Evropska komisija

Otkriću vam tajnuo životnoj sredini

Luksemburg: Kancelarija Evropske komisije za publikacije,

2003 — 20 pp. — 15 x 22.9 cm

ISBN 978-92-79-15294-8

JU-43-02-963-SR-C

Rukopis: Beno Kope

Ilustracije: Nikolas Viot

Rukopis završen avgusta 2002. godine

Više informacija o politikama za životnu sredinu mogu se naći na internet strani Generalnog direktorata za životnu sredinu na serveru „Europa“: http://europa.eu/comm/environment

Luksemburg: Kancelarija Evropske komisije za publikacije, 2003

Štampa i prevod: Kancelarija za vezu Evropske komisije na Kosovu, 2010

Objavljeno na svim službenim jezicima Evropske unije.

Evropska komisija

Generalni direktorat za životnu sredinu

Generalni direktorat za štampu i komunikaciju — publikacije

B-1049 Brisel

Odmarala se lisica Lila van svog brloga na smetlištu u gradu Merlinu. Bilo je rano jutro i sunce je sijalo.

Odjednom začuje slab zvuk. Načulji uši. Šta bi to moglo biti? Ptica? Ne. Zatim ponovo začuje taj zvuk. Činilo se kao da dolazi iz ormara koji je neko bacio, prilično blizu nje.

Lila na vrhovima prstiju krenu prema ormaru. Vrata ormara se lagano otvoriše i pojavi se malo stopalo obučeno u cipelu. Potom se pojavi noga. „Šta se događa?“, zapita se Lila.

Evropska komisija

Otkriću vam tajnuo životnoj sredini

Luksemburg: Kancelarija Evropske komisije za publikacije,

2003 — 20 pp. — 15 x 22.9 cm

ISBN 978-92-79-15294-8

JU-43-02-963-SR-C

Rukopis: Beno Kope

Ilustracije: Nikolas Viot

Rukopis završen avgusta 2002. godine

Više informacija o politikama za životnu sredinu mogu se naći na internet strani Generalnog direktorata za životnu sredinu na serveru „Europa“: http://europa.eu/comm/environment

Luksemburg: Kancelarija Evropske komisije za publikacije, 2003

Štampa i prevod: Kancelarija za vezu Evropske komisije na Kosovu, 2010

Objavljeno na svim službenim jezicima Evropske unije.

Evropska komisija

Generalni direktorat za životnu sredinu

Generalni direktorat za štampu i komunikaciju — publikacije

B-1049 Brisel

Odmarala se lisica Lila van svog brloga na smetlištu u gradu Merlinu. Bilo je rano jutro i sunce je sijalo.

Odjednom začuje slab zvuk. Načulji uši. Šta bi to moglo biti? Ptica? Ne. Zatim ponovo začuje taj zvuk. Činilo se kao da dolazi iz ormara koji je neko bacio, prilično blizu nje.

Lila na vrhovima prstiju krenu prema ormaru. Vrata ormara se lagano otvoriše i pojavi se malo stopalo obučeno u cipelu. Potom se pojavi noga. „Šta se događa?“, zapita se Lila.

Zatim je iz ormara izašao mali dečak. Izgledao je izgubljeno i lisica se sažali na njega. „Zdravo: ja sam Lila“, reče. „Ko si ti?“

„Ja… ja sam Tom,“ reče dečak. „Ja… ja sam zaspao u ovom ormaru. A onda… Gde se ja nalazim?“

„Nalaziš se na smetlištu u gradu Merlinu", reče Lila.

„Smetlište?“, reče Tom začuđeno, gledajući oko sebe. „O, ne! Mora da je moja mama jako zabrinuta! Kako ću pronaći put kući?“

Lila mu se nasmeja svojim velikim smeđim očima. „Ja ću ti pomoći“, reče blago.

