apsolutnim idealizmom; apsolutnim: jer se bavi totalitetom postojećeg – apsolutnim, a idealitmom: zato što se radi o duhu kao najvišoj stvarnosti. Iz apsolutnog idealizma sledi nekoliko zanimljivih zaključaka.. Prvo, postoji određeno lukavstvo uma: sve što se dešava – kako u prirodi tako i nama individuama – samo su momenti razvoja Apsolutnog duha. Koliko god nama određeni događaji bili problematični ili surovi (kao npr. ratovi), sa stanovišta Apsolutnog duha to su samo nužne etape njegovog samorazvoja. Štaviše, kada mislimo da nešto činimo zbog sebe – npr. da bismo rešili probleme na nivou društva ili prirodnog okruženja – mi zapravo činimo ono što je u interesu Apsolutnog duha. Drugo, ako stavimo znak jednakosti između sveta i uma, odnosno između stvorenog i racionalnog, možemo da kažemo: sve što je umno, stvarno je i sve što je stvarno, umno je. Taj zaključak do kojeg Hegel dolazi predstavlja najznačajniji impuls za razvoj devetnaestovekovne političke filozofije i etike. Sa jedne strane, ako više naglasimo drugi deo zaključka – sve što je stvarno, umno je – ujedno ćemo morati da ukažemo i na racionalnost postojećih društvenih odnosa. Ako već postoje – umni su, odnosno racionalni. Zašto bismo onda menjali ono što je racionalno? Takav smer razmišljanja nastavila je tzv. 'hegelovska desnica', politička struja koja je zasnovana na konzervativizmu i tradicionalizmu. Očuvanje postojećeg poretka osnovni je zahtev takve političke i etičke teorije.

Sa druge strane, ako naglasimo prvi deo zaključka - sve što je umno, stvarno je – možemo da nađemo filozofsko opravdanje za pokušaj menjanja postojećeg, usled činjenice da smo umom došli do zaključka da je neracionalan. Ono što smo umom spoznali kao funkcionalno ili progresivno, moraće i da se ostvari. Takav smer razmišljanja preuzela je tzv. 'hegelovska levica', iz koje su se dalje granale i socijalistička struja i građanska, odnosno liberalna. Osnovna ideja hegelovske levice je bila praksa, odnosno pitanje ostvarivanja onog što je umom spoznato kao progresivno. Tim pitanjem će se posebno baviti Karl Marks, nemački filozof, u mladosti pripadnik 'helegovske levice'.

25

MODERNA FILOZOFIJA Karl Marks

Nemački filozof Karl Marks pripadao je 'hegelovskoj levici' sredinom XIX veka, ali je ubrzo kritikujući Hegelovu filozofiju razvio sopstvenu. Filozofija Karla Marksa, po shvatanjima mnogih savremenih komentatora i istoričara filozofije i društvenih pokreta, predstavlja – nakon ideja hrišćanstva - najuticajniju filozofiju u Evropi i svetu. Međutim, Marksove ideje su samim širenjem interpretirane na razne načine, te je danas njegova filozofija koliko značajna, toliko i zamršena. Počevši kao hegelovac i prihvatajući dijalektiku kako ju je Hegel predstavio, Marks je ubrzo primetio da u sistemu apsolutnog idealizma nedostaje ceo ljudski svet, celokupno proživljeno iskustvo čoveka. Slično helenističkom periodu, renesansi i prosvetiteljstvu, i nakon Hegela dolazi period ponovnog buđenja interesovanja za čoveka i svakodnevnu etičku/društvenu praksu. Marks tvrdi da je potrebno da Hegelovu dijalektiku postavimo "na noge", jer je pogrešno postavljena iako sadrži momenat istine. Naime, Marks se slaže da trijada teza-antiteza-sinteza zaista predstavlja princip razvoja saznanja i sveta kao celine, ali ne dopušta da se taj razvoj shvata samo formalno i logički, odnosno idealistički, već želi da naglasi značaj materijalnih uslova u kojima čovek živi. Dijalektički materijalizam. Marks posebnu paćnju posvećuje razvijanju tzv. dijalektičkog materijalizma, filozofskog sistema koji naglašava ključno mesto materijalnih uslova, ali smatra i da se ti uslovi razvijaju dijalektički – u hegelovskom smislu. Novina je u tome što, kako kaže Marks, ne određuje svest biće, već biće određuje svest. To znači da dijalektika ne traba da tvrdi da se materijalni uslovi, odnosno fizički, biološki i ekonomski razvoj pojavljuju kao manifestacija razvoja duha, već dijalektika treba da pokaže da duh nastaje i razvija se kao posledica razvoja i promene materijalnih uslova. Kada Hegel kaže da je u orijentalnim društvima pojam slobode napredovao jedino do slobode jednog (despota, tiranina), Marks pristupa materijalistički i kaže da su zapravo materijalni uslovi - konkretno ekonomski – doveli do toga da samo jedan čovek ima moć i slobodu. Prinudni rad robova nije proizvod nedovoljnog razvoja pojma slobode, već je taj nedovoljni razvoj pojma slobode proizvod ili manifestacija robovlasničkih odnosa. Te materijalnei, ekonomske odnose koji stoje u temelju svih drugih odnosa Marks je nazvao bazom, a sve momente duhovne sfere – nauku, religiju, pravo, filozofiju, umetnost, itd. – smatrao je manifestacijom baze, i zato ih je nazivao nadgradnjom. Suština Marksovog dijalektičkog materijalizma je da su odnosi i razvoj uslova u bazi ključni i najvažniji, dok su elementi nadgradnje od sekundarnog značaja za analizu društava i društvenih odnosa. Shodno tome – a budući da je bio 'levi hegelovac' i socijalista – Marks je razradio filozofije prakse koja bi trebalo da vodi promeni odnosa u bazi, što bi vremenom dovelo i do promene naših navika i iskustava u sferi nauke, religije, politike, umetnosti itd. Pojam otuđenja. Da bismo menjali naš svakodnevni život, kaže Marks, potrebno je da shvatimo da danas živimo otuđeno. Otuđenost – osećaj da nam je nešto

