Субота 9. јун 2018. МУЗИКА Новосадскасоничнамиса ·...

1
Субота 9. јун 2018. [email protected] 10 МУЗИКА Никад нисам био у Италији, ваљда зато толико маштам о њој. Зак Кондон из америчке групе Бејрут пре нешто више од десетак година снимио је песму „Postcards from Italy”. Док слушам ту ствар са њиховог сјајног деби издања „Гулаг оркестар”, тај његов старомодни аранжман, те дуваче са риве, ја сам у својој Италији ПОП ЋОШЕ Владимир Скочајић У ово доба године када се сви спремају за пиво, кокице и светско првенство у фудба- лу, када деца испред школе цепају књиге док им трубачи свирају песме на које су их навукли родитељи што пишу „незнам”, када малинари штрајкују јер привилего- вани чланови породице неких поли- тичара диктирају цене откупа – и док се још једно лето спрема да атерира на земљу осиромашеног уранијума и још осиромашенијег народа, тада обично желим да нестанем одавде. Тада бих да истресем из џепова сву лову коју имам, остатак да позајмим, да седнем у ауто без крова, напуним резервоар до врха и одем на неко место са лепим погледом. Волео бих да људи око мене причају „туто бене”, да не знам како се зове градоначелник тог малог ме- ста поред мора, да поломе језик док ми изговарају презиме и да ме баш брига да ли је недеља, среда или пе- так. Никад нисам био у Италији, ваљ- да зато толико маштам о њој. Волео бих да је обиђем уздуж и попреко. А онда опет. Волео бих да осетим ону тишину римских улица из филма Велика ле- пота. Хтео бих да упознам редитеља Паола Сорентина и да ми по- каже све оне римске ћошко- ве који су њему због нечег ва- жни. Прича ми се са њим о музици и писању, а питао бих га шта мисли о својим коле- гама редитељима којима су уста пуне критике Америке, Холивуда, Елвиса Прислија и глобализма, док испод ми- шке држе лаптоп марке „епл”. Питао бих га како и где се на- вукао на Кронос квартет и да ли је свестан какву катарзу може да произведе одјавна шпица Велике лепоте у којој се чује музика овог квартета. Волео бих да осетим Сорен- тинов Рим, онај у коме ту- ристи не плаћају пет евра за флашу воде и у ком пица није једина храна. Тај мој кабриолет би сти- гао и до Сицилије. Тамо бих да сретнем Ђузепа Торнато- реа и да му кажем како сам у ства- ри ја Тото из његовог филма Чине- ма Парадизо. Једино што сам ја лета проводио у малом граду у Шумадији уместо на Сицилији, али боже мој – ролна са филмом је ролна са филмом, а детињство је детињство. Рекао бих му да сам се много пута осећао као Тим Рот из његовог филма Легенда о пијанисти на океану. У тој бајкови- тој причи, он се родио на броду и ту је провео буквално цео живот. Њего- ва нога никад није крочила на копно, све што зна су море и клавир. Нити сам икад био на броду, нити сам мо- ре виђао ван лета, нити умем да сви- рам клавир, али много је било ноћи током којих сам замишљао да напу- стим „свој брод”. Ђузепе добро зна о чему причам. Питао бих га на коју фору је приволео Енија Мориконеа да пише музику за баш сваки његов филм и да ли је стари Енио заиста та- кав геније и намћор као што изгледа. И не бих издржао да му не кажем ка- ко мислим да његови филмови чувају дух Медитерана боље од свих старих светионика у Калабрији. Волео бих да сретнем Ђина Паоли- ја, истог оног чију песму Окус соли је препевао Арсен Дедић. Њих двојица су били добри другари и питао бих га како је изгледала њихова Италија крајем шездесетих и почетком седам- десетих. Да ли су Арсен и он девој- ке у Трсту мували на исте форе или би сваки пут смислили нове стихове, односно колико су их заправо мували, а колико само седели у хладу и пили ледено пиће са наочарима за сунце на лицу... Волео бих да ми прича о Сан Рему и Песми Евровизије док су ти фести- вали још имали смисла, али и да ми препоручи неке итали- јанске музичаре млађе гене- рације за које мисли да има- ју таленат. Не мораш да будеш у Ита- лији да би знао како тамо не цветају руже, како су им по- литичари поткупљиви и ла- жљиви скоро као ови наши, како ТВ водитељке такође иду на ходочашће у клини- ке које се ба ве есте тиком, да је криминал још органи- зованији не го овде, а поп звезде певају подједнако бе- смислене песме као ове на- ше несрећне групе које