ERNESTO SABATO

TUNEL

Ova knjiga je 1951. godine bila posveena plemenitom prijateljstvu

Rohelija Friherija. U dugom nizu godina njegovo ime je dostiglo, esto

bolnu, visinu nacionalnog voe. U tom periodu smo se slagali i

razmimoilazili, ali neto je ostalo netaknuto: veliko prijateljstvo jo iz

studentskih dana.

Ovom oseanju, koje me nikad nije naputalo, sem u politikim

pitanjima, obnavljam posvetu onog, ve davnog izdanja.

E.S.

... u svakom sluaju, bio je samo jedan tunel, mraan i usamljen: moj

tunel.

I

Bie dovoljno ako kaem da sam ja Huan Pablo Kastel, slikar koji je ubio

Mariju Iribarne; pretpostavljam da se svi seaju procesa i da nisu

potrebna dalja objanjenja o mojoj osobi.

Ni sam avo ne zna ega to treba ljudi da se seaju, i zato. U stvari,

uvek sam mislio da nema kolektivnog seanja, koje bi moda bilo kao

neka vrsta odbrane ljudskog roda. Reenica: Vreme koje je prolo bilo

je bolje ne znai da se ranije dogaalo manje zla, nego da sreom

ljudi to zaboravljaju. Naravno, takva reenica nema optu vrednost; za

mene je, na primer, karakteristino to to se odlino seam nemilih

dogaaja, tako da bih skoro mogao rei: Vreme koje je prolo bilo je

gore, kada mi sadanjost ne bi izgledala tako strana kao prolost.

Seam se tolikih nesrea, tolikih cininih i svirepih lica, tolikih loih dela,

da je pamenje za mene kao bojaljiva svetlost koja osvetljava odvratni

muzej srama.

Koliko sam puta ostajao satima u mranom uglu ateljea, skrhan nekom

veu u policijskoj hronici! No istina je da se tu ne pojavljuje uvek ono

najsramnije po ljudski rod; kriminalci su u izvesnom smislu najistiji,

najbezopasniji ljudi; ovo ne tvrdim stoga to sam ja ubio jedno ljudsko

stvorenje; ne, to je moje iskreno i duboko ubeenje. Je li neki stvor

opasan? Ubije ga, i gotovo. To ja zovem dobra akcija. Pomislite

koliko je gore za drutvo da taj stvor i dalje cedi otrov i, umesto da ga

likvidira, drutvo hoe da se suprotstavi njegovim delima pribegavajui

kojeemu, nevaljalstvima i drugim slinim gadostima, to se mene tie,

moram da priznam da sada alim to nisam bolje iskoristio vreme dok

sam bio na slobodi pa ubio est-sedam tipova koje poznajem.

Istina je da je suvino dokazivati koliko je svet straan. Dovoljna bi bila

samo jedna injenica da se to dokae, eto samo ovo: pre izvesnog

vremena sam itao da se u koncentracionom logoru jedan bivi pijanista

potuio da je gladan, pa su ga primorali da pojede pacova, i to ivog.

Svakako, nije to ono o emu hou sada da govorim; ako bude prilike,

docnije u rei neto vie o tome sa pacovom.

II

Kao to rekoh, zovem se Huan Pablo Kastel. Moda ete se upitati ta

me goni da piem o svom zloinu (ne znam da li sam vam ve rekao da

u pisati o svom zloinu), a pogotovu da traim izdavaa. Dovoljno

poznajem ljudsku duu da unapred pogaam da ete pomisliti na sujetu.

Mislite ta hoete, ba me briga. Odavno mi ve nije stalo do miljenja

ljudi i njihove pravde. Dakle, pretpostavite da objavljujem ovu priu iz

sujete. Konano, i ja sam od krvi i mesa, kostiju, kose i nokata, kao svaki

drugi ovek, i ini mi se da bi bilo vrlo nepravino kad biste zahtevali od

mene, ba od mene, da posedujem naroite kvalitete. Neko pokatkad

veruje da je natovek, ak i kad otkrije da je bedan, prljav i dvolian. O

sujeti ne govorim: verujem da niko nije lien ovog znaajnog pokretaa

ljudskog progresa. Zasmejavaju me ta gospoda kada se kite skromnou

Ajntajna ili njemu slinih. Odgovaram: lako je biti skroman onome ko je

slavan; htedoh rei praviti se skroman. ak i kad pretpostavljate da ona

uopte ne postoji, odjednom je otkrijete u njenom najfinijem obliku:

sujeta skromnosti. Koliko puta nailazimo na takve ljude! Pa ak i ovek,

pravi ili simbolini, kao Hristos, ovek pred kojim sam oseao a jo i

danas oseam najdublje potovanje, izgovarao je rei koje mu je

nametala sujeta ili, u najmanju ruku, ponos. A ta da kaemo o Leonu

Bloju, koji se branio od optube da je sujetan dokazujui da je ceo ivot

proveo sluei ljudima koji mu ne doseu ni do kolena? Sujete ima tamo

gde je najmanje oekujemo: uz dobrotu, uz samoodricanje, uz

velikodunost. Kad sam bio mali, bio sam oajan pri pomisli da moja

majka jednog dana treba da umre (vremenom se doe do saznanja da je

smrt ne samo podnoljiva nego i utena), nisam ni pomiljao da moja

majka ima neki nedostatak. Danas, kad je nema, mogu da kaem da je

bila toliko dobra koliko to moe biti jedno ljudsko bie. No, seam se, u

njenim poslednjim godinama, kada sam ve bio ovek, kako me je u

poetku bolelo kad bih u njenim najboljim delima otkrio ma i sitniju

primesu sujete ili ponosa. Neto mnogo oiglednije dogodilo se meni

samom, kada su je operisali od raka. Da bih stigao na vreme, trebalo je

da putujem dva cela dana bez spavanja. Kada sam priao njenom

krevetu, njeno samrtniko lice uspelo je da mi se blago nasmei s

nenou. Promrsila je nekoliko saaljivih rei (ona je alila to sam

umoran!). A ja sam nejasno u sebi osetio sujetni ponos to sam tako

brzo stigao. Otkrivam vam ovu tajnu da vidite koliko ne smatram da sam

bolji od ostalih.

Meutim, ne priam ovu priu iz sujete. Moda bih bio spreman da

priznam da tu ima malo oholosti ili ponosa. Ali emu ta manija da se trai

objanjenje za svaki postupak u ivotu? Kada sam poeo sa ovim

izlaganjem, bio sam vrsto odluio da ne dajem objanjenja nikakve

vrste. eleo sam da priam o svom zloinu, i gotovo: kome se ne bude

svialo, neka ne ita. Mada to ne verujem, jer su upravo ti ljudi, koji

uvek trae objanjenja, najradoznaliji, i mislim da niko od njih nee

propustiti priliku da proita priu o jednom zloinu do kraja.

Mogao bih da zadrim za sebe razloge koji su me naveli da napiem ove

stranice ispovesti: ali, jer mi nije stalo do toga da me smatraju

ekscentrinim, rei u istinu, koja je svakako vrlo jednostavna: mislio

sam da bi ih mogli itati mnogi ljudi, sad kad sam ve slavan; premda ne

smatram da su ove stranice bogzna ta, ipak imam slabu nadu u ljude

uopte, a posebno u itaoce ovih strana, da e moi da me razume neka

osoba. Pa makar to bila i jedna jedina osoba.

Neko bi se mogao upitati zato tek jedna slabana nada, ako e rukopis

itati toliko osoba? Ovu vrstu pitanja smatram nekorisnom. A ipak ih

treba predvideti, jer ljudi stalno postavljaju beskorisna pitanja, pitanja

koja i najpovrnija analiza otkrije kao nepotrebna. Mogao bih vikati i do

iznemoglosti govoriti pred skupom od sto hiljada Rusa, niko me ne bi

razumeo. Shvatate li ta hou da kaem?

Postojala je jedna osoba koja me je mogla razumeti. Ali to je upravo bila

osoba koju sam ubio.

III

Svi znaju da sam ubio Mariju Iribarne Hunter, ali niko ne zna kako sam

je upoznao, kakvi su upravo bili odnosi meu nama i kako sam doao na

ideju da je ubijem. Trudiu se da ispriam sve onako kako je bilo, jer,

istina, ja sam mnogo patio njenom krivicom, ali nemam glupe pretenzije

da sam i ja savren.

U prolenom salonu 1946. godine izloio sam sliku nazvanu Materinstvo.

Po stilu je bila kao mnoge ranije; kako kau kritiari u svom

nepodnoljivom argonu, bila je solidna, dobre arhitekture. Konano,

imala je atribute koje su ovi arlatani uvek nalazili na mojim platnima,

ukljuujui neto duboko intelektualno. Ali gore, na levoj strani, kroz

jedan prozori, videla se jedna scena malena i daleka: usamljena plaa i

ena koja gleda more. Bila je to ena koja je gledala kao da neto

iekuje, moda neki nejasni daleki zov. Scena je, po mom miljenju,

sugerisala eljenu i potpunu usamljenost.

Niko nije obratio panju na ovu scenu: prelazili su pogledi preko nje kao

preko neeg sporednog, moda dekorativnog; sem jedne jedine osobe,

izgleda da niko nije razumeo da je ova scena predstavljala neto

sutinsko. Bio je dan otvaranja izlobe. Neka nepoznata devojka dugo je

stajala pred mojom slikom ne pridajui znaaj, kako je izgledalo, velikoj

eni u prvom planu, eni koja je gledala kako se dete igra. Naprotiv,

uporno je gledala scenu prozora, i dok je to radila, bio sam siguran da je

bila odvojena od celog sveta: nije ni videla ni ula ljude koji su prolazili ili

se zadravali pred mojim platnom.

Celo vreme sam je eljno posmatrao. Zatim se izgubila u mnotvu, dok

sam se ja kolebao izmeu neukrotivog straha i arke elje da je

pozovem. Straha od ega? Moda straha da ne prokockam sav novac

kojim raspolaem u ivotu, stavljajui ga na jedan jedini broj. Ali, kad je

iezla, bio sam ljut, nesrean pri pomisli da je moda vie neu videti,

izgubljenu meu milionima anonimnih stanovnika Buenos Airesa.

Te noi vratio sam se kui nervozan, nezadovoljan, tuan.

Sve dok salon nije bio zatvoren, dolazio sam svakog dana i smetao se

dovoljno blizu da bih mogao prepoznati osobe koje su se zadravale pred

mojom slikom. Ali ona se nije vie pojavila.

Sledeih meseci mislio sam samo na nju. Bilo je to kao da je mala scena

prozora poela rasti i osvajati celo platno i sav moj rad.

IV

Napokon, jednog dana sam je video na ulici. Ila je drugim plonikom,

odluno, kao neko ko treba da stigne na odreeno mesto u odreeni sat.

Odmah sam je prepoznao; mogao bih je prepoznati u najveoj guvi.

Osetio sam neopisivo uzbuenje. Toliko sam mislio na nju svih ovih

meseci, zamiljao sam tolike stvari, da nisam znao ta da radim sada kad

sam je ugledao.

Istina je da sam esto razmiljao i detaljno planirao kako u se drati u

sluaju da je sretnem. Mislim da sam rekao da sam vrlo stidljiv; zbog

toga sam stalno razmiljao o moguem susretu i nainu kako da ga

iskoristim. Najvea tekoa, sa kojom sam se sukobljavao u ovim

zamiljenim susretima, bila je kako da stupim u razgovor. Poznajem

mnoge ljude kojima ne predstavlja tekou da zaponu razgovor sa

nekom nepoznatom enom. Priznajem da sam im jedno vreme mnogo

zavideo, jer iako nikad nisam bio enskar, ili, tanije, zato to takav

nisam bio, u dva ili tri maha sam zaalio to nisam mogao da uspostavim

kontakt sa enom u onim retkim prilikama kada sam mislio da ona nee

ostati tuin u mom ivotu. Na nesreu, bilo mi je sueno da budem i

ostanem tuin u ivotu svake ene.

U ovim zamiljenim susretima analizirao sam razliite mogunosti.

Poznajem svoju prirodu i znam da u iznenadnim i nepredvienim

situacijama gubim svaku orijentaciju zbog svoje gluposti i srameljivosti.