tuđe i oduzeto – pojavljuje se na nekoliko nivoa. Prvo, mi smo otuđeni od proizvoda našeg rada – štagod da proizvedemo, proizvod će pripasti našem gazdi, a ne nama. Mi moramo da platimo da bismo dobili natrag proizvod našeg rada. Drugo, mi smo otuđeni od procesa rada – kada radimo u velikim radnim kolektivima, mi zapravo radimo samo na jednom delu proizvoda, i najčešće nemamo jasnu predstavu kako se naš rad uklapa sa radom drugih da bi konačni proizvod bio to što jeste. Treće, otuđeni smo od samog rada – zbog svega rečenog nama se naš sopstveni rad pojavljuje kao tuđ, u njemu ne nalazimo zadovoljstvo i ne pokazujemo kreativnost i maštovitost; drugim rečima, period dana kada radimo smatramo izgubljenim vremenom, a period nerada smatramo – slobodnim vremenom. Konačno, četvrto, time smo otuđeni od svoje suštine, budući da je čovek delatno biće, biće koje radi i menja svoje okruženje i sebe, koje se na taj način afirmiše kao samosvesno i samostalno, za razliku od životinja. Zato Marks poziva na ukidanje otuđenog rada – potrebno je da prisvojimo konačni proizvod našeg rada, zatim da u potpunosti učestvujemo u nadgledanju i planiranju radnog procesa, kao i da radimo kraće, kako bismo radili kreativno i time povratili izbugljenu suštinu ljudskog bića. Sa druge strane, Marks je prvi kritičar onog što se danas zove 'potrošačko društvo'. Pošto smo četvorostruko otuđeni, mi pokušavamo svoje nezadovoljstvo i osećaj izgubljenog identiteta i suštine da nadoknadimo kupovinom robe. Potrošačko društvo je društvo u kojem ljudi kroz kupovinu, odnosno trošenje pokušavaju da se pokažu kao individue različite od drugih. Marks kaže da se radi o suštinskoj grešci i otuđenosti: mi nismo ono što posedujemo ili kupujemo, i potrošački mentalitet samo pokazuje da je čovek dospeo u krizu smisla i da je potrebno radikalno razrešenje. Filozofija i revolucija. Za razliku od Hegela, koji prati razvoj pojma slobode, Marks prati razvoj klasa: u robovlasničkom društvu robovi rade za gospodare, u feudalizmu kmetovi za feudalca, a u kapitalizmu proleteri rade za buržuja. Celokupna istorija kakvu znamo, kaže Marks, samo je istorija klasnih borbi, i potrebno je da tu borbu zaoštrimo do revolucije i konačno ukinemo privatnu svojinu i klasne razlike. Filozofija mora da bude filozofija prakse i da objašnjava društvene odnose i načine njihovog menjanja. Marks kaže: Filozofi su svet samo različito tumačili, radi se o tome da je potrebno da ga promenimo, i time poziva na filozofsku praksu umesto pukog razmišljanja i teoretisanja. Međutim, kada čovek nakon revolucije konačno povrati svoju suštinu i razvije kreativnost i maštovitost, i kada nestanu klase i klasna borba, filozofija će biti ostvarena: svet će biti promenjen tako da više nema dijalektičke borbe suprotnosti (proleteri i buržuji), a time ni potrebe za teorijskim angažovanjem. Potpuno ostvarenje filozofije, dakle, predstavlja njen kraj – revolucija, kao cilj filozofije, stvara novo komunističko društvo u kojem su svi ljudi samosvesni i u kojem su ispunili sve svoje potencijale te im filozofija više nije potrebna.

26

MODERNA FILOZOFIJA Politička filozofija XIX veka

Tri najuticajnije političke filozofije tokom XIX veka bile su konzervativizam, liberalizam i socijalizam. Pa ipak, obim njihovog uticaja i način manifestovanja u devetnaestovekovnim društvima nije bilo tako lako odrediti. Pre svega zato što je raznovrsnost političkih, državnih i kulturnih odlika društava (prevashodno Evropskih) uslovila različito pojavljivanje ovih političkih ideja u određenim državama, kao i njihovo specifično mešanje. Sa druge strane, ove tri političke filozofije nisu bile na isti način formulisane u sisteme mišljenja/stavova. Naime, konzervativizam – koji naglašava potrebu sa očuvanjem tradicionalnih institucija društva – najčešće ne postoji u vidu razrađenog filozofsko-političkog stava ili sistema, već se nadovezuje na prethodne istorijske teorije. Liberalizam, budući da zagovara slobodu individue, najčešće naglašva značaj racionalnosti i time dolazi u sukob sa tradicijom; time, međutim, postaje blizak socijalizmu, iako socijalizam pre svega naglašava značaj drušva, ali jednako kritikuje tradiciju. U određenom smislu može da se kaže da su socijalističke ideje najdetaljnije razrađene, pošto pozivaju na najradikalniju promenu društvenih odnosa; zatim sledi liberalizam – razrađen je manje od socijalizma, ali je takođe najrazrađeniji u onim aspektima koji se tiču kritike aktuelnog društvaili njegove tradicije; konačno, konzervativizam je najmanje detaljno razrađivana politička filozofija. Konzervativizam. Konzervativizam naglašava trajnost određenih društvenih institucija - pre svega porodice, crkve, tradicije – i tu trajnost ističe kao dokaz korisnosti i opravdanosti očuvanja tih institucija. Država, sa druge strane, mora da zaštiti pomenute institucije i da doprinese njihovom daljem razvoju. Samim tim, konzervativne ideje ne naglašavaju državnost i princip države kao cilj, već kao sredstvo. U prvom planu su tradicionalne institucije, usled čega se značaj individue umanjuje: konzervativni politički rečnik najređe govori o konkretnim individuama, a najčešće ih predstavlja kroz pripadnost određenoj tradicionalnoj instituciji ili ih određuje preko tradicionalnih pojmova. Tako je individua predstavljena kroz pripadništvo narodu, veroisposvesti, kulturi itd. Umereni konzervativizam pronalazi mesto individui u unapređivanju struktura postojećih tradicionalnih institucija društva, dok ekstremni konzervativizam pokušava da ukalupi individuu u određeni (tradicionalni) institucionalni okvir i onemogući bilo kakve promene. Taj ekstremni vid konzervativizma istorijski se pojavljuje kao fašizam i sa sobom nosi ne samo protivljenje promeni, već i protivljenje drugačijem i različitom od onog što se uzima za 'normalno' i 'ispravno'. Zbog toga fašizam završava sa idejom koncentracionih logora za neistomišljenike. Što se svojine tiče, konzervativizam ističe tradicionalnu prevagu privatne svojine, ali priznaje jednako istorijski važno postojanje društvene svojine. Budući da je država samo sredstvo održanja institucija, državna svojina nije isključena, ali nije ni forsirana. Liberalizam. Ova politička ideja, pošto naglašava individualnu slobodu, direktno dolazi u sukob sa

konzervativnim idejama koje zagovaraju održanje tradicije preko leđa individualnih sloboda. Zato je, istorijski, prvo liberalizam došao u sukob sa aktuelnim društvenim odnosima, ali je kasnije vodeću ulogu u kritici i suprotstavljanju društvenim navikama uzeo socijalizam. Liberalna ideja je zasnovana na neprikosnovenosti privatne svojine, odnosno na stavu da privatna svojina predstavlja stub samostalnosti individue u odnosu na društvene institucije i državu. U skladu sa tim, liberalizam zagovara i slobodno, nesputano korišćenje privatne svojine, što direktno vodi ideji slobodnog tržišta. Slobodno tržište – razmena dobara i usluga – nikada. međutim, nije bilo slobodno jer je država uvek regulisala trgovinu. Ako je socijalistička utopija ukidanje privatne svojine, onda je liberalna utopija upravo stvaranje sloobodnog tržišta. Sloboda, u negativnom značenju, tiče se slobode od nečega, odnosno nesputavanja. Zato liberalizam teži umanjenju državnih ovlašćenja. U blažoj varijanti traži se nemešanje države u privatni život i odluke individua, a u oštrijoj varijanti – potpuno minimalizovanje države i njenog uplitanja u društveno regulisanje. Samim tim, oslabila bi i struktura tradicionalnih institucija društva (porodice, crkve, tradicije, itd.), a sve zarad širenja individualne slobode. Socijalizam. Istorijski najoštrija kritika postojećeg društva, socijalizam je imao i najraznovrsnije podvrste i pravce razvoja. Osnovna razlika u odnosu na konzervativizam i liberalizam je otvorena i jasna kritika privatne svojine i težnja ka njenom potpunom ukidanju. Pa ipak, socijalistički pravci se razilaze od te tačke nadalje: jedna struja naglašava potrebu da država reguliše odnose proizvodnje i trgovine, te time i državna svojina postaje najizraženija, dok druga strana teži jačanju društvene svojine, što povlači za sobom i umanjivanje značaja i moći države u društvu. Drugim rečima, prva struja ima više sličnosti sa konzervativizmom, druga sa liberalizmom. Što se tradicionalnih institucija tiče, socijalizam generalno predstavlja njihovu kritiku, bilo u smislu potpunog odbacivanja tradicije, bilo u smislu formulisanja potrebe za korenitom transformacijom tih institucija. U skladu sa tim je i socijalističko shvatanje individue: ona struja socijalizma koja želi da napusti tradiciju i koja traži što manje mešanje države zagovara i potpunu slobodu individue, dok struja koja želi transformaciju tradicionalnih institucija i jaku državu zapravo umanjuje znaćaj individue. Najoštrija socijalistička struja, koja teži ukidanju države i tradicionalnih institucija, naziva se anarhizam i zagovara slobodu individue u svakom smislu – dakle ne samo u političkom i svojinskom smislu, kao kod liberalizma – već i u ekonomskom i 'duhovnom' smislu: anarhizam teži potpunom oslobođenju individue od svih stega države, društva, tradicije, navika itd. Imajući u vidu sve rečeno, možemo tabelarno da predstavimo shvatanja ove tri političke filozofije, po pitanju svojine, države, institucija i individue. Plusevi označavaju pozitivan pristup (dva plusa su izrazito pozitivan pristup), minusi su negativan, odnosno kritički pristup (dva minusa izrazito kritički), a nula je nedefinisan ili neutralan stav date