у називу има- ју оно инвентивно „бенд”. Међутим, тамо је море, тамо су још увек делови сценографија оних филмова који су нам мењали животе, тамо је сунча- них дана много више него овде. Или бар ја само тако желим да буде – а то је кључно! Тако је и Зак Кондон из америчке групе Бејрут пре нешто више од де- сетак година снимио песму Postcards from Italy, која истовремено говори о свим стварима о којима сам писао у овом тексту, односно нема ама баш никакве везе са њима. Када је написао ту песму, Зак је имао само 19 година, што је податак који само иде у при- лог тези да године немају везе ни са чим. Док слушам ту ствар са њиховог сјајног деби издања Гулаг оркестар, тај његов старомодни аранжман, те дуваче са риве, ја сам у својој Итали- ји. Мој кабриолет ме води од места до места. Обишао сам журке на који- ма се смешкају Моника Вити и Сте- фанија Сандрели, пио сам планински чај с Антониом Грамантијеријем из група Sacri Cuori и Дон Антонио, са Де Сиком сам се возио бициклом по Тоскани и нико нам га није украо, а на Сардинији сам вечерао свежу ри- бу са трубачем Паолом Фрезуом, који ми је потанко објаснио зашто мисли да је прелепа Алба Паријети запра- во спонзоруша. Кондонова Postcards from Italy је све што ми је било потреб- но за то путовање. Поента је у томе да уопште не мо- ра да буде Зак Кондон, његов саврше- ни Гулаг оркестар или Италија. До- вољно је да вам се стомак окреће од лажних обећања, закаснелих плата, фудбалске репрезентације коју пра- ве менаџери, свакодневних убистава „вонаби” криминалаца, разних тео- рија завера... Довољно је да не же- лите да будете ту где сте. Онда само пронађете ваше скривено место на планети, вашу омиљену музику, за- творите очи и одете у три лепе. Бар док траје песма. Омот деби албума групе Бејрут Раз- глед- ни- ца-из-Ита- ли- је- Деби албум квартета Dragon’s Fuel (Предраг Окиљевић – тенор саксофон, Војислав Савков – тенор и сопран саксофон, Марко Чурчић – бас, Лав Ковач – бубњеви), прво издање које је дошло до нас, одише свежином и снагом, високо постављајући лествицу за остала остварења, као и жељу да их што пре завртимо ЏЕЗ СКИЦЕ Војислав Пантић И нфициран музиком пре него што је проходао, композитор и мултиинстру- менталиста Лав Ковач је већ као мла- ђи средњошколац јурио за џез мајсто- ријама из Новог Сада до Београда, да би се ускоро обрео у бенду оца Бориса, а потом на студијама удараљки на Принс Клаус конзер- ваторијуму у Гронингену (Холандија), у класи Стива Алтенберга. Професионално искуство стицао је у различитим поставама са колегама са студија, као и у интернационалном квартету Kuhn Fu, да би се по повратку у земљу фокуси- рао на ауторски рад у разноврсним пројектима. Пет албума (соло, дуо, трио, два квартета) ових дана је изашло у издању нове дискографске ку- ће Horz из Новог Сада. Најављујући мајске промотивне концерте, репортер новосадског „Дневника“ насловио је текст „Пакет аранжман на новосадски начин“, и учинио ме завидним – поређење оног што сти- же из српске џез Атине са легендарним албумом Идола, Шарла и Оргазма јесте адекватно, по ко- лективном бујању талената, енергији и прово- кацији коју Лав и пријатељи испољавају. Деби албум квартета Dragon’s Fuel (Предраг Окиље- вић – тенор саксофон, Војислав Савков – тенор и сопран саксофон, Марко Чурчић – бас, Лав Ковач – бубњеви), прво издање које је дошло до нас, одише свежином и снагом, високо по- стављајући лествицу за остала остварења, као и жељу да их што пре завртимо. Албум садржи једанаест нумера у укупном тра- јању од 42 минута. Све нумере потписују Чурчић и Ковач, осим реконструкције „Also Sprach Za- rathustra“, која бесрамно и веома ефектно отва- ра албум. Двојица аутора су у исто време били у Холандији, Војислав Савков је дугогодишњи ак- тер новосадске џез сцене кога смо досад чешће виђали у водама мејнстрима (безброј пута бри- љирао је на џем сешнима Новосадског џез фести- вала), а млађи Предраг Окиљевић по професији правник. Своју музику описују као новосадску соничну мису, панонске транс-ритмове, иску- ства из Мексика, хладни и пламтећи џез, Исток, Запад и планете, Универзум, Микроверзум и са- дашњи тренутак. Нису претерали. Саксофони