Erih KoBOSANSKE PRIEOvo to e uslediti prie su a ne pripovetke u toku niza godina, u raznim prilikama kazivane od raznih ljudi, pa i od nekih pisaca Veljka Petrovia, Ive Andria, Branka opia, Skendera Kulenovia i drugih i, onako kako su upamene, upisivane su u belenicu sa naslovom koji ovde nose. Ovaj, to ih sada na javnost iznosi, povremeno ih je preitavao s velikim zadovoljstvom, nalazei u tim zapisima mnogo mudrosti i eretskog duha, kakvim se slui svet koji ima znanja i iskustva, ali nije uvek u prilici da otvoreno, posvedoi sve ono to mu je poznato, ni da jasno iskae sve ono to misli.Neke od tih pria su izvorne, nastale u Bosni. Neke su, verovatno, prepriavane verzije istonjakih predanja onih istih koje su nadahnule eherezadina kazivanja u Hiljadu i jednoj noi a u ustima naih ljudi dobile su lokalno, bosansko obeleje. U asu predaha, izmeu dva obimnija i tea posla, bilo je prijatno stavljati ih na hartiju, a oseanje da bi ovi zapisi mogli naii i na dopadanje italaca, bilo je povod da se povere tampi.DELALUDIN-PAINA VREMENA

Prosto je u vezirskom Travniku, po kratkom postupku, bez suda i bez milosti, smakao sve pobunjene mesne prvake, Delaludin-paa onaj isti koga Andri pominje u svojim pripovetkama stigao je s velikom oruanom pratnjom u Sarajevo, i tu je odmah pohvatao uglednije ljude, koji na vreme nisu stigli da se sklone. Zatvorio ih je u kazamate ute Tabije, velike tvrave iznad grada, i, na brzinu, u ruhu u kakvom su se zatekli, kao arene zastave o prazniku ili derneku, uzeo da ih vea po tvravskim zidovima, kako bi rtve i pred smrt mogle ispod sebe videti ta na zemlji ostavljaju, a graani Sarajeva ta ih eka ako se ikad ovamo i ovako visoko popnu.Nije bilo prvi put da se to desi u nemirnoj Bosni, ali se nije pamtilo da je ikad odjednom sabran i odvojen toliki svet i smican takvim nainom: svakog sata po jedan, danju i nou. Sa otkucajem asovnika na arijskoj sahat-kuli oglasio bi se pucanj topa sa tvrave i samo to bi beo dim suknuo sa zidina, niz nju bi poletelo telo novog nesrenika, kratko se zaklatilo i odmah umirilo, poveavi broj zastava koje su ve istaknute na tvravskim bedemima.Rano je svitalo i, kako je, po Delaludin-painom nareenju, veanje otpoelo pred sam cik zore, graani Sarajeva, razbueni pucnjevima topova, isprva su pomislili da se oko grada zametnula borba i da se opet neki princ Eugen sa vapskom vojskom probio do Vrhbosne. Ostali su kod svojih kua da vide ili douju ta se ovo deava, neki su se vratili sa pola puta, a bilo je podosta i onih siromanijih i potrebitijih koji su u zanatlijskom delu arije Saraima, Kujundiluku i Kundurdiluku otvorili epenke i u njima otpoeli svoje svakodnevne poslove, znajui da dan ne eka nafaku. Ali, kad se oko devet asova kroz oblak probilo sunce i rasteralo maglu sa najbliih visova, pa jo sa sledeim udarcem sahat-kule opet grunuo top sa Tabije, podigavi ka njoj poglede mogli su na bedemima da izbroje ve pet mejita. Pa i da se pokaju to su u ariju silazili.Veina je odmah zatvorila radnje. Uradili su to i oni koji se ne smatraju uglednijim, niti se broje u prvake, ali dobro znaju da je u takva nesigurna i mutna vremena bolje i ne dolaziti u priliku da se to dokazuje, a najbolje ostati neprimeen, sklanjati se s oiju zaptijama, pa i sa puteva kojima se ovi kreu. Ali se nalo i takvih koji su se pretvarali da nita ne primeuju ili se drali kao da se njih nimalo ne tie to to se gore, na brdu iznad grada deava. Plaili su se da bi im se moglo uzeti za zlo i kao znak neiste savesti ako bi napustili posao, a neki, navikli da po ceo dan provode u svojim radionicama, zadrali su se u nadi da zlo nee dugo potrajati i da bi i po ovakvom naopakom danu mogli zaraditi neku paru. Meu ovima i Ibro Sikirica, kundurdija, sa radnjom u Predimaretu, a sa kuom na gornjem Alifakovcu, ispod samoga Bistrika.Na ulicama nikoga. Ne uju se deca, a nekud su se zavukli i psi, koji inae jure arijom. U susednim radnjicama je tiina. Zatvoreni su na njima kapci, pa se ne zna da li su se vlasnici pritajili, ili se, kao pametniji i oprezniji, zadrali jutros kod svojih kua. Da bi odagnao zle misli koje ga obuzimaju, Ibro Sikirica velikim, tekim ekiem, ukiva glavate eksere u kundure, ali, koliko god on jako i uestalo bije, istom merom mu odgovara jeka, pa ni ti udrueni udarci ne mogu da nadbiju otkucaje njegovog uznemirenog srca. Ekseri se krive ili mu ispadaju iz ruku i biva mu jasno da ni od posla ni od zarade po ovakvom danu nita ne moe biti. I tako, kad proe jo jedan sahat i odjeknu jo jedan top sa Tabije, i Ibro Sikirica skide sa zida zembilj u kome je jutros poneo ruak, nazu nanule, podie kapak na svome epenku, namaknu mandal i zakatani ga. Sa zembiljem o ramenu uputi se svojoj kui izumrlim sarajevskim sokacima i pustom Latinskom uprijom.enu, Mejru, zatee u avliji gde brezovom metlom sklanja latice behara, jutros opale sa ljiva i kruaka. Samo joj prui zembilj i niti on njoj to govori, niti ga ona ta pita. Oboma je ionako sve jasno, a znaju da je bolje zlo i ne pominjati. Ona ostavi zembilj u kui, pa opet uze metlu u ruke i nastavi da isti avliju. Ibro sede na klupu ispod ljive i, poto ga ogreja sunce, zabaci ruke na teme, nasloni glavu na ake, a noge podie na dasku. Taman htede da zadrema kad opet grunu top sa Tabije, tre ga, razbudi, i sasvim mu odagna san.Dan je, meutim, lep, ne moe biti lepi. Kuu je proletos svee okreio, avlija je ista i uredna, voke su bele i rumene od behara, a sa klupice na kojoj sedi pukao je pogled na Sarajevo, koje se skupilo u dolini i drhti kao vrabac u aci. Dune vetar, zauti lie na granama iznad njega, nakadi ga mirisom behara ili cvea iz susednih bata, a ponekad mu donese i um Miljacke, koja protie ispod sarajevskih mostova, nadola od otopljenih planinskih snegova i proletnjih kia. I mada su vremena mutna i opasna, a i dan naopak, opet mu se, onako mladom, zdravom i snanom, ovde, u bati, na suncu koje ga prijatno greje i vetriu koji ga lako miluje po licu, sve ini potaman: lepo, mirno i spokojno, pa se od milja i rahatluka istee i protee, zevajui kao dokon maak na toplom pripreku.Navikao je da po ceo dan radi, dugoasno mu je sad ovde, kod kue, i ne zna ta bi sa sobom. Ko zna koliko je prvaka pohvatano i koliko ih jo ima da bude poveano. Nije pristao da zadrema u stalnom iekivanju pucnja sa Tabije i tako, ispod sputenih trepavica gleda kako se njegova Mejra kree po avliji u crvenim dimijama na kojima se nabori talasaju i meaju, kao pregibi na trbuhu oekinja. Sagnula se, a dimije su zasjale kao okruglo, golemo, uareno sunce; ispravila se, a one su poput jarkog plamena sunule uvis, i dok je prilazila kui, uini mu se da je plamen ve zahvatio vratnice, probio se za njom u unutranjost stana i jo koji trenutak pa e izbiti kroz krov pokriven indrom.Podigao se, stigao enu, i oborio je na seiju. Iznenaena, jedva je sud, koji joj se naao u ruci, spustila na zemlju. Onako mladi tek drugu godinu kako su se uzeli njih dvoje u nedoba stadoe da se miluju, zaboravivi na sve drugo, pa i na ceo svet izvan sobe. Na Sarajevo, koje je dole, pod njima, obamrlo u strahu, pa i na stranog Delaludin-pau na Tabiji, sa druge strane Miljacke, ba nekako prema njima, i upravo u trenutku kad im je bilo najlepe, tre ih pucanj topa i dozva svesti.Ukoie se za trenutak. Otvorie oi i oslunue kako grmljavina protutnja nad njima, i, kotrljajui se, kao teka kola po grbavoj kaldrmi, ode nekud Gornjim i Donjim Tabacima. Ba kao da je topovsko ule, proma-ivi ih za malo, proletelo iznad samog sljemena kue. Pa, kao da ga ozgo titi, Mejra poe rukom po pleima mua, potapa ga i s uzdahom anu mu na samo uvo: Moj Ibro, nek si ti meni niko i nita! privue mu glavu na grudi i privi se uz njega.Bolje takav tu, pored nje, pomisli, no znamenit o konopcu, na bedemima Tabije.EKAJUI MESIJU

