ETRURSKA UMETNOST ALEM AKAMIJA

ETRURCIUbrzo nakon to su Grci osnovali svoje prve kolonije u junoj Italiji sredinom osmog veka p.n.e. susreli su se sa kulturom gvozdenog doba koja se nije mnogo razlikovala od njihove. Njeni pripadnici nazivali su sebe Rasenna, ali su kasnije postali poznati kao Etrurci. Oni su polako reorganizovali svoja mala poljoprivredna naselja u prve gradove postajui najbolje organizovani stanovnici italijanskog poluostrva, jedini koji e biti dorasli grkim osvajaima. Njihova materijalno bogata civilizacija mogla se meriti sa savremenom arhajskom grkom kulturom. Njihov jezik, koji je sauvan u hiljadama zapisa, nije bio indoevropskog porekla i do danas je veoma malo poznat. On ih je odvajao od drugih stanovnika Italije koji su govorili dijalektima koji su bili blisko povezani, a koji su ukljuivali i primitivni oblik latinskog jezika. Veruje se da su i Etrurci bili tada relativno novi doseljenici u Italiji, verovatno iz zapadne Azije, kako j tvrdio Herodot, ali ovo se ne moe pouzdano ni dokazati ni opovri.Iako su svi govorili istim jezikom i imali zajedniku veru, Etrurci ni u kom sluaju nisu imali i politiko jedinstvo. Njihovi nezavisni gradovi-drave, tradicija kae da ih je bilo 12, u poetku monarhijske, a potom republikanske, donekle su bile sline onima u Grkoj, odnosno polisima, ali su ipak mnogo ree meusobno ratovale. Etrurski gradovi prostirali su se od priobalne ravnice izmeu reka Arna i Tibra pa prema unutranjosti sve do Apenina, to bi odgovaralo podrujima moderne Toskane i Umbrije, bogatim mineralima koje su Etrurci eksploatisali. Kasnije su se proirili i na sever prema plodnoj dolini reke Po, ali i juno ak do blizine Napulja. Samim Rimom su vladali etrurski kraljevi sve do 510. p.n.e. Njihov uticaj bio je presudan u estom veku na celom poluostrvu, osim onih delova koje su kolonizovali Grci. Njihova flota je bila moda i najmonija na Mediteranu i titila je njihove rairene trgovake interese.Kulturni odnosi meu Etrurcima i Grcima bili su sloeni. Pre kraja osmog veka Etrurci su usvojili alfabet slian grkom, ali su pisali s desna na levo. Uvozili su grke artefakte masovno, pogotovo oslikanu grnariju sa scenama iz mitologije. Slino je bilo i sa statuama grkih boanstava, od kojih su neka ak i usvojili, Apolona i Artemidu, na primer. Poznato je da su grki umetnici radili u etrurskim gradovima poev od sedmog veka p.n.e. Ipak, etrurska kultura nije bila prosti derivat grke. Ona se razvila sasvim drugaije iz slinih korena u gvozdenom dobu. Znaajno je napomenuti da su Grci, a kasnije i helenizovani Rimljani, Etrurce uvek samtrali posebnim narodom. Mapa etrurskih i grkih gradova na Apeninskom polustrvuEtrurci nam nisu, poput Grka, ostavili bogatu knjievnost iz koje bismo mogli zakljuivati o njihovim razmiljanjima, oseanjima, nainu ivota ili istoriji. Poznajemo ih iskljuivo prema, verovatno pristrasnim, komentarima grkih i latinskih pisaca i prema materijalnim ostacima njihove kulture koje nalazimo uglavnom u grobnicama. Treba zapaziti da je upravo etrurska kultura izazvala najneverovatniju raznolikost tumaenja u novijoj nauci. Antiki, ali i moderni pisci opisuju ih kao ljude opsednute smru, ali i potpuno posveene uivanjima u ovozemaljskom ivotu, kao duboko religiozne, ali i kao raskalano amoralne. Njihova umetnost osuivana je zbog nedostatka originalnosti, ali i hvaljena zbog njene vitalne spontanosti. Poznato je da je u Atini bila veoma cenjena njihova vetina livenja bronzanih predmeta u petom veku p.n.e, odnosno na vrhuncu grke klasine epohe. Bar po jednom sauvanom delu moglo bi se sasvim poverovati u ovakve tvrdnje. Re je o uvenoj Kapitolskoj vuici, koja je vekovima bila totem grada Rima koji su, po legendi, osnovali Romul i Rem, koje je vuica podojila. Ovaj izvanredni primer bronzane skulpture ne lii ni na jednu grku figuru ivotinje. Vuica se odlikuje izvanrednim realizmom napetog i opreznog poloaja tela ui nauljene, naborani delovi iznad oiju, razjapljena eljust, nakostreeni greben sve to ukazuje na neidealizovan i injenian pristup u koncipiranju vizuelne predstave.