Tada pogleda ormar. „Ormar je tako lep“, reče. „Zašto su ga tvoji roditelji bacili?“

“Moja mama je rekla da nije dovoljno moderan pa je tata kupio novi. A meni se sviđa stari. Od njega može da se napravi ugodno skrovište i ja sam želeo da se još jednom sklupčam u njemu. Verovatno sam zaspao. A sada su i mene bacili!“

„Odrasli ljudi su malo čudni, zar ne?“, reče Lila. Podiže šapu i pokaže u pravcu grada Merlina. Vazduhom iznad grada se prostirao sivi pokrivač od dima.

„Vidiš taj grozan dim? On dolazi iz fabrika gde ljudi prave stvari. Previše beskorisnih stvari koje se brzo bace. Zašto to rade? Htela bih da prestanu.“

Liline oči su bile pune suza. Tom sede pored nje i ona se privi uz njega. Osećao je kako joj srce kuca.

Zatim je iz ormara izašao mali dečak. Izgledao je izgubljeno i lisica se sažali na njega. „Zdravo: ja sam Lila“, reče. „Ko si ti?“

„Ja… ja sam Tom,“ reče dečak. „Ja… ja sam zaspao u ovom ormaru. A onda… Gde se ja nalazim?“

„Nalaziš se na smetlištu u gradu Merlinu", reče Lila.

„Smetlište?“, reče Tom začuđeno, gledajući oko sebe. „O, ne! Mora da je moja mama jako zabrinuta! Kako ću pronaći put kući?“

Lila mu se nasmeja svojim velikim smeđim očima. „Ja ću ti pomoći“, reče blago.

Tada pogleda ormar. „Ormar je tako lep“, reče. „Zašto su ga tvoji roditelji bacili?“

“Moja mama je rekla da nije dovoljno moderan pa je tata kupio novi. A meni se sviđa stari. Od njega može da se napravi ugodno skrovište i ja sam želeo da se još jednom sklupčam u njemu. Verovatno sam zaspao. A sada su i mene bacili!“

„Odrasli ljudi su malo čudni, zar ne?“, reče Lila. Podiže šapu i pokaže u pravcu grada Merlina. Vazduhom iznad grada se prostirao sivi pokrivač od dima.

„Vidiš taj grozan dim? On dolazi iz fabrika gde ljudi prave stvari. Previše beskorisnih stvari koje se brzo bace. Zašto to rade? Htela bih da prestanu.“

Liline oči su bile pune suza. Tom sede pored nje i ona se privi uz njega. Osećao je kako joj srce kuca.

„Kako grad Merlin može disati sa svom tom prljavštinom u vazduhu?'', upita Lila. „A pomiriši tek vodu u ovom potoku. Fuj! Miriše kao stotine pokvarenih riba. Šta se desilo sa lepim mirisom divljeg cveća? Bojim se onoga što se događa, Tome.“

Lisice su osetljive životinje. A pored toga, uvek su u pravu.

Lila ustade. „Dođi, hajdemo da pronađemo tvoju mamu.“

Oko smetlišta je bila visoka žičana ograda. Lila povede Toma do male rupe na ogradi. Baš kada su hteli da se provuku kroz rupu lisica oseti opasnost. „Pazi!“, povika. Ali, bilo je prekasno. Čovek koji se brinuo o smetlištu je stajao tamo. Lila potrči kako bi se sklonila iza stare veš mašine. Tom je pokušao da je isprati, ali se spotače.

Snažan par ruku uhvatio ga je i podigao. „Šta radiš ovde? Ti mali parazitu!“, vikne čovek. „Zar ne vidiš znak? On kaže: NE PRILAZI: PRIVATNO“. Njegovo lice je bilo crveno i izgledao je jako ljut.

„Kako grad Merlin može disati sa svom tom prljavštinom u vazduhu?'', upita Lila. „A pomiriši tek vodu u ovom potoku. Fuj! Miriše kao stotine pokvarenih riba. Šta se desilo sa lepim mirisom divljeg cveća? Bojim se onoga što se događa, Tome.“

Lisice su osetljive životinje. A pored toga, uvek su u pravu.