Окиљевића и Савкова ближи су бојама зурли и тарагота док намерно-уврну- то вриште Штраусово „Свитање“, уз тутњање дисторзираног Чурчићевог баса и махнито Ко- вачево бубњање. Вероватно би овако звучао Хендрикс да га је Кјубрик ангажовао за увод „Одисеје“, но није касно да чујемо урлик такве слободе ни тачно пола века касније, па још у креацији наших уметника. „Ernie Shavers“ je (не)свесна посвета Мајлсо- вом доживљају другог боксерског шампиона, Џека Џонсона. Остајући у сен- ци Алијевих битнијих мечева, бој са Ернијем Шејверсом упам- ћен је у аналима бокса као меч до исцрпљења, маратон у коме је нокаутер-Шејверс шампиона жестоко излемао, ипак на крају изгубивши меч. Некако је таква и музика Dragon’s Fuel: као да је квартет пустио снимак борбе и свирао инспиришући се асовима у рингу (није ли тако Мајлс сни- мио Лифт за губилиште?). Нај- пре нас добрано измрцваре мо- торичном свирком преко само два акорда, а онда дувачи пусте фри-емоцијама да озвуче боксере који, како се борба примиче крају, губе стрпљење и манич- но, као у клинчу, лове последње поене пре ко- начног гонга. У сличном духу је, касније у програму, ну- мера „LK Sprach“, с тим што изостаје клинч дувача, и што Савков у њој свира сопран сак- софон. Прво нам фали, али је друго сјајан бо- нус: искуснији музичар користи природу ин- струмента да разигра по вишим регистрима, као и да одабраним скалама донесе занимљив укус Истока. „Е ти опијаш“ неодољиво мирише на чуве- ну Колменову композицију „Lonely Woman“ и вероватно јој бољи опис од тога није потре- бан. Отвара је химнична молска мелодија два саксофона, најпре изнад бубњарског туша, па преко лепљиве бас линије и стабилног ритма. Затим саксофони, као некад Орнетов, изводе тужну импровизацију, прво нервозно искида- ни Окиљевићев, па лежерно меандрирајући Савковљев, као дијалог зла и доброг у једин- ству материје. Онда Ковач остаје сам куцајући вешт не-соло по прелазима и чинелама, као мост притајене страсти пре још једног појављивања химничне теме. Супер у називу „Bossa Supernova“ тачно из- мешта ову композицију из популарног латино- америчког музичког стила. Ритмички патерн је- сте сличан, али уместо разливених бразилских вокала у акцији су весели панонски саксофо- ни: најпре један (Окиљевић?) вози сам преко бубња, а онда обојица заплету брзински фри- карневал. Тему „So Ways“ (нови поздрав Мајлсу?) кра- си привидан мир монотоног средњег темпа. Уводни тактови означавају још једно свита- ње, затим иде тема у чудном, прескакајућем разброју, па Савков поново мајсторски солира на сопрану, да бисмо напокон чу- ли и одличну импровизацију Чурчића у бојама Индије, само уз подршку Лавових тимпана. „Лиман до Вавилона“ је велика кулми- нација програма, у ритму регеа са бал- канским непарним инцидентом, тек да га заиста са Јамајке измести у Војводину. Чурчић и Ковач стрпљиво возе своје, осло- бађајући Окиљевићу и Савкову простор да се насвирају колико им душа иште. Да смо у Енглеској с краја седамдесетих, или да се повампирио Шарло Акробата, тонац би убацио мало duba, али ови момци мо- гу да направе dub и без подизања еха на миксети. Њихов пут у Вавилон је органска мешавина џез и реге састојака, врхунски укр- штајући ритмичку монотонију и експресивне импресије расвираних саксофона. Минијатуре „Кад видела си крај“ (две вер- зије) и „Надам се да ће све да буде у реду“ пре- кратке су да би саме изазвале јачи утисак. Ипак у њима се сјајно огледа бујање идеја овог квар- тета: могли бисмо да замислимо и албум на ко- ме би нам само изложили различите ритмичке и мелодијске скице, као какву изложбу црте- жа великих сликара где хрпе малих папира са неколико потеза оловком инспиришу гледао- ца да ствара свој свет на основу почетних им- пулса уметника. На крају баладе дан је савршен. „Perfect Day“, финална минијатура, као да је изашла из шпице неког ратног филма из седамдесетих – оно кад партизани мирно шетају по ослобођеној терито- рији, из пера Дедића, Калођере или неког другог великог мага јужнословенских балада. Осмех на лицу иште ново ђавоље гориво, опет на Штрау- са, Шејверса и лимански џез даб. Но- во- сад- ска-со- нич- на-ми- са Dragon’s Fuel (Horz) Фото лична архива

