1

Zoran Milutinovi

Efekat mudrosti: Ivo Andri pripoveda

(Sveske Zadubine Ive Andria, 28/2011, pp. 121-137)

Andri je bio vie pripoveda nego romanopisac. ak i tri najznaajnija

Andrieva romana sastavljena su od pripovedaka koje su manje ili vie nezavisne celine,

ili se bar kao takve mogu razumeti. U njima prie o razliitim ljudima povezuje mesto

radnje: u Na Drini uprija prie su udruene dijahrono oko toposa Viegrada i mosta u

njemu, u Travnikoj hronici sinhrono oko toposa Travnika, a u Prokletoj avliji spiralno

oko toposa istambulskog zatvora, opisanog kao itava varoica od zatvorenika i

straara.1 Samo etvrti Andriev roman, Gospodjica, uredsredjen na glavni lik i linearno

pripovedan, ima prepoznatljivu romanesknu strukturu a taj se najmanje ita, i danas

skoro da je zaboravljen. Upravo ova razlika izmedju Gospodjice i ostalih Andrievih

romana i pripovedaka ukazuje na prirodu Andrieve imaginacije i pripovedakog interesa.

Jedinstvo prethodna tri romana obezbedjeno je mestima na kojima se ukazuju razliiti i

brojni likovi, ali mesta su uvek ista. Samo se u etvrtom menja mesto radnje, kad Rajka,

lik koji romanu daje jedinstvo, prelazi iz Sarajeva u Beograd. Gospodjica je studija

jednog lika i kao takva usredsredjena na psihologiju: to mu obezbedjuje jedinstvo i kad se

mesto radnje promeni. Zato glavni lik romana moe da se preseli iz jednog mesta u drugo,

a da iz romana ne nestane ono to je u njemu najvanije. Samo se u malom broju

Andrievih pripovedaka, a ni u jednom od tri preostala romana, prepoznaje slian

postupak: u ranim pripovetkama Djerdjelez Alija i Mustafa Madar, ili u poznoj

pripoveci ena na kamenu, koje su takodje studije jednog lika ili jedne psiholoke crte.

U najveem broju Andrievih pripovedaka i u preostala tri velika romana, medjutim,

nema lika koji apsolutno dominira, ak i ako im neki od likova daje naslov, kao u Mari

milosnici. Ono to je tu vano svakako nije individualna psihologija.2 Andri se trudio

da potisne zanimanje za psihologiju onoliko koliko je to uopte mogue kad se govori o

ljudima. To znai: nikad nije sledio pitanje ta je nekoga navelo da uini ovo ili ono, nego

okolnost da je neko neto uradio i posledice koje taj in ima u ivotima drugih ljudi. To

priu izvodi iz individualistike vizije romana, i uvodi u viziju karakteristinu za

pripovedanje: ljudi jedni sa drugima.

Mesta kao to su Viegrad, Travnik ili istambulski zatvor vie su nego samo

kompozicioni principi koji provezuju razliite prie. Ako treba imenovati Andrieva

glavna junaka iz turske Bosne, to je kasaba, napisao je Zdenko kreb.3 Kasaba je svet

trgovaca i zanatlija, na pola puta izmedju sveta sela i njegove odanosti epici, i velikog

grada sa njegovim individualizmom i romanom kao odgovarajuim knjievnim izrazom.

Nevezani za zemlju i oslobodjeni lanaca kolektivnog i mitolokog, koje se izraava u

epskoj prii o junaku, ali jo ne u modernoj metropoli, u kojoj je mobilni pojedinac sa

svojim psihologijom poetak i kraj svega, ti trgovci i zanatlije su pre svega upueni jedni

1 Ivo Andri: Prokleta avlija, Beograd: Prosveta, 1967, str. 15.

2 O Andrievoj redukciji psiholoke dimenzije likova Jovan Hristi: Andrieva pripovetka, u Izabrani

eseji, Beograd: Srpski PEN centar, 2005, str. 114. 3 Zdenko kreb: to je Andri unio novo u svjetsku knjievnost, Sveske Zadubine Ive Andria, 3(1985)

224.