Pripremio sam nekoliko varijanata koje su bile logine ili u najmanju ruku

mogue. (Nije logino da vam intimni prijatelj poalje nekog neznanca da

vas vrea, ali svi znamo da je to mogue.)

Devojka je, po onome to smo videli, imala obiaj da ide po slikarskim

salonima. U sluaju da je naem u nekome, stao bih uz nju i ne bi bilo

mnogo komplikovano upustiti se u razgovor o nekoj od izloenih slika.

Poto sam detaljno ispitao ovu mogunost, napustio sam je. Ja nikad

nisam iao u slikarske salone. Moe ovo izgledati vrlo udno za jednog

slikara, ali u stvari postoji opravdanje za ovo, i siguran sam da e mi, ako

se odluim da to objasnim, svi dati za pravo. Dobro, moda i preterujem

kad kaem svi. Ne, sigurno preterujem. Iskustvo mi je pokazalo da

ono to meni izgleda jasno i oigledno, skoro nikad nije to i ostalima,

meni slinim. Toliko puta sam se ve opekao, da se sada, pre no to

ponem da opravdavam ili objanjavam svoj postupak, kolebam i skoro

uvek povlaim u sebe i ne otvaram usta. To je upravo bio razlog to se

do danas nisam odluio da izloim svoj zloin. Isto tako ne znam da li bi

u ovom trenutku imalo smisla da potanko objanjavam ovu svoju

nezainteresovanost za salone, no bojim se da ete pomisliti, ako to ne

objasnim, da je posredi ista manija, dok u stvari za to postoje vrlo

duboki razlozi.

Zaista, za to ima vie razloga. Pre svega elim da kaem da prezirem

grupe, sekte, bratstva, esnafe i uopte te. gomile buba koje se

sakupljaju po profesionalnoj liniji, iz uivanja ili sline manije. Ove

meavine svega i svaega imaju groteskne osobine: ponavljanje vrste,

svoj argon, uobraenje da su vii od ostalih ljudi.

Primeujem da se taj problem komplikuje, ali ne vidim mogunost da se

pojednostavi. S druge strane, onaj koji hoe ovde da prekine sa itanjem

ovog pripovedanja moe to odmah da uini: jednom zauvek mu stavljam

do znanja da rauna sa mojom apsolutnom dozvolom.

ta elim da kaem ovim ponavljanje vrste? Moda ste primetili koliko

je neprijatno sresti se sa nekim ko svaki as miga ili krivi usta. Ma

moete li da zamislite sve ove tipove sakupljene u jednom klubu? Nema

potrebe ii u tu krajnost, dovoljno je, bez sumnje, posmatrati mnoge

porodice kod kojih se ponavljaju odreene crte, odreeni gestovi,

odreene intonacije glasa. Desilo mi se da sam bio zaljubljen u jednu

enu (naravno, potajno) i da sam unezvereno pobegao pred mogunou

da upoznam njene sestre. Drugom prilikom mi se desilo neto strano:

otkrio sam na jednoj eni vrlo interesantne crte, ali kada sam upoznao

njenu sestru, dugo sam bio postien i deprimiran: iste crte koje su mi na

onoj izgledale divne, na sestri su izgledale suvie naglaene i

deformisane, unekoliko karikirane, ali ne odvie; da su bile suvie

karikirane, to bi bilo sasvim drugo, dok je ovako bilo sasvim dovoljno da

izazovu oseanje smenog. I ova vrsta deformisanog izgleda prve ene u

njenoj sestri izazvala je u meni, pored ovog utiska, oseanje stida, kao

da sam i ja delimino kriv zbog tako smene svetlosti koju je sestra

bacala na enu koju sam ja toliko oboavao.

Moda meni stvari tako izgledaju, jer sam slikar i jer sam primetio da

ljudi ne pridaju nikakvu vanost ovim porodinim deformacijama. Moram

dodati da mi se neto slino dogaa sa onim slikarima koji podraavaju

velike majstore, kao na primer oni bednici koji slikaju a la Pikaso. Zatim,

tu je i argon, druga karakteristika, koju jo manje podnosim. Dovoljno

je uzeti ma koji primer: psihoanalizu, komunizam, faizam, periodizam.

Ne volim nijedan, svi su mi odvratni. Uzimam primer koji mi u ovom

trenutku pada na pamet: psihoanalizu. Doktor Prato je vrlo talentovan i

smatrao sam ga stvarno prijateljem, sve dotle dok nisam doiveo strano

razoaranje kad su svi poeli da me progone, kada se i on pridruio toj

svetini; no ostavimo to. Jednog dana, tek to sam doao u ordinaciju,

Prato mi ree da treba da izae i pozva me da poem s njim:

Kuda? upitao sam ga.

Na jedan koktel Drutva odgovorio je.

Kakvog Drutva upitao sam ga sa skrivenom ironijom, jer me

dovodi do besa nain upotrebe odreene rei koju svi oni upotrebljavaju:

Drutvo za Udruenje psihoanalitiara, Partija za Komunistiku

partiju, Sedma za Sedmu Betovenovu simfoniju.

Gledao me je zaueno, no ja sam s nevinim izrazom izdrao njegov

pogled.

Drutvo psihoanalitiara, ovee gledajui me prodornim pogledom,

koji frojdovci smatraju obaveznim u svojoj profesiji, i kao pitajui se:

kakvu li sad komediju tera ovaj?

Setio sam se da sam neto itao o nekom skupu ili kongresu kojim je

rukovodio neki doktor Bernard ili Ber trand. Ubeen da to ne bi moglo

biti to, upitao sam ga da li je to to. Pogledao me je s prezrivim

osmehom.

To su arlatani ree. Jedino drutvo priznato u svetu je nae

Drutvo.

Ponovo je uao u svoju kancelariju, potraio neto u jednoj fioci i na

kraju mi pokazao jedno pismo na engleskom. Pogledao sam ga iz

utivosti.

Ja ne znam engleski objasnio sam.

To je pismo iz ikaga. Priznaju nas kao jedino drutvo psihoanalitiara

u Argentini.

Napravio sam izraz dubokog potovanja, dok se negde u mom mozgu

iznenada pojavilo poznato lice Lava Trockog sa svojom bradicom. Mislim

da se to desilo zbog automatskog povezivanja u mom duhu sa jednom

drugom Ortodoksijom i jednom drugom Internacionalom.

Zatim smo izali i odvezli se kolima do tih prostorija. Bilo je mnogo ljudi.

Neke sam poznavao po imenu, kao dr Goldenberga, koji je u poslednje

vreme postao poznat: poto je pokuao da lei jednu enu, i njega i tu

enu strpali su u ludnicu. Upravo je otuda izaao. Paljivo sam ga

posmatrao, no nije mi izgledao gore od ostalih; ak mi se inio mirniji.

Moda je to zbog toga to je bio u zatvoru. Hvalio je moje slike na takav

nain da sam razumeo da ih prezire.

Ambijent je bio toliko elegantan da sam se postideo svog starog odela sa

neispeglanim pantalonama. Proveo sam jedan uasan sat. Poeo sam da

primeujem neto smeno iako je sve bilo tako rafinirano i elegantno.

Kad sam uspeo da pobegnem na ulicu, bio sam besan, a u isti mah bilo

mi je smeno, naroito kada sam se ponovo naao meu obinim

ljudima: ljudima koji idu na svoj posao, prodavcima novina, trgovinama,

policajcima. Sve je to inilo neverovatnim da na jednom mestu, tu u

blizini, ima takvih ljudi, zatvorenih, koji jedu sendvie. Moj bes je bio jo

vei jer nisam mogao da pronaem uzrok svom neraspoloenju, i zbog

ega je ovaj skup u osnovi bio groteskan. ak sam poverovao da sam

pronaao uzrok: kontrast izmeu tako istog ambijenta (uglaan pod,

novi i sjajni nametaj, elegantna odela, divne gospoice) i u osnovi tako

prljavog renika, koji se upotrebljava sa tolikom prirodnou. Tada sam

se setio da je moje neraspoloenje dostiglo vrhunac kada je jedna divna

dama, dok mi je nudila tanjir sa sendviima, kazala uz put jednom

kolegi:

U ovom snu dominira simbol falusa.

Hteo sam da potraim neki miran kutak, ali stan nije bio velik, a bio je

nabijen psihoanalitiarima i njihovim oboavaocima, a kako je druga

karakteristika ove sekte da govori samo o svojoj nastranosti, u svakom

uglu su se ule sline stvari.

Uostalom, od svih skupova posebno prezirem slikarske. Delom, naravno,

zbog toga to ih najbolje poznajem, a poznato je da ovek moe sa vie

razloga da prezire ono to mu je skroz poznato. To je neto to nikad

nisam mogao razumeti. Kada bih ja bio veliki hirurg, pa kad bi mi neki

gospodin, koji nikad nije imao u rukama hirurki no, a nije ni lekar, pa

ak nije ni maki namestio prebijenu nogu, poeo da objanjava greke

koje sam poinio prilikom operacije, ta biste vi pomislili? Isto je tako i sa

slikarstvom. Neobino je to to ljudi ne primeuju da je to isto, pa, mada

se smeju pretenzijama kritiara hirurgije, sluaju sa neverovatnim

uvaenjem ove arlatane. Moglo bi se sa izvesnim respektom sluati

miljenje kritiara koji je nekada slikao, pa makar i prosena platna. Pa

ak i u tom sluaju bi ovo bilo apsurdno, jer kako se moe smatrati

razumnim da neki prosean slikar daje savete dobrom slikaru?

V

Skrenuo sam s puta. To je zbog onog prokletog obiaja da opravdavam

svaki svoj postupak. Kog avola da objanjavam zato nisam odlazio u

slikarske salone? Mislim da svako ima pravo da ide ili ne ide, ako mu je

volja, bez potrebe da podnosi opiran opravdavajui izvetaj. Inae, kud

bi se stiglo sa slinom nastranou? Ali, konano, to je ve uinjeno,

mada u morati jo mnogo tota da kaem o izlobama: ogovaranje

kolega, slepilo publike, glupost onih kojima je dunost da pripremaju

salon i prave raspored slika. Sreom (ili na nesreu), to me vie ne in-

teresuje; inae bih moda napisao predugaak esej pod naslovom O

nainu na koji slikar treba da se brani od prijatelja slikarstva.

Dakle, morao sam da dam prednost mogunosti da je naem na nekoj

izlobi.

Moglo bi se pak i to desiti da ona ima nekog prijatelja koji je istovremeno

i moj prijatelj; u tom sluaju, dovoljno bi bilo samo jedno obino

predstavljanje. Obuzet neprijatnim oseanjem srameljivosti, sa

uivanjem sam se bacio u ruke ove mogunosti. Jedno obino

predstavljanje! Kako je sve postalo lako, kako prijatno! Ova obuzetost

me je spreila da odmah uvidim koliko je apsurdna slina pomisao.

Nisam mislio na to da je nai nekog njenog prijatelja bilo isto tako teko

kao nai i nju samu, jer je oigledno bilo nemogue nai nekog njenog

prijatelja kad ne zna ko je ona. Ali kad bih znao ko je ona, zato onda

pribegavati nekom treem? Ostala je, naravno, mala prednost

predstavljanja, koju nisam potcenjivao. Ali, jasno je, osnovni problem je

bio nai nju, a zatim, u svakom sluaju, traiti nekog zajednikog

prijatelja da nas predstavi.

Ostajao je i obrnuti put: videti da li je neko od mojih prijatelja bio i njen

prijatelj. A da bi se to moglo uiniti pre no to je naem, bilo bi dovoljno

upitati svakog mog poznanika za jednu devojku takvog stasa i takve i

takve kose. To mi je sve izgledalo neizvodljivo, tako da sam to odbacio.

Postideo sam se pri pomisli da takva pitanja postavljam ljudima kao to

su Mapelji ili Lartige.

Mislim, treba utvrditi da ovu varijantu nisam odbacio zato to je

nerazumna; uinio sam to samo iz razloga koji sam upravo izloio. Neko

bi zaista mogao verovati da je nerazumno zamiljati daleke mogunosti

da neki moj poznanik bude istovremeno i njen poznanik. Moda se to

moe initi nekom povrnom duhu, ali ne onome ko je navikao da

razmilja o ljudskim problemima. U drutvu postoje horizontalni slojevi

koji se sastoje od osoba slinog ukusa, i u ovim slojevima sluajni susreti

(?) nisu retki, pogotovu kad formiraju ove slojeve oni koji su u manjini.

