ERNEST HEMINGWAY / KOME ZVONO ZVONI

ERNEST HEMINGWAY

KOME ZVONO ZVONI

NASLOV ORIGINALA

ERNEST HEMINGWAY

FOR WHOM THE BELL TOLLS

SCRIBNER’S SON’S

NEW YORK 1960

Preveo

SIME BALEN

OPREMIO

FRANO BAĆE

CRTEŽ NA OKVIRU; GOYA, SELJAK

Nijedan čovjek nije Otok, sasvim sam za sebe; svaki je čovjek dio Kontinenta, dio Zemlje;

ako More odnese Grudu zemlje — Evrope je manje, kao da je odnijelo' kakav Rt, Posjed

tvoga prijatelja ili tvoj vlastiti; smrt svakoga čovjeka smanjuje mene, jer sam obuhvaćen u

Čovječanstvu;

I zato nikada ne pitaj kome zvono zvoni;

Tebi zvoni.

JOHN DONNE

PRVO POGLAVLJE

Ležao je ispružen na smeđem šumskom tlu, pokrivenom borovim iglicama, s bradom na

prekrštenim rukama, a visoko nad njim šumio je vjetar u vrhovima borja. Padina se blago

spuštala ondje, gdje je ležao, ali dolje niže bila je strma, pa je mogao vidjeti tamnu, pouljenu

cestu kako vijuga klancem. Duž ceste je tekao potok, a daleko niz klanac vidio je uz potok

pilanu i vodu što se rušila s brane bjelasajući se na ljetnom suncu.

»Je li ono pilana?« upita.

»Jest«.

»Ne sjećam je se«.

»Sagrađena je nakon što si bio ovdje. Stara je pilana niže dolje, daleko ispod klanca«.

Raširio je fotostatsku vojnu kartu po šumskom tlu i pomno je promatrao. Starac mu je

gledao preko ramena. Bio je to nizak i čvrst starac u crnoj seljačkoj bluzi i sivim, kao željezo

krutim hlačama, a nosio je cipele s potplatima od konopa. Od penjanja je teško disao, a ruka

mu je počivala na jednoj od teških naprtnjača, što su ih nosili.

»Onda se odavde ne može vidjeti most«.

»Ne«, reče starac: »Ovo je blagi dio klanca, gdje potok teče polagano. Dolje, gdje se cesta

gubi u drveću, klanac se naglo spušta i tamo se nalazi strma provalija...«

»Sjećam se«.

»Preko te provalije vodi most«.

»A gdje su im straže?«

»Jedna je straža kod pilane, što je vidiš ondje«.

Mladić, koji je proučavao kraj, izvadi dalekozor iz džepa svoje izblijedjele kaki flanelaste

košulje, obriše maramicom leće i stade vrtjeti okulare, dok se iznenada oštro ne ukazaše

daske pilane i ne ugleda drvenu klupu kraj vrata, ogromnu hrpu pilovine, što se dizala iza

otvorene daščare, gdje se nalazila kružna pila i dio kanala, kojim su dovodili balvane s brda

na drugoj obali potoka. U dalekozoru se ukaza bistar i gladak potok, a podno luka vode, što je

padala s brane, vjetar je raznosio pjenu.

»Nema stražara«.

»Iz pilane se dimi«, reče starac. »A i rublje visi na konopcu«.

»To vidim, ali ne vidim nijednoga stražara«.

»Možda je u sjeni«, objašnjavao je starac. »Sada je tamo vruće. Bit će da je u sjeni one

strane, što je ne vidimo«.

»Vjerojatno. Gdje je druga straža?«

»Niže mosta. U cestarevoj kućici na petom kilometru od vrha klanca«.

»Koliko je ljudi tamo?« On pokaza prema pilani.

»Možda četvorica i jedan kapral«.

»A dolje?«

»Više. Ispitat ću.«

»A na mostu?«

»Uvijek dvojica. Na svakoj strani po jedan.«

»Trebat ćemo nešto ljudstva«, reče. »Koliko ljudi možeš skupiti?«

»Mogu ih dovesti koliko god želiš«, odgovori starac. »Sada u ovim brdima ima mnogo

ljudi.«

»Koliko?«

»Ima ih više od stotine. Samo su u malim grupama. Koliko ćeš ljudi trebati?«

»Kazat ću ti kad proučimo most.«

»Želiš li ga sad proučavati?«

»Ne, sada bih htio da odemo do mjesta, gdje ćemo sakriti eksploziv, dok mu ne dođe

vrijeme. Htio bih da bude sakriven na najsigurnijem mjestu, ali, ako je moguće, ne dalje od

po sata od mosta.«

»To je jednostavno«, reče starac. »Odande, kamo sad idemo, pa do mosta, sve je sama

nizbrdica. No sad se moramo malo ozbiljnije penjati, da dođemo onamo. Jesi li gladan?«

»Jesam«, odvrati mladić. »Ali jest ćemo kasnije. Kako se zoveš? Zaboravio sam.« Bio je

za nj loš znak, da je to zaboravio.

»Anselmo«, reče starac. »Zovem se Anselmo, a rodom sam iz Barco da Avile. Daj da ti

pomognem staviti tu naprtnjaču.«

Mladić — koji bijaše visok i mršav, plave kose s pramenjem izblijedjelim na suncu i lica

opaljena vjetrom i suncem, koji je nosio flanelastu košulju poblijedjelu od sunca, seljačke

hlače i cipele s potplatima od konopa — nagnu se natraške, provuče ruku ispod kožnatog

remena i zabaci tešku naprtnjaču na pleća. Provuče ruku ispod drugoga remena i razmjesti

težinu naprtnjače na leđima. Košulja mu je još bila vlažna na mjestu, gdje je prije stajala

naprtnjača.

»Već je na meni«, reče. »Kako ćemo dalje?«

»Penjat ćemo se«, odvrati Anselmo.

Povijajući se pod težinom naprtnjače, znojeći se, uspinjali su se ustrajno borovom šumom,

koja pokrivaše planinsku kosu. Iako mladić nije mogao razabrati nikakve staze, penjali su se

uza stranu, zaokolišavali po njoj; već su prešli preko nekoga potočića, a starac je uporno

nastavio put rubom njegove kamenite obale. Penjanje je sada bilo sve strmije i teže, dok

konačno ne vidješe kako se potočić ruši preko glatke granitne litice, što se digla iznad njih, i

tu, na podnožju litice starac pričeka mladića, da ga dostigne.

»Kako ide?«

»Sasvim dobro«, reče mladić. Teško se oznojio, a bedreni su mu se mišići napeli od nagla

penjanja.

»Sad me čekaj tu. Ja ću naprijed da ih obavijestim. Ne želiš valjda da pucaju na te, dok

nosiš taj materijal.«

»Ne, ni u šali«, reče mladić. »Je li to daleko?«

»Vrlo je blizu. Kako se zoveš?«

»Roberto«, odgovori mladić. Spusti naprtnjaču i položi je lagano između dvije stijene na

obalu potoka.

»Onda, Roberto, čekaj ovdje, a ja ću se vratiti po te.«

»Dobro«, reče mladić. »A da li kaniš ići ovim putem do mosta?«

»Ne. Kad budemo išli na most, ići ćemo drugim putem. Kraćim i lakšim.«

»Ne bih htio da se ovaj materijal spremi predaleko od mosta.«

»Vidjet ćeš. Ne budeš li zadovoljan, naći ćemo drugo mjesto.«

»Vidjet ćemo«, reče mladić.

Sjeo je kraj naprtnjače i promatrao starca kako se penje uz pećinu. Nije bilo teško uspeti

se, a po onome kako je nalazio prihvatišta za ruke, a da ih nije ni tražio, mladić je razabrao,

da se već mnogo puta penjao tuda. Ali oni koji bjehu gore, morali su biti vrlo oprezni, kad

nisu ostavili nikakva traga za sobom.

Mladić, koji se zvao Robert Jordan, bio je strašno gladan, a ujedno i zabrinut. Često je bio

gladan, ali obično nije bio zabrinut, jer nije pridavao nikakve važnosti onome, što bi mu se

moglo dogoditi, a iz iskustva je znao, kako se u cijeloj ovoj zemlji možeš jednostavno kretati

iza neprijateljskih linija. Ako imaš dobra vodiča, iza njih se krećeš jednostavno, kao što ih i

prelaziš. Teškoće počinju tek onda, kad pridaješ važnost onome, što će se dogoditi s

tobom, ako te uhvate: kao i onda, kad odlučuješ u koga da se pouzdaš. U ljude, s kojima

radiš, moraš se pouzdati potpuno ili uopće nikako, a sam se moraš odlučiti u koga se

možeš pouzdati. Nije ga mučilo nijedno od tih pitanja. No bilo je tu drugih stvari.

Ovaj Anselmo bio je dobar vodič i mogao se izvanredno kretati po planinama. I sam je

Robert Jordan mogao prilično pješačiti, i kako je išao za njim još od prije svanuća, znao je da

bi starac bio u stanju da ga vodi do iznemoglosti. Dosad je Robert Jordan imao povjerenje u

toga čovjeka, Anselma, u svemu, osim u prosuđivanju. Još nije imao prilike da iskuša

njegovo prosuđivanje, ali, ionako1, mora procjenjivati na vlastitu odgovornost. Ne, Anselmo

ga nije zabrinjavao, a ni problem mosta nije bio veći od mnogih drugih problema. Znao je

kako da razori svaki most, kakav god se dade zamisliti, i već je razorio mnoge, raznih

veličina i konstrukcija. U dvjema je naprtnjačama bilo dosta eksploziva i pribora da temeljito

razori i ovaj most, pa ma bio i dvaput onakav, kakvim mu ga je prikazao Anselmo, kakvim ga

se sjeća odonda, kad je na svom pješačenju u La Granju 1933. prešao preko njega, i kako mu

ga je pretprošle noći prikazao Golz u opisu, što mu ga je pročitao u gornjoj sobi one kuće

izvan Escoriala.

»Srušiti most nije ništa«, rekao je Golz, a lampa mu je osvjetljavala izbrazdanu, obrijanu

glavu, dok je olovkom pokazivao po velikoj zemljopisnoj karti. »Razumijete?«

»Da, razumijem.«

»Apsolutno ništa. Samo srušiti most, bio bi neuspjeh.«

»Da, druže generale.«

»Most treba srušiti u određeni sat, koji ovisi o vremenu napada, eto kako to treba izvesti.

Vi to smatrate za prirodno. To je vaše pravo, a i to, kako treba da se izvede.«

Golz je pogledao olovku, a zatim pokucao njome po zubima.

Robert Jordan nije rekao ništa.

»Jasno vam je, da je vaše pravo to, kako treba da se izvede«, ponavljao je Golz gledajući

ga i kimajući glavom. Sada je tuckao olovkom po mapi. »Eto tako bih ja to učinio. A to mi ne

možemo postići.«

»Zašto, druže generale?«

»Zašto?« rekao je ljutito Golz. »Koliko ste napada vidjeli i još me pitate zašto? Što mi

jamči, da mi ne će izmijeniti naređenja? Što mi jamči, da mi ne će poništiti napad? Što mi

jamči, da mi ne će odgoditi napad? Što mi jamči, da će početi u roku od šest sati odonda, kad

bi trebao da počne? Je li ikada ijedan napad izveden kako treba?«

»Ako je to vaš napad, onda će početi na vrijeme,« odgovorio je Robert Jordan.

»To nisu nikada moji napadi,« rekao je Golz. »Ja ih izvodim. Ali nisu moji. Artiljerija nije

moja. Moram se natezati zbog nje. Nikad mi nisu dali, što sam tražio, pa ni onda, kad su

imali. No to je najmanje. Ima drugih stvari. Vi znate kakvi su to ljudi. Nije potrebno ulaziti u

sve to. Uvijek se nešto nađe. Uvijek se netko umiješa. Pazite, stoga, da me dobro shvatite.«

»Dakle, kada treba srušiti most?« upita Robert Jordan.

»Nakon što započne napad. Čim počne napad, ali ne prije. Tako da nikakvo pojačanje ne

dođe tom cestom.« Pokazao je olovkom. »Moram biti siguran da ništa ne će doći tom

cestom.«

»A kad će biti napad?«

»Reći ću vam. Ali dan i sat morate uzeti samo kao oznaku vjerojatnosti. Za to vrijeme

morate biti spremni.

Most ćete dignuti u zrak nakon što napad počne. Vidite?« pokazao je olovkom. »To je

jedina cesta, kojom mogu dovesti pojačanje. To je jedina cesta, kojom mogu dovući tenkove

ili artiljeriju, pa čak i poslati koji kamion prema klancu, što ću ga napasti. Moram znati, da je

most razoren. Ali ne prije, jer ga mogu popraviti, ako se napad odgodi. Ne. Mora odletjeti

kad napad počne, i ja moram znati, da je odletio. Tamo su samo dva stražara. Čovjek, koji

ide s vama, upravo je došao odanle. Kažu, da je vrlo pouzdan čovjek. Vidjet ćete. Ima svojih

ljudi u planinama. Uzmite toliko ljudi, koliko vam treba. Uzmite ih što manje, ali da ih bude

dovoljno. Ne moram vam govoriti o tim stvarima.

»A kako ću znati, da je napad otpočeo?«

»Izvršit će se s cijelom divizijom. Bit će i bombardiranja iz zraka kao priprema. Niste

gluhi, zar ne?«

»Dakle, ja mogu smatrati, da je napad otpočeo, kad avioni istresu bombe?«

»Ne možete uvijek stvari tako uzimati«, rekao je Golz i potresao glavom. »Ali u ovom

slučaju možete. To je moj napad.«

»Razumijem«, rekao je Robert Jordan. »Ne kažem, da mi se jako sviđa.«

»Ni meni se jako ne sviđa. Ako ne želite da ga se prihvatite, recite odmah. Mislite li, da ga

ne možete izvršiti, recite također.«

»Izvršit ću ga«, odvratio je Robert Jordan. »Izvršit ću ga, budite bez brige.«

»To je sve što hoću da znam«, rekao je Golz. »Da ništa ne prijeđe preko mosta.

Bezuvjetno.«

»Razumijem.«

»Ne volim tražiti od ljudi, da rade takve stvari, i na takav način«, nastavio je Golz. »Ne

bih vam mogao narediti, da to uradite. Shvaćam na što sve možete biti prisiljeni, kad vam

postavljam ovakve uvjete. Objašnjavam vam vrlo pažljivo, tako da shvatite i da uvidite sve

moguće poteškoće, a i važnost toga«.

»A kako ćete napredovati prema La Granji, kad most bude razoren?«

»Ići ćemo spremni da ga popravimo, čim jurišem zauzmemo klanac. To je vrlo složena, ali

lijepa operacija. Složena i lijepa kao uvijek. Plan je izrađen u Madridu. To je novi majstorluk

neuspjelog profesora Vincenta Roje. Vršim napad i vršim ga, kao i uvijek, s nedovoljnim

snagama. Usprkos tome, to je vrlo izvediva operacija. S njom sam mnogo zadovoljniji nego

inače. Ako se odstrani most, može uspjeti. Možemo zauzeti Segoviju. Pogledajte, pokazat

ću vam, kako će ići. Vidite? Ne ćemo napadati na vrhu klanca. To držimo, to je mnogo dalje.

Gle ... Tu ... Ovako ...«

»Volim da ne znam«, reče Robert Jordan.

»Dobro«, reče Golz. »Tako nosite sa sobom manje prtljage na drugu stranu, zar ne?«

»Uvijek mi je draže, da ne znam. Onda, ma što se dogodilo, ja ne ću biti onaj, koji je

govorio.«

»Bolje je kad čovjek ne zna«, Golz prijeđe olovkom po čelu. »Cestoput želim, da ni sam

štošta ne znam. Ali ono, što morate znati o mostu, to znate?«

»Da. To znam«.

»Vjerujem da znate«, rekao je Golz. »Ne ću vas gnjaviti nikakvim govorčićem. Hajde da

sad popijemo nešto. Kad tako mnogo govorim, jako ožednim, druže Jordan. Imate smiješno

ime na španjolskom, drug Hordown.

»Kako kažete Golz na španjolskom, druže generale?«

»Hotze«, odgovorio je Golz i iskesio se, proizvodeći duboko u grlu glasove, kao da hrakće

od teška nazeba. »Hotze«, zagraktao je. »Drug heneral Khotze«. Da sam znao kako

izgovaraju Golz na španjolskom, bio bih prije dolaska ovamo, u rat, izabrao bolje ime. Kad

samo pomislim, da sam došao da zapovijedam divizijom, i da sam mogao izabrati kakvo sam

htio ime, a ja da sam izabrao Hotze. Heneral Hotze. Sad je prekasno da ga mijenjam. Kako

vam se sviđa partizanski rad?« To je ruska riječ za gerilsko djelovanje iza linija.

»Jako«, rekao je Robert Jordan. Nasmijao se. »Vrlo je zdravo na svježem zraku.«

»I meni se sviđao, kad sam bio vaših godina«, rekao je Golz. »Vele, da vrlo dobro dižete

mostove u zrak. Vrlo naučno. Tako se samo govori. Ja vas sam nisam nikada vidio da ste išta

učinili. Možda se stvarno nikad ništa nije ni dogodilo. Zbilja ih dižete?« — dražio ga je sada.

— »Pijte«, pružio je čašu španjolske rakije Robertu Jordanu. »Dižete li ih zbilja?«

»Katkada«.

»Gledajte da u ovom slučaju ne bude nikakvog katkada. Ne, ne govorimo više ništa o tom

mostu. Sada znate dovoljno o tom mostu. Mi smo vrlo ozbiljni, pa se možemo malo jače i

našaliti. Zbilja, imate li mnogo djevojaka s one strane linija?«

»Ne, nema čovjek vremena za djevojke«.

»Ne slažem se. Što je neredoviti ja služba, to je neredovitiji život. Vaša je služba vrlo

neredovita. A trebali bi se i podšišati.«

»Podšišan sam kako treba«, rekao je Robert Jordan. Osjećao bi se prokleto, kad bi morao

obrijati glavu kao Golz. »Imam o čemu da mislim i bez djevojaka«, dodao je tmurno.

»Kakvu uniformu treba da nosim?« upitao je zatim Robert Jordan.

»Nikakvu. Dobro ste podšišani. Zadirkivao sam vas. Vi ste sasvim drukčiji nego ja«,

odgovorio je Golz i ponovo napunio čaše.

»Vi nikad ne mislite o djevojkama. A ja uopće nikada ništa ne mislim. A i zašto bih? Ja

sam Général Sovietique. Ja nikad ne mislim. Ne pokušavajte, da me ukebate u mišljenju.«

Netko iz njegova štaba, što je sjedio na stolcu i precrtavao mapu na daski za crtanje, zareži

na nj na jeziku, kojega Robert Jordan nije razumio.

»Šuti«, rekao je Golz na engleskom. »Šalim se kad hoću. Tako sam ozbiljan, pa zašto se

ne bih i našalio. Sada popijte to i pođite. Razumijete, ha?«

»Da«, odgovorio je Robert Jordan. »Razumijem«.

Rukovali su se, pozdravio je vojnički i izišao je k štapskom automobilu, gdje ga je starac

čekao i spavao, u tom su automobilu prošli cestom mimo Guadarrame, a starac je još spavao,

i popeli se navacerradskom cestom do kuće Alpinskog kluba, gdje je on, Robert Jordan,

odspavao tri sata, prije nego što su pošli naprijed.

Tada je zadnji put vidio Golza s njegovim čudnim bijelim licem, koje nikad nije tamnilo,

njegovim jastrebovim očima, velikim nosom, tankim usnama i obrijanom

glavom izbrazdanom naborima i brazgotinama. Sutrašnje će noći oni biti izvan Escoríala, u

mraku, duž ceste; dugi nizovi kamiona krcat će pješadiju u mraku; teško natovareni

ljudi penjat će se u kamione; odredi puškomitraljezaca tovarit će svoje oružje u kamione; po

gredama će vući tankove u dugačke kamione za tankove; izvući će diviziju i pokrenut će je

noću za napad na klanac. Ne će da misli o tome. To nije njegov posao. To je Golzov posao.

On treba da izvrši samo jednu stvar i o njoj treba da razmišlja, i to mora da razmisli jasno, da

prima stvari kako naiđu i da se ne zabrinjuje. Zabrinutost je jednako loša kao i strah.

Naprosto otežava stvari.

Sada je sjedio uz potok i promatrao bistru vodu, kako teče između stijenja, dok preko

potoka ne ugleda gusti busen potočarke. Prijeđe preko potoka i ubere je pregršt, opere joj

blatno korijenje u struji, a onda sjede ponovo uz svoju naprtnjaču i stade jesti čisto, svježe

zeleno lišće i tvrde stabljike, koje su imale okus papra. Klekne uz potok, gurne svoj

automatski revolver uz pojas na leđa, da mu se ne smoči, nasloni se rukama na stijene s jedne

i s druge strane i stade piti iz potoka. Voda je bila tako hladna, da ga je upravo zaboljelo.

Podigavši se rukama, okrene glavu i opazi starca kako se spušta niz liticu. S njim je bio još

jedan čovjek, također u crnoj seljačkoj bluzi i tamno sivim hlačama, što je u ovoj pokrajini

bilo gotovo kao uniforma; nosio je cipele s potplatima od konopa, a preko leđa mu je visio

karabin. Čovjek je bio gologlav. Obojica su puzala četveronoške niz liticu poput koza.

Priđoše mu, a Robert Jordan ustade.

»Salud, Camarada,«1 reče čovjeku s karabinom i nasmiješi se.

»Salud«, odvrati ovaj mrzovoljno. Robert Jordan je gledao čovjekovo mrgodno,

bodljikavom bradom obraslo lice. Bilo je gotovo okruglo, i glava mu je bila okrugla, a

sjedila je na samim ramenima. Oči su mu bile sitne i preširoko razmaknute, a uši malene i

prilijepljene uz glavu. Bio je krupan čovjek, oko pet stopa i deset palaca visok, s velikim

rukama i nogama. Nos mu je bio slomljen, usta rasječena na jednoj strani, a trag brazgotine

preko gornje usne i donje čeljusti vidio se kroz bradu, kojom mu je obraslo lice.

Starac kimne glavom prema tome čovjeku i nasmiješi se.

»To je ovdašnji šef«, nasmije se, a zatim savije ruke, kao da napinje mišiće, i pogleda

čovjeka s karabinom polupodrugljivim divljenjem. »Vrlo jak čovjek«.

»Vidim«, reče Robert Jordan i ponovo se nasmiješi. Nije mu se svidio izgled toga čovjeka,

pa se u sebi nije nimalo smijao.

»Čime možeš dokazati tko si?« upita čovjek s karabinom.

Robet Jordan otkopča pribadaču, kojom je zatvorio džepni poklopac, izvadi smotani papir

iz lijevog džepa svoje flanelaste košulje i preda ga čovjeku, koji ga je rastvorio, gledao ga

sumnjičavo i okretao u rukama.

Tako, taj ne zna čitati, pomisli Robert Jordan.

»Pogledaj žig«, reče mu.

Starac pokaže na žig, a čovjek s karabinom ga stade proučavati i okretati među prstima.

»Kakav je to žig?«

»Zar ga nisi nikada vidio?«

»Ne.«

»Dva su«, reče Robert Jordan. »Jedno je S. I. M., žig vojničke obavještajne službe. Drugo

je generalštaba.«

»Da, taj sam viđao prije. Ali ovdje ne komanduje nitko, nego ja«, reče on tmurno. »Šta ti

je u naprtnjačama?«

»Dinamit«, ponosno će starac. »Sinoć smo u mraku prešli linije i cijeli smo dan nosili taj

dinamit preko planina.«

»Dinamit mogu upotrebiti«, reče čovjek s karabinom. Povrati papir Robertu Jordanu i

stade ga promatrati. »Da. Dinamit mi je potreban. Koliko ste mi ga donijeli?«

»Tebi nisam donio ništa dinamita«, odvrati mu mirno Robert Jordan. »Dinamit je za drugu

svrhu. Kako se zoveš?«

»Što će ti to?«

»To je Pablo«, reče starac. Čovjek s karabinom promatraše mrzovoljno obojicu.

»Dobro. Slušao sam mnogo dobroga o tebi«, reče Robert Jordan.

»Što si slušao o meni?« upita Pablo.

»Slušao sam, da si odličan gerilski vođa, da si odan Republici i da svoju odanost

dokazuješ svojim djelima, i da si ozbiljan i hrabar čovjek. Nosim ti pozdrave iz

generalštaba«.

»Gdje si sve to čuo?« upita Pablo. Robert Jordan uvidje, da ga se nije dojmilo njegovo

laskanje.

»Slušao sam to od Buitraga do Escoríala«, reče označujući time sav kraj s one strane linija.

»Ja ne poznajem nikoga u Buitragu ni u Escorialu«, odvrati mu Pablo.

»S one strane planina ima mnogo svijeta, kojeg prije nije bilo ondje. »Otkuda si?«

»Iz Avile. Što kaniš s dinamitom?«

»Dignuti most«.

»Koji most?«

»To je moja stvar«.

»Ako je u ovom kraju, onda je i moja stvar. Ne možeš dizati mostove, ondje gdje živiš.

Moraš živjeti na jednom mjestu, a operirati na drugom. Ja znam svoj posao. Tko je živ sada,

nakon godinu dana, taj zna svoj posao.«

»To je moja stvar«, reče Robert Jordan. »Možemo o njoj raspraviti zajedno. Hoćeš li nam

pomoći nositi vreće?«

»Ne«, reče Pablo i strese glavom.

Starac se iznenada okrene k njemu govoreći mu brzo i bijesno u dijalektu, koji je Jordan

Robert jedva mogao pratiti. Bijaše mu kao da čita Quevedu. Anselmo je govorio staro-

kastiljanski, a izgledalo je nešto slično ovome: »Ma je s’ l’ divljak? Da, ma je s’ l’ zvijer? Da,

stoput. Imaš l’ mozga? Ne. Ništa. Eto, mi smo došli zbog nečega od najveće važnosti, a ti, da

ti ne uznemirimo boravište, stavljaš svoju lisičju jazbinu iznad interesa čovječanstva. Iznad

interesa svoga naroda. Da ti ovo i ono u ovo i ono tvoga oca. Da ti ovo i ono u tvoje to. Prti

tu vreću«.

Pablo je gledao u zemlju.

»Svatko treba da radi ono, što može uraditi, obzirom na to, kako to može zaista uraditi«,

reče on. »Ja živim tu, a operiram iza Segovije. Izazovete li nemir ovdje, istjerat će nas iz ovih

planina. Samo zato, što ovdje ne radimo ništa, možemo da živimo u ovim planinama. To je

načelo lisice.«

»Da«, reče gorko Anselmo. »To je načelo lisice, a mi trebamo vukove.«

»U meni ima više vučjega, nego u tebi«, odvrati Pablo, ali je Robert Jordan znao, da će

uprtiti vreću.

»Hej, haj .. .« pogleda ga Anselmo. »U tebi da ima više vučjeg nego u meni, a meni je

šezdeset i osam godina«.

Pljune na pod i strese glavom.

»Toliko ti je godina?« upita Robert Jordan znajući, da će sada, za trenutak, biti sve dobro i

nastojeći da to još ubrza.

»Šezdesetosam u mjesecu srpnju«.

»Ako ikad dočekamo taj mjesec«, reče Pablo. »Daj da ti pomognem nositi naprtnjaču«,

obrati se Robertu Jordanu. »Drugu ostavi starcu«. Sada je govorio ne mrzovoljno,

nego gotovo tužno. »On je vrlo jak starac«.

»Sam ću nositi svoju naprtnjaču«, reče Robert Jordan.

»Ne«, reče starac. »Ostavi je ovom drugom snažnom čovjeku.«

»Uzet ću je«, saopći mu Pablo, a u njegovoj je tmurnosti bilo neke tuge, koja je

uznemirivala Roberta Jordana. On je poznavao tu tugu i zabrinuo se, kad ju je našao ovdje.

»Onda mi daj karabin«, reče, a kad mu ga je Pablo predao, prebaci ga preko leđa i stade se

penjati s onom dvojicom pred sobom. Išli su teško, verući se i puzeći uz granitnu liticu i

preko njezina gornjeg ruba do mjesta, gdje se nalazio zeleni proplanak u šumi.

Išli su rubom male livade, a Robert Jordan koračajući sada lako bez teške naprtnjače, koja

ga je bila oznojila, i ugodno osjećajući pritisak karabina na plećima, opazi da je trava na više

mjesta popasena, a i tragove gdje su kolci bili zabodeni u zemlju. Vidio je u travi trag, kojim

su konje vodili na potok, da ih napoje, i svježi gnoj nekoliko njih. Tu ih, pomisli, vežu noću

da pasu, a danju ih sakrivaju u šumu. Zanima me, koliko konja ima taj Pablo?

Sad se sjeti, kako je sve nesvjesno primijetio, da su Pablove hlače na koljenima i bedrima

izlizane i da se sjaje, kao da su namazane sapunom. Rado bih znao, pomisli, da li ima čizme

ili jaši u ovim alpargatas.2 Mora da ima potpunu opremu. Ali ta mi se turobnost ne sviđa,

mislio je. Ta je turobnost loš znak. To je ona turobnost, koja ih spopada prije nego pobjegnu,

ili prije nego izdaju. Turobnost, koja se javlja pred slomom.

U drveću pred njim zarza konj, i tada, između smeđih borovih debala, kroz čije je guste

krošnje, što su se skoro doticale, prodiralo malo sunčanog svijetla, opazi obor od

konopa omotanih oko stabala. Konji su okrenuli glave prema ljudima, dok su im se

približavali, a na podnožju jednog drveta, izvan obora, bila su nagomilana sedla, pokrivena

jadrovinom.

Kad stigoše gore, dvojica ljudi s naprtnjačama se zaustaviše i Robert Jordan shvati, da

sada treba da se divi konjima.

»Da«, reče. »Krasni su«. Okrene se Pablu. »Pa ti imaš svoju konjicu i sve.«

U oboru od konopa bilo je pet konja, tri dorata, jedan riđan i jedan sivac. Kad h je

pogledao sve zajedno i pažljivo ih razvrstao očima, Robert Jordan ih stade razgledavati

pojedinačno. Pablo i Anselmo su znali da su dobri, i dok je Pablo sada stajao ponosito i

promatrajući ih s ljubavlju izgledao manje turobno, starac se držao kao da je to veliko

iznenađenje, koje je on sam, iznenada, priredio.

»Kako ti se čine?« upita.

»Sve sam ih ja zaplijenio«, reče Pablo, a Robertu Jordanu je bilo drago, što ga čuje da

govori ponosno.

»Ovo je konj i po«, reče Robert Jordan upirući na jednoga od dorata, velikog pastuha, s

bijelim cvijetom na čelu i bijelom prednjom lijevom nogom.

Bio je to krasan konj, koji je izgledao kao da je sišao s kakve Velasquezove slike.

»Svi su dobri«, reče Pablo. »A ti se razumiješ u konje?«

»Da«.

»To nije loše«, reče Pablo. »Vidiš li kakvu manu na jednom od njih?«

Robert Jordan je znao, da sada ovaj nepismeni čovjek ispituje njegove isprave.

Konji su još uvijek držali visoko glave i gledali čovjeka. Robert Jordan se provuče između

dva konopca obora i potapša sivca po stegnu. Nasloni se na konopce ograde i promatraše

konje kako kruže oborom, uspravi se promatrajući ih još jedan časak, dok su stajali mirno,

onda se prigne i izvuče se kroz konopce.

»Riđa je šepava na zadnju nogu«, reče Pablu ne gledajući ga. »Kopito joj je rasječeno i

premda se ne mora tako skoro pogoršati, ako se dobro potkuje, mogla bi smalaksati, bude

li dugo išla po tvrdom tlu.«

»Kopito joj je bilo takvo, kad smo je zaplijenili«, reče Pablo.

»Najbolji konj što ga imaš, ždrijebao s bijelim cvijetom na čelu, ima na gornjem dijelu

potkoljenice oteklinu, koja mi se ne sviđa«.

»To nije ništa«, reče Pablo. »Udario se pred tri dana. Da je išta kanilo biti, već bi bilo«.

Zatim odgrne jadrovinu i pokaže sedla. Bila su tu dva obična vaquerska govedarska sedla,

slična američkim stočarskim sedlima, jedno jako ukrašeno vaquersko sedlo s

ručno izrađenom kožom i teškim natkrivenim stremenjem, te dva vojnička sedla od crne

kože.

»Ubili smo dvojicu iz guardia civil,«4 reče, objašnjavajući otkuda mu vojnička sedla.

»To je dobar lov«.

»Sjašili su na cesti između Segovije i Santa Marije del Real. Sjašili su, da traže isprave od

nekoga kočijaša. Uspjelo nam ih je ubiti, a da ne ranimo konje.«

»Jeste li ubili mnogo civilnih gardista?« upita Robert Jordan.

»Više njih«, reče Pablo. »Ali samo ovu dvojicu, a da nismo ranili konje«.

»Pablo je digao u zrak vlak kod Arevala«, reče Anselmo. »To je bio Pablo«.

»S nama je bio jedan stranac, koji je proizveo eksploziju«, reče Pablo. »Poznaš li ga?«

»Kako se zvao?«

»Ne sjećam se. Imao je vrlo neobično ime.«

»Kako je izgledao?«

»Bio je plav kao i ti, ali ne tako visok, a imao je velike ruke i slomljeni nos«.

»Kaškin«, reče Robert Jordan. »To će biti Kaškin«.

»Da«, dometne Pablo. »Bilo je to vrlo neobično ime. Nešto slično tome. Što se dogodilo s

njim?«

»Mrtav je još od travnja«.

»To se događa svima«, reče sumorno Pablo. »Tako ćemo svi svršiti«.

»Na taj način svršavaju svi ljudi«, reče Anselmo. »Tako su uvijek svi ljudi svršavali.

Čovječe, što j’ s tobom? Koji ti je đavo?«

»Oni su vrlo jaki«, reče Pablo. Činilo se kao da razgovara sam sa sobom. Gledao je

turobno konje. »Vi ni ne znate kako su jaki. Ja vidim, da neprekidno postaju sve jači, sve

bolje naoružani. Neprekidno dobivaju sve više materijala. A ja imam takve konje. I što ja

mogu očekivati? Da budem proganjan i da umrem. Ništa više.«

»I ti goniš isto toliko, koliko tebe gone«, dobaci Anselmo.

»Ne«, reče Pablo. »Ne više. A ako sad ostavimo ove planine, kamo da odemo? Odgovori

mi to? Kamo ćeš sada?«

»Ima u Španiji mnogo planina. Ako čovjek ode odavde, evo mu Sierre de Credos.«

»Nije to za me«, odvrati Pablo. »Sit sam proganjanja. Ovdje nam je sasvim dobro. Ako ti

sada ovdje srušiš most, gonit će nas. Ako doznaju, da smo tu i stanu nas goniti avionima, naći

će nas. Pošalju li Maure da nas hvataju, naći će nas i mi moramo odavde. Ja sam sit svega

toga. Čuješ li?« Onda se okrene Robertu Jordanu. »Kakvim pravom ti, stranac, dolaziš k meni

i govoriš mi, što moram raditi?«

»Ja ti nisam rekao ništa, što moraš uraditi«, reče mu Robert Jordan.

»Ali ćeš reći«, odgovori Pablo. »Tu. Tu je zlo«.

Tu pokaže na dvije teške naprtnjače, koje su spustili na tlo, dok su promatrali konje. Činilo

se, kao da je pogled na njih prouzročio sve to u njemu, pa vidjevši da se Robert Jordan

razumije u konje, kao da mu se razvezao jezik. Sad su njih trojica stajali uz obor od konopa, a

krpice sunčanog svijetla sjajile su se na koži dorata ždrijepca. Pablo ga je promatrao, a onda

gurne nogom tešku naprtnjaču. >Tu je zlo«.

»Ja dolazim samo po svojoj dužnosti«, reče mu Robert Jordan. »Dolazim po naređenju

onih, koji vode rat. Kad od tebe zatražim da mi pomogneš, ti me možeš odbiti, a ja ću naći

druge, koji će mi pomoći. A zapravo te još nisam ni molio za pomoć. Ja moram da izvršim,

što mi je naređeno, a mogu ti jamčiti, da je to važno. A što sam stranac, nije moja krivnja.

Volio bih, da sam se rodio ovdje.«

»Za me je, sada, najvažnije da nas ovdje ne uznemiruju«, Pablo će. »Ja sada imam svoje

dužnosti prema onima, koji su sa mnom i prema samu sebi.«

»Samu sebi. Da«, reče Anselmo. »Već odavno prema samu sebi. Samu sebi i svojim

konjima. Dok nisi imao konja, bio si s nama. Sad si i ti samo jedan kapitalist više«.

»To je nepravedno«, odvrati Pablo. »Ja neprestano izlažem konje zbog zajedničke stvari«.

»Jako malo«, prezirno će Anselmo. »Po mom mišljenju, vrlo malo. Krasti, da. Dobro jesti,

da. Ubijati, da. Boriti se, ne«.

»Ti si starac, koji će svojim jezikom naprtiti sebi neprilika«.

»Ja sam starac, koji se ne boji nikoga«, reče mu Anselmo. »I ja sam starac bez konja«.

»Ti si starac, koji bi mogao da ne živi dugo«.

»Ja sam starac, koji ću živjeti dok ne umrem«, odvrati Anselmo. »I ja se ne bojim lisica«.

Pablo ne reče ništa, nego uprti naprtnjaču.

»Nit’ vukova«, doda Anselmo prteći drugu naprtnjaču. »Ako si vuk«.

»Zaveži gubicu«, reče mu Pablo. »Ti si starac, koji uvijek previše brblja«.

»I koji radi sve što god kaže da će uraditi«, reče Anselmo, savivši se pod naprtnjačom. »I

koji je sada gladan. I žeđa. Naprijed, gerilski vođo turobnoga lica. Vodi nas da nešto

pojedemo«.

Počelo je dosta loše, pomisli Robert Jordan. Ali Anselmo je čovjek. Divni su, kad su

dobri, mislio je. Nema ljudi kao što su oni, kad su dobri, a kad se pokvare, nema gorih

od njih. Anselmo je morao znati što radi, kad nas je doveo ovamo. Ali meni se ovo ne sviđa.

Ništa mi se od svega toga ne sviđa.

Jedini je dobar znak bio, što je Pablo nosio naprtnjaču i što mu je dao karabin. Možda je

uvijek takav, mislio je Robert Jordan. Možda je i on samo jedan od onih turobnih.

Ne, reče sam sebi, ne zavaravaj se. Ne znaš kakav je prije bio; ali znaš, da se brzo kvari i

da to ni ne krije. Kad to počne sakrivati, značit će, da se odlučio. Zapamti to, reče sam sebi.

Prva prijateljska stvar koju učini, značit će da je stvorio odluku. Doduše, konji su jako dobri,

pomisli on, krasni konji. Zanima me, što bi kod mene moglo izazvati takve osjećaje, kakve

izazivaju konji kod Pabla. Starac je imao pravo. Konji su ga učinili bogatim, i čim se

obogatio, zaželio je da uživa život. Sve bih rekao, da će se uskoro smatrati nesretnim, jer se

ne može upisati u jahački klub. Pauvre Pablo. II a manqué son Jockey.

Ova ga misao raspoloži. Nasmiješi se gledajući pred sobom dvoja, pognuta leđa i velike

naprtnjače, kako se kreću kroz drveće. Cijeli se dan nije našalio sam sa sobom, i sada, kad je

to učinio, osjećao se mnogo bolje. Postaješ kao i svi drugi, reče sam sebi. I tmuran postaješ. S

Golzom je na svaki način i bio svečan i tmuran. Zadatak ga malo nadvladao. Neznatno

nadvladao, pomisli. Jako nadvladao. Golz je bio veseo, želio je da i on bude veseo prije

nego ode, ali nije bio.

Kad razmisliš o tome, svi najbolji su bili veseli. Mnogo je bolje biti veseo, a to nešto i

znači. To je kao da si besmrtan, dok si još živ. Sve je to zamršeno. Doduše, nije ih mnogo

ostalo. Ne, od veselih ih nije mnogo preostalo. Ima ih još prokleto malo. A ako i ti, momče

moj, nastaviš tako razmišljati, ne ćeš ni ti ostati. Ostavi se sada razmišljanja, stari borče, stari

druže. Sad si diverzant sa zadatkom da digneš u zrak most. Nisi mislilac. Ljudi, što sam

gladan, pomisli. Nadam se da se kod Pabla dobro jede.

DRUGO POGLAVLJE

Stigli su gustom šumom do gornjeg kraja male doline, koji je imao oblik zdjelice, i on

vidje da bi se logor morao nalaziti pod obručem stijenja, što se dizalo u drvlju pred njima.

To je zaista bio logor, i to dobar logor. Nisi ga uopće mogao primijetiti, dok nisi došao

preda nj, i Robert Jordan je znao, da se iz zraka ne može zapaziti. Odozgo se nije moglo ništa

vidjeti. Bio je dobro sakriven kao medvjeđi brlog. Ali se činilo, da nije ni mnogo bolje

osiguran. Promatrao ga je pažljivo, dok su mu se približavali.

U spletu toga stijenja nalazila se velika spilja, a kraj njezina je otvora sjedio čovjek s

leđima uza stijenu. Noge je ispružio po zemlji, a karabin naslonio o nju. Nožem je rezuckao

štap; kad su došli, začuđeno ih je pogledao, a zatim nastavi s rezbarenjem.

»Hola«,4 reče čovjek, koji je sjedio. »Tko to dolazi?«

»Starac i neki dinamitaš«, odgovori mu Pablo i spusti naprtnjaču unutar ulaza u spilju. I

Anselmo spusti svoju naprtnjaču, a Robert Jordan skine pušku i nasloni je o stijenu.

»Ne ostavljaj to tako blizu pećine«, reče čovjek, koji je rezbario, a imao je plave oči na

tamnom, prijatnom, lijenom ciganskom licu, boje na dimu sušene kože. »Unutra je vatra«.

»Ustaj i sam ih odmakni«, reče Pablo. »Metni ih kraj onog drveta«.

Ciganin se ne mače, ali reče nešto, što se ne može ponoviti, a onda: »Ostavi ih tu. Digni

sama sebe u zrak«, reče lijeno. »Izl’ječit će te od bolesti. «

»Što to radiš?« upita Robert Jordan i sjede uz Ciganina. Ciganin mu pokaza. Bila je to

stupica u obliku broja četiri, za koju je rezao prečku.

»Za lisice«, reče. »S kladom za ubijanje. Slomi im kičmu«. Iskesi se prema Jordanu.

»Ovako, vidiš?« Pokaži kretnjom, kako se okvir stupice sklapa i klada ruši, onda strese

glavom, uvuče pest i raširi ruke prikazujući lisicu sa slomljenom kičmom. »Vrlo praktično«,

protumači.

»On hvata zečeve«, reče Anselmo. »Ciganin je. Pa kad lovi zečeve, veli da su lisice. Da

uhvati lisicu, rekao bi, da je slon.«

»A da uhvatim slona?« upita ciganin i iskesi ponovo svoje bijele zube i namigne Robertu

Jordanu.

»Rekao bi, da je tank,« odvrati mu Anselmo.

»I uhvatit ću ja tank,« reče mu ciganin. »Uhvatit ću tank. A ti možeš reći što te je volja, da

je.«

»Cigani previše govore, a malo ubijaju,« reče mu Anselmo.

Ciganin namigne Robertu Jordanu i nastavi s rezanjem.

Pablo je nestao s vida otišavši u spilju. Robert Jordan se ponada, da je otišao po hranu..

Sjedio je na zemlji pokraj Ciganina, a poslijepodnevno je sunce prodiralo kroz krošnje drveća

i grijalo mu ispružene noge. Sada dopre do njega miris hrane iz spilje, miris ulja i luka i

mesa, što se peklo pa mu se želudac uzvrpolji od gladi.

»Možemo uhvatiti tank», reče ciganin. »To baš nije preteško.«

»S ovim?« ciganin pokaže na dvije vreće.

»Da«, odgovori mu Robert Jordan. »Naučit ću te. Postaviš samo stupicu. To baš nije

teško.«

»Ti i ja?«

»Pa da,« reče Robert Jordan. »Zašto ne?«

»Hej,« vikne ciganin Anselmu. »Pomakni te dvije vreće nekamo, gdje će biti na sigurnom,

hoćeš li? Dragocjene su.«

Anselmo zagunđa. »Idem po vino,« reče Robertu Jordanu. Robert Jordan ustane, ukloni

vreće s ulaza u spilju i nasloni ih svaku s jedne strane debla. Znao je, što je u njima i nikad

nije volio da ih vidi jednu blizu druge.

»Donesi i za me jednu čašu,« reče mu ciganin.

»Zar tu ima vina?« upita Robert Jordan, sjedajući ponovo uz Ciganina.

»Vina? Zašto ne? Punu mješinu. Bar po mješine.«

»A što jedete?«

»Svašta, čovječe«, odvrati ciganin. »Jedemo ko generali.«

»A što cigani rade u ratu?« upita ga Robert Jordan.

»Ostaju cigani.«

»To je dobar posao.«

»Najbolji,« reče ciganin. »Kako se zoveš?«

»Roberto. A ti?«

»Rafael. A je li ono o tanku ozbiljno?«

»Pa da, zašto ne bi bilo?«

Anselmo iziđe iz otvora spilje s dubokom kamenom posudom punom crvena vina,

provukavši prste kroz ručice triju čaša. »Gledaj«, reče, »imaju i čaše i sve.« Pablo iziđe za

njim.

»Uskoro će i jelo«, dobaci. »Imaš li duhana?«

Robert Jordan ode do naprtnjača, pa otvorivši jednu, napipa unutrašnji džep i izvadi jednu

od plosnatih kutija ruskih cigareta, što ih je dobio u Golzovu štabu. Povuče noktom palca po

rubu kutije i, otvorivši poklopac, pruži je Pablu, koji uzme po tuceta. Držeći ih u jednoj od

svojih ogromnih ruku, Pablo izabere jednu i pogleda je prema svijetlu. Bile su to dugačke,

tanke cigarete s kartonskim valjčićem za usta.

»Mnogo zraka, a malo duhana«, reče. »Poznam ih. Imao ih je onaj s čudnim imenom.«

»Kaškin«, doda Robert Jordan i ponudi cigaretama Ciganina i Anselma, koji uzeše svaki

po jednu.

»Uzmite više«, reče, i oni uzeše još po jednu. On dade svakome još četiri, a oni, u znak

zahvalnosti, saviše dvaput ruku, u kojoj su držali cigarete, tako da se vrh cigarete dizao gore-

dolje, kao kad čovjek pozdravlja mačem.

»Da«, reče Pablo. »Bilo je to čudno ime.«

»Evo vina.« Anselmo zagrabi čašu iz posude i pruži je Robertu Jordanu, a onda zagrabi za

se, pa za Ciganina.

»Zar za me nema vina?« upita Pablo. Svi su sjedili zajedno na ulazu u spilju.

Anselmo mu pruži svoju čašu i uđe u spilju po drugu. Izišavši, on se nagne nad posudu i

zagrabi punu čašu, pa se svi kucnuše.

Vino je bilo dobro, imalo je malo okus po smoli od mješine, ali mu je na jeziku bilo

izvrsno, lagano i slatko. Robert Jordan ga je pio polagano, osjećajući kako se razlijeva toplina

njegovim umornim tijelom.

»Jelo će uskoro doći,« reče Pablo. »A kako je umro onaj stranac s čudnim imenom?«

»Uhvatili su ga, pa se sam ubio.«

»Kako se to dogodilo?«

>Bio je ranjen, a nije želio da bude zarobljen.«

»Znaš li u tančine, kako se to dogodilo?«

»Ne znam,« lagao je. On je vrlo dobro znao sve potankosti, ali je osjećao, da sada ne bi

bilo dobro govoriti o njima.

»Tražio je od nas, da ga ubijemo u slučaju, da kod napada na vlak bude ranjen, pa ne bude

mogao umaknuti,« reče Pablo. »Govorio je vrlo čudno.«

Mora da je već i onda bio rastrojen, pomisli Robert Jordan. Jadni stari Kaškin.

»Imao je neke predrasude prema samoubojstvu,« reče Pablo. »Kazao mi je to. A isto se

tako jako bojao, da ga ne muče.«

»Da li ti je i to rekao?« upita ga Robert Jordan.

»Da,« reče ciganin. »Svima nam je tako govorio.«

»A i ti si bio kod napada na vlak?«

»Da. Svi smo bili.«

»Govorio je vrlo čudno«, reče Pablo. »Ali je bio vrlo hrabar«.

Jadni stari Kaškin, pomisli Robert Jordan. Mora da je ovdje učinio vise štete nego koristi.

Žao mi je, što nisam znao, da je već onda bio tako rastrojen. Trebali su ga povući. Ne možete

slati ljude, da rade takve poslove, a da tako govore. Tako se ne govori. Čak i kad izvrše svoj

zadatak, učine više štete nego koristi, kad govore takve stvari.

»Bio je malko čudan«, reče Robert Jordan. »Mislim da je bio malo luckast.«

»Ali vrlo vješt u eksplozijama,« nadoveza ciganin. »I vrlo hrabar.«

»Ali lud,« odgovori Robert Jordan. »U tome moraš imati jako dobru glavu i biti vrlo

trijezne pameti. Tako nije smio govoriti.«

»A ti?« upita Pablo. »Ako budeš ranjen u takvu poslu, kao što je ovaj most, ti bi bio voljan

da te ostave za sobom?«

»Slušaj«, reče Robert Jordan i, nagnuvši se naprijed, zagrabi još jednu čašu vina. »Slušaj

me dobro. Ako ikada budem morao tražiti bilo kakvu sitnu uslugu od bilo koga, tražit ću je,

kad bude za to vrijeme.«

»Tako je,« reče odobravajući Ciganin. »Ovako govore oni dobri. Ah, evo dolazi.«

»Ti si jeo,« reče Pablo.

»Pa ja mogu još dvaput jesti,« odgovori mu Ciganin. »Pogledaj tko ga nosi.«

Djevojka se prignula, dok je izlazila iz spilje noseći veliku željeznu zdjelu za kuhanje, i

Robert Jordan ugleda njezino lice okrenuto u stranu i u isto vrijeme opazi nešto čudno na

njoj. Ona se nasmiješi i reče: »Hola, druže«, a Robert Jordan reče: »Salud«, pazeći da ne bulji

u nju, ali ni da ne svrne pogleda. Ona spusti plosnatu željeznu zdjelu preda nj i on primijeti,

da ima lijepe smeđe ruke. Sad ga je gledala ravno u lice i smijala se. Zubi su joj se bijeljeli na

smeđem licu, a koža i oči su joj bile iste zlatne zagasite^ boje. Imala je visoke lične kosti,

vesele oči i ravna usta s punim usnicama. Kosa joj je bila zlatno smeđa kao žitno polje,

opaljeno suncem, ali je preko cijele glave bila ošišana kratko, tako da je bila samo malo duža

od dabrova krzna. Smiješila se Robertu Jordanu u lice, podigla svoju smeđu ruku i prešla

njom preko glave da zagladi kosu, koja se ponovo digla, čim je ruka prošla. Ima krasno lice,

pomisli Robert Jordan. Bila bi divna, da joj nisu ostrigli kosu.

»Tako je češljam,« reče Robertu Jordanu i nasmije se. »Hajde, jedite. Ne buljite u me.

Ovako su me ostrigli u Valladolidu. Sad je već skoro narasla.«

Sjela je nasuprot njemu i gledala u nj. On joj je uzvraćao pogled, a ona se smiješila savivši

ruke preko koljena. Dok je sjedila s rukama preko koljena, iz širokih su joj nogavica ukoso

virile lijepe noge, a pod sivom joj je košuljom mogao vidjeti oblike malih nadignutih grudi.

Kad god ju je Robert Jordan pogledao, osjetio je, da ga nešto steže u grlu.

»Nema tanjira,« reče Anselmo. »Poslužite se svojim nožem.« Djevojka je naslonila na

strane željezne zdjele četiri viljuške s vršcima prema dolje.

Svi su jeli iz zdjele, bez riječi, prema španjolskom običaju. Bio je kuhani kunić s lukom i

zelenom paprikom i slanutak s umakom od crvena vina. Jelo je bilo dobro kuhano, kunićje

meso skinuto s kostiju, a umak slastan. Dok je jeo, Robert Jordan popije još jednu čašu vina.

Djevojka ga je promatrala za cijelo vrijeme jela. Svi drugi su gledali u svoju hranu i jeli.

Robert Jordan pomaže komadom kruha ostatak umaka pred sobom, skupi kunićje kosti na

jednu stranu i pomaže umak ispod njih, zatim obriše viljušku kruhom, očisti nož, spremi ga i

pojede kruh. Nagne se i zagrabi punu šalicu vina, a djevojka ga je još uvijek promatrala.

Robert Jordan popije pola čaše vina, ali je još uvijek osjećao stezanje u grlu, kad je

govorio s djevojkom.

»Kako se zoveš?« upita je. Pablo ga naglo pogleda, kad začu zvuk njegova glasa. Zatim se

diže i ode.

»Marija. A ti?«

»Roberto. Jesi li dugo u planini?«

»Tri mjeseca.«

»Tri mjeseca?« Pogleda joj kosu, koja se onako gusta i kratka zatalasala kao žitno polje na

vjetru na kakvu humku, kad je prelazila, ovaj put nekako u neprilici, rukom preko nje. »Bila

je obrijana,« reče mu. »Brijali su je redovito u zatvoru u Valladolidu. Trebalo je tri mjeseca

da ovako poraste. Bila sam u vlaku. Vozili su me prema jugu. Mnoge su zatvorenike uhvatili,

nakon što je vlak dignut u zrak, ali mene nisu. Došla sam s ovima.«

»Našao sam je sakrivenu u kamenju,« reče Ciganin. »Bilo je to, kad smo se vraćali. Ljudi

moji, kako je bila ružna! Uzeli smo je sobom, ali sam mnogo puta pomislio, da ćemo je

morati ostaviti.«

»A onaj drugi, koji je bio s njima kod napada na vlak?« upita Marija. »Onaj plavokosi

stranac. Gdje je on?«

»Poginuo je,« reče Robert Jordan. »U travnju.«

»U travnju? Napad na vlak je bio u travnju.«

»Da,« reče Robert Jordan. »Poginuo je deset dana nakon toga.«

»Jadnik.« reče ona. »Bio je vrlo hrabar. A ti radiš isti posao?«

»Da.«

»I dizao si vlakove?«

»Da, tri vlaka.«

»Ovdje?«

»U Estremaduri,« reče joj. »Bio sam u Estremaduri, prije nego što sam došao ovamo. Mi u

Estremaduri radimo mnogo. Ima nas mnogo, koji radimo u Estremaduri.«

»A zašto si sada došao u ove planine?«

»Preuzeo sam mjesto onog plavokosog. Osim toga, poznam ovaj kraj još od prije rata.«

»Poznaš li ga dobro?«

»Ne, ne baš sasvim dobro. Ali brzo učim. Imam dobru kartu i dobra vodiča.«

»Starca,« kimnu ona. »Starac je vrlo dobar«.

»Hvala,« reče joj Anselmo, i Robert Jordan iznenada shvati da on i djevojka nisu sami, a

shvati i to, da mu je teško gledati nju, jer mu se zbog toga glas tako mijenja. Prekršio je drugo

od dva pravila, kojih se moraš držati, da dobro prođeš s ljudima koji govore španjolski:

muškarcima daj duhana, a žene pusti na miru; ali shvati sasvim iznenada, da mu je svejedno.

Bilo je toliko stvari, za koje nije morao mariti, pa zašto da mari za to?

»Imaš jako lijepo lice,« reče Mariji. »Volio bih da sam imao sreću, da te vidim prije nego

su ti ostrigli kosu.«

»Narast će,« reče ona. »Za šest mjeseci bit će dosta dugačka.«

»Trebao si je vidjeti, kad smo je doveli s vlaka. Bila je tako ružna, da bi ti pozlilo.«

»A čija si žena?« upita je Robert Jordan, nastojeći sada da se izvuče. »Pablova?«

Ona ga pogleda i nasmije se, a onda ga pljesne po koljenu.

»Pablova? Vidio si Pabla?«

»Pa, onda, Rafaelova? Vidio sam Rafaela.«

»Niti Rafaelova.«

»Ničija,« reče Ciganin. »To je jako čudna žena. Nije ničija. Ali kuha dobro.«

»Zbilja ničija?« upita je Robert Jordan.

»Ničija. Ni od koga. Ni u šali, ni ozbiljno. A ni tvoja.«

»Ne?« reče Robert Jordan i osjeti, kako mu se grlo ponovo steže. »Dobro. Ja nemam

vremena ni za kakvu ženu. To je istina.«

»Ni petnaest minuta?« upita Ciganin zadirkujući. »Ni četvrt sata?«

Robert Jordan ne odgovori. Gledao je djevojku, Mariju, i osjeti da mu se grlo previše

steglo, a da bi se usudio govoriti.

Marija ga je gledala i smijala se, a onda naglo pocrveni, ali ga je i dalje gledala.

»Pocrvenjela si,« reče joj Robert Jordan. »Da li često crveniš?«

»Nikada!«

»Sad si pocrvenjela.«

»Onda idem u spilju.«

»Ostani, Marijo««

»Ne,« reče ona i više mu se nije smiješila. »Sad idem u spilju.« Pokupila je željeznu

zdjelu, iz koje su jeli, i četiri viljuške. Kretala se nespretno, kao što se kreće ždrijebe, ali i s

istom draži kao mlada životinja.

»Trebate li čaše?« upitala je.

Robert Jordan ju je još uvijek gledao i ona ponovo pocrveni.

»Nemoj da mi se to događa,« reče. »Ne volim da mi se to događa.«

»Ostavi ih,« reče Ciganin. »Tako,« i zagrabi čašom u kameni sud, pa je pruži Robertu

Jordanu, koji je promatrao djevojku, kako je prignuvši glavu otišla u spilju, noseći

tešku željeznu zdjelu.

»Hvala,« reče Robert Jordan. Sada, kada je otišla, glas mu je ponovo bio kako treba. »To

je zadnja, dosta smo pili.«

»Ispraznit ćemo sud,« reče Ciganin. »Ima ga još preko pó mješine. Naprtili smo ga na

jednoga konja.«

»To je bio posljednji Pablov prepad,« reče Anselmo. »Otada nije ništa učinio.«

»Koliko vas ima?« upita Robert Jordan.

»Nas je sedam, i dvije žene.«

»Dvije?«

»Da. Pablova mujer.«5

»A gdje je?«

»U spilji. Djevojka zna slabo kuhati. Rekao sam, da kuha dobro, da joj ugodim. Ali ona

većinom pomaže Pablovoj mujer.«

»A kakva je ona, Pablova mujer?«

»Nešto barbarsko,« iskesi se Ciganin. »Nešto jako barbarsko. Ako misliš da je Pablo

gadan, onda mu moraš vidjeti ženu. Ali hrabra. Sto puta hrabrija od Pabla. Samo

nešto barbarsko.«

»U početku je Pablo bio hrabar,« reče Anselmo. »U početku je Pablo predstavljao nešto

ozbiljno.«

»Ubio je više ljudi nego kolera,« doda Ciganin. »U početku pokreta Pablo je ubio više

ljudi nego tifus.«

»Ali je odavno muy flojo,« reče Anselmo. »Jako je popustio. Jako se boji smrti.«

»Moguće je to zbog toga; što je ubio tolike na početku.« dometne Ciganin filozofski.

»Pablo je pobio više nego kuga.«

»To i bogatstvo,« reče Anselmo. »A i pije mnogo. Sad bi se htio povući kao matador de

toros. Kao borac s bikovima. Ali se ne može povući.«

»Prijeđe li na drugu stranu linija, oduzet će mu konje i potjerat će ga u vojsku,« reče

Ciganin. »A ni ja ne bih htio u vojsku.«

»Kao ni jedan ciganin,« nadoda Anselmo.

»A zašto bih?« upita ciganin. »Tko želi da služi vojsku? Zar mi vodimo revoluciju zato da

služimo vojsku? Ja sam spreman da se borim, ali ne da služim vojsku.«

»Gdje su ostali?« upita Robert Jordan. Sada se zbog vina osjećao prijatno i sanjivo, pa je

ležeći na šumskom tlu gledao kroz krošnje drveća sitne poslijepodnevne planinske oblake,

kako se vuku visokim španjolskim nebom.

»Dvojica spavaju u spilji.« reče ciganin. »Dvojica su na straži gore, gdje nam je puška.

Jedan je dolje na straži. Vjerojatno svi spavaju.«

Robert Jordan se prevali prema njemu.

»Kakva je to puška?«

»Ima vrlo čudno ime,« reče ciganin. »Ovaj čas mi je ispalo iz glave. To je strojna puška.«

Mora da je puškomitraljez, pomisli Robert Jordan.

»Koliko je teška?« upita.

»Jedan je čovjek može nositi, ali je teška. Ima tri noge, što se preklapaju. Zaplijenili smo

je u posljednjem ozbiljnom prepadu. Onom prije vina.«

»Koliko imate metaka za nju?«

»Bezbroj,« reče ciganin. »Cijeli sanduk, nevjerojatno težak.«

Čini se oko petsto metaka, zaključi Robert Jordan.

»Da li se puni koturom ili remenikom?«

»Željeznom kutijom s gornje strane puške.«

Dođavola, pomisli Robert Jordan, to je Lewisova puška.

»Da li išta znaš o puškomitraljezu?« upita starca.

»Nada«, odvrati Anselmo. »Ništa.«

»A ti?« obrati se Ciganinu.

»Da pucaju jako brzo i da se zagriju tako, da cijevi opeku ruku, kad ih se dotakneš,« reče

ciganin ponosito.

»To svatko zna.« prezirno će Anselmo.

»Možda,« odgovori ciganin. »Ali me je pitao, da mu kažem što znam o máquini, pa sam

mu rekao.« Onda doda: »I, za razliku od obične puške, tuče neprestano, dokle joj god pritišteš

okidač«.

»Osim ako se ne zaglavi, ispuca municiju ili se ne ugrije tako, da se rastali,« reče Robert

Jordan engleski.

»Što veliš?« upita Anselmo.

»Ništa«, odgovori Robert Jordan. »Malo sam pogledao u budućnost na engleskom.«

»To je zbilja čudno,« reče ciganin. »Gledati u budućnost na Inglés. Znaš li čitati s dlana?«

»Ne,« odgovori Robert Jordan i zagrabi još čašu vina. »Al’ ako ti znaš, želio bi’ da mi

čitaš s dlana i da mi kažeš, što će se dogoditi u slijedeća tri dana.«

»Pablova mujer čita s dlana,« reče ciganin. »Ali ona je tako razdražljiva i tako barbarska,

da ne znam, bi li htjela.«

Robert Jordan sjedne i srkne gutljaj vina.

»Da vidimo sada Pablovu mujer,« reče on. »Ako je tako zlo, hajde da svršimo s tim.« 7

»Ne bih je htio uznemirivati,« reče Rafael. »Jako me mrzi.«

»Zašto?«

»Smatra me dangubom.«

»Kakve li nepravde!« promrmlja Anselmo.

»Ona je protiv cigana.«

»Kakve li griješke,« primijeti Anselmo.

»U njoj ima ciganske krvi,« reče Rafael. »Zna ona o čem govori,« nasmije se. »Ali ima

jezik, koji peče i grize kao bikovača. Svojim jezikom svakom odere kožu. Na opute.

Nevjerojatno je barbarska.«

»A kako se slaže s djevojkom, Marijom?« upita Robert Jordan.

»Dobro. Voli djevojku. Ali neka se itko samo približi ozbiljno k njoj . . .« Strese glavom i

pucne jezikom.

»Vrlo je dobra prema djevojci,« reče Anselmo. »Dobro je pazi.«

»Kad smo za vrijeme napada na vlak pokupili djevojku, bila je jako čudna,« reče Rafael.

»Nije htjela govoriti i neprekidno je plakala, a ako bi je se itko dotakao, zadrhtala je kao

mokar pas. Tek u zadnje vrijeme joj je bolje. U zadnje vrijeme joj je mnogo bolje. Danas se

osjećala izvrsno. Baš sada, kad je govorila s tobom, bilo joj je vrlo dobro. Htjeli smo

je ostaviti nakon vlaka. Svakako da nije vrijedno, da gubimo vrijeme zbog nečega tako tužna

i ružna i, očevidno, bezvrijedna. Ali ju je stara privezala užetom, i kad je djevojka mislila

da ne može dalje ići, stara ju je tukla krajem užeta, da je potjera da ide. Onda, kad više zbilja

nije mogla ići, stara ju je uprtila na leđa. Kad je stara nije mogla nositi, nosio sam je ja.

Išli smo uz onaj brijeg kroz drač i vrijes do prsa. A kad je ni ja više nisam mogao nositi, nosio

ju je Pablo. Ali što nam sve stara nije morala kazati, da nas prisili na to.« Stresao je glavom

sjetivši se toga. »Istina, djevojka je dugonoga, ali nije teška. Kosti su joj lagane i malo važe.

Ali je dosta vagala, kad smo je morali nositi i zaustavljati se da pucamo, i ponovo je prtiti, a

stara je udarala užetom po Pablu i nosila mu pušku, i davala mu je u ruke, kad bi ispustio

djevojku, i prisiljavala ga, da je ponovo uprti, a punila je za nj pušku i klela ga; vadila mu je

naboje iz fišeklija i utiskivala ih u magazin, kunući ga. U to se brzo stao spuštati sumrak, a

kad je pala noć, sve je bilo dobro. Ali je bila sreća, da nisu imali konjice.«

»Mora da je bilo teško kod vlaka,« reče Anselmo. »Ja nisam bio tamo,« objasni Robertu

Jordanu. »Bila je Pablova grupa, grupa El Sorda, koga ćemo pohoditi večeras, i još dvije

grupe iz ovih planina. Ja sam bio otišao s one strane linija.«

»Osim onoga plavog s čudnim imenom ..reče Ciganin.

»Kaškina«.

»Da. To ime ne mogu nikako zapamtiti. Imali smo dvojicu s puškomitraljezom. I njih nam

je poslala vojska. Oni nisu mogli iznijeti mitraljeza, pa su ga izgubili. Sigurno nije bio teži od

te djevojke, ali da je stara bila za njima, iznijeli bi ga.« Sjećajući se toga, potrese glavom, a

onda nastavi: »Nikad u svom životu nisam vidio tako nešto, kao onda kad je odjeknula

eksplozija. Vlak se postojano približavao. Vidjeli smo ga izdaleka. A ja sam bio tako

uzbuđen, da ne mogu iskazati. Vidjeli smo mu dim, a kasnije se čulo zviždanje. Javi se ču-ču-

ču-ču-ču-ču-ču sve jače i jače, a onda se, u času eksplozije digoše prednji točkovi lokomotive

i činilo se, kao da se sva zemlja digla u velikom crnom oblaku i grmljavini. Lokomotiva se

diže visoko u vrtlogu prašine i drvenih pragova, i poleti u zrak, kao u snu, a zatim pade na

bok kao velika ranjena životinja. Onda, još prije negoli grude zemlje od one prve eksplozije

prestadoše padati po nama, eksplodira bijela para, a máquina poče štektati ta-tat-tat-ta!«

nastavio je ciganin tresući pred sobom gore-dolje stisnute pesnice s podignutim palcima, kao

na zamišljenom mitraljezu. »Ta! Ta! Tat!« klicao je od veselja. »Nikada u svom životu nisam

vidio takve stvari. Vojska je istrčala iz vlaka, a máquina je štektala prema njima i ljudi su

padali. Tada sam u svom uzbuđenju stavio ruku na máquina i otkrio da cijev žeže, a u tom me

je času stara udarila po licu rekavši: »Pucaj, luđače! Pucaj ili ću ti prosuti mozak.« Onda sam

počeo pucati, ali mi je bilo vrlo teško držati mimo pušku, a vojska je bježala na

udaljeni brijeg. Kasnije, kad smo već bili kod vlaka, da vidimo ima li što za ponijeti, jedan je

oficir pištoljem potjerao vojnike natrag na nas. Mahao je pištoljem i vikao na njih, a mi

smo svi pucali na nj, no ne pogodismo ga. Onda je nešto vojnika poleglo na zemlju i počelo

pucati, a oficir je iza njih šetao gore-dolje s pištoljem i opet ga nismo mogli pogoditi, a

máquina nije mogla pucati na nj, zbog položaja vlaka. Taj je oficir ubio dvojicu vojnika, dok

su ležali, no drugi još nisu htjeli da ustanu, a on ih je kleo, pa se konačno digoše, jedan, dva i

tri odjednom potrčaše prema nama i vlaku. Onda su ponovo legli i pucali. Tada smo mi otišli,

a dok smo odlazili, máquina je još uvijek štektala povrh nas. Eto, tada sam našao djevojku u

kamenju, kamo je pobjegla iz vlaka, pa je bježala s nama. Ta nas je vojska progonila sve do

noći.«

»Mora da je to bilo vrlo teško«, reče Anselmo. »Jako uzbudljivo.«

»Bila je to jedina dobra stvar, što smo je učinili«, javi se neki duboki glas. »Što sada radiš

ti lijeno, pijano, neizrecivo gnjusno kopile bezimene ciganske gnjusobe? Što radiš?«

Robert Jordan ugleda ženu pedesetih godina veliku gotovo kao Pablo, široku gotovo kao

što je bila duga, u crnoj seljačkoj suknji i bluzi, s debelim vunenim čarapama na debelim

nogama, crnim cipelama s potplatima od konopa i smeđim licem poput modela za kakav

granitni spomenik. Imala je velike, ali lijepe ruke, a gustu kovrčavu crnu kosu splela je u čvor

na vratu.

»Odgovori mi«, reče Ciganinu, ne obazirući se na ostale.

»Razgovaram s ovim drugovima. Ovaj dolazi kao dinamitaš«.

»Znam ja sve to.« reče Pablova mujer. »Gubi se sada i zamijeni Andrésa, koji se nalazi

gore na straži.«

»Me voy,« reče Ciganin. »Idem.« Okrene se Robertu Jordanu. »Vidjet ćemo se kod jela.«

»Ni govora,« reče mu žena. »Prema mom računu danas si triput jeo. Sad hajde i pošalji mi

Andrésa.«

»Hola,« obrati se ona Robertu Jordanu, pruži mu ruku i nasmiješi se. »Kako si i kako je

inače u Republici?«

»Dobro,« reče on i uzvrati joj snažni stisak ruke. »I sa mnom i s Republikom.«

»Drago mi je,« odvrati ona. Gledala mu je u lice smijući se, i on opazi da ima lijepe sive

oči. »Dolaziš li da napadnemo novi vlak?«

»Ne,« reče Robert, povjeravajući joj se smjesta. »Zbog mosta.«

»No es nada,« reče ona. »Most nije ništa. Sada kad imamo konje, kad ćemo u novi napad

na vlak?«

»Kasnije, ovaj je most od velike važnosti.«

»Rekla mi je djevojka, da je tvoj drug, koji je bio s nama kod vlaka, poginuo.«

»Da.«

»To je velika Šteta. Nikada nisam vidjela takve eksplozije. Bio je talentiran čovjek. Jako

mi se sviđao. Zar nije moguće, da sad napadnemo drugi vlak? Sad u planinama ima mnogo

ljudi. Previše. Već je teško i hranu dobavljati. Bilo bi bolje da iziđemo. A imamo i konje.«

»Moramo dići most.«

»Gdje se nalazi?«

»Sasvim blizu«.

»To bolje,« reče Pablova mujer. »Dignimo sve ovdašnje mostove u zrak i otiđimo. Sita

sam ovoga mjesta. Previše se svijeta nagomilalo ovdje. Ništa dobro ne može izići iz toga. Tu

vlada strahovito mrtvilo.«

U drveću je opazila Pabla.

»Borracho!« zovne ga. »Pijanico. Gnjila pijanico!« Ponovo se veselo okrene Robertu

Jordanu i reče: »Uzeo je kožnatu bocu s vinom, da sam pije u šumi. Neprestano pije. Ovaj

ga život uništava. Mladiću, vrlo mi je drago, što si došao.« Potapša ga po leđima. »Ah«, reče,

»pa ti si krupniji nego što izgledaš.« Prevuče rukom preko njegovih pleća i osjeti mu mišiće

ispod flanelske košulje. »Dobro. Vrlo sam zadovoljna što si došao.«

»I ja također.«

»Mi ćemo razumjeti jedno drugo,« reče ona. »Hoćeš li čašu vina?«

»Već smo pili,« odgovori Robert Jordan. »Možda bi ti?«

»Ne prije ručka,« reče ona. »Uzbuđuje mi srce.« Nato opet ugleda Pabla. »Borracho!«

vikne mu. »Pijanico!« Okrene se Robertu Jordanu i strese glavom: »Bio je vrlo dobar

čovjek. No sad je gotov. I čuj me još nešto. Budi dobar i pažljiv prema djevojci. Prema

Mariji. Njoj je teško. S’vaćaš li?«

»Da. A zašto to govoriš?«

»Opazila sam, kad je došla u spilju, kakva je bila, od toga što te je vidjela. Gledala sam je,

kako te promatra prije nego je izišla.«

»Malo sam se našalio s njom.«

»Bila je u vrlo teškom stanju«, reče Pablova žena. »Sad, kad joj je bolje, trebalo bi da ode

odavde.«

»Jasno, može se poslati s Anselmom preko linija.«

»Ti i Anselmo možete je povesti sa sobom, kad ovo svrši.«

Robert Jordan osjeti, da mu se grlo steglo i da mu glas hrapavi. »To se može učiniti«, reče.

Pablova mujer ga pogleda i zavrti glavom. »Jaa. Jaa,« reče. »Jeste li svi muškarci takvi?«

»Nisam rekao ništa. Lijepa je, to i ti znaš.«

»Ne, nije lijepa. Ali, misliš reći, da postaje lijepa,« reče Pablova žena. »Muškarci. Sramota

je za nas žene, što ih rađamo. Ne. Ozbiljno. Zar u Republici nema domova, koji bi se brinuli

za ovakve, kao što je ona?«

»Ima,« odvrati Robert Jordan. »Dobrih mjesta. Na obali blizu Valencije. A i na drugim

mjestima. Tamo će dobro postupati s njom, a ona može raditi s djecom. Tamo su djeca

iz evakuiranih sela. Naučit će je da radi.«

»To baš i želim,« reče Pablova mujer. »Pablo je već obolio zbog nje. To je druga stvar,

koja ga uništava. Čim je vidi, spopadne ga neka bolest. Najbolje je da ode sada.«

»Možemo je povesti, čim ovo svrši.«

»I bit ćeš pažljiv prema njoj, ako ti je povjerim? Govorim s tobom kao da te odavna

poznam.«

»Tako je,« odvrati Robert Jordan, »kad ljudi shvaćaju jedan drugoga.«

»Sjedi,« reče Pablova žena. »Ne tražim nikakva obećanja, jer će se dogoditi, što će se

dogoditi. Tražim obećanje samo, ako je ne povedeš sa sobom.«

»Zašto, ako je ne povedem?«

»Jer ne želim da luduje ovuda, kad ti odeš. I prije mi je tu ludovala, a meni je svega dosta i

bez toga.«

»Povest ćemo je sa sobom, nakon mosta,« reče Robert Jordan. »Budemo li živi nakon

mosta, povest ćemo je.«

»Ne sviđa mi se, što tako govoriš. Takav govor nikada ne donosi sreće.«

»Govorio sam tako samo zato, jer se radi o obećanju,« reče Robert Jordan. »Nisam jedan

od onih, koji turobno govore.«

»Daj, da ti pogledam u dlan«, reče žena. Robert Jordan ispruži ruku, a žena je otvori,

zadrži je u svojoj velikoj ruci, protrlja je palcem, pogleda je pažljivo i onda je ispusti. Ustade.

I on je ustao, a ona ga promatraše, ali bez smiješka.

»Što si vidjela u njemu?« upita je Robert Jordan. »Ja ne vjerujem u to. Ne ćeš me

prestrašiti.«

»Ništa,« odgovori ona. »Ništa nisam vidjela.«

»Jesi. Samo sam radoznao. Ne vjerujem u takve stvari.«

»A u što vjeruješ?«

»U mnoge stvari, samo ne u to.«

»U što?«

»U svoj rad.«

»Da. Vidjela sam.«

»Reci mi, što si još vidjela?«

»Ništa drugo nisam vidjela,« reče gorko. »Rekao si, da je most vrlo teška stvar?«

»Ne. Rekao sam, da je vrlo važan.«

»Ali može biti i težak.«

»Da. I sad idem dolje, da ga pogledam. Koliko ljudi imate ovdje?«

»Petoricu, koji nešto vrijede. Ciganin ne vrijedi ništa, premda je dobronamjeran. Ima

dobro srce. Pablu više ne vjerujem.«

»Koliko dobrih ljudi ima El Sordo?«

»Možda osam. Večeras ćemo vidjeti. Doći će ovamo. On je vrlo praktičan čovjek. I on ima

dinamita. Doduše ne mnogo. Govorit ćeš s njime.«

»Jesi li poslala po nj?«

»On dolazi svake noći. Susjed je. I prijatelj. I drug.«

»Što misliš o njemu?«

»Vrlo je dobar čovjek. I vrlo praktičan. Bio je silan, kad smo napali vlak.«

»A u drugim grupama?«

»Ako se obavijeste navrijeme, moguće je sastaviti pedeset pušaka, koliko-toliko

pouzdanih.«

»A koliko su pouzdane?«

»Ovisi o težini položaja.«

»A koliko metaka na pušku?«

»Možda dvadeset. Ovisi o tome, koliko će ih ponijeti za ovu akciju. Ako i dođu na tu

akciju. Sjeti se, da u akciji na most nema novaca ni pljačke, a tvoja sustezljivost u razgovoru

sluti na mnoge opasnosti, i da će se nakon toga morati povući iz ovih planina. Mnogi će se

suprotstaviti napadu na most.«

»Jasno.«

»Na taj način je onda bolje da ne govoriš o njemu, ako nije potrebno.«

»Slažem se.«

»Onda, kad proučiš most, govorit ćemo noćas s El Sordom.«

»Sad idem s Anselmom.«

»Onda ga probudi«, reče ona. »Hoćeš li karabin?«

»Hvala,« odvrati joj. »Dobro ga je imati, ali ja ga ne ću upotrebiti. Idem izviđati, a ne

izazivati nemire. Hvala ti za sve, što si mi kazala. Vrlo mi se sviđa tvoj način razgovora.«

»Nastojim govoriti iskreno.«

»Onda mi reci, što si vidjela na dlanu.«

»Ne,« reče ona potresavši glavom. »Nisam vidjela ništa. Sad pođi na svoj most, ja ću ti

pripaziti na stvari.«

»Pokrij ih i ne daj nikome ni da ih takne. Bolje da su tu, nego u spilji.«

»Bit će pokrivene, i nitko ih ne će dotaknuti,« reče Pablova žena. »Sad hajde k svome

mostu.«

»Anselmo«, vikne Robert Jordan, stavljajući ruku na rame starca, koji je ležao i spavao s

glavom na rukama.

Starac otvori oči. »Da,« reče. »Naravno. Hajdemo«.

TREĆE POGLAVLJE

Spuštali su se posljednjih dvjesta jardi, krećući se pažljivo sjenom, od stabla do stabla, i

sada, kroz zadnje borovlje strmine vidješe most udaljen svega pedeset jardi. Na

kasnom popodnevnom suncu, što je još sjalo nad izbojkom planine, most se činio taman

nasuprot strmoj i pustoj pozadini provalije. Bio je to čelični most s jednim lukom, a na

svakom kraju nalazila se stražarnica. Bio je dovoljno širok, da se na njemu mimoiđu dva

automobila, i svom se svojom snažnom metalnom ljepotom protegao preko duboke provalije,

na dnu koje je, duboko dolje, kroz stijenje i hridi skakao bjelopjeni potočić prema glavnom

potoku klanca.

Sunce je tuklo u oči Roberta Jordana, pa je vidio samo obrise mosta. Onda je sunce

oslabilo i zašlo, a on pogleda kroz drveće na smeđi obli vrhunac, za koji je sunce utonulo, i

sada, kad ga više nije zablještavalo, opazi, da se planina osula mladim nježnim zelenilom, a

pod vrhom da se još nalaze mrlje staroga snijega.

Onda u naglo smanjenom svijetlu, što je još preostalo, stade ponovo promatrati most i

proučavati mu konstrukciju. Problem rušenja nije bio težak. Dok ga je promatrao, uze

iz prisnog džepa bilježnicu i izradi brzo nekoliko skica. Dok je crtao, nije izračunavao koliko

će mu eksploziva trebati. To će učiniti kasnije. Zatim je bilježio mjesta, gdje treba

postaviti eksploziv, tako da razori potporanj luka i da dio mosta strovali u provaliju. To se

može učiniti bez žurbe, naučno i točno, s po tuceta naboja, koje će povezati i postaviti tako,

da eksplodiraju zajednički, ili se može učiniti jednostavnije s dva velika. Morala bi biti vrlo

velika, postavljena na suprotne strane, i eksplodirati u isto vrijeme. Crtao je brzo i

zadovoljno, radostan, što mu je konačno problem u rukama, radostan, što ga je konačno

načeo. Zatim sklopi bilježnicu, utisne olovku u kožnati držak na rubu korica, stavi bilježnicu

u džep i zakopča ga.

Dok je crtao, Anselmo je promatrao cestu, most i stražarnice. Mislio je, da su došli suviše

blizu mostu, tako da je postalo nesigurno, pa mu je odlanulo, kad je crtanje bilo gotovo.

Kad je Robert Jordan zakopčao džep, legne iza borova debla i stade osmatrati; Anselmo

mu stavi ruku na lakat i upre prstom.

U stražarnici, što je gledala uza cestu prema njima, sjedio je stražar držeći na koljenima

pušku s nataknutom bajunetom. Pušio je cigaretu, a nosio je pletenu kapu i pelerinu. S

pedeset jardi nije mu se ništa moglo vidjeti na licu. Robert Jordan podigne svoj dalekozor i

pažljivo mu zasjeni leće savijenim šakama, premda više nije bilo sunca da zabljesne u njima,

i ugleda priječnicu mosta tako jasno, da se činilo, kao da mu se treba samo ispružiti, pa da je

dodirne; i stražarevo je lice bilo tako jasno, da mu je mogao vidjeti upale obraze, pepeo na

cigareti i masni odsjev bajunete. Bilo je to seljačko lice s upalim obrazima ispod visokih

jagodica, s čekinjastom bradom i očima zasjenjenim gustim obrvama; u velikim je rukama

držao pušku, a ispod nabora pelerine virile su mu teške čizme. Na zidu stražarnice nalazila se

otrcana, pocrnjela kožnata boca za vino i nešto novina; telefona nije bilo. Naravno, telefon se

mogao nalaziti na onoj strani, što je nije vidio, ali se nisu vidjele žice, što bi vodile iz

stražarnice. Duž ceste je tekla telefonska linija, i njezine su žice prelazile preko mosta. Pokraj

stražarnice, postavljena na dva kamena, nalazila se ugljena žeravnica, napravljena od stare

benzinske kante, kojoj su odrezali gornji dio i izbušili je; no u njoj nije bilo vatre. Pod njom

je, u pepelu, ležalo nekoliko pocrnjelih praznih kutija konzervi.

Robert Jordan doda dalekozor Anselmu, koji je ležao potrbuške uza nj. Starac se nasmije i

kimne glavom. Potapka se prstom pokraj očiju.

»Ya lo veo,« reče na španjolskom. »Vidim ga«, govorio je prednjim dijelom usta, gotovo

ni ne mičući usnicama, načinom, koji je tiši, nego ikakav šapat. Dok mu se Robert Jordan

smiješio, on je pogledao stražara, upro u nj jednim prstom, a drugim prešao preko vrata.

Robert Jordan mu kimne glavom, ali se nije nasmiješio.

Stražarnica na drugom kraju mosta gledala je od njih, niz cestu, pa nisu mogli vidjeti u

nju. Cesta, koja je bila Široka, pouljena i dobro građena, zavijala je na drugom kraju mosta

nalijevo, a zatim okretala u zavoju nadesno i nestajala s vida. Na tom je mjestu stara cesta

proširena na sadašnju širinu time, što su je usjekli u čvrsti kameni masiv, koji se nalazio s one

strane provalije; njezina lijeva ili zapadna strana, kad se gleda iz klanca i s mosta, bila je

ondje gdje joj se rub ruši u provaliju, označena i zaštićena nizom uspravnih kamenih blokova.

Ovdje, gdje je potočić, preko kojeg se protezao most, utjecao u glavni potok klanca, provalija

se gotovo pretvarala u kanjon.

»A druga straža?« upita Robert Jordan Anselma.

»Petsto metara ispod onoga zavoja. U cestarevoj kućici, koja je ugrađena u stijenu.«

»Koliko ljudi?« upita Robert Jordan.

Ponovo je promatrao dalekozorom stražara. Stražar je ugasio cigaretu o drveni zid

stražarnice, onda izvadio iz džepa duvankesu, rastvorio papir ugašene cigarete i

stresao ostatak duhana u kesu. Zatim je ustao, prislonio pušku o zid stražarnice i protegnuo

se, onda je uzeo pušku, zabacio je na rame i išetao na most. Anselmo se priljubi k zemlji, a

Robert Jordan gurne dalekozor u džep na košulji i dobro /.ukloni glavu za bor.

»Ima sedam ljudi i jedan kapral,« reče mu Anselmo u uho. »Obavijestio me Ciganin.«

»Krenut ćemo, čim se onaj tamo umiri,« reče Robert Jordan. »Preblizu smo.«

»Jesi l’ vidio sve što trebaš?«

»Da. Sve što trebam.«

Sada, kad je sunce zašlo, brzo je zahladilo i stalo se mračiti, jer je na planinama iza njih

iščeznuo i posljednji odraz sunčanog svijetla.

»Što ti se čini?« tiho upita Anselmo, dok su promatrali stražara, kako šeće mostom prema

drugoj stražarnici; bajuneta mu se sjajila na posljednjem odrazu svijetla, a oblici su mu se

gubili u pelerini.

»Vrlo dobro,« reče Robert Jordan. »Vrlo, vrlo dobro.«

»Drago mi je,« reče Anselmo. »Da pođemo? Sad nema opasnosti da nas vidi.«

Stražar je stajao na drugom kraju mosta, okrenut leđima prema njima. Iz provalije je

dopirao šum potoka u liticama. Zatim se kroz taj šum začu jedan drugi šum, neko jednolično

zaglušno brujanje, i vidješe, kako se stražar zagledao u zrak, i kako mu se pletena kapa

nakrivila unazad, pa i sami zakrenuše glave i, pogledavši u zrak, primijetiše visoko u

večernjem nebu, tri jednokrilca u obliku slova V, kako lete u visinama, gdje je još bilo sunca,

sićušni i srebrasti, i uz jednoliku lupu motora presijecaju nebo nevjerojatnom brzinom.

»Naši?« upita Anselmo.

»Čini se da jesu«, reče Robert Jordan, ali je znao, da se kod takve visine ne može nikada

biti siguran. Mogla je to biti večernja patrola i jedne i druge strane. Ali se za lovce uvijek

kaže da su naši, jer se onda ljudi bolje osjećaju. S bombarderima je drukčije.

Anselmo je očigledno osjećao isto. »Naši su,« reče. »Poznam ih, to su Moscas.«

»Da,« reče Robert Jordan. »I meni se čini, da su Moscas.«

»Da, jesu Moscas,« potvrdi Anselmo.

Robert Jordan ih je mogao uhvatiti dalekozorom i odmah se uvjeriti, ali je volio da to ne

učini. Večeras mu je bilo svejedno čiji su, pa kad je starcu godilo, da ih smatra svojima, nije

mu ih htio oduzimati.

Sada, kad su se gubili u daljini prema Segoviji, nije se činilo, da bi mogli biti zeleni, na

vršcima krila crveno bojadisani i na ruski način prepravljeni niskokrilci tipa Boeing P 32,

koje Španjolci zovu Moscas. Boja se nije mogla vidjeti, ali oblik nije odgovarao. Ne. To je

bila fašistička patrola, što se vraćala kući.

Stražar je još uvijek stajao kraj druge stražarnice, leđima okrenut prema njima.

»Hajdemo,« reče Robert Jordan. Pođe uzbrdo, krećući se oprezno i služeći se zaklonima,

dok ne iziđoše s vidika. Anselmo je išao za njim u razmaku od sto jardi. Kad su bili sasvim

izvan vidika, zaustavi se, a starac mu priđe, preuzme vodstvo i stade se penjati mrakom uz

strmu kosinu klanca.

»Imamo strahovitu avijaciju,« reče zadovoljno starac.

»Da.«

»I pobijedit ćemo.«

»Moramo pobijediti.«

»Da. A kad pobijedimo, moraš nam doći u lov.«

»U lov na što?«

»Na veprove, medvjede, vukove, kozoroge . . .«

»Voliš li lov?«

»Da, čovječe. Više nego išta. U mom selu svi love. Zar ti ne voliš lov?«

»Ne,« reče Robert Jordan. »Ne volim ubijati životinje«.

»Sa mnom je obratno,« reče starac. »Ja ne volim ubijati ljude.«

»To ne voli nitko, osim onih, kojima se pomiješalo u glavi,« reče Robert Jordan. »Ali kad

je potrebno, nemam ništa protiv toga. Kad je za stvar.«

»Da, to je nešto drugo,« reče Anselmo. »Kod mene u kući, dok sam imao kuću, jer danas

više nemam kuće, bilo je kljova od veprova, koje sam ustrijelio po šipražju. Bilo je koža

vukova, koje sam ustrijelio. Zimi sam ih lovio po snijegu. Jednoga, jako velikog, ubio sam u

sumraku pred samim selom, kad sam se jedne novembarske noći vraćao kući. Na podu u

mojoj kući bile su četiri vučje kože. Bile su izgažene od hodanja, ali su bile vučje kože. Pa

rogovi od kozoroga, što sam ga ubio u visokoj Sierri, i jedan orao sa raširenim krilima i

očima žutim i pravim kao u živa orla, kojeg mi je ispunio neki preparator u Avili. Bila je to

prekrasna stvar, i jako sam uživao, kad sam gledao sve te stvari.«

»Da,« reče Robert Jordan.

»Na vratima crkve u mom selu bila je prikovana šapa medvjeda, što sam ga ubio u

proljeće, kada sam ga našao na jednom obronku u snijegu, gdje je istom šapom

prevalio jednu kladu.«

»Kad je to bilo?«

»Prije šest godina. I kad sam god gledao tu šapu — sličnu ljudskoj ruci, samo što je imala

dugačke pandže — kako visi osušena i prikovana kroz dlan na crkvenim ‘.vratima, uživao

sam.«

»Od ponosa?«

»Od ponosa, kad bih se sjetio susreta s medvjedom, u rano proljeće na ovom obronku. Ali

kad ubiješ čovjeka, koji je čovjek kao i mi, ne ostaje ništa ugodna.«

»Ne možeš mu pribiti šapu o crkvena vrata,« reče Robert Jordan.

»Ne. Takvo se barbarstvo ne da ni zamisliti. A ipak je čovječja ruka slična medvjeđoj

šapi.«

»Tako su i čovječja prsa slična medvjeđim prsima,« reče Robert Jordan. »Kad odereš kožu

s medvjeda, naći ćeš mnogo sličnosti u mišićima.«

»Da,« potvrdi Anselmo. »Cigani vjeruju, da je medvjed čovjekov brat, jer krade iz

zabave.«

»Tako misle i Indijanci u Americi,« reče Robert Jordan. »I kad ubiju medvjeda,

ispričavaju mu se i mole ga za oproštenje. Stave mu lubanju na drvo i, prije nego odu, mole

ga, da im oprosti.«

»Cigani vjeruju, da je medvjed čovjekov brat, jer ima isto tijelo pod kožom, jer pije pivo,

jer uživa u glazbi i jer rado pleše.«

,»To vjeruju i Indijanci.«

»Jesu li Indijanci cigani?«

»Ne. Ali isto to vjeruju o medvjedu.«

»Jasno. Cigani vjeruju, da je medvjed čovjeku brat, jer krade iz zabave.«

»Ima li u tebi ciganske krvi?«

»Ne. Ali sam vidio mnogo cigana i, jasno, otkad je počeo pokret, još više. Ima ih mnogo u

brdima. Za njih nije grijeh ubiti izvan svoga plemena. Oni to ne priznaju, ali je istina.«

»Kao i Mauri.«

»Da. Ali cigani imaju mnogo zakona, za koje ne priznaju da su njihovi. U ratu su se mnogi

cigani ponovo pokvarili, kao što su bili u stara vremena.«

»Ne shvaćaju zašto sa vodi rat. Ne znaju, zašto se borimo.« «

»Ne,« reče Anselmo. »Znaju jedino, da je sada rat i da ljudi mogu ponovo ubijati, kao u

stara vremena, a da ne budu kažnjeni.«

»Jesi li ikada ubio koga?« upita Robert Jordan, osjetivši da ih je mrak i zajednički dan

zbližio.

»Jesam. Više puta. Ali ne s nekim veseljem. Za mene je grijeh ubiti čovjeka. Pa čak i

fašiste, koje moramo ubijati. Za me postoji velika razlika između medvjeda i čovjeka, i ja ne

vjerujem u ciganske čarolije o bratstvu sa životinjama. Ne. Ja sam protiv svakog ubijanja

ljudi.«

»Pa ipak si ubijao.«

»Jesam. I ponovo ću. Ali, ako preživim, nastojat ću da živim tako, da ne nanosim štete

nikome, pa će mi biti sve oprošteno.«

»Tko će ti oprostiti?«

»Tko zna? Otkad više ovdje nemamo ni boga, ni njegova sina, ni duha svetoga, tko

oprašta? Ne znam.«

»Ne vjeruješ više u boga?«

»Ne, čovječe. Nikako ne. Kad bi bilo boga, ne bi nikad mogao dopustiti ono, što sam

svojim očima vidio. Neka njima bude bog.«

»Oni ga i svojataju.«

»Meni, naravno, nedostaje bog, jer sam odgojen u vjerskom duhu. Ali sad svaki čovjek

odgovara sam sebi.«

»Onda ćeš sam sebi oprostiti za ubijanje?«

»Mislim, da je tako,« reče Anselmo. »Mislim, da tako mora biti, jer si tako jasno postavio

stvar. Ali s bogom ili bez njega, mislim, da je grijeh ubijati. Za me je vrlo teška stvar oduzeti

život drugome. Ja ću to učiniti kad god je potrebno, ali nisam čovjek Pablova roda.«

»Da bismo pobijedili u ratu, moramo ubijati naše neprijatelje. To je drevna istina.«

»Jasno. U ratu moramo ubijati. Ali ja imam čudne ideje,« reče Anselmo.

Išli su sada kroz mrak, jedan uz drugoga, a on je govorio tiho, osvrćući se pokatkada, dok

se penjao. »Ja ne bih ubio čak ni biskupa. Ne bih ubio nijednog posjednika. Ja bih ih prisilio,

da čitav svoj život rade, rade svaki dan, kao što smo mi radili u poljima i kao što radimo u

šumi. Tako bi znali zašto se rodio čovjek. Morali bi spavati gdje mi spavamo. Morali bi jesti,

što mi jedemo. Ali iznad svega, da rade. Tako bi naučili.«

»I preživjeli bi da te ponovo zarobe.«

»Ubijanjem ih ne ćeš podučiti«, reče Anselmo. »Ne možeš ih istrijebiti, jer ih iz njihova

sjemena niče još više, s još većom mržnjom. Zatvor nije ništa. Zatvor rađa samo mržnjom.

Sve naše neprijatelje treba učiti.«

»Al' ipak si ubijao?«

»Da«, potvrdi Anselmo. »Mnogo puta, i još ću. Ali ne s veseljem i smatrao sam to za

grijeh.«

»A stražara? Šalio si se, kako bi ubio stražara.«

»To je bilo u šali. Ali bih ubio stražara. Da. Svakako, i mirne savjesti, obzirom na naš

zadatak. Ali ne s veseljem.«

»Ostavit ćemo ih onima, koji uživaju u tome,« reče Robert Jordan. »Ima ih osam i pet, to

je trinaest, za one, koji uživaju u tome.«

»Ima ih mnogo, koji uživaju u tome«, reče Anselmo u tami. »Imamo mnogo takvih. Više

takvih, nego ljudi, koji bi zadovoljili u borbi.«

»Jesi li ikada bio u borbi?«

»Ne,« odgovori starac. »Na početku pokreta borili smo se u Segoviji, ali smo bili poraženi,

pa smo bježali. Ja sam pobjegao s drugima. Nismo pravo ni znali, što da radimo, niti kako

treba raditi. K tome sam imao samo lovačku pušku sa srnećom sačmom, dok je guardia civil3

imala mauzerke. Nisam ih mogao doseći ni sa sto jardi, a oni su pucali na nas s trista, kako

god im se svidjelo, kao da smo kunići. Pucali su mnogo i dobro, a mi smo stajali pred njima

kao ovce.« Zašutio je. Onda upita: »Misliš li, da će na mostu biti borbe?«

»Moglo bi biti.«

»Još nikada nisam vidio borbe bez bježanja«, reče Anselmo. »Ne znam kako bih se sam

ponašao. Star sam čovjek, i baš me zanima.«

»Ja ću odgovarati za te«, reče Robert Jordan.

»A jesi li ti bio u mnogim borbama?«

»U nekoliko.«

»Pa što misliš o ovoj kod' mosta?«

»Prije svega, ja mislim o samom mostu. To je moj zadatak. Nije teško razoriti most. Onda

ćemo praviti raspored za ostalo. Za pripreme. Sve će biti napisano.«

»Među ovim ljudima malo koji zna čitati,« reče Anselmo.

»Bit će napisano tako, da će svatko razumjeti, tako da će svi znati, a bit će i jasno

protumačeno.«

»Ja ću učiniti što mi se naredi«, nastavi Anselmo. »Ali sjećajući se pucnjave u Segoviji,

htio bih jasno znati, što moram raditi u svim okolnostima, da ne pobjegnem, ako dođe do

borbe, pa i do većeg pucanja. Sjećam se, kako sam u Segoviji bio jako sklon bježanju«.

»Bit ćemo zajedno«, reče mu Robert Jordan. »Ja ću ti uvijek kazati, što moraš raditi.«

»Onda nema nikakva problema,« odgovori Anselmo. »Mogu uraditi sve, što mi se

zapovjedi.«

»Naš će biti most i borba, ako do nje dođe«, reče Robert Jordan, i govoreći to u mraku,

osjeti, da je malo teatralan, ali u španjolskom je to dobro zvučalo.

»To će vjerojatno biti jako zanimljivo«, reče Anselmo, i slušajući ga, kako govori pošteno

i jasno, bez ikakve namještenosti, bez engleskog namještenog podcjenjivanja i bez latinskog

junačenja, Robert Jordan pomisli, kako je sretan, što ima uza se ovoga starca, i sada, nakon

što je vidio most i izradio i pojednostavnio problem, kako da iznenadi stražu i razori most

običnim načinom, osjeti negodovanje prema Golzovim zapovijedima i potrebi da ih se drži.

Osjetio je prema njima negodovanje zbog onoga, što one mogu prouzročiti njemu i što mogu

prouzročiti ovome starcu. Te su zapovijedi sigurno bile vrlo loše za one, koji ih moraju

izvršavati.

Ali tako ne smiješ misliti, reče sam sebi, jer niti si ti taj, kome se takvo nešto ne smije

dogoditi, niti uopće ima takvih ljudi. Ni ti, ni ovaj starac niste ništa. Vi ste samo oruđe za

izvršenje tvoje dužnosti. Postoje potrebne zapovijedi, što ih vi niste izdali, i postoji most, a taj

most može biti prekretnica budućnosti ljudskog roda, kao što to može biti svaki događaj u

ovome ratu. Ti imaš da izvršiš samo jednu stvar i moraš je izvršiti: Dođavola, samo jednu

stvar, pomisli. Kad bi se radilo samo o jednoj, lako bi bilo. Nemoj da se zabrinjuješ, ti

budalasti vjetrogonjo, reče sam sebi. Misli na nešto drugo.

I tako stade misliti o djevojci Mariji, o njezinoj puti, kosi i očima, sve zagasite zlatno-

smeđe boje; kosa joj je tamnija od ostalog, ali će joj jednom postati svjetlija, kad 8 joj pocrni

koža, ona glatka koža na površini svijetlo-zlatna, a odozdo tamna. Glatka je, cijelo joj je tijelo

glatko, a hoda nespretno, kao da u njoj i na njoj ima nešto, što je tjera u nepriliku, kao da je to

nešto vidljivo, premda nije, već postoji samo u njezinoj mašti. I pocrvenjela je, kad ju

je gledao, kako sjedi s rukama obavijenim oko koljena i košuljom rastvorenom oko vrata, dok

su joj oble grudi napinjale košulju. I dok je tako mislio na nju, nešto ga je gušilo u grlu, teško

je hodao, i nije više govorio s Anselmom, sve dok starac ne reče: »Sad ćemo se spustiti niz

ovo stijenje prema logoru.«

Dok su se približavali kroz stijenje i mrak, neki im čovjek doviknu: »Stoj! Tko ide?«

Začuše kako je zatvarač na puški škljocnuo kad ga je čovjek na straži potegnuo natrag, i kako

je udario o drvo, kad ga je gurnuo naprijed i savio dolje.

»Drugovi,« reče Anselmo.

»Koji drugovi?«

»Pablovi drugovi,« odgovori mu starac. »Zar nas ne poznaš? «

»Da,« reče glas. »Ali takva je zapovijed. Znate li lozinku?«

»Ne. Dolazimo odozdo.«

»Znam,« reče čovjek iz mraka. »Dolazite s mosta. Sve ja to znam. Zapovijed nije moja.

Morate znati drugu polovicu lozinke.«

»A kako glasi prvi dio?« upita Robert Jordan.

»Zaboravio sam,« reče čovjek u mraku i nasmije se. »Odlazite sada dovraga k logorskoj

vatri sa svojim zagađenim dinamitom.«

»To se zove gerilska disciplina«, reče Anselmo. »Zakoči pušku.«

»Zakočena je«, reče čovjek u mraku. »Zakočio sam je palcem i kažiprstom.«

»Učini’ ćeš to jednom i s mauzerkom, koja nema izbo-čine na zatvaraču, pa će ti opaliti.«

»To je mauzerka,« reče čovjek. »Ali ja ti neopisivo vješto baratam palcem i kažiprstom.

Uvijek je ovako kočim.«

»Kamo je uperena puška?« upita Anselmo u mrak.

»U te,« reče čovjek, »cijelo vrijeme dok sam je kočio. A kad dođeš u logor, odredi da me

tko zamijeni, jer sam neopisivo i prokleto gladan, a i lozinku sam zaboravio.«

»Kako se zoveš?« upita ga Robert Jordan.

»Agustín,« odvrati čovjek. »Zovem se Agustín i umirem ovdje od dosade.«

»Odnijet ćemo poruku«, reče Robert Jordan i pomisli, kako je aburmiento, što na

španjolskom znači dosada, riječ, što je nijedan seljak ne bi upotrebio ni u kojem

drugom jeziku. Pa ipak je to jedna od najčešćih riječi na ustima Španjolaca svih klasa.

»Slušaj me,« reče Agustín i približivši se Robertu Jordanu, stavi mu ruku na rame. Onda

udari čelikom o kremen i podigne ga duvajući u kraj gube, te pogleda u njenu svijetlu

mladićevo lice.

»Izgledaš kao i onaj drugi. Ali nešto drukčije. Slušaj«, reče i spusti svijetlo, pa stade držeći

pušku. »Reci mi ovo. Je li istina ono o mostu?«

»Što o mostu?«

»Da ćemo srušiti onaj gadni most, i da ćemo se onda morati gadno izgaditi iz ovih

planina.«

»Ne znam.«

»Ti ne znaš«, reče Agustín. »Kakva li barbarluka! A čiji je dinamit?«

»Moj.«

»I ti da ne znaš, za što je? Ne pričaj mi priče.«

»Ja znam zašto je, kao što ćeš i ti navrijeme znati,« reče Robert Jordan. »Ali mi sad idemo

u logor.«

»’Ajde u ono, što se ne da ponoviti«, dobaci Agustín. »I odgadi sama sebe. Ali želiš li, da

ti kažem nešto, što će ti koristiti?«

»Da«, reče Robert Jordan. »Samo ako i to nije nešto, što se ne da ponoviti«, i on spomene

glavnu nepristojnu riječ, kojom je bio začinjen razgovor. Taj je čovjek, Agustín govorio tako

nepristojno, dodajući svakoj imenici koji nepristojni pridjev i upotrebljavajući nepristojne

glagole, da se Robert Jordan pitao, bi li on uopće mogao izreći rečenicu bez toga. Kad začu tu

riječ, Agustín se nasmije kroz mrak. »To je moj način govora. Možda je ružan? Tko

zna? Svatko govori na svoj način. Čuj me. Most za me ne znači ništa. Ni most ni ništa drugo.

K tome mi je i dosadilo u ovim planinama. Ako je potrebno, možemo da odemo. Ove planine

ne znače ništa za me. Samo kad bi ih napustili. Ali bih ti rekao jednu stvar. Pričuvaj dobro

svoj eksploziv.«

»Hvala ti«, reče mu Robert Jordan. »Od tebe?«

»Ne,« reče Agustín. »Od ljudi koji su manje neponovljivo opremljeni nego ja.«

»Tako?« upita Robert Jordan.

»Ti razumiješ španjolski«, reče Agustín ozbiljno. »Pripazi dobro na svoj neponovljivi

eksploziv.«

»Hvala ti.«

»Ne. Ne zahvaljuj mi. Nego pripazi na svoj materijal.«

»Je li mu se što dogodilo?«

»Ne, jer ti ne bih oduzimao vrijeme govoreći tako s tobom.«

»Svejedno, hvala ti. Sad idemo u logor.«

»Dobro«, reče Agustín, »i neka pošalju ovamo nekoga, tko zna lozinku.«

»Hoćemo li te vidjeti u logoru?«

»Da, čovječe. I to uskoro.«

»Hajde«, reče Robert Jordan Anselmu.

Spuštali su se sada rubom livade, po kojoj je polegla siva magla. Nakon šumskoga tla

posutoga borovim iglicama, osjetili su pod nogama bujnu travu, a rosa im je ovlažila platnene

cipele s potplatima od konopa. Robert Jordan ugleda kroz drveće neko svijetlo pred sobom

tamo, gdje je znao, da mora biti ulaz u spilju.

»Agustín je vrlo dobar čovjek«, reče Anselmo. »Govori vrlo prostački i uvijek se šali, ali

je vrlo ozbiljan čovjek.«

»Poznaš ga dobro?«

»Da. Odavna. Imam mnogo povjerenja u nj.«

»I u ono što on kaže?«

»Da, čovječe. Pablo je sada loš, što si mogao vidjeti.«

»Pa što bi bilo najbolje da uradimo?«

»Netko treba da neprekidno čuva eksploziv.«

»Tko?«

»Ti. Ja. Žena i Agustín. Budući da on vidi opasnost.«

»Jesi li mislio, da će ovdje biti situacija tako loša, kao što jest?«

»Ne«, reče Anselmo. »Vrlo naglo se pogoršala. Ali je bilo potrebno doći ovamo. Ovo je

Pablov i El Sordov kraj. U ovom kraju moramo sarađivati s njima, osim ako nema nešto, što

možemo izvršiti sami.«

»A El Sordo?«

»Dobar je«, reče Anselmo. »Toliko dobar, koliko je ovaj drugi loš.«

»Misliš li, da je zaista loš?«

»Cijelo sam popodne mislio o tome, pa kad smo čuli, što smo čuli, mislim sada, da jest.

Zaista.«

»Ne bi li bilo bolje, da odemo od njih, i da govorimo o nekom drugom mostu, pa da

potražimo ljude iz drugih grupa?«

»Ne«, reče Anselmo. »Ovo je njegov kraj. Ne bi se mogao ni maknuti, a da on ne sazna za

to. Ali moramo postupati s velikim oprezom.

ČETVRTO POGLAVLJE

Sišli su k ulazu u spilju, iz koje je izvirivalo svijetlo uz rub gunja, što je visio preko otvora.

Dvije naprtnjače, pokrivene platnom, ležale su u podnožju drveta; Robert Jordan klekne i

osjeti da se platno na njima ovlažilo i skrutilo. U mraku napipa pod platnom vanjski džep

jedne naprtnjače, izvadi bočicu obloženu kožom i spusti je u džep. Zatim otključa dugokrake

lokote, što su prolazili kroz obruče, koji zatvarahu otvor naprtnjača, odveže uzice na vrhu

svake naprtnjače i segne unutra, da im rukama provjeri sadržaj. Napipavši duboko u jednoj

naprtnjači svezane stapine u vrećicama, a vrećice umotane u odjeću za spavanje, zaveže je

ponovo i zaključa lokot; segne u drugu i napipa oštre bridove drvene kutije starog eksplodera,

kutiju za cigare s upaljačima, čiji je svaki valjčić bio okolo naokolo omotan svojim dvjema

žicama (a sve je zajedno složio tako pažljivo, kao što je, dok je bio dječak slagao zbirku jaja

divljih ptica), zatim kundak male strojnice, rastavljen od cijevi i umotan u njegov kožnati

kaput, te u jednom od unutrašnjih džepova naprtnjače dva koluta i pet spojnica, a u drugom

male zamotuljke bakrene žice i veliki svežanj izolirane električne žice. U džepu sa

žicom napipa kliješta i dva drvena šila za vrtanje rupa na stapinima, a zatim iz posljednjeg

unutrašnjeg džepa uze veliku kutiju ruskih cigareta, od onih što ih je dobio u Golzovu štabu,

pa zavezavši otvor naprtnjače, stisne lokot, zakopča zaklopce i ponovo pokrije obje

naprtnjače platnom. Anselmo je već bio otišao u spilju.

Robert Jordan se uspravi da pođe za njim, onda se predomisli, odgrne platno s obih

naprtnjača, uzme svaku u po jednu ruku i, jedva ih noseći, pođe prema ulazu u spilju.

Spust: jednu naprtnjaču, pomakne gunj i uđe u spilju pognute glave noseći u svakoj ruci po

jednu naprtnjaču za naramenice.

U spilji je bilo toplo i zadimljeno. Duž jedne stijene nalazio se stol s lojanicom zabodenom

u bocu; za stolom su sjedili Pablo, tri čovjeka, koja nije poznavao, i ciganin Rafael. Svijeća je

šarala sjene na zidu iza ljudi, a Anselmo je stajao nadesno od stola, gdje se zaustavio, kad je

ušao. Pablova se žena nagnula nad vatrom, što je gorjela na otvorenom ognjištu u kutu spilje.

Djevojka je klečala pokraj nje miješajući nešto u željeznom loncu. Ona podiže drvenu žlicu i

pogleda Roberta Jordana kako stoji na ulazu, a on, u žaru vatre, koju je žena raspirivala

mijehom, opazi djevojčino lice, njezine ruke i kapljice kako cure niza žlicu i padaju u

željezni lonac.

»Što nosiš?« upita Pablo.

»Svoje stvari«, reče Robert Jordan i spusti dvije naprtnjače, u maloj udaljenosti jednu od

druge tamo, gdje se spilja širila, na suprotnoj strani od stola.

»Nije li im dobro vani«? upita Pablo.

»Mogao bi se tko spotaći o njih u mraku«, odvrati Robert Jordan, priđe k stolu i stavi na nj

kutiju cigareta.

»Ne volim imati dinamit tu u spilji«, reče Pablo.

»Daleko je od vatre«, dobaci Robert Jordan. »Uzmi koju cigaretu.« Prijeđe noktom palca

uz brid papirnate kutije s velikom bojadisanom slikom ratnoga broda na poklopcu, i gurne je

k Pablu.

Anselmo mu donese stolac pokriven sirovom kožom, i Robert Jordan sjedne za stol. Pablo

ga pogleda kao da kani nešto reći, a onda segne za cigaretama.

Robert Jordan ih gurne prema drugima. Još ih nije ni pogledao, ali primijeti, da je jedan

čovjek uzeo cigareta, a da dvojica nisu. Svu je pozornost usredotočio na Pabla.

»Kako si, ciganine?« reče Rafaelu.

»Dobro«, odgovori ciganin. Robert Jordan je vidio, da su govorili o njemu, kad je ušao.

Čak se ni ciganin nije osjećao lagodno.

»Hoće li ti dati ponovo jesti?« upita Robert Jordan Ciganina.

»Hoće. Zašto ne bi?« reče ciganin. Bilo je to daleko od onih prijateljskih šala, što su ih

popodne zajedno zbijali.

Pablova žena nije govorila ništa, nego je i dalje raspirivala vatru.

»Neki čovjek imenom Agustín veli, da umire gore od dosade«, reče Robert Jordan.

»To ne ubija«, odvrati Pablo. »Nek malo umire.«

»Ima li vina?« upita Robert Jordan cijeli stol, nagnuvši se naprijed, s rukama na stolu.

»Ostalo ga je malo«, reče tmurno Pablo. Robert Jordan vidje, da će biti bolje, ako razmotri

ostalu trojicu i pokuša ustanoviti u kakvu je položaju.

»Onda mi dajte čašu vode. Ti,« zovne djevojku. »Donesi mi čašu vode.«

Djevojka pogleda ženu, koja ne reče ništa i ne dade nikakva znaka, da je išta čula, a zatim

ode k čabru s vodom i zagrabi punu čašu. Prinese je k stolu i stavi je preda nj. Robert Jordan

joj se nasmiješi. U isti čas uvuče trbušne mišiće i okrenu se na stolcu malo nalijevo, tako da

mu je pištolj kliznuo po opasaču bliže mjestu, gdje ga je želio imati. Dok je pružao ruku

prema džepu na boku, Pablo ga je promatrao. Znao je da ga i svi ostali motre, ali on je

promatrao samo Pabla. Ruka mu se diže od džepa na boku s bočicom opšivenom kožom. On

odvije poklopac, diže čašu, otpije po vode i vrlo polagano ulije u čašu nešto tekućine iz boce.

»Prejako je za te, drukčije bi ti dao«, reče djevojci i nasmiješi joj se ponovo. »Malo je

ostalo, inače bi’ te ponudio«, reče Pablu.

»Ne volim januša«, reče Pablo.

Oštar se vonj raširi oko stola, i on osjeti dobro poznatu sastojinu.

»Dobro«, reče Robert Jordan. »Jer ga još ima vrlo malo.«

»Kakvo je to piće?« upita ciganin.

»Lijek«, reče Robert Jordan. »Hoćeš li ga kušati?«

»Za što je?«

»Za sve«, reče Robert Jordan. »Sve liječi. Ako te bilo što boli, on će te izliječiti.«

»Daj da kušam«, reče ciganin.

Robert Jordan mu doda čašu. Pomiješano s vodom piće je sada bilo mliječno-žuto, i on se

nadao da ciganin ne će uzeti više od jednog gutljaja. Vrlo malo mu ga je preostalo, a

jedna mu je čaša nadomještala večernje novine, sve stare večeri provedene u kavanama, sve

kestenje, što će cvjetati ovoga mjeseca, velike spore konje na vanjskim boulevardima,

pa knjižare, kioske i galerije, Park Montsouris, stadion Buffalo, Butte Chaumont, Guaranty

Trust Company i He de la Cité, stari Foyotov hotel, sposobnost da uveče čita i da se

odmara, sve one stvari, u kojima je uživao i koje je zaboravio, a koje su mu se ponovo

vraćale, kad bi okusio tu neprozirnu, gorku tekuću alkemiju, što umrtvljuje jezik, grije mozak

i želudac i mijenja misli.

Ciganin iskrevelji lice i vrati čašu. »Miriše po janušu. ali je gorko kao žuč«, reče. »Bolje

je biti bolestan, nego piti taj lijek.«

»To je pelin«, reče mu Robert Jordan. »U ovome, pravom absintu ima pelina. Vele, da on

truje mozak, ali ja to ne vjerujem. Samo mijenja misli. U nj treba vrlo polako ulijevati vodu,

tek nekoliko kapljica najednom. Ali ja sam ga nalio u vodu.«

»Što to govoriš?« ljutito reče Pablo, osjetivši podrugivanje.

»Objašnjavam lijek«, reče mu Robert Jordan i nasmije se. »Kupio sam ga u Madridu. Bila

je to posljednja boca i trajala mi je tri tjedna.« Potegne dugačak gutljaj i osjeti, kako mu se

razlijeva po jeziku i polako ga umrtvljuje. Pogleda Pabla i ponovo mu se nasmije.

»A kako poslovi?« upita.

Pablo ne odgovori, a Robert Jordan pogleda pažljivo ostalu trojicu za stolom. Jedan je

imao široko plosnato lice, plosnato i smeđe poput Serrano šunke, sa sploštenim i slomljenim

nosom, a zbog dugačke i tanke ruske cigarete, što mu je stršila iz usta, lice mu je izgledalo još

plosnatije. Taj je čovjek imao kratku sijedu kosu i sijedu čekinjastu bradu, a nosio je običnu

crnu košulju zakopčanu pod vratom. Dok ga je Robert Jordan promatrao, gledao je preda se

na stol, ali su mu oči bile čvrste, i nije ni trepnuo. Druga su dvojica očigledno bila braća. Bili

su vrlo slični, obojica niski, čvrsto građeni, tamna im je kosa rasla nisko iz čela, a imali su

tamne oči i smeđa lica. Jedan je imao preko čela brazgotinu, iznad lijevog oka, i dok ih je

Jordan gledao, obojica su mu uzvraćala čvrstim pogledom. Jedan je mogao imati oko

dvadeset i šest godina, a drugi možda dvije godine više.

»U što gledaš«, upita jedan od braće, onaj s brazgotinom.

»U te«, reče Robert Jordan.

»Vidiš li što neobično?«

»Ne«, odgovori Robert Jordan. »Hoćeš li cigaretu?«

»Zašto ne?« odvrati brat. Prije nije bio uzeo nijedne. »Te su kao i one, što ih je imao onaj.

Onaj s vlaka.«

»Jesi li i ti bio na vlaku?«

»Svi smo mi bili na vlaku«, reče mirno brat. »Svi osim starca.«

»To bismo trebali učiniti i sada«, reče Pablo. »Novi vlak.«

»Možemo«, reče Robert Jordan. »Nakon mosta.«

Primijetio je, da se sada Pablova žena okrenula od vatre i slušala. Kad je izrekao riječ

most, svi su ušutjeli.

»Nakon mosta«, reče on opet namjerno i uzme gutljaj absinta. Mogu i sam načeti to

pitanje, pomisli. I onako će iskrsnuti.

»Ja ne ću na most«, reče Pablo gledajući preda se, u stol. »Ni ja ni moji ljudi.«

Robert Jordan ne reče ništa. Pogleda Anselma i diže čašu. »Onda ćemo, starče, raditi

sami«, reče i nasmiješi se.

»Bez ove kukavice«, doda Anselmo.

»Što si rekao?« okrene se Pablo starcu.

»Tebi ništa. Nisam govorio s tobom«, reče mu Anselmo.

Robert Jordan pogleda sada mimo stol onamo, gdje je Pablova žena stajala uz vatru. Ona

nije još ništa rekla, niti je od sebe dala ikakva znaka. No sad je rekla djevojci nešto, što on

nije mogao čuti, i djevojka se diže od vatre, klizne uza stijenu, podiže gunj, što je visio preko

otvora spilje, i iziđe. Sad bi moralo početi, pomisli Robert Jordan. Vjerujem, da je to ono.

Nisam želio da bude tako, ali se čini, da je tako.

»Onda ćemo dignuti most i bez tvoje pomoći«, reče Robert Jordan Pablu.

»Ne«, odvrati Pablo, a Robert Jordan promatraše, kako mu se znoji lice. »Ovdje ne ćeš

dizati mostova.«

»Ne?«

»Ne ćeš dizati mostova«, reče oporo Pablo.

»A ti?« okrene se Robert Jordan Pablovoj ženi, koja je, mirna i golema, stajala uz vatru.

Ona se okrene prema njima i reče: »Ja sam za most.« Vatra joj je ozarila lice, da je

pocrvenjelo i u sjaju vatre blistalo je sada onako toplo, tamno i lijepo, kakvo je trebalo da

bude.

»Što veliš?« reče joj Pablo, a kad je okrenuo glavu, Robert Jordan ugleda razočaranost na

njegovu licu i znoj na čelu.

»Ja sam za most, a protiv tebe«, reče Pablova žena. »Ništa više.«

»I ja sam za most«, reče čovjek s plosnatim licem i prebijenim nosom, zgnječivši

dopušenu cigaretu o stol.

»Za me most ne znači ništa«, reče jedan od braće. »Ja sam za Pablovu mujer.«

»Također«, reče drugi brat.

»Također«, reče ciganin.

Robert Jordan promatraše Pabla, i dok ga je promatrao, spuštao je ruke sve niže i niže,

spreman, bude li potrebno, a na po u nadi da će biti potrebno (osjećao je možda, da je

to najjednostavniji i najbrži put, a ipak nije želio pokvariti ono, što je pošlo tako dobro, jer je

znao, kako se u svađi brzo svi u porodici, plemenu ili ovakvoj grupi mogu okrenuti

protiv stranca, a opet je mislio, da je sada, kad se to dogodilo, najjednostavnije i najbolje i

kirurški najsigurnije ono, što se može učiniti rukom), i istodobno je ugledao Pablovu

ženu, gdje stoji tamo i promatrao ju je, kako se ponosno, snažno i zdravo crveni slušajući

izjave odanosti drugih.

»Ja sam za Republiku«, reče zadovoljno Pablova žena. »A Republika je most. Nakon toga

ćemo imati vremena za nove planove.«

»I ti«, reče ogorčeno Pablo. »Sa svojom glavom kao u općinskog bika i srcem kao u kurve.

Misliš li, da će poslije mosta uopće biti ,nakon toga?’ Pomišljaš li, što će se sve dogoditi?«

»Ono, što se mora dogoditi«, reče Pablova žena. »Dogodit će se, što se mora dogoditi.«

»I tebi to nije ništa, što će nas kao zvjerad progoniti nakon te stvari, od koje ne ćemo imati

nikakve koristi? Niti da poginemo u njoj.«

»Ništa«, odvrati Pablova žena. »I ne pokušavaj da me plašiš, kukavico.«

»Kukavica«, reče gorko Pablo. »Ti nazivaš čovjeka kukavicom, jer ima smisla za taktiku.

Jer unaprijed vidi rezultate jedne ludorije. Nije kukavički znati, što je ludo.«

»Niti je ludo znati, što je kukavički«, doda Anselmo, ne mogavši odoljeti da ne izrekne tu

frazu.

»Želiš li ti umrijeti?« upita ga Pablo ozbiljno, i Robert Jordan opazi, da to pitanje nije

prazna riječ.

»Ne.«

»Onda pripazi na svoj jezik. Previše govoriš o stvarima, koje ne razumiješ. Ne vidiš li, da

je to ozbiljno?« reče gotovo sažalno. »Jesam li ja jedini koji vidi ozbiljnost svega toga? <

Vjerujem da je tako, pomisli Robert Jordan. Moj Pablo, stara momčino, vjerujem da si

jedini. Osim mene. Ti to vidiš, i ja to vidim, a žena je pročitala na mome dlanu, pa još ne vidi.

Ona još ne vidi.

»Jesam li ja samo tako vođa?« upita Pablo. »Ja znam o čemu govorim. Vi ostali ne znate.

Ovaj starac govori gluposti. To je starac, koji nije ništa drugo, nego obični kurir i vodič za

strance. Ovaj je stranac došao ovamo da izvrši stvar, koja je dobra za strance. Za njegovo

dobro mi moramo biti žrtvovani. Ja sam za dobro i sigurnost svih.«

»Sigurnost«, reče Pablova žena. »Nema takve stvari, koja se zove sigurnost. Ovdje ih sada

ima toliko, koji traže sigurnost, da predstavljaju veliku opasnost. Tražeći sada

sigurnost, izgubit ćeš sve.«

Sada je stajala uza stol, s velikom žlicom u ruci.

»Ima sigurnosti«, reče Pablo. »U okviru opasnosti ima sigurnosti, ako znaš, za što da se

odlučiš. To je kao kod borca s bikovima, koji zna što radi, i ne izvrgava se opasnosti, pa

je siguran.«

»Dok ga ne probode«, reče žena ogorčeno. »Koliko sam puta čula matadore, koji su tako

govorili prije nego što su bili probodeni. Kako sam često slušala Finita, kako govori, da je sve

to znanje, i da bik nikad ne probode čovjeka, nego se čovjek sam nabode na bikove rogove. U

svojoj umišljenosti govore tako uvijek prije nego što ih nabode. Nakon toga ih posjećujemo u

bolnici.« I sada stane oponašati posjet bolesničkoj postelji: »Zdravo, stari prijatelju. Zdravo«,

grmjela je. Onda: »Buenas, compadre.6 Kako je Pilar?« imitirala je slabi glas ranjena borca s

bikovima. »Kako se to dogodilo, Finito, Chico, kako se tako gadna stvar dogodila tebi?«

grmjela svojim prirodnim glasom. A onda nastavila slabim, sitnim glasom: »Nije to ništa,

ženo. Pilar, nije to ništa. Nije se trebalo ni dogoditi. Znaš, ubio sam ga vrlo dobro, nitko ne

bi bulje. I kad sam ga ubio točno kako sam morao, i on je bio apsolutno mrtav, i teturao

padajući od vlastite težine, ja se udaljih od njega, onako prezirno i u krasnom stilu, a on mi

otraga sjuri među pole stražnjice rog, tako da mi je probio jetra!« I prestavši oponašati

ženkasti glas borca m bikovima, poče se ona smijati i nastavi gromko: »Ti i tvoja sigurnost!

Zar sam ja živjela devet godina s trojicom od najslabije plaćenih matadora na svijetu, a da

nisam naučila, što je strah, a što je sigurnost? O svemu mi govori, samo nemoj o sigurnosti. A

ti? Koliko sam nade polagala u te, i u što su se izrodile! Za godinu dana rata postao

si lijenčina, pijanica i kukavica.«

»Nemaš nikakva prava da tako govoriš«, reče Pablo. A još manje pred svijetom i pred

strancem.«

»Govorit ću tako«, nastavi Pablova žena. »Nisi li čuo? Zar još misliš, da ti zapovijedaš

ovdje?«

»Da,« reče Pablo. »Tu ja zapovijedam.«

»Ne, ni u šali,« reče žena. »Tu ja zapovijedam! Nisi li čuo la gente?7 Ovdje ne zapovijeda

nitko, nego ja. Možeš ostati ovdje, ako hoćeš da jedeš hranu i piješ vino, ali ne, dovraga,

previše i, ako hoćeš, da sudjeluješ u poslu. Ali tu Ja zapovijedam.«

»Trebao bih ubiti i tebe i stranca,« reče turobno Pablo.

»Pokušaj«, reče žena. »Pa da vidiš, što će se dogoditi.«

»Čašu vode za me,« reče Robert Jordan, ne skidajući očiju s čovjeka s mrzovoljnom

teškom glavom i sa žene, koja je ponosito i s pouzdanjem stajala, držeći u ruci veliku žlicu, s

toliko autoriteta, kao da drži maršalsku palicu.

»Marijo,« zovne Pablova žena, i kad djevojka uđe na vrata, reče joj: »Vode za ovoga

druga.«

Robert Jordan segne za svojom bocom i vadeći je, otkopča pištolj u koricama i povuče ga

na vrh stegna. Natoči ponovo absinta u svoju čašu, uzme vodu, što mu ju je donijela djevojka

i stade je kapati u svoju čašu, malo po malo. Djevojka mu je stajala pokraj lakta i motrila ga.

»Napolje,« reče joj Pablova žena, pokazujući žlicom.

»Vani je hladno,« reče djevojka, priklonivši obraz blizu obraza Roberta Jordana i

gledajući, što se to događa u čaši, u kojoj se mutila tekućina.

»Možda,« reče Pablova žena. »Ali ovdje je prevruće.« Onda ljubazno doda: »Nije za

dugo.«

Djevojka kimne glavom i iziđe.

Ne vjerujem, da će on to još dugo podnositi, pomisli u sebi Robert Jordan. U jednoj je ruci

držao čašu, dok mu je druga, sad otvoreno, počivala na pištolju. Pomakao je osigurač i osjetio

se lagodno kad je uhvatio za rebrasti držak tako izlizan, da je bio gotovo gladak, i kad je

taknuo obli, hladni, prijateljski bubanj. Pablo nije više gledao u nj, nego samo u ženu. A ona

je nastavila: »Slušaj, pijanico. Znaš li, tko zapovijeda ovdje?«

»Ja zapovijedam.«

»Ne. Slušaj. Izvadi vosak iz svojih dlakavih ušesa. Slušaj dobro. Ja zapovijedam!«

Pablo ju je gledao, ali mu se na licu nije moglo vidjeti, što misli. Gledao ju je navlaš, a

onda pogleda preko stola na Roberta Jordana. Promatrao ga je dugo, kao da ga ispituje, a

onda ponovo svrne pogled na ženu.

»Dobro. Ti zapovijedaš,« reče. »Ako hoćeš, može i on zapovijedati. A oboje možete ići

dođavola.« Gledao je ženu ravno u lice i nije se moglo vidjeti, da je ovladala njime, a niti da

je djelovala na nj. »Moguće je, da sam lijen i da previše pijem. Možeš me smatrati i za

kukavicu, iako se u tome varaš. Ali nisam glup.« Zastade malko. »Samo zapovijedaj, neka ti

bude. I sad, ako si žena kao što si zapovjednik, daj da dobijemo nešto da jedemo.«

»Marijo,« zovnu Pablova žena.

Djevojka proviri iza gunja na ulazu u spilju. »Uđi sada i podijeli večeru.«

Djevojka uđe, priđe niskom stolu kraj ognjišta, uze emajlirane zdjele i donese ih na stol.

»Vina ima dosta za sve,« reče Pablova žena Robertu Jordanu. »Ne obaziri se na to, što

pijanica govori. Kad to potrošimo, uzet ćemo novo. Svrši s tim svojim čudnim pićem i uzmi

čašu vina.«

Robert Jordan popije ostatak absinta, i osjetivši kako Je nagli gutljaj podigao u njemu

kratkotrajnu i sparnu vrućinu, koja dovodi do kemijskih promjena u čovjeku, pruži čašu da

mu dadu vina. Djevojka mu nagrabi punu i nasmiješi mu se.

»No, jesi li vidio most?« upita ciganin. Ostali, koji nakon promjene odanosti nisu otvorili

usta, nagnuše se sada svi naprijed, da čuju.

»Da,« reče Robert Jordan. »To je lako učiniti. Hoćete li da vam pokažem?«

»Pa da, čovječe. Jako nas zanima.«

Robert Jordan izvadi iz džepa svoje košulje bilježnicu i pokaže im nacrte.

»Gle, kako je sličan,« reče čovjek plosnata lica, koga su zvali Primitivo. »Pa to je sam

most.«

Robert Jordan objasni vrhom olovke kako treba dignuti most u zrak i zašto treba naboje

onako postaviti.

»Kako je to jednostavno,« reče brat s brazgotinom na licu, koga su zvali Andrés. »A kako

ćeš ih zapaliti?«

Robert Jordan im protumači i to, i dok im je tumačio, osjeti na ramenu ruku djevojke, koja

je također promatrala. I Pablova je žena promatrala. Jedinog Pabla nije zanimalo, on je sjedio

sam s čašom vina, nalivši je ponovo iz velike zdjele, koju je Marija napunila iz mješine, što

je visjela lijevo od ulaza u spilju.

»Jesi T ti to često radio?« tiho upita djevojka Roberta Jordana.

»Da.«

»A možemo T i mi vidjeti kako se to radi?«

»Da. Zašto ne?«

»I vidjet ćete«, reče Pablo sa svojega kraja stola. »Vjerujem da ćete vidjeti.«

»Zaveži,« reče mu žena, i sjetivši se najednom, što je popodne vidjela u dlanu, divlje se,

nerazumno razbjesni: »Zaveži, kukavico. Zaveži, zloguka ptico. Zaveži, ubojico.«

»Dobro,« reče Pablo. »Šutjet ću. Sad ti zapovijedaš, pa samo nastavi da se zanosiš lijepim

sličicama. Ali zapamti, da ja nisam glup.«

Pablova žena osjeti, kako joj se srdžba mijenja u tugu i u neki osjećaj, u kojem joj se

rasplinjuju sve nade i izgledi. Taj je osjećaj upoznala još dok je bila djevojka, a znala je i

razloge, koji su ga izazivali u toku cijeloga njezina života. I sada se najednom pojavio, a ona

ga je tjerala od sebe, ne dopuštajući mu da je se dotakne, ni nje, ni Republike, pa reče: »Sad

ćemo jesti. Marijo, napuni zdjele iz lonca.«

PETO POGLAVLJE

Robert Jordan odgrne konjski gunj, što je visio na ulazu u spilju, i izišavši napolje udahne

duboko hladni, noćni zrak. Magla se digla, a zvijezde su izišle. Vjetra nije bilo, i sada, kada je

izašao iz toplog zraka spilje, zasićenog dimom duhana i ugljena i mirisom kuhane riže i mesa,

šafrana, pimenta i ulja, katranaste i vinom zalivene mješine, što je visjela kraj ulaza, obješena

za vrat, ispruživši četiri noge, a iz koje su pomoću pipe, utisnute u jednu nogu, točili vino, što

je polako kapalo na zemljani pod i miješalo se s mirisom prašine; sada, kad se nalazio izvan

mirisa različitih trava, kojima nije znao imena, što su visjele sa stropa u svežnjićima, s dugim

vijencima češnjaka, izvan mirisa bakrena novca, crvenog vina i češnjaka, konjskog i

ljudskog znoja što se osušio na odjeći (čovječji znoj oštar i siv, a osušena i očetkana pjena

konjskoga znoja slatka i ogavna), i ljudi za stolom, sada je Robert Jordan disao duboko

čisti noćni planinski zrak, što miriše po borju i rosnoj travi s livade kraj potoka. Kako je

vjetar prestao, pala je obilna rosa, i stojeći tu pomisli, da će do jutra biti mraza.

Dok je tako stajao, duboko disao i osluškivao u noć, začu najprije negdje daleko pucanje, a

zatim dolje u šumi, gdje se nalazio konjski obor, krik sove. Onda začu, kako je u spilji stao

pjevati ciganin uz blage zvukove gitare.

»Naslijedili od svoga oca,« diže se oštro umjetno otvrdnut glas i ostade u zraku. A zatim

nastavi:

I sunce i mjesec taj,

I prem se vucaram svijetom,

Ne istroših im nikad sjaj.

Gitara zatutnji zvonko kao da povlađuje pjevaču. »Dobro«, začu Robert Jordan, kako

netko reče. »Daj sada Katalonca, ciganine.«

»Ne.«

»Da. Da. Katalonca.«

»Pa dobro«, reče Ciganin i žalostivo zapjeva:

Nos mi je plosnat,

Obraz mi je crn,

Pa ipak sam čovjek znan.

»Olé!«8 viknu netko. »Nastavi, cigo!«

Ciganinov glas se diže tragično i podrugljivo.

Hvala bogu da sam crnac,

A ne Katalan!

»Mnogo je buke,« čuo se Pablov glas. »Ušuti, ciganine.«

»Da«, začu ženin glas. »Previše je galame. Mogao bi dozvati guardia civil tim glasom,

koji ionako ništa ne vrijedi.«

»Znam ja još jednu pjesmicu«, reče Ciganin, i gitara započne.

»Ostavi je za se,« reče žena.

Gitara se zaustavi.

»Noćas mi glas nije dobar, pa niste ništa izgubili,« reče Ciganin, odgrne gunj i iziđe u

mrak.

Robert Jordan ga je promatrao, dok je išao prema drvetu, a onda prišao k njemu.

»Roberto«, reče tiho ciganin.

»Da, Rafaele,« odvrati. Po ciganinovu glasu je razabrao, da je vino djelovalo na nj. I on je

popio dva absinta i nešto vina, ali mu je glava od naprezanja zbog neprilika s Pablom bila

bistra i hladna.

»Što ne ubi Pabla?« reče sasvim tiho ciganin.

»Zašto da ga ubijem?«

»Morat ćeš ga ubiti prije ili poslije. Zašto nisi iskoristio čas?«

»Govoriš li ozbiljno?«

»A što drugo misliš da su svi očekivali? Što misliš, zašto je žena poslala djevojku van? Zar

misliš da je nakon svega, što je rečeno, moguće da se dalje nastavi ovako?«

»Trebali ste ga vi svi ubiti.«

»Qué va«,12

odgovori mirno Ciganin. »To je tvoja stvar. Tri četiri puta smo očekivali, da

ćeš ga ubiti. Pablo nema prijatelja.«

»Kanio sam«, reče Robert Jordan. »Ali sam se predomislio.«

»Pa da, svi smo mogli vidjeti. Svak je vidio, kako se spremaš. Zašto nisi to učinio:«

»Mislio sam, da bi to uznemirilo vas ostale ili ženu.«

»Qué va. A žena je čekala kao što kurva čeka, da joj doleti dobra ptičica. Mlađi si nego što

bi čovjek mislio.«

»Možda.«

»Ubij ga sada«, požurivao je Ciganin.

»To bi bilo umorstvo.«

»To bolje,« vrlo tiho će Ciganin. »Manje je opasnosti: Ajde, ubij ga sada,«

»Ne mogu. Odvratno mi je to, i tako se ne smije raditi za stvar.«

»Onda ga izazovi«, nastavi Ciganin. »Ali ubiti ga moraš. Tu nema pomoći.«

Dok su govorili, između drveća je u najvećoj tišini proletjela sova, spustila se pokraj njih,

onda se digla, mašući krilima brzo, ali tako da se nije čuo nikakav šum perja, dok je letjela u

lov.

»Pogledaj je«, ciganin će u mraku. »Tako bi se morali kretati i ljudi.«

»A danju bi čučali slijepi na drvetu okruženi vranama«, odvrati Robert Jordan.

»Rijetko«, reče ciganin. »A i onda slučajno. Ubij ga«, nastavi. »Ne dopusti da stvar

oteža«.

»Sad je prošla prilika«.

»Stvori je«, opet će ciganin. »Ili iskoristi tišinu«.

Gunj, što je zatvarao vrata spilje, otvori se i svijetlo prodre napolje. Netko je išao prema

mjestu, gdje su stajala njih dvojica.

»Krasna noć«, reče čovjek teškim, sumornim glasom. »Imat ćemo lijepo vrijeme.«

Bio je to Pablo.

Pušio je rusku cigaretu i kad bi potegao, u žaru mu se ukazivalo okruglo lice. Pri svijetlu

zvijezda vidjeli su mu teško tijelo s dugačkim rukama.