Kapitolska vuica, oko 500. p.n.e. (bronza, visina 85 cm, figure Romula i Rema dodate u renesansi)Meu arheolozima i danas se biju velike bitke oko porekla nekih predmeta koji su naeni u gradovima i na grobljima u Etruriji. Pronaeno je bukvalno na hiljade etrurskih grobnica sa slikanim i vajanim dekoracijama, urnama za pepeo, sarkofazima i raznim predmetima koji se, po vrsti, kreu od obine kune opreme do luksuznih artefakta. Ipak, mnogo ostaje nerazumljivo. Sami predmeti su razliito atribuisani grkim ili etrurskim umetnicima, preesto prema veoma subjektivnim kriterijumima. Zbog toga je mnogo tee definisati umetnost Etruraca od njihovog umetnikog ukusa. U etrurskom gradu Veji pronaene su grke geometrijske vaze iz osmog veka p.n.e. Meutim, veina uvezenih predmeta naena u etrurskim grobnicama osmog i sedmog veka p.n.e. bliskoistonog je stila komadi od fajansa iz Egipta, fenianska bronza i rezbarije u slonovai, grke orijentalizirajue bronze i slikane vaze. Oni dokazuju da je etrursko drutvo u svakom od gradova razvilo bogatu klasu sa ukusom za luksuz. Odreeni nivo konsenzusa postignut je u vezi nastanka nekih predmeta u Etruriji, odnosno smatra se da su ih pravili etrurski majstori. Meu njima su tipine ruke od slonovae sa veoma dugim prstima na akama, koje su verovatno sluile kao ruke za ogledala. Na njima se, zauujue, pojavljuju motivi lavova, koje ni jedan Etrurac nije mogao videti u svom zaviaju i verovatno su predstavljali daleki odjek asirskih motiva. Lavovi su vaan dekorativni elemenat velike zlatne fibule (antika varijanta broa) ili kope pronaene u u veoma bogatoj, moda kraljevskoj, grobnici u Ceri (savremeni erveteri). Ovaj komad nakita zadivljuje tehnikom izrade pet lavova na gornjem delu posebno su vajani, pa privreni na pozadinu. Linije koje uokviruju njihove grive raene su tehnikom aplikacije siunih zlatnih granula; na isti nain obraeni su i delovi dekoratvinog venca koji ih uokviruje i cik-cak motiv na sredinjem delu predmeta. Dok su lavovi u gornjem segmentu reljef, donji deo fibule ukraen je gotovo punim figurama leteih lavova i malim figurama pataka. Etrurci su oigledno voleli ovakve predmete, koji su bili izraz luksuza ne samo po vrednosti materijala od kojih su bili izraeni, ve i po minucioznoj tehnici koja je zahtevala ogromno vreme i retku spretnost.