27

X osa: svojina

Y osa: autoritet

1

1

-1

-1

-2

-2

2

20

konzervativizam

liberalizam

socijalizam fašizam

anarhizam

političke filozofije prema konkretnom pitanju. Tabela izgleda ovako:

- konzervativizam liberalizam socijalizam

svojina privatna ++ društvena + državna 0

privatna ++ društvena 0 državna --

privatna -- društvena 0 državna ++

država + -- ++ institucije ++ - -- individua - ++ 0 U ekstremnim varijantama, dodali bismo još dve političke ideje: fašizam (u okviru konzervativizma) bi dodao još jedan plus na značaj države, i još jedan minus na značaj individue, dok bi anarhizam (u okviru socijalizma) za državu dao dva minusa umesto dva plusa, a na značaj individue dva plusa umesto nule. Ako bismo grafički predstavljali političke ideje XIX (a takođe i XX) veka, uzeli bismo u obzir dva pitanja koja se najčešće uzimaju kao test za političke ideje. To su pitanje svojine i pitanje autoriteta. Grafik bi bio koordinatni sistem, na čiju X osu postavljamo odnos prema svojini, u smislu da pozitivna vrednost predstavlja pozitivan odnos prema privatnoj svojini. Na Y osi postavljamo odnos prema autoritetu, gde pozitivna vrednost predstavlja zagovaranje jakog autoriteta. Struktura grafikona bi, dakle, izgledala ovako: Ako se vratimo na vrednosti iz tabele, možemo otprilike ovako da postavimo tri osnovne i dve ekstremne političke filozofske ideje:

Drugim rečima, socijalizam pokriva mnoštvo ideja koje sadrže ukidanje privatne svojine, ali se različito odnose prema pitanju autoriteta (države i društvenih institucija); liberalizam čuva privatnu svojinu ali se deli na posebne struje koje različit značaj pridaju državi i institucijama; konzervativizam želi jaku državu ili institucije, ali pitanje svojine nije tako jednoznačno određeno kao kod socijalizma i liberalizma. Konačno, na grafiku su lako uočljiva dva ekstrema: anarhizam i fašizam. Težeći ukidanju autoriteta i privatne svojine, anarhizam je dijametralno suprotstavljen fašističkoj težnji ka jakim autoritetima i privatnoj svojini.

28

MODERNA FILOZOFIJA Maks Štirner

Jedan od najbrže zaboravljenih filozofa XIX veka, a koji je jedini dorastao izazovima savremene filozofije XX i XXI veka je Maks Štirner, nemački filozof i savremenik Karla Marksa. Štirner je napisao samo jedno veće delo, i nekoliko članaka, ali je to delo čim se pojavilo izazvalo mnoštvo rasprava, osuda, kleveta, ali je i uticalo na filozofske stavove Fridriha Ničea, na primer. Šta je to što je Štirnera i njegovu filozofiju učinilo toliko omraženim i kritikovanim? Pre svega, Štirner je nastupio izrazito kritički: pokušao je na neki način da dovrši Heglovu filozofiju apsolutnog idealizma, tako što bi je preformulisao u apsolutni individualizam (egoizam) i time udario na temelje ne samo filozofije, već i društva uopšte. Štirner kreće od pitanja religije i humanizma, i kaže da bi svaki pokušaj moralnog kritikovanja religije završio kao nova religija. Naime, ako umesto "Bog je uzvišen" (verski stav) kažemo "Čovek je uzvišen" (Marksov stav), mi smo samo kritikovali jednu vrstu religije, ali smo zadržali formu te religije: "X je uzvišeno". Ako smo, dakle, zadržali formu, mi smo napravili novu religiju. Po mišljenju Štirnera, kritika religije može da bude dovršena samo ako se proširi na sve ideje koje imaju status 'uzvišenih'. Fiks-ideja. Štirner takve ideje naziva fiks-idejama: to su ideje koje su fiksirane, koje ne mogu da se menjaju i koje prihvatamo kao naše ideje-vodilje smatrajući da od njih ne smemo da odstupimo. To mogu da budu bilo koje ideje, mada je Štirneru pre svega cilj da kritikuje ideje morala, budući da se humanizam i religija sukobljavaju na tom polju. Kada imamo fiks-ideju, mi smo sputani, nismo slobodni da delamo drugačije, ali smo predvidivi. Zato Štirner kaže da je osnovna potreba društva i države da kod nas razvijaju fiks-ideje kako bismo postali u potpunosti predvidivi i tako lakši za kontrolisanje i manipulisanje. Bilo koji politički, kulturni ili bilo kakav drugi pokret koji istakne u prvi plan našu fiks-ideju, postaće nam primamljiv i podržavaćemo ga, bez obzira na sopstvene interese. Egoizam. Tu Štirner direktno uključuje pojam ličnog interesa: fiks-ideja je upravo ona ideja koja nam zabranjuje da svoje interese stavimo na prvo mesto. Sa svih strana smo pozvani da radimo u interesu društva, države, nacije, religije, porodice, itd., ali nikada u svom interesu – ako tako postupimo nazvaće nas egoistima i prezirati. Međutim, Štirner kaže da u svakodnevnom životu svi mi već nastupamo kao egoisti, ali prikriveno, pošto je egoizam shvaćen kao moralno neprihvatljiva pozicija. Radi se o tome da u svakom društvenom, međuljudskom odnosu mi nastupamo imajući svoje interese na prvom mestu, ali ih krijemo iza fiks-ideja koje su za društvo prihvatljive (ideje humanizma, tolerancije, verskog morala, itd.). Na taj način sve vreme lažemo i sebe i druge da nismo egoisti, a ujedno zbog toga u sebi razvijamo i taložimo bes i mržnju koju ne smemo da pustimo na površinu. Umesto toga, kaže Štirner, potrebno je da prestanemo sa pretvaranjem i laganjem i otvoreno istaknemo da nam je na prvom i jedinom mestu naš lični interes. Odbacivanje morala. Potrebno je da otvoreno prihvatimo da smo egoisti i da razvijemo svoj egoizam u