2

na druge. Oni su Aristotelovi polits, ljudi u gradovima, stanovnici polisa grke

varijante kasabe sa svim slobodama i ogranienjima koja uz to idu. Oni vie ne veruju u

mit o epskom junaku Djerdjelez Aliji, ali jo uvek nisu stigli da stvore svoje mitove o

pobednicima koji mogu da ive nezavisno od drugih, ili ak protiv njih. Samopouzdani

Rastinjak u Balzakovom romanu ia Gorio, obrascu evropskog romana devetnaestog

veka, sa brda iznad grada posmatra metropolu i objavljuje joj rat, spreman da se vrati

dole i da se bori. Mihajlo u Anikinim vremenima sa brda posmatra Viegrad, spreman

da uradi ono sto mora, ali umesto da se protiv grada bori on bei. Za stanovnike kasabe

otvorio se mali prostor slobode izmedju monolitno-mitskog ruralnog ivota, u kojem se

sa uasom i divljenjem slua pesma o epskom junaku koji jedini ima pravo na slobodni

in i vlastitu odluku, i one slobode i ravnodunosti u kojoj uivaju i pate stanovnici

velegrada. U tom prostoru sve to oni ine istog trenutka ima posledice po ivote drugih.

Nisu vie okovani monolitnom tradicijom koja ih sve na jednak nain definie, ali nisu

jo slobodni da sami sebe definiu. Kao da mogu da naine iskorak iz monolitnog, da

poine greh i prestup ali ne i da ive u njima. Poto ih vie ne nadzire mit, oni nadziru

jedni druge. Ta upuenost na drugog, koji nadzire i biva nadziran u isti mah, izraava se u

priama koje jedni drugima, i jedni o drugima priaju. A najbolje prie su uvek o onima

koji su na neki nain istupili iz reda koji kasaba pokuava da u sebi uspostavi. Mladi

francuski diplomata Defose u Travnikoj hronici o tome razmilja ovako:

Postojanje ovakvih izbaenih i usamljenih ljudi, preputenih svojim strastima i svojoj

sramoti i brzoj propasti, pokazuje samo koliko su vrste veze i neumoljivo strogi zakoni

drutva, religije i porodice u patrijarhalnom ivotu. I to vai za Turke kao i za raju svih

vera. U ovim sredinama sve je povezano, vrsto uklopljeno jedno u drugo, sve se

podrava i medjusobno nadzire. Svaki pojedinac pazi na celinu i celina na svakog

pojedinca. Kua posmatra kuu, ulica nadzire ulicu, jer svaki odgovara za svakoga, i svi

za sve, i svaki je potpuno vezan sa sudbinom ne samo svojih srodnika i ukuana, nego

svojih komija, istovernika i sugradjana. U tom je snaga i robovanje ovog sveta. ivot

jedinke mogu je samo u tom sklopu i ivot celine pod takvim pogodbama. Ko iskoi iz

tog reda i podje za svojom glavom i svojim nagonima, taj je isto to i samoubica i

propada pre ili posle nezadrljivo i neminovno. To je zakon tih sredina, koji se pominje

jo u Starom zavetu. To je bio i zakon antikog sveta. Marko Aurelije kae na jednom

mestu: Isto je to i prognanik onaj koji izbegava obaveze drutvenog poretka.4

Andrieve prie iz Bosne zbivaju se u vreme pre nego to su trgovci i zanatlije

uspeli da stvore mit o nepobedivom i samodovoljnom pojedincu, i za njih jo uvek vai

Aristotelov zakljuak iz Politike: Jasno je, dakle, da drava nastaje po prirodi i da je

vanija nego pojedinac. Ako pojedinac izdvojen [iz celine] nije sam sebi dovoljan,

odnosie se prema celini kao i drugi njeni delovi. A onaj ko ne moe da ivi u zajednici

ili kome nita nije potrebno jer je sam sebi dovoljan, nije deo drave te je ili zver ili

