E N G L E S K A U D O B A S T J U A R T A

Dinastija Stjuarta vladala je Engleskom, sa prekidima, nešto više od jednog veka

(1603-1714) i ovo doba predstavlja posebnu epohu u istoriji ove ostrvske zemlje.1 Značajne

društvene promene zbile su se u vreme Tjudora (reformacija, ogradjivanje, prekomorska

ekspanzija) ali su vladari ove dinastije bili dovoljno jaki da spreče da posledice ovih

previranja dovedu do socijalnih i političkih potresa većih razmera koje bi ozbiljnije ugrozili

postojanost države i ustanovnljenog društveno-političkog poretka. U vreme Stjuarta

posledice procesa koji su se odigrali u prethodnom stoleću doveli su do ozbiljnih socijalnih,

verskih i političkih sukoba koji su kulminirali u revoluciji i gradjanskom ratu (1642-49) i

Slavnoj revoluciji (1688). U engleskoj istoriografiji preovladjuje težnja da se kao najvažniji

uzrok za destabilizaciju političkog sistema i gradjanski rat istaknu lične osobine vladara iz

porodice Stjuart koji su često prikazivani kao slabe ličnosti, bez smisla za vodjenje realne

politike i dara da oslušnu shvatanja, težnje, interese i želje svojih podanika. Nasuprot ovom,

delimično prihvatljivom tumačenju, jedan deo istoričara, zastupa mišljenje da su posledice

društvenih kretanja iz XVI veka Tjudori samo delimično sanirali i za kratko vreme odložili

oštra politička trvenja koja su inače bila neminovna a ispoljila su se u onom trenutku kada su

okolnosti za to sazrele. Stjuarti su svojom nerealnom političkom delatnošću samo ubrzali

ovaj proces. Ako su vladavinu Tjudora obeležile velike privredne i društvene promene za

vladavinu Stjuarta su karakteristična velika politička previranja. Najvažnija zbivanja u

1 ?. vladari iz ove dinastije su Džems I (1603-1625) čarls I (1625-1649), (posle revolucije i pogubljenja čarlsa I sledi period republike i protektorata 1649-1660) čarls II (1660-1685), Džems II (1685-1688) posle Slavne revolucije i proterivanja Džemsa I presto se više ne nasledjuje po muškoj liniji već prelazi na ćerke Džemsa II - Mariju II i njenog muža Viljema III Oranskog (1689-1702) i Anu (1702-1714) ćijom smrću praktično prestaje Stjuartovska epohoa. Engleski presto nasledjuju (takodje po ženskoj liniji preko Elizabete ćerke Čarlsa I) kraljevi iz nemačke dinastije Hanover (od 1916. Vindzor-Hanover)

1

političkoj istoriji ovoga vremena tiču se sukoba izmedju kralja i parlamenta koji je na kraju

vladavine Stjuarta ishodio pobedom parlamenta i uspostavljanjem parlamentarne monarhije.

DžEMS I (1603-1625)

1. Kraljev karakter

Dok su Tjudori bili iz Velsa, Stjuarti su škotska kraljevska porodica. Vladari iz ove

dinastije su sedeli na prestolu Škotske od početka XIV veka.2 Prvi Stjuart koji je poneo

englesku krunu bio je Džems I (kao škotski kralj bio je Džems VI), sin tragične škotske

kraljice Marije Stjuart i njenog drugog muža Henrija Stjuarta lorda Darnlija. Stupio je na

engleski presto aprila 1603. u 36 godini života.3

Džems je proveo traumatično detinjstvo. Otac mu je ubijen 1567.od strane njegove

majke Marije Stjuart i njenog ljubavnika, docnije trećeg muža Džemsa Hepberna erla od

Bodvela. Potom je ogorčeno škotsko plemstvo podiglo ustanak i prognalo kraljicu Mariju

koja je uz to bila katolkinja dok su u škotskoj preovladavali strogi kalvinisti. Marija je svoj

život okončala tragično. Pobegla je u Englesku gde ju je kraljica Elizabeta držala u kućnom

pritvoru. Posle optužbe za zaveru ,1587. godine, odrubljena joj je glava u Taueru. Džems je

proglašen za škotskog kralja 1567. kada mu je bilo samo godinu dana, odmah pošto mu je

majka proterana. Mladi kralj odgajan je pod gotovo tiranskim tutorstvom svojih puritanskih

učitelja - ljudi koji su svrgli njegovu majku, Džordža Bjukenena i Pitera Janga (studirao je u

Ženevi kod čuvenog kalvinističkog teologa Teodora Beze). Stekao je solidno obrazovanje.

Znao je engleski, latinski, francuski i ponešto talijanski. Velika intelektualna opsesija bila su

2 ?. Prvi kralj iz ove dinastije je Robert II (1316-1390), Rodonačelnike je Volter Ficalan (Walter Fitzalan) (+1177) koji je bio stjuard (steward-nastojnik dvora) škotskih kraljeva po čemu je porodica dobila prezime.

3 ?. Rodjen je 19. juna 1566. godine. Elizabeta je umrla 24. marta l603. godine. Džems je proglašen kraljem u Londonu 8 sati po njenoj smrti. a 10 dana docnije je krenuo na put u Englesku. U Škotsku se više nikada nije vraćao izuzev kratke posete (maj-avgust 1617).

2

mu teološka pitanja. Od strogih učitelja nasledio je i bolesnu sitničavost i mnoge druge

osobine koje će biti kobne po njega kao vladara. Pored toga rastao je u atmosferi stalnih

obračuna oko vlasti izmedju škotskog plemstva koje ga je okruživalo. U surovoj planinskoj

zemlji to nisu bile rafinirane dvorske intrige nego primitivne spletke i krvavi obračuni

klanova. Ljudi koji su stajali na čelu škotske crkve (Kirk), sledbenici strašnog Džona Noksa

nisu imali (kao ni njihov učitielj) poštovanja prema ustanovi monarhije pa ni samom

mladom kralju. Zato je, docnije, kada je stupio na presto Engleske ("obećane zemlje") Džems

tako uporno nastojao na božanskom pravu vladara što nikako nije bilo u skladu sa političkim

tradicijama i stvarnim položajem kralja u ovoj zemlji. Kraljeva taština i predstave o pravima i

dužnostima monarha nisu odgovarale njegovim radnim navikama. Sklon uživanjima,

provodio je vreme uglavnom izvan prestonice u lovu na jelene, borbama medveda, konjskim

trkama i gozbama. Državom je upravljao putem prepiske svraćajući u prestonicu na svega

nekoliko dana. Visok, lepe spljašnjosti uživao je u jelu i piću.4 Smatrao je sebe obrazovanim

i želeo da to pokaže i svojoj okolini. Suviše samoljubiv nije shvatao da njegovo hvalisanje -

mešavina prostačkih šala i učenih citata izrečenih tvrdim škotskim naglaskom - ostavlja

nepovoljan utisak na slušaoce. Objavio je i nekoliko knjiga: Demonology (1597) u kome

napada veštice (pomama lova na veštice zahvatila je Englesku u prvoj polovini XVII veka);

U delima The Trew Law of Free Monarchies (1598) Basilikon Doron (1599) izneo je svoje

političke ideje.5 U traktatu Counterblaste to Tobacco osudio je pušenje.6

4 ?. zato se jako plašio vode i sapuna

5 ?. "Stanje monarhije je vrhovna stvar na zemlji i kralj sedi pod Božjim prestolom, kraljevi nisu samo Božji nalogodavci na zemlji nego ih i sam Bog naziva bogovima." Pošto su pape insistirale na tome da su Hristovi namesnici sa pravom da svrgavaju vladare, teolozi i pravnici protestantiskih monarhija su morali da ustanove dogmu koja bi to opovrgla. Njihov stav je bio da je Božje pravo utelovljeno u kraljevima, pribavljeno, ne saglasnošću crkve ili naroda kako su učili jezuiti, nego nasledjem.

6 ?. "navika odvratna za oko, mrska za nos, štetna za mozak, opasna po pluća i crnim smrdljivim parama najbliže nalikuje na užasni stigijski dim bezdane jame."

3

Mada je bio dosta oštrouman lako je podlegao osećanjima i laskanju dvorana. Jedna

od po kralja pogubnih osobina bila je da ljude iz svoje okoline nije birao na osnovu vrlina

nego zbog njihovog šarma. Prerano senilan (verovatno je bolovao od porfirije) Džems I je

dospeo pod snažan uticaj dvojice miljenika - Roberta Kara i Džordža Vilijersa vojvode od

Bakingema."Nikada nisam video nijednog odanog muža koji toliko mnogo i usrdno obleće

oko svoje lepe supruge kao što sam video da kralj Džems to čini oko svojih miljenika,

posebno Bakingema." 7

Džems je bio oženjen (1589) Anom ćerkom Fridriha II, kralja Danske. Brak je počeo

romantičnim putovanjem u Kopenhagen po nevestu ali je ova lepa, plitkoumna i frivolna

plavuša takodje dovodila u pitanje kraljev ugled posebno kada se obratila u katoličku veru.

Umrla je od vodene bolesti 1619. godine.

2. Pitanje ujedinjenja Engleske i Škotske

Džemsovo stupanje na presto nije značilo jedinstvo Engleske i Škotske. U pravnom

pogledu odnos ove dve zemlje predstavljao je u vreme prvih Stjuarta personalnu uniju - bile

su povezane samo ličnošću vladara i ničim više. Džemsova želja bila je da se Engleska i

Škotska bliže vežu i na početku svoju vladavine pokušao je da ovu zamisao ostvari ali bez

uspeha.8 Kraljevska komisija obrazovana da udovolji vladarevoj želji smatrala je da bi

jedinstvo ostrvskih država trebalo ostvariti slobodnom trgovinskom razmenom i

naturalizacijom (priznavanjem engleskog državljanstva) svih Škota rodjenih posle

Džemsovog stupanja na Engleski presto. Parlament je oba zakonska predloga odbio mada je

7 ?. "Neka te Bog blagoslovi moja slatka ženo i dete" pisao je kralj pred kraj života Bakingemu.

8 ?.Džems je, sebi svojstvenom, kitnjastom retorikom to izražavao sledećim rečima: "Ja sam muž a celo ostrvo je moja žena. Zato se nadam da nema čoveka koji bi bio toliko nerazuman da misli da bi ja, hrišćanski kralj pod Jevandjeljem, mogao biti poligamista i muž dve žene."

4

uprkos tome zakon o naturalizaciji Škota stupio na snagu putem običajnog prava.9 Ovakvo

držanje parlamenta imalo je više uzroka. Englezi su malo poznavali svoje severne susede.

Zbog čestih pljački i oružanih čarki na granici, Škote su mrzeli i smatrali ih varvarima,

siromašnim i zaostalim poput irskih plemena, što nije u potpunosti odgovaralo stvarnosti.

Strahovalo se da bi slobodna trgovina dovela u pitanje engleske privredne interese. Jedan od

gorljivih glasnogovornika ujedinjenja sa Škotskom bio je poznati državnik i mislilac Frensis

Bekon. Tvrdio je da su Škoti "po svojim mogućnostima i razumnosti narod plemenit, na

poslu vredan, po hrabrosti odvažan".

3. Kralj i parlament

Već je rečeno da je Džems često insistirao na božanskom karakteru kraljevske vlasti i

pokazivao malo sluha za političke okolnosti koje su vladale u Engleskoj. Parlament, posebno

donji dom, bio je svestan svoje moći i značaja i još u Elizabetino vreme umeo je da se

suprotstavi monarhu. To je dovodilo do sukoba izmedju parlamenta i Džemsa I (kasnije i

njegovog sina čarlsa I). Stjuarti su pokušavali da vladaju sami bez predstavničkog tela što su

u ovo vreme činili i drugi evropski vladari ali to je u Engleskoj smatrano despotskim

ponašanjem. Doduše, i neki od državnika iz kraljeve okoline - Bekon, Solsberi, Straford -

smatrali su da Engleska mora razviti aparat centralizovane državne uprave i progresivnih

poreza ako misli da ne izgubi korak sa savremenom Evropom. Apsolutistički način na koji su

državom upravljali monarsi u Francuskoj i Španiji nije odgovarao društvenim okolnostima

koje su vladale u Engleskoj.

Za vreme svog kraljevanja Džems I je četiri puta sazivao parlament - 1604 -1611;

1614; 1621-22; 1624-25. Iz toga proizilazi da je u toku 21 godine koliko je bio na prestolu

9 ?. Naime engleski sudovi su u predmetu kraljevog sina Kolvila ( rodj. 1605. godine u Edinburgu) doneli presudu o priznavanju naturalizacije. To je omogućilo engleskim sudijama da na osnovu tumačenja običajnog prava prenebegnu odluku parlamenta koji je želeo da Škoti budu smatrani strancima.

5

oko 12 godina pokušavao da vlada bez parlamenta.

Na početku Džemsove vladavine glavnu reč u državnim poslovima vodio je

Elizabetin prvi sekretar (pod Džemsom i lord riznice) Solzberi. Solzberi nije bio genijalni

državnik ali je bio sposoban i iskusan čovek. Uprkos tome nije mu pošlo za rukom da spreči

sukob izmedju kralja i parlamenta. Prvo nije mogao da kontroliše kraljeve neodmerene izjave

i nesmotrene poteze, drugo, raspre koje su se povlačile još od Elizabetine vladavine nisu više

mogle da budu suzbijane i sada su buknule svom žestinom. Sa svojim prvim parlamentom

kralj se zavadio iz dva razloga: zbog verskih pitanja tj. oko kraljevog nadzora nad crkvom i

oko finansijskih problema.

Nevolje sa novcem bile su delimično nasledjene od Elizabete a delimično su izazvane

krivicom kralja Džemsa. Iza Elizabete ostao je veliki dug ali kao posledica aktivne spoljne

politike i velikih ratova. Pored toga u Džemsovo vreme troškovi vladavine su rasli zbog

inflacije, povećanih izdataka za izdržavanje državnog aparata, prevazidjenog načina

oporezivanja. Kralj je bio rastrošan čovek. Raskošno je živeo a neštedimice je darovao svoje

miljenike velikim količinama novca a ovi su opet punili džepove svojih rodjaka. Sa

obrazloženjem da je kraljica Elizabeta manje trošila u vreme rata nego Džems u miru,

parlament je odbijao da izglasa vanredne prihode kralju za obične mirnodopske potrebe. Ne

mogavši da smanji kraljeve izdatke Solzberi se potrudio da uveća prihode krune tražeći

otudjene kraljeve posede, otkrivajući stare dugove, racionalizujući upravu kraljevim

domenima, povećanjem carinskih tarifa i iznudjivanjem. Odluka finansijskog suda (Court of

Exchequer) u Batovom10 slučaju (juli 1606) da vlada može da nametne dodatna carinska

plaćanja bez odobrenje parlamenta ako njihova svrha nije uvećanje prihoda nego regulisanje

trgovine, iskorišćena je upravo da se uveća dobitak od velikog broja proizvoda. Po tom

10 ?. Bat je bio trgovac

6

pitanju došlo je do razmimoilaženja izmedju kralja i parlamenta i raspre su trajale sve do

kraja Džemsove vladavine. Veoma oštre reči izmenjene su izmedju sučeljenih strana na

zasedanju parlamenta od februara do jula 1610. godine. Solzberi je pokušao da nadje rešenje

za finansijske probleme putem kopmpromisa sa parlamentom. Predložio je tzv. Veliki

ugovor (Great Contract) - kralj je trebao da se odrekne nekih feudalnih prava a zauzvrat

dobije od parlamenta svotu od 200.000 funti godišnje. Parlamentu je ugovor išao u prilog ali

je medjusobno nepoverenje izmedju kralja i predstavničkog doma bilo toliko da do

sporazuma nije došlo. Džems I je raspustio parlament i čitavih 10 godina (izuzev

dvomesečnog parlamenta iz 1614) vladao sam. Za to vreme njegov finansijski položaj bivao

je sve teži. Dovijao se prodajući monopole, kraljevske zemlje, službe i plemićke titule. U tu

svrhu ustanovnljena je nova tutula "baroneta" koja je brzo prodavana za 1,095 funti dok

njome "tržište nije zasićeno". Nastavio je da prikuplja namete bez dozvole parlamenta.

Pokušaj da se kraljeve finansije poprave učinio je i bankar sumnjivih sposobnosti ser Vilijem

Kokejn (Kokejnov projekat). Ministar blagajne Krenfild nudio je da reformiše finansije ali

kralj nije imao dovoljno hrabrosti da pristane na neke radikalne mere - reformu je bilo

moguće izvesti jedino na račun Džemsovih miljenika i njihove okoline ogrezle u korupciju.

("Ako bih počeo da kažnjavam one koji uzimaju mito mogao bih uskoro da ostanem bez

ijednog podanika"). Parlament kome se Džems očajnički obraćao (1614) bio je spreman da

izglasa prihode samo ako bi mu se dozvolio nadzor nad ljudima koji ih troše i u koju svrhu se

troše - drugim režima to bi značilo uplitanje parlamenta u spoljnu politiku i postavljanje i

smenjivanje ministara. Do sporazuma nije došlo.

4. Lični režim i vladavina kraljevih miljenika Kara i Bakingema

Raspuštanje parlamenta bilo je nepopularna mera. Da stvar bude još gora, 1612.

godine umro je Solzberi a njegovo mesto su preuzeli kraljevi miljenici čija će politika biti

7

pogubna. Džems I je najpre pao pod uticaj Roberta Kara. Ovaj Škot je kraljevu pažnju

privukao 1607. godine kada je pao s konja i slomio nogu. Kralj ga je posetio i odmah mu mu

postao naklonjen. Kar je bio kovrdžave kose lep i pun života ali neobrazovan i plitkouman.

Uprkos tome brzo je napredovao u državnoj hijerarhiji - 1607. proizveden je u viteza, 1614.

postao je lord kancelar i kraljev lični sekretar. Jako se i obogatio, što od mita što od kraljevih

izdašnih poklona. Zaljubio se u Frensis Hauard udatu za erla od Eseksa. Da bi udovoljio

svome štićeniku kralj je sazvao komisiju biskupa i sudija koja je protivpravno dala

Hauardovoj razvod braka. To je narušilo ugled Džemsa u očima velikog broja podanika.

Stvari su postale još gore kada se Kar oženio Hauardovom, prestao da se ponaša kao kraljev

štićenik i postavio se kao nadmeni vodja partije Hauardovih stvarajući veliki broj

neprijatelja. Hauardova je optužena da je otrovala jednog od Karovih prijatelja koji ga je

odgovarao od ženidbe sa njom. To je prevršilo meru i kralj je okrenuo ledja Karu. On i

njegova žena su osudjeni na smrt 1616.godine ali su pomilovani i zatočeni u Taueru.

Drugi kraljev favorit, koji je taj položaj zadržao i za vreme njegovog sina Čarlsa I,

bio je Džordž Vilijers, vojvoda od Bakingema. Bakingem je bio lep atletske pojave, vešt i

okretan dvoranin. Zahvaljujući kraljevoj naklonosti on je kao i njegov prethodnik napravio

vrtoglavu karijeru. Potisnuo je struju Hauarda, bogato se oženio i stvorio čitavu mrežu

klijenata. Zgrnuo je veliko bogatstvo brojnim sinekurama, imanjima, poklonima i mitom.

Jedan od kralju bliskih ljudi - ali ne na isti način kao Bakingem - bio je i Frensis

Bekon. Bekon je rodjen u porodici visokog činovnika. Obrazovan je na Kembridžu. Obavljao

je jedno vreme (1576-1579) dužnost ambasadora u Francuskoj gde je bio svedok verskih

ratova. Napravio je sjajnu pravničku karijeru. Po povlačenju iz politike posvetio se pisanju.

Njegovi Eseji svojom aforističnom kompaktnošću predstvljaju važan deo engleske književne

8

baštine ali i mudrosti u svakodnevnom govoru.11

U razdoblju od jedne decenije dok je Džems I vladao bez parlamenta prava podanika

branili su pravnici. Jedan od najznačajnijih pravnika toga vremena i predstavnika opozicije

protiv Džemsa bio je Edvard Kok. Kok je karijeru započeo još za Elizabetine vladavine i

došao do visokih mesta u pravosudnoj hijerarhiji. Kao sudija bio je u poznavanju prava bez

premca ali je zbog svoje loše naravi i okrutnosti bio prilično nepopularan.("Ser Edvard Kok,

jedna od najneomiljenijih figura u našoj istoriji, je jedan od najvažnijih boraca za naše

slobode"-Treveljan). Kok je prvi nanovo oživeo teoriju da zakoni nisu instrument već okovi

kraljevske moći i da sudije nisu, kako je njegov suparnik Bekon govorio, "lavovi ispod trona"

nego arbitri izmedju kralja i podanika. Bio je uporan u odbrani prava i nezavisnosti

gradjanskih sudova u odnosu na više kraljevske sudove. Kralj Džems je drhtao od gneva kada

mu je Kok saopštio da je sud viši od kralja. Za kaznu je protiv volje postavljen za sudiju

kraljevskog suda (Kings Bench). Kok je i dalje istrajavao u svojim stavovima. Oglušio se više

puta o kraljeve intervencije na njegovo sudjenje. To je učinilo kraj Džemsovom strpljenju i

Kok je otpušten.

Tako se borba protiv apsolutizma u Engleskoj ispoljavala kao sukob izvršne

(kraljevske) i sudske vlasti. Stoga je sudska vlast u anglosaksonskim državama do današnjeg

dana srazmerno jača u odnosu na zakonodavnu i izvršnu nego u drugim evropskim državama.

11 ?. Francis Bacon (1561-1626) Rodjen je u Londonu kao osmi sin Niklasa Bekona, lorda čuvara pečata. Mada je bio sjajnog uma, izuzetne radinost, ambiciozan i posedovao izvanredne porodične veze nije lako napredovao ka visokim položajima. Zbog pogrešnog prosudjivanja ljudi, hladne oholosti, sebičnosti, možda i homoseksualnih sklonosti pobudjivao je nepoverenje i neprijateljstvo u svojoj okolini. Essays su izlazili postupno - u prvom izdanju (1597) bilo ih je 10; u drugom (1612) 38; u trećem (1625) 58. Njegova dela Advancement of Learning (1605), Novum Organum (1620) i New Atlantis (1627) izlažu ambiciozni program naučnih istraživanja u službi čovečanstva. Iako ne sasvim originalna imala su značajan uticaj na naučnu revoluciju u Evropi u l7. i 18. veku. On sam je bio više mislilac nego praktični naučnik i propustio je da uvaži neke od najboljih eksperimenata svoga doba. Umro je pošto je nazebao dok je punio zaklanu živinu snegom ne bi li ustanovio da li je isto toliko delotvoran kao i so u konzervisanju mesa.

9

4. Ponovno sazivanje parlamenta i uspeh opozicije

Kralj je parlament ponovo morao da sazove januara 1621. godine. Nameravao je da

se umeša u rat u Evropi (Tridesetogodišnji rat) na strani svoga zeta Fridriha, izbornog kneza

Falačke i za to su mu bila potrebna velika novčana sredstva koja se nije usudio da prikupi bez

podrške parlamenta. Opozicija je u parlamentu bila jaka i njen glasnogovornik bio je Edvard

Kok. Koristeći staru proceduru "sumjičenja" (Ipeachment) koja nije primenjivana od 1449.

Kok se ustremio i posredno i neposredno na ljude iz kraljeve okoline - Bakingema i

Bekona.12 Najpre su dva Bakingemova trabanta - Mompeson i Mičel a potom i Bekon

optuženi za uzimanje mita. Bekon je prinudjen da da ostavku na svoj položaj, zatvoren je u

Tauer i morao je da plati visoku globu od 40.000 funti. U tamnici je proveo samo jednu noć a

kralj ga je oslobodio novčane kazne. Ipak, Bekonova politička karijera bila je zapečaćena.

Kok se ustremio i na Bakingema i njegovu prošpansku politiku. Kralj i Bakingem su

nameravali da ožene prestolonaslednika Čarlsa španskom princezom i tako, izmedju ostalog,

mirnim putem povrate Palatinat okupiran od španskih trupa Džemsovom zetu Fridrihu. U

parlamentu i javnom mnjenju vladalo je veliko neraspoloženje protiv Španaca. Sednicama

parlamenta je prisustvovao i španski ambasador Gondomar. U svojim govorima Kok je

napadao Španiju i Špance "kao da su oni zatvorenici kojima se sudi a on ponovo državni

tužilac." Gondomar je protestvovao. Kralj je naredio donjem domu da ne raspravlja o

spoljnoj politici. Poslanici su se pozivali na pravo slobode govora u parlamentu što je bilo

njihovo neosporno pravo ali je isto tako odlučivanje o stvarima spoljne politike bilo

isključivo u kraljevoj nadležnosti. Poslanici su na osnovu prethodnih zapisnika nastojali na

svome pravu da unutar parlamenta o svemu mogu da govore. Knjiga zapisnika je poslata

kralju 30. decembra 1621. - on je sopstvenom rukom iscepio stranicu na koju su se pozivali

12 ?. Osumnjičeni je isledjivan od strane doma lordova - svako političko mešanje bilo je onemogućeno kao i odbrana uobičajenim pravnim postupkom.

10

poslanici i na sledećoj sednici januara 1622. raspustio parlament. Pošto su prinčev brak kao i

ceo plan izmirenja sa Španijom propali, Džems I se spremao da udje u rat. Posle dve godine,

februara 1624. godine, parlament je ponovo sazvan. Džems je popustio. Parlamentu je

dozvoljeno da raspravlja o spoljnoj politici, da izglasava prihode pod uslovom da se troše po

njegovom nahodjenju (parlamenta). Usvojen je i Akt o Monopolima po kome je ustupanje

monopola od strane kralja ocenjeno kao protivpravno osim u slučajevima kada se radilo o

novim izumima. Parlament je sada pokazao svoju snagu ali to još nisu bile odluke koje bi

značile revolucionarne promene u odnosu sa monarhom. Ipak, njima je bio anticipiran odnos

kralja i parlamenta u narednom razdoblju, kada će za vladavine Džemsovog naslednika

Čarlsa I doći do gradjanskog rata.

5. Verske raspre

5.1. Puritanci - erastijanizam - Milenarijska peticija - autorizovani prevod Biblije

Kralj nije grešio samo u proceni političkih prilika u Engleskoj već i po pitanjima

vere. Puritanci su još za Elizabetine vladavine bili vrlo jaki i imali su uporište u parlamentu.

U Džemsovo vreme bili su još brojniji i uticajniji. Džems je nosio nemile uspomene iz

detinjstva na strogost svojih kalvinističkih staratelja i nije mario za puritance. Sa druge strane

njegovo shvatanje kraljevskog dostojanstva i božanskog prava vladara nije se podudaralo sa

prezviterijanskim učenjem. Želeo je da ostane vrhovni poglavar engleske crkve i zadrži staru

crkvenu hijerarhiju. Bio je i protivnik svih drugih reformi za koje su se zalagali puritanci.

Zbog svoje sklonosti anglikanskoj ortodoksiji, prošpanske politike koju je vodio neko vreme,

kao i činjenice da mu je žena prešla u katoličanstvo za Džemsa se sumnjalo da je prikriveni

katolik.13

Kada je u pitanju odnos crkve i države, Anglikanska crkva je zastupala učenje

13 ?. pojam Anglikanizam u upotrebi je od 1836.

11

poznato kao Erastijanizam. Osnovna pretpostavka ove teorije bila je da država ima konačnu

reč u crkvenim stvarima. Ovo učenje je, pogrešno pripisivano Nemcu Erastusu pa je po

njemu (samo u Engleskoj) tako i nazivano .14 Teorijske temelje anglikanskom poimanju

odnosa crkve i države udario je, u stvari, Ričard Huker u poslednjoj deceniji XVI veka. U

razmiricama izmedju kalvinista i anglikanaca prednost je dugo bila na strani prvih jer je

ženevsko učenje imalo razradjene i jasne teorijske postavke. Iz tog razloga je Huker i napisao

svoje delo O zakonima crkvenog poretka koje predstavlja klasičnu odbranu umerenog,

elizabetinskog oblika reformacije.15 Kalvinisti su tvrdili da sve što se radi u crkvi mora biti

jasno propisano u Bibliji. Zbog toga su napadali Knjigu opštih molitava i načela

elizabetinskog uredjenja. Huker je polazio od pravdanja razuma u veri. Pored onoga što je

izričito propisano Svetim pismom postoje i stvari u kojima državna i crkvena vlast moraju da

se slože sa prirodnim, Božjim, zakonima. Ljudsko društvo se menja i država ili crkva mogu

narediti bilo šta što je poučno i umesno pod uslovom da njihova zapoved poštuje biblijske

zakone ili je u skladu sa prirodnim zakonima. Država i crkva su sjedinjeni i zato pobožni

vladar ima pravo i dužnost da izdaje zakone, kako na crkvenom tako i na svetovnom polju ali

uvek pod uslovom da ti zakoni budu u skladu sa prirodnim i da nisu u suprotnosti sa Svetim

pismom.

Ubrzo po stupanju na presto, kralju je 1603. godine, uručena peticija (Millenary

Petition) koju je potpisalo nekoliko stotina puritanski opredeljenih sveštenika anglikanske

14 ?. Erastus (c.1524-1583) pravo ime mu je Tomas Liber. Bio je Bulingerov učenik (Hajnrih Bulinger je Cvinglijev naslednik u Cirihu). Od 1558. boravio je u Hajdelbergu kao lekar Fridriha III, falačkog kneza-izbornika. Tu se sukobio sa Kasparom Olevianusom koji je pokušao da uvede kalvinističke konzistorije i disciplinu. Erastus je pisao i rasturao teze protiv prezviterijanskog prava ekskomunikacije koje su se temeljile na načelu da ako izopštenje uzrokuje i krivično gonjenje njegovo proglašenje mora biti stvar svetovnih vlasti (gradskog sudije). Te teze su posle njegove smrti pronadjene i objavljene u Londonu 1589. godine.

15 ?. delo je objavljeno u osam knjiga. prve četiri su izašle 1593, peta 1597, šesta i osma 1648. a sedma tek u prvom celokupnom izdanju 1662. godine. (Huker je umro 1600).

12

crkve. Peticija je sadržavala čitav niz zahteva na kojima su Puritanci nastojali još u

Elizabetino vreme: Da se ne upotrebljava znak krsta pri krštenju i ne klanja pri pomenu

Hristovog imena; tražili su skraćivanje bogosluženja i poticanje držanja propovedi;

uprošćavanje pojanja kako bi što veći broj vernika učestvovao u bogosluženju; sprečavanje

davanja sinekura i držanje više položaja od strane jedne osobe; poštovanje nedelje i

nepridržavanje praznovanja dana posvećenih pojedinim svecima. Ipak, odustalo se od

zahteva za ukidanjem episkopalnog uredjenja crkve što jasno govori da su puritanci ublažili

svoje stavove. Glavne tačke u peticiji bile su traženje dozvole da sveštenici po sopstvenom

nahodjenju odluče da li će nositi kapu i misnu košulju i da se od sveštenika više ne zahteva

da se svojim potpisom izjasne da veruju u apsolutnu istinu cele Knjige opštih molitava (time

su crkvene vlasti želele da budu sigurne da će sveštenici u svim detaljima poštovati

anglikansko bogosluženje). Ova dva zahteva su po mišljenju Puritanaca bila ključna jer su

stavljala na probu kraljevu dobru volju - povoljan odgovor (čak ako bi ostali zahtevi bili

odbijeni) bi razjasnio da li vladar zaista želi da toleriše njihova uverenja. Ostavljanje

mogućnosti izbora sveštenicima bio je preduslov da se obezbedi opstanak Puritancima. Oni

su bili tolerisani u okviru zvanične crkve ali pod uslovom da bogosluženje vrše po

anglikanskom obredu i ova tolerancija nije bila osigurana zakonom. Smatrajući da su u

Episkopalnoj crkvi služili lojalno puritanski usmereni sveštenici su zauzvrat zahtevali da se

njihov položaj utvrdi zakonom. Za početak je i kraljeva reč bila dovoljna.

Peticija je razmatrana januara 1604. godine na većanju koje je kralj sazvao u

Hempton Kourtu. Anglikanski biskupi su došli rešeni da ne dopuste kompromis. Sklonost ka

korenitijoj reformaciji koju su pokazivali neki prelati elizabetinog vremena splasnula je.

Biskupi su sada istupali kao pobornici ideje o nacionalnoj crkvi i suprematiji vladara.

Predvodnik ove struje bio je biskup Londona Benkroft. Puritanski glasnogovornik bio je

13

doktor Džošua Rejnolds.

Najvažniji zahtevi izneti u peticiji trebali su da budu razmatrani drugog dana većanja.

Benkroft je zamolio kralja da odbije da sasluša Puritance. Pozivao se na kanonsko pravo po

kome je šizmaticima bilo zabranjeno da govore protiv biskupa. Džems je, ipak, dozvolio

diskusiju. Sa sklonošću da sebe smatra obrazovanim čovekom i zainteresovan za teološka

pitanja i sam je učestvovao u raspravi. Mada je kralj, tačku po tačku odlučivao na štetu

Puritanaca, sednica je tekla uz primesu humora i ličila na slobodni intelektualni okršaj.

Rasprava se, medjutim, okončala na sasvim suprotan način. Naime, dr Rejnolds je izjavio da

i niže sveštenstvo ima pravo da se sastaje radi odlučivanja i da bi biskupi trebali da

konsultuju sinode svojih dijeceza. Reč sinod načinila je prelom u razgovoru. Ona je kod

kralja Džemsa budila uspomene na poniženja koja je u mladosti trpeo od Noksovih

sledbenika, strogih kalvinista škotskog Kirka. Pri pomenu ove reči Džems je prestao da bude

razboriti, duhoviti intelektualac i pao je u jarost. "Ako ciljate na škotski prezviterijum"

uzviknuo je "on se slaže s monarhijom kao Bog sa djavolom". Grabeći šešir da bi prisutnima

stavio do znanja da je rasprava svršena, Džems je iz sebe istisnuo najdublja lična osećanja

kojima se rukovodio i u verskoj politici - "Kako su koristili jadnu ledi, moju majku, nije

nepoznato i kako su postupali samnom u kao s detetom. Zato dodajem...Nema biskupa, nema

kralja...Dakle, doktore (obratio se Rejnoldsu), imate li još nešto da kažete." "Ništa više, ako

to izvoli vaše Veličanstvo." "Ako je to sve što je vaša stranka imala da kaže, ja ću ih naterati

da se potčine ili ću ih najuriti iz zemlje".

Prvi Džemsov parlament koji se sastao u proleće 1604. godine podržao je

Milenarijsku peticiju i to je još jedan od uzroka sukoba izmedju kralja i predstavničkog tela.

Kada je u julu 1604. parlament privremeno prekinuo rad, kralj se obratio sveštenstvu

proklamacijom u kojoj je zahtevano da se svi sveštenici, najkasnije do decembra, moraju

14

pokoriti postojećim pravilima Anglikanske crkve ili će u protivnom ostati bez službe. Nešto

pre isteka ovog roka, za Kentreberijskog nadbiskupa postavljen je Benkroft jedan od

najtvrdjih Anglikanaca kako bi se obezbedilo sprovodjenje kraljeve volje. Tri stotine

sveštenika je odbilo da prizna u potpunosti Knjigu opštih molitava i ostali su bez službe.

Tako je izvan zvanične crkve, u statusu sektaša, ostalo mnogo savesnih i uticajnih sveštenika.

Do toga dogadjaja van anglikanske crkve bili su jedino "nezavisni" Braunisti koji su

svojevoljno iz nje istupili.16

Jedna od najvećih tekovina engleske reformacije, za koju je zaslužan kralj Džems, je

autorizovani prevod Biblije poznat i kao King James Version. Treba odmah reči da ovo nije

prvi celovit prevod Biblije na engleski.