Paria jedna od najboljih i najtunijih koje sam uo poreklom, verovatno, i nije bosanska. Bosanski je pripoveda, Simon Mezulim Hahamovi, "prvi bosanskohercegovaki etkar", kome su je ostavili u naslee njegovi galicijski preci, meu njima svakako najznamenitiji, haham Cevi Akenazi, rabin u Sarajevu, u vreme kad je mesto osvojio princ Eugen Savojski i spalio ga. Bosanska su, takoe, i lica koja je upleo u svoju priu, a takvi su i sluaoci kojima ju je priao u mranoj sobici iza svoje radnje, icom i kanapom opliui pramenove jazavije i srnee dlake, veto, poput najbolje vezilje, sastavljajui ih u etke kojima su se u Sarajevu sluili i najvieniji austrijski ljudi, pa, kau, ak i sam car Franja, kad je ovamo dolazio.Dakle, u doba hahama Cevija Akenazija, velikog i ogorenog protivnika lanog Mesije, Sabetaja Cevija, docnijeg poturenjaka i carskog kapidibae, u tuno, mrano, opasno i propasno vreme vezirskih i painskih zuluma, kad je samovolja stranog Delaludin-pae predstavljala vrhovni zakon kome nije bilo nikakva utoka, obespravljeni ljudi od sve tri vere dve hrianske i jedne jahudijske mogli su oekivati spas samo od uda. Pa, budui da se ovi poslednji nisu mogli nadati podrci i pomoi ni iz Bea, ni iz Rima, ni iz Moskve, okretali su glavu ka istoku verujui da e im izbavljenje stii posredstvom Mesije, koji bi se i ovde jednog dana mogao pojaviti, dolazei na magarcu, pravo iz Jerusalima.Meu onima to su najusrdnije u nj verovali i ponajvie se ponadali da e im on doneti spas bio je i neki Etijezer Finci, ija je vrstina vere i upornost mesijanskih oekivanja, pored optih, poticala i iz naroitih, linih razloga. Bio je siromah. Nevoljnik koji nita nije imao, ni od koga nita nije mogao da nasledi, i kome nita nije polazilo od ruke. Zanet svetim knjigama, pa i teko itljivim i jo tee svarljivim spisima tajanstva i mate Talmudom, Kabalom i Zoharom nesnalaljiv, neumean i spleten, nijedan od poslova kojim je pokuavao da prehrani svoju brojnu porodicu enu i estoro dece nije umeo da vodi. Drao je neko vreme bakalsku radnju u ariji, ali, zagledan u svete knjige, nije ni primetio kako mu muterije raznose robu iz radnje, sve dok nije ostao bez espapa i bez kupaca, samo sa dugovima i praznim policama. Nastojao je zatim da sebe i porodicu izdrava krpei tuu odeu, ali je jednoga dana, onako zanet milju o Mesiji, zaboravio da sa drvene podloge skloni uarenu peglu; kad se vratio iz hrama naao je da mu je epenak izgoreo do temelja i umalo u jangiji propao i ceo jahudijski deo arije. Pokuao je onda da se bavi sa jo dva tri zanata lekarskim, travarskim i navodadijskim, ali ni sa njima nije imao uspeha. Bolesnici su mu umirali. Brakovi koje je on sklapao nisu se drali i brzo su se raspadali. Pa, poto su uestale albe protiv njega, a zapretio mu hapenjem i sarajevski meteselim, optinari, zabrinuti da na njih ne navue neku krupniju nevolju, zakljuili su da e bolje biti da oni pokuaju da ree njegov sluaj, makar i na svoj troak i na svoju tetu, no da turskim vlastima dozvole da se umeaju u stvari njihove zajednice. Ionako su Elijezera Fincija jednako morali da pomau, a povremeno su i veim svotama izvlaili iz neprilika tog svog inae uenog i pobonog, ali potpuno neposlovnog sunarodnika. Nisu mogli ravnoduno da posmatraju kako gladuje estoro njegove nedune dece, a izraunali su da je ono to su mu dosad dali znatno vie od onoga to bi potroili da su mu svakog meseca doturali neku platicu i obezbedili mu izvestan stalni, ma i najskromniji prihod. Da se i ne govori o neprilikama u koje ih je Elijezer Finci dosad dovodio i opasnostima kojima ih je svojim postupcima izlagao: o poaru koji je izazvao, o globama koje su zbog njega morali da plaaju Delaludin-pai ili o mitu painim ljudima u ariji.Lako su se sloili. Rauni koje je izneo Efrajim Katan, optinski blagajnik, bili su isti i jasni. Izlazilo je da su novcem, koji su dosad na Elijezera Fincija potroili, deset godina mogli da ga izdravaju i da bi im se to isplatilo sve da za to vreme od njega nisu imali nikakve koristi, i to je bilo bolje no da od njega stalno trpe tete. Ali gde i kako da ga zaposle? pitali su se optinari, okupljeni u sobici pored hrama. Da mu naprosto daju novac, ne traei nita od njega, bilo bi to za njega uvredljivo, predstavljalo lo primer drugima, a navelo Elijezera Fincija da opet pokua da se bavi nekim poslom, nanese im nove, opasne tete, i izazove krupnije neprilike. Da ga u hramu koriste kao pevaa, kantora, ne bi valjalo. Mada je stalno pevuio sebi u bradu i kad je io i kad je krpio cipele, Elijezer Finci nije imao glasa, i zaudo, imajui u vidu njegovo pansko, junjake poreklo, nije imao ak ni malo sluha, a ono to je iz njegovog grla izlazilo u hramu, o praznicima, kad se molei pevalo, liilo je na kukurikanje starog, promuklog pevca i samo je smetalo pastvi, naroito onim najbliim, budui da ih nije uzdizalo ka bogu, ve stalno trzalo iz zanosa, naterujui ih da se vraaju zemlji i osvru oko sebe.Nije bio ni za uitelja u hederu, osnovnoj koli, mada je neosporno bio uen u verskim stvarima. itajui knjige pored lojanica, a nou jo i ijui ili krpei, toliko je iskvario oi da vie nije estito mogao ni da se potpie. Govorio je tako ueno da ni rabini i hahami, najobrazovaniji optinari, nisu mogli da ga razumeju, naroito kad bi na osnovu Kabale tumaio Sveto pismo i zapoinjao razgovor o skorom dolasku Mesije, koji e svima vernicima i pravednicima obezbediti spokojan, srean i miran ivot, osloboditi ih zuluma Delaludin-pae i njegovih zaptija, a uiniti da se sve to je oveku korisno: voke, ito i stoka umnoava pet puta bre no sada. Moda su upravo ti Elijezerovi razgovori naveli rabina zajednice u Vrhbosni, hahama Cevija Akenazija, velikog i ogorenog protivnika Sabetaja Cevija i svih nareenih Mesija, da predloi da se Finciju, kome je Mesija i inae stalno na usnama i pameti, poveri da u ime optine povede o njemu rauna u svojstvu neke vrste deurnog lana sveanog odbora za doek.Haham Cevi se pri tome smekao, a optinari nisu bili naisto da li on misli ozbiljno ili ih iskuava, alei se sa njima. utali su zato, iekujui ta e haham dalje rei, uvajui se da se pre vremena ne izlanu i ne opredele na pogrenu stranu. Ali je haham sasvim ozbiljno nastavio. Kao to znate i kao to sva mesijanska uenja tvrde, Mesija se nee odmah otkriti ljudima. Pojavie se kao tajanstveni neznanac, skromno jaui na obinom magarcu, odjeven u neupadljivu odjeu, bez vodia i posluge, rukovoen samo svojim poslanjem i nadahnuem, idui od mjesta do mjesta, sakupljajui podatke za sudnji dan, koji e, kad za to doe vrijeme, odrati nad svima ljudima, kanjavajui one koji nisu u nj vjerovali, a nagraujui one koji su ga doekali otvorenog srca i od prve mu poklonili povjerenje. Tako, lutajui zemljinim arom, moe dospjeti i u nau sredinu, a da ga mi ne zapazimo, ne poznamo ga i ne doekamo s dunom panjom, pa mu se i nehotino zamjerimo, i izgubimo povoljnu priliku koja nam se ukazala da njegovim posredstvom zadobijemo milost boiju. A opet, kako je ovo nae mjesto u kome ivimo daleko od glavnih i vanih puteva, nadasve zabitno, duboko uvueno u dolinu meu visokim brdima, lako se moe sluiti da Mesija, dolazei sa juga, recimo od Mostara, dospije do izvora Bosne, pa, umjesto da svrati desno, uz Miljacku, prema naoj Vrhbosni, poe pravo na sjever, glavnim drumom i mimoie nas, ne upoznavi nau optinu i njene asne bogobojaljive ljude. Tako bi se moglo zbiti da u njegovim i u boijim knjigama ostane nezabiljeeno i da smo postojali, bogu bili odani, a Mesiji naklonjeni, pa stoga i u trenutku stranoga suda da bez svoje krivice ostanemo bez pravine nagrade, a moda, boe nas sauvaj, dopadnemo ak i nezasluene kazne. Zato, da se to ne bi desilo, predlaem vam da naeg Elijezera Fincija zaduimo da po cio dan straari na raskru, na mjestu gdje se sporedni put odvaja od glavne carske dade i gdje se inae nalazi stalna turska straa koja naplauje maltarinu. Namjestiemo mu tu nadstrenicu ili podii ak i kolibicu, da bismo ga zatitili od sunca i nevremena. Povjeriemo mu da otuda paljivo posmatra glavni carski put, pa kad njime naie Mesija, on e ga odmah poznati, na osnovu svih njemu poznatih tajnih znakova, zaustaviti ga, pozvati u goste i dovesti nama, pravo u hram, kako bismo mu odali potu koju zasluuje. Bie tako i Mesija upozoren na nas, a mi upoznati sa njegovim dolaskom kako se, boe sauvaj, ne bismo odnosili prema njemu nadmeno i neljubazno, kao to bi, ruku na srce, lako moglo da se desi u drugim prilikama. A budui da ta dunost, za koju niko u naoj sredini nije pozvaniji, trai vremena, truda i znanja, na dragi sugraanin Elijezer Finci nee za to vrijeme moi da se bavi drugim poslovima. Pa, budui da ima brojnu porodicu koja mora da jede, valjalo bi da se optina obavee da e ga redovno plaati, pa makar i skromno, prema svojim mogunostima.Bez veeg otpora, ubeeni od svog hahama da bi to bilo najbolje i najjevtinije reenje, optinari se sloie i poto porazgovarae sa Elijezerom i dobie njegov pristanak, odluka bi uvedena u knjige i Elijezer stupi na svoju dunost.Prolo je otada mnogo godina nastavlja priu Simon Mezulim Hahamovi, koncem i icom vezujui dlake u najfinije etke. I, kao to obino biva u ovom naem naopako sroenom svetu, desile su se za to vreme i mnoge neprijatne stvari. Meu ostalim i upad austrijske vojske, ija je prethodnica, sa velikim vojskovoom princom Eugenom Savojskim na elu, dopala i do Vrhbosne i u njoj popalila ariju i pain saraj. Meu onima kojima je polo za rukom da izbegnu bio je i haham Cevi Akenazi. Probio se do Dubrovnika, a otuda brodom dospeo ak do Hamburga, gde je neko vreme sa velikom au slubovao. A poto su se smirile prilike u Bosni i austrijska vojska odstupila, haham Cevi Akenazi, eznui za starim krajem, u kome je proveo lepe trenutke ivota, opet se uputio u Sarajevo.Jaui na mazgi budui da mu je konja branila turska vlast a magarca njegova uverenja doao je do Blauja i onda, izbivi na raskrsnicu i put koji vodi uz Miljacku, naiao na tursku karaulu i, preko puta, pod jednom nadstrenicom, na nekog povijenog, sedobradog, skromno odevenog oveka, koji mu prie i pozdravi ga. Dobro nam doao, hahame Ceviju! javio se, prihvativi mu povodac. Ja sam Elijezer Finci, ako me se jo sjeate. A ovo je put za Vrhbosnu i nau malu optinu u kojoj ste bili rabin, neposredno pred upad austrijske vojske. Kako da ne. Svega se sjeam odgovara haham, rasejano prebirajui po mislima. Optini sam se i uputio. A ti, Elijezere, ta ti ovdje radi? ime se sad bavi? Istim onim poslom koji ste mi vi svojevremeno povjerili. ekam da putem od Mostara naie Mesija, pa da ga presretnem, poznam ga i svratim u optinu, kao ovo sada vas, potovani hahame. Nije, znai, u mom odsustvu dolazio? Nije, na alost. Jer da jeste, ulo bi se to nadaleko. A ne bi izgorjelo Sarajevo, niti bi bilo ovakvo, naopako, kakvo je sada. ta emo. Dae bog, pa e biti bolje. A ti? Kako si, Elijezere?Sunce je upeklo, mazga je spustila glavu i haham vidi da je Elijezer Finci bos, noge su mu mrave i pranjave, a pantalone iskrpljene, iskrzanih nogavica. Slava bogu! veli on podiui pogled ka hahamu. iv sam i jo na istoj dunosti. Plata mi je, istina, mala, sasvim skromna, jedva dovoljna za ivot. Ali sam bar obezbijeen. Imam sigurno namjetenje, a posao je stalan, kao to ste se i sami izvoljeli uvjeriti.OTKAD SE BROJE GODINE

Desilo se da hodi, Ahmedu Maglajiiji, u malom brdskom selu atoroviima, u blizini Rogatice, dok je u punoj damiji, pred okupljenim seljanima klanjao iindiju, ba kad se saginjao da bi dlanovima dohvatio tle pred sobom, naglo popusti petlja. Onako naduven od graha koji mu je ena svarila za ruak, toliko glasno pusti vetar da mu se uinilo da se sva damija potresla, pukle grede na tavanici, a od tog silnog proloma rascepio mu se i tur na akirama. Zaprepaten, ne bi li prikrio ta mu se desilo, zatopta tabanima u mestu, pa, zavravajui napreac klanjanje, udari i dlanovima po podu. Uzalud. Ako je zvuk i bio slian, miris kojim je nakadio bogomolju bio je osobene vrste. Pa kad se okrenuo okupljenoj pastvi, mogao je po zaprepatenju na licima vernika, mumina, jasno proitati kakvo je svetogre poinio u boijem hramu u koji se ne sme ulaziti neist, pre no to se operu ruke i noge. A na licima mlaih momaka jo i jedva uzdran eretski osmeh.Na brzinu, nadvoje-natroje, nekako je zavrio namaz i, ne gledajui seljane, izbegavajui svaki razgovor sa njima, otiao svojoj kui. Jo isto vee spremio je najpree stvari, vezao ih u bou, a ovu za tap i napustio kuu i selo.Punih sedamnaest godina nije se ulo za njega. Kako je bio dobar hafiz, koji je naizust znao ceo Kuran, a po prirodi jo i miran, estit, bogobojaljiv ovek, nailazio je svuda na lep prijem, pa i na ljude koji su ga dobro pazili i svesrdno zadravali ne bi li stalno, kao imam, ostao meu njima. Nije ga, meutim, dralo mesto. Nigde nije mogao da se skrasi, jednako mislei na svoje selo atorovie, blizu Rogatice, koje mu je srcu bilo priraslo.Verujui da e se jednoga dana sve zaboraviti, pa e slobodno moi da se vrati svojoj kui, nigde nije putao koren i ni enio se nije. I poto je prolo mnogo godina otkako je otiao iz Bosne, a za to se vreme i on toliko izmenio da ni sebe nije mogao poznati kad bi se nadneo nad vodu da je zahvati dlanom i na njenoj povrini ugledao svoj lik sedu, proretku kosu i izbrazdano lice on se jednog dana rei da opet krene na put, ali pravcem svoga rodnog kraja. Metani male varoice u Anadoliji, u kojoj je slubovao, lepo su ga ispratili, alei to e izgubiti tako dobra oveka i valjanog hodu, kakvog do sada nisu imali. Darivali su ga ime su mogli, a on je uzeo samo ono to je mogao da ponese: malo hleba i komad sira, zavijen u bou. Putujui polako, to peke to na konju, uz put se zadravajui samo koliko je bilo potrebno da odradi konak koji su mu dali i hranu kojom su ga ponudili, preao je vei deo Rumelije i pribliio se sandacima u kojima se govorilo njegovim maternjim jezikom.Jednog vedrog proletnjeg jutra stigao je najzad u kraj koji mu se uinio poznat i, idui dadom, irom i ugaenijom no to je bila kad je odlazio, izbio na sami breg iznad sela i ustavio se na raskru. Levo je put vodio u Rogaticu i Sarajevo; desno se sputao u atorovie, koji su bili u beharu jabuka i ljiva. Oklevao je, eleo je da sie u selo, a plaio se da to uradi. Da li ga se jo seaju i hoe li ga ovde jo iko poznati? A pre svega da li jo pamte ono to mu se jednoga petka ovde, u damiji, desilo.Na livadi, odmah pored puta, odraslo mome, kome se ve i nagarila naunica, uvalo je stoku i noiem rezalo vrbov prut. Koje je ovo selo? pitao je hoda, gradei se nevet. atorovii odgovori momak i prie da pozdravi stranca. A kuda vodi ovaj put? U varo. Za Rogaticu! Lijepo! Lijepo! veli hoda. A kako ivite u selu? Imate li damiju, molite li se bogu i pazite li starije?Gleda momak stranca; vidi da e to biti neki sveti ovek, hadija ili putujui dervi. Brada mu je seda, na glavi fes i ahmedija, a o ramenu tap o koji je vezana marama s najpreim stvarima. Dobro smo, uur Alahu, sve boga molei. Radimo, sluamo se i pazimo, kako je svetim Kuranom nareeno. Aferim! Aferim! odgovori mu hoda. A koliko je tebi godina? Meni? obzire se momak da vidi da li to starac ba njega pita. U idui petak uzeu osamnaestu. Ma nee biti? udi se hoda. Uini mi se da si mlai. Nisam, nisam. Roen sam, kau, ba onog istog dana kad je u nas hoda, klanjajui iindiju, pustio vjetar u damiji. Je li tako? rei e stranac. A koliko, kae, ima dadom do Rogatice. Idui pravo, efendija, bie dobra dva sata hoda. Ejvala ti sinko! U zdravlju, dabogda, i selam e svima u selu veli stranac, pa kree dalje pognut, ne osvrui se vie na momka, ni na selo atorovie pod sobom.IME