»Ništa se ne obaziri na ženu«, reče Robertu Jordanu. U noćnoj tami cigareta je svijetlila

jasno, a onda se vidjela u ruci, kad ju je spustio. »Katkad je teško s njom. Ali je dobra žena.

Vrlo odana Republici.« Dok je to govorio, svijetlo cigarete je lagano poigravalo. Mora da

govori s cigaretom u ustima, pomisli Robert Jordan. »Ne bi trebali imati nikakvih poteškoća.

Slažemo se. Radujem se, što si došao.« Cigareta se ponovo zažari. »Ne obaziri se na

prepirku«, reče. »Dobro nam došao ovamo.«

»A sad oprosti«, dometne. »Idem da vidim, kako su smjestili konje.«

I ode kroz drveće prema rubu livade, a oni čuše odozdo rzanje konja.

»Vidiš«, ponovo će Ciganin. »Vidiš li sada? Tako ti je promakla prilika.«

Robert Jordan mu ništa ne odgovori.

»Idem dolje«, ljutito kaže Ciganin.

»Pošto?«

»Qué va9 pošto. Bar da mu spriječim odlazak.«

»Može li otići odozdo s konjem?«

»Ne može«.

»Onda hajde onamo, gdje mu možeš spriječiti odlazak.«

»Tamo je Agustin«.

»Hajde onda pa govori s Agustinom. Reci mu, što se dogodilo«.

»Agustin će ga s užitkom ubiti«.

»To bolje«, reče Robert Jordan. »Hajde dakle gore i kaži mu sve kako se dogodilo«.

»A zatim?«

»Ja idem dolje na livadu da pogledam«.

»Dobro, čovječe. Dobro«, osjeti kako se Rafael smije, iako mu u mraku nije mogao vidjeti

lica. »Pritegnuo si opasač«, odobravajući reče Ciganin.

»Hajde k Agustinu«, ponovi mu Robert Jordan.

»Idem, Roberto, idem«, odvrati Ciganin.

Tražeći put od drveta do drveta, Robert Jordan pođe kroz borove prema rubu livade.

Gledajući preko nje kroz mrak, koji je ovdje, na otvorenom, bio rjeđi zbog zvijezda, opazi

tamne obrise sakupljenih konja. Prebroji ih onako raštrkane između sebe i potoka. Bilo ih je

pet. Robert Jordan sjede uz jedan bor i zagleda se preko livade.

Umoran sam, pomisli, i možda moje rasuđivanje nije dobro. Ali moj zadatak je da razorim

most, i dok ne izvršim taj zadatak, ne smijem se izvrgavati nikakvoj beskorisnoj opasnosti.

Katkada, naravno, više riskiraš, ako se uklanjaš opasnosti, u koju moraš ući, ali ja sam dosada

tako i radio, prepuštajući stvarima, da se same odvijaju. Ako je istina, Ato Ciganin kaže, da

su očekivali, da ubijem Pabla, onda sam to trebao učiniti. No baš nisam bio na čistu, da su

to doista očekivali. Vrlo je loše za stranca da ubije nekoga ondje, gdje poslije toga mora

surađivati s ljudima. To se može uraditi u akciji, a može se uraditi i ondje, gdje

vlada dovoljno jaka disciplina, ali u ovom bi slučaju, mislim, bilo vrlo loše, premda je bilo

zamamljivo i izgledalo kratko i jednostavno. Ali ne vjerujem, da je išta u ovoj zemlji kratko

i Jednostavno, jer, iako imam puno povjerenje u ženu, ne mogu znati, kako bi reagirala na

tako strašnu stvar. Čovjek koji umire, mogao bi na takvu mjestu djelovati vrlo ružno, gadno i

odvratno. Ne možeš znati kako bi reagirala. Bez žene ovdje ne bi bilo nikakve organizacije ni

discipline, a s njom bi moglo biti dobro. Bilo bi idealno, da ga ubije ona ili Ciganin (ali on ne

će) ili stražar Agustin. Anselmo će ga ubiti, ako to od njega zatražim, iako govori, da je

protiv svakog ubijanja. Vjerujem da ga mrzi, i da u me ima povjerenja, i vjeruje mi kao

predstavniku onoga, u što on vjeruje. Koliko mogu vidjeti, jedino on i žena zaista vjeruju u

Republiku, ali je još prerano, da bih to mogao znati.

Kad su mu se oči prilagodile zvjezdanoj noći, vidio je Pabla, kako stoji uz jednog konja.

Konj je podigao glavu s paše; zatim je nestrpljvo spusti. Pablo je stajao kraj konja naslonivši

se na nj i micao se zajedno s njime, a kad bi se pomakao koliko mu je ular dopuštao, tapkao

ga je po vratu. Konju je smetala ova nježnost, jer je pasao. Robert Jordan nije mogao vidjeti,

što Pablo radi, niti čuti, što govori konju, ali je mogao razabrati, da ga ne odvezuje niti sedla.

Sjedio je promatrajući ga i nastojeći da dobro razmisli o cijelom pitanju.

»Moj veliki dobri konjiću«, govorio je Pablo u mraku konju; govorio je to velikom doratu

ždrijepcu. »Ti mila, velika ljepotice bijela lica. S velikim vratom, što ti se savio u luku k’o

most u mom pueblu«,10

tepao je. »AT ti se jače i ljepše savio«. Konj je pasao travu, i kad bi

iščupao zalogaj, mahnuo je glavom nastranu, jer mu je dosađivao čovjek i njegov razgovor.

»Ti nisi ni žena ni glupak«, govorio je Pablo doratu. »Ti, oh, ti, ti, ti moj veliki konjiću. Ti

nisi žena k’o ona zapaljena preslica. Ti nisi ždrijebe k’o ona djevojka s ošišanom glavom, što

hoda k’o tek oždrijebljeni ždrepčić, Ti ne napadaš, niti lažeš, i sve razumiješ. Ti, oh, ti, oh,

moj dobri veliki konjiću«.

Za Roberta Jordana bi bilo vrlo zanimljivo, da je čuo, što je Pablo govorio doratu, ali ga

nije čuo, jer je sada, pomislivši, da je Pablo sišao ovamo samo da pogleda konje, i

zaključivši, da ne bi bilo zgodno, da ga ubije u to doba, ustao i vratio se u spilju. Još dugo je

Pablo ostao na livadi i razgovarao s konjem. Konj nije razumio ništa, što mu je čovjek

govorio; samo je po zvuku glasa znao, da je to tepanje, i da je cijeli dan bio u oboru, i da je

sada gladan, da nestrpljivo pase dokle mu dopušta ular, a ovaj mu čovjek dosađuje. Konačno

Pablo premjesti klin, o koji je konj bio privezan i stane uz konja, ali više nije govorio. Konj je

i dalje pasao. Odlanulo mu je sada, kad mu čovjek više nije smetao.

ŠESTO POGLAVLJE

Robert Jordan je sjedio u spilji na jednom od stolaca od sirove kože, u uglu blizu vatre, i

slušao ženu. Ona je prala posuđe, a djevojka ga je, Marija, brisala i spremala; klečala je, da ga

može složiti u rupu iskopanu u zidu, što su je upotrebljavali kao policu.

»Čudnovato«, reče. »El Sordo nije došao. Prije jednoga sata je trebao biti ovdje«.

»Da li si mu javila, da dođe?«

»Ne. On dolazi svake noći«.

»Možda radi nešto. Kakav posao.«

»To je moguće«, reče ona. »Ako ne dođe, morat ćemo sutra k njemu«.

»Da. Je li to daleko odavle?«

»Ne. Bit će to lijep izlet. I onako mi nedostaje vježba«.

»Mogu li i ja ići?« upita Marija. »Mogu li ići i ja, Pilar? «

»Da, ljepotice«, odgovori žena, zatim okrene svoju veliku glavu. »Nije li dražesna?« upita

Roberta Jordana. »Kako ti se čini? Malo mršava?«

»Čini mi se, da izgleda sasvim dobro«, reče Robert Jordan. Marija mu natoči čašu vina.

»Popij«, reče. »Onda ću ti izgledati još bolje. Treba ga popiti mnogo, da bih se nekome

učinila lijepom«.

»Onda bolje da prestanem«, reče Robert Jordan. »Već si mi lijepa, pa i više od toga«.

»Tako treba razgovarati«, reče žena. »Tako govore dobri ljudi. Što je to više?«

»Inteligentna je«, odvrati Robert Jordan nespretno. Marija zahihoće, a žena potrese tužno

glavom. »Kako si dobro počeo, a kako si završio, Don Roberto«.

»Ne zovi me Don Roberto«.

»To je šala. Mi se šalimo, pa kažemo Don Pablo. A kažemo iz šale i señorita Marija.«

»Ja se tako ne šalim«, reče Robert Jordan. »U ovom ratu sve moramo nazivati drugovima,

i to ozbiljno. Sa šalom počinje kvarenje«.

»Ti gledaš na politiku jako religiozno«, dražila ga je žena. »Ti se ne šališ?«

»Da. Volim se šaliti, ali ne s nazivima. To je kao zastava.«

»Ja bih mogla zbijati šale i sa zastavom. Svakom zastavom«, smijala se žena. Po mome

mišljenju svatko se može šaliti sa svačim. Staru žuto-zlatnu zastavu zvali smo gnoj i krv.

Zastavu Republike, koja je dobila još i crvenu boju, zovemo krv, gnoj i hipermangan. To je

šala«.

»On je komunist«, reče Marija. »Oni su vrlo ozbiljna gente«.

»Jesi li komunist?«

»Ne, ja sam antifašist«.

»Odavna?«

»Otkad sam shvatio, što je fašizam«.

»Otkada to?«

»Blizu deset godina«.

»To nije dugo«, reče žena. »Ja sam republikanka već dvadeset godina«.

»Moj otac bio je republikanac cijeloga svog života«, reče Marija. »Zato su ga i ustrijelili«.

»I moj je otac bio sav svoj život republikanac. I moj djed«, reče Robert Jordan.

»U kojoj zemlji?«

»U Sjedinjenim državama«.

»Jesu li ih postrijeljali?« upita žena.

»Qué va«, reče Marija. »Sjedinjene države su zemlja republikanaca. Tamo ne strijeljaju

zato, jer si republikanac«.

»Svejedno, velika je stvar imati djeda, koji je bio republikanac«, reče žena. »To je znak

dobre krvi«.

»Moj je djed bio u Nacionalnom odboru republikanaca«, reče Robert Jordan. To je

djelovalo i na Mariju.

»A je li ti otac još aktivan u republici?« upita Pilar.

»Ne. Mrtav je«.

»Može li se znati, kako je umro?«

»Sam se ubio«.

»Da izbjegne mučenje?« upita žena.

»Da«, reče Robert Jordan. »Da izbjegne mučenje«.

Marija ga je gledala sa suzama u očima. »Moj otac«, reče, »nije mogao doći do oružja. Oh,

drago mi je, što ti je otac imao sreću da dođe do oružja«.

»Da. Bio je prilično sretan«, reče Robert Jordan. »Možemo li govoriti o nečemu drugom?«

»Onda smo nas dvoje jednaki«, reče Marija. Položi mu ruku na rame i zagleda mu se u

lice. On joj je promatrao smeđe lice i oči, koje nikad, otkad ih je vidio, nisu bile onako

mladenačke kao ostalo lice, ali koje sada, odjednom, postadoše i gladne i mlade i požudne.

»Po izgledu biste mogli biti brat i sestra«, dobaci žena. »Ali mislim, da je sreća što niste«.

»Sada znam, zašto osjećam ono što osjećam«, reče Marija. »Sad je jasno«.

»Qué va«, odvrati Robert Jordan i istegnuvši se, prijeđe joj rukom preko tjemena. Cijeli je

dan želio da to učini, i sada, kad je učinio, osjeti, kako mu se grlo steže. Ona je micala

glavom ispod njegove ruke i smiješila mu se, a on osjeti, kako mu se gusta, ali svilenkasta

valovitost njezine ošišane glave talasa među prstima. Zatim joj prijeđe rukom na vrat, a onda

je spusti.

»Daj još jednom«, reče ona. »Cijeli sam dan željela, da to učiniš«.

»Kasnije«, odgovori Robert, a glas mu se steže.

»A ja?« reče Pablova žena svojim gromkim glasom. »Od mene očekujete, da gledam sve

to? Od mene očekujete, da ostanem mirna? To se ne može. Kad nema ništa boljega, da mi se

barem Pablo vrati«.

Marija se sad nije osvrtala na nju, kao ni na ostale, koji su igrali karte za stolom uz svijetlo

lojanice.

»Hoćeš li još vina, Roberto?« upita ona.

»Hoću«, odgovori. »Zašto ne?«

»Imat ćeš pijanca kao i ja«, reče Pablova žena. »S tim čudnim pićem, što ga je pio iz čaše i

svim ostalim, čuj me, Inglés«.

»Ne Inglés. Američanin.«

»Slušaj onda, Američanine. Gdje kaniš spavati?«

»Vani. Imam vreću za spavanje«.

»Dobro«, reče ona. »Noć je jasna«.

»I bit će hladna«.

»Onda vani«, nastavi ona. »Spavaj vani. A tvoj materijal može spavati sa mnom«.

»Dobro«, potvrdi Robert Jordan.

»Ostavi nas na časak«, reče Robert Jordan djevojci, stavivši joj ruku na rame.

»Zašto?«

»Želim govoriti s Pilar«.

»Moram li izići?«

»Da«.

»Što je?« upita Pablova žena, kad je djevojka otišla k vratima spilje, gdje je stala uz

mješinu i promatrala kartaše.

»Ciganin je rekao, da sam morao...« poče on.

»Ne«, prekine ga žena. »Pogriješio je.«

»Ako je potrebno da ja . ..« govorio je Robert Jordan mirno, ali teško.

»Ti bi to bio učinio, vjerujem«, odvrati žena. »Ne, nije potrebno. Promatrala sam te. Ali si

dobro ocijenio«.

»Ali ako je potrebno ...«

»Ne«, odgovori žena. »Kažem ti, nije potrebno. Ciganinovo mišljenje ne valja«.

»Ali u svojoj slabosti čovjek može biti vrlo opasan«.

»Ne. Ne shvaćaš. Iz njega je nestalo svake sposobnosti da bude opasan«.

»Ne razumijem«.

»Još si jako mlad«, dovrši žena. »Razumjet ćeš«. Onda se okrene djevojci: »Dođi, Marijo.

Više ne razgovaramo.«

Djevojka priđe, a Robert Jordan ispruži ruku i potapša je po glavi. Ona se umiljavala pod

njegovom rukom kao mačkica. I onda mu se učini kao da će se rasplakati. No usne joj se

ponovo sastaviše, pogleda ga i nasmiješi mu se.

»Dobro bi učinio, da odeš sada spavati«, reče žena Robertu Jordanu. »Dugo si putovao.«

»Dobro«, odgovori Robert Jordan. »Uzet ću svoje stvari.«

SEDMO POGLAVLJE

Spavao je u vreći, i činilo mu se, da je dugo spavao. Vreća je bila prostrta na šumskom tlu,

u zavjetrini stijena, ft one strane ulaza u spilju; u snu se prevrtao i u tom je prevrtanju legao

na pištolj, koji je privezao za ruku i stavio uza se pod pokrivač, kada je lijegao; bio je tako

iscrpen, izmučenih leđa i ramena, umornih nogu i nategnutih mišića, da mu se zemlja činila

mekom, a sámo ležanje u vreći, na flanelastom rublju, slasnim raskošjem. Kad se probudio,

nije znao gdje je, a onda je shvatio, izvukao pištolj ispod boka i zadovoljno se ispružio, da

ponovo utone u san, s rukom na jastuku, koji je napravio od odjeće čvrsto omotane oko

cipela. Drugom je rukom zagrlio jastuk.

Tada je osjetio njezinu ruku na ramenu i brzo se okrenuo držeći pod vrećom desnu ruku na

pištolju.

»Oh, to si ti«, reče i, ispustivši pištolj, ispruži obje ruke gore i privuče je k sebi.

Obuhvativši je rukama, osjetio je kako drhti.

»Uđi«, tiho će. »Vani je hladno.«

»Ne. Ne smijem.«

»Uđi«, ponovi. »A o tome možemo kasnije govoriti.«

Ona je drhtala, dok ju je držao za zglob jednom rukom, a drugom je lako obuhvaćao.

Okrenula je glavu od njega.

»Uđi, kuniću moj«, reče i poljubi je u zatiljak.

»Bojim se.«

»Ne. Ne boj se. Uđi.«

»Kako?«

»Samo se uvuci. Ima mnogo mjesta. Hoćeš li da ti pomognem?«

»Ne«, reče ona i već je bila u vreći; stegao ju je uza se t pokušavao da joj poljubi usne, a

ona je pritiskala lice u jastuk od odjeće, ali mu je ruke čvrsto stegla oko vrata. Onda osjeti, da

joj ruke popuštaju, i dok ju je držao, ona ponovo zadrhta.

»Ne«, reče i nasmije se. »Ne boj se. To je pištolj.«

Podigao ga je i gurnuo iza sebe.

»Stidim se«, progovori ona s licem okrenutim od njega.

»Ne. Ne smiješ se sramiti. Ovdje. Sada.«

»Ne, ne smijem to raditi. Stid me je i strah.«

»Ne, kuniću moj. Molim te.«

»Ne smijem. Ako me ne ljubiš.«

»Ljubim te.«

»Ljubim te. Oh, ljubim te. Stavi mi ruku na glavu«, reče mu, okrenuta od njega, licem još

uvijek u jastuku. Položio joj je ruku na glavu i milovao je, i onda joj najednom lica više ne

bje na jastuku; našla mu se u naručju, pripila se tijesno uza nj, licem uz njegovo i plakala.

Držao ju je čvrsto uza se ćuteći svu dužinu njezina mladoga tijela, milovao joj glavu i

ljubio joj slane suze u očima, i dok je plakala osjetio je, kako ga se kroz košulju, što ju je

nosila, dotiču njezine oble grudi s čvrstim vršcima.

»Ne mogu te poljubiti«, reče ona. »Ne znam kako.«

»Nije potrebno da ljubiš.«

»Da. Moram ljubiti. Moram sve raditi.«

»Ne treba ništa raditi. Dobro nam je. Samo je mnogo odjeće na tebi.«

»Što da radim?«

»Ja ću ti pomoći.«

»Je li tako bolje?«

»Jest. Mnogo. Zar tebi nije bolje?«

»Jest. Mnogo bolje. I mogla bih poći s tobom, kao što je rekla Pilar.«

»Da.«

»Ali ne u neki dom. S tobom.«

»Ne, u dom.«

»Ne. Ne. Ne. S tobom i bit ću ti žena.«

I dok su tako ležali, sve im je bilo dokučivo, što je prije bilo nedokučivo. Gdje je prije bilo

grubo tkivo, sada je sve bilo glatko u onoj nježnosti i čvrstom, oblom stiskanju, u dugoj i

toploj svježini, hladnoj izvana, a toploj iznutra, u dugom, laganom i tijesnom pripijanju,

tijesno pripijenom, osamljenom uranjanju u konture, u usrećivanju, novom i divnom, a onda

sve toplo i ugodno, s nekom dubokom osamljenošću, što ga je svega zahvatila i zaboljela u

grudima tako snažno, te Robert Jordan osjeti, da je ne može podnijeti, a da ne reče »Jesi l'

ljubila druge?«

»Nikada.«

Onda naglo, zamirući u njegovu naručju, doda: »Ali su sa mnom svašta radili.«

»Tko?«

»Različiti ljudi.«

Ležala je sada savršeno mirna, kao da joj je tijelo mrtvo, okrenuvši od njega glavu.

»Sad me više ne ćeš ljubiti?«

»Ljubim te,« odgovori joj.

Ali se nešto dogodilo s njim, i ona je to znala.

»Ne,« odvratila je mrtvim i promuklim glasom. »Više me ne ćeš ljubiti. Al’ možda me

povedeš u dom. A otići ću u dom i nikad ne ću biti ni tvoja ni ičija žena.«

»Ljubim te, Marijo.«

»Ne. To nije istina«, odgovori mu. A zatim doda kao posljednju stvar punu tuge i nade:

»Ali ja nisam nikada poljubila nijednog muškarca.«

»Onda poljubi sada mene.«

»Htjela sam«, reče. »Ali ne znam kako. Kad su to sa mnom radili, borila sam se, dok

nisam obnevidjela. Borila sam se dok . . . dok . .. dok mi netko nije sjeo na glavu ... i

ugrizla sam ga . . . i onda su mi zavezali usta i stegli mi ruke oko glave.. . a drugi su radili.«

»Ljubim te, Marijo,« reče on. »I nitko ti nije ništa uradio. Tebe oni ne mogu dotaći. Nitko

te nije dotakao, moj mali kuniću.

»Ti to vjeruješ?«

»Ja to znam.«

»I možeš me ljubiti?« osjeti ponovo toplinu za nj.

»Još više ću te ljubiti.«

»Pokušat ću, da te lijepo poljubim.«

»Poljubi me malo.«

»Ne znam kako.«

»Samo me poljubi.«

Ona ga poljubi u obraz.

»Ne.

»A kamo s nosovima? Uvijek sam se pitala kamo dospijevaju nosovi?«

»Gledaj, okreni glavu«, i onda im se usta čvrsto sastaviše, a ona je ležala tijesno pri vita

uza nj; usta joj se postepeno malko otvoriše, i on, držeći je uza se, najednom osjeti, da je

sretniji nego ikada, da je lagano, divno, zanosno, unutrašnje sretan, bez misli, bez umora, bez

briga, i, osjećajući samo veliku nasladu, govorio joj je: »Moj kuniću mali. Moja

draga. Slatka. Ljubljena.«

»Što to govoriš?« upita ga, kao iz velike daljine.

»Ljubljena moja.«

Ležali su tako, i on osjeti, kako joj srce tuče uz njegovo, pa joj stopalom nježno pogladi

nogu.

»Došla si bosa?«

»Da.«

»Onda si znala da ideš u krevet?«

»Jesam.«

»I nisi se bojala?«

»Jesam. Jako. Ali sam se više bojala, kako ću se sazuti.«

»A koliko je sada sati? Lo sabes?«11

»Ne. Zar ti nemaš sata?«

»Imam, ali je za tvojim leđima.«

»Uzmi ga.«

»Ne.«

»Onda mi pogledaj preko ramena.«

Bio je jedan sat. Brojčanik je jasno svijetlio u mraku vreće za spavanje.

»Tvoja me brada grebe po ramenu.«

»Oprosti. Nemam se čime obrijati.«

»Ja to volim. Je li ti brada plava?«

»Jest.«

»A hoće li narasti dugačka?«

»Ne će prije mosta. Slušaj, Marijo. Da li ti ...?«

»Što da li ja?«

»Da li želiš?«

»Da. Sve. Molim. I ako uradimo sve, onoga kao da nikad nije ni bilo.«

»Jesi li mislila o tome?«

»Ne. Mislila sam u sebi; ali mi je rekla Pilar.«

»Ona je vrlo pametna.«

»I još nešto«, reče Marija tiho. »Rekla mi je, da ti kažem, da nisam bolesna. Ona zna o

takvim stvarima, pa mi je rekla, da ti kažem.«

»Rekla ti je, da mi kažeš?«

»Da. Govorila sam s njom i rekla sam joj, da te volim. Zavoljela sam te, čim sam te danas

vidjela; ljubila sam te uvijek, ali te nikada prije nisam vidjela, i rekla sam to Pilar, pa mi je

rekla, ako ti ikada išta kažem, da ti kažem, da nisam bolesna. Druge stvari mi je odavna rekla.

Odmah nakon vlaka.«

»Što je rekla?«

»Rekla je, da se nikome ne može učiniti ništa, ako taj na to ne privoli, i da će svega nestati,

ako se zaljubim u nekoga. Znaš, željela sam da umrem.«

»Istina je, što je rekla.«

»A sad sam sretna, što nisam umrla. Tako sam sretna, što nisam umrla. I ti me možeš

ljubiti?«

»Da. Ljubim te.«

»I ja ti mogu biti žena?«

»Ja ne mogu imati žene kraj ovoga posla. Al’ ti si sada moja žena.«

»Ako sam jednom, onda ću i ostati. Jesam li ti sada žena?«

»Jesi, Marijo. Jesi, moj mali kuniću.«

Priljubila se uza nj, a usne su joj tražile njegove i našavši ih, pripile se uz njih, a on ju je

osjećao svježu, novu i glatku i mladu i ljupku u toploj, žarkoj svježini, i ne vjerujući, da je s

njim u toj vreći, što ju je poznavao kao i svoju odjeću ili obuću, ili kao svoju dužnost; a onda

reče preplašeno: »A sad učinimo brzo što moramo, da svega onoga nestane.«

»Želiš?«

»Da«, rekla je gotovo divlje. »Da. Da. Da.«

OSMO POGLAVLJE

Noć je bila hladna, pa je Robert Jordan čvrsto spavao. Jednom se probudio, i dok se

protezao, sjeti se, da je s njime djevojka, koja se savila duboko dolje u vreći, dišući lagano i

pravilno; onda je sa studeni, pod tvrdim i oštrim zvjezdanim nebom, uvukao glavu, s hladnim

zrakom u nosnicama, u toplinu vreće za spavanje i poljubio joj glatko rame. Nije se

probudila, pa se okrene od nje na svoju stranu, ponovo pruži glavu iz vreće na studen, i ležaše

tako časak budan, osjećajući kako ga prožima dugi raskoš umora, a zatim nježna sreća od

dodira njihovih tijela, dok, konačno, ispruživši noge koliko god je mogao, naglo ne utone u

san.

Probudio se o prvom svijetlu, ali djevojke nije bilo. Shvatio je to još dok se budio i

ispruživši ruku, osjeti toplinu na mjestu, gdje je ona spavala. Pogleda prema ulazu u spilju

i vidje gunj posut injem i slabi dim kako izlazi kroz pukotinu u stijeni, što je značilo da na

ognjištu gori.

Iz šume iziđe neki čovjek, koji je na glavi nosio gunj kao poncho.12

Robert Jordan vidje,

da je to Pablo i da puši cigaretu. Bio je dolje da utjera konje u obor, pomisli.

Pablo odgurne gunj i uđe u spilju, a da nije ni pogledao prema Robertu Jordanu.

Robert Jordan osjeti pod rukama inje, što je palo po iznošenoj, umrljanoj, zelenoj

balonskoj svili, kojom je bila obložena pet godina stara vreća, pa se ponovo uvuče u nju.

Bueno,13

reče sam sebi, osjetivši poznato milovanje flanelaste postave, kad je raširio noge;

onda ih skupi, i okrene se tako, da mu glava ne bude u onom pravcu, odakle je znao da

će granuti sunce. Qué más da, mogu još malo odspavati.

Spavao je, dok ga nije probudio zvuk avionskih motora.

Ležeći na leđima ugleda fašističku patrolu od tri mala i svijetla Fiata, što su jurila preko

neba u pravcu, otkuda su jučer došli on i Anselmo. Ova tri prođoše, a za njima ih dođe još

devet, koji su letjeli još više, u sitnim šiljatim formacijama tri, tri, i tri.

Pablo i ciganin stajahu u sjeni kod ulaza u spilju i promatrahu nebo, dok je Robert Jordan

mirno ležao; nebo se sada ispunilo grmljavinom motora, onda se začu nova tutnjava i još tri

aviona doletješe na manje od tisuću stopa iznad čistine. To su bila tri dvomotorna

bombardera Heinkel 111.

Ležeći s glavom u sjeni stijenja, Robert Jordan je znao, da ga ne mogu vidjeti, i da ne bi

ništa značilo, ako ga i vide. Znao je, da bi mogli opaziti konje u oboru, kad bi što tražili u

ovim planinama. Ako ništa ne traže, mogli bi ih također vidjeti, ali bi, prirodno, držali da

pripadaju njihovu konjaništvu. Onda se začu nova, još jača tutnjava, i ukazaše se još tri

Heinkela 111, gdje dolaze oštro i naglo, jureći još niže u krutoj formaciji; kako su se

približavali, zaglušna im se grmljavina u crescendu pretvarala u strahovitu tutnjavu, koja je

popustila, kad preletješe čistinu.

Robert Jordan razmota svežanj odjeće, što mu je služio kao jastuk, i stade navlačiti

košulju. Upravo mu je bila nad glavom i povlačio ju je dolje, kad začu gdje dolaze

novi avioni, pa navuče hlače u vreći i ostade ležeći mirno, dok ne preletješe još tri

Heinkelova dvomotorna aviona. Prije nego su nestali iza planinskog grebena, pripasao je

pištolj, smotao vreću, smjestio je uz stijene, sjeo naslonivši se na kamen i stao vezati cipele s

potplatima od konopa, kadli se sve bliže zujanje pretvori u tutnjavu jaču nego ikada prije, i

još devet Heinkelovih lakih bombardera doletje u ešalonima; dok su prelijetali, činilo se kao

da razbijaju nebo u paramparčad.

Robert Jordan klizne uz stijenje prema otvoru spilje, gdje su na ulazu stajali jedan od

braće, Pablo, ciganin, Anselmo, Agustín i žena i izvirivali napolje.

»Je li bilo prije ovakvih aeroplana?« upita on.

»Nikada,« reče Pablo. »Uđi. Vidjet će te.«

Sunce još nije doseglo ulaz spilje. Upravo je obasjavalo livadu uz potok, i Robert Jordan je

znao, da ih ne mogu vidjeti u tami, koju su tvorile jutarnje sjene drveća i čvrsta sjena stijenja,

ali ipak uđe u spilju, da ih ne uzrujava.

»Mnogo ih je«, reče žena.

»I bit će ih još više«, doda Robert Jordan.

»Kako to znaš?« upita sumnjičavo Pablo.

»Ovi, što su prošli, imat će uza se i lovce.«

Upravo tada začuše visoko u zraku zujanje, i dok su prolazili na oko pet tisuća stopa,

Robert Jordan izbroji petnaest Fiata u jatu, kao što divlje guske lete po tri zajedno u

obliku slova V.

Sva su lica na ulazu u spilju bila vrlo ozbiljna, i Robert Jordan reče: »Niste još vidjeli tako

mnogo aeroplana?«

»Nikada«, reče Pablo.

»U Segoviji ih nema mnogo?«

»Nikada ih nije bilo mnogo, obično smo ih viđali po tri. Katkada po šest lovaca. Možda tri

Junkersa, ona velika s tri motora, i lovci s njima. Nikada nismo vidjeli toliko aeroplana.«

To je vrlo loše, pomisli Robert Jordan. To je zbilja loše. Tu je koncentracija avijacije, a to

znači nešto vrlo loše. Moram slušati, kad će istresti bombe. Ali ne, još nisu mogli dovesti čete

za napadaj. Nikako ne prije noći ili sutrašnje noći, nikako ne. Sigurno u ovo vrijeme ne će

ništa započinjati.

Još je čuo zujanje, što se gubilo u daljini. Pogleda na sat. Sada mora da su već nad

frontom, barem oni prvi. Pritisne puce, koje potjera kazaljku za sekunde, i promatraše je,

kako se kreće naokolo. Ne, možda još ne. Sada. Da. Sad su dobrano nad njima. Oni 111 idu

svakako dvjesta pedeset milja na sat. Za pet minuta su tamo. Sada su već dobrano iza prolaza,

i pod njima je Kastilja, ovako ujutro, sva žuta i zagasita, ispresijecana bijelim cestama, puna

raštrkanih sela, po kojoj se vuku sjene Heinkela, kao sjene morskih pasa nad pješčanim tlom

oceana.

Nije se čulo bum bum bubnjanja bombi. Sat mu je dalje kucao.

Idu dalje, pomisli, prema Escorialu ili na uzletišta kod Manzanaresa el Real, sa starim

dvorcem iznad jezera, s patkama u šašu; tamo je, odmah iza pravog aerodroma, lažni, s na pó

sakrivenim tobožnjim aeroplanima, čiji se propeleri okreću na vjetru. Onamo su sigurno

usmjerili. Ne mogu znati za napadaj, reče sam sebi, a nešto u njemu reče, a zašto ne bi mogli?

Znali su za sve druge.

»Što misliš, da li su vidjeli konje?« upita Pablo.

»Ovi nisu tražili konje«, reče Robert Jordan.

»Ali, da li su ih vidjeli?«

»Nisu, osim, ako im nije rečeno, da ih traže.«

»Da li su ih mogli vidjeti?«

»Vjerojatno nisu. Jedino, ako je sunce padalo na drveće.«

»Sunce pada na drveće vrlo rano«, reče tužno Pablo.

»Ja mislim, da oni, osim tvojih konja, imaju drugih stvari, o kojima moraju misliti«,

odgovori Robert Jordan.

Već je prošlo osam minuta otkada je pritisnuo polugu na štoperici, a još se nije čulo

bombardiranje.

»Što radiš sa satom?« upita žena.

»Slušam kamo su otišli.«

»Oh«, reče ona. Kad je prošlo deset minuta, prestade gledati na sat, znajući, da bi sada bilo

predaleko da čuje, čak i ako uračuna jednu minutu, dok zvuk dopre do njega, i reče Anselmu:

»Želio bih govoriti s tobom.«

Anselmo iziđe iz otvora spilje, i njih dvojica odoše malo podalje od ulaza, gdje stadoše uz

jedan bor.

»Qué tal?« upita ga Robert Jordan. »Kako je?«

»Dobro.«

»Jesi li jeo?«

»Ne. Nitko nije jeo.«

»Onda pojedi nešto i uzmi sa sobom hrane da jedeš o podne. Htio bih, da paziš na cestu.

Zabilježi sve, što prođe uza cestu ili niza cestu.

»Ne znam pisati.«

»Nije ni potrebno.« Robert Jordan istrgne dva lista iz bilježnice, a nožem odreže komadić

svoje olovke. »Uzmi to, i za tankove nariši ovakav znak,« i nacrta nakrivljen tank, »i to jedan

znak za svaki, a kad ih bude četiri, označi peti tako, da prekrižiš sva četiri.«

»Tako i mi računamo.«

»Dobro. Za kamion ćeš upotrebiti drugi znak, dva točka i kutiju. Ako su prazni, nariši

krug. Ako su puni vojnika, povuci ravnu liniju. Ovo je znak za topove. Za velike to. Za male

ovo. Znak za kola. Znak za ambulante. Evo ovako, dva točka i kutija s križem. Za pješaštvo,

po četama, ovako, vidiš? Mali četverokut i uza nj znak. Za konjaništvo ovako, vidiš? Kao

konj. Kutija s četiri noge. Ovo je odjel od dvadeset konja. Razumiješ li? Svaki odjel jedan

znak.«

»Da. To je pametno smišljeno.«

»A ovo,« i on nacrta dva velika točka s kružnicama oko njih i kratkom linijom za cijev,

»sve su protutenkovski topovi. Imaju gumene točkove. To je znak za njih. Ovo

su protuavionci,« dva točka s cijevi dignutom u zrak. »I njih označi. Razumiješ li? Jesi li

vidio takve topove?«

»Da«, reče Anselmo. »Naravno. To je jasno.«

»Uzmi sa sobom Ciganina, da vidi odakle promatraš, da bi te mogli zamijeniti. Izaberi

sigurno mjesto, ne preblizu, ali otkuda možeš gledati dobro i udobno. Ostani, dok ti ne

pošaljemo zamjenu.«

»Razumijem.«

»Dobro. I tako, kad se vratiš, da znam sve, što je prošlo cestom. Jedan papir je za kretanje

uza cestu. Drugi za kretanje niza cestu.«

Vratiše se prema spilji.

»Pošalji mi Rafaela«, reče Robert Jordan i pričeka kod drveta. Gledao je Anselma kako

ulazi u spilju i kako se za njim zaklapa gunj. Ciganin se izvuče brišući rukom usta.

»Qué tal?« reče Ciganin. »Jesi li se noćas zabavio?«

»Spavao sam.«

»To bolje«, nasmija se Ciganin. »Imaš li cigaretu?«

»Slušaj,« Robert Jordan segne u džep po cigaretu. »Želio bih, da odeš s Anselmom na

mjesto, odakle će promatrati cestu. Tamo ćeš ga ostaviti, ali moraš zapamtiti mjesto, da

bi mogao odvesti k njemu mene ili koga drugog, koji će ga kasnije zamijeniti. Nakon toga

potraži mjesto, odakle ćeš moći promatrati pilanu i utvrdi, da li se išta promijenilo

kod straže.«

»Kako promijenilo?«

»Koliko sada ima tamo ljudi?«

»Osam. To je posljednje što znam.«

»Pogledaj koliko ih ima sada. Pogledaj, u kojim se intervalima mijenja straža na mostu.«

»Intervalima?«

»Koliko sati ostaje straža na mostu, i kad se vrši zamjena.«

»Nemam sata.«

»Evo ti moga.« Skine ga.

»Kakva li sata!« reče zadivljeno Rafael. »Pogledaj samo kako je zamršen. Ovakav bi sat

morao znati čitati i pisati. Gledaj ove zamršene brojke. To je sat nad satovima!«

»Ne zbijaj šale s njim,« reče Robert Jordan. »Znaš li čitati vrijeme?«

»Kako da ne? Dvanaest u podne: glad. Dvanaest o ponoći: spavanje. Šest ujutro: glad. Šest

uvečer: piće, ako imaš sreće. Deset uveče ...«

»Šuti,« reče Robert Jordan. »Nije potrebno da izigravaš cirkusanta. Želim da promatraš

stražara na velikom mostu i stražu na cesti ispod njega, a isto tako i stražu kod pilane i kod

malog mosta.«

»To je mnogo posla,« nasmiješi se Ciganin. »Jesi li siguran da nemaš nikoga, koga bi

poslao radije nego mene.«

»Ne, Rafaele. To je vrlo važno. To moraš izvršiti vrlo pažljivo i biti oprezan, da te ne

vide.«

»Vjerujem, da me ne će vidjeti,« reče Ciganin. »Zašto si mi rekao, da pazim, da me ne

vide? Misliš li, da želim da me ustrijele?«

»Uzimaj stvari malo ozbiljnije«, odgovori Robert Jordan.

»Ovo je ozbiljno.«

»Kažeš mi, da uzimam stvari ozbiljnije? Nakon onoga što s’ ti noćas radio? Trebo s’ da

ubiješ čovjeka, a mjesto toga otišao s’ da radiš što s’ radio? Trebao s’ da ubiješ jednoga, a ne

da praviš drugoga. Maločas smo vidjeli nebo tako puno zrakoplova, da nas mogu pobiti

unatrag sve tamo do pradjedova i unaprijed do još nerođenih unuka, ubrojivši sve mačke,

koze i stjenice. Zrakoplovi s takvom tutnjavom, da ti se zgruša mlijeko u majčinim grudima,

koji prolaze nad tobom, tamneći nebo, ričući kao lavovi, i ti mi još govoriš, da gledam stvari

ozbiljno. Gledam ih već i preozbiljno.«

»Dobro je«, reče Robert Jordan, nasmije se i stavi ruku na ciganinovo rame. »Ne uzimaj ih

preozbiljno. Sad svrši s doručkom i pođi.«

»A ti?« upita ciganin. »Što ćeš ti?«

»Otići ću do El Sorda.«

»Nakon ovih aviona moguće ne ćeš naći nikoga u ovim planinama«, reče ciganin. »Mora

da je bilo dosta ljudi, koji su se jutros gadno oznojili, dok su avioni prolazili.«

»Imaju oni drugog posla, a ne da progone gerilce.«

»Da«, potrese Ciganin glavom. »Ali da se sjete, pa da se late i toga posla?«

»Qué va«, reče Robert Jordan. »To su najbolji njemački laki bombarderi. Njih ne šalju na

cigane.«

»Ustrašili su me«, prizna Rafael. »Da, strah me je pred takvim stvarima.«

»Išli su bombardirati neki aerodrom«, reče mu Robert Jordan, dok su ulazili u spilju.

»Gotovo sam siguran, da su zbog toga išli.«

»Što veliš?« upita Pablova žena. Natoči mu šalicu kave i pruži limenku s kondenziranim

mlijekom.

»Mlijeko! Pa to je raskoš!«

»Ima svega«, reče ona. »A otkad prođoše aeroplani, i mnogo straha. Kamo su, rekao si,

otišli?«

Robert Jordan nakapa kroz raspor na konzervi nešto gustoga mlijeka u kavu, obriše

konzervu o rub šalice i stade miješati kavu, dok nije postala svijetlosmeđa.

»Mislim da odoše bombardirati nekakav aerodrom. A mogli su otići i prema Escorialu i

Colmenaru. Možda sve troje.«

»Da samo odu daleko i da se drže što dalje odavle«, reče Pablo.

»A zašto su sada ovdje,« upita žena. »Što ih nosi ovamo? Nikada nismo vidjeli takvih

zrakoplova. Niti u tolikom broju. Da li spremaju napadaj?«.

»Je li bilo kakvih pokreta noćas na cesti?« upita Robert Jordan. Djevojka Marija nalazila

se uza nj, ali je nije ni pogledao.

»Ti«, reče žena. »Fernando. Ti si noćas bio u La Granji. Kakvih je pokreta bilo ondje?«

»Nikakvih«, odgovori nizak čovjek, tridesetpetih godina, otvorena lica, s manom na

jednom oku, kojeg Robert Jordan još nije vidio. »Nekoliko kamiona, kao obično. Nešto

kola. Dok sam bio tamo, nije bilo nikakvih pokreta vojske«

»Ideš li svake noći u La Granju?« upita ga Robert Jordan.

»Ja ili tko drugi,« odvrati Fernando. »Netko ide.«

»Idu po novosti. Po duhan. I sitnice«, reče žena.

»Ima li tamo naših?«

»Ima. Kako da ne? Rade u elektrani. I još neki.«

»Što je bilo novo?«

»Pues nada. Ništa nije bilo. Na sjeveru i dalje ide loše. To nije novo. Na sjeveru ide loše

od početka.«

»Jesi li čuo što iz Segovije?«

»Ne, hombre14

Nisam pitao.«

»Odlaziš li u Segoviju?«

»Katkada,« odgovori Fernando. »Ali tamo je opasno. Tamo imaš uvijek kontrole, koje

traže legitimaciju.«

»Poznaš li aerodrom?«

»Ne, hombre. Znam gdje je, ali nikada nisam bio blizu, Tamo često traže legitimacije.«

»A noćas nije nitko govorio o onim avionima?«

»U La Granji? Nitko. Ali će sigurno večeras govoriti. Govorili su o radio-govoru Quiepo

de Llane. Ništa više. O, da. Čini se, da Republika priprema ofenzivu.«

»Da što?«

»Da Republika sprema ofenzivu.«

»Gdje?«

»Ne zna se sigurno. Možda ovdje. Možda na drugom dijelu Sierre. Jes’ l’ ti čuo o tome?«

»To govore u La Granji?«

»Da, hombre. To sam zaboravio. Ali tamo se često čuju glasovi o ofenzivama.«

»Od koga potječu ti glasovi?«

»Od koga? Pa od različitih ljudi. Oficiri govore u kavanama u Segoviji i Avili, pa to čuju

konobari. Tako se šire glasine. Već neko vrijeme govore, da Republika sprema ofenzivu u

ovom kraju.«

»Republika ili fašisti?«

»Republika. Kad bi je spremali fašisti, svi bi znali o njoj. Ne, to bi imala biti prilična

ofenziva. Neki vele, da će biti dvije. Jedna ovdje, a druga iza Alto del León, blizu

Escoríala. Jesi l’ čuo išta o tome?«

»Što si još čuo?«

»Nada, hombre. Ništa. Oh, da. Govorilo se, da će republikanci nastojati da dignu mostove

u zrak, ako dođe do ofenzive. Ali mostove čuvaju.«

»Šališ li se?« upita Robert Jordan srčući kavu. 14

»Ne, hombre«, odvrati Fernando.

»Ovaj se nikad ne šali«, dometne žena. »Kamo sreće da se šali.«

»Onda«, reče Robert Jordan. »Hvala ti za vijesti. Jesi li još što čuo?«

»Ne. Govore, kao i uvijek, o trupama, koje će navodno slati da očiste ove planine. Nešto

se govori, da su već na putu. Da su već poslane iz Valladolida. Ali uvijek tako govore. Tome

ne treba pridavati nikakve važnosti.«

»I ti«, reče Pablova žena gotovo zlobno Pablu, »s tom svojom pričom o sigurnosti.«

Pablo je zamišljeno pogleda i počeše se po bradi. »Ti«, odvrati joj, »i tvoji mostovi.«

»Kakvi mostovi?« upita živahno Fernando.

»Glupan,« reče mu žena. »Tvrda glava. Tonto. Uzmi još šalicu kave i nastoj da se sjetiš

ostalih novosti.«

»Ne ljuti se, Pilar,« reče mirno i veselo Fernando. »Zbog glasina se nitko ne treba

uznemirivati. Rekao sam tebi i ovom drugu sve, čega se sjećam.«

»Ne sjećaš se više ničega?« upita Robert Jordan.

»Ne«, dostojanstveno odgovori Fernando. »I zadovoljan sam, što se i toga sjećam; kako su

to samo glasine, nisam poklanjao nikakve pažnje nijednoj od njih«.

»Znači, da bi ih moglo biti više?«

»Da. Možda. Ali im nisam poklanjao pažnje. Godinu dana ne slušam ništa, do li glasine.«

Robert Jordan začu kratak, prigušen smijeh, što je pobjegao djevojci Mariji, koja je stajala

iza njega.

»Kaži nam još koju glasinu, Fernando«, reče ona, i ramena joj se ponovo stresoše.

»Kad bih se ja i sjetio, ne bih je rekao«, reče Fernando. »Ispod ljudskog je dostojanstva, da

se slušaju glasine i da im se pridaje važnost«.

»I s tim ćemo spasiti Republiku?« upita žena.

»Ne. Vi ćete je spasiti rušenjem mostova«, dobaci joj Pablo.

»Hajte«, reče Robert Jordan Anselmu i Rafaelu. »Ako ste jeli«.

»Idemo sada«, odvrati starac, i obojica se digoše. Robert Jordan osjeti ruku na ramenu.

Bila je to Mar'ja. »Moraš jesti«, reče mu ona, zadržavši mu ruku na ramenu. »Jedi mnogo, da

ti želudac može podnijeti nove glasine.«

»Glasine su mi oduzele tek«.

»Ne. Ne smiješ tako. Jedi prije nego stignu nove glasine«. Ona stavi preda nj zdjelu.

»Ne rugaj mi se«, reče joj Fernando. »Ja sam ti dobar prijatelj, Marijo«.

»Ne rugam ti se, Fernando. Šalim se samo s njime, i on mora jesti, jer će ostati gladan«.

»Svi mi moramo jesti«, nato će Fernando. »Što se dogodilo, Pilar, da nas nisi poslužila?«

»Ništa, čovječe«, odgovori Pablova žena i napuni mu zdjelicu s gulašom. »Jedi. Da, to

možeš. Jedi sada«.

»Vrlo je dobar«, reče Fernando, s nedirnutim dostojanstvom.

»Hvala«, odvrati žena. »Hvala, i opet ti hvala«.

»Ljutiš li se na me?« upita Fernando.

»Ne. Jedi. Hajde, jedi«.

»Hoću«, reče Fernando. »Hvala«.

Robert Jordan pogleda Mariju, a njezina se ramena počeše ponovo tresti, i ona pogleda u

stranu. Fernando je uporno jeo s ponosnim i dostojanstvenim izrazom na licu; dostojanstvo

mu nije mogla umanjiti ni golema žlica, kojom je jeo, ni kaplje gulaševa umaka, što su mu

curile niz usta.

»Sviđa li ti se hrana?« upita ga Pablova žena.

»Da, Pilar«, odgovori on punim ustima. »Ista je kao i obično«.

Robert Jordan osjeti Marijinu ruku na svojoj i osjeti, kako steže prste od zadovoljstva.

»Da li ti se zbog toga svidja?« upita žena Fernanda.

»Da«, reče ona. »Vidim, gulaš, kao obično. Como siempre. Na sjeveru je loše, kao obično.

Ovdje ofenziva, kao obično. Vojska dolazi da nas rastjera, kao obično. Ti bi mogao poslužiti

kao spomenik za to, kao obično«.

»Ali posljednje dvoje su samo glasine, Pilar«.

»Španjolska!« izusti gorko Pablova žena. Onda se okrene Robertu Jordanu. »Ima li

ovakvih ljudi u drugim zemljama?«

»Nema zemlje kao što je Španjolska«, uljudno odgovori Robert Jordan.

»Imaš pravo«, reče Fernando. »Na svijetu nema takve zemlje kao što je Španjolska«.

»Jesi l’ ti ikada bio u kojoj drugoj zemlji?« upita .ga žena.

»Ne«, reče Fernando. »Ni ne želim«.

»Vidiš?« obrati se Pablova žena Robertu Jordanu.

»Fernandito«, reče mu Marija, »pripovijedaj nam, kako j’ ono bilo, kad s’ išao u

Valenciju?«

»Nije mi se sviđala Valencija«.

»Zašto?« upita Marija i ponovo stisne ruku Roberta Jordana. »Zbog čega ti se nije

svidjela?«

»Ljudi nemaju manira i nisam ih mogao razumjeti. Jedino što su radili, vikali su che jedan

drugome«.

»A jesu l’ oni mogli tebe razumjeti?« upita Marija.

»Pravili su se, kao da me ne razumiju«, odgovori Fernando.

»A što s’ radio ondje?«

»Otišao sam, a da nisam ni vidio mora«, reče Fernando. »Nije mi se svidio narod«.

»Oh, bježi odavde, ti usidjelice«, upadne Pablova žena. »Izlazi odavde, prije nego mi se

smuči zbog tebe. Ja sam se u Valenciji najbolje zabavila u cijelom svom životu. Vamos!

Valencia. Ne pričaj mi o Valenciji!«

»A što si tamo radila?« upita Marija. Pablova žena sjede za stol sa šalicom kave,

komadom kruha i zdjelom gulaša.

»Qué? Što smo radili? Bila sam ondje, kad je Finito sklopio ugovor za tri borbe na Feriji.

Nikad nisam vidjela toliko ljudi. Nikad nisam vidjela tako natrpane kavane. Satima nisi

mogao dobiti mjesta, i bilo je nemoguće ući u tramvaj. U Valenciji je cijeli dan i noć bio

promet«.

»Ali što si ti radila:« upita Marija.

»Svašta«, odgovori žena. »Otišli smo na plažu i ležali u vodi, a volovi su izvlačili jedrilice

iz mora. Volove su tjerali u vodu, te su morali plivati, onda bi ih upregli pod lađu, i kad bi

osjetili tlo pod nogama, teturali su po pijesku. Deset pari volova izvlačilo bi jedrilicu iz mora

ujutro, dok bi se pruge malih valova lomile na plaži. To je Valencija«.

»A što s’ radila, osim što si gledala volove?«

»Jeli smo u paviljonima na pijesku. Paštete od kuhane i isjeckane ribe s crvenom i

zelenom paprikom i orasima usitnjenima kao riža. Paštete slasne i pahuljaste, a ribe ukusne,

da je upravo nevjerojatno. Svježe morske rakove poprskane limunovim sokom. Bili su

ružičasti i slatki, a svaki rak četiri zalogaja. Njih smo se najeli. Onda smo jeli paellu sa

svježom morskom hranom, oštrige iz kućica, račiće, školjke i male jegulje. Jeli smo i još

manje jegulje kuhane posebno u ulju, sitne kao graškova klica i savijene na sve strane, a tako

meke, da su se bez žvakanja topile u ustima. Uvijek smo pili bijelo vino, hladno, lagano

i dobro, boca trideset centimosa. A na kraju: dinja. To je domovina dinja«.

»Bolja je kastiljanska dinja«, reče Fernando.

»Qué va«, odgovori Pablova žena. »Kastiljanska dinja je za zavaravanje sama sebe.

Valencijska dinja je za jelo. Kad se samo sjetim onih dinja dugačkih kao ruka, pa kad ih

režeš, a one samo pucaju pod nožem, i pune su soka i zelene su kao more, a slađe od ranoga

ljetnog jutra. Da, kad se sjetim onih najmanjih jegulja, sićušnih i slasnih, nagomilanih na

tanjuru. I piva u vrčevima cijelo popodne, piva tako hladnog, da su se od njega zamaglili

vrčevi, veliki kao krčazi za vodu«.

»A što s’ radila, kad nisi ni jela ni pila?«

»Ljubili smo se u sobi sa zastorima od drvenih štapića obješenima preko balkona, a sobu

je hladio povjetarac kroz prozor na vrhu vrata, koji se okretao na šarkama. Tu smo se ljubili,

a soba je, i usred bijela dana, bila tamna zbog obješenih zastora, a s ceste je dopirao miris s

cvjetnoga trga i vonj zapaljenog baruta od rakete trace, koja se održavala svakog podneva za

vrijeme Ferije i praskala ulicama. Niz vatrometa se održavao po cijelom gradu, rakete su

vezali jednu za drugu, i eksplozije su velikom grmljavinom odjekivale duž tramvajskih

stupova i žica, skačući od stupa do stupa i praskajući tako oštro, da je bilo naprosto

nevjerojatno.

»Ljubili smo se, a onda smo poslali po drugi vrč piva, koje je bilo tako hladno, da su se

kapljice vidjele na staklu, a kad ga je djevojka donijela, ja sam ga preuzela na vratima i

prislonila vrč, onako hladan, uz leđa Finitu, koji je ležao i spavao i nije se ni probudio, kad je

pivo došlo, i rekao mi: ,Ne, Pilar, ženo, pusti me da spavam.’ A ja mu rekoh: ,Ne, probudi se

i pij, da vidiš kako je hladno’, i on je pio, a da nije ni otvorio očiju, i zaspao ponovo; a ja

sam legla kod njegovih nogu, s leđima na jastuku i gledala ga kako spava, onako smeđ i

tamnokos i mlad i miran u snu, i popila sam cijeli vrč slušajući glazbu neke grupe, što

je prolazila. Ti,« reče Pablu, »znaš li ti išta o takvim stvarima?«

»Mi smo zajedno radili koješta«, odgovori Pablo.

»Da«, reče žena, »kako da nismo. I ti s’ u svoje dane bio bolji ljudina od Finita. Al’ nikad

nismo išli u Valenciju. Nikad nismo zajedno ležali u krevetu i slušali muziku kako prolazi

Valencijom«.

»Bilo je to nemoguće«, odvrati joj Pablo. »Nismo imali prilike da odemo u Valenciju. Ako

budeš razumna, to ćeš i sama priznati. Al’ s Fintom nisi digla nijedan vlak u zrak«.

»Ne«, odgovori žena. »To nam je još preostalo. Vlak. Da. Samo taj vlak. Nitko ne može

ništa reći protiv toga. To još preostaje pored sve lijenosti, nehaja i neuspjeha. To preostaje

pored današnjeg kukavičluka. Al’ bilo je prije i mnogo štošta drugo. Ne ću da budem

nepravedna. Al’ niko ne može govoriti ni protiv Valencije. Čuješ li me?«

»Meni se nije svidjela«, mirno odgovori Fernando, »Meni se Valencija nije svidjela«.

»I još vele, da je mazga tvrdoglava«, dovrši žena. »Pospremi, Marijo, da možemo

krenuti«.

Dok je to govorila, začuše prve zvukove aeroplana, što se vraćahu.

DEVETO POGLAVLJE

Stajali su na ulazu u spilju i promatrali ih. Sada su bombarderi letjeli visoko u gadnom

obliku strelice, parajući nebo bukom svojih motora. Doista imaju oblik morskih pasa, pomisli

Robert Jordan, morskih pasa iz Golfske struje, sa širokim perajama i oštrim nosovima. Samo

ovi sa širokim srebrnim perajama, što tako trešte i svojim propelerima stvaraju svijetlu

maglicu na suncu, ovi se ne kreću kao morski psi. Oni se kreću, kao što se nikad ništa nije

kretalo. Kreću se kao mehanizirana sudbina.

Moraš pisati, reče sam sebi. Možda i hoćeš opet jednom. Osjeti, kako mu se Marija drži uz

ruku. Gledala je u zrak, i on joj reče: »Na što ti sliče, guapa?«15

»Ne znam«, odvrati ona. »Na smrt, mislim«.

»Meni se čine kao aeroplani«, doda Pablova žena. »Gdje su oni mali?«

»Možda sijeku drugim putem«, odgovori Robert Jordan. »Ovi su bombarderi prebrzi, da bi

ih morali čekati, pa se vraćaju sami. Nikada ih ne progonimo preko linija, da se borimo s

njima. Nemamo dosta aviona, da ih izvrgavamo opasnosti«.

Upravo tad pojaviše se nisko nad čistinom, dolazeći prema njima, tri Heinkelova lovca u

V formaciji, leteći povrh samih krošanja drveća, kao odvratne igračke, čegrtave, nagnutih

krila i tubasta nosa, rastući naglo i strahovito do svoje prave veličine; projurili su zavijajući i

tutnjeći. Bili su tako nisko, da su svi iz otvora spilje mogli vidjeti pilote s kacigama i

naočarima i šal, kako vijori iza glave vođe patrole.

»Ti mogu vidjeti konje«, reče Pablo.

»Ti mogu vidjeti čik tvoje cigarete«, dobaci mu žena. »Spusti gunj«.

Drugi avioni nisu dolazili. Mora da su prešli dalje tamo preko gorske kose, pa kad je

tutnjave nestalo, iziđoše iz spilje na čistinu.

Nebo je sada bilo prazno, visoko, plavo i jasno.

»Čini ti se, kao da je bio san, iz koga si se probudio«, reče Marija Robertu Jordanu. Više

se nije čulo ni posljednje gotovo nečujno zujanje, što se osjeća kao da te se prst slabašno

dotiče, odmiče se i ponovo te se dotiče, kad je zvuk već gotovo izišao iz domašaja sluha.

»Nisu to sni, a ti hajde i pospremi«, naloži joj Pilar, »Kako ćemo?« okrene se Robertu

Jordanu. »Hoćemo li jahati ili pješice?«

Pablo je pogleda i zamumlja.

»Kako hoćeš«, odvrati Robert Jordan.

»Idemo onda pješice«, reče ona. »Volim zbog jetara«.

»Jahanje je dobro za jetra«.

»Da, ali je tvrdo za stražnjicu. Pješačit ćemo, a ti...« okrene se Páblu, »hajde dolje i

prebroji svoje životinje, da vidiš, nisu li s kojim odletjele«.

»Hoćeš li konja, pa da jašeš?« upita Pablo Roberta Jordana.

»Ne. Hvala lijepa. A što je s djevojkom?«

»Bit će bolje i za nju da se prohoda«, reče Pilar. »Ukrutit će joj se mnoga mjesta, i ne će

biti ni za što.«

Robert Jordan osjeti da mu lice crveni.

»Jesi li dobro spavao?« upita Pilar. Zatim doda: »Istina je, da ovdje nema bolesti. Moglo

bi ih biti. Ne znam, zašto ih nema. Vjerojatno još ipak ima boga, premda smo ga uklonili.

Hajde«, reče Pablu. »To se ne tiče tebe. To je za ljude mlađe od tebe. I od drukčije građe.

Hajde«. Onda Robertu Jordanu: »Agustín će paziti na tvoje stvari. Poći ćemo, kad on dođe«.

Bio je jasan, svijetao dan, i bilo je toplo na suncu. Robertu Jordanu: »Agustín će paziti na

tvoje stvari. Poći zinim prijaznim, na široko usađenim očima i četverouglatim, teškim licem,

izbrazdanim i ugodno ružnim, veselih očiju, ali žalosna lica, dok ne bi otvorila usta. Gledao

je nju, a zatim onoga krupnoga, bešćutnog čovjeka, koji je odmicao kroz drveće prema oboru.

I žena je gledala za njim.

»Jeste li se ljubili?« upita žena.

»Što je ona rekla?«

»Nije mi htjela reći«.

»Ne ću ni ja«.

»Onda ste se ljubili«, reče žena. »Budi s njom što pažljiviji«.

»A što, ako dobije dijete?«

»To ne će biti nikakva šteta«, odgovori žena. »To bi bila manja šteta«.

»Ovo nije mjesto za to«.

»Ona ne će ostati ovdje. Ići će s tobom«.

»A kamo ću ja? Tamo, karao ja idem, ne mogu voditi ženu sa sobom«.

»Tko zna? Možda ćeš tamo, kamo ideš, povesti i dvije.«

»Tako ne smijemo razgovarati«.

»Slušaj«, odgovori žena. »Ja nisam kukavica, ali rano ujutro vidim stvari jasno, i mislim,

da ih ima mnogo, za koje znamo, da su sada živi, a koji nikada ne će dočekati druge

nedjelje«.

»A što je danas?«

»Nedjelja«.

»Qué va«, reče Robert Jordan. »Druga je nedjelja vrlo daleko. Dočekamo li srijedu, dobri

smo. AT ne volim slušati, da tako govoriš«.

»Svatko mora govoriti s nekim«, odvrati žena. »Prije smo imali vjeru i druge besmislice.

Sada svatko mora imati nekoga, s kim će moći iskreno govoriti, jer postaje vrla osamljen, pa

ma kako bio hrabar«.

»Nismo sami. Svi smo zajedno«.

»Pogled na one mašine djeluje na čovjeka«, reče žena. »Mi smo ništa prema takvim

mašinama«.

»Pa ipak ih možemo svladati«.

»Gledaj«, nastavi žena. »Priznajem ti, da sam tužna, ali ne mislim, da nisam odlučna.

Ništa se nije dogodilo mojoj odlučnosti«.

»Tuga će se rasplinuti, čim se sunce digne. Ona je kao maglica«.

»Jasno«, reče žena. »Ako želiš tako. Možda je došla zbog razgovora o onim glupostima o

Valenciji. I zbog onoga nesretnika, koji je otišao da vidi svoje konje. Teško sam

ga povrijedila svojim pripovijedanjem. Ubiti ga, da. Kleti ga, da. Ali vrijeđati, ne«.

»Kako se dogodilo, da si s njim?«

»Kako uopće dolazi, da netko živi s nek m? U prvim danima pokreta, a i prije, on je bio

nešto. Nešto ozbiljno. Ali sad je s njim svršeno. Čep je izvađen, i iz mješine je isteklo sve

vino«.

»Ne volim ga«.

»Ni on tebe, i s razlogom. Noćas sam spavala s njim«. Nasmiješi se i mahnu glavom.

»Vamos a ver«, reče. »Kazala sam mu: ,Pablo, zašto nisi, ubio stranca?’

»,Dobar je on momak, Pilar,’ odvratio je. .Dobar je momak«.

»Na to ja rekoh: ,Sad shvaćaš, da ja zapovijedam?’

»Da, Pilar’, rekao je. Kasnije u noći čula sam da je budan i da plače. On plače nekako

kratko i ružno, kao što plače čovjek, u kog je ušla životinja, koja ga trese.

»,Što je s tobom, Pablo?’ upitala sam, uhvativši ga i držeći.

».Ništa, Pilar. Ništa.’

»,Jest. Nešto je s tobom.’«

».Ljudi’, odgovorio je. .Način, na koji su me ostavili. Gente’.

»Da, ali oni su sa mnom,’ rekoh, ,a ja sam tvoja žena’.

».Pilar,’ odvratio je, ,sjeti se vlaka.’ Onda doda: ,Neka ti bog pomogne, Pilar.’

».Zašto govoriš o bogu?’ rekoh mu. ,Kako to govoriš?’«

»Da’ rekao je. Bog i Virgen’.16

»,Qué va, bog i Virgen,’ odvratila sam mu. ,Zar se tako govori?’

»Bojim se smrti, Pilar,’ rekao je. ,Tengo miedo de morir. S’vaćaš li?’

»,Onda izlazi iz kreveta,’ kazala sam mu. ,U jednom krevetu nema za sve mjesta, za me.

za te i za tvoj strah.’

»Onda se zasramio, i smirio se, a ja sam zaspala, ali, čovječe, on je obična ruševina«.

Robert Jordan ne odgovori ništa.

»Cijeli svoj život osjećam od vremena do vremena tu tugu«, reče žena. »Ali to nije kao

Pablova tuga. Ona ne djeluje na moju odlučnost«.

»Vjerujem«.

»Može biti, da je to kao žensko vrijeme«, reče ona. »A možda nije ništa«. Zastane, pa

nastavi: »Velike nade polažem u Republiku, čvrsto vjerujem u Republiku i vjera mi je jaka.

Vjerujem u nju tako gorljivo, kao što pobožni ljudi vjeruju u otajstva«.

»Vjerujem ti«.

»I ti imaš istu vjeru?«

»U Republiku?«

»Da«.

»Da«, reče, nadajući se, da je to istina.

»Sretna sam«, reče žena. »I ne bojiš se?«

»Umrijeti ne«, odvrati on iskreno.

»Ali osjećaš li kakav drugi strah?«

»Samo to, da ne izvršim svoju dužnost kako bih morao«.

»A ne da te uhvate, kao što se onaj bojao?«

»Ne«, odgovori iskreno. »Kad bi se čovjek toga bojao, to bi toliko ovladalo njime, da bi

bio beskoristan«.

»Ti si vrlo hladan momak«.

»Ne«, reče. »Ne mislim to«.

»Ne. Ali si vrlo trijezan«.

»To je zbog toga, što sam suviše zauzet svojim radom«.

»Ali ne voliš li životne stvari?«

»Volim. Jako. Samo ako se ne upleću u moj rad«.

»Piti voliš, to znam. Vidjela sam«.

»Da. Jako. Ali da mi ne smeta u radu«.

»A žene?«

»Volim ih jako, ali im dosada nisam pridavao mnogo važnosti«.

»Ne mariš za njih?«

»Da. Ali nisam našao takve, koja bi me zanijela, kao što se veli, da treba da te zanese«.

»Mislim, da lažeš«.

»Možda malo«. 17

»Ali ti je stalo do Marije?«

»Da. Iznenada i jako«.

»I meni. Mnogo mi je stalo do nje. Da. Mnogo«.

»I meni«, reče Robert Jordan i osjeti kako mu glas hrapavi. »I meni. Da«. Sviđalo mu se,

da to kaže i reče to sasvim propisno španjolski. »Stalo mi je Vrlo mnogo do nje«.

»Ostavit ću vas nasamo nakon što pohodimo El Sorda«.

Robert Jordan ne odgovori ništa. Onda reče: »To nije potrebno«.

»Jest, čovječe. Potrebno je. Nemamo mnogo vremena«.

»Zar si to vidjela iz dlana?« upita.

»Ne. Ne misli na one besmislice s dlana«.

Odbacila je to zajedno s ostalim stvarima, koje bi mogle biti štetne Republici.

Robert Jordan ne reče ništa. Gledao je Mariju, koja je u spilji pospremala posuđe. Obrisala

je ruke, okrenula se i nasmiješila mu se. Nije mogla čuti, što je Pilar govorila, ali dok se

smiješila Robertu Jordanu, zagasito joj je lice pocrvenjelo, pa mu se ponovo nasmiješi.

»Pa i dan je za to«, reče žena. »Vaša je noć, ali i dan je za to. Jasno, nije tako raskošno kao

u Valenciji, u moje vrijeme. Ali možete ubrati po koju divlju jagodu ili nešto slično«.

Nasmije se.

Robert Jordan stavi ruku na njezino veliko rame. »I ti si mi draga«, reče. »Jako si mi

draga«.

»Ti si obični Don Juan Tenorio«, odgovori žena, u neprilici zbog te nježnosti. »Sve ti

počinju biti drage. Evo dolazi Agustín«.

Robert Jordan uđe u spilju i pođe onamo, gdje je stajala Marija. Ona ga je promatrala kako

dolazi k njoj, oči su joj blistale, a lice i vrat joj se ponovo zacrvenješe.

»Zdravo, kuniću«, reče i poljubi je u usta. Ona ga privine k sebi i gledajući mu u lice reče:

»Zdravo. Oh, zdravo. Zdravo!«

Fernando, koji je još uvijek sjedio za stolom i pušio cigaretu, ustade, strese glavom i izađe,

uzevši karabinku, koju je bio naslonio o zid.

»To je vrlo nezgodno«, reče Pablovoj ženi. »I to mi se ne sviđa. Moraš pripaziti na

djevojku«.

»Pa pazim«, odgovori Pilar. »Ovaj drug je njezin novio«.17

»Oh«, reče Fernando. »U tom slučaju, budući da su zaručeni, držim, da je to savršeno

normalno«.

»Radujem se«, doda žena.

»I ja«, ozbiljno se složi Fernando. »Salud, Pilar«.

»Kamo ćeš?«

»Na gornju stražu, da zamijenim Primitiva«.

»Kamo ćeš k đavolu?« upita Agustín ozbiljnoga malog čovjeka, kad im je prišao.

»Na svoju dužnost«, odgovori dostojanstveno Fernando.

»Tvoju dužnost«, reče podrugljivo Agustín. »Da ti mlijeko tvoje dužnosti«. Onda se

okrene k ženi. »Gdje je ona prokleta gadurija, što imam da je čuvam?«

»U spilji«, odgovori Pilar. »U dvjema naprtnjačama. I sita sam tih tvojih besramnih

riječi«.

»Da ti mlijeko tvoje sitosti«, reče Agustín.

»Onda hajde, pa daj sama sebe«, odgovori mu Pilar bez ljutnje.

»Majku ti«, nato će Agustín.

»Ti je nikad nisi imao«, reče mu Pilar, čime je vrijeđanje doseglo posljednji oblik u

španjolskom, u kojem se radnja ne imenuje, nego se samo dade zaključiti.

»Što rade oni unutra?« upita najednom povjerljivo Agustín.

»Ništa«, odgovori mu Pilar. »Nada«. Pa sad smo bar u proljeću, životinjo«.

»Životinjo«, reče Agustín, uživajući u toj riječi. »Životinja. A ti? Ti si kći najveće kurve

među kurvama. Da ti mlijeko proljeća«.

Pilar ga udari po ramenu.

»Ti«, reče i nasmije se onim gromkim smijehom. »Nedostaje ti raznolikost u psovanju. Ali

imaš snage. Jesi li vidio avione?«

»Da im mlijeko njihovih motora«, odgovori Agustín, kimajući glavom i grizući donju

usnu.

»To je već nešto«, reče Pilar. »To je zbilja već nešto. Ali je zaista teško da i izvršiš«.

»Da, na onoj visini«, nasmije se Agustín. »Desde luego. Ali je bolje, da se šalim«.

»Da«, odgovori Pablova žena. »Mnogo je bolje, da se šališ, a ti si dobar čovjek i

poomašno se šališ«.

»Slušaj, Pilar«, Agustín će ozbiljno. »Nešto se sprema. Nije li istina?«

»Kako se tebi čini?«

»Gadno, da ne može biti gore. Bilo je mnogo aviona, ženo. Mnogo aviona!«

»I ti si se od njih preplašio, kao i svi drugi?«

»Qué va«, odgovori Agustín. »Što misliš da spremaju?«

»Slušaj«, reče Pilar. »Po tome, što je ovaj momak došao da ruši mostove, jasno je, da

Republika priprema ofenzivu. Po avionima jasno je, da se fašisti pripremaju, da je dočekaju.

Ali zašto pokazuju avione?«

»U ovom ratu ima mnogo ludih stvari«, odgovori Agustín. »U ovom ratu ima bezgraničnih

gluposti«.

»Jasno«, potvrdi Pilar. »Drukčije mi ne bismo bili ovdje«.

»Da«, složi se Agustín. »I već godinu dana plivamo u toj gluposti. Ali Pablo je čovjek,

koji razumije stvari. Pablo je vrlo lukav.«

»Zašto to kažeš?«

»Kažem, eto«.

»Ali moraš shvatiti«. Pilar stade tumačiti, »da je sada prekasno, da se sačuvaš

lukavštinom, a on je ostalo izgubio«.

»Shvaćam ja«, odgovori Agustín. »Znam, moramo ići.

I budući da moramo pobijediti, da bismo konačno preživjeli, potrebno je, da se mostovi

dižu u zrak. Ali je Pablo vrlo spretan, premda je sada kukavica«.

»I ja sam spretna«.

»Ne, Pilar«, odgovori Agustín. »Nisi spretna. Ti si hrabra. Vjerna si. Odlučna. Pronicava

si. U tebe ima mnogo odlučnost i srca. Ali nisi spretna.«

»Misliš?« upita zamišljeno žena.

»Da, Pilar«.

»Momak je spretan«, odgovori žena. »Vješt i hladan. Vrlo razumne glave«.

»Jest«, odgovori Agustín. »Mora da pozna svoj posao, jer mu ne bi dali da ga vrši. Ali ne

znam, da li je spretan. Za Pabla znam, da jest«.

»Ali je zbog straha i odvratnosti prema akcijama postao beskoristan«.

»Ali ipak je spretan«.

»A što ti veliš?«

»Ništa. Pokušavam da sve inteligentno promotrim. U ovom času moramo raditi razumno.

Čim srušimo most, moramo se smjesta povući. Sve mora biti spremljeno. Moramo znati

kamo ćemo i kako ćemo.

»Naravno«.

»Za to — evo Pabla. To treba vješto uraditi«.

»Nemam povjerenja u Pabla«.

»U ovome, da«.

»Ne. Ti ne znaš, kako se nisko srozao.«

»Pero es muy vivo. Vrlo je spretan. Ako to ne uradimo spretno, zagadili smo«.

»Razmislit ću o tome«, reče Pilar. »Danas ću razmisliti o tome«.

»Za mostove — momak«, nastavi Agustín. »To on mora znati. Vidiš, kako je onaj drugi

dobro organizirao napadaj na vlak«.

»Da«, potvrdi Pilar. »On je zaista izradio sve planove«.

»Ti si za energiju i odlučnost«, reče Agustín. »Ali za pokret — Pablo. Pablo je za

uzmicanje. Prisili ga da to prouči«.

»Razuman si čovjek«.

»Razuman, da«, odvrati Agustín. »Ali sin picardía. Za to je Pablo«.

»Sa svojim strahom i svim ostalim«.

»A što misliš o mostovima?«

»Nužno je. To znam. Dvije stvari moramo uraditi. Moramo otići odavle i moramo

pobijediti. Mostove moramo razoriti, želimo li pobijediti«.

»Ako je Pablo tako vješt, zašto on to ne vidi?«

»Htio bi zbog svoje slabosti, da stvari ostanu kakve jesu. Želi da ostane u viru svoje

slabosti. Ali rijeka raste. Kad bude prisiljen da mijenja, izvest će to vješto. Es muy vivo.«18

»Dobro je, da ga momak nije ubio«.

»Qué va. Ciganin je htio, da ga prošle noći ubijem. Ciganin je živinče«.

»I ti si živinče«, reče ona. »Ali inteligentno«.

»Oboje smo inteligentni«, odgovori Agustín. »Ali talenat je Pablo«.

»Samo je teško s njim. Ne znaš, kako se srozao«.

»Da. Ali je talenat. Gle, Pilar. Sve što trebaš za vođenje rata, to je da si inteligentan. Ali da

pobijediš, moraš imati talenta i materijala«.

»Razmislit ću o tome«, odgovori ona. »Sada moramo krenuti. Zakasnili smo«. Onda,

dignuvši glas, zovne: »Englezu. Inglés. Dođi. Hajdemo!«

DESETO POGLAVLJE

»Odmorimo se«, Pilar će Robertu Jordanu. »Sjedi, ovdje, Marijo, i odmorimo se«.

»Moramo dalje«, odgovori Robert Jordan. »Odmarat ćemo se, kad stignemo tamo. Moram

vidjeti toga čovjeka«.

»Vidjet ćeš ga«, reče mu žena. »Ne žuri ti se. Sjedi, Marijo«.

»Hajde«, opet će Robert Jordan. »Odmarat ćemo se na vrhu«.

»Ja ću počinuti sada«, odgovori žena i sjede uz potok. Djevojka sjede kraj nje u vrijes,

gdje joj je sunce sjalo na kosu. Jedino je Robert Jordan stajao gledajući preko

visoke planinske livade, kojom je tekao potočić s pastrvama. Gdje je stajao, rastao je vrijes.

Na donjem je dijelu livade mjesto vrijesa rasla žuta paprat, iz koje se dizalo sivo kamenje, a

dolje niže crnio se niz borova.

»Koliko još ima do El Sordovih?« upita je.

»Nije daleko«, odgovori žena. »Preko ovog proplanka, dolje do obližnje doline, pa iznad

šume uz potok. Sjedi i zaboravi svoju ozbiljnost«.

»Htio bih da ga vidim i da svršim s tim«.

»A ja bih htjela da okupam noge«, odgovori žena, pa sazuvši cipele s potplatima od

konopa i svukavši debelu vunenu čarapu, zamoči desnu nogu u potok. »Bože moj, kako je

hladna«.

»Trebali smo uzeti konje«, primijeti Robert Jordan.

»Za me je dobro ovako«, reče žena. »Baš mi je tako nešto i nedostajalo. Što ti je?«

»Ništa, samo mi se žuri«.

»Onda se umiri. Ima mnogo vremena. Kako je lijep dan i kako sam zadovoljna, što nisam

među borovima. Ne možeš ni zamisliti, kako se čovjek može zasititi borova. Nisi l’ i ti sita

borova, guapa?«

»Ja ih volim«, odgovori djevojka.

»Što možeš voljeti na njima?«

»Volim onaj miris i osjećati iglice pod nogama. Volim šum vjetra u visokom drveću i

škripanje jednog o drugo«.

»Ti sve voliš«, reče Pilar. »Bila bi božji dar za svakoga muškarca, samo kad bi znala malo

bolje kuhati. Ali borovo drveće stvara šumu dosade. Ti nisi nikada upoznala

bukovu, hrastovu ili kestenovu šumu. To su šume. U takvim je šumama svako drvo drukčije,

tamo ima značaja i ljepote. Borova šuma je dosadna. Što kažeš, Inglés?

»I ja volim borove«.

»Pero venga«, na to će Pilar. »Vas dvoje. I ja volim borove, ali smo predugo u tom borju.

I planina sam se zasitila. U planinama imaš samo dva smjera. Dolje i gore, a dolje vodi samo

na cestu i u fašističke gradove«.

»Ideš li kada u Segoviju?«

»Qué va. S ovim licem? Ovo je lice poznato. Kako bi ti se sviđalo, ljepotice, da si ružna?«

upita Mariju.

»Ti nisi ružna?«

»Vamos, nisam ružna. Ružna sam se i rodila. Cijeloga sam života bila ružna. Ti, Inglés, ti

ne znaš ništa o ženama. Da li ti znaš, kako se osjeća ružna žena? Da li znaš, što znači

cijeli život biti ružan, a u sebi osjećaš, da si lijep? To je vrlo čudno.« Zamoči drugu nogu u

potok, pa je izvadi. »Bože, hladno je. Gle, pliske«, reče i pokaže na sivu okruglu pticu, što se

ljuljala na kamenu uz potok. »Ove nisu ni za što. Nit pjevaju, niti su dobre za jelo. Jedino

igraju repom gore-dolje. Daj mi cigaretu, Inglés«, zamoli, i uzevši je, zapali je kresivom

iz džepa svoje košulje. Odbijala je dimove cigarete i gledala Mariju i Roberta Jordana.

»Život je vrlo čudan«, reče i ispusti dim kroz nosnice. »Bila bih dobar muškarac, ali sam

potpuno žena, i to ružna. Pa ipak su me ljubili mnogi muškarci, i ja sam ljubila

mnoge muškarce. Čudno je to. Slušaj, Inglés, to je interesantno. Pogledaj me, kako sam

ružna. Pogledaj izbliže Inglés.«

»Nisi ružna.«

»Qué no?19

Ne laži mi. Ili,« prasnu u dubok smijeh. »Zar je počelo djelovati i na te? Ne.

Šalim se. Ne. Pogledaj ovu rugobu. Pa ipak čovjek nosi u sebi neka čuvstva, koja zasljepljuju

muškarca, dok te ljubi. S tim čuvstvom u sebi zasljepljuješ njega i zasljepljuješ sebe. Onda on

jednoga dana, bez ikakva razloga, opazi, da si ružna kao što stvarno jesi, i više nije slijep, i

onda i ti vidiš, da si onako ružna, kako te on vidi, pa izgubiš i muškarca i svoje osjećaje.

Razumiješ li, guapa?« Potapša djevojku po ramenu.

»Ne«, odgovori Marija. »Jer ti nisi ružna.«

»Nastoj da se služiš glavom, a ne srcem, i slušaj,« opet će Pilar. »Govorim ti vrlo

zanimljive stvari. Zar te ne zanimaju, Inglés?«

»Da. Ali moramo ići.«

»Qué va. Meni je ovdje vrlo dobro. Onda,« nastavi ona, obraćajući se Robertu Jordanu,

kao da govori razredu, gotovo kao da drži predavanje. »Nakon nekog vremena, kad si ružna

kao što sam ja, ružna toliko, koliko žena može biti, onda se, kao što kažem, nakon nekog

vremena u tebi stane ponovo razvijati osjećaj, idiotski osjećaj, da si lijepa. Raste kao kupus. I

onda, kad se osjećaj razvio, spazi te drugi muškarac i misli da si lijepa, i sve počinje iznova.

No, sad mislim, da me je to prošlo, ali se može opet javiti. Ti si sretna, guapa, što nisi ružna.«

»Ali ja jesam ružna«, tvrdila je Marija.

»Pitaj njega. I ne stavljaj nogu u potok, jer će ti se smrznuti.«

»Kad Roberto kaže, da bismo morali ići, onda mislim da bismo morali«, reče Marija.

»Slušaj ti nju«, na to će Pilar. »Ovdje se ja izlažem isto toliko koliko i tvoj Roberto, i

velim vam, da nam je dobro, dok se odmaramo tu uz potok, i da imamo dosta vremena. Osim

toga, sviđa mi se govoriti. To je jedino civilizirano, što imamo. Kako bismo se drukčije mogli

zabavljati? Zar te ne zanima ono, što govorim, Inglés?«

»Govoriš vrlo dobro. Samo ima drugih stvari, koje me interesiraju više, nego razgovor o

ljepoti ili nedostatku ljepote.«

»Onda hajde da govorimo o onome, što tebe interesira.«

»Gdje si bila, kad je započeo pokret?«

»U svom mjestu.«

»U Avili?«

»Qué va, Avila.«

»Pablo je rekao, da je iz Avile.«

»Laže. Htio je uzeti neki veliki grad kao svoje mjesto. To je« — i ona imenuje neko drugo

mjesto.

»I što se dogodilo?«

»Mnogo toga«, odgovori žena. »Mnogo. I sve je bilo ružno. Pa i ono, što je bilo slavno.«

»Pripovijedaj mi o tome«, zamoli Robert Jordan.

»Grozno je«, reče žena. »Ne volim govoriti o tome pred djevojkom.«

»Pripovijedaj,« opet će Robert Jordan. »Pa ako nije za nju, nek ne sluša.«

»Mogu čuti«, upadne Marija. Stavi ruku na ruku Roberta Jordana. »Nema ničega, što ja ne

bih mogla slušati.«

»Ne radi se o tome, da li možeš slušati,« reče Pilar. »Radi se o tome, da li da ti to

pripovijedam i prouzročim ti teške sne.«

»Zbog jedne priče ne ću imati teške sne,« odgovori joj Marija. »Misliš li, da će mi tvoje

pripovijedanje, nakon svega što smo doživjeli, natjerati teške sne?«

»Možda će Inglés imati loše sne.«

»Pokušaj, pa da vidiš.«

»Ne, Inglés, ne šalim se. Jesi l’ vidio početak pokreta u bilo kojem malom mjestu?«

»Nisam«, odgovori Robert Jordan.

»Onda nisi vidio ništa. Vidio si, kakva je sada ruševina Pablo, ali si trebao vidjeti Pabla

toga dana.«

»Pripovijedaj.«

»Ne. Ne želim.«

»Pripovijedaj.«

»Pa, dobro. Kazat ću ti istinito, kako je bilo. Al’ ti, guapa, kaži mi, ako nadođemo na

nešto, što bi te uznemirilo.«

»Ne ću slušati, ako me bude uznemirivalo«, odgovori joj Marija. »Ne može biti gore, nego

što su mnoge druge stvari.«

»Mislim da može«, reče žena. »Daj mi još jednu cigaretu, Inglés, i vámonos.«20

Djevojka se nasloni na vrijes na obali potoka, Robert Jordan se izvali s ramenima na tlu, a

s glavom na busenu vrijesa. Dok su slušali, on ispruži ruku, nađe Marijinu i zadrži je u svojoj,

i stade trljati njezinom i svojom pesti po vrijesu, sve dok ona ne otvori svoju i ne položi je

ploštimice na njegovu.

»Bilo je rano ujutro kad su se civiles21

predali u kasarni«, započe Pilar.

»Napali ste kasarnu?« upita Robert Jordan.

»Pablo ju je noću opkolio, prerezao telefonske žice, podmetnuo dinamit pod jedan zid, i

pozvao guardia civil da se preda. Nisu htjeli. U zoru je razorio zid. Zametnula se borba. Dva

civiles su ubijena. Četvorica su bila ranjena, a četvorica se predadoše.

»Mi smo svi u ranom jutarnjem svijetlu ležali po krovovima, po zemlji, uz rubove zidova i

zgrada, a oblak prašine od eksplozije još se nije slegao, jer se bio digao visoko u zrak, a nije

bilo vjetra da ga odnese, i svi smo pucali u razorenu stranu zgrade, puneći puške i pucajući u

dim, a iznutra su još uvijek blistale puške, a onda se iz dima čula vika da više ne pucamo, i

iziđoše četiri civiles s dignutim rukama. Veliki dio krova je pao unutra, i zid je odletio, pa su

izišli da se predaju.«

»,Ima li još tko unutra?’ vikao je Pablo.

»,Ima ranjenih.’

»,Čuvajte ove,’ doviknuo je Pablo četvorici, koji su prišli tamo, otkuda smo pucali.

,Stanite ovdje. Uza zid,’ rekao je civilesima. Četvorica civiles stajala su uza zid, prljavi,

prašni i garavi od dima, s četvoricom, što su ih čuvali naperivši svoje puške u njih, a Pablo i

ostali uđoše unutra da svrše s ranjenima.

»Pošto su izvršili, nije se više čula nikakva vika ranjenika ni stenjanje, ni plač, ni pucanje

u kasarni, pa Pablo i ostali iziđoše; Pablo je zabacio svoju lovačku pušku preko leđa, a u ruci

je nosio pištolj mauzer.

»,Gle, Pilar,’ rekao je. ,Ovaj je bio u ruci oficira, koji se sam ubio. Još nikada nisam pucao

iz pištolja. Ti,’ rekao je jednom između gardista, pokaži mi kako se njime barata. Ne. Ne

pokazuj. Reci mi.’

»Dok je u kasarni odjekivala pucnjava, četiri civilesa su stajala uza zid, znojila se i šutjela.

Svi su bili visoki ljudi s licima guardias civiles, a to su lica istoga tipa, kao što je i moje.

Samo što su njihova lica bila obrasla kratkom bradom, jer se toga svoga zadnjeg jutra još nisu

obrijali, a stajali su uza zid bez riječi.

»,Ti,’ reče Pablo jednome, koji mu je bio najbliži. ,Reci mi, kako se njim barata.’

»,Povuci dolje polužicu,’ reče čovjek jako suhim glasom. Povuci zatvarač unatrag i pusti

ga naglo naprijed.’

»,3to je to zatvarač?’ upita Pablo, gledajući četvoricu civiles. ,Što je zatvarač?’

»,Pokretljivi gornji dio.’

»Pablo ga povuče, ali zatvarač zapne. ,Što sada?’ reče. ,Zaglavio se. Lagao si mi.’

»,Povuci ga još unatrag i pusti ga polako naprijed,’ reče civil, ali ja nikada nisam čula

takvu boju glasa. Bio je sivlji nego jutro bez sunca.

»Pablo povuče i ispusti, kao Što mu je čovjek rekao, a zatvarač udari naprijed na svoje

mjesto, i pištolj je bio napet, s iglom izvučenom straga. Bio je to gadan i nespretan pištolj, s

malenim okruglim drškom i velikom plosnatom cijevi. Za sve to vrijeme civiles su ga motrili

i nisu govorili ništa.

»,3to kaniš s nama?’ upitao je jedan.

».Ustrijelit ću te,’ reče Pablo.

»,Kada?’ upita čovjek istim mračnim glasom.

»,Sada,’ reče Pablo.

»,Gdje?’ upita čovjek.

»,Tu,’ reče Pablo. ,Tu. Sada. Tu i sada. Imaš li išta kazati?’

»,Nada,’ odgovori civil. .Ništa. Ali to je odvratno.’

»,I ti si odvratan,’ njemu će Pablo. ,Ti ubojico seljaka. Ti, koji bi ustrijelio rođenu majku.’

»,Ja nisam nikada nikoga ubio,’ odgovori civil. , I ne govori o mojoj majci.’

».Pokažite nam kako se umire. Vi koji ste uvijek ubijali.’

»Nije potrebno da nas vrijeđaš,’ reče drugi civil. ,A mi znamo kako treba umrijeti.’

»,Kleknite uza zid, s glavom uza zid,’ zapovjedi im Pablo. Civiles pogledaše jedan

drugoga.

»,Kleknite, kad kažem,’ ponovi Pablo. ,Dolje i kleknite.’

»,Što ti se čini, Paco?’ reče jedan civil najvišem, koji je govorio s Pablom o pištolju. Na

rukavima je nosio kaplarske znakove, jako se znojio, premda je u rano jutro još bilo hladno.’

»,Pa možemo i da kleknemo,’ odgovorio je. ,Nije važno.’

»,Bliže je zemlji,’ doda onaj, što je prvi govorio, pokušavajući da se našali, ali su bili

preozbiljni za šale, i nitko se nije ni nasmiješio.

»,Onda kleknimo,’ reče prvi civil, i sva četvorica klekoše, a izgledali su nezgrapno s

glavama uza zid i spuštenim rukama: Pablo je prolazio iza njih i redom ih strijeljao pištoljem

u zatiljak, idući od jednoga do drugoga i stavljajući im cijev pištolja na zatiljak, i kako je u

kojega opalio, svaki se srušio na tle. I sada mi se čini, da čujem pištolj, oštar, a ipak prigušen

zvuk, i vidim trzaj cijevi i ljudsku glavu, kako pada naprijed. Jedan je držao glavu uspravno i

onda, kad ju je pištolj dotakao. Jedan je nagnuo glavu naprijed i pritisnuo čelo o zid. Jedan je

drhtao cijelim tijelom, i glava mu se tresla. Samo je jedan pokrio oči rukama, a taj je bio

posljednji; i četiri tijela ležahu uza zid, kad se Pablo okrenuo od njih i pošao prema nama s

pištoljem u ruci.

»,Pridrži mi ga, Pilar,’ rekne. ,Ne znam kako da spustim iglu,’ predao mi je pištolj i stajao

je tako gledajući četvoricu gardista, kako leže uza zid kasarne. Svi, koji su bili s nama, stajali

su tu gledajući ih, ali nitko ne izusti ni riječi.

»Zauzeli smo mjesto, a još je bilo rano ujutro, i nitko nije ništa jeo, niti je itko popio kavu,

i promatrali smo jedno drugo, a svi smo bili, od eksplozije kod kasarne, prašni, kao ljudi kod

vršidbe, a ja sam stajala držeći u ruci pištolj, koji mi je bio težak, i osjećala sam slabost u

želucu, kad god sam pogledala mrtve gardiste pokraj zida; svi su bili sivi i prašni kao i mi, ali

je svaki od njih navlažio svojom krvlju suho blato uza zid, gdje je ležao. I dok smo tako

stajali, diglo se sunce iznad dalekih bregova i obasjalo cestu, na kojoj smo stajali, i bijeli zid

kasarne, i na tom prvom suncu zlatila se prašina u zraku; a seljak, koji je stajao uza me,

pogleda zid kasarne i one, koji su tamo ležali, a onda pogleda u nas, pa u sunce, i rekne:

,Vaya,22

počinje dan.’

»,A sad hajdemo na kavu,’ rekoh.

»,Dobro, Pilar, dobro,’ odgovori on. I odosmo u mjesto, na Plazu23

; to su bili zadnji, što su

strijeljani u selu.

»Što se dogodilo s drugima?« upita Robert Jordan. »Zar u mjestu nije bilo drugih fašista?«

»Qué va, nije bilo drugih fašista? Bilo ih je više od dvadeset. Ali nijedan nije strijeljan.«

»Nego što ste uradili?«

»Pablo ih je dao tući mlatilima do smrti i bacio ih s vrha klisure u rijeku.«

»Svu dvadesetoricu?«

»Ispripovjedit ću ti. To nije tako jednostavno. I nikada u svom životu ne bih htjela vidjeti

takav prizor, kao što je bilo mlaćenje do smrti na plazi23

na vrhu klisure iznad rijeke.

»Mjesto se diže na visokoj obali, nad rijekom, a tamo je i trg s vodoskokom, klupama i

krošnjatim drvećem, koje daje klupama sjenu. Balkoni kuća gledaju na plažu. Šest ulica vodi

na plažu, a uz kuće su arkade, koje vode okolo plaze, tako da čovjek može šetati u sjeni

arkada, kad je sunce jako. Na tri strane plaze su arkade, a na četvrtoj je šetalište zasjenjeno

drvećem, uz rub klisure, a duboko pod njom je rijeka. Ima trista stopa dolje do rijeke.

»Pablo je organizirao sve, kao i napadaj na kasarnu. Najprije je kolima zatvorio ulaze u

ulice, kao da uređuje plažu za capeu. Za amatersku borbu s bikovima. Sve fašiste su držali u

Ayuntamientu, u općini, a to je bila najveća zgrada na jednoj strani plaze. Tu je u zidu

smješten sat, a u zgradama pod arkadom nalazio se fašistički klub. Na pločniku pod arkadom,

pred svojim klubom, imali su stolove i stolce. Tu su, prije pokreta, običavali piti aperitive.

Stolovi i stolci su bili od pletenih šiba. Bilo je kao u kavani, samo elegantnije.«

»Zar nije bilo borbe, dok ste ih zarobili?«

»Pablo ih je dao pohapsiti noću, prije nego je napao kasarnu. Ali je već bio opkolio

kasarnu. Sve ih je dao pobrati po kućama istog sata, kad je počeo napadaj. To je bilo

inteligentno. Pablo je organizator. Drukčije bi ga napali s boka i s leđa, dok je osvajao

kasarnu guardia civil.

»Pablo je vrlo inteligentan, ali i vrlo okrutan. Dobro je planirao i izveo ono s tim selom.

Slušaj. Nakon uspješnoga napadaja, kad su se četiri posljednja gardista predala, i on ih pobio

pokraj zida, i pošto smo popili kavu u kavani na uglu, s kojeg kreće autobus, a koja se uvijek

otvara najranije ujutro, Pablo je stao uređivati plažu. Kola su nagomilali upravo kao za capeu,

jedino što nisu zatvorili onu stranu prema rijeci. Ta je ostala otvorena. Onda Pablo naredi

popu da ispovjedi fašiste i da im dade potrebne sakramente.

»Gdje je to radio?«

»U Ayuntamientu, kao što sam rekla. Vani je bila velika gužva, i dok se to odigravalo

unutra s popom, vani su poneki ispadali i vikali prostote, ali se većina svijeta držala ozbiljno i

dostojno. Šale su zbijali oni, koji su se već napili slaveći zauzeće kasarne, a bilo je i ništarija,

koji su pijani u svako doba.

»Dok je pop obavljao taj posao, dotle je Pablo one na trgu poredao u dva reda.

»Poredao ih je u dva reda, kao što se redaju ljudi kod vučenja užeta, ili kao što svijet stoji

u gradu da promatra konac biciklističke utrke, ostavljajući samo tolko prostora, da biciklisti

mogu proći između njih, ili, kao što ljudi stoje, da načine prolaz procesiji, kad se nose svete

slike. Dva metra su ostavili između redova, što su se protezali od vrata Ayuntamienta ravno

preko plaze do ruba klisure. Tako, kad bi čovjek izišao iz Ayuntamienta i pogledao s vrata

preko plaze, vidio bi dva čvrsta reda ljudi kako čekaju.

»Bili su naoružani mlatilima, kakva se upotrebljavaju za mlaćenje žita, a bili su udaljeni

jedni od drugih za dobru duljinu mlatila. Svi nisu imali mlatila, jer ih nije bilo

moguće nabaviti dovoljan broj. No većina se opskrbila iz dućana Don Guillerma Martina,

koji je bio fašist i prodavao je sve vrste poljodjelskog alata. A oni, koji nisu imali mlatila,

držali su teške pastirske toljage ili volovske badlje, a neki drvene vile, one s drvenim

zupcima, kojima se nakon mlaćenja baca u zrak slama i pljeva. Neki su imali srpove i kosire,

ali te je Pablo postavio sasvim na kraju redova, na samom rubu klisure.

»Redovi su bili mirni, a dan je bio jasan, jasan kao danas, visoko na nebu lebdjeli su oblaci

kao i danas, plaza još nije bila prašna, jer je noću pala jaka rosa; drveće je bacalo sjenu po

ljudima u redovima, a mogao si čuti vodu, kako teče iz mjedene cijevi u lavljim ustima i pada

u bazen bunara, kamo su žene nosile vrčeve, da ih napune vodom.

»Jedino blizu Ayuntamienta, gdje je pop obavljao svoju dužnost s fašistima, dolazilo je do

ispada, a činili su to oni ništarije, koji su, kao što sam rekla, već bili pijani, i natisnuti se oko

prozora vičući unutra, kroz rešetke, prostote i bljutave šale. Većina ljudi u redovima bijaše

mirna, i čula sam jednoga, kako govori: ,Hoće li biti i žena?’

»A drugi reče: ,Nadam se, za ime božje, da ne će.’ »Onda netko reče: ,Evo Pablove žene.

Slušaj Pilar, ima li žena?’

»Pogledala sam ga, bio je to seljak odjeven u nedjeljno odijelo; znojio se jako i rekla sam

mu: ,Ne, Joaquín. Nema žena. Mi ne ubijamo žene. Zašto bismo ubijali žene?’

»A on reče: ,Hvala Kristu, nema žena, a kad će početi?’ »Ja rekoh: ,Čim pop svrši.’

»,A pop?’

»,Ne znam,’ odgovorim mu; vidjela sam, kako mu se lice trza, a znoj mu izbija po čelu.

,Nikad nisam ubio čovjeka’ reče mi.

»,Onda ćeš sada naučiti,’ dobaci mu seljak, koji je stajao do njega. ,Ali mislim, da jednim

udarcem ovoga ne možeš ubiti čovjeka, i steže svoje mlatilo objema rukama, ogledavajući ga

sumnjivo.

»,U tome i jest ljepota svega toga,’ odgovori drugi seljak. ,Mora se udariti mnogo puta.’

»,Zauzeli su Valladolid. Imaju Avilu,’ reče netko. ,To sam čuo prije nego što smo ušli u

mjesto.’

»,Ali ovo mjesto ne će nikada zauzeti. Ovo mjesto je naše. Pretekli smo ih,’ odgovorili

mu. ,Pablo nije čovjek, koji bi čekao, da oni udare.’

»,Pablo je sposoban,’ primijeti netko. ,Ali u obračunavanju s civiles bio je sebičan. Ne

misliš li i ti to, Pilar?’

»,Da,’ odgovorih. ,Ali sada u ovome sudjelujemo svi.’

»,Da,’ doda on. ,Dobro je organizirano. Ali zašto ne čujemo više nikakvih vijesti o

pokretu?’

».Pablo je prije napadaja na barake, prerezao telefonske žice. Još nisu popravljene.’

»,Ah,’ reče on. .Zato ništa ne čujemo. Ja sam čuo vijesti jutros rano u cestarevoj kući.’

»,A zašto se ovako radi?’ upita me.

»,Da se uštede naboji,’ odgovorih mu. ,I da svaki čovjek primi na se dio odgovornosti.’

».Onda bi trebalo početi. Trebalo bi početi.’ Pogledala sam ga i vidjela da plače.

».Zašto plačeš, Joaquín?’ upitah ga. .Zato ne treba plakati.’

»,Ne mogu se svladati, Pilar,’ odvrati. .Nisam nikad nikoga ubio.’

»Ako niste vidjeli dan revolucije u malom mjestu, gdje svi poznaju sve u mjestu i oduvijek

su se poznavali, onda niste vidjeli ništa. Toga je dana većina ljudi, što su stajali u dvostrukom

redu preko plaze, nosila odjeću, u kojoj rade u poljima, jer su došli u grad u žurbi, ali neki,

koji nisu znali, kako da se obuku za prvi dan pokreta, nosili su svoje nedjeljno ili blagdansko

odijelo, i kad su vidjeli da drugi, zajedno s onima, što su napali barake, nose najstariju

odjeću, bilo ih je sram, što su se pogrešno obukli. Ali nisu htjeli svući svoje kapute, jer su se

bojali, da ih ne izgube, ili da im ih ništarije ne ukradu, pa su zato stajali i znojili se na suncu i

čekali početak.

»Onda se diže vjetar. Prašina se već bila posušila i razmrvila po plazi, zbog ljudi, koji su

po njoj hodali, stajali i strugali nogama i počela se vijoriti zrakom, a neki čovjek

u tamnoplavom nedjeljnom kaputu stade vikati: ,Agua! Agua!,24

i nadglednik plaze, čija je

dužnost bila da svako jutro gumenom cijevi polije plažu, dođe, otvori cijev i poče

polijevati prašinu od kraja plaze, pa prema sredini. Onda se oba reda pomakoše, da može

politi prašinu u centru trga; voda je iz cijevi tekla u velikim lukovima i blistala se na suncu, a

ljudi su stajali naslonjeni na svoja mlatila, toljage ili bijele drvene vile i gledali kako voda

šiba u mlazu. I onda, kad je plaza već bila lijepo navlažena i prašina se slegla, uspostaviše

ponovo redove, a jedan seljak vikne: ,Kad ćemo dobiti prvog fašista? Kad će prvi izići iz

rupe?’

».Uskoro,’ povikao je Pablo s vrata Ayuntamiento.. Uskoro će izići prvi.’ Glas mu je

ohrapavio od vikanja u napadaju i od dima kasarne.

».Zašto otežete?’ upita netko.

»,Još su zauzeti svojim grijesima,’ poviče Pablo.

»,Pa da, dvadesetorica su,’ dobaci neki čovjek.

»,Ima ih više,’ doda drugi.

»,Među dvadesetoricom se skupi mnogo grijeha.’

»,Da, ali ja mislim, da je to smicalica, da dobiju na vremenu. Sigurno, kad se netko nađe u

ovakvu škripcu, ne može se sjetiti svojih grijeha, osim onih najkrupnijih.’

»,Onda se strpi. Jer kad ih ima više od dvadeset, imaju i dosta velikih grijeha, pa će trebati

prilično vremena.’

».Strpljiv sam ja,’ odvrati onaj. ,Ali je bolje da svršimo s time. A za njih i za nas. Srpanj je

i mnogo je posla. Poželi smo, ali nismo omlatili. Još nije vrijeme sajmova i svetkovina.’

»,Ali će danas biti i sajam i svetkovina,’ doda drugi. .Sajam Slobode, i od danas, kad ih

uništimo, mjesto i zemlja bit će naši.’

»,Danas mlatimo fašiste,’ reče netko, ,i iz pljeve će niknuti sloboda ovog puebla.’

»,Moramo je dobro otkrojiti, da je zaslužimo,’ doda drugi. .Pilar,’ reče mi, ,kad ćemo se

sastati radi organiziranja?’

»,Čim ovo svrši,’ odgovorila sam mu. ,U istoj zgradi Ayuntamiento.’

»Nosila sam, iz šale, na glavi trorogi lakasti šešir guardije civil, a već sam bila spustila

iglu na pištolju, spuštajući je palcem, dok sam povlačila okidač, jer mi se to činilo prirodnim;

pištolj sam držala za konopcem, što sam ga nosila oko pojasa i to tako, da sam dugu cijev

zadjela za konopac. Kad sam šešir stavljala na glavu, činila mi se šala vrlo zgodnom, premda

bi mi kasnije bilo draže, da sam mjesto šešira uzela futrolu za pištolj. Ali me jedan od ljudi u

redovima ukori: .Pilar, kćeri. Čini mi se neukusno, da nosiš taj šešir. Sad smo svršili s takvim

stvarima, kao što je guardia civil.’ »,Onda ću ga,’ odvratih, .skinuti.’ I to sam učinila.

»,Daj ga meni,’ reče on. .Treba ga uništiti.’

»I kako smo bili na kraju reda, gdje put vodi uz klisuru pored rijeke, on uze šešir u ruke i

zavitla njime preko klisure, onako kako pastir baca ispod ruke kamen na bikove, da ih stjera u

krdo. Šešir odleti daleko kroz zrak, i vidjeli smo, kako biva sve manji i manji, i kako se

lakasta koža blista u bistrom zraku, dok je padao k rijeci. Pogledala sam unatrag, preko trga, a

po svim se prozorima i balkonima sjatio svijet, a preko trga se pružio dvostruki red ljudi sve

do vrata Ayuntamiento.; masa je vrvjela oko prozora te zgrade i čuo se šum razgovora

mnogih ljudi, a onda začuh viku, i netko reče: ,Evo, dolazi prvi,’ a to je bio Don Benito

Garcia, načelnik; izišao je gologlav i sišao polagano s vrata niz trijem, a da se ništa nije

dogodilo; ušao među redove ljudi s mlatilima, i ništa se nije dogodilo. Prošao je dvojicu,

četvoricu, osmoricu, desetoricu ljudi, a da se ništa nije dogodilo. Hodao je između redova

ljudi, dignute glave. Debelo mu je lice bilo sivo, oči je upro preda se, a onda bi preletio njima

s jedne strane na drugu, no išao je postojano dalje. I ništa se nije dogodilo.

»S nekog balkona netko poviče: ,Qué pasa cobardes? Što je to, kukavice?’, a Don Benito

je prolazio između ljudi, a da se ništa nije dogodilo. Onda vidjeh jednog čovjeka, tri čovjeka

niže od mjesta, gdje sam ja stajala; lice mu se trzalo i grizao je usne, a ruke su mu pobijelile

na mlatilu. Vidjela sam ga, kako gleda prema Don Benitu i promatra ga, gdje dolazi. I još se

ništa ne dogodi. Onda, časak prije nego što je Don Benito došao u ravninu toga čovjeka,

čovjek podigne mlatilo tako visoko, da je udario onoga pokraj sebe i zviznu Don Benita

udarcem, koji ga je zahvatio sa strane po glavi, a Don Benito ga pogleda, a čovjek ga udari

ponovo i povikne: ,Evo ti, Cabrón,25

a udarac zahvati Don Benita po licu, i on pokrije lice

rukama. Tukli su ga dok nije pao, a čovjek, koji ga je prvi udario, pozva druge da mu

pomognu, i zgrabi za ovratnik Don Benitove košulje, a drugi ga prihvatiše za ruke i vukli su

ga tako s licem po prašini plaze sve do ruba klisure i bacili ga preko nje u rijeku. A čovjek,

koji ga je prvi udario, kleknuo je na rub klisure i gledao za njim i govorio: Cabrón! Cabrón!

Oh, Cabrón! To je bio napoličar kod Don Benita, i nikad se nisu mogli složiti. Zavadili su se

zbog komada zemlje uz rijeku, koji je Don Benito uzeo ovom čovjeku i dao drugom, pa ga je

zato ovaj odavna mrzio. Taj se čovjek nije više pridružio redovima, nego je sjedio kraj klisure

i gledao dolje, kamo je pao Don Benito.

»Nakon Don Benita nitko nije izlazio. Sada na plazi nije bilo nikakve vike, i svi su čekali,

da vide tko će izići. Onda neki pijanac poviče na sav glas: ,Qué salga el toro! Pustite bika!’

»Onda netko s prozora Ayuntamiento drekne: ,Ne će da se maknu! Svi se mole!’

»Drugi pijanac vikne: ,Izvucite ih napolje. Hajde, izvucite ih napolje. Prošlo je vrijeme za

molitvu.’

»Ali nitko ne iziđe, a onda vidjeh jednoga čovjeka, gdje izlazi na vrata.

»Bio je to Don Federico Gonzáles, vlasnik mlina i trgovine krmom, koji je bio fašist

prvoga reda. Bio je visok i suh, kosu je češljao preko tjemena s jedne strane glave na drugu,

da pokrije ćelu, a imao je na sebi noćnu košulju zataknutu u hlače. Bio je bos, onako kako su

ga otjerali od kuće; išao je ispred Pabla držeći ruke iznad glave, a Pablo je išao za njim,

upirući cijevi svoje lovačke puške u leđa Don Federica Gonzálesa, dok Don Federico nije

ušao u dvored. Ali kad ga je Pablo ostavio i vratio se k vratima Ayuntamienta, Don Federico

nije mogao ići naprijed, pa stade, digne oči k nebu i pruži ruke gore, kao da će njima uhvatiti

nebo.

»,Nema nogu da hoda,’ reče netko.

»,5to je, Don Federico? Zar ne možete ići?’ dovikne' mu netko. Ali Don Federico stajaše s

podignutim rukama, i samo su mu se usne micale.

»,Hajde,’ vikne mu Pablo s vrata. ,Idi.’

»Don Federico je stajao i nije se mogao maknuti. Jedan od pijanaca udari ga drškom

mlatila u stražnjicu, a Don Federico poskoči kao plašljivi konj, ali ostade na istom mjestu, s

dignutim rukama i očima prema nebu.

»Onda seljak, koji je stajao kraj mene, reče: ,To je sramota. Ja nemam ništa protiv njega,

ali s ovim prizorom treba svršiti.’ I ode niz red, probije se do mjesta, gdje je stajao Don

Federico i reče: ,Dopustite’ i snažno ga udari toljagom po glavi.

»Onda Don Federico spusti ruke i stavi ih na tjeme, gdje mu je glava bila ćelava, pa

pognute glave, pokrivene rukama, dok su mu između prstiju provirivale tanke, dugačke

vlasi, što su pokrivale ćelu, potrči brzo dvoredom, a mlatila mu udarahu po leđima i

ramenima, dok nije pao, a oni s kraja ga pokupiše i prebaciše preko klisure. Usta nije otvorio

od onoga časa, kad ga je Pablo s puškom izgurao napolje. Jedina mu je poteškoća bila

hodanje. Bilo je kao da ne vlada svojim nogama.

»Nakon Don Federica, vidjela sam, da se na kraju redova uz rub klisure kupe najjači ljudi,

i odem odatle prema arkadi Ayuntamienta, odgurnem na stranu dvojicu pijanaca i pogledam

kroz prozor. U velikoj su sobi Ayuntamienta svi klečali u polukrugu i molili se, a s njima je i

pop klečao i molio. Pablo i neki, koga su zvali Cuatro Dedos, Četiriprstić, postolar, koji je

tada bio mnogo uz Pabla, i još dvojica, stajahu tamo s puškama, i Pablo reče popu: ,Tko će

sada?’, ali pop je nastavio s molitvom i nije odgovorio.

»,Slušajte, vi,’ reče Pablo popu promuklim glasom: ,Tko će sada? Tko je spreman?’

»Pop nije htio govoriti s Pablom i držao se kao da ga ni nema, a ja sam spazila, kako Pablo

postaje sve ljući.

»,Pusti nas sve zajedno,’ reče Pablu Don Ricardo Montalvo, zemljoposjednik, dignuvši

glavu i prekinuvši molitvu da može govoriti.

»,Qué va,’ odvrati Pablo. ,Svaki posebno, kad bude spreman.’

»,Onda sad idem ja,’ reče Don Ricardo. .Nikada ne ću biti pripravniji.’ Dok je govorio,

pop ga je blagosivljao, a kad je ustao, blagoslovi ga ponovo, ne prekidajući svoje molitve,

i pruži Don Ricardu raspelo, da ga poljubi, i Don Ricardo ga poljubi, a onda se okrene i kaže

Pablu: .Nikada ne ću biti pripravniji. Ti Cabronu pokvarena mlijeka. Hajdemo.’

»Don Ricardo je bio nizak čovjek, sijede kose i debela vrata, a imao je na sebi košulju bez

ovratnika. Bio je krivonog, jer je mnogo jašio. .Zbogom,’ reče svima, koji su klečali. ,Ne

tugujte. Umrijeti nije ništa. Jedino zlo je umrijeti u rukama ove canalle.26

Ne dotiči me se,’

rekao je Pablu. ,Ne dotiči me se svojom puškom.’

»Izišao je na vrata Ayuntamiento, i sa svojom sivom kosom i sitnim sivim očima i debelim

vratom izgledao je vrlo malen i ljutit. Pogledao je dvored seljaka i pljunuo na tle. Ispljunuo je

prljavu pljuvačku, što je u takvim slučajevima, kao što znaš, Inglés, vrlo rijetko i rekao:

,Arriba España!’27

Dolje takozvana Republika, i da vam mlijeko vaših otaca.’

»Umlatili su ga vrlo brzo, jer je vrijeđao, a stali su ga tući, čim je došao do prvih ljudi,

tukli su ga, kad je pokušao hodati uzdignute glave, tukli su ga. dok nije pao, i sjekli su ga

kosirima i srpovima, a mnogo ga je ljudi nosilo do ruba klisure, da ga bace prijeko, pa su

zakrvarili ruke i odijela, i tako su sada stali osjećati, da su oni što izlaze pravi neprijatelji, i da

ih treba pobiti.

»Sve dok nije izišao Don Ricardo onako divlje, i stao onako vrijeđati, mnogi bi u

redovima, uvjerena sam, dali mnogo, da se nikad nisu pojavili u njima. I da je iz redova itko

povikao: ,Hajde, oprostimo ostalima, sada su naučili svoje,’ uvjerena sam, da bi se većina

bila složila.

»Ali je Don Ricardo svojim junaštvom učinio vrlo slaba uslugu ostalima. Jer on je

razdražio ljude u redovima, pa se oni, koji su prije samo izvršivali svoju zadaću, i to ne s

osobitim užitkom, sada razljutiše, tako da je razlika bila očita.

»,Van s popom, pa će ići brže,’ povikao je netko.

»,Van s popom.’

»,Dobili smo tri razbojnika, dajte nam i popa!’

«,Dva razbojnika,’ odgovori neki onizak seljak čovjeku, koji je viknuo. ,S našim su

gospodom bila dva razbojnika.’

»,S čijim gospodom?’ reče čovjek, a lice mu je bilo srdito i crveno.

«,Kad se govori o njemu, kaže se naš gospod.’

»,On nije moj gospod; ni u šali,’ odvrati drugi. , I bilo b’ bolje da pripaziš na gubicu, ako

ne želiš prošetati kroz dvored.’

»,Ja sam isto takav slobodnjački republikanac k’o i ti,’ odvrati niski seljak. ,Udario sam

Don Ricarda preko usta. Udario sam Don Federica preko leđa. Don Benita sam promašio. Ali

kažem, da se obično veli naš gospod, kad se govori o tom čovjeku, i da su bila dva

razbojnika.’

»,Da ti mlijeko tvoga republikanstva. Govoriš samo Don ovaj, Don onaj.’

»,Ovdje ih tako zovu.’

»,Ali ne ja, te cabrones. A tvoj gospod. Hej! Evo dolazi novi.’

»Tada smo vidjeli bijedan prizor, jer čovjek, koji je izišao kroz vrata Ayuntamienta, bijaše

Don Faustino Rivero, najstariji sin svoga oca, zemljoposjednika Don Celestina Rivera. Bio je

visok, žutokos i svježe počešljan s čela unatrag, jer je uvijek nosio češalj u džepu, pa se i

sada, pred izlazak, počešljao. Bio je velik ženskar i kukavica, a uvijek je želio biti amaterski

borac s bikovima. Išao je mnogo s ciganima i s borcima s bikovima i s uzgajateljima bikova, i

uživao je noseći andaluzijsko odijelo, ali nije imao hrabrosti, pa su ga smatrali neozbiljnim.

Jednom su objavili, da će kao amater nastupiti na dobrovoljnoj borbi u korist Doma staraca u

Avili i da će ubiti bika jašući, u andaluzijskom stilu, što je dugo vremena vježbao, ali kad je

vidio da su mu dali velikog bika, umjesto maloga sa slabim nogama, kojega je bio sam

izabrao, ispričao se da je bolestan, a neki u govorili, da je utjerao tri prsta u grlo, samo da se

pobljuje.

»Kad su ga oni iz redova vidjeli, počeše vikati: ,Hola, Don Faustino. Pazi da se ne

pobljuješ.’

»,Slušaj me, Don Faustino. Preko klisure ima krasnih djevojaka.’

»,Don Faustino. Pričekaj časak, pa ćemo dovesti većeg bika od onoga.’

»A drugi je povikao: ,Slušaj me, Don Faustino. Jesi l’ ikad čuo govoriti o smrti.’

»Don Faustino je stajao tamo i još se jednako pravio hrabrim. Još je bio pod dojmom, koji

ga je potakao, da navijesti drugima, da sada on izlazi. Bio je to isti poticaj, što ga je natjerao,

da se javi za borbu s bikovima. Zbog njega je vjerovao i nadao se, da može biti amaterski

matador. Ovaj put ga je nadahnuo primjer Don Ricarda, i on je stajao tamo, lijepa i hrabra

izgleda s prezirnim licem. Ali nije mogao govoriti.

»Dođi, Don Faustino,’ zovnu netko iz reda. ,Dođi, Don Faustino. Ovdje je najveći bik.’

»Don Faustino je stajao i gledao napolje, i mislim, dok je tako gledao, da ni u jednom redu

nitko nije osjetio nikakva milosrđa prema njemu. Još je izgledao lijep i ohol; ali vrijeme je

prolazilo, a pred njim se nalazio samo jedan put.

»Don Faustino,’ netko zovne. ,Što čekaš, Don Faustino?’

»,Sprema se da bljuje,’ odvrati drugi, i redovi se nasmijaše.

»,Don Faustino,’ zovne neki seljak. ,Bljuj, ako ti je drago. Meni je svejedno.’

»I, dok smo ga tako promatrali, Don Faustino pogleda duž redova i preko trga prema

klisuri, pa kad opazi klisuru i za njom prazninu, naglo se okrenu i pobježe prema ulazu u

Ayuntamiento.

»Obje linije prasnuše u grohotan smijeh, a netko vikne visokim glasom: »Kuda ćeš, Don

Faustino? Kuda ćeš?

»,Ide da se pobljuje,’ vikne drugi, a svi se ponovo nasmijaše.

»Onda ugledasmo Don Faustina, kako iznova izlazi, a za njim Pablo s puškom. Sada je

nestalo sve njegove otmjenosti. Pogled na redove raspršio mu je držanje i otmjenost, i kad je

sada izišao s Pablom iza sebe, činilo se kao da Pablo čisti ulicu, a Don Faustino kao da je ono

što se gura pred sobom. Don Faustino je sada izišao, križao se i molio, a onda je zaklonio oči

rukama i sišao niza stepenice prema redovima.

»,Pusti ga na miru,’ vikne netko. ,Ne diraj ga.’

Redovi su shvatili, i nitko se ne pomače da dirne Don Faustina, i on je prolazio između

redova, a ruke su mu se, koje je držao na očima, tresle, i usta su mu se micala.

»Nitko ne reče ništa i nitko ga se ne dotače, a kada je došao na po puta, dalje nije mogao,

nego padne na koljena.

»Nitko ga nije udario. Išla sam duž reda, da vidim, što će biti s njim, a jedan se seljak

sagnu i diže ga na noge i reče: ,Ustaj, Don Faustino, i idi. Bik još nije izišao.’

»Don Faustino nije mogao hodati sam, pa mu je s jedne strane pomogao seljak u crnoj

košulji, a s druge strane drugi neki seljak u crnoj košulji i pastirskim čizmama, podržavajući

ga ispod ruku, i tako je Don Faustino prolazio kroz redove s rukama na očima, usne su mu se

neprestano trzale, a zalizana mu se žuta kosa sjajila na suncu; i dok je prolazio, seljaci su

govorili: ,Don Faustino, buen provecho. Don Faustino, dobar tek,’ a drugi su govorili?

,Don Faustino, a sus ordenes. Don Faustino, stojimo ti na službu’; a jedan koji je i sam

propao u borbi s bikovima, reče: ,Don Faustino. Matador, a sus ordenes,’ a drugi: Don

Faustino, u nebu ima krasnih djevojaka, Don Faustino.’ I tako su vodili Don Faustina kroz

redove držeći ga čvrsto s obiju strana, podupirući ga, dok je išao s rukama na očima. Ali mora

da je gledao kroz prste, jer kad dođoše s njime do ruba klisure, kleknuo je ponovo, bacio se

na tle, zgrabio se za zemlju i držao za travu, govoreći: ,Ne. Ne. Ne. Molim. NE.

Molim. Molim. Ne. Ne.’

»Onda se seljaci, što su bili s njim i drugi, oni najtvrđi s kraja redova, sagnuše brzo iza

njega, dok je klečao, snažno ga gurnuše i on odleti preko ruba klisure, a da nije

dobio nijednoga udarca, i dok je padao, čulo se kako glasno tanko vrišti.

»Tada sam uvidjela, da su redovi postali okrutni, a postali su takvi zbog uvreda Don

Ricarda, a onda zbog kukavičluka Don Faustina.

».Dajte nam drugoga,’ viknuo je jedan seljak, a drugi ga udari po leđima i reče: ,Don

Faustino! To je nešto! Don Faustino!’

»,Sad je vidio velikog bika,’ doda drugi. ,Sad mu bljuvanje ne će više pomoći.’

»,U svom životu,’ reče prvi seljak, ,u svom životu nisam vidio tako nešto kao što je Don

Faustino.’

»,Ima ih još,’ drugi će seljak. ,Strpi se. Tko zna, što još možemo vidjeti.’

»Može biti divova i patuljaka,’ odvrati prvi seljak. ,Može biti crnaca i rijetkih afričkih

zvijeri. Ali za me ne će nikada, nikada biti ništa kao Don Faustino. Ali dajte nam još jednoga.

Hajde. Dajte nam drugoga!’

»Pijanci su nudili okolo boce s janušem i konjakom, što su ih opljačkali u baru fašističkog

kluba, ispijajući ih kao vino, pa se i mnogi ljudi u redovima počeše polako opijati, jer su pili

poslije jakih uzbuđenja s Don Benitom, Don Federicom, Don Ricardom i, osobito, s Don

Faustinom. Oni, koji nisu pili iz likerskih boca, pili su iz mješina, što se dodavale od ruke do

ruke, a netko i meni doda jednu mješinu, i ja dobro potegnuh, da mi vino iz kožnate bote28

rashladi grlo, jer sam i ja bila jako žedna.

»,Od ubijanja se jako ožedni,’ reče mi čovjek s mješinom.

»,Qué va’, odvratih. ,Jesi li ubijao?’

»,Ubili smo četvoricu,’ odvrati on ponosno. ,Ne računajući civiles. Je li istina, Pilar, da si

ti ubila jednog od civilesa?’

»,Nijednoga,’ odgovorih. ,Pucala sam u dim, kad se srušio zid, što su i drugi radili. To je

sve.«

»,Gdje s’ dobila pištolj, Pilar?’

»,Od Pabla. Dao mi ga Pablo kad je pobio civiles.’

»,Je l’ pobio tim pištoljem?«

»,Ni jednim drugim,’ rekoh. ,I onda me njime naoružao.’

».Smijem li ga vidjeti, Pilar? Smijem li ga uzeti u ruke?’

»,Zašto ne, čovječe?’ odvratih. Izvukla sam ga ispod konopca i dala mu ga. Ali sam se

čudila, zašto nitko novi ne izlazi, i baš tada, tko ti iziđe, nego Don Guillermo Martin, iz čijeg

su dućana pokupili mlatila, toljage i drvene vile. Don Guillermo je bio fašist, ali inače nije

bilo ničega protiv njega.

»Istina, malo je plaćao onima, koji su izrađivali mlatila, ali ih je i jeftino prodavao, pa ako

tko nije htio kupiti mlatila kod Don Guillerma, mogao ih je napraviti sam, jedino što bi platio

drvo i kožu. Govorio je surovo i bio je bez sumnje fašist i član njihova kluba, a u podne i

uveče je sjedao u pletene stolce kluba, da čita El Debate, da mu lašte cipele, da pije vermut s

mineralnom vodom, te da jede pržene mandule, sušene račiće i inćune. Ali za to ne ubijaš

čovjeka, i uvjerena sam, da nije bilo vrijeđanja Don Ricarda Montalve, bijednoga prizora s

Don Faustinom, i opijanja zbog uzbuđenja, što su ga izazvali i oni i drugi, uvjerena sam da bi

netko viknuo: ,Neka ide Don Guillermo s mirom. Kod nas su njegova mlatila. Pustite ga!«

»Jer narod ovoga mjesta isto je tako dobar kao što zna biti okrutan, i ima prirodni osjećaj

za pravdu i želju da radi što je pravedno. Ali u redove je ušla okrutnost, kao i pijanstvo, ili bar

početak pijanstva, pa redovi više nisu bili kao kad je izišao Don Benito. Ne znam, kako je u

drugim zemljama, i nitko ne uživa u piću više nego ja, ali pijanstvo u Španjolskoj, kad ga

prouzroči drugo piće, a ne vino, postaje strašno odvratna stvar, pa svijet radi ono, što inače ne

bi radio. Nije li tako i u tvojoj zemlji, Inglés?«

»Tako je«, odvrati Robert Jordan. »Kad mi je bilo sedam godina, pošao sam s majkom da

prisustvujem nekom vjenčanju u državi Ohio, gdje sam trebao kao dječak zajedno s nekom

djevojčicom nositi cvijeće...«

»Zbilja si to radio?« upita Marija. »Kako je to lijepo!«

»U tom su gradu objesili nekog crnca o svjetiljku, a kasnije ga spalili. Bila je to lučna

svjetiljka. Svjetiljka, koja se mogla spuštati sa stupa na pločnik. I njega su povukli gore,

najprije pomoću mehanizma, koji se upotrebljavao, za dizanje svjetiljke, ali se prekinuo ...«

»Crnca«, reče Marija. »Kakva li barbarstva!«

»Jesu li ljudi bili pijani?« upita Pilar. »Zar su bili tako pijani, da su spalili crnca?«

»Ne znam«, odvrati Robert Jordan. »Jer sam to vidio vireći kroz zastore na prozorima

kuće, što je stajala na uglu, gdje se nalazila svjetiljka. Ulica je bila puna svijeta, i kad su po

drugi put digli crnca ...«

»Ako ti je bilo samo sedam godina i nalazio si se u kući, nisi mogao znati, jesu li pijani ili

ne«, reče Pilar.

»I kao što rekoh, kad povukoše po drugi put crnca u zrak, majka me odvuče od prozora,

tako da više nisam vidio«, odgovori Robert Jordan. »Ali otada mi je iskustvo pokazalo, da je

pijanstvo u mojoj domovini isto takvo. Odvratno i surovo«.

»U sedmoj si godini bio suviše mlad«, doda Marija. »Premlad za takve stvari. Ja nikada

nisam vidjela crnca, osim u cirkusu. Jedino ako i Mauri nisu crnci«.

»Neki su crnci, a neki nisu«, reče Pilar. »Mogla bih ti pripovijedati o Marnima«.

»Ne, kao što bih ja mogla«, primijeti Marija. »Ne, kao što bih ja mogla«.

»Ne govori o takvim stvarima«, reče Pilar. »To nije dobro. Gdje smo stali?«

»Govorili smo o pijanstvu u redovima«, odvrati Robert Jordan. »Nastavi«.

»Ne bi bilo pravo, kad bih rekla, da su bili pijani«, nastavi Pilar. »Jer su još bili daleko od

pijanstva. Ali su se već bili izmijenili, i kad je Don Guillermo izišao, uspravan, kratkovidan,

sijede kose, srednjega stasa, u košulji s pucetom za ovratnik, ali bez ovratnika, stao je,

jednom se prekrižio i pogledao naprijed, ali bez naočari je slabo vidio, no išao je dobro i

mirno, a djelovao je tako, da je pobuđivao samilost. Ali netko iz redova povika: ,Ovuda Don

Guillermo. Samo ovuda Don Guillermo. Ovim smjerom. Ovdje svi imamo vaše proizvode.’

»S toliko su se uspjeha našalili s Don Faustinom, da sada nisu mogli shvatiti, da je Don

Guillermo nešto sasvim drugo, pa ako Don Guillerma treba ubiti, da ga treba ubiti brzo i

dostojno.

»Don Guillermo,’ poviče drugi. ,Da ti pošaljemo kući po naočari?’

»Don Guillermova kuća nije bila nikakva kuća, jer nije imao mnogo novaca, a bio je fašist

samo iz snobizma i zato da se utješi, što malo zarađuje u svome dućanu drvenog oruđa. Bio je

fašist i zbog pobožnosti svoje žene, a postao je i sam pobožan, jer ju je volio. Stanovao je u

stanu u jednoj zgradi tri kuće niže na trgu, i dok je stajao i onako kratkovidan promatrao

redove, dvored, u koji je znao da mora zaći, jedna žena stade vriskati s balkona kuće, u

kojoj je stanovao. Vidjela ga je s balkona, a bila je to njegova žena.

»,Guillermo,’ vriskala je. ,Guillermo. Čekaj, i ja ću s tobom!’

»Don Guillermo okrene glavu prema strani, otkuda je dolazio vrisak. Nije je mogao

vidjeti. Htio je nešto reći, ali nije mogao. Onda mahne rukom u smjeru, odakle ga je zvala

žena i poče hodati između redova.

»,Guillermo’ vikala je ona. ,Guillermo! O’h, Guillermo!’ Držala se rukama za ogradu

balkona i njihala se naprijed i natrag. ,Guillermo!’

Don Guillermo ponovo mahne rukom u smjeru, otkuda je čuo vikanje, a onda uzdignute

glave pođe kroz redove, i ni po čemu nisi mogao vidjeti, što osjeća, osim po boji lica.

»Onda neki pijanac iz redova zaurla: ,Guillermo!’ oponašajući visoki slomljeni glas

njegove žene, a Don Guillermo jurnu slijepo prema tome čovjeku, a suze su mu tekle niz

obraze, ali ga čovjek čvrsto udari mlatilom po licu, i Don Guillermo od udarca sjede i onako

sjedeći zaplače, ali ne od straha, i dok su ga pijanci mlatili, jedan pijanac skoči na nj, zajaši

mu na ramena i stade ga udarati bocom. Nakon toga mnogi ljudi iziđoše iz redova, a njihova

mjesta zauzeše pijanci, koji su se podrugivali i dobacivali neukusne riječi kroz prozor

Ayuntamiento..

»Ja sam bila jako uzbuđena, dok je Pablo strijeljao guardia civil«, reče Pilar. »Bila je to

strašno odvratna stvar, ali sam mislila, ako je to tako, kako mora biti, onda tako mora biti i

barem nije bilo nikakve okrutnosti, samo lišavanje života, a to je, kako smo naučili u ovim

godinama, odvratna, ali i potrebna stvar, ako želimo pobijediti i sačuvati Republiku.

»Kad su trg zatvorili i uspostavili redove, divila sam se i shvaćala to kao Pablovu zamisao,

iako mi se činilo, da je donekle fantastična i da bi bilo potrebno, da se sve, što se mora

izvršiti, izvrši ukusno, ako želimo, da ne bude ogavno. Svakako, kad narod treba da pobije

fašiste, bolje je da sav narod sudjeluje u tome, i ja sam željela snositi odgovornost u tome kao

i svaki, isto tako kao što sam se nadala, da ću dijeliti i korist, kad mjesto bude naše. Ali nakon

Don Guillerma osjetila sam stid i odvratnost, pa kad su pijanice i ništarije ušle u redove, i

više nije bilo onih, koji ih napustiše u znak protesta nakon Don Guillerma, poželjela sam, da

se potpuno odvojim od redova, odoh preko trga i sjedoh na klupu u sjeni velikog drveta.

»Dva mi se seljaka iz redova približiše, razgovarajući međusobno, i jedan od njih mi

dovikne: ,Pilar, što je s tobom?«

»,Ništa, čovječe,’ odgovorih mu.

»,Da, reče on. ,Reci. Što je?’

»Mislim, da mi je mučno,’ odvratih.

»,I nama,« rekao je, i obojica sjedoše na klupu. Jedan je od njih imao mješinicu i pruži mi

je.

»,Isperi usta’ reče, a drugi, nastavljajući razgovor, koji su vodili, nastavi: Najgore je, što

će to donijeti nesreću. Nitko mi ne može reći, da takve stvari, kao što je onakvo ubijanje Don

Guillerma, ne će donijeti nesreću.

»Onda doda drugi: ,Ako je potrebno da se svi poubijaju, a ja nisam uvjeren da je to nužno,

onda nek se ubiju pristojno i bez podrugivanja.’

«,Podrugivanje je bilo opravdano u slučaju Don Faustina,’ opet će drugi. ,Jer je oduvijek

bio komedijaš, a nikad ozbiljan čovjek. Ali rugati se tako ozbiljnu čovjeku, kao što je Don

Guillermo, sasvim je nepravedno.’

»,Mučno mi je,’ rekoh mu, i to je bila živa istina, jer sam zaista osjećala mučninu u cijeloj

svojoj nutrini i znojila sam se i dolazilo mi na povraćanje, kao da sam jela pokvarenu morsku

ribu.

»,Onda ništa,’ reče neki seljak. ,Ne ćemo više sudjelovati u tome. Ali bi’ rado znao, što se

događa u drugim mjestima.’

»,Još nisu popravili telefonske žice,’ rekoh. ,To je nedostatak, koji moramo popraviti.’

»,Pa da,’ reče on. ,Tko zna, ne bi l’ bilo bolje, da smo se zaposlili spremajući grad za

obranu, nego što tako polako i surovo mrcvarimo ljude.’

»,Idem da govorim s Pablom,’ rekoh im, ustadoh s klupe i pođoh prema arkadi, što vodi k

vratima Ayuntamiento., otkuda su se pružali redovi preko trga. Redovi nisu sada više bili ni

ravni ni uredni, a u njima je bilo mnogo jako napitih ljudi. Dva čovjeka su pala na zemlju i

ležeći na leđima nasred trga, jedan je drugome dodavao bocu. Jedan potegne gutljaj i onda

zaviče: ,Viva la Anarquía!’29

i, ležeći na leđima, vikao je kao luđak. Oko vrata je nosio

crveno-crni rubac. Drugi je vikao: ,Viva la Libertad!’30

i onda ritajući se nogama po zraku,

ponovo zatulio: ,Viva la Libertad!’ I on je imao crveno-crni rubac, i mahao njime u jednoj, n

bocom u drugoj ruci.

»Neki seljak, koji je izišao iz redova, pa je sada stajao u sjeni arkada, pogleda ih s

gađenjem i reče: .Trebali bi vikati: »Živjelo pijanstvo.« To je sve, u što vjeruju.’

»Ni u to ne vjeruju,’ doda drugi seljak. ,Ti niti razumiju niti vjeruju u bilo što.’

»Upravo tada jedan od pijanaca stade na noge, podigne povrh glave ruke sa stisnutim

pesnicama i poviče: »Živjela anarhija i sloboda, da im mlijeko Republike.’

»Drugi pijanac, koji je još ležao nauznak, zgrabi za gležanj pijanca, koji je vikao, i prevali

se, te pijanac, koji je vikao, pade s njime, pa su se zajednički prevrtali; onda sjedoše, a onaj,

koji je povukao drugoga dolje k sebi, zagrli onoga vikača oko vrata, dade mu bocu, poljubi

crveno-crni rubac, što ga je nosio, i stadoše zajedno piti.

»Upravo se tada iz redova začu vika i gledajući prema arkadi, nisam mogla vidjeti, tko je

taj što izlazi, jer mu se glava nije vidjela od glava onih, koji su se nagomilali oko vrata

Ayuntamienta. Jedino sam mogla vidjeti, da Pablo i Cuatro Dedos nekoga guraju puškama

van, ali nisam mogla vidjeti, tko je to, pa se pomakoh bliže k redovima, gdje su se ljudi sabili

uz vrata, ne bih li vidjela.

»Tu su se sada ljudi jako gurali, i svi stolci i stolovi fašističke kavane ležali su isprevrtani,

osim jednoga stola, na kojem je ležao neki pijanac s obješenom glavom i otvorenih usta.

Uzmem jedan stolac, prislonim ga uza stup i popnem se na nj, tako da sam mogla gledati

preko glava gomile.

»Čovjek, kojeg su Pablo i Cuatro Dedos gurali, bio je Don Anastasio Rivas, nesumnjivi

fašist i najdeblji čovjek u gradu. Bio je trgovac žitom, zastupnik nekih osiguravajućih

društava, a posuđivao je i novac uz visoke kamate. Stojeći na stolcu, vidjela sam ga, kako

silazi niza stepenice prema redovima, debeli mu se vrat prelio otraga preko ovratnika na

košulji, a ćelava mu se glava sjajila na suncu; ali nije dospio do redova, jer se začula jaka

vika pijanih redova. Nije to bilo kao da viču pojedinci, nego svi zajedno. Bila je to gadna vika

i dernjava pijanih redova, gdje su svi zajedno urlali, i redovi se probiše, i ljudi jurnuše na nj, i

vidjeh Don Anastasija, kako se bacio na tle, s rukama nad glavom, a onda ga više nisi mogao

vidjeti, jer se ljudi nagomilaše vrh njega. Kad su ljudi sišli s njega, Don Anastasio je bio

mrtav, jer su mu glavom udarili o kamene ploče hodnika arkade, a redova više nije bilo,

nego samo rulja.

»,Idemo unutra,’ počeše vikati. ,Idemo unutra po njih.’

»,Pretežak je da ga nosimo,’ neki čovjek udari nogom truplo Don Anastasija, koji je ležao

licem prema zemlji. ,Nek ostane ovdje.’

»,Zašto da vučemo to bure droba do klisure? Nek’ leži tu.’

»,Idemo unutra, da tamo svršimo s njima,’ poviče neki čovjek. ,Idemo unutra.’

»,Zašto da čekamo cijeli dan na suncu?’ prodera se drugi. ,Naprijed. Hajdemo.’

Sada se rulja natisnu u arkade. Vikali su i gurali se i urlali kao zvjerad, i svi su vikali:

.Otvaraj! Otvaraj! Otvaraj!’ jer je straža zatvorila vrata Ayuntamiento., kad su se raspali

redovi. „

»Stojeći na stolcu, mogla sam kroz rešetkaste prozore gledati unutra, u dvoranu

Ayuntamiento, a unutra je bilo kao i prije. Pop je stajao, a oni koji preostadoše, klečahu

u polukrugu oko njega, i svi su molili. Pablo je s lovačkom puškom preko ramena sjedio na

velikom stolu ispred načelnikova stolca. Noge su mu visjele sa stolca i motao je cigaretu.

Cuatro Dedos je sjedio na načelnikovu stolcu, s nogama na stolu, i pušio cigaretu. Svi su

stražari sjedili na različnim stolcima ureda, držeći svoje puške. Ključ glavnih vrata nalazio se

na stolu, uz Pabla.