Desilo mi se da sam susreo jednu istu osobu u nekom kraju Berlina,

zatim u nekom malom, skoro nepoznatom mestu u Italiji i, napokon, u

jednoj knjiari u Buenos Airesu. Da li je razumno pripisati sluaju ove

uzastopne susrete? Ah! govorim kojeta: to zna svaki prijatelj muzike,

esperanta, spiritizma.

Dakle, morao sam doi na mogunost koje sam se najvie bojao. ta, do

avola, ine neki ljudi kad hoe da zaustave jednu enu, da ponu

razgovor, pa ak i da se upuste u avanturu? Odmah sam odbacio svaku

kombinaciju koja bi poela mojom inicijativom; moje nepoznavanje ove

uline tehnike i moj izgled naveli su me na ovu melanholinu definitivnu

odluku.

Ostalo je samo da ekam srenu priliku koja se ukazuje jedanput u

milion: da mi se ona prva obrati. I tako je moja srea bila uloena u

jednu vrlo daleku lutriju, na kojoj treba jedanput dobiti da bih stekao

pravo da ponovo igram pa da izvuem premiju u sluaju da dobijem u

drugom izvlaenju. U stvari, trebalo je da pruim sebi priliku da se

sretnem s njom na ulici, a zatim jo manje moguu priliku da mi se

ona obrati. Osetio sam nekakvu vrtoglavicu, tugu i obeshrabrenje. Ali,

ipak sam se i dalje pripremao za ovakav postupak.

Zamiljao sam, dakle, da mi se ona, na primer, obrati raspitujui se za

neku adresu ili za neki autobus; i polazei od ove poetne reenice,

mesecima punim razmiljanja, melanholije, besa, oseanja naputenosti i

nade gradio sam beskonaan niz varijanata. U jednoj sam bio govorljiv,

prialica (u stvari, to nikad nisam bio); u drugoj sam bio umeren; u

ostalim nasmejan. Pokatkad sam, to je zaista izuzetno, otro odgovarao

na njena pitanja, pa ak i sa uzdranom srdbom; dogodilo se (u jednom

od ovih zamiljenih susreta) da je razgovor bio prekinut zbog apsurdne

srdbe s moje strane, jer sam joj skoro bezobrazno zamerio zbog jednog

pitanja koje sam smatrao da je beskorisno ili nepromiljeno. Ovi neuspeli

susreti ispunjavali su me gorinom, i danima sam sebi prigovarao to

sam zbog gluposti izgubio tako daleku mogunost da sa njom

uspostavim kontakt; sreom, svravalo se na tome to bih uvideo da je

sve to zamiljeno i da u najmanju ruku jo ostaje stvarna mogunost.

Onda bih ponovo poeo da se spremam sa vie oduevljenja i da

zamiljam nove i uspe-nije uline dijaloge. Tekoa je bila uglavnom u

tome kako povezati njeno pitanje sa neim tako optim i udaljenim od

svakodnevnih preokupacija kao to je opta sutina umetnosti ili, u

najmanju ruku, kakav je utisak ostavio moj prozori. Naravno, ako ima

vremena i mira, uvek moe, a da to ne bude napadno, logino da

dovede ovakve stvari u vezu; na nekom drutvenom skupu ima

vremena na pretek i tamo moe na neki nain da uspostavi vezu

izmeu potpuno razliitih tema; ali u guvi neke ulice Buenos Airesa,

meu ljudima koji tre i guraju oveka napred, jasno je da je trebalo

odbaciti mogunost ovakvog razgovora. No, s druge strane, nisam je

mogao odbaciti bez opasnosti da svoju sudbinu dovedem u beznadean

poloaj. Dakle, ponovo sam poeo zamiljati dijaloge, najefikasnije i

najbre, koji bi poinjali reenicom: Gde je glavna pota? a nastavljali

se diskusijom o nekim problemima ekspresionizma ili nadrealizma. Nije

to uopte bilo lako.

Jedne besane noi doao sam do zakljuka da je beskorisno i izvetaeno

pokuati sa slinim razgovorom i da je bolje odmah udariti u sredinu

stvari, jednim hrabrim pitanjem, stavljajui sve na kocku. Na primer,

upitati: Zato ste gledali samo prozore? Poznato je da u besanim

noima ima teorijski vie mogunosti nego u toku dana, u stvarnosti.

Drugog dana, kada sam hladno analizirao ovu mogunost, doao sam do

zakljuka da nikada neu imati dovoljno hrabrosti da iznebuha postavim

ovo pitanje. Obeshrabrenost me, kao i uvek, bacila u drugu krajnost:

onda sam zamislio jedno toliko posredno pitanje, koje je, da bih doao

do onoga to me interesovalo (prozor), zahtevalo skoro dugo

prijateljstvo, pitanje kao: Da li vas interesuje umetnost?

Vie se ne seam svih varijanata o kojima sam razmiljao. Seam se

samo da je bilo nekoliko tako komplikovanih da su praktino bile

neupotrebljive. Bilo bi to izvanredno kada bi stvarnost koincidirala sa vrlo

komplikovanim kljuem, unapred napravljenim bez znanja kakvog je

oblika brava. No dogaalo se da sam, kad sam razmatrao tolike

varijante, zaboravljao red pitanja i odgovora, ili ih pomeao, kao to se

dogaa kad se kombinuje u ahovskoj partiji. esto se deavalo da

zamenim reenicu iz jedne varijante reenicom iz druge, pa je ispadalo

smeno ili obeshrabrujue. Bilo bi groteskno, na primer, da je zaustavim i

odmah upitam: Interesuje li vas mnogo umetnost? Kada bih doao u

ovakvu situaciju, po nekoliko dana bih se odmarao od preturanja po

kombinacijama.

VI

Kad sam je video kako ide suprotnim plonikom, sve su mi se varijante

smeale u glavi: zbunjeno sam osetio da u svesti nazirem cele reenice

koje sam pripremao i nauio u onim dugim pripremnim vebama: Da li

vas mnogo interesuje umetnost?, Zato ste gledali samo prozore? i

tako dalje. Jae od svih, nametala mi se reenica koju sam odbacio, jer

je bila prostaka, i koja me je u ovom trenutku ispunjavala stidom i inila

da se oseam jo smenijim: Svia li vam se Kastel?

Slobodne i ispreturane reenice stvarale su zbrkani rebus dok nisam

shvatio da je beskorisno da se time muim: setio sam se da je ona ta

koja treba da uzme inicijativu za bilo kakav razgovor. I od tog trenutka

sam bio tako glupo smiren, ak verujem da sam pomislio, naravno opet

glupo: Aha, sad emo videti kako e to ona izvesti!

Meutim, uprkos ovom razmiljanju, bio sam toliko nervozan i uzbuen

da nisam mogao nita drugo sem da idem za njom suprotnim plonikom,

ne mislei da bih morao ako elim da joj pruim i najmanju

mogunost da me upita za neku adresu prei na drugi plonik i

pribliiti joj se. Kako je, u stvari, bilo smeno i zamisliti da e ona odande

vikati i traiti od mene neku adresu!

ta da uinim? Dokle e da traje ova situacija? Oseao sam se beskrajno

nesrenim. Preli smo tako nekoliko uglova, a ona je i dalje odluno ila

napred.

Bio sam vrlo tuan, ali morao sam da idem do kraja: nije bilo mogue da

sada, poto sam mesecima oekivao ovaj trenutak, ispustim priliku. A

brzi hod, dok se moj duh toliko kolebao, izazivao je u meni neko posebno

oseanje: moja misao je bila kao neki slepi i nespretni crv u brzom

automobilu.

Skrenula je za ugao Ulice San Martin, prela nekoliko koraka i ula u

zgradu Kompanije T. Shvatio sam da se moram brzo odluiti, i uoh za

njom, mada sam osetio da u tom trenutku inim neto neskladno i

udovino.

ekala je lift. Nije bilo nikoga sem nje. Onaj hrabriji deo moje linosti

izvukao je iz mene ovo neverovatno glupo pitanje:

Je li ovo zgrada Kompanije T?

Natpis dug nekoliko metara, koji je zahvatao celo lice zgrade, pokazivo je

da je to zgrada Kompanije T.

Meutim, ona se prirodno okrenula i potvrdno odgovorila. (Docnije, kada

sam razmiljao o svom pitanju i o tome kako mi je ona prirodno i mirno

odgovorila, doao sam do zakljuka da se esto dogaa da ovek ne

primeuje suvie velike natpise i da zbog toga pitanje nije bilo toliko

glupo kao to sam pomislio u prvom trenutku.)

A odmah zatim, kada me je pogledala, pocrvenela je, to sam ja

protumaio da me je prepoznala. Varijanta na koju nikad nisam mislio, i

bez sumnje logina, jer se moja fotografija esto pojavljivala u

asopisima i novinama.

Toliko sam bio uzbuen da sam uspeo da bubnem drugo nesreno

pitanje; brzo sam joj rekao:

Zato crvenite?

Pocrvenela je jo jae i moda je htela neto da odgovori, ali ja, poto

sam ve potpuno izgubio kontrolu, brzo dodadoh:

Pocrveneli ste zato to ste me prepoznali. I vi verujete da je ovo

sluajnost, ali to nije sluajnost; nema sluajnosti. Mesecima sam mislio

na vas. Danas sam vas sreo na ulici i pratio sam vas. Moram neto vano

da vas pitam, neto u vezi sa prozoretom, razumete?

Ona je bila uplaena:

Prozoretom? promucala je. Kakvim prozoretom?

Osetio sam da me noge ne dre. Zar je mogue da ga se ne sea? Onda

mu nije uopte pridavala nikakav znaaj, gledala ga je iz obine

radoznalosti. Osetio sam da sam smean i munjevito sam pomislio da je

sve to sam mislio i radio u toku ovih meseci (ukljuujui i ovu scenu)

bilo vrhunac neskladnog i smenog, jedna od onih tipinih zamiljenih

konstrukcija, toliko proizvoljna, kao kad se rekonstruie dinosaurus na

osnovu jednog slomljenog prljena.

Devojka tek to nije briznula u pla. Imao sam utisak da se na mene

sruio ceo svet, a nije mi padalo na pamet nita smireno i efikasno.

Uhvatio sam sebe da govorim neto to me je sada sramota da napiem:

Vidim da sam se prevario. Do vienja! Brzo sam iziao i pourio

skoro trei i ne vodei rauna o pravcu. Iao sam moda do sledeeg

ugla, kad uh za sobom glas koji mi je govorio:

Gospodine, gospodine!

To je bila ona, ila je za mnom ne usuujui se da me zadri. Bila je tu i

nije znala kako da opravda to to se desilo. Rekla mi je tihim glasom:

Izvinite, gospodine ... Izvinite za moju glupost ... Bila sam tako

preplaena ...

Svet je do pre nekoliko trenutaka bio haos beskorisnih predmeta i bia.

Osetio sam da se ponovo sredio i potinio zakonitosti. Sluao sam je bez

rei.

Nisam shvatila da pitate za scenu sa slike ree drhtavim glasom.

Uhvatio sam je za ruku, a da to nisam ni primetio.

Onda, znai, seate se?

utala je jedan tren gledajui u zemlju. Zatim je tiho dodala:

Seam je se stalno.

Zatim se neto udno dogodilo: izgleda da se uplaila onog to je rekla,

okrenula se i skoro poela trati. Posle jednog trenutka iznenaenja

potrao sam za njom, dok nisam shvatio da to izgleda smeno; zatim

sam se obazreo na sve strane i produio da idem brzim ali normalnim

korakom. Ova odluka bila je odreena dvema pomislima: prvo, da je

smeno da jedan poznat ovek tri ulicom za nekom devojkom; drugo,

da nije bilo potrebno. Ovo poslednje je bilo najvanije: mogao bih je

videti u svako doba, pri ulasku ili izlasku iz kancelarije. emu trati kao

lud? Ono to je vano, to je zaista vano, to je da se sea scene sa

prozoretom: stalno je se seala. Bio sam zadovoljan, bio sam

sposoban za velike stvari, i samo sam sebi prebacivao to sam izgubio

kontrolu pred liftom, i sada ponovo, kada sam kao neki luak trao za

njom, mada je bilo oigledno da bih je svakog trenutka mogao videti u

kancelariji.