Transcript of Субота 9. јун 2018. МУЗИКА Новосадскасоничнамиса ·...

Page 1: Субота 9. јун 2018. МУЗИКА Новосадскасоничнамиса · Субота 9. јун 2018. 10 kulturni.dodatak@politika.rs МУЗИКА Никад нисам

Субота 9. јун [email protected] МУЗИКА

Никад нисам био у Италији, ваљда зато толико маштам о њој. Зак Кондон из америчке групе Бејрут пре нешто више од десетак година снимио је песму „Postcards from Italy”. Док слушам ту ствар са њиховог сјајног деби издања „Гулаг оркестар”, тај његов старомодни аранжман, те дуваче са риве, ја сам у својој Италији

ПОП ЋОШЕ

Владимир Скочајић

У ово до ба го ди не ка да се сви спре ма ју за пи во, ко ки це и свет ско пр вен ство у фуд ба­лу, ка да де ца ис пред шко ле це па ју књи ге док им тру ба чи

сви ра ју пе сме на ко је су их на ву кли ро ди те љи што пи шу „не знам”, ка да ма ли на ри штрај ку ју јер при ви ле го­ва ни чла но ви по ро ди це не ких по ли­ти ча ра дик ти ра ју це не от ку па – и док се још јед но ле то спре ма да ате ри ра на зе мљу оси ро ма ше ног ура ни ју ма и још оси ро ма ше ни јег на ро да, та да обич но же лим да не ста нем одав де. Та да бих да ис тре сем из џе по ва сву ло ву ко ју имам, оста так да по зај мим, да сед нем у ау то без кро ва, на пу ним ре зер во ар до вр ха и одем на не ко ме сто са ле пим по гле дом. Во лео бих да љу ди око ме не при ча ју „ту то бе не”, да не знам ка ко се зо ве гра до на чел ник тог ма лог ме­

ста по ред мо ра, да по ло ме је зик док ми из го ва ра ју пре зи ме и да ме баш бри га да ли је не де ља, сре да или пе­так. Ни кад ни сам био у Ита ли ји, ваљ­да за то то ли ко ма штам о њој. Во лео бих да је оби ђем уз дуж и по пре ко. А он да опет.

Во лео бих да осе тим ону ти ши ну рим ских ули ца из фил ма Ве ли ка ле­по та. Хтео бих да упо знам ре ди те ља Па о ла Со рен ти на и да ми по­ка же све оне рим ске ћо шко­ве ко ји су ње му због не чег ва­жни. При ча ми се са њим о му зи ци и пи са њу, а пи тао бих га шта ми сли о сво јим ко ле­га ма ре ди те љи ма ко ји ма су уста пу не кри ти ке Аме ри ке, Хо ли ву да, Ел ви са При сли ја и гло ба ли зма, док ис под ми­шке др же лап топ мар ке „епл”. Пи тао бих га ка ко и где се на­ву као на Кро нос квар тет и да ли је све стан ка кву ка тар зу мо же да про из ве де од јав на шпи ца Ве ли ке ле по те у ко јој се чу је му зи ка овог квар те та. Во лео бих да осе тим Со рен­ти нов Рим, онај у ко ме ту­ри сти не пла ћа ју пет евра за фла шу во де и у ком пи ца ни је је ди на хра на.