Vilijem Tindl (William Tyndale), predavač na Kembridžu, je pod uticajem Erazma

Roterdamskog preveo Novi Zavet na engleski. Knjiga je štampana u Vormsu 1526. godine.

Kako su primerci stizali u Englesku tako ih je londonski biskup palio. Tindl je svoj prevod

revidirao i do 1566. štampan je četrdeset puta.

Drugi, celovit, prevod Biblije delo je Majlsa Kaverdejla (Myles Coverdale). Priredjen

je 1535. godine na temelju prevoda Tindla, Lutera i latinskog teksta. Biblija je bila posvećena

kralju Henriju VIII.

Godine 1538. pojavila se tzv. Velika Biblija. Taj prevod je autorizovan od strane

kralja Henrija VIII. Štampan je na velikom formatu i postavljan na vidna mesta u crkvama.

Namera je bila da se istisnu nezvanični prevodi poput Tindlovog sa njihovim jetikim

beleškama i primedbama. Ova verzija korišćena je i u vreme katoličke kraljice Marije iako je

služba u crkvi ponovo bila na latinskom. Uz ispravke, Velika Biblija ponovo je ozvaničena

1568. godine.

16 ?. U Dictionary of English and European History 1485-1789. stoji da je bez službe ostalo 90 sveštenika

15

Engleski protestanti u emigraciji su u Ženevi priredili prevod Biblije koji se pojavio

1560. godine. To je tzv. Ženevska Biblija, posvećena kraljici Elizabeti I za vreme čije

vladavine je štampana više od sedamdeset puta.17 U ovom izdanju je više od polovine Starog

Zaveta prevodjeno sa Hebrejskog. Sadržavalo je, takodje, mape i tabele i bilo je prvo izdanje

na engleskom sa brojevima stihova što je olakšavalo čitanje.18

U Dueu, u Nizozemskoj, je 1568. godine obrazovan centar za školovanje sveštenika

koji će vršiti katoličku propagandu u Engleskoj. Ovde je 1602. godine izdata tzv. Due Biblija

- standarni katolički prevod. Najznačajniji u timu prevodilaca bio je Gregori Martin. Novi

Zavet se pojavio još 1582. kada je fakultet bio u Remsu. Due Biblija je bila doslovni prevod

Vulgate pa je to otežavalo njenu razumljivost na engleskom jeziku.

Najpopularnija je bila Ženevska Biblija za koju je kralj Džems verovao da je

"najgora" i da su beleške koje ona sadrži "vrlo pristrasne, neistinite, buntovne i suviše liče na

opasne i izdajničke zamisli." Kralj je, stoga odlučio da izda novi prevod Biblije. Odabrao je

47 učenih prevodilaca i nagradio ih, slabo, crkvenim unapredjenjima.19 Ovi su radili

podeljeni u šest grupa od kojih je svaka obradjivala pojedine knjige Biblije. Dve grupe su se

sastajale u Oksfordu, dve u Kembridžu i dve u Londonu. Bilo im je naredjeno da slede

Biskupsku Bibliju iz 1568. godine i da bez potrebe ne menjaju ono što su vernici naučili da

slušaju kao i da ne unose sporne beleške iz Ženevske biblije. Ipak prevodioci su koristili i

Ženevsku i Due Bibliju. Kada je prevod bio gotov, u sva tri središta pregledao ga je odbor od

dvanaest članova a zatim su ga pregledali Bilson, biskup Vinčestera i doktor Majls Smit.

Smit je izvršio završnu reviziju, dodao neke primedbe i napisao predgovor. Napomena na

17 ?. Ovaj prevod je šire poznat kao "Biblija u pantalonama" zato što u Postanju (3,7) stoji da Adam i Eva "zašiše zajedno smokvine listove i napraviše sebi pantalone".

18 ?. Obeležavanje stihova uveo je Robert Etjen u ženevskom izdanju iz 1551. godine.

19 ?. U Dictionary of English and European History 1485-1789. stoji da ih je bilo 54

16

naslovnoj strani kaže da je knjiga "namenjena čitanju u crkvama". Izgleda da upotreba drugih

Biblija time nije proglašena nezakonitom. Medjutim, kraljevskom štamparu bilo je dato

isključivo pravo štampe a mogao je da spreči druge štampare da izdaju svoje prevode. Veliki

broj ljudi je i dalje koristio Ženevsku Bibliju. Neki puritanci su sumnjali da su prevod kralja

Džemsa nije verodostojan reči Božjoj nego da su ga napisali visoki crkveni velikodostojnici.

Prevod kralja Džemsa zvanično se koristio 350 godina - Anglikanska crkva ga je revidirala

tek 1870. godine. Sasvim je jasno da je toliko čitana knjiga morala izvršiti veliki uticaj na

engleski jezik i u tome se ogleda ogroman značaj "Biblije kralja Džemsa".

Najradikalniji engleski kalvinisti "Indenpendenti" koji nisu bili tolerisani napuštali su

ostrvo i odlazili u Holandiju koja je do izbijanja gradjanskog rata u Engleskoj 1642. bila

njihovo glavno stecište. Robert Braun, vodj Indenpendenata pobegao je 1582. sa velikim

delom svoje zajednice i svojim glavnim saradnikom, učiteljem Harisonom, u Midelburg u

Holandiji. Nonkoformisti iz Lajdena bili su predvodnici i inicijatori iseljavanja u Ameriku

gde su nameravali da osnuju savršenu hrišćansku zajednicu zasnovanu na načelima njihovog

veroučenja. Oko 1618. godine,35-orica medju njima odlučili su da odu u Virdžiniju. Prvo su

se vratili u Englesku i uortačili se sa londonskim trgovcima u jedno neprotokolisano

akcionarsko društvo i zakupili brod Mejflauer. Bilo ih je tačno stotinu (usput je rodjeno još

dvoje) kada su, krajem leta 1620. isplovili iz Plimuta. Bura je skrenula brod sa kursa i

umesto u Virdžiniju stigao je do puste obale rta Kod. Kako su se obreli u divljini a

održavanje discipline bilo je važno za opstanak, sklopili su tzv. Mejflauerski sporazum

(Mayflower Contract) po kome su obrazovali jedno "civilno političko telo" i prihvatili načelo

vladavine većine. Osnovali su koloniju Plimut na obalama Masačusetskog zaliva. Doseljenici

su bili ljudi iz gradova nevični zemljoradnji, lovu i ribolovu i teško su opstajali u divljini.

Tokom prve zime,bezmalo polovina ih je umrla. Na sreću, Indijanci iz susedstva bili su

17

blagonakloni i naučili su ih da gaje kukuruz i drugim veštinama. U jesen 1621. svetkovali su

prvi dan zahvalnosti Bogu što su preživeli - i to je danas jedan od najvećih nacionalnih

praznika u Americi. U američkoj istorijskoj tradiciji pothvat "otaca-hodočasnika" sa

Mejflauera ima posebno mesto i postao je deo nacionalnog mita. Za razliku od prethodnih

pokušaja naseljavanja ovaj nije bio organizovan od države, neke moćne trgovačke kompanije

ili veleposednika već od skromnih ljudi koji su ispoljili veliki idealizam, hrabrost i upornost.

U vreme vladavine Džemsa I Englesku je zahvatila prava pomama lova na veštice.

Njegova prethodnica Elizabeta je ove progone suzbijala. Već prvi Džemsov parlament doneo

je zakone koji su predvidjali smrtne kazne za žene koje se bave crnom magijom. Predstavnici

vlasti i rulja su poćeli da hvataju (uglavnom stare i ružne) žene za koje se sumnjalo da su

veštice. Mnogo njih oglašeno krivim i pogubljeno.20 Apeli pojedinih obrazovanih i razboritih

ljudi da je to u pitanju zločin protiv nevinih i unesrećenih žena ostajali su bez odjeka.

Verovanje u veštice bilo je ukorenjeno u svim slojevima stanovništva. To je vidljivo i u

delima pisaca i naučnika kao što su Šekspir i Bekon. Kralj Džems je u svom delu

Demonology dao podstrek ovom sujeverju a čuveni pravnik Kok je postavio zakonske osnove

za progon. Pomama lova na veštice dostigla je vrhunac u vreme gradjanskog rata pod

vladavinom strogih i krutih prezviterijanaca, koji su, inače neprestano prebacivali katoličkoj

crkvi idolopoklonstvo i praznoverje. Ubrzo su progoni su počeli da jenjavaju (već kada su

vlast preuzeli Indenpendenti) a prestali su u na početku epohe racionalizma u vreme

restauracije Stjuarta. Ova pojava uzela je maha i u kolonijama Nove Engleske.21

5.2. Položaj katolika - gradjani drugog reda - globe - varljive nade u novog kralja -

20 ?. U Engleskoj pogubljenja veštica nisu vršena samo, kako se to često misli, spaljivanjem već i vešanjem.

21 ?. Zato je Nova Engleska uobičajeno mesto radnje američkih "horor" filmova koji za temu imaju veštice.

18

Barutna zavera

Katolička vera u Engleskoj formalno nije bila zabranjena ali je položaj katolika bio

vrlo težak kako zbog zakonskih odredbi koje su ih svodile na gradjane drugog reda tako i

zbog verske netrpeljivosti protestantske okoline. Vladavina Marije "Krvave" produbila je jaz

izmedju protestanata i katolika. Dugotrajni rat sa Španijom uticao je da se, ne bez osnova

uvreži mišljenje da su katolici španska "peta kolona".

Koliko je katolika bilo u Engleskoj teško je reči. Neki su se otvoreno izjašnjavali kao

katolici i odbijali da prisustvuju anglikanskom bogosluženju to su tzv. rekuzanti (recusants).

Drugi, tzv. Crkveni papisti (Church Papists), koji su zvanično bili pripadnici anglikanske

crkve a potajno ispovedali katoličku veru bili su, nesumnjivo, brojniji. Isto tako, veliki broj

ljudi, naročito onih iz nižih slojeva, bio je spreman da u tom pogledu prihvati opredeljenje

"svojih boljih" tj. lendlordova. Jasnu opredeljenost za anglikanizam ili puritansku struju

ispoljavali su pripadnici više i srednje klase u gradovima i razvijenijim krajevima zemlje. U

zabačenim i divljim oblastima na severu, prema škotskoj granici, veliki deo plemstva, inače

nepokornog i buntovnog, ostao je odan katoličanstvu a seljaštvo ih je sledilo. Čak i

protestantsko stanovništvo, nedovoljno verski prosvećeno još uvek se držalo nekih katoličkih

običaja.

Svesna da je broj potencijalnih sledbenika katoličke vere daleko veći nego što se to

čini država se trudila da suzbije katoličanstvo. Katolici su zakonom bili isključeni iz svih

upravnih tela i službi kako centralne tako i lokalne vlasti. Za svako udaljavanje više od pet

milja od mesta boravka morali su da traže dozvolu od lokalnih vlasti. I oni katolici koji su

mirno sedeli kod kuća kažnjavani su za neposećivanje anglikanske službe. Pripadnici

različitih klasa bili su globljeni na različit način. Najbogatiji su plaćali 20 funti mesečno.

Manji katolički zemljoposednici bili su upropaštavani pošto su za nepohadanje službe morali

19

da se iskupe po cenu od dve trećine svojih godišnjih prihoda.22 Seljaci vlasnici sitnih poseda,

kao i zakupci zemlje bili su kažnjavani tako što im su im poreznici upadali u kuće i praznili

ambare i ostave s tim što je ovaj postupak bio praćen nasiljem i poniženjima. Rimokatoličko

bogosluženje (misa) bilo je u Engleskoj zabranjeno. Za svakog sveštenika koji bi vršio

katoličku službu kao i vernika koji ju je pohadjao bilo je predvidjeno da budu pogubljeni kao

izdajnici. Zakon u stvarnosti nije primenjivan - više je služio da suzbije preteranu odvažnost

pojedinih katolika kao i otvorenu propagandu. Misa je držana slobodno u kapelama stranih

ambasada dok su je engleski katolici pohadjali u uskom krugu jednovernika i bili poštedjeni

kazne sve dok se ne bi usudili da otvoreno paradiraju sa kršenjem zakona. Kada su u

severnim grofovijama sudije na svoju ruku povešale nekoliko sveštenika smatrajući da su

tamošnji "papisti" suviše digli glavu, kralj Džems je sprečio nastavak ovih progona. Nije ih

dozvolio čak ni posle Barutne zavere u kojoj su mu katolici ugrozili život.

Medju katoličkim sveštenstvom, koje je delovalo tajno, posećujući vernike noću i u

stalnom bekstvu pred poterama lutalo zemljom, nije bilo jedinstva. Izmedju Jezuita i mirskog

(sekularnog) sveštenstva vladalo je suparništvo oko nadležnosti nad katolicima u Engleskoj.

Pripadnici "Vojske hristove" smatrali su i tražili od pape da uprava nad engleskom crkvom

treba da se poveri njima a ne episkopima što je izazvalo otpor mirskog sveštenstva. U vreme

Džemsovog stupanja na presto ovi sukobi su dostigli vrhunac.

Jezuiti su uvidjali, a to se očitovalo u verskom i političkom životu drugih država gde

su se sučelile rimska i reformisana crkva, da konačno versko opredeljenje naroda neće

zavisiti od volje vernika nego će biti izvojevano u političkim i oružanim sukobima. Englesku

treba vratiti u krilo Rimske crkve ne birajući sredstva uključujući tu i pobune, atentate i

22 ?. Ovi zakoni nisu se svugde dosledno sprovodili. U nekim okruzima vlasti ga nisu primenjivale. Čak i 1606. kada su progoni katolika kulminirali samo su 162 zemljoposednika platila dve trećine prihoda. Spiskove onih koje treba kazniti dostavljale su lokalne vlasti. Zbog naklonosti i popustljivosti jedva da je jedan rekuzant od petorice bio globljen.

20

stranu intervenciju. Imali su autoritet kao papini izaslanici a svoj uticaj i ugled su podigli

požrtvovanim misionarskim radom. Svojim delovanjem izazvali su progone katolika a to im

je poslužilo kao opravdanje da treba srušiti jeretičku državu. Protestantskog vladara je trebalo

obratiti ili svrgnuti po cenu dovodjenja stranca na engleski presto. Jezuiti su se oslanjali na

podršku Španije što je bio mač sa dve oštrice. Diplomatska, novčana a potencijalno i vojna

podrška još uvek najveće evropske sile davala im je snagu. To im je, medjutim, rušilo ugled

u očima sunarodnika koji su u njima videli agente tudje i posle dugotrajnog ratovanja

omrznute države. Džemsovo stupanje na presto pobudilo je nadu medju katoličkim vernicima

u Engleskoj. Bez obzira na svoje kalvinističko vaspitanje bio je sin Marije Stjuart

dugogodišnje katoličke pretendetkinje kojoj je katolička propaganda davala oreol mučenice.

Papa i jezuiti nisu se zanosili ovakvim zabludama. Garnet, jezuitski provincijal za Englesku,

je nešto pre Elizabetine smrti dobio uputstva od pape da, ukoliko je to moguće, spreči

Džemsovo stupanje na presto. Španski kralj Filip III je izaslanicima engleskih jezuita, u

Madridu 1602. godine, obećao vojnu pomoć. Medjutim Filip je odustao od vojnog uplitanja u

Engleskoj nadajući se da će sa Džemsom uspeti da sklopi mirovni ugovor i time učini kraj

dugogodišnjem ratu, što se i desilo.

U prvi mah se činilo da će poločaj katolika biti olakšan. Džems se odlučio za isvesne

ustupke u cilju jačanja stabilnosti u državi. Katolicima je dozvoljeno privatno ispovedanje

vere pod uslovom da se izjasne da su odani kralju a ne papi. Ovo je bio mudro osmišljen

potez jer se time broj katolika ne bi uvećao. Ostvarenje ove zamisli pokazalo se kao

neizvodljivo zbog otpora i jezuita i protestanata. Jezuiti nisu želeli da se zakunu na vernost

jeretičkom kralju i odreknu težnji ka pokatoličavanju Engleske. Sa druge strane, privremena

trpeljivost vlasti (1603-1604) pokazala je snagu katolika. Čim se prestalo za naplaćivanjem

globa za neposećivanje anglikanske službe, primećeno je odsustvo velikog broja vernika iz

21

zadnjih klupa u crkvama. Isto tako dozvola služenja mise u privatnim kućama dovela je do

većeg okupljanja katolika što je uzbunilo njihove protestantske susede. Zastrašen ovakvim

ishodom, Džems je popustio Sesilu i protestantima. Već februara 1604. godine izdata je

proklamacija kojom je naredjeno svim katoličkim sveštenicima da napuste zemlju. Avgusta

iste godine, bez vladine naredbe, mesne sudije su povešale nekoliko katoličkih sveštenika.

Novembra se opet otpočelo sa globljenjem za odsustvo sa bogosluženja. Decembra naredne,

1605. godine, otkrivena je Barutna zavera što je dovelo do oštrih mera protiv katolika.

Organizator Barutne zavere bio je Robert Ketsbi (Catesby) iz Vorika. Okupio je oko

sebe svoje rodjake i prijatelje Tomasa Vintera (Winter), Tomasa Persija (Percy), Džona Rajta

(Wright) i Gaja Foksa (Fawkes). Plan je bio da pobiju kralja i članove parlamenta, podignu

ustanak u Midlendu, dokopaju se kraljeve dece Čarlsa i Elizabete i postave jednog od njih na

engleski presto.23

Zaveru za ubijanje Džemsa skovali su 1604. godine. Bili su svesni da samo uklanjanje

kralja ne bi značilo konačan uspeh već bi možda i otežalo preuzimanje vlasti jer bi se država

našla pod upravom parlamenta u kome su sedeli gorljivi puritanci. Odlučeno je da se pobiju i

članovi parlamenta. To su mislili da izvedu tako 24 što će zgrada parlamenta u vreme kada

ovaj u kraljevom prisustvu bude zasedao biti minirana.25

23 ?. Ketsbi i ostali zaverenici su još pre Džemsovog stupanja na presto agenti jezuitske stranke. Ketsbi je učestvovao u Eseksovoj pobuni 1601. godine. Sledeće 1602. su se sa jezuitskim provincijalom Garnetom konsultovali o mogućnosti strane invazije i neki od zaverenika su, zajedno sa jezuitom Grinvejom (Greenway), izaslani španskom kralju sa kojim su vodili pregovore. Za razliku od svojih jezuitskih glavešina, zaverenici su bili lišeni političkih ambicija i spremni na nesebično žrtvovanje.

24 ?. Uzor je bio atentat na muža škotske kraljice Marije Stjuart, Henrija Darnlija, kada je razneta kuća u kojoj je on noćio.

25 ?. Akcijom je rukovodio Gaj Foks. Ovaj preobraćeni protestant i fanatični katolik je prodao svoje imanje u Jorkširu i sav prihod dao za stvar svoje vere. Potom se, u redovima Engleske katoličke legije, borio dugo godina u Nizozemskoj kao španski vojnik. Tamo je izučio veštinu minerskih radova po kojoj su holandska i španska vojska bile poznate u Evropi.

22

Cela operacija predstavljala je pravi poduhvat u kojoj su zaverenici pokazali vanrednu

istrajnost. Maja 1604. zakupili su zgradu u susedstvu Vestminsterske palate i do decembra

prokopali tunel do njenih temelja. Tu su naišli na širok kameni zid koji ih je znatno usporio.

U jednom trenutku začuli su buku iznad glava i preplašili se da su otkriveni. Ispostavilo se da

se nalaze pored ostave za drva koja se nalazi tačno ispod Doma lordova. Persi, koji je sam

bio član parlamenta, uspeo je da marta 1605. godine ostavu dobije pod zakup. U tu prostoriju

Foks je dovukao (20) 36 buradi baruta i preko njih naslagao gvozdene poluge kako bi razorio

tavanicu. Sve je to prekriveno ogrevnim drvetom i ugljem. Potom su se zaverenici razišli na

šest meseci čekajući zasedanje parlamenta. Za to vreme tekle su pripreme za ustanak koji bi

buknuo odmah po vesti o eksploziji. Zaverenici su o svojoj nameri u ispovesti obavestili

Garneta. Provincijal se držao neodredjeno. Nije se priključio zaveri niti je šta učinio da je

spreči. U medjuvremenu, broj zaverenika se uvećao za još 8 ljudi. Jedan od njih, Frensis

Trešem (Tresham), poslao je pismo upozorenja svome rodjaku, katoliku i članu parlamenta,

lordu Montiglu (Monteagle), ne odajući pri tom svoje saučesnike. Montigl je pismo 26.

oktobra pokazao premijeru Solsberiju a ovaj je o tome obavestio kralja. Dan uoči otvaranja

parlamenta, 4. novembra 1605. godine, dve grupe su pažljivo pretražile zgradu. Jedna je

pronašla Foksa a druga burad sa barutom. Foks je na vreme bio upozoren da je zavera

otkrivena ali je ipak odlučio da ostane i izvede ono što je naumio. Žestoko se borio pre no što

je savladan. Ketsbi i drugovi su bez obzira na to što atentata nije bilo, pokušali da dignu

ustanak. Samo nekolicina ljudi im se pridružila. Katolici su im zastrašeni zatvarali vrata a

protestanti su krenuli da ih progone. Duhom klonule pobunjenike sustigla je potera. Ketsbi je

sa nekolicinom poginuo a ostali su, mnogi teško ranjeni, dovedeni pred sud. Sudio je

Edvard Kok. Trešam je umro u tamnici dok je 8 zaverenika pogubljeno. Barutna zavera

ostala je duboko usadjena u tradiciju i katolika i protestanata. Odlukom Parlamenta, 5.

23

novembar je obeležavan kao dan spasenja nacije koji je, uz svečanosti praćene vatrometom,

praznovan sve do polovine XIX veka. Sa druge strane, kod katolika postoji priča da je

prilikom Garnetovog pogubljenja njegova krv čudotvorno oslikala slamu koju je poprskala.26

6. Spoljna politika

Džems I je vodio spoljnu politiku u pravcu miroljubive neutralnosti. On se u visokim

predstavama o svojoj kraljevskoj ličnosti, zanosio iluzijom da kao veliki evropski vladar

može da pomiri zaraćene političke i verske stranke na starom kontinentu.

Prvi Džemsov korak bio je sklapanje mira sa Španijom. U sukobu sa ovom državom

Englezi su bili od 60-ih godina XVI veka s tim što je otvoreni rat otpočeo tek u drugoj

polovini 80-ih. Rat protiv suparnika u pomorskoj ekspanziji i uz to omrznutih papista,

parlament i puritanci zagovarali su bez obzira na cenu - na to što je gutao sve materijalne

resurse, krv i snagu nacije. Rat je okončan ugovorom u Londonu avgusta 1604. godine. Mir

nije pozdravljen jednodušno od svih. U narednoj deceniji po pitanju spoljne politike

postojaće razmimoilaženja izmedju onih koji su za rat sa Španijom i drugih koji su za blisku

saradnju sa njom - srednje struje nije bilo.

U ime zaloge za mir sa Španijom Džems se rešio ser Voltera Ralija (am. Roli), jednog

od poslednjih velikana elizabetinske epohe. Rali je bio pesnik, istoričar, pomorac i ratnik.

Borio se u redovima francuskih hugenota i gusario protiv Španaca. Pod njegovim vodjstvom

načinjeni su prvi pokušaji naseljavanja severne Amerike.27 Zalaganjem Bakingema

26 ?. Garnet je uhvaćen nešto kasnije od ostalih zaverenika u proleće 1605. iza jednog dimnjaka.

27 ? . Walter Raleigh (Ralegh) (c.1554-1618) Obrazovan na Oksfordu. Posle borbi u Francuskoj i gusarenja protiv španskih brodova pokušao je da osnuje koloniju na ostrvu Roanok u današnjoj Severnoj Karolini - tada je cela kolonija nazvana Virdžinija po kraljici Elizabeti. Bio je kraljičin miljenik sve dok se nije tajno oženio njenom dvorskom damom, Elizabetom Trokmorton. Posle toga pao je u nemilost i utamničen. Pošto je oslobodjen poveo je ekspediciju koja je trebala da pronadje Eldorado - grad o čijem su bogatstvu kolale bajke. Istražio je 3-4.000 milja doline reke Orinoko u Venecueli.

24

oslobodjen je i poverena mu je ekspedicija protiv španskih poseda u Americi. Vratio se bez

plena. Prošpanski orijentisani Džems I ga je na osnovu optužbe iz 1603. godine osudio na

smrt.

U vreme Džemsove vladavine političke i verske suprotnosti u Evropi su kulminirale i

doživele rasplet u krvavom i razornom Tridesetogodišnjem ratu. To je bio u pravom smislu

reči prvi veliki evropski rat jer su u njemu, kraće ili duže vreme, učestvovale sve države na

starom kontinentu. Džems je sve vreme vodio nerealnu politiku pomiritelja medju

zakrvljenim državama i verama. U vreme krize koja je prethodila sukobu posredovao je u

sklapanju primirja izmedju Španije i Holandije (Ujedinjenih provincija) 1609; stupio je u

savez sa protestantskom Unijom 1612. a svoju ćerku Elizabetu udao je 1613. za vodju ovog

saveza falačkog kneza izbornika Fridriha V. Istovremeno je želeo da pribavi naklnost

katoličke strane pa je vodio pregovore o ženidbi prestolonaslednika španskom princezom.

Džemsov stariji sin Henri se protivio ovom braku ali on je mlad umro. 28 Novi

prestolonaslednik Čarls bio je saglasan sa očevom željom. Većina engleskih državnika i

narod bili su protiv ovog braka. Strahovali su da bi to otvorilo vrata katoličkom uticaju i

španskoj politici. Imali su pred očima primer Francuske i njenog kralja Anrija IV, bivšeg

protestanta koji je prešao u katoličanstvo a svoje negdašnje jednovernike doveo u položaj

tolerisane manjine koja se osipala. Englezi su doživljavali svoju zemlju kao glavno uporište

boraca za protestantsku stvar. Da stanje bude još složenije, pregovori o braku

prestolonaslednika postali su najaktuelniji kada je u Evropi rat već buknuo. Naime, Fridrih

V, Džemsov zet bio je proglašen za češkog kralja. Njegovo nesrećno, kratkotrajno "zimsko

kraljevanje" okončano je porazom Čeha od strane carske vojske i trupa Katoličke lige u bici

na Beloj Gori, novembra 1620. godine. Španci su u toku 1620-22. osvojili Falačku. Fridrih se

28 ?. Govorio je da "Dve vere ne mogu u isti krevet".

25

sa svojom ženom Elizabetom potucao od Češke preko Falačke do Holandije. Džems je mislio

da će Čarlsovom ženidbom uspeti da ubedi Špance da Fridrihu vrate Falačku. čak je nudio

Špancima podelu Ujedinenih provincija koje su bile simbol borbe protiv katoličanstva i

ekonomski i kulturno jedna od najnaprednijih država u Evropi. Položaj katolika u Engleskoj

se posle progona izazvanih Barutnom zaverom popravio. Prihod od globa se smanjio. Kralj je

naredio da se puste katolici iz svih zatvora u Engleskoj. Španski ambasador Gondomar,

glavni zaštitnik engleskih katolika, sada je postao vrlo uticajan.29 Pitanje spoljne politike je

bio ključni razlog za sukob izmedju Džemsa i parlamenta o čemu je već bilo reči. Parlament

je raspušten januara 1622. godine. Februara 1623. prestolonaslednik Čarls je krenuo na put u

Španiju. Uz prosioca je bio i svemoćni miljenik Bakingem. Putovali su kopnom, preko

Francuske. Englezi su ostavili nepovoljan utisak na domaćine. Podsmevali su se siromaštvu

zemlje - pustim poljima, odrpanom stanovništvu, jadnim konačištima. Ljudi iz kraljeve

pratnje na čelu sa nadmenim Bakingemom, nisu vodili mnogo računa o strogoj dvorskoj

etikeciji što je vredjalo dostojanstvene Špance. Obećanjima da će biti ukinuti zakoni protiv

katolika i da će Čarlsova deca biti vaspitana u katoličkom duhu Španci nisu verovali. Ser

Edmund Verni, "dobar vitez bez straha i mane", udario je šamar jezuiti koji je ubedjivao

jednog od Engleza da predje u rimsku veru.30 Španski hidalgoi nisu krili mržnju prema

oholim jereticima i govorili su da će "princezu radije gurnuti u bunar glavom na dole nego u

njihove ruke". Tako se Čarls vratio u domovinu "živ, protestant i neženja". U Londonu je

dočekan sa takvim oduševljenjem kao da je "uz Temzu kao plen doterao celu špansku flotu".

Odjekivala su zvona, gomila sveta se tiskala oko kočije kličući, oslobadjani su zatvorenici i

29 Kada je 1618. krenuo u posetu Španiji od Londona do Dovera pratila ga je povorka od stotinu oslobodjenih engleskih sveštenika. Propovedi, pamfleti i karikature kojima su Englezi ispoljavali neprijateljstvo prema Gondomaru bili su od strane vlasti kažnjavani.30 ?. Mada puritanac, Verni se borio u gradjanskom ratu na strani Čarlsa I "iz njegove je mrtve ruke istrgnuta kraljeva zastava u bici kod Edžhila."

26

paljene vatre.

ČARLS I (1625-1649)

1. Kraljeve lične osobine - kratak pregled njegove vladavine

Džems je umro 27. marta 1625. godine u 59. godini. Nasledio ga je 25-godišnji sin

Čarls. 31 Čarls I je vaspitan na dvoru u slobodnom, amoralnom i intelektualnom okruženju

koje nije odgovaralo njegovoj stidljivoj, duhovno tromoj prirodi. Govorio je zamuckujući, sa

škotskim akcentom i nije voleo javne nastupe. Svoju povučenost prevladao je zahvaljujući

pomoći veštog Bakingema koji je sada uticaj koji je imao na Džemsa zadržao i u vreme

Čarlsove vladavine. Čarls je bio veliki ljubitelj umetnosti i iza njega je ostala zbirka

skultpura i slika kojoj nema ravna u istoriji engleske krune. Bio je oženjen francuskom

princezom Anrijetom-Marijom, ćerkom Anrija IV u Marije Mediči. Sa njom je imao

sedmoro dece od kojih su dvojica sinova kasnije vladali - Čarls II i Džems II.

Čarlsova vladavina mogla bi se podeliti u pet razdoblja: 1) 1625-1629. U ovom

razdoblju su se sastala 3 parlamenta sa kojima se kralj sukobio zbog prevelikog uticaja

Bakingema na vodjenje državnih poslova; 2) 1629-40. Čarls je, pošto je raspustio parlament,

vladao sam uz pomoć Loda i Straforda. Lična vladavina je okončana po izbijanju rata sa

Škotskom kada je kralj morao da ponovo sazove parlament; 3)1640-42. Tzv. Dugi parlament

predvodjen Pimom suprostavio se kralju uklonio njegove miljenike Straforda i Loda i

prinudio Čarlsa da prihvati ozbiljna ograničenja svoje vlasti. Postavila su se pitanja reforme

31 ?. čarls je rodjen u Danfermlinu (Dunfermline) u Škotskoj 19. novembra 1600. godine.

27

crkve i u kojoj meri kraljeva vlast treba da podleže nadzoru parlamenta i po tome su se

podelile pristalice kralja i parlamenta što je dovelo do gradjanskog rata; 4) 1642-46. U prvom

gradjanskom ratu pobedio je parlament koji je imao bolje pozicije za vodjenje dugotrajne

borbe, Škota za saveznike tzv. Armiju novog tipa koju je predvodio sposobni Oliver

Kromvel; 5) 1646-49. Došlo je do sukoba izmedju vojske na čelu sa Kromvelom koja je

predstavljala radikalnu i parlamenta koji je predstavljao umerenu struju u engleskoj

revoluciji. Kralj je jednovremeno pregovarao sa parlamentom, vojskom i Škotima

pokušavajući da obećanjima povrati izgubljene pozicije. Rojalisti su uz pomoć Škota

pokušali da povrate vlast. Posle poraza kralj je uhvaćen, sudjeno mu je i pogubljen je 1649.

godine.

2. Parlamentarna vladavina (1625-1629)

2.1. Spoljna politika - neuspeli rat sa Španijom - kraljev brak - rat sa Francuskom -

ubistvo Bakingema

Razdoblje parlamentarne vladavine počelo je u znaku spoljne politike.

Tridesetogodišnji rat bio je u toku i posle neuspelog pokušaja izmirenja za Španijom i

Čarlsove ženidbe španskom princezom, Engleska se umešala u sukob. U viševekovnoj

engeskoj istoriji njeni vojnici se nikada nisu tako slabo pokazali kao u ovih nekoliko godina.

Posle pobede katolika u prvoj fazi tridesetogodišnjeg rata (1618-25) na scenu je,

podstrekivan od Engleske, Francuske i Holandije, stupio danski kralj Kristijan IV. Englezi su

marta 1625. godine na kontinent poslali jedan korpus od 12.000 ljudi koji je trebao da se bori

pod komandom protestantskog kondotjera Mansfelda. Englesku vojsku sačinjavali su na silu

vrbovani civili, loše uvežbani, odeveni i naoružani, snabdeveni provijantom za samo 5 dana i

bez novca. Hladnoća, glad i zaraze prouzrokovali su smrt i dezertiranja tako da je posle

kratkog vremena engleska ekspedicija ostala bez devet desetina ljudi a da nije učestvovala u

28

borbi. Za to vreme je Bakingem, vinovnik ovog zlosrećnog pohoda, ugovarao kralju još

jedan nepopularan brak. Ovaj put se kralj oženio a nevesta je bila 15-godišnja francuska

princeza Anrijeta-Marija. Nova kraljica je stigla u pratnji francuskih dvorskih dama naviklih

na galantni život balova i dvoboja i katoličkih propovednika koji će je usmeravati medju

jereticima. Venčanje je obavljeno u vreme dok se parlament, koji bi se tome suprotstavio, još

nije sastao. Kraljičina uloga u budućem sukobu sa parlamentom, koji je do kraja Čarlsa

koštao života, nije bila presudna ali ni bez značaja.32 Da stvar bude još gora, brak je izazvao

neraspoloženje u parlamentu a nije doveo do poboljšanja odnosa sa Francuskom. Bakingem

je oktobra 1625, samo pola godine posle katastrofe u Holandiji, preduzeo neuspelu

ekspediciju na Kadiz. Ovu važnu špansku luku su morski vukovi iz Elizabetinog vremena-

Drejk, Reli i Eseks uspešno napadali. Bakingemovu flotu predvodili su slabi kapetani.

Brodovi su bili u lošem stanju a hrana pokvarena. Posada sastavljena od na brzinu i prisilno

sakupljenih ljudi raznih zanimanja, najmanje pomoraca, bila je bolesna i gladna. Bakingem

je očekivao da Francuska zagazi u rat sa Španijom i ljutio se što ova to ne čini. Rišelje je bio

suviše mudar državnik da Francusku odmah uvede u rat na zahtev tako lakomislenih

političara za kakve je držao Bakingema i kralja Čarlsa. Bakingemova naklonost prema

francuskoj kraljici nije bila nikakva tajna što je pojačavalo neraspoloženje Luja XIII.33 Za

konačnu katastrofu - rat sa Francuskom - krivicu ipak snosi Čarls. Prema svojoj nevesti držao

se prilično hladno. Razjurio je i Francuze iz njene pratnje što je dodatno vredjalo ponos

francuskog kralja. Zahtevao je od Luja XIII da ga prizna za zvaničnog zaštitnika hugenota.

Protestantski podanici Luja XIII su bili naoružani, još uvek uživali sve povlastice koje im je

jamčio Nantski edikt što je predstavljalo potencijalnu opasnost po jedinstvo države.

32 ?. Treveljan poredi njen uticaj na dogadjaje sa ulogom Marije Antoanete u Francuskoj revoluciji.

33 ?. Na tome se zasniva i zaplet u romanu A. Dime Tri Musketara.