Fibula iz Cere, 7. vek p.n.e. (zlato, duina 32 cm)Orijentalizujui stil sedmog veka p.n.e. uvukao je Etrurce na periferiju kulturnog sveta koji je svoj centar imao u Asiriji, tada najmonijoj sili na Bliskom Istoku. Ove uticaje kroz ceo Mediteran podjednako su prenosili kako Grci tako i Feniani. Ova velika pomorska trgovaka nacija naselila se u Libanu i oko 800. p.n.e. u Kartagini osnovala koloniju koja e postati njihova prestonica iz koje su se postepeno proirili du obala severne Afrike i june panije. Etrurci su odravali veoma bliske veze sa Fenianima, odnosno Kartaginjanima kako se ee nazivaju, sve dok obe drave nisu pale pod vlast Rima. U estom veku oni su bili u savezu protiv grkih gradova zapadnog Mediterana. Ipak, Etrurci e se u umetnosti okrenuti dominantnom uticaju helenskog sveta. Arhajski grki stil prodro je meu Etrurce preko uvoza artefakta, ali i angaovanjem grkih umetnika od kojih su mnogi verovatno bili izbeglice iz Male Azije nakon to su Persijanci osvojili Joniju 548-547. p.n.e. Veina etrurskih artefakta ovog vremena, bilo da su ih radile grke pridolice ili etrurski majstori, pripada arhajskom stilu. Izvanredna i veoma dobro ouvana drvena procesiona koija presvuena bronzom pronaena u grobnici u blizini Spoleta ima grku temu i stilski karakter. Na prednjoj strani prikazan je Ahilej kako od majke Tetide prima svoj oklop i tit na kom je vajana Gorgonina grimasa. Na jednoj od bonih povrina vajana je Ahilejeva borba sa Memnonom, a na drugoj Ahilejeva apoteoza. Scene trojanskog rata kako ih je opisao Homer bile su esto slikane na grkim vazama iz tog vremena, ponekad sa veoma uspeno ostvarenim narativnim sekvencama. Ipak, ovde su kompozicije toliko prenatrpane da se ini da je umetnikova tenja prvenstveno bila to vee bogatstvo i obilatost. Koija iz Monteleonea kod Spoleta, Italija, 550-540. p.n.e. (bronza i drvo, visina1,31 m) Etrursku ljubav prema ukraavanju i luskuzu moda najbolje ilustruju bronzana ogledala i kovezi sa ugraviranim figurativnim predstavama velike ivosti i elegancije.Na jednom od ranih primera vidimo par koji igra grevitim pokretima. Zanimljivo je uporediti ovu scenu sa svaremenim grkim slikarstvom vaza. Na arhajskim grkim vazama figure su slikane sa apsolutnom jasnoom, kao da se radilo o frizu silueta. Na etrurskom primeru figure su toliko blizu jedna drugoj i isprepletene da ih je u prvi mah teko proitati. Treba ih shvatiti kao dve figure koje su okrenute jedna prema drugoj, s tim to je mladieva ruka obgrlila devojina ramena. Slinosti izmeu umetnosti Grka i Etruraca esto mogu da zavaraju. One preklapaju razlike koje su ponekada mnogo dublje ispod prvog vizuelnog utiska. Na primer, grke statue kasnog estog ili ranog petog veka p.n.e, poput ratnika na zabatima hrama u Egini, na primer, mogli su posluiti kao uzor za figuru mladia na poklopcu jedne urne pronaene u Ceri. Ali, meu njima postoje ogromne razlike. Herojska idealizacija Grka sasvim je ovde sputena na zemlju. Etrurska figura je mnogo deskriptivnija, mnogo faktikija gotovo da imamo oseaj da se radi o portretu posebne osobe uhvaene u jednom neobaveznom trenutku, uesnika banketa koji se laktom oslonio na jastue, dok je pare tkanine neobavezno prebaeno preko njegovih slabina. Leei mladi na poklopcu urne, erveteri, Italija (terakota, dina baze 90 cm)Sasvim drugaiji vid devijacije od grkih modela vidimo na uvenoj skulpturi Apolona iz Veja. Ona poseduje facijalne