VII

U kancelariji? odmah sam se glasno upitao, skoro viui, oseajui

ponovo da me noge izdaju. Ma, ko mi je rekao da radi u toj kancelariji?

Zar u jednu kancelariju ulaze samo ljudi koji tamo rade? Pri pomisli da je

izgubim za nekoliko meseci ili moda zauvek, zavrtelo mi se u glavi, pa

sam, ne obazirui se na red, potrao kao oajnik; ubrzo sam se naao

pred vratima Kompanije T. Ali nje nigde nije bilo. Moda se popela

liftom? Hteo sam da upitam liftboja, ali kako mu postaviti pitanje? Moda

se popelo mnogo ena, i u tom sluaju bih morao dati detaljan opis; ta

bi pomislio liftboj? Iao sam za trenutak neodluno plonikom. Zatim

sam preao na drugi plonik i ispitivao zgradu s lica, ni sam ne znam

zato. Moda sam se u podsvesti nadao da u videti devojku kako se

pomalja na prozoru. Meutim, bilo je apsurdno misliti da bi se mogla

pomoliti na prozoru da mi da znak ili neto slino. Video sam ogroman

natpis na kome je stajalo: Kompanija T.

Odoka sam ocenio da bi mogao zahvatati oko dvadeset metara lica, i ova

ocena je poveala moje neraspoloenje. Ali sada nisam imao vremena da

se predajem tom oseanju: muiu sebe malo kasnije, polako. U tom

trenutku nisam video drugog izlaza nego da uem. Energino sam

prodro u zgradu i ekao da se spusti lift; ali dok se on sputao, primetio

sam da moja reenost splanjava istom brzinom kojom moja potmula

postienost raste. Tako da sam, kad su se vrata lifta otvorila, ve odluio

ta da radim: da ne progovorim ni jednu jedinu re. Pa u tom sluaju,

jasno, zato ulaziti u lift? Bilo je nezgodno ne ui u lift posle oiglednog

ekanja u drutvu vie osoba. Kako bi se protumaio takav postupak?

Nije bilo drugog reenja do da uem u lift drei se, naravno, svog

stanovita da ne progovorim ni jednu jedinu re; to je sasvim izvodljivo i

ak normalnije nego suprotno: obino niko nema obiaj da razgovara u

liftu, sem ako nije sa liftbojem prijatelj, u kom sluaju je prirodno upitati

ga za vreme ili za bolesnog sina. Ali kako nisam imao nikakve veze s njim

i zaista nikad do ovog trenutka nisam video tog oveka, moja odluka da

ne otvorim usta nije mogla prouzrokovati ni najmanju komplikaciju.

injenica da je bilo vie osoba olakala mi je napor, jer ga niko nije

primetio.

Mirno sam uao u lift, i sve je prolo kao to sam predviao, bez ikakvih

tekoa; neko je sa liftbojem govorio o vruini punoj vlage i taj razgovor

je uticao da se dobro oseam, jer je potvrdio moja razmiljanja. Osetio

sam laku nervozu kad sam rekao osmi, ali to je mogao osetiti samo

neko kome je poznat cilj za kojim sam u tom trenutku teio.

Poto sam doao na osmi sprat, video sam da jo jedna osoba izlazi sa

mnom, to je malo komplikovalo situaciju; iao sam polako, ekajui da

onaj drugi ue u neku kancelariju dok sam jo u hodniku. Onda sam

odahnuo; obiao sam hodnik, doao do drugog kraja, pogledao

panoramu Buenos Airesa kroz jedan prozor, vratio se i posle toga pravo

u lift. Uskoro sam bio na vratima zgrade, a da se nije dogodila nijedna

neprijatna scena od koje sam zazirao (neobina pitanja liftboja i tako

dalje). Izvadio sam cigaretu, ali je nisam bio ni pripalio a ve sam

primetio da je moj mir bio prilino apsurdan: tano je da se nije dogodilo

nita neprijatno, ali je isto tako bilo izvesno da se nije apsolutno nita

dogodilo. Drugim, prostim reima: devojka je bila izgubljena, sem

ukoliko nije stalno zaposlena u ovim kancelarijama; jer ako je ula samo

da obavi neki posao, mogla se popeti i sii i mimoii se sa mnom. Jasno

je da je isto tako mogue, pomislio sam, ako je ula zbog nekog posla,

da ga nije tako brzo zavrila. Ova pomisao me je ponovo ohrabrila pa

sam odluio da ekam pred zgradom.

ekao sam itav sat bez rezultata. Analizirao sam razne mogunosti:

1. Posao je bio obiman; u tom sluaju trebalo je i dalje da ekam.

2. Sigurno je, posle onog to se dogodilo, bila suvie uzbuena i

verovatno je otila da proeta pre nego to ode da obavi posao; trebalo

je takoe ekati.

3. Tu je radila; u tom sluaju je trebalo ekati do kraja radnog vremena.

Znai da se, ekajui do tog asa, suoavam sa tri mogunosti.

Ovo rezonovanje mi se uinilo vrlo loginim i prilino me je umirilo, tako

da sam odluio da mirno ekam u kafani na uglu, sa ijeg plonika sam

mogao videti ljude kad budu izlazili. Poruio sam pivo i pogledao na sat:

bilo je tri i etvrt.

Kako je vreme odmicalo, tako sam sve vie bio uveren da je trea

pretpostavka tana: radila je tamo. U est sam se digao, jer mi se inilo

da je bolje ekati na vratima zgrade: sigurno e odjednom izai mnogo

ljudi i mogue je da je ne vidim iz kafane.

U est i nekoliko minuta slubenici su poeli da izlaze.

U pola sedam bili su skoro svi izali, a to sam zakljuio po tome to su

docnije sve ree izlazili. U etvrt do sedam ve nije skoro niko izlazio:

samo, s vremena na vreme, neki visoki funkcioner, sem ako ona nije neki

visoki funkcioner (pomislio sam, apsurd) ili sekretarica nekog visokog

funkcionera (to da, pomislio sam sa slabanom nadom).

U sedam sve je bilo gotovo.

VIII

Dok sam se vraao kui duboko potiten, trudio sam se da jasno

razmiljam. Mozak mi vri, ali kad sam nervozan, misli mi se sustiu kao u

vrtoglavom baletu; uprkos tome, ili moda upravo zbog toga, navikavao

sam se da ih savlaujem i strogo sreujem; inae, da nije tako, mislim

da bih poludeo.

Kao to rekoh, vratio sam se kui u dubokoj potitenosti, ali nisam zbog

toga prestao da sreujem, klasificiram misli, jer sam osetio da je

potrebno jasno misliti ako ne elim da zauvek izgubim jednu osobu koja

je, oigledno, razumela moje slikarstvo.

Ili je ula u kancelariju da obavi neki posao, ili je radila tamo; druge

mogunosti nije bilo. Naravno, ova poslednja je bila najpovoljnija

mogunost. U tom sluaju, poto se odvojila od mene, verovatno je

osetila da je zbunjena pa je odluila da se vrati kui. Dakle, treba je

ekati sledeeg dana pred ulazom.

Zatim sam analizirao drugu mogunost: posao. Moda se desilo da se,

zbunjena susretom, vratila kui i odluila da ostavi posao za drugi dan. I

u tom sluaju trebalo je ekati na ulazu.

To su bile dve povoljne mogunosti. Trea je bila strana: Obavila je

posao dok sam ja ulazio u zgradu i za vreme moje avanture ulaska i

izlaska iz lifta. To jest, mimoili smo se i nismo se videli. Trajanje cele te

radnje bilo je vrlo kratko, i bilo je neverovatno da se sve tako dogodilo,

ali bilo je mogue: moglo se desiti da je, na primer, imala samo da preda

neko pismo. U tom sluaju smatrao sam da je beskorisno sledeeg dana

ekati.

Postojale su, bez sumnje, dve povoljne mogunosti, i uhvatio sam se za

njih oajniki.

Stigao sam kui s udnim oseanjem. S jedne strane, svaki put kad bih

pomislio na reenicu koju mi je rekla (Stalno je se seam), srce mi je

jako udaralo i oseao sam da mi se otvara mrana ali iroka i snana

perspektiva; osetio sam da e se neka velika snaga, do ovog trenutka

uspavana, razmahati u meni. S druge strane, zamiljao sam da bi moglo

proi mnogo vremena pre no to je ponovo naem. Trebalo je da je

naem. Uhvatio sam se vie puta kako glasno govorim: Potrebno je,

potrebno je!

IX

Sledeeg dana, rano, stajao sam pred ulaznim vratima Kompanije T. Uli

su svi slubenici, ali se ona nije pojavila: bilo je jasno da ne radi tamo,

iako je i dalje ostajala slaba pretpostavka da se razbolela i da nee

nekoliko dana dolaziti u kancelariju.

Osim toga, ostala je i mogunost obavljanja posla, tako da sam odluio

da celo jutro ekam u kafani na uglu.

Ve sam bio izgubio svaku nadu (bilo je oko pola dvanaest), kad je

ugledali kako izlazi iz podzemne eleznice. Strahovito uzbuen, skoih sa

stolice i pooh joj u susret. Kad me je ugledala, zastala je kao da se

odjednom skamenila: bilo je oigledno da nije raunala sa ovakvim

susretom. Bilo je udnovato, ali oseanje da mi misli imaju gvozdenu

snagu ispunjavalo me je neuobiajenom energijom. Oseao sam se

jakim, bio sam pun muke odlunosti i spreman na sve. Tako da sam je

skoro grubo uhvatio za ruku i vukao niz Ulicu San Martin u pravcu Trga.

Izgledalo je da je bez volje; nije progovorila ni jednu jedinu re.

Kad smo preli jedan ili dva ugla, upita me:

Kuda me vodite?

Na Trg San Martin. Imam o mnogo emu da razgovaram sa vama

odgovorio sam joj, dok sam i dalje odluno iao vukui je stalno za ruku.

Promrmljala je neto u vezi sa kancelarijom Kompanije T, ali ja sam je i

dalje vukao i nisam nita uo ta mi je govorila.

Dodao sam:

Treba o mnogo emu da razgovaram sa vama.

Nije se opirala: a ja sam se oseao kao nabujala reka koja nosi jednu

granu. Stigli smo na Trg i ja sam potraio jednu usamljenu klupu.

Zato ste pobegli? bilo je prvo to sam je upitao. Pogledala me je

sa izrazom koji sam bio zapazio prethodnog dana, kada mi je rekla

Stalno je se seam, bio je to pogled udan, vrst, prodoran, izgledalo

je kao da dolazi iz dubina; taj pogled me je podseao na neto, na neke

sline oi, ali nisam mogao da se setim gde sam ih video.

Ne znam odgovorila je najzad. Sad bih takoe elela da

pobegnem.

Stisnuo sam joj ruku.

Obeajte mi da nikad vie neete otii. Potrebni ste mi, mnogo ste mi

potrebni rekoh.

Opet me je gledala kao da me ispituje, ali nije nita rekla. Zatim je uprla

pogled u jedno daleko stablo.

S profila me nije ni na ta podseala. Njeno lice je bilo divno, ali je imalo

tvrd izraz. Kosa joj je bila duga i kestenjasta. Fiziki nije izgledala da ima

vie od dvadeset est godina, ali je u njoj bilo neega to je odavalo

njene stvarne godine, neeg tipinog za osobu koja je mnogo ivela; to

nisu bile sede vlasi niti ikakav isto materijalni znak, nego neto

neodreeno i sigurno duhovno: moda pogled, ali do kog stepena se

moe govoriti da je pogled jednog ljudskog bia neto fiziko?; moda

nain na koji stiska usta, pa, iako su usta i usne fiziki elementi, nain na

koji se stiskaju i izvesne bore takoe su duhovni elementi. Nisam mogao

utvrditi u tom trenutku, a ne mogu to utvrditi ni sada, ta je to, konano,

to je davalo ovaj utisak o godinama. Mislim da bi to mogao biti i nain

na koji je govorila.