29

Francuski kralj se upravo spremao za pohod na legendarno hugenotsko uporište La Rošel.

Rat izmedju Engleske i Francuske je bio na pomolu. U La Rošel su Engleski pomorci

pristajali već pola veka i bili dočekivani srdačno kao jednovernici. Bakingem je maja 1627.

godine lično poveo ekspediciju koja je trebalo da zauzme ostrvo Re nadomak ove luke koje

je bilo od velikog strateškog značaja kao baza za engleske trgovačke i gusarske brodove.

Vojvoda je pokazao veliku marljivost, ličnu hrabrost i komandnu sposobnost ali mu političke

okolnosti nisu išle na ruku. Zbog sukoba izmedju kralja i parlamenta ceo državni sistem je

loše funkcionisao. Trupe su bile buntovnički raspoložene, snabdevanje loše. Flota koja je

trebala da doveze pojačanje vojsci na ostrvu Re, nije se pojavila. Francuzi su prešli sa kopna i

napali Engleze koji su se ukrcavali i bez otpora ih masakrirali - četrdeset engleskih zastava je

izvešano u Notr Damu. Bakingem se vratio kući sa polovinom od 8.000 ljudi koliko ih je

poveo u rat i sada se na njega survao gnev nacije koja je već bila u sukobu sa vladom. Razdor

izmedju vladara i parlamenta ispoljio se svom silinom. Uprkos žestokim napadima na

Bakingema kralj ga je postavio za komandanta nove ekspedcije koja je trebalo da deblokira

opsednuti La Rošel. Flota se okupljala u Portsmautu. Vojska je bila opet neplaćena, gladna i

malodušna. Džon Felton, plemić iz Safoka koji je učestvovao u dva tragična pohoda, na

Kadiz i ostrvo Re je 23. avgusta 1628. Bakingema u njegovoj kući izbo nožem i usmrtio.

Vest o ovom dogadjaju prouzrokovala je otvoreno oduševljenje u Engleskoj. Na ulicama

Londona ljudi su pili u čast ubice a odmah su se pojavile i pesme u kojima je slavljeno

njegovo delo. Da bi se sprečilo skrnavljenje Bakingemovih ostataka od strane rulje, tajno je

sahranjen a sledećeg dana je organizovana lažna pogrebna povorka. Gradska milicija koja je

bila u pratnji stupala je uz zvuke doboša kao da ide na krunisanje a ne na sahranu. Kralja je

smrt njegovog miljenika i družbenika potresla. Posle toga služili su ga mnogi sposobni i

dobri ljudi ali ni prema koma nije ispoljio takvu naklonost.

30

Flota je septembra isplovila ka La Rošelu bez vojvode. U medjuvremenu Francuzi su

napravili mol (nasip) dug 1455 m koji je preprečio ulazak u luku. Nasip su branili dobro

obučeni francuski vojnici. La Rošel se predao na očigled buntovne engleske flote. Od 18.000

stanovnika samo 5.000 je preživelo opsadu. "Tako je okončan najnedostojniji period u našim

vojnim analima (...) Ostrvo koje je posedovalo najbolji materijal za vojsku slalo je u stvari

najgore trupe u Evropi" kaže Treveljan. Engleska kopnena vojska je još od vremena Tjudora

bila slaba. Stajaća vojska bila je skupa a parlament i poreski obveznici vrlo osetljivi na svaki

novi namet. Vojnici su po potrebi na brzinu i silom sakupljani i uglavnom se radilo o slabom

ljudskom potencijalu. To je ismevao i Šekspir (Falstaf). Posle pohoda na La Rošel Engleska

je prestala da se aktivno upliće u rat u Evropi. Mir sa Francuskom sklopljen je u Suzi aprila

1629. a sa Španijom u Madridu, novembra 1630. godine. Englezi su se okrenuli svojim

unutrašnjim problemima i razmiricama a dobar deo energije nacije usmeren je na trgovinu

preko atlantika i kolonizaciju Severne Amerike.

2.2. Sukob kralja i parlamenta - Peticija prava - raspuštanje parlamenta

Poslednja dva parlamenta za vladavine Džemsa I (1621-22; 1624-25) pokazala su svu

snagu opozicije. Kok je učinio kraj političkoj karijeri Bekona, Mompsona, Mičela a Džems je

bio prinudjen na ustupke po pitanju kompetencije parlamenta u spoljnoj politici. U razdoblju

koje je prethodilo prelasku Čarlsa I na lični režim 1625-29. parlament se sastao tri puta.

Čarlsov prvi parlament (jun-avgust 1625) odbio je da izglasa sredstva za rat mada ga je

godinu dana ranije zagovarao. Bilo je više uzroka ovoj promeni stava poslanika: Smatrali su

da ih kralj nije sazvao prošle godine kada je za to bila preka potreba kako bi odlaganjem

dobio vremena da ostvari svoj brak sa katolkinjom; da je Bakingem (što se pokazalo marta

1625. godine u Holandiji) neodgovarajuća osoba za vojskovodju; u Engleskoj je vladalo

uverenje da će joj učestvovanje u ratu na kontinentu oduzeti potrebnu snagu za pomorski

31

sukob sa Španijom.34 Videvši da ne može da od parlamenta dobije novac a da prethodno ne

garantuje gde će ona biti usmerena Čarls ga je raspustio. Drugi parlament (februar-jun 1626)

sazvan je posle šest meseci. U medjuvremenu se desila katastrofa kod Kadiza a odnosi sa

Francuskom su se pogoršali. U svojoj taštini Bakingem se zanosio iluzijama da će nekim

veličanstvenim vojnim ili diplomatskim potezom uspeti da preobrati mišljenje parlamenta u

svoju korist i da će ga ovaj slaviti kao velikog vojskovodju i drčavnika. Umesto da je

pohapsio vodje opozicije iz 1625. on ih je postavio za šerife. Opoziciju su predvodili Robert

Felips (Phelips) Džon Kok (Coke) i Džon Eliot. Ser Džon Eliot vlastelin iz Devona

prisustvovao je polasku i povratku ekspedicije na Kadiz. Video je lošu hranu, trule brodove,

engleske mornare kako gladuju i vojnike kako pljačkaju farme u sopstvenoj zemlji. Odlučio

je da, uprkos tome što je imao ličnih veza sa Bakingemom ovog u parlamentu napadne u

ukloni sa položaja. Vojvoda je podvrgnut istrazi 35 pred Domom lordova. Cilj je bio da se

Bakingem smeni. Medjutim, Čarls I je odbio smenjivanje bez uverenja da se radi o

krivičnom delu i da bi spasao svog favorita raspustio je parlament.

Pošto se 1627. upleo u rat sa Francuskom i bio bez novca kralj je odlučio da pribegne

drastičnijim merama. Od ranije je postojala ustanova Slobodnog poklona (Free Gift).

Medjutim onima koji bi to odbili kralj je nametao Prinudne zajmove (Forced Loan) koji su se

od običnih poreza razlikovale samo po imenu. Da bi sproveo ove mere Čarlsu je bio potreban

razvijen, uhodan birokratski aparat kog Engleska, za razliku od kontinentalnih apsolutističkih

monarhija, nije imala. Komesari koji su trebali da uteruju prinudne zajmove delovali su

mlako ne želeći da progone svoje susede sa kojima su imali zajedničke interese. Vrhovni

34 ?. Većina članova parlamenta je, nedovoljno upućena u problem i ponesena slavnim pobedama iz Drejkovog vremena, verovala da se sudbina protestantske Evrope rešava na moru.

35 ?. Radi se o već opisanom pravnom postupku "sumnjičenja" (Impeachment )

32

sudija Randolf Kru (Crew) odbio je da prizna zakonitost prinudnih zajmova. Uhapšeno je 76

plemića koji su odbili da daju novac. Petorica uhapšenih plemića su podnela žalbu najvišem

kraljevskom sudu (Kings Bench) zahtevajući da se sudijama podnesu razlozi za hapšenje. Sud

razloge nije prihvatio kao zakonite i kralj je morao da pusti uhapšene. Finansijski učinak

prinudnog oporezivanja nije bio srazmeran nezadovoljstvu koje je raslo medju

stanovništvom. Kralj se našao pred odlukom - ili da opet sazove parlament ili da promeni

spoljnu politiku koja je zahtevala velika sredstva. Odlučio se da pokuša saradnju sa

parlamentom.

Čarlsov treći parlament (mart 1628 - mart 1629) protekao je u znaku smelih i

uspešnih istupa opozicije čiji je glasnogovornik bio Ser Džon Eliot.36 Kralju je predana

predstavka poznata kao Peticija prava (Petition of Right). Pozivajući se na osnovne odredbe

Velike povelje sloboda iz 1215. koju je upravo otkrio Edvard Kok sastavljaći peticije su

zahtevali: 1) da se sredstva za državne rashode ubiraju samo u saglasnosti s parlamentom 2)

da kralj ne šalje vojnike na kantonovanje i na taj način ne prinudjuje podanike damu plaćaju

dačbine 3) da se ne vrše proizvoljna hapšenja i zatočenja u tamnici bez suda. Čarls je nedelju

dana oklevao a onda je potpisao Peticiju koja je na taj način postala zakon kraljevine. To je

izazvalo veliko ushićenje u narodu. Verovalo se da će kralj poslati Bakingema u Tauer. U

posebnoj predstavci od juna 1628. donji dom je kralju ukazivao na Vojvodine nedostatke i

tračio njegovo uklanjanje. Kralj je odločio sednicu parlamenta a Bakingema, sa svim

počastima poslao u Portsmaut gde je trebao da preuzme vodjstvo nad ekspedicijom za

deblokadu La Rošela. Tu je vojvoda ubijen.

36 ?. Sir John Eliot (1592-1632) sin zemljoposednika. Obrazovan je u Tivertnonu, Ekseteru i Oksfordu. Prilikom putovanja po Evropi susreo je Bakingema i, docnije, postao njegov štićenik. Proizveden je u vice-admirala Devona 1622. godine. Sa 22 godine (1614) bio je član parlamenta. Na sazivu 1624-25. kao vodeći govornik podržavao je Bakingema zagovarajući rat sa Španijom ali se istovremeno suprostavaljao oporezivanju bez odobrenja parlamenta i sputavanju slobode govora.

33

Istovremeno su delovale i verske nesuglasice o čemu će kasnije biti više reči.

Uglavnom, Čarls i Kentreberijski nadbiskup Loud su zagovarali čvrstu anglikansku politiku i

suzbijanje puritanizma koji je imao jako uporište u parlamentu. U poslednjim

parlamentarnim sednicama raspravljalo se o verskom problemu i posrednim porezima koje je

Čarls pokušao da pribira mimo parlamenta. Na Elitov predlog parlament je doneo čuvene Tri

rezolucije u kojim je rečeno da će "biti smatran kao vrhovni neprijatelj ove zemlje i

zajednice" : 1) Svaki onaj ko pokušava da unese novotarije u religiju čeleći da uvede ili širi

papinstvo i Arminijanizam ili druga mišljenja koja se ne slaču sa istinskom crkvom 2) onaj

koji bude tražio ili savetovao uvodjenje poreza koje nije odobrio parlament; 3) svaki trgovac

ili osoba koji dobrovoljno budu platili namete koje nije odobrio parlament. Kralj je naredio

predstavničkom telu da se razidje. Medjutim Eliotovi istomišljenici su silom držali

predsedavajućeg (speaker) parlamenta koji je plakao prikovan za stolicu dok je Peticija

usvajana a kraljevi oficiri su za to vreme zaludu udarali na zamandaljena vrata dvorane.

Sutradan su Eliot i još osmorica članova parlamenta uhapšeni i zatvoreni u Tauer. Eliot je

osudjen na 2.000 funti globe i da bude zatvoren sve dok bude odbijao da prizna svoju krivicu

i obeća da će se ubuduće dobro vladati. 37 Čarls je raspustio parlament i počeo da vlada sam.

3. Lični režim

3.1. Novčani problemi - vanredni porezi - Straford

Prvi kraljeva briga pri uvodjenju ličnog režima bila je kako obezbediti novac bez

pomoći parlamenta. Rezolucija parlamenta, mada je nepotvrdjena od kralja bila bez zakonske

snage, imala je velikog odjeka medju Englezima. Poslednji član je žigosao kao izdajnike sve

37 ?.Elitov snažan duh je dobro podnosio teške uslove tamnovanja ali mu se zdravlje narušilo i umro je 1632. godine u zatvoru. Njegov sin je zamolio da mu se dozovoli da očevo telo odnese kući i tamo sahrani ali je odbijen. "Nek ser Džon Eliot bude sahranjen u onoj parohiji u kojoj je umro" bio je kraljev odgovor. Nekoliko dana pre Eliotove smrti jedan slikar je naslikao njegov portret koji je odnet u zavičaj.

34

koji dobrovoljno plate porez neodobren od parlamenta i trgovci su se po cenu materijalnih

gubitaka pridržavali ove odredbe. Jasno je da trgovci nisu mogli dugo da istraju u ovom

otporu - odupirali su se oko pola godine - ali je bio opšte prihvaćen što je govorilo o svesti

nacije. Ubrzo je sve krenulo uobičajenim tokom. Rat izmedju Španije i Holandije išao je u

korist engleskih trgovaca, koji su na svojim brodovima prevozili špansku robu. Engleski

finansijeri zaradjivali su na kreditnim operacijama obeju zaraćenih strana.

Da bi došao do novca kralj je stavio na snagu namete od kojih su neki datirali od pre

nekoliko stotina godina i već par vekova nisu sakupljeni jer su potpuno nestali razlozi zbog

kojih su uvedeni. Uveden je 1630. porez na plemiće koji su nasledili vojne feude u vrednosti

od 40 funti naviše a nisu proizvedeni u vitezove prilikom čarlsovog stupanja na presto -

tako je sakupljeno preko 100.000 funti. Tračio se povraćaj šuma koje su od plantagentskih

vremena bila kraljevo vlasništvo ali gde su već dva-tri veka stajala sela i žitna polja -

razumljivo da su vlasnici platili visoku naknadu. Brodski porez (Ship monney) uveden je

1635. a datirao je još iz XI veka kada se sakupljao u priobalnim oblastima na ime odbrane od

upada vikinga. Kralj je u ekonomskoj politici ponovo uveo još jednu meru nepopularnu u

Engleskoj - počeo je sa ustupanjem i prodajom monopola na odredjenu robu pojedinim

korporacijama. Uživaoci ove monopola imali su čitav niz povlastica i prava kao npr. da

kontrolišu kvalitet robe što im je omogućavalo da suzbijaju i u krajnjoj liniji uguše

konkurenciju.38

U vodjenju države Čarls se oslanjao na uzak krug savetnika medju kojima su vodeću

ulogu imali Tomas Ventvort erl od Straforda i kentreberijski nadbiskup Lod. Na početku

karijere Ventvort je bio jedan od vodja opozicije - bio je medju 76-oricom plemića uhapšenih

38 ?. Tako je npr. monopol na proizvodnju sapuna dat jednoj katoličkoj korporaciji što je izazvalo ogorčenje ali i strah u zemlji - neki su verovali da "papistički sapun" šteti telu a možda i duši.

35

zbog toga što su odbili prinudni zajam.39 Podržavao je Peticiju prava. Za razliku od većine

drugih opozicionara nije bio puritanac i stoga se razmimoilazio sa njima po pitanju verske

politike. U trenutku kada su se suprotnosti izmedju kralja i parlamenta zaoštrile prešao je na

stranu Čarlsa. Arogantan, bezobziran ali sposoban upravljač radio je jednako i u svoju i u

kraljevu korist. Starao se da suzbije lokalni separatizam i učvrsti vlast i u najzabačenijem

kutku zemlje. Napravio je nekoliko poteza i u cilju poboljšanja poločaja nižih slojeva - zakon

o zaštiti sirotinje, regulisanje ogradjivanja, borba protiv gladi.

3.2. Verska politika - nadbiskup Lod - Jačanje anglikanske crkve - progoni puritanaca

U okviru jačanja ličnog režima Čarls se odlučio i za tvrdu liniju u verskoj politici.

Rešio je da ojača anglikansku crkvu i potpuno suzbije i odstrani puritance. To je trebao da

ostvari kentreberijski nadbiskup Vilijem Lod. Lod je bio beskompromisan borac "za njega

crkva nije bila toliko hram Duha živoga koliko palata nepobedivog kralja.40 "Čišćenje"

anglikanske crkve podrazumevalo je vraćanje otudjenih prihoda; obnovu zapuštenih crkava;

bolje obrazovanje sveštenstva; nadzor nad štampom i univerzitetima; sredjivanje stanja u

crkvenim sudovima; uvodjenje jednoobraznosti u bogosluženju i suzbijanje svih tragova

puritanizma.

U sprovodjenju ovih zamisli Lod se oslanjao na vizitacije crkvene sudove, Visoku

komisiju i Zvezdanu dvoranu. Visoka komisija (High Commission) bila je telo sastavljeno od

sveštenika i svetovnjaka kome je kralj prepuštao brigu o crkvenim nadležnostima krune.

39 ?. Thomas Wenthworth Earl of Strafford (1593-1641) sin plemića iz Jorka. Obrazovan na Kembridžu posle čega je proveo dve godine u Francuskoj.

40 ?. William Laud (1573-1645) sin tkača. Školovan je na Oksfordu. Sporo je napredovao u vreme Džemsa I jer je na čelu engleske crkve bio puritanski nadbiskup Ebot. Njegovo teološko obrazovanje ostavilo je utisak na Bakingema koji ga je promovisao na dvoru i ubedio kralja Džemsa da ga postavi za biskupa Sent Dejvida (1621). Kentreberijski nadbiskup postao je 1633. godine."Lod je bio nizak, rumenih obraza, nepristupačan, naprasit i oštrog jezika. Nije pokazivao nikakvu sumnju u ispravnost sopstvenih pogleda i sasvim mu je nedostajao politički smisao za kompromis."

36

Mada su u komisiji glavnu reč vodili biskupi njeni članovi bili su u bliskom dodiru sa

političarima na dvoru. "Bila je dugo i zasluženo omrznuta. čak i pod Elizabetom je "Mirisala

je na rimsku Inkviziciju" kako je to izjavio umereni i razboriti Bergli."Slično inkviziciji i

Visoka komisija je imala nadzor nad štampom i sudsku nadležnost u slučajevima koji su se

ticali kršenja morala. Još u vreme Elizabetine vladavine Sud Zvezdane dvorane je odlučio da

se ni jedna knjiga ne može štampati bez dozvole nadbiskupa ili londonskog biskupa. Shodno

ovom zakonu Lod je, primenjujući i kazne, zaustavio dotok kalvinističke literature sa

kontinenta. Negde su kazne bile krajnje stroge i okrutne. Aleksandar Lentok je zbog knjige

protiv episkopalne crkve osudjen na globu od 10.000 funti i doživotni zatvor, sem toga su mu

rasporene nozdrve, odsečene uši i na obraze utisnut žig robijaša. Advokat Prin, sveštenik

Barton i naučnik Bestvik su zbog napisa protiv biskupa osudjeni, juna 1537. godine, na stub

srama, sečenje ušiju i doživotnu tamnicu. Masa sveta provalila je u dvorište dvora gde su

kazne vršene pa se ceo dogadjaj pretvorio u puritanski skup. Osudjeni su se, glava i ruku

uklještenih u sramni stub, obraćali narodu govoreći o veri u boga i starim slobodama

Engleza.41Džon Lilbern (Lilburne) budući vodj radikalne struje ("Levelera") u gradjanskom

ratu je kao mladić od 21 godine uhapšen zato što je u Holandiji štampao zabranjene knjige i

krijumčario ih u Englesku. Odbio je da položi pred sudom zakletvu da će odgovoriti na sva

postavljena pitanja. Iako je bio plemić, bičevan je i vezan za stub srama pre no što je bačen u

zatvor.

U bogosluženju Lod je poticao ceremonijalizam protiv koga su se puritanci toliko

bunili. Svešteničke odežde, ukrašavanje crkava, pojanje uz orgulje, klečanje i klanjanje

učinili su da se kultu vrati stara raskošna i sjajna forma42. Zabranjeno je korišćenje crkava u

41 ?. Kada je dželat otkinuo Prinu uši krik je dopro do ušiju čarlsa.

42 ?. Sto za pričešće (časna trpeza) pomerena je na istok i dobio funkciju oltara

37

druge svrhe sem verske. Crkve su se do tada, po navici koja je vukla korene još iz srednjeg

veka, služile kao tvrdjave, mesta za šetnju i sastanke, čak su u njima trgovci sklapali i

potpisivali ugovore.

Položaj katolika se poboljšao. Imali su jako uporište na dvoru. Kraljica Anrijeta-

Marija bila je katolkinja. Koliko su odnosi izmedju nje i kralja bili u početku hladni toliko je

kasnije Čarls pao pod njen uticaj. Biti katolik postalo je u dvorskim krugovima i moda - tako

da su bogati ljudi i dvorjani napuštali protestantizam. Čak se i Džemsov unuk, sin Elizabete i

protestantskog vodje, falačkog izbornika Fridriha V, princ Rupert, na zgražanje svoje majke,

obratio u katoličanstvo.Lod je, doduše nedovoljno uporno, pokušao da ponovo stavi na snagu

zakone protiv katolika ali je protivnika imao u ličnosti kraljice. Papa je Lodu nudio

kardinalski šešir kada je ovaj postao Kentreberijski nadbiskup. Sve je to u narodu budilo

sumnju da Čarls I i njegova okolina žele da zemlju vrate u krilo Rimske crkve.

3.3. Otpor režimu - slučaj sedmorice

Već posle nekoliko godina, u drugoj polovini 30-ih Džemsova politika počela je da

nailazi na otpor. Upad londonske mase prilikom izvodjenja kazne nad Prinom, Bestvikom i

Bartonom je bio odraz neraspoloženja. U toku 1637-38. usledio je tzv. Hempdenov slučaj.

Uvodjenje Brodskog poreza izazvalo je nezadovoljstvo i mnogi su odbijali da ga plati. Jedan

od njih, Džon Hempden predao je stvar sudu (Exchequer Court - finansijski sud) tvrdeći da je

Brodski novac nezakonit. Sudije su sa sedam naprema pet glasova odlučile u korist kralja.

Medjutim parnica je imala velikog odjeka u javnosti tako da je dalje sakupljanje brodskog

novca bilo skopčano sa velikim teškoćama.

3.4. Straford pokorava Irsku

Kraljev najbliži savetnik Straford se za to vreme nalazio u Irskoj. Englezi su ovo

susedno "Zeleno ostrvo" osvojili u vreme vladavine Henrija II Plantageneta (1169-1172) koji

38

je formalno priznat za kralja Irske. U toku četiri veka engleski vladari su manje-više uspešno

slamali otpor irskog stanovništva nihovoj vlasti.43 Irska je bila podeljena izmedju engleskih

plemića i lokalnih plemenskih satrešina. Bila je to zaostala, divlja zemlja. Dve trećine od

ukupno 600.000 stanovnika bili su stočari-polunomadi. Tjudori su bezuspešno pokušavali da

uvedu reformaciju jer je gotovo celokupno stanovništvo istrajalo u svojoj odanosti katoličkoj

crkvi. Englezi su počeli nasilnu kolonizaciju protestantskog stanovništva iz Engleske i

Škotske koja je praćena proterivanjem domaćeg stanovništva. Najitenzivnija talas

kolonizacije bio je 1609. godine kada je protestantima naseljen severni deo ostrva - Alster

(Ulster). To je dovodilo do niza pobuna i ustanaka.44 Ipak u istočnim primorskim gradovima

većina trgovaca bili su katolici a katolički zemljoposednici držali su najveći deo zemlje.

Njihov položaj bio je nesiguran. Strahovali su od visokih globa i oduzimanja zemlje.

Strafordovi prethodnici su pokušavali da obrate katolike teškim globama. Medjutim, engleski

propovednici nisu znali jezik domorodaca a crkve su bile stare i ruševne. U svakom slučaju

englesko sveštenstvo u Irskoj je vodilo više računa o ličnom bogaćenju. Engleski upravni i

sudski aparat je zakonskim zloupotrebama otimao zemlju Ircima u korist krune i

protestanata. Sistem porote bio je samo farsa. Engleski porotnici nikada nisu donosili

pravedne presude u korist Iraca a Irski porotnici su sami, u strahu od plemenskih glavara i

krvne osvete, isto tako bili pristrasni na štetu svojih sunarodnika. U toku sedam godina

koliko je boravio u Dablinu (1633-1639), Straford je zaveo čvrst režim i uspešno upravljao.

Stavio je parlament pod kontrolu i uklonio protivnike iz redova engleske aristokratije. Uspeo

je da stvori malu vojsku, proširio je područje za naseljavanje Engleza, uništio pirate,

43 ?. Kada su Škoti pobedili Engleze kod Benkoberna (1314) Irci su se digli na ustanak i pozvali Škote u pomoć ali su tučeni kod Etenraja (Athenry) 1315. i Fogarta (Faughart) 1318. godine. Engleski kralj Ričard II (1377-1399) dva puta je upadao u Irsku da bi ugušio ustanak Art Mekmeroa (Art MacMurrough).

44 ?. Najteži poraz naneli su Irci Englezima 1598. kod Blekvotera (Blackwater).

39

uspostavio red, podsticao je razvoj poljoprivrede i industrije, utrostručio prihode od carina

tako da je sada Irska postala izvor zarade za krunu umesto da iscrpljuje englesku blagajnu

kako je to bilo ranije. Medjutim svi ovi uspesi bili su privremeni - sve je propalo po

Strafordovom povratku u Englesku.

3.5. Krah ličnog režima - Biskupski ratovi sa Škotima

Dogadjaji koji su neposredno izazvali krah Čarlsovog apsolutističkog režima su tzv.

Biskupski ratovi izmedju Engleske i Škotske. U Škotsku je reformacija prodrla i pobedila u

drugoj polovini XVI veka predvodjena Džonom Noksom. Škotska reformisana crkva Kirk

bila je kalvinistička i po veroučenju i po ustrojstvu. Na čelu crkve bila je Vrhovna skupština

koja je odgovarala hugenotskom državnom sinodu a pod njom su stojale konzistorije i

prezviterijumi u koje su ulazili i propovednici i svetovnjaci. Bogosluženje je vršeno po

ženevskom uzoru na temelju Noksove Knjige zajedničkog bogoslužbenog poretka (Book of

Common Order). Kralj Džems I je problemu uvodjenja episkopalnog crkvenog uredjenja u

Škotsku prilazio oprezno. Proterao je Endrjua Melvila, najvećeg pobornika prezviterijanskog

uredjenja na kontinent i korak po korak vraćao biskupima jurisdikciju u Škotskoj. Na

skupštini u Pertu iznet je zahtev da Škoti usvoje pet komponenti engleskog bogosluženja -

klečanje kod pričesti, privatnu pričest bolesnika, krštenje u kući u slučaju potrebe, krizmanje

dece od strane biskupa, praznovanje Božića, Velikog petka, Uskrsa, Vaznesenja i Duhova.

Mada je skupština usvojila ove zahteve sa 86 prema 41 glas oni su u većini parohija ostali

mrtvo slovo na papiru. Već dva naraštaja Škota učila su da je klečanje kod pričešća

nebiblijsko možda čak i idolopoklonstvo. Pored čisto verskog postojala je i važna ekonomska

strana problema. Veliki deo škotskog plemstva je prisvojio crkvene posede i strahovao od

osporavanja svojih svojinskih prava.

Čarls I je 1633. u prisustvu Loda došao u Edinburg na krunisanje. Krunidbena

40

liturgija ličila je Škotima isuviše na katoličku. Biskupi su 1633. doneli kanone za Škkotsku

crkvu. Kanon I proglasio je ekskomuniciranim sve one koji proreknu kraljevu vrhovnu vlast

u crkvenim poslovima. Kanoni su zabranjivali improvizovane molitve pri javnim

boglsluženjima, zamenili časne trpeze oltarima, a uopšte nisu pominjali Vrhovnu skupštinu,

crkvena sudišta, prezviterije, niti starešine. Čarls I i Lod su hteli da Škotskoj crkvi nametnu

Knjigu opštih molitava i tako uvednu jednoobrazono bogosluženje u celoj kraljevini. Bilo bi

isuviše upadljivo i sigurno dirnulo u nacionalni ponos Škota da im se nametnula engleska

Knjiga opštih molitava pa je ova posebno izradjena od strane biskupa Rosa i Danblejna.

Škotski molitvenik se, naravno, podudarao sa engleskim sa izvesnim manjim ustupcima

kalvinistima kao što je npr. korišćenje reči prezviter umesto sveštenik.

Na svakom pijačnom krstu je 1637. godine istaknut kraljev proglas da je Škotska

knjiga opštih molitava jedini dozvoljeni oblik bogosluženja u Škotskoj i da svaka parohija

mora kupiti dva primerka pre Uskrsa. Zbog nezadovoljstva koje je vladalo u narodu štotski

biskupi su odgodili uvodjenje Knjige. Na insistiranje kralja novi oblik bogosluženja održan je

u crkvi Sv. Andrije u Edinburgu krajem jula 1637. Sveštenika je prekidao žagor

nezadovoljnih vernika. Kada je biskup pokušao da zavede red gadjali su ga stolicama i

drugim predmetima. Džems koji je rodjen u Škotskoj bolje je poznavao narav svojih

sunarodnika i prilike u zemlji i bio je vrlo obziran u uvodjenju episkopalnog poretka. Čarls i

Lod su prenaglili. Nametanjem anglikanskog bogosluženja ozlovoljili su sve slojeve

stanovništva i nepokloebljive kalviniste i pristalice umerene reforme. Odbili su od sebe i

plemstvo koje je strahovalo za svoje posede. Škoti su obrazovali nacionalni savez tzv.

Konvenant (Convenant) da bi odbranili svoju veru. Čarls je odlučio da Škotsku oružjem

prisili na pokornost.

Tako je počeo prvi Biskupski rat 1639. godine. Kralj uz sebe nije imao sposobnog

41

Straforda koji se nalazio u Irskoj gde je gušio ustanak. Engleska vojska je kao i prethodnih

godina bila loša. činili su je pripadnici na silu sakupljeni milicije loše opremljeni čija je želja

bila da sačuvaju živu glavu i što pre se vrate poljskim poslovima. Deo engleskog plemstva

koje je predvodilo vojsku, činili su puritanci ili ljudi razočarani kraljevom politikom i

potajno priželjkivali neuspeh protiv Škota. Nasuprot njima škotski gorštaci su još uvek bili

ratnički, plemenski narod, ostrašćen željom da brani svoju veru. Predvodili su ih plemenski

glavari ali i veterani iz tridesetogodišnjeg rata koji su se u holandskoj i švedskoj vojsci

upoznali sa najmodernijim dostignućima ratne veštine.45 Ipak Škoti su se pokazali dovoljno

mudri da ne izazivaju gnev veće kraljevine i pristali na pregovore juna 1639. na kojima su

ostavili vrlo povoljan utisak na englesko plemstvi i tako utrli put budućem savezu sa

britanskim puritancima. Kralj je bio prisiljen da popusti i vrati se sa vojskom kući. Tako je

okončan prvi rat sa Škotima.

4. Dugi parlament

4.1. Sazivanje kratkog parlamenta poraz u ratu sa Škotskom - mir u Riponu - ustanak u Irskoj

Poraz je bio uzrokovan slabom motivisanošću i neobučenošću vojske i Čarls je

shvatio da mu je, ako želi da ratuje i pokori Škote, neophodna podrška parlamenta. Tako je

sazvan tzv. Kratki parlament koji je zasedao samo nešto više od dve sedmice (13. april - 5.

maj 1640). Kralj je pokušao da apeluje na nacionalna osećanja Engleza optužujući Škote za

"pobunu", "izdaju" i veze sa Francuskom. Medjutim opozicija predvodjena Pimom napala je

režim. U neuobičajeno dugom govoru koji je trajao dva sata Pim je pobrojao sva bezakonja i

zloupotrebe koja je počinila vlada Čarlsa I u toku upravljanja državom bez parlamenta. Pim

je zahtevao reforme i naglašavao političku suprematiju parlamenta. Vlada je obećala da će

sprovesti reforme ali je unapred tražila izglasavanje novca za nastavak rata sa Škotskom.

45 . Jedan od glavnih škotskih zapovednika, Aleksander Lesli, ratovao je u Evropi kao vojskovodja slavnog švedskog kralja Gustava Adolfa.

42

Medjutim Pim je već pripremao peticiju protiv rata i kralj je raspustio parlament.

U pomoć je priskočio Straford. Pre no što se "Kratki parlament" sastao on je marta

1640. otišao u Irsku kako bi tamo sakupio vojsku. U irskom parlamentu postojala je

ravnoteža izmedju katolika i protestanata. Straford se stavio na stranu katolika i zagovarajući

rat protiv škotskih prezviterijanaca uspeo da dobije novac uz pomoć kog je podigao vojsku u

Irskoj. Vojsku je trebalo sakupiti i u Engleskoj. Ostavši bez podrške parlamenta ovde je

Straford nastavio sa uterivanjem Brodskog poreza i drugih nelegalnih nameta. To je izazivalo

pasivni otpor poreskih obveznika. Kako zbog toga nije sakupljeno dovoljno novca

mobilisana je milicija na severu zemlje a na jugu engleske su posebne družine vršile nasilno

vrbovanje za redovnu vojsku. "Severnjačka milicija pokazala se bezopasnom po Škote a

južnjački regruti opasnim po kralja."46 Škoti su prešli granicu potukli englesku prethodnicu

kod Njuberna (Newburn) zauzeli Njukasl koji im je postao štab i okupirali severne grofovije

Darem i Nortamberlend. Uvidajući da je veliki deo engleskog javnog mnjenja na njihovoj

strani, Škoti su zaustavili dalje napredovanje i otpočeli pregovore. Mir je sklopljen u Riponu

oktobra 1640. godine. Po ugovoru Škoti su zadržali pod svojom kontrolom severne engleske

grofovije i isplaćivano ime je 850 funti dnevno.

Da stanje bude još gore irska vojska koja je trebala da umiri Škotsku okrenula se

protiv Engleza. Ustanak u Irskoj izbio je 1641. kao rezultat teškog stanja i ozlojedjenosti

tamošnjeg stanovništva engleskom vlašću. Iskorišćen je povoljan momenata kada je Engleska

imala vezane ruke zbog rata sa Škotima i unutrašnjih problema. rukovideću ulogu u ustanku

imali su vojnici irske vojske koja je demobilisana na zahtev parlamenta. Irski parlament je

osporio zakonitost niza Strafordovih akata i objavivši u posebnoj deklaraciji da su Irci

46 ?. Puritanska agitacija bila je vrlo jaka medju regrutima na jugu. Medju vojnicima se raširilo uverenje da su im svi zapovednici "papisti": Jedan oficir piše kako je po ceo dan u toku marša morao da peva psalme kako bi razuverio svoje vojnike da je katolik.

43

slobodan narod kojim treba vladati na osnovu opšteg prava Engleske i irskih statuta i običaja.

Vest o ustanku izazvala je u Engleskoj veliku uznemirenost. Životi i imanja protestanata

kolonista su bili ugroženi. Širile su se glasine da pobunjenici u ime Čarlsa pregovaraju sa

katoličkim državama na kontinentu u cilju pokatoličavanja Engleske.