filozofskom smeru: ne ka običnoj, svakodnevnoj sebičnosti (što već jeste odlika egoizma koji Štirner smatra nezrelim), već ka samostalnosti i samodovoljnosti. Prvi korak ka tome je napuštanje svih fiks-ideja, a samim tim i svih moralnih normi. Na taj način, štirnerovski egoista se prvo filozofski pojavljuje kao nemoralan i u jednom smislu nečovek – on pobija i odbacuje moralne i ljudske vrednosti, tvrdeći da nije ni čovek. Zašto egoistička individua nije čovek? Zato što je čovek takođe fiks-ideja: ako želimo da budemo ljudi, mi ćemo se ponašati na određeni način (prihvatićemo ideje humanizma, na primer) i težiti našem ispunjenju kao ljudi, a ne kao individue. Zato Štirner i kaže: "Ako poštuješ čoveka u meni, ti ne poštuješ mene!". Potrebno je da napustimo sve potrebe da budemo nešto, da ispunimo neki cilj koji nam je spolja dat. Egoisti nisu nemoralni i neljudi zato što su zli, već zato što društvo ne može da ih klasifikuje i da im odredi mesto u svojim normama. Egoisti su, dakle, neprijatelji društva ne samo zato što odbijaju da na prvo mesto stave društvene interese, već i zato što ih društvo smatra grešnicima, neprijateljima, zločincima, neljudima itd. Pitanje razlike i sličnosti. Takođe, Štirner kritikuje ideju zajednice sličnih, u bilo kom vidu: države, naroda, verske zajednice, kulturne itd. On posebno naglašava potrebu za zaoštravanjem razlika, a ne njihovim 'prevazilaženjem'. Ako smo svesni svojih razlika i različitosti interesa, mi možemo iskrenije i efikasnije da pristupimo uzajamnim odnosima. Ako stalno podrazumevamo neke sličnosti, na kraju ćemo završiti ili potpuno razočarani usled otkrivenih razlika, ili ćemo gušiti svoje stavove i želje zarad 'višeg cilja' u kompromisu, na primer. Samo ako insistiramo na svojoj jedinstvenosti mi možemo zaista da se sporazumemo sa drugima (koji su takođe jedinstveni) oko zajedničkog cilja. Unija egoista. Upravo zajednički cilj predstavlja osnovu za jednu posebnu formu udrućivanja o kojoj govori Štirner. To je unija egoista, posebna privremena zajednica egoista koja teži jasno definisanom cilju i raspušta se (ukida) kada je cilj zadovoljen. Ako naiđemo na individuu koja ima u nekom trenutku isti cilj kao i mi, sa njom ćemo mnogo efikasnije zadovoljiti svoje interese, nego kada bismo kroz kompromis sarađivali sa onima koji su nam možda u mnogo čemu slični. Međutim, kada postignemo cilj, uniju egoista je potrebno rasturiti jer nijedna zajednica ne sme da traje radi sebe same, već samo radi ispunjenja cilja zbog kojeg je i stvorena. Ako bi zajedništvo postalo svetinja, opet bismo imali fiks-ideju koja bi rukovodila našim životom. Kritika države. Očigledno, Štirner je posebno kritički nastrojen prema državi, kao zatvorenoj i strogo

29

regulisanoj i kontrolisanoj zajednici na osnovu pretpostavljenoj sličnosti stanovnika. Kada kritikuje liberalnu ideju države, Štirner kaže da bi individua - jednom oslobođena od moći feudalaca ili kraljeva – u ustavnoj ili parlamentarnoj republici postala podređena zakonima. Drugim rečima, umesto da se zaista oslobodi, individua bi samo promenila gospodara. Isto važi i za socijalističke ideje o državi: ako država u ime 'društva' počne da klasifikuje individue i da im oduzima svojinu, individua će opet pasti u ropstvo kao i u bilo kojoj drugoj državi. Zato Štirner tvrdi da je egoista, pre svega, neprijatelj svake države. Pitanje svojine. Što se konkretno svojine tiče, Štirner je jedini filozof koji ne zauzima nijednu od tri pozicije: ne zagovara ni privatnu, ni društvenu, ni državnu svojinu. Za privatnu svojinu kaže da počinje da porobljava individuu i time postaje neka vrsta fiks-ideje, usled čega individua počinje da sakuplja svojinu ne radi trošenja i zadovoljavanja svojih potreba i želja, već radi pukog gomilanja svojine. Sa druge strane, državna svojina ne dolazi u obzir zato što predstavlja ograničenje naše slobode i protivna je našem interesu da budemo samostalni i samosvojni. Društvena svojina iz sličnog razloga nije prihvatljiva – jedino društvo koje Štirner može da prihvati je unija egoista, a takvo društvo stalno nastaje i nestaje, te ne može biti nosilac svojine. Gde je rešenje? Štirner jednostavno i paradoksalno kaže: "Sve je moje!", i time zauzima jedinstvenu poziciju u političkoj filozofiji. Kako sve može biti moje? Ako ne priznajemo bilo koju 'višu' ideju-vodilju, ako smo egoistični u smislu da našim ponašanjem rukovode jedino naši interesi, mi ćemo odbaciti i bilo koji zakon koji garantuje privatnu, društvenu ili drđavnu svojinu. Tako su nam sva dobra na raspolaganju – ne postoji moralni problem koji nas sprečava da uživamo i koristimo onu robu koju želimo. Naravno, nemamo potrebe za svom robom koja postoji, te nećemo ni pokušavati da gomilamo robu ili novac (to, Štirner kaže, rade liberali), već ćemo sebi dati za pravo da koristimo ona dobra koja želimo, u onom trenutku kada nam zatreba. Značaj. Prvi veliki i dosledni teoretičar egoizma i ekstremnog individualizma (politički najbliži anarhizmu, iako protivnik socijalizma), Štirner je naročito značajan filozof jer je pokrenuo određena pitanja koja su postala aktuelna tek u drugoj polovini XX veka. Savremeni filozofi su ponovo otkrili značaj Štirnera, te će neke savremene ideje predstavljati zapravo samo Štirnera prilagođenog novim društvenim okolnostima.