Mnogo ste mi potrebni ponovio sam.

Nije odgovorila, i dalje je gledala u stablo.

Zato ne govorite? upitao sam je.

Ne prestajui da gleda u stablo, odgovorila je:

Ja nisam niko, a vi ste veliki umetnik. Ne vidim za ta bih vam bila

potrebna.

Viknuo sam:

Kaem vam da ste mi potrebni! Razumete li me?

Gledajui stalno u stablo, proaptala je:

Za ta?

Nisam joj odmah odgovorio. Pustio sam joj ruku i zamislio se. Zaista, za

ta? Do tog trenutka nisam sebi jasno postavio ovo pitanje i, bolje

reeno, posluao sam neto slino instinktu. Jednom granicom poeo

sam da crtam po zemlji geometrijske figure.

Ne znam promrmljao sam posle jednog trenutka to jo uvek ne

znam.

Intenzivno sam razmiljao i svaki as sam granicom sve vie

komplikovao crtee.

Moja glava je jedan mrani lavirint. Pokatkad kao da sine munja i

osvetli nekoliko hodnika. Nikad ne mogu da saznam zato inim neke

stvari. Ne, nije to ...

Oseao sam se prilino glupo: to niukoliko nije bio moj nain. Duboko

sam se zamislio: moda nisam razmiljao? Naprotiv, moj um je stalno

razmiljao, kao raunska maina; na primer, u ovoj istoj prii, zar nisam

mesecima razmiljao i preturao po pretpostavkama i klasificirao ih? I

nisam li, na izvestan nain, najzad naao Mariju zahvaljujui mojoj

sposobnosti da logino mislim? Osetio sam da sam blizu istine, vrlo blizu,

a bojao sam se da je ne izgubim: uzmuio sam se. Viknuo sam:

Nije to zbog toga to ne znam da mislim! Naprotiv, uvek mislim. Ali

zamislite kapetana broda koji u svakom trenutku matematiki odreuje

svoj poloaj i dri pravac prema cilju sa neumoljivom strogou, ali koji

ne zna zato ide prema tom cilju, da li razumete?

Na as me pogledala zabezeknuto, pa se ponovo zagledala u stablo.

Oseam da ete vi biti neto sutinsko za ono to treba da uinim,

iako jo uvek ne znam razlog.

Opet sam poeo da crtam granicom i dalje sam se umno naprezao.

Posle izvesnog vremena dodao sam:

Za sada znam da je neto u vezi sa scenom prozora: vi ste bili jedina

osoba za koju je ona bila znaajna.

Ja nisam umetniki kritiar promrmljala je.

Razbesneo sam se i viknuo:

Ne govorite mi o tim kretenima!

Okrenula se iznenaena. Ja sam onda spustio glas i objasnio joj zato

nisam imao poverenja u umetnike kritiare: konano, teorija o

hirurkom nou i sve to.

Sluala je ne gledajui me, a kada sam zavrio, rekla je:

Vi se alite, a kritiari su vas uvek hvalili.

Naljutio sam se.

Tim gore po mene! Ne razumete? To je jedna od onih stvari koje su

me ogoravale i koje su me navodile na misao da idem loim putem:

zamislite, na primer, ta se desilo u onom salonu: ni jedan jedini od tih

arlatana nije zapazio vanost ove scene. Bila je samo jedna osoba za

koju je ona bila znaajna: vi. A vi niste kritiar. Ne, u stvari postoji jo

jedna osoba koja joj je pridavala neki znaaj, ali negativan: o tome mi je

i govorila, uliva joj strah, skoro gaenje. Dok ste vi...

Stalno gledajui preda se, tiho je rekla:

A zar ne bi moglo biti da ja imam isto miljenje?

Kakvo miljenje?

Takvo kao ta osoba.

Gledao sam je uznemireno; ali njeno lice s profila sa stisnutim vilicama

nije se moglo prozreti.

Odluno sam odgovorio:

Vi mislite kao ja.

A ta to vi mislite?

Ne znam, niti bih mogao odgovoriti na to pitanje. Mogao bih pre da

kaem da vi oseate kao ja. Vi ste gledali onu scenu kao to bih je ja

mogao gledati na vaem mestu. Ne znam ta mislite niti znam ta ja

mislim, ali znam da mislite kao ja.

Onda, znai, vi ne mislite o svojim slikama?

Ranije sam mnogo mislio, gradio sam ih kao to se gradi kua; ali ovu

scenu ne: oseao sam da tako treba da je naslikam, a da ni sm nisam

znao zato. I jo uvek ne znam. U stvari, to nema nikakve veze sa

ostalim delom slike, pa ak verujem da mi je jedan od tih idiota i skrenuo

panju na to. Hodam pipajui, i potrebna mi je vaa pomo, jer znam da

se oseate kao ja.

Ne znam tano ta vi mislite.

Poeo sam da bivam nestrpljiv. Suvo sam joj odgovorio:

Zar vam nisam rekao da ne znam ta mislim? Kada bih mogao jasnim

reima da izrazim ono to mislim, to bi bilo skoro kao misliti jasno, zar

ne?

Da, tano.

Uutao sam za trenutak i mislio, trudei se da vidim jasno. Zatim sam

dodao:

Moglo bi se rei da je sav moj raniji rad povrniji.

Koji raniji rad?

Onaj pre prozora.

Ponovo sam se sredio i zatim rekao:

Ne, nije zapravo to, nije to. Nije bio povrniji.

ta je u stvari bio? Nikad do ovog trenutka nisam razmiljao o tom

problemu. Sada sam primetio da sam scenu prozora slikao kao neki

mesear.

Ne, nisam bio povrniji dodao sam, kao govorei za sebe. Ne

znam, sve to ima neke veze sa ljudima uopte, razumete? Seam se da

sam nekoliko dana pre no to sam je slikao, itao da je neko u

koncentracionom logoru traio da jede i da su ga primorali da pojede

ivog pacova. Pokatkad verujem da nita nema smisla. Na jednoj

majunoj planeti, koja juri prema niemu ve milionima godina, raamo

se u bolu, rastemo, borimo se, razbolevamo se, patimo, drugima

nanosimo bol, viemo, umiremo, umiru i drugi se raaju da bi poeli

ponovo beskorisnu komediju.

Da li je to tako, stvarno? Razmiljao sam o ovoj ideji o nedostatku

oseanja. Da li je ceo na ivot niz anonimnih krikova u pustinji

indiferentnih zvezda?

Ona je i dalje utala.

Ta scena sa plaom me plai dodao sam posle dueg vremena

iako znam da je to neto dublje. Ne, hou bolje da kaem da ona dublje

predstavlja mene... To je, sad verujem da sam otkrio. To nije jo uvek

jasna poruka, ne, ali duboko predstavlja mene.

uo sam da ona kae:

Moda poruka oaja?

Paljivo sam je pogledao.

Da odgovorio sam ini mi se, poruka oaja. Vidite da ste oseali

kao ja?

Posle izvesnog vremena je upitala:

A zar vam izgleda pohvalna jedna poruka oaja?

Posmatrao sam je iznenaeno.

Ne odgovorio sam ini mi se da ne. A ta vi mislite?

Prilino dugo nije odgovorila, najzad je okrenula glavu i njen pogled se

zario u mene.

Re pohvalna tu nije potrebna kao da je odgovarala na svoje

pitanje. Vana je istina.

A vi verujete da je ta scena istinska? upitao sam.

Odgovorila je skoro grubo:

Jasno da je istinska.

eljno sam posmatrao njeno tvrdo lice, njen tvrdi pogled.

Zato ta tvrdoa? pitao sam se zato. Moda je osetila moju

elju, moju potrebu za sjedinjavanjem, jer je njen pogled za asak

omekao i izgledalo je da mi prua most; ali sam osetio da je taj most

bio kratka veka i loman, obeen nad provalijom. Dodala je izmenjenim

glasom:

Ali ne znam ta ete dobiti s tim to biste me videli. Nanosim bol

svima koji mi se priblie.

X

Dogovorili smo se da se uskoro vidimo. Bilo me je stid da joj kaem da

sam eleo da je vidim sledeeg dana, ili da sam eleo da je i dalje

gledam tu i da ne bi trebalo nikad da se odvaja od mene. Uprkos tome

to je moje pamenje iznenaujue, imam pokatkad neobjanjivih

praznina. Sad ne znam ta sam joj kazao u tom trenutku, ali se seam

da mi je ona odgovorila da mora ii.

Te iste noi sam govorio s njom telefonom. Javila mi se jedna ena; kad

sam joj rekao da bih eleo da govorim sa gospoicom Marijom Iribarne,

uinilo mi se da se za trenutak koleba, ali je odmah dodala da e otii da

vidi da li je tu. Skoro istog trenutka uo sam Marijin glas, ali nekako

sluben, da je u meni izazvao strepnju.

Moram da vas vidim, Marija rekao sam joj. Od kada smo se

rastali, stalno mislim na vas, svakog sekunda.

Zastao sam drhtei. Ona nije odgovarala.

Zato ne odgovarate? upitao sam nervozno.

Priekajte jedan trenutak odgovorila je.

uo sam da ostavlja slualicu. Kroz nekoliko trenutaka ponovo sam uo

njen glas, ali sada pravi; sad mi se inilo da i ona drhti.

Nisam mogla da govorim objasnila mi je.

Zato?

Ovde ulazi i izlazi mnogo ljudi.

A kako sad moete da govorite?

Jer sam zatvorila vrata. Kad zatvorim vrata, znaju da ne treba da me

uznemiravaju.

Moram da vas vidim, Marija brzo sam ponovio. Od podne stalno

mislim na vas.

Ona nije odgovorila.

Zato ne odgovarate?

Kastel... poela je neodluno.

Nemojte me zvati Kastel! povikao sam ljutito.

Huan Pablo ... kazala je srameljivo.

Osetio sam da je sa te dve rei poela beskrajna srea.

Ali Marija je opet zautala.

ta je upitao sam. Zato ne govorite?

Ja takoe mucala je.

ta ja takoe? upitao sam eljno.

Ja sam takoe samo mislila.

Ali na ta mislila? pitao sam dalje nestrpljivo.

Na sve.

Kako na sve? Na ta?

Kako je sve to udno ... Ono sa vaom slikom ... jueranji susret... pa

dananji... ta ja znam ...

Neodreenost me je uvek ljutila.

Da, ali ja sam vam rekao da nisam prestajao misliti na vas

odgovorio sam. Vi mi ne kaete da ste mislili na mene.

Proao je jedan trenutak. Zatim je odgovorila:

Kaem vam da sam mislila na sve.

Niste dali pojedinosti.

Sve je to tako udno, bilo je tako udno ... tako sam zbunjena ...

Jasno da sam mislila na vas ...

Srce mi je udaralo. Bili su mi potrebni detalji, uzbuuju me detalji, a ne

opte stvari.

Ali kako, kako?... pitao sam s rastuom eljom. Ja sam mislio na

svaku crtu vaeg lica, na va profil kada ste gledali u stablo, na vau

smeu kosu, na vae tvrde oi koje se odjednom smekaju, na

nain'kako hodate .. .

Moram da prekinem odjednom me je prekinula dolaze ljudi.

Zvau vas ujutru rano uspeo sam da kaem s oajanjem.

Dobro odgovorila je brzo.