Тај мој ка бри о лет би сти­гао и до Си ци ли је. Та мо бих да срет нем Ђу зе па Тор на то­реа и да му ка жем ка ко сам у ства­ри ја То то из ње го вог фил ма Чи не­ма Па ра ди зо. Је ди но што сам ја ле та про во дио у ма лом гра ду у Шу ма ди ји уме сто на Си ци ли ји, али бо же мој – рол на са фил мом је рол на са фил мом, а де тињ ство је де тињ ство. Ре као бих му да сам се мно го пу та осе ћао као

Тим Рот из ње го вог фил ма Ле ген да о пи ја ни сти на оке а ну. У тој бај ко ви­тој при чи, он се ро дио на бро ду и ту је про вео бу квал но цео жи вот. Ње го­ва но га ни кад ни је кро чи ла на коп но, све што зна су мо ре и кла вир. Ни ти сам икад био на бро ду, ни ти сам мо­ре ви ђао ван ле та, ни ти умем да сви­рам кла вир, али мно го је би ло но ћи то ком ко јих сам за ми шљао да на пу­

стим „свој брод”. Ђу зе пе до бро зна о че му при чам. Пи тао бих га на ко ју фо ру је при во лео Ени ја Мо ри ко неа да пи ше му зи ку за баш сва ки ње гов филм и да ли је ста ри Енио за и ста та­кав ге ни је и нам ћор као што из гле да. И не бих из др жао да му не ка жем ка­ко ми слим да ње го ви фил мо ви чу ва ју

дух Ме ди те ра на бо ље од свих ста рих све ти о ни ка у Ка ла бри ји.

Во лео бих да срет нем Ђи на Па о ли­ја, истог оног чи ју пе сму Окус со ли је пре пе вао Ар сен Де дић. Њих дво ји ца су би ли до бри дру га ри и пи тао бих га ка ко је из гле да ла њи хо ва Ита ли ја кра јем ше зде се тих и по чет ком се дам­де се тих. Да ли су Ар сен и он де вој­ке у Тр сту му ва ли на исте фо ре или

би сва ки пут сми сли ли но ве сти хо ве, од но сно ко ли ко су их за пра во му ва ли, а ко ли ко са мо се де ли у хла ду и пи ли ле де но пи ће са на о ча ри ма за сун це на ли цу... Во лео бих да ми при ча о Сан Ре му и Пе сми Евро ви зи је док су ти фе сти­ва ли још има ли сми сла, али и да ми пре по ру чи не ке ита ли­јан ске му зи ча ре мла ђе ге не­ра ци је за ко је ми сли да има­ју та ле нат.

Не мо раш да бу деш у Ита­ли ји да би знао ка ко та мо не цве та ју ру же, ка ко су им по­ли ти ча ри пот ку пљи ви и ла­жљи ви ско ро као ови на ши, ка ко ТВ во ди тељ ке та ко ђе иду на хо до ча шће у кли ни­ке ко је се ба ве есте ти ком, да је кри ми нал још ор га ни­зо ва ни ји не го ов де, а поп зве зде пе ва ју под јед на ко бе­сми сле не пе сме као ове на­

ше не срећ не гру пе ко је у на зи ву има­ју оно ин вен тив но „бенд”. Ме ђу тим, та мо је мо ре, та мо су још увек де ло ви сце но гра фи ја оних фил мо ва ко ји су нам ме ња ли жи во те, та мо је сун ча­них да на мно го ви ше не го ов де. Или бар ја са мо та ко же лим да бу де – а то је кључ но!