30

MODERNA FILOZOFIJA Fridrih Niče

Ničeova filozofija je, u osnovi, kritika moderne evropske kulture koja je, prema njegovom shvatanju, u dubokoj krizi. Niče smatra da o evropskoj kulturi može da se govori sa dva stanovišta; prvo stanovište naglašava tzv. dionizijski princip, drugo naglašava apolonijski princip. Dionizijski princip afirmiše životnu snagu, a apolonijski princip afirmiše harmoniju i ravnotežu. Prvi princip je preovlađivao u ranoj evropskoj kulturi, pre svega u antičkoj Grčkoj, a drugi preovlađuje u savremenoj evropskoj kulturi, i Niče ga smatra jednim od razloga dekadencije. Naime, on deli istoriju evropske kulture na dva perioda: antički i hrišćanski, svaki od njih ima karakterističnu kulturu i moralne vrednosti. Dionizijski princip koji preovlađuje u antičkom svetu i koji naglašava afirmaciju životne snage i poleta, usko je vezan za moralne vrednosti aristokratije, tj. gospodara. Aristokratija sebe smatra plemenitom, uzvišenom, snažnom, i nameće se svojom životnom energijom i voljom da vodi. Sa druge strane, robovi - kaže Niče – nisu plemenitog porekla, nisu uzvišeni, nisu ni snažni ni mudri, i karakteriše ih pasivnost i odsustvo ambicija i životne snage. Zbog toga robovi moraju da budu vođeni i da se pokoravaju gospodarima. Važno je, međutim, da se naglasi da je aristokratija sama sebe smatrala uzvišenom i moćnom, ali da robovi nisu bili u istoj poziciji: njihove karakteristike nisu navodili oni sami, već je za njih opet aristokratija govorila šta predstavlja njihove osobine. Drugim rečima, aristokratija sama određuje svoj identitet, dok robovima neko drugi određuje indentitet. Pošto je u antičkom svetu preovlađivao dionizijski princip, aristokratija je vladala i stvarala velika filozofska, umetnička, pa i vojna dela. Ono što je nju naročito odlikovalo je određena volja za moć – želja da se život u potpunosti razvije, da se potvrdi snaga i sposobnost individue. Shodno tome, Niče smatra da takvu volju za moć poseduju samo izrazito jake individue, i one su te koje daju pečat svojoj epohi. Međutim, volja za moć za sobom povlači priznavanje i održavanje nejednakosti i neravnopravnosti – jake individue ne mogu da dopuste da većina, koja je pasivna i slaba, određuje šta može da se postigne. Jake individue su protivne principima jednakosti i 'zlatne sredine', i potreban im je prostor da razviju svoje sposobnosti u potpunosti. Aristokratija, gospodari, jake individue, oni koji imaju izraženu životnu snagu, odnosno volju za moć – predstavljaju gospodarski moral, dok je njemu suprotstavljen tzv. ropski moral poniznosti, pasivnosti, ograničenosti, miroljubivosti, jednakosti itd. Upravo zbog svojih osobina robovi postaju ljubomorni na gospodare, zavide im i počinju da ih mrze. Tu mržnju i zavist koju rađa svest o sopstvenoj slabosti Niče naziva resantimanom. Resantiman je, dakle, ogorčenost koju ropski moral u sebi nužno sadrži. Velika promena u evropskoj kulturi nastupa, kaže Niče, kada upravo ropski moral počne da preovlađuje. To se dešava širenjem hrišćanstva koje zagovara upravo vrednosti koje odgovaraju robovima. Robovi u hrišćanstvu nalaze zadovoljenje svog resantimana, svoje ozlojeđenosti, i

opijaju se porukama o novom duhu i dobu koje dolazi – dobu jednakosti, ravnopravnosti, čovekoljublja, praštanja i mirenja, ljubavi i harmonije. Nasuprot gospodarskom moralu i energičnoj volji za moć, hrišćanstvo zagovara – po Ničeovom shvatanju – pasivnost, mirenje sa sudbinom, prihvatanje slabosti itd. Robovi sebe pronalaze u hrišćanskom moralu i pokušavaju da napokon sami sebe odrede (kao što za sebe čini gospodar). Međutim, rob nije sposoban za samoodređenje, i sve što o sebi može da kaže, rob mora da formuliše preko nekog drugog. Tako, rob ne može da kaže "Ja sam dobar" ili "Ja sam u pravu", već jedino može da kaže "On je loš, dakle – ja sam dobar!" ili "On greši, dakle – ja sam u pravu!". Rob nije sposoban da se postavi aktivno prema sebi i prema životu, i zato mu je uvek potreban neko drugi preko kojeg će – preko negacije – određivati svoje vrednosti. Niče kaže da je to nužna karakteristika resantimana i ropskog morala. Hrišćanstvo se, na taj način, pojavljuje kao prvi korak u dekadenciji evropske kulture i evropskog morala (dakle, gospodarskog). Ropski moral je prevladao i ideje ravnopravnosti uzele su maha u političkom životu: rađaju se socijalizam i liberalizam, a Niče posebno mrzi političku filozofiju anarhizma – budući da anarhizam zagovara najviši stepen ravnopravnosti i jednakosti. Stoga jaka individua – sa izraženom voljom za moć, odnosno životnom energijom – mora da se pojavi kao neprijatelj postojećeg političkog uređenja i društvenog morala. Ona će uvek biti u manjini i nikada neće biti po volji neukoj i slaboj masi, te je potrebno da se uzdigne iz tog sivila i prosečnosti. Ako je Niče smatrao da u njegovom društvu preovlađuje hrišćanski i humanistički moral, jaka individua mora da se pojavi kao Antihrist i kao Natčovek. Jaka individua mora da bude Antihrist, zato što ideje hrišćanstva sputavaju njenu snagu i njenu jedinstvenost, a Natčovek mora da bude zato što je Čovek danas – kako Niče smatra – slab i pasivan. Volja za moć zahteva napuštanje vladajućeg morala i povratak na dionizijski princip snage i uživanja, i zato se jaka individua današnjem čoveku pojavljuje kao zlo, iako samo ona može da dovede do razrešenja krize i dekadencije u koju je zapao evropski moral i kultura. Zbog naglašenog protivljenja demokratiji, socijalizmu i liberalizmu, i obrane prava jačeg (u ideji Natčoveka), Niče se smatra jednim od začetnika ideje fašizma. Međutim, to je potrebno uzeti sa rezervom – Niče nije smatrao da jaka individua bilo kome treba da se potčinjava, a to je direktna kritika kulta vođe (Firera) i fašizma kao masovne ideologije. Sa druge strane, pokretanje pitanja identiteta i samoodređivanja kod Ničea, predstavlja idejni početak postmodernizma. Savremena filozofija će se često vraćati na Ničeove ideje i zato je Ničeova filozofija danas jedna od najuticajnijih, iako su savremene interpretacije u velikoj meri izmenile sliku koja je nekad vladala o Ničeu.

31

SAVREMENA FILOZOFIJA Pozitivizam

Ogist Kont, začetnik pozitivizma, svoje ideje je izneo u delu Kurs pozitivne filozofije. Sam naziv dela ukazuje na osnovne ideje pozitivizma: filozofija može da se predaje kao kurs – nije potrebno ulagati godine i godine proučavanja da bi se ovladalo osnovama ove nauke, ali isto tako filozofija mora da postane pozitivna – da bude proverljiva i objašnjiva, da se zasniva na egzaktnim proučavanjima čulima dostupnih informacija, tj. filozofija mora da postane nauka. Prema Kontovom učenju, celokupno ljudsko saznanje može da se podeli na tri oblasti: 1. teološko saznanje 2. metafizičko saznanje, i 3. naučno saznanje. Teološko saznanje se bavi pitanjima 'onostranog', onog što Kont smatra 'fiktivnim', i na tu oblast teologija projektuje ljudske pojmove početka, porekla, istine i cilja, itd. Međutim, kada tako postavi stvari, teologija ne uspeva da postigne ništa više od pukog ponavljanja onog u šta ljudi već veruju. Pored toga, teologija ne uspeva da postigne konkretno saznanje, saznanje o činjenicama prirode i svakodnevnog života. Nakon teologije, logički i istorijski sledi metafizika, ali i ona sadrži istu vrstu problema. Naime, kaže Kont, metafizičko saznanje samo drugačije pristupa istim pitanjima kojima je i teologija pristupala. Međutim, tamo gde teologija govori o 'onostranom' na naizgled konkretan način, metafizika govori o apstraktnom – o suštini, biću, kvalitetu, kvantitetu, idejama itd. Svi ti pojmovi ostaju u sferi formalnog i apstraktnog i ne uspevaju da obuhvate konkretnu stvarnost. Jedino naučno, pozitivno saznanje može da kaže nešto o svetu oko nas. Naučno saznanje nužno predstavlja negaciju teološkog i metafizičkog, jer napušta kao beskorisne pojmove oba načina saznanja i zagovara sistematični pristup istraživanju stvarnosti. Prema Kontu, svi fenomeni stvarnosti (ono što se pojavljuje) funkcionišu po nepromenjivim zakonima prirode i ne mogu da se odnose na 'onostrano' i ono što metafizika smatra suštinom. Po mišljenju Konta i svih kasnijih pozitivista, sve metafizičke tvrdnje nisu ništa drugo do