XI

Proveo sam burnu no. Nisam mogao ni crtati ni slikati, iako sam u vie

navrata neto pokuao. Izaao sam da proetam i odjednom sam se

naao u Ulici Korijentes. Dogaalo mi se neto vrlo udno: gledao sam sa

simpatijom ceo svet. Mislim da sam rekao da nameravam da ovo izloim

objektivno, i sad u vam dati prvi dokaz priznajui jednu od svojih

najveih slabosti: uvek sam gledao s antipatijom i gotovo sa odvratnou

na ljude, naroito u gomili; nikad nisam podnosio plae leti, fudbalske

utakmice, trke, manifestacije. Bili su mi vrlo dragi neki ljudi i neke

usamljene ene, prema nekima sam oseao divljenje (nisam zavidan),

prema drugima sam gajio stvarne simpatije; prema deci sam uvek

oseao nenost i saaljenje (naroito kada sam razmiljajui nastojao da

zaboravim da e na koncu postati ljudi kao i svi drugi); ali, uglavnom,

uvek sam prezirao ljudski rod. Nemam nita protiv da priznam da

ponekad nisam ceo dan jeo, ili po celu nedelju slikao zbog toga to sam

posmatrao neku karakternu crtu; neverovatno je do kog stepena

gramzivost, zavist, bezobrazluk, prostakluk, nezasitost i uopte sve ove

osobine zajedno, koje ine nesrenim ljudski ivot, mogu da se vide na

jednom licu, u nainu hoda, u jednom pogledu. ini mi se da je prirodno

to posle jednog takvog susreta nemam volje da jedem, da slikam, pa ni

da ivim. Meutim, elim da kaem da se ne ponosim ovom osobinom.

Znam da je to jedan dokaz nadmenosti, a znam isto tako da je dua

esto pruala utoite gramzivosti, bezobrazluku, nezasitosti i

prostakluku. No rekao sam da nameravam da ispriam ovu priu sa

punom objektivnou, pa tako u i uiniti.

Te noi je, dakle, moj prezir prema ljudima bio potisnut, ili u najmanju

ruku privremeno odsutan. Uao sam u kafanu Marsoto. Pretpostavljam

da znate da ljudi odlaze tamo da sluaju tango, ali da ga sluaju kao to

neki ljubitelj muzike i vernik slua Pasiju po Mateju.

XII

Sledeeg jutra, oko deset sati, zvao sam je telefonom. Odgovorila mi je

ista ena kao i jue. Kada sam upitao za gospoicu Mariju Iribarne,

kazala mi je da je ona tog istog jutra otila na selo. Ohladio sam sa.

Na selo? upitao sam.

Da, gospodine. Vi ste gospodin Kastel?

Da, ja sam Kastel.

Ostavila je ovde pismo za vas. Rekla je da izvinite, ali nije imala vau

adresu.

Toliko sam se bio saiveo sa milju da u je jo tog istog dana videti, i od

tog susreta sam oekivao tako vane stvari, da me je ova vest ubila.

Postavljao sam sebi niz pitanja: Zato je odluila da ode na selo?

Oigledno da je ovu odluku donela posle naeg telefonskog razgovora,

jer bi mi inae u naem telefonskom razgovoru rekla neto o putu, a

osim toga ne bi prihvatila moju sugestiju da razgovaramo telefonom

sledeeg jutra. Pa dobro, ako je ova odluka usledila posle telefonskog

razgovora, bi li moglo to takoe biti posledica ovog razgovora? A ako je

bila posledica, zato je htela jo jedanput da pobegne od mene? Da li se

bojala neizbenog susreta kao onog dana?

Ovo neoekivano putovanje je probudilo prvu sumnju. Kao to to uvek

biva, poeo sam da traim sumnjive detalje od ranije, kojima pre nisam

pridavao znaaj. Otkud ta promena u glasu prethodnog dana na

telefonu? Ko su bili ti ljudi koji su ulazili i izlazili, a koji su je spreavali

da govori prirodno? tavie, to je dokazivalo da je bila sposobna da

simulira. I zato se kolebala da odgovori ona ena kada sam je pitao za

gospoicu Iribarne? Ali jedna reenica mi se naroito ljuto urezala:

Kada zatvorim vrata, znaju da ne treba da me uznemiravaju. Mislio

sam da oko Marije ima mnogo senki.

O ovome sam prvi put mislio dok sam trao ka njenoj kui. udno je bilo

da ona nije nala moju adresu; a ja sam, eto, znao njenu adresu i njen

telefon. ivela je u Ulici Posadas, skoro na uglu Ulice Seaver.

Bio sam jako uzbuen kada sam stigao na peti sprat i pozvonio.

Vrata je otvorio sluga, koji je sigurno bio Poljak ili tako neto, a kada

sam mu kazao svoje ime, uveo me u jedan saloni pun knjiga; zidovi su

bili prekriveni policama do plafona, a bilo je knjiga i na dva stoia pa

ak i na fotelji. Privukla mi je panju preterana veliina mnogih tomova.

Ustao sam da malo pogledam biblioteku. Odjednom sam stekao utisak

da me neko tiho posmatra s lea. Okrenuo sam se i video jednog oveka

na drugoj strani salona: bio je visok, mrav, imao je divnu glavu, smeio

se gledajui prema mani, ali uglavnom neodreeno. Uprkos tome to je

imao otvorene oi, primetio sam da je slep. Onda mi je bilo jasno zato

su te knjige toliko velike.

Vi ste Kastel, zar ne? upitao me je srdano pruajui mi ruku.

Da, gospodine Iribarne odgovorio sam pruajui ruku neodluno,

dok sam razmiljao u kakvoj bi rodbinskoj vezi mogla biti Marija i on.

Istovremeno kada mi je dao znak da sednem, osmehnuo se s lakom

ironijom i dodao:

Ne zovem se Iribarne, i ne zovite me gospodine. Ja sam Aljende,

Marijin mu.

Naviknut da ceni i moda tumai utanje, odmah je dodao:

Marija uvek upotrebljava svoje devojako ime.

Ja sam stajao kao kip.

Marija mi je mnogo govorila o vaem slikarstvu. Kako sam pre

nekoliko godina oslepio, jo uvek mogu dosta dobro da predstavljam

stvari.

Izgledalo je kao da eli da se opravda zbog svog slepila. Nisam znao ta

da kaem. Koliko sam eleo da budem sam, na ulici, da o svemu

razmislim!

Izvadio je pismo iz depa i pruio mi ga.

Evo pisma rekao je jednostavno kao da tu nema nita naroito.

Uzeo sam pismo i hteo da ga stavim u dep, kad mi slepac, kao da je

video ta radim, ree:

Proitajte ga. Iako je od Marije, mislim da nije nita hitno.

Drhtao sam. Otvorio sam koverat, dok je on pripaljivao cigaretu, poto je

i meni prethodno ponudio jednu. Izvukao sam pismo: bila je napisana

samo jedna reenica:

Ja takoe mislim na vas.

Marija

Kada je slepac uo da savijam hartiju, upitao je:

Nita hitno, pretpostavljam.

Uinio sam straan napor i odgovorio;

Ne, nita hitno.

Oseao sam se kao udovite, posmatrajui slepca kako se smei,

gledajui me otvorenim oima.

Takva je Marija ree kao mislei za sebe. Mnogi pomeaju njene

impulse sa hitnou. Kako da vam objasnim?

Rasejano je gledao u pod, kao da trai jasnije objanjenje. Zatim je

rekao:

Kao kad neko stoji u pustinji i odjednom brzo promeni mesto.

Razumete? Brzina je vana, uvek si na istom mestu.

Povukao je dim i opet se zamislio kao da ja ne postojim. Zatim je dodao:

Pa ipak ne znam da li je upravo to. Nisam vet u metaforama.

Nisam mogao doekati as da pobegnem iz tog prokletog salona. Ali

izgleda da se slepcu nije urilo. Kakva je to odvratna komedija?

pomislio sam.

Sada se, na primer produio je Aljende die rano i govori mi da

ide na imanje.

Na imanje? upitao sam nesvesno.

Da, na nae imanje. Bolje reeno, na imanje moga dede. Ali sada je u

rukama moga prvog roaka Huntera. Pretpostavljam da ga poznajete.

Ovo novo otkrie ispunilo me je zebnjom, a istovremeno i prezirom. ta

je Marija mogla da nae u tom glupom enskaru i ciniku? Pokuao sam

da se umirim mislei da ona ne ide na imanje zbog Huntera, ve prosto

zbog toga to je mogla da joj se dopadne usamljenost polja i jer je

imanje bilo porodino. Ali sam se rastuio.

Sluao sam o njemu rekao sam s gorinom.

Pre no to je slepac mogao da doe do rei, naglo sam dodao:

Moram da idem.

Do avola, ba mi je ao rekao je Aljende nadam se da emo se

opet videti.

Da, da, naravno rekoh.

Ispratio me je do vrata. Pruio sam mu ruku i izaao trei. Dok sam se

sputao liftom, besno sam ponavljao: Kakva je ovo odvratna

komedija?

XIII

Trebalo je da se priberem i da mirno razmislim. Iao sam Ulicom Posadas

prema Rekoleti.

U glavi mi je bio haos: bezbroj misli, oseanje ljubavi i mrnje, patnje,

uvrede i seanja meali su se i pojavljivali jedno za drugim.

Kakva je to, na primer, bila ideja navesti me da idem u kuu da traim

pismo i uruiti mi ga preko mua? I kako to da mi nije rekla da je udata?

I kog avola je imala da radi na imanju s tim bezobraznikom Hunterom?

I zato nije saekala moj telefonski poziv? I taj slepac, kakva li je to vrsta

bube? Ve sam rekao da imam neprijatnu predstavu o ljudima; sada

moram da priznam da mi se slepci uopte ne sviaju i da pred njima

imam utisak kao da se nalazim pred nekim hladnim, vlanim i utljivim

ivotinjama kao zmijama. Ako se doda injenica da sam pred njim itao

pismo ene u kome je stajalo Ja takoe mislim na vas, nije teko otkriti

kakav sam utisak odvratnosti imao u tom trenutku.

Potrudio sam se da malo sredim haos svojih misli i oseanja i da pri tome

budem metodian kao to obino inim. Trebalo je poeti od poetka, a

poetak (u najmanju ruku neposredni) bio je oigledno telefonski

razgovor. U tom razgovoru bilo je mnogo mranih taaka.

U prvom redu, ako je u toj kui bilo tako prirodno da ona ima veze sa

ljudima, kao to je to dokazivala injenica uruivanja pisma preko mua,

emu govoriti slubenim tonom dok se vrata nisu zatvorila? Zatim, ta je

znailo ono objanjenje: kad su vrata zatvorena, znaju da ne treba da

me uznemiravaju? I izgleda da se ona esto zatvarala da bi razgovarala

telefonom. Ali nije bilo verovatno da se zatvarala da bi vodila obine

razgovore sa kunim prijateljima: trebalo je pretpostaviti da je to radila

da bi vodila razgovore sline naem. Znai da je u njenom ivotu bilo i

drugih osoba kao to sam ja. Koliko ih je bilo? I ko su oni?

Najpre sam pomislio na Huntera, ali sam ga odmah iskljuio: zato da sa

njim razgovara telefonom ako ga je mogla videti na imanju kad je htela?

U tom sluaju, ko su bili drugi?

Mislio sam da sam time skinuo pitanje telefonskih razgovora. Ne, nisam.

I dalje je ostajalo pitanje njenog odgovora na moje pitanje. S gorinom

sam primetio da je, kad sam je upitao da li je mislila na mene, posle

tolikog okolienja rekla samo: Zar vam nisam kazala da sam mislila na

sve? Odgovoriti pitanjem ne obavezuje mnogo. Na koncu, dokaz da

ovaj odgovor nije bio jasan, bio je taj da je ona sledeeg dana (ili iste

noi) smatrala potrebnim da odgovori pismom u vrlo jasnoj formi.

Preimo na pismo pomislih. Izvadio sam pismo iz depa i ponovo

ga proitao:

Ja takoe mislim na vas.

Marija

Rukopis je bio nervozan, ili, u najmanju ruku, bio je to rukopis nervozne

osobe. To nije isto, jer ako je tano prvo, onda pokazuje trenutno

uzbuenje i utoliko povoljnije indicije za ono to se mene tie. Bilo kako

bilo, jako me je uzbudio potpis: Marija. Jednostavno Marija. Ova

jednostavnost me je navodila na neodreenu misao pripadanja,

neodreenu misao da je devojka ve u mom ivotu, i da mi je na

odreeni nain pripadala.

Avaj! Moje oseanje sree bilo je tako kratkotrajno . . . Ovaj utisak, na

primer, nije odolevao ni najmanjoj analizi: zar je mu nije isto tako zvao

Marija? A sigurno ju je Hunter takoe tako zvao, kako bi je drukije

mogao zvati? I druge osobe sa kojima je razgovarala iza zatvorenih

vrata? Pretpostavljam da niko ne govori iza zatvorenih vrata s nekim

kome s potovanjem kae gospoice Iribarne.