Osman-aga Hercegovac poara i popali Grahovo, Gue i Bjelice. Posee sve muko to mu doe pod no, ak i decu u kolevci, a inei zulum najgore vrste on i njegova vojska silova sve to je mlae ensko mogla uhvatiti. Pa se opet vrati u svoju Hercegovinu.Ono malo naroda to je preivelo poaru, izbegavi u goru ili se sakrivi u peinama, stade se polako vraati u sela. Dojavie i preostalu stoku. Granjem i listom prekrie opet kue, i na ognjitima potakoe vatre. A poto prozvae ive i prebrojae poginule nasta lelek po kuama. Pa se najzad i on utia u tom graninom podruju, vazda izloenom ratu i stradanjima.Ali, kad se navri sedam meseci, a u bratstvima se nae nekoliko bremenitih nevesta, Bajo Vulov-Cuca sazva stareine porodica da se dogovore ta im valja initi. Zaseli su na velikom gumnu, oborenih glava i oputenih brkova, svi tamni, kao da su sad izili iz ognja. Znaju rata su pozvani, a nasluuju oko ta se ovo zametnulo, pa ute, ekajui ta e vojvoda rei. Ali se ni njemu ne progovara. Najzad e ipak oduiti: Brao, poznato vam je iz ranijih poara ta zakon trai da se u ovakvoj nesrei i golemoj nevolji ini. Prolo je sedam mjeseci kako nas je Osman-aga Hercegovac popalio i u crno zavio. Znamo ozvae se nekolicina, ali nekako muklo i jedva ujno. E, kad znate, jasno vam je ta treba raditi. Valja istiti gubu iz torine. Zar ba u svih javi se neki Bjelica, kome je nesrea gotovo kuu zatrla. Neemo valjda i u onih koje su sa nama izbjeale. Obiaj tako trai, a vas sam sazvao na dogovor, pa kako se rijei. Ako ne trsimo sve, ko e poslije dokazivati koja je izbjeala, a koja nije. Ostae glas da su nas Turci gradili i prozvae nas Osmanagiima. Jesmo li se sloili, brao?Nevoljni Bjelica htede jo neto da kae, kao, na priliku Bie i to, ako bude sueno! ali to to izusti ree nedovoljno glasno da bi ga drugi uli. Pa se glavari podigoe da idu. Pratajte, brao! rekoe i dogovorie se da se opet nau na Bati Cuckoj, navrh tri meseca od ovoga dana, a deset meseci od poare i poinjenog zuluma.U selima se odredi po jedna baba da prilikom babinja davi decu i kao mrtvoroenad ih nesrenim majkama iznosi pred oi. A onima koje bi pokuale da ih kriom rode u pojati ili u umi, da ih oduzimaju i smiu ako su roena sedam do deset meseci od prolaska Osman-agine vojske.Na gumnu u Bati Cuckoj naoe se o roku glavari i, ne zborei, kao o pomenu, posedae uokolo. Pa se utke podigoe i razioe bez rei.Proe nekoliko godina, a ba nekako kad se peta navri, Osman-aga opet udari na Grahovljane, Cuce i Bjelice, ali ga blizu Velimlja doeka u zasedi Bajo Cuca, razbi mu oruanu pratnju, a njega posee. Ugrabi mu glavu, a odnese i bogat plen: konja s opremom, bisage sa emerima, oruje u srmu okovano i agino stajae odelo, zlatnom icom izvezeno. Pogibe tu vei deo Osman-agine pratnje, a ono to preosta razbea se i u neredu vrati u Hercegovinu.Osvetie se tako Cuce i Bjelice za poaru, pa i za smrt dece, roene posle zuluma.Proslavi se i Bajo Vulov-Cuca. Iao je po cuckim i bjelikim selima u Osman-aginom odelu sve dok je oja trajala i dok ga je Osman-agin konj mogao da nosi.Tako se desi da cucki i bjeliki seljani prozvae njegove potomke Osmanagii i to im ime osta u nasledstvo.MILOSRE

Na uzanoj meraji ispod ute Tabije dva Ciganina, Lutvo Denda, nalbatin sa Kovaa, i sarajevski krvnik, Avdalija Kerkez, sa duvana koji mu je stalno u ustima zvani jo i Tutun-aga, crn kao Mavar, a debeo i mastan kao da je carski evnuh, ve pola sata nabijaju na kolac seljaka, Romanijca. Ne znadu mu ime, ni ta je skrivio, pa ih to, valja rei, mnogo i ne zanima. Dovoljno im je to im je kazano da to urade i to im je dizdar, predavi im jutros sunja, naredio da svoj posao obave valjano, obeavi im pored redovne nagrade jo i po gro za svaki sat koji nevoljnik bude proiveo na kocu.Poeli su rano sa pripremama, ali se posao oduio. Potrajalo je dok su zailjili i lojem namazali kolac, oborili seljaka, koji se i sputan otimao, i onako raskreenog, rairenih ruku i nogu, vezali ga za etiri koia pobodena u zemlju. Zadrao ih je zatim kadija, koji je sa zaptijama doao, ne bi li i u poslednjem trenutku privoleo osuenika da oda imena jataka kod kojih su se krili hajduci i mesta na kojima su plen ostavljali. Seljak je odgovarao da nita ne zna i nema ta da kae, ali, kad bi mu prineli kolac, poeo bi da zapomae i moli da stanu, obeavajui da e sve priznati. Pa bi onda opet sve poricao, tri puta tako ponavljajui tu igru, nadajui se verovatno da e ga neko udo izbaviti. Sve dok se kadiji i njegovoj pratnji ne dosadi, pa svi otidoe, a dvojici Cigana, krvnika, ostavie da dovre zapoeti posao.Sunce je u meuvremenu visoko odskoilo, a dan se pokazao vedar i prozraan kao najistije staklo. Tu gde se sva trojica nalaze uzdignuti su pravo prema nebu i izloeni suncu, a na meraji nema ni zehre hlada da bi bar za as negde glavu sklonili. Valja sve obavljati po najveem zvizdanu, a zadatak je takav da se mora paljivo i bez urbe raditi. Obojica su smakli koulje, a na glavi ostavili bele marame da bi zatitili temena od sunca. Na mravom Lutvi poznaje se svaki mii pod zategnutom koom; na debelom Avdaliji ba nijedan, pa onako okrugao lii na naduveni govei mehur.Stoje izmeu seljakovih nogu, u rukama su im teki maljevi kojima se u majdanima razbija kamen, pa prvo zamahne jedan i udari u zatubasti kraj koca bup! a onda to uini drugi, uterujui ga jo za irinu prsta u ovekovo telo. Smene se tako nekoliko puta, a onda Avdalija odlazi do povaljene rtve, pipa je i utvruje da li kolac pravilnim putem putuje, kako ne bi zakaio neki vaan krvni sud i pre vremena prekratio nesrenikove muke.Seljak ih je neko vreme kumio da ga potede, kukao zatim i zapomagao, a onda od bolova urlao i vritao. Posle je uutao, samo tiho stenjui, da bi od nekog doba, kad mu je ve pola koca zalo u telo, uzeo da psuje i kune najgrdnijim kletvama sve redom: vezira, pau, pa i samoga sultana, ne tedei ni dvojicu Cigana, ne bi li ih izazvao i toliko razbesneo da, ne vodei rauna o svom poslu, jae maljem zamahnu i, skraujui mu muke, napreac ga ubiju. Ali se dvojica krvnika ne daju prevariti i svoj posao rade polako i paljivo, kao da sat na sahat-kuli opravljaju.Samo, ono to ne moe da postigne rtva, ini sunce koje nemilosrdno pee. Avdaliji, Tutun-agi, pui se duvan, koji nema kad da zapali, a Lutvi su ega i muni posao, na koji jo nije sasvim navikao, sasvim stegli grlo. Na jedanak obojica spustie maljeve do nogu. Avdalija izvue kesu iz akira i polako savi cigaru, zadenu je u ibuk i pripali; Lutvo dohvati iz trave ploku sa vodom i naglo je nae. Vidi se kako mu jabuica poskakuje na vratu i uje kako mu se gutljaji odvaljuju niz grlo. Uh! huke, prskajui se i po prsima. Aman jarabi, da vreloga dana! Jah! potvruje i Avdalija. Lake bi nam bilo karavan konja potkovati.Seljak se sasvim primirio. Ne uje se ni da die i Avdalija mu opet prilazi da bi proverio nije li ve skapao. Sagnu se nad njime, a u to ovaj otvori oi i javi se tiho, jedva ujno: Daj malo vode! Tako ti svega to ima od poroda! Sikter! odbija Avdalija, kome je sad ploka u ruci. Bio posluati to su ti dizdar i kadija govorili. Jo e puna tri dana kukati za njome sa zidova Tabije. Pa se vraa na svoje mesto i uzima u ruku malj kojim e kolac dalje nabijati. Uh! othukuje Lutvo! Da pasje vruine! i, dohvatajui malj sa zemlje, spremajui se da i on nastavi posao, rei e svom stareini: Ma podaj mu koji gutljaj, ba'! Nije ni njemu lako po ovakvome danu.SREA

(PO HILJADU I JEDNOJ NOI)

U Saraima, najuoj ulici arije, u najmanjem epenku koji u njoj ima, trideset godina radi svoj posao Ibro Pilav, i za trideset godina predanog rada nita nije stekao. Ni toliko da bi mogao proiriti radnjicu, kupiti malo espapa, pa krojiti i iti odela muterijama koji naiu. Umesto toga, samo krpi ono to je staro i doderano, i to onima koji nemaju ta drugo da obuku, pa tu, u radnji, na tronocu, ekaju da majstor zavri posao, plate i odu.I, tako, to no se kae "sto dana devedeset groa". Pa ipak i dalje svakog jutra silazi sa Alifakovca, skida mandal sa kapka na epenku, nameta se na tronocu, udeva konac u iglu i poguren, bez odmora i predaha ne raunajui namaze koje uzima u Isabegovoj damiji provodi na poslu i po dvanaest asova i tek se sa prvim mrakom i praznom torbom, u kojoj je jutros poneo skromni ruak, vraa opet svojoj kui, gde ga ekaju ena i gladna deca.Zna on ve odavno da radom nee moi nita da stekne, niti se ikad estitim poslom izvui iz bede u kojoj ivi. Lopov nije, ve padiahov i boiji sluga, mumin, koji moli sve molitve i klanja sve namaze, pa ko onda da mu pomogne i ko drugi da ga spase bede no sam Alah i neka srena prilika koju bi mu on podario. Zato, izjutra, kad odlazi na posao, a jo vie predvee, kad se vraa kui, evo ve trideset godina, paljivo gleda preda se, u zemlju, nadajui se da e moda bog dati da nae izgubljenu kesu sa dukatima. Ne mora ba biti velika, da se njome obogati, ali bar sa toliko zlatnika koliko bi mu trebalo da kupi neto oje i gajtana, kako bi najzad mogao krojiti nova odela i pokazati ariji ta ume i koliko vrede njegove ruke.Ali, kao za inat, nikad nita da nae. ak ni obinu bakarnu aku, propalu kroz neiji upalj dep, ili sitniju paru, kakva ponekad zaostane na zemlji iza arijskih momaka kad igraju ifteka. Znaju za taj njegov obiaj i gazde i momci u ariji, pa mu se ponekad neki i nadoveu, nastojei da ga uz put zagovore, ili mu se sa epenaka glasno javljaju kako bi ga naterali da im otpozdravi i bar za kratko, moda ba u odsudnom trenutku, podigne pogled sa zemlje.uje za to i Esa-beg Isakovi, carski valija nad Bosnom, isti onaj to je podigao veliku damiju i mnoge tekije i medrese po Sarajevu, mudar upravlja i pravian ovek, koji se poput poznatog Haruna al Raida, ponekad preodevao u siromanog dervia i u bednim haljinama silazio u ariju da bi saznao ta se u njoj deava, kako narod ivi, i ta ine njegovi sugraani, sultanovi podanici. Saali se Isa-beg na sirotog krpu Ibrahima Pilava, dirnu ga njegova estitost i nada u boiju pomo, pa zakljui da je vreme da za tu postojanu veru bude nagraen. Moda je sam Alah hteo da ba njemu, Isa-begu, doe do uiju pria o tekom ivotu i tunom nadanju Pilavovom, i odluio da posredstvom Isa-begovim ovome pravedniku pomogne da se izbavi bede i uvrsti u njemu veru u Alaha i njegovu pravinost.Raspita se Isa-beg kojim putem Ibrahim Pilav izjutra i uvee prolazi i bi mu reeno: ve trideset godina onim najkraim i uvek istim uzanim Saraima, Kundurdilukom do Baarije, bezimenim sokaetom ka Carevoj upriji, pa poto njome pree Miljacku, pored Isa-begove medrese i Careve damije, kree uzbrdo, prema Alifakovcu i Bistriku.Jo istog popodneva Isa-beg se prerui u prosjaka-dervia, proe Saraima i zastade pred radnjicom Ibrahima Pilava, koji je, poto muterija nije imao, krpio svoj sopstveni pocepani damadan. Osmotri majstora, upamti mu riu kratku bradicu, upale obraze i krupne, plave, crvenilom optoene oi, pa se onda uputi ka Carevoj upriji, sede tu na asuru i prekrsti noge. Saeka tako neko vreme, a poto na sahat-kuli izbi pet asova, ugleda pogrbljenog Ibrahima Pilava gde, paljivo gledajui preda se, ide prema upriji. Nikoga u taj as ne bi blizu i Isa-beg, sa svoga mesta, na samom poetku uprije, hitnu na put kesu punu dukata. Onako nabijena, ona samo trupnu o kaldrmu i sve se utia. Ibrahim Pilav koraa sredinom sokaka i, kao da pred sobom metlom isti kaldrmu, prelazi po njoj oima, molei se Alahu da ga najzad uslia i ukae mu sreu da nae bar neku i najskromniju paru za koju bi deci mogao kupiti somun, jer, dan je bio izuzetno lo i niko mu nije ni svratio u radnju. Tako idui doe do mosta, a nita ne nae. Eto! pomisli trideset godina prolazim ovuda, sve gledajui preda se, ne bih li neto vredno naao i nikako da mi se osmehne srea. Poznajem put ve napamet, pa hajde da jednom proem ovuda i murei. Alah e me sauvati da se ne strmoglavim u reku, a ako me i ne sauva, moda e tako za mene biti bolje, jer, ovako, vie i ne vredi da se ivi.I tako Ibrahim Pilav zatvori oi, murei proe mostom, pored kese sa dukatima, a srea ga zaista poslui te se i ne spotae o nju i lepo i bezbedno pree na drugu stranu.U ZDRAVLJU I DOBROM RASPOLOENJU