obične 'izmišljotine' koje nemaju nikakvu realnu vrednost ili postojanje. Ništa što se ne može iskustveno dokazati nema naučnu vrednost. Kao i u prirodnim naukama, tako i u oblasti društvenih nauka moraju da važe večni i nepromenjivi zakoni. Stoga 'moralna (i saznajna) kriza društva' počiva na različitosti mišljenja, a ne na jednoumlju. Ako se ljudi vode teološkim i metafizičkim saznanjem, nužno će dolaziti do različitih 'istina', sukobljavati se zbog razlika u shvatanju i razvijati netrpeljivost prema drugačijem. Kont smatra da je problem nerazumevanja i neslaganja moguće rešiti kroz nauku, kroz pozitivno saznanje, budući da spoznavanje stvarnih prirodnih zakona dovodi do opšte saglasnosti. Samo činjenice mogu da spasu društvo od stalnog sukobljavanja stavova koji ne mogu da se dokažu, i koji stoga nužno nagrizaju društvo iznutra. Zadatak sociologije, ili 'socijalne fizike' – kao poslednje nauke koja stupa na pozornicu posle matematike, astronomije, fizike, hemije i biologije, jeste da na nov način objedini društvo koje se u moderno doba rastočilo u mnoštvo izolovanih područja politike, morala, ekonomije, umetnosti itd. Kao vrhunska pozitivna nauka, sociologija treba da predvodi reintegraciju modernog društva. Drugim rečima, ona treba da funkcioniše kao teorijska podloga za političke akcije čiji je zajednički cilj širenje društvenog napretka, odnosno doprinos dosezanju stvarne 'zrelosti čovečanstva'. Ideja napretka saznanja i progresa društva. Kont je od svog učitelja Sen-Simona (francuskog utopijskog socijaliste) preuzeo ideju napretka društva kroz napredak znanja. Od Konta potiče savremeno shvatanje da se naučno znanje akumulira, odnosno da svaka generacija dodaje nešto novo naučnim saznanjima prethodne generacije, i time se ukupno znanje konstantno uvećava. Uvećavanje znanja, sa druge strane, vodi napretku čovečanstva, jer svaka nova generacija može bolje da shvati prirodu i koristi prirodne resurse za opštu dobrobit. Ideje akumuliranja znanja i napretka društva oštro su kritikovane u drugoj polovini XX veka, a prvi prigovori dolaze upravo od narednih generacija pozitivista.

Filozofija nauke: Karl Poper i Tomas Kun

Karl Poper

Karl Poper razvija specifičnu kritiku ideje akumuliranja naučnog saznanja. Prvo, dotadašnje shvatanje naučnog napretka (koje je u velikoj meri prisutno i u našem svakodnevnom životu) smatra da su sva naučna saznanja zasnovana na proverljivosti i induktivnom zaključivanju. Proverljivost. Tradicionalna (pozitivistička) filozofija nauke smatra da je nužan preduslov istinitosti, odnosno naučnosti nekog stava to da ga je moguće proveriti na nizu situacija ili eksperimenata. Stavovi koji su provereni prihvataju se kao istiniti. Induktivno zaključivanje. Induktivno zaključivanje – koje je još Hjum postavio kao osnovni

princip naučnog istraživanja – polazi od pojedinačnih iskaza, uopštavajući zaključak na celu klasu iskaza. Na primer, matematika iznosi određeno tvrđenje o prirodnim, celim projevima. To tvrđenje se proverava na mnoštvu pojedinačnih brojeva, i nakon određenog broja provera, matematičar zaključuje da tvrdnja može da se uopšti i važi za sve brojeve – čak i one za koje nije provereno. Nauka na taj način uspeva da opštava i na neki način širi saznanje o stvarima koje još nismo proverili. Međutim, kaže Poper, kako je moguće da verujemo da je nauka zasnovana na proverljivosti, kada nismo u stanju da zaista proverimo da li određena teorija/stav važi u svim situacijama? Ako verujemo da je proverljivost merilo naučnosti, kako možemo da zaključimo nešto o svim

32

brojevima, kada je skup celih brojeva beskonačno velik, te ne postoji ni mogućnost da na svakom broju proverimo stav? Poper stoga smatra da je potrebno da napustimo tradicionalno shvatanje nauke i da usvojimo novo, koje neće nailaziti na takve paradokse. Prvo, potrebno je da priznamo da se nauka ne bavi samo konkretnim i egzaktnim, već da sadrži u doboj meri i pretpostavke, neproverene stavove i verovanja. Svaka naučna analiza počinje određenom hipotezom, određenim stavom koji još nije proveren i koji je više apstraktna ideja mogućeg razrešenja određenog problema. Dakle, iako nauka barata činjenicama, svaka analiza koja dovodi do novih zaključaka počinje zapravo od stavova koji nisu činjenični, nisu egzaktni. Drugo, pošto induktivno zaključivanje nije dovoljno za stvarnu naučnost nekog stava, potrebno je da prihvatimo da je i deduktivno zaključivanje korisno. Dedukcija kreće od opštih stavova i zaključaka koji važe za jedan skup, i primenjuje ih na pojedinačne elemente tog skupa. Međutim, dedukcija ipak ne vodi širenju naučnog saznanja, jer ništa novo ne možemo da saznamo o pojedinčanim članovima skupa ako već imamo opšte zaključke. Pa ipak, ne smemo da odbacimo dedukciju, baš zato što ni sama indukcija nije dovoljna. Karl Poper nudi novu teoriju nauke, zasnovanu na ideji verovatnoće. Pojam verovatnoće mora da reši problem proverljivosti. Ako nismo u stanju da proverimo neki stav na svim članovima skupa za koje tvrdimo da taj stav važi, ipak možemo da povećavamo verovatnoću istinitosti tog stava, tako što ćemo svakom novom proverom biti sigurniji da je stav istinit. Naravno, ako se radi o skupovima sa beskonačnim brojem članova (kao što je slučaj sa celim brojevima u matematici), nikada nećemo moći da kažemo da je neka teorija istinita, već jedino da je verovatnija od neke druge, ili da je novom proverom i ona sama postala verovatnija. Konačnu sigurnost, međutim, nikada ne možemo da postignemo. Verovatnoća nekog stava se meri odnosom (količinom) broja poznatih slučajeva (testova, provera) i celokupnog broja mogućih slučajeva. "Univerzalni naučni zakoni", kaže Poper, "o svetu tvrde mnogo više nego što smo mi u stanju da proverimo ili samo potvrdimo". Pošto je tako oštro iskritikovao pozitivističko shvatanje nauke, Poper kaže da je potrebno da odbacimo ideju napretka naučnog saznanja. Naime, ne postoji ravnomeran rast saznanja, odnosno akumulacija znanja, jer mnoge teorije koje su 'smenile' svoje prethodnice ne samo da ne predstavljaju proširenje, već zaista protivreče prethodnim teorijama. Na primer, Ajnštajn nije 'proširio' Njutnovu fiziku, već ju je pobio. Znanje je, dakle, hipotetičkog karaktera – radi se jedino o mogućnosti i verovatnoći da neki stav ili teorija zaista realno objašnjava stvarnost; ne postoji potpuna izvesnost i neka nova teorija može da sruši naša današnja naučna verovanja. Drugim rečima, Poper smatra da izuzetak ne potvrđuje pravilo, već ga ruši.