Lila ustade. „Dođi, hajdemo da pronađemo tvoju mamu.“

Oko smetlišta je bila visoka žičana ograda. Lila povede Toma do male rupe na ogradi. Baš kada su hteli da se provuku kroz rupu lisica oseti opasnost. „Pazi!“, povika. Ali, bilo je prekasno. Čovek koji se brinuo o smetlištu je stajao tamo. Lila potrči kako bi se sklonila iza stare veš mašine. Tom je pokušao da je isprati, ali se spotače.

Snažan par ruku uhvatio ga je i podigao. „Šta radiš ovde? Ti mali parazitu!“, vikne čovek. „Zar ne vidiš znak? On kaže: NE PRILAZI: PRIVATNO“. Njegovo lice je bilo crveno i izgledao je jako ljut.

„Ja… mene su bacili sa otpadom,“ reče Tom. „Moram pronaći mamu. Sigurno se brine za mene“.

Čovek spusti Toma na zemlju. Onda sede na mašinu za veš i ljubazno pogleda dečaka, sa tugom u očima. „Nemoj mi reći da su počeli i decu da bacaju!“ reče.

„Ne, to se desilo greškom“ odgovori Tom. Uspavao sam se u ormaru. Zaista. Onda me je našla moja prijateljica lisica.

Lila je izašla iz mesta gde se skrivala. „Zdravo“, reče ona. „Delujete uzrujano. U čemu je problem“

Čovek se izgubi na trenutak. Onda reče:

„Slušajte, imam nešto važno da vam kažem. Nešto što se tiče celog sveta. VELIKA tajna, ali pošto je toliko važna hoću da je vi ispričate svima. Svima! Da li mi obećavate?“

„Da, obećavamo! Obećavamo!“ odgovoriše Lila i Tom. Nastaviše da gledaju čoveka, pitajući se šta ima da im kaže. Čovek je duboko udahnu i poče…

„Ako ljudi ne budu pazili što bacaju, onda će voda, vazduh i zemlja postati toliko zagađeni da nećemo moći da živimo.“

"To ne može biti istina!", reče Tom.

„Ja… mene su bacili sa otpadom,“ reče Tom. „Moram pronaći mamu. Sigurno se brine za mene“.

Čovek spusti Toma na zemlju. Onda sede na mašinu za veš i ljubazno pogleda dečaka, sa tugom u očima. „Nemoj mi reći da su počeli i decu da bacaju!“ reče.

„Ne, to se desilo greškom“ odgovori Tom. Uspavao sam se u ormaru. Zaista. Onda me je našla moja prijateljica lisica.

Lila je izašla iz mesta gde se skrivala. „Zdravo“, reče ona. „Delujete uzrujano. U čemu je problem“

Čovek se izgubi na trenutak. Onda reče:

„Slušajte, imam nešto važno da vam kažem. Nešto što se tiče celog sveta. VELIKA tajna, ali pošto je toliko važna hoću da je vi ispričate svima. Svima! Da li mi obećavate?“

„Da, obećavamo! Obećavamo!“ odgovoriše Lila i Tom. Nastaviše da gledaju čoveka, pitajući se šta ima da im kaže. Čovek je duboko udahnu i poče…

„Ako ljudi ne budu pazili što bacaju, onda će voda, vazduh i zemlja postati toliko zagađeni da nećemo moći da živimo.“

"To ne može biti istina!", reče Tom.

Ali da, to je istina“, reče čovek. „Ljudi bacaju svakakve stvari. Mašine, bočice od lekova, konzerve boja, sve. Oni se otarase svog smeća bez obzira koliko je staro. Ali smeće u sebi sadrži puno otrovnih stvari. Vrlo opasnih stvari. I ti otrovi dospevaju u tlo na kojem raste naša hrana, u vazduh koji udišemo, u vodu koju pijemo. Mi postepeno…“

Zastao je, nemoćan da izgovori tu strašnu reč.

„Hoćete reći da postepeno ubijamo sami sebe?“, upita Tom.