»Svjetina je vikala: .Otvaraj! Otvaraj! Otvaraj!’ kao da pjevaju, a Pablo je sjedio kao da ih

ne čuje. Nešto je rekao popu, ali zbog vike svjetine nisam mogla čuti što je rekao.

»Pop mu nije ništa odgovorio, kao ni prije, nego je nastavio s molitvom. Kako su me

mnogi ljudi gurali, pomakla sam stolac sasvim uza zid, tiskajući ga pred sobom, kako su me

oni otraga gurali. Stajala sam na stolcu s licem uz same rešetke prozora i držala se za rešetke.

Neki se čovjek u također popeo na stolac, stajao tu i pruživši ruke preko mojih, držao se za

rešetke uz rub prozora.

»’Slomit će se stolac,’ rekoh mu.

»,Pa što onda?« odgovori mi. ,Gle ih. Gle ih, kako mole.’ »Osjetila sam na vratu dah, koji

je vonjao kao dah rulje, kiseo kao bljuvotina na pločniku ili dah pijanca, a onda je preko

moga ramena turio glavu u rešetke i zaviknuo: .Otvaraj! Otvaraj!,’ i bilo mi je kao da mi je

svjetina na leđima, kao kad ti je u snu đavo na leđima«.

»Sad je svjetina bila toliko natiskana na vrata, da su svi oni otraga pritiskali i gnječili one

u prvim redovima, a s trga dotrči krupan pijanac u crnoj košulji s crveno-crnim rupcem oko

vrata, baci se na stisnutu svjetinu i pade na ljude, koji su se gurali, a onda ustade, uzme zalet,

ponovo pojuri i baci se u leđa onih, što su se gurali, a pritom je vikao: ,Živio ja i živjela

anarhija.’

»Dok sam ga promatrala, on se odmakne od svjetine, ode i sjede, te stade piti iz boce, a

onda, dok je sjedio, opazi Don Anastasija, koji je još ležao licem na kamenu, ali sada već

jako zgažen; i pijanac se diže i ode k Don Anastaziju, nagne se nada nj i izlije bocu na glavu

Don Anastasija i na njegovo odijelo, a onda uze iz svoga džepa šibice i nekoliko ih upali,

nastojeći da zapali Don Anastasija. Ali je sad već vjetar duvao jako i ugasio mu šibice, pa

malo kasnije veliki pijanac sjede uz Don Anastasija, strese glavom i stade piti iz boce, a

svakog bi se časa naginjao nad Don Anastasija i tapšao ramena njegova mrtva tijela.

»Cijelo to vrijeme svjetina je vikala da otvore, a i čovjek na stolcu uza me držao je čvrsto

prozorske rešetke i vikao da otvore, dok me nije zaglušio svojim glasom, koji se orio uz moje

uho, a smrdljivi dah me gušio, i ja ponovo okrenem pogled od pijanice, koji je pokušao da

zapali Don Anastasija, prema dvorani Ayuntamiento.: tamo je bilo sve kao i prije. Još su

jednako molili kao i prije, svi ljudi su klečali i imali otvorene košulje, jedni su spustili glave,

a drugi ih držali visoko, gledajući prema popu i prema raspelu, koje je držao, a pop je molio

brzo i strogo gledajući im preko glava, a iza njih je na stolu sjedio Pablo, sada sa zapaljenom

cigaretom, i mahao nogama, puška mu je visjela o ramenu i igrao se s ključem.

»Vidjela sam, kako Pablo ponovo govori popu, nagnuvši se sa stola prema njemu, ali zbog

vike nisam čula, što je rekao. Ali pop mu nije odgovorio nego je nastavio s molitvom. Onda

iz polukruga onih, što su molili, ustane jedan čovjek, i ja vidjeh, da hoće da iziđe. Bio je to

Don José Castro, koga je svatko zvao Don Pepe, zagriženi fašist i trgovac konjima, i stajao je

sada malen, uredna izgleda, iako je bio neobrijan, a nosio je kaput od pidžame utisnut u sive

prugaste hlače. Poljubio je raspelo, i pop ga je blagoslovio, ustao je i pogledao Pabla i

mahnuo glavom prema vratima.

»Pablo kimne glavom i nastavi s pušenjem. Mogla sam vidjeti, da Don Pepe govori nešto

Pablu, ali nisam mogla čuti što. Pablo nije odgovorio, samo je ponovo kimnuo glavom i

pokazao prema vratima.

»Onda sam vidjela, kako je Don Pepe oštrije pogledao prema vratima i shvatila sam, da

nije znao, da su zaključana. Pablo mu pokaže ključ, a on časak stane i zagleda se u nj, a onda

se okrene i ponovo klekne. Vidjela sam, kako je pop pogledao Pabla, a Pablo se iskesio

prema njemu i pokazao mu ključ, i činilo se, kao da je pop prvi put shvatio da su vrata

zaključana, i činilo se, kao da će kimnuti glavom, ali je samo spusti i vrati se k molitvi.

»Ne znam kako bih objasnila to, što nisu primijetili, da su vrata zaključana, osim time, da

su bili tako udubljeni u svoje moljenje i vlastite misli, ali sada su sigurno shvatili, a shvatili

su i viku, i morali su znati, da se sve izmijenilo. Ali ostadoše kao i prije.

»Sada je vika bila takva, da nisi mogao čuti ništa, a pijanac, koji je stajao na stolcu uza

me, tresao je rukama rešetke i derao se: ,Otvaraj! Otvaraj! sve dok nije promukao.

»Vidjela sam Pabla, gdje ponovo govori nešto popu, ali pop nije odgovorio. Onda vidjeh

Pabla,, kako skide pušku s ramena, pruži je i potapša njome popa po ramenu. Pop se nije ni

osvrnuo na nj, i vidjeh Pabla, kako je potresao glavom. Onda je preko ramena kazao nešto

Cuatro Dedosu, a Cuatro Dedos je nešto rekao ostalim stražarima, i svi oni ustadoše i odoše

natrag u kraj dvorane i postaviše se ondje sa svojim puškama.

»Vidjela sam Pabla, kako govori nešto Cuatro Dedosu, a on pomaknu dva stola i neke

klupe, a iza njih stadoše stražari s puškama. Tako su tom dijelu sobe napravili barikadu.

Pablo se nagne i ponovo potapša puškom popa po ramenu, a pop se opet nije obazro na nj, ali

sam vidjela Don Pepa, kako ga promatra, dok se drugi nisu osvrtali, nego su nastavili s

molitvom. Pablo mahnu glavom, i videći Don Pepa kako gleda u nj, kimne glavom Don

Pepu i pokaže mu ključ, koji je podigao u ruci. Don Pepe je razumio, pa spusti glavu i počne

vrlo brzo moliti.

»Pablo zamahne nogama, siđe sa stola i pođe oko njega prema velikom načelnikovu stolcu

na podignutoj platformi iza velikog stola za vijećanja. Sjedne u nj i smota

cigaretu, promatrajući cijelo vrijeme fašiste, koji su molili zajedno s popom. Na njegovu licu

nisi uopće mogao vidjeti nikakva izražaja. Ključ se nalazio na stolu pred njim. Bio je to

velik željezni ključ, dugačak više od jedne stope. Onda Pablo vikne straži nešto, što nisam

mogla čuti, i jedan stražar ode dolje prema vratima. Mogla sam vidjeti sve kako mole

brže nego ikada i znala sam, da sada svi shvaćaju.

»Pablo reče nešto popu, ali pop ne odgovori. Onda se Pablo nagne naprijed, uzme ključ i

dobaci ga ispod ruke stražaru na vratima. Stražar ga uhvati, i Pablo mu se nasmiješi. Onda

stražar gurne ključ u vrata, okrene ga i povuče vrata prema sebi, uzmičući iza njih, jer je

svjetina jurnula unutra.

»Vidjela sam kako ulaze, i baš tada pijanac, na stolcu uza me, stade vikati: ,Daa! Daa!

Daa!’ i turnu glavu naprijed, tako da nisam mogla vidjeti, a on je vikao: ,Ubij ih! Ubij ih!

Utuci ih! Ubij ih!’ i objema me rukama odgurne u stranu, da nisam mogla ništa vidjeti.

»Udarim ga laktom u trbuh i rekoh mu: ,Pijanico, čiji je ovo stolac? Pusti me da vidim!’

»Ali on je samo dalje tresao šakama i rukama rešetke i vikao: ,Ubij ih! Utuci ih! Utuci ih!

Tako je! Utuci ih! Ubij ih! Cabrones! Cabrones! Cabrones!’

»Udarila sam ga jako laktom i rekla: Cabrón! Pijanico! Pusti me, da vidim!’

»Tada mi stavi obje ruke na glavu, da me gume dolje i da može bolje vidjeti, i upre se

svom svojom težinom o moju glavu i nastavi: ,Zatući ih! Tako je. Zatući ih!’

»,Zatući sama sebe,’ rekoh mu i udarih ga snažno tamo, gdje će ga zaboljeti, i zaboljelo ga

je, pa spusti ruke s moje glave, uhvati se i reče: ,No hay derecho, mujer. To nemaš prava

raditi, ženo.’ I u taj čas, gledajući kroz rešetke, vidjeh dvoranu punu ljudi, koji su mlatili

toljagama i udarali mlatilima, i boli su, tukli i gurali i dizali ljude na bijelim drvenim vilama,

koje su već pocrvenjele i slomile zupce; to se odigravalo po cijeloj sobi, dok je Pablo sjedio u

velikom stolcu s lovačkom puškom na koljenima i promatrao, a oni su vikali i tukli i boli, a

ljudi vriskali kao konji u vatri.

I vidjela sam popa, kako se s podvinutom haljom vere preko klupe, a oni iza njega udarahu

ga srpovima i kosirima, d onda ga je netko uhvatio za halju, i čuo se vrisak, i još jedan vrisak,

i vidjeh dvojicu ljudi kako ga sijeku srpovima po leđima, dok ga je treći držao za skut halje, a

pop je digao ruke i uhvatio se za naslon stolca; i tada se slomi stolac, na kojem sam stajala, i

pijanac i ja nađosmo se na pločniku, koji je vonjao po prolivenom vinu i bljuvotinama, a

pijanac mi je prijetio prstom i govorio: ,No hay derecho, mujer, no hay derecho. Mogla si me

ozlijediti,’ a svijet je gazio preko nas, da uđe u dvoranu Ayuntamienta, i jedino sam mogla

vidjeti noge ljudi, što su ulazili na vrata, i pijanca, koji mi je sjedio nasuprot i držao se za

mjesto, gdje sam ga udarila.

»To je bio svršetak ubijanja fašista u našem mjestu, i ja sam bila sretna, što nisam vidjela

više toga, jer da nije bilo toga pijanca, bila bih sve vidjela. Tako mi je ipak dobro poslužilo,

jer su se u Ayuntamientu odigravale stvari, za koje bi čovjeku bilo žao da ih je vidio.

»Ali drugi pijanac je bio još čudniji. Kad smo ustali, pošto se slomio stolac, a svijet se još

tiskao u Ayuntamiento, opazih onoga pijanca s trga sa crveno-crnim šalom, kako ponovo

nešto izlijeva na Don Anastasija. Glava mu se klatila s jedne strane na drugu, i teškom je

mukom sjedio uspravno, ali ga je polijevao i palio šibice, i ponovo polijevao i palio šibice, pa

ja dođoh do njega i rekoh: ,Što radiš, bestidniče?’

»,Nada, mujer, nada,’31

rekao je. ,Pusti me na miru.’

»I možda zato, što sam stajala tamo, pa su ga moje noge zaklanjale od vjetra, šibica se

upali, i modrikasti plamen poče plaziti po ramenu kaputa Don Anastasija i prema zatiljku, a

pijanac diže glavu i poviče snažnim glasom: ,Spaljuju mrtvaca! Spaljuju mrtvaca!’

»,Tko?’ upita netko.

»,Gdje?’ upita drugi.

»,Tu,’ riknu pijanac. ,Baš tu!’

»Onda netko udari snažno pijanca mlatilom po glavi, ion pade nauznak, i ležeći na zemlji

pogleda čovjeka, koji ga je udario, a onda zatvori oči, prekriži ruke na prsima i pruži se uz

Don Anastasija, kao da spava. Čovjek ga nije ponovo udario, ali on je ležao i bio je tamo i

onda, kad su pobrali Don Anastasija, pa su ga strpali zajedno s drugima na taljige, koje su ih

sve prevezle prijeko do klisure, gdje su ih te večeri sunovratili s ostalima pošto su očistili

Ayuntamiento. Bilo bi bolje za mjesto da su sunovratili dvadesetak, tridesetak pijanaca,

osobito one s crveno-crnim šalovima, a budemo li ikada dizali novu revoluciju, vjerujem, da

bi ih trebalo uništiti na početku. Međutim, tada još to nismo znali. Ali idućih smo dana to

naučili.

»Te noći nismo znali, što će još nadoći. Nakon ubijanja u Ayuntamientu više nije bilo

nikakva ubijanja, ali te noći nismo mogli održati skupštinu, jer je bilo previše pijanica. Bilo je

nemoguće uspostaviti red, pa smo skupštinu odgodili za drugi dan.

»Te sam noći spavala s Pablom. To ne bih trebala govoriti tebi, guapa, ali s druge strane,

bolje je za te da svašta znaš, a ono, što ti govorim, barem je istina. Slušaj ovo, Inglés. Vrlo je

zanimljivo.

»Kao što rekoh, te smo noći jeli, i bilo je vrlo neobično. Bilo je kao nakon oluje, ili

poplave, ili bitke, i svi su bili umorni, i nitko nije mnogo govorio. Ja sam se osjećala

nekako prazna, nije mi bilo dobro, spopao me neki stid i osjećaj zlodjela. Osjećala sam

duboku potištenost i zlo, koje će nadoći, kao ono jutros iza aviona. I zaista, za tri dana zlo

je došlo.

»Dok smo jeli, Pablo je malo govorio.

»,Je li ti se svidjelo, Pilar?’ upitao me konačno, s ustima punim pečene jaretine. Jeli smo u

gostionici, ispred koje odlaze autobusi, a soba je bila prenatrpana, svijet je pjevao, i bilo je

teško za posluživanje.

»,Ne,’ rekla sam. ,Nije mi se svidjelo, osim s Don Faustinom.’

»,Meni se svidjelo,’ reče on.

»,I sve ono?’ upitala sam ga.

»,Sve ono«, odgovori i svojim nožem odreže velik komad kruha i poče njime otirati umak.

,Sve, osim onoga s popom’ »,Nije ti se svidjelo ono s popom?’ jer sam znala da mrzi popove

još gore nego fašiste.

».Razočarao me je’, odvrati tužno Pablo.

»Toliko mnoštvo svijeta je pjevalo, da smo morali gotovo vikati da čujemo jedno drugo.

»,Zašto?’

»,Umro je vrlo loše,’ reče Pablo. ,S vrlo malo dostojanstva.

»,Kako možeš tražiti da bude dostojanstven, kad ga je gonila rulja?’ upitala sam ga.

.Mislim, da je cijelo vrijeme prije toga bio vrlo dostojanstven. Toliko dostojanstven, koliko

čovjek samo može biti.’

»,Da,: reče Pablo. ,Ali u zadnji čas se preplašio.’

»,A tko se ne bi?’ rekoh. ,Jesi li vidio čime su ga gonili?’ »,Kako ne bih vidio?’ reče

Pablo. ,Ali moje je mišljenje, da je umro bijedno.’

»,U takvim okolnostima svatko umire bijedno,’ rekoh. ,Što bi ti htio? Sve što se dogodilo

u Ayuntamientu bilo je prostački.’

»,Da,’ reče Pablo. .Slabo je bilo organizirano. Ali pop! On bi morao dati primjer!’

».Mislila sam, da mrziš popove.’

»,Da’, reče Pablo i odreže još kruha. ,Ali španjolski pop. Španjolski pop trebao bi vrlo

lijepo umrijeti.’

».Mislim, da je dosta dobro umro,’ rekla sam. ,S obzirom na to, da je bio lišen svih

formalnosti.’

»,Ne’, ponovo će Pablo. ,Mene je teško razočarao. Cijeli sam dan iščekivao popovu smrt.

Mislio sam, da će on zadnji ući u redove. Od toga sam vrlo mnogo očekivao. Očekivao

sam neke vrste vrhunac svega. Nikad nisam vidio popa kako umire.’

»,Ima vremena’, rekoh mu zajedljivo. ,Tek danas je počeo pokret.’

»,Ne,’ odgovori on. ,Razočaran sam.’

»,Sad ćeš,’ rekoh ,sigurno izgubiti vjeru.’

»,Ne razumiješ, Pilar,’ odvrati Pablo. ,On je bio španjolski pop.’

»,Kakav su to svijet ti Španjolci?’ upitala sam ga. I kakav je to narod s obzirom na ponos,

eh Inglés? Kakav narod!«

»Moramo ići,« reče Robert Jordan. Pogledao je u sunce. »Skoro će podne.«

»Da,« odgovori Pilar. »Ići ćemo odmah. Ali da ti kažem o Pablu. Te mi je noći rekao:

,Pilar, noćas ne ćemo raditi ništa.’

»,Dobro,’ odgovorih. ,To mi se sviđa.’

»,Mislim, da bi bilo neukusno, pošto smo ubili toliko ljudi.’

»,Qué va,’ rekla sam mu. ,Kakav si svetac postao. Misliš li, da sam tolike godine živjela s

borcima s bikovima, a da ne bih znala kakvi su nakon Corride?’32

»,Je li to istina, Pilar?’ upita me.

»,Kad sam ti lagala?’, odvratih mu.

»,Istina je, Pilar, noćas nisam ni za što. Ne ćeš mi se približiti?’

»,Ne, hombre,’ rekoh mu. ,Ali ne ubijaj ljude svaki dan, Pablo.’

»I te je noći spavao kao dijete, pa sam ga probudila ujutro, kad je zadanilo, ali ja nisam

mogla spavati te noći, pa sam ustala i sjela na stolac i gledala kroz prozor; gledala sam trg,

gdje su bili redovi, obasjan mjesečinom, a preko trga drveće kako se sjaji u mjesečini i tamu

njihove sjene, a i klupe su bile sjajne na mjesečini, i razbacane boce su se blistale, a tamo

prijeko vidjeh klisuru, preko koje su sve sunovratili. I ništa se nije čulo osim vode kako

žubori u bunaru, i ja sam tako sjedila i mislila da smo loše počeli.

»Prozor je bio otvoren, pa sam s trga, od Fonde, čula jecaj neke žene. Izišla sam na balkon

i stajala ondje bosa na željezu, a mjesec je obasjavao pročelja svih zgrada na trgu, a jecaj je

dopirao s balkona kuće Don Guillerma. Bila je njegova žena, klečala je na balkonu i plakala.

»Onda se vratih u sobu, sjedoh ondje i nisam htjela ni da mislim, jer je to bio najgori dan u

mojem životu, sve do jednoga drugog dana.«

»Koji je bio taj drugi?« upita Marija.

»Tri dana kasnije, kad su fašisti zauzeli mjesto.«

»Ne govori mi o tome«, reče Marija. »Ne želim slušati. Dosta je, previše je bilo.«

»Rekla sam ti, da ne moraš slušati«, odvrati Pilar. »Znaš. Ja nisam htjela da slušaš. Sada

ćeš sanjati ružne sne.«

»Ne«, reče Marija. »Ali ne želim da više čujem.«

»Htio bih da mi jednom o tome pričaš«, reče Robert Jordan.

»Hoću«, odvrati Pilar. »Ali je to loše za Mariju.«

»Ne ću da slušam,« opet će Marija, nesretna. »Molim, Pilar. I ne govori o tome u mojoj

prisutnosti, jer mogu čuti i protiv svoje volje.«

Usne joj se stadoše trzati, i Robert Jordan pomisli, da će zaplakati.

»Molim, Pilar, ne govori o tome.«

»Ne boj se, mala ošišana glavice,« odgovori Pilar. »Ne boj se. No jednom ću

ispripovijedati Inglésu.«

»Ali ja želim biti s njim,« reče Marija. »Oh, Pilar, ne pripovijedaj o tome uopće.«

»Pripovijedat ću mu kad ti budeš zaposlena.«

»Ne. Ne. Molim. Ne govorimo uopće o tome«, opet će Marija.

»Pošteno je da ispripovijedam i to, kad sam ispripovijedala, što smo mi učinili,« odvrati

Pilar. »Ali ti to nikada ne ćeš čuti.«

»A zar nema ugodnih stvari, o kojima bismo govorili? , reče Marija. »Zar uvijek moramo

govoriti o strahotama?«

»Danas popodne«, odvrati Pilar. »Ti i Inglés. Vas dvoje možete govoriti o čemu hoćete.«

»Onda nek popodne već jednom dođe«, reče Marija. »Nek doleti na krilima.«

»Doći će«, reče joj Pilar. »Doletjet će na krilima i isto će tako odletjeti, a sutra će opet

doletjeti.«

»Danas popodne«, reče Marija. »Danas popodne. Nek dođe to popodne.«

JEDANAESTO POGLAVLJE

Kad su, još uvijek duboko u sjeni borja, stigli gore — pošto su se spustili s visoke livade u

šumovitu dolinu i popeli se uz nju stazom, što je išla paralelno s potokom, a zatim je ostavili,

da se popnu strminom na vrh kamenog vijenca'— iza jednog drveta iziđe neki čovjek s

karabinkom.

»Stoj!« reče im. Zatim: »Hola, Pilar. ’Ko je to s tobom?«

»Neki Inglés,« odgovori Pilar. »Ali nosi kršćansko ime — Roberto. Gadne li strmine, dok

se dođe do vas.«

»Salud Camarada,« pozdravi stražar Roberta Jordana i pruži mu ruku. »Jesi li dobro?«

»Jesam«, odvrati Robert Jordan. »A ti?«

»Isto tako,« reče stražar. Bio je vrlo mlad, vitka struka, mršava lica, s ponešto orlovskim

nosom, s izbočenim ličnim kostima i sivim očima. Nije nosio šešira, kosa mu je bila crna i

čupava, a stisak ruke snažan i prijazan. I oči su mu bile prijazne.

»Zdravo, Marijo,« dobaci djevojci. »Nisi se izmučila?«

»Qué va, Joaquín,« odvrati djevojka. »Više smo sjedili i pripovijedali, nego išli.«

»Jesi li ti taj dinamitaš?« upita Joaquín. »Ćuli smo, da si ovdje.«

»Prenoćili smo kod Pablovih,« odgovori Robert Jordan. »Da, ja sam dinamitaš.«

»Drago nam je, što te vidimo,« opet će Joaquín. »Je li zbog vlaka?«

»Zar si i ti bio kod posljednjeg vlaka?« upita Robert Jordan i nasmiješi se.

»Kako ne bi’ bio!« odgovori Joaquín. »Tamo smo i nju dobili,« nasmiješi se prema Mariji.

»Sad si zgodna,« reče Mariji. »Jesu l’ ti kazali, kako si zgodna?«

»Prestani, Joaquíne, i hvala ti lijepa,« odvrati Marija. »Bio bi i ti zgodan, da te podšišaju.«

»Ja sam te nosio,« opet će Joaquín djevojci. »Nosio sam te na svom ramenu.«

»Kao i mnogi drugi,« upadne dubokim glasom Pilar. »Tko je nije nosio? Gdje je stari?«

» U logoru.«

»Gdje je bio noćas?«

»U Segoviji.«

»Je l’ donio kakvih vijesti?«

»Da,« odvrati Joaquín, »ima nekih vijesti.«

»Dobrih ili loših?«

»Mislim, loših.«

»Jeste li vidjeli avione?«

»Ja,« odgovori Joaquín i potrese glavom. »Ne govori mi o tome. Druže dinamitašu, kakvi

su ono avioni?«

»Heinkelovi bombarderi stojedanaest. Heinkelovi i Fiatovi lovci«, odgovori mu Robert

Jordan.

»Kakvi su oni veliki, s niskim krilima?«

»Heinkel stojeđanaest.«

»Gadni su, pa ma kako se zvali,« reče Joaquín. »Ali ja vas zadržavam. Odvest ću vas

komandiru.«

»Komandiru?« upita Pilar.

Joaquín kimnu ozbiljno glavom. »To mi se više sviđa nego ,šef’,« reče. »Više je po

vojnički.«

»Ti se opasno militariziraš«, nasmija mu se Pilar.

»Ne«, odvrati Joaquín. »Ali mi se vojnički izrazi sviđaju, jer su s njima zapovijedi jasnije,

a i podižu disciplinu.«

»Evo jednoga prema tvom ukusu, Inglés,« reče Pilar. »Vrlo ozbiljan dečko.«

»Treba li da te nosim?« upita Joaquín djevojku stavivši joj ruku na rame i nasmiješivši joj

se u lice.

»Bilo je dosta jedamput,« odgovori mu Marija. »Ipak, hvala ti.«

»Sjećaš li se toga?« upita je Joaquín.

»Sjećam se, da su me nosili,« odgovori Marija. »Ali ne ti. Sjećam se Ciganina, jer me je

toliko puta ispustio. Ali hvala ti, Joaquíne, i ja ću tebe jednom nositi.«

»Ja se sasvim dobro sjećam,« reče Joaquín. »Sjećam se, kako sam ti držao obje noge, a

trbuh ti je bio na mom ramenu, glava preko mojih leđa, a ruke su ti visjele niz moja leđa.«

»Imaš dobro pamćenje,« reče Marija i nasmiješi mu se. »Ja se ne sjećam ničega od svega

toga. Ni tvojih ruku, ni tvoga ramena, ni tvojih leđa.«

»Hoćeš li, da ti nešto kažem?« upita je Joaquín.

»Što?«

»Bilo mi je drago, što si mi visjela preko leđa, kad su ono pucali za nama.«

»Svinjo jedna,« Marija će njemu. »Je li me i Ciganin zbog toga onoliko nosio?«

»Zato, i da te drži za noge.«

»Moji junaci,« reče Marija. »Moji spasioci!«

»Slušaj, guapa,« upade Pilar. »Ovaj te je dječak dugo nosio, a u tom času tvoje noge nisu

ni za koga ništa značile. U onom su času samo meci nešto značili. A da te je ispustio, bio bi

brzo izvan dometa metaka.«

»Već sam mu se zahvalila,« reče Marija. »A jednom ću i ja njega nositi. Smijemo se šaliti.

Ne moram valjda plakati, je li, zato što me je nosio?«

»Bio bi’ te ispustio,« nastavio je Joaquín dražeći je. »Al’ sam se bojao, da će me Pilar

ustrijeliti.«

»Nikoga ja ne strijeljam«, reče Pilar.

»No hace falta,« odvrati joj Joaquín. »Nije ti ni potrebno. Jezikom uplašiš čovjeka na

smrt.«

»Kako ti to govoriš,« reče Pilar. »A bio si tako pristojan dečko. Što si radio prije pokreta,

dječačiću?«

»Malo što,« odvrati Joaquín. »Bilo mi je šesnaest godina.«

»No, ipak, što?«

»Katkada po koji par cipela.«

»Izradio?«

»Ne. Očistio.«

»Qué va,« reče Pilar. »Ima tu još toga.« Promatrala mu je smeđe lice, vitki struk, kudravu

kosu i brz, elastičan način hodanja. »A kako ti se to dogodilo?«

»Što?«

»Što? Ti znaš što. Sad si pustio pletenicu.«

»Mislim, da je to zbog straha«, odgovori momak.

»Ti si zgodna pojava,« Pilar će mu. »Ali lice nije sve. Dakle zbog straha, zar ne? A kod

vlaka si se držao sasvim dobro.«

»Sad ih se ništa ne bojim,« odgovori momak. »Ništa. I vidjeli smo gorih stvari i opasnijih

od bikova. Jasno je, da nikakav bik nije tako opasan kao mitraljez. Al’ da se sada nađem s

kojim u areni, ne znam, da li bi’ mogao vladati svojim nogama.«

»Htio je biti borac s bikovima,« protumači Pilar Robertu Jordanu. »Ali je bio strašljiv.«

»Sviđaju li ti se bikovi, druže dinamitašu?« nasmije se Joaquín pokazujući bijele zube.

»Vrlo mnogo,« odvrati Robert Jordan. »Vrlo, vrlo mnogo.«

»Jesi li ih vidio u Valladolidu?« upita Joaquín.

»Jesam. U rujnu, na feriji.«

»To je moje mjesto«, reče Joaquín. »Kako je to lijep grad, a što je buena gente, dobri

narod toga grada pretrpio u ovom ratu!« Onda mu se lice uozbilji. »Tamo su mi strijeljali oca.

Majku. Pašanca i sestru.«

»Barbari«, reče Robert Jordan.

Koliko je puta to čuo? Koliko je puta gledao ljude, kako to teško izgovaraju? Koliko je

puta vidio, kako im se oči pune suzama i kako im se steže grlo, dok teško izgovaraju

moj otac, moj brat, moja majka, ili moja sestra? Ne može se ni sjetiti, koliko je puta čuo, gdje

ovako spominju svoje mrtve. Gotovo uvijek su govorili ovako, kao sada ovaj dječak,

iznenada, čim netko spomene neko mjesto, a ti si uvijek odgovarao: »Barbari.«

Čuo si samo, gdje govore o mrtvima. Ali nisi vidio, kako je ubijen otac, kao što mu je

Pilar predočila umiranje fašista, kad mu je kraj potoka ispripovijedala one događaje. Znaš

da je otac poginuo u kakvu dvorištu, ili uz neki zid, u kakvu polju, ili voćnjaku, ili noću, uz

svijetlo kamiona, pokraj kakve ceste. Vidio si s brda svijetla automobila i čuo si pucnjavu, a

zatim si sišao dolje k cesti i našao trupla. Nisi vidio kako su strijeljali majku, ni sestru, ni

brata. Čuo si samo; čuo si samo pucanje; i vidio si trupla.

Pilar mu je omogućila da to vidi u onom mjestu.

Kad bi samo ova žena znala pisati. On će pokušati da to napiše, pa bude li imao sreće i

bude li se mogao sjetiti, možda će moći opisati sve, kako mu je ispripovjedila. Bože,

kako ona zna pripovijedati. Bolja je od Queveda, pomisli. Quevedo nije nikada tako dobro

opisao smrt nijednog Don Faustina, kao što ju je ona ispripovjedila. Želio bih, pomisli, da

znam dobro pisati, pa da opišem taj slučaj. Što smo mi učinili, a ne što su drugi učinili nama.

O tome je znao dosta. Tamo iza linija doznao je mnogo o tome. Ali čovjek mora

poznavati ljude otprije. Moraš znati, što su bili u svom selu.

Mi zapravo nikad ne znamo ništa o tome, kako stvari svršavaju, mislio je, jer smo u

stalnom pokretu i jer ne moramo ostajati na jednom mjestu, da dočekamo kažnjavanje. Bio si

kod nekog seljaka i njegove porodice. Došao si noću i jeo s njima. Danju se sakrivaš, a druge

noći otiđeš. Izvršio si svoj zadatak i nestao. Kad si drugi put naišao tim putom, čuo si da su

strijeljani. Eto, to je jednostavno tako.

Nikad nisi bio ondje, dok se to događalo. Partizani su izvršili svoj zadatak i povukli se.

Seljaci su ostajali i bili kažnjavani. Uvijek doznajem ovo drugo, pomisli. I što smo im

napravili u početku. Doznajem to uvijek, i mrzim to, i slušam, gdje govore o tom, bez stida i

sa stidom, razmećući se, hvalisajući se, braneći se, objašnjavajući i niječući. Ali ova prokleta

žena predočila mi je sve, kao da sam sám bio ondje.

No, pomisli, to je dio čovjekova odgoja. Postići će dobar odgoj, dok se sve to svrši! Ako

slušaš, u ovom ratu možeš mnogo naučiti, a sasvim sigurno si i naučio. Srećom je velik dio

posljednjih godina prije rata živio u Španjolskoj. Ljudi ti, uglavnom, vjeruju zbog jezika.

Vjeruju ti, jer potpuno razumiješ jezik i govoriš ga u idiomima, i jer poznaješ različite

krajeve. Španjolac je na kraju krajeva stvarno odan samo svom selu. Naravno, najprije dolazi

Španjolska, a onda vlastito pleme, onda kraj, onda selo, pa porodica i, konačno, zanat. Znaš li

španjolski, sklon ti je unaprijed, poznaš li mu pokrajinu, to bolje, poznaš li mu pak selo ili

zanat, zavoljet će te toliko, koliko samo može zavoljeti stranca. On se nikada nije osjećao

strancem u španjolskom jeziku, a ni oni ga, doista, većinom nisu gledali kao stranca; samo

onda, kad bi se digli protiv njega.

Naravno je, da su se dizali protiv tebe. Dizali su se često protiv tebe; ali oni su se uvijek

dizali protiv svakoga. I sami protiv sebe. Kad su trojica bila zajedno, dvojica bi se ujedinila

protiv trećega, a onda bi i ona dvojica stali jedan drugoga izdavati. Doduše, ne uvijek, ali tako

često, da si mogao nabrojiti dovoljno slučajeva, da počneš iz njih izvoditi zaključak.

Ne bi smio ovako misliti; ali tko mu nadzire mišljenje? Nitko, samo on sam. Ali ne će da

ga misli odvedu u defetizam. Najvažnije je da dobijemo rat. Ne pobijedimo li, sve je

izgubljeno. Ali je zapažao, slušao i pamtio sve. Služi u ratu, potpuno je odan, i u službi

izvršava potpuno sve, kako najbolje može. Ali nitko nije gospodar njegova duha, ni njegove

sposobnosti da gleda i sluša, pa bude li jednom stvarao svoj sud, stvarat će ga kasnije. A bit

će mnogo materijala za to. Već ga i sada ima mnogo. Katkad ga ima i malo previše.

Pogledaj, pomisli, tu ženu, Pilar. Svejedno, što se dogodilo, samo ako uhvatim vremena,

moram je nagnati da mi ispripovjedi ostatak one priče. Gledaj je kako ide s ovo dvoje djece.

Ne možeš ni zamisliti tri ljepša proizvoda Španjolske od njih troje. Ona je kao planina, a

dječak i djevojka kao dva mlada drveta. Sve je staro drveće posječeno, a mlado drveće raste

ovako nesmetano. Usprkos svemu, što se dogodilo jednom i drugom, izgledaju tako svježe,

lijepo, mlado i netaknuto, kao da nikad nisu ni slušali o nesreći. Ali prema Pilarinim riječima,

Marija se tek stala oporavljati. Mora da je bila u strašnom stanju.

Sjeti se nekog belgijskog dječaka u Jedanaestoj brigadi, koji je stupio u. vojsku s još

petoricom dječaka iz svoga sela. Bilo je to selo s oko dvije stotine stanovnika, a

dječak nikada prije nije odlazio nikamo iz svog sela. Kad ga je prvi put vidio u štabu Hansove

brigade, ostala petorica iz njegova sela već su bila poginula, a dječak je bio u teškom

stanju, da su ga zaposlili kao ordonanca da poslužuje za štapskim stolom. Imao je veliko,

svijetlo crvenkasto flamansko lice i goleme, nezgrapne seljačke ruke, a kretao se s posuđem

oko stola, snažno i nespretno kao teretni konj. Ali je sve vrijeme plakao. Za sve je vrijeme

ručka plakao, ali bez ikakva glasa.

Kad si pogledao gore, vidio si ga kako plače. Kad si zatražio vina, plakao je, kad si pružio

tanjir, da ga napuni gulašem, plakao je; plakao je okrenuvši glavu u stranu. Onda bi prestao;

ali čim si ga pogledao, suze su mu odmah ponovo stale navirati. Između jednoga i drugog jela

plakao je u kuhinji. Svatko je bio vrlo ljubazan prema njemu. Ali to nije pomagalo. Morat će

doznati, što se dogodilo s njim, da li se ikada umirio i ponovo se osposobio za vojnika.

S Marijom je sada prilično dobro. Barem se tako čini. Ali on nije dobar psihijatar. Pilar je

psihijatar. Za njih je, vjerojatno, dobro, da su noćas bili zajedno. Danas se sjajno osjeća; čil i

bodar, bezbrižan i sretan. Položaj izgleda prilično loš, no on je ipak vrlo sretan. Bio je on i u

drugim položajima, koji su se činili lošima. Činili se lošima; tako se kaže kad se misli na

španjolskom. Marija je divna.

Pogledaj je, reče sam sebi. Pogledaj je.

Gledao ju je, kako sretno korača na suncu; kaki košulja joj je otvorena na vratu. Korača,

pomisli, kao kakvo ždrijebe. Ne možeš samo tako naletjeti na tako nešto. Takve se stvari ne

događaju. A možda se, pomisli, nikada nisu ni dogodile. Možda si samo sanjao ili izmislio, a

nikada se nije ni dogodilo. Možda je to samo san, kao onda kad sanjaš, da ti je neka, koju si

vidio u kinu, došla noću u krevet, pa je tako mila i divna. Tako je spavao s mnogima, kad je

spavao u krevetu. Još se sjećao Garbo i Harlowe. Da, s Harlowom mnogo puta. Možda je to

tako, kao u tim snima.

Još se sjeća, kako mu je Garbo ušla u krevet, one noći pred napadaj na Pozoblanco, a

nosila je mekani svileni vuneni haljetak, kad ju je obavio rukom, a kad se prignula, kosa joj

se rasula po njegovu licu i rekla mu je, zašto joj nije nikada rekao, da je ljubi, kad ga ona od

prvog dana voli? Nije bila ni. plašljiva, ni hladna, ni strana. Bilo je naprosto divno držati je,

bila je prijazna i divna, kao u ona stara vremena s Jack Gilbertom, a sve je bilo tako istinito,

kao da se dogodilo, i on ju je volio mnogo više nego Harlowu, premda je Garbo bila kod

njega samo jednom, a Harlow ... možda je to kao i ti sni.

A možda i nije, reče sam sebi. Možda treba samo da pružim ruku, pa da dodirnem tu

Mariju sada, reče sam sebi. Možda se toga bojiš. Možda ćeš ustanoviti, da se to nije nikada

dogodilo, da to nije istina, da je to nešto, što si samo izmislio, kao u onim snovima o

filmskom svijetu, ili kao što su ti se sve nekadašnje djevojke vraćale i spavale s tobom noću u

vreći, po svim golim podovima, u slami po sjenicima, po stajama, po corralesima i

cortijosima, po šumama, po garažama, po kamionima i svim brdima Španjolske. Dok je

spavao, sve su mu one dolazile u tu vreću za spavanje, i sve su bile mnogo ljepše, nego što su

ikada bile u životu. Možda je sve tako. Možda se bojiš dodirnuti je, da vidiš je li to zaista

bilo. Možda se bojiš, a vjerojatno je to nešto, što si samo izmislio ili o čemu si sanjao.

Zakorakne preko staze i stavi ruku na djevojčino rame. Pod prstima joj je osjetio glatko

rame u iznošenoj kaki košulji. Ona ga pogleda, i nasmiješi mu se.

»Zdravo, Marijo,« reče joj.

»Zdravo, Inglés,« odgovori mu, i on ugleda njezino zagasitosmeđe lice, žuto-sive oči,

smiješak na punim usnama i podšišanu, suncem opaljenu kosu, a ona podiže lice prema

njemu i nasmiješi mu se u oči. Istina je, doista.

Sad su bili na domaku El Sordova logora, među posljednjim borovima, gdje se nalazila

okrugla vrletna glavica poput preokrenute zdjele. Svi ovi gornji slojevi vapnenca,

pomisli, moraju biti puni spilja. Tamo naprijed nalaze se dvije spilje. Kržljavo borje, što raste

u kamenu, dobro ih sakriva. Ovo mjesto je isto tako dobro, ili još bolje, nego Pablovo.

»Kako je bilo to sa strijeljanjem tvoje porodice?« upitala je Pilar Joaquina.

»Nikako, ženo,« odgovori Joaquín. »Bili su ljevičari, kao i mnogi drugi u Valladolidu.

Kad su fašisti čistili grad, najprije su strijeljali oca. Glasovao je za socijaliste. Onda

su strijeljali majku. I ona je za njih glasovala. To je bilo prvi put, da je ikada glasovala.

Nakon toga su strijeljali muža jedne sestre. Bio je član sindikata vozača tramvaja. Jasno, nije

mogao voziti tramvaj, a da ne pripada sindikatu. Ali se nije bavio politikom. Poznavao sam

ga dobro, čak je bio malko i bez stida. Mislim, da nije bio dobar drug. Onda je muž druge

djevojke, druge sestre, koji je također radio kod tramvaja, pobjegao u brda, kao što sam i

sam. Mislili su, da ona zna gdje je. Ali nije znala. Tako su je strijeljali, jer im nije rekla gdje

je.«

»Barbari,« reče Pilar. »Gdje je El Sordo? Ne vidim ga.«

»Tu je. Vjerojatno je unutra«, odgovori Joaquín, a onda se zaustavi i spustivši kundak

puške na tle, reče: »Pilar, slušaj me. I ti, Marijo. Oprostite mi, ako sam vas gnjavio, kad sam

govorio ono o porodičnim stvarima. Znam, da svi muče iste muke, i da je bolje, da se o tome

ne govori.«

»Treba da govoriš«, reče Pilar. »Zašto smo se rodili, ako ne zato, da pomognemo jedno

drugome? A ako čovjek samo sluša i ništa ne kaže, slaba je to pomoć.«

»Ali je moglo uznemiriti Mariju. Sama ima suviše svojih muka.«

»Qué va,« reče Marija. »Mojih je tako velik kabao, da ga ne bi ispunio, kad bi i svoje izlio

u nj. Žao mi je, Joaquíne, i nadam se, da ti je sestri dobro.«

»Za sada je dobro«, odvrati Joaquín. »Zatvorili su je, ali se čini, da ne postupaju s njom

jako loše.«

»Imaš li još koga u obitelji?« upita ga Robert Jordan.

»Ne,« odgovori dječak. »Ja. I nitko više. Osim pašanca, koji je otišao u brda, ali mislim da

je već mrtav.«

»Možda mu je dobro,« opet će Marija. »Možda je s kakvom grupom u drugim planinama.«

»Za me je mrtav,« reče Joaquín. »Nikada se nije znao dobro snalaziti, i bio je tramvajski

kondukter, a to baš nije najbolja sprema za planine. Sumnjam, da bi se mogao održati godinu

dana. A bio je ponešto slab i na prsima.«

»Pa ipak mu je, možda, dobro,« nastavi Marija i stavi mu ruku na rame.

»Pa da, djevojko, zašto ne bi bilo?« odvrati Joaquín.

Kako se dječak zaustavio, Marija stade na prste, ovije mu ruku oko vrata i poljubi ga.

Joaquín okrene glavu na stranu, jer je plakao.

»To je kao bratu,« reče Marija. »Poljubila sam te kao brata.«

Dječak kimnu glavom plačući bez glasa.

»Ja sam ti sestra,« nastavi Marija. »Volim te, i ti imaš svoju porodicu. Svi smo mi tvoja

porodica.«

»Skupa s Inglésom,« zatutnji Pilar. »Je li tako, Inglés?«

»Da,« odgovori Robert Jordan dječaku. »Svi smo mi tvoja obitelj, Joaquíne.«

»On je tvoj brat«, reče Pilar. »Hej Inglés?«

Robert Jordan ovije ruku oko dječakova ramena. »Svi smo mi braća«, reče. Dječak kimne

glavom.

»Stid me je, što sam govorio o tome«, reče. »Kad se govori o takvim stvarima, onda je

svima još teže. Stid me je, što sam vas mučio.«

»Da ti mlijeko tvoga srama,« upade Pilar svojim dubokim prijaznim glasom. »I ako te

Marija još jednom poljubi, počet ću te i sama ljubiti. Već su godine prošle, otkad

sam posljednji put poljubila borca s bikovima, pa makar i neuspjeloga, kao što si ti, a sad bih

htjela da poljubim neuspjelog borca s bikovima, koji je postao komunist. Drži ga, Inglés, dok

ga dobro ne poljubim.«

»Deja,« reče dječak i okrene se naglo na stranu. »Pustite me na miru. Dobro mi je i stid

me je.«

Stajao je tako vladajući ponovo svojim licem. Marija je stavila svoje ruke u ruke Roberta

Jordana. Pilar je stajala s rukama na bokovima i sad je gledala dječaka podrugljivo.

»Kad te ja poljubim,« reče mu, »to ne će biti sestrinski. To je samo smicalica, taj sestrinski

poljubac!«

»Nije potrebno da se šališ,« odvrati dječak. »Kazao sam ti, da mi je sasvim dobro, i da mi

je žao, što sam govorio.«

»E, onda hajdemo da vidimo staroga,« reče Pilar. »Ovakva me uzbuđenja umaraju.«

Dječak je pogleda. Po očima mu se moglo vidjeti, da se najednom osjetio vrlo povrijeđen.

»Ne tvoja uzbuđenja,« reče mu Pilar. »Moja. Kako si ti nježna stvarčica za borca s

bikovima.«

»Pa nisam ni imao uspjeha,« odvrati Joaquín. »A ti se ne bi trebala toliko kvačiti za to.«

»Ali si ponovo pustio pletenice.«

»Da, a zašto ne bih? Bikovi za borbu su najekonomičniji. Zaposluju velik broj ljudi, a

država će sve kontrolirati. A možda se sada više ne ću plašiti.«

»Možda ne ćeš,« reče Pilar. »Možda ne.«

»Zašto govoriš tako surovo, Pilar?« upita je Marija. »Ja te jako volim, ali ti postupaš vrlo

barbarski.«

»Možda sam surova,« odvrati Pilar. »Slušaj, Inglés. Da li znaš, što ćeš govoriti s El

Sordom?«

»Da.«

»Jer to je čovjek od malo riječi, a ne kao ja, ti i sav ovaj sentimentalni zvjerinjak.«

»Zašto tako govoriš?« upita je ponovo Marija ljutito.

»Ne znam«, odvrati Pilar koračajući naprijed. »Što ti misliš, zašto?«

»Ne znam.«

»Katkad me mnoge stvari zamaraju,« reče ljutito Pilar. »Razumiješ li? A jedna je od njih i

to, što imam četrdeset i osam godina. Čuješ li me? Četrdeset i osam godina i ružno lice. A

druga je, što vidim strah na licu propalog borca s bikovima s komunističkim sklonostima, kad

mu kažem u šali, da bih ga mogla poljubiti.«

»To nije istina,« javi se dječak. »To nisi vidjela.«

»Qué va, nije istina. I da vam mlijeko svih vas. Ah, evo ga. Hola, Santiago. Qué tal?«

Čovjek, kojemu je govorila Pilar, bio je nizak i krupan, smeđa lica sa širokim ličnim

kostima; imao je sijedu kosu, široko razmaknute žuto-smeđe oči, tanak, kukast nos kao

Indijanac, dugačku gornju usnicu i široka tanka usta. Bio je glatko obrijan i izišao im je u

susret iz ulaza spilje, koračajući svojim krečastim nogama, što je pristajalo

njegovim govedarskim hlačama i čizmama. Dan je bio topao, ali on je nosio kratak kožnati

kaput podšiven ovčjom vunom, koji je zakopčao sve do vrata. Pružio je veliku smeđu ruku

prema Pilar. »Hola, ženo«, reče. »Hola«, reče Robertu Jordanu, stisne mu ruku i oštro mu

pogleda u lice. Robert Jordan primijeti, da su mu oči žute kao u mačke i plosnate, kao oči

gmaza. »Guapa«, pogleda Mariju i potapša je po ramenu.

»Jeli?« okrene se k Pilar. Ona potrese glavom.

»Jesti,« odvrati i pogleda Roberta Jordana. »Piti?« upita pokazujući rukom natakanje, tako

da je palac okrenuo prema dolje.

»Da, hvala.«

»Dobro,« reče El Sordo. »Whiskey?«

»Imaš whiskey?«

El Sordo kimne glavom. »Inglés?« upita. »Ne, Ruso?«

»Americano.«

»Ovdje malo Američana«, reče.

»Sada više.«

»To bolje. Sjever ili jug?«

»Sjever.«

»Isto što i Inglés. Kad dignuti most?«

»Ti znaš o mostu?«

El Sordo kimne glavom.

»Prekosutra ujutro.«

»Dobro«, reče El Sordo.

»Pablo?« okrene se prema Pilar.

Ona potrese glavom. El Sordo se iskesi.

»Otiđi«, obrati se Mariji i ponovo se iskesi. »Vrati se«, pogleda na veliki sat, što ga je

izvukao na kožnatom remenu iz svoga kaputa. »Po sata.«

Pozvao ih je rukom, da sjednu na plosnatu kladu, što je služila kao klupa i pogledavši

Joaquina, mahne palcem prema stazi u smjeru otkud su došli.

»Prošetat ću s Joaquínom dolje i vratit ću se«, reče Marija.

El Sordo ode u spilju i vrati se iz nje s plosnatom bocom škotskog whiskeya i tri čaše.

Bocu je nosio pod jednom rukom, tri čaše u istoj toj ruci, s prstom u svakoj čaši; drugom je

rukom držao vrat glinenog vrča za vodu. Čaše i bocu stavi na kladu, a vrč na tle.

»Nema leda«, okrene se Robertu Jordanu i doda mu bocu.

»Ja ne ću ništa«, reče Pilar i pokrije čašu rukom.

»Noćas led na zemlji,« reče El Sordo i nasmije se. »Sav se otopio. Led tamo gore«, nastavi

i pokaže na snijeg, što se vidio na golim vrhovima planina. »Predaleko.«

Robert Jordan poče da nalijeva u El Sordovu čašu, ali gluhi čovjek strese glavom i pokaže

mu rukom, da natoči sebi.

Robert Jordan natoči poprilično scotcha u svoju čašu, dok ga je El Sordo radoznalo

promatrao, a kad je svršio, pruži mu vrč, pa Robert Jordan napuni čašu hladnom vodom, koja

poteče ćurkom iz glinenog ždrijela, čim je nagnuo vrč.

El Sordo natoči sebi po čaše whisheya, pa napuni čašu vodom.

»Vina?« upitao je Pilar.

»Ne. Vode«.

»Uzmi«, reče joj. »Nije dobro«, obrati se Robertu Jordanu i iskesi se. »Poznam mnogo

Engleza. Uvijek mnogo whiskeya«.

»Gdje?«

»Ranča«, odgovori El Sordo. »Gospodarovi prijatelji«.

»Gdje dobivaš whiskey«?

»Što?« Nije čuo.

»Moraš vikati«, reče Pilar. »U drugo uho«.

El Sordo pokaže na svoje bolje uho i nasmije se.

»Gdje dobivaš whiskey?« viknu Robert Jordan.

»Pravim ga«, odgovori El Sordo i opazi, kako se ruka Roberta Jordana sa čašom zaustavila

na putu k ustima.

»Ne«, nastavi El Sordo i potapša ga po ramenu. »Šala. Dolazi iz La Granje. Sinoć čuo

dolazi engleski dinamitaš. Dobro. Jako drago. Dobio whiskey. Za te. Voliš?«

»Jako«, odgovori Robert Jordan. »Vrlo je dobar whiskey«.

»Zadovoljan sam«, iskesi se El Sordo. »Donijeli ga s obavijestima?«

»Kakvim obavijestima?«

»Mnogo pokreta vojske«.

»Gdje?«

»Segovija. Avione si vidio.«

»Da».

»Loše, ha?«

»Loše«.

»Pokreti vojske?«

»Mnogo između Villacastin i Segovije. Na valladolidskoj cesti. Mnogo između Villacastin

i Sant Rafaela. Mnogo. Mnogo«.

»Što misliš?«

»Spremamo nešto?«

»Možda«.

»Znadu. Također se spremaju«.

»To je moguće«.

»Zašto ne dići most noćas?«

»Zapovijed«.

»Čija zapovijed?«

»Generalštaba«.

»Tako!«

»Je li vrijeme razaranja važno?« upita Pilar.

»Nada sve važno«.

»Ali ako pokrenu trupe?«

»Poslat ću Anselma s izvještajem o svim pokretima i koncentracijama. On pazi na cestu«.

»Imaš nekoga na cesti?« upita Sordo.

Robert Jordan nije znao, koliko je čuo. Nikad to ne znaš, kad govoriš s gluhim čovjekom.

»Da«, reče.

»I ja. Zašto ne dići most sada?«

»Imam zapovijed«.

»Ne sviđa mi se«, odvrati El Sordo. »To mi se ne sviđa«.

»Ni meni«, reče Robert Jordan.

El Sordo strese glavom i uze gutljaj whiskeya. »Želiš od mene?«

»Koliko ljudi imaš?«

»Osam«.

»Da presijeku telefon, napadnu stražu kod cestarove kuće, zauzmu je i spuste se k mostu«.

»To je lako»

»Sve će biti napisano«.

»Ne brini se. A Pablo?«

»Presjeći će telefon dolje, napasti stražu kod pilane, zauzeti je i vratiti se na most«.

»A kako nakon toga s povlačenjem?« upita Pilar. »Ima nas sedmorica muškaraca i dvije

žene, a pet konja. A vas?« viknu u Sordovo uho.

»Osam ljudi i četiri konja. Faltan caballos«, odgovori. »Nedostaje konja«.

»Sedamnaestero ljudi i devet konja«, reče Pilar. »Ne računajući transport«.

Sordo ne reče ništa.

»Ne može li se dobiti još konja?« upita Robert Jordan u Sordovo zdravo uho.

»U ratu godinu dana«, odvrati Sordo. »Dobili četiri.« Pokaže četiri prsta. »Sada hoćeš

osam do sutra«.

»Da«, reče Robert Jordan. »'Kad znate da odlazite, više ne morate biti tako plašljivi, kao

što ste bili u ovom kraju. Nije više potrebno da budete oprezni. Ne možete li negdje udariti i

ukrasti osam konja?«

»Možda«, odvrati El Sordo. »Možda nijednoga, možda više«.

»Imate li puškomitraljez?« upita Robert Jordan.

Sordo potvrdi glavom.

»Gdje?«

»Na brdu«.

»Kakve vrste?«

»Ne znam imena. S kutijom.«

»Koliko naboja?«

»Pet kutija«.

»Da li itko zna, kako se puca?«

»Ja. Míalo. Ne pucam mnogo. Ne želim praviti galame ovdje. Ne ću trošiti naboje«.

»Pogledat ću ga kasnije«, reče Robert Jordan. »Imate li ručnih bombi?«

»Mnogo.«

»Koliko naboja na pušku?«

»Mnogo«.

»Koliko?«

»Stopedeset. Možda više«.

»A kako je s drugim ljudima?«

»Zašto?«

»Da imamo dovoljno snaga, koje će svladati straže i držati most, dok ga budem dizao u

zrak. Treba nam dvostruko od onoga koliko ih imamo«.

»Ne brini se za zauzimanje straža. U koje doba?«

»Danju«.

»Ne brini se«.

»Uzeo bih još dvadeset ljudi, da budem siguran«, reče Robert Jordan.

»Dobri ne postoje. Hoćeš li nepouzdane?«

»Ne. Koliko dobrih?«

»Možda četiri«.

»Zašto tako malo?«

»Nemam povjerenja«.

»Za čuvare konja«.

»Mora biti jako povjerljiv, da bude čuvar konja«.

(»Htio bih još deset dobrih ljudi, ako ih je moguće dobiti«.

»Četiri«.

»Anselmo mi je rekao, da ih ima više od stotine u ovim brdima«.

»Nisu dobri«.

»Ti si rekla trideset«, obrati se Robert Jordan na Pilar. »Tridesetorica prilično

povjerljivih«.

»A što je s Eliasovim ljudima?« vikne Pilar Sordu. On potrese glavom.

»Nisu dobri«.

»Ne možeš naći desetoricu?« upita Robert Jordan. Sordo ga pogleda svojim plosnatim,

žutim očima i strese glavom.

»Četiri«, i podigne četiri prsta.

»Tvoji su dobri?« upita Robert Jordan, požalivši što je to rekao.

Sordo potvrdi glavom.

»Dentro de la gravedad«, reče španjolski. »U granicama opasnosti«. Iskesi se. »Loše,

ha?«

»Možda«.

»Svejedno mi je«, reče Sordo jednostavno bez hvalisanja. »Bolje četiri dobra nego mnogo

loših. U ovom ratu uvijek mnogo loših, dobrih vrlo malo. Svaki dan sve manje dobrih. A

Pablo?« pogleda u Pilar.

»Kao što znaš«, odgovori Pilar. »Svaki dan sve gori«.

Sordo slegne ramenima.

»Pij«, Sordo će Robertu Jordanu. »Povest ću svoje i još četvoricu. Znači dvanaest. Noćas

ćemo sve pretražiti. Imam šezdeset stapina dinamita. Trebaš li ga?«

»Kolikog postotka?«

»Ne znam. Obični dinamit. Ponijet ću«.

»S njim ćemo dići mali most, gore«, reče Robert Jordan. »Dobro je. Hoćeš li doći večeras

dolje? Ponesi ga, hoćeš li? Nemam zapovijedi za to, ali treba ga dići«.

»Dolazim noćas. Zatim hvatati konje«.

»Možda. Sada jesti«.

Govori li ovako sa svima? pitao se Robert Jordan. Ili možda misli, da će ga ovako stranci

lakše razumjeti?

»A kuda ćemo, kad sve to bude gotovo?« viknu Pilar, u Sordovo uho.

On sleže ramenima.

»Sve se to mora predvidjeti«, reče žena.

»Naravno«, odvrati Sordo. »Zašto da ne?«

»Prilično je loše«, reče Pilar. »Moramo vrlo dobro planirati«.

»Da, ženo«, odvrati Sordo. »Što te toliko zabrinjuje?«

»Sve«, vikne Pilar.

Sordo joj se nasmije.

»Vidi se, da ideš s Pablom«, reče joj.

Dakle onako iskvareno španjolski govori samo sa strancima, pomisli Robert Jordan.

Dobro. Drago mi je, što ga čujem da govori pravilno.

»Što misliš, kamo da odemo?« upita Pilar.

»Kamo?«

»Da, kamo?«

»Ima mnogo mjesta«, odgovori Sordo. »Mnogo krajeva. Poznaš Gredos?«

»Tamo ima mnogo svijeta. Sve će krajeve očistiti, čim uhvate vremena«.

»Da. Samo je to velik kraj i jako divlji.«

»Bit će vrlo teško doći donle«, reče Pilar.

»Sve je teško«, odvrati El Sordo. »Možemo otići u Gredos, kao i bilo kamo drugamo.

Putovati noću. Sad je ovdje vrlo opasno. Čudo je, da smo ovdje tako dugo. Gredos je sigurniji

od ovoga kraja«.

»Znaš li, kamo bih ja htjela?« upita ga Pilar.

»Kamo? U Paramera? Nije dobra«.

»Ne«, reče Pilar. »Ne u Sierra de Paramera. Htjela bih otići u Republiku«.

»To je moguće«.

»Bi li i tvoji ljudi išli?«

»Bi. Ako im ja kažem«.

»Ja ne znam za svoje«, reče Pilar. »Pablo ne bi htio, premda bi se, zapravo, ondje sigurnije

osjećao. Prestar je da bi mogao u vojsku, osim ako ne pozovu starija godišta. Ciganin ne bi

želio ići. Za druge ne znam.«

»Ne uviđaju opasnosti, jer se ovdje već odavna nije ništa dogodilo«, reče El Sordo.

»Uvidjet će je nakon današnjih aviona«, upadne Robert Jordan. »Ali mislim, da biste

mogli vrlo dobro operirati s Gredosa«.

»Što?« upita El Sordo i pogleda ga raširenim očima. Način, kako je to upitao, nije bio

nimalo prijazan.

»Otuda možete mnogo uspješnije napadati«.

»Tako«, reče El Sordo. »Poznaš li Gredos?«

»Da. Otuda biste mogli napadati glavnu željezničku prugu. Možete je neprekidno sjeći,

kao što mi radimo, dolje južnije u Estremaduri. Bilo bi bolje napadati otuda, nego se vratiti u

Republiku«, reče Robert Jordan. »Tamo ćete biti korisniji«.

Oboje se natmuriše dok je govorio.

Sordo pogleda Pilar, a ona mu uzvrati pogledom.

»Poznaš li Gredos«, upita Sordo. »Zaista?«

»Pa da«, odgovori Robert Jordan.

»Kamo bi ti otišao?«

»Iznad Barco da Avila. Bolji je kraj od ovoga. Napadao bih glavnu cestu i željeznicu

između Bajara i Plasencije«.

»Vrlo teško«, odvrati Sordo.

»Mi smo napadali tu istu željeznicu u mnogo opasnijem kraju, u Estremaduri«, reče

Robert Jordan.

»Tko je to vi?«

»Grupa estremadurskih guerrillerosa«.

»Bilo vas je mnogo?«

»Četrdesetak«.

»Je li i onaj sa slabim živcima i čudnim imenom bio otuda?« upita Pilar.

»Jest«.

»Gdje je sada?«

«Mrtav, kao što sam ti rekao«.

»I ti si odonuda?«

»Da«.

»Shvaćaš li što mislim?« upita ga Pilar.

Pogriješio sam, pomisli Robert Jordan u sebi. Rekao sam Španjolcima, da nešto možemo

uraditi bolje od njih, a pravilo je, da nikada ne govoriš o svojim djelima ili sposobnostima.

Mjesto da ih hvalim, rekao sam im što mislim da bi trebali uraditi, pa su se razljutili. No, ili

će ih to proći ili ne će. Sigurno, da bi u Gredosu bili korisniji, nego ovdje. Dokaz je tome, da

ovdje od napadaja na vlak, što ga je organizirao Kaškin, nije ništa učinjeno. Pa ni to nije

bilo nešto osobito. Stajalo je fašiste jednu lokomotivu i nekoliko ubijenih vojnika, a oni

govore o tome, kao da je to bio vrhunac rata. Možda će zbog stida otići u Gredos. Da,

možda će i mene otjerati odavde. Da, izgledi ti za budućnost baš nisu previše ružičasti.

»Slušaj, Inglés,« reče mu Pilar. »Kako stojiš sa živcima?«

»Sasvim dobro«, odgovori Robert Jordan. »O. K.«

»Jer je posljednji dinamitaš, što su ga poslali da radi s nama, bio vrlo nervozan, iako je bio

vanredan tehničar«.

»Pa imamo mi i nervoznih«, reče Robert Jordan.

»Ne kažem, da je bio kukavica, jer se držao vrlo dobro«, nastavi Pilar. »Ali je govorio vrlo

čudnovato i nerazborito«. Pa podiže svoj glas. »Nije li istina, Santiago, da je

posljednji dinamitaš, onaj s vlaka, bio malko čudan?«

»Algo raro«,33

potvrdi gluhi čovjek i prijeđe očima po licu Roberta Jordana tako, da ga je

to podsjetilo na okrugli otvor na kraju cijevi čistilice za prašinu. »Si, algo raro, pero

bueno.«34

»Murió«, vikne Robert Jordan u uho gluhog čovjeka. »Mrtav je«.

»Kako se dogodilo?« upita gluhi čovjek, spustivši oči s očiju Roberta Jordana, dolje na

njegove usne.

»Ja sam ga ubio«, odgovori Robert Jordan. »Bio je tako teško ranjen, da nije mogao ići, pa

sam ga ubio«.

»Uvijek je govorio o nužnosti toga«, reče Pilar. »To ga je upravo opsjelo«.

»Da«, reče Robert Jordan. »Uvijek je govorio o nužnosti toga, i to ga je svega opsjelo«.

»Da«, reče Robert Jordan. »Uvijek je govorio o nužnosti.«

»Come fue?«35

upita gluhi. »Je li to bilo na vlaku?«

»Bilo je to na povratku s vlaka«, odgovori Robert Jordan. »Napadaj je bio uspješan. Kako

smo se vraćali po mraku, naletjeli smo na fašističku patrolu, i dok smo bježali, dobio je metak

visoko u leđa, ali mu nije pozlijedio nijednu kost, osim lopatice. Išao je prilično dugo, ali

sa ranom se više nije mogao kretati. Nije htio da ga ostavimo za sobom, i ja sam ga ubio«.

»Menos mal«, reče El Sordo. »Manje zlo«.

»Jesi li siguran, da su ti živci u potpunom redu?« upita Pilar Roberta Jordana.

»Jesam«, odgovori joj. »Siguran sam, da su mi živci u potpunom redu, i mislim, da ćete

učiniti dobro, ako odete u Gredos, pošto svršimo s mostom«.

Čim je to izrekao, žena ga obaspe poplavom prostačkih kletvi, što su pljuštale po njemu i

oko njega, kao što pljušti vruća bijela voda za iznenadne provale gejzira.

Gluhi čovjek mahnu glavom na Roberta Jordana i iskesi se od uživanja. Kako je Pilar

nastavila sa svojim prostotama, tako je on dalje mahao zadovoljno glavom, ali je Robert

Jordan znao, da je sada opet sve kako treba. Konačno ona prestade sa psovanjem, segne za

vrčem, nakrene ga, popije nešto vode i reče mirno: »A sada zaveži o tome, što treba da

uradimo poslije, hoćeš li, Inglés. Ti se vrati u

Republiku i uzmi sa sobom svoju curu, a nas ostavi ovdje same da odlučimo, u kojem

ćemo dijelu ovih planina umrijeti«.

»U kojima ćemo živjeti«, doda El Sordo. »Umiri se, Pilar«.

»U kojima ćemo živjeti i umrijeti«, reče Pilar. »Vidim ja prilično jasno svršetak toga.

Volim te, Inglés, ali šuti o tome, što treba da učinimo, kad završimo s tvojim zadatkom«.

»To je tvoja stvar«, odvrati Robert Jordan, »i ne ću da se miješam u nju«.

»Ali si se miješao«, reče Pilar. »Uzmi svoju ostriženu kurvicu i vrati se u Republiku, al’ ne

zatvaraj vrata drugima, koji nisu stranci i koji su ljubili Republiku još onda, kad s’ ti brisao

majčino mlijeko s brade«.

Dok su govorili, Marija se vratila stazom i čula je posljednju rečenicu, što ju je Pilar

podignutim glasom dovikivala Robertu Jordanu. Marija snažno mahnu glavom prema

Robertu Jordanu i zaprijeti mu prstom. Pilar opazi da Robert Jordan gleda u djevojku i da joj

se nasmiješio, pa se okrene i reče:

»Da. Rekla sam kurvu, i tako mislim. I vjerujem, da ćete zajedno otići u Valenciju, a mi

možemo jesti kozje brabonjke po Gredosu«.

»Ja sam kurva, Pilar, kad ti to baš hoćeš«, reče Marija. »Vjerujem svakako, da jesam, kad

ti to kažeš. Ali umiri se. Što j’ to s tobom?«

»Ništa«, odvrati Pilar i sjede na klupu. Glas joj se stišao, i sav metalni bijes je iščezao iz

njega. »Ne zovem ja tebe tako. Ali jako želim da odem u Republiku«.

»Možemo ići svi«, reče Marija.

»Zašto ne?« doda Robert Jordan. »Kad se čini, da ti se Gredos ne sviđa«.

Sordo mu se nasmije.

»Vidjet ćemo«, odvrati Pilar, bez traga srdžbe. »Daj mi čašu toga čudnog pića. Izderala

sam grlo od ljutitosti. Vidjet ćemo. Vidjet ćemo, što će se dogoditi«.

»Vidiš, druže«, El Sordo stade objašnjavati. »Teško je za to, što će to biti ujutro«. Sada

nije govorio iskrivljenim španjolskim jezikom, a gledao je Roberta Jordana u oči mirno i

uvjerljivo, nije ga gledao ni ispitljivo, ni sumnjičavo, niti s onom otvorenom nadmoćnošću

staroga borca, kakva se prije osjećala kod njega. »Jasno mi je, što tebi treba, i znam da straže

moraju biti uništene, a most pod vatrom, dok ti budeš obavljao svoj posao. To ja potpuno •

shvaćam. To je lako izvršiti prije dana ili po danu«.

»Da«, odvrati Robert Jordan. »Otiđi za časak, hoćeš li?« reče Mariji ni ne pogledavši je.

Djevojka ode iz dosega njihovih glasova i sjede obujmivši rukama gležnjeve.

»Vidiš«, nastavi Sordo. »Problem nije u tome. Ali je težak problem u tome, kako da nakon

toga ostavimo ovaj kraj i iziđemo iz njega«.

»Jasno«, reče Robert Jordan. »Mislio sam i o tome. I za me će također biti dan«.

»Ali ti si sam«, reče El Sordo. »A nas ima različitih«.

«Postoji mogućnost da se vratimo u logor i da odemo odavle po mraku«, reče Pilar;

prinijela je čašu k usnama, a zatim je spustila.

»I to je vrlo opasno«, objasni El Sordo. »To je možda još opasnije«.

»Mogu zamisliti, kako bi bilo«, reče Robert Jordan.

»Noću bi bilo lako dići most«, opet će El Sordo. »Ali, jer tražiš da se to mora učiniti

danju, imati ćemo teških posljedica«.

»Znam«.

»Zar to ne možeš učiniti noću?«

»Strijeljali bi me za to«.

»Vrlo je vjerojatno, da će nas sve postrijeljati, ako to učiniš danju«.

»Za me to nije tako važno, samo kad dignemo most«, odvrati Robert Jordan. »Ali ja

razumijem tvoje stanovište. Ne možeš li izraditi plan povlačenja danju?«

»Svakako«, reče El Sordo. »Izradit ćemo takav plan. Ali hoću da ti objasnim zašto to

čovjeka zabrinjuje i uzrujava. Ti govoriš o odlasku u Gredos, kao o nekom

vojničkom manevru, koji treba izvršiti. A doći u Gredos bilo bi pravo čudo«.

Robert Jordan ne odgovori ništa.

»Čuj me«, reče gluhi. »Mnogo govorim. Ali to je zato, da bismo razumjeli jedan drugoga.

Mi se održavamo ovdje nekim čudom. Čudom lijenosti i gluposti fašista, koja će jednom

prestati. Naravno, mi smo vrlo pažljivi i ne izazivamo nikakvih nemira u ovim brdima«.

»Znam«.

»Ali sada, nakon ovoga, morat ćemo otići. Moramo dobro razmisliti o načinu našega

odlaska«.

»Jasno«.

»Onda«, završi El Sordo, »hajde da nešto pojedemo. Mnogo sam govorio«.

»Nikada te nisam čula, da tako mnogo govoriš«, reče Pilar. »Zbog ovoga?« podiže čašu.

»Ne,« El Sordo strese glavom. »Nije zbog whiskeya. Nego zato, što još nikada nisam imao

nešto, o čemu bi trebalo toliko govoriti«.

»Ja cijenim tvoju pomoć i odanost«, reče Robert Jordan. »Shvaćam poteškoće, što nastaju

zato, što most moramo dignuti u određeno vrijeme«.

»Ne govorimo o tome«, reče El Sordo. »Tu smo zato, da učinimo što god možemo učiniti.

No ovo je zamršena stvar«.

»A na papiru je vrlo jednostavna«, nasmije se Robert Jordan. »Na papiru most se ruši u

času kad počinje napadaj, zato, da ništa ne može doći cestom. Vrlo je jednostavno«.

»Da nam dadu da nešto učinimo na papiru«, reče El Sordo. »Da nešto zamislimo i

izvršimo na papiru«.

»Papir se kvari«, ponovi Robert Jordan poslovicu.

»Ali je vrlo koristan«, reče Pilar. »Es muy util. Voljela bih da mogu u tu svrhu upotrebiti

tvoje naloge«.

»I ja bih«, potvrdi Robert Jordan. »Ali time ne ćeš pobijediti u ratu«.

»Ne«, reče krupna žena. »Vjerojatno ne. Ali znaš, što bih ja htjela?«

»Da odeš u Republiku«, reče El Sordo. Dok je govorila, primakao joj je bliže svoje uho,

na koje je bolje čuo. »Ya irás, mujer. Pobijedimo, pa će sve biti Republika«.

»Tako je,« potvrdi Pilar. »A sada, za ime božje, hajdemo jesti«.

DVANAESTO POGLAVLJE

Nakon jela ostaviše El Sordov logor i stadoše se spuštati stazom. El Sordo ih je pratio sve

do donje straže.

»Salud«, reče im. »Do viđenja, noćas«.

»Salud, camarada«, odvrati mu Robert Jordan, i njih troje nastaviše put niz stazu, a gluhi

čovjek ostade gledajući za njima. Marija se okrenula i mahala mu rukom, a El Sordo joj

mahnu nemarno, podigavši naglo, na španjolski način, podlakticu u vis, kao da je nešto

odbacio od sebe, i to se činilo kao nijekanje pozdrava, kao nešto što nema nikakve veze s

njim. Za vrijeme objeda nije nijednom otkopčao svoj kožun, i bio je vrlo pristojan, pažljivo

je okretao glavu da čuje, pa se opet vratio svome iskrivljenom španjolskom i uljudno

zapitkivao Roberta Jordana o životu u Republici; ali je bilo očito, da ih se želi osloboditi.

Kad su ga ostavljali, Pilar mu je rekla: »Dakle, Santiago?«

»Dakle, ništa, ženo«, odgovorio joj je gluhi čovjek. »Sve je kako treba. Ali razmišljam«.

»I ja«, rekla je Pilar, a sada, kad su se spuštali, idući među borjem lagano i ugodno strmom

stazom, kojom su se izmučili, dok su se penjali gore, Pilar nije govorila ništa. Ni Robert

Jordan ni Marija nisu govorili, pa su sve troje išli brzo, dok se staza nije najednom digla iz

šumovite doline i stala se penjati u šumu, zatim je ostavila i izišla na visoravan.

Bilo je vruće popodne kasnoga svibnja, i žena se zaustavi na po puta posljednjeg strmog

uspona. Robert Jordan se zaustavi i okrenuvši se vidje, da joj je znoj osuo čelo. Učini mu se,

da je njezino smeđe lice poblijedjelo, da joj je koža postala blijedožuta, pod očima da ima

tamne kolobare.

»Da počinemo časak«, reče on. »Idemo prebrzo«.

»Ne«, odgovorila je. »Idemo dalje«.

»Odmori se, Pilar«, doda Marija. »Izgledaš loše«.

»Šuti«, odgovori žena. »Nitko te ne pita za savjet«.

Penjala se stazom, ali je na vrhu teško disala, a lice joj se još više oznojilo, i nije bilo

nikakve sumnje, da je bilo poblijedjelo.

»Sjednimo, Pilar«, reče Marija. »Molim te, molim sjednimo«.

»Dobro«, pristade Pilar, i sve troje sjedoše pod bor i zagledaše se preko planinske livade

onamo, gdje su se iza valovitog visočja pomaljali gorski vrhunci, a snijeg je sada na njima

bliještao na ranom popodnevnom suncu.

»Kako je gadan taj snijeg, a kako lijepo izgleda sada«, reče Pilar. »Kakva je opsjena

snijeg«, okrene se Mariji. »Žao mi je, što sam bila surova prema tebi, guapa. Ne znam, što

me to spopalo danas. Loša mi je narav.«

»Ne uzimam k srcu ono što govoriš, kad si ljuta«, odvrati joj Marija. »A ti si često ljuta«.

»Ne, to je gore od srdžbe«, reče Pilar, gledajući preko prema vrhovima.

»Ne osjećaš se dobro«, opet će Marija.

»Ni to nije«, odvrati žena. »Dođi guapa, i stavi mi glavu u krilo«.

Marija joj se primače, ispruži ruke i složi ih kao čovjek, koji hoće da spava bez jastuka i

legne s glavom na rukama. Okrene glavu gore, prema Pilar i nasmiješi joj se, ali krupna žena

i dalje gledaše preko livade u planine. Milovala je djevojci glavu, a da je nije ni pogledala,

prijeđe grubim prstom preko djevojčina čela, pa uz rub uha i dalje niz crtu, gdje joj na vratu

počinje rasti kosa.

»Uskoro će biti tvoja, Inglés«, reče. Robert Jordan je sjedio iza nje.

»Ne govori tako«, javi se Marija.

»Da, bit ćeš njegova«, opet će Pilar ne pogledavši ni jedno od njih. »Ja te nisam nikad

htjela. Ali sam ljubomorna«.

»Pilar«, reče Marija. »Ne govori tako«.

»Imat će te«, nastavi Pilar i prijeđe joj prstom po jagodici na uhu. »Ali sam vrlo

ljubomorna«.

»Ali Pilar«, Marija će. »Pa ti si mi tumačila, da ništa takva nema među nama«.

»Uvijek ima nešto«, reče žena. »Uvijek ima nešto, čega ne bi smjelo biti. Ali sa mnom nije

tako. Zbilja nije. Želim ti sreću i ništa više«.

Marija ne reče ništa, samo je ležala nastojeći da joj glava počiva što lakše.

»Slušaj, guapa«, reče Pilar i prijeđe rastreseno, ali točno po obrisima njezina obraza.

Slušaj, guapa, ja te volim, al’ možeš biti njegova, ja nisam tortillera, nego žena stvorena za

muškarca. To je istina. Al’ mi godi, da ti kažem, usred dana, da te” volim«.

»Volim i ja tebe«.

»Qué va. Ne govori besmislice. Ti ni ne znaš o čemu govorim«.

»Znam«.

»Qué va«, baš znaš. Ti si Inglésova. To se vidi, a tako i treba da bude. To mi je pravo.

Ništa mi drugo ni ne bi bilo pravo. Ne radim nikakve izopačenosti. Velim ti samo nešto, što

je točno. Malo će ti ljudi ikada govoriti istinu, a žene nikada. Ljubomorna sam i kažem ti to,

jer je tako. I to ti kažem«.

»Ne govori to,« reče Marija. »Ne govori to, Pilar.«

»Por qué da ne kažem to,« odvrati žena, ne pogledavši još uvijek ni jedno od njih dvoje.

»Govorit ću sve dotle, dok mi više ne bude godilo da govorim. A,« sada svrne pogled dolje,

na djevojku, »taj je čas već došao. I to više ne ću kazati, razumiješ li?«

»Pilar,« opet će Marija. »Ne govori tako.«

»Ti si obični dragi mali kunić«, reče Pilar. »A sada digni glavu, jer je ova besmislenost

prošla.«

»To nije bilo besmisleno,« odvrati Marija. »A mojoj je glavi dobro ondje, gdje je.«

»Ne, diži je,« Pilar će joj, i stavi svoje velike ruke pod djevojčinu glavu i podiže je. »A ti,

Inglés?« obrati mu se držeći djevojčinu glavu u rukama i gledajući još uvijek prijeko prema

brdinama. »Kakva ti je to mačka odgrizla jezik?«

»Nikakva mačka,« odgovori Robert Jordan.

»Nego kakva životinja?« Stavila je djevojčinu glavu na zemlju.

»Nikakva životinja, «odvrati joj Robert Jordan.

»Progutao si ga sam, ha?«

»Bit će da je tako«, reče Robert Jordan.

»Pa kako ti se sviđa okus?« okrene se Pilar i nasmije mu se.

»Ne osobito.«

»I mislila sam da ne,« reče Pilar. »I mislila sam, da ne. Al’ evo ti vraćam tvoga kunića.

Nikad nisam ni pokušala da ti oduzmem tvoga kunića. To joj ime dobro pristaje. Jutros sam

te čula, gdje je tako zoveš.«

Robert Jordan osjeti, kako mu lice crveni.

»Strašno si kruta žena«, reče joj.

»Ne«, odvrati Pilar. »Ali premda sam jednostavna, vrlo sam zamršena. Jesi l’ ti zamršen,

Inglés?«

»Ne. Ali nisam ni jednostavan.«

»Sviđaš mi se, Inglés«, reče Pilar. Onda se nasmiješi, prignu se naprijed i smijući se

potrese glavom. »Sad, kad bih mogla da ti odnesem kunića, a tebe kuniću.«

»Ne možeš.«

»Znam«, odgovori Pilar i ponovo se nasmiješi. »Ni ne želim. Ali kad sam bila mlada,

mogla sam.«

»Vjerujem.«

»Vjeruješ?« . .

»Pa da,« odvrati Robert Jordan. »Ali takvi razgovori su besmisleni.«

»I ništa ti ne priliče«, doda Marija.

»Danas ne sličim mnogo sama sebi«, odvrati Pilar. »Vrlo malo sličim sebi. Od tvoga me je

mosta, Inglés, zaboljela glava.«

»Možemo ga nazvati Most Glavobolje,« reče Robert Jordan. »Ali ja ću ga oboriti u onu

provaliju kao razbijenu krletku.«

»Dobro«, reče Pilar. »Govori i dalje tako.«

»Slomit ću ga, kao što se lomi banana, s koje si ogulio koru.«

»Sad bi mi prijala banana«, reče Pilar. »Nastavi, Inglés. Govori i dalje tako zamašno.«

»Nije potrebno«, odvrati Robert Jordan. »Hajdemo u logor.«

»I ta tvoja dužnost!« reče Pilar. »Doći će dosta brzo. Rekla sam, da ću vas dvoje ostaviti.«

»Ne. Čeka me velik posao.«

»I to je velik posao i ne traje dugo.«

»Šuti, Pilar,« reče Marija. »Surovo govoriš.«

»Surova sam,« reče Pilar. »Ali sam i vrlo nježna. Soy muy delicada. Ostavit ću vas. A ono

o ljubomoru je besmislica. Razljutila sam se na Joaquina, jer sam vidjela iz njegova pogleda,

kako sam ružna. Ljubomorna sam samo, što ti je devetnaest godina. Takav ljubomor ne traje

dugo. Ni ti ne ćeš imati uvijek devetnaest. Sad idem.«

Ustala je s rukom na boku i gledala Roberta Jordana, koji je također stajao. Marija je

sjedila na zemlji, pod drvetom, objesivši glavu preda se.

»Hajdemo svi zajedno u logor«, reče Robert Jordan. »Bolje je, a imamo i mnogo posla.«

Pilar mahne glavom prema Mariji, koja je dalje sjedila, okrenute glave i bez riječi.

Pilar se nasmjehnu, gotovo neprimjetno sleže ramenima i reče: »Ti poznaš put.«

»Poznam ga«, odgovori Marija ne dižući glave.

»Pues me voy«, reče Pilar. »Onda idem. »Spremit ćemo nešto dobro za te da pojedeš,

Inglés.«

Krenula je vrijesom preko livade prema potoku, što je tekao niz nju prema logoru.

»Čekaj,« zovne je Robert Jordan. »Bolje je da idemo svi zajedno.«

Marija je sjedila bez riječi.

Pilar se ne okrene.

»Qué va, da idemo zajedno«, odgovori ona. »Vidjet ćemo se u logoru.«

Robert Jordan ostade.

»Da li joj je dobro?« upita Mariju. »Prije je izgledala bolesna.«

»Pa nek ide«, reče Marija, držeći još uvijek obješenu glavu.

»Mislim, da bih morao otići s njom.«

»Nek ide«, ponovi Marija. »Nek ide!«

TRINAESTO POGLAVLJE

Išli su kroz vrijes planinske livade, i Robert Jordan je osjećao kako mu vrijes četka noge,

osjećao je težinu pištolja u toku uz bok, osjećao je sunce na glavi, osjećao je, kako

mu povjetarac sa snježnih vrhunaca hladi leđa, a u ruci je osjećao čvrstu i snažnu djevojčinu

ruku, čiji su se prsti isprepleli s njegovima. S nje, s njezina dlana, prislonjena uz njegov dlan,

s njihovih isprepletenih prstiju, s njezina zapešća, položenog preko njegova, strujilo je iz

njezinih prstiju, iz njezine ruke i njezina zapešća u nj nešto tako svježe kao prvi lagani lahor,

što struji prema tebi preko mora jedva mu namreškavši staklenu površinu, nešto tako lagano,

kao pero, kad prelazi preko čovjekove usne, ili kao list, koji pada, kad nema vjetra; tako

lagano, da se moglo osjetiti samim doticanjem njihovih prstiju, ali se čvrstim stezanjem

njihovih prstiju i tijesnim pritiskanjem dlanova i zapešća tako pojačalo, tako povećalo, i

postalo tako silno, tako snažno i tako bolno, da je osjećao, kao da mu struja teče uz ruku i

ispunja cijelo tijelo bolnom prazninom čežnje. Sunce je blistalo na njezinoj kosi zagasitoj kao

žito, na zlatnosmeđem, glatkom i ljupkom licu i na oblini njezina vrata, kad joj je savio glavu

unazad, privukao je k sebi i poljubio je. Osjetio je, kako je drhtala, dok ju je ljubio, privio joj

je cijelo tijelo sasvim uza se, i preko dvije kaki košulje osjeti joj grudi pripijene uz svoja

prsa, osjetio ih je onako malene i čvrste, pa segne i otkopča joj puceta na košulji, sagne se i

stade je ljubiti, a ona stajaše dršćući, zabačene glave, naslonjena o njegovu ruku, kojom ju je

ogrlio iza leđa. Onda ona spusti bradu na njegovu glavu, i on osjeti, da mu drži rukama glavu

i pritište je. On se ispravi i privuče je objema rukama k sebi tako, da ju je podigao sa zemlje,

privije je uza se i osjeti joj drhtaj, a onda mu se njene usne dotakoše grla, i on je spusti na tle

govoreći: »Marijo, oh moja Marijo.«

Onda reče: »Kamo ćemo?«

Nije odgovorila ništa, nego mu provuče svoju ruku u košulju i osjeti, kako mu otkapča

puceta na košulji govoreći: »I ja tebe. I ja želim da poljubim.«

»Ne, kuniću.«

»Da. Da. Sve što i ti.«

»Ne. To je nemoguće.«

»Pa, onda. Oh, da. Oh, da. Oh.«

Onda se prosu miris zgnječenog vrijesa, savijene stabljike žuljale su je pod glavom, sunce

joj je blistalo na sklopljenim očima, a on će se čitava svog života sjećati oble linije njezina

vrata s glavom zabačenom u korijenje vrijesa, njezinih usnica, što su se lagano micale same

od sebe, podrhtavanja trepavica na očima, što su se čvrsto stiskale zbog sunca i zbog svega, a

njoj je zbog sunca na očima sve bilo crveno, narančasto, zlatno-crveno, sve je bilo te boje,

sve ono, što ju je ispunjalo, sve što je posjedovala, sve što je imala, sve u toj boji, sve u

zasljepljujućem blještavilu te boje. Njemu je to bio tamni prolaz, koji ne vodi nikamo i opet

nikamo, zatim ponovo nikamo, još jednom nikamo, uvijek i neprestano nikamo, težak na

laktima uprtim o zemlju nikamo, u tamni beskrajni nikamo, viseći neprestano u neprekidno

nikamo sada i uvijek ponovo nikamo, sada da nikad više i nikamo ne bude nošen, a sada

nošen iznad svim dosega sve više, više i više u nikamo, i onda osjeti iznenadno žeguće,

nezadrživo iščezavanje u potpuno nikamo, a vrijeme je potpuno mirovalo, i oboje njih bjehu

tamo, i vrijeme se zaustavilo, i on osjeti, kako se zemlja izmiče i nestaje pod njima.

Zatim je ležao na boku s glavom duboko u vrijesu i osjećao njezin miris, i miris korijenja i

zemlje, a sunce je prodiralo kroz vrijes, što ga je grebao po golim ramenima i rebrima, a

nasuprot njemu ležala je djevojka s očima još uvijek zatvorenim, a onda ih je otvorila i

nasmiješila mu se, i on joj reče vrlo umorno i iz velike, ali prijateljske daljine: »Zdravo,

kuniću.« A ona se nasmiješi i odgovori iz bliza: »Zdravo, Inglés.«

»Ja nisam Inglés«, odvrati joj jako lijeno.

»Oh, da, jesi,« reče ona. »Ti si moj Inglés« i pruži se i uhvati mu oba uha i poljubi ga u

čelo.

»Evo,« opet će ona. »Kako je to? Jesam li te bolje poljubila?«

Onda pođoše zajedno uz potok i on reče: »Marijo, ljubim te, i ti si tako krasna, i tako

divna, i tako lijepa, i kad sam s tobom, to me tako zanosi, da osjećam, da bih htio

umrijeti, kad te ljubim.«

»Oh,« odvrati ona. »Ja svaki put umirem. Zar ti ne umireš?«

»Ne. Ali gotovo umirem. A da l’ si osjetila, kako se zemlja miče?«

»Jesam. Kao da umirem. Zagrli me, molim te.«

»Ne. Držim te za ruku. Tvoja mi je ruka dosta.«

On je pogleda, a zatim pogleda preko livade, gdje je jastreb gonio plijen, a preko planina

su se približavali veliki poslijepodnevni oblaci.

»A s drugima ti nije tako?« upita ga Marija, dok su hodali s rukom u ruci.

»Ne. Zaista.«

»Ljubio si mnoge druge?«

»Nekoliko njih. Ali ne kao tebe.«

»I nije bilo ovako? Zaista?«

»Bilo je ugodno, ali ne ovako.«

»I onda se zemlja pomakla. Prije se nikada zemlja nije pomakla?«

»Ne. Zaista nije.«

»Ja,« reče ona. »I to je sve u jednom danu.«

On ne reče ništa.

»Sad smo bar doživjeli«, reče Marija. »A da li me voliš? Da li ti se sviđam? Kasnije ću

bolje izgledati?«

»Sada si vrlo lijepa.«

»Ne,« odvrati ona. »Ali pomiluj me po glavi.«

Pomilovao ju je i osjetio, kako joj meka kosa liježe, i onda se diže između njegovih prstiju,

pa joj stavi obje ruke na glavu, okrene joj lice k sebi i poljubi je.

»Jako mi se sviđa ljubljenje,« reče ona. »Samo ja to ne znam dobro.«

»Ti ne moraš ljubiti.«

»Da, moram. Ako hoću da budem tvoja žena, moram te zadovoljiti u svakom pogledu.«

»Zadovoljavaš me dosta. Više me i nije moguće zadovoljiti. Ništa drugo ne bih mogao

učiniti, kad bi me više zadovoljavala.«

»Ali vidjet ćeš,« opet će ona sva sretna. »Moja te kosa sada zabavlja, jer je neobična. Ali

raste svakim danom. I narast će, i onda ne ću biti ružna, pa ćeš me možda jako voljeti.«

»Imaš divno tijelo,« reče on »Najljepše na svijetu.«

»Mlado je i vitko, to je sve.«

»Ne. U lijepom tijelu ima čari. Ne znam zbog čega ih ima u jednom, a nema u drugom. Ali

ti ih imaš.«

»Za tebe,« ona će njemu.

»Ne.«

»Da. Za tebe i uvijek za tebe, i samo za tebe. Ali to je malo, što ti donosim. Naučit ću,

kako treba da se dobro brinem za tebe. Ali reci mi istinito. Zar se zemlja nije nikada prije

pomicala pod tobom?«

»Nikada«, odgovori on iskreno.

»Sad sam sretna,« reče. »Sada sam zaista sretna.«

»A sad misliš o nečem drugom?« upita ga.

»Da. O mom poslu.«

»Željela bih da imamo konje, pa da jašemo,« opet će Marija. »U svojoj sreći htjela bih da

sam na dobrom konju i da jašem brzo, a ti da jašeš brzo uza me, i mi bismo jahali sve brže i

brže, galopirajući, ali nikad ne bismo prestigli moje sreće.«

»Možemo uzeti tvoju sreću u avion,« odgovori on rastreseno.

»I da letimo sve više i više u nebo kao mali lovci, što blistaju na suncu«, reče ona. »Vrtjeli

bismo se u spiralama i strmoglavljali se. Qué bueno!« nasmija se. »Moja sreća ne bi to ni

primijetila.«

»Tvoja sreća ima dobar želudac«, odvrati on čuvši tek na po, što je rekla.

Jer ga sada više nije bilo tu. Hodao je uz nju, ali su mu sad misli bile zabavljene

problemom mosta, koji mu se činio jasan, tvrd i oštar, kao kad se leća fotografskog aparata

namjesti u fokus. Vidio je dvije straže i Anselma i Ciganina, kako paze. Vidio je praznu

cestu, a vidio je i pokrete na njoj. Vidio je, gdje će postaviti dva puškomitraljeza, da dobije

što ravnije polje gađanja, ali tko će pucati iz njih, mislio je, na koncu ja, ali tko će na

početku? Postavio je naboje eksploziva, utisnuo ih i pričvrstio, utisnuo je kapsle i učvrstio ih,

povukao žice i savio ih gore i vratio se prema mjestu, gdje je postavio staru kutiju sa

zapaljačem i onda stade misliti o svemu, što bi se moglo dogoditi i što bi moglo svršiti loše.

Prestani s time, reče sam sebi. Ljubio si se s ovom djevojkom, i sada ti je glava bistra, sasvim

bistra, pa si se počeo zabrinjavati. Jedno je misliti o onome, što moraš izvršiti, a drugo je

zabrinjavati se. Ne smiješ se zabrinjavati. Znaš stvari, što ih moraš učiniti, i znaš što se može

dogoditi. Svakako se može dogoditi.

Ušao si u to znajući, zašto se boriš. Borio si se upravo protiv onoga, što radiš i što si

prisiljen raditi, da bi ikako mogao pobijediti. Tako si sad prisiljen upotrebljavati ljude, koje

voliš, kao što moraš upotrebljavati vojnike, za koje uopće ništa ne osjećaš, ako želiš uspjeti.

Pablo je očito najbistriji. Odmah je shvatio, da je sve to vrlo teško. Žena je bila sva za to i još

je; ali kad je postepeno shvatila u čemu je zapravo stvar, to je postojano ovladavalo njom i

već je jako djelovalo na nju. Sordo je sve smjesta uvidio i učinit će svoje, ali mu se ne sviđa

ništa više, negoli njemu, Robertu Jordanu.

I kažeš da ne misliš o tome, što će se dogoditi tebi, nego što se može dogoditi ženi i

djevojci i drugima, o kojima razmišljaš. Dobro. A što bi im se bilo dogodilo, da nisi

došao? Što im se događalo, i kako im je bilo prije, nego što si uopće bio tu? Ne smiješ tako

misliti! Nemaš nikakve odgovornosti prema njima, osim u akciji. Ti nisi izdao zapovijedi.

Izdao ih je Golz. A tko je Golz? Dobar general. Najbolji, pod kojim si ikada služio. Ali mora

li čovjek izvršavati neizvedive zapovijedi, kad zna kamo vode? Pa makar dolazile i od Golza,

koji predstavlja i partiju i vojsku? Da. Mora ih izvršavati, jer samo izvršavanjem možeš

dokazati, da su neizvedive. Kako znaš, da su neizvedive, dok ih nisi pokušao izvesti? Kamo

bi dospjeli, kad bi svatko, čim primi zapovijed, rekao, da je neizvediva? Kamo bi svi dospjeli,

kad bi svatko čim primi zapovijedi, rekao: »Nemoguće«?

Vidio je on dosta komandanata, kojima su sve zapovijedi bile neizvedive. Ona svinja

Gomez u Estremaduri. Vidio je dosta napadaja, u kojima krila nisu napredovala, jer je

bilo nemoguće. Ne, izvršit će zapovijed, što ju je dobio, a nesreća je samo u tome, što voli

ljude, s kojima je mora izvršiti.

U svim akcijama, što ih oni, partizani, izvode, nastaju nove opasnosti i nesreće za ljude,

koji ih sklanjaju i surađuju s njima. Pa zašto onda rade? Zato, da na kraju više ne

bude opasnosti i da stvore bolji život u zemlji. To je istina, pa ma kako to otrcano zvučilo.

Izgubi li Republika, nitko od onih, što vjeruju u nju, ne će moći opstati u Španjolskoj.

Zaista ne će? Da ne će, zna to po onome, što se dogodilo u onim krajevima, koje su fašisti već

zauzeli.

Pablo je svinja, ali drugi su divni ljudi, pa zar ne vrši nad svima njima izdaju, kad ih vodi

u to? Možda. Ali ako to ne učine, doći će dva eskadrona konjaništva, i u tjedan dana će ih

prognati iz tih brdina.

Ne. Ništa ne ćeš postići, ako ih ostaviš na miru. Osim onda kad bi sve ljude ostavio na

miru, pa da se ni u što ne miješaš. Dakle, on u to vjeruje, zar ne? Da, vjeruje. A što je s

društvom uređenim po planu i svim ostalim? To neka rade drugi. Kad svrši rat, on će se

posvetiti drugim stvarima. Sada se bori u ovom ratu zato, jer je započeo u zemlji, koju voli, i

jer vjeruje u Republiku, pa propadne li ona, život će postati nesnosan za sve one ljude koji

vjeruju u nju. Dok traje rat, prihvatio je komunističku disciplinu. Tu, u Španjolskoj,

komunisti imaju najbolju disciplinu, najčvršću i najkorisniju za vođenje rata. Prihvatio je

njihovu disciplinu za vrijeme rata, jer su, u vođenju rata, jedina partija, čiji program i

disciplinu može poštovati.

Pa što su, onda, njegova politička gledanja? Sada nema nikakvih, reče sam sebi. Samo,

pomisli, ne kaži to nikome. Ne priznaj to nikada nikome. A kamo ćeš nakon svega

ovoga? Vratit ću se i zarađivati svoj kruh, kao i prije, podučavanjem španjolskog jezika, i

napisat ću istinitu knjigu. Hajde da hoću, rekao je. Kladim se, da će biti tako.

Morat će da s Pablom porazgovori o politici. Bit će svakako zanimljivo doznati, kakav mu

je politički razvoj. Vjerojatno, klasični razvoj slijeva nadesno; kao kod staroga Lerrouxa.

Pablo je vrlo sličan Lerrouxu. I Prieto je loš. Pablo i Prieto podjednako vjeruju u konačnu

pobjedu. Svima njima je svojstvena politika konjokradica. On vjeruje u

Republiku kao oblik vladavine, ali se Republika mora osloboditi sve te bande

konjokradica, što ju je dovela u škripac, u koji je zapala, kad je počela pobuna. Je li ikada

postojao ijedan narod, kojemu su vođe bili istinski neprijatelji, kao ovome?

Neprijatelji naroda! Tu je frazu mogao izostaviti. To je parola, koju mora izbjegavati. To

je odlučio, dok je spavao s Marijom. Bio je postao tako zaslijepljen i zagrižen u

svojim političkim gledanjima, kao kakav okorjeli baptist, pa je fraze kao »narodni

neprijatelji« prihvaćao bez ikakva razmišljanja. I sve vrste i revolucionarnih i rodoljubnih

clichéja. Njegov ih je razum upotrebljavao bez ikakve kritike. Naravno, bili su točni, ali su se

suviše olako i prenaglo upotrebljavali. Ali od prošle noći i današnjeg popodneva, u tom mu

je pogledu duh mnogo jasniji i čišći. Zaslijepljenost je čudna stvar. Da postaneš zaslijepljen,

moraš biti potpuno uvjeren da si u pravu, a za tu uvjerenost i osjećaj da si u pravu nema

boljeg temelja od suzdržljivosti. Suzdržljivost je neprijatelj hereze.

Da li bi se ta pretpostavka održala, kad bi je bolje ispitao? Vjerojatno se zato komunisti

uvijek obaraju na bohemstvo. Ako se opiješ, ili bludničiš, ili počiniš preljub, priznaješ

samome sebi pogrešnost partijske linije, toga nestalnog nadomjestka apostolske vjere. Dolje

bohemstvo, taj grijeh Majakovskoga!

Ali Majakovski je ponovo svetac. I to je zato, jer je posve sigurno da je mrtav. I ti ćeš

sigurno umrijeti, reče samome sebi. A sad prestani misliti o takvim stvarima. Misli o Mariji.

Marija je bila teško iskušenje njegove zaslijepljenosti. Dosada još nije djelovala na

njegovu odlučnost, ali bi sada ipak volio, da ne umre. Rado bi se odrekao herojske i

mučeničke smrti. Sad ne bi htio da doživi Termopile, ili da postane Horacije na bilo kakvu

mostu, ili da bude nizozemski dječak s prstom u onom nasipu. Ne. Volio bi da neko vrijeme

provede s Marijom. To je najjednostavniji izraz za to. Htio bi provesti s njom dugo, dugo

vremena.

Nije vjerovao, da će ikada više imati tako nešto, kao što je »dugo vrijeme«, ali ako bi ga

ikada bilo, htio bi ga provesti s njom. Otišli bi u hotel, pomisli, i registrirali se, recimo, kao

doktor Livingstone i supruga.

Zašto da je ne uzme za ženu? Pa da, pomisli. Uzet ću je. Onda ćemo biti gosp. i gđa.

Robert Jordan iz Sun Valley, Idaho. Ili iz Corpus Christi, Texas, ili iz Butte, Montana.

Španjolske djevojke postaju vanredne žene. Još nikada nisam imao nijedne, zato i znam. A

kad se ponovo namjestim na sveučilištu, ona će biti lektorova žena, pa kad mi uvečer dođu

studenti četvrtog semestra španjolskog jezika, da popuše koju lulu i načnu svoje dragocjene

nevezane razgovore o Quevedu, Lope de Vegi, Galdosu i ostalim mrtvima, kojima se uvijek

divimo, moći će im Marija pripovijedati o tome, kako su joj neki križari prave vjere, u

modrim košuljama, sjedili na glavi, dok su joj drugi lomili ruke, trgali joj suknje i gurali joj ih

u usta.

Zanima me, kako će im se u Missouli, Montana, sviđati Marija? To jest, ako me u

Missouli ponovo prime u službu. Pretpostavljam, da su me tamo za sva vremena obilježili

kao crvenoga i da ću biti na općoj crnoj listi. A, opet, nikada ne znaš. Nikada ne možeš

sigurno reći. Nemaju dokaza o tome, što si radio, i zapravo ti ne bi ni vjerovali, kad bi im i

rekao, a moja je putnica za Španjolsku vrijedila prije nego su izdali ograničenja.

Ne ću se vraćati natrag sve do jeseni tridesetisedme. Otišao sam ljeti tridesetišeste, pa iako

su mi dali dopust godinu dana, ne moraš se vratiti prije početka jesenskog semestra nove

školske godine. A odsada pa do jesenskog semestra ima dosta vremena. Pa ako tako

postavljaš stvari, ima dosta vremena i od danas do prekosutra. Ne, mislim da nema razloga da

se zabrinjavaš zbog sveučilišta. Samo se vrati ujesen, pa će sve biti kako treba. Samo nastoj

da se vratiš.

Ali neobičan je to život i već dugo vremena traje. Proklet bio, ako nije! Španjolska je bila

predmet tvoga rada i tvoga poziva, pa je prirodno i razumljivo, da si tu. Čitava si ljeta izvodio

inženjerske projekte, dizao si ceste za šumsku upravu i parkove, a naučio si baratati i

barutom, pa ti je tako i rušenje prirodan i razumljiv posao. Uvijek malo prenagao, ali

prirodan.

Kad jednom prihvatiš ideju razaranja kao problem, onda je ono samo problem. Ali ima

mnogo štošta povezana s tim, što nije baš dobro, a ipak si ga se, bogzna zašto,

prihvatio sasvim olako. Razaranje je uvijek pratilo nastojanje da se stvore uvjeti za što

uspješnije ubijanje Da li se to moglo braniti velikim riječima? Da li je zbog njih ubijanje

bilo lakše? Da ti pravo kažem, reče sam sebi, malo si se olako prihvatio toga. I meni je,

pomisli, krajnje nejasno, kakav ćeš biti, ili točnije, za što ćeš sve biti sposoban, kad jednom

napustiš službu Republike. Ali se nadam, reče, da ćeš se osloboditi svega ovoga, kad budeš

pisao o tome. Kad to jednom napišeš, sve će proći. Bit će to dobra knjiga, budeš li je

mogao napisati. Bolja od drugih.

Ali u međuvremenu, sav se tvoj sadašnji ili budući život sastoji od danas, noćas, sutra,

danas, noćas, sutra, i (nadam se) opet iznova tako, mislio je, i zato je najbolje da

iskoristiš vrijeme koje imaš i da mu budeš jako zahvalan za to. Ako ne uspije s mostom. U

ovom času nema baš najboljih nada.

A Marija je sjajna. Nije li? Oh, da bar nije, pomisli. Možda je to sve, što mi još život nudi.

Možda je to moj život, i mjesto da traje sedamdeset godina, trajat će četrdeset i osam sati ili

točno sedamdeset ili sedamdeset i dva sata. Dvadeset i četiri sata u danu, dakle sedamdeset i

dva sata za puna tri dana.

Mislim, da je moguće proživjeti jednako pun život u sedamdeset sati, kao i u sedamdeset

godina, pretpostavivši da si živio punim životom do časa, kad tih sedamdeset sati započne, i

da si doživio određeno doba.

Kakve su to besmislice, pomisli. Kakve li sve ludorije sam ne izmišljaš. To je zaista

besmislica. A možda i nije besmislica. Pa, vidjet ćemo. Posljednji put što sam spavao s

djevojkom bilo je u Madridu. Ne, nije. Bilo je to u Escorialu, i bilo je prilično ugodno, osim

što sam se noću probudio i pomislio, da je to neka druga, pa sam se bio uzbudio, dok nisam

razabrao, koja je zapravo bila. A prije toga bilo je u Madridu, gdje je bilo jednako ili nešto

lošije, osim što sam ponešto lagao samom sebi i zamišljao da je druga, dok se stvar

odigravala. Tako ja nisam nikakav romantični slavitelj španjolske žene, niti sam ikada mislio,

da bi tu neka slučajna žena bila nešto drukčija, nego slučajna žena u bilo kojoj zemlji. Ali kad

sam s Marijom, ljubim je tako, da osjećam, u pravom smislu riječi, da zamirem, a nikada

nisam vjerovao u tako nešto, niti sam mislio, da se tako nešto može dogoditi.

Pa ako život može zamijeniti svojih sedamdeset godina za sedamdeset sati, eto, to mogu

sada ja, i sretan sam, što to znam. I kada više nemaš takve stvari, kao što je »dugo vrijeme«,

ni »preostali dio svog života«, ni »budućnost«, nego samo ono sada, e, onda to sada treba

cijeniti, i ja sam vrlo zadovoljan time. Sada, ahora, maintenant, heute. Sada, kako čudno

zvuči, kad to znači cijeli svijet i sav tvoj život. Esta noche, noćas, ce soir, heute Abend. Life i

wife,36

Vie i Mari.37

Ne, to ne zvuči dobro. Francuski je jezik to preokrenuo u muža. Postoji

now i Frau38

ali ni to ne znači ništa. Uzmi mrtav, mort, muerto i tot. Tot je najmrtviji od svih.

Rat, guerre, guerra i Krieg. Krieg je najsličniji ratu, je li? Ili je to samo zato, što njemački

znam najslabije? Draga, chérie, prenda i Shatz. Sve bih ih dao za Mariju.

Da, svi će sudjelovati kod toga, a to sada više nije ni daleko. I svakim se časom doista čini

da je sve gore. To je naprosto posao, koji ne možeš obaviti ujutro. I visiš u nemogućem

položaju, dok ne padne noć, da umakneš. Nastojiš da izdržiš do noći, da se povučeš. Možda

će biti sve dobro, uzmogneš li izdržati do noći, pa da onda odeš. A što onda, ako počneš

izdržavati u svitanje? Što će onda biti? Pa i onaj ubogi vrag Sordo je napustio iskrivljeni

španjolski, da mu to pažljivo objasnim. Kao da i sam nisam mislio o tome kad god su mi

došle na pamet osobito teške misli još odonda, kad mi je Golz to prvi put spomenuo! Kao da

to ne nosim u sebi, kao grudu neprobavljenog tijesta na dnu želuca, još od pretprošle noći.

Čudne li stvari! Ideš s njima sav svoj život, i čine ti se, kao da nešto znače, a uvijek

svršava tako, da ništa ne znače. Još nikada nije bilo nešto tako. Misliš, da je to nešto,

što nikada ne ćeš doživjeti. I onda, na jednom tako ušljivom poslu, kao što je ovaj, kad

koordiniraš dvije posrane gerilske grupe, da ti u nemogućim prilikama pomognu kod

dizanja mosta, da spriječiš protuofenzivu, koja će vjerojatno tada početi, i upravo tada naletiš

na djevojku, kao što je ova Marija. Pa da! To ti je trebalo! Naletio si na nju malo prekasno,

eto, to je!

I žena, kao što je Pilar, zapravo ti je i gurnula djevojku u vreću za spavanje, i što se

događa? Da, što se događa? Što se događa? Molim, reci mi, što se događa? Da. Baš se

to događa. Točno se to događa.

Ne laži samom sebi, da ti ju je Pilar gurnula u vreću za spavanje i ne pokušavaj da to

podcjenjuješ ili ismijavaš. Zanijela te je, čim si je vidio. Dogodilo ti se to, čim je prvi put

otvorila usta i progovorila s tobom, i ti to znaš. A kad ti se to dogodilo, a nisi nikad ni

pomislio, da će ti se dogoditi, sad nema smisla, da se na to nabacuješ blatom, kada znaš što je

to, i kad znaš, da je do toga došlo, čim si je prvi put ugledao, kad je izišla pognuta noseći onu

željeznu zdjelu.

Tada te je zahvatilo, i ti to znaš, pa zašto da lažeš o tome? Sav si se u sebi mijenjao, kad

god si je pogledao, i kad god te ona pogledala. Pa zašto to ne priznaš? Dobro, priznajem.

A što se tiče onoga, da ti ju je Pilar nametnula, ne, Pilar je samo inteligentna žena i ništa više.

Ona se dobro brinula za djevojku i primijetila je, što se sprema onoga časa, kad se djevojka

vratila u spilju s posuđem.

Zato je olakšala stvari. Olakšala je stvari tako, da je došlo do prošle noći i do ovoga

popodneva. Prokleto je pametnija od tebe, svijesna je, kako stoji stvar s vremenom. Da, reče

samome sebi, mislim, da moramo priznati, da posjeduje neku spoznaju o vrijednosti vremena.

Ponizila se, jer nije htjela da drugi izgube, što je sama izgubila, a onda joj je pomisao da

prizna gubitak bila preteška. Zato se je na brdu ponizila i bojim se, da joj nismo ništa olakšali

položaj.

Da, tako se to događa i tako se dogodilo, i to moraš priznati, i nikada više ne ćeš s njom

provesti dvije pune noći. Ne, cijeli život ne ćete provesti zajedno, ne ćete imati ono, što ljudi

obično imaju, ne, nipošto. Samo jednu noć, koja je već prošla, pa ovo popodne i još iduću

noć, možda. Ne, gospodine.

Ne će biti vremena, ni sreće, ni zabave, ni djece, ni kuće, ni kupaonice, ni čiste pidžame,

ni jutarnjih novina, ni zajedničkoga buđenja, ne ćeš se buditi i znati, da je ona tu, i da nisi

sam. Ne. Ništa od svega toga. Ali zašto, kad je to sve, što dobivaš od onoga, što si želio u

životu i kad si to i našao, zašto ne još samo jednu noć u postelji s plahtama?

Tražiš nemoguće. Tražiš nešto apsolutno nemoguće. Pa ako tu djevojku ljubiš toliko,

koliko kažeš, bit će bolje da je ljubiš svom silom i da snagom ljubavi nadoknadiš

kratkotrajnost i nestalnost vaših odnosa. Čuješ li to? U stara su vremena ljudi tome

posvećivali sav svoj život. I sada, kad si to našao, čudiš se otkuda tolika sreća, ako je

užiješ dvije noći. Dvije noći. Dvije noći da je ljubiš, poštuješ i miluješ. U dobru i zlu. U

bolesti i smrti. Ne, nije tako. U bolesti i zdravlju. Dok nas smrt ne razdvoji. U dvije

noći. Više nego vjerojatno. A sada se otresi takva razmišljanja. Prestani sada s time. To nije

dobro za tebe. Ne radi ništa, što nije za te dobro. Pa da, tako je.

O tome je govorio Golz. Što duže radi, to mu se Golz čini oštroumniji. O tome ga je pitao,

o nadoknadi za neredovitu službu. Da li i Golz to doživljava, i da li to nastaje zbog žurbe,

nedostatka vremena i zbog prilika? Događa li se to svakome, tko se nađe u sličnim prilikama?

I da li on misli, da je to nešto osobito zato, jer se događa njemu? Da li je Golz spavao

kojekuda u žurbi, kad je komandirao neredovitim konjaništvom u Crvenoj armiji, i da li je

splet prilika i ostalo dovelo do toga, da su mu se djevojke činile kao Marija.

Vjerojatno i Golz zna sve to, pa je htio naglasiti, da sav svoj život moraš proživjeti u dvije

noći, što su ti dane; da u životu, kao što je sada naš, moraš sve, što bi drukčije trebao uvijek

imati, zbiti u kratko vrijeme, u kojem ti je moguće to sebi priuštiti.

Dobar je to sistem vjerovanja. Ali on ne vjeruje, da je Marija samo proizvod prilika.

Izuzevši, naravno, ako nije nastala kao proizvod vlastitih prilika i njegovih prilika. Jedna

njezina prilika nije baš najbolja, pomisli. Ne, nije baš najbolja.

Ako je tome tako, onda je to tako, kako jest. Ali nema zakona, koji bi ga prisilio da kaže,

da mu se to sviđa. Nisam znao, pomisli, da ću ikada moći osjećati, što sam osjetio. Niti da mi

se to može dogoditi. I želio bih da to sačuvam sav svoj život. I hoćeš, reče mu drugi dio njega

sama. Hoćeš. Osjećaš sada, a to je sada sav tvoj život. Nema ničega drugog, nego sada.

Sigurno nema nikakva jučer, niti ima ikakva sutra. Koju starost moraš doživjeti, pa da to

razumiješ? Postoji samo sada, pa ako je sada samo dva dana, onda dva dana predstavljaju tvoj

život, i sve će u njemu biti razmjerno. Eto, tako ćeš proživjeti život u dva dana. Pa ako se

prestaneš tužiti i tražiti, što nikada ne možeš dobiti, proživjet ćeš lijep život. Lijep se život ne

mjeri nikakvim biblijskim razmacima.

Zato se sada ne uzrujavaj, uzmi što imaš, radi svoj posao, pa ćeš proživjeti dugačak i vrlo

veseo život. Zar u posljednje vrijeme nije bio veseo? Na što se tužiš? To uvijek ide s ovakvim

poslom, reče sam sebi, i ta ga se misao ugodno dojmila; ne ovisi to toliko o iskustvu, koliko o

ljudima koje sretaš. Bi mu drago, što se sam sa sobom šali, pa se vrati k djevojci.

»Ljubim te, kuniću«, reče joj. »Što si ono rekla?«

»Rekla sam«, odgovori mu, »da se ne trebaš uznemirivati zbog svoga posla, jer ti ne ću

smetati, ne ću se miješati u nj. Ima li išta, gdje ti mogu pomoći, kaži mi«,

»Nema ništa«, odgovori. »Vrlo je jednostavan«.

»Pilar će me podučiti, što moram raditi, da se dobro brinem za muža, i to ću i učiniti«,

nastavi Marija. »A onda, kad me nauči, još ću i sama otkriti neke stvari, a drugo ćeš mi ti

kazati«.

»Ništa ne trebaš raditi«.

»Qué va, čovječe, ništa! Jutros je trebalo tvoju vreću za spavanje otresti, prozračiti i

objesiti negdje na suncu. Onda je treba negdje skloniti, prije nego padne rosa«.

»Nastavi, kuniću«.

»Treba ti oprati i osušiti čarape. Pobrinut ću se, da imaš dva para«.

»Što još?«

»Ako mi pokažeš, kako se to radi, očistit ću ti i nauljiti pištolj«.

»Poljubi me«, reče Robert Jordan.

»Ne, to je ozbiljno. Hoćeš li mi pokazati to s pištoljem? Pilar ima krpicu i ulja. U spilji je i

šipka za čišćenje, koja će biti dobra«.

»Pa da. Pokazat ću ti«.

»Onda«, nastavi Marija. »Ako me naučiš kako se njime puca, moći ćemo da ubijemo

jedno drugo i svaki sebe, bude li tko ranjen, i bude li potrebno da izmaknemo zarobljavanju«.

»Vrlo zanimljivo«, reče Robert Jordan. »Imaš li više takvih ideja?«

»Nemam mnogo«, odvrati Marija. »Ali ova je dobra. Ovo mi je dala Pilar i naučila me,

kako se upotrebljava« — i otvori prsni džep na košulji i izvadi kožnate korice, slične

koricama, u kakvima se nosi džepni češalj, pa skine široku gumenu vrpcu, što je zatvarala

obje strane, i izvadi britvicu s jednom oštricom tipa Gem. »To uvijek nosim uza se«, objasni

mu. »Pilar je rekla, da imaš zarezati tu, odmah ispod uha i povući ovamo«, pokaže mu

prstom. »Rekla je, da je tu velika arterija, pa ako odavle povučeš britvicom, ne možeš

pogriješiti. I rekla je, da ništa ne boli, samo moraš čvrsto pritisnuti ispod uha i povući prema

dolje. Dodala je, da to nije ništa, i da se ne može zaustaviti, kad se to jednom učini«.

»Točno«, odvrati Robert Jordan. »To je vratna žila«.

I tako ona ide neprestano s tim, pomisli on, kao s konačno prihvaćenom i dobro

smišljenom mogućnošću.

»Ali ja bih voljela, da me ti ustrijeliš«, nastavi Marija. »Obećaj mi, da ćeš me ubiti, ako se

ikada pokaže potreba«.

»Sigurno«, odvrati Robert Jordan. »Obećavam ti«.

»Hvala lijepa«, odvrati mu Marija. »Znam, da to nije lako«.

»Tako je«, potvrdi Robert Jordan.

To si zaboravio, pomisli. Zaboravio si na ljepote građanskoga rata, jer si se previše

zabavio svojim zadatkom. To si zaboravio. Pa i treba. Kaškin to nije zaboravio, pa mu je to

smetalo u radu. Ili zar možda misliš, da je momak nešto naslućivao? Bilo je vrlo čudnovato,

jer nije osjetio baš nikakva uzbuđenja zbog toga, što je ustrijelio Kaškina. Očekivao je, da će

ga to možda jednom uznemirivati. No do sada nije osjetio baš ništa.

»Ali ima i drugih stvari, koje mogu uraditi za te«, reče mu Marija, idući tijesno uza nj, vrlo

ozbiljno i sasvim ženski.

»Osim da me ubiješ?«

»Da. Mogu ti i motati cigarete, kad više ne budeš imao onih s valjčićima. !Pilar me je

naučila, da ih dobro motam, čvrsto i lijepo, da se duhan ne rasipa«.

»Sjajno«, odvrati Robert Jordan. »Da li ih sama i oblizuješ?«

»Da«, odvrati djevojka, »a kad budeš ranjen, njegovat ću te, previjat ću ti ranu, prati te i

hraniti...«

»Možda ne ću biti ranjen«, reče Robert Jordan.

»Onda, kad oboliš, njegovati ću te, kuhat ću ti juhu, čistit ću te i radit ću ti sve. I čitat ću

ti«.

»Možda ne ću ni oboljeti«.

»Onda ću ti ujutro, kad se budeš budio, donositi kavu ...«

»Možda ne volim kavu«, primijeti Robert Jordan.

»Ne, voliš je«, reče djevojka radosno. »Jutros si popio dvije«.

»Pretpostavi, da se zasitim kave, da se ne pokaže potreba da pucaš u mene, da ne budem

ranjen ni bolestan, da se odreknem pušenja, da imam samo jedan par čarapa i da sam vješam

svoju vreću za spavanje. Što će onda biti, kuniću" Što onda?«

»Onda ću«, reče Marija, »posuditi od Pilar nožice i rezat ću ti kosu«.

»Ne volim da mi se reže kosa«.

»Ni ja«, nastavi Marija. »I meni se sviđa tvoja kosa kakva jest. Pa ne budem li mogla ništa

uraditi za te, sjedit ću uza te i gledati te, a noću ćemo se ljubiti«.

»Dobro«, reče Robert Jordan. »Ovo posljednje je vrlo razumno«.

»I meni se čini«, nasmiješi se Marija. »Oh, Inglés«, reče.

»Zovem se Roberto«.

»Ne. Ja te zovem Inglés, kao Pilar.«

»Pa ipak se zovem Roberto«.

»Ne«, reče mu. »Cijeli si dan Inglés. I, Inglés, mogu li ti pomoći u poslu?«

»Ne. Ono što sada treba da učinim, učinit ću sam, i to vrlo promišljeno«.

»Dobro«, reče ona. »A kad će to svršiti?«

»Bude li sreće, noćas«.

»Dobro«.

Pod njima je bila posljednja šuma, koja je vodila u logor.

»Tko je ono?« upita Robert Jordan i upre rukom.

»Pilar«, reče djevojka gledajući uz ruku. »Sigurno je Pilar«.

Na donjem rubu livade, gdje se diže prvo drveće, sjedila je žena s glavom na rukama. S

mjesta, gdje su stajali, činila im se kao tamni svežanj; crno na smeđoj pozadini stabla.

»Hajde«, reče Robert Jordan i poče trčati prema njoj kroz vrijes visok do koljena. Bilo je

teško i naporno trčati kroza nj, pa kad je neko vrijeme trčao, smanji brzinu i stade hodati.

Mogao je vidjeti ženinu glavu na svinutim rukama, a uz stablo je izgledala široka i crna. Priđe

joj i reče oštro:

»Pilar!«

Žena podiže glavu i pogleda ga.

»Oh«, reče. »Već ste gotovi?«

»Jesi l’ bolesna?« upita je i sagne se k njoj.

»Qué va. Spavala sam.«.

»Pilar«, reče Marija, koja je došla k njima i klekla uz nju. »Kako si? Da li se dobro

osjećaš?«

»Izvrsno mi je«, odvrati Pilar, ali nije ustala. Gledala je njih dvoje. »No, Inglés«, upita.

»Jesi li opet izvodio svoje muške majstorije?«

»Da li se osjećaš dobro?« ponovo upita Robert Jordan, ne osvrćući se na te riječi.

»Zašto se ne bih osjećala? Spavala sam. A vi?«

»Nismo!«

»Pa«, obrati se Pilar djevojci. »Čini se, da ti prija«.

Marija pocrveni i ne odgovori ništa.

»Pusti je s mirom«, reče Robert Jordan.

»Tebi nitko ništa ne govori«, odvrati mu Pilar. »Marijo«, reče tvrdim glasom. Djevojka je

ne pogleda.

»Marijo«, ponovi žena. »Rekla sam, da se čini kao da ti prija«.

»Oh, pusti je na miru«, ponovo će Robert Jordan.

»Šuti«, uporno će Pilar ni ne pogledavši ga. »Slušaj, Marijo, reci mi nešto«.

»Ne«, reče Marija i potrese glavom.

»Marijo«, ponovi Pilar, a glas joj je bio tvrd kao lice, u kojem nije bilo ništa prijateljskoga.

»Kaži mi nešto, što sama izabereš«.

Djevojka potrese glavom.

»Da ne moram surađivati s ovom ženom, njezinim pijanim mužem i njezinom prljavom

grupom«, pomisli Robert Jordan, udario bih je po licu tako, da.. .

»Hajde, kaži mi«, reče Pilar djevojci.

»Ne«, odvrati Marija. »Ne«.

»Ostavi je na miru«, reče Robert Jordan, a glas mu nije zvučio kao obično. Pljusnut će je

svakako, pomisli, pa neka ide sve dođavola.

Pilar mu ni ne odgovori. To nije izgledalo kao kad zmija očarava pticu, niti kao ono s

mačkom i pticom. Nije tu bilo ništa grabežljiva. Niti je u tome bilo išta pokvarena. Ipak se

osjećalo nešto, kao kad kobra pruža glavu. Osjećao je to. Osjećao je prijetnju toga pružanja.

Ali to pružanje nije prožimao duh zla, nego ispitivanja. Da bar to nisam vidio, pomisli Robert

Jordan. Ali to nije za pljuskanje.

»Marijo«, reče Pilar. »Ne ću te ni taknuti. Kaži mi nešto po vlastitom izboru«.

»De tu propia voluntad«, glasile su riječi na španjolskom.

Djevojka potrese glavom.

»Marijo«, ponovi Pilar. »Sada, i po vlastitom izboru. Čuješ li me? Bilo što«.

»Ne«, prošapta djevojka. »Ne i ne«.

»Ipak ćeš mi kazati«, reče joj Pilar. »Bilo što. Vidjet ćeš. Sad mi kaži«.

»Zemlja se pomakla«, reče Marija ne gledajući u ženu. »Doista, bilo je to nešto, što ti ne

mogu kazati«.

»Tako«, reče Pilar i glas joj postade topao i prijazan, i u njemu se nije osjetilo ništa

nasilno. Ali Robert Jordan primijeti, da su joj izbile kapljice znoja na čelu i

usnicama. »Dakle, tako je bilo. Dakle, tako je bilo«.

»Istina je«, odvrati Marija i ugrize se za usnice.

»Pa da, istina je«, reče prijazno Pilar. »Samo ne kaži to svojim ljudima, jer ti ne će nikada

vjerovati. U tebi nema Cali39

krvi, Inglés?«

Ustala je, a Robert Jordan joj je pomogao.

»Ne«, odgovori. »Bar koliko ja znam«.

»Niti u Mariji, koliko ona zna«, reče Pilar.

»Pues es muy raro. To je jako čudnovato«.

»Ali se dogodilo, Pilar«, reče Marija.

»Como qué no, hija?« nastavi Pilar. »Kako da ne kćeri? Kad sam ja bila mlada, zemlja se

micala tako, da si je svu mogao osjetiti, kako se miče u prostoru, pa si se bojao, da se ne

izmakne ispod tebe. To se događalo svake noći«.

»Lažeš«, reče Marija.

»Da«, potvrdi Pilar. »Lažem. Nikad se u cijelom životu ne pomakne više od tri puta. Da li

se zaista pomakla?«

»Jest«, odvrati djevojka. »Zaista«.

»A tebi, Inglés?« Pilar pogleda Roberta Jordana. »Ne laži«.

»Jest«, odgovori. »Zaista«.

»Dobro«, reče Pilar. »Dobro. To je nešto«.

»Što misliš pod ono tri puta?« upita Marija. »Zašto to kažeš?«

»Tri puta«, reče Pilar. »Sad već imaš jednom«.

»Samo tri puta?«

»Većini ljudi nikada«, odvrati joj Pilar. »Jesi li sigurna, da se pomakla?«

»Tako da bi čovjek mogao pasti«, odgovori Marija.

»Onda, mislim, da se pomakla«, reče Pilar. »Hajde onda, pođimo u logor«.

»Kakva je to besmislica o tri puta?« upita Robert Jordan krupnu ženu, dok su zajedno

hodali između borova

»Besmislica?« pogleda ga iskosa. »Ne govori mi o besmislici, Engleziću«.

»Je li to čarolija, kao ono s dlana?«

»Ne to je kod Gitanosa40

poznata i dokazana stvar«.

»Ali mi nismo Gitanosi«.

»Ne. Ali ste bili prilično sretni. Katkada i ljudi, koji nisu cigani, imaju ponešto sreće«.

»Znači, ti misliš ozbiljno ono o tri puta?«

Ponovo ga neobično pogleda. »Pusti me, Inglés«, reče. »Ne gnjavi me. Premlad si, da

govorim s tobom«.

»Ali Pilar«, reče Marija.

»Šuti«, odgovori joj Pilar. »Jednom si doživjela i još ti preostaje dva puta na tom svijetu«.

»A ti?« upita je Robert Jordan.

»Dva«, odvrati Pilar i podigne dva prsta. »Dva puta. A treći ne će nikada biti«.

»Zašto ne?« upita Marija.

»Oh, zaveži«, reče Pilar. »Zaveži. Smeta mi busnes tvoga doba«.

»Zašto ne treći put?« upita Robert Jordan.

»Oh, šuti, hoćeš li?« reče Pilar. »Šuti«.

»Dobro«, u sebi će Robert Jordan. »Samo ja ne ću imati nijednoga. Poznajem mnogo

cigana, i prilično su čudni. Ali i mi smo. Razlika je u tome, što mi moramo pošteno živjeti.

Nitko ne zna iz kakva plemena smo proistekli, niti što smo naslijedili od svog plemena, niti

kakve su se tajanstvenosti odigravale u šumama, gdje su živjeli ljudi, od kojih smo potekli.

Znamo samo, da ne znamo. Ne znamo ništa, što se noću događa s nama. No dogodi li se

danju, onda to jest nešto. Dogodilo se, što se dogodilo, ali sad je ova žena prisilila djevojku

da kaže, iako to nije htjela; i morala je preuzeti to i prisvojiti ga. Morala je to pretvoriti u

cigansko. Mislio sam, da je ovdje u brdima doživjela poniženje, ali je sigurno sada ponovo

zagospodarila. Da je iz zlih razloga, trebalo bi je ustrijeliti. Ali nije iz zla. Htjela je samo da

sebi produlji život. Da ga produlji pomoću Marije.

Kad svršiš s ovim ratom, pomisli, možeš preuzeti na sebe, da proučavaš žene. Možeš

početi s Pilar. Da pravo kažem, pružila mi je vrlo zamršen dan. Nikada prije nije unosila

ciganske stvari. Osim, pomisli, ono s dlanom. Da, naravno, s dlanom. I mislim, da me nije

htjela varati s dlanom. Naravno, nije htjela da mi kaže, što je vidjela. Što god vidjela da

vidjela, sama u to vjeruje. Ali to ne dokazuje ništa.

»Slušaj, Pilar«, reče ženi.

Pilar ga pogleda i nasmije se.

»Što je?« upita.

»Ne budi tako tajanstvena«, reče Robert Jordan. »Presit sam takvih tajanstvenosti«.

»Tako?« odvrati Pilar.

»Ja ne vjerujem u nemani, gatala, proricatelje sreće ili kojekakve posrane ciganske

čarolije«.

»Oh«, reče Pilar.

»Pustit ću je na miru«.

»I ostavi se tajanstvenosti«, nastavi Robert Jordan. »Imamo mi dosta posla i prilično

stvari, koje moramo izvršiti i bez tih zamršenih govnarija. Manje tajanstvenosti, a više rada.«

»Znam«, odvrati Pilar i kimne glavom da se slaže. »No slušaj, Inglés,« reče i nasmiješi mu

se. »Da li se zemlja pomakla?«

»Jest, vrag te odnio. Pomakla se«.

Pilar prasne u smijeh i smijući se promatraše Roberta Jordana.

»Oh, Inglés, Inglés«, reče smijući se. »Vrlo si smiješan. Sada ćeš morati mnogo raditi, da

ti se ponovo vrati dostojanstvo«.

Dođavola i s tobom, pomisli Robert Jordan. Ali nije otvorio usta. Dok su razgovarali,

oblaci su zastrli sunce, i kad je pogledao natrag prema planinama, vidio je nebo mračno i

sivo.

»Pa da«, reče mu Pilar, gledajući u nebo. »Bit će snijega«.

»Sada? Zamalo pa smo u lipnju?«

»Pa što onda? Ove planine ne znaju imena mjeseci. Mi smo u svibnju«.

»Ne može biti snijega«, reče on. »Ne može biti snijega«.

»Svejedno, Inglés«, odvrati Pilar, »bit će snijega«.

Robert Jordan pogleda gore u mračno sivo nebo, na kom je sunce postalo blijedožuto, i

dok ga je promatrao, potpuno ga je nestalo, a sivina je ovladala svuda, tako da se činila meka

i mračna; sivina je odsjekla planinske vrhunce.

»Da,« reče. »Mislim, da imaš pravo«.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Kad su stigli do logora, već je padao snijeg, a pahuljice su se koso spuštale između borova.

Padale su koso između drveća, najprije narijetko, kružeći zrakom, a onda, kad je s planine

zapuhao hladan vjetar, zakovitlaše se u gustim nizovima, Robert Jordan je stajao bijesan na

vratima spilje i promatrao ih.

»Imat ćemo puno snijega«, reče Pablo. Glas mu je bio hrapav, a oči crvene i zamagljene.

»Da li se ciganin vratio?« upita ga Robert Jordan.

»Ne«, odvrati Pablo. »Ni on ni starac«.

»Bi li pošao sa mnom do gornje straže na cesti?«

»Ne,« odvrati Pablo. »Ne ću da sudjelujem u tome?«

»Pronaći ću je sam«.

»Moglo bi se dogoditi, da je ne nađeš u ovoj oluji«, reče Pablo. »Ja ne bih išao sada«.

»Pa ide se samo nizbrdicom do ceste, a Onda uz nju gore«.

»Mogao bi je pronaći. Ali će se oba tvoja stražara sada, kad pada snijeg, uputiti ovamo, pa

ćeš se mimoići s njima«.

»Starac me čeka«.

»Ne. Doći će, jer pada snijeg«.

Pablo se zagleda u snijeg, što ga je vjetar nosio brzo mimo vrata spilje i reče: »Ne sviđa ti

se snijeg, Inglés?«

Robert Jordan prokune nešto, a Pablo ga pogleda svojim zamagljenim očima i nasmije se.

»S ovim ti ode ofenziva, Inglés«, reče. »Uđi u spilju, a ljudi će ti sad na doći«.

Unutra je bila Marija zaposlena oko vatre, a Pilar kod kuhinjskog stola. Vatra se dimila, ali

kad ju je djevojka potaknula, gurnuvši u nju komad drva, i raspirila je smotanim papirom,

diže se dim, a za njim plamsaj, i drvo se zapali i stade veselo gorjeti, jer je vjetar povukao

zrak kroz rupu na krovu.

»I taj snijeg!« reče Robert Jordan. »Misliš li, da će ga napadati mnogo?«

»Mnogo«, odgovori zadovoljno Pablo. Onda zovne Pilar: »Ni tebi se to ne sviđa, ženo?

Sada kad ti ovdje zapovijedaš, sad ne voliš snijeg?«

»A mi qué?« reče Pilar preko ramena. »Kad pada, neka pada«.

»Uzmi vina, Inglés«, ponudi ga Pablo. »Pio sam cio dan očekujući snijeg«.

»Daj mi čašu«, reče Robert Jordan.

»U zdravlje snijegu!« Pablo se kucne s njim. Robert Jordan ga pogleda u oči i zvecnu

čašom. Ti krmežljivi ubojico, pomisli. Najvolio bih da te zveknem ovom čašom po zubima.

Ne uzrujavaj se, sam će u sebi, ne uzrujavaj se.

»Krasna li snijega!« reče Pablo. »Sada, kad snijeg pada, ne ćeš htjeti spavati vani«.

Dakle i o tome misliš, ha? pomisli Robert Jordan. Mnoge te brige more, je li, Pablo?

»Ne?« upita pristojno.

»Ne. Vrlo hladno«, reče Pablo. »Vrlo mokro«.

Ne znaš ti, pomisli Robert Jordan, zašto ta stara perina stoji šezdeset i pet dolara. Bilo bi

dobro, da mi je toliko dolara, koliko sam puta prespavao u ovome na snijegu.

»Znači, morat ću spavati ovdje?« upita pristojno.

»Da«.

»Hvala«, reče Robert Jordan. »Spavat ću vani«.

»Na snijegu?«

»Da« (proklete ti bile krvave, crvene svinjske oči L tvoja svinjska čekinjava njuška). »Na

snijegu«. (U najprokletijem, pogubnom, neočekivanom, prljavom, izdajničkom snijegu, koji

će sve upropastiti.)

Prijeđe prijeko, gdje je Marija upravo stavljala novi komad borovine na vatru.

»Krasnoga li snijega«, reče djevojci.

»Ali je loš za posao, zar ne?« upita ga. »Zar te ne uznemiruje?«

»Qué va«, reče. Nema koristi od uzrujavanja. Kad će večera biti gotova?

»Mislila sam, da ćeš biti gladan«, javi se Pilar. »Hoćeš li zasad malo sira?«

»Hvala«, odgovori joj, a ona se diže, da skine veliki sir, što je visio u mreži na stropu, pa

povukavši nožem po načetu dijelu, odreže poveću krišku i pruži mu je. Jeo je stojeći. Vonjao

je tek malo previše po kozama, a da bi mogao prijati.

»Miarijo«, dozove Pablo od stola, za kojim je sjedio.

»Što?« upita djevojka.

»Očisti stol, Marijo«. Pablo se iskesi prema Robertu Jordanu.

»Očisti sam svoje ostatke«, upadne mu Pilar. »Najprije obrisi svoju bradu i košulju, a onda

stol«.

»Marijo«, zove Pabho.

»Ne obaziri se na nj, pijan je«, reče Pilar.

»Marijo«, zovne Pablo. »Još sniježi, i snijeg je krasan«.

Ne zna ništa o vreći za spavanje, pomisli Robert Jordan. Stara dobričina sa svinjskim

očima ne zna, zašto sam Woodsovim momcima platio šezdeset i pet dolara za tu vreću. Htio

bih, da se vrati Ciganin. Čim Ciganin dođe, otići ću da potražim starca. Morao bih ići odmah,

ali je vrlo vjerojatno, da ih ne ću naći. Ne znam, gdje se smjestio.

»Hoćeš li da pravimo grude?« reče Pablu. »Hoćeš li da se pogrudamo?«

»Što?« upita Pablo. »Što predlažeš?«

»Ništa«, reče Robert Jordan. »Jesi li dobro pokrio sedla?«

»Jesam«.

Onda Robert Jordan reče engleski: »Hoćeš li nahraniti konje, ili ćeš ih odvezati, pa da

sami traže hranu ispod snijega?«

»Što?«

»Ništa. To je tvoj problem, stari druže. Otići ću odavle pješice«.

»Zašto govoriš engleski?« upita Pablo.

»Ne znam«, odgovori Robert Jordan. »Kad sam jako umoran, katkada govorim engleski.

Ili kad mi se nešto jako zgadi. Ili kad sam u neprilici. Kad sam u velikoj neprilici, stanem

govoriti engleski, da mu čujem zvuk. Taj zvuk umiruje. Moraš pokušati jednom«.

»Što govoriš, Inglés?« upita Pilar. »Zvuči vrlo zanimljivo, ali ne razumijem«.

»Ništa«, odvrati Robert Jordan. »Rekao sam ,ništa’ engleski.

»Pa onda govori španjolski«, reče Pilar. »Na španjolskom je kraće i jednostavnije«.

»Svakako«, potvrdi Robert Jordan. Ali, oh momče, pomisli, oh Pablo, oh Pilar, oh Marijo,

oh vas dva brata u kutu, čija sam imena zaboravio, ali ih se moram sjetiti, ja sam katkada sit

svega toga. I toga, i vas, i sebe, i rata, i zašto, zašto je baš sada morao pasti snijeg? Toga je

već vraški previše. Ne, nije. Ničega nije vraški previše. Naprosto moraš uzeti stvari kakve

jesu i iskopati se, i sad prestani izigravati primadonu i pomiri se s činjenicom, da sniježi, kao

što si učinio malo prije, a prvo što moraš učiniti, jest da ispitaš Ciganina i da pronađeš svoga

starca. Ali, eto, sniježi! Sada, u ovom mjesecu. Otarasi se toga, reče sam sebi. Otarasi se i

pomiri se s tim. To je ta čaša, znaš. Kako glasi ono o onoj čaši? Ili će morati popraviti

svoje pamćenje, ili ne smije nikada misliti na citate, jer kad se nekoga ne sjetiš, visi ti na

mozgu kao ime, koje si zaboravio, i ne možeš ga se osloboditi. Kako glasi ono o onoj čaši?