Та ко је и Зак Кон дон из аме рич ке гру пе Беј рут пре не што ви ше од де­се так го ди на сни мио пе сму Post cards from Italy, ко ја исто вре ме но го во ри о свим ства ри ма о ко ји ма сам пи сао у овом тек сту, од но сно не ма ама баш ни ка кве ве зе са њи ма. Ка да је на пи сао ту пе сму, Зак је имао са мо 19 го ди на, што је по да так ко ји са мо иде у при­лог те зи да го ди не не ма ју ве зе ни са чим. Док слу шам ту ствар са њи хо вог сјај ног де би из да ња Гу лаг ор ке стар, тај ње гов ста ро мод ни аран жман, те ду ва че са ри ве, ја сам у сво јој Ита ли­ји. Мој ка бри о лет ме во ди од ме ста до ме ста. Об и шао сам жур ке на ко ји­ма се сме шка ју Мо ни ка Ви ти и Сте­фа ни ја Сан дре ли, пио сам пла нин ски чај с Ан то ни ом Гра ман ти је ри јем из гру па Sac ri Cu o ri и Дон Ан то нио, са Де Си ком сам се во зио би ци клом по То ска ни и ни ко нам га ни је украо, а на Сар ди ни ји сам ве че рао све жу ри­бу са тру ба чем Па о лом Фре зу ом, ко ји ми је по тан ко об ја снио за што ми сли да је пре ле па Ал ба Па ри је ти за пра­во спон зо ру ша. Кон до но ва Post cards from Italy је све што ми је би ло по треб­но за то пу то ва ње.

По ен та је у то ме да уоп ште не мо­ра да бу де Зак Кон дон, ње гов са вр ше­ни Гу лаг ор ке стар или Ита ли ја. До­вољ но је да вам се сто мак окре ће од ла жних обе ћа ња, за ка сне лих пла та, фуд бал ске ре пре зен та ци је ко ју пра­ве ме на џе ри, сва ко днев них уби ста ва „во на би” кри ми на ла ца, ра зних те о­ри ја за ве ра... До вољ но је да не же­ли те да бу де те ту где сте. Он да са мо про на ђе те ва ше скри ве но ме сто на пла не ти, ва шу оми ље ну му зи ку, за­тво ри те очи и оде те у три ле пе. Бар док тра је пе сма. ¶

Омот де би ал бу ма гру пе Беј рут

Раз­глед­ни­ца­из­Ита­ли­је­

Деби албум квартета Dragon’s Fuel (Предраг Окиљевић – тенор саксофон, Војислав Савков – тенор и сопран саксофон, Марко Чурчић – бас, Лав Ковач – бубњеви), прво издање које је дошло до нас, одише свежином и снагом, високо постављајући лествицу за остала остварења, као и жељу да их што пре завртимо

ЏЕЗ СКИ ЦЕ

Во ји слав Пан тић

Ин фи ци ран му зи ком пре не го што је про хо дао, ком по зи тор и мул ти ин стру­мен та ли ста Лав Ко вач је већ као мла­ђи сред њо шко лац ју рио за џез мај сто­ри ја ма из Но вог Са да до Бе о гра да, да

би се уско ро об рео у бен ду оца Бо ри са, а по том на сту ди ја ма уда раљ ки на Принс Кла ус кон зер­ва то ри ју му у Гро нин ге ну (Хо лан ди ја), у кла си Сти ва Ал тен бер га. Про фе си о нал но ис ку ство сти цао је у раз ли чи тим по ста ва ма са ко ле га ма са сту ди ја, као и у ин тер на ци о нал ном квар те ту Kuhn Fu, да би се по по врат ку у зе мљу фо ку си­рао на ау тор ски рад у ра зно вр сним про јек ти ма. Пет ал бу ма (со ло, дуо, трио, два квар те та) ових да на је иза шло у из да њу но ве дис ко граф ске ку­ће Horz из Но вог Са да.