4.2. Dugi Parlament - sastav - ukidanje Zvezdane dvorane i Visoke komisije - ukidanje

nelegalnih poreza

Čarls I je bio prinudjen da sazove tzv.Dugi parlament - parlament engleske

revolucije. Rezultati izbora za parlament bili su po krunu jako nepovoljni. Ponovo je

izabrano nekih 30 poslanika "ratkog parlamenta. U Dugom parlamentu preovladjivalo je

srednje agrarno plemstvo. Predstavnika gradjanstva bilo je malo. Ne samo u grofovijama već

i u gradovima izabrani su u većini slučajeva plemići.47

Dugi parlament je jedan od najznačajnijih u Evropskoj istoriji. Zasedao je od 3.

novembra 1640. godine. Prvo razdoblje rada trajalo je do izbijanja gradjanskog rata - januara

1642. godine. Treba odmah reći da su vodji opozicije na čelu sa Pimom još nisu imali u vidu

kakav će biti konačni ishod njihove borbe. Želeli su da vrate parlamentu prava i uticaj kakav

je imao pre uvodjenja ličnog režima i ograniče kraljevu vlast. O tome da će doći do transfera

vlasti sa suverena na podanike čiju će volju oni zastupati nisu imali predstave. Odmah su

oslobodjeni Prin, Bestvik, Barton, Lilbern i ostale žrtve sudova Zvezdane Dvorane i Visoke

komisije. Brojnim odlukama ograničena je kraljeva vlast. Pomenućemo najvažnije: 1)

Trienial act kojim je garantovana da će se parlament sastajati na 50 dana najmanje jednom u

47 ?. Poslanika u Donjem domu bilo je oko 500. Medjutim, kako je dvorana bila vrlo tesna mali broj ih je prisustvovao sednicama čak i prilikom izglasavanja tako presudnih dokumenata kakvi su Velika Remonstransa (307) i Bill of Attainder (205 protiv 59). Sednice su počinjale u osam ili devet ujutru. U podne je veći broj poslanika istrčavao na ručak u susedne krčme "ostavljajući predsedavajućeg da gladuje u stolici i s njim šačicu patriota koji su u hodniku gutali nešto hleba i sira..." Sednice bi se nastavljale neki put i posle zalaska sunca pod svetlošću sveća.

44

tri godine 2) akt protiv raspuštanja Dugog parlamenta bez njegove sopstvene saglasnosti; 3)

akt o carinama (Tunnage and Poundage) koje je kralj mogao sakupljati samo dva meseca 3)

Ukinuti su (jula 1641) sud Zvezdane dvorane i njemu srodni Veće za Sever i Veće za Vels kao

i Visoka komisija koji su predstavljali okosnicu kraljeve vlasti i uticaja Anglikanske crkve; 5)

ukinut je (avgust 1641) Brodski porez;

4.3. Sudjenje Strafordu - Anrijeta Marija

Ubrzo po otvaranju parlamenta, 11. novembra 1640. uhapšen je Straford a nedugo

zatim, decembra, i Lod. Većina ostalih minstara je spas potražila preko granice. Istraga i

sudjenje Lodu trajali su nekoliko godina.48 Straford je nameravao da pobegne u inostranstvo i

ubedjivao je Čarlsa da pohapsi vodje opozicije pod optužbom da su pregovarali sa Škotima. 49

Kralj mu je garantovao da neće biti oštećen u "ličnosti, časti i bogatstvu". Straford je marta

1641.podvrgnut parlamentarnoj istrazi (impeachment). 50Optužen je za izdaju, izvrtanje

zakona i nameru da kraljevu Irsku vojsku upotrebi u Engleskoj. Straford se branio rečito i

jakim argumentima. Optužbu je stvarno bilo teško dokazati pošto su po engleskim zakonima

pod pojmom izdaje podrazumevana dela uperena protiv kralja a Straford je, nesumnjivo radio

u korist Čarlsa I. Pim je kao vrstan pravnik uvidjao da Dom Lordova koji je sprovodio

istragu ne može proglastiti Straforda krivim. Sudjenje je imalo političku pozadinu. Straford

je bio oličenje apslolutizma. Uz to je smatran sposobnim i opasnim čovekom koji bi mogao

da ugrozi borbu parlamenta. Tada je parlament pribegao krajnjoj meri - "preneo je bitku sa

48 ?. Pošto nisu mogli da mu dokažu krivicu za izdaju, Dom Lordova je doneo januara 1645. Bill of Attainder (kao ranije u slučaju Straforda) i 10 januara iste godine je nadbiskup pogubljen.

49 ?. Škotski izaaslanici su se slobodno šetali Londonom uživajući naklonost masa sve dok nisu počeli da savetuju ukidanje episkopalne crkve.

50 ?. Postupak su vodili predstavnici Doma Lordova pred donjim domom. U svojstvu tužitelja istupala je grupa poslanika donjeg doma predvodjena Pimom. Kralj je neformalno prisustvovao sedeći iza zastora medju velikim brojem posmatrača od kojih su mnogi skupo platili da bi mogli da prisustvuju.

45

polja pravosudja na polje zakonodavstva." Izglasan je zakonski akt Bill of Attainder preme

kome je Straford proglašen izdajnikom "kao čovek koji je pokušao da obori osnovne i stare

zakone kraljevine Engleske i Irske.51

Strafordovu sudbinu ubrzala je kraljica Anrijeta Marija. Ova engleska Marija

Antoaneta je po izbijanju sukoba sa Škotskom stala da na svoju ruku vodi politiku. Počela je

da sakuplja novac od engleskih katolika i obraća se papi tražeći vojnu pomoć. Kada je Dugi

parlament počeo sa progonom njenih jednovernika opet se obratila papi, pa kardinalu

Rišeljeu.52Potom se postarala da pridobije naklonost Oranske kuće udajom svoje ćerke Marije

za princa Viljema Oranskog. Ne uspevši da obezbedi podršku i inostranstvu počela je putem

posrednika da huška vojsku protiv parlamenta. Vojska koncentrisana u Jorku, prema Škotim

Oficiri su bili odani kralju a njihova netrpeljivost prema parlamentu je rasla. Bili su spremni

da krenu na London, oslobode Straforda i raspuste parlament. To nije bila tajna. Oficiri u

Jorku nisu krili svoja osećanja. London je zahvatila panika. Ljudi su počeli da se okupljaju i

prete kao izdajnicima članovima donjeg doma koji su glasali protiv Bill of Attainder. U

takvoj atmosferi zakon je trebao da bude usvojen u Domu Lordova što se i desilo 8. maja.

Ostalo je da to potvrdi kralj potvrdi svojim potpisom. Mase su se sakupljale oko dvora

(Whitehall). Uzbudjeni kralj je konsultovao sudije i biskupe koji su bili podeljenog mišljenja.

Na kraju je ustuknuo i potpisao dokument koji je slao njegovog odanog i sposobnog ministra

na gubilište. U nedelju ujutru 12. maja 1641. godine 200.000 ljudi prisustvovalo je egzekuciji

"Crnog Toma tiranina".

4.4. Versko pitanje - Peticija korena i grana - Velika remostransa - obrazovanje stranaka -

51 ?. "Jedan stari običaj mnogo upotrebljavan u parlamentarnoj tiraniji Tjudora dozvoljavao je Kralju, donjem i gornjem domu da izglasaju kao bilo koji drugi akt i akt kojim mogu da osude na smrt svakog podanika bez suda. Bill of Attainder je izglasan u donjem domu sa 204 naprema 59 glasova.

52 ?. Kardinal joj čak nije dozvolio da poseti njenu rodnu Francusku.

46

kavaljeri i obloglavi

U žiži interesovanja i rasprava dugog parlamenta bilo je i versko pitanje. Verske

raspre trajale su gotovo ceo vek i uticale i na političke podele. Monarsi su štitili anglikansku

crkvu a u parlamentu je bilo mnogo puritanaca što je od elizabetinskog vremena bio jedan

od uzroka sukoba monarha i predstavničkog tela. Rat sa Škotskom uzrokovan je verskom

politikom. Strahovalo se od kraljičinog prokatoličkog opredeljenja. Zbog svog delovanja

protiv puritanaca biskupi su bili omrznuti. Puritanci nisu bili složni po pitanju uredjenja

crkve. Postojale su tri struje: Erastijanaci, Prezviterijanci i Indenpendenti.

Erastijansku struju predvodio je Pim i uživala je podršku većine u parlamentu.

Zagovarali su se za državnu crkvu koja ne bi tolerisala ni Anglkance ni radikalnije

protestante. To je praktično bila anglikanska crkva s tim što bi kralja i biskupe smenili

parlament i parlamentarni komesari iz redova svetovnjaka. Ova struja je pobedila 1641-2.

Prezviterijanci su se zalagali za potpuno usvajanje kalvinizma sa organizacionom

shemom konzistorija, prezviterija i sinoda. Ovaj vid uredjenja je odbijen je 1641-2. ali je

prihvaćen zbog saveza sa Škotima 1643. godine kada je revoluciji pretila opasnost.

Treća struja abili su Indenpendenti ili sektaši. Oni su zahtevali sistem nezavisnih

kongregacija ali i slobodu vere i uverenja.

Grupa gradjana je 11. decembra 1640. uručila Donjem domu peticiju potpisanu sa

15.000 imena u kojoj se tražilo ukidanje episkopata sa "svim njegovim korenima i granama".

To je tzv. Peticija korena i grana (Root and Branch Petition). Peticija je postala jabuka

razdora oko koje će se izvršiti konačne verske i političke podele medju članovima Donjeg

doma. Obrazovana je stranka umerenih, "kavaljeri" buduće pristalice kralja koja je želela

zadržavanje episkopalnog uredjenja uz ograničenje vlasti biskupa i male izmene Knjige

opštih molitava.. Radikalna struja, "obloglavi", buduće pristalice parlamenta, želela je

47

ukidanje episkopalnog i uvodjenje prezviterijanskog uredjenja crkve i potpunu reviziju

Knjige opštih molitava. Iako je prva debata o peticiji protekla je kao prijateljska razmena

mišljenja medju braćom koja su se zajednički borila za zakon i slobodu svaki onaj koji je

govorio u njenu korist ili protiv njenog usvajanja borio se na suprotnoj strani u skorašnjem

gradjanskom ratu. Peticija je usvojena posle šest meseci, jula 1641 godine malom razlikom

pri glasanju. Peticijom je bilo predvidjeno da se uprava nad crkvom predaje komitetu od

devet svetovnjaka koje imenuje parlament. Sveštenicima nije bio dozvoljeno članstvo u

ovom komitetu. Za peticiju su bili prezviterijanci - budući "obloglavi" a protiv nje

"kavaljeri".Lordovi su odbili da isključe sveštenstvo iz Gornjeg doma.

Osim po verskom ove dve stranke su se sučeljavale i oko toga koliko daleko treba ići

u ograničavanju kraljevske vlasti. Rascep izmedju rojalista i pristalica parlamenta nastupio je

posle prihvatanje Velike remonstranse. To je jedan od najvažnijih dokumenata engleske

ustavne istorije. U njoj su se nabrajali svi prekršaji političkih i crkvenih prava koja je učinio

apsolutizam i zahtevalo se da se na važna državna zvanja postave lica koja uživaju poverenje

parlamenta. U remonstransi se govorilo i o zameni episkopata parlamentarnom komisijom.

Rojalisti i pristalice episkopata su se sjedinili u jednu stranku a prezviterijanci i radikali u

drugu. Remonstransa je prošla u parlamentu sa samo 11 glasova prednosti. "Tako je

parlament zauvek prestao da bude jedna stranka i pretvorio se u bojno polje." Donji dom je

doneo odluku o štampanju i širenju Remonstranse.

4.5. Pokušaj kralja da uhapsi vodje opozicije - gradjanski rat

U vreme ovih rasprava u parlamentu kralj se, od avgusta do novembra 1641. nalazio

u poseti Škotskoj. Od saziva Dugog parlamenta ponašao se dvolično. Posle Strafordovog

pogubljenja činio je sve ustupke koje je parlament traži i istovremeno razmatrao svaki plan

za nasilni obračun s njim koji mu je preporučivala kraljica. Ujutro bi pregovarao sa

48

katoličkim agentima i oficirima a uveče potpisivao zakone koji su rušili moć monarhije.

"Ovakvo njegovo ponašanje koje je bacalo u očaj i prijatelje i neprijatelje je bilo izraz

glupog i sebičnog a ne pametnog i prevrtljivog čoveka...činilo se da misli da će pitomci

Džona Noksa i jezuite Parsonsa zaboraviti svoje svadje i lične interese kako bi mogli da

dobiju čast da služe Čarlsa Stjuarta."

Po kraljevom povratku iz Škotske i usvajanju Velike remostranse uzbudjenje u oba

zavadjena tabora je raslo. Oficiri Strafordove vojske koja je raspuštena u Jorkširu čekali su

nameštenja u pohodu protiv ustanika u Irskoj i okupljali se oko dvora da pruže kralju

podršku. Njima su se pridružili i mnogi mladi plemići. Dobili su nadimak kavaljeri koji se

kasnije preneo na sve kraljeve pristalice. Sukobljavali su se sa kalfama iz okolnih radnji koji

su nazivani obloglavi zbog načina na koji su bili ošišani. Radnje su bile zatvorene a obe

strane su se naoružavale.

Kralj je već počeo da uzvraća udarac - 3. januara 1642. je državni tužilac podigao

optužbu i zatražio parlamentarnu istragu (impeachment) protiv petorice članova Donjeg

doma: Pima, Hampdena, Hezleridža (Hazlreigg), Holsa (Holles) i Stroda, pod optužbom da

su izdali državu i podržavlali škotske odmetnike. Zahtev nije bio zakonit i dom lordova je

odbio da izda nalog za hapšenje. Kralj je sledećeg dana pokušao da ih uhapsi. Sa pratnjom do

400 naoružanih ljudi krenuo se u Vestminster gde je zasedao parlament. Medjutim jedna od

kraljičinih dvorskih dama upozorila je parlament da kralj dolazi sa namerom da pohapsi

petoricu opozicionara. članovi parlamenta su čuli tutnjavu brojnih koraka i zveket mačeva.

Čarls je lično na čelu odreda ušao u dvoranu u kojoj su poslanici zasedali. Sledio ga je sestrić

princ Rupert Prošao je izmedju redova poslanika koji su ustali i ćutali i zaključio da su

"ptičice odletele". Dok je koračao ka izlazu za njim su se čuo uzvik privilegije, privilegije.

Sve to vreme vrata dvorane su bila otvorena tako da su poslanici mogli da u holu vide gomilu

49

vojnika, do zuba naoružanu, kako zateže kokote na pištoljima i preti pokoljem. Pim,

Hempden i druga trojica poslanika sakrili su se u londonskom Sitiju koji je odlučio da ih i

oružjem zaštiti od hapšenja. Okupilo se oko 4.000 naoružanih plemića i slobodnih seljaka iz

doline Temze i Bakingemšira i stavilo u službu parlamenta. Priključili su im se i pripadnici

ratne mornarice i stavili parlamentu na raspolaganje skladišta. Posle nedelju dana vratili su se

u parlament pozdravljeni od naroda.

5.Gradjanski rat 1642-1649.

5.1. Karakter gradjanskog rata - teritorijalne, verske i socijalne podele u Engleskoj - vojska

Čarls I je 10. januara napustio London. Tako je otpočeo gradjanski rat mada će

oružani sukobi početi tek u jesen 1642. kada obe strane konsoliduju svoje vojne snage.

Teritorijalne, verske i klasne pretpostavke na osnovu kojih je došlo do podele a na pristalice

kralja i parlamenta su prilično složene i da traže blliže objašnjenje.

Teritorijalno, na strani parlamenta bio su južni i istočni razvijeniji delovi Engleske,

zatim velike luke, trgovački i industrijski centri i prestonica, London, koji je bio glavna

pokretačka snaga revolucije. Kralj je držao severne i zapadne pokrajine a od gradova

uglavnom sedišta biskupija - redje trgovačka mesta. Suknarski centri na severu (Hul,

manufakturana oblast Vest-Riding sa gradovima Lidsom Halifaksom i Bredfordom),

nastanjeni puritancima kao i lučki gradovi stali su na stranu parlamenta. Od 29. oktobra

1642. glavno sedište rojalista postao je Oksford gde se smestio kralj sa dvorom, štab i

arsenal.

U početku je većina stanovništva bila neopredeljena. Strasti su bile raspaljene jedino

u Londonu. U vreme bitke kod Edžhila, u jesen prve ratne godine ni polovina nacije, čak ni

polovina plemstva još nije stala na stranu kralja ili parlamenta. U svakoj grofoviji i gradu su

50

postojale dve stranke koje su vodile lokalne ratove više ili manje nezavisno od glavnih vojnih

operacija. često bi jedan jedini odvažan čovek odredio stranačku pripadnost čitavom okrugu

jer je neutralaca bilo mnogo. Ipak, srednja struja nije dugo opstajala i neki krajevi su zalud

pokušavali da ostanu neutralni sklapajući medjusobne ugovore koji nisu potrajali više od

nekoliko nedelja. Prisilna regrutovanja, rekvizicije, nasilno oporezivanja brzo su učinili da

svi Englezi direktno ili posredno budu umešani u rat na jednoj od strana.

"Uzroci rata nisu bili ekonomske prirode a samo su posredno bili socijalne" pa i

pripadnost odredjenoj klasi nije bila od presudnog značaja za opredeljenje za neku od

zaraćenih strana. I u vojsci kralja i u vojsci parlamenta bilo je ljudi svih društvenih slojeva.

Od krupnog zemljoposedničkog plemstva većina je stala na stranu kralja mada je deo

Doma Lordova još uvek zasedao u Vestimnsteru da upotpuni Pimov parlament a velikaši kao

grofovi Eseks, Mančester i Bruk su zapovedali vojskom parlamenta. 53Glavna snaga

kraljevske stranke dolazila je od ponešto poseljačenih seoskih plemića iz starih porodica koji

su manje povezani sa trgovačkim svetom dok je parlament dobijao svoje pristalice iz redova

seoskih plemića koji su bili jače povezani sa buržoazijom. Ekonomski jaki slobodni seljaci -

farmeri i Jomeni borili su se na obe strane. Oni iz istočnih delova zemlje Ist Anglije i

Midlanda bili su uz parlament a oni sa severa zbog neprijateljstva prema puritancima su

ostali verni kralju. Seljaci-zakupnici su sledili svoga feudalnog gospodara u jedan ili drugi

tabor. Poljoprivredni radnici i sirotinja bili su neutralni i prisilno su mobilisani.

U ovoj prilično neuravnoteženoj teritorijalnoj i socijalnoj podeli uočava se jasan

uticaj verske komponente. Razmimoilaženja po pitanju vere su bitan uzrok sukoba izmedju

Čarlsa I i parlamenta tako da gradjanski rat u Engleskoj ima i odlike verskog rata. Obično se

kraljeva stvar izjednačava sa anglikanizmoma a stvar parlamenta sa puritanizmom što se

53 ?. U Londonu je ostalo 300 članova donjeg doma i 30 perova

51

može prihvatiti uz izvesne rezerve. Borba sa verske ideale posebno je nadahnjivala stranku

parlamenta mada ona u tom pogledu nije bila jedinstvena - podela na erastijanace,

prezviterijance i indenpendente eskalirala je docnije u sukob. Pristalice radikalnih reformi

Indenpendenti ili "sektaši", najgorljiviji vernici, dali su najbolje borce i zapovednike vojsci

parlamenta. Istočna i južna Engleska bile su čvrsto u rukama parlamenta i zahvaljujući

Udruženju istočnih sektaša čije je središte bilo u Kembridžu. U kraljevom taboru nije bilo

toliko verske zagriženosti - protivnici su ih napadali da su bezbožnici ili u najmanju ruku

verski indiferentni.54 Pored anglikanaca Čarlsu I se pridružio deo puritanskog plemstva ponet

viteškim idealom vernosti kruni. Listom su ga podržali katolici, koji su do izbijanja rata,

stajali po strani političkih i verskih sporova. Oni su posebno bili odani kraljici Anrijeti-

Mariji koja je bila njihova zaštitnica. Severni delovi zemlje koji su podržavali kralja bili su

ekonomski zaostali ali u manjoj meri zahvaćeni reformacijom. Medju plemstvom bilo je

otvorenih katolika ali i anglikanaca koji su naginjali katolicizmu. Seljaštvo je bilo verski

neprosvećeno i negovalo mnoge katoličke običaje. U severnim grofovijama i Lankaširu

besneo je, tako, pravi lokalni gradjanski rat izmedju katolika i puritanaca.

Teritorijalna, verska i socijalna podela bile su presudne za ishod rata. Ekonomska

moć i verski žar bili su na strani parlamenta. Sam London bio je destostruko nastanjeniji i

imao preko deset puta više gotovog novca nego bilo koji drugi grad u Engleskoj. U rukama

parlamenta bio je upravni i administrativni aparat, luke, trgovački i finansijski centri što mu

je omogućilo da sklapa zajmove i sakuplja porez u najprosperitetnijim delovima zemlje. Da

bi mogao da plaća ratne troškove Dugi parlament je izglasao niz poreskih reformi. Uvedene

su, po holandskom uzoru, akcize (trošarine) na raznu robu. Izmenjen je i sistem direktnog

oporezivanja. U vreme Elizabete procenjen su "subsidije" pri čemu je svaki okrug plaćao

54 ?. Zvali su ih "Baalisti" ili "ateisti"

52

70.000 funti i svota nije povećavana srazmerno rastu bogatstva u zemlji. To je Donjem domu

odgovaralo dok je taj porez išao u kraljevu blagajnu. Medjutim, kada je rat počeo uveden je

sistem progresivnog oporezivanja. Usavršeno je razrezivanje zemljarine i poreza na imovinu.

Ti su porezi bili korisniji za državu i manje nepravedni za pojedince nego proizvoljne

osnovice razrezivanja starih "subsidija". Ove odredbe predstavljaju zametak modernog

engleskog poreskog sistema. Ovo nije naišlo na odobravanje stanovništva ali ga je uz

roptanje podnosilo. Pomorske luke davale su parlamentu trgovačku mornaricu. Prekomorska

trgovina Engleske uvećavala je bogatstvo pobunjenika dok je Čarls imao muke i sa uvozom

oružja iz inostranstva. Trošarine koje je ubirao parlament izražavale su se i u povišenim

cenama koje su morali da plaćaju rojalisti iz unutrašnjosti za predmete oporezovane u

proizvodnim središtima i lukama na području stranke puritanaca. Kraljev položaj bio je

daleko nepovoljniji. Klase koje su podržavale parlament nisu bile rade da plaćaju ali su imale

gotovog novca. Kraljeve pristalice, uglavnom feudalno plemstvo čije se bogatstvo sastojalo u

zemlji, bile su širokogrude ali nisu imale gotovog novca.55 Ponudili su kralju svoje mačeve,

konje, srebro ali zemlja se nije mogla lako unovčiti.Trgovački i bankarski centri gde bi se

novac mogao dobiti na zajam nisu bili pod kraljevom kontrolom. Kralj je morao da vodi rat

oslanjajući se na poklone i pljačku. Krupne svote za podizanje kraljeve vojske dali su Henri

Somerset erl od Vustera i Viljem Kevendiš erl od Njukasla koji su za priložili preko milion i

po funti. Katolici koji su u vreme Čarlsovog autokratskog vladanja bili poštedjeni novčanih

kazni sada su mu se odučili puneći njegovu blagajnu. Katolik, erl od Vustera koji je važio za

najbogatijeg čoveka u Engleskoj imao je godišnji prihod od 24.000 funti i gotovo ga je celog

ustupio kralju kog je to spasilo od finansijskog sloma. Plemstvo je poklanjalo srebrne

predmete, kojih je bilo u dosta velikim količinama, od posudja do nakita. Tako su pretopljena

55 ?. Ta se širokogrudost manifestovala često na taj način da plemić pokloni kralju svoje imanje a sam zapleni susedovo.

53

neka od najlepših dela Renesanse. Ako je kralj dobijao poklone, dobijao ih je i parlament jer

su i puritanski plemići i trgovci imali su u izobilju srebrnog posudja.

Obe strane bile su vojno nespremne. Engleska je u odnosu na evropske sile na

kontinentu - Španiju i Francusku imala malobrojnu i slabo obučenu vojsku. U toku

gradjanskog rata nikada nije angažovano više od 140.000 ljudi. Nijedna od zaraćenih strana

nije vodila bitku sa više od 9-15.000 ljudi. Izuzetak je bitka kod Marston Mura kada se oko

20.000 ljudi borilo na strani parlamenta.

Sve do uvodjenja vojnih reformi od strane Parlamenta tzv "New model Army" na obe

strane su vojne jedinice sakupljala i vodila privatna lica. Neki od pukova su bili plaćani od

lokalnih neki od opštih poreza, neke su plaćali direktno kralj ili parlament, neki put okruzi

ili savez okruga. Bio je čest slučaj da je komandant sakupljao i vodio vojsku o sopstvenom

trošku pa je tako odlučivao gde i kako će ona biti upotrebljena. Pojedini pukovi su bili stalno

angažovani a neki su sakupljane za odredjeni pohod. Ova privremena regrutacija bila je vrlo

loše rešenje. Ostavši bez posla i plate vojnici su prelazili od "Obloglavaca" "Kavaljerima" i

obratno - bilo je onih koji su više puta menjali stranu. Plate ako ih je bilo, kasnile su i vojske

su bile nedisciplinovane i sklone pljački - posebno kraljeva.

Na obe strane su pukovi bili odeveni u crveno, plavo, belo, zeleno u zavisnosti od

volje i ukusa komandanta - najčešće je bila boja njegove livreje. Kada je uvedena "Vojska

novog tipa" počela je da u trupama parlamenta preovladjuje crvena boja - omiljena boja

Udruženja istočnih grofovija. Mnogi od oficira "Obloglavih" nosili su narandžaste ešarpe. U

metežu bitke vojnici su se razaznavali po lozinkama "Bog s nama!" "nek je s tobom - za

kralja!" i po značkama posebno odredjenim uoči bitke.56 I zastave su bile raznolike. Neki su

nosili grb pukovnika ili grada, moto, političke karikature "koje su uveseljavale srca vojnika

56 ?. Kod Njuberija "Obloglavi" su nosili zelene grančice a kod Marston Mura bele maramice ili komad papira za šeširom.

54

na maršu ili neprijatelja koji bi ih zarobili.57

U pogledu kvaliteta trupa početna prednost bila je na strani kralja. On je raspolagao

takvim ljudskim materijalom koji se brzuo mogao pretvoriti u dobre vojnike. Plemiće vične

jahanju, njihove lovce i konjušare trebalo je samo obučiti u taktici i da se dobije odlična

konjica . Kraljev nećak princ Rupreht, mladić od 22 godine obučio je po švedskom uzoru

kraljevsku konjicu kojoj u prve dve godine rata parlamentarna vojska nije mogla da odoli.

Gradjanima sa juga trebala je duža obuka da bi to postigli. I po kvalitetu ljudstva - činili su je

sitni plemići skvajri i slobodni seljaci jomeni - i po taktici konjica je bila glavni rod vojske u

Engleskom gradjanskom ratu. Ona je dobila sve odlučujuće bitke. Konjanici su nosili grudne

oklope i metalne šlemove ili šešire. Borili su se po sistemu koji je ustanovio veliki umetnik i

inovator na polju ratne veštine, švedski kralj Gustav Adolf. Pre Tridesetogodišnjeg rata

konjica je upotrebljavana po tzv. holandskoj taktici - primicala se neprijatelju u kvadratu od

šest redova po dubini i delovala je više pištoljem nego hladnim oružjem.58 Po švedskom

sistemu konjica je opet prešla na juriš sabljama (sada u tri kolone) i tako razbijala

neprijatelja.

Pešadija je regrutovana prisilno od najamnih radnika i slobodnih seljaka i bila slabog

kvaliteta. Kraljeva pešadija je bila bolja od puritanske jer ju je sačinjavala žilava sirotinja iz

velških brda i Kornvola.59 Pešaci su se borili u zbijenom poretku od šest redova u dubinu. U

sredini su bili kopljanici a na krilima musketari. Na neprohodnom terenu bili su delotvorniji

57 ?. Na zastavi "Obloglavih" bio je mali pas Pim koji je ujedao lava za rep.

58 ?. taktika se zvala karakoliranje - konjanici naoružani sa 2-6 pištolja bi se u koloni od šest redova u dubinu. U blizini neprijatelja zaustavljali prvi red bi ispalio pištolje i kretao se na začelje da napuni oružje i omogući drugom redu paljbu. U borbi prsa u prsa takodje je davana prednost pištolju u odnosu na sablju.

59 ?. Kornvolski dobrovoljci u kraljevoj službi su bili najbolja pešadija u gradjanskom ratu. Nisu bili plaćeni profesionalni vojnici sa dugim rokom službe već civili koji nisu hteli da na neodredjeno vreme budu udaljeni od svog posla.

55

od konjice medjutim na otvorenom polju nisu bili kadri da izdrže njen udar.

Artiljerija je upotrebljavana ali nije imala odlučujuću ulogu u bitkama. Mornarica je

odmah prešla na stranu parlamenta ( "kralja Pima").

Parlament nije mogao da svoju ekonomsku prednost pretvori u vojne uspehe jer su

borbeni kavaljeri bili veštiji borci od "iscrpenih sluga i krčmara" pa je vojska parlamenta u

prve dve godine rata trpela poraze. Tada je stupio na scenu Oliver Kromvel skvajr i budući

protektor republike. Puk kojim je komandovao bio je skupljen od strane independetskih

Asocijacija istočnih grofovija. Uspeo je da obezbedi svojim ljudima redovnu platu kao prvi

preduslov za svaku reformu vojske. Kao vodeći puritanski svetovanjak u Ist Angliji lično je

privlačio ljude kojima privrženost puritanizmu nije predstavljala partijsku opredeljenost nego

način života. Pri prijemu ljudi u svoj puk proveravao je njihova verska uverenja i podvrgao

ih za onovremene pojmove izuzetno strogoj disciplini i vojnoj obuci. Pljačka, pijanstvo,

ženskaroštvo pa čak i zaklinjanje su kažnjavani. Vojnici su bili uglavnom slobodni seljaci

koji su u rat pošli sopstvenim konjima. Izvežbani su u švedskom načinu napada po uzoru na

kraljevsku konjicu. Za razliku od kraljevih konjanika Kromvelovi su bili i na bojištu i van

njega disciplinovani. Tako je nastao soj strogih, fanatičnih puritanskih ratnika prozvanih

Gvozdeni (Ironsides). Kromvelov puk postao je uzor i osnova za vojnu reformu i

obrazovanje tzv. Armije novog tipa.

Tako su u tradiciji ostala upamćena dva tipa borca. Požrtvovani, disciplinovani i

pobožni puritanski konjanik kratko podšišan i polu-asketa. On je vatreno pretresao politička

pitanja pozivajući se na Bibliju kao dokaz i pre bitke se sa svojim drugovima dugo molio i

pevao psalme krećući u okršaj. Sa druge strane bio je kavaljer nagizdan, duge kovrdžave

kose, sa šeširom sa koga se vijorila raskošna perjanica, prezaduženi kockar, bekrija i galantni

ljubavnik , bezbrižno odvažan i nedisciplinovan borac koji "zato što dama beše okrutna ili

56

muž previše sumnjičav galopom stiže u sred pohoda"60. Ako su Kromvelovi konjanici

prezirali kavaljere kao bezbožnike i razvratnike ovi su se podsmevali puritanskom bigotizmu

i smatrali ih sitnim licemerima - ćiftama-bogomoljcima.

5.2. Prva godina rata - kralj na severu - neuspeli pregovori - bitka kod Edžhila - štab u

Oksfordu

Kako je već rečeno, kralj je januara 1642. u pratnji malog broja svojih pristalica

napustio London i uputio se ka severu i stigao u Jork gde je dobio podršku tamošnjih

plemića. Njegovi prvi pokušaji da organizuje vojsku za borbu protiv parlamenta završili su se

neuspešno. U dva navrata probao je da osvoji Hul gde su se nalazile velike zalihe vojne

opreme.

Uprkos teškom kraljevom položaju parlament je stupio s njim u pregovore, iznevši

mu u leto 1642. "devetnaest predloga" - ukoliko bi se s njima saglasio Čarls bio mogao da se

vrati na presto. Parlament je tražio da članovi tajnog saveta, viši činovnici i načelnici

tvrdjava budu postavljeni s njegovim znjanjem i pristankom, parlament je zahtevao da se

strogo primenjuju zakoni protiv katolika i da se isključe "papisti" iz doma lordova.

Novopostavljeni perovi smeli su da udju u Dom lordova jedino u saglasnosti oba doma

parlamenta. Najzad, kralj je morao da se saglasi sa crkvenom reformom i predajom

"delikvenata" (kako su nazivani zagriženi protivnici parlamenta u Čarlsovom taboru).

Kralj je odbio. Posle toga i dogadjaja u Notingemu parlament je, početkom

septembra, izdao deklaraciju kojom je izjavljivao da naoružane snage parlamenta neće biti

raspuštene dok se ne okonča sukob s kraljem i dok on ne izruči ndelikvente i zlonamernike.

Doneta je odluka da se imanja delikvenata zaplene i iskoriste za pokriće rashoda oko

60 ?. Nisu ih svi tako romantično videli "Gotovo sve ove pijandure" kako su sa zadovoljstvom primećivali njihovi susedi" biće uskoro pobijene tako da će teško i jedan od njih preživeti rat i vratiti se kućama".

57

izdržavanja vojske, pri čemu će se na račun tih imanja otplaćivati dugovi licima koja budu

dala na zajam parlamentu potrebna sredstva za produženje borbe.

Posle neuspešnih napada na Hul kralj je raspustio odred jorkširskih plemića i krenuo

ka jugu. Stigao je avgusta u Notingem sa malim odredom od 800 konjanika i 300 pešaka. Tu

je 22. avgusta objavio rat parlamentu. Iz Notingema je otišao u Vels koji je zbog vekovnog

razdora sa Engleskom i borbenosti tamošnjeg stanovništva predstavljao pogodno područje za

regrutovanje vojske. Sakupio je vojsku od 6.000 pešaka i 2.000 konjanika. Parlament je

takodje podigao armiju na čijem su čelu bili Eseks, Mančester i Voler (Waller). Robert Eseks

pripadnik visokog plemstva i popularan zbog toga što je ostao odan stvari parlamenta

oklevao sa napadom na kralja u Notingemu koji je u to vreme još imao slabu vojsku.

Do prve veće bitke u gradjanskom ratu došlo je 23. oktobra 1642. kod Edžhila

((Edgehill) severno od Oksforda. Na obe strane bilo je po 14.000 ljudi. Mada je pešadija

parlamenta potukla kraljevu, konjica predvodjena knezom Ruprehtom odlučila je bitku u

Čarlsovu korist. Šest dana docnije kralj je ušao u Oksford i tu smestio svoj štab i dvor. Odatle

je mogao ozbiljno da ugrozi dolinu Temze i London.

5.3. Ofanziva rojalista u toku 1643 - napad sa severa, iz Jorka, opsada Hula - napad sa

zapada, opsada Glostera - bitka kod Njuberija - pad Bristola

U toku 1643. kraljeve snage su napadale iz tri pravca. Sa severa iz Njukasla, sa

zapada iz Velsa i sa jugozapada iz Kornvola. Severna vojska pod komandom erla od

Njukasla pregazila je Jork. Pali su Šefild i Lids ali nisu uspeli da osvoje Hul koji je ostao

kao ostrvo odsečen od "tekstilnih" puritanskih gradova na severozapadu. Izdržavao je uz

pomoć flote. Severnjaci su ugrozili avgusta 1643. Istočne grofovije. Parlament je poslao

tamo Mančestera da uz pomoć Olivera Kromvela podigne vojsku od 10.000 pešaka i 5.000

konjanika što je bilo nemoguće pre svršetka žetve. Medjutim Kromvelove trupe, koje je on

58

poučen porazom kod Edžhila obučio i disciplinovao su bile dovoljne na obeshrabre

Njukaslovu vojsku. Njukaslovi oficiri su odbijali da krenu ka jugu i Londonu sve dok im je

garnizon u Hulu stajao za ledjima kao pretnja njihovim imanjima na severu. Da bi opseo Hul

Njukasl se vratio u Jork pre kraja avgusta. U jesen su Kromvel i Mančester sa velikom

vojskom krenuli ka severu osigurali Hul. Na zapadu su rojalisti osvojili Devon, Dorset pali su

gradovi Bristol, Ekseter ali se Plimut, kao i Hul na severu, držao uz pomoć flote. Trupe iz

Velsa su odbijale da krenu na London sve dok ne padne Gloster. Tako je napad na London iz

tri pravca zaprečen Hulom, Plimutom i Glosterom pred kojim je bio lično kralj. U Glosteru je

puritanska manjina prisilila svoje pomirljivije sugradjane na gotovo očajnički otpor. U

Londonu je vladala prilična panika. Pim je pokušavao da spreči parlament da raspravlja o

predaji. Došlo je do demonstracija u dvorištu Vestminsterske palate koje je rasterala konjica.