»Dajte mi čašu vina, molim«, reče španjolski. A onda: »Mnogo snijega? Ha?« obrati se

Pablu. »Mucha nieve«.

Pijani ga čovjek pogleda i iskesi mu se. Kimne glavom i ponovo se iskesi.

»Nikakve ofenzive. Nikakvih aviones. Nikakva mosta. Samo snijeg«, odvrati Pablo.

»Misliš li, da će to potrajati dugo?« sjedne Robert Jordan uza nj. »Misliš li, Pablo, starino,

da će nam sniježiti cijelo ljeto?«

»Cijelo ljeto, ne«, odgovori Pobio. »Noćas i sutra, da«.

»Zašto misliš tako?«

»Ima dvije vrste oluja«, Pablo će polagano i razumno. »Jedna dolazi od Pireneja. S njom

dolazi jaka studen. Za tu je prekasno«.

»Dobro«, reče Robert Jordan. »I to je nešto«.

»Ova oluja dolazi od Cantábrica«, nastavi Pablo. »Dolazi s mora. S vjetrom ovoga smjera

dolazi velika oluja i mnogo snijega«.

»Gdje si sve to naučio, starino?« upita Robert Jordan.

Sada, kad ga je prošao bijes, stao se zanositi ovom olujom, kao i uvijek sa svim olujama.

U mećavi, buri, iznenadnom ciklonu, tropskoj oluji ili ljetnom pljusku s grmljavinom u

planinama, osjećao je uzbuđenja, kakva u njemu ništa drugo nije moglo izazvati. Bilo je to

kao i uzbuđenje u borbi, izuzevši da je ovo bilo čisto. Postoji vjetar, koji se osjeća u borbi, ali

to je vruć vjetar, vruć i suh kao tvoja usta, i puše teško, vruće i prljavo, i diže se i nestaje

sa srećom dana. Poznavao je dobro takav vjetar.

Snježna je oluja nešto sasvim drukčije. U snježnoj si se oluji mogao sasvim približiti

divljim životinjama, pa te se nisu bojale. Krstarile su zemljom ni ne znajući gdje su, a jelen se

katkada sklanjao u zavjetrinu tvoje kolibe. U snježnoj si oluji jahao prema losu, i on ti je,

uzevši pogrešno tvoga konja za drugog losa, dokasao u susret. U snježnoj se oluji uvijek

činilo, bar neko vrijeme, da nema neprijatelja. U snježnoj se oluji vjetar mogao pretvoriti i u

orkan, ali je puhao bijelom čistoćom, a zrak je bio pun putujuće bjeline, i sve su se stvari

izmijenile, a kad bi vjetar stao, nastajala je tišina. Bila je to velika oluja, pa si ipak mogao

uživati u njoj. Uništavala je sve, ali si ipak mogao uživati u njoj.

»Bio sam dugo godina arroyero«, reče Pablo. »Prije nego su se počeli upotrebljavati

kamioni, prevozili smo velikim kolima terete preko planina. U tom sam poslu upoznao

vrijeme«,

»A kako si ušao u pokret?«

»Bio sam uvijek na ljevici«, odgovori Pablo. »Bili smo u čestom dodiru s ljudima iz

Asturije, gdje je narod politički jako razvijen. Uvijek sam bio za Republiku«.

»Ali što si radio prije pokreta?«

»Radio sam kod nekog konjskog mešetara iz Zaragoze. Dobavljao je konje za arene, za

borbe s bikovima, i jahaće konje za vojsku. Tamo sam se sreo s Pilar, koja je, kao što ti je

rekla, bila s matadorom Finitom de Palencia«.

To je rekao s velikim ponosom.

»Nije bio neki naročiti matador«,41

dobaci jedan od braće iza stola gledajući u leđa Pilar,

koja je stajala pred ognjištem.

»Ne?« upita Pilar okrenuvši se i pogledavši ga. »Nije bio neki osobiti matador?«

Stojeći sada tu, u spilji uz ognjište, vidjela ga je, niskoga i smeđeg i ozbiljna lica s tužnim

očima, upalih obraza i crne kovrčave, vlažne kose na čelu, preko kojega mu je tijesni

matadorski šešir urezao crven rez, koji nitko drugi nije primjećivao. Vidjela ga je kako stoji

nasuprot petodišnjem biku, nasuprot rogovima, koji su visoko u zrak dizali konje, i snažnom

vratu, kojim je dizao konja sve više i više, dok mu je jahač gurao u vrat svoju zašiljenu

palicu, a bik je dizao konja sve više i više, dok ga nije uz štropot prevalio, te je jahač pao uz

drvenu ogradu, a bik ponesen nogama naprijed, mahnuo vratom i rogovima da oduzme život

konju. Vidjela je Finita, toga tobože ne naročitoga matadora, kako je stao pred bika,

okrenuvši mu se postrance. Vidjela ga je jasno, kako je smotao teško flanelasto platno oko

palice; flanel je visio pun krvi, koja je prije šiknula preko bikove glave i pleća, a mokre pruge

odsijevale su mu na zatiljku, i gore i dolje po leđima, dok se bik bacao zrakom Uz klepet

banderilla.42

Vidjela je Finita u profilu, kako stoji pet koraka od bikove glave, a bik je stajao

nepomičan i težak, kako polako podiže mač, dok ga nije digao u visinu njegovih pleća, a

onda pogledao duž spuštene oštrice prema točki, koju još nije mogao vidjeti, jer je bikova

glava bila viša od njegovih očiju. Privući će tu glavu dolje, kad lijevom rukom mahne

vlažnim, teškim platnom; ali se sada malko zabacio na petama unazad i gleda u profilu niz

oštricu pred raširenim rogovima; bikova prsa se ljuljaju, a oči su mu uprte u platno.

Sad ga vidi sasvim jasno i čuje mu tanki, zvonki glas, kad je okrenuo glavu i pogledao

prema publici u prvom redu iznad crvene ograde i rekao: »Da vidimo, da li ga možemo ovako

ubiti!«

Čula mu je glas, a onda vidje, kako mu se prvi puta savilo koljeno, kad je krenuo naprijed,

i promatrala ga je, kako se približuje rogovima, koji su se sada spuštali kao začarani, jer je

bikova gubica pratila platno, što ga je spuštalo malo, smeđe povezano zapešće i vuklo za

sobom rogove sve niže i na stranu, dok mu mač nije ušao u prašni, visoki zatiljak.

Vidjela je, kako mu sjaj ulazi polagano, ali sigurno, kao da ga bik u svom nasrtaju uvlači

sam u se, izvlačeći ga iz njegovih ruku; promatrala ga je kako ulazi unutra, sve dok se smeđi

zglobovi ne zaustaviše na napetoj koži, a onda niski, smeđi čovjek, čije se oči nikada ne

pomakoše s točke, u koju je ulazio mač, okrenu svoj uvučeni trbuh oštro od roga i odbaci se

od životinje, a zatim stade, držeći platno na palici u lijevoj ruci, i podigavši desnu ruku

promatraše kako bik umire.

Vidjela ga je kako stoji i promatra bika, koji pokušava da se odupre o zemlju, promatra

bika, kako se ljulja kao drvo prije nego padne, promatra bikovu borbu, da se održi na

nogama, a onda se ruka malog čovjeka diže uobičajenim pokretom pobjednika. Vidjela ga je

kako stoji oznojen, iscrpljen, odahnuvši, jer je sve to prošlo, osjećajući olakšanje, što bik

umire, osjećajući olakšanje, što je prošao bez rane, bez udarca roga, kad se odmicao od njega,

i dok je tako stajao, bik se više nije mogao održati na nogama, srušio se i prevalio sa sve

četiri u zraku, i tada ga vidje onako maloga i smeđeg, kako umoran i bez smiješka korača k

ogradi.

Znala je, da ne bi mogao trčati arenom ni kad bi mu o tome ovisio život, i promatrala ga

je, kako ide polagano k ogradi, kako otire ubrusom usta i gleda je i kima joj glavom, a zatim

briše lice i započinje pobjednički hod arenom.

Vidjela ga je, kako se kreće polagano arenom, povlačeći noge za sobom, kako se smiješi i

klanja, a za njim su išli njegovi pomagači, sagibajući se, kupeći cigare i dobacujući natrag

šešire, a on je išao naokolo arenom tužna oka i nasmiješen, da završi svoj krug pred njom.

Onda se ona nagnula preko i vidjela ga, kako sjedi na stepenici drvene ograde s ubrusom na

ustima.

Sve je to vidjela Pilar, dok je stajala tu, nad vatrom, i reče: »Dakle, nije bio dobar

matador? S kakvim to ljudima provodim sada svoj život?«

»Bio je dobar matador«, reče Pablo. »Smetao mu je jedino nizak stas«.

»I jasno, bio je sušičav«, doda Primitivo.

»Sušičav?« reče Pilar. »Tko ne bi bio sušičav, da je prolazio kao on? U ovoj zemlji, gdje

se nitko, tko je siromašan, ne može nadati, da će zaraditi novaca, ako nije zločinac kao Juan

March, ili borac s bikovima, ili tenor u operi? Kako da ne bude sušičav? U zemlji, gdje se

buržoazija preždire tako, da su im svima želuci bolesni, i ne mogu živjeti bez sode bikarbone,

a siromasi gladuju od rođenja do smrti, kako da ne bude sušičav? Da si ti putovao pod

sjedalima vagona trećega razreda, da se prevoziš besplatno sa sajma na sajam, da se kao

dječak učiš borbama, dolje u prašini i prljavštini, među svježim i osušenim pljuvačkama, zar

ti ne bi bio sušičav, i još da su ti rogovi probili prsa?«

»Jasno«, odvrati Primitivo. »Ja sam samo rekao, da je bio sušičav«.

»Naravno, bio je sušičav«, nastavi Pilar, stojeći tako s velikom drvenom kuhačom u ruci.

»Bio je niska stasa, imao je slabašan glas i bojao se bikova. Nikada nisam vidjela čovjeka,

koji bi se više bojao prije borbe, ali nikada nisam vidjela čovjeka s manje straha u areni. Ti«,

reče Pablu. »Ti se sada bojiš smrti. Misliš, da je to nešto važno. Finito se uvijek bojao, ali je u

areni bio kao lav«.

»Uživao je glas vrlo hrabra čovjeka«, reče drugi brat.

»Nikada nisam poznavala čovjeka koji se tako bojao«, nastavi Pilar. »Nije htio da drži ni

bikove glave u kući. Jednom je na feriji u Valladolidu vrlo dobro ubio bika Pabla Romera ...«

»Sjećam se«, reče prvi brat. »Bio sam tamo. Bio je sapunaste boje s kudravim čelom i vrlo

visokim rogovima. Bio je to bik težak više od trideset arrobasa.43

Bio mu je to zadnji bik, što

ga je ubio u Valladolidu«.

»Baš tako«, odgovori Pilar. »A nakon toga društvo njegovih oduševljenih pristaša, koje se

sastajalo u kavani Colon i koje se prozvalo njegovim imenom, okovalo je bikovu glavu i

darovalo mu ju je na malom banketu u kavani Colon. Za vrijeme jela glava je stajala na zidu,

pokrivena platnom. Sjedila sam za stolom, i mnogi su drugi bili tamo, Pastora, koja je ružnija

od mene, i Niña de los Peines i druge Ciganke i kurve velikog reda. Bio je to malen banket,

ali vrlo živ, a malo da se nisu i potukli u svađi i, prigodom prepirke između Pastore i jedne od

najpoznatijih kurvi, zbog nekoga pitanja o ispravnosti. Ja sam se osjećala više nego sretnom,

a sjedila sam uz Finita i primijetila sam, da ne će da gleda bikovu glavu, koja je bila zastrta

grimiznim platnom, kao što se zastiru slike svetaca u crkvi u tjednu muka našega bivšeg

gospoda.

»Finito nije mnogo’ jeo, jer je dobio palotazo, udarac postrance rogom, kad je u svojoj

posljednjoj corridi, te godine u Zaragozi, pojurio da ga ubije, pa je zbog toga neko vrijeme

ležao u nesvijesti, a ni želudac mu nije mogao podnositi hrane, pa je i na banketu morao od

vremena do vremena stavljati rupčić na usta, da ispljuje nešto krvi. Što sam vam ono htjela

reći?«

»O bikovoj glavi«, podsjeti je Primitivo. »O ispunjenoj bikovoj glavi«.

»Da«, reče Pilar. »Da. Ali sam morala pripovijedati neke potankosti, da shvatite. Znate,

Finito nije nikada bio jako veseo. U suštini je bio ozbiljan, i ne znam, da se ikada čemu

nasmijao, kad smo bili sami. Pa čak ni stvarima, što su bile vrlo smiješne. Sve je uzimao s

velikom ozbiljnošću. Bio je ozbiljan gotovo kao Fernando. Ali ovo je bio banket, koji je

priredilo društvo njegovih aficionadosa,44

organiziranih u Klub Finito, pa je bilo potrebno da

se drži radosno, prijazno i veselo. I tako se za sve vrijeme jela smiješio i dobacivao prijazne

riječi, a jedino sam ja primijetila, što radi s rupčićem. Imao je uza se tri rupčića, i sva je

tri ispunio, pa mi onda reče vrlo tihim glasom: ,Pilar, ne mogu više izdržati. Mislim, da

moram otići.’

»,Onda hajdemo’, rekla sam. Jer sam vidjela, da se jako, muči. U taj je čas na banketu

vladalo najbolje raspoloženje, a vika je bila upravo strašna«.

»,Ne. Ne mogu otići,’ rekao mi je Finito. ,Ipak to društvo nosi moje ime i imam neke

obaveze.’

»,Ako si bolestan, hajdmo’« ponovila sam.

»,Ne,’ odgovori. ,Ostat ću. Daj mi malo manzanille.’45

»Mislila sam, da ne radi pametno,

što pije, jer nije ništa jeo i jer mu se želudac nalazio u takvu stanju; ali očito, nije mogao više

podnositi ono veselje, radost i buku, a da nešto ne uzme. Promatrala sam ga kako vrlo brzo

pije, popio je gotovo cijelu bocu manzanille. Kako je potrošio sve rupčiće, sad je

upotrebljavao svoj ubrus u istu svrhu, u koju je prije upotrebljavao rupčiće.

»Već je banketom zavladalo veliko oduševljenje, tako da su neke najlakše kurve paradirale

oko stola na ramenima raznih članova društva. Pastoru su nagovorili da zapjeva, a El Niño

Ricardo ju je pratio na gitari, i bilo je vrlo uzbudljivo, zavladala je prava radost i pijano

prijateljstvo najvišeg stupnja. Nikada nisam vidjela banket, na kojem bi pravo flamenco46

oduševljenje doseglo viši vrhunac, a još nismo došli do otkrivanja bikove glave, što je, na

koncu konca, i bila prava svrha svečanosti i banketa.

»Sama sam toliko uživala i zanijela se pljeskanjem Rikardu, a i pomagala sam sakupiti

grupu, koja će pljeskanjem natjerati Niñu de los Peines da zapjeva, da nisam ni primijetila, da

je Finito već bio napunio svoj ubrus i da je uzeo moj. Sad je još više pio manzanille, a oči su

mu jako blistale i vrlo je sretno kimao svakome glavom. Nije mogao mnogo govoriti, jer bi

mu se moglo dogoditi, dok bude u riječi, da mora svaki čas poseći za ubrusom, ali je davao

dojam velike radosti i sreće, zbog čega je, konačno, i bio tu.

»I tako se banket nastavljao, a čovjek, koji je sjedio uza me, bivši upravitelj Rafaela el

Galla, pripovijedao mi je neku zgodu, koje je svršetak glasio; ,Tako ti Rafael priđe k meni i

reče: ,Ti si moj najbolji i najplemenitiji prijatelj, što ga imam na svijetu. Volim te kao brata i

htio bih ti dati dar.’ I dade mi prekrasnu dijamantnu iglu i poljubi me u oba obraza, a obojica

smo bili vrlo dirnuti. Onda

Rafael el Gallo, davši mi dijamantnu iglu, iziđe iz kavane, a ja rekoh Retani, koja je sjedila

za stolom: ,Taj je prljavi ciganin upravo potpisao ugovor s nekim drugim upraviteljem.’

»,Što to znači? upita Retana.

»,Bio sam mu upravitelj deset godina, i nikada mi prije nije dao nikakva dara’, rekao je El

Gallov upravitelj. Eto, taj dan može značiti samo to.’ I to je doista bila istina, i tako ga je El

Gallo napustio.

»No u tom se času Pastora uplete u razgovor, ne možda toliko da brani dobro ime

Rafaelovo, jer od nje nikada nitko nije govorio oštrije protiv njega, nego jer je upravitelj

govorio protiv cigana upotrebivši izraz »prljavi ciganin«. Umiješala se tako silovito i takvim

riječima, da je upravitelj morao zašutjeti. Umiješala sam se da utišam Pastoru, a druga gitana

se umiješa da utiša mene, i podiže se takva galama, da nitko nije mogao razlikovati nijedne

riječi, koja je pala, osim velike riječi kurva, koja je grm jela iznad svih ostalih riječi, dok se

nije uspostavio mir, i nas sve tri, koje smo se svađale, ne sjedosmo, spustivši pogled u svoje

čaše, i tada sam primijetila Finita, kako s izrazom strave na licu bulji u bikovu glavu, još

uvijek zastrtu grimiznim platnom.

»U tom trenutku predsjednik društva započe govor, koji je trebao prethoditi otkriću glave,

a ja sam cijelo vrijeme govora, koji su odobravali povicima »Ole!« i lupnjavom po stolu,

promatrala Finita, koji je upotrebljavao svoj, ne, moj ubrus, i sve dublje uranjao u stolac i

buljio sa stravom i kao začaran u zastrtu bikovu glavu na suprotnom zidu.

»Pri koncu govora Finito poče tresti glavom, i sve je dublje uranjao u svoj stolac.

»,Kako si, mali?’ rekla sam mu, ali kad me je pogledao, nije me prepoznao, samo je

stresao glavom i rekao: ,Ne. Ne. Ne.’

»Tada je predsjednik društva dovršio svoj govor, i dok su mu svi klicali, stade na stolac,

istegne se i odveže vrpcu, kojom je grimizna koprena bila omotana oko glave, i polako je

stade skidati s glave, ali zape na jednom rogu, i on ju je podigao i povukao s oštrih ulaštenih

rogova, i tada se ukazao onaj veliki žuti bik s crnim rogovima, koji su se najprije savili u

stranu, a onda se pružili naprijed, s bijelim vršcima oštrima kao dikobrazove bodljike; bikova

je glava izgledala, kao da je živ, čelo mu je bilo kudravo, kao dok je bio živ, nozdrve su mu

bile otvorene, a oči sjajne, i stajao je tamo gledajući ravno u Finita.

»Svi su vikali i pljeskali, a Finito uroni još dublje u svoj stolac, i onda svi zašutješe i

pogledaše ga, a on reče: ,Ne. Ne’. Gledao je u bika i uvlačio se sve više u se, a onda reče vrlo

glasno: ,Ne,’ i mlaz krvi mu iziđe na usta, a on uopće nije upotrebio ubrusa, pa mu je krv

tekla niz bradu, a on je još uvijek gledao u bika i govorio: ,Cijelu sezonu, da. Da bih zaslužio

novaca, da. Jesti, da. Ali ne mogu jesti. Čuješ li me? Želudac mi je slab. Ali sada, kad je

svršila sezona. Ne! Ne! Ne!’ Zaokružio je pogledom oko stola, a zatim ponovo pogleda

bikovu glavu i reče još jednom: ,Ne,’ i onda spusti glavu i podiže ubrus na usta i samo je

tako sjedio bez riječi, a banket koji je počeo tako lijepo i obećavao, da će označiti novo

razdoblje u radosti i dobrom prijateljstvu, bijedno propade«.

»A onda, kad je nakon toga umro?« upita Primitivo.

»Iste zime«, reče Pilar. Nikada se nije oporavio od toga posljednjeg udarca postrance

rogom u Zaragozi. To je gore nego da te probode, jer nanosi unutrašnju ozljedu, koja ne može

zacijeliti. To mu se događalo gotovo svaki put, kad se spremao da ubije bika, i zbog toga nije

imao velikih uspjeha. Zbog njegova malena rasta teško mu je bilo da se izmakne iznad roga.

Gotovo uvijek bi ga zahvatila strana roga. No, naravno, mnogi su ga samo okrznuli«.

»Kad je bio tako malen, nije smio ići za tim da postane matador«, reče Primitivo.

Pilar pogleda Roberta Jordana i stade mahati glavom. Onda se nagne nad veliki željezni

lonac, mašući neprestano glavom.

Kakvi su ovo ljudi, pomisli ona. Kakvi su ljudi ti Španjolci, »kad je bio tako malen, nije

smio ići za tim, da postane matador«. I ja to slušam i ne odgovaram. Nisam se razbješnjela

zbog toga, i kad sam im objasnila, sada šutim. Kako je sve jednostavno onome, koji ništa ne

zna. Qué sencillo! Kad čovjek ne zna ništa, govori »Nije bio baš naročit matador«. Kad ne

zna ništa, drugi kaže: »Bio je sušičav«.

I kad netko, tko zna sve, objasni, dolazi treći i veli: »Kad je bio tako malen, nije smio ići

za tim da postane matador«.

I sada, sagnuta nad vatrom, vidjela je, ponovo, na krevetu golo smeđe tijelo s dubokim

brazgotinama na oba bedra, duboku osušenu brazgotinu ispod rebara na desnoj strani grudi i

dugačku bijelu prugu na strani, koja je svršavala pod pazuhom. Vidjela je sklopljene oči i

ozbiljno smeđe lice i kovrčastu crnu kosu, sada zabačenu s čela unazad, a ona sjedi uza nj na

krevetu i trlja mu noge i gnječi mu napete mišiće na listovima, mijeseći ih i razmekšavajući

ih, a onda ih tucka lagano stisnutim pestima, da napeti mišići popuste.

»Kako je?« govorila mu je. »Kako ti je nogama, mali moj?«

»Vrlo dobro, Pilar«, odgovarao bi ne otvarajući očiju.

»Hoćeš li da ti trljam prsa?«

»Ne, Pilar. Molim te, ne dotiči ih se«.

»A bedra?«

»Ne. Prejako me bole«.

»Ali ako ih protrljam i namažem mašću, ugrijat će se, i bit će im bolje«.

»Ne, Pilar. Hvala ti. Volim, da ih se ne dotičeš«.

»Oprat ću te alkoholom«.

»Da. Samo vrlo lagano«.

»Bio si vanredan u posljednjoj borbi«, rekla bi mu, a on bi odgovorio: »Da, vrlo lijepo sam

ga ubio«.

Kad ga je oprala i pokrila plahtom, legla bi uza nj u postelju, a on bi pružao svoju smeđu

ruku, dotakao je se i rekao: »Žena si i po, Pilar.« To je najsličnije šali od svih njegovih šala, i

onda bi, obično, nakon borbe, zaspao, a ona bi ležala držeći njegovu ruku u svojim objema i

slušala mu disanje.

Često bi se prestrašio u snu, i ona bi osjetila, kako mu se ruka čvrsto stisnula, i vidjela mu

na čelu kapljice znoja, pa ako se probudio, rekla bi mu: »Nije ništa«, i on bi ponovo zaspao.

Tako je proživjela s njim pet godina i nikad mu se nije iznevjerila, to jest, gotovo nikada, a

onda, nakon ukopa, splela se s Pablom, koji je vodio konje picadora47

u arenu, a bio je kao svi

bikovi, koje je u svom životu ubio Finito. Ona sada zna, da ni bikovska snaga ni

bikovska hrabrost nije trajna, ali što traje? Ja, pomisli. Da, ja sam trajna. Ali čemu?

»Marijo«, reče. »Pripazi malo što radiš. To je vatra za kuhanje jela. Nije za to da se njom

spali grad«.

Upravo tada uđe na vrata Ciganin. Bio je pokriven snijegom, pa je stao, držeći karabinku i

stresajući snijeg s nogu.

Robert Jordan ustane i pođe k vratima: »No?« reče Ciganinu.

Po dva čovjeka stražare po šest sati na mostu«, odgovori ciganin. »U cestarovoj kolibi se

nalazi osam ljudi i. kapral. Tu ti je tvoj kronometar«.

»Kako je sa stražom kod pilane?«

»Tamo je starac. Može da pazi na nju i na cestu«.

»A na cesti?« upita Robert Jordan.

»Isti pokreti kao i uvijek«, odvrati Ciganin. »Ništa neobična. Nekoliko automobila«.

Ciganin je izgledao ozebao, tamno mu se lice oteglo od studeni, a ruke su mu pocrvenjele.

Stojeći na vratima spilje, skide kaput i strese ga.

»Ostao sam, dok se nije mijenjala straža«, nastavi. »Mijenjala se o podne i u šest. To je

duga straža. Drago mi je, da nisam u njihovoj vojsci«.

»Hajdemo po staroga«, reče Robert Jordan, oblačeći svoj kožnati kaput.

»Ja ne ću«, odvrati Ciganin. »Meni sad treba vatre i vruće juhe. Reći ću nekome od ovih

gdje je, pa te on može voditi. Hej, dangube«, zovne ljude, koji su sjedili za stolom. »Tko želi

da vodi Inglésa onamo, gdje starac promatra cestu?«

»Idem ja«, diže se Fernando. »Reci mi, gdje je?«

»Slušaj«, reče Ciganin. »To je...« i kaza mu, gdje se nalazi starac, Anselmo.

PETNAESTO POGLAVLJE

Anselmo je čučao u zavjetrini debla jednoga velikog drveta, a snijeg mu je šibao s obiju

strana. Stisnuo se tijesno uz drvo, ruke je utisnuo u rukave kaputa, turnuvši svaku ruku u

suprotan rukav, a glavu je zavukao što je dublje mogao u kaput. Ostanem li još dugo ovdje,

smrznut ću se, mislio je, a od toga ne će biti nikakve koristi. Inglés mi je rekao, da ostanem

tu, dok me ne zamijeni, ali tada nije znao ništa o toj oluji. Na cesti nije bilo nikakva

neobičnog kretanja, a poznat mi je i raspored i običaj straže na pilani preko ceste. Sada bih

trebao otići u logor. Svatko razuman bi očekivao, da ću se vratiti u logor. Ostat ću još malko,

pomisli, a onda idem u logor. Tome su krive zapovijedi, koje su suviše krute. Ne dopuštaju da

se promijene prema prilikama. Protrlja jedno stopalo o drugo, a onda izvuče ruke iz rukava

kaputa, sagne se i protrlja njima noge i ponovo stade tuckati stopalom o stopalo, da ubrza

kolanje krvi. U skloništu za drvetom, gdje nije bilo vjetra, vladala je manja studen, ali će

doskora morati krenuti.

Dok je tako čučao, trljajući stopala, začuje automobil na cesti. Imao je lance na točkovima,

pa mu je jedna veriga udarala po cesti; promatrao ga je kako prolazi gore snijegom

pokrivenom cestom; bio je obojen ispremiješanim zelenim i smeđim mrljama, prozore su mu

plavo premazali, tako da ne možeš vidjeti unutra, ali su ostavili na njima neobojen polukrug,

da oni iznutra mogu gledati kroza nj. Bila su to dvije godine stara Rolls-Royce

kola, preuređena za upotrebu generalštaba, no Anselmo to nije znao. Nije mogao vidjeti u

kola, u kojima su sjedila tri oficira omotana u ogrtače. Dvojica su sjedila na

stražnjem sjedalu, a jedan na pomoćnom. Dok je automobil prolazio pokraj Anselma, oficir

na pomoćnom sjedalu je gledao kroz raspor na plavom prozoru, ali Anselmo to nije znao.

Nijedan od njih dvojice nije vidio drugoga.

Automobil je prošao snijegom, ravno ispred njega. Anselmo je vidio šofera, crvena lica, u

čeličnoj kacigi, lice i kaciga su mu se isticali na pelerini, koju je nosio; vidio je i prednji kraj

automatske puške, što ju je nosio ordonanc, koji je sjedio pokraj šofera. Onda kola nestadoše

cestom, a Anselmo segne u svoj kaput i izvuče iz džepa na košulji dva lista, istrgnuta iz

bilježnice Roberta Jordana, i nacrta znak za automobil. To je bio deseti automobil, koji je

danas prošao uz cestu. Šest ih je prošlo niz cestu. Četiri su još bila gore. To nije bio neobičan

broj automobila, što su se kretali tom cestom, ali Anselmo nije znao razlikovati Fordove,

Fiate, Opele, Renaulte i Citroene iz štaba divizije, koja je držala prolaze i gorsku liniju, od

Rolls-Royceova, Lancia, Mercedesa i Isota iz generalštaba. To je bila razlika, na koju ga je

Robert Jordan trebao upozoriti, i da je on bio tu mjesto starca, znao bi procijeniti značenje

kola, što su otišla gore. Ali njega nije bilo tu, a starac je naprosto nacrtao na list papira znak

za kola, što su išla gore.

Anselmo je već toliko ozebao, da je odlučio, da će biti najbolje, ako prije mraka ode u

logor. Nije se bojao da će zabasati, ali je mislio, da je beskorisno da dulje ostane, a vjetar je

puhao sve hladnije, a ni snijeg nije prestajao. No kad je ustao, zatapkao nogama, i zagledao se

kroz snijeg prema cesti, nije krenuo uzbrdo, nego je ostao naslonjen o zaklonjenu stranu

drveta.

Inglés mi je rekao, da ostanem, pomisli. Možda je baš sada na putu ovamo, pa odem li

odavle, može se izgubiti u snijegu, dok me bude tražio. U cijelom ovom ratu mnogo stradamo

zbog nedostatka discipline i neizvršavanja zapovijedi, pa ću još malo pričekati Inglésa. Ali

ako doskora ne dođe, morat ću otići usprkos svim zapovijedima, jer moram predati izvještaj, i

ovih me dana čeka velik posao, a bilo bi pretjerano i beskorisno, da se ovdje smrznem.

Na pilani, preko ceste vijao se iz dimnjaka dim, i Anselmo mu je osjetio vonj, kad ga je

vjetar donio kroz snijeg. Fašistima je toplo, mislio je, i udobno im je, ali ćemo ih sutra po

noći pobiti. To je čudna stvar, i ne volim misliti o njoj. Promatrao sam ih cijeli dan, i oni su

jednaki ljudi kao i mi.

Vjerujem, da bih mogao doći do pilane i pokucati na vrata, i da bi me dobro primili, kad

ne bi imali zapovijedi, da ispituju sve prolaznike da im istražuju isprave. Samo nas zapovijedi

dijele. Ti ljudi nisu fašisti. Tako ih zovem, ali nisu. To su siromasi kao i mi. Ne bi se nikada

smjeli boriti protiv nas, i ne volim misliti o ubijanju.

Ovi na ovoj straži su Gallegosi. Znam to, jer sam ih popodne čuo, gdje govore. Ne mogu

pobjeći, jer će im strijeljati porodice, ako to učine. Gallegosi su ili vrlo bistri ili vrlo glupi i

surovi. Poznam ih obje vrste. Lister je Gallego iz istoga mjesta kao i Franco. Zanima me, što

ti Gallegosi misle o ovom snijegu u ovo doba godine. Kod njih nema ovako visokih planina,

u njihovu kraju uvijek pada kiša i uvijek je zeleno.

Na prozoru pilane ukaže se svijetlo, a Anselmo se strese i pomisli, taj prokleti Inglés.

Gallegosima je toplo i u kući su u našem kraju, a ja se, eto, smrzavam za drvetom, i mi

živimo u rupi u stijenju, kao zvjerad u planinama. Ali sutra, pomisli, zvjerad će izići iz rupe, a

oni, koji se sada tako udobno osjećaju, umirat će topli u svojim ogrtačima. Kao što su,

pomisli, umrli i oni one noći, kad smo napali Otero. Nije se volio sjećati Otera.

Te je noći u Oteru prvi put ubio, a nadao se, da sada, kada budu svladavali stražu, ne će

morati ubijati. U Oteru je Pablo probo nožem stražara, kojem je Anselmo navukao gunj preko

glave, ali je stražar uhvatio Anselma za nogu i držao je gušeći se pod pokrivačem i derao se

pod pokrivačem, pa je Anselmo morao pipati po pokrivaču i ubadati ga nožem, dok mu nije

pustio nogu i umirio se. Morao je kleknuti na čovjekov vrat, da ne viče, i udarao je nožem u

zamotak, dok je Pablo bacio bombe kroz prozor u sobu, gdje su svi stražari spavali. A kad je

bljesnulo, bilo je kao da je sav svijet prasnuo u crvenom i žutom plamenu pred tvojim očima,

a već su dvije nove bombe bile u sobi. Pablo je povukao igle i bacio ih brzo kroz prozor, i oni

koji već nisu bili ubijeni u krevetima, ubijeni su dok su se dizali iz kreveta, kad je druga

bomba eksplodirala. To je bilo u onim slavnim Pablovim danima, kad je kao kakav Tatarin

bio strah i trepet cijeloga kraja, a noću nijedna fašistička straža nije bila sigurna.

A sada je gotov i nemoćan kao uškopljeni nerast, pomisli Anselmo, i kad si gotov sa

škopljenjem, i skičanje se umirilo, baciš na stranu muda, a nerast, koji više nije nerast,

ode njušeći i rijući prema njima i pojede ih. Ne, još nije tako loše s njim, iskesi se Anselmo.

Ali je odvratan i mnogo se promijenio.

Strašno je hladno, pomisli. Da već jednom dođe Inglés i da samo ne moram ubiti nikoga u

tom napadaju na straže. Ova su četvorica Gallegosa i njihov kapral za one, koji vole ubijati.

Tako je rekao Inglés. Ubio bi ih, ako me zapadne ta dužnost, ali Inglés je rekao, da ću biti s

njime kod mosta, a to ćemo prepustiti drugima. Kod mosta će biti borbe, i ako budem mogao

izdržati u toj borbi, učinio sam sve, što starac može učiniti u ovom ratu. No samo da Inglés

već jednom dođe, jer sam prozebao, a još mi je hladnije, kad gledam svijetlo u pilani i znam,

da je jamo Gallegosima toplo. Želio bih, da sam opet kod svoje kuće i da više nema rata. Ali,

pomisli, pa ti više nemaš kuće. Moramo pobijediti u ovom ratu, prije nego se ikada uzmogneš

vratiti kući.

U pilani je jedan od vojnika sjedio na svojoj priči i mazao čizme. Drugi je ležao na priči i

spavao. Treći je kuhao, a kapral je čitao novine. Kacige su im vis jele o čavlima zabijenim u

zid, a puške su im bile naslonjene o drvenu stijenu.

»Kakav li je to kraj, gdje snijeg pada, a već je gotovo lipanj?« reče vojnik, koji je sjedio na

priči.

»To je neobična pojava«, odgovori kapral.

»Mi smo u mjesecu svibnju«, reče vojnik, koji je kuhao. »Još vlada mjesec svibanj.«

»Kakav je to kraj, u kojem pada snijeg u svibnju«, ustrajao je vojnik s priče.

»Snijeg u svibnju nije nikakva rijetkost u ovim planinama«, odgovori kapral. »U Madridu

sam više ozebao u svibnju, nego i u jednom drugom mjesecu.«

»A i ugrijao se«, opet će vojnik, koji je kuhao.

»Svibanj je mjesec velikih suprotnosti u toplini«, nastavi kapral. »Ovdje u Kastilji svibanj

je mjesec velike vrućine, ali zna biti i jako hladnih dana.«

»Ili kišovitih«, reče vojnik s priče. »Ovoga je svibnja gotovo svaki dan padala kiša.«

»Nije,« doda vojnik, koji je kuhao. »Ali je u ovom svibnju još vladao travanjski mjesec.«

»Čovjek bi mogao poludjeti slušajući te o tim mjesečevim vladama«, reče kapral. »Ostavi

se tih mjesečevih vlada.«

»Svatko, tko živi na moru ili na kopnu, zna, da se ne računa po kalendarskom, nego po

nebeskom mjesecu«, nastavi vojnik, koji je kuhao. »Evo na primjer, sada je tek počela

vladavina mjeseca svibnja. Pa ipak dolazi lipanj.«

»Zašto se onda već jednom ne ravnamo po vremenu?« reče kapral. »Već me je zaboljela

glava od tvojih obrazlaganja.«

»Vi ste iz grada«, reče vojnik, koji je kuhao. »Vi ste iz Luga. Što vi možete znati o moru

ili o zemlji?«

»Čovjek u gradu nauči više, nego vi, analfabetosi na svom moru ili zemlji.«

»Za vrijeme ove mjesečeve mijene dolaze prva velika jata sardina,« reče vojnik, koji je

kuhao. »U to se vrijeme spremaju brodovi za lov na sardine, a lokarde odlaze na sjever.«

»Zašto nisi u mornarici, kad si iz Noye?« upita ga kapral.

»Jer nisam ni registriran, da sam iz Noye, nego iz Negreire, gdje sam rođen. A iz Negreire,

koja se nalazi uz rijeku Tumbre, uzimaju u kopnenu vojsku.«

»Loše si sreće«, nastavi kapral.

»Ne misli, da je mornarica bez opasnosti«, reče vojnik, koji je sjedio na priči. »Čak i kad

nema izgleda za borbu, ova je obala opasna zimi.«

»Ništa ne može biti gore od vojske.«

»I vi ste kapral?« reče vojnik, koji je kuhao. »Kako to govorite?«

»Ne«, odgovori kapral. »Mislim s obzirom na opasnosti. Mislim na bombardiranja, na

napadaje i na život u rovovima«.

»Ovdje je malo toga«, nastavi vojnik s priče.

»Milošću božjom«, reče kapral. »Ali tko zna, kad će opet doći red na nas? Svakako da

nešto ovako lagano ne može zauvijek trajati«.

»Što mislite, koliko ćemo još ostati ovdje?«

»Ne znam«, odgovori kapral. »Ali želio bih da ostanemo do konca rata«.

»Šest sati je predugo za stražu«, reče vojnik, koji je kuhao.

»Dok bude trajalo ovo nevrijeme, stražarit ćemo po tri sata. To je i razumno«.

»A što znače ovoliki štapski automobili?« upita vojnik s priče. »Ne sviđa mi se, što vidim

tolike štapske automobile«.

»Ni meni«, primijeti kapral. »Sve je to loš znak«.

»Pa avijacija«, doda vojnik, koji je kuhao. »Avijacija je drugi loš znak«.

»Ali imamo strahovitu avijaciju«, reče kapral. »Crveni nemaju takve avijacije kao mi.

Svaki se čovjek morao osjetiti sretnim, kad je jutros gledao one avione«.

»Vidio sam crvene avione, koji su bili nešto ozbiljno«, reče vojnik s priče. »Vidio sam one

dvomotorne bombardere, koji su sijali stravu«.

»Da. Ali nisu tako strašni, kao naša avijacija«, reče kapral. »Imamo nenatkriljivu

avijaciju«.

Tako su razgovarali u pilani, dok je Anselmo čekao u snijegu i promatrao cestu i svijetlo

na prozoru pilane.

Nadam se, da ne ću morati ubijati, razmišljao je Anselmo. Mislim, da će nakon rata trebati

izdržati veliku pokoru za ubijanja. Ako nakon rata više ne budemo imali vjere, onda, mislim,

da će se morati organizirati neka vrsta građanske pokore, da se svi mogu osloboditi krivnje

ubijanja, jer drukčije ne ćemo moći stvoriti prave ni ljudske osnove za život. Ubijanje je

potrebno, znam, ali je ipak za čovjeka vrlo loše da ga vrši, i mislim, da će, kad sve ovo svrši, i

kad pobijedimo u ratu, morati doći do nekakve pokore, koja će nas očistiti od grijeha.

Anselmo je bio vrlo dobar čovjek i kad god je bio dulje sam, a bio je većinom sam, uvijek

se vraćao na ovaj problem ubijanja.

Čudi me Ingles, pomisli. Rekao mi je, da ga to ništa ne smeta. Pa ipak se čini, da je i

osjetljiv i dobar. Može biti, da kod mladih ljudi to nije tako važno. Može biti, da stranci i oni,

koji nisu pripadali našoj vjeri, ne gledaju na to tako. Ali mislim, da svatko, tko to radi, mora s

vremenom da postane surov i mislim, iako je to potrebno, da je veliki grijeh, i da ćemo

poslije morati poduzeti nešto veliko, da ga okajemo.

Već je bio mrak, a on je gledao u svijetlo preko ceste i trljao ruke o prsa, da ih zgrije. Sada

će, pomisli, svakako krenuti u logor; ali nešto ga je zadržavalo tu, uz drvo iznad ceste.

Sniježilo je sve jače, a Anselmo je mislio: kad bismo bar noćas mogli dići most. U ovakvoj

noći ne bi bilo ništa zauzeti straže i dići most, pa bi sve bilo gotovo i učinjeno. U ovakvoj

noći možeš učiniti što hoćeš.

I stajao je tako uz drvo, tapkajući tiho nogama i ne misleći više na most. Spuštanje noći

djelovalo je uvijek na nj tako, da se osjećao osamljenim, a noćas se osjećao tako osamljen, da

je ćutio u sebi neku prazninu, kao od gladi. Prije je olakšavao tu osamljenost molitvom, i

često bi, kad se vraćao iz lova kući, ponavljao mnogo puta istu molitvu, pa bi se od nje

osjećao bolje. Ali otkad je počeo pokret, nije se nijednom pomolio. Nedostajala mu je

molitva, ali je mislio, da bi bilo nepošteno i licemjerno da se moli, a nije htio da za se traži

nikakve privilegije ni ikakav izniman postupak, nego su ga imali svi ostali.

Ne, mislio je, osamljen sam. Ali tako je i svim vojnicima i vojničkim ženama i svima

onima, koji su izgubili porodice ili roditelje. Nemam žene i drago mi je, što je umrla prije

pokreta. Ona to ne bi razumjela. Nemam djece, i nikad ne ću ni imati djece. Osamljen sam i

danju, ako ništa ne radim, ali kad padne mrak, za me nastaje vrijeme velike osamljenosti. Ali

imam jednu stvar, koju mi nikakav čovjek, niti ikakav bog ne može oduzeti, a to je, da

sam radio dobro za Republiku. Teško radim za dobro, što ćemo ga kasnije svi dijeliti. Radim

sve, što najbolje mogu, od prvoga časa pokreta, i nisam učinio ništa, čega bih se

mogao stidjeti.

Jedino mi je žao zbog ubijanja. Ali će svakako biti prilike da to okajem, jer će se za takve

vrste grijeha, kakve toliki nose, sigurno pronaći kakvo pravedno izbavljenje. Htio bih

porazgovoriti o tom s Inglésom, ali, kako je mlad, može se dogoditi da me ne shvati. Prvi je

spomenuo ubijanje. Ili sam ga, možda, ja spomenuo? Mora da je ubio mnoge, ali se ne čini,

da mu se to sviđa. Oni, kojima se to sviđa, uvijek su nekako pokvareni.

To zaista mora biti veliki grijeh, pomisli. Jer to je sigurno nešto, što nemamo právo raditi,

iako je, kao što znam, potrebno. Ali u Španjolskoj to rade suviše olako i često bez prave

potrebe, pa se često događa nepromišljena nepravda, koja se kasnije nikada više ne može

ispraviti. Volio bih, pomisli, da toliko ne razmišljam o tome. Htio bih, da već sada postoji

pokora za to, pa da je čovjek počne sada obavljati, jer je to jedino, što sam učinio u svom

životu, zbog čega se, kad sam sam, loše osjećam. Sve drugo je oprošteno, ili je čovjek imao

prilike da ih iskupi dobrotom ili kojim drugim poštenim načinom. Ali mislim, da ovo ubijanje

mora biti vrlo težak grijeh, i htio bih da to točno utvrdim. Kasnije će se možda odrediti dani,

kad će čovjek moći raditi za državu ili učiniti nešto, da se oslobodi. Možda bude tako, da će

se čovjek otkupiti novcem, kao u doba crkve, pomisli, i nasmiješi se. Crkva je bila dobro

organizirana za otkupljenje grijeha. Ta mu se misao svidjela, i nasmija se u mraku, kad li mu

pristupi Robert Jordan. Došao je tiho, da ga starac nije ni vidio, dok nije stao uza nj.

»Hola, viejo«, prošapće Robert Jordan i potapša ga po leđima. »Kako je, starče?«

»Vrlo hladno«, reče Anselmo. Fernando je stajao malo podalje ©krenuvši leđa snježnoj

vijavici.

»Hajde«, prošapće Robert Jordan. »Hajde u logor i ogrij se. Grijeh je, što smo te tu ostavili

tako dugo«.

»Ono je njihovo svijetlo«, pokaže Anselmo.

»Gdje je stražar?«

»Ne vidi se odavde. Iza zavoja je«.

»Dođavola s njima«, reče Robert Jordan. »Reći ćeš mi u logoru. Pođi, hajdemo«.

»Daj, da ti pokažem«, reče Anselmo.

»Pogledat ću ujutro«, reče Robert Jordan. »Evo, uzmi gutljaj ovoga«.

Pruži starcu svoju čuturicu. Anselmo je otčepi i gutne malo.

»Eeej«, reče i obriše usta. »K’o vatra je«. .

»Hajde«, reče Robert Jordan u mraku. »Hajdemo«.

Bio je takav mrak, da je čovjek mogao vidjeti jedino pahuljice, što su padale uza nj i krute

obrise borovih debala. Fernando je stajao podalje na brdu. Pogledaj ga, izgleda kao Indijanac

na reklamama u prodavaonicama duhada, pomisli Robert Jordan. Mislim, da bi mu trebao

ponuditi gutljaj.

»Hej, Fernando«, reče, kad je došao k njemu. »Jedan gutljaj?«

»Ne«, odgovori Fernando. »Hvala ti«.

Po mom mišljenju, hvala tebi, pomisli Robert Jordan. Drago mi je, da Indijanac iz trafike

ne pije. Ionako ga nije mnogo preostalo. Ljudi, drago mi je da vidim toga starca, pomisli

Robert Jordan. Pogleda Anselma, a onda, kad pođoše uzbrdo, ponovo ga potapša po leđima.

»Drago mi je što te vidim, viejo«, reče Anselmu. »Kad god sam žalostan, razveselim se,

kad te vidim. Hajde popnimo se gore.«

Išli su snijegom uzbrdo.

»Natrag u Pablovu palaču«, reče Robert Jordan Anselmu. U španjolskom je to vanredno

zvučilo.

»El Palacio del Miedo«, reče Anselmo. »Palača straha«.

»La cueva de los huevos perdidos«, dopuni Robert Jordan zadovoljno. »Spilja izgubljenih

jaja«.

»Kakvih jaja?« upita Fernando.

»Šala«, reče Robert Jordan. »Obična šala. Nikakva jaja, znaš. Drugo«.

»Ali zašto su izgubljena?« upita Fernando.

»Ne znam«, reče Robert Jordan. »Potraži u knjizi. Pitaj Pilar«, onda ovije ruku oko

Anselmovih leđa, i kako su išli, tako ga je čvrsto držao i tresao ga. »Slušaj«, reče. »Drago mi

je, da te vidim, čuješ li? Ti ni ne znaš, što to znači, kad u ovoj zemlji nađeš nekoga ondje,

gdje si ga ostavio«.

Njihovo međusobno povjerenje i prisnost vidjelo se po tome, što se usudio da kaže nešto

protiv zemlje.

»I meni je drago, što te vidim«, reče Anselmo. »Ali upravo sam namjeravao da odem«.

»Đavola bi ti otišao«, reče zadovoljno Robert Jordan. »Prije bi se smrzao«.

»Kako je gore?« upita Anselmo.

»Dobro«, odgovori Robert Jordan. »Sve je dobro«.

Svega ga je obuzimala radost, ona iznenadna rijetka radost, što je može doživjeti svatko,

tko komanduje u revolucionarnoj vojsci, radost, da ti je bar jedno krilo pouzdano. Imati oba

krila pouzdana, to bi bilo previše, pomisli. Ne znam, tko bi to mogao izdržati. Pa ako segneš

uz bok, bilo koji bok, naći ćeš na koncu samo jednog čovjeka. Da, samo jednoga. To nije bio

aksiom, koji je on želio. Ali ovaj ovdje je dobar čovjek. Jedini dobar čovjek. Ti ćeš biti,

pomisli, na lijevom krilu, kad uđemo u borbu. Ali bolje da ti to još ne kažem. Bit će to,

pomisli, strašno mala borba. Ali će biti strašno dobra. Uvijek sam želio da se borim na svoju

ruku. Uvijek sam imao svoje mišljenje o tome, što su drugi pogriješili, počevši od

Agincourta dalje. Moram učiniti sve da ova ispadne dobro. Bit će malena, ali vrlo lijepa.

Budem li učinio, što mislim da moram učiniti, bit će zaista vrlo lijepa.

»Slušaj«, reče Anselmu. »Strašno sam sretan, što te vidim«.

»I ja, što vidim tebe«, reče starac.

Išli su uzbrdo po mraku, s vjetrom u leđa, i olujom, što je puhala oko njih, i dok su se tako

penjali, Anselmo se nije osjećao osamljenim. Nije bio osamljen, otkad ga je Inglés potapšao

po ramenu. Inglés je bio zadovoljan i veseo, i oni su se šalili. Inglés je rekao, da sve ide kako

treba, pa se nije ništa brinuo. Piće ga je grijalo u želucu, a penjanje mu je grijalo noge.

»Na cesti nije bilo ništa naročito«, izvijesti lnglésa.

»Dobro«, odvrati Inglés. »Pokazat ćeš mi, kad dođemo tamo«,

Anselmo je bio zadovoljan i bilo mu je vrlo drago, što je ostao tamo, na osmatračnici.

Bilo bi sasvim u redu da se vratio u logor. Bilo bi razborito i pravilno, mislio je Robert

Jordan, da je to učinio u tim prilikama. Ali je ostao, pomisli Robert Jordan, kako mu se reklo.

To je najrjeđa stvar, što se može dogoditi u Španjolskoj. Ostati u oluji, to, na svoj način,

govori o mnogo čemu. Nije slučajno, što Nijemci zovu juriš i oluju istim imenom. Svakako bi

mi koristilo, kad bi ih bilo još nekoliko, koji bi tako ostali. Svakako bi. Zanima me, bi li

Fernando ostao. Moguće bi. Konačno, on se odmah ponudio da ide sa mnom? Što misliš, bi li

ostao? Ne bi li to bilo dobro? Dovoljno je tvrdoglav za tako nešto. Morat ću ga malo iskušati.

Zanima me o čemu sada misli stari Indijanac iz trafike.

»O čemu razmišljaš, Fernando?« upita Robert Jordan.

»Zašto pitaš?«

»Iz radoznalosti«, odgovori Robert Jordan. »Ja sam vrlo radoznao čovjek«.

»Mislio sam o večeri«, reče Fernando.

»Voliš li jesti?«

»Da. Jako«.

»Kako kuha Pilar?«

»Prosječno«, odgovori Fernando.

Evo drugoga Coolidgea, pomisli Robert Jordan. Ali, znaš, sve mi se čini, da bi on ostao.

I njih trojica koračahu mukom uzbrdo po snijegu.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

»El Sordo je bio ovdje«, reče Pilar Robertu Jordanu. Vratili su se iz oluje u zadimljenu

toplinu spilje, i žena je kimnula Robertu Jordanu, da dođe k njoj. »Otišao je da potraži

konje«.

»Dobro. Da li mi je što poručio?«

»Samo to, da je otišao zbog konja«.

»A mi?«

»No sé«, reče ona. »Pogledaj ga«.

Robert Jordan je vidio Pabla, kad je ušao, i Pablo mu se nasmijao. Sada ga je opet gledao,

kako sjedi za stolom, kesi mu se i maše mu rukom.

»Inglés«, zvao je Pablo. »Još pada, Inglés.«

Robert Jordan mu potvrdi glavom.

»Daj mi cipele, da ih osušim«, reče Marija. »Objesit ću ih tu na dim«.

»Pripazi, da ih ne zapališ«, reče joj Robert Jordan. »Ne bih htio, da moram okolo bosonog.

Što je?« okrene se k Pilar. »Je li ovo neki sastanak? Zar nemate nikakve straže vani?«

»U ovoj oluji? Qué va«.

Za stolom je sjedilo šest ljudi, naslonjenih na zid. Anselmo i Fernando još su stresali

snijeg sa svojih kaputa, lupkali po hlačama i tuckali nogama o zid kod ulaza.

»Daj, da ti uzmem kaput«, reče Marija. »Nemoj, da ti se snijeg topi na njemu«.

Robert Jordan skine kaput, otrese snijeg s hlača i odveže cipele.

»Sve ćeš mi tu smočiti«, reče Pilar.

»Pa ti si me pozvala«.

»Ipak te ništa ne priječi da se vratiš k vratima i da se otreseš«.

»Oprosti«, reče Robert Jordan stojeći bosonog na zemljanom podu. »Potraži mi čarape,

Marijo«.

»Pazi gospodina i gospodara«, reče Pilar i gume komad drveta u vatru.

»Hay que aprovechar al tiempo«, reče joj Robert Jordan. »Treba iskoristiti vrijeme, koje

nam preostaje«.

»Zaključano je«, reče Marija.

»Evo ključa«, i dobaci joj ga.

»Nije od ove vreće«.

»Od druge je. Na vrhu su, po strani«.

Djevojka nađe par čarapa, zatvori vreću, zaključa je i odnese mu ih zajedno s ključem.

»Sjedi, obuj ih i dobro istrljaj stopala«, savjetuje mu. Robert Jordan joj se nasmije.

»Ne možeš li mi ih osušiti svojom kosom?« reče joj tako, da ga i Pilar čuje.

»Pazi svinje«, javi se ona. »Najprije se ponaša kao gospodin vlastelin, a sada kao sam naš

bivši gospod. Udari ga komadom drveta, Marijo«.

»Ne«, odvrati joj Robert Jordan. »Šalim se, jer sam zadovoljan«.

»Zadovoljan si?«

»Da«, odgovori. »Mislim da sve ide jako dobro«.

»Roberto«, reče Marija. »Hajde, sjedi i osuši noge, i daj da ti donesem da nešto popiješ, da

se ugriješ«.

»Misliš li, da čovjek nije nikad smočio noge«, reče Pilar. »Niti da je na nj pala pahuljica

snijega«.

Marija mu donese ovčju kožu i prostre je po zemlji u spilji.

»Evo! Drži to pod sobom, dok ti se cipele ne osuše«.

Ovčja je koža bila tek osušena i još neučinjena, pa kad je Robert Jordan stavio noge na

nju, čuo je kako je zapucketala kao pergament.

Vatra se dimila, pa Pilar zovne Mariju: »Raspiri vatru, nevaljalko. Nije to sušionica«.

»Raspiri je sama«, odgovori Marija. »Tražim bocu, što ju je El Sordo ostavio«.

»Iza njegovih je naprtnjača«, reče joj Pilar. »Zar se moraš brinuti za nj kao za dojenče?«

»Ne«, odvrati Marija. »Nego kao za čovjeka, koji je ozebao i smočio se. Kao za čovjeka,

koji se tek vratio svojoj kući. Evo ti«, donese bocu onamo, gdje je sjedio Robert Jordan. »To

je ona boca od podne. Od te boce bi se dala napraviti lijepa svjetiljka. Kad budemo imali

elektriku, kakvu ćemo krasnu svjetiljku moći napraviti od te boce«.

I zadivljeno ogleda bocu s whiskeyem. »Kako ćeš ga piti, Roberto?«

»Mislio sam, da sam Inglés«, odgovori Robert Jordan.

»Pred drugima te zovem Roberto«, reče potiho i pocrveni. »Kako želiš da ga piješ,

Roberto?«

»Roberto«, reče promuklo Pablo i kimne glavom prema Robertu Jordanu. »Kako ga želiš

piti, Don Roberto?«

»Hoćeš li i ti?« upita ga Robert Jordan.

Pablo strese glavom. »Ja se opijam vinom«, odgovori dostojanstveno.

»Hajde s Bakhom«, reče Robert Jordan španjolski.

»Tko je Bakho?« upita Pablo.

»Tvoj drug«, odgovori Robert Jordan.

»Nikada nisam čuo za nj«, reče tmurno Pablo. »Nikada u ovim planinama«.

»Daj Anselmu čašu«, naloži Robert Jordan Mariji. »On je ozebao«. Obuvao je suhe

čarape, a whiskey s vodom iz čaše mu je prijao i polako ga grijao. Ali ne uzvitla sve u tebi,

kao absint, pomisli. Nema ništa, kao što je absint.

Tko bi mogao i zamisliti da tu, gore, ima whiskeya, pomisli. Ali ako pravo razmisliš, u

cijeloj ćeš ga Španjolskoj najvjerojatnije naći u La Granji. Pomisli, Sordo nabavlja bocu

whiskeya, kad očekuje posjet dinamitaša, a zatim se sjeti da je donese dolje i ostavlja je tu.

To nije samo njihova pristojnost. Pristojnost bi bila, kad bi samo izvadio bocu da nešto

službeno popiju. Tako bi učinio Francuz, a onda bi preostatak spremio i ostavio za drugu

priliku. Ne, ali prava je pažnja to, da misli da će zadovoljiti posjetioca, kad zbog njega ponese

dolje, da u njemu uživa taj ostatak, a sam ode na posao, na kojem punim pravom ne bi

trebao misliti ni na što drugo, nego kako da ga izvrši — eto, to je španjolski. Jedna značajka

Španjolca, pomisli. Sjete se, da ti donesu whiskey, eto to je jedan od razloga da zavoliš taj

narod. Ali, pomisli, ne uljepšavaj ih. Ima mnogo vrsta Španjolaca, kao i Američana. Ali je

ipak vrlo lijepo, kad ti donese whiskey.

»Kako ti se sviđa?« upita Anselma.

Starac je sjedio uz vatru sa smiješkom na licu, držeći velikim rukama čašu. Stresao je

glavom.

»Ne?« upita ga Robert Jordan.

»Dijete je stavilo vode u nj«, reče Anselmo.

»Upravo kao i Robertu«, reče Marija. »Jesi li ti nešto posebno?«

»Ne«, odvrati Anselmo. »Baš ništa posebno. Ali volim, da ga osjetim kako peče, kad

silazi«.

»Daj to meni«, reče Robert Jordan djevojci, »a njemu natoči onoga, što peče«.

Prelije sadržinu njegove čaše u svoju i vrati je praznu djevojci, koja u nju pažljivo natoči

iz boce.

»Ah«, Anselmo uze čašu, zabaci glavu i iskapi je. Pogleda Mariju, koja je stajala držeći

bocu i namigne joj, a na oči mu izbiju suze. »To«, reče. »To«. Onda obliže usne. »To ubija

crva, koji nas podgriza«.

»Roberto«, reče Marija i priđe k njemu, držeći još bocu. »Hoćeš li jesti?«

»Je li gotovo?«

»Bit će gotovo, kad zaželiš«.

»Jesu li drugi jeli?«

»Svi, osim tebe, Anselma i Fernanda«.

»Onda, hajde da jedemo«, reče joj. »A ti?«

»Poslije ću s Pilar.«

»Jedi sada s nama.«

»Ne. Ne bi bilo dobro.«

»Hajde, jedi. U mojoj zemlji čovjek ne jede prije svoje žene.«

»To je u tvojoj zemlji. Ovdje je bolje jesti poslije.«

»Jedi s njim,« reče Pablo, podigavši pogled sa stola. »Jedi s njim. Pij s njim. Spavaj s

njim. Umri s njim. Povedi se za običajima njegove zemlje.«

»Jesi li ti pijan?« upita Robert Jordan, stavši pred Pabla. Prljavi čovjek čekinjava lica

pogleda ga zadovoljno.

»Da«, reče Pablo. »Gdje je ta tvoja zemlja, Inglés, gdje žene jedu s muškarcima.«

»U Estados Unidos, u državi Montani.«

»Je li to tamo, gdje muškarci nose suknju kao žene?«

»Ne. To je u Škotskoj.«

»Ali slušaj,« reče Pablo. »Kad nosiš suknju, ovako, Inglés .. .«

»Ja je ne nosim«, reče Robert Jordan.

»Kad nosiš suknju«, nastavio je Pablo, »što nosiš ispod nje?«

»Ja ne znam što Škoti nose«, odgovori Robert Jordan. »I sam sam se pitao.«

»Ne Escoceses,48

« reče Pablo. »Koga se tiče Escoceses? Koga se tiče bilo što s tako

čudnim imenom? Mene ne. Ne tiče me se. Ali ti, Inglés. Ti. Što ti nosiš pod suknjom u svojoj

zemlji?«

»Dvaput sam ti kazao, da ne nosimo suknju«, ponovi Robert Jordan. »Niti pijani, niti u

šali.«

»Ali pod suknjama,« zaintačio je Pablo. »Jer je opće poznato, da vi nosite suknje. Pa čak i

vojnici. Vidio sam fotografije, a vidio sam ih i u Priceovu cirkusu. Što nosite pod suknjama,

Inglés?«

»Los cojones«,49

reče Robert Jordan.

Anselmo se nasmije, a isto tako i ostali, koji su slušali; svi osim Fernanda. Vrijeđao ga je

zvuk te riječi, surove riječi, izrečene pred ženama.

»Pa to je prirodno,« odvrati Pablo. »Ali mi se čini, kad bi imao dosta cojones, da ne bi

nosio suknju.«

»Ne dopusti mu, da iznova počne, Inglés,« reče čovjek plosnata obraza i prebijena nosa,

koga su zvali Primitivo. »Pijan je. Reci mi, što uzgajaju ljudi u tvojoj zemlji?«

»Goveda i ovce,« odgovori Robert Jordan. »Mnogo žita i graha. A i mnogo šećerne repe.«

Njih trojica su sada sjedili za stolom, a ostali su sjedili blizu njih, osim Pabla, koji je sjedio

sam pred zdjelom vina. Bio je gulaš, kao i prijašnje noći, i Robert Jordan ga je požudno jeo.

»Ima li u tvojoj zemlji planina? Kad se tako zove, sigurno ima planina«, upita pristojno

Primitivo, da razvije razgovor. Bilo mu je neugodno zbog Pablova pijanstva.

»Mnogo planina i vrlo su visoke.«

»A ima li dobrih pašnjaka?«

»Odličnih; visokih pašnjaka ljeti u šumama, koji su pod nadzorom države. Onda u jesen

goveda silaze dolje u niže predjele.«

»Da li su seljaci vlasnici zemlje?«

»Većinu zemlje posjeduju oni, koji je obrađuju. Najprije je država bila vlasnik zemlje, ali

ako je tko htio živjeti na njoj i izjavio se spremnim da će je obrađivati, mogao je dobiti sto

pedeset hektara.«

»Reci mi, kako ste to proveli?« upita Agustín. »Pa to je onda agrarna reforma, a to već

nešto znači.«

Robert Jordan objasni proces home-steada.50

Nikada prije nije mislio o tome kao o

agrarnoj reformi.

»To je sjajno,« reče Primitivo. »Onda vi u vašoj zemlji imate komunizam.«

»Ne. To je provela republika.«

»Po mome mišljenju,« reče Agustín, »sve se može provesti pod republikom. Ne vidim

potrebe za kakvim drugim oblikom vladavine.«

»Zar nemate veleposjednika?« upita Andrés.

»Mnogo.«

»Onda ima i iskorišćivanja.«

»Pa da. Ima mnogo iskorišćivanja.«

»Ali ćete to odstraniti?«

»Nastojimo što više možemo. Ali još ima mnogo izrabljivanja.«

»Ali nema velikih posjeda, koje bi trebalo razdijeliti?«

»Ima. Ali ih ima, koji misle, da će ih skršiti porezi.«

»Kako?«

Obrisavši kruhom zdjelu od gulaša, Robert Jordan im objasni djelovanje poreza na prihod

i nasljedstvo. »Ali su veliki posjedi ostali. No i na zemlju su udareni veliki porezi.«

»Ali će veleposjednici i bogataši, sigurno, dići revoluciju protiv takvih poreza. Takvi mi se

porezi čine revolucionarnima. Pobunit će se protiv vlade, kad vide, da su ugroženi, upravo

onako, kao što su kod nas učinili fašisti«, reče Primitivo.

» To je moguće.«

»Onda ćete se morati boriti u svojoj zemlji, kao što se mi borimo ovdje.«

»Da, morat ćemo se boriti.«

»Ali u vašoj zemlji nema mnogo fašista?«

»Ima ih mnogo, koji ne znaju da su fašisti, ali će to saznati, kad dođe vrijeme.«

»Ali, zar ih ne možete uništiti prije nego se pobune?«

»Ne,« odvrati Robert Jordan. »Ne možemo ih uništiti. Ali možemo odgajati ljude, da se

boje fašizma i da ga prepoznaju, i kad se pojavi, da se bore protiv njega.«

»Znaš li gdje nema fašista?« upita Andrés.

»Gdje?«

»U Pablovu mjestu«, odgovori Andrés i iskesi se.

»Znaš li, što su učinili u tom mjestu?« upita Primitivo Roberta Jordana.

»Znam. Čuo sam.«

»Od Pilar?«

»Da.«

»Sve nisi mogao čuti od žene,« reče tmurno Pablo. »Jer nije vidjela svršetka, jer je pala sa

stolca pred prozorom.«

»Onda mu ti reci, što se dogodilo,« upadne Pilar. »Kad ja ne znam što je bilo, reci mu ti .«

»Ne,« odvrati Pablo. »Nikada nisam pripovijedao o tome.«

»Ne,« ponovi Pilar. »A i ne ćeš ispripovijedati. Sada bi volio da se to nije dogodilo.«

»Ne,« opet će Pablo. »To nije istina. I da su svi ubijali fašiste kao ja, ne bismo imali ovoga

rata. Ali bih volio, da se nije dogodilo onako, kako se dogodilo.«

»Zašto to govoriš?« upita ga Primitivo. »Da li kaniš promijeniti svoja politička gledanja?«

»Ne. Ali bilo je surovo«, odgovori Pablo. »Onih sam dana bio vrlo surov.«

»A sada si pijan«, doda Pilar.

»Da«, odvrati Pablo. »S tvojim dopuštenjem.«

»Bolje si mi se sviđao, dok si bio surov«, reče žena. »Pijanac je najgadniji od svih ljudi.

Tat je, kad ne krade, kao svaki drugi. Otimač ne vrši svoj posao kod kuće. Ubojica, kad dođe

kući, može da opere ruke. Ali pijanac smrdi i bljuje u svom vlastitom krevetu i uništava svoje

organe u alkoholu.«

»Žensko si, pa ne razumiješ«, reče bez uzrujavanja Pablo. »Pijan sam od vina, i bio bih

sretan, kad ne bi bio ljudi, koje sam pobio. Žao mi ih je.« I sjetno potrese glavom.

»Dajte mu malo toga, što je Sordo domo«, reče Pilar. »Dajte mu nešto, što će ga obodriti.

Postao je tako žalostan, da se ne može podnositi.«

»Oživio bih ih, kad bih mogao«, reče Pablo.

»Hajde, i gadi sama sebe«, reče mu Agustín. »Što misliš, gdje si?«

»Sve bih ih oživio«, tužno nastavi Pablo. »Sve do jednoga.«

»Majku ti,« vikne Agustín. »Prestani s time ili izlazi. To su bili fašisti, što si ih pobio.«

»Čuo si me«, opet će Pablo. »Sve bih ih oživio.«

»I onda bi uživao«, reče Pilar. »Nikada u svom životu nisam vidjela takva čovjeka. Sve do

jučer si sačuvao bar nešto muževnosti. A danas je u tebi nema k’o ni u bolesna mačeta. I još

se osjećaš sretno u svojoj pijanoj zaglupljenosti.«

»Trebali smo pobiti sve ili nikoga,« potrese Pablo glavom. »Sve ili nikoga.«

»Slušaj, Inglés«, reče Agustín. »Kako to da si došao u Španjolsku? Ne obaziri se na Pabla.

Pijan je.«

»Najprije sam došao ovamo prije dvanaest godina, da proučavam zemlju i jezik«,

odgovori Robert Jordan. »Na jednom sveučilištu podučavam španjolski.«

»Vrlo mi ličiš na profesora«, primijeti Primitivo.

»Nema ni brade«, doda Pablo. »Pogledajte ga. Nema ni brade.«

»Jesi li zbilja profesor?«

»Lektor.«

»Ali podučavaš?«

»Da.«

»Ali zašto španjolski?« upita Andrés. »Ne bi li bilo lakše da podučavaš engleski, kad si

Englez?«

»Govori španjolski kao i mi«, doda Anselmo. »Zašto ne bi podučavao španjolski?«

»Da. Ali u jednu ruku je preuzetno za jednoga stranca da podučava španjolski«, reče

Fernando. »Time ne mislim ništa protiv tebe, Don Roberto.«

»On je lažni profesor«, reče Pablo vrlo zadovoljan sam sa sobom. »Nema brade.«

»Sigurno bolje znaš engleski«, reče Fernando. »Ne bi li bilo bolje i lakše i jasnije, da

podučavaš engleski?«

»Ne podučava Španjolce...« poče se upletati Pilar.

»Nadam se da ne«, upade Fernando.

»Pusti me da svršim, mazgo jedna«, reče mu Pilar. »On Američane podučava.

Sjeveroameričane.«

»Zar oni ne govore španjolski?« upita Fernando. »Južnoameričani govore.«

»Mazgo«, Pilar će mu. »On podučava španjolski Sjeveroameričane, koji govore engleski.«

»Pa uza sve to mislim, da bi mu bilo lakše podučavati engleski, kad je to njegov jezik«,

ustraje Fernando.

»Zar ne čuješ da govori španjolski?« Pilar beznadno potrese glavom prema Robertu

Jordanu.

»Da. Ali s naglaskom.«

»Čijim?« upita Robert Jordan.

»Estremadurskim«, usiljeno odgovori Fernando.

»O majko moja!« usklikne Pilar. »Kakvi su to ljudi!«

»To je moguće«, odvrati Robert Jordan. »Otuda sam došao ovamo.«

»I on to dobro zna«, reče Pilar. »Ti stara djevojko,« okrene se Femandu. »Jesi li dosta

jeo?«

»Mogao bih još pojesti, ako ima dosta jela,« odgovori joj Fernando. »A ne misli, da sam

htio išta reći protiv tebe, Don Roberto.«

»Mlijeko ti,« priprosto reče Agustín. »I opet mlijeko ti. Da li mi izvodimo revoluciju zato,

da jednom drugu govorimo Don Roberto?«

»Za mene je revolucija to, da svi svima govore Don«, odgovori Fernando. »Tako bi

trebalo biti u Republici.«

»Mlijeko ti,« ponovo će Agustín. »Crno ti mlijeko.«

»A ja još uvijek mislim, da bi bilo lakše i jasnije za Don Roberta, da podučava engleski.«

»Don Roberto nema brade«, ponovi Pablo. »On je lažni profesor.«

»Što hoćeš da kažeš time, da nemam brade?« upita Robert Jordan. »Što je ovo?« Pogladi

se po bradi i licu, koje je obraslo trodnevnom plavom dlakom.

»Nije brada«, odgovori Pablo. Potrese glavom. »To nije brada.« Bio je već gotovo veseo.

»Lažni profesor.«

»Da vam mlijeko svima«, reče Agustín, »ako ovo ovdje ne liči na ludnicu.«

»Trebao bi piti«, reče mu Pablo. »Meni se sve čini normalno. Jedino, što Don Roberto

nema brade.«

Marija prijeđe rukom preko obraza Roberta Jordana.

»Ima bradu«, obrati se Pablu.

»Pa ti moraš znati«, reče Pablo, a Robert Jordan ga pogleda.

Mislim da nije tako pijan, pomisli Robert Jordan. Ne, nije tako pijan. I mislim, da će biti

bolje, ako malko pripazim na se.

»Ti«, upita Pabla. »Što misliš, da li će snijeg dugo trajati?«

»Što ti misliš?«

»Ja tebe pitam?«

»Pitaj drugoga,« odvrati mu Pablo. »Ja nisam tvoja obavještajna služba. Imaš izvještaj

obavještajne službe. Pitaj ženu. Ona komanduje.«

»Pitam tebe.«

»Hajde i sam sebe«, odgovori mu Pablo. »I ti, i žena i djevojka.«

»Pijan je,« reče Primitivo. »Ne obaziri se na njega, Inglés.«

»Ne mislim da je baš tako pijan«, primijeti Robert Jordan.

Marija je stajala iza njega, i Robert Jordan ugleda Pabla, kako je promatra preko njegova

ramena. Sitne oči, kao u nerasta, gledale su iz okrugle čekinjaste glave, a Robert

Jordan pomisli: upoznao sam mnoge ubojice u ovom ratu, a neke i prije, i svi su bili različiti;

nemaju ništa zajedničko ni u značaju ni u izgledu, ni kriminalnoga tipa nema, ali Pablo

sigurno nije lijep.

»Ne vjerujem da možeš piti,« reče Pablu. »Niti da si pijan.«

»Pijan sam«, odgovori Pablo dostojanstveno. »Piti ne znači ništa. Važno je da se napiješ.

Estoy muy borracho.«51

»Sumnjam«, reče mu Robert Jordan. »Kukavica, da.«

U spilji najednom zavlada tišina, tako da je mogao čuti pištanje drveta, što je gorjelo na

ognjištu, gdje je Pilar kuhala. Čuo je kako ovčja koža pucketa, kad je težinu prebacio na

noge. Gotovo mu se učinilo, da čuje snijeg kako pada vani. To nije mogao, ali je mogao čuti

tišinu, u kojoj je padao.

Najradije bih ga ubio, pa da se to svrši, mislio je Robert Jordan. Ne znam, što kani uraditi,

ali ne sprema ništa dobra. Prekosutra treba dići most, a ovaj čovjek je tako loš, da predstavlja

opasnost za uspjeh čitavog pothvata. Hajde. Daj da svršimo s time.

Pablo se isceri u nj, podigne prst i prijeđe njime preko vrata. Onda potrese glavom, koja se

samo malo pokrene na njegovu debelom kratkom vratu.

»Ne, Inglés«, reče. »Ne izazivaj me.« Pogleda u Pilar i reče joj: »Ne ćeš me se tako

otresti.«

»Sinvergüenza,« reče mu Robert Jordan, spremivši se mišlju na akciju. »Cobarde.«

»To je lako moguće,« nastavi Pablo. »Ali se ne dam izazivati. Uzmi i popij nešto, Inglés, i

daj ženi znak, da nije uspjelo.«

»Zaveži gubicu«, reče Robert Jordan. »Izazivam te sam u svoje ime.«

»Ne isplati se muka,« odvrati mu Pablo. »Ja ne izazivam.«

»Ti s’ bicho raro«,2 reče Robert Jordan ne htijući da mu izmakne; nije htio da propusti

priliku po drugi put, i dok je govorio, znao je, da se sve to već jednom prije dogodilo; osjećao

se kao da igra ulogu prema sjećanju na nešto, što je čitao ili o čemu je sanjao, osjećao je da se

sve vrti u krugu.

»Vrlo čudnovat, da,« reče Pablo. »Vrlo čudnovat i vrlo pijan. U tvoje zdravlje, Inglés«.

Zaroni čašu u zdjelu s vinom i podigne je. »Salud y cojones.«

Čudan je, sasvim sigurno, pomisli Robert Jordan, i mudar je i vrlo složen. Više nije mogao

čuti vatre od svog vlastitog disanja.

»A ovo u tvoje«, reče Robert Jordan i zaroni u vino. Izdajstvo ne bi vrijedilo ništa,

pomisli, bez svih ovih zdravica. Nazdravi. »Salud.«, reče. »Salud i ponovo Salud«, ti

salud, pomisli. Salud, ti salud.«

»Don Roberto«, tmurno reče Pablo.

»Don Pablo«, reče Roberto.

»Ti nisi profesor«, reče Pablo, »jer nemaš brade. A da me se oslobodiš, morao bi me ubiti,

a zato nemaš cojones.«

Gledao je Roberta Jordana stisnutim ustima, tako da su mu usne tvorile samo tanku crtu;

takva su riblja usta, pomisli Robert Jordan. S tom je glavom kao riba ježarica, koja guta zrak i

napuhne se sva, kad je uhvate.

»Salud, Pablo,« reče Robert Jordan, podiže čašu i ispije je. »Mnogo ću naučiti od tebe.«

»Podučavam profesora«, kimne Pablo glavom. »Hajde, Don Roberto, postat ćemo

prijatelji.«

»Već jesmo prijatelji«, odvrati Robert Jordan.

»Ali sada ćemo biti dobri prijatelji.«

»Već jesmo dobri prijatelji.«

»Ja izlazim odavde«, reče Agustín. »Zbilja, vele, da u svom životu moramo progutati tonu

koječega, ali ovoga časa već u svakom uhu imam dvadeset i pet funti toga.«

»Što je negro? 53

upita ga Pablo. »Zar ti se ne sviđa da gledaš prijateljstvo između Don

Roberta i mene?«

»Pripazi na svoju gubicu, kad me zoveš negro.« Agustín mu se primakne i stade pred

Pabla spustivši ruke.

»Tako te zovu«, reče Pablo.

»Al’ ne ti.«

»Pa, onda, blanco . . .« 54

»Ni tako.«

»Pa što si, onda, crveni?«

»Da. Crveni. Rojo. S crvenom zvijezdom vojske u službi Republike. A ime mi je

Agustín.«

»Gle rodoljuba,« reče Pablo. »Gle, Inglés, primjernog patriota.«

Agustín ga udari oštro po ustima, pljusnuvši ga hrptom lijeve ruke. Pablo ostade sjedećke.

Uglovi usta su mu bili umrljani od vina, izraz mu se nije promijenio, ali Robert Jordan

primijeti, da mu se oči suzuju, kao što se mačje zjenice na jakom svijetlu skupljaju u okomit

rez.

»Ni to«, reče Pablo. »Ne računaj na to, ženo.« Okrene se prema Pilar. »Nisu me izazvali.«

Agustín ga ponovo udari. Taj put ga je udario stisnutom pesnicom u usta. Robert Jordan je

držao pištolju u ruci pod stolom. Otvorio je kočnicu i odgurnuo lijevom rukom Mariju. Ona

se premalo pomače, pa je ponovo gurne oštro lijevom rukom u rebra, da je prisili, da se zbilja

odmakne. Sada se odmakla, i on ju je krajem svojih očiju vidio, kako promiče uza stijenu

spilje prema vatri; tada Robert Jordan ponovo stade promatrati Pablovo lice.

Čovjek okrugle glave sjedio je i zurio u Agustina svojim malim plosnatim očima. Zjenice

su mu sada bile još manje. Zatim obliže usne, podiže ruku i hrptom obriše usta, pogleda je i

opazi krv na ruci. Prijeđe jezikom preko usana i onda pljune.

»Ni to. Nisam ja luđak. Ja ne izazivljem.«

»Cabrón,« dobaci Agustín.

»Ti to sigurno znaš,« reče Pablo. »Ti poznaješ žene.«

Agustín ga ponovo udari oštro u usta, a Pablo mu se nasmije, pokazavši žute, gnjile,

slomljene zube u pocrvenjelom okviru usta.

»Ostavi se toga«, reče Pablo posegne za čašom da zagrabi vina iz posude. »Nitko ovdje

nema cojones da me ubije, a ovo s rukama je glupo.«

»Cobarde,«55

dobaci Agustín.

»Ni riječi«, reče Pablo, i zašišti dok je ispirao usta vinom. Onda pljune na pod. »Oguglao

sam na riječi.«

Agustín je stajao i promatrao ga odozgo i psovao ga, govoreći polako, jasno, ogorčeno i

prezirno: psovao ga je tako odmjereno kao da vilama vadi gnoj iz kola i razbacuje ga po

polju.

»Niti to«, ponovi Pablo. »Mani se toga, Agustíne. I ne udaraj me više. Pozlijedit ćeš

ruku.«

Agustín se okrene od njega i ode k vratima.

»Ne izlazi,« reče mu Pablo. »Vani sniježi. Smjesti se lijepo tu negdje.«

»I ti! Ti!« okrene mu se Agustín s vrata govoreći tako, da je sav svoj prezir unio u tu

jedinu riječ »Tu«.

»Da, ja«, reče Pabló. »Ja ću živjeti, kad ti budeš mrtav.«

Zagrabi još jednu čašu vina i digne je prema Robertu Jordanu. »U profesorovo zdravlje«,

reče. Onda se okrene k Pilar. »U zdravlje Señore komandanta.« Zatim nazdravi svima: »U

zdravlje svih, što se zanose obmanama.«

Agustín mu priđe, i udarivši naglo dlanom, izbije mu čašu iz ruke.

»To je rasipanje,« reče Pablo. »To je glupo.«

Agustín mu reče nešto prosto.

»Ne,« odvrati Pablo, uronivši drugu čašu. »Pijan sam, vidiš li? Kad nisam pijan, ne

govorim. Nikad me nisi čuo, da mnogo govorim. Ali razuman je čovjek katkad prisiljen da se

opije, da može preživjeti s budalama.«

»Marš, da ti mlijeko tvoga kukavičluka«, javi se Pilar. »Predobro poznam tebe i tvoj

kukavičluk.«

»Zar tako žena da govori?« upitno će Pablo. »Idem, da pogledam konje.«

»Hajde i udesi ih«, dobaci Agustín. »Nije li i to jedan od tvojih običaja?«

»Ne«, odvrati Pablo i potrese glavom. Skine sa zida svoj dugi vuneni ogrtač i pogleda

Agustina. »Ti«, reče »i tvoja naprasitost.«

»Što ćeš s konjima?« upita Agustín.

»Pogledat ću ih«, odgovori Pablo.

»Udesi ih,« reče Agustín. »Konjski ljubavniče.«

,»Volim ih mnogo«, odvrati Pablo. »I odzada su ljepši i pametniji nego ovi ljudi. Dobru

zabavu,« iskesi se. »Govori im o mostu, Inglés. Objasni im njihove dužnosti kod

napada. Reci im, kako da izvedu povlačenje. Kamo ćeš s njima nakon mosta, Inglés? Kamo

ćeš sa svojim patriotima? Razmišljao sam o tome cijeli dan, dok sam pio.«

»Što si razmišljao?« upita Agustín.

»Što sam razmišljao?« ponovi Pablo i opipa jezikom unutrašnji dio usnica. Qué te

importa,56

što sam razmišljao?«

»Reci«, reče mu Agustín.

»Mnogo«, odgovori Pablo. Navuče vuneni ogrtač preko glave tako, da mu je okrugla glava

stršila iz prljavih žutih nabora ogrtača. »Mnogo sam razmišljao.«

»Što?« upita Agustín. »Što?«

»Mislio sam o tome, kako ste vi grupa obmanutih ljudi. Vodi vas žena s mozgom među

bedrima i stranac, koji je došao da vas uništi.«

»Izlazi«, viknu Pilar. »Izlazi i zavali se u snijeg. Nosi svoje pokvareno mlijeko odavde, ti,

konjski, iscrpeni mariconu.«57

»Tako se govori«, reče zadivljeno, ali rastreseno Agustín. Zabrinuo se.

»Idem,« reče Pablo. »Ali ću se brzo vratiti.« Podigne gunj s vrata spilje i stupi van. Onda

vikne s vrata: »Još pada, Inglés.«

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

U spilji se sada moglo čuti jedino pištanje s ognjišta, kamo je, kroz rupu na krovu, padao

snijeg na žeravicu vatre.

»Pilar,« reče Fernando. »Imaš li još gulaša?«

»Oh, šuti«, odgovori žena. Ali Marija prinese Fernando vu zdjelu k velikom loncu, što se

nalazio pokraj vatre i natrpa je zaimačom. Odnese je natrag k stolu, spusti je na nj i potapša

Fernanda po ramenu, kad se nagnuo nad jelo. Stajala je časak uza nj, s rukom na njegovu

ramenu. Ali Fernando nije podigao pogleda. Sav se posvetio gulašu.

Agustín je stajao uz vatru. Ostali su sjedili. Pilar je sjedila za stolom nasuprot Robertu

Jordanu.

»Inglés,« ona će, »vidio si kakav je.«

»Što će uraditi?« upita Robert Jordan.

»Svašta,« odgovori žena gledajući u stol. »Svašta. Sposoban je da svašta učini.«

»Gdje je puškomitraljez?« upita Robert Jordan.

»Tamo u uglu, zamotan u ogrtaču«, reče Primitivo. »Treba li ti?«

»Kasnije,« odgovori Robert Jordan. »Htio sam znati, gdje je.«

»Tamo je,« reče Primitivo. »Unio sam ga i umotao u svoj ogrtač, da se ne smoči. Okviri su

u ovoj vreći.«

»To ne bi učinio,« reče Pilar. »S máquinom ne bi ništa uradio.«

»Mislio sam, da si rekla, da svašta može učiniti.«

»Može,« odvrati ona. »Ali ne zna baratati máquinom. Mogao bi unutra baciti bombu. To

bi mu više odgovaralo.«

»Ludost je i slabost, što ga se nije ubilo«, počne Ciganin, koji se cijelu večer nije upletao u

razgovor. »Roberto ga je trebao ubiti sinoć.«

»Ubijte ga«, predloži Pilar. Glomazno joj je lice bilo mračno i umorno. »Sada sam za to.«

»Ja sam bio protiv toga«, reče Agustín. Stajao je pred ognjištem, dugačke je ruke spustio

niz tijelo, a obrazi, zasjenjeni bradom do jagodica, izgledali su mu upali pri svijetlu vatre.

»Sada sam za to«, reče. »Sad je pun otrova i najvolio bi da nas sve vidi uništene.«

»Nek svi kažu«, predloži Pilar umornim glasom. »Ti Andrés?«

»Matarlo,«58

reče brat, kome je crna kosa rasla duboko s čela, i kimne glavom.

»Eladio?«

»Isto«, odvrati drugi brat. »Meni se čini, da predstavlja opasnost. A nije ni za što.«

»Primitivo?«

»Isto.«

»Fernando?«

»Ne bismo li ga mogli držati kao zarobljenika«, upita Fernando.

»Tko će paziti na zarobljenika?« odvrati Primitivo. »Trebalo bi dvoje ljudi da paze na

zarobljenika, a što ćemo učiniti s njim na kraju?«

»Možemo ga prodati fašistima«, predloži Ciganin.

»To ne«, odvrati Agustín. »Nikakve takve prljavštine.«

»To je bio samo prijedlog«, ispriča se Ciganin Rafael. »Čini mi se, da bi facciososi bili

sretni, da ga dobiju.«

»Ostavi se toga,« reče Agustín. »To je prljavo.«

»Nije prljavije od Pabla«, opravdao se Ciganin.

»Jedna prljavština ne opravdava drugu,« odvrati Agustín. »No sad smo svi. Osim starca i

Inglésa.«

»To se njih ne tiče,« reč Pilar. »On nije bio njihov vođa.«

»Samo časak«, reče Fernando. »Nisam svršio.«

»Hajde«, reče Pilar. »Govori dok se ne vrati. Govori dok ne baci bombu pod ovaj gunj i ne

digne sve u zrak. Dinamit i sve.«

»Mislim, da pretjeruješ, Pilar«, reče Fernando. »Ne vjerujem, da se bavi takvim mislima.«

»Ne vjerujem ni ja,« reče Agustín. »Jer bi time digao u zrak i vino, a on će se zamalo

vratiti k vinu«.

»Zašto ga ne bismo predali El Sordu, pa nek ga El Sordo proda fašistima?« predlagao je

Rafael. »Možemo ga oslijepiti, pa će se lako upravljati njime.«

»Šuti«, Pilar će mu. »Kad tako govoriš, osjećam kako i protiv tebe nešto opravdano kuha u

meni.«

»Fašisti i onako ne bi platili ništa za nj«, primijeti Primitivo. »Drugi su to pokušavali, pa

im nisu ništa platili. I tebe bi ustrijelili.«

»Kad bismo ga oslijepili, vjerujem, da bismo nešto dobili za nj«, doda Rafael.

»Zaveži,« reče Pilar. »Progovoriš li još jednom o osljepljivanju, možeš i ti s njime.«

»Ali on je, Pablo, oslijepio ranjenoga guardia civil«, zaintačio je Ciganin. »Zar si to

zaboravila?«

»Zaveži gubicu«, ponovo će mu Pilar. Bilo joj je pred Robertom Jordanom neugodno zbog

toga razgovora o osljepljivanju.

»Nije mi se dopustilo da završim«, upade Fernando.

»Svrši«, reče Pilar. »Nastavi. Svrši.«

»Budući da je nezgodno držati Pabla kao zarobljenika,« započe Fernando, »i budući da je

odvratno da se ponudi...«

»Svrši,« reče Pilar. »Za ljubav božju, svrši.«

». .. u bilo kakvim pregovorima,« nastavio je mirno Fernando, »slažem se, da je možda

najbolje, da se ukloni, u svrhu, da se namjeravanim operacijama osigura najveća mogućnost

uspjeha.«

Pilar pogleda maloga čovjeka, strese glavom, ugrize se za usne i ne reče ništa.

»To je moje mišljenje«, reče Fernando. »Mislim, da opravdano vjerujemo, da on

predstavlja opasnost za Republiku.. .«

»Majko božja«, reče Pilar. »Evo i ovdje čovjek može svojim jezikom stvoriti birokraciju.«

»I Svojim riječima i svojim nedavnim djelima,« nastavio je Fernando. »I dok zaslužuje

zahvalnost za svoja djela u prvim vremenima pokreta i sve do najnovijeg vremena . . .«

Pilar je bila otišla k vatri. Sada se vratila k stolu.

»Fernando«, upadne Pilar mirno i pruži mu zdjelu. »Molim te po svim pravilima, uzmi

ovaj gulaš, natrpaj ga puna usta, i ne govori više. Tvoje nam je mišljenje poznato«.

»Ali kako onda . . .« upita Primitivo i zastane ne završivši rečenice.

»Estoy listo«, reče Robert Jordan. »Ja sam spreman da to izvršim. Budući da ste svi

odlučili, da to treba učiniti, taj zadatak mogu izvršiti ja«.

Što je? pomisli. Slušajući Fernanda, počeo sam i ja govoriti kao on. Taj jezik mora da je

zarazan. Francuski je jezik diplomacije. Španjolski, jezik birokracije.

»Ne«, reče Marija. »Ne.«

»To nije tvoja stvar«, Pilar će djevojci. »Drži jezik za zubima«.

»Izvršit ću to noćas«, reče Robert Jordan.

Opazio je, da ga Pilar promatra s prstom na usnama. Gledala je prema vratima.

Gunj pričvršćen preko otvora spilje podiže se i ukaže se Pablova glava. Iskesivši se svima,

provuče se ispod gunja, pa se okrene i ponovo ga namjesti. Okrene se i ostade ovdje, zatim

svuče ogrtač s glave i strese snijeg s njega.

»Govorili ste o meni?« oslovi sve. »Prekinuo sam vas?«

Nitko mu ne odgovori ništa, á on, objesivši ogrtač o klin na zidu, priđe k stolu.

»Qué tal?« upita i uze svoju čašu, što je stajala prazna na stolu i zaroni je u posudu s

vinom. »Nema vina«, reče Mariji. »Hajde natoči ga iz mješine.«

Marija uze posudu i ode do prašnjave, jako rastegnute, crno osmoljene mješine, koja je,

vratom dolje, visjela na zidu, i odvrnu na jednoj nozi čep toliko, da je niz rub čepa vino curilo

u posudu. Pablo ju je promatrao kako je klekla i podigla posudu; gledao je svijetlo-crveno

vino, kako teče u posudu tako brzo, da se je sve šumilo, dok ju je punila.

»Pripazi«, reče joj. »Vino je već ispod prsiju«.

Nitko ne reče ništa.

»Danas sam ga popio od pupka do prsiju«, reče Pablo. »Lijep posao za čitav dan. Što je s

vama svima? Zar ste izgubili jezike?«

Nitko ne reče ništa.

»Zavrni, Marijo«, reče Pablo. »Nemoj da se prolije«.

»Ima mnogo vina«, javi se Agustín. »Moći ćeš se opiti.«

»Jedan je našao svoj jezik«, reče Pablo, i kimne Agustinu. »Čestitam. Mislio sam, da ste

onijemili.«

»Od čega?« upita Agustín.

»Od moga ulaska«.

»Misliš li, da je tvoj ulazak tako važan?«

Možda se sam sprema na to, pomisli Robert Jordan. Možda će to Agustín izvršiti. On ga

zaista dovoljno mrzi. Ja ga ne mrzim, pomisli. Ne, ja ga ne mrzim. Odvratan je, ali ga ne

mrzim. Premda zbog onog osljepljivanja spada u posebnu vrst ljudi. Ipak, ovo je njihov rat.

Ali iduća dva. dana nikako ne smije da se mota ovuda. Držat ću se izvan svega toga, pomisli.

Noćas sam već jednom ispao budala s njime i potpuno sam voljan da ga likvidiram. Ali se ne

ću unaprijed s njime poigravati. A ovdje blizu dinamita ne smije biti nikakve vježbe u

gađanju niti drugih gluposti. Pablo je, naravno, mislio na to. A da li si ti mislio o tome? reče

sam sebi. Ne, nisi, a nije ni Agustín. Zaslužio si sve, što god ti se dogodi, pomisli.

»Agustine«, reče. ,

»Što?« Agustín ga pogleda tmurno, okrenuvši glavu od Pabla.

»Htio bi’ govoriti s tobom«, reče Robert Jordan.

»Kasnije«.

»Sada«, reče Robert Jordan. »Por favor«.59

Robert Jordan ode k izlazu spilje, a Pablo ga je pratio očima. Agustín, onako visok i upalih

obraza, diže se i pođe za njim. Kretao se nevoljko i prezirno.

»Zaboravio si, što je u naprtnjačama?« reče mu Robert Jordan, govoreći tako tiho, da se

nije moglo čuti.

»Mlijeko mu«, reče Agustín. »Čovjek se na nešto navikne i zaboravi«.

»I ja sam zaboravio.«

»Mlijeko mu!« reče Agustín. «Leche! Kakve smo budale«. Rasklimanim se nogama vrati

k stolu i sjedne. »Da popijemo, Pablo, starino«, reče. »Kako ti konji?«

»Vrlo dobro«, odgovori Pablo. »I manje sniježi«.

»Misliš li, da će prestati?«

»Da«, reče Pablo. »Već se prorjeđuje i sada padaju male, tvrde pahuljice. Vjetra će biti, ali

snijeg odlazi. Vjetar se promijenio«.

»Misliš li, da će sutra biti vedro?« upita ga Robert Jordan.

»Da«, odgovori Pablo. »Mislim, da će biti hladno i vedro. Vjetar se okreće«.

Pogledaj ga, pomisli Robert Jordan. Prijateljski je raspoložen. Promijenio se kao vjetar.

Ima svinjsko lice i tijelo, i znam da je mnogostruki ubojica, ali je ipak osjetljiv kao dobar

aneroid.60

Da, pomisli, a svinja je vrlo bistra životinja. Pablo nas mrzi, ili možda mrzi samo

naše namjere, i svoju mržnju s uvredama iskazuje sve dotle, dok nisi spreman da ga

likvidiraš, a kad vidi da je već dotle došlo, onda je ostavlja i počinje sve iznova nalijepo.

»Imat ćemo dobro vrijeme za ono, Inglés«, reče Pablo Robertu Jordanu.

»Mi«, reče Pilar. »Mi?«

»Da, mi«, Pablo joj se nasmije i popije gutljaj vina. »Zašto ne? Razmišljao sam o tome,

dok sam bio vani. Zašto da se ne složimo?«

»U čemu?« upita žena. »U čemu, sada?«

»U svemu«, reče joj Pablo. »U onom s mostom. Sada sam s tobom«.

»Sada si s nama?« upita ga Agustín. »Nakon svega što si rekao?«

»Da«, odvrati mu Pablo. »Kad se vrijeme promijenilo, ja sam s tobom«.

Agustín strese glavom. »Vrijeme«, reče i ponovo potrese glavom. »I nakon onoga, što sam

te udario u lice?«

»Da«, iskesi se Pablo na nj i prijeđe prstima preko usana. »I nakon toga«.

Robert Jordan je promatrao Pilar. Gledala je Pabla kao kakvu čudnu životinju. Na njezinu

je licu još bila sjena izraza, što se javio, kad je spomenula osljepljivanje. Potresla je glavom,

kao da ga se htjela osloboditi, a zatim je zabaci unatrag.

»Slušaj«, reče Pablu.

»Da, ženo«.

»Što je to s tobom?«

»Ništa«, odvrati Pablo. »Promijenio sam mišljenje. Ništa više«.

»Prisluškivao si na vratima«, reče mu ona.

»Jesam«, odvrati. »Ali nisam mogao ništa čuti«.

»Bojiš se, da ćemo te ubiti«.

»Ne«, odvrati joj i pogleda je preko vinske čaše. »Ne bojim se ja toga. Ti to znaš«.

»Pa, što se događa s tobom?« upita Agustín. »Jedan čas si pijan i laješ na sve nas, i

odvajaš se od posla, što nas čeka, i govoriš onako gadno o našoj smrti, i napadaš žene i

suprotstavljaš se onome, što treba učiniti . ..«

»Bio sam pijan«, odvrati Pablo.

»A sada ...?«

»Nisam pijan«, reče Pablo. »I promijenio sam svoje mišljenje«.

»Nek ti drugi vjeruju, ja ti ne vjerujem«, reče Agustín.

»Vjerovao mi ili ne«, reče Pablo. »Al’ nema toga, tko bi te mogao odvesti u Gredos, kao

ja«.

»Gredos? «

»To je jedino mjesto, kamo se može otići nakon mosta«.

Robert Jordan pogleda Pilar i diže ruku, koju Pablo nije mogao vidjeti i potapka se njome

po desnom uhu, kao da je pita, je li mogao čuti.

Žena potvrdi glavom. Onda ponovo kimne. Reče nešto Mariji, i djevojka priđe k Robertu

Jordanu.

»Veli, naravno, čuo je«, reče Marija u uho Robertu Jordanu.

»Dakle, Pablo«, pravnički će Fernando. »Ti si sada s nama i u prilog rušenja mosta?«

»Da, čovječe«, odvrati Pablo. Gledao je Fernanda ravno u oči i kimao glavom.

»Zaista?« upita Primitivo.

»De veras«, odvrati Pablo.

»I misliš, da ćemo uspjeti?« upita Fernando. »Sada vjeruješ?«

»Zašto ne?« reče Pablo. »Zar ti ne vjeruješ?«

»Da«, odvrati Fernando. »Ali ja sam uvijek vjerovao«.

»Ja odlazim odavde,« reče Agustín.

»Vani je hladno«, dobaci mu Pablo prijateljski.

»Možda«, reče Agustín. »Ali duže ne mogu ostati u ovome manicomiju«.61

»Ne nazivaj ovu spilju ludnicom«, reče Fernando. »Manicomio za kriminalne luđake«,

reče Agustín. »I odlazim prije nego što i sam poludim«.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

To je kao vrtuljak, pomisli Robert Jordan. Samo ne vrtuljak, što se, negdje na Mainskoj

aveniji, osvijetljenoj plinskim plamičcima u plavom ranom sumraku, vrti brzo uz pratnju

orkestra, i na kom djeca jašu na kravama s pozlaćenim rogovima i palicama hvataju obruče,

gdje na obližnjem stolu prodaju pečenu ribu, gdje se kolo sreće okreće, udarajući kožnatim

kriocima po numeriranim pretincima i gdje za nagrade stoje nagomilane piramide kockastog

šećera. Ne, ovo nije takav vrtuljak; premda i tu ljudi čekaju, kao muškarci u kapama i

gologlave žene u pletenim vunenim haljecima, čije kose odsijevaju na plinskom

svijetlu, stojeći pred kolom sreće, što se okreće pred njima. Da, to su isti ljudi. Ali kolo je

drukčije. To se kolo okreće i gore i naokolo.

Dosada se dvaput okrenulo naokolo. To je golemo kolo postavljeno nakoso, i svaki put,

kad ode naokolo, vraća se natrag, odakle je pošlo. Jedna mu je strana viša od druge, i u svom

te letu diže i spušta ponovo, odakle si pošao. Tu nema ni nagrada, pomisli, i nitko se

dragovoljno ne vozi na njemu. A voziš se svaki put i okrećeš se, iako nikada nisi ni

namjeravao da zajašeš na nj. Vozi samo jedan okretaj; jedan ogroman, eliptičan okretaj, što

se diže i spušta, pa se nađeš ondje, gdje si počeo. Sada smo ponovo na početku, pomisli, i

ništa nije riješeno.

U spilji je bilo vruće, a vani je vjetar spao. Robert Jordan je sada sjedio za stolom, s

bilježnicom pred sobom i proračunavao sav tehnički dio rušenja mosta. Napravio je tri nacrta,

sve izračunao i na dva nacrta prikazao način razaranja, jasno kao nacrt dječjeg vrta, tako da

ga Anselmo može dovršiti u slučaju, da se njemu bilo što dogodi u toku razaranja. Završio je

svoje nacrte i proučavao ih.

Marija je sjedila uza nj i gledala mu preko ramena dok je radio. Bio je svijestan, da se

Pablo nalazi s druge strane stola i da drugi razgovaraju i kartaju se, a osjećao je i vonj spilje,

što se sada izmijenio od mirisa jela i kuhanja u miris vatre i ljudi, duhana, crvenoga vina, u

bakreni, pljesnivi vonj tjelesa, i kad je Marija, vidjevši da je završio s crtanjem, stavila svoju

ruku na stol, on je uze lijevom rukom, podiže je do lica i osjeti miris prostog sapuna i svježe

vode, kojom je oprala suđe. Vrati joj ruku natrag, ni ne pogledavši je, i nastavi svoj posao, pa

nije ni primijetio, da je pocrvenjela. Ostavila je svoju ruku da leži uz njegovu, ali on je više

nije podizao.

Kad je svršio s nacrtom za razaranje, istrže novu stranicu iz bilježnice i poče sastavljati

naredbu o operaciji. Razmislio je jasno i dobro o tome, i svidjelo mu se, što je pisao. Napisao

je dvije stranice bilježnice i pažljivo ih pročitao.

Mislim, da je to sve, reče sam sebi. Savršeno je jasna i mislim, da u njoj nema nikakvih

šupljina. Obje će straže biti uništene, a most razoren prema Golzovu naređenju, a to je sve, za

što sam preuzeo odgovornost. Nisam trebao ulaziti u cijelu ovu petljaniju s Pablom, koja će

se ionako već riješiti na neki način. Pabla će biti, ili ga ne će biti Svejedno mi je, bilo ovako

ili onako. Ali ja više ne ću da sjedam na to kolo. Dvaput sam bio na tom kolu, dvaput

se okrenuo i vratilo se otkuda je pošlo, i ne ću više da sjedam na nj.

Zatvori bilježnicu i pogleda Mariju: »Hola, guapa reče joj. »Jesi li razabrala išta od svega

ovoga?«

»Ne, Roberto«, reče djevojka i stavi svoju ruku na njegovu, u kojoj je još držao olovku.

»Jesi li svršio?«

»Da. Sad je sve napisano i spremno«.

»Što si to radio, Inglés?« upita Pablo preko stola. Oči su mu se ponovo zamaglile.

Robert Jordan ga pomno pogleda. Drži se daleko od točka, reče sam sebi. Ne penji se na

nj. Mislim, da će se početi ponovo vrtjeti.

»Radio sam na problemu mosta«, odgovori uljudno.

»Pa kako je?« upita Pablo.

»Vrlo dobro«, odvrati Robert Jordan. »Sve je vrlo dobro«.

»Ja sam radio na problemu povlačenja«, reče Pablo, a Robert Jordan pogleda njegove

pijane svinjske oči, pa posudu s vinom. Posuda je bila gotovo prazna.

Ne daj se na kolo, reče sam sebi. Opet pije. Sigurno. Ali ne uzlazi sada na to kolo. A nije li

se mislilo i za Granta,62

da je znatan dio vremena u Građanskom ratu bio pijan. Pa da, bio je.

Kladim se, da bi se Grant razbjesnio na ovu usporedbu, kad bi vidio Pabla. Grant je i pušio

cigare. Da, morao bih potražiti cigaru za Pabla. Samo to bi još trebalo tome licu, pa da bude

sasvim kao napo sažvakana cigara. Gdje bih smogao cigaru za Pabla?

»Pa kako ide?« upita pristojno Robert Jordan.

»Vrlo dobro«, odgovori Pablo i kimne glavom polagano i razborito. »Muy bien«.

»Smislio si nešto?« upita Agustín s mjesta, gdje se kartao.

»Da«, odvrati Pablo. »Više stvari«.

»Gdje si ih pronašao? U toj zdjeli?« upita Agustín.

»Možda«, odgovori Pablo. »Tko zna? Marijo, napuni zdjelu, hoćeš li, molim«.

»U samoj mješini mora biti dobrih ideja«, reče Agustín, vraćajući se kartama. »Zašto se ne

zavučeš unutra i ne potražiš ih u mješini?«

»Ne«, reče mirno Pablo. »Tražim ih po posudi«,

Ni on ne će na kolo, pomisli Robert Jordan. Mora samo da se vrti. Mislim, da se na tom

kolu ne možeš predugo voziti. To je, vjerojatno, smrtonosno kolo. Drago mi je, da nismo na

njemu. Dvaput mi je zavrtjelo glavom. Ali to je sprava, na kojoj se pijanci, podlaci i okrutnici

voze sve do svoje smrti. Vrti se naokolo i gore, i let mu nikada nije sasvim jednak, a zatim se

vrti i pada. Nek se okreće, pomisli. Ne će me više ponovo dobiti na nj. Ne,

gospodine generale Grantu, ja više nisam na kolu.

Pilar je sjedila uz vatru, stolac joj je bio okrenut tako, da je mogla vidjeti preko ramena

dvojice kartaša, koji su joj bili okrenuti leđima. Promatrala je igru.

Tu je najčudnovatiji prijelaz od smrtonosnosti u obični porodični život, pomisli Robert

Jordan. Kad se to prokleto kolo vraća natrag, tada te zgrabi. Ali nisam više na njemu, pomisli.

I nitko me više ne može navući na nj.

Pred dva dana, pomisli, uopće nisam znao, da postoji Pilar, Pablo i ostali. Na svijetu nije

postojalo takvo biće, kao što je Marija. Bio je to, svakako, mnogo jednostavniji svijet. Imao

je Golzove upute, koje su bile savršeno jasne i činile se savršeno mogućima da se izvedu,

premda su predstavljale izvjesne teškoće i krile u sebi neke opasnosti. Nakon rušenja mosta,

očekivao sam, da ću se vratiti natrag iza linije, ili da se više ne ću vratiti, a ako bi’h se

vratio, htio sam zatražiti, da me ostave neko vrijeme u Madridu. U ovome ratu nitko nema

nikakva dopusta, ali vjerujem, da bi mi dali da dva-tri dana ostanem u Madridu.

Htio bih, pomisli, da u Madridu kupim neke knjige, da odem u hotel Florida i unajmim

sobu, i da se okupam u vrućoj vodi. Poslao bih vratara Luisa po bocu absinta, ako bi mogao

koju pronaći u Mantequerías Leonesas ili gdje drugdje blizu Gran Vie, a ja bih nakon kupanja

legao u krevet i čitao i popio dva-tri absinta, a zatim bih nazvao hotel Gaylord, da vidim,

mogu li doći tamo da jedem.

Nije htio da jede na Gran Viji, jer hrana zaista nije bila dobra, a morao si biti navrijeme

tamo, ili bi sve, pa ma što imali, nestalo. Tamo je bilo i previše novinara, koje je poznavao, a

nije želio da drži usta zatvorena. Htio je piti absint i osjeti želju da porazgovori, a zatim da

ode u Gaylord i jede s Karkovom, tamo gdje imaju dobre hrane i pravoga piva, i da dozna što

se događa u ratu.

Kad je prvi put došao u Gaylord, hotel u Madridu, što su ga preuzeli Rusi, nije mu se

svidio, jer mu se učinio preraskošan, a hrana je bila predobra za opsjednuti grad, a razgovori

previše cinični za rat. Ali sam se, pomisli, vrlo lako pokvario. Zašto ne bi čovjek jeo onako

dobru hranu, do kakve se može doći, kad se vraća s ovakvoga posla? A pokazalo se, da su

istiniti i oni razgovori, koje je smatrao ciničnima, kad ih je prvi put čuo. Ovo će biti nešto,

pomisli, o čemu će moći pripovijedati u Gaylordu, kada sve svrši. Da, kad svrši.

Bi li mogao povesti Mariju u Gaylord? Ne. Ne bi mogao. Ali bi je mogao ostaviti u hotelu,

da se okupa u vrućoj vodi i da ga tamo pričeka, dok se ne vrati iz Gaylorda. Da, to bi mogao,

i nakon što ispripovjedi Karkovu o njoj, mogao bi je i povesti, jer bi bili znatiželjni i htjeli bi

da je vide.

Možda uopće ne bi ni išao u Gaylord. Mogao bi otići na jelo na Gran Viju i požuriti se

natrag u Floridu. Ali znaš, da bi htio otići u Gaylord, jer želiš opet sve to vidjeti; jer si nakon

ovoga zaželio da se najedeš ponovo one dobre hrane i da vidiš svu onu udobnost i raskoš.

Onda bi se vratio u Floridu, gdje bi ga čekala Marija. Pa da, kada ovo svrši, ona će biti ondje.

Kad ovo svrši. Da, kad ovo svrši. Ako dobro obavi posao, dopustit će sebi ručak u Gaylordu.

Gaylord je mjesto, gdje je susreo glasovite španjolske seljačke i radničke komandante, koji

su potekli iz naroda, i na početku rata (bez ikakve vojničke naobrazbe), zgrabili oružje u ruke,

ali je otkrio, da mnogi od njih govore ruski. To mu je bilo prvo veliko razočaranje,' koje je

doživio pred nekoliko mjeseci, pa se tada počeo sam u sebi odnositi cinički prema tome. Ali

kad je doznao, kako se to dogodilo, opet je sve bilo dobro. Oni su doista bili seljaci i

radnici. Bili su aktivni u revoluciji godine 1934., a kad je propala, morali su bježati iz zemlje,

a u Rusiji su ih poslali u vojnu akademiju i Lenjinov institut, koji je uzdržavala Kominterna,

da se pripreme za buduće borbe i da dobiju potrebnu vojničku naobrazbu, da mogu

zapovijedati.

Tamo ih je Kominterna odgojila. U revoluciji ne možeš dopustiti ljudima, koji nisu iz toga

kruga, pa makar ti i pomagali, niti ikome drugome da zna više nego što smije znati. To je

naučio. Ako je neka stvar u osnovi pravilna, laganje ne znači ništa. A bilo je mnogo laži.

Ispočetka nije držao do laži. Mrzio ih je. Kasnije je došao dotle, da su mu se počele sviđati.

Značile su, da je čovjek postao pripadnik njihova kruga, ali ga je to jako kvarilo.

U Gaylordu si doznao da Valentin Gonzales, zvani El Campesino ili Seljak, nije nikada

bio seljak, nego da je bivši narednik španjolske legije stranaca, koji je dezertirao iz nje i borio

se na strani Abd el Krima. I to je ispravno. A zašto ne bi bilo? U ovakvom ratu morao si brzo

stvarati te seljačke vođe, a pravi bi seljački vođa mogao biti malo previše sličan Pablu. Nisi

mogao čekati, da se javi pravi Seljački Vođa, a kad bi se i pojavio, mogao bi imati

previše seljačkih osebina. Zato si ga morao stvoriti. Prema onome, koliko je upoznao

Campesina, s njegovom crnom bradom, debelim negroidnim usnama i grozničavim,

izbuljenim očima, činilo mu se, da bi mogao izazvati isto toliko neprilika, koliko i pravi

seljački vođa. Kad ga je posljednji put vidio, činilo mu se, da je sam stao vjerovati u svoju

vlastitu reklamu i misliti, da je seljak. Bio je to hrabar i uporan čovjek; na svijetu nema

hrabrijega. Ali, zaboga, koliko je taj govorio. A kad bi se uzbudio, govorio bi svašta, bez

obzira na posljedice svoje nepromišljenosti. A već se nagomilalo dosta takvih posljedica. Bio

je vanredan komandant brigade, čak i u situaciji, u kojoj se činilo, kao da je sve izgubljeno.

Nikada nije znao, da je sve izgubljeno, a ako je bilo izgubljeno, on bi se borio i izvukao se.

U Gaylordu si mogao sresti i jednostavnoga kamenara Enriqua Listera iz Galicije, koji je

sada zapovijedao divizijom, a koji je također govorio ruski. Sreo si i stolara Juana Modesta iz

Andaluzije, kojemu su upravo dali armijski korpus. Svoje znanje ruskoga jezika nije stekao u

Puerto de Santa Maria, premda bi mogao i to, da je tamo postojala Berlitzova škola za stolare.

Od svih mlađih vojnika, Rusi su imali u nj najviše povjerenja, jer je bio pravi

partijac, »stopostotni«, govorili su i ponosili se što upotrebljavaju američki izraz. Mnogo je

inteligentniji od Listera ili El Campesina.

Gaylord je, svakako, mjesto, koje ti treba da upotpuniš svoju naobrazbu. Tu si doznavao,

kako se sve uistinu radi, a ne, kako čovjek zamišlja, da bi trebalo raditi. Zapravo sam,

pomisli, tek počeo stjecati naobrazbu. Pitao se, da li će još dugo moći da nastavi s njom.

Gaylord je dobro i korisno mjesto, i ono što mu treba. Ispočetka, dok je još vjerovao u sve

one besmislice, predstavljao je za nj težak udarac. Ali sada već zna dosta toga, te može

prihvatiti nužnost svih varki, a ono što je naučio u Gaylordu, samo mu je učvršćivalo vjeru u

stvari, koje je smatrao kao istinite. Htio je da zna, kako je što u stvarnosti; ne kako bi trebalo

biti. U ratu uvijek ima laži. Ali istina o Listeru, Modestu i El Campesinu bila je bolja nego

laži i legende.

Da, jednom će svima kazati istinu, a dotle mu je drago, da postoji Gaylord, gdje je sam

otkriva.

Da, tamo bi htio da ode, kad bude u Madridu, kad kupi knjige, okupa se u vrućoj vodi,

uzme koji gutljaj pića i ponešto pročita. Ali takav je plan imao prije nego je Marija ušla u sve

to. Dobro. Uzet će dvije sobe, i ona će moći da radi što hoće, dok on ode tamo i dok se ne

vrati iz Gaylorda k njoj. Uvijek je čekala gore u brdima. Može počekati malo i u hotelu

Florida. U Madridu će provesti tri dana. Tri dana, to je dugo vrijeme. Povest će je u operu, da

vidi braću Marx. Već je daju tri mjeseca i sigurno će je davati još tri mjeseca. Svidjet će joj

se, pomisli, braća Marx u operi. Jako će joj se svidjeti.

Ali, dugačak je put od Gaylorda do ove spilje. Ne, nije dugačak. Dugačak će biti put od

spilje do Gaylorda. Kaškin ga je doveo onamo prvi put, i nije mu se svidio. Kaškin mu je

rekao, da treba da se upozna s Karkovom, jer Karkov želi da upozna Amerikance, i jer je

najveći ljubitelj Lope de Vege na svijetu, a »Fuente Ovejunu« smatra za najbolji komad, što

je ikada napisan. Možda je tako bilo, ali on, Robert Jordan, nije vjerovao.

Karkov mu se svidio, ali nije hotel. Karkov je bio najinteligentniji čovjek, s kojim se ikada

sreo. Nosio je crne jahače čizme, sive hlače i sivu bluzu, imao je sitne ruke i stopala, lice i

tijelo bilo mu je krhko, da bi ga lako otpuhnuo, a prskao je kroz zube dok je govorio, pa se

Robertu Jordanu činio smiješan, kad ga je prvi put ugledao. Ali je imao više mozga i više

unutrašnjeg dostojanstva i vanjskoga prkosa i humora, negoli ijedan čovjek, kojega je

ikada upoznao.

Sam Gaylord mu se činio nepristojno raskošan i pokvaren. Ali zašto ne bi predstavnici

sile, koja vlada jednom šestinom svijeta, smjeli užiti malo udobnosti? Pa, uživaju je, a

Roberta Jordana je sve to u početku odbijalo, no kasnije je prihvatio i uživao u tome. Kaškin

ga je predstavio kao đavolskoga momka, pa je Karkov bio isprva upravo uvredljivo pristojan,

ali onda, kada Robert Jordan nije htio izigravati junaka, nego je ispripovijedao zgodu, koja je

bila zaista zabavna, ali vraški nepovoljna za nj, Karkov je prešao iz pristojnosti u blažu

grubost, a onda u drskost, i tako su se sprijateljili.

Kaškina su ovdje tek trpjeli. S Kaškinom, očevidno, nešto nije bilo u redu, pa je to

ispravljao u Španjolskoj. Nisu mu htjeli kazati u čemu je stvar, ali bi mu možda rekli sada,

kad je mrtav. Svejedno, on i Karkov su se sprijateljili, a sprijateljio se i s nevjerojatno suhom,

istegnutom, tamnom, milom, nervoznom, neveselom i nejetkom ženskom s mršavim

zapuštenim tijelom i tamnom, kratko ošišanom kosom protkanom sivim nitima, koja je bila

Karkovljeva žena, a koja je služila kod tankovskog korpusa kao tumač. Sprijateljio se i s

Karkovljevom ljubavnicom koja je imala mačje oči, crvenkasto-zlatnu kosu (katkada

crveniju, katkada zlatniju, što je ovisilo o frizeru), lijeno pohotljivo tijelo (stvoreno za to, da

dobro pristaje uz drugo tijelo), usta stvorena da pristaju uz druga usta i glupu ambicioznu i

potpuno lojalnu dušu. Ta ljubavnica je voljela brbljarije, a od vremena do vremena se

podavala kontroliranom promiskuitetu, što je, čini se, samo zabavljalo Karkova. Govorilo se,

da Karkov ima još jednu ženu, negdje izvan tankovskog korpusa, možda još i dvije, ali to

nitko nije pouzdano znao. Robertu Jordanu su se svidjele obje, i žena koju je upoznao i

ljubavnica. Mislio je, da bi mu se, vjerojatno, svidjela i druga žena, kad bi je upoznao, ako

uopće i postoji. Karkov je imao dobar ukus u pogledu žena.

Kod stepenica, pred ulazom u Gaylord, stajali su stražari s bajunetama, i noćas će to biti

najugodnije i najudobnije mjesto u cijelom opkoljenom Madridu. Noćas bi radije bio ondje,

nego ovdje. Premda je sada i ovdje dobro, otkada su zaustavili kolo. A i snijeg je prestajao

padati.

Rado bi pokazao svoju Mariju Karkovu, ali je ne može povesti onamo, a da prije ne pita, i

morat će vidjeti, kako će ga primiti, nakon ovoga putovanja. Golz će biti ondje, kad ovaj

napad svrši, pa ako on svoje dobro izvede, oni će sve saznati od Golza. Golz će ga malo

ismijati, zbog Marije. Nakon onoga što mu je rekao, da nema vremena za djevojke.

Pruži ruku prema posudi, koja se nalazila pred Pablom i zagrabi čašu vina. »S tvojim

dopuštenjem«, reče.

Pablo kimne glavom. Vjerojatno je zauzet svojim vojničkim planovima, pomisli Robert

Jordan. Ne traži lažne slave u topovskoj cijevi, nego rješenje problema u ovoj posudi. Ali

znaš, mora da je kopile, prilično sposobno, kad je tako dugo uspješno rukovodio ovom

grupom. Promatrajući Pabla, pitao se kakav bi on bio gerilski vođa u američkom Građanskom

ratu. Bilo ih je mnogo, pomisli. Samo mi znamo vrlo malo o njima. Ne mislim Quantrilla,

Mosbyja, niti svoga djeda, nego one male grmalje.63

A što se tiče opijanja, misliš li, da je

Grant zaista bio pijanac? Djed je uvijek tvrdio, da je bio. Da je oko četiri sata popodne uvijek

bio malo pijan, a pred Vicksburgom, da je katkada za vrijeme opsjedanja bio po nekoliko

dana jako pijan. Ali djed je tvrdio, da je, bez obzira na to koliko je pio, radio

savršeno normalno, jedino što ga se katkada teško moglo probuditi.

Dosada se u ovom ratu nije javio nijedan Grant, nijedan Sherman, nijedan Stonewall

Jackson. Ne. A ni Jeb Stuart.. Niti Sheridan64

. Ali je preplavljen McClellanima65

. Kod fašista

ima mnoštvo McClellana, a i kod nas barem trojica njih.

Sigurno je, da nije vidio nijednoga vojničkog genija u ovome ratu. Niti jednoga.

Nijednoga nalik na genija. Kleber, Lukasz i Hans su s međunarodnim brigadama izvršili

dobar posao na svom dijelu obrane Madrida, a onda je stari ćelavac s naočarima, umišljeni,

kao sova glupi, u razgovoru neinteligentni, kao bik hrabri i tupoglavi, propagandom stvoreni

branilac Madrida, Miaja, postao tako ljubomoran na Kleberovu slavu, da je prisilio Ruse da

skinu Klebera s njegova položaja i pošalju ga u Valenciju. Kleber je dobar vojnik; ali je

ograničen i previše je govorio obzirom na svoj posao. Golz je dobar general i sjajan vojnik,

ali ga uvijek drže u podređenom položaju i nikada mu ne daju slobodne ruke. Ovaj bi napad

trebao biti njegov dosada najveći pothvat, ali se Robertu Jordanu nije previše sviđalo ono,

što je čuo o napadu. Onda je tu Madžar Gali, kojega bi trebalo strijeljati, ako se može

povjerovati polovici onoga, što se čuje u Gaylordu. Učinio bih to, pomisli Robert Jordan,

ako se može vjerovati i deset posto od onoga, što čuješ u Gaylordu,

Žao mu je, što nije vidio bitku na visoravni iznad Guadalajare, kad su potukli Talijane. Ali

tada je bio dolje u Estremaduri. Hans mu je pripovijedao o tome jedne noći, pred dvije

nedjelje, u Gaylordu, pa sve zna, kao da je vidio. Jednoga je časa sve bilo izgubljeno, kad su

Talijani probili liniju blizu Trijueque, a dvanaesta bi brigada bila odsječena, da su presjekli

cestu Torija-Brihuega. »Ali znajući, da su to Talijani«, rekao je Hans, »pokušali smo

manevar, koji bi bio neopravdan protiv bilo koje druge vojske.

I uspio je«.

Hans mu je sve to pokazao na svojim kartama o toj borbi. Hans ih je uvijek nosio svuda sa

sobom u svojemu kovčežiću za karte i uvijek se činio zadivljen i sretan zbog toga čuda. Hans

je bio sjajan vojnik i dobar drug. Listerove, Modestove i Campesinove španjolske trupe, sve

su se dobro borile u toj borbi, rekao mu je Hans, a za to treba zahvaliti njihovim vođama i

disciplini, koju su uveli. Ali su Lusteru i Campesinu i Modestu njihovi ruski vojni

savjetnici mnogo puta govorili, što treba da urade. Bili su kao učenici, koji lete na mašini sa

dvostrukim napravama, tako da pilot u svako doba, kad oni pogriješe, može da

preuzme vodstvo. Ali će ova godina pokazati, koliko su i kako su naučili. Za neko vrijeme ne

će više biti dvostrukih naprava, pa ćemo onda vidjeti, kako sami upravljaju divizijama

i armijskim korpusima.

Oni su komunisti i čuvari discipline. Disciplinom, koju će zavesti silom, stvorit će dobre

trupe. Lister je upravo strašan u pogledu discipline. To je pravi fanatik, i na pravi španjolski

način ništa ne drži do života. Sve tamo od prvoga tatarskog prodora na zapad, u malo su

armija strijeljali ljude kratkim postupkom zbog takvih sitnica, kao u vojsci pod njegovom

komandom. Ali je znao kako treba skovati diviziju u borbenu jedinicu. Jedna je stvar držati

položaje. Druga je napadati položaje i osvajati ih, ali je nešto sasvim drugo manevrirati

armijom na bojištu, mislio je Robert Jordan, sjedeći tamo za stolom. Prema onome koliko

ga poznam, baš me zanima kakav će biti Lister, kad jednom nestane dvojnih naprava? Ali,

pomisli, možda ih ni ne će nestati. Htio bih znati, da li će ih nestati? Ili će još ojačati? Zanima

me, što Rusi misle o cijeloj toj stvari? Gaylord je pravo mjesto, pomisli. Ima mnogo toga, što

bih trebao doznati, a što mogu doznati samo u Gaylordu.

Nekoć je smatrao da je Gaylord loše mjesto za nj. Bio je prava suprotnost puritanskoga

religioznog komunizma Velasquezove 63, madridske palače, koja je pretvorena u

štab Međunarodne brigade glavnoga grada. U Velasquezovoj 63 osjećao si se kao član

nekoga vjerskog reda — dok si u Gaylordu bio daleko, daleko od onih osjećaja, koji su

te obuzimali u štabu Petog puka, prije nego što je bio pretvoren u brigade nove armije.

Na oba ova mjesta osjećao si da sudjeluješ u križarskom ratu. To je jedina prava riječ za

to, premda je to riječ toliko otrcana i zloupotrebljavana, da više nema svoga pravog značenja.

Usprkos svoj birokraciji, sporom obavljanju poslova i partijskim svađama, osjećao si nešto

slično onome, što si očekivao da ćeš osjetiti, ali nisi osjetio, kad si primao prvu pričest. Bio je

to osjećaj da se posvećuješ dužnosti prema svima potlačenima ovoga svijeta, i o kojem bi bilo

teško i neprilično govoriti, kao i o kakvu vjerskom doživljaju, a ipak je bio istinit, kao

osjećaj, što te prožima, kad slušaš Bacha ili kad stojiš u chartreskoj katedrali ili leónskoj

katedrali i gledaš svijetlo, kako prodire kroz velike prozore; ili kao u Pradu, kad gledaš

Mantegnu i Greca ili Brueghela. Osjećaš da sudjeluješ u nečemu, u što možeš vjerovati

potpuno i isključivo, i gdje osjećaš apsolutno bratstvo s ostalima, koji sudjeluju u tome. To je

nešto, što nikada prije nisi poznavao, ali sada to doživljavaš i pridaješ mu toliku važnost i

takve razloge, da ti se vlastita smrt čini sasvim nevažna; samo nju treba izbjegavati, jer će ti

onemogućiti izvršavanje dužnosti. Ali najljepše je bilo to, da si mogao učiniti nešto za taj

osjećaj i njegovo ostvarenje. Mogao si se boriti.

I borio si se, pomisli. No, oni koji su preživjeli borbu i dobro se držali u njoj, uskoro nisu

više imali te čistoće osjećaja. Već ni nakon prvih šest mjeseci.

Obrana nekoga položaja ili grada je onaj dio rata, u kojemu osjećaš tu prvu vrstu osjećaja.

Takve su bile borbe u Sierras. Borili su se tamo s istinskim revolucionarnim drugarstvom.

Kad se ukazala prva potreba za pojačanom disciplinom, on je to odobrio i razumio. Pod

granatama su ljudi postajali kukavice i bježali. Vidio je, kako su ih strijeljali i ostavljali

podbuhle uz cestu, a nitko se nije brinuo za njih, osim da skine s njih municiju i

dragocjenosti. Bilo je pravilno, što su im oduzimali municiju, čizme i kožnate kapute. Bilo je

realno, što su im skidali dragocjenosti. Time su samo spriječili anarhiste, da ih oni ne pokupe.

Činilo se pravedno i pravilno i potrebno, da se strijeljaju ljudi koji bježe. Tu nije bilo ništa

pogrešno. Njihovo bježanje je izraz sebičnosti. Fašisti su napadali, a mi smo ih zaustavili na

strminama u sivom kamenjaru, u kržljavom borju i gladišu guadarramskog gorja. Duž ceste

smo izdržali bombardiranje iz aviona i vatru granata, kad su izveli svoju artiljeriju, a oni koji

preživješe do konca toga dana, izvedoše protunapad i odbaciše ih natrag. Kasnije, kad su

pokušali da prodru slijeva, probijajući se kroz kamenje i drvlje, održali smo se u Sanatoriju,

pucajući kroz prozore i krov, i premda su ga prešli s obiju strana, izdržali smo, iako

smo znali, što znači biti opkoljen, dok ih protunapad nije ponovo odbacio iza ceste.

U svemu onome, u strahu, što ti je sušio usta i grlo, kad si u prašini zdrobljenog morta i

iznenadne panike, prouzročene padom zida, što se srušio uz blijesak i tutnjavu eksplozije

granate, iskopao mitraljez i odvukao one, koji su ga posluživali, pa ležeći licem dolje, zasut

ruševinama, s glavom za štitom, popravljao zaglavljeno oružje, izvukao razbijeni okvir i

ponovo učvrstio remen, te legao ravno iza štita i stao opet ciljati po rubu ceste; učinio si, što

je trebalo učiniti, i znao si da si u pravu. Upoznao si zanos borbe, koji ti suši usta i oslobađa

te straha, i borio si se toga ljeta i jeseni za sve siromahe svijeta, protiv svake tiranije, za sve

ono, u što si vjerovao, i za novi svijet, za koji si se odgojio. Naučio si te jeseni, pomisli, kako

treba izdržati i kako se u dugim časovima studeni i vlage, blata i ukapanja i utvrđivanja, ne

treba obazirati na patnje. Osjećaj tog ljeta i jeseni bio je duboko pokopan pod umorom,

pospanošću, nervozom i neudobnošću. Ali je još postojao, i sve što si proživio, služilo je

samo tome, da ga još utvrdiš. Tih dana osjećao si u sebi dubok, zdrav i nesebičan ponos, — s

kojim bi u Gaylordu ispao strašno dosadan, lecnu se iznenada.

Ne, pomisli, tada ne bi dobro pristajao u Gaylord. Bio si prenaivan. Bio si u nekoj vrsti

stanja milosti. Ali možda ni Gaylord nije tada bio takav, kakav je sada. Ne, zaista, nije bio

takav, reče samu sebi. Uopće nije bio takav. Onda još nije bilo nikakvog Gaylorda.

Karkov mu je pripovijedao o tom danu. Tada su Rusi koliko god ih je bilo, živjeli u hotelu

Palace. Robert Jordan tada nije poznavao nijednoga od njih. To- je bilo prije, nego što su

stvorene prve partizanske grupe; prije nego što je sreo Kaškina ili ikoga drugog. Kaškin je

bio na sjeveru kod Iruna, kod San Sebastiana i u neuspješnim borbama kod Vitorije.

U Madrid nije došao do siječnja, a dok se Robert Jordan borio kod Carabanchela i Usere, ona

tri dana, kad su zaustavili desno krilo fašističkog napada na Madrid i tjerali natrag Maure i

Tercio od kuće do kuće, da očiste to razoreno predgrađe na rubu sive, suncem opaljene

visoravni i da duž visova utvrde obrambenu liniju, koja će štititi ovaj ugao grada, Karkov je

bio u Madridu.

Ni 'Karkov nije bio ciničan, kad je govorio o tim danima. Bili su to dani, u kojima su

sudjelovali svi, kad se sve činilo izgubljenim, a svakom je čovjeku i sada u sjećanju, bolje

nego sve pohvale i odlikovanja, pouka, što treba da se radi, kad se sve čini izgubljenim.

Vlada je napustila grad, pokupivši na svom bijegu sve automobile ministarstva rata, pa je

stari Miaja morao ići biciklom na obilazak obrambenih položaja. Robert Jordan nije vjerovao

u to. Ni u svojoj najpatriotskijoj mašti nije mogao zamisliti Miaju na biciklu, ali Karkov

je rekao, da je to istina. Ali tada je o tome napisao članak za ruske novine, pa kad je već

napisao, očito je i sam htio vjerovati, da je to istina.

Ali Karkov nije opisao jedne druge zgode. U hotelu Palače su se nalazila tri ranjena Rusa,

za koje je on odgovarao. To su bila dva tankista i jedan avijatičar, koji su bili u tako teškom

stanju, da se nisu mogli prevesti, a kako se, tada, polagala najveća važnost na to, da ne bude

nikakva dokaza o ruskoj intervenciji, da se time ne bi opravdala otvorena intervencija fašista,

to je Karkov preuzeo na se odgovornost, da ti ranjenici, u slučaju da se grad mora napustiti,

ne padnu u ruke fašista.

U slučaju da se grad mora napustiti, Karkov je trebao da ih otruje i da prije odlaska iz

hotela Palace uništi svaki dokaz o tome, tko su oni. Po leševima trojice ranjenika — od

kojih jedan ima tri rane od metka u trbuhu, drugi, kojemu je odnijelo čeljust i otvorilo

glasnice, i treći, kojemu je tane zdrobilo stegno na komadiće, a čije su ruke i lice bili tako

teško opaljeni, da mu je lice bilo kao mjehur bez trepavica, obrva i kose — nitko ne bi mogao

dokazati, da su to Rusi. Po tim truplima ranjenih ljudi, koje bi ostavio u krevetima

Palacea, nitko ne bi mogao reći, da su to Rusi. Ništa ne dokazuje, da je neki goli mrtvac Rus.

Kad si mrtav, ne može se vidjeti koje si narodnosti ni političkog uvjerenja.

Robert Jordan je upitao Karkova, što misli o nužnosti da izvrši to djelo, a Karkov je rekao,

da nije razmišljao o tome. »Kako ste mislili to izvesti?« upitao ga je Robert Jordan i dodao:

»Znate, nije baš jednostavno iznenada otrovati ljude.« A Karkov je rekao: »Oh, da, jest, kad

ga uvijek nosiš za vlastitu upotrebu.« Onda je otvorio kutiju za cigarete i pokazao Robertu

Jordanu, što nosi u jednom njezinu predjelu.

»Ali prvo, što će svatko uraditi, ako vas zarobi, jest, da će vam oduzeti kutiju za cigarete«,

primijetio je Robert Jordan. »Morat ćete dići ruke.«

»Ali ga imam još nešto malo ovdje«, nasmije se Karkov i pokaza suvratak svoga kaputa.

»Naprosto metneš suvratak u usta, ovako, odgrižeš ga i progutaš.«

»To je već mnogo bolje«, reče Robert Jordan. »Recite mi, da li miriši kao gorki badem,

kao što uvijek miriši u detektivskim pričama?«

»Ne znam,« rekao je veselo Karkov. »Nikada ga nisam pomirisao. Hajde da slomimo

jednu cjevčicu i pomirišimo?«

»Bolje, da je zadržite.«

»Da,« rekao je Karkov i stavio kutiju na stranu. »Ja nisam malodušnik, razumijete, ali

uvijek postoji mogućnost da se vrate ona ozbiljna vremena, a ne možeš ga nigdje dobiti. Jeste

li vidjeli saopćenje s kordobske fronte? Vrlo je lijepo. To je sada moj ljubimac između svih

saopćenja.«

»Što veli?« Robert Jordan je došao u Madrid s kordobske fronte i sad je osjetio neku

ukočenost, koja nastaje, kad netko zbija šale sa stvarima, s kojima se sam možeš šaliti, ali

drugi ne. »Hoćete li mi reći?«

»Nuestra gloriosa tropa siga avanzando sin perder ni una sola palma de terreno«, rekao

je Karkov u svom čudnovatom španjolskom.

»Tako baš ne veli«, posumnjao je Robert Jordan.

»Naša slavna vojska nastavlja s napredovanjem, a da nije izgubila ni stope zemljišta«,

ponovi Karkov engleski. »To stoji u saopćenju. Potražit ću vam ga.«

Sjećaš se ljudi, koje si poznavao i koji su pali u borbi oko Pozoblanca; ali u Gaylordu su s

time zbijali šale.

Eto, tako je sada u Gaylordu. Ipak Gaylorda nije bilo oduvijek, pa ako je sada stanje takvo,

da je od ljudi, koji su preživjeli prve dane, proizvelo nešto kao Gaylord, njemu je drago, što

je vidio Gaylord i što ga je upoznao. Daleko si od onoga, kako si osjećao u Sierri i kod

Carabanchela i kod Usere, pomisli. Vrlo lako se kvari, pom'sli. Ali, da li je to pokvarenost, ili

si samo izgubio naivnost, kojom si započeo? Ne bi li isto tako bilo i u svemu drugome? Tko

još može zadržati u svom radu onu prvu čistoću duha, kojom obično počinju mladi liječnici,

mladi svećenici i mladi vojnici. Svećenici je svakako zadržavaju ili ispadaju. Mislim, da je i

nacisti zadržavaju, pomisli, i komunisti, koji imaju dovoljno ošti'u samodisciplinu. Ali

pogledaj Karkova.

Nikada mu nije dosta razmišljanja o Karkovu. Kad je posljednji put bio u Gaylordu,

Karkov mu je govorio vanredne stvari o nekom engleskom ekonomistu, koji je dugo vremena

boravio u Španjolskoj. Robert Jordan je godinama čitao djela toga čovjeka i uvijek ga

poštovao, a da nije ništa znao o njemu. Nije polagao mnogo na ono, što je taj čovjek pisao o

Španjolskoj. To je bilo suviše jasno i jednostavno, suviše otvoreno i iskreno, a mnogi podaci,

koje je znao, bili su krivo izneseni, onako kako je on to želio. Ali, mislio je, rijetko se tko

obazire na novinarske članke o zemlji, koju stvarno pozna, pa je poštovao čovjeka zbog

njegovih namjera.

Onda je, konačno, vidio toga čovjeka onoga poslijepodneva, kad su napadali kod

Carabanchela. Sjedili su u zavjetrini arene za borbu s bikovima, a niz obje ulice se pucalo, i

svatko je bio nervozan očekujući napad. Bili su im obećali jedan tank, ali nije stigao, a

Montero je sjedio s glavom među rukama i govorio: »Tank nije došao. Tank nije došao.«

Bio je hladan dan, vjetar je raznosio cestom žutu prašinu, a Montera su pogodili u lijevu

ruku, pa mu se ruka stala kočiti. »Moramo imati tank,« rekao je. »Moramo čekati na tank, a

ne možemo čekati.« Zbog rane mu je glas zvučio razdražljivo.

Robert Jordan je pošao natrag, da potraži tank, za koji je Montero rekao, da misli, da se

mogao zaustaviti iza stambene zgrade na uglu, kuda prolazi tramvajska pruga. I bio je ondje.