На ја вљу ју ћи мај ске про мо тив не кон цер те, ре пор тер но во сад ског „Днев ни ка“ на сло вио је текст „Па кет аран жман на но во сад ски на чин“, и учи нио ме за вид ним – по ре ђе ње оног што сти­же из срп ске џез Ати не са ле ген дар ним ал бу мом Идо ла, Шар ла и Ор га зма је сте аде кват но, по ко­лек тив ном бу ја њу та ле на та, енер ги ји и про во­ка ци ји ко ју Лав и при ја те љи ис по ља ва ју. Де би ал бум квар те та Dra gon’s Fuel (Пре драг Оки ље­вић – те нор сак со фон, Во ји слав Сав ков – те нор и со пран сак со фон, Мар ко Чур чић – бас, Лав Ко вач – буб ње ви), пр во из да ње ко је је до шло до нас, оди ше све жи ном и сна гом, ви со ко по­ста вља ју ћи ле стви цу за оста ла оства ре ња, као и же љу да их што пре за вр ти мо.

Ал бум са др жи је да на ест ну ме ра у укуп ном тра­ја њу од 42 ми ну та. Све ну ме ре пот пи су ју Чур чић и Ко вач, осим ре кон струк ци је „Al so Sprach Za­rat hu stra“, ко ја бе срам но и ве о ма ефект но отва­

ра ал бум. Дво ји ца ау то ра су у исто вре ме би ли у Хо лан ди ји, Во ји слав Сав ков је ду го го ди шњи ак­тер но во сад ске џез сце не ко га смо до сад че шће ви ђа ли у во да ма мејнстри ма (без број пу та бри­љи рао је на џем се шни ма Но во сад ског џез фе сти­ва ла), а мла ђи Пре драг Оки ље вић по пр о фе си ји прав ник. Сво ју му зи ку опи су ју као но во сад ску со нич ну ми су, па нон ске транс­рит мо ве, ис ку­ства из Мек си ка, хлад ни и плам те ћи џез, Ис ток, За пад и пла не те, Уни вер зум, Ми кро вер зум и са­да шњи тре ну так. Ни су пре те ра ли.

Сак со фо ни Оки ље ви ћа и Сав ко ва бли жи су бо ја ма зур ли и та ра го та док на мер но­увр ну­то ври ште Штра у со во „Сви та ње“, уз тут ња ње дис тор зи ра ног Чур чи ће вог ба са и мах ни то Ко­ва че во буб ња ње. Ве ро ват но би ова ко зву чао Хен дрикс да га је Кју брик ан га жо вао за увод „Оди се је“, но ни је ка сно да чу је мо ур лик та кве сло бо де ни тач но по ла ве ка ка сни је, па још у кре а ци ји на ших умет ни ка.

„Er nie Sha vers“ je (не)све сна по све та Мај лсо­вом до жи вља ју дру гог бок сер ског шам пи о на,

Џе ка Џон со на. Оста ју ћи у сен­ци Али је вих бит ни јих ме че ва, бој са Ер ни јем Шеј вер сом упам­ћен је у ана ли ма бок са као меч до ис цр пље ња, ма ра тон у ко ме је но ка у тер­Шеј верс шам пи о на же сто ко из ле мао, ипак на кра ју из гу бив ши меч. Не ка ко је та ква и му зи ка Dra gon’s Fuel: као да је квар тет пу стио сни мак бор бе и сви рао ин спи ри шу ћи се асо ви ма у рин гу (ни је ли та ко Мајлс сни­мио Лифт за гу би ли ште?). Нај­пре нас до бра но из мр цва ре мо­то рич ном свир ком пре ко са мо два акор да, а он да ду ва чи пу сте

фри­емо ци ја ма да озву че бок се ре ко ји, ка ко се бор ба при ми че кра ју, гу бе стр пље ње и ма нич­но, као у клин чу, ло ве по след ње по е не пре ко­нач ног гон га.

У слич ном ду ху је, ка сни је у про гра му, ну­ме ра „LK Sprach“, с тим што из о ста је клинч ду ва ча, и што Сав ков у њој сви ра со пран сак­со фон. Пр во нам фа ли, али је дру го сја јан бо­нус: ис ку сни ји му зи чар ко ри сти при ро ду ин­стру мен та да раз и гра по ви шим ре ги стри ма, као и да ода бра ним ска ла ма до не се за ни мљив укус Ис то ка.