Jedan dan je grupa demonstranata tražila predaju a drugi dan druga grupa gradjana borbu do

kraja. Stalni porazi i materijalni problemi učinili su da deo stanovništva Londona zagovara

mir po cenu predaje. Deblokada Glostera nametala se kao krstaški rat. U prestonici je

obrazovana milicija koju su sačinjavale londonske kalfe sa zadatkom da oslobodi Gloster.

Milicija je promaršila gradom dok su sve radnje stajale zatvorene i krenula na bojište. Na

vest da opsednutima stiže pomoć, knez Rupreht se sa konjicom uputio da je zaustavi dok su

artiljerija i pešadija i dalje držale grad u okruženju. Medjutim Eseksova vojska bila je jaka.

Uprkos tome što se kretala na otvorenom zemljištu odbila je ogorčene napade Ruprehtove

konjice. Kada su stigli na mesto odakle su se mogli uočiti krovovi i tornjevi Glostera videli

su i kolone kraljeve vojske kako se povlače. Time pohod londonske milicije nije bio okončan

- trebalo se vratiti kući. Put je preprečila kraljeva vojska kod gradića Njuberija. Eseksov

odred kome su zalihe bile na izmaku mogla je da bira izmedju osvajanja Njuberija ili predaje

u roku od nekoliko dana. Kako su polja oko Njuberija bila ispregradjivana prva bitka se (20.

59

septembar 1643) vodila po žbunju i jarkovima ceo dan sve dok u sumrak kada se neprijatelj

mogao razaznati samo po plamenu iz puške. Tada su obe strane pošle na počinak - svaki puk

na zemljištu koje je držao. Kako nisu zauzeli Njuberi "Obloglavi" su praktično to smatrali

porazom - na njihovu sreću kralj nije više imao municije pa se u zoru povukao i oslobodio

put ka Londonu u koji se milicija trijumfalno vratila.

5.4. Savez sa Škotskom - Liga i Konvenant

Svaka od zaraćenih strana tražila je saveznike. Kralj je bio u prepisci sa

Holandjanima, Dancima, Francuzima, Papom i irskim katolicima ali ništa nije postigao.

Parlament se za pomoć obratio Škotima. Pregovori su vodjeni u toku avgusta i septembra dok

je trajala kampanja za deblokadu Glostera. I Škoti su kao i parlament strahovali od obnove

Čarlsovog desptoizma i ponovog ugrožavanja njihovih verskih sloboda. Tako je 25.

septembra sklopljen savez - Liga i Konvenant kojim su se Englezi i Škoti obavezali da će

zadržati prezviterijansku crkvu, slobode i privilegije parlamenata i kraljevina Engleske i

Škotske. To je bio Pimov poslednji politički potez - umro je decembra 1643. godine.

5.5. Vojni uspesi parlamenta 1644 - bitka kod Marston Mura - poraz kod Lostvitela - sukob

izmedju radikala i umerenih - uvodjenje vojske novog modela

U januaru 1644. godine Škoti su upali u Nortamberlend i do proleća prodrli u južni

Jorkšir. Maja iste godine Škoti i vojska Udruženja istočnih grofovija opsele su zajednički

Jork. Ka opsednutom gradu krenuo se knez Rupreht. Prošao je kroz Lanakšir gde se vodio

žestok verski rat izmedju stanovnika suknarskih puritanskih gradova i okoline koju su činila

katolička sela. Ruprehtov dolazak dao je snage katolicima. Zauzet je i opljačkan Bolton što je

redak slučaj tako surovog pustošenja u engleskom gradjanskom ratu. Kraljeva vojska je

prodrla u ravnicu Jorka i uspela da izmanevrše svoje protivnike i prinudi ih da dignu opsadu.

Rupreht ih je sledio i 2. jula 1644. došlo je do jedne od presudnih bitaka u ratu. Odigrala se

60

oko 12 kilometara od Jorka kod Marston Mura. "Obloglavi" su imali tri armije - Jorkširsku

pod Tomasom Ferfaksom, Škotsku pod Dejvidom Leslijem i Ist anglijsku kojom je

zapovedao Oliver Kromvel - 20.000 pešaka i 7.000 konjanika. Rupert i erl od Njukasla vodili

su 11.000 pešaka i 7.000 konjanika koji su do te letnje večeri smatrani nepobedivim. Sunce

je već zalazilo. Puritanci su pevali večernji psalm. Rupert se povukao da večera a Njukasl u

svoju kočiju da puši kada su se, iznenada, tri armije "Obloglavih" sručile na njih. Džordž

Goring je potisnuo "Obloglave" pod slavnim Ferfaksom - konjicu, jorkširske i škotske

pešake. Medjutim Kromvel i škotski zapovednik Dejvid Lesli su sa 2.500 Engleskih i 800

škotskih konjanika odlučili bitku u korist parlamenta. Marston Mur je značio prekretnicu u

gradjanskom ratu. "Kavaljeri" još nisu bili sasvim poraženi - do toga će proteći još dve

godine. Medjutim pobeda "Obloglavih" na otvorenom polju razbila je mit o nepobedivosti

Rupertove konjice i pokazala ispravnost Kromevlovog načina regrutovanja i obuke vojnika.61

Na drugom frontu vojska parlamenta koju je vodio Eseks pretrpela je neuspeh. On je

pokušao da osvoji Kornvol čije je stanovništvo još uvek podržavalo kralja. Medjutim rojalisti

su brzo presekli veze Eseksove armije sa Londonom. Pokušavajući da obnovi komunikacije

pomorskim putem Eseks je sa svojim izgladnelim trupama krenuo je duž rečice Fovi (Fowey)

koja je bila okružena šumama i močvarama u koje su često uplovljavali engleski trgovački

brodovi tražeći utočište od bura i gusara u La Manšu. Kralj i Kornvolci su čitavom mrežom

stražarskih postaja okružili Eseksovu vojsku. Eseks se spasao otplovivši brodom i

ostavljajući svoje trupe. Konjica je kod Lostvitel (Lostwithiel) uspela da noću probije

blokadu ali je pešadija ostala opkoljena i izgladnela se predala sa oružjem i municijom

septembra 1644 godine.

Pobeda kod Marston Mura i fijasko kod Lostvitela pokazali su ispravnost

61 ?. Naziv "Gvozdeni" (Ironsides) dao je Kromvelovim konjanicima sam knez Rupert posle bitke i tako su ušli u legendu.

61

Kromvelove koncepcije o reorganizaciji vojske i sada se taj problem nametao parlamentu.

Medjutim parlament je oklevao sa sprovodjenjem vojnih reformi jer su one bile u tesnoj vezi

sa verskim razmimoilažanjima i sučeljavanjima. Naime, najbolji oficiri i vojnici koji su

trebali da sačinjavaju jezgro stajaće "Vojske novog tipa" bili su iz redova "sektaša". Još u

Elizabetino vreme najpre su se Braunisti i Menoniti, potom i indenpendenti i baptisti izjasnili

protiv državne crkve i zalagali se za slobodu veroispovesti. Protiv njih stajala je anglikanska

crkva ali i većina umerenih puritanaca. U toku 1641. većina u parlamentu, predvodjena

Pimom se izjasnila protiv prezviterijanskog uredjenja crkve i prihvatila erazijanski model po

kome crkvom umesto biskupa treba da upravljaju komesari parlamenta. Sporazumom sa

Škotima čije mu je savezništvo u tom momentu bilo neophodno, parlament se obavezao da će

slediti primer škotskog Kirka "najbolje reformisane crkve". Medjutim parlament se ipak nije

odricao državnog nadzora nad crkvom. U toku 1644. parlament još nije odlučio o pitanju

ustrojstva crkve ali je bilo jasno da pri uvodjenju prezviterijanskog uredjenja neće činiti

ustupke ni anglikancima ni indenpendentima. Ova tendencija u parlamentu očitovala se u

tome što su u svim okruzima kandidati za javnu službu prolazili proveru verske ispravnosti.

Nešto drugačije bilo je u Udruženju istočnih grofovija gde su "sektaši" dobijali unanpredjenja

medjutim i tu zahvaljujući svojim sposobnistima i karakteru a ne brojnosti. I sveštenstvo i

službenici su bili protiv njih. Otpuštane su starešine zbog svojih verskih uverenja što je

povlačilo i dezertiranje vojnika i smanjenje borbene gotovosti vojske. članovi donjeg doma

ipak su više gajili odbojnost prema škotskom klerikalizmu i njegovim inkvizitorskim

sudovima nego prema verskoj toleranciji koju su zagovarali indenpendenti. Od dva zla

parlament se odlučio za "sektaše" koji su obećavali pobedu na bojištu. Bilo je izvesno da su

neki članovi parlamenta pošli sa zadnjim namerama - da iskoriste indenpendente u ratu a

potom im uskrate verske slobode za koje su se borili.

62

U toku zasedanja parlamenta novembra-decembra 1644. Kromvel je napao

Mančestera62 optužujući da svojim komandovanjem odlaže konačnu pobedu. "Ako mi

devedeset devet puta poutčemo kralja, on će ipak ostati kralj i to će ostati i njegovi potomci,

a ako kralj potuče nas ma i jedanput mi ćemo svi biti povešani a naši potomci će postati

robovi" - branio je svoje kunktatorstvo Mančester. "Milorde ako je tako, zašto ste se uopšte

latili oružja. To govori portiv produženja borbe. Onda treba sklopiti mir pa ma koliko

ponižavajući on po nas bio."Ako vojska ne bude drugačije organizovana i ako se rat ne bude

energičnije vodio, narod neće moći dalje da je izdržava i prinudiće nas na sraman mir" -

govorio je Kromvel koji je svojim nepoštovanjem ranga i socijalnog položaja iritirao

parlament. Pošto je bio bolji vojnik poslanici su ipak stali na njegovu stranu protiv

Mančestera. Parlament je izglasao Uredbu o samoodricanju (Self-Denying Ordinance) kojom

su svi poslanici morali da se odreknu položaja u vojsci. Tom merom je smenjena ranija

prezviterijanska komanda pošto su Eseks i većina komandanata bili članovi parlamenta. Plan

o reformi vojske Donji dom je prihvatio 28. januara 1645. godine. Mesto posebnih odreda

koje je izdržavala sopstvenim sredstvima svaka grofovija ili sam komandant organizovana je

jedinstvena vojska pod jedinstvenim zapovedništvom i izdržavao ju je parlament. Za

glavnokomandujućeg je postavljen Tomas Ferfaks. Ferfaks nije bio politički eksponiran.

Uprkos svom odmerenom ponašanju, povučenoj prirodi i čestim napadima reume bio je

energičan i ratoboran zapovednik.63

62 ?. Edward Montagu 2. earl of Manchester (1602-1671) Obrazovan na Kembridžu. Bio je član gornjeg doma (jedini medju petoricom poslanika koje je čarls I pokušao da uhapsi). Po izbijanju rata bio je glavnokomandujući snaga Istočnog udruženja a zamenik mu je bio Kromvel. Bio je protivnik socijalnog, političkog i verskog radikalizma i sklon kompromisu sa kraljem. Posle smenjivanja i dalje je zagovarao pregovore sa kraljem i protivio se njegovom pogubljenju zašta je za vreme restauracije nagradjen - postao je vitez reda podvezice i nadzornik dvora.

63 ?. Sir Thomas Fairfax baron od Kamerona i škotski per (1612-1671) Njegov otac Ferdinando je bio član parlamenta i jedan od vodećih opozicionara u Jorku i imao veliku

63

Treba reći da je "Vojska novog tipa" bila samo elitno jezgro armije - 22.000 od oko

80.000 ljudi koliko ih se 1645. borilo u redovima "Obloglavih". U okviru "Vojske novog

tipa" bilo je opet muke sa pešadijom. Više od polovine pešaka činilo je prisilno mobilisani

ljudstvo koje nije bilo sklono "sektašima" - ceo pešadijski puk se pobunio kada je pukovnik

indenpendent pokušao da održi propoved. Indenpendentski agitatori su i dalje nailazili na

podršku u konjici koju su i dalje većinom činili pristalice gradjanskih i verskih sloboda.

Mada je 1645. prezviterijanizam proglašen zvaničnom verom "Vojska novog tipa" je ostala

uporište indenpendenata što će dovesti do novih sukoba.

5.6. Vojna pobeda parlamenta - bitka kod Nejzbija 1645. - završne vojne operacije - pad

Oksforda - zarobljavanje kralja

Dok je vojska parlamenta jačala "Kavaljeri" su bivali sve slabiji. Hronična nestašica

novca sprečavala ih je da sprovedu reorganizaciju vojske. Kraljevi vojnici su se sve više

odavali pljački u čemu je posebno na zao glas izišao general Goring. Kralju i dalje želeo da

zauzme London i operacije su vodjen shodno tom cilju. Kromvel i Ferfaks su uveli novu

strategiju. Shvatili su da zauzimanje Oksforda ili bilo kog drugog grada ili teritorije ne bi

ništa odlučilo jer bi se kralj sa dvorom jednostavno povukao. Odlučili su stoga da vojno

slabijim "Kavaljerima" po svaku cenu nametnu odsudnu bitku i unište ih. To se i desilo 14.

juna 1645. kod Nejzbija. Brojno i organizaciono nadmoćna vojska parlamenta je odnela

pobedu. Kraljeve trupe bile su razbacane širom Engleske bez mogućnosti da se koncentrišu.

Sam kralj je sa velikom konjičkom telesnom gardom godinu dana tumarao zemljom.

Poslednja veća bitka odigrala se mesec dana posle Nejzbija - 10. jula 1645. kod Langporta.

klijentsku mrežu - u početku rata zapovedao je parlamentarnim snagama u Jorku. Tomas Ferfaks je obrazovan na Kembridžu. Pod slavnim ser Horasom Verom (čiju je ćerku oženio) borio se kao 17-godišnjak u Nizozemskoj (1629-31). U "Biskupskim ratovima " komandovao je odredom dragona koji je sam podigao. Po izbijanju rata bio je zapovednik konjice u Jorku. Uspešno je komandovao pri deblokadi Hula, sa Mančesterom i Kromvelom tukao rojaliste kod Vinsbija (okt. 1643). Komandovao je desnim krilom kod Marston Mura.

64

Ferfaks se sudario sa Goringom. Demoralisane beznadjem i pljačkom Goringove trupe su se

posle samo kratke borbe razbežale pred jurišem konjice "Obloglavih". Verskim žarom

nadahnuti Ferfaksovi vojnici su u tome videli prst providjenja - sam Bog je usadio strah u

srca neprijatelja dok su oni bili izabrano oružje u rukama Gospoda.

Kod Langporta je nestala poslednja armija kojom je kralj raspolagao. Ostatak rata

pretvorio se u opsadne operacije. "Kavaljeri" su se sklonili u utvrdjene gradove i male

zamkove. Mada su omanji garnizoni bili razbacani po širokoj teritoriji i po zabačenim

imanjima savladani su za nekoliko nedelja. Pri zauzimanju gradova stanovnici kojima je bilo

dosta rata i u želji da izbegnu razaranja i napore opsade često su sami prisiljavali guvernera

na predaju. Stari zamkovi i neutvrdjeni majuri padali bi ubrzo pošto bi pucanj iz topa

razvalio kapiju. "Obloglavi" su nisu oštro postupali sa zarobljenicima.64 Sada je kraljeva

okolina počela da vrši pritisak na njega da kapitulira. To su tražili puritanci iz redova

"kavaljera" ali ga je tako savetovao i princ Rupreht. Oksford je pod velikodušnim uslovima

pobednika kapitulirao 20. juna 1646. godine. Tako je okončan prvi gradjanski rat.

Čarls I je prethodno, 2. aprila, napustio Oksford i desetak dana docnije, 5 maja, se

kod Njuarka (Newark) predao Škotima. Nadao se da će probuditi dinastička osećanja

sunarodnika svoga oca i tu sakupiti vojsku. 65 Doživeo je neuspeh. Škoti mu nisu verovali.

Engleski parlament koji je odlagao da isplati škotsku vojsku za pomoć u ratu sada je odlučio

64 ?. Sasvim drugačije su disciplinovani i pobožni Kromvelovi vojnici postupali sa kraljevim saveznicima irskim katolicima koji su poslali svoje odrede u Englesku. Pošto su potukli irske trupe divljački su se poneli prema ženama koje su zatekli u komori. Pobili su preko 100 Irkinja a engleskim prostitutkama unakazili lica. Katoličke sveštenike su, obično bez suda, streljali na licu mesta kao i žene optužene da se bave crnom magijom - pomama lova na veštice kulminirala je inače u vreme gradjanskog rata.

65 ?. Još u toku 1645. uspeo je da pridobije Montrouza (Montrose), glavara brdskih plemena. Montrouz, sposoban zapovednik, je sa nekoliko hiljada brdjana prodro u ravničarski deo Škotske. Medjutim divlji plemenski ratnici su se posle prvih pobeda povukli natrag u planine da bi tamo ostavili zadobijeni plen. Montrouza je 13. septembra kod Filipoa (Philiphough) porazio Dejvid Lesli.

65

da počene sa isplatom u iznosu od 400.000 funti sterlinga. Zauzvrat su Škoti izručili kralja. U

februaru 1647. su engleski opunomoćenici uz puno poštovanje zamolili kralja da podje sa

njima i smestili ga u zamak Holmbi nedaleko od Nejzbija.

6. Sukob izmedju vojske i parlamenta

6.1. Ukidanje Knjige opštih molitava - zabrana verskih sloboda indenpendentima

Sada kada je rat okončan, verski i socijalni sukobi unutar pristalica parlamenta, koji

su za vreme borbi potiskivani, buknuli su svom snagom. U jesen 1645. godine izvršeni su

naknadni izbori za "Dugi parlament" - radilo se o 235 od ukupno 500 poslaničkih mesta, koja

su upražnjena uglavnom odlaskom rojalista. Uprkos popularnosti indenpendenata posle bitke

kod Nejzbija i njihovom uspehu na vanrednim izborima oni su u parlamentu ostali u

manjini.66 Prezviterijanci su gospodarili u predstavničkom telu a indenpendenti u vojsci tako

da će političke i verske razmirice ispoljavati kroz sukob vojske i parlamenta.

Prezviterijanci nisu nameravali da po pitanju verske tolerancije čine ustupke ni

anglikancima ni "sektašima". Knjigu opštih molitava su prezviterijanci smatrali

idolopokloničkom i da je "zato krajnje vreme da se ta bezobrazna zmija ukloni i smrvi u

prah."67 Anglikansko bogosluženje je zakonom zabranjeno. Oko 2.000 sveštenika je sa vrlo

malim penzijama otpušteno iz službe. Decembra 1647. na udaru su se našli i indenpendenti.

Parlament je izglasao propise po kojima će Unitarijanci i ostali "slobodoumni jeretici" biti

kažnjeni smrću a baptisti i drugi "sektaši" doživotnom robijom. Izglasana je, takodje,

zabrana laicima da propovedaju ili da tumače Sveto Pismo.

Ne odobrivši slobodu vere parlament je pokazao vrlo malo političkog sluha i obzira

66 ?. U tome je svoju ulogu odigrao i izborni sistem - tzv. "trula mesta", gradovi koji su odavno izgubili svaki značaj i davali su poslanike a neki novi razvijeni trgovački i industrijski centri nisu. U "trulim mestima" presudan uticaj na izbore imali su tamošnji aristokrati.

67 ?. reč brazen znači i bezobrazan i mesingan.

66

prema vojsci koja je pod vodjstvom indenpendenata izvojevala pobedu. U svojoj

netaktičnosti parlament je otišao još dalje. Postavilo se pitanje šta raditi sa vojskom.

Predlagano je da se jedan deo uptorebi za borbu protiv ustanka koji je buktao u Irskoj a drugi

otpuste kućama - ali bez plate koju im je parlament dugovao. To je bio deo zavere koju je

skovao deo prezviterijanskih poslanika da pregovaraju sa kraljem i uz pomoć rojalista

eliminišu "sektaše". Trebalo je da budu raspuštene samo trupe "Armije novog tipa" dok su

ostale jedinice koje je plaćao parlament trebale da ostanu pod oružjem - u jedinicama na

severu bilo je dosta bivših "kavaljera".

Vojsku je zahvatilo nezadovoljstvo. Našlo se vrlo malo dobrovoljaca za pohod u Irsku

ali su vojnici odbijali da se demobilišu. . Armija novog tipa bila je još od ranije

revolucionisana mada ni medju vojnicima nije bilo političke saglasnosti. Postojale su

radikalnija i umerenija struje. Umereniji su se zadovoljavali dobijanjem verske tolerancije i

parlamentarne vladavine - ova uverenja delili su i Kromvel i Ferfaks. Za korenitije promene

zalagala se struja tzv Levelera ("uravnjivača"). Bili su to, uglavnom, kalfe, zanatlije, sitni

trgovci. Njihov vodja bio je Džon Lilbern.68 Mada je bio poreklom iz stare aristokratske

porodice "Slobodnorodjeni Džon" (Freeborn-John) bio je prekaljeni buntovnik koga globe,

vezivanje za stub srama i zatvor nisu slomili. Njegova politička doktrina počivala je na

prirodnom pravu - da se ljudi radjanju slobodni i da je izvor svake zakonite vlasti "narodni

68 ?. John Lilburne (c.1614-1657) rodjen je u Griniču. Lilberni su vodili poreklo iz Nortamberlenda. Džon nije dobio sistematsko obrazovanje. Sa šesnaest godina je postao šegrt bogatog trgovca suknom i kolonijalnom robom. Imao je trgovačkih sposobnosti i često je posećivao berzu po nalogu svoga gazde. Kada se vratio iz Holandije osudjen je od suda Zvezdane dvorane na globu bičevanje i sramni stub. Sa stuba srama se obraćao gomili i ukazivao na nepravednost presude koja je protiv njega izrečena. Posle toga je okovan u zatvoru mada je i tu pisao proklamacije koje su širili njegovi prijatelji. U tamnici je bio do izbijanja gradjnskog rata. Tada je stupio u pešadijski puk i učestvovao u borbama i jedno vreme je proveo u zarobljeništvu rojalista. Svoj politički program izneo je u pamfletima Opravdano pravo Engleza rodjenjem (Englands Birthright Justified, 1645) Narodni sporazum (Agreement of People) Otkriveni novi lanci Engleske (Englands New Chains Discovered).

67

sporazum" . Cilj njegove političke borbe bio je opšte pravo glasa, da se parlament saziva

svake godine kako bi se obezbedio nadzor poslanika od strane birača. U verskom pogledu

zahtevao je ukidanje konvenata i episkopata i slobodu savesti. Ekonomski zahtevi bili su

ukidanje trgovačkih monopola. Zanimljivo da je Lilbern u lordovima video potomke Viljema

Osvajača i njegovih Normana a u nižim slojevima pokoreno angloskaksonsko stanovništva.

69Lilbernu je u toku 1646. dva puta sudjeno. Dom lordova ga je zbog buntovnih pamfleta

osudio na visoku novčanu globu od 4.000 funti, sedam godina zatočenja u Taueru i

doživotno lišenje prava na na vršenje gradjanske ili vojne funkcije. Lilbern je nastavio da

piše pamflete iz Tauera koji su vršili vrlo veliki uticaj u vojsci.

Sada je počeo organizovan otpor vojske parlamentu. Najpre su u osam konjičkih

pukova a zatim i u ostalim jedinicama vojske novog tipa kojom je zapovedao Ferfaks

izabrani vojnički poslanici ili agitatori. Oni su zajedno sa oficirima izabrali veće vojske koje

je trebalo da zastupa njene interese. Medjutim veće nije razmatralo samo problem isplate

duga vojnicima nego se pozabavilo i političkim pitanjima - obezbedjenje verskih i političkih

sloboda. "Ljudi za koje su se borili odricali su im sve stvari, materijalne i duhovne za koje su

oni i njihovi mrtvi drugovi rizikovali živote na bojnom polju. Braneći sebe od vešala i

zatvora, indenpendenti su branili slobodu mišljenja u Engleskoj."Hapšenje Lilberna je samo

pojačavalo ogorčenje. Kromvel je pokušavao da sa jedne strane smiri strasti u vojsci a sa

druge da privoli parlament na razboritiji odnos prema vojnicima. U parlamentu nije naišao na

razumevanje. Saopštavajući vojnicima nameru parlamenta da ih raspusti kućama molio ih je

da se potčine volji parlamenta obećavajući da će vojnicima koji se prijave za pohod na Irsku

biti isplaćene sve zaostale prinadležnosti iz vremena gradjanskog rata. Kromvelov govor

69 ?. Tumačenje nastanka klasne podele etničkim pa i rasnim razlikama osvajača i pokorenih zagovarali su mnogi engleski istoričari u XIX veku (tu tezu su zastupali i predstavnici drugih evropskih istoriografija) i ova naučno posredovana predrasuda dugo je bila prisutna u istorijskoj svesti Engleza.

68

naišao je na negodovanje vojničkih predstavnika. Dolazi do rascepa i medju starešinama jer

su neki od njih podržavali vojnike. Oficiri spremni da se potčine odluci parlamenta su

prigovarali su svojim kolegama da kvare vojsku. U referatu koji je podneo parlamentu

Kromvel je morao da iznese svoje mišljenje da će se vojnici možda i pokoriti demobilizaciji

ali da Irsku neće ići.

6.3. Veze parlamenta sa kraljem Čarlsom - sukobi unutar vojske - Glave predloga i

konferencija u Petniju - vojska okupira London

Situacija se komplikovala jer je parlament održavao veze sa kraljem Čarlsom

nameravajući da uz pomoć rojalista ukloni protivnike i smiri vojsku. Kralj se, takodje

neiskreno i sa zadnjim namerama, saglasio da ukine episkkopalno i prizna prezviterijansko

uredjenja kao i da sve oružane snage budu pod kontrolom parlamenta dvadeset godina. Kralj

je pristao. Parlament je 27. maja naredio demobilizaciju vojske.

Činjenica da je sve ono zašta se borio bilo dovedeno u pitanje prelomila je Kromvela

na stranu njegovih vojnika. Već 31. maja odaslao je zastavnika Džojsa i 500 konjanika na

poseban zadatak. Najpre je trebao da ode u Oksford i spreči agente parlamenta da uzmu

artiljeriju koja je tamo bila smeštena. Potom je imao da ode u Holmbi i stavi kralja pod

nadzor kako ne bi otišao u London i priključio se parlamentu. Lakomisleni Čarls je mislio da

će umesto uz pomoć prezviterijanaca sada uz podršku Kromvelovih konjanika sesti na tron.

Kralj je pod pratnjom stigao u Njumarket gde je bio logor Vojske novog tipa. Kromvel je

napustio London i priključio se Ferfaksu i vojsci. Stavljanjem kralja i topova pod kontrolu

Kromvel je računao da će privoleti parlament na sproazum bez da naruši integritet ovog tela.

Medjutim došlo je do potpunog rascepa izmedju vojske i parlamenta. U Njumarketu su iz

redova vojske čišćeni oficiri i vojnici odani parlamentu a iz Londona su neki od poslanika

prebegli vojsci.

69

Na vojnom skupu održanom 4-5. juna u Njumarketu članovi vojnog veća su potpisali

"Svečanu obavezu" u kojoj su formulisali svoje ciljeve i program. Tražilo se da

"slobodnorodjeni engleski narod" kao i biviši vojnici neće posle demobilizacije vojske biti

izloženi bilo kakvim nepravdama i uvredama. Bez zadovoljenja tih zahteva i dobijanja

odgovarajućih garantija vojska nije želela ni da se razidje ni da se podeli na jedinice.

Istovremeno je vojno veće izjavilo da vojska ne teži obaranju postojećeg poretka i da u njene

planove ne ulazi stvaranje indenpendentske vlade i gušenje prezviterijanstva.

Uskoro, potom, je glavni štab vojske prenet iz Njumarketa u Sent-Olbens bliže

Londonu. Vojno veće je 14. juna izdalo novu deklaraciju koja je imala da opravda

približavanje vojske glavnom gradu koje je u prestonici izazvalo veliki strah. U deklaraciji su

se tražili novi izbori za parlament odredjivanje njegovih sednica i čišćenje parlamenta od 11-

storice njegovih članova koji su se najviše zamerili vojsci, kao i proglašenje amnestije.

Misao o vojnoj okupaciji Londona bila je sve prisutnija. Sredinom jula agitatori su

tražili da se odmah udje u prestonicu, da se izvrši čišćenje parlamenta, da se londonska

milicija preda u ruke indenpendenata da se parlament obaveže da ni pod kakvim izgovorom

neće dovoditi strane trupe u zemlju. Kromvel i Ajreton su oklevali. Na njihov predlog

obrazovana je komisija od 12 oficira i 12 agitatora da sastavi popis osnovnih zahteva vojske

kao osnove za dalje pregovore sa kraljem i parlamentom. Ta komisija je izradila takozvane

Glave predloga (Heads of Proposals) u kojima je zahtevano: da se parlament bira samo na

razdoblje od dve godine; vojska i mornarica treba 10 godina da budu pod kontrolom

parlamenta; spoljnom politikom treba da rukovodi poseban organ - državno veće, koje bi

objavljivalo rat i mir u saglasnosti sa parlamentom i koje bi postavljalo više državne

činovinike. Dalje, prema tom projektu trebalo je da se ukinu svi akti koji su propisivali

obavezno korišćenje utvrdjenog teksta engleske liturgije. Sa druge strane ni od koga se nije

70

smelo tražiti da prihvati konvenant. Rojalisti se u roku odpet godina ne smeju postavljati na

državne položaje ni birati u parlament. Bila im je, doduše, ostavljena mogućnost da se otkupe

plaćanjem globa i da samim tim speru sa sebe ljagu delikvenstva.

Parlament i kralj su igrali dvoličnu igru. Parlament je privremeno počeo da čini

ustupke. Tomas Ferfaks je postavljen za glavnokomandujućeg svih vojnih snaga Engleske,

medju njma i trupama koje su se nalazile na severu a kojima je ranije, do svog hapšenja

komandovao general parlamenta Points. Rešeno je da se i komanda nad londonskom

milicijom poveri indenpendentima. članovi parlamentarne 11-orice su dobili dozvolu da

napuste London i odu na kontinent.

Medjutim stanovništvo glavnog grada je bilo protiv sporazuma sa "sektašima".

Trgovačke kalfe su provalile na sednicu parlamenta i počele da prete. Parlament je sada radio

pod diktatom londonskih masa. Londonska milicija, glavno uporište prezviterijanaca, bila je

pod oružjem. Neki od članova parlamenta su pobegli pod zaštitu Kromvela i Ferfaksa.

Da bi sprečila prezviterijanski prevrat vojska je krenula na London. Milicija se nije

usudila da pruži otpor prekaljenim Kromvelovim veteranima i glavni grad se 6. avgusta

1647. našao pod okupacijom vojske. Sada su vojni agitatori zahtevali sprovodjenje svog

programa. Da bi to izveli bilo je potrebno da stvore indenpendentsku većinu u parlamentu jer

su medju poslanicima prevladavali prezviterijanci. Kromvel je rasporedio konjički puk kod

zgrade parlamenta i ušao na sednicu. Tražio je da parlament izglasa ukidanje odredaba koje

je doneo od 26. jula do 6. avgusta pod pritiskom spolja. Mnogi od prezviterijanaca prilaze

indenpendentima a neki napuštaju parlament tako da je Donji dom sada imao

indenpendentsku većinu.

Sada kada je trebalo ostvariti političke ciljeve došle su opet do izražaja podele u

vojnom veću izmedju independentski raspoloženih oficira (Grandi) i radikalno nastrojenih

71

agitatora (Leveleri) koje je podržavala većina vojnika. Grandi su insistirali na Glavama

predloga a leveleri na Lilbernovom Narodnom ugovoru i Stvari vojske. Kamen spoticanja

bilo je opšte pravo glasa. Kromvel i Ajreton su se sada našli pred dvosturkim zadatkom - da

umire radikale u vojsci i da privole kralja Čarlsa da prihvati Glave predloga.70

Rasprava izmedju generala i izabranih predstavnika vojske održana je u toku oktobra

i novembra 1647. u Petniju (Putney). Indenpendente su predstavljali viši oficiri a levelere

niži oficiri, vojni agitatori ali i neki civili koji su došli iz londona. Vajldman, Seksbi i drugi

leveleri su insistirali na pravu stečenom rodjenjem (birth right) na osnovu koga svaki

punoletan Englez treba da ima pravo glasa.71 "Prirodnim zakonima" za koje su se zalagali

leveleri Grandi su suprostavljali "Zemaljske zakone" - Grandi su smatrali da su potrebne

izvesne korekcije izbornog sistema ali su bili protiv opšteg prava glasa.72 Posle burnog

zasedanja vojnog veća, 29. oktobra 1647. obrazovana je komisija sa ciljem da uskladi

zahteve levelera i one iznete u Glavama predloga.73 U kompromisnom programu rešeno je da

se uopte ne izlazi sa predlogom o opštem pravu glasa. Vojnicima se izašlo u susret na taj

način što je predloženo da se biračko pravo proširi na sve one koji su se u gradjanskom ratu

borili na strani parlamenta ili su pružali materijalnu pomoć.Leveleri su bili nezadovoljni i

trvenja su se nastavila. Na sednici od 1-8. novembra kada se raspravljalo o kraljevoj vlasti i

pravima Doma lordova, leveleri su istupili sa republikanskih pozicija."Bog želi da iskoreni

kraljevsku vlast, a mi govorimo o njenom obnavljanju" - negodovao je Seksbi. Protivnici

70 ?. Henry Ireton (1611-1651) sin puritanskog džentlmena obrazovan na Oksfordu. Bio je oženjen sa Kromvelovom ćerkom Bridžit. Učestvovao je kao jedan od najsposobnijih oficira u svim značajnijim bitkama gradjanskog rata.

71 ?. Pravo glasa imali su samo friholderi sa prihodom od najmanje 40 šilinga godišnje.

72 ?. Ajreton se izjasnio načelno protiv republikanizma i opšteg prava glasa Kromvel je držao da takvi zahtevi trenutno ne mogu biti ostvareni.

73 ?. U komisiju je ušlo 12 oficira i 6 agitatora za razliku od prethodne komisije koja je izglasala Glave predloga u kojoj je odnos bio 12-12.

72

pregovora sa kraljem dobili su prevagu na sednici od 5. novembra. Na zahtev levelera vojno

veće je odlučilo da se sazove opšti skup vojske na kome je čitava armija trebala da odluči o

prihvatanju Narodnog ugovora. Sazivanje ovakvog skupa pretilo je da unese nered u vojsku i

Kromvel i Ferfaks su odlučili da po svaku cenu tome stanu na put. Na zasedanju od 8.

novembra Kromvel je oštro napao vodje levelera iptužujuć ih da unose nemir u vojsku i

kritikovao zatev za opštim izbornim pravom. Umesto opšteg skupa čitave vojske komandanti

su odlučili da održe smotru vojske po jedinicama u tri vremenska roka na tri različita mesta.