bog.5

Jedna od tih koji iskoe iz reda i podju za svojim nagonima je i junakinja

Anikinih vremena. Pripoveda, medjutim, nikad ne kae tano koji nagon ju je naveo

da se objavi kasabi. itaocu je samo nagoveteno da je takvu odluku donela nakon

Mihajlovog dugog oklevanja da je uzme za enu. Donekle je jasno zato je Mihajlo

4 Ivo Andri: Travnika hronika, Beograd: Prosveta, 1967, str. 131.

5 Aristotel: Politika, prev. M.N.Djuri, Beograd: Kultura, 1960, str.6.

3

oklevao, imajui u vidu ta mu se desilo pre no to je doao u Viegrad, ali kako se

Anikino razoarenje pretvorilo u nagon da uniti i sebe i kasabu ostalo je otvoreno za

itaoevo tumaenje. Pripovedaev interes nije psiholoki, ili bar ne prevashodno

psiholoki. Vie od toga njega zanima kakve je posledice po druge ljude imala Anikina

odluka. Ali pre nego to zapone pria o devojci koja je poverovala da moe iveti protiv

drugih, kao zver ili bog, pripoveda joj odredjuje pravo mesto i razmeru. Ueni Mula

Muhamed beleio je u svoju sveicu znaajne dogadjaje iz kasabe i sveta. U godini u

kojoj je Anika iskoila iz reda, zabeleio je jo tri znaajna dogadjaja: da se negde u

Nemakoj rodio djavo, na sreu tako mali da su ga zatvorili u flau; da je neki Bonapata

izazvao sultana povodom Egipta; i da se raja pobunila u Srbiji. I na kraju:

Te iste godine pronevaljali se u kasabi jedna ena, vlahinja (Bog neka pomete sve

nevernike!), i toliko se ote i osili da se njeno nevaljalstvo prou daleko izvan ove nae

varoi. Mnogi su joj mukarci, i mladji i stariji, odlazili, i mnoga se mlade tu ispoganila.

A bila je metnula i vlast i zakon pod noge. Ali se i za nju nadje ruka, i tako se i ona skrui

po zasluzi. I svet se opet dovede u red i priseti bojih naredaba.6

Od svega sto se u toj godini dogodilo Mula Muhamed, hroniar ivota u kasabi,

zabeleio je etiri pretnje poretku: jednu jasno metafiziku, uz dve politike i jednu

etiku koje se u Mula Muhamedovom tumaenju takodje pretvaraju u metafizike

pobune protiv boijeg poretka na zemlji uz umirujuu napomenu da su sve prevladane,

i da je svet i dalje na svom mestu, a poredak u njemu onakav kako ga je bog stvorio. To

je jedna od onih pria, zgusnuta u formulu od nekoliko reenica, koju ljudi u gradovima

priaju jedni drugima i jedni o drugima, i pomou kojih jedni drugima prenose iskustvo

ljudskog ivota. Pripovetka Anikina vremena je razvijanje te formule u priu o Aniki,

ali poto je pripoveda neko ko sm nije ni trgovac ni zanatlija, to postaje i pria o kasabi.

Za razliku od Mula Muhameda, pripoveda Anikinih vremena nikad nije u iskuenju da

zlo pretvara u transcendenciju: za njega je zlo uvek sasvim ljudsko. Kao to je i lepota

sasvim ljudska, i kao to je razoruanost pred lepotom i podleganje njoj takodje ljudsko.

Gazda Petar kae Mihajlu: Svakoj se nevolji moemo odupreti, ali tome ne

moemo (str.75). To je Anika, ija lepota nita ne duguje mestu na kojem se rodila i

izrasla, nego se dogodila kao sto se dogadjaju uda i nesree. Ali iako ti trgovci i

zanatlije nisu u stanju da se odupru lepoti, pa ini zlo i sebi i drugima, kasaba jeste:

U kasabi, gde ljudi i ene lie jedno na drugo kao ovca na ovcu, desi se tako da sluaj

nanese po jedno dete, kao vetar seme, koje se izmetne, pa tri iz reda i izaziva nesree i

zabune, dok se i njemu ne podseku kolena i tako ne povrati stari red u varoi. (str.24)

I posle Anikine smrti,

(k)asaba, koja se bila poremetila i podlegla privremeno, moe opet da die svojim starim,

pravilnim dahom, da mirno spava, da slobodno gleda. Ako se opet pojavi neka takva ili

slina napast a pojavie se kad-tad kasaba e se opet boriti i nositi s njom dok je ne

salomi, ne pokopa, i ne zaboravi. (str.86)

6 Ivo Andri: Anikina vremena, Jelena, ena koje nema, Beograd: Prosveta, 1981, str.23.

4

A do tada, kasaba e priati i prenositi priu o Anikinoj lepoti, zlu i nesrei. Zato?