karakteristike, stilizaciju kose, pa ak i zagonetni smeak tipinog grkog arhajskog kurosa. Motiv na elementu koji slui kao potpora statui direktno je izveden iz dekorativnog repertoara grke arhitekture. I draperija, paljivo upeglana i sloena takoe je arhajska grka, ali preuzeta sa statua obuenih kora. Ali, ovaj Apolon, sa svojim tekim udovima i nezgrapnim hodom, nema ni traga sveane elegancije grke skulpture. On se u jo dva bitna aspekta razlikuje od grkih arhajskih primera napravljen je od terakote, a ne od mermera, koji se veoma retko koristio za skulpturu u Etruriji. On je pripadao grupi skulptura koja je bila postavljena na jednom skoro udnom mestu uzdu rubova krova hrama, po emu se takoe veoma razlikovao od grkih primera. Apolon iz Veja, oko 500. p.n.e, (bojena terakota, visina 1,75 m)Modelovana i bojena terakota bila je ukras etrurskih hramova od poetaka njihovog razvoja, kada oni nisu bili nita vie od prostih pravougaonih koliba od drveta i blatne opeke. Pod grkim uticajem pre kraja estog veka ova osnovna forma se razrauje, iako graevinski materijal ostaje isti. Veoma malo je ostalo od ovih graevina, ali nam opisi rimskih pisaca omoguuju da rekonstruiemo njihov standardni oblik, koji e imati znaajnog uticaja na potonju rimsku arhitekturu. U kontrastu sa grkom arhitekturom, cela je u etrurski hramovima obino bila podeljena na tri dela za razliite kultne figure i ini se da nikada nije bila potpuno okruena stubovima. Na prednjoj strani hrama nalazio se dubok trem i ponekada kolonade na bonim stranama, ali ne i na zadnjoj strani hrama. Podijum na kojoj je stajala graevina imao je stepenite samo na prednjoj strani. etrurski hramovi bli su mnogo manji od velikih dorskih struktura koje su gradili Grci, ali su bili mnogo bogatije dekorisani na zabatima su bile istaknute figuralne akroterije, antefiksi streha, kao i statue na rubu krova. Slikane terakote bile su veoma zastupljene u dekoraciji one su oslikavane zbog dekorativnosti, ali i zatite materijala od kog su bile napravljene. Osnova i elevacija tipinog etrurskog hrama, prema VitruvijuEtrurske grobnice graene su, poput onih u Egiptu, kao stanovi za mrtve i mogu posluiti kod zakljuivanja o unutranjem izgledu prostorija, pa ak i nametaja u iezlim etrurskim gradovima. U tzv. Grobnici reljefa u erveteriju u Italiji vidimo oponaanje drvenih stubova, drvenih pragova, greda i dekorativnih detalja, ali izvedenih u kamenu. Grobnice su, kao i prostrane prostorije u gradskim kuama Etruraca, bile oslikane. Najstarije sauvane zidne slike potiu iz Veja i nalaze se u grobnici koja je datovana u drugu etvrtinu sedmog veka p.n.e. radi se uglavnom o motivima ivotinja. Ljuska figura se pojavljuje ubrzo nakon sredine estog veka i to u grobnicama u Tarkviniji. Njihov je stil veoma srodan arhajskom grkom, posebno zidnim slikama u nedavno otkrivenim grobnicama iz otprilike istog vremena u Maloj Aziji, posebno u gordijskim i likijskim grobnicama. Velika slinost ovog slikarstva sa etrurskim tarkvinijskim primerima ostavlja malo sumnje da su aktivni prenosioci tog stila u Etruriju bili jonski umetnici. Tematika ukljuuje scene lova i ribolova, atletska takmienja, vebe jahanja, divlje ekstatine plesove i poneku ilustraciju grkih mitova i legendi. Etrurski muziar u grobnici Triklinijuma, Tarkvinija, oko 500. p.n.e. Unutranjost tzv. Grobnice reljefa, erveteri, Italija, oko 300. p.n.e.U grobnicama, dekorativni