Mustaj-beg Maglajli bio je, kau, od onih prekih, zlih begova, koji sa kmetovima ne troe rei. Kakva god da je bila godina i ma koliko bila loa etva, traio je da mu se u ambare dotera ono to je smatrao da je njegovo. Nije vredelo aliti se ni moliti ga, a ako bi nekog zla pamet ili velika nevolja naveli da mu se obrati, uvreda i psovka bilo je jo najmanje zlo koje bi ga od prekog bega snalo. Mogao je to biti i udarac kandijom ili ujed psa, koga je napujdao na nesrenog molioca.Meu mnogobrojnim njegovim kmetovima bio je i neki Jovo Beljemez i u Mustajbegovoj kui u stvari u njegovim sarajima, poto je beg bio imuan i svoje kue opasao zidom pored ostalih poslova vrio je i dunost konjuara. Timario mu je atove, sedlao ih kad je trebalo, a stajao uz binjegta kad bi beg uzjahivao ili sjahivao, budui da je ovaj ve bio zaao u godine, a sa ovima, i rakijom koju je pio, pregojio se i oteao. Kad nije bio u slubi, odnosno poto bi obavio sve poslove u konjunici, kmet Jovo bi odlazio svojoj kuici s druge strane reke i, na ono malo batice koju je drao, sadio neto krompira i zeleni, pa je i od toga povei deo morao da daje begu, za potrebe njegove kuhinje.Desilo se tako jedne godine da je reka Bosna nadola, tako rei preko noi, poplavila i najvie obale, a sasvim prekrila zemlju koju je drao kmet Jovo, odnevi sa nje sve to je bilo posaeno i posejano. Bilo je to pred samo leto, odvie kasno da se zemlja ponovno zasejava, sve da je i imalo sa ime. Vidi nevoljni Jovo Beljemez ta mu se pie ostae mu ena i deca gladni, a, to je jo gore, nee moi begu da odnese deo koji mu je duan. Pa mada zna za preku begovu narav, on odlui da ugrabi trenutak kad mu se uini da je ovaj dobre volje i nema pri sebi kandiju i zamoli ga da mu oprosti ili bar odgodi plaanje dabina. U toj svojoj nevolji pouzda se i u to to radi posao koji je teko nadzirati (konj nema naina da kae jesu li ga na vreme napojili i nahranili), pa je beg prema njemu blai i meki no prema ostaloj posluzi, i nije se sasvim prevario. Dok mu je privodio konja, drei ga za ular, beg ga susrete pitanjem: Kako je, Jovo? mislei na konja, kome je jedna noga bila otekla. Zlo, beg-efendija! Odnese mi Bosna svu ljetinu. Nita, Jovo veli beg, koji je jutros zaista u boljem raspoloenju. to je bog uzeo, to e bog i vratiti. Glavno je da je iksan zdrav. Tako je, beg-efendija! potvruje kmet Jovo. Ama, vano je da je iksan i veseo. Ne vrijedi ovjeku zdravlje bez veselja. Ko ti brani da se veseli odgovara beg, poto se ispeo na konja, pa e ozgo, sa visine: Ako ti je poplava odnijela sjeme, donijela ti je mulj, pa e dogodine bolje da rodi! Prihvati iz kmetovih ruku uzde i kandiju, a ovaj se brzo izmae da ga ne bi njome opleo. Beg podbode konja, pa izjaha na kapiju.Ne proe ni mesec dana od tog razgovora, a predvee stie Mustaj-begovoj kui au sa desetinom sejmena. Ujahae pravo u avliju i niti ta pitaju, niti ta progovaraju. Samo predaju Jovi uzde da vezuje konje po dvoritu, a silni atovi ve se pogane po beloj begovskoj kaldrmi. Nasluuje kmet Jovo da su doli iz Sarajeva ili vezirskog Travnika, po nekom vanom zadatku, poslani od nekih silnijih monika, pa radi to mu nareuju i ni usta ne otvara. Nezvani gosti zanoie tu, u saraju, a Jovo ode svojoj kui i eni tiho, gotovo apuui, govori: "Rekao bih da ovo begu nee izii na dobro. Sve mi se ini da su to Delaludin-paini ljudi iz Travnika, asli doli sa katil fermanom, da ga ovdje dave ili ga tamo na vjeanje vode!"Rano izjutra kmet Jovo Beljemez, sa motikom prebaenom preko ramena, uputi sa begovim kuama. Bosna je opliala, preao je gazom, ispeo se na drugu obalu, i, taman kad e izbiti na carsku dadu, otvorie se kapije na Mustaj-begovorn saraju i izjahae sejmeni sa auem na elu, oni isti koji su sino tako iznenadno doli. Saeka u senci vrba da prou, ali, ba kad su nailazili pored njega, spazi meu njima Mustaj-bega vezana, posaena na konja naopako, odevena samo u gae i koulju, bez alme na glavi, ba kao da mu je sa njome ve i glava sa ramena skinuta. Iznenaen, proviri iz estara i pokaza se, a Mustaj-beg ga spazi i tuno mu se javi: E, moj Jovo, evo me vode prava-zdrava! E moj bee, rekoh li ja da nije dosta biti zdrav. Valja biti i u dobrom raspoloenju.Beg nemade kad ni da odgovori. Udarie konji u kas i podigoe iza sebe prainu. Ode oblai uz Bosnu, ka Sarajevu ili Travniku, a kmet Jovo, s motikom preko ramena, osta pored puta, pitajui se da li da ide begovoj kui ili da se vrati svojoj, gazom kojim je i doao.PRAVDA

Junuz Rebronja doao da trai seoskog hodu kod njegove kue i zatekao ga u nezgodnom poslu. Raspas, u bijelim gaama, ak i bez fesa na glavi, hoda iz velikog badnja pretae dibru u kazan u kome e pei rakiju posao koji ba nije za verskog ugodnika i as pre bi hteo da se rei posetioca. Ali Junuz, umesto da odmah izdui, sve se obzire ima li ko blizu, eka se iza vrata, zamuckuje i prekida sam sebe u po rei im se neko od ukuana pomoli. Izgubi hoda najzad strpljenje, pa se iskosi pravo na prolaznika. Hajde, zini, bolan, da ujem ta si htio. Vidi da sam u velikom poslu. Ma, eto, estiti hoda, velika mi je nevolja, a opet ne znam kako u ti je rei. Kako e? Ustima, kao i svi drugi, i rijeima koje na njih propusti. Dakle, ta si htio?Ali Rebronja jo otee, a sve se osvre ne bi li se uverio da ga niko ne moe uti: Imam veliku albu na svog agu, Osmana Tafru. Niti sam pristao da mu dalje trpim zulum, niti znam kako da mu doskoim. Pa, eto, velim, da upitam tebe. A ta ti to ini, Osman-aga? Ne bih rekao da ti uzima mimo treine. Niti je njemu to od potrebe, niti mu je do toga stalo. Zanima se on drugim stvarima. Eh, vidi, do tebe sam i doao zbog tih drugih stvari. Navrzo mi se, brate, na enu. Zar na erifu? Ma nee biti. ta e mu ona kod onakve njegove aginice. E moj hoda. Tue je, kau, vazda slae. as me alje u mlin sa itom, as u varo da prodam drva. A ja mimo njegove kue, a on preko moga praga. Reci, eto, je li to pravo, sve sudei po erijatu i po svetome Kuranu.Hodi se ne odgovara, a odvie se upleo u priu da bi napreac mogao da je prekine. Ma da se to tebi ne priinja? obilazi on stoga. Ako je agi stalo do tvoje erife, ta e njoj stari aga, kraj tebe, takvog delije? Zna i ti hoda kakva je enska ud. A ako joj aga i dolazi praznih gaa, ne dohodi joj i praznih depova. Pa se tako jedno s drugim namiri. Nego, reci ti meni ta da inim? Ako nju oeram, ko e mi paziti kuu, mal i djecu, a ako na njega kidiem jo u veu nevolju navaliti na sebe.Plai se hoda da e se ovo otegnuti i zaplesti. Ispae jo da je oveka uio zlu, a ugasie mu se i vatra pod kazanom. A ta da ti kaem? Kad veli da je tako i nikako drukije, a ti otii aginoj kui kad on doe tvojoj, i u njega je hanuma, po jo mlada i lijepa. Taman tako i inim! On mojoj erifi; ja njegovoj Emini. Zar! ote se hodi, pa oliza usne i namah sede na kladu. Tu, pored Rebronje. Aginici! Emini! A reci, due ti, je li emu? Jeste bogami, ba je svaemu. Pa to se onda ali? On tvoju, ti njegovu i eto ste obojica namireni. Nego, ugasie mi se vatra pod kazanom. A i ne znam ta u ti ja u svemu tome. Sem da ti svijetlim svijeom.Ali se Junuz Rebronja ne da oterati. Rairio se pred hodom, kao arav o prostrtom konopcu, i zatvorio hodi i prolaz i vidik. Ma nije samo to hoda. To bih ja jo i kabulio. Nego je uzeo i da mi pravi djecu. Priznae da to nije ala. Da je ala, nije. To ne mogu rei. Ali kako ja da ti pomognem? Kad ve odlazi aginici, to ih i ti ne pravi agi? Pa i pravim veli Rebronja. Dvoje do sad. Ma ta mi ne kae? A koje, bolan? Najmlae! Arifa i Naziru. Uf, uf ini hoda Pa eto, vidi, i tu ete biti na istom. I hoemo veli Rebronja. Zato sam i doao do tebe. erifa mi je opet trudna. Na jesen e se poroditi. Sa sreom, Junuze. Hairli dabogda. A bie i meni puniji mekteb. I tu si se, znai, sa agom namirio. Samo ne znam zato si doao do mene i na ta si se zapeo da se ali. Kako namirili, hoda? Meni aga gradi sirotinju, koju nemam ime da hranim, a ja njemu agovie, koje on zalae medom i skorupom. Kamo tu pravda, hoda? To sam i doao da te pitam.LA I ISTINA