Da bi druge devojke, koje dorastaju do udaje, ili mladii koji dolaze u godine kad lie na

riblja kola na Rzavu, uli priu o Aniki i iz nje izvukli pouku? Teko da je zbog toga.

Kasaba zna da e se neto slino ponovo dogoditi uprkos svim upozorenjima, i da su

tudje zablude i propasti malo kome pomogle da se sauva. Pria se pripoveda zbog neeg

drugog.

To drugo je u Anikinim vremenima predstavljeno u slici koja je ovde ve

pomenuta. Poto je odluio da ubije Aniku, Mihajlo se penje na brdo iznad Viegrada i

posmatra obe reke, kue, krovove, zalazak sunca za borove i planinske vrhove koji

nestaju u sumraku. Vidi i ono to se sa te daljine ne moe videti: duanska vrata, ljude,

njihove pozdrave i poglede. Iako je izdvojen iz vreve duana, ljudskih pozdrava i deijih

glasova, Mihajlo je ipak dovoljno blizu da bi svojim pogledom obuhvatio sve: taj pogled,

u koji sve moe da stane, ali koji sam nije deo tog svega, donosi mu mir. Sve je to ivot,

tri puta ponavlja. Sve: i duani, i ljudski pozdravi, i Anikina lepota, i njeno zlo i nesrea, i

deiji smeh, i njegova vlastita nesrea koja ga je dovela u Viegrad, i sedam srenih

godina koje je tu proiveo. Ovaj Mihajlov sveobuhvatni pogled i reenica koja ga prati

slika su Andrieve poetike: u njima nema totalizacije koja bi, kao hronika Mula

Muhameda, da iza zbivanja u svetu pronadje skriveni zakon; nema ni objanjenja za sve

to se deava, jer nije sve u svetu objanjivo; ali ima priznanja da, iako neobjanjivo,

postoje jedno pored drugog i lepota i zlo, i nesrea i sedam dobrih godina. I da je sve

sadrano u onome to zovemo iskustvo ljudskog ivota. Mir koji taj sveobuhvatni pogled

donosi lii na mudrost.

Mudrost ta re je odavno iezla iz diskursa knjievne kritike. Verovatno

sasvim opravdano. Nju je napustila i filozofija, zadravajui drugi deo svog grkog

imena kao to zadravamo prezime koje smo nasledili od zaboravljenog pretka, ali za

kojeg se i ne interesujemo ba previe. Tako je mudrost poela da lii na bezvodnu

teritoriju na koju niko vie ne polae pravo, i za koju niko nije mnogo zainteresovan.

Mudrou ne nazivamo nikakvo specijalizovano i primenljivo znanje, kao to je leenje

bolesti ili zidanje mosta, nego samo duboki uvid u poslednja, najznaajnija pitanja

ljudskog ivota. Ve i tu nas jezik izdaje, jer izgleda nemogue objasniti ta smatramo

mudrou, a ne pribei maglovitim metaforama dubine i kraja. Moda bi

najjednostavnije bilo rei da je mudar onaj ko zna prave, istinite odgovore na pitanja o

smislu naeg postojanja i o prirodi odnosa medju ljudima, ko je uspeo da prozre kroz

uzburkane talase na povrini zivota i da jasno sagleda nepomino dno okeana ispod njih.

Izgleda da predstava o mudrosti ne moe bez paralelne predstave o dubini. S tim znanjem

ne moe se uraditi nita praktino, ne moe se izleiti bolesnik ili podii most, ali ono je

preduslov svih ostalih znanja, jer nam kazuje koja znanja treba da stiemo i ta s njima da

radimo. A, pre svega, od mudrosti se oekuje da donese mir i ukloni napetu neizvesnost,

onu razdiranost koja prati svako zabludelo traganje i razoarenje koje iz njega proizlazi.