Ali to nije bio tank. Tih su dana Španjolci nazivali svašta tankom. Bio je to neki stari

oklopljeni automobil. Vozač nije htio da napusti ugao stambene zgrade i da ga doveze do

arene za borbu s bikovima. Stajao je iza njega, oprijevši se prekriženim rukama o

automobilski oklop, a na ruke je naslonio glavu s kacigom obloženom kožom. Kad mu je

Robert Jordan stao govoriti, on je mahnuo glavom, ne dižući je s ruku. Onda je okrenuo

glavu, ni ne pogledavši Roberta Jordana.

»Nemam naređenja da idem tamo«, rekao je tmurno.

Robert Jordan izvadi pištolj iz korica i upre cijev na kožni kaput vozača oklopljenog

automobila.

»Evo ti naređenje«, rekao mu je. Čovjek mahne glavom s kacigom debelo obloženom

kožom, kakvu nose igrači rugbyja, i reče: »Nemamo municije za mitraljez.«

»Imamo municije u areni«, odvratio mu je Robert Jordan. »Hajde, pođimo. Tamo ćemo

napuniti redenike. Hajde.«

»Nema nikoga da puca«, reče vozač.

»Gdje je? Gdje ti je drug?«

»Mrtav«, odgovori vozač. »Tu unutra.«

»Izvuci ga«, rekao je Robert Jordan. »Izvuci ga otuda.«

»Ne mogu ga se ni dotaći«, rekao je vozač. »Savio se između mitraljeza i volana, pa ne

mogu mimo njega.«

»Dođi«, rekao je Robert Jordan. »Iznijet ćemo ga zajedno.«

Dok se penjao u oklopna kola, udario je glavom, tako da je malo prosjekao kožu nad

obrvom, pa mu je krv tekla niz lice. Mrtvac je bio težak i tako ukočen, da se nije dao

pregibati, pa ga je morao udarati po glavi, da je izvuče između sjedala i volana, kamo se

zabila okrenuta licem dolje. Konačno je izbio tako, da ju je udario koljenom odozdo, a onda,

kad je oslobodio glavu, povukao je truplo za pás i sam ga dovukao do vrata.

»Pomozi mi«, rekao je vozaču.

»Ne mogu ga se ni dotaći«, odvratio je vozač, i Robert Jordan opazi da plače. Suze su mu

tekle ravno s obje strane nosa, niz lice potamnjelo od baruta, a iz nosa mu je curilo.

Stojeći uz vrata prebacio je mrtvaca van, te je tijelo palo na pločnik pokraj tramvajske

pruge, još uvijek u skvrčenom, savijenom položaju. Ležalo je tako, s voštanosivim licem

na cementnom pločniku, s rukama savijenima poda se, kao što su bile i u kolima.

»Ulazi, boga ti tvoga,« reče Robert Jordan maknuvši vozaču revolverom. »Ulazi sada.«

Upravo tada je ugledao čovjeka, koji je izišao iz skloništa stambene zgrade. Nosio je dugi

ogrtač, bio je gologlav, imao je sijedu kosu, jagodice su mu bile široke, a oči duboke i

smještene nablizu. U ruci je imao zamotak Chesterfielda, izvadio je jednu cigaretu i pružio je

Robertu Jordanu, koji je s revolverom gurao vozača u oklopljena kola.

»Samo časak, druže,« rekao je španjolski Robertu Jordanu. »Možete li mi nešto kazati o

ovoj borbi?«

Robert Jordan uze cigaretu i stavi je u prsni džep svoga plavog mehaničarskog haljetka. Po

slici je prepoznao ovoga druga. Bio je to engleski ekonomist.

»Hajde u govna«, rekao je engleski, a onda španjolski vozaču oklopljenih kola: »Dolje. K

areni. Znaš?« Žestoko je povukao za sobom vrata i zaključao ih, pa krenuše automobilom niz

dugačku padinu, a meci stadoše tući po kolima, odzvanjajući kao šljunak kad ga čovjek baca

o željezni kotao. A kad su ih kasnije obasuli mitraljezom, bilo je kao da netko oštro tucka

čekićem po njima. Zaustavili su se iza skloništa arene, uz čije su blagajničke prozorčiće još

uvijek visjeli plakati iz prošloga listopada i gdje su ležale otvorene kutije s municijom, a u

skloništu su čekali drugovi s puškama i bombama za pojasom i u džepovima, a Montero je

rekao: »Dobro. Tank je tu. Sad možemo u napad.«,

Kasnije te noći, kad su zauzeli posljednje kuće na brijegu, ležao je udobno iza jednog zida

od opeka s rupom provrtanom u opeci za osmatran je i gledao po krasnoj ravnoj vatrenoj

liniji, što se pružila između njih i bregova na koje su se povukli fašisti i s gotovo razbludnom

udobnošću mislio na strminu brijega s razorenom vilom, što je štitila lijevo krilo. Ležao je na

kupu slame u svom proznojenom odijelu, omotan u gunj i tako se sušio. Ležeći tu, mislio je

na ekonomista i nasmijao se, a onda mu je bilo žao, što je bio onako grub. Ali u onom času,

kad mu je čovjek pružio cigaretu gurajući mu je tako, da se gotovo činilo, kao da mu daje

napojnicu za obavještenja, u njemu je prevladala mržnja borca prema neborcu.

Sada se sjećao Gaylorda i onoga, što je Karkov rekao » tome čovjeku. »Dakle, sreli ste

ga«, rekao je Karkov. »Toga dana ni ja sam nisam išao dalje od Puente de Toledo. On je bio

daleko prema fronti. Vjerujem, da je to bio posljednji dan njegova junaštva. Drugog je dana

otišao iz Madrida. Mislim, da je bio najhrabriji u Toledu. Kod Toleda je bio upravo strašan.

Bio je jedan od onih ljudi, što su izradili nacrt za osvajanje Alcazara. Trebali ste ga vidjeti u

Toledu. Vjerujem, da smo uspjeli najviše zahvaljujući njegovim naporima i savjetima. To je

bio najgluplji dio rata. Tada je dostignut vrhunac gluposti, ali recite mi, što misle o njemu u

Americi?«

»U Americi«, rekao je Robert Jordan, »misle, da je vrlo blizak Moskvi.«

»Nije«, rekao je Karkov. »Ali ima vanredno lice i svojim licem i vladanjem postiže

uspjeh. Ja sa svojim licem ne bih mogao ništa učiniti. Ono malo, što sam učinio, učinio

sam usprkos svome licu, koje ne može ni nadahnuti ljude, niti ih potaknuti da me zavole, ni

da imaju povjerenja u me. Ali taj Mitchel ima lice, koje za nj znači kapital. To je lice

zavjerenika. Svi, koji su čitali u knjigama o zavjerenicima, smjesta mu se povjeravaju. I vlada

se kao pravi zavjerenik. Tko god ga vidi kako ulazi u sobu, osjeća odmah, da se nalazi u

prisutnosti prvorazrednog zavjerenika. Svi vaši bogati sunarodnjaci, koji žele pomagati

Sovjetski Savez, kao što misle, iz sentimentalnih razloga, ili da se u slučaju uspjeha

partije malo osiguraju, smjesta znadu po licu toga čovjeka i njegovu vladanju, da ne može biti

ništa drugo, nego povjerljivi agent Kominterne.

»Zar nema nikakvih veza u Moskvi?«

»Nikakvih. Slušajte, druže Jordan. Poznajete li dvije vrste luđaka?«

»Obične i prefrigane?«

»Ne. Dvije vrste luđaka kakvi postoje kod nas, u Rusiji«, nasmijao se 'Karkov i počeo.

»Prvi je zimski luđak. Zimski vam luđak dođe na kućna vrata i snažno pokuca. Pođete k

vratima; pogledate ga, i znate da ga nikada prije niste vidjeli. Impozantna je izgleda. Vrlo je

krupan, nosi visoke čizme, krzneni kaput, krznenu kapu i sav je pokriven snijegom. Najprije

lupne čizmama, i snijeg spadne s njih. Zatim skine krzneni kaput, zdrma ga i strese još

snijega. Onda skine krznenu kapu i udari njome o vrata. I s kape padne snijeg. Tada ponovo

zatapka čizmama i uđe u sobu. Onda ga pogledate i uvidite, da je to luđak. To je zimski

luđak.

»Onda ljeti vidite luđaka, gdje ide cestom i maše rukama i baca glavu s jedne strane na

drugu, i svatko će iz udaljenosti od dvjesta jardi znati, da je to luđak. To je ljetni luđak.

Ekonomist je zimski luđak.«

»Ali zašto ovdje ljudi imaju povjerenja u nj?« upitao je Robert Jordan.

»Zbog lica«, reče Karkov. »Zbog njegovoga krasnog gueule de conspirateur.66

I njegova

neprocjenjiva trika, kako je upravo sada došao odnekuda, gdje u nj imaju veliko povjerenje i

gdje ga poštuju. Naravno«, nasmiješio se, »mora vrlo mnogo putovati, da mu taj trik uvijek

upali. Znate, Španjolci su vrlo čudni«, nastavio je Karkov. »Ova vlada ima mnogo

novaca. Mnogo zlata. Svojim prijateljima ne da ništa. Vi ste takav prijatelj. Dobro. Vi radite

svoje zabadava, i ne treba da vas nagrade. Ali ljudima, koji predstavljaju važnu tvrtku ili

zemlju koja baš nije prijateljska, ali na koju treba izvršiti utjecaj — takvim ljudima daju

mnogo. To je vrlo zanimljivo, kad potanje promatrate.«

»To mi se ne sviđa. I onda, taj novac pripada španjolskim radnicima.«

»Nitko ne misli, da vam se to mora sviđati. Samo treba da razumijete«, rekao mu je

Karkov. »Svaki put kad se sretnemo, ja vas malo podučim, pa ćete konačno steći

stanovitu naobrazbu. Mora biti interesantno za jednoga profesora, kad ga podučavaju.«

»Ne znam, da li ću moći biti profesor, kada se vratim. Vjerojatno će me izbaciti kao

crvenoga.«

»Pa, možda ćete moći doći u Sovjetski Savez i tamo nastaviti svoje studije. To bi još

moglo biti najbolje za vas.«

»Ali moje područje je španjolski jezik.«

»Ima mnogo zemalja, u kojima govore španjolski«, rekao je Karkov. »Sa svima ne mora

biti tako teško, kao što je sa Španjolskom. Onda, ne smijete zaboraviti, da već gotovo devet

mjeseci niste profesor. U devet ste mjeseci mogli izučiti novi zanat. Koliko ste čitali o

dijalektici?«

»Čitao sam Priručnik marksizma, što ga je izdao Emil Burns. To je sve.«

»Prilično malo, sve da ste ga cijeloga pročitali. Ima tisuću i petsto stranica, a na svakoj se

stranici treba zaustaviti neko vrijeme. Ali ima drugih stvari, koje treba da pročitate.«

»Sada nemamo vremena za čitanje.«

»Znam,« rekao je Karkov. »Mislim, od zgode do zgode. Ima mnogo toga, što treba čitati,

da biste mogli razumjeti neke stvari, što se tu događaju. Ali iz ovoga svega nastat će knjiga,

koja će biti vrlo potrebna, koja bi objasnila mnogo stvari, koje je potrebno znati. Možda ću je

ja napisati. Nadam se, da ću ja biti taj, koji će je napisati.«

»Ne znam, tko bi je napisao bolje od vas.«

»Ne laskajte,« rekao je Karkov. »Ja sam novinar. Ali kao i svi novinari rado bih pisao

literarna djela. Baš sada sam mnogo zaposlen studijom o Calvu Sotelu. To je bio vrlo

dobar fašist; prvi španjolski fašist. Franco i ovi drugi to nisu. Proučio sam sve Sotelove spise

i govore. Bio je vrlo pametan, ali je vrlo pametno i to, da su ga ubili.«

»Mislio sam, da vi ne vjerujete u politička ubojstva.«

»Izvode se vrlo često,« rekao je Karkov. »Vrlo, vrlo često.«

»Ali. ..«

»Mi ne vjerujemo u teroristička djela pojedinaca,« rekao je Karkov nasmijavši se.

»Naravno ne. kad ih izvode kriminalni teroristi i kontrarevolucionarne organizacije. S

užasom se gnušamo nad dvoličnjaštvom i zločinima ubojičkih hijena buharinističkih

razbojnika i takva taloga čovječanstva kao što su Zinovjev, Kamenjev, Rikov i njihovi

plaćenici. Mi mrzimo te istinske neprijatelje i zgražamo se nad njima,« nasmiješio se ponovo.

»Ali ipak mislim, da se može reći, da se politička ubojstva izvode vrlo često.«

»Mislite reći...«

»Ne m'slim ništa. Ali mi svakako zatiremo i uništavamo takve istinske neprijatelje i talog

čovječanstva, i izdajničke generalske pse, i odmetničke admiralske gadove, što su iznevjerili

naše povjerenje. Njih smo uništili. Nsmo ih ubili. Vidite li razliku?«

»Vidim«, rekao je Robert Jordan.

»A što se tiče mojih šala, koje katkada izvodim: vi znate kako se opasno šaliti čak i u šali?

Dobro. Ne mislite, zbog mojih šala, da španjolski narod ne će doživjeti, da požali, što nije

strijeljao neke generale, koji se čak i sada nalaze na komandnim položajima. Iako ne volim

strijeljanja, razumijete?«

»Ne marim za njih«, odvratio je Robert Jordan. »Ne volim ih, ali više ne marim za njih.«

»Znam«, rekao je Karkov. »Pripovijedali su mi to.«

»Zar je i to važno?« upitao je Robert Jordan. »Htio sam samo da budem iskren u tome.«

»To je žalosno«, rekao je Karkov. »Ali to je jedna od stvari, zbog kojih smatraju

pouzdanima ljude, koji bi drukčije trebali mnogo više vremena da uđu u tu kategoriju.«

»Zar mene smatraju pouzdanim?«

»U vašem vas radu smatraju kao vrlo povjerljiva. Od vremena do vremena moram

razgovarati s vama, da vam doznam mišljenje. Šteta što nikada ne razgovaramo ozbiljno.«

»Privremeno, dok ne pobijedimo u ratu, nemam nikakva mišljenja«, odgovorio je Robert

Jordan.

»Onda ga možda ne ćete trebati još dugo vremena. Ali morate paziti i na to, da ga ipak

malo i pokažete.«

»Čitam Mundo Obrero«, rekao je Robert Jordan, a Karkov mu odvrati: »U redu. Dobro.

Mogu prihvatiti i šalu. Ali u Mundo Obrero ima vrlo pametnih stvari. Jedinih

pametnih, stvari, koje su napisane o ovom ratu.«

»Da«, rekao je Robert Jordan. »Slažem se s vama. Ali, ako čovjek želi imati potpunu sliku

o onome, što se događa, ne smije čitati samo partijski list.«

»Ne«, rekao je Karkov. »Ali takve slike ne ćete moći stvoriti čitajući dvadeset novina, a

zatim, ako je i dobijete, ne znam, što će vam. Ja imam gotovo uvijek takvu sliku, i jedino, što

s njom radim jest, da je nastojim zaboraviti.«

»Mislite li, da je tako loša?«

»Sada je bolja, nego što je bila. Oslobađamo se nekih najgorih stvari. Ali je još vrlo slaba.

Sada izgrađujemo golemu armiju, i neke su od njezinih jedinica, one kojima

zapovijeda Modesto, El Campesino, Lister i Durán, povjerljive. I više nego povjerljive.

Sjajne su. Vidjet ćete. Imamo još i brigade, premda se njihova uloga mijenja. Ali armija, koja

je sastavljena od dobrih i loših elemenata, ne može pobijediti u ratu. Sve treba podići na

izvjestan stupanj političkog razvoja; svi moraju znati za što se bore i važnost toga. Svi moraju

vjerovati u borbu, pred kojom stoje, i svi se moraju podvrći disciplini. Izgrađujemo ogromnu

armiju od prisilno unovačenih ljudi, a nemamo vremena da usadimo u nju disciplinu,

koju takva armija mora imati, da se u vatri drži kako treba. Zovemo je narodna armija, ali ne

će imati osebine prave narodne armije, a ne će imati ni gvozdene discipline, što je potrebna

prisilno mobiliziranoj armiji. Vidjet ćete. To je vrlo opasan postupak.«

»Danas baš niste naročito oduševljeni.«

»Ne«, rekao je Karkov. »Upravo sam se vratio iz Valencije, gdje sam bio s mnogim

ljudima. Iz Valencije se nitko ne vraća oduševljen. U Madridu se čovjek osjeća dobro i

čisto, i ne dopušta nikakve druge mogućnosti, osim pobjede. Valencija je nešto drugo.

Kukavice, što su pobjegli iz Madrida, još uvijek vladaju ondje. Zadovoljno su se smjestili u

nehaju i birokratizmu vladanja. Za ove u Madridu osjećaju samo prezir. Sada ih opsjeda želja

da oslabe ratni komesarijat. Pa Barcelona. Trebali biste vidjeti Barcelonu.«

»Kako je tamo?«

»Još je uvijek sve komična opera. Najprije je bila raj za zanesenjake i romantične

revolucionare. Sada je raj za lažne vojnike. Za vojnike, koji vole nositi uniforme, koji se vole

kočoperiti i šepiriti i nositi crveno-crne šalove. Koji vole u ratu sve, samo ne borbu. Valencija

te tjera na povraćanje, Barcelona na smijeh.«

»Što je s pučem P. O. U. M?«67

»P. O. U. M. nije nikada bila ozbiljna. To je hereza zanesenjaka i divljaka, a ustvari je

obična djetinjarija. Bilo je tu poštenih, zavedenih ljudi. Bio je i jedan s prilično mozga, a bilo

je i nešto fašističkog novca. Ne mnogo. Jadni P. O. U. M. To je bio vrlo lud svijet.«

»Je li ih mnogo ubijeno u puču?«

»Nije toliko, koliko ih je strijeljano kasnije, ili će još biti strijeljani. P. O. U. M. To zvuči

kao ime. Nije ozbiljno. Trebali su je nazvati M. U. M. P. S.68

ili M. E. A. S. L. E. S.69

Ali

ne. Measles su mnogo opasnije. Mogu djelovati na vid i sluh. Ali, znate, skovali su plan da

ubiju mene, da ubiju Valtera, da ubiju Modesta i da ubiju Prieta. Vidite kako su sve

pomiješali? Mi uopće nismo slični. Jadni P. O. U. M. Nikada nikoga nisu ubili. Niti na fronti,

niti igdje drugdje. Jedino nekolicinu u Barceloni.«

»Jeste li bili tamo?«

»Da. Poslao sam brzojav, u kom sam opisao svu pakost te gadne organizacije trockističkih

ubojica i njihove fašističke makinacije dostojne svakog prezira, ali među nama P. O. U. M.

nije bila baš ozbiljna. Jedini čovjek, koji je nešto vrijedio, bio je Nin. Imali smo ga u rukama,

ali nam je pobjegao.«

»Gdje je sada?«

»U Parizu. Kažemo da je u Parizu. Bio je vrlo zgodan momak, ali je politički teško

zastranjivao.«

»Ali su imali veze s fašistima, zar ne?«

»A tko nije?«

»Mi nismo.«

»Tko zna? Nadam se, da nismo. Vi odlazite često iza njihovih linija«, iskesio se. »Ali brat

jednoga od sekretara republičke ambasade u Parizu putovao je prošlog tjedna u St. Jean de

Lux, da se sastane s ljudima iz Burgosa.«

»Više mi se sviđa na fronti«, rekao je Robert Jordan. »Što su ljudi bliže fronti, to su bolji.«

»Kako vam se sviđa iza fašističkih linija?«

»Jako. Tamo imamo krasnih ljudi.«

»No, vidite, isto tako i oni moraju imati svojih krasnih ljudi iza naših linija. Mi ih

otkrivamo i strijeljamo ih, a oni otkrivaju naše i strijeljaju ih. Kad god se nađete u

njihovim predjelima, morate uvijek misliti, koliko su oni poslali ljudi ovamo k nama.«

»Mislio sam o tome.«

»Pa«, reče Karkov. »Za danas, vjerojatno, imate dosta toga o čemu da razmišljate, a sad

popijte to pivo, što je preostalo u vrču, pa pođite, jer moram gore, da se sastanem s nekim

ljudima. Dođite opet uskoro da me posjetite.«

Da, mislio je Robert Jordan. U Gaylordu si mnogo naučio. Karkov je pročitao njegovu

prvu i jedinu knjigu, koju je objavio. Knjiga nije imala uspjeha. Imala je samo

dvjesta stranica, i on je sumnjao, da li ju je ikada pročitalo dvije tisuće ljudi. U njoj je iznio

sve, što je otkrio u Španjolskoj za svog desetgodišnjeg putovanja po njoj, pješice, u

vagonima trećega razreda, autobusom, jašeći na konjima, mazgama, i u kamionima. Upoznao

je dobro zemlju Baska, Navarru, Aragon, Galiciju, obje Kastilje i Estremaduru. Već su

postojale tako dobre knjige, kakve su napisali Borrow i Ford i ostali, da im je samo malo toga

mogao dodati. Ali Karkov je rekao da je knjiga dobra.«

»Zato se i zadržavam s vama«, rekao je. »Mislim da pišete potpuno istinito, a to je vrlo

rijetko. Zato i želim da saznate neke stvari.«

Dobro. Napisat će knjigu, kad jednom sve ovo bude za njim. Ali samo o stvarima koje

pozna, istinito, i o onome, što zna. Ipak, pomisli, morao bih biti mnogo bolji pisac nego što

sam sada, da to obradim. Stvari, koje je upoznao u ovome ratu, nisu bile tako jednostavne.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

»Što radiš?« upita ga Marija. Stajala je sasvim uza nj, a on okrene glavu i nasmiješi joj se.

»Ništa«, reče. »Razmišljao sam.«

»O čemu? O mostu?«

»Ne. S mostom je gotovo. O tebi i o jednom hotelu u Madridu, gdje poznam neke Ruse, i

o knjizi, što ću je jednom napisati.«

»Ima li u Madridu mnogo Rusa?«

»Ne. Vrlo malo.«

»Ali u fašističkim listovima vele, da ih ima na stotine tisuća.«

»To su laži. Ima ih vrlo malo.«

»Voliš li Ruse? Onaj, što je bio ovdje, bio je Rus.«

»Da li ti se sviđao?«

»Da. Tada sam bila bolesna, ali sam mislila, da je vrlo lijep i vrlo hrabar.«

»Lijep, besmislica!« upade Pilar. »Nos mu je bio plosnat kao moja ruka, a imao je

jagodice široke kao ovčja stražnjica.«

»Bio mi je dobar prijatelj i drug«, reče Robert Jordan Mariji. »Veoma sam ga volio.«

»Sigurno«, reče Pilar. »Ali si ga i ubio.«

Kad je to izrekla, kartaši podigoše oči sa stola, a Pablo se zagleda u Roberta Jordana.

Nitko ne reče ništa, a onda Ciganin Rafael upita: »Je li to istina, Roberte?«

»Jest«, reče Robert Jordan. Volio bi, da Pilar to nije iznijela, i da to nije ispripovijedao kod

El Sordovih. »Na njegov zahtjev. Bio je teško ranjen.«

»Qué cosa mas rara«,70

reče ciganin. »Sve vrijeme, dok je bio kod nas, govorio je o takvoj

mogućnosti. Ni sam ne znam, koliko sam mu puta obećao, da ću to izvršiti. Čudna stvar«,

reče ponovo i potrese glavom.

»Bio je vrlo čudan čovjek«, reče Primitivo. »Vrlo osebujan«.

»Slušaj«, reče Andrés, jedan od braće. »Ti si profesor i što još sve nisi. Vjeruješ li ti u to,

da čovjek može unaprijed vidjeti, što će mu se dogoditi?«

»Vjerujem, da to ne može vidjeti«, reče Robert Jordan. Pablo je znatiželjno buljio u nj, a

Pilar ga je promatrala bez ikakva izraza na licu. »Što se tiče onoga ruskog druga, on je bio

vrlo nervozan, jer je bio predugo na fronti. Borio se kod Iruna, gdje je, kao što znate, bilo

teško. Vrlo teško. Kasnije se borio na sjeveru. A otkada su stvorene prve grupe, koje se ovako

bore iza fronte, on je radio s njima tu, u Estremaduri i Andaluziji. Mislim, da je bio vrlo

izmoren i nervozan, pa je koješta zamišljao«.

»On je bez sumnje vidio mnogo zla«, reče Fernando.

»Kao i svi ostali«, doda Andrés. »Ali slušaj me, Inglés. Da li misliš, da na svijetu postoji

čovjek, koji bi unaprijed znao, što će se s njim dogoditi?«

»Ne«, odgovori Robert Jordan. »To je neznanje i predrasuda«.

»Nastavi«, reče Pilar. »Da čujemo stanovište profesora«. Govorila je kao da razgovara s

prerano razvijenim djetetom.

»Vjerujem, da iz straha nastaju zla priviđenja«, reče Robert Jordan. »Kada čovjek vidi loše

znakove .. .«

»Kao danas avione«, primijeti Primitivo.

»Kao tvoj dolazak ovamo«, tiho reče Pablo, a Robert Jordan ga pogleda preko stola, no

vidjevši, da to nije izazivanje, nego samo izražena misao, nastavi. »Kad strašljiv čovjek vidi

loše znakove, zamišlja u svojoj mašti, da je to njegov svršetak, i onda misli, da ta maštanja

nastaju kao predviđanja«, zaključio je Robert Jordan. »Mislim, da u tome nema ništa

drugoga. Ne vjerujem u sablasti, gatanja, ni u natprirodne stvari«.

»Ali onaj je s neobičnim imenom jasno vidio svoju sudbinu«, umiješa se Ciganin. »I tako

mu se i dogodilo«.

»Nije je vidio«, odgovori Robert Jordan. »On se bojao takve mogućnosti, i to ga je

opsjedalo. Nitko me ne može uvjeriti, da je išta vidio«.

»Ni ja?« upita ga Pilar i zgrabivši s ognjišta nešto pepela, otpuhne ga s dlana ruke. »Ni ja

ti ne mogu reći?«

»Ni ti me sa svim ciganskim i ostalim čarolijama ne možeš uvjeriti«.

»Jer si gluh, da je pravo čudo«, reče Pilar, a lice joj je u svijetlu lojanice bilo surovo i

široko. »Nisi ti glup. Ti si naprosto gluh. Tako je gluh, ne može čuti glazbe. Niti može čuti

radija. I zato, jer to nije nikada čuo, može reći, da te stvari ne postoje. Qué va, Inglés. Ja sam

smrt onog s čudnim imenom vidjela na njegovu licu, kao da mu ju je netko utisnuo užarenim

željezom«.

»Nisi«, ustrajao je Robert Jordan. »Vidjela si strah i slutnju. Strah je izazvao ono, što je

proživio. Slutnja je nastala zbog mogućnosti zla, koje je vidio u mašti«.

»Qué va«, reče Pilar. »Vidjela sam na njemu smrt tako jasno, kao da mu sjedi na ramenu. I

što više, mirisao je po smrti«.

»Mirisao po smrti«, naruga se Robert Jordan. »Po strahu, možda. Postoji miris od straha«.

»De la muerte»,71

reče Pilar. »Slušaj. Kad je Blanquet, koji je bio najveći peon de brega,72

što je ikada živio, bio U Granerovoj službi, rekao mi je, da je na dan smrti Manola Granera,

kad su se na putu prema areni svratili u kapelicu, na Manoli bio tako snažan dah smrti, da je

Blanquetu gotovo pozlilo. A on je bio s Manolom, kad se ovaj kupao i oblačio u hotelu, prije

nego je krenuo u arenu. Dok su sjedili stisnuti skupa u automobilu vozeći se u arenu, mirisa

nije bilo. Niti ga je u kapeli itko osjetio, osim Juana Luisa de la Rose. Ni Marcial ni Chicuelo

nisu ga osjetili ni onda, kad su se njih četvorica poredali za paseo.73

Ali Juan Luis je bio

smrtno blijed, rekao mi je Blanquet, i on ga je, Blanquet, upitao: ,I ti?’

»,Tako da ne mogu disati,’ odvratio mu je Juan Luis. ,A od tvoga matadora.’

»,Pues nada,« rekao je Blanquet. ,Tu se ne da ništa učiniti. Nadajmo se, da smo se

zabunili.’

»,A drugi?’ upitao je Juan Luis Blanqueta.

»,Nada,’ rekao je Blanquet. »Ništa. Ali ovaj smrdi gore od Joséa u Talaveri.’

»I toga je poslijepodneva bik Pocapena iz ranče Veragua zdrobio Manola Granera uz

daske ograde pred drugim tendidom74

u madridskoj Plazi de Toros. Bila sam tamo s Finitom i

vidjela sam. Rog mu je potpuno zdrobio lubanju i prikovao Manolovu glavu pod estribo75

na

podnožju barrere,76

kamo ga je bacio bik.

»Jesi li ti osjetila kakav vonj?« upita Fernando.

»Ne«, reče Pilar. »Bila sam predaleko. Mi smo bili u sedmom redu trećega tendida. Kako

sam gledala postrance, mogla sam vidjeti sve, što se dogodilo. Ali te je iste noći Blanquet,

koji je bio u Joselitovoj službi, kad je i ovaj poginuo, pripovijedao to u Fornozu Finitu, a

Finito je pitao Juana Luisa de la Rosa, ali on nije htio ništa da kaže. Samo je kimnuo glavom,

da je istina. Bila sam tamo, kad se to dogodilo. Pa tako, Inglés, može biti, da si ti za neke

stvari gluh, kao što su toga dana za to bili gluhi Chicuelo i Marcial Lalanda i svi njihovi

banderillerosi i pikadori i sva gente Juana Luisa i Manóle Granera. Ali Juan Luis i

Blanquet nisu bili gluhi. Niti sam ja gluha za takve stvari«.

»Zašto kažeš gluha, kad se tu radi o nosu?« upitao je Fernando.

»Leche!«77

reče Pilar. »Ti bi trebao biti profesor mjesto Inglésa. Ali ja bih ti mogla

pripovijedati i o drugim stvarima, Inglés, i ne sumnjaj u ono, što ti naprosto ne možeš da vidiš

ili da čuješ. Ti ne možeš čuti, što čuje pas. Niti možeš nanjušiti, što pas nanjuši. Ali si već

iskusio ponešto, što se može dogoditi čovjeku«.

Marija stavi ruku na rame Roberta Jordana i zadrži je ondje, a on najednom pomisli, da

treba svršiti sa svim tim besmislicama, i iskoristiti vrijeme koje im još preostaje. Ali još je

prerano. Moramo nekako utući ovaj dio večeri. Zato reče Pablu: »Ti, vjeruješ T ti u te

čarolije?«

»Ne znam«, odvrati Pablo. »Ja sam više uza te. Još mi se nikada ništa natprirodna nije

dogodilo. Ali strah, to svakako. I to jako. Ali vjerujem, da Pilar može proricati događaje s

dlana. Ako ne laže, možda je istina, da je osjetila takav vonj«.

»Qué va, da bih ja lagala«, odvrati Pilar. »To nisam ja izmislila. Taj Blanquet je bio

čovjek krajnje ozbiljan i, što više, vrlo pobožan. Nije bio ciganin, nego buržuj iz Valencije.

Zar ga nisi nikada vidio?«

»Da«, reče Robert Jordan. »Vidio sam ga često puta. Bio je malen, siva lica, i nitko nije

znao baratati plaštem bolje od njega. Bio je brz kao zec«.

»Točno«, nastavi Pilar. »Imao je siv obraz, zbog srčane bolesti, i cigani su govorili, da

nosi sa sobom smrt, ali da je može i otjerati plaštem, kao što bi čovjek obrisao prašinu sa

stola. Pa ipak je i on, iako nije bio Ciganin, osjetio vonj smrti na Joselitu, kad se taj borio u

Talaveri. Premda ne znam, kako je mogao osjetiti taj vonj od vonja manzanille. Blanquet je

kasnije govorio o tome s mnogo nepouzdanja, pa ljudi, kojima je govorio, rekoše da je to bila

samo mašta, i da je osjetio samo miris života, što ga je tada provodio taj José, a koji se

izražavao u znoju ispod njegovih pazuha. Ali kasnije je došlo74

ono s Manolom Granerom,

gdje je sudjelovao i Juan Luis de la Rosa. Istina, Juan Luis je bio čovjek s malo časti, ali je

bio vrlo osjetljiv u svom poslu, a bio je i velik ženskar. Ali Blanquet je bio vrlo ozbiljan i vrlo

miran i potpuno nesposoban da kaže neistinu. I ja ti kažem, da sam osjetila miris smrti na

tvom drugu, kad je bio ovdje«.

»Ne vjerujem u to«, reče Robert Jordan. »A ti si rekla i to, da je Blanquet osjetio miris tik

pred paseo. Pred samim početkom borbe s bikom. A Kaškinov i vaš napad na vlak je uspio.

On nije ubijen u tom napadu. Kako si onda mogla osjetiti miris?«.

»To nema nikakve veze s time«, objasni mu Pilar. »U svojoj posljednjoj sezoni Ignacio

Sanchez Mejias je tako jako vonjao po smrti, da mnogi nisu htjeli sjediti s njim u kavani. Svi

cigani znaju za to«.

»Nakon smrti se takve stvari izmišljaju«, dokazivao je Robert Jordan. »Svatko je znao, da

je Sanchez Mejias bio na putu u cornadu,78

jer mu noge više nisu bile ni snažne ni okretne, i

najposlije mu refleksi više nisu onakvi kakvi su bili«.

»Sigurno«, odvrati mu Pilar. »Sve je to istina. Ali su svi cigani znali da vonja po smrti, i

kad bi došao u Villa Rosa, mogao si vidjeti ljude kao Ricardo i Felipe Gonzales, kako na

sporedna vrata odlaze u bar«.

»Možda su mu bili dužni novaca«, reče Robert Jordan.

»Moguće«, odvrati Pilar. »Lako moguće. Ali su i osjećali miris, i svi su za to znali«.

»Istina je, što je kazala, Inglés,« javi se Ciganin Rafael. »Među nama je to bila dobro

poznata stvar«.

»Ne vjerujem ništa od svega toga«, ponovi Robert Jordan.

»Slušaj, Inglés, poče Anselmo. »Ja sam protiv svih takvih čarolija. Ali ova Pilar je na

glasu, da je dobro upućena u te stvari«.

»Ali na što to miriši?« upita Fernando. »Kakav je to vonj? Ako je to vonj onda mora biti

neki određeni vonj«.

»Htio bi znati, Fernandito«, nasmiješi mu se Pilar. »Misliš, da bi ga mogao osjetiti?«

»Ako doista postoji, zašto ga ne bih mogao osjetiti i ja, kao i drugi?«

»Zašto ne?« izrugivala mu se Pilar, prekriživši svoje velike ruke preko koljena. »Jesi l’

ikada bio na brodu, Fernando?«

»Ne. Niti bih htio biti«.

»Onda ga ne bi mogao prepoznati. Jer djelomice podsjeća na vonj, što se osjeća na brodu

kad je oluja, pa mu se okna zatvore. Stavi nos na mjedene drške dobro zatvorenih okana na

brodu, što se ljulja pod tobom, tako da te slabost hvata, a u želucu ćutiš prazninu, eto, tako

ćeš osjetiti jedan dio toga vonja.«

»Ja ga, onda, ne mogu upoznati, jer ne ću ići ni na kakav brod«, reče Fernando.

»Ja sam bila više puta na brodu«, nastavi Pilar. »Kad sam išla u Mexico i u Venezuelu«.

»A kakav je drugi bio?« upita Robert Jordan. Pilar ga pogleda podrugljivo, sjećajući se

sada s ponosom svojih putovanja.

»Dobro, Inglés. Uči. Tako treba. Uči. To je dobro. Nakon ovoga u brodu, moraš rano

ujutro ići niz brijeg u Madridu do Puente de Toledo, k mataderu79

i ondje stani na mokri

pločnik, kad se s Manzanaresa diže magla, i pričekaj starice, koje prije dana idu da piju krv

zaklanih životinja. Kad takva starica, u ogrtač omotana, iziđe iz matadera, siva lica i upalih

očiju, čiju su bradu i obraze od starosti podbili zalisci, što strše na voštanoj bjelini lica kao

klice na grahovu sjemenu, ne čekinje, nego bijele klice na njezinu mrtvačkom obrazu, zagrli

je čvrsto, Inglés, privuci k sebi i poljubi u usta, pa ćeš doznati drugi dio toga vonja«.

»To mi je pokvarilo tek«, reče ciganin. »To o klicama je previše«.

»Želiš li da čuješ još toga?« upita Pilar Roberta Jordana.

»Svakako«, odvrati on. »Kad treba da se uči, nek se uči.«

»Smučilo mi se zbog toga o klicama na licu starih žena«, reče ciganin. »Zašto se to mora

događati kod starica, Pilar? Kod nas toga nema.«

»Ne«, naruga mu se Pilar. »Kod nas starica, koje smo u mladosti bile tako vitke, izuzevši

naravno onu stalnu izbočinu, taj znak muževe ljubavi, koju svaka Ciganka uvijek gura pred

sobom . ..«

»Ne govori tako«, reče Rafael. »Sramota je«.

»Dakle, uvrijedio si se«, reče Pilar. »Jesi T ikada vidio ijednu gitanu, koja upravo ne

očekuje dijete, ili ga nije upravo rodila?«

»Tebe«.

»Ostavi se toga«, reče Pilar. »Nema nikoga, koga se ne može uvrijediti. Rekla sam da

starost donosi svakome svoje oblike ružnoće. Nije potrebno, da se ide u potankosti. Ali, ako

Inglés hoće da nauči kakav je to vonj, koji želi upoznati, mora poći rano ujutro k mataderu.«

»Ići ću«, reče Robert Jordan. »Ali ću osjetiti vonj, dok prolaze uza me, a da ne poljubim

nijedne. Bojim se klica, kao i Rafael«.

»Poljubi jednu«, reče Pilar. »Poljubi jednu, Inglés, da naučiš, i onda se s tim vonjem u

nosnicama vrati natrag u grad, pa kad vidiš kantu za otpatke s uvelim cvijećem, zarini nos

duboko unutra i udiši tako, da se taj vonj pomiješa s onim, koji ti je već u nosnicama«.

»Već sam učinio«, reče Robert Jordan. »Kakvo da bude cvijeće?«

»Krizanteme«.

»Nastavi«, reče Robert Jordan. »Već ih mirišem«.

»Onda«, nastavi Pilar, »važno je da to bude jesenski dan, i moraš ići dalje gradom niz

Calle de Salud, i udiši vonj onoga što ispiru iz casas de putas,80

kad prolijevaju kablove u

kanale, i s tim vonj em izgubljenih ljubavnih doživljaja, slatkasto pomiješanim sa sapunastom

vodom i čikovima, što ćeš ga jedva osjetiti u nosnicama, moraš otići dalje do Jardin Botánica,

gdje one djevojke, koje više ne mogu da rade u kućama, obavljaju svoj posao uz

željezna vrata parka i uz željezne ograde i po pločnicima. Tu, u sjeni drveća, uz željezne

ograde, rade one sve, što čovjek zaželi: od najjednostavnijih zahtjeva uz nagradu od deset

centimosa sve do jedne pesete za onaj veliki čin, za koji smo se rodili, i tu ćeš na gredici

uvelog cvijeća, koju još nisu počupali i ponovo zasadili, pa zato i služi da učini zemlju

mekšom, koja je zbog toga mnogo mekša od pločnika, tu ćeš naći napuštenu grubu jutenu

vreću, što vonja po vlažnoj zemlji, uvelom cvijeću i po događajima te noći. Ta vreća sadržava

srž svega toga, i mrtve zemlje i uvelih stabljika cvijeća i njegovih sagnjilih cvjetova i vonj

koji znači smrt i rađanje čovjeka. Omotaj tu vreću oko glave i nastoj da dišeš kroz nju«.

»Ne«.

»Da«, reče Pilar. »Omotat ćeš tu vreću oko glave i naastojat ćeš disati i onda, ako nisi

izgubio nijedan od prijašnjih mirisa, kad budeš udisao duboko, upoznat ćeš vonj smrti što

dolazi, kao što ga mi poznajemo«.

»Dobro«, reče Robert Jordan. »I ti kažeš, da je Kaškin tako vonjao, kada je bio ovdje«.

»Da«.

»Pa«, reče ozbiljno Robert Jordan. »Ako je to istina, dobro je što sam ga ustrijelio«.

»Ole«, reče ciganin. Ostali se nasmijaše.

»Vrlo dobro«, potvrdi Primitivo. »To će je zadržati neko vrijeme«.

»Ali Pilar«, reče Fernando. »Ti sigurno nisi ni mogla očekivati od nekoga s naobrazbom

Don Roberta, da radi tako odurne stvari«.

»Ne«, složi se Pilar.

»Sve je krajnje odvratno«.

»Da«, složi se Pilar.

»Nisi valjda očekivala od njega da zbilja radi te stvari, što ponizuju čovjeka«.

»Ne«, reče Pilar. »Molim te, hajde spavati«.

»Ali Pilar . ..«, nastavio je Fernando.

»Zaveži, molim te«, odbrusi Pilar naglo i oštro. »Ne pravi se budalom, a ja ću nastojati da

ne pravim iz sebe budalu, razgovarajući s ljudima, koji ne mogu razumjeti, o čemu im čovjek

govori«.

»Ja priznajem, da ne razumijem«, poče Fernando.

»Ne trebaš priznavati i ne pokušavaj ni da razumiješ«, reče Pilar. »Da li vani još sniježi?«

Robert Jordan ode k vratima spilje, podiže gunj i pogleda van. Vani je bila vedra i hladna

noć, i više nije sniježilo. Pogleda prema deblima, na kojima je ležala bjelina, a onda kroz

drvlje prema nebu, koje je bilo čisto. Dok je disao, grudi mu se napuniše oštrim i hladnim

zrakom.

El Sordo će ostaviti za sobom mnogo tragova, ako je noćas ukrao konje, pomisli.

Spustio je gunj i vratio se u zadimljenu spilju. »Vedro je«, reče. »Nevrijeme je prošlo«.

DVADESETO POGLAVLJE

Ležao je u noći i čekao djevojku da dođe. Vjetra više nije bilo, i borje je mirovala. Borova

stabla su stršila u snijegu, što je pokrio svu zemlju, a on je ležao u vreći za spavanje i osjećao

pod sobom gipkost kreveta, što ga je sam napravio; noge je sasvim ispružio duž tople vreće, a

oštar i hladan zrak mu je strujio uz glavu i u nosnice, dok je disao. Ležao je postrance, a pod

glavom mu se nalazila izbočina od hlača i kaputa, koje je omotao oko cipela, da napravi

sebi jastuk, a uz bok je osjećao hladno gvožđe automatskog pištolja, što ga je izvadio iz

korica, kad se svlačio i zavezao ga konopčićem za desno zapešće. Gurnuo je pištolj od

sebe, uvukao se dublje u vreću i promatrao, preko snijega, tamnu pukotinu u stijenju, koja je

označivala ulaz u spilju. Nebo je bilo vedro, i bilo je dosta svjetlosti, što se odražavala od

snijega, da su se vidjela debla drveća i gomila stijenja, gdje se nalazila spilja.

Ranije uvečer bio je uzeo sjekiru i, izišavši iz spilje, otišao kroz svježi snijeg do ruba

čistine i posjekao jednu omoričicu. S debljim krajem naprijed, dovukao ju je u tami do

zavjetrine kod kamenja. Tu je, blizu samog stijenja, uspravio drvo i držeći čvrsto jednom

rukom stablo, a drugom sjekiru tik uz ušice, odsjekao sve granje, tako da ga je imao cijelu

hrpu. Onda je ostavio kup granja, golo je deblo spustio u snijeg i ušao u spilju, da uzme

dasku, koju je vidio uza zid. Tom je daščicom očistio snijeg duž stijenja, a zatim je pobrao

granje, otresao ga od snijega i složio ga u redove kao prepoložena pera, dok nije napravio

krevet. Deblo je položio preko podnožja kreveta od granja, da održi granje na mjestu i čvrsto

ga pribio s dva zašiljena drveta, koja je odcijepio od daske.

Zatim je odnio dasku i sjekiru natrag u spilju, prignuvši se pod gunj em, dok je ulazio, i

oboje naslonio uza zid.

»Što to radiš vani?« upitala ga je Pilar.

»Napravio sara krevet«.

»Ne cijepaj moju novu policu za svoj krevet«.

»Oprosti«.

»Nije važno«, rekla je. »U pilani ima dosta dasaka. Kakav si to krevet napravio?«

»Kako ga prave u mojoj domovini«.

»Onda spavaj slatko u njemu«, rekla je, a Robert Jordan je otvorio jednu od svojih

naprtnjača i izvukao iz nje vreću za spavanje, stavio natrag u naprtnjaču stvari, što su

bile zamotane u njoj' i sagnuvši se ponovo pod gunj em, iznio vreću napolje i prostro je po

granju tako, da je zatvoreni kraj vreće smjestio uz deblo, koje je bilo unakrst pribito

na podnožju kreveta. Otvor vreće je štitila stijena klisure. Zatim se opet vrati u spilju po svoje

naprtnjače, ali Pilar reče: »Mogu ostati sa mnom kao i prošle noći«.

»Zar ne ćete postaviti straže?« upitao je. »Noć je vedra, i oluja je prošla«.

»Ide Fernando«, rekla je Pilar.

Marija je bila u pozadini spilje, pa je Robert Jordan nije mogao vidjeti.

»Laku noć svima«, rekao je. »Idem spavati«.

Od ostalih, koji su odmakli drvene stolove i stolce pokrivene sirovom kožom, da naprave

mjesta za spavanje i rasprostrti gunjeve i slamnjače po podu, samo se Primitivo i Andrés

obazreše i rekoše: »Buenas noches«.81

Anselmo bješe već zaspao u uglu, zamotavši se u svoj gunj i ogrtač tako, da mu se ni nos

nije vidio. Pablo je zaspao na svom stolcu.

»Trebaš li ovčju kožu za krevet?« upitala je potiho Pilar Roberta Jordana.

»Ne«, odgovorio je. »Hvala ti. Ne trebam je«.

»Spavaj dobro«, rekla je. »Ja odgovaram za tvoje stvari«.

Fernando je izišao s njime i zaustavi se začas ondje, gdje je Robert Jordan rasprostro vreću

za spavanje.

»Čudna je tvoja namisao, da spavaš na otvorenom, Don Roberto«, rekao je stojeći u mraku

zavijen u pelerinu, s karabinom obješenim o rame.

»Navikao sam na to. Laku noć.«

»Pa, dobro, kad si navikao.«

»Kad će te smijeniti?«

»U četiri«.

»Bit će ti jako studeno od sada pa do četiri«.

»Navikao sam na to«.

»Pa, dobro, kad si navikao«, reče uljudno Robert Jordan.

»Da«, potvrdi Fernando. »Sada moram gore. Laku noć, Don Roberto«.

»Laku noć, Fernando.«

Zatim napravi jastuk od stvari koje je svukao, uvuče se u vreću, i tako je ležao i čekao,

osjećajući kako mu se pod flanelastom, pernatom, laganom i toplom vrećom savija granje;

promatrao je preko snijega ulaz u spilju, i dok je tako čekao, čuo je srce, kako mu tuče.

Noć je bila vedra, i osjećao je, da mu je i glava hladna i bistra kao zrak. Udisao je miris

omorikova granja pod sobom, miris zgnječenih iglica i oštar vonj smolastog soka odsječenih

grančica. Pilar, mislio je, Pilar i vonj smrti! Ovaj mi se miris sviđa. Ovaj, pa miris tek

pokošene djeteline, miris zgnječene žalfije kad jašeš za govedima, dim drveta i miris

zapaljenog jesenskog lišća. To mora da je miris čežnje za domovinom, miris dima kupova

nagrabljenog lišća, što u jesen gori po ulicama Missoule. Što bi radije mirisao? Slatku travu,

što je Indijanci upotrebljavaju za svoje košare? Zadimljenu kožu? Miris zemlje u proljeće,

nakon kiše? Miris mora, dok ideš kroz gladiš po nekom rtu Galicije? Ili miris, što ga donosi

vjetar s kopna, dok se noću približavaš Cubi? To je miris kaktusova cvijeća, mimoze i

džbunja morskoga grožđa. Ili bi volio miris prženih komadića slanine ujutro, kad si gladan?

Ili jutarnje kave? Ili Jonathanove jabuke, kad je zagrizeš? Ili tijeska dok gnječi voće, ili

svježeg kruha iz peći? Mora da si gladan, pomisli, okrene se na stranu i stade promatrati ulaz

u spilju u svijetlu zvijezda, što se odbijalo od snijega.

Netko je izišao ispod gunja, i tko bio da bio, vidje ga kako stoji u pukotini među

kamenjem, koja je označivala ulaz u spilju. Onda začu meko šuštanje u snijegu, nato se taj

sagne i ode unutra.

Vjerojatno ne će doći dok svi ne zaspu, pomisli. To je gubljenje vremena. Već je pola noći

prošlo, o Marijo. Dođi brzo, Marijo, jer imamo malo vremena. Onda začu tihi šum snijega,

što je pao s jedne grane dolje na snijeg. Dunuo je povjetarac. Osjetio ga je na licu. Najednom

ga obuze strah, da možda ne će doći. Vjetar, što se sada javljao, podsjeti ga, da će uskoro

svanuti. Ponovo pade snijeg s granja, i on začu kako vjetar ziblje krošnje borja.

Dođi već, Marijo. Molim te, dođi brzo, pomisli. Oh, dođi već jednom. Ne čekaj. Sada već

nema nikakva smisla, da čekaš dok zaspu.

Onda je opazi, gdje izlazi ispod gunja, što je pokrivao otvor spilje. Časkom se zaustavila

ondje, i on je znao, da je to ona, premda nije mogao razaznati što radi. Potiho je zazviždao, a

ona je još uvijek stajala na otvoru spilje, radeći nešto u tami sjene kamenja. Zatim je potrčala

noseći nešto u rukama, i on vidje, kako onako dugonoga trči kroza snijeg. Onda je klekla kraj

vreće, prislonila čvrsto glavu uza nj i otresla snijeg s nogu. Poljubila ga je i predala mu svoj

svežanj.

»Metni ga uz jastuk«, rekla je. »Skinula sam to sa sebe, da uštedimo na vremenu«.

»Došla si bosa po snijegu?«

»Da«, rekla je, »i na meni je samo svadbena košulja«.

Držao ju je čvrsto u rukama i privio uza se, a ona je trljala glavu o njegovu bradu.

»Čuvaj se mojih stopala«, reče. »Vrlo su hladna, Roberto«.

»Metni ih tu, da se ugriju«.

»Ne«, odvratila je. »Brzo će se ugrijati. Nego mi sada brzo reci, da me ljubiš«.

»Ljubim te«.

»Dobro. Dobro. Dobro«.

»Ljubim te, kuniću mali«.

»Sviđa li ti se moja svadbena košulja?«

»Ista je kao uvijek«.

»Da. Kao i sinoć. To je moja svadbena košulja«.

»Metni noge ovamo«.

»Ne, to bi bilo izrabljivanje. Ugrijat ću se sama. Meni su noge tople. Samo tebi su hladne

zbog snijega. Reci još jednom«.

»Ljubim te, moj mali kuniću«.

»I ja tebe ljubim, i tvoja sam žena«.

»Jesu li zaspali?«

»Nisu«, rekla je. »Ali više nisam mogla izdržati. Zar je to uopće važno?«

»Nije«, odvratio je osjećajući je uza se, vitku i dugačku, toplu i ljupku. »Ništa drugo nije

važno«.

»Stavi ruku na moju glavu«, reče ona, »a onda daj da vidim, da li te mogu poljubiti«.

»Je li bilo dobro?« upita ga.

»Jest«, reče on. »Svući svadbenu košulju«.

»Misliš, da bi trebalo?«

»Da, ako ti nije hladno«.

»Qué va, hladno. Gorim«.

»I ja. A zar ti poslije ne će biti hladno?«

»Ne. Poslije ćemo biti kao šumska životinja, bit ćemo tako pripijeni, da ni jedno od nas ne

će znati, tko je od nas jedno, a tko drugo. Zar ne osjećaš da je moje srce tvoje?«

»Da. Nema nikakve razlike«.

»Sada, osjećaj. Ja sam ti, a ti si ja, i svako od nas je ono drugo. I ja te ljubim, o, toliko te

ljubim. Nismo li zaista jedno? Zar to ne osjećaš?«

»Da«, reče on. »Istina je«.

»I osjećaj sada. Nemaš drugoga srca osim mojega«?

»Ni svojih nogu, ni stopala, ni tijela«.

»Ali smo različiti«, reče ona. »A htjela bih da budemo potpuno isti«.

»Ne misliš valjda to«.

»Da, mislim. To je ono, što sam ti morala reći«.

»Ne misliš valjda to«.

»Možda ne«, rekla je tiho, s usnama na njegovu ramenu. »Ali ja sam željela da to kažem.

A kad smo različiti, drago mi je, da si ti Roberto, a ja Marija. Ali ako bi ti ikada zaželio da se

mijenjaš, ja bih se rado mijenjala. Bila bih ti, jer te toliko ljubim«.

»Ja se ne bih htio mijenjati. Bolje je, da smo jedno, a da je svaki od nas ono što jest«.

»Ali mi ćemo sada biti jedno, i nikada više ne ćemo biti jedno posebno od drugoga«. Onda

reče: »Ja ću biti ti, kad te ne bude ovdje. Oh, tako te ljubim i moram se brinuti za tebe«.

»Marijo«.

»Da«.

»Marijo«.

»Da«.

»Marijo«.

»Oh, da. Molim«.

»Nije li ti hladno?«

»Oh ne. Povuci vreću preko svoga ramena«.

»Marijo«.

»Ne mogu govoriti«.

»Oh, Marijo. Marijo. Marijo«.

A onda, poslije, dok je vani bila hladna noć, ležala je u dugoj toploj vreći, s glavom kraj

njegova obraza, tijesno pripijena uza nj, mirna i sretna, i tiho mu rekla: »A ti?«

»Como tu«,82

odvratio je.

»Da«, reče ona. »Ali nije bilo kao popodne«.

»Ne«.

»Ali mi se više svidjelo, Čovjek ne treba da umire«.

»Ojala no«, reče on. »Nadam se, da ne.«

»Nisam tako mislila«.

»Znam. Znam što misliš. Isto mislimo«.

»Zašto si onda rekao to, mjesto ono što sam mislila?«

»Kod muškarca je to drukčije«.

»Onda mi je drago, da smo različiti«.

»I meni«, odvrati on. »Ali razumijem ono o umiranju. Rekao sam ono jedino kao

muškarac, iz običaja. Osjećam isto što i ti«.

»Ma kakav bio, ma što govorio, onakav si, kakav želim da budeš«.

»A ja te ljubim i ljubim tvoje ime, Marijo«.

»To je obično ime«.

»Ne«, reče. »Nije obično«.

»Sad bi trebalo da spavamo«, reče ona. »Lako bih zaspala«.

»Hajde, spavajmo«, rekao je osjećajući uza se dugo lagano i toplo tijelo, kako ga, kao

čarobnom silom, jednostavnim dodirom bokova, ramena i stopala, blaži, tjera samoću od

njega i kuje s njime savez protiv smrti, pa joj reče: »Spavaj slatko, mali dugački kuniću«.

»Već spavam«, odgovori.

»I ja ću zaspati«, rekao je. »Spavaj slatko, ljubljena«. I zaspao je i bio je sretan u snu.

Ali noću se probudio i tijesno je privio k sebi, kao da mu je sve u životu i kao da mu je

netko otimlje. Držao ju je čvrsto i osjećao, da mu je sve što ima u životu, a i bilo je tako. No

ona je spavala duboko i slatko i nije se probudila. Zato se ponovo okrene na bok i navuče

vreću preko njezine glave i poljubi je pod vrećom u vrat, zatim potegne vrpcu pištolja i stavi

pištolj uza se, da ga može lako doseći, a onda leže i stade razmišljati u noći.

DVADESET I PRVO POGLAVLJE

U zoru je zapuhao topli vjetar, pa je čuo, kako se na drveću otapa snijeg i kako muklo

pada na zemlju. Bilo je jutro kasnog proljeća. Čim je potegao u se prvi dah, znao je, da je

snijeg bio samo hir planinske oluje i da će se do podne rastopiti. Onda začu približavanje

konja, na čijim se kopitima nakupio vlažan snijeg, pa su muklo odjekivala, kako je jahač

kasao. Čuo je mlohavo pljeskanje korica za karabin i škripu kože.

»Marijo«, reče i strese djevojčino rame, da je probudi. »Ostani u vreći«, i stade jednom

rukom zakapčati košulju, dok je u drugoj držao automatski pištolj, na kojem je

palcem otpuštao kočnicu. Vidio je, kako je djevojčina ošišana glava jednim trzajem nestala u

vreći, a onda opazi konjanika, koji je dolazio kroz drveće. Tada se zguri u vreći, primi pištolj

objema rukama i nanišani na čovjeka, koji je jahao prema njemu. Nikada prije nije vidio toga

čovjeka.

Konjanik se sada nalazio gotovo ravno pred njim. Jahao je na velikom sivom uštrojenom

konju, a nosio je zagasito-sivu kapu, vunenu pelerinu kao poncho i teške crne čizme. Iz

korica na desnoj strani sedla stršio je kundak i dugački pravokutni magazin automatske

puške. Imao je mlado, oštro lice i u taj čas je opazio Roberta Jordana.

Mašio se rukom dolje za korice i kako se naglo savio i okrenuo prema koricama, Robert

Jordan ugleda pravilni crveni znak, što ga je nosio na lijevoj strani svoje zagasite pelerine.

Nišaneći usred prsiju, nešto ispod znaka, Robert Jordan opali metak.

Pištolj odjeknu snježnom šumom.

Konj se ritne kao da je podboden, a mladić, još uvijek naslonjen na korice, sklizne prema

zemlji, ali mu je desno stopalo ostalo u stremenu. Konj jurne kroz drveće vukući ga za sobom

licem okrenutim dolje i udarajući njime po zemlji a Robert Jordan ustade držeći' sada pištolj

u jednoj ruci.

Veliki sivi konj je jurio borjem. U snijegu je za njim ostajao široki trag, kuda je vukao

čovjeka, a na rubu traga nalazila se crvena pruga. Iz otvora spilje izlazili su ljudi. Robert

Jordan se sagne, razmota iz jastuka hlače i stade ih oblačiti.

»Obuci se«, reče Mariji.

Iznad glave začu šum aviona, koji je letio jako visoko. Kroz drveće vidje, gdje se sivi konj

zaustavio i ostao stajati, a jahač mu je još uvijek visio iz stremena, okrenut licem prema

zemlji.

»Idi, da uhvatiš konja«, reče Primitivu, koji je pošao prema njemu. Onda upita: »Tko je

bio gore na straži?«

»Rafael«, odgovori Pilar iz spilje. Stajala je ondje, a kosa joj je bila još spuštena u dvije

pletenice niz leđa.

»Tu je negdje konjica«, reče Robert Jordan, »Donesi ovamo onaj vaš prokleti

puškomitraljez«.

Čuo je kako Pilar zove u spilju.: »Agustín«. Onda je ušla u spilju, a dva čovjeka istrčaše,

jedan s puškomitraljezom, prebacivši mu tronožak preko ramena, drugi s vrećicom naboja.

»Hajde s time gore«, reče Robert Jordan Anselmu. »Lezi uz pušku i čvrsto joj drži

nožice«.

Njih trojica odoše trkom gore, po tragu kroz drveće.

Sunce se još nije pojavilo na vrhovima gorja, a Robert Jordan je stajao uspravno, zakapčao

hlače i zatezao remen, dok mu je veliki pištolj visio na vrpci o zapešću. Stavio je pištolj u

korice na pojasu, povukao je dolje čvor na vrpci i prebacio zamku preko glave.

Jednom će te netko, pomisli, zadaviti time. Pa to i jest zato. Izvadi pištolj iz korica, izvuče

magazin i utisne u nj jedan od metaka iz niza, što se nalazio duž korica i ponovo turne

magazin u držak pištolja.

Pogleda kroz drveće prema mjestu, gdje je Primitivo držao konja za uzde i vadio jahačevu

nogu iz stremena. Tijelo je ležalo u snijegu, licem prema dolje, i dok ga je Robert Jordan

promatrao, Primitivo je pretraživao džepove.

»Dođi«, zovne ga. »Dovedi konja.« 79

Kad je kleknuo da obuje svoje cipele s potplatima od konopa, Robert Jordan osjeti uz

svoja koljena Mariju, koja se oblačila u vreći. Sada u njegovu životu nije bilo mjesta za nju.

Konjanik se nije nadao ničemu, pomisli. Nije išao za konjskim tragovima i nije bio ni

pravo budan, a kamoli oprezan. Čak nije išao ni za tragovima, što vode na stražarsko mjesto.

Mora da je od neke patrole, što se raštrkala po ovim brdima. Ali kad patrola vidi da ga nema,

poći će za njegovim tragom. Osim, ako se snijeg prije ne otopi pomisli. Ili, ako se što ne

dogodi patroli.

»Bolje b'i bilo da siđeš dolje«, rekao je Pablu.

Sada su svi bili pred pećinom, stojeći tu s karabinima i bombama za pojasevima. Pilar

pruži Robertu Jordanu kožnatu vreću s bombama, i on uze tri i stavi ih u džep. Zatim

se zavuče u spilju, nađe svoje naprtnjače, otvori jednu, u kojoj se nalazila strojnica, uze cijev

i kundak, navuče prednje dijelove na kundak, stavi magazin u pušku, a tri druga u

džep. Zaključa naprtnjaču i krene prema vratima. Oba su mi džepa puna željezne robe,

pomisli. Nadam se, da će šavovi izdržati. Iziđe iz spilje i reče Pablu: |»Ja ću gore. Zna li

Agustín pucati tim puškomitraljezom?«

»Zna«, reče Pablo. Gledao je Primitiva, gdje dovodi konja.

»Mira qué caballo,« rekao je. »Gle kakav je to konj!« Veliki sisavac se znojio i malo

podrhtavao, pa ga Robert Jordan potapša po hrptu.

»Metnut ću ga k drugima«, reče Pablo.

»Ne«, reče Robert Jordan. »Njegov trag vodi ovamo. Treba da i iziđe odavde.«

»Tako je«, povladi Pablo. »Izjahat ću s njime odavde, pa ću ga dovesti, kad snijeg otopi.

Danas si glava i po, Inglés.«

»Pošalji nekoga dolje,« reče Robert Jordan. »Mi moramo gore.«

»Nije potrebno,« reče Pablo. »Konjanici ne mogu doći s ove strane. Ali mi se možemo

povući onuda i na još dva mjesta. Bolje je da ne ostavljamo tragove, ako dođu avioni. Daj mi

botu s vinom, Pilar.«

»Da odeš i da se napiješ«, reče Pilar. »Mjesto vina uzmi ovo, na.« On pruži ruke i stavi

dvije bombe u džep.

»Qué va, da se opijem«, reče Pablo. »Položaj je težak. Ali daj botu. Ne bih htio da sve to

radim o vodi.«

Ispružio je ruke, uzeo uzde i bacio se u sedlo. Iskesio se i potapšao nemirnoga konja.

Robert Jordan opazi, kako nježno gladi nogom konju bok.

»Qué caballo mas bonito«,83

reče i ponovo potapša velikoga sivca. »Qué caballo mas

hermoso.84

Hajde. Što prije iziđeš odavde, to bolje.«

Nagne se dolje, izvuče iz korica i razgleda laganu automatsku pušku s cijevi na zračno

hlađenje, što je zapravo bila strojnica napravljena tako, da se mogla puniti mecima za pištolj

9 mm. »Gle, kako su naoružani«, reče. »Pogledaj modernu konjicu.«

»Evo ti preko moderne konjice, gdje leži potrbuške,« reče Robert Jordan. »Vámonos.«

»Andrés, ti osedlaj konje i drži ih u spremnosti. Začujete li pucnjavu, odvedi ih gore u

šumu, iza prosjeka. Onda dođi k nama s oružjem, a žene ostavi da čuvaju konje. Ti, Fernando

pripazi, da ponesete i moje naprtnjače. Iznad svega da moje naprtnjače nosite pažljivo. I ti mi

pripazi na naprtnjače«, rekao je Pilar. »Ti, pripazi da pođu s konjima. Vámonos.« reče.

»Hajdemo.«

»Marija i ja ćemo spremiti sve za odlazak«, reče Pilar. Onda se okrene Robertu Jordanu.

»Pogledaj ga«, kimne glavom na Pabla, koji je, na pastirski način jahao na sivom konju

i stezao ga čvrsto stegnima; kad je Pablo ponovo gurnuo magazin u automatsku pušku, konj

je raširio nozdrve. »Gle što je konj stvorio od njega.«

»Da barem imam dva konja«, reče oduševljeno Robert Jordan.

»Opasan je tvoj konj.«

»Onda mi daj mazgu«, nasmije se Robert Jordan.

»Pokupi sve s onoga,« reče joj i mahne glavom prema čovjeku, koji je potrbuške ležao u

snijegu. »I donesi sve, sva pisma i isprave, i stavi ih u vanjski džep moje naprtnjače. Sve,

razumiješ?«

»Da.«

»Vámonos«, reče on.

Pablo je jahao sprijeda, a njih dvojica su išla za njim u jednom redu, da ne ostavljaju

tragove u snijegu. Robert Jordan je nosio strojnicu s cijevi dolje, držeći je za prednju ručicu.

Htio bih, da se puni istom municijom, kojom se puni puška sa sedla, pomisli. Ali se ne puni.

To je njemačka puška. To je bila puška staroga Kaškina.

Sunce se upravo pomaljalo iza planina. Duvao je topao vjetar, i snijeg se otapao. Bilo je

divno jutro kasnog proljeća.

Robert Jordan se osvrne i opazi Mariju, kako stoji uz Pilar. Onda je potrčala tragom za

njim. On pusti Primitiva naprijed, da govori s njom.

»Ti«, rekla je. »Mogu li ići s tobom?«

»Ne. Pomozi Pilar.«

Išla je za njim i stavila mu ruku na rame.

»Idem.«

»Ne.«

Išla je ipak dalje, odmah iza njega.

»Mogla bih držati noge one puške, kao što si rekao Anselmu.«

»Ne ćeš držati noge. Ni one na puški ni ikakve druge.«

Idući uza nj nagnula se naprijed i stavila mu ruku u džep.

»Ne,« reče joj. »Ali dobro pripazi na svoju svadbenu košulju.«

»Poljubi me,« rekla je, »ako ideš.«

»Ti nemaš stida«, reče joj.

»Nemam«, rekla je. »Ništa.«

»Sad se vrati. Imamo mnogo posla. Pođu li za konjskim tragovima, moglo bi doći do

borbe.«

»Ti«, rekla je. »Jesi l’ vidio, što je nosio na prsima?«

»Jesam. Kako da ne?«

»Bilo je to sveto srce.«

»Da. Svi ljudi iz Navarre ga nose.«

»I ti si pucao u srce?«

»Ne. Ispod njega. Sad se vrati.«

»Ti,« rekla je. »Sve sam vidjela.«

»Ništa nisi vidjela. Jednoga čovjeka. Jednoga čovjeka kako pada s konja. Vete. Vrati se.«

»Reci mi, da me ljubiš.«

»Ne. Sada ne.«

»Sada me ne ljubiš?«

»Dejamos. Vrati se. Čovjek ne može da to radi i da u isti čas ljubi.«

»Htjela bih ići da držim nožice puškomitraljeza, i dok bude štektao, da te u isti čas

ljubim.«

»Ti si luda. Odmah se vrati.«

»Nisam luda«, rekla je. »Ljubim te.«

»Onda se vrati.«

»Dobro. Idem. A ako ti mene ne ljubiš, ja ljubim tebe dovoljno za oboje.«

On je pogleda i nasmiješi se u mislima.

»Kad čujete pucnjavu,« reče on, »dođite s konjima. Pomozi Pilar s mojim naprtnjačama.

Moguće ne bude ništa. Bar se tako nadam.«

»Idem«, reče ona. »Pogledaj kakva konja jaše Pablo.«

Veliki je sivac išao sprijeda po tragu.

»Da. Ali hajde.«

»Idem.«

Njezina šaka, čvrsto stisnuta u njegovu džepu, žestoko ga Udari po stegnu. Pogleda je i

ugleda joj suze u očima. Onda je izvukla šaku iz njegova džepa, bacila mu obje ruke oko

vrata i poljubila ga.

»Idem«, rekla je. »Me voy. Idem.«

Ogledao se i vidio ju je gdje stoji, a prvo jutarnje sunce joj je padalo na smeđe lice i

ošišanu, zagasitu, zlatno opaljenu kosu. Ona podiže ruku prema njemu, okrenu se i vrati se

tragom, spuštene glave.

Primitivo se okrene i pogleda za njom.

»Da joj kosa nije tako nakratko ošišana, bila bi zgodna djevojka«, reče.

»Da«, reče Robert Jordan. Mislio je na nešto drugo.

»A kakva je u krevetu?« upita Primitivo.

»Što?«

»U krevetu?«

»Pazi što govoriš.«

»Čovjek ne treba da se vrijeđa, kad .. .«

»Ostavi to«, reče Robert Jordan. Razgledavao je položaj.

DVADESET I DRUGO POGLAVLJE

»Nareži mi borova granja,« reče Robert Jordan Primitivu, »i brzo mi ga donesi.«

»Ne sviđa mi se, što je puškomitraljez ovdje«, reče Agustinu.

»Zašto?«

»Smjesti ga ondje,« pokaže Robert Jordan, »a kasnije ću ti reći.«

»Tu, tako. Daj da ti pomognem. Tu,« reče i čučne.

Pogleda kroz uski pravokutnik, mjereći visinu kamenja na obje strane.

»Treba biti još dalje,« reče, »još dalje. Dobro. Tu. Tako će biti dobro, dok ne budemo

mogli napraviti kako treba. Tu. Tu stavi kamenje. Evo jednoga. Drugi stavi s one

strane. Ostavi mjesta za cijev, da se može pomicati. Kamen treba staviti dalje na ovu stranu.

Anselmo! Otiđi dolje u spilju i donesi mi sjekiru. Brzo.«

»Zar nikada niste uređivali mjesto za puškomitraljez?« upita Agustina.

»Uvijek smo ga tu stavljali.«

»Zar vam Kaškin nije rekao, da ga stavite ondje?«

»Ne. Donijeli su puškomitraljez, nakon što je on otišao.«

»Zar ga nije donio netko, tko zna njime baratati?«

»Ne. Donijeli su ga nosači.«

»Kakav je to način?« reče Robert Jordan. »Naprosto su vam ga dali bez uputa?«

»Da, kao što se daje poklon. Jedan nama, jedan El Sordu. Četiri čovjeka su ih donijela.

Anselmo ih je vodio.«

»Pravo je čudo, da ih nisu izgubili, kad su četiri čovjeka morala prelaziti linije.«

»I ja sam tako mislio«, reče Agustín. »Mislio sam, da su oni, što su ih poslali, računali da

će se izgubiti. Ali Anselmo ih je dobro proveo.«

»Ti znaš baratati njime?«

»Da. Vježbao sam se, znam. Pablo zna. Primitivo zna. Tako isto i Fernando. Na stolu u

spilji smo se učili da ga rastavljamo i ponovo sastavljamo. Jednom smo ga rastavili, pa ga dva

dana nismo mogli sastaviti. Odonda ga nismo rastavljali.«

»Puca li sada?«

»Puca. Ali ne dopuštamo Ciganinu i drugima da prčkaju po njemu.«

»Vidiš, odonuda je bio beskoristan«, reče. »Gledaj. Ovo kamenje, koje treba da vam štiti

bokove, pruža zaklon onome, tko vas napada. S ovakvim oružjem moraš potražiti prostor, po

kojem ćeš pucati. I moraš ih tući sa strane. Vidiš? Pogledaj sada. Vladaš cijelim ovim

prostorom.«

»Vidim«, reče Agustín. »Ali mi se nikada nismo borili u obrani, osim kad su zauzimali

naše mjesto. Kod vlaka su máquinom pucali vojnici.«

»Onda ćemo učiti svi zajedno«, reče Robert Jordan.

»Treba pripaziti samo na nekoliko stvari. Gdje je Ciganin, koji je trebao biti ovdje?«

»Ne znam.«

»A gdje bi mogao biti?«

»Ne znam.«

Pablo je iz jahao iz prolaza, zaokrenuo i projahao u krugu po ravnom prostoru na vrhu,

kamo je bio usmjeren puško-mitraljez. Robert Jordan ga je gledao, kako jaše niz strminu, po

tragu, što ga je ostavio konj, kada je dolazio ovamo. Zaokrenuvši nalijevo, nestao je u drveću.

»Nadam se, da baš ne će naletjeti na konjicu«, pomisli Robert Jordan. »Bojim se, da bi još

mogli imati okapanja s njime.«

Primitivo je donio borova granja, a Robert Jordan ga zatače kroz snijeg u nesmrznutu

zemlju, pokrivši njime puškomitraljez s obje strane.

»Donesi još« rekao je. »Moramo napraviti zaklon za oba čovjeka, koji će biti uza nj. To

baš nije osobito, ali će poslužiti, dok ne dođe sjekira. Slušaj«, reče, »začuješ li avion,

lezi potrbuške u sjenu kamenja, gdje god se nalazio. Ja ću biti kod puškomitraljeza.«

Sada, kad se sunce diglo i duvao topli vjetar, bilo je ugodno na onoj strani kamenja, koju

je obasjavalo sunce. Četiri konja, mislio je Robert Jordan. Dvije žene i ja, Anselmo,

Primitivo, Fernando, Agustín, i, no kako se, dovraga, zove drugi brat? To je osam. Nisam

računao Ciganina. Znači devet. S Pablom, koji je otišao s jednim konjem, deset. Da, Andrés

mu je ime. Drugome bratu. Pa drugi, Eladio. Znači deset. To ne dolazi ni pola konja na

svakoga. Tri čovjeka mogu držati ovaj položaj, a četvorica mogu otići. Pet s Pablom. Dvojica

preostaju. Trojica s Eladijem. Gdje je, u vragu, on?

Bog zna što će još danas biti sa Sordom, ako naiđu na trag njegovih konja u snijegu.

Nezgodno je, što je prestalo sniježiti. Ali današnje otapanje će popraviti situaciju. Samo ne

Sordovu. Bojim se, da je prekasno da popravi Sordovu.

Ako današnji dan prođe bez borbe, moći ćemo cijelu stvar obaviti sutra s onim, što imamo.

Znam da možemo. Možda ne baš dobro. Ne kako bi trebalo, po svim pravilima, ne kako

bismo htjeli; ali ako upotrebimo sve, možemo je obaviti. Ne budemo li se morali danas boriti.

Bog nek nam pomogne, budemo li se morali boriti danas.

Ne znam ni za jedno mjesto bolje od ovoga, gdje bi u međuvremenu mogli ostati. Budemo

li se sada premještali, samo ćemo ostaviti tragove za sobom. Ovo je mjesto dobro, kao i

svako drugo, a u najgorem slučaju imam tri puta za povlačenje odovuda. Onda će pasti mrak,

i kamo god se povučemo u ovim brdima, odsvuda možemo prići mostu i razoriti ga danju. Ne

znam što sam se prije toliko zabrinjavao. Sada se čini prilično lako. Nadam se, da će,

jednom, poslati avione navrijeme. To svakako očekujem. Sutra bi mogao osvanuti dan, u kom

će se prašiti po cesti.

Da, danas će biti vrlo zanimljivo ili vrlo dosadno. Hvala bogu, da smo onoga konja iz

njihove konjice otpremili odavde. Ako baš i dođu dovle, ne vjerujem, da će ići za onim

tragom. Mislit će, da se zaustavio i zaokružio, pa će poći Pablovim tragom. Htio bih znati,

kamo je otišla ta stara svinja. Vjerojatno će ostavljati za sobom trag kao stari los, što

luta zemljom, i penjat će se sve više, a onda kad snijeg okopni, zaokružit će natrag dolje.

Onaj ga je konj zbilja izmijenio. Naravno, mogao je i da klisne s njime. Pa i mogao bi da

se sam za se pobrine. Već dugo tako i radi. Ne vjerujem mu ni toliko, koliko bi čovjek mogao

baciti na Mount Everest.

Mislim da je pametnije iskoristiti ovo kamenje i izgraditi dobar zaklon za puškomitraljez,

nego da mu sada pravimo propisnu podlogu. Morali bi kopati i mogli bi nas uhvatiti

sa spuštenim hlačama, ako dođu ili ako avioni nalete. Izdržat će tu, ovako kako je smješten,

dok ima ikakve koristi da se drži, a ja i tako ne mogu ostati tu da se borim. Moram otići

odavde sa svojim materijalom, a sa sobom ću uzeti Anselma. Budemo li se morali ovdje

boriti, tko će nas štititi, kad se budemo povlačili?

Upravo tada, dok je promatrao svu krajinu, koju je mogao vidjeti, opazi Ciganina, gdje

dolazi kroz kamenje s lijeve strane. Išao je slobodno, ljuljajući se nemarno u bokovima, s

puškom preko leđa, iskešena smeđeg lica; nosio je dva velika zeca, svakoga u jednoj ruci.

Držao ih je za noge, tako da su im se glave njihale.

»Hola, Roberto,« viknu veselo.

Robert Jordan metne ruku na usta, a ciganin ga prestrašeno pogleda. Kliznuo je niz

kamenje za kojim je Robert Jordan čučao uz puškomitraljez pokriven granjem. Čučne brzo i

položi zečeve u snijeg. Robert Jordan ga pogleda.

»Ti hijo de la gran puta!«85

reče mu tiho. »Gdje si, u vragu, bio?«

»Išao sam im za tragom,« reče ciganin. »Uhvatio sam oba. Ljubili su se u snijegu.«

»A tvoja straža?«

»To nije trajalo dugo«, prošapće ciganin. »Što se dogodilo? Zar je uzbuna?«

»Došla je konjica.«

»Redios!« klikne ciganin. »Jesi li ih vidio?«

»Jedan je već u logoru,« reče Robert Jordan. »Došao je po doručak.«

»Učinilo mi se, da sam čuo pucanj ili nešto slično«, opet će ciganin. »Da mu mlijeko! Da

li je tuda prošao?«

»Tuda. Kroz tvoje stražarsko mjesto.«

»Ay, mi madre!«86

reče ciganin. »Baš sam jadan i nesretan čovjek.«

»Da nisi Ciganin, ustrijelio bi’ te.«

»Ne, Roberto. Ne govori tako. Oprosti. Zečevi su krivi. Pred zoru sam začuo mužjaka,

kako tapka po snijegu. Ne možeš ni zamisliti, kakve su sve besramnosti radili. Pošao sam

prema šumi, ali su nestali. Onda sam išao za tragovima i visoko gore nađem oboje i ubijem

ih. Popipaj kako su debeli za ovo doba godine. Pomisli, što će Pilar napraviti iz njih. Žao mi

je, Roberto, žao mi je kao i tebi. Je li konjanik ubijen?«

»Da.«

»Ti si ga ubio?«

»Da.«

»Qué tio!« reče ciganin otvoreno laskajući. »Ti si pravo čudo.«

»Majku ti!« reče Robert Jordan. Nije mogao, a da se ne nasmije Ciganinu. »Odnesi zečeve

u logor i donesi nam što za doručak.«

Pružio je ruku i opipao zečeve, što su ležali u snijegu, vitki, dugački, teški, debela krzna,

dugih nogu, dugih ušiju i otvorenih, tamnih, okruglih očiju.

»Debeli su«, reče.

»Debeli!« odvrati ciganin. »Na rebrima svakoga od njih ima čabar masti. Nikad u svom

životu nisam ni sanjao o ovakvim zečevima.«

»Onda hajde«, reče Robert Jordan, »i vrati se brzo s doručkom, a donesi mi i isprave

onoga requetéa. Reci Pilar, da ti ih dade.«

»Ne ljutiš se na me, Roberto?«

»Ne ljutim se. Gadi mi se, što si napustio mjesto. Pomisli, da je bila veća grupa konjice?«

»Rediós,« reče ciganin. »Ti si zbilja razuman čovjek.«

»Slušaj me. Nikada više da nisi ovako ostavio svoje mjesto. Nikada. Ja ne govorim samo

tako o strijeljanju.«

»Naravno, da ne. I još nešto. Nikada se više ne će pružiti takva prilika kao s ova dva zeca.

Čovjeku se to dogodi samo jednom u životu.«

»Anda!«87

reče Robert Jordan. »I požuri natrag.«

Ciganin uze oba zeca i provuče se kroz kamenje, a Robert Jordan stane motriti čistinu i

padine brda ispod sebe.

Više njega su kružile dvije vrane, a onda se spustiše na jedan bor pod njim. Još jedna im se

vrana pridruži, a Robert Jordan ih promatraše i pomisli: to su moji stražari. Dok budu ondje

mirovale, znači, da nitko ne dolazi kroz drveće.

Stade misliti na Ciganina. Zbilja je ništarija. Bez ikakve je političke svijesti i bez ikakve

discipline, i ni u čemu se ne možeš osloniti na nj. Ali sutra će mi trebati. Sutra ću ga moći

upotrebiti. Neobično je vidjeti Ciganina u ratu. Trebalo bi ih izuzeti kao ljude, koji su

svijesno protiv rata. Ili kao tjelesno i duševno nesposobne ljude. Bez ikakve su vrijednosti.

Ali u ovom se ratu ne mogu izuzeti ni oni, koji svijesno prigovaraju ratu. Nitko nije izuzet.

Rat je jednak za sve. Sada je zahvatio i te lijene mrcine. I neka ih je.

Agustín i Primitivo dođoše s grmljem, pa Robert Jordan izgradi dobar zaklon za

puškomitraljez, zaklon, koji je sakrivao oružje iz zraka, a koji je iz šume izgledao prirodno.

Pokazao im je, gdje visoko u stijenama na desnoj strani treba postaviti jednog čovjeka,

otkuda će moći vidjeti cijeli kraj pod sobom i nadesno, a drugoga tamo otkuda može

gospodariti jedinim prolazom, kojim bi se netko mogao popeti preko lijevoga stijenja.

»Ne pucaj, ako vidiš koga da dolazi odande,« reče Robert Jordan. »’Kao upozorenje

zakoturaj kamen, mali kamenčić, i daj nam znak puškom, tako«, i podiže pušku i zadrža je

poviše glave, kao da se želi zaštititi. »Ovako pokazuješ broj«, podizao je i spuštao pušku.

»Ako sjaše, okreni cijev prema zemlji. Ovako. Ne pucaj odozgo, dok ne čuješ máquinu

da puca. Kad pucaš s te visine, gađaj im u koljena. Kad začuješ da sam dva puta zazviždao na

ovu zviždaljku, siđi dolje i krijući se iza zaklona dođi k ovom kamenju, gdje se

nalazi máquina.«

Primitivo podiže pušku.

»Razumijem«, reče. »Vrlo je jednostavno.«

»Najprije dobaci kamenčić kao upozorenje, i pokaži pravac i broj. Pazi, da te ne

primijete.«

»Da«, reče Primitivo. »A da li smijem baciti bombu?«

»Ne, dok ne zapuca máquina. Može biti da konjica dođe da potraži svoga druga, a da ni ne

zađe ovamo. Može poći za Pablovim tragom. Ne želimo borbu, ako je možemo izbjeći. Prije

svega, treba da je izbjegavamo. Sada pođi gore.«

»Me voy«, reče Primitivo, i stade se penjati s karabinom u visoko stijenje.

»Ti, Agustín,« reče Robert Jordan. »Što znaš o puškomitraljezu?«

Agustín je čučao ondje, visok, crn, obrasla lica, upalih očiju, tankih usta i ogromnih,

izrađenih ruku.

»Pues, napuniti ga. Nišaniti njime. I pucati. Ništa više.«

»Ne smiješ pucati, dok ne dođu na pedeset metara, i to samo onda, kad si siguran, da idu k

prolazu, što vodi u spilju«, reče Robert Jordan.

»Da. Koliko je to?«

»Do onoga kamena.«

»Bude li među njima oficir, pucaj najprije na nj. Onda okreni oružje na druge. Miči ga vrlo

polagano. Samo ga malo treba pomicati. Naučit ću Fernanda da radi s njim. Drži ga čvrsto,

tako da ne poskakuje, pažljivo nišani i, ako možeš, ne puštaj više od šest metaka najednom.

Vatra puškomitraljeza zanosi prema gore. Svaki put nišani na jednoga čovjeka i prenosi vatru

na drugoga. Kad nišaniš u čovjeka na konju, nišani mu u trbuh.«

»Da.«

»Jedan treba da drži nožice, da puška ne odskače. Tako. On će ti i puniti pušku.«

»A gdje ćeš ti biti?«

»Bit ću ovdje nalijevo. Gore, otkuda mogu vidjeti sve, i štitit ću ti lijevi bok malom

máqinom. Ovdje. Ako dođu, možemo im prirediti pravi pokolj. Samo ne smiješ pucati prije

nego dođu do te blizine.«

»Vjerujem, da možemo prirediti pravi pokolj. Menuda matanza!«

»Ali ja se nadam, da ne će doći.«

»Da nema tvoga mosta, mogli bi im ovdje prirediti pokolj, pa otići odavle.«

»To ne bi ništa valjalo. Ne bi imalo svrhe. Most je dio onoga plana, po kojem ćemo

pobijediti u ratu. Ovo ovdje ne bi bilo ništa. Bio bi puki incident. Ništa.«

»Qué va, ništa. Svaki mrtvi fašist je jedan fašist manje.«

»Da. Ali s akcijom na most možemo zauzeti Segoviju. Glavni grad pokrajine. Misli na to.

To bi bio prvi, koji bismo zauzeli.«

»Misliš li to ozbiljno? Da možemo zauzeti Segoviju?«

»Da. To je moguće, ako slupamo most kako treba.«

»Htio bih i da ovdje izvrš'mo pokolj i da dignemo most.«

»Imaš veliki apetit«, reče mu Robert Jordan.

Za sve to vrijeme promatrao je vrane. Sada opazi, da jedna nešto promatra. Ptica zagrakće

i odleti. Ali druga ostade i dalje na drvetu. Robert Jordan pogleda prema Primitivu visoko

gore u stijenju. Ugleda ga kako osmatra krajinu pod sobom, ali nije davao nikakva znaka.

Robert Jordan se nagne i povuče zatvarač na puškomitraljezu, pregleda metke u okviru i

gurne zatvarač. Vrana je još bila na drvetu. Druga je široko kružila nad snijegom, pa se i ona

spustila. Na suncu i toplom vjetru snijeg je padao s natovarenih borovih grana.

»Priredit ću ti sutra ujutro pravi pokolj«, reče Robert Jordan. »Treba uništiti stražu kod

pilane.«

»Ja sam spreman«, odgovori Agustín. »Estoy listo.«

»I stražu kod cestarove kuće ispod mosta.«

»Za koju god hoćeš«, reče Agustín. »Ili za obje.«

»Ne za obje. Treba ih napasti u isto vrijeme«, reče Robert Jordan.

»Onda za bilo koju«, reče Agustín. »Već odavna sam se zaželio neke akcije u ovome ratu.

Pablo nas je ostavio da gnjilimo u neradu.«

Uto je došao Anselmo sa sjekirom.

»Želiš li još granja?« upitao je. »Meni se čini, da je dobro zaklonjeno.«

»Ne granja«, reče Robert Jordan. »Nego dva mala drveta, koja ćemo zasaditi ovdje i tamo,

da sve izgleda prirodnije. Tu nema dovoljno drveća, da bi moglo izgledati doista prirodno.«

»Donijet ću ih.«

»Odsijeci ih nisko, da se ne vide panjevi.«

Robert Jordan začu udarce sjekire u šumi iza sebe. Gledao je k Primitivu gore u stijenje, a

onda pogleda dolje na borje preko čistine. Jedna je vrana još uvijek bila ondje. Onda začu

prvi, visoki, drhtavi šum aviona, što se približavao. Pogleda gore i vidje ga visoko, sitnog i

srebrnog na suncu, i činilo se da se gotovo i ne miče po visokom nebu.

»Ne mogu nas vidjeti«, reče Agustinu. »Ali je dobro da se držimo tla. To je drugi izviđač

danas.«

»A oni jučerašnji?« upita Agustín.

»Sada su kao ružni sni«, reče Robert Jordan.

»Mora da su u Segoviji. Ružni sni čekaju ondje, da se ostvare.«

Avion je nestao za planinama, ali mu se šum motora još uvijek čuo.

Robert Jordan pogleda dolje i vidje vranu kako uzlijeće. Odletjela je ravno kroz drveće,

bez graktanja.

DVADESET I TREĆE POGLAVLJE

»Lezi«, šapne Robert Jordan Agustinu, a onda se okrene i mahne rukom. »Lezi, lezi«

Anselmu, koji je dolazio kroz prolaz s borom na leđima, kao da nosi božično drvce.

Robert Jordan vidje starca, kako je ispustio bor za jednu stijenu, i zatim nestao u kamenju, a

onda pogleda naprijed kroz otvor prema šumi. Nije vidio ništa, niti je išta čuo, ali je

osjetio kako mu srce tuče, a onda začu udarac kamena o kamen i štropot kamenčića, što se

kotrljao u padu. Okrene glavu nadesno i gledajući gore opazi Primitivovu pušku, kako se

četiri puta digla i spustila vodoravno. Onda više nije vidio ništa, doli bijelu prugu pred

sobom, s krugom konjskih tragova, i iza nje šumu.

»Konjica«, reče potiho Agustinu.

Agustín ga pogleda, a tamni mu se upali obrazi raširiše na donjem kraju, kako se iskesio.

Robert Jordan primijeti da se oznojio. Ispruži ruku i stavi mu je na rame. Ruka mu je još

uvijek bila ondje, kad ugledaše četiri konjanika, kako izjahaše iz šume, i osjeti, kako mu se

pod rukom trzaju mišići Agustinovih leđa.

Jedan je konjanik bio sprijeda, a trojica su jahala za njim. Onaj sprijeda je išao konjskim

tragom. Dok je jahao, gledao je u zemlju. Ostala trojica su išla za njim raširivši se u šumi. Svi

su pozorno promatrali. Robert Jordan osjeti kako mu srce tuče o snježno tlo, dok je ležao

raširenih lakata i promatrao ih preko nišana puškomitraljeza.

Vođa konjice je jahao po tragu do mjesta, gdje je skrenuo Pablo, i tu se zaustavi. Drugi

dojahaše do njega i zaustaviše se.

Robert Jordan ih je jasno vidio preko modrikaste čelične cijevi puškomitraljeza. Vidio je

lica ljudi, obješene sablje, od znoja potamnjele bokove konja, čunjaste obrise zagasito-žutih

pelerina i navarski naherene zagasitožute berete. Vođa okrene konja ravno prema otvoru u

kamenju, gdje je ležao mitraljez, i Robert Jordan mu ugleda mlado, od sunca i

vjetra potamnjelo lice, nablizo smještene oči, orlovski nos i predugu šiljastu donju čeljust.

Sjedeći na konju, čija su prsa s visoko dignutom glavom bila okrenuta prema Robertu

Jordanu, a sa čijeg je sedla, s desne strane, visio kundak lagane automatske puške,

vođa pokaže rukom prema otvoru, gdje se nalazio mitraljez.

Robert Jordan zabode lakte u zemlju i zagleda se duž cijevi u četvoricu jahača, što su se

zaustavila u snijegu. Trojica su od njih držala svoje automatske puške vani. Dvojica su ih

držala preko jabuke na sedlima. Treći je sjedio na konju tako, da je pušku spustio nadesno,

dok mu je kundak počivao uz bok.

Rijetko kad se vide na ovom dometu, pomisli. Barem ih ne možeš vidjeti ovako duž cijevi

ovakve puške. Obično moraš podići zadnji nišan, jer su kao minijaturni ljudi, pa se moraš

vraški namučiti da do tamo dobaciš, ili dođu jureći, talasajući se, jureći, a ti tučeš kakav

obronak vatrom, ili braniš neku ulicu, ili gađaš u prozore, ili ih gledaš u daljini kako stupaju

cestom. Samo u vlaku ih ovako gledaš. Samo onda su kao sada, i s četiri metka ih možeš

raspršiti. Na ovoj daljini, kroz nišan, čine ti se dvaput veći od čovjeka.

Ti, mislio je, gledajući na mušicu prednjeg nišana, koji je sada čvrsto sjedio u rezu

stražnjeg nišana, a vršak mušice počivao usred vođinih prsiju, malko nadesno od crvenoga

znaka, što je u jutarnjem suncu jarko blistao na zagasitožutoj pelerini. Ti, pomisli, misleći

sada po španjolski i pritišćući prstom prednji dio braniča okidača, da ga zadrži da ne pritisne

ondje, gdje bi izazvao brzu, iznenadnu, smrtonosnu silu puškomitraljeza. Ti, pomisli ponovo,

umrijet ćeš u cvijetu svoje mladosti. I ti, mislio je, i ti, i ti. Ali, to se ne smije dogoditi.

Ne smije se dogoditi.

Osjetio je, da je Agustín uza nj počeo kašljati, da zadržava kašalj, da ga guši i guta. A

onda, kad je ponovo pogledao duž pouljene modrine cijevi, kroz otvor među grančicama

pritišćući još uvijek prstom branič okidača, opazi vođu, kako je okrenuo svoga konja i

pokazao prema šumi, kamo je vodio Pablov trag. Njih četvorica otkasaše u šumu, a Agustín

reče tiho: »Cabrones!«

Robert Jordan se obazre prema kamenju, gdje je Anselmo ispustio drvo.

Kroz kamenje im se približavao Ciganin Rafael noseći platnene bisage, zabacivši pušku na

leđa. Robert Jordan mu mahne rukom, da se sakrije, i ciganin nesta s vidika.

»Mogli smo ubiti svu četvoricu«, reče mirno Agustín. Još uvijek je bio mokar od znoja.

»Da«, prošapće Robert Jordan. »Ali tko zna, što bi se izleglo iz pucnjave«.

Upravo tada začu novo kotrljanje kamena, pa se brzo obazre okolo. Ali ni ciganin ni

Anselmo se nisu mogli vidjeti. Pogleda na svoj ručni sat i onda gore k Primitivu, koji je

kratkim zamasima dizao i spuštao pušku, toliko puta, da se činilo beskrajno mnogo. Pablo je

otišao pred četrdeset i pet minuta, pomisli Robert Jordan, i onda začu topot konjice, koja se

približavala.

»No te apures«, šapne Agustinu. »Ne brini. Otići će kao i oni«.

Na vidiku se pojavilo, kašući duž ruba šume, u dvoredu, dvadeset jahača, naoružanih i

obučenih kao što su bili prvi, sablje su im se njihale, a karabini su im stršili iz korica; i oni

odoše dolje, u šumu, kao i prvi.

»Tu ves?« reče Robert Jordan Agustinu. »Vidiš?«

»Mnogo ih je bilo«, reče Agustín.

»S ovima bi se morali boriti, da smo uništili prve«, reče potiho Robert Jordan. Srce mu se

sada već umirilo, ali je osjećao, da mu je košulja na prsima mokra od snijega, što se topio. U

prsima je osjećao neku prazninu.

Sunce je blistalo po snijegu, što se brzo topio. Vidio je kako ga nestaje sa debala drveća, a

pred samim mitraljezom, pred njegovim očima, površina snijega se ovlažila i postala krhka

kao pokost, jer mu je vrućina sunca topila gornji dio, a toplina zemlje je zagrijavala odozdo

snijeg, što je ležao na njoj.

Robert Jordan pogleda gore, gdje je Primitivo bio na straži i opazi, da mu, prekriživši obje

ruke s dlanovima dolje, daje znak »Ništa«.

Anselmova se glava ukaže iznad kamena, pa mu Robert Jordan mahne da dođe. Starac je

puzao od stijene do stijene, dok se nije popeo gore i legao pokraj mitraljeza.

»Mnogo ih je«, reče. »Mnogo«.

»Ne treba mi više drveća«, reče mu Robert Jordan. »Više nam nije potrebno

pošumljivati«.

I Anselmo i Agustín se nasmijaše.

»Ovo je dobro izdržalo ispit, a bilo bi opasno sada saditi drveće, jer će se oni vratiti, a

možda nisu glupi«.

Osjećao je potrebu da govori, a to je kod njega značilo, da je opasnost bila velika. Uvijek

je mogao po jakosti želje da govori, koja bi nastupila iza toga, reći kolika je bila opasnost.

»Dobar zaklon, á?« rekao je.

»Dobar«, odgovori Agustín. »Dobar, da im sav njihov fašizam. Mogli smo ubiti četvoricu

njih. Jesi l’ vidio?« reče Anselmu.

»Vidio sam«.

»Ti«, reče Robert Jordan Anselmu. »Treba da odeš na svoje jučerašnje mjesto ili neko

drugo dobro mjesto, koje sam izabereš, da osmatraš cestu i da izvijestiš o svim pokretima,

kao i jučer. U tome smo već zakasnili. Ostani do mraka. Onda se vrati, pa ćemo poslati

drugoga«.

»A tragovi, što će za mnom ostati?«

»Pođi odozgo, čim se otopi snijeg. Cesta će biti blatna zbog snijega. Pripazi, da li je bio

velik promet kamiona ili da li u snijegu na cesti ima tankovskih tragova. To je sve, što ti

možemo reći, dok ne odeš tamo i ne vidiš«.

»Ako dopuštaš?« reče starac.

»Što?«

»Ako dopuštaš, mislim da bi bilo bolje, da odem u La Granju i istražim tamo, što se noćas

dogodilo i da nađem nekoga, tko će osmatrati danas onako kako si me naučio. On bi mogao

dati izvještaj noćas, ili još bolje, mogao bih ja ponovo u La Granju po izvještaj«.

»Ne bojiš li se, da bi mogao sresti konjicu?«

»Ne, kad više ne bude snijega.«

»Ima li tko u La Granji, tko bi to mogao?«

»Da. Za to, da. Bila bi to jedna žena. Ima dosta pouzdanih žena u La Granji.«

»To vjerujem«, reče Agustín. »Štoviše, znam, a ima ih nekoliko, koje bi poslužile i za

druge svrhe. Hoćeš li da ja odem?«

»Neka ide starac. Ti barataš puškomitraljezom, a dan još nije svršio«.

»Otići ću, kad okopni snijeg«, reče Anselmo. »A snijeg brzo kopni«.

»Što misliš, da li bi mogli uhvatiti Pabla?« upita Robert Jordan Agustina.

»Pablo je vješt«, reče Agustín. »Da li ljudi mogu bez pasa uhvatiti mudroga jelena?«

»Katkada da«, reče Robert Jordan.

»Pabla ne«, reče Agustín. »Jasno, on je sada samo otpadak onoga, što je jednom bio. Ali

ipak nešto znači i to da se u ovim planinama održao živ i zdrav i da može da se opija na smrt,

dok su toliki poginuli uza zid.«

»Je li zbilja sposoban tako, kako govore?«

»Još mnogo sposobniji«.

»Cómo qué no? Da nije tako sposoban, bio bi noćas poginuo. Čini mi se, da se ti, Inglés,

ne razumiješ u politiku, niti u gerilsko ratovanje. U politici i u ovome drugom, prva je stvar,

da se održiš na životu. Vidiš, kako se on sinoć održao na životu. A koliko je gnoja progutao i

od mene i od tebe«.

Sada, kad je Pablo ponovo pripadao njihovoj jedinici, Robert Jordan nije htio govoriti

protiv njega, i čim je izgovorio, požalio je ono, što je rekao o njegovoj sposobnosti. On je

sam znao, kako je Pablo sposoban. Pablo je odmah uvidio sve što ne valja u naređenju o

razaranju mosta. Svoju opasku je izrekao samo zato, što ga ne voli, iako je znao, dok ju je

izgovorio, da nije točna. I to je bio dio njegove želje da previše govori nakon napora. Zato

sada prestane s time i reče Anselmu: »I po danu ćeš ići u La Granju?«

»To nije teško«, odgovori starac. »Ne ću ići s vojničkom glazbom«.

»Niti sa zvonom oko vrata«, reče Agustín. »Nit će nositi barjak«.

»Kako ćeš ići?«

»Gore i dolje kroza šumu«.

»A ako te ulove?«

»Imam isprave«.

»Imamo ih svi, ali krive moraš brzo progutati«.

Anselmo mahne glavom i potapša se po prsnom džepu svoga kaputa.

»Koliko sam puta o tome razmišljao«, reče. »I nikada mi se nije svidjelo da gutam papir«.

»Mislio sam već, da bi trebali na svakoj ispravi nositi malo gorušice«, reče Robert Jordan.

»Ja u svom lijevom džepu nosim naše isprave. U desnom fašističke. Tako se čovjek ne može

zabuniti u žurbi.

Mora da su svi osjetili da je velika opasnost, kada je vođa prve konjičke patrole pokazao

na ulaz, jer su sada svi mnogo govorili. Previše, pomisli Robert Jordan.

»Ali, gle, Roberto«, reče Agustín. »Kažu da vlada svakim danom ide sve više udesno. Da

u Republici više ne govore drug, nego señor i señora. Možeš li pomicati svoje džepove?«

»Kad se pomaknu suviše udesno, nosit ću ih u svom stražnjem džepu«, reče Robert

Jordan, »i prišit ću ih na sredinu«.

»Nek ti ostanu na košulji«, reče Agustín. »Zar da dobijemo rat, a izgubimo revoluciju?«

»Ne«, odgovori Robert Jordan. »Ali ako ne pobijedimo u ovome ratu, ne će biti ni

revolucije ni Republike, ni tebe, ni mene, ni ničega drugoga, nego samo najveći carajo«.

»To velim i ja«, reče Anselmo. »Samo da dobijemo rat«.

»I poslije da strijeljamo anarhiste i komuniste i svu tu canallu, osim dobrih

republikanaca«, reče Agustín.

»Da dobijemo rat i da nikoga ne strijeljamo«, reče Anselmo. »Da vladamo pravedno, i da

svi sudjeluju u dobrobiti prema onome, koliko koji doprinese. A one što su se borili protiv

nas, treba da preodgojimo, da uvide svoje pogreške«.

»Morat ćemo mnoge strijeljati«, reče Agustín. »Mnoge, mnoge, mnoge«.

Udario je stisnutom desnom šakom o dlan lijeve.

»Da nikoga ne strijeljamo. Štaviše, ni vođe. Da ih preobrazimo radom«.

»Ja znam na kakav bi ih posao stavio«, reče Agustín, uze nešto snijega i stavi ga u usta.

»Kakav, ti zločesti čovječe?« upita Robert Jordan.

»Dva najdivnija posla«.

»To su?«

Agustín stavi još nešto snijega u usta i pogleda preko čistine, kuda je odjahala konjica.

Onda ispljune rastopljeni snijeg. »Vaya. Kakav doručak«, reče. »Gdje je prljavi cigo?«

»Kakvi su to poslovi?« upita ga Robert Jordan. »Govori, zli jeziče«.

»Skakanje iz aviona bez padobrana«, reče Agustín, a oči mu se zasjaju. »To za one, do

kojih nam je stalo. A druge bi nabili na vrhove stupova ograda«.

»To je sramota što govoriš«, reče Anselmo. »Tako ne ćemo nikada doći do Republike.«

»Htio bih plivati deset liga88

u krepkoj juhi načinjenoj od cojones svih njih«, reče Agustín.

»A kad sam vidio onu četvoricu i pomislio, da ih možemo ubiti, bilo mi je kao kobili u oboru

kad čeka ždrijepca«.

»Ali ipak znaš, zašto ih nismo ubili«, reče mirno Robert Jordan.

»Da«, odvrati Agustín. »Da. Ali sam osjetio takvu potrebu, kao kobila kada se tjera. Ne

možeš znati, što je to, ako nisi imao takva osjećaja«

»Bio si se oznojio«, reče Robert Jordan. »Mislio sam, da je to od straha«.

»Od straha, da«, reče Agustín. »Od straha i onoga drugoga. A u ovom životu nema

snažnije stvari od onoga.«

Da, mislio je Robert Jordan. Mi to radimo hladno, ali oni ne, niti su ikada radili. To im je

kao posebno otajstvo. Njihovo staro otajstvo, što su ga imali prije nego je ova vjera došla s

drugoga kraja Sredozemlja, a koje nikada nije napušteno, nego samo potisnuto i sakriveno, da

ga opet iznesu u ratovima i inkvizicijama. To su ljudi auto da féa, čina vjere. Ubijanje je

nešto, na što je čovjek prisiljen, ali njihovo se razlikuje od našega. A ti, pomisli, ti nikada

nisi tome podlegao? Nisi ga nikada osjetio u Sierri? Niti kod Usere? Ni za cijelo vrijeme u

Estremaduri? Niti igdje drugdje? Qué va, reče sam sebi. Kod svakoga vlaka.

Nemoj izmišljati sumnjivu literaturu o Berberima i starim Ibercima i priznaj, da ti se

sviđalo ubijati, kao što i svi vojnici po zanatu gdjekad uživaju u tome, bez obzira da li to

priznali ili ne. Anselmo to ne voli, jer je lovac, a ne vojnik. Ali ne idealiziraj ni njega. Lovci

ubijaju životinje, vojnici ubijaju ljude. Ne laži samome sebi, pomisli. Niti izmišljaj literature

o tome. Već je dugo da si zaražen time. A ne izmišljaj ni o Anselmu. On je kršćanin, a to

je nešto vrlo rijetko u katoličkim zemljama.

Ali, pomisli, kod Agustina sam mislio, da je strah. Onaj prirodni strah prije borbe. A bilo

je i ono drugo. Naravno, on se sada, možda, razmeće. Bio ga je zahvatio velik strah. Taj strah

sam osjetio pod rukom. Ali, već je vrijeme da prestanemo govoriti.

»Pogledaj, da li je ciganin donio hranu«, reče Anselmu. »Ne pusti ga da dođe gore. On je

lud. Donesi je sam. I ma koliko donio, pošalji ga natrag, da donese još. Gladan sam«.

DVADESET I ČETVRTO POGLAVLJE

Sada se jutro pretvorilo u kasni svibanj; nebo bijaše visoko i vedro, vjetar je duvao toplo

po plećima Roberta Jordana. Snijega je brzo nestajalo, i oni su doručkovali. Svaki je dobio

dva velika sendviča s mesom i kozjim sirom, a Robert Jordan odreže džepnim nožem debele

kriške luka i stavi ih s obiju strana mesa i sira, između kruha.

»Dah će ti vonjati tako, da će prodrijeti kroz šumu sve do fašista«, reče Agustín i sam s

punim ustima.

»Daj mi mješinu da isperem usta«, reče Robert Jordan s ustima punim mesa, sira, luka i

ižvakana kruha.

Bio je gladniji nego ikad, pa je napunio usta vinom, koje je odisalo malo po smoli s

mijeha, i sve to progutao. Onda ponovo napuni usta vinom, podigavši mješinu tako, da mu je

vino curilo u samo grlo; kad je podigao ruku, mješina se doticala borovih iglica na zaklonu,

što je pokrivao puškomitraljez, a glavom se naslonio o borove grančice, kad ju je savio

unatrag, da vino može bolje teći u usta.

»Hoćeš l’ i ovaj sendvič?« upita ga Agustín, pruživši mu ga preko mitraljeza.

»Ne. Hvala. Pojedi ga«.

»Ne mogu. Nisam navikao da jedem ujutro«.

»Zbilja ga ne ćeš?«

»Ne. Uzmi ga«.

Robert Jordan ga uze i metne na krilo, da izvadi luk iz vanjskog džepa svoga kaputa, gdje

su se nalazile i bombe, a zatim otvori nož da ga izreže. Zguli s površine tanki sloj, koji se

uprljao u džepu, a onda odsiječe debelu krišku. Vanjski kolut mu pade na zemlju, ali ga on

podiže, smota i stavi u sendvič.

»Jedeš li uvijek luk za doručak?« upita Agustín.

»Kad god ga imam«.

»Da li to rade svi u tvojoj zemlji?«

»Ne«, reče Robert Jordan. »Tamo to ne vole«.

»Drago mi je«, reče Agustín. »Uvijek sam Ameriku smatrao civiliziranom zemljom«.

»A što imaš protiv luka?«

»Miris. Ništa drugo. Drukčije je poput ruže«.

Robert Jordan mu se nasmiješi s punim ustima.

»Poput ruže«, reče. »Baš poput ruže. Ruža je ruža, nije luk«.

»Tvoj luk ti djeluje na mozak«, reče Agustín. »Pripazi«.

»Luk je luk je luk«, reče veselo Robert Jordan i pomisli, a kamen je kamen, stijena,

pećina, šljunak.

»Isperi vinom usta«, reče Agustín. »Vrlo si čudan, Inglés. Velika je razlika između tebe i

onoga dinamitaša, koji je radio s nama«.

»Ima jedna velika razlika«.

»Reci mi je«.

»Ja sam živ, a on je mrtav«, reče Robert Jordan. Onda pomislih što je to s tobom? Zar se

tako govori? Da li si se zbog hrane najednom tako glupo raspoložio? Što ti je, zar si se opio

lukom? Zar do toga toliko držiš? Nikada nisi mnogo držao do toga, reče iskreno sam sebi.

Nastojao si da držiš, ali nikada nisi. Ne treba da lažeš sebi u ovo kratko vrijeme, što ti još

preostaje.

»Ne«, reče sada ozbiljno. »Ono je bio čovjek, koji je mnogo patio«.

»A ti? Ti nisi patio?«

»Ne«, odvrati Robert Jordan. »Ja se ubrajam među one, koji malo pate.«

»I ja«, reče Agustín. »Ima ih, koji pate i koji ne pate. Ja vrlo malo patim«.

»To bolje«, reče Robert Jordan, nagnuvši ponovo mješinu. »A s ovim još bolje«.

»Ja trpim za druge«.

»Kao što moraju svi dobri ljudi«.

»Ali sam za se trpim malo«.

»Imaš l’ ženu?«

»Ne«.

»Ni ja«.

»Ali sad imaš Mariju«.

»Da«.

»Ima tu nešto čudnovato«, reče Agustín. »Otkada je došla k nama poslije napada na vlak,

Pilar ju je tako divljački odvajala od nas, kao da je u karmelićanskom samostanu. Ne možeš

ni zamisliti, kako ju je budno čuvala. Došao si ti, i ona ti ju je predala na dar. Što kažeš na

to?«

»Nije tako bilo«.

»Nego kako?«

»Dala mi ju je na čuvanje«.

»A tvoje čuvanje je joder s njom cijelu noć?«

»Srećom«.

»Lijep način, da se netko čuva«.

»Zar ti ne možeš shvatiti, da čovjek može ovako čuvati nekoga?«

»Da, ali tako bi je svaki od nas mogao čuvati?«

»Ne govorimo više o tome«, reče Robert Jordan. »Ozbiljno je volim«.

»Ozbiljno?«

»Tako, da na svijetu nema ništa ozbiljnijega«.

»A nakon toga? Nakon mosta?«

»Poći će sa mnom«.

»Onda«, reče Agustín. »Ne govorimo više o tome, i neka vas oboje prati sreća«.

I on podiže mješinu s vinom i dobrano potegnu, a zatim je pruži Robertu Jordanu.

»Još nešto, Inglés«, reče.

»Da? «

»I ja sam je jako volio«.

Robert Jordan mu položi ruku na rame.

»Jako«, reče Agustín. »Jako. Jače nego bi itko mogao zamisliti«.

»Ja mogu zamisliti«.

»Tako je djelovala na me, da se to više ne da izbrisati«.

»Mogu zamisliti«.

»Slušaj. To ti najozbiljnije govorim«.

»Samo kaži«.

»Nikada je se nisam ni dotakao, niti sam imao išta s njom, ali je jako volim. Inglés, ne

budi lakomislen s njom. Ona nije nikakva kurva zato, što spava s tobom«.

»Pazit ću na nju«.

»Vjerujem ti. I još nešto. Ne možeš ni zamisliti, što bi bilo s takvom djevojkom, da nema

revolucije. Preuzeo si veliku odgovornost. Ona je zaista mnogo patila. Ona nije kao mi«.

»Oženit ću se njome«.

»Ne. Ne to. To nije potrebno u revoluciji. Ali...« kimne glavom . .. »bilo bi bolje«.

»Oženit ću se njome«, reče Robert Jordan i osjeti kako mu je grlo nabreklo, dok je to

govorio. »Jako je volim«.

»Kasnije«, reče Agustín. »Kad bude prilike. Važno je da to namjeravaš«.

»Namjeravam«.

»Slušaj«, nastavi Agustín. »Govorim previše o stvari, u koju nemam nikakva prava da se

uplećem, ali poznaš li mnogo djevojaka u ovoj zemlji?«

»Nekoliko«.

»Kurva?«

»Neke nisu bile.«

»Koliko?«

»Nekoliko«.

»A jesi T spavao s njima?«

»Ne«.

»Vidiš?«

»Da«.

»Hoću da kažem, da Marija to ne radi olako?«

»Ni ja«.

»Da sam i pomislio na to, bio bih te noćas ustrijelio, kad si spavao s njom. Za to mi, ovdje,

često ubijamo«.

»Slušaj me, stari druže«, reče Robert Jordan. »Tako je bilo, jer nemam vremena za

formalnosti. Nemamo vremena. Sutra ćemo se morati boriti. Za mene samog to nije ništa. Ali

za Mariju i mene to opet znači, da u te vrijeme treba da proživimo sav svoj život«.

»A jedan dan i jedna noć je kratko vrijeme«, reče Agustín.

»Da. Ali smo imali jučerašnji dan, pretprošlu i prošlu noć«.

»Slušaj«, reče Agustín. »Kad bih ti mogao pomoći?«

»Ne. Nama je dobro«.

»Kad bih mogao učiniti išta za tebe i za ošišanu glavu ...«

»Ne«.

»Zbilja, tu čovjek može malo što učiniti za drugoga«.

»Ne. Može mnogo«.

»Što? «

»Bez obzira, što će se dogoditi danas i sutra u toku borbe, imaj povjerenja u me i slušaj

me, pa makar ti se naređenja činila i nepravilna«.

»Imam povjerenja u tebe. Nakon onoga s konjicom i nakon što si poslao konja«.

»To nije ništa. Vidiš, mi svi radimo na jednoj stvari: da pobijedimo u ratu. Ako ne

pobijedimo, sve drugo je besmislica. Sutra nas čeka vrlo važan posao. Zaista važan. A morat

ćemo se i boriti. U borbi mora biti discipline. Mnogo štošta nije onako, kako se čini.

Disciplina mora proistjecati iz povjerenja i pouzdanja.

Agustín pljune na tlo.

»Marija i sve ono, to je stvar za sebe«, reče. »Marija i ti morate iskoristiti vrijeme, što ga

imate, kao ljudska bića. Ako ti mogu pomoći, samo reci. Ali za sutrašnju stvar, slušat ću te

slijepo. Ako je za sutrašnju stvar potrebno umrijeti, polazim veselo i laka srca«.

»Tako i ja osjećam«, reče Robert Jordan. »Ali me raduje, da i od tebe to čujem«.

»Još nešto«, nastavi Agustín. »Onaj gore«, pokaže na Primitiva, »vrlo je pouzdan. Pilar

mnogo, mnogo više nego što možeš zamisliti. Stari Anselmo također. I Andrés. I Eladio. Vrlo

miran, ali pouzdan čovjek. I Fernando. Ne znam \ što ti misliš o njemu. Istina, teži je od žive,

dosadniji od vola, koji vuče cestom kola. Ali će se boriti i izvršiti, što ; mu se kaže. Es muy

hombre! Vidjet ćeš«.

»Sretni smo«.

»Ne. Imamo i dva slabića. Ciganina i Pabla. Ali Sordova grupa je bolja od nas toliko,

koliko smo mi bolji od kozjih brabonjaka«.

I »Onda je sve dobro«.

I »Da«, reče Agustín. »Ali bih želio da je to već danas«.

»I ja. Da svršimo s tim. Ali nije«.

»Misliš li, da bi moglo biti gadno?«

»Moglo bi«.

»Ali ti si sada jako raspoložen, Inglés.«

»Da«.

»I ja. Usprkos onome o Mariji i svemu drugom«.

»Znaš li zašto?«

»Ne«.

»Ni ja. Možda je takav dan. Dan je krasan«.

»Tko zna? Možda zato, jer nas čeka borba«.

»Mislim, da će to biti«, odvrati Robert Jordan. »Ali ne danas. Danas je moramo izbjeći. To

je najvažnije; to je važnije od svega«.

Dok je govorio čuo je nešto. Bio je to neki Šum iz daljine, koji je nadjačao ćarlijanje

toploga vjetra u drveću. Nije bio baš siguran, pa ostade otvorenih usta, napne uši i u isti

čas pogleda u Primitiva. Učinilo mu se, da ga je čuo, ali onda se šum izgubio. Vjetar

je šumio u borju, pa se Robert Jordan sav napne ne bi li čuo. Onda opet začu šum kako

slabašno dolazi s vjetrom.

»Za me to nije ništa tragična«, čuo je Agustina gdje govori. »Nije to ništa, što Marija ne će

biti moja. Ići ću i dalje s kurvama, kao i dosada«.

»Šuti«, reče mu Robert Jordan, ne slušajući ga; ležao je uza nj okrenuvši glavu

od njega. Agustín ga naglo pogleda.

»Qué pasa?« upita.

Robert Jordan stavi ruku na usta i nastavi slušati. Ponovo se čulo. Čulo se slabašno,

potmulo, suho i negdje daleko. Ali sada se nije prevario. Bilo je to određeno, pucketavo,

talasaste štektanje vatre automatskog oružja. Odjekivalo je, kao da negdje u daljini, izvan

dohvata uha, jedna za drugom praskaju sitne vatrometne rakete.

Robert Jordan pogleda gore Primitivu, koji je sada ispružio glavu, i gledajući u njih,

rukom zaslonio uho. Kad ga je pogledao, Primitivo upre rukom na planinu, prema najvišem

dijelu krajine.

»Kod El Sorda se vodi borba«, reče Robert Jordan.

»Onda, hajde da mu pomognemo«, reče Agustín. »Sakupi ljude. Vámonos«.

»Ne«, reče Robert Jordan. »Ostajemo ovdje«.

DVADESET I PETO POGLAVLJE

Robert Jordan je gledao gore, gdje je na svojoj osmatračnici stajao Primitivo, držeći pušku

i pokazujući njom. On mu kimne glavom, ali je čovjek i dalje upirao puškom, držeći ruku na

uhu; i upirao dalje, kao da se boji, da ga možda nije razumio.

»Ostani ovdje uz mitraljez i ne pucaj dok ne bude sigurno, sigurno da dolaze. Pa ni onda

dok ne stignu sve do onoga grma«, pokaže Robert Jordan. »Razumiješ li?«

»Da. Ali. ..«

»Nema ali. Objasnit ću ti kasnije. Idem k Primitivu«.

Anselmo je bio uza nj, i on reče starcu:

»Viejo, ostani tu s Agustinom kod puškomitraljeza. Govorio je polako i bez žurbe. »Ne

smije pucati, dok konjica zbilja ne počne ulaziti ovamo. Ako se samo pokaže, mora je pustiti

na miru, kao što smo prije učinili. Bude li morao pucati, drži čvrsto nožice i dodavaj' mu

okvire, kad ih isprazni.«

»Dobro«, reče starac. »A La Granja?«

»Kasnije«.

Robert Jordan se stade penjati uz sive klisure. Pod rukama im je osjećao mokrinu, dok se

vukao gore. Sunce je brzo topilo snijeg na njima. Vršci klisura su se sušili, a on se penjao i

promatrao okolicu; vidio je borovu šumu, dugu otvorenu čistinu i široku dolinu ispred

visokih, dalekih planina s druge strane. Zatim je stao kraj Primitiva u jednu šupljinu iza dviju

klisura, a mali garavi čovjek mu reče: »Napadaju Sorda. Što da radimo?«

»Ništa«, reče Robert Jordan.

Tu je mogao jasno čuti pucnjavu, i dok je promatrao krajinu, opazi daleko, preko udaljene

doline, gdje se kraj ponovo naglo diže, odjeljenje konjice, kako je izjahalo iz šume i kako jaše

preko snježne padine uzbrdo u pravcu pucnjave. Vidio je dugački dvored ljudi i konja, kako

se crni na snijegu i kako se ukoso penje uzbrdo. Gledao je, kako dvored stiže na vrh kose i

ulazi u drugu šumu.

»Moramo im pomoći«, reče Primitivo. Glas mu je bio suh i jednoličan.

»To je nemoguće«, reče mu Robert Jordan. »Cijelo sam jutro to očekivao.«

»Kako to?«

»Otišli su sinoć da ukradu konje. Snijeg je prestao padati, a oni su ih pratili po tragu do

gore«.

»Ali im moramo pomoći«, reče Primitivo. »Ne možemo ih tako ostaviti same. To su naši

drugovi«.

Robert Jordan mu stavi ruku na rame.

»Ne možemo učiniti ništa«, reče. »Kad bismo mogli, ja bih učinio«.

»Ima jedan put, kojim bismo im mogli prići odozgo. Možemo ići tim putem s konjima i s

oba mitraljeza. S onim odozdo i tvojim. Tako im možemo pomoći«.

»Slušaj ...« reče Robert Jordan.

»Samo to ću slušati«, reče Primitivo.

Pucnjava je odjekivala u valovima, koji se uzajamno pristizavahu. Onda, u suhom

štektanju automatskog oružja, začuše tešku i muklu tutnjavu ručnih bombi.

»Izgubljeni su«, reče Robert Jordan. »Bili su izgubljeni, čim je prestao snijeg. Odemo li

gore i mi smo izgubljeni. Nemoguće je da dijelimo naše snage«.

Po Primitivovim vilicama, usnama i vratu su se osule točkice sijede čekinjaste brade.

Ostali dio lica mu je bio jednolike smeđe boje, sa sploštenim, slomljenim nosom i sivim

duboko usađenim očima; promatrajući ga, Robert Jordan opazi, kako mu podrhtavaju dlačice

na kutovima usta i na vratnim žilama.

»Slušaj«, reče. »To je pokolj«.

»Jest, ako su ih opkolili«, reče Robert Jordan. »A možda su se neki i izvukli«.

»Pođemo li sada, možemo im udariti s leđa«, reče Primitivo. »Hajde da nas četvorica

pođemo s konjima«.

»Pa što onda? Što će se dogoditi, kad ih napadnete s leđa?«

»Pridružit ćemo se Sordu.«

»Da izginete ondje? Pogledaj na sunce. Dan je dugačak«.

Nebo je bilo visoko i bez oblaka, a sunce im je svojom toplinom grijalo leđa. Na južnim

padinama proplanka ispod njih vidjela se sada prošarica, a s borova je već pao sav snijeg.

Klisure pod njima, mokre od snijega, što se otopio, isparivale su se sada lagano na toplom

suncu.

»Moraš izdržati«, reče Robert Jordan. »Hay que aguantarse. U ratu se događaju takve

stvari«.

»Ali, zar ne možemo ništa učiniti? Zbilja?« Primitivo ga je tako gledao, da je Robert

Jordan znao, da ima povjerenja u nj. »Ne bi l’ mogao poslati mene i još jednoga s malom

strojnicom«.

»Bilo bi bez koristi«, reče Robert Jordan.

Učinilo mu se, da je vidio nešto, što je tražio pogledom, ali to bijaše sokol, koji se spuštao

niz vjetar, a onda se digao iznad linije najudaljenijih borovih šuma. »Bilo bi beskorisno i da

svi odemo«, rekao je.

Upravo se tada udvostruči pucnjava, i u njoj se začu teška tutnjava ručnih bombi.

»Oh, da im sve njihovo!« reče Primitivo u savršenoj pobožnosti psovke, sa suzama u

očima i drhtavim licem. »O bože i gospo, da im mlijeko njihova smrada«.

»Umiri se«, reče Robert Jordan. »Doskora ćeš se boriti s njima. Eno dolazi žena«.

Pilar se uspinjala k njima, verući se teško uz klisure.

Kad god je niz vjetar do njih doprla pucnjava, Primitivo je ponavljao: »Da im sve njihovo.

Oh, bože i gospo blažena, da im sve njihovo«. Robert Jordan se spustio dolje da pomogne

Pilar, da se uspne.

»Qué tal, ženo«, reče, uhvativši je za obje ruke i povuče je, kad se stala teško uspinjati

preko posljednje pećine.

»Tvoj dalekozor«, reče ona i povuče remen preko glave. »Dakle, sručilo se na Sorda?«

»Da«.

»Pobre«, reče sažalno. »Jadni Sordo«.

Zaduhala se teško od penjanja, pa je uhvatila ruku Roberta Jordana i čvrsto je stegla

svojom, dok je razgledavala kraj.

»Kako ti izgleda borba?«

»Loše. Jako loše«.

»Je li jodido?«

»Mislim, da jest«.

»Pobre«, reče. »Sigurno zbog konja?«

»Vjerojatno«.

»Pobre«, reče Pilar. Zatim: »Rafael mi je ispripovijedao cijeli roman đubra o konjici.

Koliko ih je bilo?«

»Jedna patrola i dio eskadrona«.

»Dokle su došli?«

Robert Jordan joj pokaže, gdje se patrola zaustavila i gdje je sakriven puškomitraljez.

Odonuda, gdje su stajali, mogli su vidjeti samo jednu Agustinovu čizmu, što je virila iz

pozadine zaklona.

»Ciganin veli, da su dojahali dotle, da su se prsa vođina konja doticala puščane cijevi«,

reče Pilar. »Čudna pasmina. Tvoj dalekozor je bio u spilji«.

»Jeste li sve spremili?«

»Sve, što se može ponijeti. Znaš li što o Pablu?«

»Bio je četrdeset minuta pred konjicom. Pošli su za njegovim tragom«.

Pilar mu se nasmije. Još ga je držala za ruku. Onda je ispusti. »Nikada ga ne će vidjeti«,

reče. »A sada o Sordu. Možemo li išta učiniti?«

»Ništa«.

»Pobre«, reče. »Jako sam zavoljela Sorda. Jesi l’ siguran, siguran, da je jodido?«

»Da. Vidio sam mnogo konjice«.

»Više nego ovdje?«

»Drugi cijeli eskadron, kako jaše gore«.

»Slušaj«, reče Pilar. »Pobre, pobre Sordo«.

Slušali su pucnjavu.

»Primitivo je htio da odemo gore«, rekne Robert Jordan.

»Jesi l’ poludio?« Pilar će čovjeku plosnata lica. »Kakve locos odgajamo oko sebe?«

»Želio sam da im pomognemo«.

»Qué va«, reče Pilar. »Još jedan romantik. Zar ne vjeruješ, da ćeš dosta brzo i ovdje

umrijeti, bez nepotrebna putovanja?«

Robert Jordan je promatrao njezino nezgrapno smeđe lice s izbočenim indijanskim

jagodicama, široko razmaknutim tamnim očima i nasmiješenim ustima s teškom, jetkom

gornjom usnicom.

»Moraš se držati kao čovjek«, reče Primitivu. »Odrastao si čovjek. Ti sa svojom sijedom

kosom i ostalim«.

»Ne zbijaj šale sa mnom«, reče tmurno Primitivo. »Ako čovjek ima malo srca i malo

mašte...«

»Treba znati da vlada njima«, reče Pilar. »Ne boj se, umrijet ćeš doskora s nama. Ne treba

da to tražiš kod drugih, A što se tiče mašte, Ciganin je ima dosta za sve. Kakav mi je roman

ispričao«.

»Da si sama vidjela, ne bi to nazivala romanom«, reče Primitivo. »Bio je to vrlo ozbiljan

trenutak«.

»Qué va,« reče Pilar. »Nešto konjice je dojahalo ovamo i onda odjahalo. A vi ste iz toga

napravili junaštvo. Dotuda smo se, eto, srozali našim neradom«.

»A ni ovo sa Sordom nije ozbiljno?« reče sada prezirno Primitivo. Vidjelo se, da ga je

zaboljelo svaki put, kada je vjetar donio sa sobom pucnjavu, pa je htio ili da ode u borbu, ili

da Pilar ode i da ga ostavi na miru.

»Total, qué?« reče Pilar. »Dogodilo se, što se dogodilo. Ne gubi cojones zbog nesreća

drugih«.

»Samu sebe«, reče Primitivo. »Ima žena tako glupih i surovih, da su nepodnosive«.

»Zato da podnose i pomažu one ljude, koji su bijedno opremljeni za oplodnju,« reče Pilar,

»ako se odavde ništa ne vidi, ja odlazim.«

Upravo tada začu Robert Jordan visoko nad sobom avion. Pogleda gore i na visokom nebu

ugleda isti izviđački avion, koji je vidio rano ujutro. Sada se vraćao iz smjera fronte, a letio je

prema visovima, gdje su napadali El Sorda.

»To je zloguka ptica«, reče Pilar. »Hoće li vidjeti, što se tamo događa?«

»Sigurno«, reče Robert Jordan. »Ako nisu slijepi.«

Promatrali su avion, kako leti visoko, srebrnasto i jednakomjerno u sunčevu sjaju. Dolazio

im je s lijeve strane, pa su mogli vidjeti dvije okrugle ploče svijetla, što su ih

stvarali propeleri.

»Lezi«, reče Robert Jordan.

Sada im avion bješe nad glavama, sjena mu je prelazila preko proplanka, a drhtanje mu je

doseglo vrhunac zlosluća.

Zatim ih je prošao i odletio prema gornjem kraju doline. Promatrali su ga kako uporno ide

svojim putem, dok im nije nestao s vida, a onda ga vidješe kako se vraća spuštajući se u

širokom krugu, kako je dvaput zaokružio nad visočjem i onda iščezao prema Segoviji.

Robert Jordan pogleda Pilar. Čelo joj se oznojilo, i mahnula je glavom. Donju je usnicu

držala među zubima.

»Svakoga ubija nešto«, reče ona. »Mene ovakvi.«

»Nije valjda na te prešao strah s mene«, reče podrugljivo Primitivo.

»Ne«, položi mu ruku na rame. »Ti se nisi prestrašio, da bi s tebe prelazio strah. Znam ja

to. Žao mi je, što sam se onako grubo šalila s tobom. Svi smo mi u istoj koži.« Onda

se okrene Robertu Jordanu: »Poslat ću vam hrane i vina. Trebate l’ još što?«

»Za sada ne. Gdje su drugi?«

»Rezerva ti je netaknuta, dolje, kod konja«, nasmije mu se. »Sve je sakriveno. Sve je

spremno za pokret. Marija ti čuva materijal.«

»Ako slučajno dođe avijacija, pošalji je u spilju.«

»Da, moj lorde, Inglés«, reče Pilar. »Tvoga Ciganina (dala sam ga tebi) poslala sam da

nabere pečuraka, da ih skuham sa zečevima. Sada ima mnogo pečuraka, a čini mi se, da bi

ipak danas trebali pojesti zečeve, premda bi bili bolji sutra ili preksutra.«

»Mislim, da je najbolje da ih pojedemo«, reče Robert Jordan, a Pilar mu stavi ruku na

rame, gdje mu je remen strojnice prelazio preko prsiju, onda je podiže i stade mu prstima

mrsiti kosu. »Kakva li Inglésa!« reče Pilar. »Poslat ću Mariju s pucherom, kad se skuha.«

Pucnjava u daljini, tamo na bregovima, gotovo je zamrla, pa se sada čuo još samo po koji

metak.

»Misliš li da je svršeno?« upita Pilar.

»Ne«, reče Robert Jordan. »Po pucnjavi što smo je čuli, mislim da su napadali i da su ih

odbili. Sada, rekao bih, da su ih napadači opkolili. Uzeli su zaklon i čekaju avione.«

Pilar se okrene k Primitivu: »Ti. Da l’ shvaćaš, da te nisam namjeravala uvrijediti?«

»Ya lo se«, odvrati Primitivo. »Progutao sam od tebe i gorih stvari. Gadan ti je jezik. Ali

pripazi što govoriš, ženo. Sordo mi je bio dobar drug.«

»A moj nije?« upita ga Pilar. »Slušaj, ti plosnata glavo. U ratu čovjek ne smije govoriti,

što osjeća. Imamo dosta svojih briga i bez Sordovih.«

Primitivo je još uvijek bio tmuran.

»Trebao bi da uzmeš kakav lijek«, reče mu Pilar. »A sad idem, da spremim ručak.«

»Da li si donijela isprave onoga requeté?« upita je Robert Jordan.

»Al’ sam luda«, reče ona. »Zaboravila sam ih. Poslat ću Mariju.«

DVADESET I ŠESTO POGLAVLJE

Avioni nisu stigli prije tri sata popodne. Do podne se sav snijeg otopio, pa se stijenje

zagrijalo na suncu. Na nebu nije bilo oblaka, a Robert Jordan je sjedio u stijenju, bez košulje,

izloživši leđa suncu, i čitao pisma, što su ih našli u džepovima mrtvoga konjanika. Od časa do

časa bi prekinuo čitanje i bacio pogled preko padine proplanaka prema rubu šume, pogledao

preko na visočje i vratio se natrag pismima. Više se konjica nije pojavljivala. Od vremena do

vremena čuo bi se pucanj iz pravca El Sordova logora. No to je bilo nestalno pucanje.

Ispitujući vojničke isprave, doznao je, da je momak bio iz Tafalle, u Navarri, da ima

dvadeset i jednu godinu, neoženjen, sin nekoga kovača. Pripadao je N-tom konjičkom puku,

što je iznenadilo Roberta Jordana, jer je mislio, da se taj puk nalazi na sjeveru. Bio je

karlist,89

i već je jednom bio ranjen u borbi kod Iruna, još na početku rata.

Vjerojatno sam ga vidio, mislio je Robert Jordan, kako trči ulicama pred bikovima na feriji

u Pamploni. U ratu nikada ne ubijaš one, koje bi želio ubiti, reče sam sebi. To jest, rijetko

kada, ispravi se i nastavi čitati pisma.

Prva pisma, koja je pročitao, bila su vrlo obična, pisana vrlo pažljivo, i bavila su se gotovo

isključivo mjesnim dogođajima. Pisala mu ih je sestra, i Robert Jordan je doznao, da je u

Tafalli sve kako treba, da je otac dobro, da je majci kao i uvijek, samo da se nešto tuži na

leđa, da se nada, da mu je dobro i da nije izložen prevelikim opasnostima, da je sretna, što se

bori protiv crvenih, da oslobodi Španjolsku od vladavine marksističkih horda. Onda je

slijedio popis momaka iz Tafalle, koji su od njezina posljednjeg pisma poginuli ili teško

ranjeni. Spomenula je deset poginulih. To je jako mnogo, pomisli Robert Jordan, za mjesto

kao što je Tafalla.

U pismu je bilo mnogo pobožnosti, i ona je molila svetoga Antuna, blaženu djevicu

pilarsku i druge djevice, da ga zaštite i željela, da nikada ne zaboravi da ga štiti presveto

srce Isusovo, koje, ona se nada, još neprestano nosi iznad svog srca, jer je bezbroj puta

dokazano — to je bilo podcrtano — da ono ima moć da zaustavi metak. Ostaje uvijek

njegova ljubljena sestra Concha.

Pismo je bilo malo umrljano po rubovima. Robert Jordan ga pažljivo vrati među vojne

isprave i izvadi drugo pismo, s mekšim rukopisom. To je bilo pismo momkove novie,

njegove zaručnice, a bilo je mirno, službeno i potpuno histerično, kad je govorilo o njegovoj

sigurnosti. Robert Jordan ga pročita i onda metne sva pisma zajedno s ispravama u

svoj stražnji džep. Nije htio da čita ostala pisma.

Mislim, da sam danas učinio svoje dobro djelo, sam će sebi. Mislim, svakako, jesam,

ponovi.

»Što si to čitao?« upita ga Primitivo.

»Isprave i pisma onoga requetéja, kojega smo jutros ubili. Hoćeš li da ih pogledaš?«

»Ne znam čitati«, odvrati Primitivo. »Je l’ bilo što zanimljivo?«

»Ne«, odgovori Robert Jordan. »To su privatna pisma.«

»Kako je tamo, otkuda je on? Vidi li se iz pisama?«

»Čini se, da je dobro«, nastavi Robert Jordan. »Njegovo mjesto ima velike gubitke.«

Pogleda dolje prema zaklonu puškomitraljeza, što su ga malo izmijenili i popravili nakon što

se snijeg otopio. Izgledao je dosta uvjerljivo. Zatim pogleda po krajini.

»Iz kojega je mjesta?« upita Primitivo.

»Iz Tafalle«, odvrati mu Robert Jordan.

Dobro je, sam će sebi. Žao mi je, ako to išta pomaže.

Ne pomaže, sam će sebi.

Onda dobro, ostavi se toga, sam će sebi.

Dobro, ostavio sam ga se.

Ali ga se nije mogao tako lako ostaviti. Koliko si ih ubio? upitao je sama sebe. Ne znam.

Zar misliš, da imaš pravo da ubiješ bilo koga? Ne. Ali moram. Koliko je pravih fašista

bilo među onima, koje je ubio? Vrlo malo. Ali oni su svi neprijatelji, čijoj smo snazi

suprotstavili naše snage. I ti više voliš ljude iz Navarre, nego iz bilo kojega drugog dijela

Španjolske. Da. I ubijaš ih. Da. Ne vjeruješ li, otiđi dolje do logora. Zar ne znaš, da se ne

smije ubijati? Znam. Pa ipak to radiš? Da. I još potpuno vjeruješ, da se boriš za pravednu

stvar? Da.

Pravedna je, reče sam sebi, ne da se umiri, nego s ponosom. Vjerujem u narod i njegovo

pravo, da vlada sobom kako želi. Ali ne smiješ vjerovati u ubijanje. Treba da to činiš, kad je

potrebno, ali ne smiješ u to vjerovati. Ako vjeruješ u to, onda cijela stvar ne valja.

Ali, što misliš, koliko si ih ubio? Ne znam, jer ne ću da to bilježim. No da li znaš? Da.

Koliko? Ne možeš reći sigurno, koliko. Mnogo si ih ubio kod dizanja vlakova u zrak.

Vrlo mnogo. Ali ne znaš sigurno. A od onih, za koje si siguran? Preko dvadeset. A koliko je

među njima bilo pravih fašista? Za dvojicu sam siguran. Jer sam ih morao strijeljati, kad smo

ih zarobili kod Usere. I nije ti bilo krivo? Ne. Ali ti se nije ni svidjelo? Ne. Odlučio sam da to

više nikada ne uradim. Izbjegavao sam to. Izbjegavao da ubijam nenaoružane.

Slušaj, reče sebi, bolje bi bilo da prestaneš s time. To samo šteti tebi i tvom radu. Onda

odgovori sebi: slušaš li, á? Kako vršiš vrlo ozbiljan posao, moraš paziti, da ti uvijek

bude razumljiv. Moraš paziti, da ti sve bude jasno. Ako ti sve nije potpuno jasno, nemaš

prava da radiš ono, što radiš, jer je sve to zločin, a nijedan čovjek nema prava da oduzme

život drugome čovjeku, osim ako time ne sprečava da još gore stvari ne zadese druge ljude.