Mustaj-beg Teskeredi, jedan od uglednijih i imunijih travnikih begova, opravi se u rano prolee, im su snegovi okopneli i putevi se proputili, na dugo putovanje u carski Stambol. Poao je da bi video sina, koji se tamo ve treu godinu kolovao na Velikoj medresi, i o kome su u usputni Travnik retko stizale vesti, pa i one nepouzdane kad su dobre, a neproverene kad oinskom uvu nisu najpovoljnije. Imao je jo jedan dobar razlog da krene. Neoprezno je, pre vie od godine dana, trgovcu, prolazniku, zajmio veu svotu novca, a ovaj mu se, poto je odagnao iz Travnika veliki delep kupljenih konja i volova, ne javlja vie, ne vraa mu dug, da se o kamati i obeanoj dobiti i ne govori.to u Stambolu, to u odlasku i na povratku, Teskeredi se zadrao gotovo pola godine, znatno due no to je verovao i mnogo vie no to je obrekao domaoj eljadi. Stigao je kui tek pred jesen, kad su mu se ukuani ve dobrano zabrinuli, a poznanici u ariji, pogotovo oni koji mu nisu bili skloni, ve ga i otpisali, raunajui da je nastradao na putu, samrtno se razboleo ili u Stambolu dopao neke krupne nevolje i zavrio u zatvoru i surgunu u nekom od manjih mesta Anadolije.Vratio se, meutim, u dobrom zdravlju i, po svemu sudei, u odlinom raspoloenju. Za sina je utvrdio da je, istina, omrao i ubledeo ali dobrog vladanja i u velikoj milosti svojih uitelja. Ve je i dobio prvo, istina jo skromno zvanje, koje e mu, sva je prilika, obezbediti dalje i ubrzanije napredovanje u slubi. Pa i sa onim stambolskim trgovcem, poreklom Bosancem, polo mu je za rukom da uspeno rei spor i, to milom, to silom, uz pomo uticajnih prijatelja, natera ga da mu ispovrti duni novac. Koristio je priliku da poseti Izmir, na povratku se ustavio u Jedrenama i jo nekim veim mestima, a uz put, u bazarima i bezistanima, nakupovao i svu silu stvari koje je teko nabaviti u Travniku, pa meu ostalim, i lepe ilimove kojima e ukrasiti kuni selamlik. Na dobrome hatu, sa karavanom tovarnih konja i u pratnji nekolicine naoruanih seiza, ujahao je u Travnik oko podne, enluei i izmeui puke.Vest se odmah pronela arijom, pa i celim mestom. Jedva je imao vremena da se ispozdravlja sa domaom eljadi i da na miru rua. Nije stigao ni da se estito odmori od napornog puta a ve su njegovoj kui poeli da pristiu gosti, roaci, komije i prijatelji, da ga sretnu, pozdrave se sa njim, a, bogme, i priupitaju ga ta ima novoga u velikom svetu i ta se ini u Stambolu i Velikoj porti, sa koje ni u vezirski Travnik ne stiu esto gosti, a sasvim retko domai ljudi kod kojih je serbez raspitivati se i slobodno sa njima o svemu porazgovarati.Svi su lepo i srdano primani, kao o domaem veselju. Kako su stizali, slueni su kahvom i goeni slatkim i erbetom, a Mustaj-beg, koji im je doao nekako vaniji i krupniji no to je poao, srdano je sa svima priao. Odlazili su omaijani slikama koje su se pred njihovim unutranjim oima otvarale. Ali, poto bi se vratili svojim kuama i pokuali da saberu ta su uli, a svojima ispriaju ta su saznali, pokazalo se da su se sve te mnogobrojne rei i vruci reenica svodili samo na to da je Mustaj-begu u Stambolu bilo lepo i da tamo ima mnogo ega znaajnog i zanimljivog da se vidi. Nije hteo nita da im kae o onom to nisu smeli da ga pitaju, a to ih je u stvari najvie zanimalo. Bilo je oigledno da je Mustaj-beg na tom putovanju izuio stambolsku mudrost da oni koji rado i mnogo govore, a spremno na pitanja odgovaraju, nikad nita znaajno ne kazujuDrei se arijskog reda koji urbu smatra svojstvom ljudi niega soja, a svako ispoljavanje radoznalosti osuuje kao znak prostatva i nevaspitanja, poslednji se na kapiji Teskeredia kue, tek predvee, kad se ve mrailo, pojavio travniki kadija, Aziz-efendija auevi, posle Mustaj-bega najznaajniji i najugledniji Travnianin. U crnom kaftanu, sa belo-utom ahmedijom oko fesa, odloivi na vratima firale, uao je Mustaj-begu, poto su odvojeni i otpravljeni svi zaostali gosti.Namestili su se u selamliku, po kome su ve prostrti ilimovi, doneti sa puta. Tiho gazei prila im je posluga i prinela im meze i rakiju, pa sad dvojica glavara, suseda i prijatelja, na miru mogu da razgovaraju i sa merakom da akamlue. Otvoreni su iroki prozori, pa u sobu uvire sve vazduh, pirka lak vetar koji razgoni dnevnu sparinu a u bati, pod kuom, uti liem te se ini kao da je travnikom dolinom, ispod Teskeredia kua, potekla velika reka.Mustajbega jo dri dobro raspoloenje, pojaano kunim rahatlukom i popijenim piem. Slobodno, po domai, podvio je noge na iljtetu, dugim ibukom ara po podu ispred sebe, a prema svome gostu dri se pomalo pokroviteljski, dobronamerno, ali i za zehru gotovo podsmeljivo, otprilike kao eherlija prema posetiocu stiglom iz kasabe, i ozbiljni, speeni, Aziz-efendija to osea, ali se ne buni i pretvara se da to i ne primeuje. Nagnut napred, prema razgovornom domainu, paljivo slua, mnogo i esto pita, klima glavom kao da na nekom nevidljivom rabou belei odgovore, a jedva skriva zavist to on, uza sav svoj ugled i vanost svoga zvanja, jo nikad nije imao prilike da se uputi na tako daleko i tako znaajno putovanje.Oteui svaku re, kako bi dobio vremena da se seti ta bi jo eleo da sazna, trei put se obraa Mustaj-begu istim pitanjem: Bio si, kae, u Stambolu. I sreno se otuda vratio? Jesam, ko to vidi potvruje Mustajbeg, kome se ve pomalo i drema. A jesi li, bolan, imao prilike da ode na Bosfor i vidi sultanov saraj? E moj Aziz-efendijo, ne samo da sam ga vidio, ve sam i bio u njemu. Ma ta mi nee rei. A je li ti se kako svidio? Plaho, dobar si mi, ovjee. Nita vee i ljepe nema na dunjaluku. Zna se! Kako bi drugaije i moglo biti kad je carsko. A sultan, slava Alahu i hvala? Nisi valjda i pred njega izlazio? Jesam potvruje Mustaj-beg koji se prenuo iz dremea i poispravio na seiji. I sjedio sa njime na divanu, ba kao ovo sad sa tobom. Aman jarabi! iuava se Aziz-efendija i iz tame posmatra Mustaj-bega, uagrenim oima sam sebi obasjavajui vidik. Progovori li sa njime? Upita li te padiah neto? Upita bogme. Za Bosnu, za Travnik, pa i za uglednije ovdanje prvake. ali se. Nee rei da je i za mene upitao. Ne alim se, dina mi. A da je upitao, upitao je. Kako, bogati? Tako. Kao da se neeg dosjetio, u jedan mah se pridie na prestolu, pa e meni prekorno: "A je li, Mustaj-bee, ne ree mi nita u kakvom se zdravlju i sastojanju nahodi travniki kadija i veliki na hafiz, Aziz-efendija auevi." A ti? Zaudim se to te sultan tako dobro poznaje, a poslije se i uplaim da e mi ovu greku uzeti za zlo i za kaznu surgunisati me nekud u Malu Aziju. Isti as temenam pred njim, molei ga da mi oprosti ovu moju zaboravnost, i kaem mu da si dobro uur Alahu, rahat i serbes u svom domu i vezirskom Travniku! Prijatelji smo i komije, nije u mene bilo nikakve hinle i zle namjere prema tebi, a propustio sam da te pomenem samo zato to nisam znao da si mu poznat. A on? Naljuti se sad izistinski. "Kako neu jadan znati za Aziz-efendiju auevia, najboljeg kadiju u cijelome carstvu, veli mi, nazivajui me svakakvim imenima. Zna za njega butum Anadolija, sva Rumelija, pa i cijela Persija sa Kurdistanom. Veliki vezir i ejh ul islam, kad god mi iziu na divan, bar tri puta ga pomenu, a kad neku odluku ele da pritvrde, uvijek kau: tako je, ne moe biti drukije, i ba tako bi to presudio i travniki kadija, Aziz-efendija auevi. Nego, im se vrne u Bosnu, prenijee mu moj carski selam", i, ne bih li stigao da ti to to prije kaem i pozdravim te s njegove strane, isti as me otpusti sa divana,Mustajbeg ibukom udari po podu, kao da i on ovom rei otputa svog sabesednika. Zalo je sunce i u selamliku se ve sasvim smrklo. Aziz-efendija se utiao, ne postavlja vie pitanja, pa se i ne zna da li je jo tu, u sobi. Proe tako nekoliko dekika, pa se travniki kadija ipak javi iz svog ugla, ali tie, i nekako promenjenim, mekim glasom: Moliu te, Mustaj-bee, doste i pobratime, da mi to jo jednom ispria. Znam ja da ti mene lae, ali te je ipak lijepo sluati. A moe se uzeti i za istinu, za toliko koliko se ovdje uje, pa bih htio da to utuvim i pritvrdim, da bih znao ko sam, ta sam i ta se o meni misli kad se naem sam, kod svoje kue, i o sebi uzmem da razmiljam.NA SASTANKU KOD KALAJA

U predsoblju kancelarije carskog i kraljevskog poglavara Bosne i Hercegovine, grofa Kalaja, sedi nekoliko bivih bosanskohercegovakih ustanikih prvaka. Meu ovima Golub Babi sa Krajine i Bogdan Zimonji i Mio Ljubibrati iz Hercegovine. Vie od sata ekaju da ih Kalaj, kao i svake godine o hajdukom urevdanu, primi i isplati im penzije koje im je carska i kraljevska vlada u Beu odobrila u znak priznanja za njihove nekadanje zasluge u borbi protiv turske vlasti i sultana u Carigradu. Pota je u Bosni, istina, ve uvedena i bilo je moguno, njenim posredstvom, poslati im ove prinadlenosti, ali je Kalaj, ili neko iz njegove svite, smislio da e bolje biti da se to ini iz ruke u ruku, ovde u Sarajevu, u seditu nove vlasti i u sobi njenog najvieg predstavnika. Jer, sela u kojima ive bivi prvaci teko su dostupna, pa ne treba dozvoliti da se oni u njima odvie osamostale i zamisle se knezovima. Za pare koje im se daju valja da se pomue, dolazei u Sarajevo, esarevom predstavniku na noge, a ne da im se novac donosi, kao danak ili kirija za Bosnu koja njima pripada.U novoj, tek podignutoj zgradi carske i kraljevske uprave palati kakve do tada nije bilo u Sarajevu i kakvu zbunjeni hajduki prvaci dotle nisu videli sa strahom boijim peli su se stepenitima po kojima su prostrti meki crveni ilimi u koje su im noge upadale sve do lanaka, a na svakom spratu sudarali su se sa posluiteljima u crvenom, paradnom ruhu, opivenom zlatnim gajtanima, ba kao da su kapidibae koji ih sprovode samome sultanu. Dvojica hajduka su u kratkim damadanima, a pop Zimonji u crnoj mantiji. Bradati i brkati, visoki, krupni ljudi, nelagodno se oseaju u namesnikovom predsoblju, i mada je i ono prostranije no cele njihove kue, ini im se da su u njemu nekako stenjeni i skueni, kao ovce oko kojih krui vuk. Zbili su se jedan uz drugoga, uvuenih ramena i pognutih glava ekaju u tiini da najzad budu priputeni poglavarevoj ruci, pa da opet ako ih ne oteraju u surgun u neke daleke memljive zatvore budu puteni svojim domovima.Tako, u tom iekivanju, Golub Babi, koji, kao i svi Krajinici, ima vie volje za razgovor i bolji smisao za alu no dvojica mrkih, mualjivih Hercegovaca, glasno se nasmeja i, da bi nekako prekratio vreme koje i njemu sporo protie, a rasterao brige koje ni njega ne ostavljaju na miru, dvojici drugova uze da pria. U rano proljee, ba kao to je ovo, lisica okoti est lisiia. Olizala ih je, podojila i pazila u svojoj logi sve dok nisu prohodali. A onda, hvatajui po najbliim zaseocima pilad i kokoke, hranila ih do kasno u ljeto kad i oni stasae da sa njome love i, uei lisiiju kolu, osposobie se da se sami o sebi staraju. Bilo je vrijeme da se raziu i da svako poe na svoju stranu.Posljednjeg dana, pre no to e se rastati, jo su zajedno jurili po ikari, igrali se i sunali na jesenjem suncu. Bilo im je lijepo i jedan od lisiia, najotresitiji meu njima, ne uzdra se da ne kae lisici:"Ba nam je danas bilo lijepo, majko! Ne znam da nam je ikad bilo ljepe. Eto, razii emo se kad se smrkne, a ba bih, majko, volio da znam kad emo se i gdje opet ovako sastati."Lisica samo zastade i isplazi jeziinu. Kod urije, sinko! Kod urije! lanu i otra dalje u umu.Otvorie se vrata, ue Kalajev sekretar, u tesnom crnom odelu, i pozva trojicu talaca da preu u susednu sobu, gde e ih carev predstavnik primiti. Eto! veli Babi, zakljuujui priu. I mi se ovdje sastadosmo da nam uzmu koi mjeru!PROVODADIJA