Čovek klimnu glavom. „Ako nešto ne preduzmemo upravo bi to moglo da nam se dogodi. SVI moramo da se promenimo, pre nego što bude prekasno.“

Niko nije progovorio minut ili dva. Lila nije mogla da veruje svojim ušima. Tom je samo sedeo mršteći se. Tada čovek nastavi:

„Ako želimo da budemo zdravi, moramo imati zdravu planetu. Ako se Zemlja razboli, svi ćemo se razboleti!“

„Da, shvatam“, reče Tom. „Ali… o, kada bi barem moja mama to znala!“

Ali da, to je istina“, reče čovek. „Ljudi bacaju svakakve stvari. Mašine, bočice od lekova, konzerve boja, sve. Oni se otarase svog smeća bez obzira koliko je staro. Ali smeće u sebi sadrži puno otrovnih stvari. Vrlo opasnih stvari. I ti otrovi dospevaju u tlo na kojem raste naša hrana, u vazduh koji udišemo, u vodu koju pijemo. Mi postepeno…“

Zastao je, nemoćan da izgovori tu strašnu reč.

„Hoćete reći da postepeno ubijamo sami sebe?“, upita Tom.

Čovek klimnu glavom. „Ako nešto ne preduzmemo upravo bi to moglo da nam se dogodi. SVI moramo da se promenimo, pre nego što bude prekasno.“

Niko nije progovorio minut ili dva. Lila nije mogla da veruje svojim ušima. Tom je samo sedeo mršteći se. Tada čovek nastavi:

„Ako želimo da budemo zdravi, moramo imati zdravu planetu. Ako se Zemlja razboli, svi ćemo se razboleti!“

„Da, shvatam“, reče Tom. „Ali… o, kada bi barem moja mama to znala!“

Čovek pogleda prema nebu. Ruke su mu se tresle. „Ima još jedna tajna koju želim da vam kažem“, reče. „Vrlo važna, skrivena tajna. Nešto strašno se događa na nebu visoko iznad nas. To ne možete videti. Ne možete ga omirisati. Ne možete ga dodirnuti. Ali to se događa i vrlo je zabrinjavajuće.“

„Što je to?“, pitali su Tom I Lila.

„Širom Zemlje, visoko na nebu, nalazi se sloj gasa. Taj gas se zove ozon. On je vrlo važan za nas. Propušta dobre sunčeve zrake i sprečava većinu loših, štetnih sunčevih zraka – zbog kojih bismo se mogli strašno razboleti. Ozonski omotač nas štiti od tih zraka. Ali, problem je u tome što mi taj sloj ozona oštećujemo. Koristimo previše sprejeva u kojima ima stvari koje uništavaju ozon. Tako sada ozonski omotač ima u sebi rupu!“

„Rupu?“, upita Tom zabrinuto.

„Da. Ako ne prestanemo sa korišćenjem sprejeva, rupa će se sve više i više širiti, a mi ćemo primati puno štetnih sunčevih zraka.“

Lila se namršti. Tom je duboko razmišljao, zureći u oblake. Odjednom reče: „Dobro! Idem kući mami“.

„Čekaj, reče čovek: „Imam još jednu tajnu koju hoću da vam kažem“.

„Ne! Ne! Dosta sam čula!“, povika Lila. Vaše tajne nas nasmrt plaše! Želimo da slušamo o lepim stvarima. O cveću… i takvim lepim stvarima."

Čovek pogleda prema nebu. Ruke su mu se tresle. „Ima još jedna tajna koju želim da vam kažem“, reče. „Vrlo važna, skrivena tajna. Nešto strašno se događa na nebu visoko iznad nas. To ne možete videti. Ne možete ga omirisati. Ne možete ga dodirnuti. Ali to se događa i vrlo je zabrinjavajuće.“

„Što je to?“, pitali su Tom I Lila.

„Širom Zemlje, visoko na nebu, nalazi se sloj gasa. Taj gas se zove ozon. On je vrlo važan za nas. Propušta dobre sunčeve zrake i sprečava većinu loših, štetnih sunčevih zraka – zbog kojih bismo se mogli strašno razboleti. Ozonski omotač nas štiti od tih zraka. Ali, problem je u tome što mi taj sloj ozona oštećujemo. Koristimo previše sprejeva u kojima ima stvari koje uništavaju ozon. Tako sada ozonski omotač ima u sebi rupu!“

„Rupu?“, upita Tom zabrinuto.