Mudrost je vrlina starosti, kae Hana Arent, mudrost mirie na starost i iskustvo, i to ne

samo ivotno iskustvo pojedinca, nego nagomilano iskustvo generacija.7 Zato se nikad ne

nalazi tamo gde su inovacija, revolucija i eksperiment, i nikad na poecima, nego uvek na

krajevima. Zato je i naziv mudraca obino rezervisan za one koji su svojim dugim

ivotima ukorenjeni u dugotrajne, najee religiozne tradicije.

7 Hannah Arendt: Men in Dark Times, London: Jonathan Cape, 1970, str. 109.

5

Kako uopte moemo sa sigurnou tvrditi da je neto mudrost, ili da je neko

mudar? Lepotu moe prepoznati i neko ko sam nije lep, ali da bismo za neto mogli rei

da je mudro, morali bismo i sami biti mudri. Tek ako smo i sami doli do pravih, istinitih

odgovora na pitanja o smislu naeg postojanja i o prirodi odnosa medju ljudima moemo

proglasiti neije znanje i iskustvo mudrou. To znai da je tvrdjenje o neijoj mudrosti

uvek pre svega zahtev za priznanjem vlastite. Moda je zbog toga knjievna kritika

stidljiva kad se ukae retka prilika da se progovori o neijoj mudrosti.

Valter Benjamin je bio medju poslednjim kritiarima koji su pisali o mudrosti

pripovedaa. Savjet utkan u gradivo ivljena ivota jeste mudrost. Umjetnost

pripovijedanja ide svome kraju jer izumire epska strana istine, mudrost.8 Kao i obino,

Benjamin je i ovde zagonetan. On povodom pripovedanja koristi re mudrost, ali tako to

joj prvo potpuno izmeni znaenje. Savet utkan u gradivo ivljenog ivota nije nikakav

konkretan savet, koji pomae da se uspeno savlada neka odrediva ivotna situacija

recimo, kako da se sauvate pred opasnostima koje donose lepe devojke koje su odluile

da se objave kasabi. Savet, kae Benjamin, nije toliko odgovor na pitanje koliko

prijedlog koji se odnosi na nastavak prie (p.169) i poiva na sposobnosti da se pria

uopte ume ispriati. Mudrost, onda, nema nikakve veze sa dubinama, smislom i

starou, nego je pre sposobnost da se ispria pria koja e saoptavati ljudsko iskustvo,

pa ma kakvo ono bilo. Ona nema za sadraj nikakve prave, istinite odgovore na poslednja

pitanja, nego samo gradivo ivljenog ivota. Mudrost je, po Benjaminu, sposobnost da

se ivot pretae u iskustvo izloeno u obliku prie, i nju ima i pripoveda i svaki onaj

italac ili slualac koji prihvati pripovedaev predlog i nastavi pripovedanje koji

preuzme od pripovedaa sposobnost da ivljeni ivot, svoj i tudji, vidi kao iskustvo koje

je saoptivo pomou likova i dogadjaja.

Pa ipak, ima mnogo pripovedaa za koje niko ne bi rekao da su mudri, iako im se

ne spori sposobnost pripovedanja. Mudri su, kae se, Gete i Tolstoj, a nikad Gogolj i

Prust. Tomas Man, ali ne Dojs i Beket, iako im niko ne osporava sposobnost da ivot

pretau u iskustvo izloeno u obliku prie. Da bi zasluio ovo poasno zvanje,

pripoveda mora da ponudi neto vie od te sposobnosti. To neto moemo nazvati

efektom mudrosti, slino Bartovom efektu realnosti.9

Kad je o Andriu re, efekat mudrosti proizveden je osobinama njegovog

pripovedanja koje u velikoj meri odgovaraju karakteristikama popularne predstave o

mudrosti. U Andrievom romanima i pripovetkama jedva da ima tragova velikih

knjievnih eksperimenata i umetnikih revolucija koje su se dogadjale tokom njegovog

ivota. Iako bi svako s pravom podigao obrve pred karakterizacijom Andria kao

realistikog pripovedaa, niko ne bi protestvovao protiv ocene da njegovo delo pripada

onoj najiroj tradiciji evropskog pripovedanja u koju se komotno mogu smestiti Flober i

ehov, ali i id i Tomas Man. Kao i u romanima i priama Tomasa Mana, kojeg je

Andri od svih svojih savremenika najvie cenio, i kod Andria je ono specifino

moderno postignuto sredstvima koja se ne mogu prepoznati na jezikom nivou.10

Obojica

su crpli iz nagomilanog iskustva te dugotrajne tradicije, koja u njihovim delima ostavlja