Izvesni Elijezer Gaon, trgovaki putnik, zastupnik fabrike ivaih maina "Singer", doao je svojim poslom iz Sarajeva u Viegrad, odseo u jedinoj tamonjoj gostionici, "Kod Lotike", a uvee se, u drutvu poznanika i daljih srodnika, alio na svoj nestalni, trgovaki, putniki poziv. Savetovali su ga da promeni zanimanje, oeni se, i, sa steenim mirazom, otvori neku radnjicu, eto, tu, na primer, ba u Viegradu, ako mu je to po volji.Slua to Gaon pa setno odmahuje glavom. Veli: jo bi nekako i naao novaca, koliko za poetak, a budui da zna neto i od mehaniarskog zanata, moda bi upravo ovde mogao otvoriti radnju za opravku maina, ali bi prethodno zaista trebalo da se oeni kako bi imao ko da ga pazi, kuva mu i krpi ga, a gde e on, takav kakav je, omali i boleljiv, uz to stalno u pokretu, pronai valjanu devojku koja bi htela da poe za njega. To bar nije teko! javio se Mario Atijas, berberin ovdanji. Ima ljudi i ena koji e posredovati i pomoi mu da nae nevjestu. A ne fali ovdje ni djevojaka. Eto, Rifka, Kampusova, na primjer, ker Monija Kampusa, mesara, zgodna, zdrava cura, ve odavno stasala za udaju. Moda bi pristala da poe za njega, a otac, Mom Kampus, uz nju ponudio i povei miraz.Poto i ostali za stolom izjavie kako je Atijas doao na dobru i srenu misao, kad se setio Kampusove Rifke, nevoljni Gaon, kome se, mada se vreme ve primaklo sitnijim zorskim asovima, ne odlazi u pustu, hladnu i vlanu sobu prenoita, eka se po glavi i gotovo ve pristajui pita jo jednom Atijasa: Dobra, kae? Bez tjelesne mane? Zgodna, lijepo graena. Ja ti zato jemim! Pola bi za mene? Zato da ne, ako bi se sa njom porazgovaralo. Nisi ti loa prilika. A stari Kampus bi dao miraz? Kako ne bi. Rifka mu je najstarije dijete i vrijeme joj je da se uda.I tako, posle razgovora, Elijezer Gaon ostavi Atijasu da udesi vienje sa devojkom, a da sa ocem ugovori sve ostalo to je, po obiaju, neophodno da se uradi u takvim sluajevima. Vienje je zaista ve sutradan uprilieno u jednoj od prijateljskih kua, a Rifka se pokazala zdrava, drusna, crnokosa devojka istina ve malo poirih bokova i Gaonu se istinski svidela. Kakav je on utisak ostavio na nju nije bilo poznato, poto ona sama nita nije govorila, a nisu je za to ni pitali. Izvesno je, meutim, da je stari Kampus obeao dovoljan miraz, jer su zaruke uskoro sklopljene, a ugovoreno da se svadba obavi na jesen u Sarajevu, poto Gaon sredi svoje poslove sa "Singerom" i nae pogodan smestaj za sebe i svoju izabranicu.Prolo je tako pet meseci i za to vreme izmenjeno nekoliko pisama izmeu Sarajeva i Viegrada, a Gaon je, spremajui se za enidbu, naao skroman stan na Mejtau i bacio oko na malu radnju u ariji, u blizini Kujundiluka, u kojoj bi sa dobijenim mirazom otvorio radionicu, i tako bi se sve i zavrilo da Elijezer Gaon, po nekoj srei ili nesrei, svoje namere nije poverio prijatelju Samuelu Goldmanu, zastupniku "Paromlina", koji je, i sam ve umoran od skitnikog ivota, odobrio njegove planove, izjavljujui da je spreman da mu se nae pri ruci i pomogne mu skromnijim zajmom, pod povoljnim uslovima. Ali, kad ga je upitao da li je naao mladu i od Gaona saznao koga je izabrao, malo se iznenadio i kao ohladio, a toliko mu se promenio izraz lica da to nije izmaklo ni rasejanom Gaonovom pogledu. Video je da ovaj devojku poznaje i da neto o njoj zna. Saleteo ga je da mu to kae, a ovaj u zao as popusti, nae se blie svome drugu, i apuui mu gotovo na samo uvo, ispria takve neke stvari da Gaon poe da bledi i drhti, pa najzad plati raun u kafani, podie se od stola, i pogruen, obuzet tunim mislima, ode svojoj kui.Prekide sve pripreme oko iznajmljivanja stana i radnjice. Uputi se odmah u Doboj, Tuzlu i okolna mesta sa svojom torbicom i knjigom u kojoj su naslikani modeli "Singerovih" ivaih maina sa oznaenim cenama i uslovima kredita. Buduem tastu i verenici Rifki nije napisao ni rei i izgledalo je kao da je bez traga iezao.Vratio se u Sarajevo posle mesec dana. Nije otiao u Ameriku, niti se iz oajanja utopio u reci koja protie kroz Tuzlu. Umoran i pomalo zaputen pojavio se opet u kafani u kojoj se i ranije mogao nai: igrao je bilijar i pio kafu kod "Parka", a uvee, uz pivo, sedeo kod "Sameka". Tu ga je jedno vee i naao Mario Atijas, koga su Kampusovi uputili ovamo da potrai njihovog iezlog zeta. Lijep si mi ti drugar doeka ga Gaon. Otkad imam takve prijatelje, neprijatelji mi nisu vie potrebni. Zato, pobogu, Elijezere? ta sam ti skrivio? iuava se Atijas, toboe uvreen, a zna, ili bar nasluuje, zato se Gaon ljuti. Jo pita zato? Htio si da mi podmetne djevojku s kojom je cio Viegrad spavao. Sve sam to saznao. Ima ljudi koji su iskreniji drugovi od tebe koji mi doe ak i roak. Lau, lau! brani Atijas sebe i Rifku, a onda, videi Gaonovo lice koje se smrklo i kome suze blistaju u oima, nasluujui da je Gaona neko uputio u viegradske tajne, popustio je za jednu kariku. Pretjeruju, pretjeruju, Elijezere. Nemoj sad da si i ti na kraj srca, per amor di dio. Kako pretjeruju! A David Perera i Jakov Konforte, onaj to je uio kolu u Beu, da o drugima i ne govorim tu se Gaon nagnuo prema Atijasu, preturivi au sa pivom koje se razlilo po stolu, i uzeo da mu reda spisak ljudi s kojima je Rifka Kampusova vodila ljubav u kasabi. Cio Viegrad, cio Viegrad! ponavljao je uzbueni Gaon. Ne iskljuujui ni Vlahe, ni Turke, a ni roake, kakav si ti. Je li tako? Da li sad pretjerujem? Pretjeruje, brate, pretjeruje brani se Atijas, koji vidi da je uhvaen u lai kako da ne pretjeruje! Pa i ta mi je Viegrad. Kao da je Viegrad isto to i Be, Pariz ili London. Kasaba, obina, kasaba! Nema u njemu ni hiljadu dua, raunajui ene i djecu. Je li tako, Elijezere? Je li tako, odgovori? Tako je! priznaje nevoljni Gaon, pritenjen ovim injenicama. Eto, vidi li? Nego, da se ne sporimo vie oko toga. Bolje da popijemo jo neko pie. Ovo si ionako prosuo veli Atijas, pa poruuje gazdi Sameku da im poalje za sto flau sa vinom i tanjir sa mezetom.Ostali su tako u krmi do duboko u no, a onda, pomalo i nakresani, oslanjajui se jedan na drugoga, krenuli preko Latinske uprije i, prepreivi Predimaret, strmom, tamnom ulicom, poeli da se penju ka Mejtau, gde e obojica noiti. Gaon kod svoje kue, Atijas kod nekih bliih roaka, i dok se tako polako penju, Atijas, pijaniji, primie se Gaonovom uvu i na nj mu apue: Eto, a ti jednako zapucao: cio Viegrad, cio Viegrad! Kao da mi je Viegrad isto to i Njujork. A, kaem ti, Rifka Kampusova je ba fina cura i nee se pokajati to e je uzeti. Ja se, moj bratac, u to razumijem i znam ta ti preporuujem. To ti je kao to ti govori svojim muterijama za "Singerove" maine: "to vie radi, sve je bolja!"ALBA

Komija Meho Kurt, omali i urav ovek, doao hodi da trai savet. Bezbeli onda kad je njemu najzgodnije, pred iindiju, poto je posvravao sve domae poslove, a ba u vreme kad je hodi najnezgodnije i najmanje stalo do razgovora. U onaj tihi, predveernji as, kad se sve smiruje, a on se predaje blaenom utanju koje naziva razgovorom sa bogom.Svratio je bos, u gaama i koulji, kako se zatekao kod svoje kue, a ne vidi se da ita nosi u ruci, niti da mu je mahrama sa pekeom u nedrima. Oprosti to ti dosaujem veli i, neponuen, seda na klupu pored hode, a naslanja se na zid, kako e i njega ogrejati sunce poslednjim, toplim veernjim zracima. Od nevolje mi je i doao sam da se sa tobom posavjetujem. Ba sad? Je li tolika prea? ne uzdra se hoda da upita, a oseti kako mu utee misao kojom se bavio i uzdahnu, svestan da je vie nee lako dokuiti. Koja ti je opet muka, Meho? Hajrija! Nee da me slua. to god ja naredim ona na svoju obrne, to god ja kaem ona otpovrne. Eto, maloas joj rekoh da pristavi to za veeru, o ona do komike, toboe da zajmi soli, pa tamo ostade i evo je nema vie od sahata. Ne mogu joj to dalje trpjeti, a ne znam ta mi je initi. Da joj govorim, ne pomae. U nje jedna usta, a stotina jezika. Da je udarim, ne smijem. Moe mi sian ili sru staviti u kafu. Pa ta bi htio od mene? Hoe li da je ja pozovem i posavjetujem? Ne, amana ti, hoda! Kakva je napasna, ne bi ona to ni tebi otrpjela. Moe te jo i uvrijediti, a meni se poslije svetiti to sam ti se poalio. Kako ti kae, Meho. Tvoja ena i tvoja briga. to si onda k meni dolazio i ta od mene trai? Onako, estiti hoda, da bar sebi malo olakam, i oprosti to sam ti dosaivao veli Meho, pa se s uzdahom die sa klupe na kojoj mu je bilo prijatno sedeti i sporim se korakom upuuje svojoj kui. Hoda osta sam, ali ne moe vie da se seti lepe misli koja mu je pobegla, a nema vie ni vremena da je juri. Sunce se priklonilo zapadu, vreme je veernjoj molitvi i poinku.Nekoliko dana kasnije, u isto takvo predveerje, eto ti opet preko hodine avlije njegovog komije Mehe Kurta, onako bosog, u gaama i koulji, pa e pravo ka hodi, kome, im ga vide, misao kojom se bavio, stue kao riba pod kamen. Merhaba! doekuje ga, a ve se pomera na klupici pred kuom gde e, zna se, komija Meho Kurt sad sesti. Akobogda? pita, gledajui ga. Zlo! Ne valja! Nikako ne valja! huke Meho, nametajui se ve pored hode. ta je? Koja ti je opet nevolja? Koja? Zna se koja. Hajrija, a koja bi druga. Ko je ovjeku vei dumanin od roene ene. Hajrija? Pa ta ti to opet uradi, dobar si mi ovjee? ta mi uradi? Upropasti me, naisto. Dao sam joj pare i poslao je u ariju da Suljagi Kehri plati dug za bakaluk, a ona, bog je ubio, svratila u bazrdane i sve potroila na kanu, bjelilo i neke inuve. Njoj, veli, vrijeme prolazi, a Suljaga Kehro moe i priekati. Pa, ta e sad? pita hoda, da ne bi on morao da odgovara. Ali mu ni to mnogo ne pomoe. To sam tebe doao da pitam, estiti hoda. Po erijatu imao bih pravo da je otpustim. Da oeram neposlunu i rasipnu enu. Je li tako? Tako je. U itabima tako pie. A ta si naumio? Hoe li? Bih ja, a i zasluila je. A opet mi doe nekako ao. Draga mi je, i, ako je oeram, ostau bez nje, pa e ispasti da sam sebe kaznio bez ikakve svoje krivice. Nisam ja potroio pare na inuve ve ona. I to da ja na pravdi boga ostanem bez ene zbog tamo nekog bjelila, kane i altumbaa. Je li tako, hoda? Bie, kad ti kae. Ne znam samo ta ti ja tu hou? Nita mi i ne treba, hoda. Ja to samo onako, koliko da malo popriamo veli Meho Kurt, pa se die da ide svojoj kui. Ali posle nedelju dana eto ti ga, u zao as, opet pred iindiju, pravo na hodinu klupu, i ne pozdravlja se sa hodom i ne gleda ga estito, ve mrk, sav pokisao i usukan, samo se savi pored njega. Aman! jauknu, kao da ga stomak boli. Ubiu je. Glavom u joj o kaldrmu i svu je izgaziti nogama! Koga bolan? Koga e ubiti? Koga? Kuku, kurvu, Hajriju. Nikako joj ne mogu halaliti. Moram joj presuditi, pa ma ta poslije bilo? A to, jadan, ta ti je sad toliko skrivila? ta mi je skrivila? Jo pita, hoda. Nije dosta to mi troi pare, ve je od neko doba uzela i da me vara. Nakanira kosu, nabijeli lice, pa, onako udeena, u najboljim alvarama i koulji od tankog beza, izlazi na kapiju i tu po vas dan stoji, mjerkajui ljude to prolaze ulicom. Mnogo bi me samo osudilo, da je neto ubijem? Bogme se i ja bojim! Eto, vidi li, dobro da sam te upitao. Moda bi ipak bilo bolje da je samo oeram, pa neka se ona sama ubija kako zna i umije. Nego se bojim. ega se boji? prekida ga hoda rasejano, jedva ga sluajui, sve jednako gonei onu svoju misao o ljudskoj srei i nesrei i ovome svetu koji mu se ini naopako sazdan. Bojim joj se brae veli mu Meho. Trojica su i sva trojica opasne ukoljice. Ubie me, pa ta u onda? Ti nita. Ja u morati da ti itam dovu, a ti e serbez u zemlju. ali se! veli Meho, gledajui hodu pored sebe. A ja doao do tebe u svom golemom jadu.Poispravio se hoda i odvojio od zida na koji je bio naslonjen. Gleda komiju u beloj koulji i gaama i, tamo na sokaku iza njegovih lea, ljude koji promiu pored njihovih kua, svaki za svojim poslom i sa svojom brigom, idui odnekud iz arije. Zamislio se, pa i zaboravio na Mehu Kurta pored sebe. Raunao sam da e mi pomoi! prenu ga ovaj skrueno. Ako nikako drugaije, a ono bar savjetom. Ueniji si i mudriji od mene, a i kao hoda duan da me poui ta da uradim.Trgnu se hoda iz svojih misli. A ona jedna, najvanija, to ju je maloas dohvatio otima mu se i praaka kao velika pastrmka u ruci. Zna ta? veli on komiji Mehi. Najbolje bi bilo da ti pree na vlaku vjeru!Zinuo Meho, iznenaen. Ne veruje svojim uima. Da preem na vlaku vjeru? Misli da bi mi to pomoglo? Imaju li oni bolji nain sa enama? Ne znam da li bi tebi pomoglo, ali meni bi sigurno! Tebi, hoda? Kako to misli? Tako, Meho, ako pree na vlaku vjeru, pitae za savjet popa Duana. On e onda biti duan da ti odgovara, a mene e ostaviti na miru.ZA VREME ANEKSIJE