Nek ti to bude jasno i ne laži samome sebi.

Ali, reče sebi, ja ne ću da ljude, koje sam ubio, brojim kao trofeje ili ih urezujem kao one

ogavne zareze na puški. Imam pravo da ih ne brojim, i imam pravo da ih i zaboravim.

Ne, reče. Nemaš prava da išta zaboraviš. Nemaš nikakva prava da pred ičim zatvaraš oči,

niti ikakva prava da išta zaboraviš, ili da ublažuješ ili mijenjaš.

Šuti, reče sebi. Postaješ strašno razmetljiv.

Niti da varaš sama sebe, nastavio je.

Dobro, reče sebi. Hvala ti na svim tim dobrim savjetima, a je li pravilno što ljubim

Mariju?

Jest, odgovori.

Čak i onda, ako čisto materijalističko shvaćanje društva ne pozna nešto takvo, kao što je

ljubav?

A kada si to uopće prihvatio takvo shvaćanje? upita se. Nikada. Niti bi ikada mogao. Ti

nisi nikakav marksist i to sam znadeš. Vjeruješ u Slobodu, Jednakost i Bratstvo. Vjeruješ u

Život, Slobodu i Traženje sreće. Ne nateži se previše s dijalektikom. Ona jest za neke ljude,

ali nije za te. Ti treba da je poznaš, da ne ispadneš neznalica. Mnoge si stvari zanemario, da

dobijemo rat. Izgubimo li rat, sve će to biti izgubljeno.

Ali kasnije ćeš moći odbaciti ono, u što ne vjeruješ. Ima mnogo toga, u što ne vjeruješ i

mnogo toga, u što vjeruješ.

I još nešto. Ne zbijaj nikada sa sobom šale zato, što ljubiš nekoga. To je nešto, što većina

ljudi nije nikada doživjela, jer nije imala te sreće. Ni ti sam je prije nisi imao, ali je imaš sada.

Ono što ti doživljavaš s Marijom, to je najvažnija stvar, što je može doživjeti ljudsko biće,

bez obzira, hoće li to trajati samo danas i dio sutrašnjeg dana ili sav život. Bit će uvijek ljudi,

koji će reći, da to ne postoji, jer to sami ne mogu doživjeti. Ali ja ti kažem, da je to istina, i

da je ti doživljavaš i da si sretan, pa makar sutra umro.

Prestani već s tim stvarima o smrti, reče sebi. Mi tako ne govorimo. Tako govore naši

prijatelji anarhisti. Kad god pođe zaista loše, oni hoće da nešto zapale i da umru. Ta su

njihova shvaćanja vrlo čudna. Vrlo čudna. Pa stari druže, dan se, evo, odmiče. Sada je već

gotovo tri sata, pa će uskoro doći i hrana. Još pucaju kod Sordovih, što znači, da su ga

opkolili i da, vjerojatno, čekaju, da dobiju još ljudi. No ipak to moraju svršiti prije mraka.

Zanima me kako je gore kod Sorda. To čeka i nas sve u svoje vrijeme. Mislim, da gore

kod Sorda baš nije veselo. Svakako smo s tim konjima umočili Sorda u krasan sos. Kako se

to kaže španjolski: Un callejón sin salida. Čorsokak. Vjerujem, da bih se ja nekako mogao

probiti. Moraš samo da to najednom izvedeš, pa si brzo gotov. Ali zar to ne bi bio

užitak, boriti se jednom u ratu, gdje se možeš predati, kad te opkole?

Estamos copados. Opkoljeni smo. To je strašan krik u ovome ratu. Iza toga dolazi

strijeljanje, pa ako imaš sreće, prije toga ti se ne će dogoditi ništa zla. Ali Sordo ne će biti te

sreće. A ni oni, kad dođu na red.

Bila su tri sata. Tada je začuo u daljini drhtavi šum; pogleda gore i opazi avione.

DVADESET I SEDMO POGLAVLJE

El Sordo je vodio borbu na vrhu jednoga brijega. Brijeg mu se nije svidio i kad ga je

ugledao, pomislio je, da ima oblik čira. Ali nije imao drugoga izbora osim ovoga brijega, pa

ga je izabrao još iz daljine, čim ga je ugledao i pojurio u propanj prema njemu s teškim

puškomitraljezom preko leđa; konj se napinjao, mitraljeska ga je cijev udarala između bedara,

torba s bombama mu je poskakivala na jednom boku, po drugom ga lupkala torba s

municijom za puškomitraljez, a Joaquín i Ignacio su zastajkivali i pucali, zastajkivali i pucali,

da dobije vremena i postavi mitraljez.

Tada je još bilo snijega, snijega, koji ih je upropastio, a kad mu je konj pogođen i stao

hripati, dok se polagano i grčevito, teturajući, penjao posljednjim dijelom strmine, prskajući

po snijegu svijetli mlaz krvi, Sordo mu je prebacio uzde preko svoga ramena i vukao ga za

sobom gore. Penjao se, što je brže mogao, uz fijuk metaka, što su prštali po stijenju

oko njega, s dvije teške torbe na plećima, a onda je uhvatio konja za grivu i ustrijelio ga brzo,

vještački i nježno, baš ondje gdje je trebalo, te se konj srušio glavom dolje, tako da je

začepio šupljinu između dva kamena. Postavio je puškomitraljez i stao pucati preko konjskih

leđa, te je ispucao dva okvira; puškomitraljez je štektao, prazne čahure su padale u

snijeg, vonjalo je po spaljenim dlakama, jer je cijev opržila kožu, na kojoj je počivala, a on je

pucao na one, što su se penjali uz brijeg i prisilio ih da se raštrkaju po zaklonima, ali ga je s

leđa podilazila jeza, jer nije znao, što se događa za njim. A kad je i posljednji od petorice

stigao na vrh, jeze je nestalo s leđa, i on je stao štedjeti okvire s municijom, ostavivši ih za

kasnije, kad mu budu trebali.

Na padini brda ležala su još dva mrtva konja, a tri na vrhu. Sinoć je uspio ukrasti svega tri

konja, a jedan je pobjegao, kad su pokušali da ga onako neosedlana zajašu u oboru logora,

kako su ispaljeni prvi hici.

Od petorice ljudi, što su stigli na vrh, trojica su bila ranjena. Sordo je bio ranjen u list na

nozi i na dva mjesta u lijevu ruku. Bio je jako žedan, rane su mu se zategle, a jedna od rana

na lijevoj ruci ga je strašno boljela. I glava ga je jako boljela, i dok je ležao i čekao da dođu

avioni, mislio je na neku španjolsku šalu. »Hay que tomar la muerte como si fuera aspirina,«

kaže šala, što znači: »Morat ćeš uzeti smrt kao aspirin.« Ali nije glasno izrekao šalu. Nakesio

se negdje unutra u dnu svoje glavobolje i mučnine, što ju je osjetio, kad god je pomakao ruku

i obazro se da vidi, što mu je još ostalo od grupe.

Petorica su se raširila po vrhu poput krakova petokrake zvijezde. Ukopali su se rukama i

nogama, a od blata i kupova kamenja napravili su zaklone pred glavama i ramenima.

Koristeći se tim zaklonima, radili su na tome da ih povežu zidom od blata i kamenja.

Osamnaestogodišnji Joaquín je imao čeličnu kacigu, kojom je kopao i dodavao blato.

Do te je kacige došao, kad su dizali vlak u zrak. Imala je na sebi rupu od kugle, pa su se

svi uvijek šalili s njime, što je čuva. No on je ispravio i izravnao čekićem izrezuckane rubove

rupe, koju je provrtao metak, začepio je drvenim klinom, odrezao ga i izravnao s unutrašnjom

metalnom stranom kacige.

Kad je pucnjava počela, nabio je kacigu na glavu tako jako, da ga je tištila, kao da mu je

netko nabio lonac na glavu, i dok je trčao uz posljednji dio strmine, kad mu je konj već bio

ubijen, a pluća ga boljela, noge omrtvjele, usta se osušila, a oko njega prašile, prskale i

zviždale kugle, učinila mu se kaciga strahovito teška i sapinjala mu čelo kao kakav željezni

obruč, tako da mu je gotovo prsio. Ali ju je zadržao. Sada je kopao njome s jednolikim,

gotovo mehaničkim očajem. Još ga nijedan metak nije pogodio.

»Konačno služi nečemu«, reče mu Sordo dubokim grlenim glasom.

»Resistir y fortificar es vencer«, reče Joaquín ukrućenim ustima, koja su se od straha

osušila jače, nego što se znadu osušiti od obične žeđi u borbi. Bila je to jedna od parola

Komunističke partije, a značila je: »Odupri se i utvrđuj se, pa ćeš pobijediti.«

Sordo pogleda dolje niz strminu, otkuda ih je neki konjanik gađao iza jedne pećine. Jako je

volio ovoga dječaka, ali nije bio raspoložen za parole.

»Što si rekao?«

Jedan od ljudi se obazre iza zaklona, što ga je gradio. Taj je čovjek ležao potrbuške

pruživši pažljivo u zrak ruke, da metne kamen na svoje mjesto, dok mu je brada

ležala pripijena uz tlo.

Joaquín ponovi svojim osušenim dječačkim glasom parolu, a da ni za čas nije prestao s

kopanjem.

»Kako glasi zadnja riječ?« upita čovjek, koji je držao bradu na zemlji.

»Vencer,« reče dječak. »Pobijediti.«

»Mierda«, reče čovjek s bradom na zemlji.

»Ima još jedna, što se može ovdje primijeniti«, reče Joaquín, koji je sipao parole, kao da

su talismani: »Pasionaria kaže, da je bolje umrijeti na nogama, nego živjeti na koljenima.«

»Ponovo mierda«, reče onaj čovjek, a drugi dobaci preko ramena: »Mi smo sada na

trbusima, a ne na koljenima.«

»Ti. Komunisto. Da li ti znaš, da ta tvoja Pasionaria ima sina tvoje starosti, koji se od

početka pokreta nalazi u Rusiji?«

»To je laž«, reče Joaquín.

»Qué va, laž«, reče drugi. »Dinamitaš s čudnim imenom mi je rekao. I on je bio tvoje

partije. Zašto bi lagao?«

»To je laž«, odgovori Joaquín. »Ona ne bi mogla učiniti tako nešto, da pred ratom sakriva

sina u Rusiji.«

»Htio bih da sam u Rusiji«, reče drugi Sordov čovjek. »Ti komunisto, bi li me tvoja

Pasionaria poslala sada odavle u Rusiju?«

»Kad ti tol’ko vjeruješ u svoju Pasionariju, reci joj, da nas izvuče s ovoga brijega«, reče

jedan od ljudi, koji je imao povezano stegno.

»To će učiniti fašisti«, reče čovjek s bradom u blatu.

»Ne govori tako«, opet će Joaquín.

»Obriši majčino mlijeko s usta i daj mi šaku toga blata,« rede čovjek s bradom na tlu.

»Nijedan od nas ne će večeras vidjeti zalazak sunca.«

El Sordo je mislio: ima oblik čira. Ili grudi mlade djevojke bez bradavica. Ili najvišeg

čunja na vulkanu. Još nikada nisam vidio vulkana, pomisli. Niti ćeš ga ikada vidjeti. A ovo

brdo je kao čir. Ostavi se vulkana. Sada je prekasno za vulkane.

Pogleda vrlo oprezno preko hrpta mrtvoga konja, a daleko dolje iza pećine udari brza

pucnjava, i on začu kako meci strojnice tupo zatutnjiše po konju. Nato otpuzi uz konja i

pogleda kroz prosjek između stražnjeg dijela konja i kamena. Na padini točno pred njim bile

su lješine trojice fašista, gdje su pali, kad su, pod zaštitom puškomitraljeza i strojnica, jurišali

na vrh, a on i njegovi ljudi ih odbaciše bacajući i koturajući dolje ručne bombe. Bilo je još

lješina na drugim dijelovima vrha, koje nije mogao vidjeti. Nije bilo mrtvog ugla, po kom bi

se fašisti mogli približiti vrhuncu, pa je Sordo znao, da ga ne mogu svladati, dok god bude

imao municije i bombi i četvoricu ljudi, osim ako ne dovedu minobacač. Nije znao, da li su

poslali u La Granju po minobacač. Možda nisu, jer će, sigurno, uskoro doći avioni. Već su

četiri sata, kako je nad njima kružio izviđački avion.

Brdo je zbilja kao čir, pomisli Sordo, a mi smo pravi gnoj na njemu. Ali smo ih mnogo

poubijali, kad su počinili tu ludost. Kako su mogli i pomisliti, da će nas na taj način dobiti?

Imaju tako suvremeno oružje, da su zbog prevelikog samopouzdanja potpuno izgubili pamet.

On je ubio mladog oficira, koji je vodio na juriš, bombom, koja se poskakujući otkotrljala niz

padine, kad su napo sagnuti poletjeli gore. Kroz žuti blijesak i sivu tutnjavu dima vidio je,

kako je oficir zaronio ondje, gdje i sad leži kao težak, raskidan svežanj stare odjeće,

označujući najdalju točku, do koje je napad stigao. Sordo pogleda leš, a onda, niz padinu,

druge.

Hrabri su, ali glupi ljudi, mislio je. Ali sada su se toliko urazumili, da nas ponovo ne

napadaju, dok ne dođu avioni. Osim, naravno, ako im ne dođe minobacač. S minobacačem bi

bilo lako. Minobacač je u ovakvim slučajevima redovna stvar, i on je znao, da će izginuti,

čim dođe minobacač, ali kad je pomislio na avione, koji imaju doći, osjećao se na

ovom vršku go, kao da su s njega skinuli sve odijelo, pa čak i kožu. Nema golije stvari, nego

što se sada osjećam, pomisli. U usporedbi s time oderani je zec jednako dobro pokriven kao

medvjed. Ali zašto da dovedu avione? Mogu nas lako odavle izbaciti i s teškim bacačem.

Ipak, ponose se svojim avionima i vjerojatno će ih dovesti. Upravo onako kao što su bili

ponosni i na svoje automatsko oružje, te su napravili onu ludost. Ali mora da su poslali i po

bacač.

Jedan od ljudi opali metak. Zatim povuče zatvarač i brzo ponovo opali.

»Štedi metke«, reče Sordo.

»Jedan kurvin sin je pokušao da se prebaci k onoj pećini«, pokaže čovjek.

»Jesi l’ ga pogodio?« upitao Sordo okrenuvši teško glavu.

»Ne«, reče čovjek. »Kurviš se sklonio natrag.«

»Kurva nad kurvama, to ti je Pilar«, reče čovjek s bradom na blatu. »Ta kurva zna, da mi

tu umiremo.«

»Ne bi nam mogla ništa pomoći«, reče Sordo. Čovjek mu je govorio s one strane, gdje mu

je bilo zdravo uho, pa ga Je čuo, a da nije morao okretati glave. »Što ona može?«

»Udariti tim kujama u leđa.«

»Qué va,« reče Sordo. »Raširili su se oko cijelog brda. Kako da im se približi. Ima ih sto i

pedeset. Sada možda i više.«

»Ali ako izdržimo do mraka«, reče Joaquín.

»A ako Božić padne na Uskrs,« reče čovjek s bradom na tlu.

»A kad bi tvoja tetka imala cojones, bila bi ti ujak«, reče mu drugi. »Pošalji po svoju

Pasionariju. Jedino ona bi nam mogla pomoći.«

»Ja ne vjerujem u ono o njezinom sinu«, reče Joaquín. »Ili ako jest tamo, onda se uči za

avijatičara ili nešto slično.«

»Sakrili su ga tamo, da bude na sigurnom.«

»Studira dijalektiku. Tvoja je Pasionaria bila tamo. A i Lister i Modesto i drugi. Onaj s

čudnim imenom mi je rekao.«

»Neka idu tamo da uče i da se vrate, da nam pomognu«, reče Joaquín.

»Nek nam pomognu sada«, nastavi drugi čovjek. »Nek nam pomognu sada sva ta govna

glupih ruskih varalica.« Opali ponovo i reče: »Me cago en tal; opet sam promašio.«

»Štedi municiju i ne govori toliko, jer ćeš jako ožednjeti«, opomenu Sordo. »Na ovom

mjestu nema vode.«

»Na, uzmi,« reče čovjek i prevalivši se na bok skine preko glave čuturu s vinom, koju je

nosio obješenu preko pleća, i doda je Sordu. »Isperi usta, starino. Mora da si jako žedan zbog

rana.«

»Daj svima«, reče Sordo.

»Onda ću najprije sam potegnuti«, reče vlasnik i nalije u usta dobar gutljaj, prije nego što

je čuturu dao naokolo.

»Sordo, sito misliš, kad će doći avioni?« upita čovjek s bradom u blatu.

»Mogu svaki čas«, odvrati Sordo. »Već su trebali doći.«

»Što misliš, da li će ovi kurvetinini sinovi ponovo napadati?«

»Jedino, ako avioni ne dođu.«

Nije smatrao za potrebno da im govori išta o minobacaču. Doznat će za nj ionako, čim

dođe.

»Sam bog zna, po ovom, što smo jučer vidjeli, da imaju mnogo aviona.«

»Previše«, odvrati Sordo.

Glava ga je jako boljela, a ruka mu se kočila tako, da je osjećao gotovo nepodnosive boli,

kada ju je pomakao. Dok je zdravom rukom naginjao čuturu, ugleda nad sobom vedro, visoko

plavo nebo ranoga ljeta. Bile su mu pedeset i dvije godine i znao je, da je ovo posljednji put

što gleda to nebo.

Smrti se uopće nije bojao, ali ga je ljutilo, što je ulovljen u stupicu na ovom brdu, koje nije

bilo ni za što, nego da se umre na njem. Mi smo im mogli izmaći, pomisli. Da smo ih mogli

navesti da dođu gore po drugoj dolini, ili da smo se mogli probiti preko ceste, bilo bi sve

dobro. Ali ovo čankiravo brdo! Moramo se i njime koristiti, što bolje možemo, a dosada smo

ga vrlo dobro iskoristili.

Da je znao, koliko je ljudi u historiji moralo upotrebiti brdo da umru na njemu, ne bi se bio

nimalo razveselio, jer u času, što ga je proživljavao, nije bilo važno što se drugima dogodilo u

sličnim prilikama, kao što ni udovici prvoga dana ništa ne pomaže spoznaja, da su i drugima

pomrli ljubljeni muževi. Da li se čovjek plaši smrti ili ne, teško se miri s njom. Sordo se

pomirio, ali, iako je imao pedeset i dvije godine i tri rane, iako je bio opkoljen na brdu, nije se

rado mirio s njom.

U sebi se šalio sa smrću, ali dok je gutao vino i gledao nebo i daleke planine, nije je želio.

Ako se već mora umrijeti, pomisli, a jasno je da se mora, onda neka bude. Ali mi se ne da.

Smrt nije ništa, i u svojoj duši on nije imao nikakve predodžbe o njoj, ni straha pred njom.

Ali život je bio žitno polje, što se talasa na vjetru na padini brijega. Život je bio soko na nebu.

Život je bio zemljani krčag s vodom u prašini vršidbe, kad se mlati zrnje, a pljeva leti

zrakom. Život je bio i konj među nogama, i karabin uz nogu, i brijeg i dolina i potok među

drvećem i daleke strane doline s brdima iza sebe.

Sordo vrati čuturu s vinom i kimne glavom u znak zahvalnosti. Nasloni se naprijed i

potapša mrtvog konja po leđima, gdje mu je cijev puškomitraljeza opržila kožu. Još

je osjećao vonj spaljene dlake. Pomisli kako je ovamo doveo konja, koji se tresao dok je oko

njih i iznad njih pucalo, zviždalo i praskalo i vatra ih obavijala kao zastorom, i kako

je pažljivo pucao u nj, točno u presjek unakrsnih linija između ušiju i očiju. A kad je konj pao

i on se spustio iza njegovih toplih, mokrih leđa, namjestio je mitraljez i pucao, dok su fašisti

išli uz brdo.

»Eras mucho caballo,« reče, što je značilo: »Bio si sjajan konj.«

Sada je El Sordo ležao na zdravoj strani i gledao u nebo. Ležao je na hrpi praznih patrona,

ali mu je kamen štitio glavu, a tijelo mu je ležalo u zaklonu iza konja. Rane su mu se teško

stegnule, osjećao je strašne bolove i bio je preiscrpljen, da bi se mogao micati.

»Što je to s tobom, stari«, reče mu čovjek, koji je ležao uza nj.

»Ništa. Malko se odmaram.«

»Spavaj«, reče drugi. »Probudit će nas oni, čim dođu.«

Upravo tada netko stade vikati ispod padine.

»Slušajte, banditi!« dopirao je glas iza kamenja, gdje se nalazio najbliži puškomitraljez.

»Predajte se sada, prije nego vas avioni raskomadaju.«

»Što to veli?« upita Sordo.

Joaquín mu kaza. Sordo se prevrne na bok i malo se podigne, tako da je ponovo čučao iza

mitraljeza.

»Možda avioni i ne dođu«, reče. »Ne odgovarajte im i ne pucajte. Možda ih namamimo,

da ponovo napadnu.«

»Kako bi bilo, da ih stanemo vrijeđati?« upita čovjek koji je govorio Joaquínu o

Pasionarijinu sinu u Rusiji.

»Ne«, reče Sordo. »Daj mi svoj veliki pištolj. Tko ima veliki pištolj?«

»Evo ga.«

»Daj mi ga.« Zguren na koljenima uze veliki 9 mm Star i opali u zemlju pokraj mrtvog

konja, počeka i onda opali četiri puta u jednakim razmacima. Zatim pričeka, dok je izbrojio

šezdeset, a onda opali posljednji metak ravno u truplo mrtvog konja. Iskesi se i vrati pištolj.

»Napuni ga,« prošapće, i svak nek’ drži jezik za zubima i nek’ nitko ne puca.«

»Bandidos«, vikao je glas iza kamenja.

Na vrhu su svi šutjeli.

»Bandidos. Predajte se prije nego vas raznesemo na komade.«

»Zagrizaju«, prošapće zadovoljno Sordo.

Dok je promatrao vidje, kako je neki čovjek pomolio glavu iznad kamena. S vrha brijega

nije opaljen nijedan metak, i glava se povuče. El Sordo čekaše, promatrajući, ali se više ništa

ne dogodi. Okrene glavu i pogleda k drugima, koji su također osmatrali svaki svoj dio padine.

Kad ih je pogledao, mahnuli su glavama.

»Da se nitko ne pomakne«, prošapće.

»Kurvini sinovi«, začu se sada ponovo glas iza kamenja.

»Crvene svinje. Vi, što silujete majke. Vi, što ločete mlijeko svojih otaca.«

Sordo se iskesi. Okrenuvši im zdravo uho upravo je mogao čuti psovke, što su ih vikali

odozdo. To je bolje nego aspirin, pomisli. Koliko ćemo ih dobiti? Mogu li zaista biti tako

ludi?

Glas je ponovo zamukao, i tri minute nisu mogli ništa čuti ni vidjeti ikakva kretanja. Onda

se podigne snajper, iza pećine nekih stotinu jardi niže, i opali. Metak udari u stijenu i odbije

se oštrim zviždukom. Zatim Sordo opazi jednoga čovjeka, duboko pognuta, kako trči do

kamenoga zaklona, gdje se nalazio puškomitraljez, preko brisanoga prostora k velikoj pećini,

iza koje se nalazio sakriven snajper. Skoro je naglavce skočio za pećinu.

Sordo se obazre oko sebe. Javiše mu znakovima, da na drugim padinama nema nikakva

pokreta. Sordo se zadovoljno iskesi i potrese glavom. To je deset puta bolje nego

aspirin, mislio je i čekao sretan, kao što samo lovac zna biti sretan.

A dolje je na padini čovjek, koji je pretrčao od hrpe kamenja u zaklon iza pećine, govorio

snajperu.

»Vjeruješ li to?«

»Ne znam«, odgovorio je snajper.

»To bi bilo logično«, reče čovjek, koji im je bio komandir. »Opkoljeni su. Ne mogu

očekivati ništa, doli smrt.«

Snajper je šutio.

»Što misliš?« upitao je oficir.

»Ništa«, odvrati snajper.

»Jesi li poslije pucnjave vidio ikakve kretnje?«

»Nikakve.«

Oficir pogleda na ručni sat. Bilo je deset do tri.

»Avioni su trebali doći pred jedan sat«, reče. Upravo tada za pećinu upade drugi oficir.

Snajper se pomakne, da mu napravi mjesta.

»Ti, Paco,« reče prvi oficir. »Što ti se čini?«

Drugi se oficir zaduhao od trčanja uzbrdo od mjesta, gdje se nalazio puškomitraljez.

»Po mome, to je varka.«

»A ako nije?« Kako smiješno ispadamo čekajući tu i opsjedajući mrtve ljude.«

»Već smo naučili nešto gore, nego smiješno«, reče drugi oficir. »Pogledaj uzbrdo.«

Pogledao je uzbrdo, gdje su mrtvaci bili rasijani do samoga vrha. Odonuda otkuda je

promatrao, vidio je obrise vrha s razbacanim kamenjem, trbuh Sordova konja s ispruženim

nogama, na kojima su se isticala potkovana kopita, te svježe blato izbačeno kopanjem.

»Što je s bacačima?« upita drugi oficir.

»Trebali bi biti tu za jedan sat. Ako ne i prije.«

»Onda ih pričekajmo. Već je bilo dosta ludosti.«

»Bandidos!« iznenada vikne prvi oficir, skočivši na noge i dignuvši glavu visoko iznad

pećine, tako da mu se vrh brda činio bliže, dok je stajao uspravno. »Crvene

svinje! Kukavice!«

Drugi oficir pogleda snajpera i mahne glavom. Snajper pogleda na stranu, ali mu se usne

zategoše.

Prvi je oficir stajao tako, podignute glave iznad pećine, s rukom na dršku pištolja. Psovao

je i proklinjao vrh brda. Ništa se ne dogodi. Onda iziđe iza pećine i stade ondje gledajući uz

brdo.

»Pucajte, kukavice, ako ste živi«, vikao je. »Pucajte na čovjeka, koji se ne boji ni jednoga

crvenog, koji je ikada ispao iz trbuha velike kurve.«

Posljednja rečenica je bila preduga za vikanje, pa je oficirovo lice pocrvenjelo i nadulo se,

kad je završio.

Drugi oficir, koji bješe mršav, suncem opaljen čovjek, mirnih očiju, tankih usta s dugim

usnicama i neobrijane brade na upalim obrazima, ponovo potrese glavom. Oficir, koji je

vikao, naredio je prvi juriš. Mladi poručnik, što je ležao mrtav gore na padini, bio je najbolji

prijatelj ovoga drugog, poručnika Paca Berrenda, koji je sada slušao viku kapetana, koji je,

očevidno, bio izvan sebe.

»To su svinje, koje su mi ubile majku i sestru«, reče kapetan. Imao je crveno lice i plave

engleske brkove, a u očima je imao nekakvu griješku. Bile su svijetloplave, a i trepavice su

mu bile svijetle. Kad ih je čovjek gledao, činilo mu se, da se prepolagano usredotočuju. Onda

poviče: »Crveni! Kukavice!« i poče iznova psovati.

Sada je stajao potpuno izvan zaklona i nanišanivši pažljivo, opali iz pištolja na jedini cilj,

što mu ga je pružao vrh brda: na mrtvog konja, koji je pripadao Sordu. Kugla podiže nešto

blata, petnaestak jardi ispod konja. Kapetan opali ponovo. Kugla pogodi neki kamen i

zazviždi u stranu.

Kapetan je stajao tamo i gledao vrh brda. Poručnik Berrendo je gledao tijelo drugoga

poručnika ispod sama vrha. Snajper je gledao preda se u zemlju. Onda pogleda kapetana.

»Gore nema nikoga živa«, reče kapetan. »Ti«, reče snajperu, »hajde gore i vidi«.

Snajper obori pogled. Ne odgovori ništa.

»Ne čuješ li me?« vikne kapetan na nj.

»Da, gospodine kapetane«, odgovori snajper ne gledajući ga.

»Onda se diži i hajde«. Kapetan je još uvijek držao pištolj u ruci: »Čuješ li me?«

»Da, gospodine kapetane«.

»Pa zašto onda ne ideš?«

»Ne želim ići, gospodine kapetane«.

»Ti ne želiš?« Kapetan mu prisloni revolver na mršava leđa. »Ne želiš ići?«

»Bojim se, gospodine kapetane«, odgovori dostojanstveno vojnik.

Poručnik Berrendo, gledajući kapetanovo lice i njegove čudne oči, pomisli, da će ustrijeliti

čovjeka.

»Kapetane Mora«, reče.

»Poručniče Berrendo?«

»Može biti, da je vojnik u pravu«.

»Zar je u pravu, kad govori, da se boji? Zar je u pravu, kad govori, da ne želi izvršiti

naređenje?«

»Ne. U pravu je, kad kaže, da je to trik«.

»Svi su mrtvi«, reče kapetan. »Zar ne čuješ, kad kažem, da su svi mrtvi?«

»Mislite na naše drugove na padini?« upita ga Berrendo. »Slažem se s vama.«

»Paco«, reče kapetan, »ne budi lud. Zar ti misliš, da si jedini ti volio Juliána? Kažem ti,

crveni su mrtvi. Pogledaj!«

Ustao je, stavio obje ruke na vrh pećine, izverao se na nju, klekao nezgrapno, a onda se

ispravio.

»Pucaj!« vikao je stojeći na sivoj granitnoj pećini, mašući objema rukama. »Pucaj! Ubij

me!«

Navrh brda El Sordo je ležao iza mrtvoga konja i kesio se.

Kakvi su to ljudi, pomisli. Smijao se, nastojeći da se suzdrži, jer mu je trešnja pozljeđivala

ruku.

»Crveni«, čula se vika odozdo. »Crveni gadovi. Pucajte u me. Ubijte me!«

Sordo, tresući prsima, malko proviri iza konjskog podrepnika i opazi kapetana navrh

pećine, kako maše rukama. Drugi oficir stajaše uz pećinu. Snajper je stajao na drugoj strani.

Sordo nije mogao odmaknuti očiju i zadovoljno potrese glavom.

»Pucajte!« reče tiho sebi. »Ubijte me!« Onda mu se ramena ponovo zatresoše. Smijeh mu

je pozljeđivao ruku i svaki put kad se nasmijao, osjetio je kao da će mu se raspući glava. Ali

ga ponovo zahvati smijeh poput grča.

Kapetan Mora siđe s pećine.

»Da li mi sada vjeruješ, Paco?« upitao je poručnika Berrendu.

»Ne«, odvrati poručnik Berrendo.

»Cojones«, reče kapetan. »Tu su sami idioti i kukavice!«

Snajper je međutim oprezno zašao za pećinu, a poručnik Berrendo je čučao uza nj.

Kapetan je stajao na otvorenom prostoru pokraj pećine i ponovo stao dovikivati prostačke

psovke prema vrhu brda. Nema takva jezika za psovke, kao što je španjolski. Ima riječi zla

sve prostakluke u engleskom i još k tome riječi i izraza, što se upotrebljavaju samo u

zemljama, gdje psovka ide ukorak s vjerskom strogošću. Poručnik Berrendo je bio pobožan

katolik. Isto tako' i snajper. Obojica bijahu karlisti iz Navarre i obojica su psovala i klela u

srdžbi, ali su to smatrali grijehom, koji su redovito ispovijedali.

Dok su sada čučali iza pećine i gledali kapetana i slušali što viče, obojica su osuđivala i

njega i ono što je govorio. Nisu htjeli da imaju na duši ovakve riječi na dan, kad bi mogli

umrijeti. Ovakve riječi ne mogu donijeti sreće, mislio je snajper. Ovakve riječi o Virgen

navući će nesreću. Ovaj govori gore od crvenih.

Juliáan je mrtav, mislio je poručnik Berrendo. Mrtav tamo na padini na takav dan, kao što

je današnji. A ovaj s gadnom jezičinom stoji tu i svojim psovkama izaziva još veću nesreću.

Onda kapetan prestade vikati i okrene se poručniku Berrendu. Oči su mu izgledale čudnije

nego prije.

»Paco«, reče zadovoljno, »ti i ja ćemo poći gore«.

»Ja, ne«.

»Što?« Kapetan ponovo potegne revolver.

Mrzim ljude, koji stalno prijete revolverom, pomisli Berrendo. Ne mogu izdati ni jednog

naređenja, a da ne potežu oružje. Vjerojatno vade svoj pištolj i kad idu na zahod i

zapovijedaju sebi što moraju učiniti.

»Ići ću, ako mi naredite. Ali uz protest«, odvrati poručnik Berrendo kapetanu.

»Onda idem sam«, reče kapetan. »Ovdje previše smrdi po kukavičluku«.

čvrstim koracima uz padinu. Berrendo i snajper ga promatrahu. Nije ni pokušavao da

nađe zaklon, nego je gledao ravno preda se na kamenje, mrtvoga konja i svježe iskopano

blato navrh brda.

El Sordo je ležao iza konja, uz rub kamena, i promatrao kapetana kako korača uzbrdo.

Samo jedan, mislio je. Samo jednoga ćemo dobiti. Ali prema načinu kako govori, mora da

je caza mayor.90

Gle, kako ide. Gle, životinje. Gle, kako korača. Taj je moj. Toga ću povesti

sa sobom na put. Ovaj, što dolazi, ide na isto putovanje kao i ja. Dođi, druže Suputniče.

Koračaj. Dođi točno ovamo. Dođi po svoje. Dođi. Samo naprijed. Ne zaustavljaj se. Dođi

ovamo. Samo hajde, kao što ideš. Ne zaustavljaj se i ne gledaj one. Tako, da. Ni ne

gledaj dolje. Samo naprijed dignutih očiju. Gle, ima brkove. Što misliš o tome? Drug

Suputnik je pustio brkove. Kapetan je. Pogledaj mu rukave. Rekao sam da je caza mayor.

Ima lice kakva Inglésa. Gle. Crveno lice, plava kosa i plave oči. Kape nema, a brkovi su mu

žuti. Oči plave. Blijede plave oči. Blijedoplave oči s nečim nepravilnim. Blijedoplave

oči, koje se ne usredotočuju. Dosta je blizu. Preblizu. Da, druže Suputniče. Evo ti, druže

Suputniče.

Lagano pritisne obarač puškomitraljeza, koji ga tri puta udari u rame nejednakom treskom,

kakve proizvodi trzaj automatskog oružja na tri nožice.

'Kapetan je ležao potrbuške na padini brda. Lijeva ruka je bila pod njim. Desna ruka, u

kojoj je držao pištolj, ispružila mu se pred glavom. Sa svih strana ispod padine zapucaše

ponovo prema vrhu brijega.

Čučeći iza pećine i razmišljajući, kako da se sada pod vatrom prebaci preko brisanog

prostora, poručnik Berrendo začu s vrha brda duboki, hrapavi Sordov glas.

»Bandidos!« čuo se glas. »Bandidos! Pucajte u me! Ubijte me!«

El Sordo je ležao na vrhu brijega, za puškomitraljezom i smijao se, da su ga prsa zaboljela,

tako da je mislio, da će mu prsnuti tjeme.

»Bandidos!« ponovo je zadovoljno vikao. »Ubijte me, bandidos!« Onda zadovoljno strese

glavom. Imamo veliko društvo za put, pomisli.

Nastojao je da i drugog oficira uhvati puškomitraljezom, kad bude napuštao zaklon za

pećinom. Prije ili poslije morat će ga napustiti. Sordo je znao, da odonuda ne može

zapovijedati, pa je mislio, da mu se pruža vrlo dobra prilika, da ga ubije.

Upravo tada drugi ljudi na brdu začuše prvi zvuk aviona, što se približavahu.

El Sordo ih nije čuo. Svojim puškomitraljezom čuvao je donji rub pećine i mislio: opazit

ću ga, kada već bude trčao, pa ću ga promašiti, ne budem li pažljiv. Morao bi pucati za njim

preko cijele čistine. Trebao bi pomicati mitraljez za njim ili preda nj. Ili da ga pustim da

potrči, pa da pucam na nj i preda nj. Nastojat ću da ga zahvatim još na rubu pećine i

pomaknem mitraljez preda nj. Tada osjeti da mu se netko dotakao ramena, pa se okrene i

opazi Joaquínovo sivo, preplašeno lice, pogleda kamo je dječak upirao rukama i vidje tri

aviona kako dolaze.

U tom času poručnik Berrendo skoči iza pećine i, zabacujući noge, pobježe pognute glave

niz padinu do zaklona od stijenja, gdje se nalazio puškomitraljez.

Sordo ga nije vidio, jer je promatrao avione.

»Pomozi mi, da ga izvučem«, reče Joaquínu, i dječak izvuče puškomitraljez između konja

i kamena.

Avioni su se odmjereno približavali. Letjeli su u borbenom poretku i svake su sekunde

postajali sve veći, a šum im bivao sve jači.

»Ležite na leđa, da pucate na njih«, reče Sordo. »Pucajte pred njih kako dolaze«.

Sve vrijeme ih je promatrao. »Cabrones! Hijos de puta!« reče brzo.

»Ignacio«, reče. »Prisloni mitraljez na dječakova leđa. »Ti«, reče Joaquínu. »Sjedi tamo i

ne miči se. Zguri se. Još. Ne. Još«.

Legao je nauznak i nišanio puškomitraljezom na avione, koji su se odmjereno približavali.

»Ti, Ignacio, drži mi noge toga tronoška«. Savili su dječakova leđa, a cijev

puškomitraljeza se tresla od drhtanja njegova tijela, koje Joaquín nije mogao svladati, dok je

onako zguren, pognute glave slušao potmulu tutnjavu njihova dolaska.

Ignacio je ležao potrbuške, gledao u nebo i promatrao ih kako dolaze, pa skupivši noge

tronoška u ruke, učvrsti puškomitraljez.

»Drži glavu dolje«, reče Joaquínu. »Ispruži glavu«.

»Pasionaria je rekla: ,Bolje je umrijeti na . ..’« govorio je u sebi Joaquín, kako se tutnjava

približavala. Onda najednom skrene na »Zdravo Marijo, milosti puna, gospodin je s tobom;

blagoslovljena si među ženama i blagoslovljen plod utrobe tvoje, Isus. Sveta Marijo, majko

božja, moli za nas grešnike sada i na čas smrti naše. Amen. Sveta Marijo, majko božja«,

započe, a onda kad je tutnjava postala neizdrživa, najednom se sjeti i započe brzo čin

pokajanja: »Oh moj bože, iz sveg srca mi je žao, da sam uvrijedio tebe, koji si zaslužio svu

moju ljubav«.

Onda mu u ušima zaštektaše eksplozije, a cijev puškomitraljeza mu oprži rame. Zatutnjilo

je ponovo, a uši mu oglušiše od štektanja cijevi. Ignacio je čvrsto vukao za tronoške, a cijev

mu je pekla leđa. Štektanje se pretvorilo u grmljavinu, pa se više nije mogao sjetiti čina

pokajanja.

Mogao se sjetiti jedino onoga u času smrti naše. Amen. U času smrti naše. Amen. U času.

U času. Amen. Svi ostali su pucali. Sada i u času smrti naše. Amen.

Onda :se kroz štektanje puškomitraljeza začu zvižduk zraka koji se kida na dvoje, a onda

se u crvenom i crnom tresku zaljulja zemlja pod koljenima, diže se i pljusne ga po licu, a

blato i komadi kamenja padoše po njemu, i Ignacio pade na nj, a i mitraljez je već ležao na

njemu. Ali nije bio mrtav, jer je ponovo čuo zvižduk, i zemlja se, uz tutnjavu, zatalasala pod

njim. Onda se sve ponovilo i zemlja se pomakla pod njegovim trbuhom, a jedna strana vrha

brijega se diže u zrak, a onda polagano pade po njima.

Avioni su se tri puta vraćali i bombardirali vrh brda, ali na vrhu brijega nitko to nije znao.

Zatim su avioni zasuli vrh brda mitraljeskom vatrom i otišli. Kad su se posljednji put

obrušavali na brdo uz štektanje mitraljeza, prvi avion se digao i zaokružio, a za njim to

učiniše i ostali, pa pređoše iz bojnog poretka u skupinu oblika V i odletješe nebom prema

Segoviji.

Otvorivši oštru vatru na vrh. brda, poručnik Berrendo povede patrolu prema jednom od

kratera, što su ih iskopale bombe, otkuda će moći bacati bombe na vrh. Nije htio riskirati, ako

je tko ostao živ i možda ih čeka u onoj gužvi gore, pa je zato, prije nego što se ispeo iz

kratera i pošao da izvidi situaciju, bacio četiri bombe u onu mješavinu mrtvih konja,

razlomljenog i rastreskanog kamenja i razasute zemlje, poprskane žutim mrljama, koja je

vonj ala po eksplozivu.

Na vrhu brda nitko nije bio živ, osim dječaka Joaquina, koji je ležao onesviješten pod

Ignacijevim truplom. Joaquín je krvario iz nosa i ušiju. Ništa nije znao niti osjećao, otkada se

iznenada našao usred tutnjave, a dah mu je zastao u tijelu, kad je jedna bomba udarila

sasvim blizu, a poručnik Berrendo se prekriži i opali mu metak u tjeme, i to tako brzo i blago,

ako tako nagli pokret može biti blag, kao što je Sordo ustrijelio ranjenoga konja.

Poručnik Berrendo zastade na vrhu brijega i pogleda niz padine na svoje vlastite mrtvace,

a onda razgleda krajinu, kuda su galopirali prije nego je Sordo na riđanu zaokrenuo ovamo.

Zapamtio je sve pokrete, koje je vojska izvršila, a zatim naredi, da se dovedu konji poginulih

i da se leševi privežu za sedla, kako bi ih mogli otpremiti u La Granju.

»Uzmite i ovaj«, reče. »Ovaj, što drži u rukama puško-mitraljez. To bi mogao biti Sordo.

On je najstariji i on je pucao iz puškomitraljeza. Ne. Odsijecite mu glavu i zamotajte je u

poncho«. Časak je razmišljao. »Bolje, uzmite sve glave. I onih dolje, na padini, i onih, koje

smo najprije našli. Pokupite puške i pištolje, a mitraljez stavite na konja«.

Zatim se spusti dolje, gdje je ležao poručnik, koji je ubijen u prvom jurišu. Gledao ga je,

ali ga se nije dotakao.

»Qué cosa mas mala es la guerra«, reče sam sebi, što je značilo: »Kako je strašna stvar

rat!«

Onda se ponovo prekriži i dok se spuštao nizbrdo, izreče pet Očenaša i pet zdravomarija

za pokoj duše svoga mrtvog druga. Nije htio ostati da vidi, kako se provode njegova

naređenja.

DVADESET I OSMO POGLAVLJE

Robert Jordan i Primitivo su čuli pucnjavu, koja je započela kad su avioni otišli i njemu se

učinilo, da mu je s time i srce počelo ponovo kucati. Oblak dima digao se nad zadnjim

vrhuncem, što ga je mogao vidjeti u planinama, a avioni su bili kao tri male mrlje, što su se

postepeno udaljavale.

»Vjerojatno su đavolski bombardirali svoju vlastitu konjicu, a Sorda i kompaniju nisu ni

taknuli«, reče Robert Jordan u sebi. »Prokleti te avioni uplaše na smrt, ali te ne ubijaju«.

»Borba se nastavlja«, reče Primitivo, slušajući oštru pucnjavu. Trzao se na svaki tutanj

bombe, a sada je oblizivao svoju suhe usne.

»A zašto se i ne bi?« odvrati Robert Jordan. »Onakve stvari nikada nikoga ne ubijaju«.

Onda vatra prestade potpuno, tako da nije više čuo nijednoga hica. Hitac iz pištolje

poručnika Berrende nije se čuo tako daleko.

Kada je pucnjava prestala, isprva to nije djelovalo na nj. Ali kako se tišina produžavala,

tako mu se neka praznina uvlačila u grudi. Onda začu prasak bombi, pa mu srce poskoči za

trenutak. Zatim se sve ponovo umiri, i on shvati, da je sve gotovo.

Iz logora je došla Marija i donijela limeño vjedro sa kuhanim zecom i pečurkama u

obilnom umaku, vreću kruha i čuturu vina, četiri limena tanjura, dvije čaše i četiri viljuške.

Zaustavila se kod puškomitraljeza i napunila dva tanjura za Agustina i Eladija, koji je

zamijenio Anselma kod puškomitraljeza, dala im kruha, odvila rožnati čep na čuturi i nalila

im dvije čaše vina.

Robert Jordan ju je gledao, kako se gipko penje na njegovu osmatračnicu, s vrećom preko

ramena i vjedrom u jednoj ruci, i kako joj se ošišana kosa sjaji na suncu. Sišao je dolje, uzeo

vjedro i pomogao joj uz zadnju klisuru.

»Što je napravila avijacija?« upitala je zastrašenih očiju.

»Bombardirala je Sorda.«

Otvorio je vjedro i vadio gulaš na tanjur.

»Da li se još bore?«

»Ne. Gotovo je«.

»Oh«, reče ona, ugrize se za usne i pogleda niz krajinu. »Nemam teka«, reče Primitivo.

»Svejedno, jedi«, odvrati Robert Jordan.

»Ne mogu gutati hranu«.

»Čovječe, popij malo ovoga«, predloži Robert Jordan i pruži mu čuturu. »Onda jedi«.

»Ovo sa Sordom mi je odnijelo tek«, reče Primitivo. »Jedi ti. Ja ne mogu«.

Marija mu priđe, obavije mu ruke oko ramena i poljubi ga.

»Jedi, starino«, reče mu. »Svak treba da čuva svoju [ snagu«.

Primitivo se okrene od nje. Uzme čuturu, zabaci glavu i i ustrajno je gutao vino, što mu je

mlazom curilo u grlo. Zatim napuni tanjur iz vjedra i stade jesti.

Robert Jordan pogleda Mariju i mahne glavom. Ona sjede uza nj i zagrli ga oko ramena.

Jedno je znalo kako drugo osjeća, pa su tako sjedili, a Robert Jordan je jeo gulaš, žvačući

polako, da se naužije pečuraka, i pio vino, a oboje je šutjelo.

»Možeš ostati ovdje, guapa, ako hoćeš«, rekao joj je malo kasnije, kad su pojeli svu hranu.

»Ne«, odgovori ona. »Moram ići k Pilar«.

»Možeš i tu ostati. Ne vjerujem, da bi se sada išta moglo dogoditi«.

»Ne. Moram ići k Pilar. Baš me podučava«.

»Što te podučava?«

»Podučava«, nasmjehne mu se, a onda ga poljubi. »Zar nikada nisi čuo o vjerskoj

poduči?« Zacrvenjela se. »Nešto slično tome«. Ponovo se zacrveni. »Ali drukčije«.

»Hajde na svoju poduku«, reče joj i potapše je po glavi. Ona mu se ponovo nasmiješi, a

onda reče Primitivu: »Želiš li štogod odozdo?«

»Ne, kćerko«, odgovori. Oboje su primijetili, da još nije došao k sebi.

»Salud, starino«, pozdravi ona.

»Slušaj«, reče Primitivo. »Ne bojim se umrijeti, ali ostaviti ih onako ...« glas mu se slomi.

»Tu nije bilo nikakva izbora«, odvrati mu Robert Jordan.

»Znam, ali svejedno.«

»Nije bilo nikakva izbora«, ponovi Robert Jordan. »A sada je bolje da se o tome ne

govori.«

»Da. Ali sami, bez ikakve naše pomoći«.

»Mnogo je bolje da ne govorimo o tome«, reče Robert Jordan. »A ti, guapa, hajde na

podučavanje«.

Promatrao ju je kako se spušta niza stijenje. Zatim je dugo sjedio razmišljajući i

promatrajući visočje.

Primitivo je nešto govorio, ali mu nije odgovarao. Na suncu je bilo vruće, ali nije osjećao

vrućine, dok je sjedio i promatrao padine brda i duge mrlje borja, što se pružahu uz najviše

padine. Prošao je jedan sat i sunce mu je već bilo daleko nalijevo, kad ih opazi, gdje dolaze

preko vrha jednoga brda, pa uze svoj dalekozor.

Konji su izgledali maleni i sitni, kad su se prva dva jahača pokazala na dugoj zelenoj

padini visokoga brda. Zatim su se još četiri jahača stala spuštati, raširila se preko širokoga

brda, a onda ugleda kroz dalekozor dvored ljudi i konja, kako mu u svoj oštrini ulaze u

vidokrug. Dok ih je promatrao, osjeti, kako mu znoj teče ispod pazuha i curi niz rebra. Jedan

je čovjek jahao na čelu kolone. Za njim je išlo više jahača. Onda dođoše konji bez jahača, s

tovarom privezanim uz sedla. Onda još dva jahača. Onda su naišli ranjenici, uz koje su hodali

ljudi, dok su oni jahali. Onda naiđe nov odred konjice, koji je zatvarao kolonu.

Robert Jordan ih je promatrao, kako silaze niz brijeg i nestaju s vidika u šumu. S te daljine

nije mogao vidjeti teret, što se nalazio na jednom sedlu, u smotanom ponchu, zavezanom na

oba kraja i na više mjesta, tako da se između tih poveza naduo kao grašak u mahuni. Bio je

privezan preko sedla, a s oba kraja je bio pričvršćen o remenje stremena. Kraj njega, navrh

sedla, nalazio se izazovno privezan puškomitraljez, kojim je pucao Sordo.

Poručnik Berrendo, koji je jahao na čelu kolone, osigurane pobočnicama i daleko

isturenom prethodnicom, nije se osjećao nimalo izazovno. Osjećao je prazninu, koja nastupa

nakon akcije. Mislio je: divljački je, što smo im odsjekli glave. Ali potrebne su mi kao dokaz

i da ustanovimo tko su. Imat ću dosta okapanja, što je sve to tako ispalo, i tko zna? Ovo s

glavama moglo bi im se svidjeti. Ima ih među njima, koji vole ovakve stvari. Moguće da ih

sve pošalju u Burgos. To je divljački. Avioni su bili muchos. Od velike, velike koristi. Ali,

mogli smo obaviti to i sa Stokesovim minobacačem, i to gotovo bez gubitaka. Dvije

mazge da nose mine, i jedna mazga s po jednim bacačem sa svake strane teretnog sedla.

Kakva bi vojska tada bili! Sa snagom vatre cijeloga toga automatskog oružja. I još jedna

mazga. Ne, dvije mazge da nose municiju. Ostavi se toga, reče sam sebi. Više ne bi bili

konjica. Ostavi to. Hoćeš da sam izgrađuješ vojsku. Drugi put bi zaželio i brdski top.

Zatim stade misliti na Juliana, koji je poginuo na brdu, a čiji je trup sada privezan preko

sedla konja, tamo u prvom odjeljenju, i dok se spuštao u mračno borje, ostavivši sunce za

sobom na brijegu, i jahao kroz tamnu tišinu šume, stade ponovo moliti za nj.

»Zdravo kraljice, majko milosti«, započe. »Živote, slasti i nado naša. Iz ove suzne doline

šaljemo ti uzdahe, žalost i vapaj svoj ...«

Nastavio je tako s molitvom, dok su konjske potkove lagano upadale u borove iglice, a

između debla prodirali mlazovi svijetla kao između stupova katedrale; moleći

tako pogledavao je preda se, da vidi patrole, što su jahale među drvećem.

Izišao je iz šume na žutu cestu, što vodi u La Granju, a konjska kopita podigoše prašinu,

koja ih je sve obavila. Zaprašila je trupla privezana potrbuške preko sedla, a i ranjenici i

momci, što su pješačili uz njih, nalazili su se u gustoj prašini.

Tu ih je vidio Anselmo, kako zaprašeni prolaze mimo njega.

Prebrojio je mrtve i ranjene, a prepoznao je i Sordov puškomitraljez. Nije znao, što je to

zamotano u ponchu, što je tuckalo o bokove prvoga konja, kako se stremenje njihalo, ali kad

je, na povratku kući, u mraku, došao na brdo, gdje se borio Sordo, odmah je znao, Što se

nalazilo u dugačkom smotanom ponchu. U mraku nije mogao kazati, tko je bio na brdu. Ali

je izbrojio one što su ondje ležali, a zatim je krenuo preko bregova prema Pablovu logoru.

Koračajući sam kroz mrak, osjećao je, kako mu se srce ledeni od straha, što ga je u njemu

izazvalo sjećanje na kratere bombi, to, i ono što je našao na brdu, tako da je otjerao iz glave

sve misli o sutrašnjem danu. Samo je koračao, što je brže mogao, da donese vijesti. I dok je

tako išao, molio je za Sordovu dušu i duše cijele njegove skupine. Bila je to njegova prva

molitva, otkada je započeo pokret.

»Najbolja, najslađa, najmilosrdnija djevice«, molio je.

Ali ipak nije mogao, a da ne misli na sutrašnji dan. I tako je mislio: izvršit ću točno ono,

što Inglés kaže i što kaže da moram uraditi. Ali, o gospode, daj da budem blizu njega, i da

njegove upute budu točne, jer ne vjerujem, da ću pod bombardiranjem aviona moći vladati

sam sobom. Pomozi mi, o gospode, da se sutra držim, kako dolikuje čovjeku u njegovim

zadnjim časovima. Pomozi mi, o gospode, da mi bude jasno, što moram raditi sutra. Pomozi

mi, o gospode, da vladam svojim nogama, da ne pobjegnem kad nastupe teški trenuci.

Pomozi mi, o gospode, da se sutra, na dan borbe držim kao čovjek. I budući da sam

te zamolio tu pomoć, molim te, podari mi je, jer znaš, da te ne bih tražio, da nije nešto

ozbiljno, i nikada te više ne ću ništa tražiti.

Hodajući sam u tami nakon molitve se osjećao mnogo bolje, i sada je bio uvjeren, da će se

dobro držati. Dok se spuštao niz, padinu, stao se ponovo moliti za Sordove ljude i za kratko

vrijeme stiže do gornje straže, gdje ga je zaustavio Fernandov zov.

»To sam ja«, odgovorio je. »Anselmo«.

»Dobro«, odvrati Fernando.

»Znaš li za Sorda, stari?« upita Anselmo Fernanda, dok su obojica stajali u tami na prilazu

k velikom stijenju.

»Kako da ne?« odgovori Fernando. »Pablo nam je kazao«.

»Zar je bio gore?«

»Kako da ne?« reče tupo Fernando. »Bio je na brdu, čim je konjica otišla«.

»Pripovijedao vam je ...«

»Sve nam je ispripovjedio«, odvrati Fernando. »Kakvi li su divljaci ti fašisti! Sve takve

divljake moramo iskorijeniti iz Španjolske!« zaustavi se, a onda reče ogorčeno: »Nemaju

nikakva osjećaja dostojanstva«.

Anselmo se nasmije u mraku. Pred jedan sat ne bi mogao ni pomisliti, da će se ikad

ponovo nasmijati. Čudan li je ovaj Fernando,, pomisli.

»Da«, ponovo će Fernandu. »Morat ćemo ih učiti. Morat ćemo im oduzeti avione,

automatsko oružje, tankove, artiljeriju i učiti ih dostojanstvu«.

»Točno«, reče Fernando. »Drago mi je, da se slažeš sa mnom«.

Anselmo ga ostavi ondje sama s njegovim dostojanstvom i pođe dolje prema spilji.

DVADESET I DEVETO POGLAVLJE

Anselmo je našao Roberta Jordana, gdje sjedi za drvenim stolom u spilji nasuprot Pablu.

Između njih je stajala zdjela puna vina, a pred svakim se od njih nalazila čaša na stolu. Robert

Jordan je imao pred sobom bilježnicu, a u ruci je držao olovku. Pilar i Marija bile su

u pozadini spilje i nije ih se vidjelo. Anselmo nije ni mogao znati, da je žena držala ondje

djevojku, da ne čuje razgovor, pa pomisli, kako je neobično, što Pilar nije za stolom.

Robert Jordan pogleda Anselma, kad je ulazio ispod gunja, što je visio' preko ulaza spilje.

Pablo je zurio preda se u stol. Oči su mu bile uprte u zdjelu s vinom, ali je nije primjećivao.

»Dolazim odozgo«, reče Anselmo Robertu Jordanu.

»Pablo nam je ispripovijedao«, odvrati Robert Jordan.

»Na brdu je šest mrtvih i odsjekli su im glave«, reče Anselmo. »Bio sam tamo po mraku«.

Robert Jordan kimne. Pablo je gledao u zdjelu s vinom, ne govoreći ništa. Na licu mu nije

bilo nikakva izražaja, a male su mu svinjske oči gledale u zdjelu s vinom, kao da je nikada

prije nije vidio.

»Sjedi«, reče Robert Jordan Anselmu.

Starac sjedne za stol, na jedan od kožom pokrivenih stolaca, a Robert Jordan segne rukom

pod stol i izvadi bocu whiskeya, koju mu je poklonio Sordo. Bila je napo puna. Robert Jordan

dosegne sa stola čašu, natoči u nju whiskeya i gurne je po stolu Anselmu.

»Popij to, starino«, reče.

Dok je Anselmo pio, Pablo svrne pogled sa zdjele s vinom na njegovo lice, a onda se

ponovo zagleda u vinsku posudu.

Kad je Anselmo popio whiskey, osjeti kako ga peče u nosu, očima i ustima, a zatim oćuti

prijatnu, lagodnu toplinu u želucu. Obrisao je usta hrptom ruke.

Zatim pogleda Roberta Jordana i upita: »Mogu li dobiti još jednu?«

»Kako da ne?« odvrati Robert Jordan i natoči ponovo iz boce u čašu; ovaj put mu je doda,

mjesto da je gurne.

Više nije osjetio da ga peče, kad ju je popio, ali se prijatna toplina udvostručila. Bilo je to

dobro za njegov duh, kao solna injekcija za čovjeka, koji jako pati od krvoliptanja.

Starac pogleda ponovo prema boci.

»Ostatak je za sutra«, odvrati Robert Jordan. »Što ima novo na cesti, starino?«

»Bilo je mnogo pokreta«, odgovori Anselmo. »Sve sam ih zabilježio, kao što si mi

pokazao. Ostavio sam jednu ženu, da sve osmatra i bilježi. Kasnije ću otići po

njezin izvještaj«.

»Jesi li vidio protutenkovske topove? One s gumenim točkovima i dugačkim cijevima?«

»Jesam«, odvrati Anselmo. »Cestom su prošla četiri kamiona. U svakom se nalazio takav

top, a cijev im je bila pokrivena borovim granjem. U kamionima su se uz svaki top vozila

šestorica ljudi«.

»Četiri topa, kažeš?« upita ga Robert Jordan.

»Četiri«, odvrati Anselmo. Nije ni pogledao svoje bilješke.

»Kaži mi, što je još prošlo cestom?«

Anselmo mu je govorio sve, što je vidio da je prošlo cestom mimo nj, a Robert Jordan je

bilježio. Iznosio je sve ispočetka, po redu, s vanrednim pamćenjem ljudi, koji ne znaju čitati

ni pisati, a dok je govorio, Pablo je još dva puta zagrabio vina iz zdjele.

»Prošla je i konjica, što je išla u La Granju s brda, na kom se borio El Sordo«, nastavio je

Anselmo.

I reče broj ranjenih, koje je vidio, i broj mrtvih preko sédala.

»Preko jednog sedla nalazio se neki smotak, za koji nisam znao što je«, reče. »Ali sada

znam, da su to bile glave«. I nastavi bez zastajkivanja. »Bio je to konjički eskadron. Samo

jedan oficir im je preostao. To nije onaj, koji je bio jutros rano tu, kada si ti bio uz

puškomitraljez. Taj mora da je među mrtvima. Prema rukavima, dvojica mrtvih su bili oficiri.

Bili su privezani potrbuške preko sédala, i ruke su im visjele. Na sedlu, koje je nosilo

glave, bila je privezana i El Sordova máquina. Cijev joj je bila savijena. To je sve«, završio

je.

»Dosta je«, reče Robert Jordan i uroni čašu u zdjelu s vinom. »Tko je još osim tebe

prelazio preko linija na republičku stranu?«

»Andrés i Eladio«.

»Tko je od njih dvojice bolji?«

»Andrés«.

»Koliko će mu trebati odavde do Navacerrade?«

»Ne nosi li nikakva tereta i ide li oprezno, tri sata, bude li imao sreće. Mi smo dolazili

duljim i sigurnijim putem, zbog materijala«.

»Može li sigurno to obaviti?«

»No sé, ništa nije sigurno«.

»Ni za te?«

»Ne«.

To je odlučilo stvar, pomisli Robert Jordan u sebi. Da je rekao, da to može sigurno izvršiti,

sigurno bih ga poslao.

»Andrés može da se prebaci onamo isto kao i ti?«

»Isto ili još bolje. Mlađi je«.

»Ali ovo mora bezuvjetno stići onamo«.

»Ako se ništa ne dogodi, stići će. Ako se što ima dogoditi, dogodit će se svakome«.

»Napisao bih poruku i poslao po njemu«, reče Robert Jordan. »Objasnit ću mu, gdje može

naći generala. Bit će u Estado Mayor91

divizije«.

»Ne će razumjeti to o diviziji i ostalo«, reče Anselmo. »To je i mene uvijek bunilo. Moraš

mu dati ime generala i gdje ga može naći«.

»Pa naći će ga baš u Estado Mayor divizije«.

»Je li to neko mjesto?«

»Pa da, da je mjesto, starino«, strpljivo mu objasni Robert Jordan. »Ali to je mjesto, koje

će izabrati general. Tu će udariti svoj štab za bitku«.

»Pa gdje je onda to?« Anselmo je bio umoran i zbog umora je otupio. A zbunjivale su ga i

riječi kao brigade, divizije i armijski korpusi. Najprije su bili odredi, onda pukovi, a onda

brigade. Sada su bile i brigade i divizije. To on nije razumio. Ali mjesto je mjesto.

»Polako, starino«, reče Robert Jordan. Znao je, ako to ne uzmogne objasniti Anselmu, ne

će moći objasniti ni Andrésu. »Divizijski Estado Mayor je mjesto, koje izabere general, da

tamo postavi svoju organizaciju za komandovanje. General komanduje divizijom, koja ima

dvije brigade. Ja ne znam, gdje je to mjesto, jer nisam bio tamo, kad ga je general izabirao.

Vjerojatno će to biti kakva spilja ili rov, ili kakvo sklonište, i žice će voditi do njega.

Andrés treba da pita za generala i za divizijski Estado Mayor. To mora predati generalu ili

načelniku njegova Estada Mayor, ili drugome, čije ću ime napisati. Jedan od njih će

svakako biti ondje, sve ako drugi i odu van, da nadgledaju pripreme za napad. Razumiješ li

sada?«

»Da«.

»Onda potraži Andrésa, a ja ću napisati poruku i zapečatiti je ovim pečatom«. Pokaže mali

okrugli gumeni pečat pričvršćen na drvo, sa žigom S.I.M., i okrugli, limom pokriveni

jastučić, koji nije bio veći od pedeset centi, a koji je nosio u džepu. »Taj će pečat poštovati

svagdje. Potraži sada Andrésa, da mu objasnim. Mora ići brzo, ali prije treba da sve shvati«.

»Kad ja razumijem, razumjet će i on. Ali mu moraš dobro objasniti. Za me je prava

zagonetka to o štabovima i divizijama. Uvijek sam odlazio na određena mjesta, kao u kakvu

kuću. U Navacerradi se komanda nalazi u starom hotelu. U Guadarrami u jednoj kući s

vrtom«.

»Kod ovog generala«, reče Robert Jordan, »to će biti kakvo mjesto sasvim uz frontu. Bit

će pod zemljom, da se zaštiti od aviona. Andrés će pitajući lako doznati, bude li znao koga

treba da pita. Treba samo da pokaže, što sam napisao. No sad mi ga dovedi, jer mora brzo

onamo«.

Anselmo iziđe, sagnuvši se pod gunjem, što je visio na otvoru. Robert Jordan stade pisati u

bilježnicu.

»Slušaj, Inglés«, reče Pablo, gledajući bez prestanka u zdjelu s vinom.

»Pišem«, reče Robert Jordan, ne dižući pogleda.

»Slušaj, Inglés«, govorio je Pablo ravno prema posudi s vinom. »'Ne treba se zbog toga

plašiti. I bez Sorda imamo dosta ljudi da zauzmemo straže i razorimo most«.

»Dobro«, odvrati Robert Jordan, ne prekidajući pisanje.

»Mnogo«, reče Pablo. »Danas me je zadivilo tvoje rasuđivanje, Inglés,« govorio je Pablo

zdjeli s vinom. »Mislim, da imaš mnogo picardije. Bistriji si od mene. Imam u

te povjerenja«.

Robert Jordan je slušao napo uha, jer se sav usredotočio na izvještaj Golzu, nastojeći da ga

dade sa što manje riječi, a da opet bude potpuno uvjerljiv; nastojao je da ga sastavi tako, da

napad bezuvjetno odgode i da ih uvjeri, da ne traži odgodu zato, što bi se imalo bojao zbog

opasnosti svoga zadatka, nego jedino zato, jer želi da im iznese sve činjenice.

»Inglés«, reče Pablo.

»Pišem«, odgovori Robert Jordan ne dižući pogleda.

Možda bih morao poslati dva primjerka, mislio je. Ali ako to učinim, ne ću imati dosta

ljudi da dignem most u zrak, budem li ga morao dizati. A što ja znam, zašto se ovaj napad

priprema? Možda je to samo napad, koji treba da veže neprijateljske snage? Možda njime

hoće da dovuku neprijateljske snage s nekoga drugog mjesta. Možda zato, da povuku avione

sa sjevera. Možda tako nešto. Možda ni ne očekuju da uspije. Što ja znam o tome? To je moj

izvještaj Golzu. Ne ću dizati most, dok ne počne napad. Moj je zadatak jasan, pa ako se

napad odgodi, ne ću ništa dizati u zrak. Ali moram zadržati ovdje toliko ljudi, koliko mi

je najnužnije potrebno za izvršenje naređenja.

»Što si rekao?« upita Pabla.

»Da imam povjerenja, Inglés«. Pablo je još uvijek govorio zdjeli s vinom.

Čovječe, i ja bih želio da ga imam, pomisli Robert Jordan. Nastavio je s pisanjem.

TRIDESETO POGLAVLJE

Tako je sada bilo učinjeno sve, što je te noći trebalo učiniti. Sve su zapovijedi izdane.

Svaki pojedinac je točno znao, što treba da učini ujutro. Andrés je otišao pred tri sata. Počet

će sa svitanjem zore ili ne će početi. Vjerujem, da će početi, reče u sebi Robert Jordan, dok se

vraćao s gornje straže, kamo je bio otišao da govori s Primitivom.

Golz je izvodio napad, ali nije imao ovlasti, da ga odgodi. Dozvola za odgodu je mogla

doći iz Madrida. Čini se, da tamo ne će moći probuditi nikoga, a ako ih probude, bit će suviše

pospani da misle. Trebao sam već prije javiti Golzu o njihovim pripremama da odbiju naš

napad, ali kako sam mogao javiti o nečemu prije nego se dogodilo? Materijal nisu prebacivali

sve do pred sam mrak. Nisu htjeli da vrše nikakve pokrete cestom, da ih ne primijete avioni.

Ali, što znače onoliki njihovi avioni? Što je s tim fašističkim avionima?

Svakako su ih naši ljudi opazili. Ali, možda nas fašisti samo varaju, a spremaju s njima

novu ofenzivu, dolje preko Guadalajare. Računalo se, da su talijanske trupe koncentrirane u

Soriji i ponovo u Siguenzi, pored onih što operiraju na sjeveru. Ali ipak nemaju dovoljno

vojske ni materijala, da u isto vrijeme vode dvije velike ofenzive. To je nemoguće; to, dakle,

mora da je zavaravanje.

Ali nam je poznato, koliko su mnoštvo vojske Talijani iskrcavali sav prošli mjesec i

mjesec pred tim u Cádizu. Uvijek je moguće, da pokušaju ponovo kod Guadalajare, ne onako

ludo kao prije, nego da u tri smjera krenu dolje, rašire se i prodru na željezničku prugu do

zapadne strane visoravni. Postoji mogućnost da to dobro izvedu. Hans mu je to pokazao. Prvi

put su napravili mnogo pogrešaka. Cijela im je zamisao bila pogrešna. U argandskoj

ofenzivi prema cesti Madrid — Valencija nisu upotrebili ni jedne jedinice, koje su upotrebili

kod Guadalajare. Zašto obje ofenzive nisu poveli u isto vrijeme? Zašto? Zašto? Kad

ćemo saznati zašto?

A mi smo ih oba puta zaustavili s istim jedinicama. Nikako ih ne bi mogli zaustaviti, da su

obje ofenzive poveli najednom. Ne brini se, reče sam sebi. Pogledaj čudesa, što su se

dogodila prije toga. Ili ćeš sutra ujutro morati dignuti u zrak onaj most, ili ne ćeš. Ali ne

počinji se zavaravati mišlju, da ga ne ćeš morati dignuti. Dignut ćeš ga jednom, danas ili

sutra. Ili, ako to ne bude baš taj most, bit će neki drugi. Ne ćeš ti odlučivati, što treba da se

uradi. Ti izvršuješ naređenja. Izvršuj ih, i ni ne pokušavaj da misliš o onome, što je izvan

njih.

Naređenja o tome vrlo su jasna. I suviše jasna. Ali, ti se ne smiješ zabrinjavati, niti se

smiješ plašiti. Jer, dopustiš li sebi raskoš uobičajenog straha, taj će strah zaraziti one ljude,

koji moraju raditi s tobom.

Ali, ipak je ono sa glavama gadna stvar, reče sam sebi. A starac je sam naletio na njih na

brdu! Kako bi ti se činilo, da si ti tako naletio na njih? Djelovalo bi na te, je li? Da, djelovalo

je na te, Jordane. Danas je štošta poprilično djelovalo na te. Ali si se dobro držao. Dosada

si se držao sasvim dobro.

Za jednog lektora španjolskog jezika na sveučilištu Montana, držiš se vrlo dobro, šalio se

sam sobom. Kao takav se držiš dobro. Samo nemoj početi misliti, da si nešto osobito'. U tim

stvarima nisi otišao baš jako daleko. Sjeti se samo Durána, koji prije pokreta nije imao

nikakve vojne naobrazbe, i koji je bio kompozitor i mjesni danguba, a sada je vraški dobar

general i komanduje brigadom. Durán je , sve to tako' jednostavno i lagano naučio i shvatio,

kao što dijete s talentom za šah nauči šahirati. A ti si stao čitati i proučavati ratnu vještinu, još

dok si bio dječak, kad te je djed upućivao u američki Građanski rat. Samo što ga je djed

uvijek zvao Ratom pobunjenika. Ali u usporedbi s Duránom ispadaš kao dobar i razborit

šahist prema čudu od djeteta. Stari Durán. Bilo bi prijatno opet vidjeti Durána. Vidjet će ga u

Gaylordu, kad ovo svrši. Da. Kad ovo svrši. Vidiš li, kako se dobro držiš?

Vidjet ću ga u Gaylordu, reče ponovo u sebi, kad ovo svrši. Ne šali se, reče. Izvrši sve to

savršeno, kako treba. Hladno. Ne šali se sam sa sobom. Više ne ćeš vidjeti Durána, a to nije

ni važno. Ni takav ne smiješ biti, reče sam sebi. Ne upuštaj se ni u kakve pretjeranosti.

Ali ni u herojska odricanja. U ovim nam brdima ne treba nikakvih građana punih

herojskog odricanja. Djed ti se borio četiri godine u Građanskom ratu, a ti navršavaš tek prvu

godinu u ovome ratu. Pred sobom imaš još mnogo vremena, a imaš i sve uvjete za taj posao.

A sada imaš i Mariju. Eto, imaš sve. Ne bi se trebao zabrinjavati. Što je mali sukob između

gerilske skupine i konjičkog eskadrona? To nije ništa. Što onda, ako su im odsjekli glave? Da

li je to što izmijenilo? Baš ništa!

Indijanci su uvijek skidali skalpove, kad je djed, nakon rata, bio u Fort Kearnyju. Sjećaš li

se sobe u očevu uredu, gdje su s police virili rašireni šiljci strelica, a na zidu su visjeli ratni

kalpaci orlovih perjanica s koso udjenutim perima, gdje je vonjalo po zadimljenoj jelenjoj

koži sara i košulja i gdje si opipavao mokasine ukrašene zrncima? Sjećaš li se velikog luka za

bizone, što je stajao naslonjen u kutu sobe, i dvaju tobolaca lovačkih i ratnih strelica, i kako si

se osjećao, kada si ih obuhvatio rukom?

Sjeti se takvih stvari. Sjeti se nečega stvarnoga, a i praktičnoga. Sjeti se djedove sjajne i

dobro nauljene sablje u njezinu oštećenom toku, i kako ti je djed pokazivao, kako joj se

oštrica stanjila, jer je mnogo puta bila kod brusača. Sjeti se djedova »Smitha i Wessona«. Bio

je to oficirski pištolj 0.32 kalibra na jedan pucanj, a nije imao luka oko okidača. Okidač mu

se polako i ugodno povlačio, kao ni kod jednoga revolvera, što si ih iskušao, i uvijek je bio

dobro podmazan, a cijev mu je bila uvijek čista, premda joj je sva izrada bila istrošena, a

smeđa kovina s vanjske strane cijevi i cilindra sva se izlizala od kožnatih korica. Držao ga je

u koricama s natpisom US na jezičcu, zajedno s priborom za čišćenje i dvije stotine metaka u

ladici u svojoj sobi. Kutijice od ljepenke bile su omotane i uredno svezane povoštenom

dretvom.

Mogao si uzeti pištolj iz ladice i držati ga u ruci. »Barataj njime slobodno«, govorio bi

djed. Ali se nisi smio igrati njime, jer je to bilo »ozbiljno oružje«.

Pitao si jednom djeda, da li je ikada ikoga ubio njime, i on je rekao: »Da«.

Onda si rekao: »Kada, djede?«, a on je odvratio: »U ratu protiv pobunjenika, a i kasnije«.

Rekao si »Hoćeš li mi pripovijedati o tome, djede?«

A on je rekao: »Ne volim govoriti o tome, Roberte«.

A onda, kad ti se otac ubio tim pištoljem, pa si došao kući iz škole, i bili su ga već

pokopali, mrtvozornik ti ga je poslije istrage vratio i rekao: »Bobe, pretpostavljam, da bi htio

da imaš to oružje. Zapravo bih ga morao zadržati, ali znam, da je tvoj tata pričao mnogo o

njemu, jer ga je njegov otac nosio za vrijeme cijelog rata i kasnije ovdje, kada je došao s

konjicom, a to je još uvijek vraški dobro oružje. Iskušao sam ga danas popodne. Ne puca

nego samo jednom, ali njime možeš pogoditi«.

Spremio je pištolj natrag u ladicu, kamo je i spadao, ali ga je sutradan izvadio i s Chubom

odjahao gore, u brda iznad Red Lodgea, gdje su sada preko prolaza i visoravni Bear Tooth

izgradili cestu u Cooke City, i tu su se gore, gdje je zrak rijedak i gdje na brdima cijelo ljeto

ima snijega, zaustavili pokraj jezera, za koje se misli da je duboko osamsto stopa, a

tamnozelene je boje, i dok je Chub držao oba konja, on se ispeo na neku stijenu, nagnuo se i u

mirnoj vodi vidio svoje lice i sebe kako drži pištolj za cijev, a onda ga je ispustio, pa je vidio

kako se spušta, ostavljajući za sobom mjehuriće, dok u bistroj vodi nije izgledao malen kao

kakav privjesak na satu, a onda ga je nestalo. Zatim je sišao s klisure, a kada se zabacio u

sedlo, podbo je mamuzama staru Bess, da se stala bacati kao kakav stari konj za ljuljanje.

Pustio ju je da se izrita uz obalu jezera, a čim se umirila, vratili su se putem kući.

»Znam zašto si učinio to sa starim pištoljem, Bobe«, rekao je Chub.

»Pa, onda ne trebamo ni govoriti o tome«, odvratio je.

Nikada nisu govorili o njemu, i to je bio konac djedova oružja, osim sablje. Sablja se još

nalazi u kovčegu s ostalim njegovim stvarima u Missouli.

Zanima me, pomisli, što bi djed rekao o ovom položaju. Svi su govorili, da je djed bio

vraški dobar vojnik. Govorili su, da je djed onoga dana bio s Custerom, ne bi bio dopustio, da

ga onako nasamare. Kako se moglo dogoditi, da nije vidio dima ni prašine od onolikih šatora

dolje u dragi duž Little Big Horna, osim ako nije bilo guste jutarnje magle? Ali nije bilo

nikakve magle.

Htio bih, da je ovdje sada djed mjesto mene. No, možda sutrašnju noć budemo svi

zajedno. Kad bi postojala tako prokleto luda stvar, kao zagrobni život, a uvjeren sam da ne

postoji, svakako bih rado govorio s njim. Jer ima mnogo stvari, koje bih htio znati. Imao bih

sada pravo da ga pitam, jer sam sam morao raditi iste stvari. Mislim, da sada ne bi imao ništa

protiv, da ga upitam. Prije nisam imao prava da ga pitam. Shvaćam, da mi nije htio govoriti,

jer me nije poznavao. Ali, sada, mislim, da bi se dobro složili. Htio bih, da mogu govoriti s

njim, pa da me savjetuje. Dođavola, htio bih samo govoriti s njim, pa makar mi i ne dao

nikakva savjeta. Šteta je, da između takva dva čovjeka, kao što smo mi, postoji toliki

vremenski razmak.

I dok je tako razmišljao, sjeti se, da kad bi i postojalo tako nešto, kao što je ponovni

sastanak, da bi se i on i djed zapravo našli u neprilici, zbog prisutnosti oca. Svatko ima pravo

da to učini, pomisli. Ali to nije dobro. Razumijem to, ali ne odobravam. Tome se kaže

lache.92

A da li zaista razumiješ? Pa da, razumijem, ali. Da, ali. Moraš biti

strahovito zaokupljen sam sa sobom, da učiniš tako nešto.

Dođavola, baš bih želio, da je djed ovdje, pomisli. Barem jedan sat. Ono malo što

posjedujem, možda mi je predao, preko onoga, koji je zloupotrebio pištolj. Možda je to jedina

veza među nama. No, k vragu. Zaista k vragu, volio bih da vremenski razmak nije tako velik i

da sam mogao od njega naučiti ono, što me onaj drugi nije nikada naučio. A da nije strah,

koji je morao proživjeti, svladati ga i konačno ga se osloboditi u toku četiri godine toga rata i

kasnijih borbi s Indijancima (premda u tim borbama, uglavnom nije moglo biti mnogo

straha), učinio od onoga drugoga cobarda, kao što se gotovo uvijek događa s

drugom generacijom boraca s bikovima? Pretpostavi to? I možda se dobra krv ponovo javila

tek kad je prošla kroz onoga?

Nikada ne ću zaboraviti, kako mi se smučilo, kad sam prvi put doznao, da je bio cobarde.

Hajde, reci to engleski. Kukavica. Lakše ti je kad to kažeš, i nema baš nikakva smisla govoriti

o pasjem sinu nekim stranim izrazima. Ipak nije bio pasji sin. Bio je naprosto kukavica, a to

je najveća nesreća, što može zadesiti čovjeka. Jer da nije bio kukavica, bio bi se odupro toj

ženi i ne bi joj dopustio, da ga tiranizira. Zanima me, kakav bih ja bio, da se on

oženio drukčijom ženom? To ne možeš nikada znati, pomisli i nasmije se. Možda je njezina

drskost dopunjavala ono, što je njemu manjkalo? A ti? Umiri se. Ne govori o dobroj krvi i

ostalim stvarima, dok ne prođeš sutrašnji dan. Ne hvali se prerano. I onda, ne hvali se uopće.

Sutra ćemo vidjeti kakva ti je krv.

Ponovo stade misliti o djedu.

»George Custer nije bio pouzdan zapovjednik konjice, Roberte«, govorio mu je djed. »Čak

nije bio ni pametan čovjek«.

Sjeća se, da mu je onda, kad mu je djed to rekao, bilo krivo, što netko može govoriti protiv

one pojave u košulji od jelenje kože s raščupanim žutim uvojcima, koja je na staroj

Anheuser-Buschovoj litografiji, što je visjela na zidu igračnice u Red Lodgeu, stajala držeći

službeni revolver u ruci na onom brdu, dok su ga sa svih strana opkoljavali Siouxi.

»Imao je velike sposobnosti, da upadne u neprilike i da se iz njih izvuče«, nastavio je djed,

»a na Little Big Hornu je upao u nepriliku, ali nije mogao iz nje«.

»Phil Sheridan je bio razuman čovjek, a i Job Stuart. Ali John Mosby je bio najbolji

konjički zapovjednik, što ga je ikada bilo«.

Među svojim stvarima u kovčegu u Missouli imao je pismo generala Phil Sheridana

starome Killy-the-Horse Kilpatricku, u kojemu se kaže, da je njegov djed kao komandant

neredovne konjice bolji od Johna Mosbyja.

Trebao bi Golzu pripovijedati o svom djedu, mislio je. Premda nije nikada ni čuo za nj.

Vjerojatno nije čuo ni za Johna Mosbyja. Ali su zato svi Britanci čuli za njih, jer su morali

proučavati naš Građanski rat mnogo više nego ljudi na kontinentu. Karkov je rekao, da nakon

rata mogu, ako hoću, otići na vojnu akademiju Crvene armije. Zanimalo bi me, što bi djed

rekao na to? Djed, koji nikada u svom životu nije htio da sjedne za stol s kakvim

demokratom.

|Pa, ja ne želim postati vojnik, pomisli. To znam. Dakle, to otpada. Želim samo da

pobijedimo u ovom ratu. Čini mi se, da su doista dobri vojnici, za malo što drugo doista

dobri, pomisli. To, očevidno, nije istina. Pogledaj Napoleona i Wellingtona. Večeras si,

zbilja, jako glup.

Obično se dobro osjećao, kad bi se zabavljao sa svojim mislima, pa i večeras je bilo tako,

dok je mislio o svome djedu. Ali su ga misli o ocu izbacile iz kolotečine. Shvaćao je svoga

oca i sve mu je oprostio, sažalijevao ga je, ali ga se stidio.

Najbolje bi bilo, da uopće ne misliš, reče sebi. Doskora ćeš biti s Marijom, pa ne ćeš

morati misliti. Sada, kad je sve uređeno, to će biti najbolje. Kad tako usredotočiš misli na

nešto, ne možeš se zaustaviti, a mozak ti stane juriti kao točak zamašnjak, koji je izgubio

težinu. Najbolje da uopće ne misliš.

Ali pretpostavimo samo, pretpostavimo samo, da avioni, kad istresu bombe, unište one

antitankovske topove i razbiju im položaj do sto đavola, pa da naši tankovi odmah uspužu na

sva ona brda, a stari Golz gurne preda se onu grupu pijanaca, clocharda, skitnica, fanatika i

heroja, što sačinjavaju Četrnaestu brigadu, a znam kako su dobri Duránovi borci u drugoj

Golzovoj brigadi, i eto nas sutrašnje noći u Segoviji.

Da, pretpostavimo samo! Ja ću pripremiti sve za La Granju, reče sam sebi. Ali sutra ćeš

morati dignuti most u zrak, postade mu najednom potpuno jasno. Nema nikakve odgode. Jer

kako god si samo načas pretpostavio mogućnosti napada, tako su ih ocijenili i oni koji su ga

naredili. Da, morat ćeš dići most u zrak. Jasno. Bez obzira, što se dogodilo s Andrésom.

Dok se tako spuštao stazom po mraku, sam s ugodnim osjećajem da je sve izvršio, što je

bilo potrebno za iduća četiri sata, i s pouzdanjem, koje mu se povratilo, jer je opet mislio na

konkretne stvari, učini mu se gotovo prijatnom spoznaja, da će sutra svakako morati razoriti

most.

Nesigurnost, stalan porast osjećaja neizvjesnosti, kakvu čovjek osjeća kad, zbog

nesporazuma o datumu, ne zna da li će mu gosti zaista doći na proslavu, a koja ga je

obuzela otkada je poslao Andrésa s izvještajem Golzu, sada je potpuno nestala. Bio je

uvjeren, da se proslava ne će odgoditi. Mnogo je bolje kad sigurno znaš, mislio je. Uvijek je

bolje, kad si siguran.

TRIDESET I PRVO POGLAVLJE

Ponovo su bili zajedno u vreći za spavanje, a bilo ja kasno doba posljednje noći. Marija je

ležala tijesno pripijena uza nj, i on joj je osjećao dugačka, glatka bedra uza svoja, i grudi kao

dva mala brežuljka, što se dižu iz duge ravnice, na kojoj se nalazi izvor, a daleka krajina iza

brežuljaka bijaše joj udubina vrata, na kojoj su mu počivale usne. Ležao je vrlo miran, ne

misleći ništa, a ona mu je rukom milovala glavu.

»Roberto«, Marija će vrlo tiho i poljubi ga. »Stid me je. Ne bih htjela da te razočaram, ali

sam sva ranjava i boli me jako. Ne vjerujem, da ćeš išta imati od mene«.

»Uvijek ima velikih bolova i muka«, odvrati. »Ne, kuniću. To nije ništa. Ne ćemo raditi

ništa, što bi te boljelo«.

»Ne to. Radi se o tome, da te ne mogu primiti onako, kako bih htjela«.

»To nije važno. To je prolazno. Zajedno smo, kad zajedno ležimo«.

»Da, ali stid me je. Mislim, da je to zbog svega onoga, što su radili sa mnom. Ne zbog tebe

ili mene«.

»Ne govorimo o tome«.

»Ni ja ne želim. Mislila sam, da ne ću moći podnijeti, što ću te noćas razočarati, pa sam

htjela da se ispričam«.

»Slušaj kuniću, sve je to prolazno, i onda kasnije nema problema«. No u sebi je

razmišljao: u posljednjoj je noći loše sreće.

Onda se zastidi i reče: »Privi j se uza me, kuniću. Kad te osjećam uza se, ovako u mraku,

volim te isto tako, kao kad se ljubimo«.

»Jako me je sram, jer sam mislila, da će noćas biti opet, kao što je bilo u brdima, kad smo

se vraćali od El Sorda«.

»Qué va«, reče joj. »To se ne može svaki dan. Ovako mi je lijepo, kao i onda«. Lagao je,

htijući se otresti razočaranja. »Ležat ćemo mirno zajedno i spavati. Daj da

malo porazgovaramo. Tako sam te malo slušao govoriti«.

»Da li da govorimo o sutrašnjem danu i tvome radu? Htjela bih da sam toliko pametna, da

razumijem tvoj posao«.

»Ne«, odvrati joj, opustivši se sasvim duž vreće, pa je mirno ležao s licem uz njezino

rame, a s lijevom rukom pod njezinom glavom. »Najpametnije je, da ne govorimo o

sutrašnjem danu, ni o onome, što se dogodilo danas. Tako ne ćemo raspravljati o svojim

gubicima, a ono što sutra moramo učiniti, učinit ćemo. Ne bojiš li se?«

»Qué va«, odvrati, »uvijek se bojim. Samo sada se toliko bojim za te, da ni ne mislim na

se.«

»Ne smiješ tako, kuniću. Ja sam bio u mnogim neprilikama. I gorima od ove«, lagao je.

Zatim se iznenada preda nekoj težnji da pobjegne u nestvarni svijet, pa reče: »Govorimo o

Madridu i o nama u Madridu.«

»Dobro«, odvrati ona. Zatim: »Oh, Roberto, oprosti mi, što sam te razočarala. Zar ništa

drugo ne mogu uraditi za te?«

Stao joj je milovati glavu i ljubiti je, a onda se stisne uza nju i opusti se, prisluškujući

noćnu tišinu.

»Možeš razgovarati sa mnom o Madridu«, reče i pomisli: Sav ću suvišak od toga uštedjeti

za sutra. Sutra će mi sve to trebati. Borove iglice ne trebaju toga tako, kao što ću ga ja trebati

sutra. Tko je ono u Bibliji prosuo svoje sjeme po zemlji? Onan. Što se onda dogodilo s

Onanom. Ne sjećam se, da sam išta više čuo o Onanu. I nasmiješi se u mraku.

Zatim se ponovo preda i poleti u nestvaran svijet i osjeti od toga neku nasladu, sličnu

spolnom doživljaju, koji se zbiva noću, kad ništa ne razumiješ, ali osjećaš zanos doživljaja.

»Ljubljena moja«, reče joj i poljubi je. »Slušaj. Sinoć sam razmišljao o Madridu, pa sam

mislio kako ću te, kad dođem onamo, ostaviti u hotelu, dok odem posjetiti znance u ruskom

hotelu. Ali to ne valja. Ne ću te ostaviti ni u kakvu hotelu.«

»Zašto ne?«

»Jer hoću da se brinem za te. Nikada te ne ću ostaviti. Otići ću s tobom u Seguridad, da

nabavimo isprave. Onda ću poći s tobom, da ti kupim potrebne haljine.«

»Trebam ih malo i mogu ih sama kupiti.«

»Ne, trebaš ih mnogo, i mi ćemo ići zajedno i kupiti dobre haljine, u kojima ćeš biti

krasna.«

»Ja bih voljela, da ostanemo u hotelu i da pošaljemo po haljine. Gdje se nalazi hotel?«

»Na Plaza del Callao. Bit ćemo dugo u sobi u tome hotelu. U njoj je širok krevet s čistim

plahtama, a ima i toplu vodu u kupaonici i dva ormara, pa ću ja držati stvari u jednom, a ti ćeš

uzeti drugi. Ima visoke i široke prozore, koji se otvaraju, a vani po ulicama je proljeće. A

poznam i mjesta, gdje se može jesti, doduše protuzakonita su, ali imaju dobru hranu, a znam i

za trgovine, u kojima još ima whiskeya. A u sobi ćemo držati hranu, da jedemo kad budemo

gladni, a i whiskey, kad zaželim da nešto popijem, a tebi ću kupiti manzanillu.«

»Htjela bih' da kušam whiskey.«

»Ali on se teško nabavlja, a ti voliš manzanillu.«

»Zadrži svoj whiskey, Roberto«, reče ona. »Oh, jako te ljubim. Tebe i tvoj whiskey, koji

mi ne daš. Baš si prase.«

»Ne, kušat ćeš ga. Ali nije za ženske.«

»A ja sam uvijek imala samo one stvari, koje su za ženske«, reče Marija. »A u krevetu ću

nositi svoju vjenčanu košulju.«

»Ne. Kupit ću ti različite noćne košulje ili pidžame, ako ti se budu više sviđale.«

»Kupit ću sedam svadbenih košulja«, reče ona. »Po jednu za svaki dan u tjednu. A i tebi

ću kupiti čistu svadbenu košulju. Da l’ ikada pereš svoju košulju?«

»Katkada.«

»Držat ću te čisto i natakat ću ti whiskey i vodu u nj, kao ono kod Sorda. Nabavit ću ti

maslina i slanog bakalara i lješnjaka, da jedeš dok budeš pio, i mjesec ćemo dana ostati u

sobi, da nikada ne iziđemo van. Budem li samo sposobna, da budem tvoja«, reče najednom

tužno.

»To nije ništa«, reče joj Robert Jordan. »Zbilja nije ništa. Moguće, da si se jednom

pozlijedila, pa ti je ostao ožiljak, koji još boli. To je moguće. No to će proći. A ako je

zaista nešto, u Madridu ima i dobrih liječnika.«

»Ali prije je bilo sve dobro«, reče braneći se.

;»To obećava, da će opet sve biti dobro.«

»Onda, daj da opet govorimo o Madridu.« Smotala je svoje noge među njegove, a glavu je

trljala o njegovo rame. »Samo ne ću li s ovom ostriženom glavom biti ružna, pa ćeš me se

sramiti?«

»Ne. Ti si krasna žena. Imaš ljupko lice i divno tijelo, dugačko i vitko, put ti je glatka,

zlatno smeđe boje, i svatko će pokušati da mi te otme.«

»Qué va, da me otmu,« reče. »Nikada me se, sve do smrti ne će dotaći nijedan muškarac.

Oteti me tebi! Qué val«

»Ali će mnogi pokušati. Vidjet ćeš.«

»Vidjet će, da te ljubim, pa će znati, da je opasno dirnuti u me, kao i staviti ruku u kotao

rastopljena olova. Ali ti? Kad vidiš lijepe žene, kulturne kao što i ti? Ne ćeš li me se stidjeti?«

»Nikada. Pa oženit ću te.«

»Budeš li htio«, reče ona. »Ali, mislim, da to i nije važno, budući da više nemamo crkve.«

»Htio bih, da se oženimo.«

»Ako hoćeš. Ali slušaj. Ako ikad odemo u drugu zemlju, gdje još postoji crkva, možda bi

se mogli tamo vjenčati.«

»U mojoj zemlji još postoji crkva«, odvrati joj. »Tamo se možemo vjenčati, ako ti je iole

stalo do toga. Nisam još bio oženjen. Zato to nije nikakav problem.«

»Drago mi je, da nisi bio oženjen«, reče ona. »Ali mi je drago i to, da poznaš sve te stvari,

o kojima si mi govorio, jer to znači, da si bio s mnogim ženama, a Pilar mi je rekla, da su

samo takvi muškarci dobri muževi. Ali sad ne ćeš ići za drugim ženama? Jer to bi me ubilo.«

»Nisam išao s mnogim ženama«, odgovori joj iskreno. »Dok nisam upoznao tebe, nisam

ni mislio, da bih mogao duboko ljubiti.«

Pogladila mu je obraze, a zatim mu obujmi glavu rukama. »Sigurno si poznavao mnoge

žene.«

»Ali ih nisam ljubio.«

»Slušaj. Pilar mi je rekla nešto ...«

»Reci.«

»Ne. Bolje da ne kažem. Govorimo opet o Madridu.«

»Što si htjela reći?«

»Ne ću da ti kažem.«

»Možda je bolje da kažeš, ako bi moglo biti važno.«

»Misliš li, da je važno?«

»Da.«

»Ali kako to znaš, kad ne znaš o čemu se radi?«

»Po tebi.«

»Onda ti ne ću prešutjeti. Pilar mi je rekla, da ćemo sutra svi izginuti, i da ti to isto tako

dobro znaš, kao i ona, ali da ne pridaješ tome nikakve važnosti. To nije rekla s prijekorom,

nego s divljenjem.«

»To je rekla?« reče on. Luda kuja, pomisli, a zatim reče: »To je opet ta njezina ciganska

jezičina. Tako govore stare piljarice i kavanske gube. Sama gnojna gnjusoba.« Osjeti kako

mu se ispod pazuha kupi znoj i teče između ruke i tijela, pa reče sebi: »Prestrašio si se, á?«, i

doda glasnó: »Ona je praznovjerna gnojnousta kuja. Govorimo opet o Madridu.«

»Onda ti ne znaš ništa?«

»Naravno, da ne znam. Ne govori o tim gadarijama«, reče upotrebivši oštriju, ružnu riječ.

Ali kad je ponovo stao govoriti o Madridu, više nije mogao da se zanosi svojim

obmanama. Sada je naprosto lagao svojoj djevojci i sebi, da im prođe noć pred borbu, i to

je znao. Prijalo mu je, ali nije bilo onoga zanosa doživljaja. I nastavio je:

»Razmišljao sam o tvojoj kosi,« reče. »I što ćemo učiniti s njom. Vidiš, sada ti je po cijeloj

glavi jednako dugačka, kao krzno kakve životinje, i ugodno je čovjeku, kad je se dotiče, i ja

je jako volim, i krasna je kad pređem rukom preko nje, diže se i spušta kao pšenica na

vjetru.«

»Pređi rukom preko nje.«

Uradio je to i ostavio je na njoj ruku, govoreći dalje uz njezin vrat, ali je osjetio, da mu se

grlo steže: »No u Madridu, mislio sam, otići ćemo zajedno brijaču, pa će ti je lijepo podrezati

s obje strane i na zatiljku, kao što je i moja, jer će tako, dok ne naraste, bolje pristajati u

gradu.«

»Izgledat ću kao i ti«, reče mu stežući ga k sebi. »A onda ne ću htjeti da je mijenjam.«

»Ne. Dalje će rasti, ali to treba samo zato, da bude uredna na početku, dok još raste.

Koliko će trebati dok ti izraste dugačka kosa?«

»Baš duga?«

»Ne. Mislim do ramena. Htio bih da ti takva bude.«

»Kao Garbo u kinu?«

»Da«, reče muklo.

Obmane su se sada stale naglo vraćati, i on je želio da ga ponesu. Prepustio im se, ponijele

su ga, i on je nastavio: »Tako će padati ravno do ramena, a na kraju će ti se talasati, kao što se

talasa morski val, i imat će boju zreloga žita, a lice boju žežena zlata, a oči jedinu boju koja

odgovara tvojoj kosi i tvojoj puti, zlatnu s tamnim mrljama u njima, a ja ću ti zabaciti glavu

unazad, gledati ti oči i stezati te k sebi...«

»Gdje? «

»Svagdje. Gdje god se nađemo. Koliko će trebati da ti kosa naraste?«

»Ne znam, jer je prije nisam nikada strigla. Ali mislim, da će za šest mjeseci biti dosta

dugačka, da poraste dobrano ispod ušiju, a za godinu dana bit će duga koliko god želiš. A da

li znaš, što će se dogoditi prije toga?«

»Reci.«

»Nalazit ćemo se u velikom čistom krevetu tvoje glasovite sobe, u našem glasovitom

hotelu i sjedit ćemo zajedno u glasovitom krevetu i gledati u zrcalo na armoiru, i u staklu ćeš

biti ti, i bit ću ja, i ja ću se onda okrenuti k tebi, ovako, i obaviti svoju ruku oko tebe, tako, i

poljubit ću te, ovako.«

Zatim su ležali mirno i tijesno pripijeni u noći, bolno zagrijani, ukrućeni, tijesno jedno uz

drugo, i dok ju je Robert Jordan stezao čvrsto uza se, stezao je i sve ono, što je znao, da se

nikada ne može dogoditi i svi jesno je nastavljao s tim, govoreći joj: »Kuniću, ali ne ćemo

uvijek živjeti u tom hotelu.«

»Zašto?«

»Unajmit ćemo u Madridu stan u onoj ulici, što teče duž parka Buen Retiro. Poznam jednu

Američanku, koja je prije pokreta iznajmljivala namještene stanove i znam, kako se može

dobiti takav stan uz stanarinu, kakva se plaćala prije pokreta. Ima tamo stanova s izgledom na

park, pa s prozora možeš vidjeti cijeli park, željeznu ogradu, cvjetnjake, pošljunčene staze i

zelene tratine, gdje se dotiču šljunka, i drveće s gustom sjenom i mnoge vodoskoke, a baš

sada će procvjetati kesteni. U Madridu ćemo šetati parkom i veslati po jezeru, ako opet ima

vode u njemu.«

»A zašto ne bi bilo vode?«

»Ispustili su je u studenom, jer su se po njoj orijentirali avioni, kad su dolazili na

bombardiranje. Ali mislim, da je sada opet voda u njemu. Nisam baš siguran. Ali ako i

nema vode, moći ćemo šetati cijelim parkom iza jezera, a ima jedan dio koji je kao šuma s

drvećem iz svih krajeva svijeta, a svako drvo nosi tablicu s imenom, koje kaže kakvo je drvo

i otkuda je.«

»Ja bih gotovo radije išla u kino,« reče Marija. »Ali drveće je vrlo zanimljivo, i s tobom ću

naučiti sva njihova imena, samo ako ih budem mogla zapamtiti.«

»Nije to kao u muzeju«, odvrati Robert Jordan. »Raste prirodno, a u parku ima i

brežuljaka, a jedan je dio parka kao džungla. A ispod njega nalazi se sajmište knjiga, gdje

se duž pločnika nižu stotine daščara sa starim knjigama, a sada, otkad je počeo pokret, u

njima ima mnogo knjiga, koje su pokrali u pljački bombardiranih kuća, kao i po

fašističkim kućama, a koje su kradljivci donijeli na sajam knjiga. Mogao bih svakodnevno

cijeli dan provesti u daščarama za knjige, kao što sam radio nekad, prije pokreta, kad god bih

imao u Madridu vremena.«

»Dok ti. budeš na sajmu knjiga, ja ću uređivati naš stan«, reče Marija. »Da li ćemo imati

dosta novaca za sluškinju?«

»Naravno. Mogu uzeti Petru, koja je sada u hotelu, samo ako ti se svidi. Kuha dobro i čista

je. Jeo sam tamo s novinarima, kojima je kuhala. U sobama imaju električnu peć.«

»Dobro, kad je želiš«, reče Marija. »Ili ja mogu naći neku drugu. Ali, ne ćeš li ti zbog

svoga posla biti mnogo vani? Ne će mi dopustiti da idem s tobom na takve poslove, kao što je

ovaj.«

»Možda će me zaposliti u Madridu. Ovaj posao radim već dugo vremena i borim se od

početka pokreta. Moguće će me sada zaposliti u Madridu. Nisam nikada to tražio. Uvijek

sam bio na fronti ili na ovakvom radu.

»Vjeruješ li mi, da nikada nisam ništa tražio, dok se nisam upoznao s tobom? Niti da sam

išta trebao? Niti da sam mislio na išta drugo, doli na pokret i pobjedu u ratu? Moje su želje

bile zaista vrlo čiste. Radio sam mnogo, a sada ljubim tebe«, reće on htijući sada da obuhvati

sve ono, što ne može biti, »ljubim te kao što ljubim sve ono, za što se borimo. Ljubim te, kao

što ljubim slobodu, čast i pravo svih ljudi na rad i na kruh. Ljubim te, kao što ljubim Madrid,

koji branimo, kao što ljubim sve svoje drugove, što su poginuli. A mnogi su poginuli. Mnogi.

Mnogi. Ne možeš ni zamisliti, koliko ih je palo. Ali tebe ljubim, kao ono, što ljubim najviše

na svijetu, i još više. Jako, jako te ljubim, kuniću. Više nego što to mogu reći. Ali ti kažem to,

da ti bar malo opišem. Nikada nisam imao žene, sad si mi ti žena, i ja sam sretan.«

»Nastojat ću što više mogu, da ti budem najbolja žena«, reče Marija. »Jasno, nemam

dovoljno iskustva, ali ću nastojati da ga stečem. Budemo li živjeli u Madridu, dobro. Budemo

li morali živjeti negdje drugdje, opet dobro. Ne budemo li mogli živjeti nigdje, a budem li

mogla ići s tobom, još bolje. Odemo li u tvoju domovinu, naučit ću govoriti inglés, kao svaki

Inglés ondje. Proučavat ću njihovo vladanje, pa što rade oni, radit ću i ja.«

»Bit ćeš jako smiješna.«

»Sigurno. Pravit ću pogreške, ali ti ćeš mi kazati, i nikad ih ne ću napraviti dvaput, ili

najviše dvaput. Pa, ako u tvojoj domovini zaželiš naše hrane, kuhat ću ti je. Ići ću i u

školu, gdje se uči kako se postaje žena, ako ima takvih škola, i učit ću.«

»Ima takvih škola, ali tebi nije potrebno takvo školovanje.«

»Pilar mi je rekla, da misli, da u tvojoj domovini ima takvih škola. Čitala je o tome u

časopisima. A rekla mi je i to, da moram naučiti da dobro govorim inglés, tako da se ti ne bi

nikada morao stidjeti zbog mene.«

»Kada ti je to rekla?«

»Danas, dok smo spremali stvari. Neprekidno mi je govorila, što moram raditi, da ti

budem žena.«

Mislim, da ii ona kani ići u Madrid, pomisli Robert Jordan, i reče: »Što je još rekla?«

»Rekla je, da moram paziti na svoje tijelo i čuvati liniju, kao da sam borac s bikovima.

Rekla je, da je to vrlo važno.«

»Jest,« reče Robert Jordan. »Ali ti se još godinama ne ćeš trebati brinuti za to.«

»Ne. Rekla je da žene naše rase moraju uvijek na tu paziti, jer može doći iznenadno. Rekla

mi je, da je nekoć bila vitka kao ja, ali da u to vrijeme žene nisu vježbale. Rekla mi je koje

vježbe da radim i da ne smijem previše jesti. Rekla mi je koje stvari da ne jedem. Ali sam

zaboravila, pa ću je morati ponovo pitati.

»Krumpir.«

»Da«, nastavila je. »'Krumpir i pržene stvari. A kad sam joj kazala da me boli, rekla mi je,

da ti ne smijem reći, nego da moram podnijeti bolove, da ti ne znaš. Ali ja sam ti rekla, jer ne

ću da ti ikada lažem, a i bojala sam se, da bi mogao pomisliti, da više ne možemo zajedno

uživati, i da se ono što se dogodilo gore u brdima, doista nije ni dogodilo.«

»Pravilno je, da si mi rekla.«

»Zbilja? Jer me je stid, ali ja ću učiniti sve što god ti hoćeš. Pilar mi je govorila o tome, što

žena može uraditi za muža.«

»Ne treba raditi ništa. Što doživljavamo, doživljavamo zajedno, i to treba čuvati i paziti na

to. Ja te ljubim i ovako ležeći uza te, dodirujući te, svijestan da si zaista tu, a kada budeš opet

sposobna, doživljavat ćemo sve.«

»A zar nemaš nikakvih potreba, za koje se mogu ja brinuti? Ona mi je govorila i o tome.«

»Ne. Sve su nam potrebe zajedničke. Ja nemam nikakvih posebnih potreba.«

»To mi se čini još bolje. Ali znaj, da ću uvijek učiniti, što god zaželiš. Samo mi moraš

reći, jer ja mnogo toga ne znam, i mnogo toga, što mi je govorila, nisam jasno razumjela.

Znaš, bilo me je stid da je pitam, a njezino je znanje tako golemo i raznoliko«.

»Kuniću«, reče joj. »Divna si.«

»Qué va«, reče ona. »Ali je neobično, nastojati, da u jedan dan naučiš sve ono, što žena

treba da zna, i to dok raspremaš logor i spremaš se za borbu, a druga se borba već vodi gore u

brdima. Zato, ako napravim ozbiljne griješke, moraš mi reći, jer te ljubim. Može se dogoditi

da sam neke stvari krivo zapamtila, a mnogo štošta, što mi je govorila, bilo je

vrlo zapleteno.«

»Što ti je još rekla?«

»Pues toliko toga, da se ne mogu sjetiti. Rekla mi je, da ti mogu reći, što su mi načinili,

ako ikada počnem ponovo misliti na to, jer si dobar čovjek i jer si već pokazao razumijevanje

za sve to. Ali da je bolje, da se o tome nikada ne govori, osim ako me ponovo ne stane tištiti

kao što me je prije, pa da bi se onda u razgovoru s tobom mogla osloboditi toga.«

»A da li te sada tišti?«

»Ne. Otkad smo bili prošli put zajedno, kao da se nikada nije ni dogodilo. Osjećam tugu za

roditeljima. Ali to će zauvijek ostati. Samo bih htjela, da znaš ono, što moraš znati

zbog svoga ponosa, ako postanem tvoja žena. Nikada se nikome nisam podala. Uvijek sam se

borila, i uvijek su bila dvojica ili više njih, da bi mi što mogli da učine. Jedan bi sjedio

na glavi i držao me. Govorim ti to zbog tvoga ponosa.«

»Ti si moj ponos. Ne govori o tome.«

»Ne, govorim ti o tvom ponosu, koji treba da osjetiš zbog svoje žene. I još nešto. Otac mi

je bio seoski načelnik i vrlo ugledan čovjek. Majka je bila ugledna žena i dobra katolikinja,

ali su je strijeljali zajedno s ocem zbog političkog uvjerenja mojega oca, koji je bio

republikanac. Vidjela sam kako ih strijeljaju, a otac je vikao: ,Viva la República,’ stojećki uza

zid klaonice u našem selu.

»Majka je stajala uz isti zid i govorila: ,Viva moj muž, koji je bio načelnik ovoga sela,’ a

ja sam se nadala, da će i mene strijeljti, pa sam htjela reći; ,Viva la República y vivan mis

padres,’93

ali me nisu strijeljali, nego su radili ono iz mene.

»Slušaj. Govorit ću ti o jednoj stvari, jer se i nas tiče. Nakon strijeljanja kod matadera,

pokupili su nas, rođake, koji smo to gledali, ali koje nisu strijeljali i poveli su nas natrag uza

strmi brijeg na glavni trg mjesta. Skoro svi su plakali, ali neki su se ukočili od svega onoga,

što su vidjeli, da su im se suze osušile. Ja nisam mogla plakati. Nisam primijetila ništa, što se

događalo, jer sam vidjela samo oca i majku kako ih strijeljaju i majku, gdje govori: ,Živio

moj muž načelnik ovoga sela,’ to mi je odjekivalo u glavi, kao krik koji nije nikako htio

nestati, nego me je uvijek pratio. Jer moja majka nije bila republikanka i nije mogla reći:

,Viva la República,’ nego samo Viva moj otac, koji je ležao ondje s licem na zemlji uz njezine

noge.

»Ali što je rekla, rekla je vrlo glasno, kao da je vrisnula, a onda su je ustrijelili, i pala je, a

ja sam pokušala da iziđem iz reda k njoj, ali svi smo bili svezani. Strijeljanje je

obavila guardia civil, koja je ondje stajala i čekala nova strijeljanja, kad nas falangisti

otjeraše uz brijeg, ostavivši guardia civiles, naslonjene na svoje puške i leševe tamo uza zid.

Bili smo svezani za ručne zglobove, u dugi red djevojaka i žena, a oni su nas tjerali uz brijeg i

onda kroz ulice do trga, i na trgu se zaustaviše pred brijačnicom, što se nalazi na trgu preko

puta općine.

»Onda nas dva čovjeka pogledaše i jedan reče: ,Ovo je načelnikova kćerka,’ a drugi doda:

,Počnimo s njom’.

»Prerezali su konopce, kojima su mi bile svezane ruke, a jedan od njih reče drugome:

,Sveži ponovo red’, i ova me dvojica uzeše pod ruke i odvedoše u brijačnicu, digoše me i

staviše u brijački stolac, držeći me čvrsto.

»U ogledalu brijačnice vidjela sam svoje lice i lice ove dvojice, što su me držali, i lica

trojice drugih, što su se naginjala nada me i nisam poznavala nijedno od njihovih lica, nego

sam u ogledalu vidjela samo sebe i njih, a oni su vidjeli samo mene. A bilo je to, kao da se

čovjek nalazi na zubarskom stolcu, a oko njega da je mnogo zubara i da su svi ludi. Jedva

sam prepoznala svoje vlastito lice, jer se iskrivilo od boli, ali sam gledala u nj i znala sam, da

sam to ja. Moja bol je bila tolika, da se nisam plašila, da nisam osjećala ništa, osim svoje boli.

»Tada sam nosila kosu u dvije pletenice, i dok sam gledala u zrcalo, jedan od njih podiže

jednu pletenicu i potegne je tako snažno, da me je usprkos moga jada zaboljelo i odreže je

britvom uza samu glavu. Vidjela sam sebe s jednom pletenicom i jednim čuperkom gdje je

prije bila druga. Onda odreže drugu, ali je nije potegao, i britvom me malo zareže po uhu, i

vidjeh, kako krv curi iz njega. Možeš li napipati prstom brazgotinu?«

»Da. Ali zar ne bi bilo bolje da ne govoriš o tome?«

»To nije ništa. Ne ću govoriti o onom strašnom. Tako mi je odrezao britvom obje pletenice

tik glave, a drugi su se smijali, no ja nisam ni osjetila, da me je porezao po uhu, a on stade

preda me i udari me pletenicama po licu, dok su me druga dvojica držala, a on reče: ,Eto, tako

stvaramo crvene koludrice. To će te naučiti, kako da se sjediniš sa svojom proleterskom

braćom. Ti vjerenice crvenog Krista!’

»I stade me ponovo udarati po licu pletenicama, što su prije bile moje, a onda mi obje

ugura u usta i omota mi ih čvrsto oko vrata, zavezavši ih otraga, i tako mi je začepio usta, a

ona dvojica, što su me držala, smijala su se.

»A svi koji su to gledali, smijali su se, i kad sam vidjela u zrcalu kako se smiju, stala sam

plakati, jer sam sve dotada zbog strijeljanja bila u sebi sva obamrla, da nisam mogla plakati.

»Tada mi onaj, što mi je začepio usta, prijeđe mašinom za šišanje preko cijele glave;

najprije s čela sve do zatiljka, a onda preko tjemena, pa preko cijele glave i oko ušiju, a držali

su me tako, da sam sve to vrijeme mogla gledati u zrcalu što rade, i dok sam to gledala, nisam

mogla vjerovati, pa sam plakala i plakala, ali nisam mogla odvratiti pogleda od užasa, kakvo

mi je bilo lice s otvorenim ustima i pletenicama utisnutim u njih i moja glava, što se ispod

mašine pokazivala gola.

»A kada je onaj s mašinom svršio, uze s brijačke police bocu s jodom (ustrijelili su i

brijača, jer je bio član jednog sindikata, i ležao je na ulazu u radnju, i digli su me preko njega,

kad su me nosili unutra) i sa staklenim mi štapićem, koji se nalazio u bočici, namaže

porezano uho, pa sam kroz sav svoj jad i užas osjetila kako me peče.

»Onda stade preda me i na mom čelu napiše jodom U. H. P., a slova je vukao polako i

pažljivo kao kakav umjetnik, a ja sam gledala u zrcalu, kako se sve to događalo, ali više

nisam plakala, jer mi je srce obamrlo zbog oca i majke i jer sam znala, da sve ovo, što se sa

mnom događa, nije ništa.

»Kad je svršio s pisanjem, falangist se odmakne i stade me promatrati i ispitivati svoje

djelo, a onda odloži bočicu, uze mašinu i reče: .Slijedeća,’ a mene odvedoše iz

brijačnice držeći me čvrsto ispod svake ruke, i zapela sam o brijača, koji je još uvijek ležao

na vratima, poleđice, sa svojim sivim licem okrenutim gore, i skoro smo se sudarili s mojom

najboljom prijateljicom Concepción Gracijom, koju su dvojica nosila unutra, i kad me je

ugledala, nije me prepoznala, ali me onda prepozna i vrisne, i čula sam njezin vrisak sve

vrijeme, dok su me vukli preko trga, i na ulazu u općinu, i po stepenicama, i u uredu moga

oca, gdje su me bacili na divan. I tu su izvršili one grozne stvari.«

»Kuniću moj«, reče Robert Jordan privijajući je k sebi, što je tješnje i blaže mogao. Ali je

bio pun mržnje, kao što samo čovjek može biti. »Ne govori više o tome. Ne govori mi, jer

više ne mogu podnositi svoje mržnje.«

Ležala je ukrućena i hladna u njegovim rukama i rekla: »Ne. Nikada više ne ću govoriti o

tome. Ali to su zli ljudi i kad bih mogla, voljela bih da skupa s tobom mogu pobiti neke od

njih. Ali sam ti to rekla samo zbog tvoga ponosa, postanem li ti žena. Tako ćeš razumjeti.«

»Drago mi je, da si mi ispripovjedila«, odgovori joj. »A sutra, bude li sreće, mnoge ćemo

pobiti«.

»A hoćemo li ubijati falangiste? To su oni radili.«

»Oni ne sudjeluju u borbama«, odgovori turobno. »Samo ubijaju U| pozadini. S njima se

ne susrećemo u borbama.«

»A ne možemo li ih nekako ubijati? Jako bih htjela da ih ubijem nekoliko.«

»Ja sam ubio neke,« odgovori on. »I opet ćemo ih ubijati. Ubijali smo ih na vlakovima.«

»Htjela bih ići s tobom na vlak«, reče Marija. »Onda, kad me je Pilar dovela s vlaka, bila

sam kao luda. Je li ti rekla kakva sam bila?«

»Da. Ne govori o tome.«

»Sva mi je glava bila nekako obamrla, i jedino sam mogla plakati. Ali ima još nešto, što ti

moram reći. Moram. Onda me možda ne ćeš htjeti oženiti. Ali, Roberto, iako me ne budeš

htio oženiti, ne bi li i onda, ipak mogli biti zajedno?«

»Oženit ću te.«

»Ne. Bila sam zaboravila na to. Možda me ne ćeš. Može biti, da ti nikada ne ću roditi sina

ili kćer, jer Pilar kaže, kad bih to mogla, da bi mi se to već bilo dogodilo, kad su ono radili sa

mnom. Morala sam ti to reći. Oh, ne znam kako sam mogla to zaboraviti.«

»To nije važno, kuniću«, odvrati joj. »Prvo, to ne mora biti istina. To može reći samo

liječnik. A onda, ja ni ne želim, da na ovakav svijet, kakav jest, dovedem bilo sina, bilo kćer.

A tako će sva moja ljubav pripasti tebi.«

»Htjela bih ti roditi sina ili kćer«, nastavi ona. »A kako bi se svijet mogao poboljšati, kad

mi, koji se borimo protiv fašista, ne bi imali djece?«

»Ti«, reče joj. »Ljubim te. Čuješ li? A sada, kuniću, treba da spavamo. Jer moram ustati

puno prije zore, a u ovom mjesecu zora rano sviće.«

»Onda znači, da je sve u redu s ovim, što sam ti sada rekla. Ipak se možemo oženiti?«

»Mi smo oženjeni. Evo, ja te sada ženim. Ti si moja žena. Ali, kuniću moj, spavaj, jer nam

preostaje još malo, vremena.«

»I mi ćemo se zaista oženiti. To nisu samo riječi?«

»Zaista.«

»Onda ću spavati, a ako se probudim, mislit ću na to.«

»I ja.«

»Laku noć, mužu moj.«

»Laku noć,« reče on. »Laku noć, ženo.«

Slušao je kako jednoliko i pravilno diše i znao je, da je zaspala, pa je onako budan ležao

vrlo mirno, jer nije htio da je svojim micanjem probudi. Mislio je o svemu onome, što mu

nije ispripovjedila, pa je ležao pun mržnje i bilo mu je drago, da će sutra biti ubijanja. Ali,

mislio je, ništa od toga ne smijem uzeti lično.

No kako da se uzdržim? Znam, da smo i mi njima učinili strašnih stvari. Ali to je bilo zato,

što smo bili zaostali i nismo znali ništa bolje. A oni su to radili svijesno i namjerno. Oni, koji

su to radili, predstavljaju posljednji cvijet, što ga je dala njihova kultura. To je cvijet

španjolskog viteštva. Kakvi su to ljudi! Kakvi su to pasji sinovi počam od Corteza, Pizarra,

Menendeza de Avile pa preko Listera, sve do Pabla. I kako su to čudni ljudi! Nema boljega,

ali ni gorega naroda na svijetu. Nema prijaznijeg ni okrutnijeg naroda. I tko da to razumije?

Ja ne mogu, jer ako to učinim, oprostio bih im sve. Razumjeti znači oprostiti. Ne, to

nije istina. Pretjerivalo se s opraštanjem. Opraštanje je kršćanska ideja, a Španjolska nije

nikada bila kršćanska zemlja. Ona je uvijek, u okviru crkve, imala svoje posebne idole. Otra

Virgen más.94

Mislim, da su zato morali uništavati djevice svojih neprijatelja. Jasno, to je

dublje ukorijenjeno kod njih, španjolskih vjerskih fanatika, nego u narodu. Narod se udaljio

od crkve, jer je crkva bila na vladi, a vlada je uvijek bila pokvarena. I sada zbilja plaćaju za

inkviziciju.

Da, to je nešto, o čemu možeš da razmišljaš. Nešto, što ti može zaokupiti misao, da se ne

uznemiruješ radi svoga zadatka. To je bolje, nego da izmišljaš. Bože, noćas je mnogo toga

izmišljao. I Pilar je cijeli dan izmišljala. Pa da. A što, ako sutra svi poginu? Što onda, samo

ako razore most kako treba? To je jedino što sutra moraju učiniti.

Ne, nije. Ne možeš to raditi u beskonačnost. Ali nitko ni ne misli, da moraš živjeti vječno.

Možda sam sav svoj život proživio u ova tri dana, pomisli. Kad bi tako bilo, onda bi mi bilo

žao, što posljednju noć nismo drukčije sproveli. Ali posljednje noći nisu nikada lijepe. Ništa

što je zadnje nije lijepo. Ali, zadnje riječi nešto vrijede.

»Viva moj muž, načelnik ovoga mjesta«, to je bilo dobro.

Znao je, da je to bilo dobro, jer mu je odjeknulo cijelim tijelom i dušom, kad je to u sebi

ponovio. I on se nagne i poljubi Mariju, koja je dalje spavala. Engleski joj prošapće potiho:

»Rado bih te oženio, kuniću. I veoma sam ponosan na tvoju porodicu.«

TRIDESET I DRUGO POGLAVLJE

Iste se noći u Madridu, u hotelu Gaylord, skupilo mnogo ljudi. Pred hotelska je vrata

stigao automobil, kojemu su svjetiljke bile plavo obojene, i iz njega je izišao nizak čovjek u

crnim jahaćim čizmama, sivim jahaćim hlačama i kratkom, sivom, visoko zakopčanom

kaputu, odzdravio je vojnički dvojici stražara, dok je otvarao vrata, kimnuo glavom tajnom

policajcu, što je sjedio za vratarskim stolom i ušao u dizalo. S unutrašnje strane ulaza u hotel

sjedila su na stolcima dva stražara, svaki na jednoj strani mramorom obloženog predvorja;

samo su pogledali maloga čovjeka kad je prolazio pokraj njih prema vratima dizala. Njihova

dužnost je bila, da svakome koga ne poznaju, opipaju bokove, pazuhe i džepove, da vide ne

nosi li ta osoba pištolj, a ako ga nosi, da ga ostavi kod vratara. No maloga čovjeka u jahaćim

čizmama poznavali su vrlo dobro, pa su ga jedva i pogledali, dok je prolazio.

Stan u kojem je živio u Gaylordu bio je pun ljudi, kad je ušao unutra. Ljudi su sjedili i

stajali naokolo i razgovarali kao u svakoj sobi za primanje. I muškarci i žene pili su

votku, whiskey i sodu i pivo iz malih čaša, koje su natakali iz velikih vrčeva. Četiri su

čovjeka bila u uniformama. Ostali su nosili nepromočive platnene ili kožnate kapute, a tri od

četiri žene bile su odjevene u svakidašnje haljine, dok je četvrta, koja je bila strašno1 mršava i

tamna, nosila oštro skrojenu uniformu ženske milicije sa suknjom i visokim čizmama

pod njom.

Kad je uišao u sobu, Karkov odmah priđe k ženi u uniformi, nakloni joj se i stisne joj ruku.

Bila je to njegova žena, kojoj reče nešto na ruskom, što nitko nije mogao čuti, i za trenutak iz

njegovih očiju iščezne sva ona oholost, s kojom je ušao u sobu. Ali se ponovo rasplamsa, kad

opazi glavu mahagonijeve boje i pohotljivo lice dobro građene djevojke, koja mu je bila

ljubavnica, pa kratkim, čvrstim korakom pristupi k njoj, nakloni joj se i stisne joj ruku tako,

da nitko ne bi mogao kazati, da to nije tek oponašanje onoga, kako je pozdravio svoju ženu.

Njegova žena nije ni pogledala za njim, dok je prelazio sobu. Ona je stajala s nekim visokim

zgodnim španjolskim oficirom i govorila s njime ruski.

»Tvoja velika ljubav pomalo deblja«, reče Karkov djevojci. »Sada, kad se približavamo

drugoj godini, svi su se naši junaci stali debljati.« Nije ni gledao čovjeka, o kom je govorio.

»Tako si gadan, da ćeš postati ljubomoran i na krastaču«, odvrati mu veselo djevojka.

Govorila je njemački. »Mogu li poći sutra s tobom u ofenzivu?«

»Ne. Ni nema nikakve ofenzive.«

»Svatko zna za nju«, reče djevojka. »Ne budi tako tajanstven. Dolores ide. Ići ću s njom ili

s Carmen. Mnogi će ići.«

»Hodi sa svakim, tko hoće da te povede«, odgovori Karkov. »Ja ne ću«.

Onda se okrene djevojci i upita je ozbiljno: »Tko ti je to rekao? Reci istinu.«

»Richard«, odgovori ona ozbiljno.

Karkov slegne ramenima i ostavi je.

»Karkov«, zovne ga žučljivim glasom čovjek srednje visine, sivoga, teškog, upalog lica,

nabreklih podočnjaka i obješene donje usnice. »Jeste li čuli dobre vijesti?«

Karkov mu priđe, a čovjek reče: »Upravo sada sam ih doznao. Nema ni deset minuta.

Vanredne su. Kod Segovije su se fašisti tukli između sebe cijeli dan. Morali su gušiti pobune

mitraljezima i puškomitraljezima. Poslije podne su avionima bombardirali svoje vlastite

čete.«

»Da?« upita Karkov.

»Istina je«, odvrati čovjek s podočnjacima. »Dolores je sama donijela tu vijest. Došla je

ovamo, da nam to kaže, a sva je blistala od ushićenja, kakvo kod nje nikada nisam

vidio. Istinitost te vijesti sjala joj je s lica. Ono divno lice .. .« govorio je oduševljeno.

»Ono divno lice«, ponovi Karkov savršeno bezbojnim glasom.

»Da ste je samo čuli,« govorio je čovjek s podočnjacima. »Vijest je blistala s njezina lica

nekim žarom, koji nije s ovoga svijeta. Po glasu si vidio da govori istinu. Napisat ću o tome

članak za Izvestija. Za me je to bio jedan od najvećih trenutaka u ovome ratu, kad sam slušao

kako izvještava o tome svojim krasnim glasom, u kome se miješa samilost sa strašću i

istinom. Dobrota i istina blistaju s nje, kao s kakve prave narodne svetice. Ne zovu je

zabadava La Pasionaria.«

»Ne zabadava,« ponovi bezbojnim glasom Karkov. »Bit će najbolje, da to odmah sada

napišete za Izvestija, prije nego zaboravite tu posljednju krasnu rečenicu.«

»To je žena, o kojoj se nitko ne smije šaliti. Pa ni takav cinik, kao vi«, reče čovjek s

podočnjacima. »Da ste samo bili tu, da čujete i da joj vidite lice.«

»Onaj krasni glas«, govorio je Karkov. »Ono krasno lice. Napišite to«, reče mu. »Ne

govorite to meni. Ne trošite cijele odlomke. Idi te i napišite to sada.«

»Ne baš sada.«

»Mislim, da bi sada bilo najbolje«, opet će Karkov i pogleda ga, a zatim svrne pogled na

stranu. Čovjek s podočnjacima je ostao još neko vrijeme, držeći čašu s votkom, uronivši

očima s podočnjacima u ljepotu onoga, što je vidio i čuo, a onda iziđe iz sobe, da to opiše.

Karkov priđe drugome čovjeku od nekih četrdesetiosam godina, koji bijaše nizak,

dežmekast, dobrodušna izgleda, blijedoplavih očiju, prorijeđene plave kose i veselih usana

ispod čekinjastih žutih brkova. Taj je čovjek nosio uniformu. Bio je Madžar, a zapovijedao je

jednom divizijom.

»Jesi li bio, kad je Dolores bila tu?« upita Karkov čovjeka.

»Da.«

»Što je bilo?«

»Nešto o međusobnoj borbi fašista. Krasno, ako je točno.«

»Mnogo se govori o sutrašnjem danu.«

»Upravo sramota. Sve bi novinare trebalo strijeljati, kao i većinu ljudi u ovoj sobi, a

pogotovo onoga njemačkog intrigantskog gada Richarda. I onoga, tko je tome

nedjeljnom fiiggleru dao da komanduje brigadom. Možda bi i tebe i mene trebalo strijeljati. I

to je moguće«, nasmijao se general. »Ipak nemoj to predložiti.«

»O tome ne volim govoriti«, odgovori Karkov. »Onaj Američanin, što katkada dolazi

ovamo, nalazi se preko. Znaš, onaj Jordan, što radi s partizanskom grupom. On se

nalazi ondje, gdje se ta stvar, o kojoj govore, trebala dogoditi.«

»Onda bi noćas trebao poslati neki izvještaj o tome«, reče general. »Ja bih otišao dolje da

izvidim za tebe o čemu se radi, ali me ne gledaju dobro. On radi s Golzom, je li? Bit ćeš sutra

s Golzom?«

»Sutra ujutro.«

»Ne prilazi mu, dok stvar ne pođe dobro«, reče general. »Vas polutante mrzi, kao i ja.

Premda ima mnogo bolju narav.«

»Ali o ovome . ..«

»Možda su to fašisti održavali manevre,« nasmije se general. »Pa, vidjet ćemo, da li će ih

Golz moći malo izmanevrirati. Neka se malo okuša u tome. Mi smo ih izmanevrirali na

Guadalajari.«

»Čuo sam, da i ti putuješ«, reče Karkov, pokazavši pokvarene zube dok se smijao. General

se najednom razljuti.

»I ja. Sad je na meni red, da me olajavaju. Kao što je uvijek sa svima nama. Ova prljava

brbljava banda. Ovu zemlju bi mogao spasiti čovjek, koji zna šutjeti, samo kad bi vjerovao da

može.«

»Tvoj prijatelj Prieto zna držati jezik za zubima.«

»Ali ne vjerujem, da može pobijediti. Kako možeš pobijediti, ako ne vjeruješ u narod?«

»To ti sam riješi«, reče Karkov. »Idem da malo odspavam.«

Ostavio je zadimljenu sobu, ispunjenu brbljarijama i otišao u stražnju spavaonicu, sjeo na

krevet i izuo čizme. Još uvijek ih je čuo gdje govore, pa zatvori vrata i otvori prozor. Nije mu

se dalo svlačiti, jer će u dva sata krenuti na put preko Colmenara. Cercede i Navacerrade na

frontu, gdje će Golz napasti ujutro

TRIDESET I TREĆE POGLAVLJE

Bilo je dva sata ujutro, kad ga je Pilar probudila. Kada ga se dotakla rukom, najprije je

pomislio, da je Marija, pa se okrenuo k njoj i rekao: »Kuniću.« Onda ga je golema ženina

ruka stresla za rame, i on se najednom, potpuno, sasvim razbudio, i ruka mu već bješe na

dršku pištolja, što mu je ležao duž gole desne noge, i sve se u njemu napelo kao pištolj s

otpetom kočnicom.

Vidio je kroz mrak, da je to Pilar, pa pogleda na brojčanik svoga ručnog sata, na kojem su

se kazaljke svijetlile u oštrom kutu blizu vrha, i vidjevši da su tek dva sata, reče joj: »Što ti je,

ženo?«

»Pablo je otišao«, odvrati mu krupna žena.

Robert Jordan navuče hlače i cipele. Marija se nije probudila.

»Kada?« upita.

»Može biti pred jedan sat.«

»I?«

»Uzeo je nešto tvoga«, reče potišteno žena.

»Tako. A što?«

»Ne znam«, odvrati ona. »Hajde i pogledaj.«

Mrakom su došli do ulaza u spilju, sagnuli se pod gunjem i ušli unutra. Robert Jordan je

ušao za njom u spilju, gdje je vonjalo po pepelu, lošem zraku i ljudima, što su spavali, upalio

je električnu svjetiljku, da ne stane na kojega od onih, što su ležali po podu. Anselmo se

probudi i reče: »Zar je vrijeme?«

»Ne,« prošapće Robert Jordan. »Spavaj, stari.«

Dvije su se naprtnjače nalazile na uzglavlju Pilarinog kreveta, koji je od ostalog dijela

spilje zaklanjao obješeni gunj. Kad je Robert Jordan klekao na krevet i obje naprtnjače

osvijetlio svjetiljkom, osjeti, da krevet vonja po ustajalosti, osušenom znoju i nekom ogavno

sladunjavom mirisu, kao što vonja Indijančev krevet. Obje su naprtnjače bile proparane od

vrha do dna. Držeći svjetiljku u lijevoj ruci, Robert Jordan zavuče desnu u prvu naprtnjaču. U

toj je držao svoju vreću za spavanje, pa nije ni trebala biti jako puna. A nije ni bila puna. U

njoj je još bilo nešto žice, ali četvrtaste drvene kutije s upaljačem nije bilo. A nije bilo ni

kutije za cigare s brižljivo omotanim i složenim detonatorima. A isto tako ni kutije s

poklopcem na zavrtanj, u kojoj se nalazila zapaljiva vrpca i kapsli.

Robert Jordan napipa drugu naprtnjaču. Bila je još puna eksploziva. Mogao je manjkati

možda svega jedan svežanj.

Zatim ustane i okrene se k ženi. Postoji neki prazni, šuplji osjećaj, što katkada obuhvati

čovjeka, kad se probudi prerano ujutro, a koji je sličan predosjećaju nesreće; Robert Jordan

ga je sada osjećao tisuću puta jače.

»I ti to zoveš čuvanjem nečijih stvari«, reče joj.

»Spavala sam s glavom uz njih, a rukom sam ih se doticala,« odvrati mu Pilar.

»I dobro si spavala.«

»Slušaj«, reče žena. »Ustao je noću, a ja sam mu rekla: ,Kuda ćeš, Pablo?’ ,Mokriti, ženo,’

odgovorio mi je, pa sam ponovo zaspala. Kad sam se opet probudila, nisam znala koliko je

vremena prošlo, ali sam pomislila, kada ga nema, da je prema svom običaju otišao dolje da

pogleda konje. Onda«, završi sva nesretna, »kada nije dolazio, zabrinula sam se, a kad sam se

zabrinula, popipala sam vreću, da se uvjerim je li sve u redu, onda sam pod prstima osjetila

prerezana mjesta, pa sam došla k tebi.«

»Hajde«, reče Robert Jordan.

Sada su stajali vani, a još uvijek je bilo blizu ponoći, pa se nije moglo osjetiti približavanje

jutra.

»Može li izići s konjima odavde kojim drugim putem, osim onim mimo straže?«

»Može s dva.«

»Tko je gore?«

»Eladio.«

Robert Jordan ne reče ništa, dok ne stigoše na livadu, gdje su našli privezane konje na

paši. Tri su konja pasla na livadi. Velikog riđana i sivca nije bilo.

»Što misliš, kad je otišao od tebe?«

»Bit će pred jedan sat.«

»To je, što je,« reče Robert Jordan. »Idem da uzmem, što je ostalo od mojih naprtnjača, pa

natrag u krevet«.

»Ja ću ti ih čuvati.«

»Qué va, ti ćeš ih čuvati. Već si ih jednom čuvala.«

»Inglés,« reče žena, »meni je kao i tebi. Nema toga, što ja ne bih učinila, da ti povratim

tvoje stvari. Nemoj me vrijeđati. Pablo nas je oboje izdao.«

Kad je to izrekla, Robert Jordan osjeti, da ne smije sebi dopustiti, da bude jedak i da se ne

može svađati s tom ženom. Još istoga ovog dana, od kojega je već prošlo više od dva sata,

morat će surađivati s njom.

Položi joj ruku na rame. »Nije to ništa, Pilar«, reče joj. »Ono što je nestalo, nema velike

važnosti. Pronaći ću već nešto, što će biti isto tako dobro.«

»Ali što je odnio?«

»Ništa, ženo. Neke stvarčice, koje čovjek nosi iz luksuza.«

»Jesu li to dijelovi tvoga aparata za eksploziju?«

»Da. Ali ima i drugih načina da se izazove eksplozija. Reci mi, zar Pablo nije imao kapsla

ni zapaljive vrpce? Sigurno su ga opskrbili time«.

»Uzeo ih je«, reče ona nesretno. »Odmah sam ih potražila. I njih je nestalo.«

Vraćali su se šumom k ulazu u spilju.

»Odspavaj još malo«, reče joj. »Bolje za nas, što je Pablo otišao.«

»Idem da vidim Eladija.«

»Otišao je sigurno drugim putem.«

»Svejedno, idem. Izdala sam te svojom nesmotrenošću. «

»Ne«, odvrati on. »Hajde, odspavaj malo, ženo. U četiri moramo biti na putu«.

Ušao je s njom u spilju i iznio obje naprtnjače, noseći ih zajedno u objema rukama, da mu

šta ne ispadne kroz raspor.

»Daj mi, da ih zašijem.«

»Pred polazak«, reče tiho. »Ne uzimljem ih zbog tebe, nego da mogu spavati.«

»Moraš mi ih dati ranije, da ih sašijem.«

»Dobit ćeš ih navrijeme,« reče joj. »Prospavaj malo, ženo.«

»Ne«, odvrati ona. »Razočarala sam i tebe i Republiku.«

»Hajde, prilegnimo malo, ženo,« opet će blago. »Odspavaj još malo.«

TRIDESET I ČETVRTO POGLAVLJE

Tu su fašisti držali vrhove brda. Zatim je dolazila dolina, koju nije držao nitko osim

fašističke straže, što se utvrdila u jednoj seljačkoj kući sa gospodarskim zgradama i

sjenikom. Andrés je, na svom putu Golzu, kome je nosio izvještaj Roberta Jordana, nadaleko

obišao u mraku tu stražu. Znao je, gdje se nalazi žica, koja mehanički izaziva pucnjavu,

ako zapneš za nju, otkrio ju je u mraku, prešao preko nje i krenuo uz potočić obrubljen

topolama, kojima je lišće šuštalo na noćnom vjetru. Kod seljačke kuće, gdje se nalazila

fašistička straža, zakukurijekao je pijetao, pa se Andrés, idući uz potok, osvrne i između

topola opazi svijetlo na donjem rubu jednoga od prozora seljačke kuće. Noć je bila tiha i

vedra, i Andrés ostavi potok i udari preko poljane.

Na poljani su se nalazila četiri stoga sijena, što su stajala tu još od borbi u srpnju prošle

godine. Nitko nije odnio sijeno odavde, pa su četiri godišnja doba, koja prođoše, sploštila

stogove i uništila sijeno.

Dok je prelazio preko žice, nategnute između dva stoga, Andrés je mislio, kako je to

velika šteta. Ali republikanci bi morali nositi sijeno uz strme padine Guadarrama, što su

se dizale iza polja, a fašisti ga vjerojatno ne trebaju, pomisli.

Imaju oni sijena, koliko god im ga treba, i dosta žita. Imaju mnogo, pomisli. Ali sutra

ćemo im ujutro zadati udarac. Sutra ujutro ćemo im uzvratiti za Sorda. Kakvi su to divljaci!

Sutra ćemo im potprašiti!

Želio je, da što prije preda izvještaj i da se vrati, da sutra bude kod napada na straže. A da

li je zaista želio da se vrati ili je samo hinio, da želi da se vrati? Bio je svijestan osjećaja

odgađanja, što se javio u njemu, kad mu je Inglés rekao, da mora odnijeti poruku. Mirno je

očekivao događaj sutrašnjeg dana. To je nešto, što se mora izvršiti. Glasovao je za to i učinit

će to. Duboko ga je potreslo uništenje Sorda..