program slikarstva imao je poprilino ujednaenu ikonografiju od oko 500. p.n.e. Obino su prikazivani sveani banketi sa ljudima u poluleeim pozama, muziari i plesai u pejzanom setingu meu drveem i pticama. Veoma je teko rei da li se ovde radi o predstavama pogrebnih banketa, kao u Egiptu. Mnogo tota u etrurskim grobnicama strano je u Italiji. Ipak, njihova dekoracija svakako pouzdano svedoi o bogatstvu porodica koje su ih gradile. Slike ih prikazuju dok u udobnim poloajima uivaju u zvucima lire okrueni ovozemaljskim luksuzom svake vrste. Oni su gotovo uvek, meutim, prikazani samo kao posmatrai, a ne i kao uesnici, dionisijskih sveanosti kojima su Grci slavili svoje bogove. Moglo bi se rei da je grka umetnost u Etruriji imala vrednost onoga to se danas naziva statusnim simbolom. U ovome bi mogao leati deo objanjenja zato se kod Etruraca tako dugo zadrao arhajski stil, koji su oni prihvatili u trenutku kada su njihovi gradovi bili na vrhuncu bogatstva i moi. Shematizovano tretirane figure u ogranienom broju poza, sa glavama i nogama u profilu i sa frontalno postavljenim torzoima, zadrale su se dugo nakon to je u Grkoj naturalistiko predstavljanje i na vazama postalo norma. Dobar primer etrurske jednostavnosti je i svira lire iz grobnice u Triklinijumu nag, odnosno delomino pokriven draperijom po etrurskoj normi, a figura je trtetirana tako da su njeni snani obrisi ispunjeni svetlom bojom bez pokuaja modelovanja. Kod Etruraca se ne uoava potreba da slede Grke na putu ka to uverljivijem naturalizmu u slikarstvu. I zaista, ini se da je svako odstupanje od utvrenih konvencija nailazilo na otpor kod naruilaca. Slino je bilo i u arhitekturi jednom kada je osnovni oblik hrama usvojen, on ostaje nepromenjen sve dok Etruriju nije progutao Rim. Slino se moe rei za skulpturu gde je arhajski grki stil doiveo znatno produenje u vreme kada ga je klasina Grka sasvim prevazila. Najvee pribliavanje klasinom idealu u etrurskoj skulpturi predstavljala bi uvena statua Marsa iz Todija. Ipak radi se o izuzetnom delu u svakom smislu to je jedina sauvana velika etrurska bronza iz vremena pre drugog veka p.n.e. Pronaena je paljivo zakopana u sarkofagu u ruevinama hrama u Todiju. Natpis meavinom etrurskog i latinskog alfabeta otkriva da je skulpturu posvetio izvesni Atal Trutitis. Kao i na mnogim grkim bronzanim statuama njegove usne bile su izvorno presvuene bakrom, a oi ispunjene bojenim materijalom. lem figure, koji je nestao, bio je posebno izliven i postavljen na glavu. Po tehnikoj perfekciji ova skulptura parira bilo kom helenskom savremenom primeru, ali bi se po izgledu teko mogla zameniti za grku skulpturu. Mars iz Todija ima sasvim udnu, neklasinu pozu i oklop koji pokriva ceo torzo. Njegove odlike su idealizovane, ali na sasvim drugaiji nain od onog u klasinoj Grkoj on je krupan pre nego atletski graen, a izraz lica je gotovo drzak u odnosu na klasino vanvremensko samopozudanje grkih statua. Postoji i uznemirujue nesaglasje izmeu delikatnih aka, stopala i pod-haljine i nedostatka artikulacije krupnog vrata i velikih, pre oteenih nego miiavih, butina. Kao i na mnogim drugim delima etrurske skulpture, gola telesnost je tretirana bez imalo panje ka kotanim pod-strukturama i njihovog odnosa sa miinim masama, kao to je to bio sluaj kod Grka. Nagost je retka u etrurskoj umetnosti i ona obino ukazuje na inferioran poloaj plaenih slugu i zabavljaa, ili robova.