„Da. Ako ne prestanemo sa korišćenjem sprejeva, rupa će se sve više i više širiti, a mi ćemo primati puno štetnih sunčevih zraka.“

Lila se namršti. Tom je duboko razmišljao, zureći u oblake. Odjednom reče: „Dobro! Idem kući mami“.

„Čekaj, reče čovek: „Imam još jednu tajnu koju hoću da vam kažem“.

„Ne! Ne! Dosta sam čula!“, povika Lila. Vaše tajne nas nasmrt plaše! Želimo da slušamo o lepim stvarima. O cveću… i takvim lepim stvarima."

Čovek ustade. „Šteta“, reče „Mislio sam da ste dovoljno odrasli da čujete neke ozbiljne tajne. Pogrešio sam. Oprostite. No dobro…“

Podigne kamen i baci ga u veliku baru. Voda zapljusne. Lila pogleda Toma i kaže, gotovo šapćući: „Možda je bolje da čujemo poslednju tajnu?“

„Da, dobro!“, kaže Tom. „U redu, poslušaću tajnu. Želim da je čujem jer želim da sve znam! Ali molim vas, požurite!"”

Čovek stavi ruku Tomu na rame i reče: „Morate biti hrabri da čujete ovo“.

„Ali ja jesam hrabar!“, povika Tom.

„I ja isto!“, usklikne Lila.

„U redu“, reče čovek: „Evo treće tajne. Sagorevanjem ulja, goriva i gasa šaljemo previše zagađenja u vazduh i to zagađenje okružuje celu zemlju. To je kao staklena bašta: ona sprečava toplinu da ode sa zemlje u svemir pa se naša planeta tako postepeno zagreva.“

„Onda nam zimi neće mnogo hladno!“, reče Lila, delujući zadovoljno.

Čovek ustade. „Šteta“, reče „Mislio sam da ste dovoljno odrasli da čujete neke ozbiljne tajne. Pogrešio sam. Oprostite. No dobro…“

Podigne kamen i baci ga u veliku baru. Voda zapljusne. Lila pogleda Toma i kaže, gotovo šapćući: „Možda je bolje da čujemo poslednju tajnu?“

„Da, dobro!“, kaže Tom. „U redu, poslušaću tajnu. Želim da je čujem jer želim da sve znam! Ali molim vas, požurite!"”

Čovek stavi ruku Tomu na rame i reče: „Morate biti hrabri da čujete ovo“.

„Ali ja jesam hrabar!“, povika Tom.

„I ja isto!“, usklikne Lila.

„U redu“, reče čovek: „Evo treće tajne. Sagorevanjem ulja, goriva i gasa šaljemo previše zagađenja u vazduh i to zagađenje okružuje celu zemlju. To je kao staklena bašta: ona sprečava toplinu da ode sa zemlje u svemir pa se naša planeta tako postepeno zagreva.“

„Onda nam zimi neće mnogo hladno!“, reče Lila, delujući zadovoljno.

„Možda ne“, reče čovek: „ali će to takođe prouzrokovati strašne oluje. I zamislite velike količine leda i snega na severnom i južnom polu. Ako se sneg i led otope i odu u more, more će narasti i cele države bi mogle da budu potopljene. To je vrlo ozbiljno.“

„Onda moramo otvoriti staklenik i pustiti toplotu napolje!“, reče Tom. „Moramo prekinuti sagorevanje svog tog ulja, gasa i goriva!“

„U pravu si“, reče čovek.