Ali na kraju krajeva, to je Sordo. To nisu Oni. Što moraju učiniti, učinit će.

Ali kada mu je Inglés govorio o poruci, osjetio se kao onda, dok je još bio dječak, kad bi

se probudio na dan seoske proslave i čuo kako kiša pljušti, pa je znao, da će biti premokro i

da će odgoditi hajku na bikove, što se imala održati na trgu.

Kao dječak volio je hajku na bikove, pa ju je jedva iščekivao, a osobito onaj čas, kad će na

vrućem suncu i prašini stajati na trgu okruženu sa svih strana kolima, tako da zatvore sve

izlaze i naprave krug, u kojem će se naći bik, kad podignu stražnja vrata, pa se stane sklizati

niz dasku, opirući se o sve četiri noge. Uzbuđen i ushićen, znojeći se od straha, očekivao bi

čas, kad će na trgu čuti klopot bikovih rogova, što udaraju o drvene stijene kaveza za

prijevoz, zatim kad će ga vidjeti kako visoko dignute glave, raširenih nozdrva, naćulenih

ušiju, s prašnjavom, sjajnom, crnom kožom i osušenom balegom na bokovima izlazi na trg,

skližući se i opirući se nogama i svojim razmaknutim očima gleda netremice ispod širokih

rogova, glatkih i čvrstih kao naplavljeno drvo izglačano pijeskom, s oštrim vršcima zavinutim

gore, tako da te u srcu zazebe kad ga vidiš.

Cijele te godine očekivao je trenutak, kad će toga dana bik izići na trg, da mu promatra

oči, dok izabire na koga će se na trgu baciti onim naglim brzim mačjim skokom, oborene

glave i opruženih rogova, da ti srce obamre, kad pojuri. Dok je bio dječak, cijele je godine

očekivao taj čas, ali kad mu je Inglés naredio da odnese poruku, osjetio se baš onako, kao kad

se probudiš i čuješ kako kiša pada po krovu od škriljevca, po kamenom zidu i po lokvama

prljave seoske ceste, i znaš da će zbog toga odgoditi priredbu.

Uvijek je bio vrlo hrabar s bikovima u tim seoskim caipeas, hrabar kao bilo koji drugi u

selu ili iz obližnjih sela, i ni za što je ne bi propustio ni jedne godine, premda nije posjećivao

capeas u drugim selima. Čim bi bik poletio, čekao bi mirno i odskočio tek u zadnji čas. Kad

bi bik pojurio za kim drugim, mahao bi mu vrećom pred gubicom, da ga odvrati, a često, kad

bi bik koga oborio na tle, uhvatio bi i vukao bika za rogove, vukao ga na stranu, tukao i

udarao po glavi, dok ne bi pustio čovjeka i poletio za nekim drugim.

Uhvatio bi bika za rep i odvlačio ga s čovjeka na podu, stezao ga čvrsto, vukao i savijao

ga. Jedamput je jednom rukom vukao rep naokolo, dok drugom nije dosegao rog, a kad je bik

digao glavu da ga napadne, potrčao je natraške, držeći rep u jednoj, a rog u drugoj ruci i

okretao se zajedno s bikom, dok svjetina nije noževima napala bika i izbola ga. Bio je među

prvima, koji su se u onoj prašini, vrućini, dreci i vonju ljudi, bika i vina, bacili na bika, i sjeća

se, kako mu je bilo, kad se bik pod njim bacao i ritao, a on mu je ležao na hrptu obuhvativši

jednom rukom donji dio jednoga roga, dok je šakom čvrsto držao drugi rog; stezao je prste,

a tijelo mu je poskakivalo i savijalo se, da mu se činilo, da će mu lijevu ruku istrgnuti iz

čašice, dok je ležao na vrućoj, prašnjavoj, dlakavoj, napetoj kosini mišića, stiskao mu

čvrsto uho zubima i zabadao ponovo i ponovo i ponovo nož u napetu, nemirnu izbočinu

vrata, i iz koje mu je sada po rukama brizgala topla krv, a onda se svom težinom objesio o

strmi hrbat i dalje ga udarao i udarao u vrat.

Kad je prvi put tako zagrizao u uho i držao ga se, da su mu vrat i vilice odrvenjele od

natezanja, svi su mu se kasnije rugali. Ali iako su mu se rugali zbog toga, svi su ga

mnogo poštovali. I svake je godine nakon toga morao to ponoviti. Nazvali su ga

villaconejoškim buldogom i šalili se, da jede sirovu govedinu. Ali je svatko u selu jedva

čekao da ga vidi kako to radi, i svake je godine znao, da će najprije bik izići, zatim će

napadati i baciti se, a onda, kad stane vrisak i kad navale na bika, da ga ubiju, on će se

namjestiti tako, da projuri kroz ostale napadače, skoči i zgrabi ga na svoj način. Zatim, kad

sve bude gotovo, kad bik padne i skljoka se konačno mrtav pod težinom napadača, on će

ustati i otići malo postiđen, zbog uha, ali i ponosan koliko najviše čovjek može biti. Proći će

između kola, da na kamenom zdencu opere ruke, a ljudi će ga tapkati po leđima, nuditi mu

mješine i vikati: »Hura za te, Buldože. Živjela ti majka!«

Ili će reći: »To znači imati cojones! I to svake godine.«

Andrésa bi tada bilo stid i osjećao bi neku prazninu u sebi, a bio je i ponosan i sretan, pa

da bi ih se otarasio, oprao bi dobro šake i cijelu desnu ruku i nož, a onda bi uzeo jednu od

mješina, da za tu godinu ispere iz usta okus uha; ispljunuo bi vino na kamene ploče trga prije

nego bi visoko podigao mješinu i: pustio da mu vino teče ravno u grlo:

Pa da. Bio je Buldog iz Villaconejosa i ni za što ne bi propustio da to svake godine učini u

svom selu. Ali je bio svijestán da nema ljepšeg osjećaja od onoga, kad bi čuo šum kiše, pa bi

znao da to ne će trebati raditi.

Ali moram se vratiti, reče u sebi. Nema ni govora o tome, da se ne moram vratiti zbog

onoga sa stražama i mostom. Tamo je moj brat Eladio, koji je moje krvi i mesa. Pa Anselmo,

Primitivo, Fernando, Agustín, Rafael, premda je on, jasno, neozbiljan, pa obje žene, Pablo i

Inglés, iako se Inglés ne računa, jer je stranac i Izvršava naređenje. Svi su u tome. Nemoguće

je da izmaknemo toj kušnji zbog jedne slučajne poruke. Moram predati poruku brzo i dobro, i

požuriti se što više mogu, da se vratim navrijeme zbog napada na straže. Bila bi sramota za

me, da zbog ove poruke ne sudjelujem u toj akciji. To je jasno, da ne može biti jasnije. I osim

toga, reče sebi, kao čovjek koji se najednom sjetio, da će u pothvatu, o kojem je dosada

razmišljao, biti uz teške i prijatnih strana, a osim toga, uživat ću u ubijanju fašista. Već je

predugo, kako nismo nijednoga ubili. Sutra bi mogao biti dan vrijednog pothvata. Sutra bi

mogao biti dan stvarnih djela. Sutra bi mogao biti važan dan. Samo da svane to sutra, i da ja

budem ondje.

Upravo tada, kad se, gazeći do koljena kroz gladiš penjao uz padinu, što je vodila prema

republikanskoj fronti, prhne mu ispod nogu jarebica, zalupivši iznenada krilima u noći, i on

osjeti kako mu je strah najednom presjekao disanje. To je zbog iznenadnosti, pomisli. Ali

kako može tako brzo micati krilima? Sigurno se sada gnijezdi. Vjerojatno sam stupio

blizu jaja. Kad ne bi bilo ovoga rata, zavezao bih maramicu o grm i vratio se po danu da

potražim gnijezdo, uzeo bih jaja i stavio ih pod kokoš, pa kad bi se izlegla, imali bi u dvorištu

za živad male jarebice, i ja bih ih pustio da rastu, a kad bi porasle, upotrebio bih ih za mamac.

Ne bih ih oslijepio, jer bi bile pitome. Ili, možda misliš, da bi odletjele? Vjerojatno. Onda bih

ih morao oslijepiti.

Ali to ne bih volio raditi, nakon što ih odgojim. Mogao bih im podrezati krila ili ih svezati

za jednu nogu, kad ih budem upotrebljavao kao mamac. Da nema rata, išao bih s Eladijem da

hvatam rakove u onom potoku otraga, ondje blizu fašističke straže. Jednom smo ih u jednom

danu u onom potoku uhvatili četiri tuceta. Ako nakon mosta odemo u Sierra de Gredos, naći

ćemo ondje dobre potoke s pastrvama, a i s racima. Nadam se, da ćemo otići u Gredos,

pomisli. Ljeti i ujesen možemo lijepo proživjeti u Gredosu, ali zimi je strahovito studeno. Ali

do zime ćemo, možda, dobiti rat.

Da nam otac nije bio republikanac, i Eladio i ja bismo sad bili vojnici kod fašista, i da je

čovjek njihov vojnik, ne bi imao nikakva problema. Slušao bi naređenja, pa bi živio ili

poginuo, a na kraju bi bilo što bi bilo. Lakše je živjeti pod nekim režimom, nego boriti se

protiv njega.

Ali ovo gerilsko ratovanje vrlo je odgovorna stvar. Donosi mnogo briga, ako si takav, da

se hoćeš mnogo brinuti. Eladio razmišlja više od mene. I grize se. Ja vjerujem čvrsto u našu

stvar, ali ne ću da se zabrinjavam. To je život pun odgovornosti.

Mislim, da smo se rodili u vrlo teško vrijeme, pomisli. Čini mi se, da je svako drugo

vrijeme bilo lakše. Čovjek malo trpi, jer smo svi navikli da se protivimo tome. Oni, koji

trpe, nisu prikladni za naše podneblje. Ta živimo u vrijeme teških odluka. Fašisti su nas

napali i prisilili nas, da stvaramo odluke. Borimo se da možemo živjeti. Ali ja bih volio da je

tako, da mogu privezati maramicu o ovaj grm otraga, i da mogu danju da uzmem jaja, da ih

stavim pod kokoš, pa da vidim jarebičine mlade u svom dvorištu. Želim takve male i

svakodnevne Stvari.

Ali ti nemaš ni kuće, a ni dvorišta uz tu kuću, što je nemaš, pomisli. Nemaš ni porodice,

osim brata, koji sutra odlazi u borbu, ni išta svoga osim vjetra, sunca i prazna trbuha. Vjetar

je slabašan, pomisli, a nema ni sunca. Imaš jedino četiri bombe u svom džepu, ali ni one nisu

ni za što, nego da se bace. Imaš karabin na plećima, a ni on nije ni za što, nego da izbacuje

metke. Imaš i poruku, koju moraš predati. I pun si govana, koja možeš istresti na zemlju,

nasmije se u mraku. I još ih možeš blagosloviti mokraćom. Sve što imaš, sve je za davanje. Ti

si filozofsko čudo i nesretnjaković, reče u sebi i iskesi se.

Ali i pored svega toga plemenitog razmišljanja malo prije, u sebi je ćutio olakšanje, koje je

uvijek nastupalo sa šumom kiše u selu ujutro na dan fieste. A pred njim, na vrhu brijega,

nalazili su se sada položaji vladine vojske, gdje je znao, da će ga zaustaviti.

TRIDESET I PETO POGLAVLJE

Robert Jordan je ležao u vreći pokraj Marije, koja je još spavala. Ležao je na boku,

okrenut od djevojke, pa je uz leđa osjećao njezino dugo tijelo, i taj je dodir sada bio tek

ironija. Ti, ti, bjesnio je u sebi. Da, ti. Rekao si sam sebi, kad si ga prvi put vidio, da će ti, kad

se bude odnosio prema tebi prijateljski, spremiti izdaju. Ti, prokleta budalo. Ti najgora

i najprokletija budalo. Ostavi se toga! Sada nije vrijeme za to.

Postoji li mogućnost, da ih je sakrio, ili bacio? Ne bih baš rekao. Osim toga, po mraku ih

ne bi nikada ni našao. Bit će da ih je zadržao. Uzeo je i nešto dinamita. Oh, prljavi,

pokvareni, izdajnički lupežu! Prljavo, smrdljivo govno. Zar se nije mogao samo izgubiti), a

da ne uzme i upaljač i detonatore? Kako sam mogao biti tako savršeno prokleta budala, pa ih

ostaviti s onom gadnom ženom? Lukavo, izdajničko, gadno kopile. Prljavi cabrón!

Prestani s tim i umiri se, reče sebi. Nešto si morao riskirati i učinio si, što si najbolje

mogao. Ali, udesili su te. Udesili su te kao kakva balavca. Pamet u svoju prokletu glavu,

odbaci srdžbu i prestani s tim jadikovkama, kao da si na onom prokletom zidu plača. Stvari

nema. Nema ih, bog te ubio. K vragu i ona prokleta, prljava svinja. Ipak ćeš se već nekako

izvući. Moraš, jer znaš da moraš razoriti most, pa makar se i sam morao postaviti ondje i.. .

ostavi se toga. Zašto ne pitaš svoga djeda?

Oh, dovraga i s djedom i dovraga cijela ova vražja izdajnička zemlja i svi ti vražji

Španjolci i s jedne i s druge strane, dovraga zauvijek. Nek ih vrag odnese sve skupa, Larga,

Prieta, Asencija, Miaju, Roja, sve. Pocrkali svi skupa u paklu. Dovraga cijela ta zemlja puna

izdajica. Dovraga nek idu sa svojom sebičnošću i samoljubljem, sa svojom umišljenošću i

svojom izdajom. Dovraga svi i zauvijek. Vrag ih nosio, prije nego umremo za njih. Vrag ih

nosio, pošto umremo za njih. Crkli na dnu pakla. Bog ubio i Pabla. Svi su oni kao Pablo. Nek

se bog smiluje španjolskom narodu. Svak će ga vođa izdati. U dvije tisuće godina imao je

samo jednoga dobrog, Pabla Iglesiasa, a svi drugi su ga izdali. Ali što znamo, kako bi se

držao u ovome ratu? Sjećam se, kad sam još mislio dobro o Largu. Durruti je bio dobar, ali

vlastiti su ga ljudi ustrijelili tamo kod Puente de los Franceses. Ustrijelili su ga, jer je htio da

izvrše napad. Ustrijelili su ga u duhu slavne discipline nediscipline. Kukavičke svinje. O,

vrag ih odnio sve. Pa ovaj Pablo, koji je naprosto pobjegao s mojim upaljivačem, i s mojom

kutijom detonatora. Đavo ga odvukao u najdublji pakao. Ali ne. On je nas uvalio u

govna. Uvijek su nas tako znali uvaliti, počevši od Cortesa i Menendeza de Avile, pa sve do

Miaje. Pogledaj samo kako je Miaja podvalio Kleberu. Ona ćelava, sebična svinja. Glupo

kopile s jajastom glavom. Dovraga sve one bezumne, sebične, izdajničke svinje, što su

oduvijek vladale Španjolskom i zapovijedale njezinom vojskom. K vragu svi osim naroda, ali

kad i on dođe na vlast morat ćemo vraški oprezno pripaziti kuda će okrenuti.

Bijes mu se stao slijegati, jer je sve više pretjerivao i razmetao se svojim prezirom tako

općenito i nepravedno, da više ni sam nije mogao vjerovati u nj. Ako je to istina, zašto si

onda ovdje? To nije istina, i to ti znaš. Pogledaj, koliko ih ima dobrih. Pogledaj, koliko ima

sjajnih ljudi. Nije mogao podnijeti da bude nepravedan. Mrzio je nepravdu, kao što je mrzio

okrutnost, i ležao je u srdžbi, što mu je zaslijepila razum, dok se postepeno gnjev nije slegao,

a ona crvena, crna, slijepa, ubitačna srdžba iščezla, pa mu je razum sada bio miran, spokojan,

bistar i hladan, kao kod čovjeka nakon spolnog odnosa sa ženom, koju ne ljubi.

»A ti, jadni moj kuniću«, reče nagnuvši se nad Mariju, koja se nasmiješila u snu i privila

se uza nj. »Da si malo prije nešto rekla, bio bih te udario. Kakva je životinja čovjek u svom

bijesu.«

Sada je ležao tijesno uz djevojku, ogrlivši je rukama, a bradom na njezinu ramenu i ležeći

tako razmišljao je potanko, što će morati uraditi, i kako da to uradi.

Pa i nije tako loše, mislio je. Zapravo, uopće nije loše. Ne znam, da li je prije ikada itko

tako uradio. Ali odsada će se uvijek naći ljudi, koji će tako raditi, upadnu li u sličnu kašu, ako

mi to izvedemo i ako oni čuju za to. Ako čuju za to, učinit će. Ako se ne budu samo čudili,

kako smo to izveli. Imamo premalo ljudi, ali nema smisla da se zbog toga uznemirujem.

Razorit ću most s onim, što imamo. Bože, kako sam sretan, da me je prošla srdžba. Bilo mi je

kao čovjeku u oluji, kad ne može da diše. Srdžba je još jedna prokleta raskoš, koju ne možeš

sebi dopustiti.

»Sve je proračunato, guapa, reče blago uz Marijino rame. »Ti se nisi uopće uznemirivala

zbog toga. Nisi ništa ni znala o tome. Pobit će nas, ali ćemo srušiti most. Ti se nisi morala

brinuti o tome. To baš nije lijep svadbeni dar. Ali zar se dobar san ne smatra neprocjenjivim?

A noćas si imala dobar san. Vidi, da li to možeš nositi kao prsten na prstu. Spavaj, guapa.

Spavaj slatko, ljubljena moja. Ne ću te buditi. To je sve, što sada mogu učiniti za te.«

Ležao je tako i držao je nježno, osjećajući joj dah i kucanje srca i gledao na ručni sat kako

protječe vrijeme.

TRIDESET I ŠESTO POGLAVLJE

Andrés je zavikao pred vladinim položajima. To jest, legao je na tlo, ondje gdje se

zemljište ispod trostrukog pojasa žica naglo spuštalo i viknuo gore prema grudobranu od

kamenja i zemlje. Tu nije bilo neprekidne obrambene linije, pa je u mraku mogao lako proći

mimo ovoga položaja i ući u vladin teritorij, prije nego ne naleti na nekoga, tko bi ga

zaustavio. Ali mu se činilo sigurnije i lakše, da to obavi ovdje.

»Salud!« vikao je. »Salud, milicianos!«

Čuo je kako je kočnica škljocnula na puški, kad ju je netko otvarao. Zatim, negdje dolje na

grudobranu opali puška. Pucanj je odjeknuo, a žuti plamen sijevnu prema dolje. Na pucanj

Andrés zarije tjeme u zemlju.

»Ne pucajte, drugovi,« vikao je Andrés. »Ne pucajte! Htio bih k vama.«

»Koliko vas ima?« vikne netko iza grudobrana.

»Jedan. Ja. Sam.«

»Tko si?«

»Andrés Lopez iz Villaconejosa. Iz Pablove grupe. Nosim izvještaj.«

»Imaš li pušku i opremu?«

»Da, čovječe.«

»Ne primamo nikoga bez puške i opreme,« reče glas. »Niti u većim grupama od trojice.«

»Ja sam sam«, vikne Andrés. »Važno je. Pustite me da uđem.«

Čuo je kako razgovaraju za grudobranom, ali nije čuo, što govore. Onda glas ponovo

poviče: »Koliko vas ima?«

»Jedan. Ja. Sam. Za ljubav božju.«

Za grudobranom su stali ponovo razgovarati. Onda se začu glas: »Slušaj, fašisto.«

»Ja nisam fašist,« vikne Andrés. »Ja sam guerrillero iz Pablove grupe. Dolazim s

izvještajem za generalštab.«

»Lud je,« začu kako netko govori. »Baci bombu na nj.«

»Slušaj«, reče Andrés. »Ja sam sám. Potpuno sam sam.. Da vas usred svetih sakramenata,

ako nisam sam. Pustite me«

»Govori kao kršćanin«, začu gdje netko govori smijući se.

Onda netko drugi reče: »Najbolje će biti, da baciš dolje na nj bombu«.

»Ne,« povika Andrés. »To bi bila strašna zabuna. Ovo je važno. Pustite me.«

Zbog toga nije nikada volio da hoda ovamo-onamo između linija. Katkada je bilo bolje,

katkada gore. Ali nikada nije bilo dobro.

»Sám si?« ponovo ga zovne glas.

»Me cago en la leche,« vikne Andrés. »Koliko ti puta moram reći? SÁM SAM.«

»Onda, ako si sam, ustani i digni pušku iznad glave.«

Andrés ustane i podiže pušku više glave, držeći je objema rukama.

»Sad dođi kroz žicu. Držimo te pod máquinom«, vikne glas.

Andrés je bio u prvom krivudavom pojasu žice. »Trebaju mi ruke da se provučem kroz

žicu«, vikne.

»Drži ih u zraku«, zapovjedi glas.

»Zapeo sam za žice«, vikne Andrés.

»Bilo bi jednostavnije da smo bacili bombu na nj«, reče neki glas.

»Pusti ga da prebaci pušku na leđa«, reče drugi glas. »Ne može se provući ovamo s

rukama nad glavom. Budi pametan.«

»Svi su ti fašisti jednaki«, reče prvi glas, »Kad im daš jedno, odmah traže drugo.«

»Slušaj,« vikne Andrés. »Ja nisam fašist, nego guerrillero iz Pablove grupe. Mi smo pobili

više fašista nego tifus.«

»Nikada nisam čuo za Pablovu grupu,« odgovori čovjek, koji je očevidno bio zapovjednik

straže. »Ni za Petra ni za Pavla, niti za ijednoga sveca ili apostola. Niti za njihove grupe.

Objesi pušku o rame i posluži se rukama da se provučeš kroz žicu.«

»Prije nego ispraznimo na tebi máquinu«, poviče drugi.

»Que poco amables sois.« odvrati Andrés. »Niste baš prijazni.«

Stao se provlačiti kroz žice.

»Amables!« viknu netko na nj. »Čovječe, mi smo u ratu«.

»Počinje izgledati tako«, reče Andrés.

»Što je rekao?«

Andrés začu opet škljocanje kočnice.

»Ništa,« vikne. »Ništa nisam rekao. Ne pucaj dok ne prođem kroz ove kurvinske žice.«

»Ne govori ružno o našoj žici,« poviče netko. »Jer ćemo baciti bombu na te.«

»Quiero decir, que buena alambrada.« vikne Andrés. »Krasne li žice. Bože na latrini.

Divne li žice. Uskoro ću biti s vama, braćo.«

»Baci bombu na nj«, začu gdje govori neki glas. »Kažem ti, tako ćemo najlakše riješiti

cijelu stvar.«

»Braćo.« reče Andrés. Bio je sav mokar od znoja i znao je, da je zagovornik bombe

potpuno sposoban da svaki čas baci bombu. »Ja nisam nimalo važan.«

»Vjerujem«, odgovori bombaš.

»Imaš pravo,« reče Andrés. Provlačio se oprezno kroz treći žičani pojas, pa je već bio vrlo

blizu grudobrana. »Ja nisam ni u kome pogledu nimalo važan. Ali stvar je ozbiljna. Muy, muy

serio.«

»Nema ozbiljnije stvari od slobode«, odvrati bombaš. »Zar misliš, da ima išta ozbiljnije od

slobode?« pitao je izazovno.

»Ne, čovječe«, odvrati Andrés, odmahnuvši. Sada je znao, da se nalazi pred ludama; pred

onim s crno-crvenim šalovima »Viva la Libertad.«

»Viva la F.A.I.95

Viva la C.N.T.«96

odvratili su mu vikom s grudobrana, »Viva el

anarcosindicalismo i sloboda.«

»Viva nosotros,« vikne Andrés. »Živjeli mi.«

»Pa to je jedan od naših vjernika,« kaže bombaš. »A ja sam ga mogao ubiti s ovim.«

Pogledao je bombu u ruci i bio je duboko dirnut, dok se Andrés penjao preko grudobrana.

Zagrlio ga je objema rukama, držeći još uvijek bombu u jednoj, tako da je ležala

na Andrésovoj lopatici, dok ga je grlio i ljubio u oba obraza.

»Sretan sam, brate, da ti se nije ništa dogodilo,« reče. »Vrlo sam sretan.«

»Gdje ti je oficir?« upita Andrés.

»Tu ja zapovijedam«, reče jedan čovjek. »Pokaži mi isprave.«

Odnio ih je u rov i pregledao ih u svijetlu lojanice. Tu je bio mali četverokut naborane

svile s bojama Republike i pečatom S. I. M. u sredini. Bio je i salvoconducto ili isprava za

slobodno kretanje, u kojoj se nalazilo njegovo ime, starost, visina, rodno mjesto i zadatak, što

je sve Robert Jordan ispisao na jednom listu iz svoje bilježnice i udario na nj gumeni žig S. I.

M.; zatim izvještaj Golzu na četiri složena lista, svezana vrpcom i zapečaćena voskom, na

kom se nalazio otisak kovnog žiga S. I. M., što se nalazio na vrhu drvenog drška gumenog

žiga.

»To sam vidio,« reče čovjek, koji je zapovijedao položajem i vrati mu komad svile. »To

svi vi imate, znam. Ali to ne vrijedi ništa bez ovoga.« I on podiže salvoconducto i ponovo ga

pročita. »Gdje si rođen?«

»U Villaconejos«, reče Andrés.

»A čime se tamo narod bavi?«

»Uzgaja dinje«, odgovori Andrés. »To svatko zna.«

»Koga poznaš ondje?«

»Zašto? Zar si i ti odande?«

»Ne. Ali sam bio tamo. Ja sam iz Aranjueza.«

»Pitaj me za nekoga.«

»Opiši mi José Rincona.«

»Što drži bodegu?«

»Naravno.«

»Onoga obrijane glave, velikoga trbuha i škiljavog oka?«

»Onda je i to u redu.« odvrati čovjek i vrati mu ispravu.

»No što radiš na njihovoj strani?«

»Naš se otac prije pokreta nastanio u Villacastinu,« odgovori Andrés. »Tamo dolje na

nizini, iza planina. Tamo nas je zatekao pokret. Od pokreta se borim u Pablovoj grupi.

Ali, čovječe, jako mi se žuri, da odnesem poruku.«

»A kako je tamo u fašističkom kraju?« pitao je zapovjednik. Njemu se nije žurilo.

»Danas smo imali mnogo tomate,«97

odvrati Andrés ponosno. »Danas se je kod nas cijeli

dan vraški prašilo. Istrijebili su Sordovu skupinu.«

»A tko je taj Sordo?« upita drugi omalovažavajući.

»Vođa jedne od najboljih skupina u planinama«.

»Svi bi vi trebali doći u Republiku i stupiti u vojsku«, kaže oficir. »Previše je već tih

gerilskih gluposti. Svi bi vi morali doći i podvrći se našoj slobodarskoj disciplini. A

onda, kad bi htjeli da pošaljemo nekamo gerilce, mogli bismo ih poslati prema potrebi.«

Andrés je bio čovjek obdaren gotovo beskrajnom strpljivošću. Mirno je podnio

provlačenje kroz žicu. Ni preslušavanje ga nije razdražilo. Smatrao je savršeno normalnim,

što ovaj čovjek nema razumijevanja za njih i za njihov rad, pa je mogao i očekivati, da će

govoriti gluposti. Očekivao je i to, da će sve ići sporo, ali sada je htio da ode.

»Slušaj, Compadre,«98

reče. »Lako je moguće, da si ti u pravu. Ali je sam dobio naređenje,

da predam ovu poruku generalu, koji zapovijeda 35. divizijom, koja će u zoru izvršiti napad u

onim brdima, a već je kasno, pa moram ići.«

»Kakav napad? Što ti znaš o nekom napadu?«

»Ne. Ja ne znam ništa. Ali sada moram da odem u Navacerradu i još dalje. Hoćeš li me

odvesti svome komandiru, koji će mi dati kakvo prevozno sredstvo, da odem dalje? Pošalji

nekoga sa mnom, koji će mu odgovarati, da ne bude zatezanja.«

»Nemam u sve to nikakva povjerenja. Možda bi bilo bolje, da smo te ustrijelili, kad si se

približio žici.«

»Vidio si moje isprave, druže, i objasnio sam ti svoj zadatak«, odvrati mu Andrés

strpljivo.

»Isprave mogu biti krivotvorene«, kaže oficir. »Svaki fašist može izmisliti takav zadatak.

Ići ću sam s tobom do komandira.«

»Dobro«, odvrati Andrés. »Onda hajde. Samo hajdemo brzo.«

»Ti, Sanchez. Ti ćeš zapovijedati mjesto mene«, reče oficir. »Poznaš dužnosti kao i ja. A

ja ću ovoga nazovidruga odvesti komandiru.«

Uputili su se plitkim rovom iza vrha brda, i u mraku Andrés osjeti smrad izmetina, što su

ih branioci vrhunca ostavljali u paprati na toj padini. Nisu mu se svidjeli ti ljudi, koji su bili

kao opasna djeca, prljavi, smrdljivi, nedisciplinirani, prijazni, dragi, glupi, neupućeni, ali

uvijek opasni, jer su bili naoružani. On, Andrés, nije imao određenih gledanja, jedino što je

bio za Republiku. Mnogo je puta slušao ove ljude, gdje govore i mislio je, često, da je ono što

govore lijepo i krasno slušati, ali mu se nisu sviđali. To nije sloboda, mislio je, da ne zakopaš

izmetine, što ih ostaviš. Nijedna životinja nije slobodnija od mačke; ali ona zakopa svoje

izmetine. Mačka je najbolji anarhist. Dok to ne nauče od mačke, ne mogu ih poštovati.

Najednom se oficir pred njim zaustavi.

»Još uvijek imaš uza se svoj carabine?« reče.

»Da«, odvrati Andrés. »Zašto ga ne bih imao?«

»Daj mi ga«, reče oficir. »Možeš mi s njime pucati u leđa.«

»Zašto?« upita ga Andrés. »Zašto bih ti pucao u leđa?«

»Nikada se ne zna«, reče oficir. »Ja nikome ne vjerujem. Daj mi karabin.«

Andrés ga skine i dade mu ga.

»Tako je bolje«, odvrati oficir. »Tako smo sigurniji.«

Spuštali su se dalje niz brijeg po mraku.

TRIDESET I SEDMO POGLAVLJE

Robert Jordan je ležao s djevojkom i na ručni sat gledao kako vrijeme prolazi. Prolazilo je

polako, gotovo neprimjetno, jer je to bio mali sat, pa kazaljku za sekunde nije mogao vidjeti.

Promatrajući kazaljku za minute primijeti, da gotovo može pratiti njezino kretanje, kad na to

usredotoči pažnju. Djevojčina mu se glava nalazila pod bradom, pa kad je pomakao glavu, da

pogleda na sat, osjetio je ošišanu kosu na svom licu, a bila je tako meka, ali i tako živa i

svilenasto se talasala, kao kad rukom pomiluješ kunino krzno, kad otvoriš zamku i izvadiš

kunu, i držeći je u ruci pogladiš joj krzno. Grlo mu se steglo, kad je licem micao po Marijinoj

kosi, a zagrlivši je osjeti, kako mu se neka bol širi iz grla po cijelom tijelu; spustio je glavu

tako, da su mu oči bile sasvim blizu sata, na kojem se, kao kopljem zašiljena, osvijetljena

kazaljka polako micala uz lijevu stranu brojčanika. Sada mu je mogao vidjeti kretanje jasno i

odmjereno, pa steže čvrsto Mariju k sebi, da ga uspori. Nije htio da je budi, ali je

te posljednje noći nije mogao ostaviti na miru, pa joj pritisne svoje usne iza uha i stade ih

micati po vratu ćuteći na njima glatku kožu i blagi dodir njezine kose. Gledao je

kazaljku, kako se miče na satu, pa ju je sve jače stezao i prešao vrškom jezika duž njezina

obraza, do jagodice na uhu i dalje uz ljupke zavoje do slatkoga, čvrstoga vijenca na vrhu, i

osjeti kako mu jezik podrhtava. Osjetio je, kako je taj drhtaj prostrujio kroz njegovu šuplju

bol i opazi, kako se kazalo na satu penje u oštrom kutu prema vrhu, gdje je označen sat. Dok

je još spavala, okrene joj glavu i stavi svoje usnice na njezine. Ležale su tako dotičući jedva

njezine u snu čvrsto stisnute usnice, a zatim ih blago povuče preko njih osjećajući im lagani

dodir. Okrene se prema njoj i oćuti kako joj je dugo, lagano, ljupko tijelo zadrhtalo, kako je

uzdahnula u snu, a onda ga je, još uvijek u snu, zagrlila i probudivši se, pripila svoje usne

čvrsto i snažno na njegove, a on reče - »Ali bolovi.«

Ona odgovori: »Ne, nema bolova.«

»Kuniću.«

»Ne, ne govori.«

»Kuniću moj.«

»Ne govori. Ne govori.«

Onda su bili zajedno, i kako se kazaljka na satu, koju sada nisu mogli vidjeti, micala, znali

su, da se nikada nijednome od njih ne može dogoditi nešto, što se ne bi dogodilo i drugome,

da se ništa veće od ovoga ne može dogoditi; da je to sve i zauvijek: da je to ono, što je bilo,

što je sada i sve, što će se još dogoditi. Ono, što nisu mogli imati, imali su. Imali su sada i

prije i zauvijek, i sada, i sada, i sada. Oh, sada, sada, sada, jedini sada, i iznad svega sada, i

nema drugoga sada, nego to sada i sada je tvoj prorok. Sada i zauvijek sada. Dođi sada, sada,

jer nema nikakva sada, osim ovoga. Da, sada. Sada, molim sada, samo sada, i ništa drugo,

nego samo taj sada, i gdje si ti, i gdje sam ja, i gdje je onaj drugi, a ne zašto, ne nikakvi zašto,

nego samo taj sada; i unaprijed i uvijek molim, uvijek sada, uvijek sada, jer sada je uvijek

samo sada; sada samo sada, nema drugoga, nego samo jedan sada, jedan što sada ide, sada se

diže, sada jedri, sada odlazi, sada se vrti, sada visoko leti, sada nestaje, uvijek sada, uvijek,

uvijek sada; jedna i jedna je jedna, jedna je, jedna je, jedna je, još uvijek je jedna, još uvijek

je jedna, jedna je što silazi, jedna je blaga, jedna je požudna, jedna je ljubazna, jedna je

sretna, jedna je dobra, jedna za milovanje, jedna je sada na zemlji s laktima na odrezanim

granama borja, na kojima se spavalo, s mirisom borova granja i noći; sada je konačno na

zemlji, očekujući sutrašnju zoru. Onda on reče — jer je sve ostalo bilo samo u njegovim

mislima, koje nije izgovorio: »Oh, Marijo, ljubim te, i zahvaljujem ti za to.«

Marija reče: »Ne govori. Bolje je, kad ne govorimo.«

»Moram ti reći, jer je to velika stvar.«

»Ne.«

»Kuniću...«

Ali ga je držala čvrsto, okrenuvši glavu na stranu, a on je upita blago: »Boli li, kuniću?«

»Ne«, reče ona. »I ja sam zahvalna, jer sam opet bila u la gloriji.«

Zatim su ležali mirni, jedno uz drugo, dotičući se cijelom dužinom, gležnjima, bedrima,

bokovima i ramenima; Robert Jordan je sada držao sat, da ga je mogao ponovo vidjeti,

a Marija reče: »Baš smo jako sretni.«

»Da«, odgovori on, »da, vrlo smo sretni ljudi.«

»Više nema vremena za spavanje?«

»Ne«, odvrati on, »uskoro1 će početi«.

»Onda, kad moramo ustati, hajde da nešto pojedemo. ;

»Dobro.«

»Ti. Ti nisi ništa zabrinut?«

»Ne.«

»Zaista?«

»Ne. Sada nisam.«

»Ali prije si bio zabrinut?«

»Neko vrijeme.«

»Mogu li ti tu što pomoći?«

»Ne«, odgovori joj. »Dosta si mi pomogla.«

»Ono? Ono je zbog mene.«

»Ono je bilo za oboje«, reče on. »Tu nitko nije sam. Hajde, kuniću, oblačimo se.«

Ali njegov najbolji drug, njegov um, mislio je o La Gloriji. Rekla je La Glorija. To nema

ništa zajedničko sa slavom niti sa La Gloire, koju Francuzi opisuju i o kojoj govore. To je

ono, što je u Cante Hondo i u Saetas. Ona je u Grecu, u San Juanu de la Cruz, naravno, i u

drugima. Nisam mistik, ali nijekati to bilo bi isto tako neznalački, kao da niječeš telefon ili da

se zemlja okreće oko sunca, ili da ima i drugih planeta, osim ovoga.

Kako malo znamo o onome, što se da doznati. Rado bih da mogu dugo živjeti, a ne da

danas umrem, jer sam u ova četiri dana naučio mnogo u životu; mislim, više nego u

sve vrijeme dosada. Htio bih da budem starac i da stvarno znam. Zanima me, da li bih i dalje

učio, ili svaki čovjek može naučiti samo do određenih granica. Mislio sam, da znam

mnoge stvari, o kojima ništa ne znam. Htio bih da imam više vremena.

»Mnogo toga si me naučila, guapa«, reče engleski.

»Što si rekao?«

»Mnogo sam naučio od tebe.«

»Qué va«, odvrati ona, »pa ti si naobražen čovjek.«

Naobražen, pomisli. Tek sam na samom sićušnom početku naobrazbe. Na samom početku.

Poginem li danas, bit će šteta, jer sada znam neke stvari. Htio bih znati, da li sam ih

naučio sada, jer sam zbog kratkoće vremena preosjetljiv. Ali ni nema takve stvari kao što je

vrijeme. Morao bih imati toliko razuma, da to znam. Otkada sam tu, sav sam svoj život

proveo u tim planinama. Anselmo je moj najstariji prijatelj. Poznam ga bolje nego Charlesa,

nego Chuba, nego Guya, nego Mika, a njih dobro poznam. Agustín sa svojim

prljavim jezikom mi je brat, a nikada nisam imao brata. Marija mi je istinska ljubav i žena.

Nikada prije nisam poznao prave ljubavi. Nikada nisam imao žene. Ona mi je i sestra, a ja

nikada prije nisam imao sestre, i kćerka mi je, a ja nikada ne ću imati kćerke. Ne da mi se

ostaviti nešto, što je tako dobro. Svršio je s vezanjem cipela s potplatima od konopa.

»Otkrivam da je život vrlo zanimljiv«, reče Mariji. Sjedila je uza nj, na vreći za spavanje,

obujmivši rukama gležnjeve. Na ulazu u spilju netko pomače gunj na stranu, i njih dvoje

ugledaše svijetlo. Još je bila noć, i ništa nije nagoviještalo jutro, osim što je, kad je pogledao

uvis, vidio kroz borje, kako se zvijezde smanjuju. U ovome mjesecu, sada, jutro dolazi brzo.

»Roberto«, reče Marija.

»Da, guapa.«

»U današnjem ćemo poslu biti zajedno, je li?«

»Da, nešto kasnije.«

»A ne odmah spočetka?«

»Ne. Ti ćeš biti kod konja.«

»Ne mogu biti s tobom?«

»Ne. Moj je posao takav, da ga mogu samo ja sam da izvršim, pa bi se brinuo zbog tebe.«

»Ali ćeš doći brzo, kad ga obaviš?«

»Najbrže«, odgovori i nasmije se u mraku. »Hajde, guapa, hajdemo, da nešto pojedemo.«

»A tvoja vreća?«

»Smotaj je, ako ti se da.«

»Da mi se«, odvrati ona.

»Pomoći ću ti.«

»Ne. Pusti me da to sama uradim.«

Klekla je, da razgrne i smota vreću, onda se predomisli pa ustade i stade je otresati, da je

sve praskalo. Onda ponovo klekne, da je izravna i smota. Robert Jordan pokupi obje

naprtnjače, držeći ih pažljivo, da se ništa ne prospe kroz raspore, i pođe između borova prema

vratima spilje, na kojima je visio zadimljeni gunj. Na njegovu je satu bilo deset do tri, kad je

laktom odgurnuo gunj i ušao u spilju.

TRIDESET I OSMO POGLAVLJE

Bili su u spilji, a ljudi su stajali pred vatrom, koju je Marija raspirivala. Pilar je pripremila

kavu u loncu. Otkada je probudila Roberta Jordana nije uopće lijegala, a sada je sjedila na

stolcu u zadimljenoj spilji i šivala raspor na jednoj od Jordanovih naprtnjača. Druga je

naprtnjača već bila zašivena. Vatra joj je osvjetljavala lice.

»Uzmi još gulaša«, reče Fernandu. »Što onda, bude li ti trbuh pun? Nema liječnika da te

operira, ako te probodu.«

»Ne govori tako, ženska glavo«, odvrati Agustín. »Jezik ti je kao u velike kurve.«

Podbočio se o puškomitraljez, čije su nožice bile preklopljene uz izlizanu cijev, imao je

pune džepove bombi, preko jednoga mu je ramena visjela vrećica s okvirima, a

preko drugoga ramena visio mu je pun remenik municije. Pušio je cigaretu, a u jednoj je ruci

držao šalicu kave, pa kako ju je pridizao k usnicama, tako je otpuhavao dim na

njezinu površinu.

»Izgledaš k’o putujuća trgovina željeznom robom«, dobaci mu Pilar. »Sa svim tim ne ćeš

moći hodati ni sto jardi.«

»Qué va, ženo,« odgovori Agustín. »Sve je nizbrdica.«

»K straži se treba i uspinjati«, reče Fernando. »Prije nego se padina počne spuštati.«

»Popet ću se k’o koza«, odvrati Agustín.

»A tvoj brat?« upita Eladija. »Tvoj glasoviti brat je izmakao.«

Eladio je stajao uza zid.

»Zaveži«, reče.

Bio je nervozan i znao je da to svi znadu. Uvijek je pred akciju bio nervozan i razdražljiv.

Premjesti se od zida k stolu i stade puniti džepove bombama iz jedne od košarica s pokrovom

od sirove kože, što su stajale otvorene uz nogu stola.

Robert Jordan čučne kraj košarice, što je stajala blizu njega. Segne u košaricu i izvadi

četiri bombe. Tri su bile jajolike bombe tipa Mili, izrađene od teškoga izrezuckanog željeza, s

drškom na pero, koji je zadržavala igla s prstenom za izvlačenje.

»Otkud su ove?« upita Eladija.

»Te? Te su iz Republike. Donio ih je starac.«

»Kakve su?«

»Valen más que pesan,« reče Eladio. »Svaka vrijedi cijeli imutak.«

»Ja sam ih donio«, javi se Anselmo. »Šezdeset u jednom paketu. Devedeset funti, Inglés.«

»Jeste li ih upotrebljavali?« upita Robert Jordan Pilar.

»Qué va, jesmo l’ ih upotrebljavali?« odvrati žena. »S takvima je Pablo pobio stražu kod

Otera.«

Kad je spomenula Pabla, Agustín stade psovati. Robert Jordan ugleda u svijetlu vatre izraz

na Pilarinu licu.

»Prestani«, oštro će Agustinu. »Ne vrijedi govoriti.«

»Jesu li se uvijek rasprsnule?« Robert Jordan je držao u ruci sivo obojenu bombu,

ispitujući noktom palca krivinu sigurnosne igle.

»Uvijek«, reče Eladio. »Nijedna nije zatajila od svih, što smo ih upotrebili.«

»A da li se brzo rasprsne?«

»Koliko je čovjek može dobaciti. Brzo. Dosta brzo.«

»A ove?«

Podigao je bombu oblika kutije za konzervu, s vrpcom savijenom oko žičane zamke.

»Smeće«, odvrati mu Eladio. »Prsne. Da. Ali samo bljesne, a ne lomi.«

»A da li se uvijek rasprsnu?«

»Qué va, uvijek«, reče Pilar. »Ne postoji uvijek ni kod naše ni kod njihove municije.«

»Ali ste rekli da se one druge uvijek rasprsnu.«

»Ne ja«, reče mu Pilar. »Pitao si drugoga, a ne mene. Ja nisam ni kod jedne od tih stvari

vidjela uvijek.«

»Sve su se rasprsnule«, uporno će Eladio. »Govori istinu, ženo.«

»Kako ti znaš, da su se sve rasprsnule?« upita ga Pilar. »Pablo ih je bacao. Ti nisi ubio

nijednoga u Oteru.«

»Taj sin velike kurve«, započe Agustín.

»Ostavi to«, opet će Pilar oštro. Zatim nastavi: »Sve su podjednake, Inglés. Ali ove

naborane su jednostavnije.«

Najbolje će biti, ako upotrebim jednu od svake na svakoj strani, pomisli Robert Jordan. Ali

ove naborane će lakše i sigurnije opaliti.

»Zar ćeš bacati bombe, Inglés?« upita Agustín.

»Zašto ne bih?« odvrati Robert Jordan.

Ali dok je tamo čučao, izabirući bombe, mislio je: to je nemoguće. Ne znam, kako sam u

tome mogao sama sebe zavaravati. Mi smo u kaši, otkada su napali Sorda, kao što je Sordo

upao u kašu, kad je prestao snijeg. Eto, to ti ne ćeš da priznaš. Moraš nastaviti posao i

napraviti plan, za koji znaš, da ga je nemoguće izvesti. Napravio si ga i sada znaš, da nije

dobar. Nije dobar, sada ujutro. S ovim što imaš ovdje možeš lako zauzeti koju hoćeš od

straža. Ali obje ne možeš zauzeti. To jest, ne možeš biti siguran u to. Ne zavaravaj se. Ne,

kad svane dan.

Pokušaš li zauzeti obje, ne ćeš nikako uspjeti. Pablo je to odmah shvatio. Mislim, da je

uvijek namjeravao da izmakne, ali otkad je Sordo napadnut, znao je da smo gotovi.

Nijedan pothvat ne možeš temeljiti na pretpostavci, da će se dogoditi čudo. Ne pronađeš li

nešto bolje, nego što sada imaš, sve ćeš upropastiti, a da čak ne ćeš ni razoriti mosta. Ubit

ćeš Pilar, Anselma, Agustina, Primitiva, nervoznog Eladija, bezvrijednog Ciganina i staroga

Anselma, a ne ćeš dići most u zrak. Zar misliš da će se dogoditi čudo i da će Golz dobiti

poruku od Andrésa i zaustaviti napad? Ne dogodi li se to, uništit ćeš ih sve svojim

naređenjima. I Mariju. Tim naređenjima ćeš i nju ubiti. Zar ne možeš ni nje izvući iz toga? K

vragu i taj prokleti Pablo, pomisli.

Ne. Ne ljuti se. Srdžba je isto tako loša, kao i strah. Ali mjesto što si spavao sa svojom

djevojkom, trebao si cijelu noć sa ženom jahati ovim brdima, i nastojati da skupiš

dovoljno ljudi, da obaviš tu stvar. Da, pomisli. A da mi se išta dogodilo, ne bi me bilo tu, da

ga razorim. Da. To. Zato nisam izlazio. A nisi mogao ni poslati nikoga, jer nisi mogao

riskirati da ikoga izgubiš, pa da imaš još jednoga manje. Morao si zadržati što imaš, i

napraviti plan, kako da s njima izvedeš stvar.

Ali tvoj plan ne vrijedi ništa. Ne vrijedi ništa, kažem ti. To je noćni plan, a sada je jutro.

Noćni planovi nisu ujutro ni za što. Što noću izmisliš, ne valja ujutro ništa. Eto sada znaš, da

nije ni za što.

Što, ako je i John Mosby odlazio s ovako nemogućim stvarima, kao što je ova? Sigurno

jest. I još s težima. I, zapamti, ne podcjenjuj elemenat iznenađenja. Sjeti se toga. Ne će biti

tako loše, ako uspiješ. Ali od tebe se ne očekuje da ćeš tako izvesti cijelu stvar. Plan treba biti

siguran, a ne samo moguć. Ali, pogledaj, kamo je sve to otišlo. Da, počelo je loše, a u takvim

stvarima nesreće se gomilaju jedna na drugu, kao gruda, kad je zakoturaš po vlažnom snijegu.

Čučeći uza stol, digne pogled i opazi Mariju, kako mu se smiješi. Uzvrati joj,

nasmjehnuvši se samo izvana, izabere još četiri bombe i stavi ih u džepove. Mogao bih odviti

detonatore i jednostavno ih upotrebiti, pomisli. Ne vjerujem, da bi komadići bombe, kad

prsne, mogli učiniti štetu. Prsnut će zajedno s eksplozijom naboja, pa se ne će rasuti. Barem

mislim, da ne će. Uvjeren sam, da ne će. Imaj malo pouzdanja, reče sam sebi. Eto, sinoć si

mislio kako ste ti i tvoj djed strašni borci, a kako ti je otac bio kukavica. Imaj sada

malo povjerenja u sebe.

Ponovo se nasmijao Mariji, ali smijeh nije dolazio iz veće dubine, nego tek s kože, što mu

se napela oko jagodica i usta.

Ona misli kako si sjajan, pomisli. A ja mislim, da nisi ni za što. I gloria, i sve te tvoje

besmislice! Imao si sjajnih misli, zar ne? Obuhvatio si sav svijet, je li? Nek ide do vraga sve

to.

Umiri se, reče sebi. Ne podavaj se srdžbi. I to je samo izvlačenje. Uvijek je samo

izvlačenje. Sada treba stisnuti petlju. Ne treba sada nijekati sve, što je bilo, samo zato, što ćeš

to izgubiti. Ne budi kao ona prokleta zmija s prebijenim hrptom, što ujeda samu sebe; a tvoja

kičma ni nije slomljena, ti pasji sine. Pričekaj dok te zaboli pa onda plači. Pričekaj dok dođe

do borbe, pa se onda ljuti. U borbi ima mnogo vremena za to. Ponešto će ti koristiti u borbi.

Pilar mu priđe s naprtnjačom.

»Sada je dobra«, reče mu. »Te su bombe vrlo dobre, Inglés. Možeš imati povjerenja u

njih.«

»Kako se osjećaš, ženo?«

Ona ga pogleda, strese glavom i nasmiješi se. Pitao se, iz koje dubine dopire taj smiješak.

Činio se dosta dubok.

»Dobro«, odgovori ona. »Dentro de la gravedad.«

Zatim čučne uza nj i reče: »Kako ti se čini sada, kad ozbiljno počinje?«

»Da nas je malo«, odgovori joj brzo Robert Jordan.

»I meni«, odvrati opet ona. »Vrlo malo.«

Onda mu reče, govoreći još uvijek samo njemu: »Marija može sama čuvati konje. Ja joj za

to nisam potrebna. Sputat ćemo ih. To su vojnički konji, pa se ne će poplašiti pucnjave. Ja ću

otići na donju stražu da izvršim ono, što je bilo Pablov zadatak. Tako će nas biti jedan više.«

»Dobro«, odgovori on. »Mislio sam, da ćeš to htjeti.«

»Ne, Inglés,« reče Pilar, gledajući ga ozbiljno. »Ne brini ništa. .Sve će biti dobro. Zapamti,

da oni ne očekuju, da im nešto spremamo.«

»Da«, reče Robert Jordan.

»Još nešto, Inglés«, reče Pilar, što je mogla tiše svojim oporim šaptom. »Što se tiče dlana

...«

»Što, što se tiče dlana?« upita ljutito.

»Ne, slušaj. Ne ljuti se, dječačiću. Ono što se tiče dlana, ono je sve ciganska besmislica,

kojima se bavim da se napravim važna. Tako nešto ne postoji.«

»Ostavi to«, odvrati on hladno.

»Ne«, reče ona oporo i ljubazno. »Sve su to lažne besmislice, koje sam izmislila. Ne bih

htjela da budeš zabrinut na dan borbe.«

»Nisam zabrinut«, odvrati Robert Jordan.

»Jesi, Inglés«, ponovo će mu. »Jako si zabrinut, a i imaš zašto. Ali sve će biti dobro,

Inglés. Za to smo se i rodili.«

»Ne treba mi političkog komesara«, reče joj Robert Jordan.

Ponovo mu se nasmiješi, rastvorivši iskreno i pošteno svoja opora i široka usta, i reče:

»Jako te volim, Inglés.«

»Sada mi toga ne treba«, reče. »Ni tu, ni Dios.«99

»Da«, prošapće suho Pilar. »Znam, htjela sam ti to samo reći. I ne brini se ništa. Sve ćemo

dobro obaviti.«

»A zašto ne bi?« reče Robert Jordan sa slabašnim smiješkom na licu. »Naravno, hoćemo.

Sve će biti dobro.«

»Kada ćemo krenuti?« upita Pilar.

Robert Jordan pogleda na sat.

»Uskoro«, reče.

Zatim pruži Anselmu jednu od naprtnjača.

»Kako si mi, starino?« upita ga.

Starac je upravo svršavao posao oko rezanja posljednjeg kupa klinova prema uzorku, koji

mu je dao Robert Jordan. To su bili rezervni klinovi, u slučaju da im budu trebali.

»Dobro«, starac je kimao glavom. »Dosada, vrlo dobro.« Istegne ruku. »Pogledaj«, reče i

nasmije se. Ruke su mu bile savršeno mirne.

»Bueno y qué?«100

reče mu Robert Jordan. »Ja uvijek mogu cijelu ruku držati mirno.

Ispruži jedan prst.«

Anselmo ga ispruži. Prst je drhtao. On pogleda Roberta Jordana i strese glavom.

»I moj«, pokaže mu Robert Jordan. »Uvijek. To je normalno.«

»Meni nije«, reče Fernando. Ispruži desni kažiprst, da im pokaže. A zatim lijevi kažiprst.

»Možeš li pljunuti?« upita ga Agustín i namigne Robertu Jordanu.

Femando hraknu i pljune ponosno na pod spilje, a onda razmaže nogom po prašini.

»Mazgo prljava«, reče mu Pilar. »Pljuni u vatru, kad se već želiš razmetati svojom

hrabrošću.«

»Ne bih pljunuo na pod, Pilar, da ne odlazimo s ovoga mjesta«, odgovori mirno Fernando.

»Pripazi, kamo ćeš danas pljunuti«, Pilar će mu. »Mogao bi naći mjesto, s kojega ne ćeš

otići«.

»Ova govori kao crna mačka«, javi se Agustín. Osjećao je nervoznu potrebu, da zbija šale,

što je opet bio samo drugi oblik onoga, što su svi osjećali.

»Šalim se«, reče Pilar.

»I ja«, odvrati Agustín. »Ali me cago en la leche, ali bit ću sretan, kad započne.«

»Gdje je Ciganin?« upita Robert Jordan Eladija.

»Kod konja«, reče Eladio. »Možeš ga vidjeti s ulaza u spilju.«

»Kako se on osjeća?«

Eladio se iskesi: »Jako se plaši«, reče. Umirivalo ga je, kad je govorio o strahu drugih.

»Slušaj, Inglés . ..«, započe Pilar. Robert Jordan je pogleda i opazi, kako joj se usta

otvoriše, a na licu joj se ukaza izraz nevjerovanja, pa se okrene prema ulazu u spilju,

posegnuvši rukom za pištolj. Ondje je stajao Pablo, onako nizak i širok, čekinjasta lica i

crveno obrubljenih očica, kojima nije gledao određeno ni u koga; jednom je rukom odgrnuo

gunj, a nad ramenom mu je virila cijev kratke strojnice sa skrivačem plamena.

»Ti...« Pilar će mu ne vjerujući sama sebi. »Ti.«

»Ja«, odvrati mirno Pablo i uđe u spilju.

»Hola, Inglés«, reče. »Gore su sa mnom još petorica ljudi s konjima iz Eliasove i

Alejandrove skupine.«

»A upaljač i detonatori?« upita Robert Jordan. »I drugi materijal?«

»Bacio sam ih niz provaliju u rijeku«, odgovori Pablo ne gledajući još uvijek ni u koga.

»Ali sam mislio, da bi se moglo zapaliti i bombom.«

»I ja«, reče Robert Jordan.

»Imate li što da popijem?« upita umorno Pablo.

Robert Jordan mu pruži bočicu, i on stade brzo potezati, a zatim hrptom ruke obriše usta.

»Što je to s tobom?« upita Pilar.

»Nada«, reče Pablo, brišući ponovo usta. »Ništa. Vratio sam se.«

»No, što?«

»Ništa. Bila me, časkom, svladala slabost. Otišao sam, ali sam se vratio.«

Zatim se okrene Robertu Jordanu. »En el fondo no soy cobdrde«, reče. »U dnu srca nisam

kukavica.«

Ali si koješta drugo, pomisli Robert Jordan. Proklet bio, ako nisi. Ali mi je drago, što te

vidim, pasji sine.

»Od Eliasa i Alejandra sam mogao dobiti samo petoricu«, reče Pablo. »Jahao sam otkada

sam otišao odavle. Vas devetoro ne biste to mogli izvršiti. Nikako. Shvatio sam to sinoć, kad

nam je Inglés objašnjavao. Nikako. Na donjoj su straži sedmorica ljudi i jedan kapral.

Pretpostavite, da naprave uzbunu ili da prihvate borbu?«

Sada je gledao Roberta Jordana. »Kad sam otišao, mislio sam, da ćeš to shvatiti i okaniti

se posla. No kad sam tvoje stvari bacio, ukazalo mi se sve u drukčijem svijetlu.«

»Drago mi je, da te vidim«, reče Robert Jordan. Priđe mu: »Ići će s bombama. Ići će.

Drugo sada nije važno.«

»Ne«, reče Pablo. »Ništa ne radim zbog tebe. Ti nam nosiš nesreću. Sve je proizišlo od.

tebe. I ono sa Sordom. Ali kad sam bacio tvoje stvari, osjetio sam se previše osamljen.«

»Majku ti...« reče Pilar.

»Pa sam tako otišao po druge, da omogućim uspjeh. Doveo sam najbolje, što sam ih

mogao dobiti. Ostavio sam ih gore, da najprije mogu govoriti s tobom. Misle, da sam

ja vođa.«

»Pa jesi«, reče Pilar. »Ako hoćeš.« Pablo je pogleda, ali ne reče ništa. Onda reče

jednostavno i mirno: »Nakon Sordova slučaja mnogo sam razmišljao. I mislim, ako moramo

poginuti, treba da zajedno poginemo. Ali, tebe, Inglés, tebe mrzim, jer si nam donio ovo zlo.«

»Ali, Pablo ...« počne Fernando, koji je još komadom kruha brisao zdjelu gulaša, dok su

mu džepovi bili krcati bombama, a preko ramena mu visio remenik s municijom. »Zar ti ne

vjeruješ u uspjeh pothvata? Preksinoć si rekao, da si uvjeren, da će uspjeti.«

»Daj mu još gulaša«, Pilar će zlobno Mariji. Onda Pablu, ublaživši pogled: »I tako si se

vratio, a?«

»Da, ženo«, reče Pablo.

»Pa dobro nam došao«, reče mu Pilar. »Nisam vjerovala, da bi mogao biti onakva bijeda,

kako mi se pričinilo.«

»Kad čovjek učini onako nešto, osjeti takvu osamljenost, da je ne može podnijeti«, odvrati

joj Pablo mirno.

»Da je ne može podnijeti«, naruga mu se ona. »Da je ne možeš podnijeti ni petnaest

minuta.«

»Ne rugaj mi se, ženo. Vratio sam se.«

»I dobro nam došao«, odvrati ona. »Zar nisi čuo, kad sam prvi put rekla? Popij kavu, pa da

idemo. Sita sam već te komedije.«

»To je kava?« upita Pablo.

»Pa da«, reče Fernando.

»Daj mi, Marijo«, reče Pablo. »Kako si?« Nije je ni pogledao.

»Dobro«, odgovori mu Marija i donese zdjelicu kave. »Hoćeš li gulaša?« Pablo strese

glavom.

»No me gusta estar solo«, nastavi Pablo objašnjavati Pilar, kao da drugih ni nema. »Ne

volim biti sam. Sabes? Jučer, kad sam cijeli dan radio za dobro svih, nisam se

osjećao osamljen. Ali noćas. Hombre! Qué mal lo pasé!«101

»Tvoj se prethodnik, slavni Juda Iskariot, sam objesio«, reče Pilar.

»Ne govori tako sa mnom, ženo«, reče Pablo. »Zar ne vidiš? Vratio sam se. Ne govori o

Judi i ni o čemu sličnome. Vratio sam se.«

»Kakvi su to ljudi, što si ih doveo?« upita ga Pilar. »Jesi T doveo ikoga, koga je bilo

vrijedno dovesti?«

»Son buenos«,102

reče Pablo. Osmjeli se i pogleda Pilar ravno u lice, a onda odvrati

pogled.

»Buenos y bobos. Dobri i ludi. Spremni na smrt i sve. A tu gusto. Prema tvome ukusu.

Onakvi, kakve ti voliš.«

Pablo pogleda ponovo Pilar u oči, ali ovaj put nije skinuo pogleda. Svojim malim crveno

obrubljenim svinjskim očima gledao ju je dugo i ravno u oči.

»Ti,« reče ona, a opori glas joj se ponovo ublaži. »Ti. Vjerujem, ako je čovjek jednom

imao nešto u sebi, da uvijek nešto od toga ostane.«

»Listo,« odvrati Pablo gledajući je sada otvoreno i odlučno. »Spreman sam na sve, što nam

dan donese«.

»Vjerujem, da si se vratio«, opet će mu Pilar. »Vjerujem to. Ali, hombre, bio si otišao

predaleko.«

»Daj mi još jedan gutljaj iz svoje bočice,« reče Pablo Robertu Jordanu. »A zatim, da

idemo.«

TRIDESET I DEVETO POGLAVLJE

U mraku su se popeli kroz šumu do uskog prolaza na vrh brda. Svi su bili teško

natovareni, pa su se polako penjali. I konji su bili natovareni, noseći teret na sedlima.

»Bude li potrebno, možemo ih rasteretiti«, rekla je Pilar. »Ali ako sve zadržimo, možemo

s ovim udariti temelje novome logoru.«

»A ostatak municije?« upitao je Robert Jordan, dok su privezivali teret.

»U onim bisagama na sedlu.«

Robert Jordan je osjećao kako ga pritište težina njegove naprtnjače, vrat mu je zatezao

kaput, kojeg su džepovi bili puni bombi, ćutio je težinu pištolja na boku, a džepovi

na hlačama su mu se napeli od okvira za strojnicu. U ustima je osjećao okus kave, u desnoj je

ruci nosio strojnicu, a lijevom je podizao ovratnik na kaputu, da smanji zatezanje

remenja naprtnjače.

»Inglés«, reče mu Pablo, idući tijesno uza nj u mraku.

»Što je, čovječe?«

»Ljudi, koje sam doveo, misle da ćemo imati uspjeha, jer sam ih ja doveo«, reče Pablo.

»Ne reci ništa, što bi ih moglo razočarati.«

»Dobro«, odvrati Robert Jordan. »Ali učinimo da stvar uspije.«

»Imaju pet konja, sabes?« reče Pablo oprezno.

»Dobro«, odvrati Robert Jordan. »Sve ćemo konje držati zajedno.«

»Dobro«, odvrati Pablo i ušuti.

E moj Pablo, nisam vjerovao, da si na putu u Tarsus doživio potpuno preobraćenje,

pomisli Robert Jordan. Ne. Već sam tvoj povratak značio je pravo čudo. Ne vjerujem, da

će biti ikakvih poteškoća, da te posvetimo.

»S ovom ću petoricom uništiti donju stražu, kao što bi je i Sordo«, reče Pablo. »Presjeći ću

žice i povući se k mostu, kao što smo se dogovorili.«

Ovo smo sve pretresli pred deset minuta, pomisli Robert Jordan. Čudi me zašto sada ...

»Postoji mogućnost, da se prebacimo u Gredos«, reče Pablo. »Govorim ti istinu, o tome

sam mnogo razmišljao.«

Mislim, reče u sebi Robert Jordan, da ti je posljednjih nekoliko minuta opet sijevnulo u

mozgu. Ponovo su ti se otvorile oči. Ali me ne možeš uvjeriti, da i mene zoveš sa sobom. Ne,

Pablo. Ne zahtijevaj od mene da previše vjerujem.

Od časa kad je Pablo ušao u spilju i rekao, da ima petoricu ljudi, Robert Jordan se stao sve

bolje osjećati. Kad je ponovo vidio Pabla, u njegovim se očima rasplinuo obrazac tragedije, u

koji je, kako mu se činilo, zagrezao čitav pothvat, još odonda, kad je pao snijeg; otkada se

Pablo vratio, istina, nije mislio da se sreća okrenula, jer nije vjerovao u sreću, nego da je

cijela stvar pošla boljim putem i da je sada izvediva. Mjesto uvjerenja da ne će uspjeti, osjetio

je kako je u njemu stalo rasti pouzdanje, kao kad se zračnica počinje puniti zrakom spore

pumpe. Ispočetka nije bilo velike razlike, premda je osjetio preokret, kao kad počneš pumpati

zračnicu, pa joj se guma polako napinje, ali sada se pouzdanje dizalo, kao rastuća plima ili

kao sok kad buja u drvetu, dok konačno nije oćutio prvi osjećaj nestajanja bojazni, koji se

često pretvara u osjećaj stvarne sreće pred borbu.

Taj mu je osjećaj bio najviša vrlina, talent, koji ga je osposobljavao za rat; ta sposobnost

ne da ne vidi, nego da prezre svaku mogućnost neuspjeha. Tu je vrlinu uništavala prevelika

odgovornost za druge ili nužnost poduzimanja loše planiranih ili krivo zasnovanih akcija. U

takvim slučajevima nije mogao biti ravnodušan prema neuspjehu ili nesretnom završetku. Tu

se nije radilo o mogućnosti, da se nešto loše dogodi njemu, jer se to moglo prezreti. Bio je

svijestan da on sam po sebi nije ništa, i da ni smrt nije ništa. Bio je istinski svijestan toga, više

nego ičega drugog u životu. Posljednjih je nekoliko dana shvatio da zajedno s drugom

osobom može biti sve. Ali u sebi je znao, da je to iznimka. To smo imali, mislio je. To mi je,

možda, dano zato, jer to nisam nikada tražio. To se ne može oduzeti ni izgubiti. Ali to je sada

prošlo i svršeno jutros, a ono što nas sada čeka, to je naš zadatak.

A ti, reče sebi, drago mi je, da vidim, da ti se vraća malo onoga, što ti je neko vrijeme bilo

nestalo. Ali dolje si se prilično loše pokazao. Neko vrijeme sam se prilično sramio zbog tebe.

Samo, što sam taj ti bio ja. Nije bilo nikakva mene, da te osudi. Obojica smo bili u lošem

stanju. I ti i ja i obojica nas. Hajde sada. Prestani misliti kao šizofrenik. Sada si samo jedan.

Sada ti je opet dobro. Ali, slušaj, ne smiješ cijeli dan ni pomisliti na djevojku. Sada ne možeš

učiniti ništa da je zaštitiš, nego da je zadržiš izvan svega ovoga, a to i radiš. Ukoliko možeš

vjerovati znacima, bit će, očevidno, mnogo konja. Najbolje ćeš joj pomoći, ako obaviš posao

dobro i brzo i izvučeš se, a misao na nju samo će ti smetati u tome. Zato više ne misli na nju.

Razmislivši tako, pričeka da ga dostigne Marija, koja je išla s Pilar, Rafaelom i konjima.

»Hej, guapa,« reče joj kroz mrak, »kako si?«

»Dobro, Roberto«, odvrati ona.

»Ne brini se ništa«, opet će joj i, premjestivši strojnicu u lijevu ruku, stavi joj ruku na

rame.

»Pa i ne brinem se«, odgovori ona.

»Sve je vrlo dobro organizirano. Rafael će biti s tobom kod konja.«

»Ja bih voljela biti uza te.«

»Ne. Kod konja ćeš biti najkorisnija.«

»Dobro«, odgovori ona. »Bit ću ondje.«

Upravo tada zarže jedan od konja, a s čistine, ispod ulaza u stijenje, odgovori mu drugi

konj, a rzanje mu se pretvorilo u reski, oštro isprekidani dahtaj.

Robert Jordan ugleda pred sobom u mraku hrpu novih konja. Požuri se i priđe im skupa s

Pablom. Ljudi su stajali uza svoje konje.

»Salud«, reče Robert Jordan.

»Salud«, odgovoriše iz mraka. Nije im mogao vidjeti lica.

»Ovo je Inglés, koji ide s nama«, poče Pablo. »Dinamitaš.«

Nitko na to ne odgovori ništa. Možda su kimnuli glavama u mraku.

»Hajdemo, Pablo,« jedan će između ljudi. »Uskoro će nas uhvatiti dan.«

»Jeste li ponijeli više bomba?« upita drugi.

»Mnogo«, odgovori Pablo. »Uzet ćete ih, kad ostavimo životinje.«

»Onda, hajdemo«, reče drugi. »Čekamo ovdje već pola noći.«

»Hola, Pilar«, reče treći, kad im je prišla žena.

»Qué me matén,103

ako to nije Pepe«, reče hrapavim glasom Pilar. »Kako si čobanine?«

»Dobro«, odgovori čovjek. Dentro de la gravedad.«

»Kakva konja jašeš?« upita ga Pilar.

»Pablova sivca«, odvrati čovjek. »Konj i po.«

»Hajdemo«, reče drugi čovjek. »Hajdemo. Nema ništa od brbljanja.«

»Kako si, Elicio?« upita ga Pilar, dok je uzjahivao.

»Kako bi’ bio?« nabusito će. »Hajdemo, ženo, čeka nas posao.«

Pablo uzjaha velikog riđana.

»Šutite i slijedite me«, reče im. »Odvest ću vas do mjesta, gdje ćemo ostaviti konje.«

ČETRDESETO POGLAVLJE

Za sve ono vrijeme dok je Robert Jordan spavao, dok je izrađivao plan o rušenju mosta i

ležao s Marijom, Andrés je malo napredovao. Do republikanskih linija, kroz sav kraj

i fašističke linije putovao je brzo, kao što može putovati snažan seljak, koji pozna dobro

svoju zemlju. Ali čim se našao iza republikanskih linija, išlo je vrlo sporo.

Teoretski, trebao bi samo pokazati propusnicu, koju mu je dao Robert Jordan sa žigom S.

I. M. i poruku s istim pečatom, pa da s najvećom brzinom stigne do svoga odredišta. Ali je

najprije na fronti naletio na komandira čete, koji je čitav njegov zadatak gledao upravo

sovljim nepovjerenjem.

S tim je četnim komandirom otišao do štaba bataljona, gdje je komandant, koji je prije

pokreta bio brijač, planuo oduševljenjem, dok je slušao izvještaj o njegovu

zadatku. Komandant, koji se zvao Gomez, opsovao je komandira čete zbog njegove gluposti,

tapšao je Andrésa po plećima, dao mu čašu loše rakije i pripovijedao mu, kako je on sam,

bivši brijač, oduvijek želio biti guerillero. Zatim je probudio svoga pomoćnika i predao mu

bataljon, a ordonanca je poslao da probudi i dovede njegova motociklista. Mjesto da je

poslao Andrésa dalje u štab brigade s motociklistom, Gomez je odlučio da ga sam tamo

odveze, da ubrza stvar, i s Andrésom, koji se čvrsto držao za sjedalo pred sobom, odjuri

treskajući niz granatama izrovanu gorsku cestu, kroz dvored visokog drveća; svijetlo

motocikla osvjetljavalo je okrečena debla drveća i ona mjesta na deblima, gdje su komadi

granata i meci isjekli i odnijeli bijele znakove i koru za vrijeme borbe, što se uz ovu cestu

vodila prvoga ljeta pokreta. Okrenuli su u malo gorsko ljetovalište s razbijenim krovovima,

gdje se nalazio štab brigade i Gomez zakoči motocikl kao trkač na blatnoj stazi i nasloni ga

uza zid, gdje je sanljivi stražar stao mirno, kad je Gomez jurnuo mimo njega u veliku sobu,

gdje su zidovi bili zakriveni kartama i gdje je neki vrlo pospan oficir sa zelenim štitom nad

očima sjedio uza stol, na kome se nalazila stolna lampa, dva telefona i primjerak lista

Mundo Obrero.

Oficir pogleda Gomeza i reče: »Što radiš ovdje? Zar nikada nisi čuo za telefon?«

»Moram govoriti s potpukovnikom«, odgovori Gomez.

»Spava«, reče oficir. »Gledam već jednu milju svijetlo ovoga tvoga bicikla, kako se spušta

niz cestu. Želiš li da nas bombardiraju?«

»Zovi potpukovnika«, opet će Gomez. »Dolazimo zbog vanredno važne stvari.«

»Kad ti kažem, da spava«, odvrati oficir. »Kakav je to bandit s tobom?« kimne glavom na

Andrésa.

»To je guerillero s one strane fronte i nosi vrlo važnu poruku generalu Golzu, koji

zapovijeda napadom sutra ujutro, tamo iza Navacerrade«, odvrati Gomez uzbuđeno i

zdušno. »Za ljubav božju diži Tenienta-Coronela.«

Oficir ga pogleda umornim očima, osjenjenim zelenim celuloidom.

»Svi ste vi ludi«, reče on. »Ne znam ja ništa ni o generalu Golzu ni o kakvu napadu. Uzmi

svoga sportaša i nosi se u svoj bataljon.«

»Probudi Tenienta-Coronela, kad ti kažem«, ponovi Gomez, a Andrés spazi kako mu se

usta stežu.

»Hajde sama sebe«, reče mu oficir lijeno i okrene mu leđa.

Gomez izvadi iz korica teški Star pištolj 9 mm i upre ga u oficirovo rame.

»Probudi ga, kopile fašističko«, reče. »Probudi ga, ii’ ću te ubiti.«

»Umiri se«, odvrati oficir. »Vi ste brice svi osjetljivi.«

Andrés je u svijetlu svjetiljke vidio, kako se Gomezovo lice zgrčilo od mržnje. Međutim,

samo je rekao: »Probudi ga.«

»Ordonanc«, zovne oficir prezirnim glasom.

Na vratima se pojavio vojnik, pozdravio i otišao.

»S njim je njegova zaručnica«, reče oficir i nastavi čitati novine. »Sigurno će se

obradovati, kad vas vidi.«

»Baš takvi kao ti koče sve naše napore da dobijemo rat«, reče Gomez štabnom oficiru.

Oficir se nije obazirao na nj. A onda, nastavivši s čitanjem, reče, kao za se: »Čudnih li

novina.«

»Zašto onda ne čitaš El Debate. To je list za tebe«, reče mu Gomez, imenovavši vodeće

katoličko-konzervativno glasilo, što je izlazilo u Madridu, prije pokreta.

»Ne zaboravi, da sam ti ja pretpostavljeni i da će voditi računa o mom izvještaju o tebi«,

reče oficir ni ne pogledavši ga. »Ja nikada nisam čitao El Debate. Ne optužuj lažno.«

»Ne. Čitao si A. B. C.« reče Gomez. »Vojsku nam još uvijek kuže ljudi kao ti.

Profesionalci kao ti. Ali to ne će trajati zauvijek. Mi se nalazimo između neznalica i

cinika. Ali ćemo one prve podučiti, a druge protjerati.«

»Čistka,’ to je riječ, koju si trebao upotrebiti«, reče oficir, ne dižući pogleda. »Ovdje

javljaju o daljnjem čišćenju tvojih slavnih Rusa. Danas čiste brže od gorke soli.«

»Nazovi kako hoćeš«, odvrati strastveno Gomez. »Nazovi kako hoćeš, samo takve kao ti

treba likvidirati.«

»Likvidirati«, reče drsko oficir, kao da govori samu sebi. »Još jedna nova riječ, u kojoj

ima vrlo malo kastiljanskoga.«

»Onda, strijeljati«, opet će Gomez. »To je kastiljanski. Razumiješ li tako?«

»Da, čovječe, ali ne govori tako glasno. Osim Teniente-Coronela ima i drugih, što spavaju

u ovom štabu brigade, a tvoja strastvenost mi je dosadila. Zbog toga se uvijek sám brijem.

Nikada nisam volio razgovore.«

Gomez pogleda Andrésa i strese glavom. Oči su mu blistale vlagom, što je izaziva bijes i

mržnja. Ali je samo potresao glavom, ne govoreći ništa, jer je sve ostavio za koji drugi čas u

budućnosti. Već se dosta nakupilo u njemu u ovo godinu i po dana, za koje se vrijeme popeo

do komandanta bataljona u Sierri, i sada, kad je potpukovnik ušao u sobu u pidžami, Gomez

se ukruti i pozdravi.

Potpukovnik Miranda je bio nizak čovjek, sivoga lica, koji je sav svoj. život proveo u

vojsci, koji je u Madridu izgubio ljubav svoje žene, dok mu se u Maroku pokvarila probava, a

postao je republikanac, kad je vidio da se ne može rastaviti od žene (o poboljšanju probave

nije moglo biti ni govora), pa je stupio u građanski rat kao potpukovnik. Imao je samo jednu

težnju, da svrši rat s istim činom. Sierru je dobro branio i želio je, da ga tamo ostave, da je

brani kad god je napadnu. U ratu se osjećao mnogo zdraviji, vjerojatno zbog prisilnog

smanjenja mesnih obroka, imao je ogromne zalihe sode bikarbone, svake je večeri pio

whiskey, njegova dvadesetitrigodišnja ljubavnica je očekivala dijete kao i gotovo sve druge

djevojke koje su prošlogodišnjeg jula počele kao milicianas. Ušavši sada u sobu, odgovorio

je na Gomezov pozdrav kimanjem glave i pružio mu ruku.

»Što te nosi ovamo, Gomez?« upita, a onda reče oficiru za stolom, koji je bio njegov šef

operativnog odsjeka: »Daj mi, molim te, cigaretu, Pepe.«

Gomez mu pokaže Andrésove isprave i pismo. Potpukovnik pogleda brzo salvoconducto,

zatim Andrésa, kimne mu glavom i nasmiješi se, a onda požudno pogleda poruku. Pregleda

žig, opipa ga kažiprstom, a onda vrati Andrésu propusnicu i poruku.

»Je li jako teško tamo u brdima?« upita.

»Nije, potpukovniče«, odgovori Andrés.

»Jesu li ti rekli, gdje će biti najzgodnije da potražiš štab generala Golza?«

»U Navacerradi, potpukovniče«, odvrati Andrés. »Inglés je rekao, da će biti negdje blizu

Navacerrade, iza fronte, nadesno.«

»'Koji Inglés?« upita potpukovnik mirno.

»Inglés, koji se nalazi kod nas kao dinamitaš.«

Potpukovnik kimne. To je samo još jedna neočekivana i nerazjašnjiva osebina ovoga rata.

»Inglés, koji se nalazi kod nas kao dinamitaš.«

»Najbolje će biti, da ga odvedeš motociklom, Gomez«, reče potpukovnik. »Napiši mu

oštar salvoconducto za Estado Mayor generala Golza, da ga potpišem«, reče oficiru sa

zelenim celuloidnim štitom nad očima. »Napiši strojem, Pepe. Evo ti podataka«, kimne

Andrésu da dade svoju propusnicu, »i stavi dva žiga.« Zatim se okrene Gomezu. »Noćas

ćete trebati nešto strože. To je pravilno. Treba biti oprezan, kad se sprema ofenziva. Dat ću

vam najbolji što mogu.« Onda reče Andrésu, vrlo prijazno: »Trebaš li još što? Jesti ili piti?«

»Ne, potpukovniče«, odvrati Andrés. »Nisam gladan. U posljednjoj komandi su mi dali

konjaka, pa bi mi škodilo, da još što popijem.«

»Jesi li vidio bilo kakve pokrete ili aktivnosti nasuprot mome frontu, kad si prolazio?«

upita uljudno potpukovnik Andrésa.

»Bilo je kao i obično, potpukovniče. Mirno. Mirno.«

»Nisam li te sreo pred neka tri mjeseca u Cercedilli?« upita potpukovnik.

»Da, potpukovniče.«

»Tako mi se učinilo«, potapša ga potpukovnik po ramenu. »Bio si sa starim Anselmom.

Kako on?«

»Dobro je, potpukovniče«, reče Andrés.

»Dobro. Drago mi je«, reče potpukovnik. Oficir mu pokaže što je natipkao, a on pročita i

potpiše. »Sada brzo na put«, reče Gomezu i Andrésu. »Pripazi s motorom«, reče Gomezu.

»Zapali svijetla. Ništa se ne može dogoditi zbog jednoga motora, ali moraš biti oprezan.

Pozdravite druga generala Golza. Sreli smo se poslije Peguerinosa.« Stisne ruku obojici.

»Zakopčaj dokumente u košulju«, reče. »Na motoru jako puše.«

Kad su izišli, priđe k ormaru, izvadi čašu i bocu i natoči malo whiskeya i doda mu čiste

vode iz zemljanog vrča, što je stajao na podu uza zid. Onda s čašom u ruci, pijuckajući

polako whiskey, stade pred veliku kartu na zidu i poče proučavati mogućnost ofenzive u

predjelu iznad Navacerrade.

»Drago mi je, da je to zapalo Golza, a ne mene«, reče konačno oficiru, koji je sjedio za

stolom. Oficir nije odgovorio, a potpukovnik svrne pogled s karte na oficira i vidje, da spava

s glavom na rukama. Potpukovnik priđe k stolu i namjesti oba telefona tako, da su doticala

oficirovu glavu, svaki s jedne strane. Onda ode k ormaru, natoči još whiskeya, dolije vode i

ponovo se vrati k mapi.

Držeći se čvrsto za sjedalo na kojemu je jahao Gomez, Andrés je savio glavu protiv vjetra,

dok je motocikl, uz buku i prasak, jurio i svojim svijetlom rezao mrak nad seoskom cestom,

što se među visokim jablanima otvorila pred njima, najprije oštra, a onda nejasna i žućkasta,

kad se spustila u maglu pokraj potoka, da se opet ukaže jasna, kad se stala penjati. Na

raskrižju pred njima, u svijetlu motora, vidješe sive obrise praznih kamiona, što su se spuštali

s planina.

ČETRDESET I PRVO POGLAVLJE

Pablo se zaustavi i sjaše u mraku. Dok su ostali silazili s konja, Robert Jordan je slušao

škripu i teško disanje i zveku uzda, kad je jedan od konja trgnuo glavom. Osjetio je

vonj konja i prljavi, kiseli vonj pridošlica, koji su spavali u odjeći, i vonj dima i plijesni onih

iz spilje. Pablo je stajao uza nj, pa osjeti bakrenasti vonj ustajalog vina, što se širio oko

njega kao okus bakrenog novca u ustima. Zapalio je cigaretu, skupivši ruke da sakrije

plamen, povuče snažno dim i začu Pabla, gdje govori tiho: »Uzmi vreću s bombama, Pilar,

dok ne sputamo konje.«

»Agustín«, reče Robert šaptom »ti i Anselmo ćete sa mnom na most. Imaš li vreću s

okovima za máquinu?«

»Da«, odgovori Agustín. »Kako ne bi’ imao?«

Robert Jordan ode do Pilar, koja je uz pomoć Primitiva rastovarivala jednoga konja.

»Slušaj, ženo«, reče tiho.

»Što je sada?« prošapće ona hrapavo, otkapčajući gvozdac kolana ispod konjskog trbuha.

»Shvatila si, da se ne smije napadati straža, dok ne čuješ bombardiranje.«

»Koliko mi puta to moraš reći?« upita Pilar. »Postaješ kao baba, Inglés.«

»Samo da provjerim«, odvrati Robert Jordan. »A kad uništite stražu, povući ćete se k

mostu da štitite cestu odozgo i moj lijevi bok».

»Kad si prvi put to tumačio, shvatila sam potpuno«, prošapće Pilar. »Gledaj svoj posao.«

»Da se nitko ne miče, ne puca, i ne baca bombe dok ne čujemo bombardiranje«, opet će

tiho Robert Jordan.

»Ne gnjavi me više«, prošapće ljutito Pilar. »Shvatila sam sve, još kad smo bili kod

Sordovih.«

Robert Jordan ode k Pablu, koji je vezao noge konjima. »Sputao sam samo one, koji se

rado plaše«, reče Pablo. »Zavezao sam ih tako, da se mogu razvezati čim se potegne

za konopac, vidiš?«

»Dobro.«

»Reći ću djevojci i Ciganinu što treba da rade s njima«, reče Pablo. Njegovi su novi ljudi

stajali u odvojenoj grupi, naslonivši se na karabine.

»Jesi li sve razumio?« upita Robert Jordan.

»Kako da ne?« odvrati Pablo. »Uništiti stražu. Presjeći žice. Povući se na most. Štititi

most, dok ga ne razoriš.«

»I ništa ne počinjati, dok ne čujete početak bombardiranja.«

»Tako je.«

»Pa, onda mnogo sreće.«

Pablo promumlja nešto. Onda reče: »Štitit ćeš nas dobro máquinom, svojom malom

máquinom, kad se budemo povlačili, a, Inglés?«

»De la primera«, reče Robert Jordan. »Najbolje, što budemo mogli.«

»Onda«, reče Pablo. »Više ništa. Samo tada moraš biti vrlo pažljiv, Inglés. To baš ne će

biti lako, ne budeš li vrlo pažljiv.«

»Sam ću biti na máquini«, reče mu Robert Jordan.

»Jesi li iskusan strijelac? Jer ne želim, da me Agustín pogodi, iako mu je trbuh pun dobrih

namjera.«

»Ja sam iskusan strijelac. Zaista. A bude li Agustín pucao na bilo kojoj máquini, pazit ću

da puca visoko iznad tebe. Visoko, visoko.«

»Onda, više ništa«, reče Pablo. Zatim doda tiho i povjerljivo: »Još uvijek je premalo

konja.«

Pasji sin, pomisli Robert Jordan. Zar misli, da ga prije nisam shvatio?

»Ja ću pješke«, reče »Konji su tvoja stvar.«

»Ne, ti ćeš dobiti konja, Inglés«, reče tiho Pablo. »Bit će konja za sve nas.«

»To je tvoj problem«, odvrati Robert Jordan. »Mene ne moraš računati. Imaš li dosta

metaka za svoju novu maquinu?«

»Da«, odvrati Pablo. »Sve što ih je nosio konjanik. Ispalio sam samo četiri, da je iskušam.

Iskušao sam je jučer gore u brdima.«

»Idemo sada«, reče Robert Jordan. »Moramo biti ondje rano i dobro se moramo sakriti.«

»Idemo svi«, reče Pablo. »Suerte, Inglés.«104

Zanima me, što kopile sada snuje, reče u sebi Robert Jordan. Ali mi se čini, da znam. No,

to je njegova stvar, a ne moja. Hvala bogu, da ne poznam te nove ljude.

Pruži ruku i reče »Suerte, Pablo«, i ruke im se stisnuše u mraku.

Kad je ispružio ruku, Robert Jordan je očekivao, da će to biti, kao kad uhvatiš gmaza ili

dotakneš gubavca. Nije znao, kako će ga se dojmiti Pablova ruka. Ali u mraku je Pablova

ruka čvrsto prihvatila njegovu i stegla je iskreno, i on mu uzvrati stisak. Pablova ga se ruka u

mraku dojmila dobro i dodir s njom je kod Roberta Jordana izazvao najčudniji osjećaj toga

jutra. Sada moramo biti saveznici, pomisli. Saveznici se uvijek čvrsto rukuju. Da ne

spominjemo odlikovanja i ljubljenja u oba obraza, pomisli. Drago mi je, da ne moramo i to.

Mislim, da su svi saveznici takvi. Uvijek mrze jedan drugoga au fond. Ali ovaj Pablo je

čudan čovjek.

»Suerte, Pablo«, reče i čvrsto stegne čudnu, jaku ruku, koja je znala, što hoće. »Štitit ću te.

Ne brini se.«

»Žao mi je, što sam ti uzeo materijal«, reče Pablo. »Bila je to podlost.«

»Doveo si, što nam je trebalo.«

»Nisam protiv tebe zbog mosta, Inglés«, reče Pablo. »Vidim da će uspjeti.«

»Što radite vas dvojica? Postajete maricones?« reče iznenada Pilar iz mraka pokraj njih.

»Samo ti je to trebalo«, Pilar će Pablu. »Hajde, Inglés, i skrati svoje pozdrave, prije nego što

ti ovaj ukrade ostatak eksploziva.«

»Ti me ne s’vaćaš, ženo«, reče Pablo. »Inglés i ja s’vaćamo jedan drugoga.«

»Nitko tebe ne može shvatiti. Ni bog, ni tvoja majka«, opet će Pilar. »Niti ja. Hajde,

Inglés. Pozdravi se sa svojom šiškom i odlazi. Me cago en tu padre, ali počinjem misliti,

da se bojiš pogledati izlazak bika.«

»Majku ti«, reče Robert Jordan.

»Ti je nikad nisi imao«, prošapće veselo Pilar. »Sada odlazi, jer jako želim, da već jednom

počnemo i svršimo. Odlazi sa svojim ljudima«, obrati se Pablu. »Tko zna, koliko će trajati

njihova strašna odlučnost? Imaš dvojicu, za koje ne bih ni tebe htjela mijenjati. Uzmi ih i

odlazi.«

Robert Jordan zabaci naprtnjaču na leđa i ode prema konjima da potraži Mariju.

»Zbogom, guapa«, reče. »Uskoro ćemo se vidjeti«.

Sve mu se to sada učinilo nestvarno, kao da je to već jednom, prije, rekao, kao da je to na

vlaku pri polasku, a osobito, kao da je to sve kod vlaka, a on da stoji na kolodvorskom

peronu.

»Zbogom, Roberto«, reče ona. »Čuvaj se dobro«.

»Naravno«, odgovorio joj je. Sagne glavu, da je poljubi, ali mu se naprtnjača svali na

zatiljak, tako da je udario snažno svojim čelom o njezino. Kad se to dogodilo, učinilo mu se,

da se i to dogodilo prije.

»Ne plači«, reče zbunjeno, ali ne samo zbog tereta na zatiljku.

»Ne plačem«, odgovori ona. »Samo se vrati brzo.«

»Ne plaši se, kad čuješ pucnjavu. Sigurno će biti mnogo pucnjave.«

»Ne ću. Samo se brzo vrati.

»Zbogom, guapa«, reče zbunjeno.

»Salud, Roberto.«

Robert Jordan se nikada nije osjećao tako mladim sve odonda, kada je u Red Lodgeu sjeo

na vlak da ide u Billings, gdje je presjeo u drugi vlak, kojim se prvi put odvezao u školu.

Bojao se toga puta i nije htio da itko o njemu išta zna, i na kolodvoru ga je, tik prije nego što

je kondukter odnio sanduk, na koji će stati, da može dostići stepenice vagona, poljubio otac

na rastanku i rekao: »Neka gospod bdije nada mnom i nad tobom, dok budemo rastavljeni

jedan od drugoga.« Otac mu je bio vrlo pobožan čovjek i rekao je to jednostavno i iskreno.

Ali su mu se brkovi ovlažili i oči zasjajile od ganuća, a Roberta Jordana je sve to tako

zbunilo, taj vlažni pobožni zvuk molitve i očev poljubac na rastanku, da se najednom osjetio

mnogo stariji od svoga oca i sažalio se nad ocem toliko, da je sve to jedva izdržao.

Kad je vlak pošao, stao je na zadnju platformu i promatrao kako kolodvor i vodovod

postaju sve manji, a tračnice, povezane pragovima, kao da se sve više sužavaju prema točki,

gdje su stanica i vodovod stajali sada već sasvim maleni i sitni, dok ga jednomjerno drndanje

odnosilo sve dalje.

Kočničar mu je rekao: »Čini se, da je tati nekako teško, što odlaziš, Bob.«

»Da,« odgovorio je zagledavši se u žalfijino grmlje, što se pružilo od ruba nasipa, između

telegrafskih stupova, kraj kojih su promicali, sve do kraja prašnjave ceste, što je tekla uz

prugu. Tražio je pogledom divlje kokoši.

»Nije ti žao, da odlaziš u školu?«

»Ne«, odvratio je, i to je bila istina.

To prije ne bi bila istina, ali je u tom času bila; i tek se sada, na ovom rastanku, ponovo

osjetio onako mladim, kao što se osjećao tada prije nego je krenuo vlak. Sada se osjećao vrlo

mladim i nespretnim i pozdravio se zbunjeno, kao što se đak zna zbuniti, kad se rastaje s

djevojkom i kad joj na kućnim vratima govori zbogom, a ne zna, da li da je poljubi ili ne.

Onda shvati, da nije zbunjen zbog rastanka. Nego zbog sastanka, kojemu ide. Rastanak je bio

samo dio zbunjenosti, što ju je osjetio zbog sastanka.

Ponovo te se hvata, reče sam sebi. Ali mislim, da nema čovjeka, koji se ne bi osjetio

premladim za to. Nije to htio nazvati pravim imenom. Hajde, sam će sebi. Hajde. Prerano je

za drugo djetinjstvo.

»Zbogom, guapa«, opet će. »Zbogom kuniću.«

»Zbogom, moj Roberte«, odvrati mu, a on krene onamo, gdje su stajali Anselmo i Agustín

i reče: »Vámonos«.

Anselmo uprti svoju tešku naprtnjaču. Agustín, prenatovaren, još od spilje, naslonio se na

drvo, a puškomitraljez mu je stršio preko vrha tereta.

»Dobro«, reče. »Vámonos.«

Njih trojica krenuše niz brijeg.

»Buena suerte, Don Roberto«, reče Fernando, kad njih trojica prođoše mimo njega, idući

jedan za drugim između drveća. Fernando je čučao na bedrima malo dalje od puta, kojim su

prolazili, ali je govorio vrlo dostojanstveno.

»Buena suerte, i tebi, Fernando«, reče Robert Jordan.

»U svemu što radiš«, doda Agustín.

»Hvala ti, Don Roberto«, reče Fernando, ne davši Agustinu, da ga zbuni.

»Taj je čovjek pravo čudo, Inglés«, prošapće Agustín.

»I jest«, reče Robert Jordan. »Daj da ti pomognem. Natovaren si kao konj.«

»Dobro mi je«, odvrati Agustín. »Ali, ljudi, drago mi je, da smo počeli.«

»Govori tiho«, reče Anselmo. »Odsada govori malo i tiho.«

Oprezno su se spuštali nizbrdo, Anselmo na čelu, Agustín za njim, a posljednji Robert

Jordan, koji je pažljivo koračao, da se ne posklizne; pod cipelama s potplatima od

konopca osjećao je suhe borove iglice, jednom je nogom zapeo o korijenje drveta, pa je

ispružio ruku i napipao hladnu kovinsku izbočinu na cijevi puškomitraljeza i savijene

tronoške; onda su se stali spuštati isprijeka, da su mu se cipele sklizale i brazdale šumskim

tlom, pa je ponovo ispružio lijevu ruku i napipao pred sobom grubu koru debla, a kad se

odupro, osjetio je pod njom glatko mjesto, s kojega je teško odvojio dlan od ljepljive smole,

što se skupila na usječenoj bilježi. Tako su se spuštali niz strmu šumovitu padinu, dok ne

stigoše iznad mosta, otkuda su Robert Jordan i Anselmo osmatrali prvoga dana.

Anselma je sada u mraku zaustavilo borovo deblo, i on uze Roberta Jordana za ruku i

prošapće tako tiho, da ga je Jordan jedva čuo: »Gle. Eno vatre u peći.«

Dolje, gdje je Robert Jordan znao da se most spaja s cestom, vidjela se svijetla točka.

»Odavde smo osmatrali«, ponovo će Anselmo. Uhvatio je ruku Roberta Jordana i povukao

je dolje da dodirne mali svježi biljeg pri dnu debla. »Dok si ti gledao, ja sam ovo urezao.

Nadesno si htio postaviti máquina.«

»Postavit ćemo je ondje.«

»Dobro.«

Spustiše naprtnjače iza podnožja debla, a njih dvojica pođoše za Anselmom do mjesta,

gdje je rastao kup mladih borića.

»To je ovdje«, pokaže Anselmo. »Baš ovdje.«

»Odavde ćeš«, prošapće Robert Jordan Agustinu, čučnuvši iza stabalca, »kad se razdani,

vidjeti komadić ceste i pristup k mostu. Vidjet ćeš cijeli most po dužini i komadić ceste s

druge strane prije nego u luku zaokrene u stijenje.«

Agustín je šutio.

»Tu lezi, dok mi spremimo sve za eksploziju, i pucaj na svakoga tko dođe odozdo ili

odozgo.«

»Gdje se nalazi ono svijetlo?« upita Agustín.

»U stražarnici, s ove strane mosta«, prošapće Robert Jordan.

»Tko će napasti stražare?«

»Starac i ja, kao što sam ti rekao. Ali ako mi ne uspijemo, ti moraš pucati u stražarnicu i

na njih, ako ih ugledaš.«

»Da, to si mi rekao.«

»Kad se nakon eksplozije Pablovi ljudi budu povlačili iza onoga ugla, morat ćeš im pucati

više glava, na njihove progonitelje. Moraš u svakom slučaju pucati visoko iznad njih, kad ih

ugledaš, da oni ne mogu za njima. Razumiješ li?«

»Kako ne? Tako si mi govorio i sinoć.«

»Imaš li kakvo pitanje?«

»Ne. Imam dvije vreće. Napunit ću ih gore, gdje se ne vidi i donijeti ih ovamo.«

»Ali ne kopaj tu. Moraš biti dobro sakriven, kao što smo bili na vrhu.«

»Ne. Donijet ću u njima zemlje, dok je još mrak. Vidjet ćeš. Ne će se moći primijetiti kad

ih namjestim.«

»Vrlo si blizu. Sabes? Po danu se ovo grmlje odozdo jasno vidi«.

»Ne brini se, Ingles. Kamo ćeš ti?«

»Idem sasvim dolje sa svojom malom máquinom. Starac će preći provaliju, da napadne

stražarnicu na drugoj strani, što je okrenuta u onom smjeru.«

»Onda ništa više«, reče Agustín. »Salud, Inglés. Imaš li duhana?«

»Ne smiješ pušiti, preblizu je.«

»Ne. Samo da ga držim u ustima. Kasnije ću pušiti.«

Robert Jordan mu dade kutiju s cigaretama, a Agustín uze tri cigarete i natakne ih za

prednji preklop svoje niske čobanske kape. Raširi tronoške, cijev puškomitraljeza smjesti u

niske boriće i pipajući stade odmatati svoj teret i razmještati predmete tako, da mu budu pri

ruci.

»Nada más«, reče. »Više ništa.«

Anselmo i Robert Jordan ga ostaviše tamo i vratiše se natrag po naprtnjače.

»Gdje bi bilo najbolje da ih ostavimo?« prošapće Robert Jordan.

»Mislim, ovdje. Samo, jesi li siguran, da ćeš sa svojom malom máquinom odavle pogoditi

stražara?«

»Je li ovo točno ono mjesto, gdje smo onda bili?«

»Isto ono drvo«, reče Anselmo tako tiho, da ga je Jordan jedva čuo, pa je znao da govori

ne mičući usnicama, kao što je govorio onoga prvog dana. »Označio sam ga nožem.«

Robertu Jordanu se opet učinilo, kao da se sve to već jednom događalo, ali ovoga puta je

to došlo, jer se ponovio njegov upit i Anselmov odgovor. Jednako je bilo i s Agustinom, koji

je pitao o straži, iako je znao odgovor.

»Dosta je blizu. Čak i preblizu«, prošapće. »Ali svijetlo je za nama. Tu je sasvim dobro.«

»Onda ja idem da pređem provaliju i zauzmem položaj na drugom kraju«, reče Anselmo.

Zatim reče: »Oprosti, Inglés. Tako da ne bude zabune. Da ne učinim glupost«.

»Što?« dahnuo je sasvim tiho.

.»Samo da ponoviš, tako da izvršim sve točno.«

»Kad čuješ da pucam ja, pucaj i ti. Kada svršiš sa stražarom, pređi preko mosta k meni. Ja

ću snijeti naprtnjače dolje, pa kad budemo postavljali naboje, radit ćeš sve što ti kažem. Sve

ću ti kazati. Ako li mi se što dogodi, radi sam kao što sam ti pokazao. Ne žuri se i dobro radi,

sve utvrdi drvenim klinovima i bombe čvrsto veži.«

»Sve mi je jasno«, reče. »Svega se sjećam. Sada idem. Dobro se zakloni, Inglés, kad stane

svitati.«

»Kad budeš pucao«, reče Robert Jordan, »uzmi naslon da točno pucaš. Ne misli na nj kao

na čovjeka, nego kao na cilj, de acuerdo?105

Ne pucaj na cijeloga čovjeka, nego na

jedno određeno mjesto. Bude li okrenut k tebi — pucaj mu točno usred trbuha. Bude li ti

okrenut leđima, pucaj usred leđa. Slušaj, starino. Kad ja budem pucao, tvoj će stražar, ako

bude tad sjedio ustati prije nego potrči ili čučne. Tada pucaj. Bude li i dalje sjedio, pucaj. Ne

čekaj. Ali nišani dobro. Približi se na pedeset jardi. Ti si lovac. To za te nije problem.«

»Učinit ću kako narediš«, reče Anselmo.

»Da. To ti naređujem,« reče Robert Jordan.

Drago mi je, da sam se sjetio da kažem, da je to naređenje, pomisli. To će mu olakšati

posao. Skida nešto prokletstva. Barem se nadam da skida. Makar malo. Bio sam zaboravio na

ono, što mi je prvoga dana govorio o ubijanju.«

»Eto, to sam tako naredio«, reče mu. »Sada idi.«

»Me voy«, odgovori Anselmo. »Do skorog viđenja, Inglés.«

»Do viđenja, starino«, reče Robert Jordan.

Sjetio se svoga oca na kolodvoru i suznoga pozdravljanja na rastanku i zato nije rekao ni

Salud, ni zbogom, ni sretno, ni ništa slično.

»Jesi li očistio ulje iz cijevi svoje puške, starino?« prošapće. »Da ne zaglavi?«

»U spilji«, odgovori Aaselmo. »Očistio sam sve čistilicom«.

»Onda do skorog viđenja«, reče Robert Jordan, a starac ode nečujno, zaokruživši daleko

kroz drveće.

Robert Jordan leže na šumsko tlo posuto borovim iglicama, prisluškujući, kad će u borovu

granju čuti prvo ćarlijanje vjetra, što dolazi zorom. Izvadi magazin iz strojnice i potegne

zatvarač naprijed i natrag. Onda okrene oružje s otvorenim zatvaračem, i stavi cijev, u mraku,

na usnice i puhne kroz nju te osjeti na jeziku masni i uljni okus kovine čim je dotakao rub

cijevi. Položi strojnicu preko podlaktice, sa zatvaračem gore, tako da nijedna borova iglica ili

smeće ne dopre u nj, pa istrese palcem sve metke iz magazina na maramicu, koju je razastro

pred sobom. Zatim u mraku opipa svaki pojedini metak i okrenuvši ga među prstima,

jedan po jedan gurne u magazin. Sada je osjetio ponovo težinu magazina u ruci, pa ga gurne

ponovo u strojnicu i osjeti kako je škljocnuo kad se smjestio. Leže potrbuške iza borova

debla, sa strojnicom preko lijeve podlaktice, i stade promatrati pod sobom svijetlo. Katkada

ga nije mogao vidjeti, pa je tada znao, da je stražar u stražarnici stao pred peć. Tako je Robert

Jordan ležao i očekivao svanuće.

ČETRDESET I DRUGO POGLAVLJE

Dok je Pablo jahao s planina natrag u spilju i kasnije dok se cijela skupina spuštala prema

mjestu, gdje su ostavili konje, Andrés je brzo napredovao prema Golzovu štabu. Kad su došli

na glavnu cestu za Navacerradu, po kojoj su se vraćali kamioni s planina, zaustavila ih je

straža. Kad je Gomez izvadio propusnicu potpukovnika Mirande, stražar ju je oblio svijetlom

svoje svjetiljke, pokazao je drugom stražaru, što je bio s njim, a onda mu je vratio i pozdravio

ih.

»Siga«, reče. »Naprijed. Ali bez svijetla.«

Motocikl je ponovo zapraskao, a Andrés se uhvati čvrsto za prednje sjedalo, i tako krenuše

cestom, kojom je Gomez, zbog prometa, oprezno vozio. Nijedan kamion nije imao svijetla, a

išli su niz cestu u dugom konvoju. I uz cestu su se kretali nakrcani kamioni, a svi zajedno su

uzvitlali prašinu, koju Andrés nije mogao vidjeti u mraku, nego je samo osjećao kako mu

zastire lice poput oblaka, da je može gristi među zubima.

Sada je motocikl brektao odmah iza stražnjeg dijela jednoga kamiona, a onda Gomez

potjera brže i prijeđe ga, pa još jedan, još jedan i još jedan, dok su nalijevo od njih

drugi kamioni tutnjali spuštajući se nizbrdo. Iza njih je dolazio osobni automobil, koji je

neprekidno trubio kroz buku kamiona i prašinu; zatim zabljesnu svijetla, na kojima se ukazala

prašina kao gust, žut oblak, i auto projuri mimo njih zavijajući plačljivo kod mijenjanja

brzina i zahtijevajući, prijeteći i mlateći okolo svojim trubljenjem.

Zatim se svi kamioni pred njima zaustaviše, a oni, nastavljajući vožnju naprijed, prođoše

pored ambulanata, štapskih automobila, mimo prvih, drugih i trećih oklopnih kola, koja su

stajala u još uzvitlanoj prašini kao ogromne, metalne kornjače s isturenim topovima, i

naletješe na ovu stražu, gdje se dogodio sudar. Jedan se kamion bio zaustavio, a kamion, koji

je dolazio za njim, nije ga primijetio, pa je naletio na nj, zdrobio mu stražnji dio i rasuo po

cesti kutije s municijom za lako oružje. Jedna se kutija raspala pri padu, a kako su Gomez i

Andrés zaustavili motor i gurali ga naprijed između zaustavljenih vozila, da pokažu straži

svoje propusnice, Andrés osjeti kako korača preko mjedenih čahura tisuća metaka, što su se

prosuli po prašnjavoj cesti. Drugom kamionu se potpuno zdrobio hladnjak. Kamion što je

dolazio za njim, dotakao mu se stražnje strane. Iza njih se nagomilalo još stotinu kamiona, a

jedan oficir u visokim čizmama trčao je natrag cestom i vikao šoferima, da pomaknu svoje

kamione natrag, da bi zgnječeni kamion mogao izvući s ceste.

Kamioni su bili previše nagomilani, da bi se mogli povući natrag, osim kad bi oficir stigao

do kraja reda, koji se besprekidno povećavao, i zapriječio daljnje nagomilavan je, a Andrés

ga je gledao kako trči i spotiče se sa svjetiljkom u rukama, kako viče i psuje, dok su kamioni i

dalje dolazili kroz mrak.

Stražar, koji je pregledavao automobile, nije im htio vratiti propusnicu. Bila su dvojica s

dugačkim puškama preko leđa i sa svjetiljkama u rukama; i oni su vikali. Onaj, što je držao u

ruci propusnicu, prešao je preko ceste do jednog kamiona, što je išao nizbrdo i rekao mu, da

ode do slijedeće straže i kaže joj, da zadrži sve kamione, dok ne raščiste ovu gužvu. Vozač ga

je slušao i nastavio put. Zatim se stražar, držeći još uvijek propusnicu u ruci, vratio i stao

vikati na vozača, čiji se teret rasuo.

»Ostavi to i, za ljubav božju, vozi dalje, da očistimo ovo«, vikao je vozaču.

»Diferencijal mi se slomio«, reče vozač, koji se sagnuo kod zadnjeg dijela kamiona.

»Da ti tvoj diferencijal. Vozi naprijed, kako ti kažem.«

»Ne mogu ići, kad je diferencijal slomljen«, reče vozač i ponovo se sagne.

»Onda nek te odvuku naprijed, da pročistimo ovu prokletu cestu.«

Vozač pogleda mrko stražara, dok je ovaj obasjavao električnom svjetiljkom slomljeni

zadnji dio kamiona.

»Naprijed! Naprijed!« vikao je stražar, držeći još uvijek propusnicu u ruci.

»A moj papir«, reče mu Gomez. »Moja propusnica, žuri nam se.«

»Uzmi propusnicu i nosi se dođavola«, reče stražar i vrativši mu je, potrči cestom, da

zaustavi jedan kamion, što se spuštao.

»Okreni na raskrižju i postavi se tako, da izvučeš ovu slupotinu«, reče vozaču.

»Imam naređenje ...«

»Da ti tvoje naređenje. Učini, što ti kažem.«

Vozač potjera kamion, odveze se niz cestu i nestade u prašini.

Kad je Gomez krenuo s motociklom naprijed oslobođenom desnom stranom ceste, mimo

zdrobljenog kamiona, s Andrésom, koji ga se ponovo čvrsto prihvatio, opazi stražara, kako je

zaustavio drugi kamion, i vozača kako se sagnuo iz kabine i sluša što mu govori.

Sada su išli brzo, jureći cestom, što se postojano penjala uzbrdo. Sav promet što je išao

gore zaustavila je straža, samo kamioni što su se spuštali nizbrdo prolazili su im s

lijeve strane, prolazili i prolazili, a motocikl se penjao brzo i ustrajno, dok nije počeo

pristizati vozila, koja su otišla naprijed, prije nesreće kod straže.

Vozeći neprestano bez svijetla, prestigli su još četvora oklopna kola, a zatim dugi red

kamiona krcatih vojnicima. Vojnici su šutjeli u mraku, pa ih je Andrés ispočetka osjetio samo

tako, što im je u prolazu kroz prašinu primijetio obrise u kamionima, kako se dižu iznad

njega.

Zatim se iza njih pojavi novi štapski automobil, koji je trubio i čas palio čas gasio svijetlo,

a svaki put, kad je zasvijetlio, Andrés je vidio vojnike u čeličnim šljemovima, s okomitim

puškama i mitraljezima uperenim u tamno nebo, kako se oštro ocrtavaju u noći, u koju su

ponovo uranjali, čim bi se svijetlo ugasilo. Jednom, kad je prolazio sasvim blizu kamiona s

vojnicima, a svijetlo ih je obasjalo, vidio im je u iznenadnom odbljesku nepomična i žalosna

lica. Vozeći se tako u kamionima, pod čeličnim šljemovima, mrakom, prema nečemu, za što

su samo znali, da je napad, lica su im u mraku bila zauzeta vlastitim brigama, pa su se u

naglom osvjetljenju pokazivala onakva, kakva se nikada ne bi mogla vidjeti danju, jer bi se

sramili jedan pred drugim, sve dok ne počne bombardiranje ili napad, kad više nitko ne će

misliti na izgled svoga lica.

Dok su tako prestizali kamion za kamionom, jer je Gomez još uvijek uspijevao da se održi

pred štapskim automobilom, što je išao' za njima, Andrés uopće nije mislio o njihovim

licima. Mislio je samo: »To je vojska! To je naoružanje! To je mehanizacija! Vaya gente!

Pogledaj te ljude! Evo, to je armija Republike! Pogledaj ih! Kamion za kamionom! Svi

jednako obučeni! Svi s čeličnim kacigama na glavi! Pogledaj máquinas, kako strše iz

kamiona protiv naleta aviona! Pogledaj kakva se to vojska izgradila!«

A motocikl je prestizao visoke sive kamione pune vojske, sive kamione s visokim

četverokutnim kabinama i četverouglastim ružnim hladnjacima, penjući se ustrajno cestom u

prašini i treptavom svijetlu štapskog automobila, koji je jurio za njima i obasjavao crvenu

zvijezdu armije, kad bi svijetlo prešlo preko zadnje stijene kamiona ili kad bi udarilo o

zaprašene strane karoserije kamiona, koji je prestizao. Penjući se tako ustrajno osjetili su sada

hladniji zrak, a cesta je stala zavijati zavojima i okukama, pa su kamioni išli teže i dahćući, a

u svijetlu su se vidjeli neki kako se puše, a onda je i motocikl stao ići sve teže, pa je

Andrés, držeći se čvrsto za prednje sjedalo, stao misliti, da je ta vožnja na motociklu mucho,

mucho. Nikada se prije nije vozio na motociklu, a sada se penjao uzbrdo usred

tolikog pokreta, koji je bio namijenjen napadu, i što se više penjao, znao je, da će biti

nemoguće da se vrati natrag radi napada na stražarnice. U ovolikom prometu i zbrci, bit će

sretan, ako se vrati druge noći. Nikada prije nije vidio nikakve ofenzive ili pripreme za nju, i

dok su se penjali cestom, divio se veličini i snazi armije, što ju je izgradila Republika.

Sada su se vozili dugačkim, kosim, strmim dijelom ceste, što se penjala prednjom

padinom planine, a kada su se približili vrhu, uspon je bio tako strm, da mu je Gomez

rekao da siđe, pa su zajednički gurali motocikl uz posljednji strmi uspon prolaza. Na lijevoj

strani, odmah iza vrha, nalazila se okuka, na kojoj su se mogli okretati automobili, i tu su

žmirkale svjetiljke na pročelju velike kamene zgrade, što se dugačka i tamna ocrtavala na

noćnom nebu.

»Hajde da upitamo gdje je štab«, reče Gomez Andrésu, i odguraše motocikl do dvojice

stražara, što stajahu pred zatvorenim vratima velike kamene zgrade. Dok je Gomez naslanjao

motocikl na zid, otvoriše se vrata, i u svijetlu, što je dopiralo iz zgrade, vidješe kako kroz

vrata izlazi motociklist u kožnatoj odjeći, s kurirskom torbom preko ramena i Mauzerovim

pištoljem u drvenim koricama oko pojasa. Kad je svijetla nestalo, motociklist je našao svoj

kotač u mraku uz vrata, gurao ga, dok nije stao praskati, a onda se upalio i odgrmio cestom.

Kod vrata Gomez nagovori jednoga stražara: »Kapetan Gomez iz Šezdesetpete brigade«,

reče. »Možeš li mi reći, gdje mogu naći štab generala Golza, komandanta Tridesetpete

divizije?«

»Nije ovdje«, reče stražar.

»Što je ovdje?«

»Comandancia.«

»Kakva comandancia?«

»Pa, comandancia.«

»Čija comandancija?«

»Ko s’ ti da toliko ispituješ?« reče stražar Gomezu u mraku. Ovdje je na vrhu prijelaza

nebo bilo vrlo bistro i zvjezdano, pa je Andrés, sada izvan prašine, mogao sasvim jasno

vidjeti kroz tamu. Dolje ispod njih, gdje je cesta okretala nadesno, vidio je jasno nasuprot

nebu, kako se kreću obrisi kamiona i automobila.

»Ja sam kapetan Rogelio Gomez iz prvoga bataljona Sezdesetpete brigade i pitam gdje je

štab generala Golza«, rekao je Gomez.

Stražar otškrinu vrata. »Zovi kaprala«, vikne unutra.

Upravo tada se iza zavoja ceste pojaviše velika štapska kola i zaokružiše prema velikoj

kamenoj zgradi, gdje su stajali Andrés i Gomez očekujući kaprala. Dovezoše se do njih i

zaustaviše se pred vratima.

Iz zadnjega dijela kola iziđe krupan, star i težak čovjek s prevelikim zagasitožutim

baretom kakve nose chasseurs á pied u francuskoj vojsci; bio je u ogrtaču, nosio je tašku s

mapama, a preko kaputa pištolj na remenu. S njim iziđoše još dva čovjeka u uniformi

Međunarodne brigade.

Govorio je francuskim jezikom, kojega Andrés nije razumio, a od kojega je Gomez, bivši

brijač, znao samo nekoliko riječi; rekao je svome šoferu da odveze kola s vrata u sklonište.

Kad je s onom dvojicom oficira ulazio kroz vrata, Gomez mu jasno ugleda lice u svijetlu i

prepozna ga. Vidio ga je na političkim sastancima i često je u Mundo Obrero čitao

njegove članke, prevedene s francuskoga. Prepoznao je njegove guste obrve, vodene sive oči,

bradu i podbradak ispod nje, i znao je, da je to jedan od najvećih modernih francuskih

revolucionara, koji je vodio pobunu francuske ratne mornarice na Crnom moru. Gomez je

znao, da taj čovjek zauzima visok položaj u Međunarodnoj brigadi i da će taj čovjek znati,

gdje se nalazi Golzov štab i da će ih moći uputiti onamo. Ali nije znao, što su vrijeme,

razočaranja, ogorčenje porodično i političko, kao i neostvarene ambicije učinile iz toga

čovjeka, i da je jedna od najopasnijih stvari, što ih čovjek može počiniti, upitati ga bilo što.

Ne znajući ništa o tome, stupio je pred toga čovjeka, pozdravio ga stisnutom pesnicom i

rekao: »Druže Marty, nosimo poruku generalu Golzu. Možete li nas uputiti u njegov štab.

Hitno je.«

Visoki krupni starac pogleda Gomeza pognutom glavom i pažljivo ga promatraše svojim

vodenim očima. Čak i ovdje, na fronti, na svijetlu gole električne žarulje, tek što je došao u

otvorenom automobilu na svježoj noći, njegovo je sivo lice imalo izgled kao da se raspada.

Lice mu je bilo, kao da je napravljeno od otpadaka, što se mogu naći pod pandžama vrlo

staroga lava.

»Što imate, druže?« upita Gomeza, govoreći španjolski s jakim katalonskim naglaskom.

Oči mu sijevnuše poprijeko na Andrésa, prijeđoše preko njega i vratiše se na Gomeza.

»Poruku za generala Golza, koju mu treba uručiti u njegovu štabu, druže.«

»Odakle je, druže?«

»Sa fašističkog područja«, reče Gomez.

André Marty pruži ruku da uzme poruku i ostale papire. Pogleda ih i stavi u džep.

»Uhapsite obojicu«, reče kapralu. »Pretražite ih i dovedite k meni, kad poručim po njih.«

S porukom u džepu prekorači u unutrašnjost velike kamene zgrade.

Vani, u stražarskoj sobi, straža je pretraživala Gomeza i Andrésa.

»Što je tome čovjeku?« reče Gomez jednome od stražara.

»Está loco«, reče stražar. »Lud je.«

»Ne. To je vrlo važna politička ličnost«, reče Gomez. »On je glavni komesar

Međunarodnih brigada.«

»Apesar de eso, está loco«, reče kapral. »Svejedno, lud je. Što radite u fašističkoj

pozadini?«

»Ovaj drug je tamošnji gerilac«, odgovori Gomez, dok ga je čovjek pretraživao. »Nosi

poruku generalu Golzu. Čuvaj mi isprave. Pazi na novac i na tu kuglu na vrpci. To je od moje

prve rane na Guadarrami.«

»Ne boj se«, reče kapral. »Sve će biti u ovoj ladici. Zašto mene niste pitali gdje je Golz?«

»Pokušali smo. Pitao sam stražara, a on je zvao tebe.«

»Ali onda je došao luđak, pa ste pitali njega. Nitko njega ne smije ništa pitati. Lud je. Tvoj

Golz je tri kilometra odavde cestom, nadesno u kamenju u šumi.«

»Ne bi li nas mogao pustiti da odemo k njemu?«

»Ne. Stajalo bi me glave. Moram te odvesti luđaku. Osim toga u njega je tvoja poruka.«

»Bi li mogao kazati kome?«

»Da«, reče kapral. »Reći ću prvom odgovornom drugu, kojega sretnem. Svi znaju da je

lud.«

»Ja sam ga uvijek smatrao velikom ličnošću«, reče Gomez. »Slavom Francuske.«

»Možda jest slava i što još sve ne«, reče kapral i stavi ruku na Andrésovo rame. »Ali lud je

kao stjenica. Ima maniju da strijelja ljude.«

»Zbilja, da strijelja?«

»Como lo oyes«,106

reče kapral. Taj starac ih je ubio više od kuge. Mata más que la peste

bubónica. Samo ne ubiti fašiste, kao što mi radimo. Qué va. Ni u šali. Mata bichos raros.

Ubija neke čudne tipove. Trockiste. Zastranjivače. Čudne tipove svakakvih vrsta.«

Andrés nije razumio ništa od svega toga.

»Kad smo bili u Escorialu, strijeljali smo ih za nj, ni sam ne znam koliko«, reče kapral.

»Mi smo uvijek davali grupe za strijeljanje. Borci iz brigada nisu htjeli strijeljati svoje ljude.

Osobito Francuzi. Da se izbjegnu poteškoće, uvijek smo to radili mi. Mi smo strijeljali

Francuze. Strijeljali smo Belgijance. Strijeljali smo druge raznih narodnosti. I svih

vrsta. Tiene mania de fusilar gente. Uvijek zbog političkih razloga. Lud je. Purifica más que

el Salvarsán. čisti jače nego salvarzan.«

»Ali govorit ćeš s nekim o toj poruci?«

»Da, čovječe. Sigurno. Ja ti poznam sve u te dvije brigade. Svi moraju proći ovuda.

Poznam čak i Ruse, premda malo njih govori španjolski. Ne ćemo dati ovome luđaku

da strijelja Španjolce.«

»A poruka?«

»I poruku. Ne boj se. Mi znamo kako treba postupati s tim luđakom. On je opasan samo za

svoje ljude. Sada ga već poznamo.«

»Uvedite tu dvojicu zatvorenika«, začu se glas André Martyja.

»Queréis echar un trago?« upita kapral. »Hoćete li da gucnete nešto?«

»Zašto ne?«

Kapral izvadi iz ormara bocu januša, pa Gomez i Andrés potegoše ponešto. Potegao je i

kapral. Zatim je obrisao usta rukom.

»Vámonos«, reče.

Januš im je još pekao i grijao usta, želudac i srce, kad su izišli iz stražarske sobe, prošli

hodnikom i ušli u sobu, u kojoj je za dugačkim stolom sjedio Marty sa raširenom kartom pred

sobom i s crvenom i plavom olovkom u ruci, s kojom je izigravao generala. Andrésu se to

učinilo samo novom gnjavažom. Noćas je prošao kroz mnoge. A uvijek ih je i previše. Kad

imaš ispravne papire i dobro srce, za te nema nikakve opasnosti. Na koncu te puste da ideš

dalje svojim putom. Ali Inglés mu je rekao, da se žuri. Sada je znao, da više ne će stići natrag

za napad na most, ali moraju predati poruku, a ovaj starac, tu, za stolom, stavio ju je u svoj

džep.

»Stanite ondje«, reče Marty ne podigavši očiju.

»Slušajte, druže Marty«, provali iz Gomeza, kojemu je januš potkrijepio gnjev. »Noćas

nas je jednom zaustavilo neznanje anarhista. Zatim nemar birokratskoga fašista.

Sada prevelika sumnjičavost jednoga komunista.«

»Začepi gubicu«, reče Marty ne pogledavši ih. »Ovo nije nikakav miting.«

»Druže Marty, ovo je vrlo hitna stvar«, reče Gomez. »I vrlo važna.«

Kapral i vojnik, koji su bili s njima, pratili su stvar sa živim zanimanjem, kao da gledaju

komediju, koju su često vidjeli, ali u čijim vanrednim prizorima mogu uvijek uživati.

»Sve je hitno«, odvrati Marty. »Sve su stvari važne.« Sada ih je gledao držeći olovku.

»Otkuda znate, da je Golz ovdje? Da li shvaćate, kako je to ozbiljna stvar doći i pitati za

nekoga generala pred sam napad? Otkuda znate, da bi taj general bio tu?«

»Kaži mu, tu«, reče Gomez Andrésu.

»Druže generale«, poče Andrés — André Marty ga nije ispravio, kad se zabunio u činu —

»dobio sam taj svežnjić s one strane fronte...«

»S one strane fronte?« reče Marty. »Da, čuo sam ga, kad je rekao da dolaziš iza fašističkih

linija.«

»Druže generale, dao mi ga je Inglés, imenom Roberto, koji je došao k nama kao

dinamitaš zbog onoga mosta. Razumijete l’?«

»Nastavi priču«, reče Marty Andrésu, upotrebivši riječ priča, kao kad čovjek kaže laž,

prevara ili izmišljotina.

»Pa, druže generale, Inglés mi je rekao, da ga najbrže odnesem generalu Golzu. On danas

vrši napad u ovim brdima, i mi želimo jedino da mu ga odmah sada predamo, ako drug

general dozvoli.«

Marty ponovo potrese glavom. Gledao je u Andrésa, ali ga nije vidio.

Golz, pomisli, s osjećajem užasa i ushita, kakav može osjetiti čovjek kad čuje, da mu je

poslovni prijatelj ubijen u osobito teškoj automobilskoj nesreći, ili da je netko, koga mrziš, ali

u čije poštenje nikada nisi posumnjao, optužen zbog pronevjere. Dakle, taj Golz je jedan od

onih. I taj je Golz u tako očitim vezama s fašistima! Golz, kojega je poznavao skoro dvadeset

godina. Golz, koji je one zime zajedno s Lukaczem zaplijenio vlak sa zlatom u Sibiriji. Golz,

koji se borio protiv Kolčaka i u Poljskoj. Na Kavkazu. U Kini i ovdje od prvoga listopada.

Ali je bio blizu Tuhačevskome. Da, i Vorošilovu. Ali i Tuhačevskome. I kome još? Ovdje,

naravno, Karkovu. A Lukaczu. Ali svi su Madžari spletkari. Mrzi Galla. Golz mrzi Galla. Ne

zaboravi to. Zabilježi to. Golz je uvijek mrzio Galla. Ali je naklonjen Putzu. Ne zaboravi to.

A Duval mu je načelnik štaba. Pogledaj, što proizlazi iz toga. Sam si ga čuo, gdje je rekao za

Ćopića, da je lud. To je činjenica. To stoji. A sada ova poruka iza fašističkih linija. Samo

onda, ako odsiječemo te trule grane, drvo može ostati zdravo i rasti dalje. Trulost mora

postati očevidna, jer je treba uništiti. Baš Golz između svih ljudi. Da Golz bude jedan od

izdajnika! Marty je znao: ni u koga ne možeš imati povjerenja. Ni u koga. Nikada. Ni u svoju

ženu. Ni u svoga brata. Ni u svoga najstarijega druga. Ni u koga. Nikada.

»Odvedite ih«, reče stražarima. »Dobro ih čuvajte.« Kapral pogleda vojnika. Za Martyjeve

predstave prošlo je vrlo mirno.

»Druže Marty«, reče Gomez. »Ne budite lud. Slušajte mene, vjernoga oficira i druga. To

je poruka, koju moramo uručiti. Taj ju je drug pronio kroz fašističke linije, da je preda drugu

generalu Golzu.«

»Odvedite ih«, reče prijazno Marty straži. Budu li se morali likvidirati, bit će mu ih žao

kao ljudskih bića. Ali ga je tištila Golzova tragedija. Da bude baš Golz, pomisli. Odmah će

fašističku poruku odnijeti Varlovu. Ne, bit će bolje da je odnese samome Golzu i da ga motri

kad je bude primao. Da, tako će učiniti. Kako da se pouzda u Varlova, kad je Golz jedan od

njih. Ne. To je stvar, gdje mora biti vrlo oprezan.

Andrés se okrene Gomezu. »Mislite li, da ne će poslati poruku?« upita ga ne vjerujući.

»Zar ne vidiš?« reče Gomez.

»Me cago en su puta madre!« reče Andrés. »Está loco!«

»Da«, reče Gomez. »Lud je. Ti si lud! Čuješ! Lud!« vikao je Martyju, koji se sa svojom

crveno-plavom olovkom ponovo nagnuo nad kartom. »Čuješ li me, luda ubojico?«

»Odvedite ih«, reče Marty straži. »Poremetio im se um zbog velikoga zločina.«

Kapral je poznao ovu frazu. Već prije ju je čuo.

»Luda ubojico!« vikne Gomez.

»Hijo de la gran puta«, reče mu Andrés. »Loco.«

Razljutila ga ludost ovoga čovjeka. Ako je lud, neka ga skinu kao luđaka. Njegov obični

mir i dobroćudnost pretvarala se u tešku španjolsku srdžbu. Još malo pa će ga

svega zaslijepiti.

Gledajući svoju kartu, Marty turobno strese glavom, kada je straža izvela Gomeza i

Andrésa. Stražari su uživali slušajući kako ga psuju, ali sve u svemu predstava ih

je razočarala. Vidjeli su oni mnogo ljepših predstava. André Marty se nije obazirao na to, što

ga ljudi psuju. Toliko su ga psovali na kraju. Bilo mu ih je uvijek istinski žao kao ljudi. To je

uvijek govorio sam sebi i to je bila jedna od njegovih posljednjih istinskih misli, koje su bile

doista njegove.

Sjedio je tako, a brkovi i oči su mu se usredotočili na karti, koju nije nikada pravo

razumio, na smeđe linije tanko ucrtane i sakupljene poput paučine u jednom žarištu.

Po crtama je mogao razabrati brda i doline, ali zapravo nikako nije mogao shvatiti, zašto je to

baš to brdo i zašto je to baš ta dolina. Ali je u štabu, zbog sistema političkih komesara, imao

kao politički vođa brigada pravo da se u sve miješa, da stavi svoj prst na to i to mjesto,

između zelenih šuma, označeno brojem i okruženo tankim smeđim linijama, presječeno

cestama, koje su, ne baš slučajno tekle usporedo sa zavojima rijeka, i da kaže: »Tu. To je

slabo mjesto.«

Gali i Ćopić, koji su bili politički i ambiciozni ljudi, složili bi se s njime, a kasnije bi se

ljudi — koji nikada nisu vidjeli karte, i kojima bi samo prije no što krenu s polaznih položaja

rekli broj brda i pokazali zemlju, iskopanih rovova — penjali uz njegove strane da na njima

nađu svoju smrt, ili bi ih iz maslinova luga zaustavio mitraljez, te se nikada nisu ni popeli na

nj. Ili su se na nekoj drugoj fronti lako popeli na nj, ali time ne bi postigli ništa. Ali kad

bi Marty stavljao u Golzovu štabu prst na kartu, general s brazgotinama na glavi i bijelim

licem bi stezao mišiće na vilicama i mislio: »Strijeljao bih te, André Marty, prije nego bih

ti dopustio da staviš svoj sivi gnjili prst na moju kartu. Poslao bih te dođavola za sve one

ljude, koje si ubio petljajući se u stvari, o kojima ne znaš ništa. Proklet bio dan, kad su po tebi

nazvali tvornice traktora, sela, zadruge i napravili te simbolom, koji ne smijem dirnuti. Odlazi

i sumnjiči i opominji i optužuj i miješaj se i kolji gdje drugdje, a ostavi moj štab«.

No mjesto da to kaže, Golz bi se samo odmakao od nagnute mase, ispruženog prsta,

vodenih sivih očiju, sivo bijelih brkova i neugodna zadaha i rekao: »Da, druže Marty.

Znam što mislite. Ipak nije dobro i ne slažem se. Možete pokušati da me mimoiđete, ako

hoćete. Da. Možete napraviti od toga i partijsko pitanje, kao što kažete. Ali, ja se ne slažem«.

Tako je sada André Marty sjedio za golim stolom i radio nad svojom kartom; oštro svijetlo

nezaštićene električne žarulje sijalo mu je nad glavom, preširoki beret je navukao naprijed da

zakloni oči, pogledavao je kopiju umnožene zapovijesti o napadu i polako, pažljivo i naporno

proučavao kartu, kao što mladi oficiri znadu rješavati probleme u vojnoj akademiji. Bio je u

ratu. Po svom mišljenju zapovijedao je vojskom; imao je pravo da se miješa u vojne stvari, pa

je vjerovao, da to znači zapovijedati. I tako je sjedio s porukom Roberta Jordana Golzu u

džepu, dok su Gomez i Andrés čekali u stražarnici, a Robert Jordan ležao u šumi iznad mosta.

Teško je reći, da li bi rezultat Andrésova puta bio drukčiji, sve da su on i Gomez mogli

nastaviti put, bez smetnja André Martyja. Na frontu nije bilo nikoga, tko bi imao dosta

ovlasti, da odgodi napad. Stroj se već bio prejako pokrenuo, da bi se sada najednom mogao

zaustaviti. U vojnim operacijama svih razmjera ima mnogo inercije. Ali kad se jednom ta

inercija svlada i stroj se pokrene, onda ga je gotovo isto tako teško zaustaviti, kao što ga je

bilo teško i pokrenuti.

No te je noći starac s naprijed navučenom beretom još sjedio za stolom nad kartom, kadli

se otvoriše vrata, i u sobu uđe ruski novinar Karkov s još dvojicom Rusa u civilnoj odjeći,

kožnatim kaputima i kapama. Kapral je nekako preko volje zatvorio za njima vrata. Karkov je

bio prvi odgovorni čovjek, s kojim je mogao doći u dodir.

»Tovarišč Marty«, reče Karkov svojim pristojno bahatim i nejasnim glasom i nasmiješivši

se otkrije svoje gnjile zube.

Marty ustade. Karkov mu se nije sviđao, ali je u tom času bio jedan od trojice najvažnijih

ljudi u Španiji, jer je došao u ime Pravde i bio u neposrednoj vezi sa Staljinom.

»Tovarišč Karkov«, reče Marty.

»Pripremate napad?« reče Karkov bezobrazno, kimnuvši glavom prema karti.

»Proučavam ga«, odgovori Marty.

»Da li vi napadate? Ili Golz?« upita prijazno Karkov.

»Kao što znate, ja sam samo komesar«, reče Marty.

»Ne«, reče Karkov. »Vi ste skromni. Vi ste doista general. Imate svoje karte i dalekozor.

A niste li jednom bili i admiral, druže Marty?«

»Bio sam topnik«, odvrati Marty. To je lagao. Uistinu je, u doba pobune, bio niži oficir.

Ali je sada bio uvjeren, da je bio topnik.

»Ah. Mislio sam da ste bili niži oficir«, reče Karkov. »Podaci su mi uvijek krivi. To je

osebina novinara.«

Ostali Rusi nisu sudjelovali u razgovoru. Obojica su gledala preko Martyjeva ramena na

kartu i pokatkada dobacila jedan drugome kakvu primjedbu na svom jeziku. Marty i Karkov

su, nakon prvoga pozdrava, govorili francuski.

»Bilo bi bolje da ne dajete Pravdi krive obavijesti«, reče Marty. Rekao je to odrešito, da

povrati sebi dostojanstvo. Karkov bi mu ga uvijek minirao. Francuski se to kaže dégonfler.

Marty se pobojavao Karkova, pa je bio oprezan pred njim. Kad god je Karkov govorio, bilo

se teško sjetiti one uloge, s kojom je André Marty došao iz Centralnog komiteta

Komunističke partije Francuske. A bilo se teško sjetiti i toga, da ga se ne smije dirnuti. Činilo

se, kao da se Karkov uvijek lako, i kad god hoće, očeše o nj. Sada je Karkov rekao: »Obično

ih popravim prije negoli ih pošaljem Pravdi. U Pravdi sam sasvim točan. Recite mi, druže

Marty, jeste li išta čuli o bilo kakvoj poruci, što je došla za Golza, od neke naše partizanske

skupine, što djeluje kod Segovije. Tamo se nalazi neki američki drug imenom Jordan, od

koga smo morali dobiti vijesti. Govori se o borbi iza fašističkih linija. Trebalo je poslati

obavijesti Golzu.«

»Američanin?« upita Marty. Andrés je rekao Inglés. Dakle, to je to. Znači, pogriješio je.

Zašto su se te budale uopće obratile na nj?

»Da«, reče Karkov pogledavši ga prezirno, »neki mladi Američanin, koji nema osobite

političke važnosti, ali je veliki prijatelj Španjolaca i ima sjajnu partizansku prošlost. Dajte mi,

druže Marty, tu poruku. Već je poprilično zakasnila.«

»Kakvu poruku«, upita Marty. Bilo je glupo, što je to rekao i bio je svijestan toga. Ali nije

mogao tako brzo priznati, da je pogriješio, pa je ipak to rekao, samo da odgodi čas poniženja.

»Poruku mladoga Jordana Golzu, što se nalazi u vašem džepu«, reče Karkov kroz svoje

gnjile zube.

André Marty segne rukom u džep stavi poruku na stol. Gledao je Karkovu ravno u oči.

Dobro. Pogriješio je i tu se sada nije dalo ništa napraviti, ali se ne će dati ponižavati. »A

propusnica«, reče blago Karkov.

Marty je stavi uz poruku.

»Druže kaprale«, zovne Karkov španjolski.

Kapral otvori vrata i uđe unutra. Pogleda brzo Andre Martyja, koji je buljio u nj kao stari

vepar opkoljen psima. Na Martyjevu licu nije bilo ni straha ni poniženja. Bio je samo ljut i

samo privremeno opkoljen. Znao je, da ga ti psi ne mogu nadvladati.

»Odnesi to onoj dvojici drugova u stražarnici i uputi ih u štab generala Golza«, reče

Karkov. »Mnogo su zakasnili.«

Dok je kapral izlazio, Marty je gledao za njim, a onda pogleda u Karkova.

»Tovarišč Marty,« reče Karkov, »baš ću vidjeti, koliko ste nepovredivi.«

Marty je gledao ravno u nj, ali je šutio.

»Ne pokušavajte ništa ni protiv kaprala«, nastavi Karkov. »Nije kapral. Vidio sam njih

dvojicu u stražarnici, i oni su mi rekli.« (To je bila laž). »Nadam se, da će mi uvijek svi ljudi

govoriti.« (To je bila istina, premda mu je kapral bio rekao). Ali je Karkov vjerovao u dobre

posljedice svoje vlastite pristupačnosti i u čovječnost dobronamjerne intervencije. To je bilo

jedino, čemu se nikada nije izrugivao.

»Znate, kad se nalazim u SSSR, ljudi mi pišu u Pravdu, kad se dogodi kakva nepravda u

nekom azerbajdanskom mjestu. Znate li to? Vele, Karkov će nam pomoći!«

André Marty ga je gledao, ali na licu mu se nije vidjelo ništa doli gnjev i mržnja. Mislio je

sada samo na to, da mu je Karkov podvalio. Da, taj Karkov ima moć, pripazi se.

»Ovo je nešto drugo«, nastavi Karkov, »ali načelo je isto. Poduzet ću sve da ustanovim,

dokle ide vaša nepovredivost, druže Marty. Zanima me, da li će se moći promijeniti ime

one tvornice traktora.«

André Marty pogleda na stranu, a onda ponovo na kartu.

»Što kaže mladi Jordan?« upita ga Karkov.

»Nisam pročitao«, odvrati André Marty. »Et maintenant fiche moi la paix,107

druže

Karkov.«

»Dobro«, odvrati Karkov. »Ostavit ću vas s vašim vojnim problemima.«

Iziđe iz sobe i ode u stražarnicu. Andrés i Gomez već su bili otišli, pa on stade ondje časak

gledajući na cestu i na vrhunce brda, iza kojih se upravo ukazivala prva sivina svitanja.

Moramo gore, pomisli. Uskoro će početi.