Tomas Kun Tomas Kun nastavlja Poperovu kritiku ideje akumulacije naučnog saznanja, uvodeći pojam naučne paradigme. Naučna paradigma je skup stavova, verovanja i očekivanja koja definišu polje kojim se određena nauka bavi. Paradigma je, na primer, verovanje da se Zemlja okreće oko Sunca – ako polazimo od tog stava nećemo ni postavljati pitanje gde se završava planeta, jer je sastavni deo naše paradigme da je Zemlja okrugla. Međutim, nekada je vladala paradigma koja je tvrdila da je Zemlja ravna ploča i da se ceo 'nebeski svod' okreće oko Zemlje. Za takvu paradigmu pitanje (geografskog) 'kraja' sveta i te kako ima smisla, dok pitanje gravitacije ne može ni da se postavi. Drugim rečima, jedna paradigma određuje ne samo načine na koje možemo da se bavimo određenim naučnim problemima i pitanjima, već definiše i šta ne možemo da mislimo ili pitamo. Kun dalje kaže da svaka nauka prolazi kroz tri perioda: prvi period predstavlja vreme u kojem neka paradigma suvereno vlada. U tom periodu naučnici imaju utisak da se naučno saznanje širi i akumulira, jer paradigma ostaje ista, a svaki problem ili pitanje zajedničkim naporima uz uzajamno razumevanje razvijaju svi naučnici. Međutim, u određenom trenutku predviđanja koja proizlaze iz paradigme dolaze u sukob sa eskeprimentalnim rezultatima. Tada počinje drugi period razvoja nauke – kriza naučne paradigme, kada naučnici formulišu i razvijaju mnoštvo teorija koje imaju za cilj da 'spasu' aktuelnu paradigmu. Međutim, kako se gomilaju problemi i pitanja na koja paradigma ne može da odgovori, tako se sve više pojavljuju alternativna rešenja, nove i smele teorije koje protivreče dotadašnjim važećim naučnim shvatanjima. Konačno, kriza se zaoštrava do tačke u kojoj paradigma u potpunosti puca pred udarima alternativnih teorija i dokaza, i dolazi do naučne revolucije. Nakon naučne revolucije nova pardigma zauzima mesto stare i ponovo dolazi do shvatanja da se naučno znanje širi i akumulira. Međutim, ceo krug neprestano traje, i nova paradigma će i sama doći u krizu. Drugim rečima, rast naučnog saznanja postoji samo u periodu kada se paradigma ne dovodi u pitanje. Kada je Ajnštajn formulisao novu fiziku, Njutnova je skoro u potpunosti odbačena – nova teorija nije nastavila staru, već je uništila. Došlo je do naučne revolucije. Kun smatra da je realno verovati da će bilo koja naučna teorija doći u krizu i biti zamenjena nekom drugom.

33

SAVREMENA FILOZOFIJA Pragmatizam: Čarls Pers i Vilijem Džems

Pragmatizam se nadovezuje na pozitivističku filozofiju, ali unosi mnoge izmene i ipak pronalazi šire područje za filozofsku aktivnost nego što je pozitivizam predvideo. Najpoznatiji pragmatisti su američki filozofi Čarls Pers i Vilijem Džems, i njihove filozofije nisu potpuno jednake, ali u određenom smislu čine logičku celinu. Praktično/pragmatično. Pre svega, potrebno je napraviti filozofsku razliku između onog što je praktično i onog što je pragmatično. Praktično se, po shvatanju Persa, tiče područja misli, u smislu u kojem je Kant govorio o praktičnom umu, tj. o umu koji sam sebi određuje svrhu; pragmatično je, međutim, ono što ima konkretnu ljudsku svrhu. Pragmatizam je teorija koja priznaje neraskidive veze između racionalnog saznanja i racionalne svrhe, u smislu da je racionalno samo ono saznanje koje može da se primeni. Filozofija kao nauka. Pragmatisti smatraju da realno značenje nekog pojma leži isključivo u odnosu tog pojma prema svakodnevnom životu, odnosno pojam ili teorija može da ima vrednost samo kada se primeni. Drugim rečima, filozofija mora da se vodi naučnim idealom eksperimenta, odnosno proverljivosti, kako bi došla do racionalnih/korisnih stavova. Međutim, za razliku od nauke, filozofija ne poseduje svoju nomenklaturu (sistem obeležavanja, sistem pojmova koji uvek označavaju istu stvar) i različite filozofske terminologije onemogućavaju racionalnu komunikaciju i razmenu znanja između filozofa. Zato, pored prihvatanja naučnog pristupa istraživanjima, filozofija mora da izgradi jednu nomenklaturu, jedan zajednički jezik, kako bi se omogućilo da i filozofsko znanje raste kao i naučno. Kritika dekartovske metode istraživanja. Dekart je hteo da do nesumnjivih istina dođe tako što će prvo sumnjati u sve, proveriti svaki stav pre nego što ga prihvati, kako bi konačno mogao bilo šta pouzdano da tvrdi. Međutim, kaže Pers, mi moramo da priznamo da u neke stvari ne sumnjamo, odnosno moramo da priznamo da u svakom trenutku makar neke stavove smatramo istinitim. Takođe, cilj ne bi trebalo da bude postizanje istine, već postizanje jednog stanja pouzdanog verovanja. Budući da filozofija mora – kao i nauka – da proverava svoje stavove, tako i pojam istine mora da bude rezervisan samo za one stavove koji su u potpunosti provereni. Pošto nikada ne možemo eksperimentalno (ili u svakodnevnom životu) da konstruišemo svaku moguću situaciju, mi moramo da prihvatimo određene stavove na veru, odnosno da prihvatimo da iako sada funkcionišu, možda neće u budućnosti. Dekart kaže da 1) filozofija mora da počne univerzalnom sumnjom, ali ne možemo u sve da sumnjamo, 2) se konačna provera stava dešava u individualnoj svesti, ali individualno uverenje nije garant istine – to može da bude samo zajednica naučnika/filozofa koji su došli do istog stava, 3) neke stvari moraju da ostanu neobjašnjene, ali naučna filozofija ništa ne smatra neobjašnjivim – pitanje je vremena kada će neki problem biti razjašnjen.

Pragmatičko shvatanje istine. Sama filozofija nije polje na kojem se određuje šta je istinito, pošto je filozofija samo jedan metod istraživanja. Filozofija se ne zalaže ni za kakva posebna rešenja, a njene teorije su samo oruđe u istraživanju. Cilj pragmatizma je da teorije učini shvatljivim i da pokrene na delovanje, odnosno na primenu i proveru teorija u praksi. Tek kada u praksi proverimo neki stav, možemo da pričamo o njegovoj istinitosti. Ideje postaju istinite tek kada nam pomognu da nađemo zadovoljavajući odnos sa drugim delovima našeg iskustva, odnosno kada nova ideja nađe svoje mesto u spletu stavova koje smo do sada praktično primenjivali kao istinite. Pragmatizam naglašava ideju koherentnosti, tj. stav da je potrebno da se postigne jedan skup ideja koje zajedno u praksi pokazuju konkretne pozitivne rezultate. Ako neka ideja ne može da se uklopi u stavove koji za nas već funkcionišu, po svoj prilici se radi o neistinitoj ideji. Nemoguće je da je jedna ideja istinita, a da protivreči svim drugim idejama koje rukovode našim svakodnevnim ponašanjem. Zato pragmatisti kažu da se 'istinitost' dešava ideji – ideja ne poseduje ni istinitost ni lažnost, već se njen status određuje u praksi, kada se dovede u vezu sa drugim idejama koje daju konkretne rezultate. Pored toga, pragmatisti smatraju da je istina jedna vrsta dobra, a ne neka posebna karakteristika, različita od pojma dobra. Istinita ideja je ona koja dobro organizuje iskustvo, i ako nam neka ideja poboljšava život, onda bi trebalo u nju da verujemo – osim ako se sukobljava sa drugim životnim interesima (ako narušava koherentnost stavova). Konačno, isplati se tražiti istinu zbog onog što nam ona u svakodnevnom životu donosi.