„Е ти опи јаш“ нео до љи во ми ри ше на чу ве­ну Кол ме но ву ком по зи ци ју „Lo nely Wo man“ и ве ро ват но јој бо љи опис од то га ни је по тре­бан. Отва ра је хим нич на мол ска ме ло ди ја два сак со фо на, нај пре из над буб њар ског ту ша, па пре ко ле пљи ве бас ли ни је и ста бил ног рит ма. За тим сак со фо ни, као не кад Ор не тов, из во де ту жну им про ви за ци ју, пр во нер во зно ис ки да­ни Оки ље ви ћев, па ле жер но ме ан дри ра ју ћи Сав ко вљев, као ди ја лог зла и до брог у је дин­

ству ма те ри је. Он да Ко вач оста је сам ку ца ју ћи вешт не­со ло по пре ла зи ма и чи не ла ма, као мост при та је не стра сти пре још јед ног по ја вљи ва ња хим нич не те ме.

Су пер у на зи ву „Bos sa Su per no va“ тач но из­ме шта ову ком по зи ци ју из по пу лар ног ла ти но­а ме рич ког му зич ког сти ла. Рит мич ки па терн је­сте сли чан, али уме сто раз ли ве них бра зил ских во ка ла у ак ци ји су ве се ли па нон ски сак со фо­ни: нај пре је дан (Оки ље вић?) во зи сам пре ко буб ња, а он да обо ји ца за пле ту бр зин ски фри­кар не вал.

Те му „So Ways“ (но ви по здрав Мај лсу?) кра­си при ви дан мир мо но то ног сред њег тем па. Увод ни так то ви озна ча ва ју још јед но сви та­ње, за тим иде те ма у чуд ном, пре ска ка ју ћем

раз бро ју, па Сав ков по но во мај стор ски со ли ра на со пра ну, да би смо на по кон чу­ли и од лич ну им про ви за ци ју Чур чи ћа у бо ја ма Ин ди је, са мо уз по др шку Ла во вих тим па на.

„Ли ман до Ва ви ло на“ је ве ли ка кул ми­на ци ја про гра ма, у рит му ре геа са бал­кан ским не пар ним ин ци ден том, тек да га за и ста са Ја мај ке из ме сти у Вој во ди ну. Чур чић и Ко вач стр пљи во во зе сво је, осло­ба ђа ју ћи Оки ље ви ћу и Сав ко ву про стор да се на сви ра ју ко ли ко им ду ша иште. Да смо у Ен гле ској с кра ја се дам де се тих, или да се по вам пи рио Шар ло Акро ба та, то нац би уба цио ма ло du ba, али ови мом ци мо­гу да на пра ве dub и без по ди за ња еха на мик се ти. Њи хов пут у Ва ви лон је ор ган ска

ме ша ви на џез и ре ге са сто ја ка, вр хун ски укр­шта ју ћи рит мич ку мо но то ни ју и екс пре сив не им пре си је ра сви ра них сак со фо на.

Ми ни ја ту ре „Кад ви де ла си крај“ (две вер­зи је) и „На дам се да ће све да бу де у ре ду“ пре­крат ке су да би са ме иза зва ле ја чи ути сак. Ипак у њи ма се сјај но огле да бу ја ње иде ја овог квар­те та: мо гли би смо да за ми сли мо и ал бум на ко­ме би нам са мо из ло жи ли раз ли чи те рит мич ке и ме ло диј ске ски це, као ка кву из ло жбу цр те­жа ве ли ких сли ка ра где хр пе ма лих па пи ра са не ко ли ко по те за олов ком ин спи ри шу гле да о­ца да ства ра свој свет на осно ву по чет них им­пул са умет ни ка.

На кра ју ба ла де дан је са вр шен. „Per fect Day“, фи нал на ми ни ја ту ра, као да је иза шла из шпи це не ког рат ног фил ма из се дам де се тих – оно кад пар ти за ни мир но ше та ју по осло бо ђе ној те ри то­ри ји, из пе ра Де ди ћа, Ка ло ђе ре или не ког дру гог ве ли ког ма га ју жно сло вен ских ба ла да. Осмех на ли цу иште но во ђа во ље го ри во, опет на Штра у­са, Шеј вер са и ли ман ски џез даб. ¶

Но­во­сад­ска­со­нич­на­ми­са

Dra gon’s Fuel (Horz) Фото лична архива