Gospoice Iribarne! Sad mi je pala na pamet zbunjenost sluavke prvi

put kad sam pozvao telefonom. Kako je to udno! Kad dobro promislim,

to je bio dokaz da ova vrsta poziva nije bila sasvim nova: jasno, prvi put

kad je neko pitao za gospoicu Iribarne, iznenaena sluavka je silom

prilika morala da ga ispravi naglaavajui ono gospoa. Ali, naravno,

poto se to ponavljalo, sluavka je morala slegnuti ramenima i misliti da

je bolje ne uputati se u ispravljanje. Naravno, kolebala se, ali me nije

ispravila.

Vraajui se na pismo, mislio sam da ima razloga za masu zakljuaka.

Poeo sam od najizuzetnije injenice: naina da mi urui pismo. Seam

se razloga koji mi je prenela sluavka: Da izvinim, jer nije imala

adresu. To je bilo tano: niti je ona traila moju adresu, niti je meni

palo na pamet da joj je dam; ali prvo to bih ja uinio, da sam na

njenom mestu, potraio bih je u telefonskom imeniku. Bilo je nemogue

pripisati njen postupak nekoj neshvatljivoj lenjosti, i onda je dolazio

neizbean zakljuak: Marija je elela da doem u njenu kuu i da se

sretnem sa muem. Zato? Tu je nastajala jedna vrlo komplikovana

situacija: moda je njoj inilo zadovoljstvo da joj mu slui kao

posrednik; moda je to muu inilo zadovoljstvo? Sem ovih patolokih

mogunosti, postojala je jedna prirodna: Marija je htela da mi stavi do

znanja da je udata, kako bih uvideo da nije zgodno da idem dalje.

Siguran sam da e se mnogi od njih koji sad itaju ove stranice izjasniti

za ovu poslednju pretpostavku i oceniti da samo ovek kao ja moe

izabrati neku drugu. U vreme kada sam ja imao prijatelja, esto su se

smejali mojoj nastranosti da uvek izaberem najpogreniji put. Pitam se

zato stvarnost mora da bude jednostavna. Iskustvo mi je pokazalo da,

naprotiv, ona to nikad nije, i kada neto izgleda izvanredno jasno, neki

postupak koji je na izgled jednostavan skoro uvek prikriva vrlo sloene

pokretae. Evo jednog svakidanjeg primera: ljudi koji daju milostinju

uvek misle za sebe da su dareljivi i bolji od onih koji je ne daju. Biu

slobodan da ovu jednostavnu teoriju tretiram sa najveim prezrenjem.

Svakome je poznato da se pitanje jednog prosjaka (jednog autentinog

prosjaka) ne reava sa deset para ili komadom hleba: time se reava

samo psiholoki problem gospodina koji na taj nain kupuje skoro ni za

ta svoj duhovni mir i svoju titulu dareljivog. Promislite samo koliko je

taj svet krt kad se ne odluuje da potroi vie od deset para dnevno da

bi obezbedio svoj duhovni mir i zadovoljio oholu pomisao o svojoj

dobroti. Koliko je potrebno vie istote duha i hrabrosti da se pomogne

ljudskoj bedi i bez te licemerne (i uobiajene) operacije!

Ali vratimo se pismu.

Samo neki povran duh bi mogao da se zadri na istoj pretpostavci, jer

se ona rui i pri najmanjoj analizi. Marija je elela da mi stavi do znanja

da je udata, kako bih uvideo da nije u redu da idem dalje. Vrlo lepo. Ali,

u tom sluaju, zato pribei jednom tako munom i okrutnom postupku?

Zar mi to nije lino mogla rei, ili ak i telefonom? Zar mi nije to mogla

napisati ako nije imala hrabrosti da mi kae? Jo uvek ostaje jedna

strana injenica: zato pismo nije u tom sluaju govorilo da je udata,

kako bih ja to mogao videti, i nije molilo da prihvatim nau vezu u

mirnijem smislu? Ne, gospodo. Naprotiv, pismo je bilo namenjeno

uvrenju naih odnosa, i ohrabrenju da se oni povedu najopasnijim

putem.

Ostaju, izgleda, patoloke pretpostavke. Je li mogue da Marija osea

zadovoljstvo kad koristi Aljendea kao posrednika? Ili je on traio ovakve

prilike? Ili se sudbina naalila spajajui dva slina bia?

Odjednom sam se zgranuo kako sam doao do ovih krajnosti mojim

obiajem da beskonano analiziram dela i rei. Setio sam se Marijinog

pogleda uprtog u stablo na trgu dok je sluala moja razmiljanja; setio

sam se njene stidljivosti, njenog prvog bekstva. Poela je da me obuzima

neka neizmerna nenost prema njoj. inilo mi se da je ona krhko,

nestvarno bie usred okrutnog sveta punog runoe i bede. Osetio sam

ono to sam esto oseao od onog trenutka u salonu: da je ona bie

slino meni.

Zaboravio sam svoja neplodna razmiljanja i svoje svirepe zakljuke.

Poeo sam da zamiljam njeno lice, njen pogled onaj pogled koji me

je podseao na neto to nisam mogao da odredim njen duboki i

melanholini nain rezonovanja. Osetio sam da se nepoznata ljubav, koju

sam pothranjivao godinama usamljenosti, usredsredila na Mariju. Kako

sam mogao pomiljati na tako apsurdne stvari?

Dakle, trudio sam se da zaboravim sve svoje glupe zakljuke u vezi sa

telefonom, pismom, imanjem, Hunterom.

Ali nisam mogao.

XIV

Naredni dani su bili vrlo burni. U urbi nisam ni upitao kada se Marija

vraa sa imanja; istog dana kada sam bio u poseti, zvao sam telefonom

da bih to saznao; sluavka mi je rekla da ne zna; onda sam zatraio od

nje adresu imanja.

Iste noi sam joj napisao oajniko pismo, pitao je za dan njenog

povratka i zamolio da me pozove telefonom kod doe u Buenos Aires ili

da mi pie. Otiao sam do glavne pote i poslao ga preporueno, da bih

izbegao i najmanji rizik.

Kao to rekoh, proveo sam nekoliko burnih dana i hiljadu puta su mi se

vrtele po glavi mrane misli, koje su mi zadavale bol posle posete u Ulici

Posadas. Sanjao sam da nou poseujem neku staru usamljenu kuu.

Bila je to kua koju sam na neki nain poznavao i beskrajno eleo jo od

detinjstva, tako da su me kroz nju vodila neka seanja. Ali bih se

pokatkad izgubio u tami, ili sam imao utisak da bi me mogli napasti s

lea skriveni neprijatelji ili ljudi koji su se neto saaptavali ili izrugivali sa

mnom i mojom naivnou. Ko su bili ti ljudi i ta su hteli?

Ali bez sumnje, i uprkos svemu, oseao sam da se u toj kui ponovo

raala moja stara mladalaka ljubav sa istim drhtajem i onim blagim

ludilom, strahom i radou. Kada sam se probudio, shvatio sam da je ta

kua iz sna bila Marija.

Tih dana, pre no to sam od nje dobio pismo, moje misli su bile

izgubljene kao istraiva u predelu pokrivenom maglom: tu i tamo

uspevao sam uz veliki napor da nazrem neodreene siluete ljudi i lica,

neodreene obrise provalija i opasnosti. Kad je pismo stiglo, kao da je

granulo sunce.

Ali to sunce je bilo crno sunce, nono sunce. Ne znam da li se to mora

rei, ali, iako nisam pisac i mada nisam siguran u svoj stav, ne bih

povukao re nono; ta re je moda za Mariju bila najadekvatnija od svih

rei od kojih se sastoji na nesavreni jezik.

Poslala mi je sledee pismo:

Provela sam tri udna dana: more, obala, putevi, sve me je to podsealo

na druga vremena. Ne samo slike nego i glasovi, vika i duga tiina iz onih

dana. udno je to, ali ivot je stvaranje buduih seanja; ovog trenutka

ovde uz more znam da pripremam tanana oseanja koja e mi jednog

dana doneti melanholiju i oaj.

Tu je more veito i besno. Moj nekadanji jecaj ne slui niemu; isto tako

ne slue niemu ni moja ekanja na pustoj obali dok uporno gledam u

more. Da li si odgonetnuo i naslikao ovo moje seanje, ili si slikao

seanja mnogih bia kao to smo ti i ja?

A sad se namee tvoj lik: ti si izmeu mora i mene. Moje oi susreu

tvoje. Miran si, malo tuan, gleda me kao da trai pomo.

Marija

Kako sam ga razumeo i kakvo divno oseanje je u meni probudilo ovo

pismo! ak me je i to to mi je govorila ti uveravalo da je Marija bila

moja. Samo moja: ti si izmeu mora i mene; tamo nije postojao vie

niko, bili smo sami nas dvoje, kao to sam to i slutio onog dana kad je

ona gledala scenu s prozorom. Stvarno, zato mi ne bi mogla kazati ti

ako se odvajkada poznajemo, od pre hiljadu godina? Kad je ona stala

pred moju sliku i gledala onu malu scenu, a da nije ni videla ni ula

mnotvo sveta koje nas okruuje, inilo mi se kao da smo ve tada bili

na ti, i ja sam odmah znao kakva je bila, i ko je bila, koliko mi je bila

potrebna i koliko sam i ja njoj bio potreban.

Ah, ipak sam te ubio! Ja sam te ubio, ja, koji sam kao kroz neki stakleni

zid gledao tvoje lice nemo i enjivo, a da nisam mogao da ga taknem!

Ja, takav glupak, tako slep, toliki egoista, toliko svirep!

Dosta raspravljanja. Rekao sam da u vam izneti ovu priu u pravoj

svetlosti, i tako u i uiniti.

XV

Ludo sam voleo Mariju, pa ipak re ljubav nismo izgovorili. eljno sam

oekivao njen povratak sa imanja da joj je kaem.

Ali ona se nije vraala. Kako su prolazili dani, tako je u meni raslo ludilo.

Napisao sam joj drugo pismo u kome sam jednostavno rekao: Volim te,

Marija, volim te, volim!

Kroz dva dana sam najzad dobio odgovor u kome su stajale samo ove

rei: Bojim se da u ti naneti mnogo zla. Istog trenutka sam joj

odgovorio: Nije mi vano ta mi moe uiniti. Umro bih kad ne bih

mogao da te volim. Kad te ne vidim, svaki sekund je beskonano

muenje.

Prolazili su uasni dani, ali odgovor od Marije nije dolazio. Oajan,

napisao sam: Gazi mi duu.

Sledeeg dana uo sam preko telefona njen dalek i drhtav glas. Sem rei

Marija, koju sam stalno ponavljao, nisam uspeo da kaem bilo ta, a to

mi nije ni bilo mogue: grlo mi se bilo tako steglo da dugo nisam nita

mogao izgovoriti. Ona je rekla:

Sutra se vraam u Buenos Aires. Javiu ti im stignem.

Sledeeg dana popodne javila mi se od svoje kue.

Hou odmah da te vidim rekao sam.

Da, videemo se jo danas odgovorila je.

ekam te na Trgu San Martin rekao sam joj.

Izgledalo je da se Marija koleba. Zatim je odgovorila:

Vie bih volela na Trgu Rekoleta. Biu tamo u osam.

Koliko sam ekao taj trenutak, kako sam iao ulicama bez cilja, da vreme

bre proe! Koliko sam nenosti oseao u dui, kako mi je divan izgledao

svet, letnje popodne, deca koja su se igrala na ploniku. Sad mislim do

koga li stepena ljubav zaslepljuje i kakvu maginu mo preobraaja ima.

Lepota sveta! Ah, da umre od smeha!

Bilo je osam i nekoliko minuta kada sam ugledao Mariju kako se

pribliava traei me u tami. Bilo je vrlo kasno da bih video njeno lice, ali

sam je prepoznao po nainu hoda.

Seli smo. Stegao sam joj ruku i ponavljao sam nerazumno njeno ime

mnogo puta; nisam znao ta drugo da kaem, dok je ona utala.