Mars iz Todija, rani IV vek p.n.e. (bronza, visna 1,4 m)Etrurska umetnost je bila vie preokupirana prikazivanjem obinih smrtnika od pravljenja statua bogova ili bogolikih savrenih atleta. ak i u grobnicama naglasak je bio na ovde i sada, bar do kanog perioda. Njihova funerarna umetnost je zbog ove injenice u najmanju ruku paradoksalna. Pokojnici su obino kremirani, a usvajanje samog procesa kremacije ukazuje na svest o razlici izmeu duha i tela. Ipak u njihovoj praksi obezbeivanja mrtvima, bilo kremiranim ili poloenim u sarkofage, svih luksuza i potreptina iz sveta ivih, ukazuje na verovanje u materijalnu povezanost izmeu tela i duha. Ove, naoigled udne ideje lee u pozadini sasvim specifinih formi koje su poprimili predmeti u koje su Etrurci polagali ostatke svojih pokojnika.

Tzv. Sarkofag suprunika, erveteri, Italija, oko 520. p.n.e. (terakota, duina 2 m)Urne za pepeo iz sedmog veka p.n.e, pronaene najveim delom u Kluzijumu (dananji Kjuzi) imaju poklopce u obliku glava, ponekad sa torzoima i rukama. ini se da su se razvili procesom reifikacije (suprotno od apstrakcije) oblika karakteristinih za poklopce u obliku lema na urnama koje su koristili pripadnici kulture gvozdenog doba koja je prethodila Etrurcima u severnoj i centralnoj Italiji (dobili su naziv Vilanovanci, po arheolokom nalazitu u blizini Bolonje). Njihove urne u grobnicama postavljane su na stolice, a kasnije bi i cela urna bila oblikovana u vidu figure koja sedi na tronu. Za sahranjivanje tela, odnosno za ona koja nisu bila spaljivana, u estom veku razvijen je oblik sarkofaga koji izgleda kao kau na kome lei jedna ili par figura. Mogua inspiracija su fenianski sarkofazi, koji su spajali oblik egipatske kutije za mumiju i pravougaonog kovega sa Bliskog Istoka. Figure na etrurskim sarkofazima ovog tipa stilski se oslanjaju na arhajske grke skulpture.Ono to je sasvim nova odlika, meutim, je prikazivanje aka i prstiju ovih figura koje oigledno uivaju u blagodetima bogatog banketa. Od etvrtog veka pa nadalje figure dobijaju gotovo karikaturalne izraze lica, kao da je po sredi bio pokuaj doaravanja individualnih karakteristika. Posebno upeatljive figure na poklopcu urne iz Voltere prikazuju ili ne tako srean brani par ili oveka kome se obraa demon smrti.

Poklopac urne iz Voltere, drugi vek p.n.e. Slini, ali uzdraniji naturalizam pojavljuje se na bronzanim glavama. Za jednu od najboljih, koja verovatno potie od cele figure, veruje se da predstavlja portret Lucija Junija Bruta (poetak 6. veka p.n.e), pretpostavljenog osnivaa republike koji je podigao svoje rimske sunarodnike da proteraju poslednjeg etrurskog kralja, Tarkvinija Superba. Ovo je svakako predstava specifine i odreene linosti koja se odlikuje nepokolebljivim oseanjem svrhe. Etrurska vetina u livenju bronze posebno je dola do izraaja kod obrade kose i brade ove figure.

Brut, oko 300. p.n.e. (visina 32 cm)Do poetka prvog veka p.n.e. svi etrurski gradovi bili su pod vlau Rima. Rimski pesnik Propercije je u svojim stihovima lamentirao nad tim nekada velikim i bogatim centrima pretvorenim u polja i divljinu. Ipak, sasvim dovoljno materijalnih ostataka etrurske kulture se sauvalo da bi ih opisali rimski pisci, na prvom mestu teoretiar arhitekture Vitruvije. U srcu Rima sauvala se sve do 83. godine p.n.e. (kada je spaljena) statua Jupitera iz Veja, koju je radio Vulka iz Veja, jedini imenom poznati etrurski vajar. Etrurska umetnost je, zajedno sa helenistikom grkom, bila jedan od presudnih formativnih faktora umetnosti Rimskog carstva. 1