Leveleri su pokušali da na smotru 5 pukova u Veru zakazanu za 15. novembar dovedu još

dva puka protivno Ferfaksovom naredjenju i izvedu oružanu demonstraciju u korist

Narodnog ugovora. Ferfaks je uspeo da spreči pobunu. Naredio je vojnicima da sa šešira

poskidaju cedulje sa tekstom narodnog ugovora. Odmah je sazvan vojni sud koji je trojicu

vojnika osudio na streljanje. Presuda nad jednim vojnikom je izvedena na licu mesta pred

celim pukom. Smotre drugih pukova su prošle mirno. U Vindzoru je zasedalo vojno veće

koje je sudilo levelerski raspoloženim vojnicima i oficirima umešanim u pobunu. Na

streljanje je osudjen još jedan kaplar 6-7 ih je proterano kroz šibe. To je bilo sve. U

decembru je došlo do izmirenja Granda i levelera. Svi uhapšeni učesnici u pobuni su

odlobodjeni i vraćeni na ranije dužnosti.74 Rojalisti su se spremali da uzvrate udarac i zemlja

se nalazila pred novim gradjanskim ratom.

6.6. Bekstvo kralja Čarlsa - drugi gradjanski rat

Još dok je trajala konferencija u Petniju, kralj Čarls je 15. novembra pobegao u

zamak Karisbruk (Carisbrooke) na ostrvu Vajt i tu počeo da sprema pobunu. Njegovi raniji

74 ?. Na bogosluženju održanom za komandante u Vindzoru 1. maja 1648. postignuto je konačno izmirenje. Sa suzama u očima saglasili su se da su sve nevolje "Božija kazna za pregovore koje su vodili sa kraljem" i "Ako nas ikad Gospod dovede ponovo do mira (...) pozvati na odgovornost čarlsa Stjuarta, krvnika, za svu krv koju je prolio i štetu koju je naneo Božjoj stvari i ovoj jadnoj naciji."

73

pregovori i sa prezviterijanskim parlamentom i sa indenpendentskom vojskom bili su samo

manevar. Decembra 1647. sklopio je sproazum sa škotskim prezviterijancima da se uguši

indenpendentski pokret u Englskoj. Marta 1648. počeli su ustanci rojalista u Velsu, Kentu i

nekoliko drugih grofovija. Jedna četvrtina mornarice stala je na kraljevu stranu i otišla u

Holandiju i stavila se pod komandu Čarlsovog sina. Sa severa se kretala vojska od 20.000

Škota. U Irskoj se takodje spremala kraljeva vojska. Medjutim već u toku maja-juna Kromvel

je potukao rojaliste u Velsu a Ferfaks u Kentu i Eseksu. Kavaljeri su razbijeni i razbežali su

se. Pobunjeni garnizoni su se jedan za drugim predavali. Ipak sa severa je, kao glavna

pretnja, nadirala vojska Škota kojoj su se pridružili engleski prezviterijanci i "kavaljeri".

Kromvel je sa 9.000 ljudi krenuo u susret kraljevoj vojsci. Do odsudne bitke došlo je kod

Prestona u Lankaširu. Posle bitke u susretu koja je trajala tri dana (17-19. avgust 1648) Škoti

i rojalisti su potučeni.75 Septembra su "Obloglavi" zauzeli Edinburg. Vlast u Škotskoj je

prešla u ruke levih prezviterijanaca, saveznika engleskog parlamenta. Kromvelova pobeda

omogućila je Ferfaksu da zauzme 27. avgusta Kolčester poslednje utočište "kavaljera" u

Kentu. Flota rojalista je potusnuta u Holandiju. Time je i drugi gradjanski rat okončan.76

7. Republika i protektorat

7.1. Prajdovo čišćenje - proglašenje republike - sudjenje i pogubljenje kralja Čarlsa

Parlament je ponovo pokazao zapanjujuću umišljenost i odsustvo političkog sluha.

Pošto je vojska bila izvan Londona prezviterijanci su opet digli glavu. Stupili su septembra

75 ?. Škoti pod Džemsovm Hamiltonom i rojalisti pod Marmadjukom Lengdejolom bili su na maršu. Nastupali su razvučeno bez jedinstvene komande. Lengdejl se prvi sukobio sa Kromvelom i o tome obavestio Hamiltona. Škot nije verovao da se radi o glavnini protivničkih snaga, još manje je verovao da će se "obloglavi" odvažiti na bitku pa je ostavio Lengdejla bez podrške. Kromvel je najpre potukao Lengdejla a potom i Hamiltona i nastavio energično gonjenje i 19. avgusta prinudioprotivnika na kapitulaciju. Zarobljenici su deljeni na dve grupe - prisilno mobilisane i dobrovoljce. Prvi su pušteni kućama i drugi ukrcani na brodove i poslati na Barbados.

76 ?. Tvrdjava Pontifrekt (Pontfrakt) kod Lidsa predala se tek 22. marta 1649.

74

1648. u pregovore sa kraljem koji su se novembra bližili povoljnom završetku. Zakoni protiv

"jeretika" su prošli oba doma što je jasno stavljalo do znanja Kromvelu i vojsci čemu mogu

da se nadaju.

Vojnici su odlučili da više ne dopuste parlamentu da se poigrava sa plodovima

njihove pobede. Pri povratku pobednička armija se zaustavila u Sent-Olbensu dan putovanja

od Londona. Donela je protestnu deklaraciju protiv pregovora parlamenta sa kraljem i

zahtevala da mu se sudi i da se raspusti parlament. Pukovnik Prajd došao je u London i 5.

decembra sa četom vojnika blokirao zgradu parlamenta. Ušao je sa spiskom i odstranio iz

parlamenta sve protivnike indenpendenata - njih 140. Ostatak "krnji (rump) parlament"

proglasio je mesec dana docnije, 4. januara 1649. republiku - Komonvelt (Commonwealth).

Svu vlast imao je po ustavu narod i od njega izabrani Donji dom - Dom Lordova 6. februara

ukinut kao i kraljevska vlast ("nepotrebna, otežavajuća i štetna za slobodu, bezbednost i

interese engleskog naroda").77

Obrazovan je naročit sud od 135 ljudi koji je sudio kralju Čarlsu. U njega su ušli

čanovi oba doma, istaknuti pravnici, viši oficiri vojske i članovi londonskog veća. Sudjenje

je održano u Vestminsteru od 20. do 27. januara 1649. Čarls je odbijao da prizna sud

smatrajući ga nelegalnim i izjavljujući da brani slobodu engleskog naroda "jer ako sila bez

zakona može donositi zakone... ne znam ko od podanika može biti siguran za svoj život ili

išta što naziva svojim." Kralju je 30. januara bila odrubljena glava.78 Monarhisti u Škotskoj i

Irskoj su proglasili njegovog sina Čarlsa II za kralja.

Tako je ustanovljena republika. Na njenom čelu je još Parlament. To je u stvari bio

"Dugi parlament" koji je sazvao Čarls I novembra 1640, naravno sada posle brojnih čišćenja

77 ?. Ovi predlozi su definitivno prihvaćeni 17. i 19. marta 1649.

78 ?. Kromvel je još ranije rekao "Odrubićemo mu glavu sa krunom na njoj".

75

"krnji". Prvi period republike bio je 0d 1649. do 1653. - od njenog ustanovljenja do

proglašenja Olivera Kromvela za protektora. U tom razdoblju parlament je morao da uguši

rojalističke pobune u Škotskoj, Irskoj i američkim kolonijama i obračuna se sa levelerima.

7.2. Obračun sa levelerima - sudjenje Lilbernu

Lilberna je prezviterijanski parlament pustio iz zatvora u avgustu 1648. u nadi da će

on svojom aktivnošću uneti razdor u redove vojske i u krajnoj liniji ustati protiv Kromvela.

Lilbern je u to vreme smatrao da će biti celishodno da održava savez sa grandima.

Proglašenjem republike zadovoljen je jedan od levelerskih bitnih zahteva ali su oni išli i

dalje. Lilbern je već februara-marta 1649 izdao jedan za drugim dva pamfleta u kojima je

napadao uredjenje republike kao "Nove okove za Englesku" i Ugovor slobodnog naroda

Engleske. Leveleri su tražili demokratsku republiku. 79 Pošto je gradjanski rat okončan,

indenpendentima nije bio potreban savez sa levelerima i odlučili su da ih odstrane. Jedan od

radikalno opredeljenih vojnika streljan je aprila 1649. pred vratima crkve Sv. Pavla u srcu

Londona. Njegova sahrana pretvorila se u demonstraciju - bilo je prisutno mnoštvo vojnika i

gradjana londona sa zelenim trakama na šeširima.80Pokušana je i pobuna u vojsci ali je

pobunjenike u ponoćnom napadu na Barford (Burford) maja 1649. razbio Ferfaks. Lilbern je

marta 1649. izveden na saslušanje državni savet ali je razgovor bio bez rezultata. 81 Potom je

79 ?. Njihovi zahtevi su sledeći: da biračko pravo dobiju svi Englezi koji navrše 21 godinu izuzev prosjaka i slugu dok je rojalistima pravo glasa uskraćeno na 10 godina. Parlament je trebao da se bira svake godine s tim što niko nije mogao naredne godine biti izabran; da se obustave svi progoni zbog verskih razlika i da se ukinu svi zakoni koji su to omogućavali; da nema prisilne vojne službe - svaki čovek treba da ubuduće sam odluči da li je pravedna stvar za koju se bori; U cilju sprečavanja vojne diktature, predvidjalo se da se vojska ravnomerno raporedi po grofovijama i gradovima. Parlament će postavljati komandante vojske i više oficire. Komandante pukova, eskadrona i četa biraće birači svake grofovije koji imaju pravo pri izborima za parlament. ukidanje monopola i davanje prava svim Englezima da se bave prekomorskom trgovinom; ukidanje trošarina, carina i desetine; ublažavanje krivižnog zakona itd.

80 ?. zelena traka je obeležje levelera.

81 ?. Lilbern je odbio da skine šešir u iznoseći primedbu da "prisustna gospoda nemaju

76

vodji levelera sudjeno u dva navrata, oktobra 1649. i 1653. godine. Ovi procesi su postali

legendarni. Oba puta ga je porota uprkos tome što je bio kriv oslobodila optužbe.82Ipak, posle

gušenja ustanka u maju 1649, leveleri više nisu predstavljali neku političku snagu i tonuli su

u zaborav.

7.3. Poraz rojalista u Škotskoj i prekomorskim kolonijama - gušenje ustanka u Irskoj

Drugi problem sa kojim je republika već na samom početku morala da reši bili su

rojalisti koji su grupisali svoje snage u Škotskoj, Irskoj i prekomorskim kolonijama. Po

pogubljenju Čarlsa I za kralja je proglašen njegov sin Čarls II kome je tada bilo 19 godina.

On je od 1645. boravio u Francuskoj i Nizozemskoj da bi 1650. došao u Škotsku.

Tamo mu je podršku, pružio Montrouz. Čarls II je izneverio ovog čoveka koji je

mnogo žrtvovao za njega i njegovog oca. Montrouz je bio protivnik škotskih prezviterijanaca

za koje je kralj nalazio da su jači i povoljniji saveznici pa je sklopio savez sa njihovim

vodjom Argajlom. Montrouz je uhvaćen i obešen.83 Čarls II je pristao da prihvati

više zakonitog autoriteta nego on". Na trenutak je poslan u susednu sobu i čuo Kromvela kako povišenim glasom izjavljuje"Ja vam kažem gospodine nemate drugog načina da postupate sa ovim ljudima nego da ih slomite ili će oni slomiti vas."

82 ?. U avgustu su nekoliko desetina musketara poslani da uhapse Lilberna. Optužen je zbog napisa da je vlada uzurpatorska i tiranska i po zakonu je trebao da bude oglašen krivim. Mada je sve bilo jasno sudije su odluku prepustile poroti koja je, medjutim, smelo donela oslobadjajući presudu što je bio izazov vladi. "tako glasan i jednodušan uzvik koji je trajao pola sata bez prestanka kako se veruje nikada nije čut u Gild Holu i učinio je da sudije preblede i pognu glave od straha. Ovakva demonstracija u prisustvu suda koji je politički bio štićen od vlade nije zapamćena u tjudorovskoj i stjuartovskoj Engleskoj. Parlament je 1642. doneo poseban akt koji je osudjivao Lilberna na smrt ali je već 1653. pušten kući zato što je zakon bio izvan nadležnosti parlamenta. "Krnji parlament" je prestao da postoji ali su Kromvel i senatori ponovo pokrenuli parnicu u kojoj se Lilbernu radilo o glavi. Opet je uzbudjenje bilo veliko. Šest hiljada ljudi je prisustvovalo njegovom drugom sudjenju. On je uprkos činjenicama opet, uz veliko oduševljenje mase oslobodjen.

83 ?. Kada je došao u Škotsku čarls je na gradskom vratima Aberdina video prikucanu Montrouzovu ruku.

77

prezviterijansku crkvu.84 Kromvel je odmah reagovao. Upao je sa vojskom u Škotsku.

Potukao 3. septembra Škote i rojaliste kod Danbara, zauzeo Edinburg ali dalje nije mogao

da napreduje. Kralj je odlučio da iz drugog pravca, preko Lankašira krene na London. Škoti

nisu hteli da slede rojaliste. U Engleskoj nije naišao na podršku stanovništva - prezviterijanci

nisu želeli da se priključe vojsci kojom su komandovali anglikanski "kavaljeri" a anglikanci i

katolici nisu hteli da slede kralja koji se zvanično opredelio za konvenant. Do Bitke izmedju

rojalista i parlamentaraca došlo je kod Vustera (Worcestaer) 3. septembra 1651. godine.

Poraženi kralj je pobegao na kontinent.

U Irskoj je nacionalno-katolički pokret bio u zamahu već nekoliko godina ali je

njegovo gušenje odlagano zbog gradjanskog rata u Engleskoj. Na čelu ovog pokreta bio je

upravljač Ormond koji je uspeo da i deo engleskih i škotskih protestantskih kolonista

rojalista. Pod kontrolom parlamenta ostali su samo Londonderi i Dablin.85 Parlament je

odlučio 1649. da pokori Irsku. Nadao se, izmedju ostalog da će irskom zemljom isplatiti

svoje poverioce.

Kromvel je krenuo na Irsku sa vojskom od 12.000 ljudi. Iskrcao se u Dablinu, avgusta

1649. i uputio ka severu ka Drogedi koju je poselo 3.000 Iraca. Irci su pružili herojski otpor

ali su Kromvelovi vojnici na juriš zauzeli tvrdjavu i potom počinili neverovatne zločine nad

preživelim vojnicima i stanovništvom. Kromvel je to smatrao pravedim Božjim sudom nad

irskim "varvarima i nitkovima". Raspao se labavi savez koji je Ormond uspostavio izmedju

katolika i protestanata. Protestantski vojnici i kolonisti su pristupali Kromvelu. Katolici su se

stavili pod komandu crkvenio velikodostojnika. U proleće 1650. opasnost je zapretila iz

Škotske i Kromvel je napustio Irsku prepustivši komandu svojim oficirima. Englezi su,

84 ?. Odrekao se čak i nedeljne šetnje i plesa

85 ?. Dablinu je stiglo pojačenje iz Engleske. Republikanski vojskovodja Džons potukao je ustanike pred samim vratima grada.

78

postpeno slamajući gerilski otpor, ovladali celim ostrvom. U maju 1652. su operacije

uglavnom okončane i Englezi su pristupili podeli irske zemlje. Odluke Dugog parlamenta o

sekvestraciji zemljišta "delikvenata" proširuju se na Irsku. Irci, kao i engleski "delikventi"

podeljeni su na više kategorija - prema stepenu krivice, tj. učešća u ustanku iz 1641. pa

nadalje. Na osnovu toga je vršena delimična ili potpuna zaplena imovine. Na osnovu akta o

ustrojstvu Irske iz 1652. godine izvršena je u ogromnim razmerama sistematska pljačka

irskog stanovništva koje se nije zaustavila samo na konfiskaciji zemljišta i imovine. Irci su

nasilno preseljavani na zapadni deo ostrva ili na kontinent ili slati na prinudni rad u Zapadnu

Indiju, Barbados i Karipska ostrva. Na kontintentu je veliki deo Iraca tražeći načina da

preživi ali i da se osveti Englezima stupao u vojnu službu Francuske i Španije.

Isprva su Englezi kolonizovali samo 10 od 32 irske gorfovije ali posle su u tu svrhu

izdvojena zemljišta u još 11 grofovija. Pomoću irske zemlje vlada republike je najpre

isplatila vojne liferante kojima je država bila dužna preko dva miliona funti. Zatim je

izvršena - po oficire veoma povoljna, a po vojnike nepovoljna - operacija gašenja dugova

vojsci. Demobilizacija vojske bila je izvršena u tri roka i bila praćena emisijom obveznica

(debentures) koje su davale pravo na dobijanje zemljišnih parcela u Irskoj. Vojnici su često

obveznice prodavali u bescenje obveznice oficirima, avanturistima i trećim licima koja nisu

uopšte imala prava na dobijanje zemlje u Irskoj. U razdoblju od 1653-55. obveznice su

prodavane po ceni od 4-5 šilinga iako je njihova nominalna vrednost iznosila 1 funtu.

Posledica špekulacija sa obveznicima i daljih operacija na osvajanu irske bila je ta da su

zemljišni špekulanti vojni liferanti i čitav niz oficira medju kojima i sam Kromvel postali

krupni irski zemljoposednici, sopstvenici imanja od po nekoliko hiljada akara zemlje,

zamkova nekadašnje irske aristokratije i parkova sa divljači za lov. U Irskoj nije došlo do

stvaranja sitnih vojničkih zemljoposeda. Nije se, takodje, učvrstio sistem lendlordizma i

79

krupnih kapitalitičkih farmi, obradjivanih radom poljoprivrednih radnika - sistem koji je bio

tipičan za Englesku. Razvio se najteži oblik eksploatacije - sistem sitnog seljačkog

polunadničarskog zakupa i podzakupa, obrada zemlje pomoću rada poluprosjačkih irskih

zakupaca.

Polovinom XVII veka američke kolonije razvile su se usled progona kojima su bili

podvrgavani nonkofromisti. U Ameriku su se kretali dve kolonijalne struje. Demokratski

orijentisani sektaši naseljavali su se, uglavnom, u severnom delu u Novoj Engleskoj a

anglikansko-katolički aristokrati u ju južnom delu današnjih SAD. U vreme gradjanskog rata

oslabila je veza izmedju kolonija i metropole. U Novoj Engleskoj stanovništvo je zbog svojih

verskih uverenja simpatisalo parlament a zatim republiku. Kada ih je parlament 1644.

odlobodio uvoznih i izvoznih carina Masačusets je to sproveo kao svoj sopstveni zakon

izjavivši da "akti engleskog parlamenta imaju snagu samo u Engleskoj". Na jugu su

prevladavali anglikanci i rojalisti i tu je kraljevo pogubljenje propraćeno velikim

negodovanjem. U Virdžiniji su svi oni koji su odbili da osude kraljeubistvo i koji nisu

priznali Čarlsa II za kralja bili proglašeni za izdajnike. Slično su reagovale i ostale južne

kolonije. Parlament je proglasio 1650. sve koloniste koji nisu priznali republiku izdajnicima i

zabranio svaku veszu sa njima. Na Barbadosu u Malim Antilima su stanovici odbili da

priznaju parlament i naoružali vojsku od 6.000 ljudi. Medjutim, po pristizanju engleske

eskadre volja za borbom ih je prošla. I Republika je morala da čini ustupke. Dopuštena je

sloboda veroispovesti, priznato je da se porezi ne mogu zavoditi bez pristanka mesnog

stanoništva i dozvljena je slobda trgovine sa svim državama koje nisu u ratnom stanju sa

Engleskom. Pod sličnim uslovima su se i ostale kolonije potčinile metropoli.

Četvrtina flote prešla je na stranu kralja i smestila se u holandskim lukama odakle je

pod komandom princa Ruperta ozbiljno ugrožavala englesku trgovinu. Slavni dani engleskog

80

pomorstva su prohujali sa Elizabetinom vladavinom. Republika će uspeti da povrati

engleskoj floti snagu i ugled koji su izgubljeni u prvoj polovini XVII veka i udari temelje

pomorskoj moći do tada nevidjenoj u istoriji. Našao se dostojni naslednik Drejka i Hokinsa -

admiral Robert Blejk.86 On je bio jedan od od tri "Generala mora" koji su komandovali

flotom. Mnogo je uradio na reorganizaciji mornarice: uvedena je profesionalna služba,

usvojen program za izgradnju velikih i teško naoružanih bordova i razvijena nova pomorska

taktika.87 Blejk je progonio Ruperta od Irske do obala Portugalije a potom u Mediteranu gde

je kod Kartagene, novembra 1650. uništi veći deo rojalističke flote. U toku 1651. su od

kraljevih pristalica očišćena ostrava u u kanalu.

Morima i okeanima je još uvek suvereno gospodarila Holandija (Ujedinjene

provincije) koja je u to vreme doživljavala svoj "Zlatni Vek". Holandija je raspolagala sa oko

16.000 trgovačkih brodova dok su sve ostale pomorske sile zajedno imale oko 4.000 -

Engleska svega 570 brodova. Holandija je imala potpuni monopol u lovu na haringe u

Severnom moru, znatan udeo u lovu na kitove (3.000 ribarskih brodova i dohodak od 60

miliona guldena).

Njena pomorska trgovina protezala se sve do Japana a Šeldom, Mezom i Rajnom

dopirala duboko u Evropu. Gomilajući ogromna bogatstva iz svih krajeva sveta i isključujući

bezobzirno svoje pomorske takmace, Holandija je najviše ugrožavala Englesku jer je držala u

rukama devet desetina engleske spoljne trgovine. Otuda je Engleska posle revolucije 1648.

godine pristupila merama nacionalizacije svog tržišta. Najvažnija je bila mera o plovidbi tzv.

Navigacioni akt od 9. 10. 1651. godine čije su odredbe drastično pogadjale holandsku

trgovinu. Navigacioni akt je "zabranjivao uvoz proizvoda iz bilo koje zemlje Azije, Afrike ili

86 ?. Robert Blake (1599-1657) sin trgovca iz Bridžvotera

87 ?. doneta su Uputstva za borbu (Fightig Insturctions) i Ratni propisi (Articles of War)

81

Amerike u bilo koje područje engleske republike osim na brodovima koji su vlasništvo

Engleza ili stanovnika engleskih kolonija te imaju posade od kojih više od polovine moraju

biti Englezi po narodnosti. Uvoz iz bilo kog dela Evrope mogao se vršiti jedino na engleskim

brodovima ili brodovima čiji vlasnici pripadaju onom narodu koji je robu izradio i

proizveo."Iz sadržaja se sasvim jasno vidi da je zakon usmeren protiv Holandjana, "morskih

kiridžija", koji su imali monopol na prevoz robe.

Situacija se razvijala u pravcu rata. Ali, holandska ratna mornarica nije odgovarala ni

približno jačini, zadacima i zamahu trgovačke mornarice. Istina, Holandija je bila geografski

najbolje postavljena za prevoženje prekomorske robe u Evropu, ali joj je Engleska svojim

položajem mogla zatvoriti oba morska prilaza - kroz kanal i Severnim morem.

Posle Vestfalskog mira 1648. Holandija je pristupila radikalnom smanjenju oružanih

snaga. Od oko 140 brodova njena ratna mornarica je svedena na svega 40. Ukidanjem

namesništva 1650. godine, nije bilo jedinstva ni u organizaciji ni u komandovanju, ni u

obuci. Zbog hidrografskih prilika u holandskom primoriju holandski ratni brodovi bili su

nepodesni za otvoreno more (malog gaza, prilično ravnog dna, široki, spori i slabog

artiljerijskog naoružanja). Kada su se 1651. odnosi sa Engleskom zaoštrili, Holandija je

opremila novih 36 ratnih brodova a marta 1652. počela je da gradi novih 150. Jula iste

godine flota je imala 92 broda od kojih 1 sa 56 topova, 19 sa 30-40 topova, 12 sa 8-10 topova

i 6 brandera - ostatak flote sačinjavali su trgovački brodovi naoružani sa po 20-30 topova. I

Engleska se od 1649. ubrzano pripremala za rat izgradjujući planski svoju mornaricu. Flotom

je komandovala komisija od 3-5 admirala većinom iz kopnene vojske pa su nazvani "generali

na moru". Generali su zaveli u mornarici strogu disciplinu i vojnički duh. U martu 1651.

engleska flota imala je 3 linijska broda sa po 60-100 topova, 10 sa po 50-54 topa i 12 sa po

40-46 topova a 24 sa po 34 topa i manje. Ratni brodovi bili su veći od holandskih (imali su

82

dve palube), čvršći, brži, okretniji, sa većim gazom i znatno jači po broju i kalibru teških

topova. I engleski trgovački brodovi su bili bolje naoružani od holandskih. Tako su Englezi

holandskom "brdu zlata suprotstavili brdo gvoždja."

Na obe strane, flote su predvodili velikani pomorske istorije. Englezima je

komandovao Blejk a Holandjanima, Marten Tromp.l

Osećajući se jakom, engleska vlada dozovolila je gusarima da plene holandske

brodove. Holandjani su na ovo odgovorili istom merom, a osim toga, u britanskim morima

prestali su da odaju pozdrav engleskoj zastavi pri susretu i uskratili Englezima pravo

pregleda svojih brodova. Opšta sklonost ka nezakonitim i nasilnim postupcima i medjusobno

suparništvo izazvali su, gotovo spontano, prvi boj ispred Dovera 29. maja 1652. kojim je i

počeo Anglo-holandski rat - objavljen je 28. jula iste godine. Robert Blejk je otplovio u

Severno more i zarobio 12 manjih ratnih i oko 100 ribarskih brodova. Marten Tromp je

stigao prekasno da ih zaštiti pa je zbog toga smenjen.

Holandski admiral M. Rojter je sprovodio kroz kanal konvoj trgovačkih brodova.

Iako brojno slabiji, napao je avgusta 1652. englesku eskadru pod Džordžom Ekjuom kod

Plimuta i prinudio je na povlačenje. Zatim je krstario zapadnim prilazima kanalu

obezbedjujući holandsko a ugrožavajući englesko brodovlje. Krajem septembra zapretila mu

je glavnina engleske flote pa se povukao prema glavnini svoje flote u Njuportu.

Englezi su ponovo ovladali Kanalom i nastavili da plene holandske brodove.

Holandjani su u jesen 1652. pokušali da uzvrate udarac. Iako su bili brojno i po kvalitetu

brodova slabiji napali su Engleze kod Kentiš Hoka. Nisu uspeli da iskoriste početnu prednost

jer je 20 brodova samovljno napustilo bojište i otplovilo za Holandiju a potom je i cela flota

napustila kanal.

Englezi su sa glavnog pomoroskog ratišta, Severnog mora i Kanala odvojili 3 eskadre

83

za sporedne zadatke a u Doverskim vratima je ostao na straži Blejk sa samo 45 brodova. To

je iskoristio Marten Tromp koji je u medjuvremenu ponovo postavljen za komandanta

holandkse mornarice. On je 1. decembra 1652. isplovio sa 80 brodova da bi sproveo kroz

Kanal ogroman konvoj od 300 trgovačkih brodova koji su krenuli u prekomorske zemlje i da

bi sačekao trgovački konvoj koji se vraćao u Holandiju. Uspešno je preplovio Kanal. Engleze

je iznenada napao i potukao kod Dandžesa. Kada se vraćao iz pravca La Rošela, Englezi su

pokušali da ga zaustave. Tromp je udario prvi i 28. februara 1653. kod Portlenda se

rasplamsala trodnevna bitka. Tromp je sa većinom flote uspeo da se probije kroz Kanal.

Najveća bitka prvog anglo-holandskog rata odigrala se 12. juna 1653. kod Nort

Forlend - Njuporta kada su se prvi put obe flote sudarile u punoj jačini. Pobedu su slavili

Englezi. Blejk je pristupio uskoj blokadi holandske obale. Holandjani su pokušali da razbiju

blokadu i u razmaku od dva dana, 8. i 9. avgusta 1653, vodjene su dve oštre bitke - kod

Katvajka i Shevenhinena - u kojima su Holandjani potpuno razbijeni. Sada su obe strane

prešle na krstarički rat.

U Sredozemlju su Holandjani i Englezi imali eskadre za zaštitu svoje trgovine od

berberskih gusara - prvi oko 30 ratnih brodova rasporedjenih na više mesta a drugi 6 ratnih i

dva naoružana trgovačka broda. Odmah po izbijanju sukoba Holandjani su blokirali deo

engleske flote u Livornu, a ratne brodove koji su pratili konvoj napali su 6. septembra kod

ostrva Elbe i posle višečasovnog boja prisilili ih da uplove u Porto Longone na Elbi. Pri

pokušaju engleskih brodova iz Livorna i Porto Longona da se sjedine, došlo je do bitke u

kojoj su Englezi poraženi i prinudjeni da napuste Sredozemlje.

Holandiju je rat teško pogadjao. Njena pomorska trgovina je gotovo sasvim zamrla.

Smatra se da su Englezi u toku rata zaplenili 1.700 holandskih trgovačkih brodova, što je po

vrednosti odgovaralo četvorostrukom godišnjem prihodu Engleske. Porazom Holandije bili

84

su pogodjeni i engleski rojalisti, a učvršćen Kromvelov položaj. Naporna služba i loše

snabdevanje izazivali su nazadovoljstvo i pobune i u engleskoj mornarici a Sredozemno more

je bilo zatvoreno za englesku trgovinu. Stoga je Kromvel prista na pregovore. Mirom u

Vestminsteru, 15. aprila 1654, Holandija je priznala Navigacioni akt, pristala na pozdrav

engleskoj zastavi u britanskim morima i platila ratnu odštetu od 900.000 funti. Anglo-

holandski rat 1652-1554. bio je privi od tri oružana sukoba ove dve zemlje za prevlast na

moru.88 Dva puta je Engleska trijumfovala. Holandija bila prinudjena da prvenstvo u

prekomorskoj trgovini i kolonijama prepusti svojoj suparnici.

Posle uspešno završenog rata sa Holandijom Engleska koja je obezbedila i učvrstila

svoj udeo u svetskoj pomorskoj trgovini, ušla je u rat sa Španijom s ciljem direktnog napada

na španske kolonije. Leti 1654. opremljene su dve eskadre. Prva, od 25 brodova, upućena je

krajem septembra iste godine u Sredozemno more pod Blejkovom komandom. Blejk je

prisilio papu Aleksandra VII i velikog vojvodu od Toskane da plate odštetu zbog pomaganja

princa Ruperta i Holandjana u anglo-holandskom ratu. Pošto je bej Tunisa odbio da garantuje

bezbednost engleskih brodova i gradjana od napada tuniskih gusara, Blejk je 9. aprila 1655.

uplovio sa 15 brodova u dobro utvrdjenu luko Porto-Farina, usidrio se ispred baterija i

ućutkao ih posle četvoročasovnog artiljerijskog dvoboja. Engleski laki brodovi prodrli su u

unutrašnju luku i spalili 9 tuniskih ratnih brodova. Početkom juna Blejk je stigao pred Kadiz

i otpočeo blokadu luke i španske južne obale radi hvatanja srebrne flote ali se u septembru

povukao. Blokada španske obale nastavljena je marta 1656. a septembra iste godine Blejk je

presreo srebrnu flotu koja se vraćala iz Meksika i posle žestokog boja zarobila i i potopila

većinu brodova. Drugu špansku flotu Englezi su potpuno uništili aprila 1657. u luci Santa

Kruz de Tenerife. Druga engleska eskadra od 18 ratnih i 20 transportnih brodova sa 3.000

88 Druga dva su se vodila 1665-67 i 1672-74.

85

vojnika je pod zapovedništvo admirala Vilijama Pena usmerila se na španske posede u

Zapadnoj Indiji (Amerika). Ovo je bio jedan od Kromvelovih najvećih vojnih neuspeha.

Pripreme su izvršene aljkavo u stilu Bakingemovih pohoda. Okupljeni su najgori vojnici iz

različitih pukova a pridodati su im nasilno mobilisani civili. Ekspedicija je bila nepripremljna

za tropsku klimu. Veliki broj vojnika je oboleo. Englezi su se aprila 1655. iskrcali 7.000

vojnika na Hispaniolu Santo Domingo) ali ih je tu na brzinu sakupljeno špansko stanovništvo

potuklo. Da bi umanjio Bruku Pen je krenuo na slabo branjenu Jamajku koju je osvojio 10-

17. maja. Kromvel je pridobio za saveznika Francusku pa su francuske i engleske trupe

potukle Špance na peščanim dunama Denkerka juna 1658. (Bitka na Dunama).

7.5. Verski život u republici - verske slobode - veliki broj verskih fanatika - peta monarhija -

kvekeri

Nadzor nad verskim životom poveren je odboru istražnih sudija koji je imao

isključivo pravo da ispita podobnost kandidata za svešteničku službu. Odbor je brojao 38

ljudi i bio sastavljen od prezviterijanaca, indenpendenata i nekoliko baptista. Promenjeni su i

dekani univerziteta i upravnici koledža.

Verska pometnja u vreme engleskog gradjanskog rata pružila je jedinstvenu priliku

najrazličitijim malim verskim zajednicama ali i pojedincima - često bi prorok bio praćen sa

svega desetak sledbenika. Čudaci, bogomoljci ili nastrani zanesenjaci koji bi u nekom

vremenu naviklom na toleranciju privlačili malo pažnje toliko su zaprepaštavali tadašnje

javno mnjenje da su prezviterijanci beležili i popisivali sve te jeretičke propovednike i

njihova "mišljenja" praveći neverovatno duge spiskove. Javili su se proroci sa apokaliptičnim

vizijama. Pripadnici "Petog carstva" su nameravali da što hitnije obrazuju državu Božju u

Engleskoj. Bili su tu i maglotonijanci, sledbenici ekscentričnog londonskog krojača koji je

tvrdio da su on i njegov rodjak dvojica svedoka iz Otkrovenja (gl. 11). Oni su odbacivali

86

propovedanje i tvrdili da treba slušati propovednike sa kratko podšišanom kosom Debeli

stražar Ričard Sejl išao je ulicama Darbija, bos, odeven u prtenu odeću posut pepelom po

glavi, sa mirsnim cvećem u desnom i smrdljivim korovom u levoj ruci. U novembru 1652.

godine, krojač i Fernisa po imenu Džordž Milner je posle dvonedeljnog posta prorekao da će

u četvrtak 2. decembra 1652. biti dan novog stvaranja kada će se s neba spustiti

četvorougaona ponjava sa ovcom. Od mnogobrojnih grupa verskih zanesenjaka jedna je

prerasla tu početnu bizarnost i stekla poštovanje naroda i države. To je bilo društvo prijatelja

koje je osnovao Džordž Foks koje če sto godina kasnije dobiti ime po kome će biti poznato -

Kvekeri.

Džordž Foks (1624-1691) bio je sin pobožnog tkača iz jednog gradića u Lesterširu i

majke koja je bila iz porodice protestantskih mučenika. Da li su ga da uči obućarski zanata

ali je sa 19 godina, kada je počeo gradjanski rat, postao lutajući verski zanesenjak. Odbijao je

da ide u crkvu "kuću sa zvonikom" nego je sa Biblijom lutao po poljima i voćnjacima. 89 Od

1648. je počeo da propoveda Jevandjelje. Svoje učenje preuzeo je delom od anabaptista -

odbacivanje zakletvi i vojne službe, krajnju nepoverljivost prema spoljnim formama vere.