Andrés i Gomez su bili ponovo na motociklu na cesti, a upravo je stalo svitati. Andrés se

opet držao za zadnji dio sjedala pred sobom, i dok se motocikl penjao sa zavoja na zavoj kroz

laganu sivu maglu, što je polegla nad vrhom prolaza, osjećao je kako motocikl juri sve brže

pod njim, a zatim se zaustavio i stao; stajali su uz motocikl na dugačkoj nizbrdici, a lijevo od

njih, u šumi, nalazili su se tankovi pokriveni borovim granjem. Sva je šuma bila puna

vojnika. Andrés vidje ljude kako na ramenima nose duge kolce nosila. Nadesno od ceste, pod

drvećem su stajala tri štapska automobila, čije su strane bile obložene granjem, dok im je vrh

bio pokriven borovim granama.

Gomez odvuče motocikl k jednome od njih. Nasloni ga o borovo deblo i obrati se šoferu,

koji je sjedio pokraj automobila, naslonjen na drvo.

»Odvest ću vas k njemu«, reče šofer. »Dovući svoj moto s vidjela i pokrij ga ovime«,

pokaže na kup granja.

Sunce je upravo stalo prodirati kroz visoke krošnje borja, kad su Gomez i Andrés krenuli

za šoferom, koji se zvao Vincente, kroz borje i preko ceste, a zatim uzbrdo do ulaza u zaklon,

kojemu su iz krova vodile signalne žice prema šumovitoj gorskoj padini. Kad je šofer ušao

unutra, njih dvojica ostadoše vani, a Andrés se divio izgradnji zaklona, koji se nazirao samo

kao rupa na kosini, bez razbacane zemlje oko sebe, ali je ipak s ulaza vidio da je dubok i

prostran tako, da su se ljudi slobodno kretali njime, ne sagibajući glave pod debelim drvenim

krovom.

Šofer Vincente izađe.

»Gore je, tamo gdje se razvijaju za napad«, reče. «Predao sam načelniku štaba. Potpisao

je. Evo.«

Preda Gomezu potvrđenu kovertu. Gomez je preda Andrésu, koji je pogleda i spremi u

košulju.

»Kako se zove onaj, tko je potpisao?« upita.

»Duval«, odgovori Vincente.

»Dobro«, reče Andrés. »To je jedan od trojice, kojima sam je mogao predati.«

»Treba li da pričekamo odgovor?« upita Gomez Andrésa.

»Bilo bi najbolje. Premda ni bog ne zna gdje ću nakon mosta naći Inglésa i ostale.«

»Hajde i pričekaj sa mnom,« reče Vincente, »dok se general ne vrati. Dat ću ti kave. Mora

da si gladan.«

»A ovi tankovi?« reče mu Gomez.

Prolazili su pokraj tankova blatne boje, pokrivenih granjem; dvije duboke brazde usječene

za svakim tankom u borove iglice pokazivahu, gdje su sišli i zavili natrag s ceste. Topovi 45

mm izvirivali su im vodoravno ispod granja, dok su vozači i nišandžije u kožnatim kaputima i

hrptastim šljemovima sjedili naslonjeni o drveće ili ležali spavajući na tlu.

»To je rezerva«, odvrati Vincente. »I ova vojska je u rezervi. Oni što počinju napad nalaze

se gore.«

»Mnogo ih je«, reče Andrés.

»Da«, odvrati Vincente. »Cijela divizija.«

U zaklonu je Duval držao otvorenu poruku Roberta Jordana u lijevoj ruci i pogledavajući

sat na istoj ruci, po četvrti put čitao poruku, a svaki put je osjećao, kako mu se pod pazuhom

skuplja znoj i teče niz rebra; govorio je na telefon: »Onda mi daj položaj Segovia. Otišao?

Daj mi položaj Avila.«

I dalje je telefonirao, ali bez uspjeha. Govorio je s obje brigade. Golz je bio gore da

nadgleda raspored za napad, a sada je na putu prema osmatračnici. Nazvao je

osmatračnicu, ali ga ni tamo nije bilo.

»Daj mi aerodrom broj jedan«, reče Duval, preuzevši najednom svu odgovornost na sebe.

Preuzet će na se odgovornost da zaustavi napad. Bolje je da ga zaustavi. Ne možeš ih poslati

u iznenadni napad na neprijatelja, koji ga očekuje. To ne možeš učiniti. To bi bilo obično

umorstvo. Ne možeš. Ne .smiješ. Bez obzira na sve. Mogu ga i strijeljati, ako hoće.

Nazvat će izravno aerodrom i obustaviti bombardiranje. Ali pretpostavimo, da je to samo

napad, koji ima svrhu da se zadrži neprijatelj? Pretpostavimo, da smo dobili zadatak

da privučemo sav taj materijal i sve te snage? Pretpostavimo da je za to? Kad god vrše napad

da privuku neprijatelja, nikada ti to ne kažu.

»Ostavi aerodrom broj jedan«, reče telefonistu. »Daj mi osmatračnicu Šezdesetdevete

brigade.«

Dok je još zvao osmatračnicu, začu prvi šum aviona.

Upravo tada je dobio vezu s osmatračnicom.

»Da«, reče mirno Golz.

Dok je govorio sjedio je naslonjen o vreću s pijeskom, uprijevši noge u stijenu, cigaretu je

objesio o donju usnicu, a gledao je preko ramena u zrak. Vidio je rastegnute klinove po tri,

kako se srebre i grme nebom, dolazeći preko dalekoga planinskog hrpta, koji su obasjavali

prvi sunčani traci. Gledao ih je kako dolaze onako blistavi i lijepi na suncu. Kako su

se približavali, vidio je dvostruke kružnice svijetla, ondje, gdje je sunce odsijevalo na

propelerima.

»Da«, reče u telefon, govoreći francuski, jer je Duval bio na liniji. »Nous sommes foutus.

Oui. Comme toujours. Oui. C’est dommage. Oui.108

Šteta, da je došlo prekasno.«

Dok je promatrao avione, kako dolaze, oči su mu blistale ponosom. Sada je vidio crvene

znakove na krilima i promatrao kako napreduju ustrajno, svečano tutnjeći. Tako i treba. To su

naši avioni. Došli su u sanducima na parobrodima iz Crnoga mora kroz Mramorno more,

Dardanele i Sredozemno more ovamo, u Alicantu su ih s ljubavlju iskrcavali, vješto ih

sastavljali, iskušavali ih i ustanovili da su savršeni, pa sada lete divno, tutnjeći k određenom

cilju, u zbijenom V poretku i lete, eno, visoki i srebrni na jutarnjem suncu, da razore one

planine tamo prijeko i u grmljavini ih dignu visoko u zrak, tako da mi možemo proći.

Golz je znao, da će, čim prelete preko njih, početi padati bombe, valjajući se zrakom kao

pliskavice. A onda će se vrhovi brda potresti i zagrmjeti u oblacima dima i iščeznuti u

jednom jedinom velikom oblaku eksplozije. Zatim će tankovi krenuti zveketom uz one dvije

padine, a iza njih njegove dvije brigade. Pa ako iznenađenje uspije, moći će

prodirati naprijed, i dolje preko, sve dalje i dalje, zaustavljajući se da očiste teren i unište

neprijatelja; mnogo će biti posla, mnogo će toga trebati izvesti pametno uz pomoć tankova,

slati naprijed i povlačiti natrag tankove, osigurati s jednih zaštitnu vatru, dok će drugi

dovoziti nove napadače, a zatim će odmiliti naprijed i preko i kroz neprijateljske položaje i

sve tamo daleko. Eto, tako bi trebalo biti, ne bude li izdaje, i učini li svak svoje.

Eno tamo su dva brijega, a tamo pred njim su tankovi i dvije njegove dobre brigade

spremne da krenu iz šume, a evo sada dolaze i avioni. Sve što je morao učiniti, učinjeno

je kako treba.

Ali dok je promatrao avione, gotovo nad sobom, osjetio je mučninu u želucu, jer je iz

Jordanove poruke, što ju je dobio preko telefona, saznao, da na bregovima ne će biti nikoga.

Povukli su se malo niže u uske rovove, da izbjegnu bombe ili su se sakrili u šumu, a kad

bombarderi prođu, vratit će se gore sa svojim mitraljezima, automatskim oružjem i

protutankovskim topovima, za koje je Jordan javio, da su prošli cestom i sve će svršiti

neslavno. AM avioni, što su sada nailazili zaglušnom tutnjavom, bili su kakvi se samo

mogu poželjeti, i Golz, koji ih je promatrao, gledajući u zrak, reče u telefon: »Non. Rien a

jaire. Rien. Faut pas penser. Faut accepter.«109

Golz je promatrao avione svojim tvrdim ponosnim očima, koje su znale kako bi trebalo

biti, a kako će mjesto toga biti, i ponosan na ono kako bi trebalo biti i vjerujući u ono, što

bi trebalo biti, iako nikada ne bude, reče: »Bon. Nous jerons notre petit possible«,110

i spusti

slušalicu.

Ali ga Duval nije čuo. Sjedeći uza stol, držeći slušalicu, čuo je samo tutnjavu aviona i

mislio je sada, možda im ovaj put, slušaj kako dolaze, možda im bombarderi sve

raznesu, možda ćemo prodrijeti, možda će dobiti rezervu, koju je tražio, možda je to ono,

možda baš sada uspiju. Hajde. Naprijed. Naprijed. Tutnjava je bila tolika, da nije čuo što

misli.

ČETRDESET I TREĆE POGLAVLJE

Robert Jordan je ležao za borovim deblom, na padini brijega, iznad ceste i mosta i

promatrao kako se razdanjuje. Uvijek je volio ovo doba dana, pa ga je i sada

promatrao, osjećajući i u sebi sivoću, kao da je sam dio polaganoga svitanja, što se javlja pred

izlaz sunca, kad tvrdi predmeti potamnjuju, a prostor se rasvjetljuje, a svijetla što su

sjala noću postaju žuta, da poblijede kad svane dan. Borova su debla pod njim već bila oštra i

jasna, čvrsta i smeđa, a cesta sjajna, s oblačkom magle nad sobom. Rosa ga je ovlažila, a

šumsko je tlo bilo meko, te je osjetio, kako mu se smeđe otpale borove iglice savijaju pod

laktima. Kroz rijetku maglu, što se dizala iz korita potoka, vidio je dolje preko provalije

ravan i krut čelični most s drvenim stražarnicama na svakom kraju. Ali dok ga je promatrao,

konstrukcija je mosta, u magli, što je visjela nad rijekom, bila još uvijek nejasna i paučinasta.

Sada je opazio stražara, kako stoji u stražarnici. Pelerina mu je padala niz leđa, a više nje

se pokazao čelični šljem na glavi, kad se sagnuo nad peć od probušene benzinske kante, da

ogrije ruke. Robert Jordan je čuo šum potoka duboko dolje u stijenju i vidio slabi, tanki dim

što se dizao iz stražarnice.

Pogleda na sat i pomisli: htio bih znati, da li je Andrés dopro do Golza? Budemo li ga

dizali, htio bih da dišem vrlo polagano da ponovo usporim vrijeme i da to osjetim. Što misliš,

da li je uspio? Andrés? A ako jest, da li će opozvati? Da li su imali vremena da opozovu? Qué

va. Ne brini se. Ili će opozvati, ili ne će. Drukčijih odluka ne može biti, a uskoro ćeš znati.

Pretpostavi da napad uspije. Golz je rekao, da bi mogao. Da postoji mogućnost. Spuste li se

naši tankovi niz onu cestu, a vojnici prodru zdesna i odozgo i mimo La Granje, zaobići će

cijelu stranu brda. Zašto nikada ne misliš, kako se može pobijediti? Već si tako dugo u

defenzivi, da ne znaš ni misliti o tome. Pa da. Ali to je bilo prije, nego što je sve ono prošlo

cestom gore. To je bilo prije, nego što su došli svi oni avioni. Ne budi tako naivan. I ne

zaboravi: dokle god možemo fašiste zadržavati tu, vežemo im ruke. Dok ne obračunaju s

nama, ne mogu napasti ni jedne druge zemlje, a s nama ne će nikada moći obračunati. Da

nam Francuzi išta pomognu, da bar ostave otvorenu granicu, i da dobijemo avione iz

Amerike, nikada ne bi mogli svršiti s nama. Nikada, kad bi mi išta dobili. Ovaj se narod ne će

nikada prestati boriti, samo ako bude dobro naoružan.

Ne, ovdje ne smiješ očekivati pobjedu, možda još nekoliko godina. Sve je ovo samo

napad, da se vežu neprijateljske snage. Ne smiješ se time sada zanositi. Recimo da se

danas probijemo? To je naš prvi veliki napad. Sačuvaj svoj smisao za proporcije. A što, ako

uspijemo? Ne uzbuđuj se. Sjeti se, što je sve prošlo cestom. Ti si učinio, što si mogao. Ipak

bi trebali imati prenosne kratkotalasne aparate. S vremenom ćemo ih imati. Ali ih još

nemamo. A sada samo pazi i izvrši ono, što moraš.

Danas je samo jedan dan između svih onih, što će još osvanuti. Ali ono, što će se dogoditi

u sve te dane, koji još dolaze, može ovisiti o onome, što ti učiniš danas. Takav je sav ovaj rat.

Postaješ razmetljiv, ovako rano ujutro, reče sebi. Pogledaj, što se ono tamo događa.

Opazio je dvojicu ljudi u pelerinama i čeličnim šljemovima, s puškama preko ramena,

kako dolaze iza zavoja na cesti i idu prema mostu. Jedan se zaustavi na drugom kraju mosta i

nestane ga u stražarnici. Drugi je polaganim, teškim koracima dolazio preko mosta. Zaustavio

se na mostu i pljunuo u provaliju, a onda je polako nastavio do bližega kraja mosta, gdje mu

je drugi stražar nešto rekao, a zatim krenuo natrag preko mosta. Stražar, koji je bio smijenjen

s dužnosti, išao je brže nego onaj (jer ide na kavu, pomisli Robert Jordan), ali je i on pljunuo

u provaliju.

Zanima me, da li je to zbog praznovjerja, pomisli Robert Jordan. I ja ću morati pljunuti u

tu provaliju. Budem li samo tada mogao pljunuti. Ne. To ne može biti osobito dobar lijek. Ne

djeluje. Morat ću dokazati da ne djeluje, prije nego dođem onamo.

Novi je stražar ušao u kućicu i sjeo. Puška s bajunetom stajala mu je naslonjena o zid.

Robert Jordan izvadi dalekozor iz džepa na košulji i stade namještati okulare, dok

nije ugledao jasno i čisto kraj mosta i sivo obojeni čelik. Onda ga pomakne prema stražarnici.

Stražar je sjedio naslonivši se na zid. Šljem mu je visio o klinu, a lice mu se vidjelo

jasno. Robert Jordan vidje, da je to isti čovjek, što je bio tu pred dva dana na

poslijepodnevnoj straži. Nosio je istu pletenu kapu. Nije se obrijao. Obrazi su mu upali, a

jagodice iskočile. Imao je guste obrve, što su se spajale u sredini. Izgledao je pospano, Robert

Jordan vidje kako zijeva. Onda je izvadio duvankesu i svežnjić papirića i savio cigaretu.

Pokušao je zapaliti užigač, ali ga je na kraju stavio u džep i prišao pećici, sagnuo se, pružio

unutra ruku, izvadio komadić uglja, poigravao je njime na dlanu, dok je puhao u nj, zatim

zapalio cigaretu i bacio grudicu žeravice natrag u peć.

Gledajući kroz svoj Zeissov dalekozor, koji je povećavao osam puta, Robert Jordan mu je

promatrao lice, kad se naslonio o zid stražarnice povlačeći dim cigarete. Onda

skine dalekozor, sklopi ga i stavi u džep.

Ne ću ga više gledati, reče sam sebi.

Ležao je i promatrao cestu, nastojeći da uopće ništa ne misli. Na jednom drvetu ispred

njega zaskvičala je vjeverica, i Robert Jordan je stane promatrati, kako se spušta niz

deblo, kako se zaustavila na putu, okrenula glavu i pogledala prema mjestu, otkuda ju je

gledao čovjek. Vidio je vjeveričine oči, sitne i sjajne, i kako od uzbuđenja trza repom. Onda

je vjeverica prešla na drugo drvo, presjekavši svojim malim šapicama tlo u dugim

skokovima, pomažući se repom. S drveta se obazrela na Roberta Jordana, onda je zavila oko

debla i izgubila se s vida. Zatim Robert Jordan začu vjevericu, kako skviči na visokoj grani

borova drveta i vidje je, kako leži ispružena duž grane.

Robert Jordan pogleda ponovo dolje kroz borje prema stražarnici. Želio je da ima uza se

vjevericu u džepu. Želio je da ima bilo što, čega bi se mogao doticati. Protrlja laktima borove

iglice, ali to nije bilo ono, što je želio. Nitko ne zna, kako se čovjek osjeća osamljen kad to

radi. Ali ja znam. Nadam se, da će kunić izići sretno iz toga. No prestani s time. Da, pa da.

Ali se smijem nadati i nadam se, da ću ga dići dobro, i da će se ona izvući sretno. Dobro. Pa

da. Samo to. To je sve što želim.

Ležao je tako i odmakao oči s ceste i stražarnice prema dalekim planinama. Ne misli

uopće ni na što, reče sebi. Ležao je mimo i promatrao, kako se rađa jutro. Bilo je krasno

jutro ranog ljeta, koje je sada, koncem maja, nastupalo brzo. Jednom preko mosta prijeđe

motociklist u kožnatu kaputu i kožnatu šljemu, sa strojnicom u koricama kraj noge, i ode

uz cestu. Onda prijeđe preko mosta ambulanta, prođe ispod njega i ode cestom gore. I to je

bilo sve. A on je osjećao miris borja, slušao šum potoka, i most mu se sada, u

jutarnjem svijetlu, činio čist i lijep. Ležao je tako iza borova debla, sa strojnicom preko lijeve

podlaktice, ni ne pogledavši više stražarnicu, sve dok najednom — dugo nakon toga, što mu

se činilo, da do toga ne će doći, da se ništa ne može dogoditi ovako divnoga kasnog majskog

jutra — ne začu iznenadnu, zbijenu tutnjavu bombi.

Kad začu bombe, njihove prve mukle udarce, prije negoli im je jeka uzvratila grmljavinom

brda, Robert Jordan dahne duboko i podigne strojnicu s podlaktice. Ruka mu je utrnula od

njezine težine, a prsti su mu bili teški i nepokretni.

Čovjek se u stražarnici diže, kad začu bombe. Robert Jordan ga vidje, kako je dohvatio

pušku i izišao iz stražarnice da čuje, što je. Stajao je na cesti, a sunce ga je

obasjavalo. Pletena mu se kapa nagnula na stranu, a sunce mu je padalo na neobrijano lice,

dok je gledao nebo u smjeru, gdje su avioni bombardirali.

Na cesti sada nije bilo magle, pa je Robert Jordan vidio čovjeka jasno i oštro, kako stoji na

cesti i gleda u nebo. Sunce ga je veselo obasjavalo kroz drveće.

Osjetivši kako mu se steže dah, kao da mu je žica sapela grudi, Robert Jordan upre laktima

o zemlju, stisne prstima nabore prednjeg dijela strojnice, nastavi mušicu prednjeg nišana,

koja se nalazila u urezu stražnjega, na sredinu stražarevih grudi i lagano povuče okidač.

Osjetio je brz, jasan i grčevit udarac strojnice u rame, a na cesti je čovjek, s izgledom

iznenađenja i uvrijeđenosti, pao na koljena i udario čelom o cestu. Puška pade pokraj njega i

ostade ležati ondje; kroz branik okidača bio je provučen stražarov prst, dok mu se šaka savila

naprijed. Puška, s bajunetom na njoj, ostade ležati na cesti. Robert Jordan prenese pogled s

čovjeka, što je ležao podvijene glave na cesti, na most i stražarnicu na drugom kraju.

Drugoga stražara nije mogao' vidjeti, pa pogleda nadesno niz padinu, gdje je znao da se

sakrio Agustín. Onda začu Anselmov pucanj, koji se odjekujući odbio iz provalije. Zatim

začu kako ponovo puca.

Zajedno s drugim pucnjem čulo se iza zavoja pod mostom praskanje bombi. Zatim

zatutnjiše bombe slijeva dosta daleko uz cestu. Onda začu puščanu vatru uz cestu, a odozdo,

kroz tresak bombi, dopre štektanje Pablove konjičke strojnice: trrr-trrr-trrr. Vidje Anselma,

kako se sklize strmim prečacem k drugome kraju mosta, pa zabaci strojnicu preko

ramena, pokupi iza borova debla obje teške naprtnjače i, noseći svaku u jednoj ruci, potrči

teturajući niz padinu na cestu; naprtnjače su bile tako teške, da mu se činilo, da će mu izvući

tetive iz ramena.

Dok je trčao, začu Agustina kako viče: »Buena caza, Inglés, Buena caza!« pa pomisli:

»Krasan lov, dođavola, krasan lov« i onda začu Anselma, kako puca na drugom kraju mosta,

i kako metak odjekuje o čelične grede. Prođe mimo mjesta, gdje je ležao stražar i poleti na

most s naprtnjačama, koje su mu se njihale u rukama.

Starac je trčao prema njemu, držeći karabin u jednoj ruci i vičući: »Sin novedad. Sve je u

redu. Tuve que rematarlo. Morao sam svršiti s njime.«

Robert Jordan je klekao nasred mosta i otvorio naprtnjače; dok je vadio iz njih svoj

materijal, opazi da niz Anselmovo lice i sivu bodljikavu bradu teku suze.

»Yo maté uno también«, reče Anselmu. »I ja sam ubio jednoga«, mahne glavom prema

mjestu, gdje je ležao stražar, zgrbivši se na cesti na početku mosta.

»Da, čovječe, da«, odgovori Anselmo. »Morali smo ih ubiti i ubili smo ih.«

Robert Jordan se spuštao dolje, niz skelet mosta. Pod rukama je osjećao studene i orošene

grede, pa se spuštao oprezno odupirući se o potporanj mosta; na leđima je osjećao

sunce, odozdo je dopirao šum pjenušave vode, slušao je pucnjavu, prejaku pucnjavu na cesti

kod gornje stražarnice. Već se jako znojio, iako je pod mostom bilo hladno. Oko jedne je

ruke imao kotur žice, a sa zapešća, na remenu su mu visjela kliješta.

»Viejo, dodavaj mi dolje te svežnjeve jedan za drugim«, vikne Anselmu. Starac se nagne

duboko ispod ruba, dodajući mu četvorinaste komade eksploziva, a Robert Jordan se

propinjao gore, uzimao ih i utiskivao na određeno mjesto, slažući ih i povezujući zajedno.

»Klinove, viejo! Daj mi klinove!« govorio je mirišući svježi dah šimle novo zaoštrenih

klinova, dok ih je nabijao između greda i eksploziva, da ga učvrsti.

I dok je tako radio, postavljao eksploziv, stezao ga, zabijao oko njega klinove i privezivao

ga žicom, i misleći samo na razaranje, radio brzo i vješto kao što radi kirurg — najednom

začuje odozdo s ceste štektanje. Zatim je prasnula bomba. A onda još jedna, odjekujući kroz

šum vode. Onda je u tom smjeru zavladao mir.

»Prokletstvo«, pomisli. »Htio bih znati, kako je tamo.«

Na gornjoj straži, uz cestu, čulo se još pucanje. Prokleto je previše toga pucanja, mislio je,

dok je na vrh složenih komada eksploziva privezivao dvije bombe jednu pokraj

druge, omotavajući žicu duž njihovih nabora; da što čvršće i sigurnije stoje, zavijao ju je

kliještima. Opipao je rukama sve to, pa da bude još čvršće, zabije klin između bombe i još

jedan klin, da eksploziv pribije jače uz čelik.

»Sada na drugu stranu, viejo«, viknuo je Anselmu i stao puzati ukrštenim gredama — kao

kakav krvoločni Tarzan u šumi od valjanog čelika, pomisli, — i izronivši iz mraka, u kojem

je pod njim šumio potok, pogleda gore i ugleda Anselmovo lice, kad se sagnuo da mu doda

eksploziv. Prokletstvo, kako je to dobro lice, pomisli. Više ne plače. To je dobro. A jedna je

strana gotova. Još ovu stranu i svršili smo. Oborit ćemo ga kao ništa. Hajde. Ne uzbuđuj se.

Radi. Lijepo i brzo kao na onom posljednjem. Ne petljaj. Imaš vremena. Ne pokušavaj da

radiš brže nego što možeš. Više ne možeš da ne uspiješ. Sada ti nitko ne može spriječiti da

mu ne razoriš jednu stranu. Radiš baš kako treba. Samo je hladno. Kriste, hladno je kao u

podrumu, ali nema blata. Kad radiš pod kamenim mostom, obično je sve puno izmetina. Ovo

je most snova. Most krvavih snova. Ali starac tamo gore nalazi se na slabom mjestu. Ne radi

brže nego što možeš! Htio bih, da već jednom svrši ona pucnjava gore. »Daj mi nekoliko

klinova, viejo.« Ne sviđa mi se ona pucnjava. Pilar je upala u kašu. Mora da su neki ljudi iz

stražarnice bili vani. Otraga ili iza pilane. Još pucaju. To znači, da je netko u pilani. Pa

ona prokleta pilovina. One hrpetine pilovine. Kad je pilovina stara i kad se stisne, dobra je da

se čovjek iza nje bori. Još mora da ih je nekoliko. Dolje kod Pabla je mirno. Zanima me, što

je bilo ono kad je drugi put prasnulo. Mora da je bio automobil ili motocikl. Nadam se u

boga, da gore ne će doći nikakva oklopljena kola ili tank. Naprijed. Meći što brže možeš,

učvršćuj ih klinovima i brzo veži. Treseš se k’o kakva prokleta baba. Koji ti je đavo? Hoćeš

da prebrzo radiš. Okladio bih se, da se ona prokleta žena gore ne trese. Ona Pilar. A možda se

i ona trese. I čini mi se, da je dospjela u lijepu kašu. Dosta će se tresti, ako je upala u kašu.

Kao i svaki drugi, dovraga.

Nadvio se nastranu, podigao se gore na sunce i pružio ruke, da uzme što mu je Anselmo

dodavao, i držeći tako glavu izvan šuma vode što se rušila dolje, začu kako se gore uza cestu

zaoštrila pucnjava, a zatim ponovo ču tresak bombi. A onda opet bombe.

»Jurišaju na .pilanu.«

Sreća, da mi je to u kockama, a ne u štapovima. Dođavola. Ide bolje. Premda bi s kakvom

prljavom vrećom punom želatine išlo brže. S dvije vreće. Ne. Jedna bi bila dosta. A da samo

imamo detonatore i onaj stari upaljač. Onaj pasji sin mi je bacio upaljač u rijeku. Gdje sve

već nije bila ona stara kutija. I bacio ju je u ovu rijeku. Ono kopile Pablo. Ali im je malo prije

dobro zapaprio dolje. »Daj mi još malo toga, viejo.«

Starac se vrlo dobro drži. Gore je na gadnom mjestu. Nije mu se dalo ubiti onoga stražara.

Nije se ni meni, ali nisam ni mislio na to. Ne mislim ni sada. To moraš učiniti. Ali Anselmo

ima običnu pušku. Poznato mi je to s običnom puškom. Mislim, da je lakše ubiti čovjeka s

automatskim oružjem. To jest za onoga koji to izvršava. Drukčije je. Kad ga se dotakneš, ono

samo to izvrši. A ne ti. Ostavi to za pogodnije vrijeme. Ti i tvoja glava. E moj Jordane, puna

ti je glava misli. Guraj, Jordane moj, guraj! Tako su ti vikali na nogometu kad si gonio loptu.

Da li znaš, da taj prokleti Jordan u stvari nije mnogo veći od onoga potoka dolje. Na

izvoru, misliš. Na izvoru je sve tako. Lijepo ti je ovdje pod mostom. Kao kod kuće, iako si

daleko od kuće. Hajde, Jordane, saberi se. To je ozbiljan posao, Jordane. Razumiješ li? Ali je

svaki čas sve manje ozbiljan. Pogledaj na drugu stranu. Para qué? što god se dogodilo, ja

sam svoje učinio. Kako Maine, tako sva zemlja. Kako Jordan, tako i oni prokleti Izraelićani.

To jest, most. Kako Jordan, tako i taj prokleti most, a stvarno je •obratno.

»Daj mi još toga, Anselmo, starino«, reče. Starac kimne. »Uskoro smo gotovi«, reče

Robert Jordan. Starac ponovo kimne.

Dok je završavao omotavanje bombi žicom dolje, nije čuo pucnjave gore uz cestu.

Najednom je radio samo uz šum potoka. Pogleda dolje i vidje ga, kako se pjeni pod njim

prolazeći preko stijenja, a onda se baca u bistro šljunčano jezerce, gdje je struja okretala klin,

što ga je ispustio. Dok je gledao dolje, iz vode je iskočila pastrva za kukcem i zaokružila

površinom sasvim blizu klina, koji se vrtio. Dok je kliještima čvrsto zavijao žicu, kojom je

učvršćivao dvije bombe na njihovo mjesto, vidio je, kroz čelik mosta, sunce na zelenim

padinama gorja. Pred tri dana su bile još smeđe, pomisli.

Provirivši iz hladne tame pod mostom na jarko sunce, vikne Anselmu, koji mu je prignuo

glavu: »Daj mi veliki kotur žice.«

Starac mu ga pruži.

Za ljubav božju, nek sada ne popuste. S ovim ću ih povući. Valjda će žica biti dovoljno

dugačka za to, mislio je Robert Jordan dotičući se sigurnosnih igala s prstenovima, koje drže

polužice na bombama. Provjerio je da bombe, privezane sa strane žicom, imaju dovoljno

mjesta, da polužica može da otskoči, kada izvuče igle (žicu kojom ih je privezao provukao je

ispod poluge), zatim je privezao jedan kraj žice za jedan prsten, a drugi za glavnu žicu, koja

je vodilo do izvanje bombe, odmotao je još malo žice s kotura i proveo je oko čelične grede, a

zatim dao kotur Anselmu. »Drži pažljivo«, rekao je.

Uspeo se na most, uzeo žicu iz starčevih ruku i krenuo takvom brzinom kakvom je mogao

odmatati žicu prema mjestu, gdje je pao stražar, naginjući se preko mosta i odmotavajući žicu

u hodu.

»Uzmi naprtnjače«, viknuo je Anselmu idući natraške. Kad je prolazio pokraj svoje

strojnice, sagne se, diže je i zabaci je ponovo na leđa.

I tada, kad je, odmatajući žicu, pogledao gore, opazi daleko uza cestu one, koji se vraćahu

s gornje straže.

Vidje, da ih je četvoro, ali je tada morao paziti na svoju žicu da ide glatko i da ne zapne ni

za kakvu izbočinu na mostu. Među njima nije bilo Eladija.

Robert Jordan provede žicu uz kraj mosta, omota je oko posljednjeg potpornja, a zatim

potrči cestom i zaustavi se kod miljokaza. Odsiječe žicu i dade je Anselmu.

. »Drži, viejo«, reče. »I vrati se sa mnom k mostu. Motaj je kako ideš. Ne. Ja ću.«

Na mostu je razuzlao žicu, tako da je tekla slobodno i lako do prstenova bombi i pružala se

uz most sasvim slobodno i dade je Anselmu.

»Provedi je natrag do onoga visokog kamena«, reče. »Drži je čvrsto, ali lako. Ne poteži je

silom. Ako povučeš jako, jako, most će odletjeti u zrak. Comprendes?«111

»Da.«

»Drži je lagano, ali je nemoj opuštati, da ne zapne. Drži lagano, ali da bude opružena,

samo je ne vuci, dok je ne budeš morao povući. Comprendes?«

»Da.«

»Kada budeš vukao, povuci je snažno. Ne trzaj.«

Dok je to govorio, Robert Jordan je pogledao uz cestu na ostatak Pilarine grupe. Sada su

bili blizu, pa vidje Primitiva i Rafaela kako podupiru Fernanda. Činilo se, kao da je

prostrijeljen kroz slabine, jer se tu držao objema rukama, dok su ga čovjek i dječak držali

svaki sa svoje strane. Desnu je nogu vukao za sobom, i kako je išao uz njihovu pomoć,

tako mu je cipela zapinjala o cestu. Pilar se penjala brijegom u šumu, noseći tri puške. Robert

Jordan joj nije mogao vidjeti lica, ali je glavu držala visoko, dok se penjala što je brže mogla.

»Kako ide posao?« doviknu Primitivo.

»Dobro. Skoro smo gotovi«, odvrati Robert Jordan.

Nije trebalo da ih pita, kako je njima. Dok je odvratio pogled sa njih, trojica ljudi su stigla

do ruba ceste, i Fernando je stresao glavom, kad su ga pokušali vući uzbrdo.

»Daj mi pušku«, čuo je Robert Jordan prigušeni glas.

»Ne, hombre. Odvest ćemo te do konja.«

»Što će mi konj?« reče Fernando. »Dobro mi je ovdje.«

Robert Jordan ga nije više čuo, jer je govorio s Anselmom.

»Digni ga, ako dođu tankovi«, reče. »Ali samo onda kada dođu na nj. Digni ga, ako dođu

oklopna kola. Ako dođu na nj. Sve drugo će zaustaviti Pablo.«

»Ne ću ga dizati, dok ti budeš pod njim.«

»Ne obaziri se na me. Digni ga, bude li potrebno. Ja idem da provedem drugu žicu i vratit

ću se. Onda ćemo ga dignuti zajednički.«

Poče trčati prema sredini mosta.

Anselmo vidje Roberta Jordana, kako trči mostom s kolutom žice oko ruke, sa zapešća su

mu visjela kliješta, a strojnica mu je poskakivala na leđima. Vidje, kako se spustio preko

ograde mosta i nestao s vida. Držeći žicu u ruci, u desnoj ruci, Anselmo čučne za kamen i

stade gledati niz cestu i preko mosta. Na po puta između njega i mosta nalazio se stražar, koji

se sada pod težinom sunca na leđima jače priljubio uz cestu, spustivši se dublje na glatku

površinu ceste. Puška, što mu je ležala na cesti, s nabijenim bajunetom, upirala je ravno u

Anselma. Starac pogleda preko stražara duž mosta, što ga je presijecala sjena vlastite ograde,

prema mjestu, gdje je cesta za okretala nalijevo uz provaliju i onda se gubila s vidika iza

kamenih pećina. Pogleda stražarnicu na drugom kraju, koju je obasjavalo sunce, a onda,

sjetivši se žice tu ruci, okrene glavu prema Fernandu, koji je razgovarao s Primitivom i

Ciganinom.

»Ostavite me tu«, reče Fernando. »Strašno me boli, i unutra jako krvari. Osjećam to

unutra, kad se mičem.«

»Daj da te odnesemo uzbrdo«, reče Primitivo. »Ovij nam ruke oko vrata, a mi ćemo te

nositi za noge.«

»Ne koristi«, reče Fernando. »Ostavite me ovdje za kamenom. Tu sam jednako koristan

kao i gore.«

»Ali kad krenemo«, reče Primitivo.

»Ostavit ćete me tu«, reče Fernando. »Nema ni govora o tome da ovakav putujem. Trebao

bi jedan konj više. Dobro mi je ovdje. I oni će, svakako, uskoro doći.«

»Možemo te odnijeti na brijeg«, reče Ciganin. »Lako.«

Naravno, da mu se kao i Primitivu, strahovito žurilo. Ali su ga već dovle donijeli.

»Ne«, odgovori Fernando. »Meni je tu vrlo dobro. Što je s Eladijem?«

Ciganin stavi prst na glavu, da pokaže, gdje je bio ranjen.

»Tu«, pokaže. »Nakon tebe. Kada smo jurnuli.«

»Ostavite me«, reče Fernando. Anselmo je mogao vidjeti, da strašno trpi. Sada se objema

rukama držao za slabine, glavu je naslonio o brijeg, a noge pružio preda se. Lice mu je

bilo sivo i znojno.

»Molim vas, budite tako dobri, pa me sada ostavite«, reče im. Od muke su mu se sklapale

oči, a kutovi usnica trzali. »Meni je ovdje vrlo dobro.«

»Evo ti puške s nabojima«, reče Primitivo.

»Je li moja?« upita Fernando sklopljenih očiju.

»Ne, tvoja je u Pilar«, reče Primitivo. »To je moja.«

»Volio bih svoju«, odgovori Fernando. »Više sam navikao na nju.«

»Ja ću ti je donijeti«, lagao je Ciganin. »Drži ovu dok ti je donesem.«

»Ja sam tu u vrlo dobrom položaju«, reče Fernando. »I za cestu odozgo i za most.«

Otvorio je oči, okrenuo glavu i pogledao preko mosta, a zatim ih, kad se bolovi

povratiše, ponovo sklopi.

Ciganin mu pomilova glavu, a palcem dade Primitivu Znak, da krenu.

»Onda ćemo doći po te«, reče Primitivo i krene uzbrdo za Ciganinom, koji se brzo

uspinjao.

Fernando je ležao poleđice uz brijeg. Pred njim se nalazio obijeljeni kamen, koji je

označivao rub ceste. Glava mu je bila u sjeni, ali mu je sunce obasjavalo previjenu ranu

i ruke, kojima ju je pokrio. Noge i stopala su mu također bila na suncu. Puška je ležala uza nj,

a pokraj nje su odsijevala na suncu tri reda naboja. Po rukama mu je puzala muha, ali ¿bog

bolova joj nije osjećao lagano golicanje.

»Fernando!« zovne ga Anselmo s mjesta, gdje je čučao i držao žicu. Na kraju žice je

napravio zamku i stisnuo je tako, da ju je mogao držati u ruci.

»Fernando«, zovne ponovo.

Fernando otvori oči i pogleda ga.

»Kako ide posao?« upita Fernando.

»Vrlo dobro«, odvrati Anselmo. »Sad, za koji časak ćemo ga dići.«

»Drago mi je. Trebaš li me za bilo što, samo kaži«, reče Fernando i ponovo zatvori oči

svijajući se od bolova.

Anselmo okrene oči s njega na most.

Pazio je kada će ugledati kolut žice, kako se diže na most, i Inglésovu suncem opaljenu

glavu i lice, kako se diže za njom. U isto je vrijeme motrio da što ne dođe iza okuke s one

strane ceste. Sada se nije ništa plašio, i cijeli dan nije osjećao nikakva straha. Sve ide tako

brzo i normalno, mislio je. Nije mi se dalo pucati u stražara, i to me je uzbudilo, ali je već

prošlo. Kako je Inglés mogao kazati, da je ustrijeliti čovjeka isto, što i ustrijeliti životinju?

Kad god sam bio u lovu, osjećao sam neko oduševljenje i nisam osjetio da radim išta

pogrešno. Ali kad ustrijeliš čovjeka, imaš osjećaj, kao da si udario rođenog brata, kad ste

obojica već odrasli ljudi. Pa još kad više puta pucaš da ga ubiješ. Ne, ne misli na to. To te je

suviše uzbudilo, pa si jecajući trčao mostom kao kakva žena.

To je gotovo, reče sebi, pa možeš samo da okajavaš za to i za druge. No sada imaš ono, za

što si molio sinoć, kad si se gorom vraćao kući. U borbi si i nemaš nikakvih teškoća. Pogineš

li jutros, bit će sve kako treba.

Onda pogleda Fernanda, koji je ležao uz brijeg držeći se rukama za slabine, usne su mu

pomodrile, oči se čvrsto stisle, a disao je polagano, i teško, i Anselmo pomisli: umrem li, nek

bude brzo. Ne, rekao sam da ne ću tražiti ništa drugo, ako mi se da ono, što mi danas treba.

Pa onda više ništa ni ne tražim. Razumiješ li? Ne tražim ništa. Ama baš ništa. Daj mi samo

ono, što sam tražio, a sve ostalo neka bude kako hoćeš.

Prisluškujući tutnjavu, što je dopirala od daleke borbe na prolazu, reče sebi: Ovo je zaista

velik dan. Treba da shvatim i spoznam, kako je to velik dan!

Ali u srcu mu nije bilo ni nemira ni uzbuđenja. Sve je to prošlo, i u njemu je vladao samo

mir. I dok je sada klečao iza kamena na šljunku pored ceste i držao zamku žice u ruci, a

drugu oko zapešća, nije bio sam niti se osjećao osamljenim.

Osjećao se jedno sa žicom u ruci, jedno s mostom, jedno s nabojima eksploziva, koje je

Inglés postavio. Bio je jedno s lnglésom, koji je još radio pod mostom, bio je jedno s cijelom

tom borbom i s Republikom.

Ali uzbuđenja nije osjećao. Sve je u njemu sada mirno, i kako je klečao, sunce ga je žarilo

po vratu i plećima, a kad je pogledao gore, vidio je visoko nebo bez oblaka i padine gorja, što

se dizalo iza rijeke, i nije osjećao da je sretan, ali niti da se boji, niti da je osamljen.

Na padini brijega ležala je Pilar iza jednoga drveta i promatrala cestu, što se spuštala s

prolaza. Uza se je imala tri pune puške, pa jednu dade Primitivu, kad se spustio kraj nje.

»Lezi tu«, reče mu. »Iza onoga drveta. Ti, ciganine, tamo«, pokaže na drugo drvo dolje.

»Je li umro?«

»Ne. Još nije«, odvrati Primitivo.

»Bili smo loše sreće«, reče Pilar. »Da smo imali još dvojicu, ne bi morali tako ispasti.

Trebalo se prišuljati iza hrpe pilovine. Je li mu dobro ondje?«

Primitivo strese glavom.

»Kad Inglés digne most, da li će komadi doletjeti dovle?« upita Ciganin iza svoga drveta.

»Ne znam«, odvrati Pilar. »Ali Agustín je s maquinom bliže od tebe. Inglés ga ne bi

postavio ondje, kad bi bilo preblizu.

»Ali sjećam se, kad smo dizali vlak u zrak, kako mi je svjetiljka sa stroja proletjela nad

glavom, a komadići čelika prošišali uza me kao lastavice.«

»Imaš pjesničko pamćenje«, reče Pilar. »Kao lastavice. Joder! Bili su kao kotlovi za

pranje. Slušaj, ciganine, danas si se dobro držao. Ne dopusti da te sada uhvati strah.«

»Pa, pitao sam samo, da li mogu doletjeti dovde, da se znam dobro sakriti za drvo«, reče

Ciganin.

»Sakrij se samo«, odvrati mu Pilar. »Koliko smo ih ubili?«

»Pues, mi petoricu. Dvojicu ovdje. Zar ne vidiš drugoga na onom kraju? Pogledaj prema

mostu. Vidiš li kućicu? Gledaj. Vidiš?« Pokaže rukom. »Onda ih Pablo ima osmoricu, dolje.

Osmatrao sam onu stražarnicu za Inglésa.«

Pilar progunđa nešto. Onda reče žestoko i bijesno: »Što je s tim lnglésom? Što govnari pod

tim mostom? Vaya mandanga! Da li on gradi ili razara most?«

Podigla je glavu i pogledala dolje prema Anselmu, koji je klečao za kamenom.

»Hej, viejo!« poviče. »Što je s tim tvojim gadnim Inglésom?«

»Strpljenja, ženo,« odazva se Anselmo, držeći žicu lagano, ali čvrsto. »Do vršu je svoj

posao.«

»Ali za ime velike kurve, zašto mu treba toliko vremena?«

»Es muy concienzudo!« vikne Anselmo. »To je naučni posao.«

»Da mu mlijeko naučno«, reče Pilar bijesno Ciganinu. »Neka ga taj vrag s govnastim

licem već jednom digne. Marijo!« poviče dubokim glasom uzbrdo. »Tvoj Inglés ...« i

izbaci pun koš besramnosti o tome, što tobože Jordan radi pod mostom.

»Umiri se, ženo,« vikne joj Anselmo s ceste. »Radi ogroman posao. Sada završava.«

»Neka ga vrag nosi«, bjesnila je Pilar. »Tu je potrebna brzina.«

Upravo tada začuše svi, kako je počelo pucati dolje niz cestu, gdje je Pablo držao položaj,

koji je bio zauzeo. Pilar zaustavi psovke i stane slušati. »Aj,« reče. »Ajaa. Ajaa. Tu smo.«

Robert Jordan začu pucnjavu, kad je jednom rukom prebacio kolut žice na most, a onda se

sam popeo na nj. Upravo kad je bio s koljenima na željeznom rubu mosta, a rukama se hvatao

za njegovu površinu, čuo je mitraljesku vatru dolje iza zavoja. Ta se pucnjava razlikovala od

pucnjave Pablove strojnice. Skoči na noge, prigne se, povuče kolut žice i poče je odmatati

idući natraške i postrance rubom mosta.

Slušao je pucnjavu i idući onako osjećao ju je na dnu želuca, kao da odjekuje u njegovu

vlastitom ošitu. Kako je išao, tako se približavala, pa pogleda iza sebe na zavoj ceste. Na

njemu još nije bilo ni automobila, ni tanka, ni ljudi. Nije ih bilo ni onda, kad je dospio na po

puta do kraja mosta. Nije ih bilo ni onda, kad je prešao tri četvrtine puta, vukući za sobom

žicu da nigdje nije zapela, a nije ih bilo ni onda, kad se uspeo iza stražarnice, držeći žicu

postrance, da ne zapne za željezo. Već je bio na cesti, a dolje na njoj još uvijek nije bilo

nikoga, a onda je krenuo brže natraške uz mali isprani jarak na nižoj strani ceste — kao što

igrač u baseballu ide natraške, da uhvati visoku loptu — držeći nategnutu žicu, pa je sada bio

gotovo nasuprot Anselmova kamena, a dolje na cesti još uvijek nije bilo nikoga.

Zatim začu kamion, gdje dolazi cestom, i vidje ga preko ramena kako upravo dolazi na

drugu nizbrdinu, pa ovije još jednom šaku oko žice i vikne Anselmu: »Vuci!«, a sam

se odupre o pete i zabaci se snažno unatrag potegnuvši žicu, koja mu je bila omotana oko

ruke. Iza njega se približavala buka kamiona, a pred njim se pružila cesta s mrtvim

stražarom, dugački most i dio ceste dolje, koja je još uvijek bila slobodna, a onda se začu lom

i tutnjava, a sredina mosta se diže u zrak kao val kad se lomi, i osjetivši kako ga

obavija tresak eksplozije, zagnjuri licem u šljunčani jarak, stisnuvši čvrsto ruke povrh glave.

Lice je zario u pijesak, dok je most padao natrag otkuda se digao; kroz oštri dim zatalasa se

nad njim poznati žuti miris eksplozije, a onda iz zraka stade padati kiša komada čelika.

Ostao je živ, kad je čelik prestao padati, pa podigne glavu i pogleda preko mosta. Sredina

mosta je nestala. Na mostu i po cijeloj cesti ležalo je mnoštvo isječenih komada čelika

sa svojim sjajnim, tek odsječenim krajevima i rubovima. Kamion se zaustavio nekih sto jardi

uz cestu. Vozač i dvojica ljudi, što su bili s njim, trčali su prema kanalu.

Fernando je još ležao naslonjen o brijeg, i još je disao. Ruke su mu bile ispružene uz tijelo,

a pesti rastvorene.

Anselmo je ležao licem prema zemlji, iza bijeloga miljokaza. Lijeva mu se ruka savila pod

glavom, a desna se ispružila naprijed. Žična zamka mu je još uvijek bila oko desne pesti.

Robert Jordan se diže, prijeđe cestu, klekne uza nj i uvjeri se, da je mrtav. Nije ga okrenuo,

da vidi, što je učinio komad čelika. Poginuo je, i s tim je svršeno.

Ovako mrtav čini se vrlo malen. Tako malen i sjedokos, da Robert Jordan pomisli, kako je

uopće mogao nositi onako velike terete, ako je zbilja ovako malen. Zatim mu oko zape za

oblike listova i bedara u tijesnim, sivim pastirskim hlačama i izderane potplate cipela od

konopa, pa pokupi Anselmov karabin i obje naprtnjače, sada gotovo prazne, a onda prijeđe

prijeko i uze pušku, što je ležala pokraj Fernanda. Gurne nogom izrezuckani komad čelika s

ceste. Držeći obje puške za cijevi, prebaci ih preko ramena i krene uzbrdo u šumu. Nije se

obazirao natrag, niti je pogledao preko mosta na cestu. Dolje iza okuke su još uvijek pucali,

ali sada više nije mario za to.

Zbog TNT112

dima je kašljao i osjećao se sav nekako kao uzet.

Jednu pušku ostavi ondje, gdje je Pilar ležala iza drveta. Ona pogleda i primijeti da opet

ima tri puške.

»Ovdje ste previsoko«, reče joj. »Gore na cesti se nalazi kamion, kojega odavle ne možete

vidjeti. Mislili su da su avioni. Bilo bi dobro, da se spustite niže. Ja idem dolje s Agustinom,

da zaštitim Pabla.«

»A starac?« upita ona, gledajući mu u lice.

»Mrtav.«

Ponovo ga uhvati grčeviti kašalj, i on pljune na zemlju.

»Tvoj most je otišao u zrak, Inglés«, pogleda ga Pilar. »Ne zaboravi.«

»Ja ne zaboravljam ništa«, odvrati joj. »Imaš jak glas«, reče joj. »Čuo sam te dolje. Zovni

Mariju i reci joj, da je sa mnom sve u redu.«

»Izgubili smo dvojicu kod pilane«, reče Pilar, nastojeći da je shvati.

»Vidio sam«, odvrati Robert Jordan. »Jeste li učinili kakvu glupost?«

»Hajde ti nekuda, Inglés«, reče Pilar. »Fernando i Eladio su također bili ljudi.«

»Zašto ne ideš gore k konjima?« reče Robert Jordan. »Ovdje ću ja bolje štititi nego ti.«

»Ti treba da štitiš Pabla.«

»Dođavola i Pablo. Nek se sam štiti mierdom.

»Ne, Inglés. On se vratio. Dolje se dobro borio. Zar nisi slušao? I sad se bori. I to protiv

nečega gadnoga. Zar ne čuješ?«

»Idem ga zaštititi. Ali nosite se svi dovraga. I ti i Pablo.«

»Inglés«, reče Pilar. »Umiri se. U ovome sam stajala uza te kao nitko. Pablo ti je učinio

krivo, ali se povratio.«

»Da sam imao upaljač, starac ne bi poginuo. Bio bih digao most odavde.«

»Da si, da si, da si... « reče Pilar.

Još uvijek ga je svega prožimala srdžba, praznoća i mržnja, koja ga je zahvatila nakon

rušenja mosta, kada je pogledao odanle gdje je ležao skutren i vidio Anselma mrtva. U njemu

je bilo i onoga očaja zbog tuge, koji se kod vojnika pretvara u mržnju, da bi mogli i dalje

ostati vojnici. Sada, kad je sve bilo gotovo, osjećao se osamljen, odvojen i klonuo, pa je

mrzio svakoga, koga je sreo.

»Da nije bilo snijega...« reče Pilar. I onda, ne iznenada, kao što zna biti kod fizičkog

olakšanja (kao recimo, kad bi ga žena zagrlila), nego polagano, kad je počeo

prihvaćati razumom, stade tjerati od sebe mržnju. Pa da, snijeg, snijeg je sve skrivio. Snijeg.

Njima je svemu kriv snijeg. Čim staneš gledati to ponovo kao i drugi, odmah se oslobađaš

svoga ja, a u ratu se uvijek moraš osloboditi svoga ja. U ratu toga ja ne može biti. Tu je

najbolje odbaciti to ja. I tada, dok ga se oslobađao, začu Pilar gdje govori: »Sordo .. .«.

»Što?« upita je.

»Sordo ...«

»Da«, reče Robert Jordan i nasmije se slomljenim krutim smijehom, koji mu je iskrivio

mišiće. »Oprosti. Pogriješio sam. Žao mi je, ženo. Uradimo ovo svi zajednički i kako treba. A

most je, kao što kažeš, razoren.«

»Da. Stvari moraš gledati kakve jesu.«

»Onda idem sada k Agustinu. Postavi Ciganina mnogo niže dolje tako, da može dobro

vidjeti cestu. Te puške daj Primitivu i uzmi ovu máquinu. I da ti pokažem.«

»Zadrži máquinu«, reče Pilar. »Ne ćemo ostati dugo ovdje. Pablo bi trebao sada doći, pa

ćemo ići.«

»Rafaele«, reče Robert Jordan, »pođi sa mnom dolje. Tu. Dobro. Vidiš one što se izvlače

iz kanala. Tamo, više kamiona? Što idu prema kamionu? Gađaj u jednoga. Sjedi. Umiri

se.« Ciganin pažljivo nacilja i opali, a kad je povukao zatvarač unazad i izbacio čahuru,

Robert Jordan mu reče: »Previsoko. Pogodio si kamen iznad njega. Vidiš prašinu oko

kamena? Niže, dvije stope. Sada, pažljivo. Eno bježe. Dobro. Sigue tirando.«

»Jedan je moj«, reče Ciganin. Čovjek je ležao na cesti na pó puta između kanala i

kamiona. Ostala se dvojica nisu zaustavljala, da ga izvuku. Pobjegli su u kanal i nestali.

»Ne pucaj u nj«, reče Robert Jordan. »Pucaj u gornji dio prednje gume na kamionu. Pa ako

promašiš, pogodit ćeš mašinu. Dobro.« Promatrao je dalekozorom. »Malo niže.

Dobro. Đavolski gađaš. Mucho! Mucho! Pucaj u vrh hladnjaka. Svakako u hladnjak. Ti si

pravi majstor. Gle! Ne pusti nikoga da prođe ovuda. Znaš?«

»Pazi, kako ću slomiti staklo na kamionu«, reče zadovoljno Ciganin.

»Ne. Kamion je već gotov«, odvrati Robert Jordan. »Ne pucaj, dok što ne naiđe niz cestu.

Počni pucati, kad dođe nasuprot kanalu. Nastoj da pogodiš vozača. Onda svi pucajte«, obrati

se k Pilar, koja je s Primitivom sišla niz padinu. »Ovdje imate krasan položaj. Pogledaj, kako

ti ova strmina čuva bok?«

»Ti bi trebao da odeš za svojim poslom s Agustinom«, odgovori mu Pilar. »Okani se

lekcija. Znam i ja što su položaji.«

»Primitiva stavi dalje gore«, reče Robert Jordan. »Ondje. Vidiš li? S ove strane strmine.«

»Ostavi me«, reče Pilar. »Odlazi, Inglés. Ti i tvoja točnost. Tu nema nikakvih teškoća.«

Upravo tada začuše avione.

Marija je bila dugo s konjima, ali je nisu mogli umiriti. Niti ona njih. S onoga mjesta, gdje

je stajala u šumi. nije mogla vidjeti ceste ni mosta, a kad je počela pucnjava, zagrlila je oko

vrata velikoga riđastog ždrijepca s bijelim cvijetom, kojega je često milovala i donosila mu

darove, dok su se još konji nalazili u oboru u drveću ispod logora. Ali njezina je nervoza

prešla i na velikoga ždrijepca, pa je na pucnjavu i tresak bombi tresao glavom i širio nozdrve.

Marija nije mogla biti na mjestu, pa je šećkala okolo, tapkala i milovala konje i time ih još

više uznemirila i razdražila.

Pokušavala je da ne misli na pucnjavu kao na nešto strašno, što se sada odvija, nego da

zamisli, da se dolje nalazi Pablo s novim ljudima, a gore Pilar s ostalima, i da se ne smije

uznemirivati i padati u paniku, nego da mora imati povjerenja u Roberta. Ali nije mogla, i sva

ona pucnjava ispod mosta i više njega i jeka daleke borbe, što je dolazila s prolaza kao šum

udaljene oluje, suho štektanje, što se talasalo kroza nj i nejednako praskanje bombi, sve je to

naprosto bilo užasno za nju, tako da je jedva mogla disati.

Onda je čula Pilarin snažni glas, kako joj. odnekuda daleko s brijega dovikuje prostote,

koje nije mogla razumjeti, pa je mislila: oh, bože, ne, ne. Ne govori tako o njemu, kada se

nalazi u opasnosti. Ne vrijeđaj nikoga i ne izlaži se opasnosti. Ne izazivaj nikoga.

Onda stade moliti za Roberta, brzo i automatski, kao što je radila u školi; šaptala je

molitve što je brže mogla i brojila ih prstima lijeve ruke, ponavljajući po deset puta svaku od

dvije molitve, koje je izgovarala. Onda je most odletio u zrak, a jedan se konj na prasak trgao

i zabacio glavu, prekinuo uzdu i pobjegao kroz drveće. Marija ga je konačno uhvatila i dovela

natrag, a on je drhtao i tresao se, prsa su mu potamnjela od znoja, a sedlo mu se okrenulo

dolje. Vraćajući se kroz drveće čula je dolje pucnjavu i pomisli: duže ne mogu izdržati. Ne

mogu duže biti, da ne znam, što se događa. Ne mogu disati i usta su mi se osušila. I strah me

je i nisam ni za što, i uplašila sam konje, a ovoga sam slučajno uhvatila, jer je sedlom udario

o drvo i oborio ga, a sam se zapleo u stremenje, i sada bih ga morala naravnati, ali o bože,

bože, ne znam kako. Ne mogu to više podnositi. O, molim te, daj da sve dobro prođe, jer je

moje srce i sve moje kod mosta. Jedno, zbog Republike, a drugo, jer moramo pobijediti.

Ali, o slatka, blagoslovljena djevice, dovedi mi ga s mosta, pa ću Uvijek raditi sve što hoćeš.

Jer ja nisam ovdje. Tu me uopće nema. Ja sam samo s njim. Čuvaj ga za me, jer sam to ja,

pa ću uraditi sve za te, i on mi ne će zamjeriti. To ne bi bilo protiv Republike. O, molim te,

oprosti mi, jer sam jako zbunjena. Sada sam suviše zbunjena. Ali budeš li ga čuvala, učinit

ću sve što treba. Učinit ću, što on kaže i što ti kažeš. Učinit ću to kao tvoja i kao njegova. Ali

više ne mogu izdržati, da ne znam što je.

Tada, kad je ponovo privezala konja, podigla sedlo, poravnala gunj i stala vući kolan, začu

odozdo iz šume jak i dubok glas: »Marijo! Marijo! S tvojim Inglésom je u redu! Čuješ li? U

redu. Sin Novedad.«

Marija se uhvati objema rukama za sedlo, pritisne čvrsto glavu na nj i zaplače. Začu

duboki glas kako ponovo viče, pa se okrene od sedla i vikne prigušeno: »Da! Hvala ti!«

Zatim ponovi prigušeno: »Hvala! Hvala ti lijepa!«

Kad su čuli avione, svi pogledaše gore; avioni su dolazili iz Segovije visoko, visoko

zrakom, srebreneći se na visokom nebu, nadglasavši svojom tutnjavom sve druge glasove.

»Evo ih!« reče Pilar. »Još su nam samo ovi trebali.«

Promatrajući ih, Robert Jordan joj položi ruku na ramena: »Ne, ženo«, reče. »Ovi ne

dolaze zbog nas. Nemaju oni vremena za nas. Umiri se.«

»Mrzim ih.«

»I ja. Ali sad moram k Agustinu.«

Pođe naokolo niz brijeg kroz borje, a sve vrijeme se čuo šum i tutnjava aviona, a preko

razvaljenog mosta, dolje na cesti, iza zavoja, čulo se na mahove štektanje teškoga mitraljeza.

Robert Jordan se baci na zemlju kraj Agustina, koji je ležao ü gustu borovu grmlju iza

puškomitraljeza, a neprestano su dolazili novi avioni.

»Što se događa dolje?« upita Agustín. »Što radi Pablo? Zar ne zna da je most razoren?«

»Možda ne može otići.«

»Onda hajdemo. Dovraga i on.«

»Doći će sada, ako bude mogao«, reče Robert Jordan. »Sada bi ga morali vidjeti.«

»Ne čujem ga«, reče Agustín. »Već pet minuta. Ne. Eno! Slušaj! Eno ga. To je on.«

Čuo se rafal konjičke strojnice tr-tr-tr, a za njim drugi i treći.

»To je kopile«, reče Robert Jordan.

Gledajući nove avione kako dolaze visokim, bistrim nebom, promatrao je Agustinovo lice,

dok ih je gledao. Zatim svrne pogled na razvaljeni most i preko na dio ceste, koji je još bio

slobodan. Nakašlje se i pljune i stade slušati, kako je ispod okuke ponovo zaštektao teški

mitraljez. Činilo se, kao da se nalazi na istom mjestu kao i prije.

»A što je to?« upita Agustín. »Kakva je to gadarija?«

»Pa to je počelo prije nego sam digao most«, reče Robert Jordan. Pogleda dolje na most,

pa je sada kroz prodor, gdje se sredina mosta strovalila i visjela kao uvijena čelična pregača,

mogao vidjeti potok. Čuo je avione, što su prvi proletjeli, kako gore na prolazu sipaju bombe,

a novi su još uvijek dolazili. Šum njihovih motora ispunio je cijelo visoko nebo, pa

pogledavši gore opazi njihove sitne i malene lovce, kako se okreću; i kruže visoko nad njima.

»Ne vjerujem, da su onoga jutra prelazili frontu«, reče Primitivo. »Mora da su skrenuli na

zapad, pa se vratili. Ne bi pripremali napad, da su ih vidjeli.«

»Ovo su većinom novi.«

Učinilo mu se, kao da je nešto počelo kako treba, a onda je izazvalo velike, nerazmjerne,

goleme posljedice. Bilo je to kao da si bacio kamen u vodu, pa je kamen prouzrokovao

talasić, a talasić se vraća šumeći i lomeći se kao val plime. Ili kao da vikneš, pa ti se jeka

vrati u obliku smrtonosne grmljavine. Ili kao da udariš jednog čovjeka, i on padne, a u

tren oka dignu se drugi ljudi, svi u oklopu i naoružani. Bilo mu je drago, što nije s Golzom

kod prolaza.

Ležeći tako uz Agustina, promatrajući avione, kako prelijeću nebom, prisluškujući hoće li

čuti pucnjavu iza leđa, gledajući cestu pod sobom, na kojoj je znao da će vidjeti nešto, samo

nije znao što, osjećao se još uvijek ošamućen od iznenađenja, što nije ubijen kod mosta.

Toliko se bio saživio s mišlju da će poginuti, da mu se sve ovo činilo nestvarno. Otresi se

toga, reče sam sebi. Otarasi se toga. Danas imaš mnogo, mnogo posla. Ali ga se nije mogao

osloboditi i svijesno je osjećao, da sve to postaje kao kakav san.

»Progutao si previše onoga dima«, reče sam sebi. Ali je znao, da nije stvar u tome.

Osjećao je duboko, kako je to u svoj svojoj stvarnosti nestvarno i pogleda dolje na most,

natrag na stražara, što je ležao na cesti, pa onamo, gdje je ležao Anselmo, na Fernanda kraj

brijega, i dalje uz glatku smeđu cestu, gdje se zaustavio kamion — i još mu je sve bilo

nestvarno.

»Bilo bi dobro, da se brzo oslobodiš toga. Sličan si mi jednome od onih pijetlova u areni,

kod kojega nitko ne vidi kad je ranjen, niti mu se rana vidi, a ipak se već od nje hladi.«

»Glupost«, nastavi govoriti sam. »Malo te je opilo, i ništa više, i zbog odgovornosti si

malo klonuo, eto, to je sve. Umiri se.«

Tada ga Agustín zgrabi za ruku, upre prstom, i on pogleda preko provalije i ugleda Pabla.

Vidjeli su Pabla, kako je dotrčao iza zavoja na cesti. Vidješe ga kako se zaustavio kraj

strme stijene, iza koje se nije vidjela cesta, i puca niza cestu. Robert Jordan je gledao Pabla,

onako malena, krupna i zdepasta, bez kape, kako se naslonio na stijenu i puca iz kratke

konjičke strojnice, a vidio je i sjajne blijeske mjedenih čahura kako se u padu ljeskaju na

suncu. Vidjeli su, kako je Pablo čučnuo i ispalio još jedan rafal. A onda je, i ne osvrćući se,

pojurio, onako nizak i krivonog i pognute glave, ravno prema mostu.

Robert Jordan odgurne Agustina, nasloni kundak puško-mitraljeza o rame i nanišani na

zavoj ceste. Njegova strojnica mu je ležala s lijeve strane. Nije bila dosta točna za tu

udaljenost.

Dok im se Pablo približavao, Robert Jordan je nišanio na zavoj, ali se ništa ne pojavi.

Pablo je stigao do mosta, obazro se jednom preko ramena, pogledao na most, zavio nalijevo, i

spustivši se niz provaliju nestao im s vida. Robert Jordan je još pazio na zavoj, ali se ništa ne

pojavi. Agustín se podiže na jedno koljeno. Vidio je Pabla, kako se spušta niz provaliju kao

koza. Otkada su ugledali Pabla dolje nije bilo nikakve pucnjave.

»Vidiš li išta gore? Gore na stijenama?« upita Robert Jordan.

»Ništa.«

Robert Jordan promatraše zavoj ceste. Znao je, da je stijena odmah ispod njega prestrma,

da bi se tko mogao popeti njome, ali niže se blago spuštala, pa ju je čovjek mogao zaobići i

uspeti se gore.

Ako mu se prije činilo što nestvarno, sada najednom sve postade stvarno. Bilo je to, kao

kad čovjek naglo namjesti aparat s refleksnom lećom na fokus. Tada opazi, kako je iza zavoja

izmilio na sunce niski, tubasti, zdepasti, zeleni tornjić poprskan sivim i smeđim mrljama, iz

kojega je virila mitraljeska cijev. Robert Jordan stade pucati na nj i začu kako se kugle

odbijaju od čelika. Mali se lagani tank brzo povuče iza kamenog zida. Osmatrajući ugao,

Robert Jordan ugleda, kako mu se čelo ponovo pojavilo, zatim se ukazao rub kule, koja se

okrenula tako, da je mitraljez bio uperen duž ceste.

»Izgleda kao miš, kad izlazi iz rupe«, reče Agustín. »Pogledaj, Inglés.«

»Kao da se pobojava«, reče Robert Jordan.

»To je dakle taj veliki kukac, s kojim se borio Pablo«, reče Agustín »Opali ponovo,

Inglés.«

»Ne. Ne mogu mu ništa. Ne bih htio da otkrije, gdje smo.«

Tank poče pucati niz cestu. Meci su udarali po cesti, odbijali se od nje, a zatim su zviždali

i zveketali po željezu mosta. Bio je to isti mitraljez, koji su čuli da puca dolje.

»Cabrón!« reče Agustín. »To su ti glasoviti tankovi, Inglés?«

»To je tek dijete.«

»Cabrón. Da imam dječju bočicu punu benzina, popeo bi’ se tamo i zapalio ga. Što će

sada raditi, Inglés?«

»Uskoro će opet izići da vidi.«

»I toga se ljudi boje«, reče Agustín. »Gle Inglés! Ponovo ubija stražare.«

»Jer nema druge mete«, reče Robert Jordan. »Ne prigovaraj mu.«

Ali je mislio: Pa da, rugaj mu se. Recimo, da si ti ono mjesto njega, i da te zadrži pucnjava

na cesti. A zatim most odleti u zrak. Zar ne bi mislio, da je pred tobom minirano ili da su ti

priredili stupicu? Sigurno bi mislio tako. Pravilno je postupio. Čeka da dođe nešto drugo.

Dotle veže neprijatelja. To smo samo mi. Ali on to ne zna. Pogledaj samo to kopile.

Tank je malo jače izvirio iza ugla.

Upravo tada Agustín ugleda Pabla kako izlazi iz provalije, izvlačeći se rukama i koljenima

preko ruba. Čekinjavo lice mu se kupalo u znoju.

»Evo dolazi, pasji sin«, reče.

»Tko?«

»Pablo.«

Robert Jordan pogleda i vidje Pabla i odmah poče pucati po onome dijelu išarane kule

tanka, gdje je znao, da mora biti prorez iznad mitraljeza. Mali tank odbruji natrag, povukavši

se s vida, a Robert Jordan diže puškomitraljez, složi tronoške uza cijev i zabaci ga s onako

ugrijanom cijevi preko ramena. Cijev se bila tako ugrijala, da mu je opekla rame, pa ga

pomakne daleko unatrag, tako da je spustio kundak.

»Donesi vreću s okvirima i moju malu máquinu«, poviče, »i požuri se.«

Robert Jordan je potrčao kroz borje uzbrdo. Agustín je bio odmah iza njega, a za njim je

dolazio Pablo.

»Pilar«, vikne Jordan preko brda. »Hajde, ženo!«

Njih trojica su išli, što su brže mogli, strmom padinom. Više nisu mogli trčati, jer je

strmina bila prejaka. Pablo, koji nije nosio ništa osim lake konjičke strojnice, dostigao

je obojicu.

»A tvoji ljudi?« reče suhih usta Agustín Pablu.

»Svi poginuli«, reče Pablo. Gotovo nije mogao disati. Agustín okrene glavu i pogleda ga.

»Sada imamo dosta konja, Inglés«, zadihano će Pablo.

»Dobro«, odvrati Robert Jordan. Lupeški ubojico, pomisli. »Što se dogodilo?«

»Svašta«, reče Pablo, dišući na mahove. »Što je s Pilar?«

»Izgubila je Fernanda i brata ...«

»Eladija«, doda Agustín.

»A ti?« upita Pablo.

»Izgubio sam Anselma.«

»Imamo dosta konja«, reče Pablo. »Čak i za prtljagu.«

Agustín se ugrize za usnicu, pogleda Roberta Jordan i odmahne glavom. Za čuše dolje

tank, koji kroz drveće nisu mogli vidjeti, kako ponovo puca po cesti i mostu.

Robert Jordan trgne glavu. »Kako je bilo s tim?« upita Pabla. Nije želio da pogleda Pabla,

ni da mu osjeti vonj, ali je htio da ga čuje.

»Nisam mogao otići, dok je tank bio ondje«, reče Pablo. »Mi smo se zabarikadirali na

donjem zavoju, kod straže. Konačno se zbog nečega vratio natrag, pa sam onda došao.«

»Na išto si pucao na zavoju?« upita osorno Agustín.

Pablo ga pogleda, poče se smijati, predomisli se i ne odgovori ništa.

' »Jesi li ih sve postrijeljao?« upita Agustín. Robert Jordan je mislio: zaveži usta. To te se

više ne tiče. Učinili su sve, što si mogao očekivati od njih, čak i više. To je međuplemenska

stvar. Ne izriči nikakvih moralnih sudova. Što možeš očekivati od ubojice? Sada surađuješ s

ubojicom. Drži jezik za zubima. I prije si znao dosta o njemu. To nije ništa novo. Ali ti

prljavo kopile, pomisli. Ti prljavo, pokvareno kopile.

Od penjanja i trčanja su ga boljela prsa, kao da će se raspući, a pred sobom, kroz drveće

ugleda konje.

»Nastavi«, reče Agustín. »Zašto ne kažeš, da si ih pobio?«

»Šuti«, odvrati Pablo. »Danas sam se mnogo i dobro borio. Pitaj lnglésa.«

»I danas nas još izvedi odavle«, reče Robert Jordan. »Jer ti si onaj, koji je napravio plan o

tome.«

»Imam dobar plan«, odvrati Pablo. »S malo sreće ćemo uspjeti.«

Počeo je bolje disati.

»Ne kaniš valjda ubiti nikoga između nas«, reče Agustín. »Jer ću sada ja tebe ubiti.«

»Zaveži«, odvrati Pablo. »Moram se brinuti za te i cijelu našu skupinu. U ratu smo. Ne

može čovjek raditi što bi htio.«

»Cabrón«, reče Agustín. »Takva više ne rodi majka.«

»Reci mi, što se odigralo dolje?« upita Robert Jordan Pabla.

»Svašta«, ponovi Pablo. Još je disao kao da mu se prsa razdiru, ali je sada govorio čvrsto;

po licu i glavi mu je tekao znoj, a sva su mu prsa i pleća bila promočena. Oprezno pogleda

Roberta Jordana, da vidi, kako se odnosi prema njemu, a onda. se iskesi. »Svašta«, reče

ponovo. »Najprije smo zauzeli stražu. Onda je došao neki motociklist. Onda još jedan. Zatim

ambulantni automobil. Onda kamion. A onda tank. Časak prije nego si razorio most.«

»Zatim ,..«

»Tank nam nije mogao ništa, ali se nismo mogli povući, jer je vladao cestom. Onda je

otišao, pa sam se povukao.«

»A tvoji ljudi?« upade Agustín, još uvijek spreman na svađu.

»Šuti«, odgovori Pablo gledajući mu ravno u oči; lice mu je bilo kao lice čovjeka, koji se

prije svega dobro borio. »Nisu bili iz naše skupine.«

Sada su već vidjeli konje zavezane za drveće, sunce ih je obasjavalo kroz borovo granje,

zabacivali su glave i udarali nogama da se obrane od muha. Robert Jordan ugleda

Mariju i čas zatim ju je čvrsto, čvrsto stiskao, naslonivši puškomitraljez, o bok, tako da mu

se skrivač plamena zario u rebra, a Marija je govorila: »Ti, Roberte. Oh, ti.«

»Da, kuniću. Moj dobri, dobri kuniću. Sada idemo.«

»Jesi li zbilja ovdje?«

»Da. Da. Zbilja. Oh, ti.«

Nikada nije ni pomislio, da bi čovjeku u borbi moglo pasti na pamet, da postoji žena, niti

da bi ga išta u njemu podsjetilo na to, pa ako bi se i sjetio da postoji ta žena, ne bi se mogao

sjetiti da ima tako male, okrugle i čvrste grudi, koje možeš osjetiti kroz košulju, kad je

priviješ uza se, niti da bi te grudi mogle znati O' njima dvoma u borbi. Ali tako je, i pomisli

da je to dobro. Dobro je. Ne bih to vjerovao, i pritisne je k sebi čvrsto, čvrsto, ali je ne

pogleda, a onda je udari onuda, kuda je nikada nije udario i reče: »Uzjaši. Uzjaši. Penji se na

sedlo, guapa.«

Zatim odveže ulare. Robert Jordan vrati puškomitraljez Agustinu, prebaci preko leđa svoju

strojnicu, premjesti bombe iz džepa u bisage, strpa jednu praznu naprtnjaču u drugu i zaveže

je iza sedla. Uto stigne i Pilar, koja se od uspinjanja tako zaduvala, da nije mogla govoriti,

nego je samo mahala rukama.

Pablo strpa tri konjske spone, koje je držao u rukama, u bisage, diže se i reče: Qué tal,

ženo?« a ona mu samo kimne glavom i svi uzjahaše na konje.

Robert Jordan je sjedio na velikom sivcu, što ga je prvi put vidio jučer ujutro u snijegu, i

osjeti, da ima pod nogama i rukama odlična konja. Imao je na sebi cipele s potplatima od

konopa, a stremenje mu je bilo malo prekratko; strojnica mu je visjela preko ramena, a

džepovi su mu bili puni okvira s mecima. Sjedio je na konju, držeći čvrsto uzde pod

pazuhom, punio jedini ispražnjeni okvir i promatrao Pilar, kako se penje na neko čudno

sjedalo navrh svežnja privezanog o sedlo sivca.

»Za boga miloga, skini to dolje«, reče joj Primitivo. »Past ćeš, a ni konj to ne može

nositi.«

»Šuti«, odvrati Pilar. »S time ćemo lakše proživjeti.«

»Hoćeš li moći jahati, ženo?« upita Pablo sa guardia civil sedla na velikom smeđem

konju.

»Kao svaki mljekar«, odvrati mu Pilar. »Kamo ćemo, stari?«

»Dolje ravno. Preko ceste. Uz onu padinu, pa u šumu, on'dje gdje počinje draga.«

»Preko ceste?« vrtio se Agustín uza nj, podbadajući mekim petama svojih platnenih cipela

tvrdi, neosjetljivi trbuh jednoga od onih konja, koje je sinoć sabrao Pablo.

»Da, čovječe. To je jedini put«, odgovori Pablo, dajući mu ular. Ostali su bili kod

Primitiva i Ciganina.

»Možeš jahati na kraju, Inglés, ako hoćeš«, reče Pablo. »Prijeći ćemo dosta visoko, pa

ćemo biti izvan dometa one maquine. Ali ćemo ići svak za se, jahat ćemo brzo, a sastat ćemo

se gdje počinje draga.«

»Dobro«, odgovori Robert Jordan.

Krenuše niz šumu prema rubu ceste. Robert Jordan je jahao odmah iza Marije. Zbog

drveća nije mogao jahati uz nju. Jednom je bedrenim mišićima pogladio sivca, a kad su

se stali spuštati brzo i sklizati kroz borje, držao ga je čvrsto i stegnima mu govorio ono, što bi

mu na ravnici kazao mamuzama.

»Slušaj«, reče Mariji, »prijeđi na drugo mjesto, kad budu prelazili cestu. Prvomu nije tako

loše, iako izgleda tako. Drugome je dobro. Na ostale više vrebaju.«

»A ti...?«

»Ja ću prijeći naglo. To nije opasno. Opasnost je u redu.«

Promatrao je okruglu, čekinjavu Pablovu glavu, koja je u jahanju upala u ramena, dok mu

je strojnica visjela preko pleća. Promatrao je Pilar, njezinu golu glavu, široka ramena i

koljena, koja su bila viša od bedara, jer je pete zabola u svežanj. Jednom se obazrela na nj i

stresla glavom.

»Prestigni Pilar, prije nego pri jedeš cestu«, kaže Robert Jordan Mariji.

Onda pogleda kroz razrijeđeno drveće i opazi dolje tamnu, pouljenu cestu, a iza nje zelenu

padinu brijega. Sada smo iznad jarka, primijeti, upravo pod uzvisinom, gdje se cesta u dugom

zavoju spušta ravno prema mostu. Nalazimo se oko osamsto jardi više mosta. Znači da nismo

izišli izvan dometa Fiata u onom malom tanku, ako je došao do mosta.

»Marijo«, reče, »prestigni Pilar prije nego stignemo do ceste i potjeraj dobro prema onoj

padini.«

Pogledala ga je, ali ne reče ništa. A on je pogleda samo da vidi, da li ga je razumjela.

»Comprendes?« upita je.

Kimnula mu je glavom.

»Hajde«, reče joj.

Ona potrese glavom.

»Požuri.«

»Ne«, odvrati mu, okrenuvši se i stresajući glavom. »Ići ću po redu, po kojem treba da

idem.«

Upravo tada Pablo zarije obje mamuze u velikoga riđana, poleti niz posljednju nizbrdicu

pokritu borovim iglicama i projuri preko ceste, po kojoj su potkovana kopita tutnjila i

izbacivala iskre. Ostali pođoše za njim, i Robert Jordan ih vidje kako prijeđoše cestu i penju

se zelenom padinom, ali začu se štektanje mitraljeza sa mosta. Zatim začu kako se približava:

fijuuu-tras-bum! Bum je bio oštar tresak, koji se raširio krajinom, i na padini brijega vidje,

gdje se zemlja diže kao vodoskok ukrašen sivim dimom. Fijuuu-tras-bum! Doletjelo je

ponovo, zviždeći kao raketa, a gore više na brijegu ponovo se podiže u zrak zemlja i dim.

Pred njim, uz cestu, zaustavio se Ciganin, zaklonivši se za zadnje drvo. Gledao je naprijed

prema brijegu, a zatim se okrenuo k Robertu Jordanu.

»Hajde, naprijed, Rafaele«, reče Robert Jordan. »U propanj, čovječe.«

Ciganin je vukao na ularu tovarnoga konja, koji je za njim zatezao glavu.

»Ostavi konja i bježi«, reče mu Robert Jordan.

Vidio je kako se ciganinova ruka pružila unatrag, i podizala se sve više i više, kao da će

zauvijek ostati tako, i dok je nogama udarao konja kojega je jahao, ular se sve više napinjao,

a onda pade, i Ciganin je već jurio preko ceste; Robert Jordan se nađe s koljenima uz

uplašenog teretnog konja, koji je udario u nj, dok je ciganin prelazio tvrdu, tamnu cestu;

slušao je topot potkova ciganinova konja dok je galopirao uzbrdo.

Fijuuu-traaas! Doletjela je granata u niskoj putanji, i vidje Ciganina kako je skočio kao

vepar u trku, kad je pred njim zemlja izbacila maleni, sivi gejzir. Promatrao ga je

kako galopira u dugim skokovima uz zelenu padinu i kako top dobacuje iza njega ili preda nj,

dok konačno nije stigao k drugima iza prijevoja brda.

Ne mogu povesti toga prokletoga tovarnoga konja, razmišljao je Robert Jordan. Premda

bih htio, da taj pasji sin bude uza me na nezaštićenoj strani. Htio bih da bude između mene i

onoga topa 47 mm, kojim gađaju. Bogami, svakako ću pokušati da ga dovučem gore.

Dojaše do tovarnoga konja, uhvati ga za ular, pođe pedeset jardi dalje kroz drveće, vukući

za sobom konja. S ruba šume pogleda dolje niz cestu, mimo kamiona prema mostu. Vidio je

ljude na mostu, a iza njega kao da su se nagomilala vozila i zakrčila prolaz. Robert Jordan se

ogleda oko sebe, konačno ugleda što je želio, pruži se i odlomi suhu borovu granu. Ispusti

ular, natjera konja na rub padine, što se spuštala na cestu, pa ga oštro udari granom po

sapima. »Hajde, pasji sine«, reče i baci za njim granu, kad je tovarni konj stao prelaziti cestu

prema suprotnoj padini. Grana ga pogodi, i konj prijeđe iz kasa u galop.

Robert Jordan odjaši još trideset jardi uz cestu; dalje je brijeg bio prestrm. Top je sada

psikao kao raketa, treskao i dizao zemlju u zrak. »Hajde, veliko sivo fašističko kopile«, vikne

Robert Jordan konju, potjera ga, i oni sjuriše nizbrdo. Našao se na otvorenoj cesti, koja je bila

tako tvrda pod kopitima, da je osjetio, kako mu se topot odbija u plećima, vratu i zubima;

zatim je bio na glatkoj padini, po kojoj su kopita tražila o što da se odupru, napinjala se, teško

koračala, zabacivala se i penjala se, a on pogleda dolje niz padinu prema mostu, koji se sada

pokazivao u sasvim novom izgledu, u kakvu ga nikada nije vidio. Vidio se s profila, u punoj

dužini, s razorenim dijelom u sredini; iza njega, na cesti, nalazio se mali tank, a iza ovoga

veliki tank s topom, koji je upravo sijevnuo žutim blijeskom kao zrcalo, i učini mu se, da je

zvižduk proparao zrak gotovo nad samim sivim vratom, što se pružio pred njim, pa okrene

glavu, dok je na padini zemlja prsnula u zrak. Tovarni konj se našao pred njim, jer je skrenuo

suviše udesno i išao sporo, a Robert Jordan je galopirao; okrenuvši glavu malo prema mostu

ugleda niz kamiona iza okuke, što se sada, kad se popeo visoko, vidjelo jasno; onda opazi

sjajni žuti blijesak, koji je navijestio skori zvižduk i tresak; metak je podbacio, ali je čuo kako

je željezo prsnulo zrakom odanle, gdje se digla zemlja.

Vidio je sve pred sobom na rubu šume, kako ga promatraju i poviče: »Arre caballo!

Naprijed konju!« i osjeti kako veliki konj napinje grudi, jer se uspinjao još strmijim dijelom

padine, i vidje sivi vrat kako se ispružio i sive uši, kako su se naćulile pred njim, pa se nagne

i potapša mu znojni sivi vrat obazirući se prema mostu, gdje ugleda blijesak s teškoga,

zdepastoga tanka blatne boje, što se nalazio na cesti, ali nije čuo nikakva zvižduka, nego

samo oštri prasak uz jetki vonj, kao da je eksplodirao kotao, i nađe se pod sivcem, koji se

ritao, dok je Robert Jordan pokušavao da se izvuče ispod njega.

Mogao se sasvim dobro micati. Mogao se micati nadesno. Ali kad se pomakao nadesno,

lijeva mu je noga ostala potpuno spljoštena pod konjem. Bilo je kao da se u njoj nalazi

novi pregib; ne onaj u boku, nego drugi, koji se može okretati i na stranu, kao šarka. Zatim

sasvim dobro shvati što je to, i baš tada se sivac diže na koljena, a desna noga Roberta

Jordana, koja se u pravi čas izvukla iz stremena, klizne preko sedla i spusti se uza nj. Opipa

objema rukama bedrenjaču lijeve noge, koja je ležala ispružena na tlu, i obje ruke osjetiše

oštru kost kako pritište kožu.

,Sivac je stajao gotovo nad njim, pa je vidio, kako mu se rebra dižu i spuštaju. Oko njega

se nalazila zelena trava s poljskim cvijećem, a on pogleda niz padinu na cestu, most, provaliju

i cestu, opazi tank i stade čekati novi blijesak. Vidje ga, skoro odmah zatim, opet bez

zvižduka i kroz novi prasak, praćen vonjem jakoga eksploziva, i kroz grumenje zemlje, što je

prsnula unaokolo i kroz fijuk čelika, vidje velikoga sivca, kako sjedi mirno uza nj, kao konj u

cirkusu. I promatrajući konja gdje sjedi, začu ga kako stenje.

Zatim su ga Primitivo i Agustín prihvatili ispod pazuha i vukli ga uz posljednji dio padine,

a lijeva mu se noga savijala u novom pregibu, na svakoj izbočini. Jednom je tane proletjelo

upravo iznad njih, pa su ga ispustili i pali potrbuške, ali ih je zemlja samo poprskala, a čelik

prohujao dalje, pa ga ponovo podigoše. Onda su ga unijeli u zaklon dugačke drage u šumi,

gdje su se nalazili konji, i nad njim su stajali Marija, Pilar i Pablo.

Marija klekne uza nj govoreći: »Roberto, što ti je?«

Znojeći se teško, odgovorio joj: »Lijeva mi je noga slomljena, guapa.«

»Zavit ćemo je«, reče Pilar. »Jahat ćeš na ovome«, reče pokazujući na jednoga od

natovarenih konja: »Odvežite teret.«

Robert Jordan ugleda Pabla kako maše glavom, pa mu kimne.

»Pođite dalje«, reče im. Onda nastavi: »Slušaj, Pablo. Dođi ovamo.«

Dlakavo lice, obliveno znojem, sagne se k njemu tako, da je Robert Jordan snažno osjetio

Pablov gadni vonj.

»Ostavite nas, da porazgovorimo«, reče Mariji i Pilar. »Moram govoriti s Pablom«.

»Boli li te jako?« upita Pablo. Sagnuo se sasvim uz Roberta Jordana.

»Ne. Mislim, da je živac zdrobljen. Slušaj. Pođite. Ja sam gotov, vidiš? Porazgovorit ću

časak s djevojkom. Kad kažem da je povedete, povedite je. Ona će htjeti ostati.

Porazgovorit ću časak s njom.«

»Jasno, nemamo mnogo vremena«, reče Pablo.

»Jasno.«

»Mislim, da bi vam bilo bolje u Republici«, reče Robert Jordan.

»Ne, ja sam za Gredos.«

»Učini kako misliš.«

»Sada govori s njom,« reče Pablo. »Vrijeme je kratko. Žao mi je da t’ se to dogodilo,

Inglés.«

»Kad mi se već dogodilo . ..« reče Robert Jordan. »Ne govorimo o tome. Ali radi po svojoj

pameti. Imaš dosta pameti. Radi po njoj.«

»Pa i hoću,« reče Pablo. »Samo govori brzo, Inglés. Nemamo vremena.«

Pablo ode k najbližem drvetu i pogleda niz padinu, po padini i cestom preko prolaza.

Pablo je promatrao velikoga sivca s iskrenim žaljenjem na licu, a Marija i Pilar se primakoše

Robertu Jordanu, koji je sjedio naslonjen o deblo jednoga drveta.

»Rasparaj mi hlače«, obrati se k Pilar. Marija čučne uza nj bez riječi. Sunce joj je

obasjavalo glavu, a lice joj se nabiralo, kao dječje, kad se sprema na plač. Ali nije plakala.

Pilar izvadi nož i raspori mu nogavicu od lijevoga džepa prema dolje. Robert Jordan

razgrne rukama tkaninu i pogleda stegno. Deset palaca ispod bedrenog zgloba nalazila se

šiljasta, crvena oteklina slična malom šatoru s oštrim vrhom, a kad je se dotakao prstom,

mogao je osjetiti slomljenu bedrenu kost pod samom kožom. Noga mu je ležala u neobičnu

položaju. Digne pogled k Pilar. Na njezinu je licu bio isti izraz kao i na Marijinu.

»Anda,« reče joj. »Pođi.«

Otišla je spuštene glave ne rekavši ništa i ne obazrevši se, ali je Robert Jordan vidio, da joj

se ramena tresu.

»Guapa«, obrati se Mariji uzevši je za obje ruke. »Slušaj. Ne ćemo otići u Madrid ...«

Ona stade plakati.

»Ne, guapa, nemoj,« reče joj. »Slušaj. Sada ne ćemo ići u Madrid, ali ću te uvijek pratii

kuda god budeš išla. Razumiješ?«

Ne odgovorivši mu ništa, naslonila je glavu na njegovo lice i zagrlila ga.

»Slušaj me dobro, kuniću«, reče. Znao je, da nema vremena, i znojio se jako, ali je znao da

to mora reći, a ona da mora razumjeti. »Sada ćeš poći, kuniću. Ali ću i ja ići s tobom. Dokle

god bude jednoga od nas, dotle smo oboje. Razumiješ li?«

»Ne, ostat ću s tobom.«

»Ne, kuniću. Ovo što ću sada uraditi, moram uraditi sam. S tobom to ne bih mogao dobro

uraditi. Ali ako odeš, s tobom ću poći i ja. Zar ne shvaćaš, kako je to? Gdje je ijedno od nas,

tamo smo oboje.«

»Ostat ću s tobom.«

»Ne, kuniću. Slušaj. To ljudi ne mogu uraditi, kad su zajedno. Svatko mora to učiniti sam.

Ali ako odeš, onda s tobom idem i ja. Na taj način ću i ja ići s tobom. Znam, da ćeš sada otići.

Jer si dobra i plemenita. Otići ćeš sada za oboje nas.«

»Ali lakše je, ako ostanem s tobom«, reče ona. »Bolje je za me.«

»Da. Zato pođi meni za ljubav. Učini to zbog mene, a to možeš učiniti.«

»Ali, ne shvaćaš me, Roberto. Što će biti sa mnom? Bit će za me gore, ako odem.«

»Svakako,« odgovori. »To je za te teže. Ali sada sam i ja ti.«

Šutjela je.

Gledao ju je i jako se znojio i govorio joj je nastojeći da je uvjeri, kao što nikada u svom

životu nije nastojao ni oko čega.

«Sada ćeš ići za oboje nas«, reče joj. »Kuniću, ne smiješ biti sebična. Moraš izvršiti svoju

dužnost.«

Ona odmahne glavom.

»Ti si sada ja«, reče joj. »Kuniću, to bi morala osjetiti.«

»Kuniću, slušaj,« govorio je. »Tako ću, zaista, i ja ići. (Kunem ti se.«

Ona ne odgovori ništa.

»Sada shvaćaš,« reče on. »Sada vidim, da ti je jasno. Sada ćeš poći. Dobro. Sada ideš.

Sada si rekla, da ćeš ići.«

Ona ne reče ništa.

»Zahvaljujem ti za to. Otići ćeš potpuno i brzo i daleko, i u tebi ćemo ići oboje. Sada daj

ruku ovamo. Sada spusti glavu. Ne, spusti je dolje. Tako. Sad ću ja tu staviti svoju ruku.

Dobro. Tako si dobra. Sad više ne misli. Sad radiš kako treba. Sada slušaš. Ne mene, nego

oboje nas. Mene u sebi. Sada pođi za nas oboje. Zaista. Oboje ćemo ići sada u tebi. To sam ti

obećao. Ti si tako dobra, da ćeš poći, tako si plemenita.«

Mahne glavom Pablu, koji je stajao kraj drveta i pogledavao ih; Pablo mu priđe. Pokaže

prstom na Pilar.

»Kuniću, drugi put ćemo ići u Madrid,« reče joj. »Zaista. Sada ustani i pođi i oboje ćemo

ići. Ustani. Vidiš?«

»Ne«, odvrati mu držeći ga čvrsto oko vrata.

Govorio je još uvijek mirno i razumno, ali vrlo odlučno.

»Ustani«, reče joj. »Ti si sada i ja. Ti si sve što ostaje od mene. Ustani.«

Ustala je polagano, plačući, oborene glave. Onda se brzo spustila pokraj njega i ponovo

ustane, polagano i umorno, kad joj je rekao: »Ustaj, guapa!«

Stajala je tako, a Pilar ju je držala za ruku.

»Vámonos«, reče Pilar. »Treba li ti što, Inglés?« Gledala je u nj i potresla glavom.

»Ne«, reče on i nastavi razgovor s Marijom.

»Ne kažem ti zbogom, guapa, jer se ne dijelimo. Neka vam je sretno u Gredosu. Sada

pođi. Ne,« govorio je još uvijek mirno i razborito, dok je Pilar odvodila djevojku. »Ne

okreći se. Utakni nogu u stremen. Da. Nogu u stremen. Pomozi joj, da uzjaši«, obrati se k

Pilar. »Stavi je na sedlo. Zabaci se sada.«

Okrenuo je glavu, znojeći se, i pogledao niz padinu, a zatim natrag prema djevojci, koja je

već bila na sedlu; Pilar je stajala uz nju, a Pablo odmah iza nje. »Sad pođi,« reče. »Pođi.«

Počela se okretati. »Ne okreći se,« reče Robert Jordan. »Hajde.« Pablo udari konja

remenom za vezanje nogu po sapima; izgledalo je, kao da Marija pokušava da isklizne

sa sedla, ali su Pilar i Pablo jahali sasvim uz nju, pa ju je Pilar pridržavala, dok su im se konji

penjali uz dragu.

»Roberto,« okrene se Marija vičući. »Pusti me da ostanem. Pusti me da ostanem.«

»Ja sam s tobom,« dovikne joj Robert Jordan. »Sad sam s tobom. Oboje smo tamo, gdje si

ti. Hajde.« Onda su mu nestali s vidika iza zavoja drage, i on je sav oznojen gledao u ništa.

Agustín je stajao uza nj.

»Hoćeš li, Inglés, da te ustrijelim?« upita sagnuvši se sasvim dolje. »Quieres? To nije

ništa.«

»No hace falta.« reče Robert Jordan. »Samo pođi. Meni je vrlo dobro ovdje.«

»Me cago en la leche qué me han dado!« reče Agustín. Plakao je tako, da nije mogao

dobro vidjeti Roberta Jordana. »Salud, Inglés.«

»Salud, stari« reče Robert Jordan. Sada je gledao niz padinu, »Pripazi dobro na šišku,

hoćeš li?«

»Ne boj se«, reče Agustín. »Imaš li sve, što ti treba?«

»Za máquinu ima malo metaka, pa ću je zadržati«, reče Robert Jordan. »Više ne možeš

doći do njih. Za onu drugu i onu Pablovu, da.«

»Očistio sam joj cijev«, reče Agustín. »Kad si pao, napunila se zemljom.«

»Što se dogodilo s tovarnim konjem?«

»Ciganin ga je uhvatio.«

Agustín je zajahao konja, ali mu se nije dalo otići. Naginjao se duboko prema drvetu, gdje

je ležao Robert Jordan.

»Hajde, viejo,« reče mu Robert Jordan. »U ratu ima mnogo ovakvih slučajeva.«

Qué puta es la guerra«, reče Agustín. »Rat je takav kurvarluk!«

»Jest, čovječe, jest. Samo sad odlazi.«

»Salud, Inglés«, reče Agustín stisnuvši desnu pesnicu.

»Salud,« reče Robert Jordan. »Ali čovječe, odlazi!«

Agustín okrene konja i spusti desnu šaku, kao da je i tom kretnjom nešto prokleo i odjaše

uz dragu. Svi ostali su već odavna iščezli. Na mjestu gdje je uvala nestajala u šumi, okrene se

još jednom i mahne pesnicom. Robert Jordan mu odmahne, a onda je nestalo i Agustina s

vidika. Robert Jordan pogleda niz zelenu padinu brijega prema cesti i mostu. Ovako je

najbolje, pomisli. Još nema smisla, da se prevalim na trbuh, jer je kost suviše blizu površine,

a ovako mogu bolje i promatrati.

Osjećao se prazan, osušen i iscrpljen zbog svega toga i zbog njihova odlaska, a usta su mu

imala okus žuči. Sada, konačno, više nije bilo nikakva problema. Kako god je što bilo i kako

god još što bude, sada za nj više nije bilo nikakva problema.

Sada su svi otišli, i on je ostao sam, naslonjen leđima o drvo. Pogleda dolje niz zelenu

padinu i vidje sivca, gdje ga je Agustín ustrijelio, pa dalje niz padinu prema cesti sa

šumovitom krajinom iza nje. Onda pogleda na most i preko mosta i stade promatrati, što rade

na mostu i na cesti. Vidio je kamione duž cijele donje ceste. Kroz drveće im je vidio sivu

boju. Onda pogleda gore, gdje se cesta spušta niz brdo. Sada bi već morali brzo doći,

razmišljao je.

Pilar će paziti na nju bolje nego itko. To znaš. Pablo mora da ima dobar plan, jer drukčije

ne bi ni pokušavao. Za Pabla se ne trebaš brinuti. Ne koristi ti da razmišljaš o Mariji. Nastoj

da vjeruješ, što si joj rekao. To je najbolje. A tko veli, da to nije istina? Ti ne. Ti to ne veliš,

kao što ne bi rekao, da se nije dogodilo ono, što se dogodilo. Ostani kod onoga, u što sada

vjeruješ. Ne budi ciničan. Vremena je malo, a tek si je poslao. Svatko radi, što može. Za se ne

možeš učiniti ništa, ali možda možeš učiniti nešto za drugoga. Da, sva je naša sreća trajala

četiri dana. Ne četiri dana. Bilo je popodne, kada sam došao ovamo, a danas ne će biti

još podne. To znači, nepuna tri dana i tri noći. Budi točan, reče. Sasvim točan.

Mislim, da će sada biti bolje, da legneš, razmišljao je. Bolje je, da se namjestiš nekako

tako, da budeš koristan, mjesto da sjediš naslonjen o to drvo, kao neki skitnica. Bio si vrlo

sretan. Ima mnogo gorih .stvari od toga. To svakoga čeka, nekoga prije, nekoga poslije. Ti se

ne bojiš toga sada, kad znaš, da to moraš učiniti, zar ne? Ne, reče iskreno. Sreća je samo, što

je živac zdrobljen. Ni ne osjećam, da se išta dogodilo ispod preloma. Dodirne donji dio noge i

učini mu se kao da to nije dio njegova tijela.

Ponovo pogleda niz brijeg i stade razmišljati. Ne da mi se otići, to je sve. Zbilja mi ga se

ne da ostaviti, i nadam se, da sam u njemu učinio ponešto korisno. Nastojao sam koliko sam

znao i umio. Jesi, misliš. Dobro, jesi!

Već godinu dana se borim za ono, u što vjerujem. Pobijedimo li ovdje, pobijedit ćemo

svagdje. Svijet je lijep i vrijedi se za nj boriti i ne da mi ga se ostaviti. A bio si vrlo sretan,

reče sam sebi, jer si proživio lijep život. Život ti je bio lijep kao i djedov, samo ne tako dug.

Zbog zadnjih dana bio ti je život ljepši nego ičiji. Ne smiješ žaliti, kad si bio tako sretan.

Samo bih htio da mogu drugima predati ono, što sam naučio. Kriste, pri kraju sam brzo učio.

Htio bih govoriti s Karkovom. U Madridu je. To je tamo preko planina i dolje preko ravnice.

Vidi se dolje iza sivog stijenja i borova, vrijesa i gladišta, preko žute visoravni, kako se diže,

bijel i lijep. To je tako istinito, kao Pilarine babe, što piju krv kod klaonica. Nije samo jedna

stvar istinita. Sve je istinito. Isto tako kao što su avioni lijepi, pa bili naši ili njihovi. Đavolski

lijepi, pomisli.

A sad se smiri, reče. Okreni se, dok još imaš vremena. Slušaj nešto! Sjećaš li se? Pilar i

dlana? Vjeruješ li u tu glupost? Ne, reče. Ne, ni nakon svega, što se dogodilo? Ne, ne

vjerujem. Bilo je lijepo od nje, kad je jutros, prije nego je počelo, govorila o tome. Bojala se,

da možda vjerujem u to. Ali ne vjerujem. No ona vjeruje. Vide oni nešto. Ili nešto

osjećaju. Kao pas ptičar. A kako je s opažanjima izvan ćutila? Gluposti, reče. Nije htjela reći

zbogom, pomisli, jer je znala, ako to reče, da Marija nikada ne bi otišla. I ta Pilar! Okreni

se, Jordane! Ali mu se nije dalo.

Onda se sjeti, da u stražnjem džepu ima bočicu, i pomisli: uzet ću dobar gutljaj ovoga, što

bi diva oborilo, a zatim ću pokušati. Ali kad je segnuo rukom po nju, nije je bilo. Tada se

osjeti još osamljeniji, jer je sada znao, da nema ni toga. Mislim, da sam na to računao.

Što misliš, da li ju je Pablo uzeo? Ne budi glup. Morao si je izgubiti na mostu. »Hajde,

Jordane,« reče, »okreni se.«

Onda uhvati s obje ruke lijevu nogu, povuče je čvrsto prema stopalu i leže uz drvo, o koje

je prije bio naslonjen leđima. Zatim se ispruži vukući snažno nogu, tako da se slomljeni kraj

kosti ne podigne i ne prodere mu stegno, pa se polako stade okretati na stražnjici, dok se nije

zatiljkom okrenuo prema nizbrdici. Zatim stavi potplat desne noge na gornji dio stopala lijeve

slomljene noge, koju je držao s obje ruke i pritisne čvrsto, tako da se, u znoju, prevalio na

prsa i lice. Naslonio se na lakte, namjestio lijevu nogu s obje ruke i znojeći se odgurnuo se

daleko desnim stopalom, i bilo je gotovo. Opipa prstima lijevo stegno i ustanovi, da je u redu.

Kost nije proderala kožu, a slomljeni dio se nalazio obavijen mišićima.

Mora da je veliki živac sav uništen, kad se onaj prokleti konj navalio na nj, razmišljao je.

Zaista, uopće ništa ne boli. Osim sada, kad sam promijenio položaj. I to kad kost

pritište nekamo drugamo. Vidiš? reče. Vidiš, kako si sretan. Uopće ne trebaš onoga, što diva

obara.

Pruži se i dohvati strojnicu, izvadi okvir, što se nalazio u njoj, segne po drugi okvir iz

džepa, otvori zatvarač i pogleda kroz cijev, zatim gurne okvir u otvor, tako da je škljocnuo, i

stade gledati niz padinu. Možda još po sata pomisli. A sada se umiri!

Zatim stade gledati po brijegu i razgleda borje, nastojeći da ne misli ništa.

Pogleda u potok i sjeti se, kako mu je bilo pod mostom u hladnoj sjeni. Htio bih, da dođu,

pomisli. Ne bih htio da ne budem pri punoj svijesti, kad dođu.

Što misliš, komu je lakše? Onima, što vjeruju u boga ili onima koji ga uzimaju ispravno?

Njih vjera tješi, ali mi znamo, da tu nema ničega čega bi se trebalo bojati. Loše je onda, kad

se pokolebaš. Umiranje je teško samo onda, kada dugo traje i kada boli tako jako, da čovjeka

ponizuje. A tu si baš bio jako sretan, vidiš? Tebi se nije ništa takvo dogodilo.

Divno je da su otišli. Sada, kad su otišli, sasvim mi je svejedno. Ispalo je nekako onako,

kako sam rekao. Zaista vrlo slično tome. Pogledaj, kako bi sasvim drukčije bilo, da su

svi razasuti ovim brdom, gdje se nalazi taj sivac. Ili da smo se svi skupili ovdje i čekamo

smrt. Ne. Otišli su. Nema ih. Sad, samo ako je napad uspio! A što ti hoćeš? Sve. Htio bih

sve, a prihvatit ću ono, što mi se da. Ako ovaj napad ne uspije, uspjet će drugi. Nisam ni

primijetio, da su se avioni vratili. Bože, sreća, što sam je uspio nagovoriti da ode.

Volio bih da to mogu ispripovjediti djedu. Kladio bih se, da on nikada nije trebao ovako

prelaziti, tražiti ljude i napraviti ovakav pothvat. A kako znaš? Možda ih je napravio pedeset.

Ne, reče. Budi točan. Nitko nije nikada učinio pedeset ovakvih pothvata. Nitko nije učinio ni

pet. Možda nitko nije učinio ni jedan upravo ovakav. No da. Neki su morali.

Htio bih da sada dođu, reče. Htio bih, da brzo dođu, jer me noga počinje boljeti. To mora

da je zbog otoka.

Išlo je sve vrlo dobro, dok nas nije pogodilo, razmišljao je. Ali je sreća, da nam se to nije

dogodilo, dok sam bio pod mostom. Kad neka stvar ne valja, nešto se mora dogoditi. Ti si bio

osuđen na to još onda, kada su Golzu izdavali ono naređenje. To si i sam znao, a vjerojatno je

to i Pilar osjetila. Ali kasnije ćemo ovakve stvari bolje organizirati. Morali bismo imati

prenosne kratkotalasne odašiljače. Da, mnogo bismo toga morali imati. A ja sam trebao

ponijeti i rezervnu nogu.

Na to se nasmijao, znojeći se, jer ga je noga, u kojoj se veliki živac sav zdrobio u padu,

počela sada jako boljeti. Oh, neka dođu, reče. Ne bih htio učiniti ono, što mi je otac učinio.

Bude li trebalo, učinit ću, ali bih volio da ne moram. Ja sam protiv toga. Ne misli o tome. Ne

razmišljaj uopće. Htio bih, da ta kopilad dođe, reče. Tako bih rado da dođu.

Sada ga je noga strašno boljela. Bol je započela iznenada, čim je noga otekla, kad se je

okretao, i reče: »Možda ću već sada učiniti ono. Čini mi se, da baš ne mogu osobito

dobro podnositi muke. Slušaj, ako to sada učinim, ne ćeš valjda to krivo shvatiti, je li? S kim

to govoriš? Ni s kim, odgovori.

Možda s djedom. Ne. Ni s kim. Oh, prokletstvo, htio bih da dođu.

Slušaj, možda ću morati to učiniti, jer ako mi se dogodi, da se onesvijestim ili što slično,

ne ću biti ni za što, pa ako me privedu svijesti, postavljat će mi mnoga pitanja i radit će iz

mene svašta, a to ne će biti dobro. Mnogo je bolje, da im ne dopustim, da to učine. Pa zar

onda ne bi bilo u redu, da to baš sada učinim, pa će time sve biti gotovo? Jer, oh, slušaj, da,

slušaj, samo da sada dođu!

U ovome se ne držiš baš dobro, Jordane, reče. U ovome nisi tako dobar. A tko je u ovome

dobar? Ne znam, i sada me se to baš ništa ne tiče. Ali ti se ne držiš dobro. Istina je. Uopće se

ne držiš dobro. Oh, ne uopće, uopće ne. Mislim, da bi bilo dobro, da sada to učiniš. Što

misliš?

Ne, ne bi. Jer bih još uvijek mogao nešto uraditi. Dokle god si svijestan što je to, moraš to

učiniti. Dokle se god možeš sjetiti o čemu se radi, moraš čekati na to. Dođite. Neka dođu.

Neka dođu. Neka dođu!

Misli o onima, što su otišli, reče. Misli o njima, kako idu šumom. Misli o njima, kako

prelaze potok. Misli o njima, kako jašu kroz vrijes. Misli o njima, kako idu uzbrdo.

Misli, kako će im večeras biti dobro. Misli o njima, kako putuju cijelu noć. Misli o njima,

kako će se sutra sakrivati. Misli na njih, bogamu, misli na njih. Eto, dotle mogu misliti o

njima, reče.

Misli o Montani. Ne mogu. Misli o Madridu. Ne mogu. Misli o gutljaju hladne vode.

Dobro. Eto, tako će nekako biti. Kao gutljaj hladne vode. Lažeš. Ne će biti baš ništa. Tako

će biti. Ama baš ništa. Onda uradi. Uradi. Uradi sada. Imaš pravo, da sada uradiš. Hajde, i

sada uradi. Ne moraš čekati. Zašto? Znaš dobro zašto. Onda čekaj!

Sada više ne mogu čekati, reče. Budem li još malko čekao, izgubit ću svijest. Znam to, jer

sam već tri puta osjetio, kako počinje, ali sam izdržao. Dobro sam izdržao. Ali ne znam, da li

bih ponovo mogao. Mislim, da je nastupilo unutrašnje krvarenje ondje, gdje je bedrena kost

razderala sve oko sebe. Naročito onda kad sam se prevrtao. Od toga je nastao otok, i zbog

toga sam oslabio i počinjem gubiti svijest. Sada bi bilo dobro, da izvršiš ono. Zbilja, kažem ti,

bilo bi sasvim dobro.

A ako pričekaš i zadržiš ih samo malo ili samo skineš oficira, moglo bi sve biti sasvim

drukčije. Dobro učinjena stvar može . ..

Dobro, reče. I ležao je mirno nastojeći da se održi pri svijesti, koju je osjećao kako izmiče

od njega. Kao što čovjek osjeća kako katkada na padini brda počinje kliziti snijeg, i reče sada

mirno: da samo izdržim, dok ne dođu.

Robert Jordan je bio vrlo sretan, jer je upravo tada vidio konjicu, kako je izjahala iz šume i

prešla preko ceste. Promatrao ju je, kako jaše uz brijeg. Vidio je jednoga vojnika, kako se

zaustavio kraj sivca i viknuo nešto oficiru, koji dojaše k njemu. Promatrao je obojicu, kako

gledaju sivca. Naravno, prepoznali su ga. On i njegov jahač su nestali još jučer rano ujutro.

Robert Jordan ih vidje na brijegu, bliže k sebi, a dolje je vidio cestu i most i iza njega dugu

povorku vozila. Sada je bio potpuno sabran i sve je dobro razgledao. Onda diže pogled k

nebu. Na njemu su bili veliki bijeli oblaci. Zatim se dlanom dotakne borovih iglica, na kojima

je ležao, a onda se dotakne kore borova debla, iza kojega je ležao.

Onda se smjesti, što je udobnije mogao, s laktima u borovim iglicama, dok je cijev

strojnice naslonio o deblo bora.

Kako je oficir sada kasao tragom konja skupine, proći će dvadeset jardi ispod mjesta, gdje

je ležao Robert Jordan. Na tu udaljenost ne će biti nikakve teškoće. Oficir je bio poručnik

Berrendo. Došao je iz La Granje, gdje su mu naredili da ode gore, čim su dobili prve vijesti o

napadu na donju stražu. Jahali su oštro, ali su se zbog srušenoga mosta morali vratiti natrag i

prijeći provaliju visoko gore, otkuda su sada dolazili šumom. Konji su im se oznojili i

umorili, pa su ih morali podsticati da kašu.

Pazeći na trag, poručnik Berrendo je dojahao gore sa svojim sitnim, ozbiljnim i mirnim

licem. Strojnica mu je ležala preko sedla, položena preko lijeve ruke. Robert Jordan je ležao

iza drveta, svladavajući se vrlo pažljivo i oprezno, nastojeći da mu ruke budu što mirnije.

Čekao je, da oficir dođe do mjesta, što ga je obasjavalo sunce, gdje je prvo drveće borove

šume izlazilo na zeleni proplanak brijega. Osjetio je kako mu srce tuče po šumskom tlu,

pokrivenu borovim iglicama.

ERNEST HEMINGWAY

U nizu pisaca, koji su, između dva rata, visoko digli ugled američke knjige, a neki od njih

dali prvorazredna djela svjetske književnosti, možda najosebujnije mjesto zauzima Ernest

Hemingway: i po svom životu, i po svojim djelima i temama, gledanjima i stilu —

osobito stilu. Zbog svega toga bio je dugo vremena najčitaniji i najutjecajniji američki

književnik. Burna života, burne naravi, snažna, reska stila, originalnih tema, punih neobičnih

karaktera i uzbudljivih sukoba, osvajao je čitalačku publiku između dva rata, a osobito

omladinu. Postao je gotovo idol američke i zapadno-evropske intelektualne omladine.

Studenti su se oduševljavali njime i formalno ga gutali. Mladi pisci su se ugledavali u nj i

njegov stil. Uz njegovo ime vezali su se novi pojmovi: »hemingwayevski stil«,

»hemingwayevski dijalog«, »hemingwayevsko djelo«.

»Izuzevši Dreisera u ranijem razdoblju« — kaže poznati američki kritik i književni

historik Alfred Kazin u svom djelu On Native Ground — »nitko nije nikada toliko ovladao

američkim romanom kao Hemingway«. O njemu i njegovu životu stvarale su se čitave

legende, koje su palile maštu mladih ljudi i budile u njima ambicije da ga imitiraju. Jean

Simon kaže o toj njegovoj popularnosti u svome prikazu o američkoj književnosti XX.

stoljeća slijedeće: da se je tridesetih godina povela anketa u Francuskoj i Sjedinjenim

Državama o najvećem piscu moderne Amerike, vjerojatno da bi ogromna većina imenovala

Ernesta Hemingwaya.

Po prirodi pun životne snage i energije, koju nije moglo uništiti ni »samorazaranje« iz

pariškoga, desperaterskog perioda, Hemingway je po Kazinovim riječima uveo u književnost

novi specifični američki kult divljine, snage i strastvenosti. Ta divljina, snaga i strastvenost,

što ju je nosio u sebi, leži u osnovi cijeloga njegova života i književnog stvaranja. Ta ga je

neobična snaga tjerala još kao dječaka da luta snježnim šumama Michigana i da izlazi na

box-matcheve; ta ga je snaga i »demokratska svijest« gonila kao mladića dobrovoljca na

front na Soči; ta ga je snaga i k tome »razočaranje« u kritičnim danima »izgubljene

generacije«, vodila po montparnaskim barovima gdje je utapao bol u alkoholu, ili po

španjolskim corridama gdje je — prema riječima Jaka Cohnu u Sunce ipak izlazi — jedino

mogao vidjeti puni život; ta ga je snaga i želja za senzacijama odvukla na Kilimandžaro; ta ga

je snaga i iskreni demokratski zanos i mržnja prema fašističkom barbarstvu dovela u prve

borbene redove opkoljenoga Madrida, a kasnije na frontu u Kini i u francuske partizane —

maquis. I ništa nije moglo slomiti tu snagu ni strastvenu želju za upoznavanjem

najneobičnijih i najopasnijih zakutaka života.

Još kao mladi novinar doživio je, da mu je neki ozlojeđeni boksač slomio nos. Na Soči

1917. g. teško je ranjen. U Madridu je proveo više mjeseci pod najtežim bombardiranjem. Ni

u Francuskoj nije bolje prolazio. U tome burnom životu, na ringu, po barovima, frontovima i

corridama, sretao je najneobičnije, snažne i surove ljude, junake, revolucionare i borce,

idealiste, grubijane i ubojice, torere, bootlegere, gangstere i krijumčare, koji — svak na svoj

način: netko gonjen vanjskim prilikama, netko unutrašnjim porivima — stalno ekvilibriraju

na granici života i smrti. Te ljude dao je Hemingway u svojim djelima, sa svim njihovim

kompliciranim osebinama. Naravno, takvi ljudi, kao protagonisti teških ljudskih drama, imaju

svoja shvaćanja, svoju specifičnu psihologiju i logiku, izrađenu u uslovima vječite opasnosti,

u kojoj lebde i govore svojim vrlo običnim, a ne akademskim pravilima određenim jezikom.

Takvim temama i ljudima trebalo je dati adekvatan stil. I Hemingway ga je — uz pomoć

Gertrude Stein, učeći od Sherwooda Andersona i T. S. Eliota — i našao i njime obogatio

ne samo američku, nego i svjetsku književnost. U njegovu »prirodnom ritmu« naročito se

ističu dijalozi: kratki, odsječeni, snažni, puni grubih riječi i neodređenih misli. Pored dijaloga

Hemingwayevi junaci monologiziraju. No ti monolozi nisu dosadni, kao što često znadu biti

kod nekih pisaca, nego puni života — to su zapravo dijalozi junaka sa samim sobom, kao što

mu i dijalozi često izgledaju naprosto kao monolozi.

Osebinu njegovih dijaloga otkriva Lady Ashley u razgovoru s Mippipopolousom (u knjizi

»Sunce ipak izlazi«):

— Volim vas slušati, kad govorite, draga. . . Nikad ne završite svoje rečenice.

— Ostavljam ih vama, da ih sami završite. Uvijek treba ostaviti ljudima, da svrše rečenice

kako im se sviđa.

Hemingway voli stavljati svojim junacima u usta i opise akcija i događaja, da ih oni

ispripovijedaju svojim jednostavnim riječima, slikama i gestama, što im daje poseban živi

kolorit i neku grubu elementarnu snagu. Opisi prirode su mu izvanredni. Malo je tko dao tako

lijepe, sažete opise prirode, kao što je Hemingway prikazao michiganske divljine i španjolske

pejzaže. Zato ga — uz Coopera i Thoreaua — stavljaju među najbolje američke pjesnike

prirode. Istom snagom prikazao je odnose muškarca i žena, koje je zahvatio i u

najgrubljim, bešćutnim iživljavanjima, ali i u najnježnijim duboko lirskim doživljajima.

*

Ernest Hemingway se rodio 21. srpnja 1898. u srednjezapadnom gradiću Oak Park,

Illinois, u malograđanskoj, liječničkoj porodici u provinciji, koja je htjela da i od njega stvori

liječnika. No Hemingway je volio da upoznaje život u praksi, da luta illinoiskim ravnicama i

michiganskim šumama, koje je kasnije u svojim pripovijestima tako snažno opisao. Kod

njega se od rana djetinjstva ispoljavala neobična snaga, individualizam i želja za

samostalnošću, koju je pomogao razviti i njegov otac. Kažu, da mu je otac već u trećoj

godini dao ribarski pribor, a u desetoj pušku za lov. Svršio je zapravo samo osnovnu školu

koju je kasnije dopunio ispitima na srednjoj. Sa petnaest godina pobjegao je od kuće i sam

zarađuje svoj kruh radeći najobičnije poslove (kao što su započinjali svoj put u život mnogi

ne samo stariji nego i savremeni američki književnici: Faulkner, Caldwell, Sandburg i dr.).

Među ostalim radio je kao konobar, sudoper, fizički radnik, profesionalni boksač i

nogometaš. Konačno se god. 1916. zaposlio kao reporter hod liberalnog Kansas Stara. Iste

godine odlazi dobrovoljno u Francusku da se bori »protiv Huna«, za obranu

»svjetske demokracije«. Odatle odlazi u Italiju i dospijeva na Soču. Na talijanskom frontu je

teško ranjen i dva puta odlikovan za hrabrost. Tu je uvidio drugu stranu ratne medalje.

Upoznao je život u rovovima pod kišom artiljerijske tanadi, gdje ljudski život uvijek visi o

dlaci; bio je teško ranjen i gledao svoje drugove kako mu umiru pred njegovim očima;

upoznao je život neposredne pozadine s kartašnicama i bordelima. gdje oficiri i vojnici

nastoje da nađu zaborav u intervalima zatišja. Doživio je posljedice strašnoga poraza kod

Kobarida, lom jedne fronte i rasap armije, u kojem je svaki nastojao da spasi sebe. Sve je to

ostavilo na nj dubok dojam ne samo besmislenosti rata, nego i jalovosti života. Pogotovo, kad

su se nakon rata rasplinule sve iluzije o svjetskoj demokraciji i bratstvu naroda, kad su

svijetom, pa i njegovom rodnom Amerikom, zaredali štrajkovi i nemiri, a za njima i progoni i

reakcija. To je doba, kad razočarani borci padaju u sve dublji pesimizam, kad se u američkoj

književnosti javlja čuvena grupa »izgubljene generacije«.

Malcolm Cowley u svojoj knjizi Exiles Return piše, da je i sam naziv Izgubljena

generacija potekao od tuda, što ga je Gertruda Stein primijenila baš na Hemingwaya

riječima: »Svi ste vi izgubljena generacija«. Hemingway je tada živio u Parizu kao dopisnik

američkih novina. Tu se povezao s grupom američkih književnika, — emigranata, koji su

»pobjegli« ispred američkog »filistinizma« i »standardizacije«. Zajedno se s njima opijao po

pariškim barovima i u društvu sumnjivih žena tažio svoj pesimizam i tugu. One je dane

kasnije Hemingway opisao u romanu The Sun Also Rises (»Sunce ipak izlazi«). Iz tih

je teških dana, koji su progutali mnoge američke i francuske ljude, izišao Hemingway

zahvaljujući svojoj neobičnoj snazi. Izišao je kao »realist oslobođen iluzija« — kako ga je

okarakterizirao Jay B. Hubbell — kojemu ništa nije ni sigurno ni sveto, a jedinu vrijednost

predstavlja hrabrost da se pogleda u lice svemu, što život sa sobom donosi.

Na nagovor Gertrude Stein — za koju je netko s pravom kazao, da je umjela pomagati

svima osim sebi — Flemingway stade pisati. Učio je od nje, T. S. Eliota, Sherwooda

Andersona i Ezre Pounda. God. 1923. pojavila se njegova prva knjiga Three Stories and Ten

Poems, (»Tri pripovijetke i deset pjesama«) koja nije doživjela nikakav naročit uspjeh.

Slijedeće godine objavio je novu zbirku pripovijedaka In Our Time (»U naše doba«) u kojoj

su objavljene neke između najkarakterističnijih Hemingwayevih novela prvoga razdoblja

njegova stvaralaštva. Te su pripovijesti pune ljudskih brutalnosti i strahovitih događaja, što ih

on iznosi bez uzbuđenja i ikakvih osjećaja, kao proste fakte, kao rezultate jednoga određenog

života, koji je jednako surov u michiganskim šumama, na španjolskim corridama ili na

talijanskom frontu. To gledanje osjeća se i u knjizi The Forrents of the Spring (»Proljetne

bujice«), koja je izišla g. 1926., a u kojoj je parodirao Sherwooda Andersona. Iste godine je

objavljen prvi roman: The Sun

Also Rises (»Sunce ipak izlazi«), koji se smatra najboljim romanom »Izgubljene

generacije«, a koji je Hemigwayu donio slavu velikoga talentiranog i snažnog pisca. Slavu i

popularnost povećali su mu napadi američkih puritanaca, koji su se zgrozili nad bolesnim

tipovima, kojima obiluje knjiga, a osobito nad »razvratnom« Lady Ashley. Nova

knjiga pripovijedaka Men Without Women (»Muškarci bez žena«), što je izišla 1927.,

nastavila je prijašnjim temama o surovim tipovima — proizvodima surova života. Na svim

tim prvim djelima Hemingwaya leži biljeg teškoga, pogubnoga pesimizma, gotovo nihilizma.

U svom novom djelu A Farewell to Arms (»Zbogom oružje«), u kojem je opisao svoja

iskustva s talijanske fronte na Soči i bolnice u Milanu, Hemingway unosi nove note. Da. i tu

se osjeća pesimizam i tu ima izgubljenih ljudi, surovih i bezosjećajnih, ili bolje, ljudi koje

su surove ratne okolnosti lišile osjećaja i traže smisao života u kartama, vinu i seksualnim

iživljavanjima, ali se tu javlja nježna, duboka lirska ljubav između američkog dobrovoljca

Henryja i engleske bolničarke Catherine, s kojom nakon sloma kod Kobarida, nakon rata i

klanja, bježi u Švicarsku. U Švicarskoj žive sretno i idilično uživajući u ljubavi i ljepotama

švicarske prirode. No i tu životni zakoni čine svoje. Catherina u porodu umre rodivši mu

mrtvo dijete, a Henry, iako duboko potresen, mora da se miri time da prihvati život onakav

kakav jest i odlazi sam dalje .. .

Roman Zbogom oružje imao je vanredan uspjeh. Roman je god. 1929. u tri mjeseca

doživio tri američka izdanja, a kasnije još desetak novih. Preveden je na sve kulturne

jezike.113

Kritika ga je pozdravila kao najbolji antiratni roman. Stavljali su ga pred

Barbusseov Oganj i Remarqueov Na zapadu ništa novo. S njime je Hemingway ušao u red

prvih svjetskih pisaca. Mnogi ga kritičari i danas smatraju najboljim djelom Hemingwaya.

Carl Van Doren u svom djelu »The American Novel« (Američki roman) kaže, da je, prema

mišljenju mnogih čitatelja, Hemingway tom knjigom naslijedio Sinclaira Lewisa kao

prvi među savremenim američkim romanopiscima.

God. 1930. vratio se u USA i nastanio se u Key West, u Floridi, gdje je napisao čuvenu

knjigu o španjolskim corridama, koja je izišla 1932. pod naslovom Death in Afternoon

(»Smrt poslije podne«), U knjizi je svojim živim, čas književnim, čas reporterskim stilom

dao prikaz toreadorske umjetnosti, koja se uvijek odvija na ivici života, djelomični prikaz

historije borbi s bikovima, života i pogibija najglasovitijih torera, pa čak i bikova. Tu sretamo

i imena Joselita, juana Luiza de la Rose, Manuela Granera i dr., koja Pilar u Komu

zvono zvoni, često spominje u svojim sjećanjima. Ova knjiga još je više pridonijela slavi

Hemingwaya i utvrdila ga kao Byrona 20. stoljeća. Tu su naročito interesantni razgovori sa

»starom damom«, koji su zapravo Hemingwayeovo gledanje na život, moral i etiku. Tri

godine kasnije izišla je knjiga Green Hills of Africa (»Zeleni afrički bregovi«), u kojoj je

opisao svoje doživljaje i priče s lova u Africi, a koja je izazvala novu legendu o

Hemingwayu.

Iako se nikada nije direktno aktivno bavio politikom, ipak su događaji, koji su se u to doba

odigravali u svijetu, privukli njegovu pažnju. God. 1935. oštrim je člankom osudio napad

fašističke Italije na Abesiniju. I velika ekonomska kriza, koja je potresla Amerikom

nije mogla a da ne nađe odjeka u njegovim djelima. Naravno bio je to hemingwayski odjek,

kojega je rezultat novi roman To Have and Have Mot (»Imati i ne imati), objavljen g. 1937.

U tom je romanu, kojega se radnja odigrava u West Key, na Floridi, Hemingway opet dao, na

svoj način, prikaz dvaju svjetova, bogataša, koji imaju svega, i onih, koji nemaju. U bogatoj

galeriji tipova počevši od besposlenih bogataša i snobova do kubanskih revolucionara,

krijumčara i gangstera, ističe se Harry Morgan, nekoć pošteni pomorac, koji u onim

okolnostima nikako ne može da živi pošteno, i da bi mogao živjeti, postaje krijumčar

i gangster. Kritika je velikim dijelom osudila ovaj roman, ne samo kao obranu

»gangsterima«, nego i kao umjetnički slabo djelo i stala proricati pad Hemingwayeve

zvijezde. Međutim, novi roman For Whom the Bell 'Tolls (»Kome zvono zvoni«), iznenadio

je kritiku i čitaoce svojom snagom, originalnošću i novim duhom. To je, mnogi

misle, najsnažnije i najbolje Hemingwayevo djelo, njegovo najviše stvaralačko postignuće,

ne samo u umjetničkom nego i idejnom smislu.

Junaci Hemingwayevih romana i pripovijesti uvijek su ljudi, koji su bačeni u teške prilike

životom, općim »stanjem stvari«. Robert Jordan sam je izabrao svoj teški put i svoj zadatak,

svijestan njegove težine. On krši sam svoje lične humanističke principe, kada to

zahtijevaju interesi zajednice: on je protiv ubijanja ljudi, ali neprijatelje mora ubijati, jer: što

će biti ne samo sa španjolskim narodom, nego s čovječanstvom, pobijede li fašisti? On nazire,

da je borba u Španjolskoj samo uvod u veliku borbu dvaju tabora — fašizma i demokracije.

Istina i Henry je u Zbogom ondje g. 1917. otišao dobrovoljno na talijanski front da se bori za

demokraciju, ali demoraliziran ratom i njegovim strahotama, bježi, spašava se individualno. S

Jordanom je obratno! Iako vidi mnoge nepravilnosti u republikanskim vrhovima, on se

svijesno gotovo hladno sprema da dade svoj život u ispunjavanju svoje dužnosti. I baš tada

doživljava duboku istinsku ljubav, što njegovu žrtvu čini još težom, ali ga ni to ne priječi da

izvrši svoj zadatak! Premda se ni tu Hemingway nije mogao osloboditi nekih svojih

predrasuda izraženih u meditacijama Jordana o »slobodnoj ljubavi« o »suzdržljivosti« i t. d.,

kao ni svog fatalizma, »objektivnosti« i t. d. on je ovim romanom u jednom malom i relativno

nevažnom događaju dao potresni prikaz herojske borbe španjolskog naroda. Svakako je

interesantno, da je već tada iznio ili natuknuo neke stvari iz španjolskog građanskog rata, koje

se tek danas rasvijetljuju (kao ulogu Andre Marty-a), a isto tako su interesantni Jordanovi

razgovori s dopisnikom Pravde, koji s onoliko ironije govori o čistkama u Rusiji, (a koji

je nakon povratka u SSSR i sam pao žrtvom takve čistke!).

Roman Kome zvono zvoni, napisao je Hemingway nakon boravka u Španjolskoj za vrijeme

građanskog rata, kamo je bio poslan kao vojni dopisnik američkih listova. Ali Hemingway

nije bio samo dopisnik. On je dušom i srcem bio za republiku, odlazio u Ameriku da

kupi pomoć za nju i vratio se ponovo u madridske ruševine, da skuplja materijal i piše o borbi

španjolskoga naroda i međunarodnih brigada protiv fašizma. Tu je napisao i svoj igrokaz

Peta kolona u kojem je, nasuprot John Dos Passosu, opravdavao fizičko uništavanje špijuna i

ostalih neprijatelja Republike. Tu se sreo i s američkom spisateljicom Marthom Gellhorn,

kojoj je posvetio svoj roman.

Godine 1941. otišao je na kineski front, odakle je g. 1942. došao za ratnog dopisnika u

Evropu, a kasnije je otišao k francuskim partizanima. 'Osim novinskih vijesti, punih deset

godina nije se ništa čulo o književnom radu Hemingwaya. God. 1951. objavio je novu

knjigu Across the River and into the dree (»Preko rijeke u drveće«), što je zapravo malo

iskrivljena rečenica čuvenoga južnjačkog generala Stonewalla Jacksona na samrti: »Prijeći

rijeku, pa ćemo se odmoriti u sjeni drveća«. Radnja cijele knjige odigrava se u jednom

jedincatom danu u Veneciji, a najvećim je dijelom razgovor staroga američkog pukovnika

Cantwella sa svojom ljubavnicom, mladom talijanskom groficom, kojoj pripovijeda o

Drugom svjetskom ratu, odlazi u lov i — umire. U razgovoru se izruguje mnogim

savezničkim generalima i vojskovođama, što je možda jedan od razloga, da ga je veći dio i

američke i engleske kritike onako oštro napao. Drugi — svakako manji dio kritike — dobro

je ocijenio novi roman, a sam Hemingway ga smatra svojim najboljim djelom.

U romanu ima mnogo autobiografskih elemenata, kao uostalom u svim njegovim djelima.

Podsjeća jako na Zbogom oružje i Kome zvono zvoni, ali, zaista, ne može se usporediti s

njima! Mnogi kritičari, koji već od Smrti poslije podne ili Imati i ne imati nagoviještaju

stalno pad Hemingwayeva književnog stvaralaštva (ali su morali ipak priznati vanrednu

snagu i umjetničku vrijednost romana Kome zvono zvoni) uzimlju Preko rijeke kao definitivni

dokaz njegove »nemoći« — što je svakako pretjerano. Iako ta knjiga nije dosegla visinu

njegovih najboljih djela, ipak ju je američka čitalačka publika mnogo tražila: bila je

»bestseller« 1950. godine i prodavala se tjedno u 2000—3000 primjeraka. Istina, to nije

jedino mjerilo za vrijednost knjige, ali svakako govori o tome, da se Hemingway, kome već

preko petnaestak godina proriču pad, ubraja i danas među najčitanije američke pisce.

ŠIME BALEN

FUSNOTE:

1 Salud, Camarada — Zdravo, druže!

2 Alpargatas — hlače za jašenje.

3 Guardia civil — Frankova žandarmerija.

4 Hola — zdravo, hej!

5 Mujer — žena.

6 Buenas, compadre — kako si, prijatelju?

7 Gente — ljudi, puk.

8 Olé — uzvik odobravanja i dobra raspoloženja: iju. haj. raspali!

9 Qué va — izraz laganog negodovanja, kao u hrvatskom: ma Sta ma kakvi, ni

govora i t. d.

10 Pueblo — selo.

11 Lo sabes? — znaš li?

12 Poncho — ogrtač.

13 Bueno — dobro.

14 Hombre — čovjek, čovječe.

15 Guapa — ljepotica, žena.

16 Virgen — djevica

17 Novio — zaručnik.

18 Es muy vivo. — Vrlo je spretan.

19 Que no? Kako ne?

20 Vámonos — hajdemo!

21 Civil — žandar.

22 Vaya — gle, eno, pogledaj!

23 Plaza — trg.

24 Agua — voda.

25 Cabrón — rogonja, hulja, ništarija.

26 Canalla — fukara.

27 Arriba España! — Živjela Španjolska!

28 Bota — mješinica za vino.

29 Viva la Anarquía! — Živjela anarhija!

30 Viva la Libertad! — Živjela sloboda!

31 Nada, mujer, nada — Ništa, ženo, ništa.

32 Corrida — borba s bikovima.

33 Algo raro — vrlo čudan.

34 Si, algo raro. pero bueno — da, vrlo čudan, iako dobar!

35 Come fue? — kako je bilo?

36 Life i wife — život i žena.

37 Vie i Mari — život i muž.

38 Now i Frau — sada i žena.

39 Cali — Ciganin.

40 Gitano — ciganin.

41 Matador — glavni torero, koji treba da ubije bika u areni.

42 Banderilla — okrugla šiljata šipka, duga oko 70 cm, opasana bojadisanim

papirom, koju banderillero zabode biku u greben vrata.

43 Arroba — kao mjera za težinu, iznosi IIV2 kg (11,502).

44 Aficionado — pristaša, navijač.

45 Manzanilla — jabukovača.

46 Flamenco — vatreno, zanosno.

47 Picador — torero, koji s konja ubada bika, da ga razdraži.

48 Escoceses — Škoti.

49 Los cojones — mošnice.

50 Homestead — (seljački posjed). Za vrijeme Građanskog rata (1861.—1865.)

predsjednik USA Abraham Lincoln je izdao t. zv. Homestead Act, kojim je svaki

naseljenik na Zapadu mogao dobiti od države vrlo jeftino do 15(1 hektara zemlje, za

koju se obvezao da će je obrađivati.

51 Estoy muy borracho — Jako sam pijan.

52 Bicho raro — čudna zvijer.

53 Negro — crn

54 Blanco — bije!

55 Cobarde — kukavica.

56 Qué te importa? — što te se tiče?

57 Maricón — sodomit.

58 Matarlo — ubi ga.

59 Por favor — molim!

60 Aneroid — vrsta barometra.

61 Manicomio — ludnica.

62 General Ulysses Grant, vojskovođa sjevernih snaga u američkom Građanskom

ratu.

63 Grmalji (bushwhackers) — ljudi, što se bore po grmlju; naziv za gerilske borce u

američkom Građanskom ratu.

64 Wiliam T. Sherman i Phil. Sheridan, čuveni generali Sjevernjačke vojske,

proslavili se mnogim prodorima u neprijateljsku pozadinu. Stonewal Jackson i Jeb

Stuart, poznati generali Južnjačke vojske.

65 McClellan, nesposobni komandant Sjevernjačke vojske u američkom ratu, u

njegovoj prvoj fazi. Kasnije ga je zamijenio Grant.

66 Gueule de conspirateur — konspiratorska njuška.

67 P. O. U. M. — Partido Obrero Unificación Marxista. Katalonski trockisti.

68 Mumps, na engleskom — gunđala, zaušnjaci.

69 Measles, na engleskom — ospice.

70 Qué cosa mas rara — vrlo neobična stvar.

71 De la muerte — po smrti.

72 Peon de brega — torero, koji pomaže matadoru.

73 Paseo — ulazak i parada torera u areni.

74 Tendido — dio sjedala u areni.

75 Estribo — stremen.

76 Barrera — ograda oko arene.

77 Leche! — mlijeko; vrlo raširena psovka.

78 Cornada — bikov zahvat rogovima u torera.

79 Matadero — klaonica.

80 Casa de putas — javna kuća.

81 Buenas noches — laku noć

82 Como tu — kao ti.

83 Qué caballo mas bonito — krasna li konja.

84 Qué caballo mas hermoso — divna li konja.

85 Hijo de la gran puta — sine velike kurve!

86 Ay, mi madre! — Jao, majko moja!

87 Anda! — hajde!

88 Liga — mjera za daljinu, koja varira između 4 i 8 km.

89 Karlist — pristaša Don Cariosa, odnosno njegovih nasljednika.

90 Caza mayor — neka veća zvjerka.

91 Estado Mayor — štab.

92 Lache — sramota.

93 Viva la República y vivan mis padres — živjela Republika i živjeli moji roditelji!

94 Otra Virgen más — još jedna djevica.

95 Federación Anarquista Ibérica — Federacija iberskih anarhista.

96 Confederación national de Trabajadores, anarhistička sindikalna organizacija.

97 Tomate — rajčica (ovdje u značenju borba).

98 Compadre — kum, prijatelj.

99 Ni tu, ni Dios — ni ti, ni bog.

100 Bueno y qué — dobro, pa što onda.

101 Hombre! Que mal ló pasé! — čovječe, kako sam se loše osjećao!

102 Son buenos — dobri su.

103 Qué me maten — nek me ubiju.

104 Suerte, higlés — sretno, Englezu!

105 De acuerdo? — slažeš li se?

106 Como lo oyes — kao što čuješ.

107 Et maintenant fiche moi la paix — a sad mi dajte mira.

108 Nous sommes foutus. Oui. Comme toujours. Oui. C’est dommage. Oui. — Mi smo

prokleti. Da. Kao i uvijek. Da. Šteta. Da.

109 Non. Rien á faire. Rien. Faut pas penser. Faut accepter. — Ne. Ne može se ništa

učiniti. Ništa. Ne mislimo o tome. Valja prihvatiti.

110 Bon. Nous ferons notre petit possible. — Dobro. Učinit ćemo što se može.

111 Comprendes? — razumiješ li?

112 TNT — vrsta eksploziva.

113 God. 1937. izišao je i na našem jeziku, u prijevodu dr. Branka Kojića.