Godina je 1908, deset asova je u Maglaju. U Ibrinoj kafani, u blizini novoga mosta, okupili su se dokoni zanatlije i duandije. U njihovim radnjicama ih ne eka posao, a radi su da saznaju novije vesti, koje se apatom prenose s usta na uvo, poto novine retko stiu u Maglaj, a nema drugih naina da dokue ta se zbiva u velikom svetu. Svaki sedi sam za svojim stolom. ini mu se da ih je tako vie u kafani, svakom od njih izgleda da je u njoj nezavisan, svoj gospodar, i nema potrebe da misli ko e kome morati da plati kafu. Kafedija Ibro podstie ar, hue u dezve i ibrike, brie ih krpom i isteruje na njima sjaj, a gosti gledaju kroz prozore ta se zbiva, dole, na pazaru, i ko sve prelazi s jedne obale reke na drugu. Ali, malo ta ima da se vidi sem dvojice austrijskih andara, koji s bajonetima na pukama jednako etaju mostom, kao da mu mere duinu, ili ekaju nekoga s kim imaju ureen sastanak.Posmatrajui ta se zbiva a nita se ne zbiva uistinu svi iekuju da se neto desi, ali se u Maglaju ve odavno nita ne deava, a ne znaju ni ta bi eleli da se desi, jer, ma ta se desilo, njima etvorici od toga ne bi bilo nikakve hasne, niti bi im bilo bolje no to im je sada. A ni sada, ini im se, niti je njima dobro ovde, niti vide dobra u svetu.Otvaraju se vrata kafane i u nju ulazi Meho utuk, koji dole, pod mostom, pere creva, a sui ih posle u svom dvoritu. I mada se ponekad i poslui miriljavim sapunom, ne moe da od sebe odagna zadah kojim mu je ve i koa proeta. Umorio se, skvasio, i sad je doao u kafanu ne bi li se osuio i za male pare upriliio sebi neki prijatni trenutak. Od svih koji su se tu nali on je najsiromaniji, s najgorim zanatom i s najmanje ugleda u ariji u kojoj se to ne prata. Uvek ona ima nekoga s kim se ali i koga moe da ismeva, pa to zna i Meho utuk, nevoljno ak i pristajui na tu ulogu, jer je to jedini nain da i on uestvuje u igri i s ovim istaknutijim sugraanima sedi u drutvu. Doli su ovamo pre njega, videli su kako prilazi kafani, i, dok se peo uza stepenice, mogli su da se dogovore kako e mu ovoga puta podvaliti, zabaviti se i razbiti nekako svoju dosadu, a zatakati neprijatne misli koje i njih mue.Meho oprezno proviruje kroz jedva odkrinuta vrata i tek onda preui, ulazi: pokuava da oceni kakvu su mu ujdurmu ovog puta smislili, i, mada je spreman da poneto otrpi, nije mu svejedno ta e to biti, a eleo bi da proe sa to manje tete. Merhaba, Mujaga! javie se prvom na koga e naii. Merhaba, Meho! odgovara mu ovaj mirno. Merhaba, Suljo! Merhaba! Merhaba, Sadik-efendija!Ispozdravlja se tako sa svima gostima i Ibrom kafedijom, pa kako ga niko ne pozva da mu se pridrui, niti pokaza elju da ga bilo ime asti, poto napravi krug po kafani, spusti se umorno i s uzdahom za jedini, najmanji, neposednuti sto u samom uglu, odmah pored vrata. Svi ute, kao da su utonuli u neke krupne misli, a Meho othuknu kao ovek koji se podigao od tekog posla. Kafedija Ibro i dalje posluje za poretom, i dezve, jednu po jednu, ostavlja na policu vie sebe. Uzima krpu preko ruke, pa se polako, klatei se, upuuje ka novom gostu, dok ispod njega pucketaju i savijaju se tanke daske poda. Staje ispred Mehe utuka i, gledajui nekud mimo njega, kroz prozor, prema ariji i mostu po kome jednako etaju ona dva andara, upita ga: ta e? Je l' ja? udi se Meho i obzire oko sebe da bi video da li to kafedija njega ili nekog drugog slui. Zna se ta ja pijem. Kahvu? Ja! A kakvu e kahvu? Ala turka ili ila franga?Nije se nadao tome pitanju. uti, ne odgovara, a ute i ostali gosti u kafani, ekaju ta e Meho rei. Ibro kafedija, koji i dalje gleda povie Mehove glave, kroz prozor, pa se i ovaj osvrnu za njegovim pogledom i spazi na mostu ona dva andara kako etaju po njemu, a bodei na pukama sve im bleskaju kao ribe u vodi. Ima li i jednu i drugu? pita Meho, najzad, da bi dobio na vremenu i smislio za ta e da se izjasni. Uini mu se da se gosti u kafani smekaju, a kafedija Ibro, ba kao da je u oficirskoj kasini, u Doboju, brie belom krpom pred njim sto, klanja se i odgovara: Imam, kakvu god se naredi.eka se Meho po temenu sa dva prsta podvuena pod fes. Zna ta veli mu ozebao sam jutros u vodi, pa ti meni uur Alahu, svari jedan aj. Mogu, mogu, efendija! Nego reci ti meni, kakav e aj. Ruski jali ingleki?Meho utuk, crevar ovdanji, od zanata koji nije ni ugledan ni prijatan, navikao, da prosti, svakakva govna rukama da pretura, zna da su vremena mutna i da je u njima i takvima kakav je on opasno se izjanjavati. Gde da se on, ovako mali i neznatan, opredeljuje meu velikim silama koje oko Bosne hoe da zarate.Pouta malo, virnu kroz prozor put andara na mostu, pa e kafediji Ibri, koji se ukipio iznad njega. Zna ta ... daj ti meni jednu vodu ... veli mu, a poto u taj mah svi u kafani prsnue u smeh, Meho se die, a krv mu navali u glavu. A vi zausti prema njima, ali se seti da su to gazde i ugledni ljudi, s kojima se njemu nije svaditi. A ti Ibro idi u ... popravi se, opsova ga krupno i iz istih stopa izlete na vrata.Smeju se jutronji gosti, ali i njima skrenu pogled na andare i videe kako se preko arije uputie Ibrinoj radnji. Merhaba! Merhaba! poee da se zdrave i jedan po jedan uzee da se razilaze ispadajui urno iz kafane.PITANJA

Na sarajevskom Predimaretu, u kafani Ibrahima Oroza, odmah blizu takozvanog "slatkog oeta", na kome su se stekle etiri poslastiarnice, okuplja se od nekog vremena mlai svet i pred podne-namaz, umesto da ide u Begovu damiju i u njoj klanja, sedi ovde i, onako dokon a obesan, bistri politiku. Ba pre neki dan je u Beu, a zatim i u Sarajevu sveano, objavljeno pripajanje Bosne i Hercegovine zemljama Habsburke monarhije. Uzbunio se ceo svet. Velike sile prete ratom jedna drugoj i sad se o tome pria i meu mlaim gazdama u Ibrinoj kafani. Jedni kau da je to i bolje, jer bi inae Bosnu prigrabila Srbija, a Hercegovinu Karadag Crna Gora, pa bi muslimanskom uvu sasvim odzvonilo, a begovatu pogotovo. Drugi se ne slau, i jo veruju da bi bilo moguno preko Sandaka uhvatiti vezu sa Turskom. Trei misle da bi Bosna i Hercegovina mogla biti i samostalna, pa se pozivaju na Hadi-Loju, Husein-kapetana Gradaevia, Zmaja od Bosne, Ali-pau Rizvanbegovia i jo neke prvake koji su u odbranu bosanskih prava svojevremeno ustajali protiv austrijskog esara i samoga sultana.Zagrejali su se u tom razgovoru, pa poeli i da se nadvikuju, sasvim zaboravivi da bi tue uvo moglo da uje njihov razgovor. Popili su kafu, pa sad, dok se u susedstvu zatvaraju epenci i mumini odlaze u damiju, kafedijskom momku trae jo po jednu kafu, hladnu vodu i slatke lokumie. Pa nastavljaju sa slinim priama sve iz poetka. Boga mi je Husein-kapetan doao sa vojskom sve do Jedrena i da ga ne izdade Skodra-paa, ae uzeti i stolni Carigrad veli jedan. Odbranio bi Bosnu i Hadi-Lojo, da je bilo vie sloge meu naim prvacima. I sad bi se moglo neto uiniti da nije raznih kukavica koje nam ne daju da ustajemo. Jeste, pa biste obrili, ba kao i oni koje ste pominjali. U bukagijama, posaeni na konja naopako javlja im se iz tame neiji rapav glas i, obrui se na tu stranu, primeuju Husagu Kerkeza, upravnika ovdanjeg zatvora, koji je u sivoj uniformi, sa ljubiastim trouglovima na okovratniku i zvezdicama od poutele kosti pod vratom.Uutae napreac, a onome to se najvie estio zastade i kafa u grlu. Grumen mu zapara jednjak, pa poe da ga iskaljava. Posta im tesno u kafani i poelee da idu, ali im nezgodno da to ine naglo, kao da bee.Podie se prvi Husaga, i, pritegnuvi sablju o bedro, jo se u prolazu osvrnu prema njima. Svaka je vlast od boga, momci. To vam ja kaem, a ako ne vjerujete meni, pitajte druge. Samo, nastavite li ovako kako ste otpoeli, bogme e drugi pitati za vas. I to ee no Husaga, koji vam je sa oevima na jaliji igrao handajsa.Pa izie na vrata, a momci ga ispratie pogledima, sve dok ne ieznu prema Baariji, idui verovatno ka zatvoru u Hasan-kuli.Platie i oni troak, a vreme je uostalom da se vrate svojim radnjicama. Vlast je od boga! javi se onaj najei, kome je zazorno da se prizna pobeenim. Da vidimo onda prvo ima li boga? Ko e ti to rei? pita ga onaj to se pozivao na Husein-kapetana Gradaevia, Zmaja od Bosne. Da upitamo uz put nekog mumina i hafiza, na koga prvog naiemo predlae trei i tako, dok ostali otpadoe, njih trojica uputie se niz Predimaret i natrapae na epenak starog hadi-Sulejmana Kemure, koji je sred duana i sad uio u nekoj knjizi, prebirui po njenim stranicama i vlaei prst na ispucalim usnama. Merhaba, Sulejman-efendija! javie mu se sva trojica. Je li serbes sjesti malo sa vama? Htjeli bismo neto da vas upitamo. Jeste, jeste, kako da nije. Otur, tu na epenku. Da ujem koje vas je dobro nanijelo veli starac tankim, maijim glasom, a zaklapa knjigu. Pa, eto otee najvatreniji meu momcima razgovarali smo u kafani kod Ibrice Oroza i tako, u rijei o prilikama u svijetu, malo se sporekasmo i neko se meu nama upita imali li boga kad se pored njega mogu da deavaju ovakve stvari sa dinom i naim adetom. Neki kau nema ga, drugi ima ga, a trei samo ute, pa e ba oni predloiti da nekoga upitamo, i tako, eto nas pred va epenak. Ko e nam bolje odgovoriti, mislimo, no takav hafiz kao to ste vi, koji ste uili kole u Carigradu, dva puta na abu ili i jo i sad se po vazdan sa knjigama druite. Tako je! potvruje drugi, sedajui na dasku epenka. Pa nam sad recite, po istini, ta mislite: ima li ga ili ga nema?Sulejman-efendija Kemura izvue suvi, krivi prst iz knjige u krilu i okrenu ga put trojice momaka, kao da kukom pokuava da ih uhvati.Ali ne odgovori odmah. Zamisli se, uze da gladi tanku bradu, a plavim oima ara po tavanici kao da kroz nju gleda u nebo i na njemu jo jednom proverava ima li tamo zaista boga koga ovi momci trae. Pa se najzad odlui i obrnu oi ka njima. ta da vam kaem ree im tihim glasom. Nikad ga nisam vidio, niti sam govorio sa njime; ak ni onda kad sam bio na abi. Sve knjige koje sam itao i sve sure svetoga Kurana govore mi da ga ima, a opet, kad razmotrim ta se na svijetu ini, rekao bih da ga nejma. Pa ipak, iako se meni ini da ga nejma, nikako vam to ne smijem rei. Jer, ako ja vama kaem da ga nejma, a on ipak bidne, onda, onda... teko meni. Ejvala, efendija! zahvaljuju mu trojica momaka i podiu se manje raspoloeni, pomalo ve i brini. A hafiz, hadi-Sulejman efendija Kemura, pogaa kakve su razgovore vodili i ta njih u stvari mui, pa e im jo na polasku. Ako i nije sve kako valja, onako je kako jeste. A ko hoe da dograuje kuu boiju, mora taj posao i da plati, ba kao kad popravlja tavanicu na sopstvenom stanu. Valja vidjeti isplati li se to i koliko staje ta opravka.PODANIKA ODANOST