Verovao je da najprostiji mogu očekivati oduhovljenost i da obrazovanje i proučavanje

Biblije ne daju mogućnost njenog boljeg tumačenja. čoveku nije potreban autoritet i vodič u

vidu sveštenika ili propovednika jer svako poseduje neposrednu spoznaju Hrista u samom

sebi "unutrašnje svetlo" "seme Božanstva u samoj duši". Ovo učenje o mističnoj prisutnosti u

duši propovedali su i neki radikalniji reformatori. Zagovarao je molitvu u sebi što je već bilo

uobičajeno medju menonitima. Propovedao je, takodje, da se ne treba klanjati ili skidati kapu

ni pred kim da se treba sa ti obraćati svakom čoveku ili ženi bili oni bogati ili siromašni, da

nikad ne treba reči dobro veče, niti nazivati dane u nedelji ili mesece u godini po imenu nego

89 ?. Njegova porodica mu je preporučivala da se oženi, drugi su govorili da treba da stupi u vojsku a jedan sveštenik mu je preporučio duvan i pevanje psalama.

87

po broju. Foks je često upadao na bogosluženja, prekidao propovedi i svadjao se i ubedjivao

vernike zbog čega je imao velikih problema - od fizičkih obračuna do zatvora.90

7.6. Vlast u republici - državni savet - Berbonov parlament - otpor sledbenika Pete

monarhije - Kromvelov drugi parlament - vojna uprava - Kromvelova smrt

Engleska republika bila je kombinacija civilne i vojne vlasti - na njenom čelu stajali

su parlament i državni savet. Parlament, koji je sada činio samo donji dom bio je produžetak

Dugog parlamenta koji je sazvao kralj Čarls 1640. godine - u njemu je bilo tek pedesetak od

oko 500 poslanika izabranih 1640. Vojska koja je imala ogroman uticaj u državi bila je

neprijateljski raspoložena prema predstavničkom telu u kome su još uvek sedeli pravnici

skloni uzimanju mita i promovisanju putem ličnih veza. Državni savet stojao je kao

ravnoteža izmedju vojske i parlamenta jer su u njega ulazili najbolji ljudi s obe strane tako da

je Savet nasuprot parlamentu bio oličenje republikanske vrline. Kromvel je 20. aprila 1653.

raspustio "Krnji parlament". Medjutim nisu održani izbori već su su poslanike izabrale

indenpendentske crkvene opštine a savet oficira je pregledao i dopunio spisak predstavnika.

Skupština, od 140 ljudi (Berbonov parlament - po jednom od svojih članova).91

zasedala je od jula do decembra 1653. godine. Levo krilo, koje je svojom aktivnošću

obeležilo petomesečni rad parlamenta, činili su sledbenici tzv. "Pete monarhije" (Fifth

Monarchy), radikalnog verskog pokreta. U socijalnom pogledu stajali na pozicijama levelera.

90 ?. Foks je ušao u crkvu Svete Marije u Notingemu i suprostavio se propovedniku usred propovedi. U Midlendu je je stalno prekidao bogosluženja - razbesnela pastva u jednom gradu ga je prebila, stavljali su ga na stub srama i više puta zatvarali. Pohvalio je nekoga Vilijema Simpsona koji je išao nag ulicama lodnona i tako sablažnjavao ljude. Prilikom jednog od čestih prekida bogosluženja ostavio je utisak na izvesnu Margaret Fe. Ona je ubedila svog muža advokata da Foksu pruže utočište u njihovoj kući. Po muževljevoj smrti Foks se oženio svojom dobrotvorkom

91 ?. Kod Skaskin-Vajnštana i "zelenaški parlament"- ne zbog neke veze njegovih članova sa pozajmicama uz visoku kamatu nego zato što je zelena boja simbol "levelera".

88

Ova grupa verskih fanatika ("Sveci", "Božji ljudi") propovedala je, da, "Peta monarhija" -

"Država Božja na zemlji" koja treba da otpočne drugim Hristovim dolaskom - samo što nije

nastupila. 92 Njihov glasnogovornik bio je Major Tomas Harison, sin kasapina, istakao se u

ratu što je pothranjivalo njegovo uverenje da vrši misiju po Božjem nalogu. U cilju pripreme

za "Drugi dolazak" želeli su radikalne političke, zakodavne, socijalne i ekonomske reforme

koje su zadirale u temelje društvenog poretka - ukidanje državne crkve, pojednostavljivanje

zakonodavstva93 Deo njihovog programa je u kratkom periodu sproveden u delo. Ubiranje

trošarina i drugih indirektnih poreza predato je u nadležnost državnim činovnicima i oduzeto

zakupcima. Izdat je niz strogih akata o zavodjenju odgovornosti za državni dug i poreze.

Smanjeni su državni rashodi smanjivanjem vojske i oficirskih primanja. Uveden je gradjanski

brak. Donesen je zakon o oslobodjenju dužnika zatvorenih u tamnice i pristupilo se izradi

projekta zakona o organizaciji državne pomoći siromašnima.

Berbonov parlament izneverio je Kromvelova očekivanja da će u njemu naći oslonac

za upravljanje državom. Iako u manjini pripadnici "Pete monarhije" su dosta uticali na rad

skupštine. Umerena većina je počela da se protivi. Nezadovoljstvo je bilo veliko i u

vanparlamentarnim krugovima buržoazije i plemstva. Umereni su odlučili da raspuste

parlament i vlast predaju Kromvelu na koga su se sada sveci obrušili nazivajući ga "Starom

Aždajom" (Old Dragon - Sotona) i "čovekom greha". Posle nekoliko dana, savet oficira je

podneo nov projekat ustava pod naslovom Orudje uprave (Instrument of Goverment) po

kome je vlast pažljivo podeljena izmedju protektora,Državnog saveta i Parlamenta.94 Za

92 ?. Njihovo učenje se zasnivalo na Knjizi proroka Danijela i Otkrovenju u kojima se govori o četiri velika carstva (Asirsko-Valvilonsko, Persijsko, Makedonsko i Rimsko) posle kojih nastupa drugi Hristov dolazak, strašni sud i uspostavljanje Carstva Božijeg (Ovo je i jedna od opšteprihvaćenih periodizacija istorije sveta koja je dugo bila aktuelna). Vladavina četvrtog carstva je bila u toku, oličena u Papstvu koje je oličavalo Zver ili Antihrista.

93 ?. svodjenje zakona "na veličinu džepne knjige" (misli se na Bibliju)

94 ?. Ustav je radjen velikim delom po ugledu na Glave predloga iz 1647. godine

89

doživotnog lorda-protektora proglašen je 16. decembra Oliver Kromvel.

Ostalo je još da se sazove novi Parlament. U orudju uprave zacrtan je i novi izborni

zakon koji je predvidjao izmenu u raspodeli poslanika po izbornim okruzima. Njime su

mnoga "trula mesta" izgubila pravo da daju poslanike. Prema tome nova izborna podela

odgovarala je realnom stanju i promenama do kojih je doveo privredni razvitak. Medjutim,

novi izborni zakon je bio daleko od želja vojske iz vremena gradjanskog rata. Ne samo da

nije uvedeno opšte pravo glasa nego je izborni cenz znatno povećan - sa 40 šilinga na 200

funti godišnje. Prema tome iz biračkog tela su isključeni srednja i sitna buržoazija.

"Kavaljeri" su bili lišeni prava glasa.

Kromvelov prvi parlament zasedao je kratko, od septembra 1654. do januara 1655.

godine. Mada su u njemu bili predstavnici svojine i reda - plemstvo, krupna a delom i srednja

buržoazija, i u njemu su se našli protivnici diktature Kromvela i vojske. Opozicija je

pokušala da ograniči vlast lorda-protektora pa je Kromvel raspustio parlament. Pošto je u

zemlji i dalje postojala opasnost od pobune rojalista i socijalnih nemira nižih slojeva

Kromvel se opet oslonio na vojsku. Engleska je podeljena na 11 okruga na čije su čelo

avgusta 1655.postavljeni general-majori sa 500 vojnika i neograničenim ovlašćenjima. Ovi

su gušili nemire i s leva i s desna - proganjali i rojaliste i levelere. To se pretvorilo u pravu

vojnu inkviziciju. Borbe petlova, igre medveda, konjske trke, pozorišne predstave i javne

kuće su zabranjeni. To je učinjeno delom iz moralno-verskih razloga kako bi se suzbile sve

isprazne i nemoralne zabave i poštovala stroga puritanska nedelja, delom da bi se sprečilo

okupljanje većih grupa ljudi.

Drugi parlament protektorata zasedao je od septembra 1656. do juna 1657. godine.

Kromvel ga je sazvao zbog finansijskih problema a i zato što se ovakav način vladavine nije

slagao sa njegovom prirodom i uverenjima. Prilikom izbora general-majori su imali veliki

90

uticaj. Iz parlamenta je isklučeno 100 poslanika radikalnih uverenja. Parlament je ispoljio

nezadovoljstvo vojnom diktaturom i želeo je civilnu vladavinu ali opet s osloncem na

Kromvela. Doneo je akt Ponizna peticija i savet (Humble Petition and Advice) po kome je

protektor trebao da bira svog naslednika i savetnike. Kromvelu je je ponudio i kraljevsku

krunu ali je ovaj to, posle oklevanja i verovatno pod pritiskom vojske ,27. maja 1657.odbio.

Ponovo je uspostavljen Gornji dom sada pod nazivom Drugi dom u koji je ušlo 30

Kromvelovih najbližih saradnika. Isključenih 100 poslanika su ponovo mogli da učestvuju u

radu parlamenta. Donji dom se usprotivio vojnoj diktaturi i počeo sa napadima na Gornji

dom u kome su sedele Kromvelove pristalice. Razljućen protektor je rasupstio skupštinu

rečima"Ja mislim da je krajnje vreme da okončam vašu sednicu. I ja ću raspustiti ovaj

Parlament. I neka Bog bude sudija izmedju vas i mene".

Kromvel je umro sedam meseci po raspuštanju ovog parlamenta. Tako je otišla sa

istorijske scene jedna od najvećih ličnosti engleske prošlosti. Kromvelov svakodnevni lični

život, političko delovanje i komandovanje u borbi bili su prožeti dubokom religioznošću. Sve

što je činio bilo to plemenito ili svirepo poput obračuna sa Ircima činio je sa verom da ga

Bog vodi i štiti. "Ako je stremio ka nebu, bio je duboko ukorenjen u zemlju". Kromvel je bio

razborit i odmeren čovek u svemu što je radio. Nije naginjao krajnostima. Iako je kao pravi

puritanac vladao svojim osećanjima i postupcima nije bio mračne, krute naravi - imao je

razumevanja za životne radosti i bio otvoren i raspoložen i spreman za šalu u opštenju sa

ljudima.

7.7. Stanje posle Kromvelove smrti - Ričard Kromvel - Džordž Monk - sporazum u Bredi -

restauracija monarhije

Kromvela je na mestu protektora nasledio sin Ričard - bleda senka očevih vrlina i

sposobnosti i istorijska ličnost bez značaja. Njega je smenio ubrzo gornji sloj oficirskog kora

91

- oficirski savet - Savet bezbednosti (Committe of Safety) kome je faktički pripala vlast u

zemlji. Najuticajnija ličnost u Savetu bio je general Džon Lambert. On je bio sposoban

vojnik i učestvovao je u svim značajnijim bitkama i političkim raspravama u vreme

gradjanskog rata. Pošto je bio jedna od ličnosti najbližih Kromvelu mnogi su u njemu videli

protektorovog naslednika a i sam ambiciozni Lambert se nosio tom mišlju.95 Zbog svojih

konzervativnih političkih uverenja Lambert se suprostavljao i Kromvelu pa ga je ovaj 1657.

prinudio da podnese ostavku na sve položaje i povuče se u privatni život. U pometnji koja je

nastala posle protektorove smrti Lambert je iskoristio priliku i postao jedan od najuticajnijih

političara. Raspušten je parlament izabran u vreme Kromvela i ponovo sazvan "Krnji

parlament" što je jasno govorilo da se insistira na legitimitetu i da konzervativci

preovladjuju. Medjutim Lambertu i Savetu bezbednosti nije pošlo za rukom da uvedu čvrstu

vlast. Nestankom Kromvela sa scene nije više bilo ni ličnosti ni ustanove koja bi stabilizovala

republiku. Civili su bili siti vladavine "kapetana, oklopnika i kopljonoša". U samoj vojsci

stanje nije bilo sredjeno -vladalo je suparništvo izmedju veterana i novih pukova, pešadije i

konjice, pojedinih komandanata. Zemlja je bila i u nepovoljnom ekonomskom stanju -

trgovci su se opet žalili na konkurenciju holandjana i na štetu koju su trpeli od napada gusara

medju kojima je bilo mnogo rojalista. Zemljišni fond kojim je država raspolagala istopio se i

državna kasa nije više bila solventna. Viši slojevi stanovništva su sve više izlaz iz situacije

videli u restauraciji monarhije.

Sada je na scenu stupio general Džordž Monk, guverner Škotske. Ovaj sredovečni

vojnik od zanata, duhovit i lepe fizičke pojave, imao je zapaženu i burnu karijeru iza sebe.96

Za vreme Čarlsa I počeo je vojnu službu kao 16-godišnjak. Učestvovao je u Bakingemovim

95 ?. U vojno-političkoj hijerarhiji bio je na trećem mestu odmah posle Kromvela i Ajretona.

96 ?. George Monck (Monk) (1608-1670)

92

ekspedicijama na Kadiz La Rošel (1625, 1627). U toku 30-ih godina se u okviru engleske

dobrovoljačke jedinice borio na strani Holandjana u 30-godišnjem ratu. Učestvovao je u

Biskupskim ratovima protiv Škota (1639-40) i Strafordovom pohodu na Irsku (1642-43). U

gradjanskom ratu borio se na strani kralja predvodeći Irski puk. U bici kod Nantviča januara

1644. potukao ga je i zarobio Ferfaks i Monk je proveo dve godine u tamnici u Taueru. 97

Oslobodjen je i učestvovao je u Kromvelovom pohodu na Irsku (1647-49) na Škotsku (1652-

53). U ratu sa Holadjanima bio je jedan od Generala na moru. Bio je protivnik vojne vlasti.

Njegova škotska vojska je za razliku od trupa u Engleskoj bila disciplinovana. Sada su neki

političari počeli da mu se obraćaju za pomoć. On nije imao jasnog političkog plana.

Pregovarao je, sa članovima parlamenta odugovlačeći, dobijajući na vremenu i čisteći iz

vojske buntovnike i politički nepouzdane ljude. Najkasnije 1659. stupio je u vezu sa kraljem

Čarlsom II i odlučio se za restauraciju monarhije. Prešao je sa vojskom u Englesku januara

1660. godine.98 Podršku mu je pružio slavni komandant Vojske novog modela Tomas Ferfaks

koji je zauzeo Jork dan ranije. Miroljubivo, bez otpora, Monkove trupe su, po dubokom

snegu, stigle u London 3. februara. U početku je Monk bio spreman da se povinuje civilnim

vlastima ali je postepeno, pod uticajem svoje ambiciozne žene i nekih političara, preuzeo

stvar u svoje ruke. Dozvolio je povratak u Krnji parlament svim članovima Dugog

parlamenta koji su odstranjeni u Prajdovom čišćenju 1648. godine. Obnovljeni dugi

parlament je doneo marta 1660. odluku o svom raspuštanju i odredio ponovne izbore. Za to

vreme Monk je savetovao kralja Čarlsa II da se iz Brisela u španskoj Nizozemskoj preseli u

Bredu u Holandiji. Tu je aprila 1660. kralj izdao tzv. Bredsku deklaraciju u kojoj je izneo

97 ?. Tu mu je ljubavnica bila zatvorska pralja koju je posle oženio.

98 Trupe koje je vodio Monk iz škotske su postale kraljeva garda - i danas najcuveniji engleski gardijski puk Koldstrim (Coldstream - selo kroz koji su Monkovi vojnici prošli uprkos ogromnom snegu)

93

uslove pod kojim će se vratiti na presto. Svestan da će restauracija biti vrlo lako prihvaćena

od većine stanovništva ako ne bude dirao u neke tekovine revolucije, Kralj je načinio vrlo

mudre i neophodne ustupke - opšta amnestija, da novi vlasnici zadrže zemlje konfiskovane

rojalistima, kruni i crkvi, koje su na razne načine prešle u svojinu novih vlasnika, sloboda

veroispovesti. Monk je sprečio prezviterijance da postave zahteve koji bi onemogućili

sporazum sa kraljem. Novi parlament (Konvencijski) sastao se 25. aprila 1660. i 8. maja

proglasio Čarlsa II kraljem Engleske. Čarls II je stigao u Dover dve nedelje docnije, 25. maja

1660. godine. Na obali ga je dočekao Monk koji je za ulogu koju je odigrao obasut

počastima.

ČARLS II (1660-1685)

1. kraljeva ličnost

Kada je stupio na presto Engleske Čarls II imao je 30 godina.99 Bio je najstariji

preživeli sin Čarlsa I i francuske princeze Anrijete-Marije. Proveo je teško dečaštvo i mladost

u gradjanskom ratu i izbeglištvu u Francuskoj i Nizozemskoj. Ova iskustva učinila su da se

razvije u samopozdanu ličnost. Umeo je da proceni ljude i upravlja njima. Bio je visok,

99 ?. rodjen je 29. maja 1630.

94

atletske pojave i duge crne kose i malo je ličio na tipičnog Engleza. Kao i njegovi prethodnici

na prestolu bio je sklon uživanjima i na dvoru se vodio raskalašan čivot koji je jako odudarao

od puritanske strogosti koja je vladala u vreme revolucije. Čarls II je državne poslove radije

prepuštao svojim savetnicima. Kada bi ga nekako ulovili izmedju šetnji, kuglanja, tenisa i

udvaranja damama i dovukli na sednicu saveta on se dosadjivao. Retko je uzimao reč -

puštao je savetnike da raspravljaju dok se on igrao svojim psima. Oženjen je iz političkih

razloga portugalskom princezom iz dinastije Braganca, Katerinom. Ova "ženica iz

portugalskog manastira" malo je privlačila kralja i često mu je služila za podsmeh. S njom

nije imao potomstva. Uživao je u čitavom nizu ljubavnica i s njima izrodio 14-storo

vanbračne dece od kojih je najznačajniji bio Monmaut koji će načiniti više pokušaja da se

dokopa prestola.100

2. restauracija monarhije - verska restauracija - Klarendonov zakon - državna uprava -

Klarendon - kabala - jačanje katoličanstva na dvoru - pregovori sa Lujem XIV o

pokatoličavanju Engleske

Sam proces restauracije monarhije imao je dva perioda. Tzv. Prvu restauraciju (april-

decembar 1660) sprovodio je u delo prezviterijanski parlament izabran pod Monkom a Druga

restauracija je delo Kavaljerskog parlamenta koji je zasedao čitavih 18 godina (1661-1679).

Po stupanju na presto Čarls je shodno obećanju koje je dao u Bredi proglasio

amnestiju. Medjutim za one koji su osudili njegovog oca Čarlsa I nije bilo oproštaja. Njih 11-

100 ?. Kraljeve ljubavnice bile su Lusi Volter, Barbara Palmer - vojvotkinja od Klivlenda; Nel Gvin i Lujsa de Keruil- vojvotkinja od Portsmauta.

95

oro je pogubljeno.101

Prezviterijanski parlament je umesto republikanske "otvorenosti za talente" ponovo na

položaje vratio pripadnike aristokratskih porodica. Kavaljeri, ogorčeni progonima, gubitkom

imovine i boravkom u emigraciji zahtevali su i naknadu materijalne štete. Medjutim, u

Monkovom parlamentu još uvek je sedela prezviterijanska večina koja je uspela da ove

zahteve otkloni. Rojalisti kojima je izvršena direktna konfiskacija imovine uspeli su da

povrate izgubljeno. Medjutim oni kavaljeri koji su upropaščeni teškim globama

republikanske vlade ostali su kratkih rukava. Tako je izvršena "socijalna restauracija". Ostalo

je još pitanje anglikanske crkve tj. "verske restauracije". Prezviterijanski parlament je ovo

pitanje odložio u varljivoj nadi da neće doći do ponovnog uspostavljanja episkopalne crkve.

Nisu uvidjali da posle političke i socijalne restauracije nužno dolazi i verska.

Mere parlamenta nisu naišle na otpor izuzev neuspelog ustanaka koji su pokušali da

dignu sledbenici "Petog carstva" januara 1661. godine. To je poslužilo vladi kao izgovor da

pobije više republikanskih veterana koji nisu prihvatali novi poredak -time je zapečaćena

mogućnost povratka vojne diktature.

Posle ovih delimičnih promena raspušten je Monkov parlament. Izabran je novi

"kavaljerski parlament" u koji su ušli pripadnici porodica lojalnih dinastiji. To su bili vrlo

mladi ljudi koji će tek posle decenije sedenja u parlamentu steći punu političku zrelost.102

Ovaj parlament je zadao odsudan udarac puritanizmu. Najpre je raspuštena vojska. Kralj

Čarls II je po prirodi bio apsolutista i militarista ali mu je smetala velika stajaća vojska

snažno zadojena puritanskim i "sektaškim" idejama. Mornarica "plavi kaputi" je ostala jaka -

101 ?. Kraljoubicama je sudilo veće sastavljeno i od prezviterijanaca i od kavaljera. Gubilište je postavljeno na istom mestu gde je odrubljena glava kralju čarlsu. Neki su uspeli da se spasu bekstvom a osudjeni su se većinom držali hrabro i dostojanstveno. Kada je dželat pokazao glave i srca pogubljenih rulji čuli su se uzvici odobravanja.

102 ?. moram ih čuvati dok im brade ne izrastu - rekao je kralj čarls II

96

čak 100.000 ljudi ali je kralju više smetalo 10.000 "crvenih kaputa" kopnene vojske koja je

raspuštena.

Tada je usledio drakonski Klarendonov zakon (Clarendon Code). To je bio čitav niz

odredbi koje je kavaljerski parlament doneo u razdoblju 1661-1665. usmerenih na jačanje

anglikanske crkve i potpuno slamanje prezviterijanaca. Zakon je dobio ime po Edvardu

Hajdu erlu od Klarendona tadašnjem premijeru i piscu najčuvenije savremene istorije

engleske revolucije. Treba reći da je naziv sasvim neopravdan jer je Klarendon kao i kralj

zagovarao tolerantniju versku politiku.103 Klarendonov zakon činila su četiri zakona:

1)Akt o Korporaciji (Corporation Act) iz decembra 1661. kojim su sve službe u lokalnim

organima vlasti bile poverene samo onima koji pripadaju anglikanskoj crkvi.

2) Akt o jednoobraznosti (Act of Uniformity) iz maja 1662. ponovo je stavio na snagu Knjigu

opštih molitava i otpušteno je iz službe 2.000 puritanskih sveštenika i upravnika škola koji su

odbili da u potpunosti priznaju Molitvenik.

3) Akt o Konventu (Conventicle Act) iz maja 1664 . predvidio je kazne za sve one koji

pohadjaju bilo kakav verski skup izvan Anglikanske crkve, propovedaju na takvom skupu ili

iznajme zgradu za njegovo održavanje. Prvi i drugi put se za onoga ko načini ovakav prestup

103 ?. Edward Hyde 1st earl of Clarendon (1609-1674) otac mu je bio seoski plemić koji se posvetio pravničkoj karijeri. Klarendon je takodje školovan za pravnika na Oksfordu. Bio je član Dugog parlamenta. Spočetka je podržavao sve odluke koje su ograničavale kraljevski apsolutizam. Protivio se prezviterijanskom uredjenju crkve i zalagao za umereni episkopalizam. Postao je 1641. kraljev savetnik i bezuspešno pokušavao da ubedi čarlsa I da sklopikompromis sa parlamentom. Nije bio bez ostatka rojalista i u kraljevom taboru je za vreme gradjanskog rata predstavljao umerenu struju. Postao je pretsednik saveta mladog čarlsa II koga je sledio u emigraciji. Pregovarao je sa Monkom pri donošenju deklaracije u Bredi i na taj način obezbedio čarlsu povratak na presto bez prolivanja krvi. Postao je kancelar juna 1660. Bio je visokih-načela i nepodmitljiv ali krut, nepristupačan i strog. Njegova ćerka Ana Hajd postala je ljubavnica a potom i žena kraljevog brata Džemsa (budućeg kralja Džemsa II). U toku njegove vlade desio se čitav niz krupnih političkih nepovoljnosti po Englesku - prodaja Denkerka Francuskoj, drugi rat sa Holandijoj kuga i požar u Londonu. Pao je u nemilost i pobegao iz zemlje kako bi izbegao parlamentarnu istragu. Napisao je dva važna dela: Istoriju pobune (History of the Rebellion) i memoare Život (Life) koja su objavljena 1702-4. i 1759.

97

predvidjala kazna zatvora, treći - izgnantstvo a četvrti - smrt.

4) Akt o pet milja (Five Mile Act) oktobar 1665. Po ovoj odredbi se sveštenik ili učitelj nisu

smeli približiti u krug od 5 milja od nekog grada pre no što se izjasne da neće nikada

zagovarati mogućnost promene uredjenja u državi ili crkvi. Pošto su puritanske zajednice bile

smeštene uglavnom po gradovima ovo je predstavljao veliki udarac za njih.

Sve do Slavne revolucije 1688. Klarendonov zakon je do kraja sprovodjen.104 Njegovi

izvršioci bili su lokalni magistrati koje su sada činili anglikanci ogorčeni postupkom prema

njima u Kromvelovo vreme - mnogi mesni upravljači su provodili dobar deo svog

službovanja upadajući iznenada na ponoćna okupljanja prezviterijanaca i loveći učitelje i

propovednike. Veliki broj plaćenih doušnika je radio isti posao. Stotine propovednika i

verskih zanesenjaka su završili na vešalima. To je nanelo udarac puritanizmu od koga se neće

nikada sasvim povratiti - naročito u pogledu političkog uticaja.

Prezviterijanci su, izgubivši status državne crkve postali samo jedna u moru

nepriznatih sekti. Mnogobrojni prezviterijanci iz redova plemstva su pristupili anglikanskoj

crkvi ne želeći da izgube politička prava i društveni položaj. Odani su ostali jedino sitni

buržuji. Da bi izbegli progone mnogi prezviterijanci ali i pripadnici drugih sekti poput

kvekera su se iseljavali u Ameriku. Puritanizam je ipak ostavio vidljivog traga na duhovnom

životu i mentalitetu Engleza. To se očituje u raširenoj sklonosti čitanja i tumačenja Biblije

medju svim slojevima stanovništva, samokontroli, rezervisanom držanju i melanholičnoj

prirodi ljudi, samoinicijativi u privrednim pothvatima. Puritanske ideje će ponovo oživeti tek

u XIX veku.

Kao reakcija na dugotrajni i burni period verskog zanesenjaštva i raspri oko religije

104 ?. Progoni su nešto ublaženi Aktom o oproštaju (Akt of Indulgence) 1672. godine

98

javili su se u izvesnoj meri verska indiferentnost i racionalizam. Medju engleskim

državnicima neće biti više duboko religioznih ljudi poput Kromvela i njegovih savremenika.

Racionalizam i odsustvo verskog fanatizma biće jedan od činilaca koji će omogućiti razvoj

prirodnih nauka i racionalističke filozofije u Engleskoj u vreme poslednjih Stjuarta. U

svakom slučaju zagriženi i disciplinovani puritanci postali su dosadni i nepoželjni u visokom

društvu koje se posle dugogodišnje vladavine strogih vernika okrenulo veselijem i

raspusnijem životu.

Ubrzo posle usledio je Klarendonov pad. Rat sa Holandijom doneo je malo

uspeha. Kralj je bio kivan na njega zbog braka sa Katerinom Braganca. Pošto je

Klarendonova ćerka bila udata za Džemsa svi su u njemu videli budućeg kraljevskog tasta i

to je budilo strah i zavist njegovih protivnika kojih nije bilo malo.

Posle Klarendonovog silaska s političke scene, 1670. godine nastupile su značajne

promene u državnoj upravi. Kraljev Lični savet (Privy Council) iz vremena Tjudora zadržao

je svoju izvršnu vlast ali je počeo da gubi na značaju. Obrazovan je jedan uži krug ministara

nazvan Kabala.105To je bio tek korak ka pravom kabinetu. To nije bilo jedinstveno telo gde

pojedini članovi nisu bili odgovorni za delatnost svojih kolega. Parlamentu nisu uopšte

odgovarali za svoj rad sem u slučaju neposrednog i ličnog napada - postupkom istrage

(Impeachment) ili Akta o proveri (Test Act).

U verskom pogledu kralj je naginjao katolicizmu. Njegova majka Anrijeta Marija bila

je odana katolkinja i pokušavala je da ga obrati u rimsku veru dok je bio u izbeglištvu. To joj

nije pošlo za rukom prvenstveno zaslugom Klarendona i drugih ljudi iz njegovog kruga koji

su shodno želji Čarlsa I mladog kralja čvrsto držali u anglikanskoj veri. Kraljeva sestra

Anrijeta vojvotikinja od Orleana, koju je mnogo voleo, bila je katolkinja. Kralj bi verovatno

105 ?. CABALA - skraćenica izvedena od početnih slova prezimena ministara (Cliford, Arlington, Buckingham, Ashley, Lauderdale)

99

načinio ustupke engleskim katolicima ali je morao da odustane od toga jer bi ga to dovelo u

sukob sa parlamentom. Čarls II je u toku 1662-63. ušao u pregovore sa papom i francuskim

kraljem Lujem XIV sa ciljem da vaspostavi katolicizam u Engleskoj. Ritual anglikanske

crkve trebao je da bude izjednačen sa rimokatoličkim s tim što će u misu biti uključene u

misu i što će se pričest deliti u oba vida. Engleska crkva priznala bi papu za poglavara s tim

što bi uživala izvesnu autnomiju sličnu galikanskoj crkvi u Francuskoj. Od Luja XIV

očekivao je vojnu i materijalnu pomoć u ostvarenju te namere.

Pregovori su vodjeni u strogoj tajnosti i otegli su se nekoliko godina. Papa nije imao

razumevanja za polovično obraćenje kakvo mu je Džems nudio a strahovao je da će se sve

razbiti o otpor parlamenta. Čarls II se upleo i u politički savez sa Francuskom -tajnim

ugovorom u Doveru (1670) obećao je Luju XIV da će se obratiti i sebe i svoje podanike u

katoličanstvo i povesti rat sa Holandijom. U rat je ušao 1672. godine. Verovatno se tajno

pokrstio. 106 Antikatoličko raspoloženje u zemlji bilo je trajno i veliko. Čarls je pod vidom

Akta o oproštaju (Act of Indulgence) pokušao da položaj katolika učini snošljivijim shodno

svojim obećanjima Luju XIV. Parlament je odlučno bio protiv te deklaracije pa se njegov

odnos sa kraljem pogoršao. Kralj je bio primoran da se odrekne deklaracije dobivši zauzvrat

od parlamenta krupan kredit. Naslutivši šta se krije iza kraljeve želje za verskom

tolerancijom, sledeće 1673. parlament je doneo Akt provere (Test Act) po kome oni koji nisu

pripadali anglikanskoj crkvi nisu mogli dobiti ni civilnu ni vojnu službu. Čarls II je shvatio

da je bolje da odustane od namere de Engleze prevede u rimsku veru. Njegov brat i budući

kralj Džems nije izvukao nikakvu pouku pa je od 1674. preuzeo ulogu katoličkog eksponenta

u Engleskoj. Prva kabala na čijem čelu je bio erl Šeftesberi pala je posle sukoba kralja i

parlamenta oko verske tolerancije i uvodjenja Akta o proveri.

106 ?. To je poverio dvojici svojih savetnika

100

4. Denbijeva vlada - Outsova (papistička) zavera - jačanje antikatoličkih raspoloženja u

narodu - podela na vigovce i torijevce - sudski proces

Šeftesberija je nasledio Tomas Osborn grof od Danbija. Ova vlada se odmah suočila

sa negodovanjem javnog mnjenja koje su podstakle vesti da je kraljev brat i

prestolonaslednik Džems vojvoda od Jorka katolik. Na otpor je nailazila i profrancuska

spoljna politika. Denbi je uspeo da otkloni ovo nezadovoljstvo bezuslovnom podrškom

anglkanizmu pošto je odobrio kaznene zakone za pripadnike druge vere. Ispoljio je

neprijateljstvo prema Francuskoj i prestolonaslednika Dčemsa venčao sa Holadjankom

Marijom iz vladarske kuće Oranskih koja je važila već 100 godina kao zatočnik protestantske

vere. Uprkos ovim potezima Denbi se nije zadržao na vlasti. Otkrivena je septembra

1678."paklena zavera" koju su skovali jezuiti da ubiju kralja, uz pomoć Francuza i Iraca

osvoje Englesku i prisile njene stanovnike da se obrate u katoličanstvo. To je bila jedna od

onih priča u kojoj je bilo teško razlučiti istinito od izmišljenog, krivotvorene dokumente od

originalnih i tim pre je unosila veliko uzbudjenje u javnost. Prve vesti o zaveri predočio je

državnom savetu Tit Outs čovek burne, mračne i nesumnjivo nečasne prošlosti. On je bio

protestant koji je prešao u katoličanstvo i proveo dve godine u jezuitskim školama u Španiji i

Nizozemskoj.107 Bio je "izbačen iz svakog udruženja u koje je ušao". Po dolasku u Englesku

ispričao je nekim protestantima detalje o zaveri predočivši im podebeo rukopis u kome je sve

detaljno potvrdjivano sa dugačkim ( falsifikovanim) spiskom engleskih katolika umešanih u

ovaj mračni plan. Priča je dospela do državnog saveta. Pošto je Outs tri noći ispitivan savet je

107 ?. Otac Tita Outsa (Titus Oates) bio je baptista i sveštenik u jednom od Kromvelovih pukova. Outs je postao sveštenik anglikanske crkve. U mladosti je bio osudjen zbog lažnog svedočenja. Prešao je u katoličanstvo nadajući se da će tu postići neki uspeh. Boravio je u engleskim jezuitskim školama u Valjadolidu u Španiji (1677) i Sen Omeru u Nizozemskoj (1678). Bio je neomiljen medju kolegama od kojih je i čuo prve informacije o zaveri - da je kralj čarls odustao od obraćanja zemlje u katoličanstvo a da su sada sve nade položene na njegovog brata Džemsa. Saznao je da je 24. aprila održan sastanak engleskih jezuita (ali ne i da se to desilo u odajama prestolonaslednika Džemsa).

101

stupio u akciju. Outs je sa oružanom pratnjom krenuo da pretresa kuće osumnjičenih. Kod

Kolemana poverljivog sekretara kraljevog brata Džemsa pronadjeni su dokumenti tzv.

Kolemanovi papiri - njegova prepiska sa papskim nuncijem i ispovednikom Luja XIV ocem

Lašezom (Pere La Chaise). Za razliku od Outsovih ovi dokumentu su bili originalni.108 U

nekim pismima koja je Koleman uputio ocu Lašezu (Pere La Chaise) jasno se videlo da je u

pitanju zavera. Iza svega je stajao kraljev brat i prestolonaslednik Džems. Narod je zahvatio

gnev i strah. Da stvar bude još gora nadjen je ubijen protestantski plemić ser Edmund Beri

Godfri. 109 Njegovo telo je bilo izloženo na ulici u otvorenom kovčegu dva dana i kraj njega

su defilovali protestanti zaklinjući se na osvetu. Ljudi su noćima bili na orpezu očekujući

katoličku invaziju.

Papska zavera otvorila je pandorinu kutiju političkih nesuglasica. Kompromitovala je

dinastiju u očima Engleza. Došlo je do sukoba izmedju kralja i parlamenta. To je i vreme

kada su političke podele dovele do obrazovanja dve struje - vigovaca i torijevaca koje će

predstavljati zametke dve velike političke partije koje će u narednim stolećima dominirati

političkim životom Engleske.

Prva struja vigovci, dobila je ime po reči Vigamor (Whiggamores) kako su za vreme

revolucije zvali zagrižen škotske prezviterijance "koji su davili biskupe po močvarama".