„Ali to je nemoguće!“, uskliknu Lila. „Ne možete tražiti od ljudi da prestanu da voze automobile! A njima trebaju sve te fabrike! O…“

„Ne!“, odgovori Tom. „Ja se neću zalagati za to! Mora da postoji neki način! Moramo izmisliti nove načine za upravljanje fabrikama! Kad odrastem, izumeću te nove stvari. Izumeću motor za automobil kojem neće trebati gorivo. I grejanje za kuće kojem neće trebati gas ili ulje. Sutra ću ići u školu biciklom! Ja ću…“

VRUUM!!! Tomov glas se odjednom uguši u buci automobila koji je najvećom brzinom uleteo u smetlište zaustavljajući se u oblaku prašine.

„Možda ne“, reče čovek: „ali će to takođe prouzrokovati strašne oluje. I zamislite velike količine leda i snega na severnom i južnom polu. Ako se sneg i led otope i odu u more, more će narasti i cele države bi mogle da budu potopljene. To je vrlo ozbiljno.“

„Onda moramo otvoriti staklenik i pustiti toplotu napolje!“, reče Tom. „Moramo prekinuti sagorevanje svog tog ulja, gasa i goriva!“

„U pravu si“, reče čovek.

„Ali to je nemoguće!“, uskliknu Lila. „Ne možete tražiti od ljudi da prestanu da voze automobile! A njima trebaju sve te fabrike! O…“

„Ne!“, odgovori Tom. „Ja se neću zalagati za to! Mora da postoji neki način! Moramo izmisliti nove načine za upravljanje fabrikama! Kad odrastem, izumeću te nove stvari. Izumeću motor za automobil kojem neće trebati gorivo. I grejanje za kuće kojem neće trebati gas ili ulje. Sutra ću ići u školu biciklom! Ja ću…“

VRUUM!!! Tomov glas se odjednom uguši u buci automobila koji je najvećom brzinom uleteo u smetlište zaustavljajući se u oblaku prašine.

Dvoje ljudi izlete e napolje i dva para uspaničenih očiju proviriše kroz oblak prašine. „Tome? Tome! Gde si? To je mama, zlato. TOME!?“

„Tome? To smo mi! To je tata!“

„O, TATA! MAMA! OVDE SAM!“

Tom požuri u naručje svoje mame. Njegov tata jedva da je mogao da govori od radosti.

„Mama, tata, želim da upoznate moje prijatelje.“

„Prijatelje?“

„Da, Lilu i čoveka. Oni su se brinuli o meni. Eno ih, tamo su.“

Tom se okrene, ali Lila i čovek nisu bili tu.

„Ali bili su tu", reče Tom. "Lila i ja, mi…“

"Lila?”

„Da, lisica Lila. I čovek koji čuva smetlište. Gde su mogli da odu?“

„Ovde nema nikoga,“ kaže Tomov tata. „Opet tvoja mašta!“

„Ali…“

„Idemo kući“, reče njegova mama.

Dvoje ljudi izlete e napolje i dva para uspaničenih očiju proviriše kroz oblak prašine. „Tome? Tome! Gde si? To je mama, zlato. TOME!?“

„Tome? To smo mi! To je tata!“

„O, TATA! MAMA! OVDE SAM!“

Tom požuri u naručje svoje mame. Njegov tata jedva da je mogao da govori od radosti.

„Mama, tata, želim da upoznate moje prijatelje.“

„Prijatelje?“

„Da, Lilu i čoveka. Oni su se brinuli o meni. Eno ih, tamo su.“

Tom se okrene, ali Lila i čovek nisu bili tu.

„Ali bili su tu", reče Tom. "Lila i ja, mi…“

"Lila?”

„Da, lisica Lila. I čovek koji čuva smetlište. Gde su mogli da odu?“

„Ovde nema nikoga,“ kaže Tomov tata. „Opet tvoja mašta!“

„Ali…“

„Idemo kući“, reče njegova mama.

Tom stavi ruke oko vrata svog tate i nešto mu šapnu na uvo. Njegov tata se nasmeši. „U redu“, reče.

Nekoliko minuta kasnije vozili su se putem prema gradu Merlinu, a na krovu automobila bio je – omiljeni Tomov ormar!