34

SAVREMENA FILOZOFIJA Anri Bergson

Anri Bergson smatra da teorija saznanja i teorija života ne smeju da se razdvajaju, i stoga smatra da filozofija mora da se oslobodi krutih naučnih (pozitivističkih) kategorija (činjenice, egzaktnost, definicije, itd.) i da ostavi više prostora onom što je neodređeno, nedefinisano, u pokretu i stalnom menjanju, a čime nauke ne mogu da se bave. Filozofija života mora da krene od samog postojanja. Postojanje u koje smo najviše uvereni i koje najbolje poznajemo je naše postojanje. Ali šta znači "postojati"? Najpre konstatujemo da prelazimo iz stanja u stanje, da se mi sami i situacije u kojima se nalazimo uvek menjaju. Zato Bergson pojam postojanja pre svega određuje preko ideje promene. Promena, drugim rečima, jeste kretanje, a budući da je postojanje osnovna odlika života, sledi da se najviše života nalazi u onome što se menja, što se kreće, što traje kroz sve te promene. Uz pojam trajanja usko je vezan pojam vremena, i Bergson se pita kako se život, odnosno promena i kretanje, pojavljuju u vremenu? Prvi pojam koji o vremenu imamo je vezan za ideju prošlosti. Prošlost je skup svih iskustava, dešavanja, i ona nam nikad nije odvojena, već je uvek imamo u nesvesnom, ona zapravo predstavlja naš karakter, iako toga nismo uvek svesni. Ona određuje naše ponašanje i uvek je prisutna. Ali upravo zato što je stalno prisutna, stvari se nikad ne dešavaju jednoj istoj osobi, jer se ona u svakom trenutku menja, njena prošlost se gomila, ali je sa svakim događajem i kvalitativno drugačija. Tako naša ličnost raste i uvećava se. Dakle, ono što činimo zavisi od onog što smo, ali smo mi u izvesnoj meri i ono što činimo, i sami sebe neprekidno stvaramo i menjamo. Međutim, šta je vreme i trajanje za neživu materiju? Vreme – odnosno promena - ne zadire u materiju: ona je usitnjena do detalja i nepokretna (nepromenjiva). Ona nema istoriju, jer može da se vrati u neko prethodno stanje. Shodno tome, mi kao živa bića ne možemo da se vratimo u bilo koje prošlo stanje upravo zato što smo u stalnoj promeni, u stalnom kretanju. Naša prošlost nije sled odvojenih stanja (kao kod nežive materije), nizanje statičnih i merljivih aspekata, već upravo jedna serija promena, zbog čega ne može da se prekine ili vrati unazad. Takođe, stanja nežive materije su predvidljiva – nauka je na tome zasnovana. Sama pojedinačna materija je drugačija od onog što je živo i pokretno. Međutim, svet traje – trajanje znači stvaranje oblika, neprekidno izrađivanje apsolutno novog. Svet na kojem matematičar (naučnik) radi jeste jedan svet koji umire i rađa se u svakom trenutku, onaj isti na koji je mislio Dekart kad je govorio o protežnoj stvari. Ali kako u tome predstaviti evoluciju, karakterističnu crtu života? Evolucija obuhvata u sebi stvarno produženje prošlog pomoću sadašnjeg, trajanje koje ih spaja. Drugim rečima, saznanje živog bića ili prirodnog sistema jeste jedno saznanje koje se odnosi na sam interval trajanja, dok se saznanje jednog veštačkog ili matematičkog sistema odnosi samo na krajnju tačku tog stanja. Protiv ove apsolutne originalnosti i nepredvidivosti života i postojanja sva naša inteligencija se buni, jer je predviđena da osvetljava, da predviđa šta proističe iz čega.

Ona analizira i izdvaja, tvrdeći da iz istog sledi isto, što je osnova predviđanja budućnosti zdravim razumom. Tako i nauka zasniva sve na ponavljanju. Uloga je filozofije upravo da se odupre toj prirodnoj naklonosti inteligencije i da prouči ono što traje. Pa ipak, pozitivistička i mehanicistička filozofija ne mogu da se bave životom jer pretpostavljaju da je sve već dato, budući da je konačna ideja nauke da objasni sve što postoji i što može da se desi. Drugim rečima, ako sve može da se definiše, klasifikuje i predvidi, nemamo pravu promenu, onu nepredvidivu i originalnu. Sa druge strane, ni učenja zasnovana na svrhovitosti stvorenog (kao u religijama) ne mogu da obuhvate originalnost života i zato ne doprinose saznanju. Naime, iako se smatra da su religija i nauka suprotstavljene, Bergson kaže da su zapravo vrlo slične: nauka tvrdi da sve može da objasni i predvidi, dok religija (tj. svako verovanje u svrhovitost stvorenog) kaže da se kretanje (promene života) kreću ka već unapred određenom cilju. I nauka i religija time isključuju mogućnost nepredvidivog i originalnog, što je suština života kao trajne promene i kretanja. Život je, kaže Bergson, tendencija - nastavak jednog impulsa koji se nadalje razvija u različite struje. Taj impuls je nazvao životnim poletom. Životni polet je evolucijom doveo do stvaranja tri zasebne vrste živih bića: biljke, zglavkare i kičmenjake. Biljke se odlikuju umrtvljenošću, budući da možemo da ih smatramo nepokretnim, usled čega je i njihov život jednostavan i prilično predvidiv, odnosno prilagođen naučnim istraživanjima. Sa druge strane, insekti (kao vrhunac evolucije zglavkara) i čovek (kao vrhunac evolucije kičmenjaka) odlikuju se pokretnošću i zato u njima životni polet dolazi do punog izražaja. Insekti se najviše odlikuju instinktom, a čovek inteligencijom, te se vidi da se cela evolucija životnjskog carstva izvodila u dva zasebna prvca: jedan ka instinktu, drugi ka inteligenciji. Umrtvljenost, instinkt i inteligencija, bili su zajedno u životnom impulsu, rastavljaju se samim kretanjem života. Osnovna greška koja je, prenoseći se od Aristotela, zavela najveći deo filozofije prirode – kaže Bergson - jest u tome što se na ova tri elementa gleda kao na tri uzastopna stepena jedne iste tendencije koja se razvija, dok su ustvari to tri različita pravca razvoja jedne iste aktivnosti koja se podelila rastući. To nije razlika u intenzitetu ili stepenu, već razlika prirode. Ni instinkt ni inteligencija nisu podesni za suviše stroge definicije. Pošto je izrađivanje, korišćenje i pronalaženje naša stalna karakteristika, čoveka bi trebalo da zovemo ne homo sapiens (čovek koji misli), već homo faber (čovek koji stvara). Konačno, inteligencija je sposobnost izrađivanja veštačkih predmeta, naročito sprava za pravljenje sprava i beskonačnog razvoja njihove primene i izrade. Potpuni instinkt je sposobnost iskorišćavanja i čak izgrađivanja organskih sprava; potpuna inteligencija je spostobnost izgrađivanja i upotrebljavanja neorganskih sprava.