Zato si otila na imanje? najzad sam naglo upitao. Zato si me

ostavila samog? Zato si ostavila ono pismo u tvojoj kui? Zato mi nisi

rekla da si udata?

Ona nije odgovarala. Stisnuo sam joj ruku. Jauknula je.

Nanosi mi bol, Huan Pablo rekla je blago.

Zato mi nita ne kae? Zato ne odgovara?

Nije nita rekla.

Zato? Zato?

Najzad je odgovorila:

Zato svemu treba odgovor? Ne govorimo o meni: govorimo o tebi, o

tvojim radovima, o tvojim preokupacijama. Stalno sam mislila o tvom

slikanju, o onome to si mi govorio na Trgu San Martin. elim da znam

ta sada radi, ta misli, da li si slikao ili ne?

Opet sam joj ljutito stegao ruku.

Ne odgovorio sam joj. Ne elim da govorim o sebi, elim da

govorim o nama dvoma. Treba da znam da li me voli. Samo to: da

znam da li me voli.

Nije odgovorila. Oajan zbog utanja i mraka koji nije dozvoljavao da

odgonetnem njene misli kroz pogled, upalio sam ibicu. Ona je brzo

okrenula lice skrivajui ga. Drugom rukom sam je uhvatio za lice i prisilio

je da me pogleda: tiho je plakala.

Ah ... znai, ne voli me rekao sam s gorinom.

Ali dok se ibica gasila, video sam kako me gleda s nenou. A zatim,

ve u potpunom mraku, osetio sam kako njena ruka miluje moju glavu.

Blago mi je rekla:

Jasno da te volim ... Zato treba izvesne stvari govoriti?

Da odgovorio sam joj ali kako me voli? Moe se voleti na vie

naina. Moe se isto tako voleti neki pas ili neki malian. Hou da kaem:

ljubav, prava ljubav, razume?

Imao sam udno oseanje: brzo sam upalio drugu ibicu. Ba kao to

sam oseao, Marijino lice se smeilo. To jest, vie se nije smeilo, ali se

smeilo desetinu sekunda ranije. Pokatkad mi se deavalo da se

odjednom okrenem s utiskom da me uhode i ne ugledam nikoga, a ipak

sam oseao da je usamljenost koja me okruuje bila odskora, i da je

neto brzo iezlo, a neki lak drhtaj kao da je jo uvek treperio u

prostoru. Bilo je to tako neto.

Smeila si se rekao sam joj ljutito.

Smeila? upitala je zaprepaeno.

Da, smeila: mene ne moe tako lako prevariti. Jasno zapaam

detalje.

Kakve detalje si zapazio? upitala je oporo.

Neto je ostalo na tvom licu. Tragovi osmeha.

A emu bi se mogla smeiti? upitala je opet oporo.

Mojoj naivnosti, mom pitanju da li me stvarno voli, ili me voli kao

nekog maliana, ta ja znam... Ali smeila si se, u to uopte ne sumnjam.

Marija je odjednom ustala.

ta je? upitao sam iznenaen.

Idem odgovorila je oporo.

Skoio sam kao opruga.

Kako to, ide?

Da, idem.

Kako to, ide? Zato?

Nije odgovorila. Skoro sam je prodrmao Oberna rukama.

Zato ide?

Bojim se da me ti ne razume.

Razbesneo sam se:

Kako? Pitam te neto to je za mene pitanje ivota ili smrti, i umesto

da mi odgovori, ti se smei i jo se ljuti. Jasno da to ne mogu

razumeti.

Zamilja da sam se smeila rekla je suvo.

Siguran sam.

E pa, vara se. I neizmerno me boli to si to pomislio.

Nisam znao ta da mislim, bio sam vrlo utuen. Odmah zatim osetio sam

da me ona neno hvata za ruku, a onda sam uo njen glas, sad tih i

bolan:

Ali kako si to mogao pomisliti?

Ne znam, ne znam odgovorio sam skoro plaui.

Opet me je posadila na klupu i pomilovala po glavi, kao to je i u poetku

uinila.

Upozorila sam te da u ti naneti mnogo zla rekla mi je posle

nekoliko trenutaka utanja. Sad vidi da sam bila u pravu.

To je bilo mojom krivicom odgovorio sam.

Ne, moda je krivica do mene rekla je zamiljeno, kao da sama sa

sobom govori.

Kako je to udno pomislio sam.

ta je udno? upitala je Marija.

Zaprepastio sam se i ak sam pomislio (mnogo dana kasnije) da je bila

sposobna da ita misli. Ni danas ne znam da li sam glasno izgovorio te

reci a da to nisam ni primetio.

ta je udno? ponovo je upitala, jer ja od zaprepaenja nisam bio

odgovorio.

Kako je udno to sa tvojim godinama.

Sa mojim godinama?

Da, sa tvojim godinama. Koliko ti je godina?

Nasmejala se.

ta misli, koliko imam godina?

To je ba udno odgovorio sam. Prvi put kad sam te video, liila

si mi na devojku od jedno dvadeset est godina.

A sada?

Ne, ne. Ve u poetku sam bio zbunjen, jer me je neto nematerijalno

navodilo na misao ...

Na kakvu misao?

Na misao da ima mnogo godina. Pokatkad se oseam pored tebe kao

dete.

Koliko je tebi godina?

Trideset osam.

Vrlo si mlad, stvarno.

Zbunio sam se. Ne zbog toga to sam verovao da imam mnogo godina,

nego to sam, uprkos svemu, morao biti stariji od nje; jer, u svakom

sluaju, nije bilo mogue da ona ima vie od dvadeset est godina.

Vrlo mlad ponovila je, pogaajui da sam se zaudio.

A ti, koliko ima godina? insistirao sam.

Kakvog to ima znaaja? odgovorila je ozbiljno.

A zato si pitala za moje godine? rekao sam skoro izazvan.

Ovaj razgovor je apsurdan odgovorila je. To je sve skupa jedna

glupost. udi me da se bavi takvim stvarima.

Ja da se bavim tim stvarima? Zar mi da vodimo slian razgovor? Uistinu,

kako se moglo to dogoditi? Bio sam toliko zbunjen da sam zaboravio

zato sam postavio poetno pitanje. Ne, bolje reeno, nisam ispitivao

uzrok poetnog pitanja. Tek sam kod kue, posle nekoliko asova,

shvatio duboko znaenje ovog, na izgled tako prostog, razgovora.

XVI

Vie od mesec dana viali smo se skoro svaki dan. Ne elim da se

ponovo seam do u tanine svega to se deavalo u to divno, a

istovremeno i strano vreme. Bilo je suvie tunih stvari da bih eleo da

ih ponovo oivim u seanju.

Marija je poela da dolazi u atelje. Scena sa ibicama se, sa malim

varijacijama, ponovila dva ili tri puta, i ja sam iveo opsednut milju da

je njena ljubav u najboljem sluaju bila ljubav majke ili sestre. Tako da

mi se telesna veza inila kao garancija istinske ljubavi.

Od sada u kazati da je ta pomisao bila jedna od tolikih mojih naivnosti,

jedna od onih naivnosti kojima se Marija sigurno smejala meni iza lea.

Telesna ljubav, daleko od toga da me umiri, jo vie me je poremetila,

donela mi je nove mune sumnje, bolne scene nerazumevanja, okrutne

eksperimente sa Marijom.

asovi koje smo provodili u ateljeu asovi su koje moda nikad neu

zaboraviti. Moja oseanja u celom tom periodu oscilirala su izmeu

najistije ljubavi i najee mrnje zbog protivrenosti i Marijinog

neobjanjivog ponaanja. Uprkos tome to se potpuno predavala,

odjednom bi me hvatala sumnja da je sve bilo pritvorno. Na trenutke mi

se inila kao stidljiva iparica, a odjednom, opet, kao da je bila svakakva

ena, a tada bi dugi niz sumnji defilovao kroz moje misli: gde? kako? s

kim? kada?

U takvim prilikama nisam mogao izbei pomisao da je Marija igrala

najsuptilniju i stranu komediju, i da sam ja bio u njenim rukama kao

naivni deai koga zavaravaju lakim priama da bi jeo ili spavao.

Pokatkad me je obuzimao straan stid, trao sam da se obuem, a zatim

sam jurio na ulicu da se osveim i da preivam svoje sumnje i

strahovanja. Drugih dana, pak, moja reakcija je bivala pozitivna i

brutalna: bacao sam se na nju, hvatao je za ruke kao kletima, uvijao ih,

zarivao joj pogled u oi nastojei da joj iznudim dokaz ljubavi, prave

ljubavi.

Ali nita od svega toga nije ono to hou da kaem. Moram da priznam

da ni sam ne znam ta elim da kaem sa onim prava ljubav; i

zanimljivo je da, mada sam esto upotrebljavao taj izraz u ispitivanjima,

nikad do danas nisam u potpunosti analizirao njen smisao. ta to znai?

Ljubav koja ukljuuje ulnu strast? Moda sam je u svom oaju traio, da

bih se vre vezao sa Marijom. Bio sam siguran da smo, u izvesnim

sluajevima, uspevali da se veemo, ali na tako suptilan nain, tako

prolazno, tako tanano, da sam se docnije oseao jo beznadenije

usamljen nego pre, sa onim neodreenim nezadovoljstvom koje

oseamo kad hoemo da rekonstruiemo izvesne ljubavi iz snova. Znam

da smo, iznenada, gledajui neki park predvee ili odlazak nekog

teretnog broda sa udnim imenom, doivljavali izvesne zajednike

trenutke. I to to smo bili zajedno ublaavalo je melanholiju, koja je uvek

pratila oseanja, sigurno prouzrokovana neshvatljivom sutinom ovih

lepota koje zaas ieznu. Bilo je dovoljno da se pogledamo, pa da

znamo da mislimo, ili, bolje reeno, da oseamo isto.

Jasno je da smo skupo plaali ove trenutke, jer sve to se posle

dogaalo izgledalo je prosto i runo. Sve to smo inili (razgovarali, pili

kafu) bilo je bolno, jer je pokazivalo koliko su bili retki ti trenuci

razumevanja. I to je bilo jo gore, prouzrokovali su nova udaljavanja,

jer sam je primoravao u oajnoj elji da na neki nain uvrstim ovo

sjedinjavanje da se telesno sjedinimo; uspevalo nam je da potvrdimo

da je nemogue produiti ih ili uvrstiti ih nekim materijalnim aktom. Ali

ona je oteavala situaciju, jer se, moda u elji da me lii ove fiks-ideje,

pretvarala da osea stvarno i skoro neverovatno zadovoljstvo; i onda je

dolazilo do toga da se brzo obuem i pobegnem na ulicu, ili da joj

brutalno steem ruke i elim da iznudim priznanje o istinitosti njenih

oseanja. I sve je bilo tako strano, da je ona, kad bi osetila da se

pribliavamo telesnoj ljubavi, pokuavala da to izbegne. Na kraju je pala

u potpuni skepticizam i nastojala da shvatim da je to ne samo nekorisno

za nau ljubav nego ak i opasno.

Ovakvim stavom uspela je samo da povea moje sumnje u pogledu vrste

njene ljubavi, jer sam se ja pitao ne tera li ona egu da bi posle mogla

dokazivati da je telesna ljubav opasna i da je na taj nain ubudue

izbegne, budui da je istina da ju je od poetka prezirala i zbog toga se

pravila da u njoj uiva. Naravno, dolazilo je i do drugih svaa i bilo je

beskorisno da ona pokua da me ubeuje govorei mi o parkovima i

brodovima: uspevala je samo da me jo vie zaludi novim i najtananijim

sumnjama, i tako je opet dolazilo do novih, jo komplikovanijih

ispitivanja.

Ono to me je najvie ozlojeivalo u tim eventualnim prevarama bilo je

to to sam joj se predao bez ikakve odbrane, kao neko derite.

Ako li ikad posumnjam da si me prevarila govorio sam joj ljutito

ubiu te kao psa.

Uvijao sam joj ruke i gledao uporno u oi, ne bi li otkrio kakav znak, neki

sumnjiv sjaj, neki neuhvatljiv blesak ironije. Ali me je ona u tim asovima

gledala uplaeno kao dete, ili tuno sa rezignacijom, dok se utke

poinjala oblaiti.

Jednog dana razgovor je