Na vrhu smetlišta stajala je Lila i tužno ih gledala kako odlaze. Osećala se kao da je upravo izgubila prijatelja.

„Razvedri se, Lila“, reče čovek. „Tom je morao da nas napusti. On sada ima važan zadatak.“

Tom stavi ruke oko vrata svog tate i nešto mu šapnu na uvo. Njegov tata se nasmeši. „U redu“, reče.

Nekoliko minuta kasnije vozili su se putem prema gradu Merlinu, a na krovu automobila bio je – omiljeni Tomov ormar!

Na vrhu smetlišta stajala je Lila i tužno ih gledala kako odlaze. Osećala se kao da je upravo izgubila prijatelja.

„Razvedri se, Lila“, reče čovek. „Tom je morao da nas napusti. On sada ima važan zadatak.“

“Po, një punë shumë të rëndësishme” u pajtua Lila. Gjersa deponia e mbeturinave nuk shihej më. Tomi hodhi shikimin jashtë dhe ia nguli sytë qiellit. “Baba, mama... A doni t'i mësoni tri sekrete?” pyeti ai.

“Tri sekrete? Nisja, Tom. Po të dëgjojmë”.

Da, vrlo važan zadatak“, složila se Lila.

Kako je smetlište nestajalo iz vidokruga, Tom je gledao kroz prozor automobila i zurio gore prema nebu.

„Tata, mama… želite li da saznate tri tajne?“, upita.

„Tri tajne? Hajde, Tome. Slušamo!“

OSTALE INFORMACIJE O EVROPSKOJ UNIJIInformacije na svim službenim jezicima Evropske unije dostupne su na internetu. Možete im pristupiti preko servera „Europa“ ( ).

„EUROPE DIRECT“ je besplatna telefonska usluga koja vam može pomoći da nađete odgovore na svoja pitanja o Evropskoj uniji i može vam pružiti informacije o vašim pravima i mogućnostima kao građanina EU:00800 6 7 8 9 10 11Poziv van EU: 00 32 2 299 96 96

Informacije i publikacije o Evropskoj uniji možete pribaviti od:

Kancelarija za vezu Evropske komisije

Ul. Kosova 1, poštanski fah 331Priština, 10000

Tel. + 381 38 51 31 200Faks. + 381 38 51 31 304

http://europa.eu.int

[email protected]

“Po, një punë shumë të rëndësishme” u pajtua Lila. Gjersa deponia e mbeturinave nuk shihej më. Tomi hodhi shikimin jashtë dhe ia nguli sytë qiellit. “Baba, mama... A doni t'i mësoni tri sekrete?” pyeti ai.

“Tri sekrete? Nisja, Tom. Po të dëgjojmë”.

Da, vrlo važan zadatak“, složila se Lila.

Kako je smetlište nestajalo iz vidokruga, Tom je gledao kroz prozor automobila i zurio gore prema nebu.

„Tata, mama… želite li da saznate tri tajne?“, upita.

„Tri tajne? Hajde, Tome. Slušamo!“

OSTALE INFORMACIJE O EVROPSKOJ UNIJIInformacije na svim službenim jezicima Evropske unije dostupne su na internetu. Možete im pristupiti preko servera „Europa“ ( ).

„EUROPE DIRECT“ je besplatna telefonska usluga koja vam može pomoći da nađete odgovore na svoja pitanja o Evropskoj uniji i može vam pružiti informacije o vašim pravima i mogućnostima kao građanina EU:00800 6 7 8 9 10 11Poziv van EU: 00 32 2 299 96 96

Informacije i publikacije o Evropskoj uniji možete pribaviti od:

Kancelarija za vezu Evropske komisije

Ul. Kosova 1, poštanski fah 331Priština, 10000

Tel. + 381 38 51 31 200Faks. + 381 38 51 31 304

http://europa.eu.int

[email protected]

KANCELARIJA ZA ZVANIČNE

PUBLIKACIJE EVROPSKIH ZAJEDNICA

L-2985 Luksemburg

Evropska komisija -...

Documents

Transcript of Evropska komisija -...