Tako su sada u parlamentu posprdno protivnici nazivali poslanike koji su se zalagali da se

kraljevom bratu Džemsu uskrati pravo nasledja prestola. Ovu struju činili su aristokrati i

pripadnici srednje klase, poglavito bivši puritanci i "obloglavi" koji su se sada priključili

anglikanskoj crkvi. Zalalgali su se za ograničenje kraljeve vlasti od strane parlamenta, veću

versku toleranciju prema protestantima i bili antikatolički raspoloženi. To je praktično bio

108 ?. Papiri su otkriveni u jednoj kutiji skrivenoj iza dimnjaka

109 ?. Na njegovom vratu bili su uočljivi tragovi davljenja a mačem mu je probodeno srce.

102

ublaženi program puritanaca iz vremena uoči revolucije.

Druga struja u parlamentu nazvana je, takodje od protivnika, torijevci. Torry su bili

irski odmetnici katolici koji su se suprostavljali engleskoj vlasti u vreme republike i surovo

se razračunavali sa protestantskim doseljenicima. Torijevci su zastupati odanost kruni i

anglikanskoj crkvi. Treba reći da će i po pitanju socijalnog porekla njihovih sledbenika i u

pogledu programa ove stranke kasnije evoluirati i da će se zadržati samo nazivi. U ovo vreme

kamen spoticanja izmedju kralja i torijevaca sa jedne i vigovaca sa druge strane biće pitanje

nasledja prestola Džemsa vojvode od Jorka. Rezultat borbe biće da će kralj u razdoblju od

1679. do 1681. raspustiti četiri parlamenta i preči na apsolutistički način vladavine.

5. Problem nasledja prestola - ekskluziona kriza

U atmosferi paničnog straha od katolika počelo je poslednje zasedanje "kavaljerskog

parlamenta" (21. oktobar - 30. decembar 1678.). Parlament je počeo sa istragom "Papske

zavere". Pod njegovim pritiskom kralj je podigao miliciju, okružio dvor topovima i napunio

zatvore stotinama katolika, mada je sam malo bio uplašen. Koleman je prilikom istrage

izjavio da je Džems znao i odobravao njegovu prepisku. Jedan deo poslanika predvodjen

bivšim kancelarom Šeftesberijem video je u svemu opasnost za protestantsku veru i zahtevao

drastičnu istragu. Želeo je da iskoristi priliku kada je verska ispravnost kraljevske kuće bila

kompromitovana i ojača vlast parlamenta - to su budući vigovci. Drugi u parlamentu na

čijem je čelu bio Denbi bili su odmereniji i tražili zaštitu kralja i njegove porodice - to su

budući Torijevci. Bivši engleski ambasador u Francuskoj Ralf Montagju napao je Denbija

da je u njegovo ime tajno pregovarao sa Francuzima tražeći novac za kralja.110 Parlament je

bio ozlojedjen. Sproveden je Akt provere kojim su iz parlamenta isključeni svi katolici sem

Džemsa kraljevog brata. Denbi je podvrgnut istrazi. Argumenti torijevaca da je Denbijeva

110 ?. kralj je dobio 300.000 funti

103

dužnost bila da se povinuje kraljevim naredjenjima nisu usvojeni. Kralj je januara 1679.

posle 18 godina rada raspustio "kavaljerski parlament".

Na izborima za novi parlament, feburara 1679. pobedili su vigovci zahvaljujući svojoj

organizovanosti i stranačkoj disciplini.111 Oni su sada ozbiljno razmišljali o tome da spreče

Džemsa osvedočenog katolika da nasledi presto i dovedu drugog kandidata. Doduše bilo je

izvesnih sporova unutar vigovaca da li da se Džemsova vlast ograniči ili da se srpeči njegov

dolazak na presto. Prvu opciju zastupao je Halifaks a drugu Šeftesberi. Parlament je

pripremio akt o isključenju iz nasledstva (Exclusion Bill). Tako je počela tzv. Kriza oko

isključenja (Exclusion crisis) koja je trajala dve godine i raspravljana u tri "Ekskluziona

parlamenta".

Prvi "Eskluzioni parlament" (mart-juli 1679) prisilo je Denbija na ostavku i nastavio

istragu protiv njega. Kralj ga je svojom odlukom izuzeo od tužbe. Donji dom je odluku

proglasio nelegitimnom. Dom Lordova je uhapsio Denbija koji je sledećih pet godina proveo

u Taueru. Medjutim Akt o isključenju nije prošao jer je kralj raspustio parlament kako bi

sprečio njegovo usvajanje. U leto 1679. politička igra se nastavila van parlamenta. Vigovci

su u svoje planove sada uključili kraljevog vanbračnog sina Monmauta. Ovaj vrlo lep i

neozbiljan 30-godišnjak koji je umeo da opšti za narodom i pobudi u njemu simpatije "bio je

stvoren da bude igračka u rukama drugih".112 Kako je u Škotskoj izbio ustanak protestanata

111 ?. U londonu je još 1675. osnovan Klub zelene vrpce (Green Ribon Club) koji je isprva okupljao prezviterijance a od 1679. postao je uporište vigovaca. Imao je velikog upliva na londonske mase koje je, poput jakobinskog kluba u Parizu iz vremena francuske revolucije (s njime ga poredi Treveljan) mogao da za kratko vreme mobiliše stanovnike nekih londoskih četvrti. Osim poslanika u klubu su se okupljali neki članovi londonske gradske uprave, najmljeni pesnici i pamfletisti, iskusni zaverenici.

112 ?. James Scott duke of Monmouth (1649-1685) sin čarlsa I (bar tako je kralj verovao) i njegove ljubavnice Lusi Volter (Walter) obrazovan na bezbrižnom dvoru i razmažen. Oženjen je kao 14-godišnjak vrlo bogatom Anom Skot groficom od Buklea. Učestvovao je u trećem anglo-holandskom ratu (1672-74)

104

pod vodjstvom Bodvela vigovci su iskoristili priliku i predložili da on uguši ustanak. Čarls je

zbog javnog mnjenja, koje se protivilo ratu i bilo sklono vigovcima, pristao da načini ovakav

riskantan potez (nije dozvolio da mu to pokvari raspoloženje pa je vreme provodio u

ribolovu). Situacija je išla na ruku Šeftesberiju i njegovim istomišljenicima - kralj Čarls se

iznenada razboleo, Džems je bio u formalnom izgnanstvu u Briselu a njihov pretendent

Monmaut na severu sa vojskom. Grupa plemića je uspela da dovede Džemsa u Englesku

medjutim on je tamo zatekao kralja Čarlsa kako se sa uobičajenom veselošću oporavlja. Čarls

je da bi otklonio opasnost naredio Monmautu da preda komandu nad vojskom u Škotskoj pa

je i njega i Džemsa poslao u inostranstvo. 113 Monmaut se na svoju ruku vratio u London

posle mesec dana ali ga je kralj opet izgnao.

Drugi ekskluzioni parlament trebao je da se sastane oktobra 1679. ali je kralj odložio

njegov saziv do oktobra 1680. godine.

Na ovom zasedanju do revolucionarnosti borbeni vigovci su opet pokušali da sprovedu Akt o

isključenju. Medjutim u Domu Lordova Akt je odbijen sa 63 naprema 30 glasova. Kralj, koji

je lično prisustvovao raspravi odlučio je da raspusti parlament.

Treći ekskluzioni parlament sastao se u Oksfordu, marta 1681. godine, na kraljev

zahtev kako bi se izbegao uticaj antikatolički raspoložene londonske gomile.114 Torijevci i

vigovci su se već i na ulicama sukobljavali u dvobojima. Univerzitetske zgrade bile su

adaptirane za smeštaj parlamenta i raznih komisija. Kralj je punudio vrlo prihvatljivo rešenje.

Da u Džemsovo ime kao regenti vladaju Viljem Oranski i njegova žena Marija. Holandski

vladar bio je osvedočeni protestant što bi trebalo da odobrovolji vigovce. Kralj Čarls uopšte

113 ?. Monmauta u Holandiju, Džemsa u Škotsku

114 ?. Krajem 1679. u Londonu je prirdjena karnevalska povorka koja je spalila "papu" - lutku odevenu za tu priliku. Ovo nije bila sasvim bezazlena manifestacija jer su izražavana i politička opredeljanja i iskazivani povici mržnje prema katolicima.

105

nije bio rad da ovu mogućnost srpvede u delo - predložio je to zato što je znao da će ga

politički ostrašćeni vigovci odbiti 115. Ovi su to iz sebičnih interesa i učinili otvoreno ističući

kao svog kandidata Monmauta. Kralj je marta 1681. obezbedio materijalnu pomoć od Luja

XIV kako ne bi zavisio od parlamenta što mu je olakšalo odluku da raspusti predstavničko

telo i počne da vlada sam. Kada je kralj saopštio da je parlament raspušten poslanici su bili

preplašeni. Očekivali su da će kralj poslati vojnike da ih pohapse. "Cene konja u Oksfordu

udvostručile su se kao u gradu u koji traba da udje pobedonosni neprijatelj." Šeftesberi je

zaludu slao glasnike po gradu kako bi ubedio poslanike da ostanu na okupu. Ovi su se

razbežali svaki u svoj kraj.

6. Raspuštanje parlamenta - zavera za svrgavanje kralja

Od raspuštanja parlamenta u Oksfordu, 28. marta 1681. pa do svoje smrti 1685. Čarls

II je vladao bez parlamenta uz pomoć svojih ministara Ročestera, Sanderlenda, Godolfina i

Halifaksa. I teorijsku i stvarnu podršku režimu pružili su torijevci. Oni su se od

parlamentarne stranke izrodili u dvorsku kamarilu. Sada su, uz anglikanska crkvu, oksfordski

i kembrički univerzitet, zagovarali načelo nedodirljivosti monarha po svaku cenu. Čak im se

i Čarls II činio suviše umeren. Veću popularnost medju njima uživao je kraljev brat, Džems

vojvoda od Jorka. oko koga se i razvio ceo sukob. Torijevci su iskoristili priliku da sprovedu

odmazdu nad svojim političkim protivnicima. Vigovci su smenjivani sa položaja koje su

zauzimali u lokalnoj upravi (u centralnoj ih nije ni bilo). Lokalni organi vlasti su se, umesto

kao dosad na katolike, ustremili na vigovce. Pred sudom se našao njihov vodja Šeftesberi.

Porota ga je u Londonu oslobodila i to je izazvalo oduševljenje njegovih pristalica -

poslednju demonstraciju vigovaca. Torijevci su, ozlojedjeni, odlučili da udare na londonsku

samoupravu. Na izborima za šerifa nametnuli su, nasilno, uprkos volji većine svoje ljude.

115 ?. "Hvala bogu"- pisao je jedan dvoranin -"Bog ih je zaslepio".

106

Kasnije je, u celoj Engleskoj, vlada počela da postavlja službenike u lokalnim magistratima

što je bilo gaženje lokalne samouprave. To je bila uobičajena praksa u apsolutističkim

monarhijama na kontintntu - Španiji, Francuskoj, Austriji ali je bez presedana u engleskoj

istoriji. Zabranjena je i sloboda govora i štampe.

Slomljeni i ogorčeni Čarlsovi protivnici su odlučili da ga ukolone. članovi kluba

"Zelene vrpce", Eseks, Rasel, Hempden, Sidni i kraljev nezakoniti sin Monmaut su u jesen

1682. razmatrali su mogućnost da dignu zemlju na ustanak. Neki članovi kluba su u

dogovoru sa bivšim kromvelovcima Remboldom i Remzijem planirali atentat na Čarlsa II i

njegovog brata Džemsa.116 Vodili su pregovore sa Džemsovim zetom, holandskim vladarom,

Viljemom Oranskim koji je bio najozbiljniji kandidat za naslednika. Zaverenici su bili

prilično neodlučni i smeteni. Nisu bili istog mišljenja ni po pitanju budućeg uredjenja države.

Eseks i Sidni videli su rešenje u aristokratskoj rebulici po uzoru na antički Rim dok su

Kromvelovi veterani bili za demokratsku republiku. Novembra 1682. vlasti su zabranile

simoblično spaljivanje pape i njegove svite koje je u spomen stupanja na presto kraljce

Elizabete održavano svake godine. Taj dan su zaverenici odredili kao početak ustanka.

Uplašen da je zavera otkrivena Šeftesberi je pobegao u Holandiju. Ostali zaverenici nisu

odustali od namere da uklone kralja.117 Medjutim, juna 1683. neki od učesnika su sve odali

vlastima. Usledila su hapšenja. Rasel i Sidni su pogubljeni a Šeftesberi je ubrzo umro u

Holandiji u krajnjoj bedi.

7. Spoljna politika - ratovi sa Holandijom

U vreme restauracije tridesetogodišnji rat je već bio okončan. Vestfalski mir 1648. i

Pirinejski mir izmedju Španije i Francuske 1659. označili su kraj jednog perioda u evropskoj

116 ?. Nije poznato da li je Šeftesberi bio uključen u ove planove

117 ?. Na insistiranje Monmauta odustali su od ubistva.

107

istoriji. Promenio se odnos snaga na političkoj pozornici. Ceo XVI vek Španija je bila vodeća

evropska sila - sada je tu ulogu preuzela Francuska pod Lujem XIV.

Čarls II je u spoljnoj politici išao na ruku interesima Francuske - prodao je Luju XIV

Denkerk oktobra 1662. godine. To je učinio iz materijalnih razloga i tokom cele svoje

vladavine oslanjače se na novčanu pomoć moćnog francuskog monarha.

Ako Čarls i nije bio sklon svojoj ženi Katerini Braganca, bračni ugovor sa

Portugalijom doneo je koristi Engleskoj. Portugalci su kao miraz ustupili Bombaj u Indiji i

Tanger u Maroku i dali velike koncesije engleskoj trgovini u svom ogromnom kolonijalnom

carstvu. Portugalske luke su bile od ogromnog značaja za englesku plovidbu. Pomoć koju su,

zauzvrat, pružali Englezi Portugalcima u njihovim sukobima sa Španijom nije Čarlsa

mnogo koštala . U tome su se okoristili i Francuzi jer im je slabljenje Španije išlo na ruku.

Najveći suparnik Engleske bile su Ujedinjene provincije i u vreme Čarlsa II vodjena

su dva anglo-holandska rata (1665-1667. i 1672-1674). Holandija je posle izgubljenog rata sa

Kromvelovom Engleskom (1652-1654) uspela da se povrati - sredila je svoje finansije,

uvećala svoje kolonijalne posede i proširila svoju spoljnu trgovinu u tolikoj meri da je opet

nadmašila Englesku. Politički i vojni prestiž Holandije uvećan je njenim uspesima u

Švedsko-danskom ratu.

Uvidevši da mirnodoopskom konkurencijom ne mogu da preteknu Holandjane,

Englezi su se opet odlučili na rat. Holandjani su to pokušali da izbegnu posredstvom

francuske diplomatije ali im to nije pošlo za rukom. Englezi su još 1664. dok rat nije

zvanično počeo zaposeli holandske kolonije u Severnoj Americi, Novu Holandiju

(preimenovali su je u Nju Džersi) i Novi Amsterdam (preimenovan u Njujork). Zauzeti su i

holandski posedi na zapadnoj obali Afrike.

Holandjani su, pod izgovorom borbe protiv berberskih gusara, opremili ratnu flotu.

108

Admiral de Rojter je povratio zapadnoafričke kolonije. Kao odgovor na to Englezi su

zaplenili sve holandske brodove u svojim lukama - Holandjani su im uzvratili istom merom.

Zbog napad na svoj konvoj u Gibraltaru 29. decembra 1664. Holandija je , mesec dana

docnije, 24. januara 1665. objavila rat.118

Engleska flota bila je dobro opremljena i obučena. Brojala je oko 80 linijskih brodova

i fregata (medju njima bilo je dosta tropalubnih naoružanih sa po 90 topova) i oko 40 drugih

manjih ratnih brodova. U obe flote uključeni su naoručani trgovački brodovi. Do prve velike

bitke došlo je kod Loustofa 13. juna 1665. godine. Pobedili su Englezi ali to nisu mogli da

iskoriste jer je u Londonu vladala epidemija kuge pa flota nije izlazila iz luka. Holandjani su

to iskoristili da se povrate od poraza i opreme nove brodove. Holandiji su se priključile

Francuska i danska koje se praktično nisu angažovale u operacijama.

Jedna od najčuvenijih borbi u pomorskoj istoriji je tzv. četvorodnevna bitka vodjena

od 11. do 14. juna 1666. kod Daunsa u blizini Dovera.119 Obe flote bile su impresivne.

Engleska je imala 80 linijskih brodova a Holandjani 84 s time što je na obe strane bilo

uključen veći broj malih brodova. Na engleskim linijskim brodovima bilo je 4.460 topova i

22.000 mornara, na holandskim 4.615. topova i 31.100 mornara.

Engleska flota bila je izdeljena na tri eskadre a predvodili su je zajednički princ

Rupert i Džordž Monk. Holandjanima je komandovao admiral M. Rojter a eskadramaa

Kornelis Eversten, Kornelis Tromp.

Posle četiri dana ogorčene borbe pobeda je pripala Holandjanima. Englezi su izgubili

19 brodova i 8.000 ljudi (mrtvi, ranjeni, zarobljeni) a Holandjani 7 brodova i 2-3.000 ljudi.

118 ?. Englezi su to učinili tek 14. marta 1665.

119 ?. Engleska je na novi (Gregorijanski) kalendar prešla 1752. (katoličke zemlje su to učinile odmah po njegovom uvodjenju 1582.) pa je u engleskoj literaturi datum dat po starom (Julijanskom) kalendaru - 1-4. jun. Zabune nastale zbog neujednačenog korišćenja starog i novog kalendara nisu retke u engleskoj istoriografiji.

109

Engleze je od većeg poraza spasila magla koja je onemogućila Holandjane da do kraja

iskoriste pobedu.

Posle četvorodnevne bitke, u toku jula i avgusta Englezi su trpeli najveće udarce u

svojoj pomorskoj istoriji. De Rojter je krstario obalom napadajući luke i sidrišta. Sa 7.000

vojnika on je 13. jula osvanuo pred ušćem Temze. Englezi su uspeli da posednu sva mesta

pogodna za desant pa su Holandjani odustali od iskrcavanja ali su držali ušće Temze pod

blokadom. Kod Nort Forlenda 4. avgusta Englezi su uspeli da nanesu poraz Holandjanima.

Medjutim izbio je katastrofalni požar u Londonu koji je trajao od od 12. do 16. avgusta. To i

oskudica u novcu primorali su Čarlsa II na pregovore koji su započeli u Bredi sredinom

oktobra 1666. i potrajali 9 meseci. Odluku Engleza da popuste ubrzali su Holandjani

uspešnim nastavljanjem operacija. Rojter je harao ušćem Temze zauzeo Širnes i napadao

englesku obalu. Mir je konačno sklopljen 21. jula 1667. godine. Uprkos uspehu Holandija

nije dobila veće olakšice u pogledu Navigacionog akta. Dobila je englesku koloniju Surinam

ali je morala da se odrekne Nove Holandije i ponovo prizna pozdrav engleskoj zastavi.

Treći anglo-holandski rat vodio se u sklopu rata koji je protiv Holandije otpočeo

francuski kralj Luj XIV.120 Holandski štathalter Jan de Vit je strahujući od napada premoćne

Francuske sklopila trojni savez sa Engleskom i Švedskom. Vešta diplomatija Luja XIV

pridobila je na njegovu stranu i Švedsku i prezaduženog Čarlsa II koji je zavisio od Lujeve

pomoći. Englesko javno mnjenje, inače neskolono ratovima sa Holandijom, u ovom slučaju

je videlo izdaju saveznika i uz to protestantske države u korist tradicionalnog neprijatelja i

katoličke sile koja je sada agresivnom spoljnom politikom narušavala evropsku ravnotežu.

Holandija se nalazila u većoj opasnosti nego ikada pre. Da bi izbegla rat popuštala je

120 ?. Luj XIV je u toku tzv. Devolucionog rata 1667-1668. upao u Špansku Nizozemsku i Franš-Konte i mirom u Eks-la-Šapelu dobio čitav niz utvrdjenja. Pošto su se toj ekspanziji suprotstavili Holandjani odlučio je da ih eliminiše. Rat je počeo upadom u Francuza u Holandiju i trajao 7 godina (1672-1679).

110

pred Engleskom do krajnjih granica. Englezi su bez objave rata, početkom marta 1672.

napali konvoj od 72 holandska trgovačka broda koji se vraćao iz Izmira - zvanično su ratne

operacije počele tek 7. aprila.

Na kopnu je moćna francuska vojska nezaustavljivo napredovala. U Holandiji je

došlo do političkih nemira koje su koristile pristalice prognane dinastije Oranskih. Jan de Vit

je dao ostavku i Viljem III Oranski se vratio u zemlju.121 Holandjani su se odlučili za

očajnički korak - otvaranje brana i potapanje zemlje - što su činili i u vreme ustanka protiv

Španaca.

Na moru je delovala zajednička anglo-francuska flota. Rojter je iskoristio momenat

dok je saveznička eskadra bila na sidrištu i napao ju je mada je bio brojno slabiji. To je bila

bitka kod Soul Beja 7. jula 1672. u kojoj je Rojter odneo pobedu i sprečio prebacivanje

anglo-francuskog desanta na Holandiju. Saveznička flota se pod komandom kraljevog brata

Džemsa pojavila pred holandskom obalom ne bi li izvršila desant ali je razbijena velikim

nevremenom i uz velika oštećenja se vratila u Englesku odnosno Francusku. Viljem III

Oranski je podigao borbenu gotovost holandske vojske i flote. Rojter je u bitkama kod

Shonevelta 7. i 14. juna 1673. i Tezela 21. avgusta iste godine još jednom onemogućio

iskrcavanje saveznika. Englezi su digli ruke od rata i raspremili flotu što je omogućilo i

Holandjanima da posade upotrebe za ratovanje na kopnu. Rat na moru sveo se samo na

gusarenje.

Mir izmedju Engleske i Holandije sklopljen je 19. februara 1674. u Vestminsteru.

Holandjani su priznali bezuslovno prvenstvo Engleske na moru, pravo engleske ratne zastave

na pozdrav, priznali Engleskoj povlastice u Istočnoj Indiji, platili 2. miliona guldena odštete i

ustupili Novi Amsterdam (Njujork) koji su u toku rata zauzeli.

121 ?. Jana de Vita i njegovog brata Kornelisa je razjarena rulja u Hagu linčovala tako što i isekla na komade.

111

8. epidemija kuge - veliki požar i obnova Londona - Čarlsova smrt

U vreme Čarlsove vladavine London su zahvatile dve velike katastrofe - epidemija

kuge 1665. i razorni požar 1666. godine. Od velike epidemije kuge 1347. engleska je više

puta bila izložena ovoj opakoj pošasti ali nikada više u takvim razmerama. Bilo je

povremeno epidemija koje se nisu širile van gradskih i pokrajinskih granica. Epidemija kuge

1665. bila je poslednja koju su Englezi upamtili. Zahvatila je London, trajala 6 meseci od

juna do decembra i odnela 30.000 života u prestonici koja je tada brojala nešto više od

450.000 stanovnika. Sledeće godine izbio je požar koji je trajao pet dana od 2. do 7.

septembra. Zahvatio je Siti, samo trgovačko sedište grada. Bez krova nad glavom ostalo je

više od polovine žitelja Londona. Izgorelo je 89 crkava medju njima i gotička katedrala Sv.

Pavla. Bilo je tu i sreće u nesreći. Uništene su kuće od lošeg materijala, zbijene u uskim

uličicama122 koje su pružale neodgovarajuće higijenske uslove i bile često izvor boleština.

Opasnost od požara bila je stalna. Posle požara podignut je noviji i udobniji trgovački centar

Londona. U to vreme počeo je da biva poznat i slavni arhitekta Kristofer Ren (Wren) koji je

izmedju ostalog projektovao novo veličanstveno zdanje crkve Sv. Pavla. U uspaničenom

narodu širile su se svakojake glasine. Zemlja je bila u ratu sa Holandijom koju su iz prikrajka

podržavali Francuzi. Na Holandjane nije bilo mnogo povike ali su ljudi videli u tome ruku

tradicionalnih neprijatelja i "mrskih papista" Francuza.

Čarlsov raskalašni život ostavljao je posledice na njegovo zdravlje. To je neko vreme

uspevao da otkloni sportom. Februara 1685. u svojoj 55 godini smrtno se razboleo. Na

samrtničkoj postelji primio je pričest od katoličkog sveštenika i tako umro u veri koju iz

državnih razloga nikada nije smao da obznani.

122 ?. Ponekad toliko uskim da su se šegrti rukovali sa svojim drugovima u radnjama prekoputa.

112

DŽEMS II (1685-1688)

1. kraljeva ličnost

Po stupanju na presto Džems II je več bio sredovečan čovek.123 Bio je povučene,

ozbiljne naravi. Nije imao ni veštinu ophodjenja sa ljudima niti političke prilagodljivosti i

pragmatizma kao njegov brat Čarls. Bio je rimokatolik i imao je dovoljno hrabrosti i časti da

to otvoreno prizna što mu je umanjivalo ugled u očima njegovih protestantskih podanika i

otežavalo političku delatnost. Ostao je do kraji odan uspomeni na svoga oca Čarlsa I i

idejama katolicizma i apsolutizma - divio se Španiji i Francuskoj. Mladost je proveo u

emigraciji i borio se u španskoj i francuskoj vojsci. Učestvovao je u drugom i trećem anglo-

holandskom ratu i pokazao se kao sposoban i hrabar vojskovodja. Ženio se dva puta. Prva

Žena bila mu je Ana Hajd, Klarendonova kći i sa njome je imao dve kćeri - Mariju i Anu -

koje su ga nasledile na prestolu. Dve godine po njenoj smrti oženio se (1673) Beatričom d

Este čerkom Alfonsa IV vojvode od Modene (provodažije su bili Francuzi) sa njom je imao

sina Džemsa Edvarda koji je se bez uspeha borio za presto posle svrgavanja njegovog oca pa

je u istoriografiji poznata i kao "Stari pretendent" (Old Pretender).124

2. kraljev katolicizam - progon nonkoformista - Akt o toleranciji

Iako je kralj zbog svoje vere bio predmet sumnjičenja njegov prvi parlament se

pokazao kao jako darežljiv i izglasao mu veći prihod nego ijednom njegovom prethodniku.

123 ?. rodjen je 14. oktobra 1633.

124 ?. tako je ubeležen i u enciklopedije. Njegov sin čarls Edvard "Lepi princ čarli" (Bonnie prince Charlie) je nazivan mladi pretendent (Young Pretender)

113

Ipak kralj se ubrzo sukobio sa parlamentom, prvenstveno zbog vere.

Odmah po Džemsovom stupanju na presto otpočeli su progoni pripadnika

nonkoformističkih konfesija. U Engleskoj su zatvarani i globljeni a u Škotskoj ubijani na

najsuroviji način.

Već u junu 1685. načinjen je pokušaj da se Džems zbaci sa prestola koja su

organizovali vodji vigovaca u emigraciji. U Škotskoj se na ustanak digao Argajl ali je to

vojska lako ugušila. Opasniji je bio Monmaut. On se sa nekolicinom sledbenika iskrcao u

Lajmu. Monmaut je bio popularan medju širokim slojevima stanovništva koji su u njemu,

izmedju ostalog videli budućeg pravednog kralja i spasioca od bede i poniženja. Pridružili su

mu se seljaci u Dorsetu i izvestan broj puritanaca. Monmautovom vojskom je zapovedao

formalno Lord Fiveršem a stvarno mladi Džon Čerčil koji će kasnije kao vojvoda od

Marlboroa postati jedan od najslavnijih vojskovodja engleske i evropske istorije.125 Kraljeve

trupe su ovu šaroliku neobučenu vojsku potukle kod Sidžmura (Sedgemoor) 6. jula 1685.

Džemsova odmazda bila je nepotrebno svirepa. Odmah posle bitke 300 seljaka je povešano

duž puteva u Veseksu a 800 poslano na prisilni rad na Barbados. Ovakve mere su njegovi

prethodnici preduzimali samo prema kolovodjama pobuna nikako prema zavedenim

seljacima ili prisilno mobilisanim ljudima. Najveću okrutnosto u gušenju pobune pokazao je

Kirk i njegove trupe koje su prethodno služile u Tangeru gde su gotovo podivljale kao i

sudija Defriz koji je sa gotovo ludačkim žarom izricao smrtne kazne. Monmaut se nije

dostojno poneo. Na kolenima, obliven suzama molio je strica za milost ali je završio na

gubilištu.

Po ugledu na evropske države Džems je počeo da ustrojava stajaću vojsku koja je

uvećana sa 6 na 30.000 ljudi što je spram Francuske, Španije, Austrije, Pruske ili Rusije bio

125 ?. To je direktni predak velikog državnika Vinstona čerčila

114

neznatan broj ali je za engleske prilike to bio revolucionaran potez. Parlament je počeo da

strahuje od vojne despotije i uvodjenja apsolutizma po uzoru na evropske monarhije. Za

razliku od Kromvelove u Džemsovu vojsku nisu uzimani ljudi svesni za šta se bore već ljudi

sa dna društva - razbojnici i ubice medju kojima se disciplina mogla održavati samo fizičkim

kaznama. Da stvar bude još gora za oficire su postavljani katolici mada je to Aktom o

proveri (Test Act) bilo zabranjeno. Medju vojnicima je vršena katolička propaganda. U

vojnom logoru u blizini Londona je podignuta drvena kapela i vojnici su podsticani da

pohadjaju rimokatoličko bogosluženje. To je naišlo na otpor medju vojnicima protestantima.

Iako nisu bili ljudi jasnih i čvrstih verskih uverenja kao Kromvelovi gvozdeni konjanici bili

su odgajeni u shvatanju da papisti zaslužuju da budu vešani kao kriminalci.

U medjuvremenu je vojska sa izrazitim katoličkim obeležjem obrazovana u Irskoj pod

zapovednišvom rimokatolika erla od Tirkonela (Tyrconnel).

Iako je donji dom bio politički mlak sastavljen od umerenjaka i kraljevih pristalica

smogao je snage da se suprotstavi Džemsu. Kralj je želeo da se Akt o proveri stavi van snage

ali parlament je odbijao da ga u tome podrži. Uprkos tome kralj smenjivao ministre torijevce

i na njihovo mesto postavljao katolike. Kralj je nezakoniti dva koledža na Oksfordu pretvorio

u katoličke seminare. Otpušteni su profesori Magdalena koledža kako bi se na njihovo mesto

doveli katolici. Pojavili su se katolički sveštenici i monasi u "fantastičnim kostimima koji su

ovoj generaciji Engleza bili poznati samo iz strane štampe..."Nisu se ni svi katolici rado

primali položaja. Katolički plemići su bili svesni da predstavljaju manjinu u Engleskoj i da

ne mogu pobediti bez strane intervencije. Poučeni iskustvom iz prošlosti, izbegavali su da

postanu orudje u rukama jezuita i žigosani kao izdajnici budu žrtve svojih sunarodnika.

Katoličke srednje klase koja bi se prihvatila činovničkih mesta gotova da nije bilo.

115

U Francuskoj je 1685. opozvan Nantski edikt koji je jemčio slobodu vere hugenotima

i počeli su veliki progoni protestanata. Veliki broj njih je napuštao zemlju uprkos zabrani

vlasti. To je, uz katolicizam Džemsa II, svirepo gušenje Monmautove pobune kod Engleza

budilo uspomene na vreme "Krvave Marije" i narod je zahvatio strah od vaspostavljanja

katoličanstva.

Videvši da nema podršku parlamenta ni dovoljnog broja katolika kralj je odlučio da

se obrati puritancima ne bi li njih pridobio obećanjima verske tolerancije koju je namenio

katolicima. Sada se i anglikanska crkva grabila za poptoru nonkoformista obećavajući versku

toleranciju garantovanu zakonom čim se sastane slobodno izabrani parlament. Kralj je svog

savetnika našao u kvekerskom vodji Viljemu Penu. Stjuarti su spasili kvekere od progona

anglikanaca u Engleskoj i puritanaca u Americi. Pen, je smatrao anglikansku crkvu

netolerantnom i opasnijom od katolika i puritanaca. Uticao na kralja da se verska tolerancija

ne prizna samo katolicima nego da se proširi na sve ostale veroispovesti. Džems je done dva

akta o verskoj toleranciji aprila 1687. i aprila 1688. godine. Prvim je zagarantovana sloboda

vere i katolicima i puritancima i suspendovani su zakoni kojima im je bilo zabranjeno da

dobijaju civilnu i vojnu službu. Otvoreni su zatvori i pušteno je hiljade ljudi koji su bili

utamničeni zbog verskih razloga. Drugi akt ponavljao je odluke prvog s tim što je

preporučivao katolike za državnu službu i što je kralj zahtevao da se zakon javno saopšti sa

propovedaonica. Anglikanska crkva osećala je da je njena suprematija ugrožena i smatrala

ove kraljeve odluke nezakonitim jer ih nije potvrdio parlament. Sedam biskupa koji su odbili

da pročitaju akt o toleranciji su uhapšeni.

Sada su protiv Džemsa II bili i torijevci i anglikanska crkva i vigovci. Strah od

katoličanstva okrenuo je protiv kralja i javno mnjenje. Svi su se uzdali da će Džemsa

naslediti kčeri koje su bile protestantkinje. Kada se Džemsu krajem juna 1688. rodio sin

116

opasnost od postepenog vraćanja Engleske katoličanstvu bila je sasvim realna (protestanti su

uspeli da rašire sumnju da je prestolonaslednik uopšte Edvardovo dete). Već posle

pogubljenja Monmauta, 1685. u prvi plan je istupio muž princeze Marije Viljem III Oranski.

Bio je potomak Viljema ]utljivog vodje ustanka protiv Španaca i legendarnog borca za

protestantsku stvar. U vreme donošenja akta o toleranciji Viljem je javno izložio svoj stav -

da odobrava davanje slobode veroispovesti ali da se protivi ukidanju zakona koji isključuju

katolike iz državne službe. Njegov manifest je preveden na nekoliko jezika i kružio je po

Engleskoj. Istoga dana kada su biskupi pohapšeni, 30. juna 1688., predstavnici svih partija

Šruzberi, Denbi, Lamli, Rasel, Sidni, Devonšir i Kompton, su na zahtev Viljema Oranskog

sastavili pisani poziv da dodje u Englesku i preuzme vlast. Luj XIV je ponudio Džemsu

pomoć ali je ovaj to javno odbio i zamerio se francuskom kralju. U svakom slučaju Luj je

posle ušao u rat sa Carstvom i poslao trupe na Rajnu. Tako je Viljem imao dovoljno vremena

da se pripremi za pohod na Englesku. Septembra 1688. Džems se uplašio za svoj položaj.

Ministar Sanderlend ga je savetovao da popusti i prizna isključenje katolika iz državne

službe. Medjutim francuski jezuiti oko kralja su se sukobili sa Sanderlendom i on je smenjen.

Viljem se sa vojskom sastavljenom od svih protestantskih naroda Evrope iskrcao u

Torbeju. Kraljevu vojsku zahvatilo je rasulo. Protestanti su se sukobili sa katolicima, Englezi

sa Ircima. U odsudnom momentu kralju je okrenuo ledja Džon čerčil i drugi zapovednici.

Džems se nije odvažio na borbu. Vodja Torijevaca Sejmur digao je ustanaku Veskeksu,

vigovac Devonšir u Midlendu a Londonske mase su se digle spontano. Viljem je bio

dovoljno mudar da sve obavi bez krvoproliča. Džems je pobegao u Francusku. To je bila

"Slavna revolucija". Taj nadimak dobila je po tome što je izvedena bez krvi, gradjanskog

rata, progona i pokolja - u svemu ostalom nema ničega što bi zaslužilo epitet "slavno" .

117

118