Ibro Korkut, trgovac ovdanji, na sarajevskom Predimaretu priom zabavlja okupljeno drutvo:"Nali se davno, jo u Delaludin-paina vremena, tu, u kafani pred bezistanom, nekolicina sarajevskih arinlija, aga i begova. Dan je lijep, sunce ih pred podne namaz prijatno grije, a oni egleniui, puei i pijui kafu, seire prolaznike kako koji naie ulicom. Sve ih znaju, za svakoga su kadri da ispriaju neku priu, iznesu mu neku ikarmu i iznau manu, pa e mu, od objesti i pasjaluka, naroito ako je ovjek skromniji i siromaniji, i dobaciti neku rije kojom e ga naruiti ili ismijati. Zabavljaju tako cijelu kafanu, a meu njima najvie se istiu i prednjae trojica najuglednijih i najbogatijih: Edhem-aga Beirspahi, ije je pola Kovaa, Meho Tuzli, koji dri veliki han u ariji, i Asim Kazanfer, kome je otac, tu skoro, ostavio u nasljee pare, pa ih Asim veselo troi ne brinui o poslu.Rahat su. Sve im je po efu i meraku, pa su uzeli fursat i ba nikome ne daju da s mirom i bez tete proe. Samo to novi prolaznik promoli glavu, idui Ferhadijom iz Latinluka ili emalue, ili izviri sa suprotne strane, dolazei od Isa-begove damije, ve mu pominju oca ili majku, odmah zatim izdjevaju imena, poganei ga, ba kao da ga gaaju onim to se ne uzima u ruku. Govore glasno, da to i drutvo oko njih uje, pa ako to to kazuju i ne dopire svakad do prolaznika, ipak ovi, i po pogledima i pokretima arinlija u kafani, osjeaju da su njima na meti, noge im se same od sebe sapliu, a koljena pod njima mekaju i klecaju kao da su od tjesta.Veselo drutvo tjera tako svoje ve vie od sata, kad, u zao as, pravo pred njih izjaha au sa desetinom sejmena, a odmah za njime strani Delaludin-paa glavom, na bijesnom arapskom konju, u zelenoj, zlatom op-ivenoj dolami, sa elenkom i tri tuga na saruku. Uza nj nekoliko ajana iz svite i na kraju opet odred sejmena sa auem na zaelju. Odjahae urno prema ariji i izmakoe im iz vida, skrenuvi uzbrdo, ka Kovaima i utoj Tabiji, tvravi iznad grada. Iza njih osta ulica prazna, kao da je proljetnja bujica namah sve sa nje sprala.Ode za uglednicima i tutanj konjskih kopita, a osta muk i zabuna. ute trojica raspojasanih aga. Najradiji bi bili da nita nisu vidjeli i da ranije nita nisu govorili. Ali, poto su to toliko glasno inili da ih je sluala cijela kafana, ne moe im ni sad biti da ni rijei ne kau o ovima to su maloas proli. Bilo bi to gore no da su ma ta nezgodno kazali, jer, kad su svima nalazili mane, moglo bi, ne daj boe, ispasti da su u ovih tolike da ih ni pomenuti ne smiju. Svjesni su u kakvom su se nezgodnom poloaju nali i dobro znaju da su sad na njima ustavljeni pogledi gostiju u kafani, ba kao da su i oni prolaznici na ulici. Valja im odmah, isti as, neto rei, jer, potraje li jo samo neki as tiina, ona e sama sobom sve najgore iskazati i bie kasno da se ita glasnim izjavama popravlja.Prvi se pribrao Asim Kazanfer, ba kad je poslednji au zamicao iza arijskih epenaka, i, obrui se svojim ahbabima, rei e prvu pohvalu koja mu pade na um, i to glasno, kako bi je i ostali u kafani uli: Da silna ovjeka. Nema takvoga odavde, od Suljagine kafane, pa sve do stolnoga Stambola. Malo je upade mu odmah u re Meho Tuzli, pa potvruje, udarajui akom po stolu. Nema slinog idije u cijeloj turskoj carevini. Podbaciste, bogme, mnogo podbaciste nadoveza se i Edhem Beirspahi, prekorno odmahujui glavom. Takvoga junaka i boijeg ugodnika nema na cjelom dunjaluku. Je li tako, ljudi? upita i osvrte se ali utvrdi da se kafana u asu bee ispraznila i niiji pogled da ga sretne.Ibro Korkut, koji to pria, stade, i zauta, kao da je zavrio. I? pitaju ga sluaoci. ta bi? Nita! Kako nita? Na ta e ti onda pria? Tako veli Korkut. To vam je sve i nema tu nita da se doda... samo da je Asim Kazanfer, onaj to je prvu ali najmanju pohvalu izrekao, osvanuo ve sutradan u zindanu ute Tabije. A sve mislim da ni Meho Tuzli nije proao bez globe i batina.SAHAT

Budui da su te godine u Posavini rodile ljive kao nikad ranije, a radnja koju je drao u Doboju bee mu se gotovo sasvim ispraznila, Mehmedalija Korkut jedan od sitnijih, ali zato vetijih i snalaljivijih aga, koji su se, videi da je slaba vajda od aginstva i kmeto-prava, na vreme opredelili za trgovinu odlui napreac da novom, tek zavrenom prugom, otputuje u daleki Be. Raunao je da e tako izbei posredstvo nakupaca prilikom prodaje ljiva, a i posrednike pri kupovini robe, kafe i eera u prvom redu, pa tom utedom u najmanju ruku pokriti trokove puta. To to bude video u Beu ostae mu besplatno, kao zarada i ist ar.Tako je nekako i bilo. Umesto da se na Savi, u Bosanskom amcu, pogaa sa nakupcima koji su ga ucenjivali, pretei mu da e otploviti sa dereglijom, a njemu ostaviti ljive da istrunu na obali. Iako se u carskom gradu sporazumeo sa trgovcima na veliko, a njihovim posredstvom, po nioj ceni, kupio i espap za koji je znao da e se u Doboju prodavati kao halva. Pa se tako, posle pet-est dana izbivanja, zajedno sa kupljenom robom, iskrcao iz voza "emindufera" na novoj, tek zavrenoj dobojskoj eleznikoj stanici.Vratio se kao to je i otiao: u plitkim cipelama, crnim turajli gaama, uto-beloj koulji, smeem, gajtanom opivenom damadanu, i crvenom fesu, koji je u Beu jo izdaleka izazivao panju i radoznalost prolaznika. Ovde, u Doboju, to je inio golemi crveni suncobran ili kiobran ta li je bio koji je, budui da je avgustovsko sunce estoko peklo, otvorio iznad sebe, pa iao pod njime kao ispod carskog atora, u debeloj senci od koje mu se nije videla glava te se inilo da ga noge i bez nje nose poznatim im dobojskim sokacima. Tako je i doao do svoje magaze u ariji, otkljuao katanac, skinuo mandal i saekao da mu rabadijska kola dovezu, a nosai istovare, nekoliko golemih sanduka i bala kupljene robe. A onda se, otvorivi oboja vrata na svojoj radnji, namestio na niskoj stolovai, iroko razmaknutih kolena, oekujui da ponu da mu dolaze polaznici i muterije, radoznali da uju ta je video i uo u dalekom esarskom Beu i ispipaju ta je i po koju cenu otuda dovezao u Doboj.Nije dugo trebalo da eka. Prve su se, kao to je, uostalom, i bio red, pojavile uglednije arinlije. Donoene su iz oblinje Suljine kafane taze kafe, mahsuzije, sa hladnom vodom i lokumom eera, pa se uz njih razvezao razgovor. Korkut govori o udima koje je video u stolnom Beu, a arinlije o onome to se za vreme njegovog odsustva u Doboju zbilo. Samo, dok se polaznici jednako iuavaju ibretei se i aman-jarabei Mehmedalija Korkut, onako razbakaren u stolovai, kao na carskom prestolu, slua ozbiljno, klimajui glavom, a s vremena na vreme maa se irokog uto crvenog trabalosa, s nategom otuda izvlai neto to se srebrnasto presijava i belasa u njegovoj aci, a teko je i krupno kao najvei lokot na njegovoj magazi. Pa to zagleda u ruci i prinosi oima, poput amajlije koju je krenuo da celiva.Mehmedalija ne objanjava ta je to i ta to ini, a polaznici ga ne pitaju, ali paljivo posmatraju, pokuavajui da dokue ta bi to moglo biti i primiu mu se na svojim pekuniima, okupljajui se oko stolia sa kafom kao da se naginju nad vatru da bi se ogrejali. A kad gazda i drugi put iza pasa izvue onaj svoj katanac i palcem, neprimetno, pritisnu skriveno dugme, a sa one sprave u njegovoj ruci naglo, sa treskom, odskoi poklopac, iznenaeni gosti trgoe glavama unatrag. Ispod poklopca ukaza se srebrna ploa, okrugla i glatka poput ogledala, a tek to se arinlije pribrae od iznenaenja, Korkut sve jednako priajui o Beu, tamonjim adetima, vojskama koje je video i dvorcima koje je razgledao, otvori i sledei poklopac. Okupljeni, upola podignuti ljudi, samo se naglo spustie na svoje stolice. Ukaza se sad bela, okrugla ploa, na kojoj su u krug rasporeene neke are, a po njoj eta crna kazaljka sustiui i prestiui onu jednu, krau, koja stoji u mestu.Sahat! Dosetili su se ta bi to moglo biti u Mehmedalijinoj ruci, ali silno zaueni to ga vide smanjenog, u ljudskoj aci, i to se kazaljke na njemu same pokreu, za razliku od onih golemih, visoko na sahat-kuli, za koje pretpostavljaju da ih vrte ljudi, kao to, na pazarima i narodnim veseljima, austrijske vrteke okreu najmljeni momci.Korkut-efendija i sam pogleda u sahat. Kaza: Podne namaz, sad e, za dve dekike! ali se ne podie da ide da klanja, a ba kad se skazaljke u sredini poklopie, a sa sahat-kule otkuca podne, osvrnuvi se na tu stranu ljutito i prekorno to se neko nezvan mea u njegove poslove, ree: Eto, tano, vidjeste li! pa onda prevrnu sat, pritisnu opet ono nevidljivo dugme, jednom, pa drugi put, naglo se otvori jedan, pa drugi poklopac, a sahat u njegovoj ruci kao da okrilati i pretvori se u leptira. u se lepet i zujanje i Mehmedalijini gosti videe kako se u unutranjosti toga uda neki tokii i silne noice jednako trzaju i pokreu. Jo bi da to gledaju, ali Mehmedalija kao da sahat brani od urokljivih oiju, drugom rukom samo stie poklopce oni kljocnue i sklopie se pa ga, zadovoljan, zavue za bensilah i nastavi priu o bekim udima, kao da maloas predstava nije ni odrana.arinlije, Korkutovi susedi, klimaju glavama, ali jednako misle na ono to su maloas videli, pa poto Korkut malo zauta da predahne, oni ipak ne izdrae da ga ne upitaju ta mu je to i gde je to nabavio.Kao da je sve vreme samo ekao da to najzad, urade, Mehmedalija odmah spremno odui: Sahat! veli im on. Velike sam pare dao za nj, ali mi nije ao, pa da su mi za nj traili i dva puta vie. Pokazuje kad e da svane, a kad da smrkne. Kad se kazaljke prvi put sastave, vrijeme je sabah namazu, jutarnjoj molitivi; kad se uporede, doba je podne namazu; kad se raskorae, vakat je da se rua, a kad se ovdje dolje opet sastanu vrijeme je akam namazu i doba poinku. avo vabo, ta li je samo izmislio! iuavaju se Korkutovi komije i ahbabi, pa onda, u razgovoru, prelaze na pitanja koja ih najvie i zanimaju: koliku je cenu Mehmedalija Korkut postigao za svezu, a koliku za suenu ljivu, da li se vie isplati pei od nje pekmez ili rakiju, a uzgred se osvru po Korkutovoj radnji da bi videli ta je u Beu kupio i ta vredi otuda uvoziti. Ali, kad god ga suvie pritisnu i dodijaju mu, Mehmedalija prua ruku za sahatom, s nategom ga izvlai iza pojasa, pa e objasniti koja je sad ura i od ega je sad vakat, a sat opet zaklopiti i vratiti u njegovo spremite. Dotle je ve prolo nekoliko dekika, razgovor se prekinuo, pa Mehmedalija svoj izvetaj moe opet da pone od poetka i preda se opirnom opisivanju smene strae pred carskom palatom.Negde peti ili esti dan kako se vratio, zasitivi se arijskih razgovora, Mehmedalija Korkut se doseti da pone da priziva kmetove i podsea ih na obaveze koje oni, otkako je prestala turska vlast i Austrija dola u Bosnu, pokuavaju da zabaure.Prvi koga je reio da uzme na ispit i prizvao ga sebi u radnju bio je neki Mitar Ukropina, seljak ispod Ozrena, koji je drao ljivike na aginoj zemlji. Krupan, visok, malo savijen u kolenima, doao je sa crnom ubarom na glavi, u beloj koulji kratkih, irokih rukava, koji mu ruku ine jo snanijom, u crnim suknenim gaama i kratkom crnom damadanu, neopasan, budui da nema nita da zadene za pojas, a kosti bedara su mu toliko iskoile da mu one same i bez kaia dre gae da ne spadnu. Sedi na pekuniu, nasuprot Mehmedaliji Korkutu, i eka da aga izvue kesu sa duvanom i ponudi ga da zapali, ali ovaj posle dugog istezanja i natezanja is-kube otuda neto srebrnasto, okruglo, to nije ni kutija sa duvanom ni katanac od ekmedeta, mada najvie na to lii. ujem da su dobro rodile ljive veli aga, koji, oigledno nema nameru da sa kmetom vodi razgovore o Beu. Za koji dan e biti vrijeme da se beru, pa da uglavimo kad e ih doerati. To to mu se nalo u ruci Mehmedalija pritite palcem, a ono se praaknu kao riba izvuena na suvo. Umalo mu ne iskoi iz ake, ali ga gazda savlada, umiri, pa, poto pogleda u to, izbroja kmetu: Dvadeset i etiri tovara. Ne moe biti manje.Kmet uti. Vidi mu se na licu da mu nije pravo, pa, dok premilja ta e rei, naginje se ka onome to je gazda stegnuo u aci, ali, pre no to je stigao da vidi, aga to opet sklopi i zadenu za pojas.Mitar ipak pokua da smanji broj tovara, ali se gazda ne da ni opepeliti. Oseajui se sigurniji i moniji, i ba kao da mu je kratka puka ili handar za pojasom, on odmah iznosi i druge, jo krupnije zahteve: drva, na kojima e pei bestilj i rakiju, jagnjad i jarad, vree sa itom i krompirom, pa i ono najvanije. Mitru najtee to ovaj zna da ga to ne moe minuti, ali na to, kao ni na smrt, ne voli da misli. Proletos, kad mu je usfalilo brana i gasa, Mehmedalija mu je zajmio novaca koji je kmet odmah i troio u njegovoj radnji, ali je dolo vreme da se zajam otplauje, a Mitar nema novaca ni za kamatu, ni za glavnicu.I ba kad je razgovor uzeo nepr