8 Walter Banjamin: Pripovjeda, Estetiki ogledi, prev. T. Stama, Zagreb: kolska knjiga, 1986, str. 169.

9 Roland Barthes: The Reality Effect, The Rustle of Language, prev. R. Hauard, Berkelay/Los Angeles:

University of California Press, 1986, str. 141-148. 10

O Andrievom odnosu prema Manu Ivo Tartalja: Put pored znakova, Novi Sad: Matica srpska, 1991, str.

74-90.

6

utisak da traje svoje poslednje blistave dane utisak starosti i zalaska. Taj utisak obojica

ostavljaju ve u priama koje su napisali na poecima svojih karijera: Man u Smrti u

Veneciji, a Andri u Djerdjelez Aliji, svojoj prvoj objavljenoj prii. Ono to se osea

kao staro i iskusno u ovim priama, koje su napisali relativno mladi ljudi, jeste starost i

iskustvo jedne tradicije, a ne njihovih autora.

Jos vie od toga: od svih pripovedaa iz ove tradicije, Man i Andri najvie

izgledaju kao autori ije prie dolaze iz dubina pamenja (opet te dubine!), iz legende i

istorije. Manove srednjevekovne i orijentalne pripovetke, biblijski paratekst Josifa i

njegove brae, moderna verzija legende o Faustu, Andrieva pria o muslimanskom

epskom junaku Djerdjelez Aliji, preobraaj legende o dva brata u Prokletoj avliji, ili

istorijske potke romana Na Drini uprija i Travnika hronika sve su to ishodi

oslanjanja na ono to je u prolosti ve bilo pripovedano. Kod Andria ta pomaknutost u

prolost dopunjena je i kulturnom udaljenou, kao u istonjakom egzoticizmu

pripovedaka Trup i Pria o vezirovom slonu, ili u svim priama iz otomanske Bosne,

koja je u njegovo vreme ve bila prolost. U pripoveci Razgovor s Gojom, stari

gospodin Goja, koji ovde formulie osnove Andrieve poetike, kae da je uzaludno i

pogreno traiti smisao u beznaajnim a prividno tako vanim dogadjajima koji se

deavaju oko nas, nego da ga treba traiti u onim naslagama koje stolea stvaraju oko

nekoliko glavnih legendi oveanstva.11

Ne, dakle, savremeni ivot, nego ono to je

udaljeno u vremenu, ili udaljeno kulturnom razliitou, prua pravu osnovu za priu

koja stvara efekat mudrosti.

Legenda je neto je to do pripovedaa dolazi ve preobraeno prethodnim

pripovedanjem. Mythos, pria, jeste ono to je ve prethodno neko nekome ispriao.

Andri ne stoji u tradiciji folklorne pripovetke, koja je kod Junih Slovena veoma bogata,

ali se nedvosmisleno umeta u tradiciju usmenog pripovedanja. Pria o Aniki je pria o

onome to su stariji ljudi iz kasabe zapamtili iz pripovedanja jo starijih svedoka. U prii

Trup pripoveda prenosi ono to je uo od fra Petra, a ovaj je priu uo od sluge elebi

Hafiza, koji sam nije prisustvovao dogadjajima u Siriji koje pripoveda, te je i on tu priu

od nekoga morao uti. Fra Petar je Andriev arhetip pripovedaa: star i bolestan, na

samrti,

(...) fra Petar je jo uvek mogao da pria dugo i lepo, samo kad bi naao sluae koji su

mu po volji. Nikada se ne bi moglo potpuno kazati u emu je upravo bila lepota njegovog

prianja. U svemu to je govorio bilo je neeg nasmejanog i mudrog u isto vreme. Ali,

pored toga, oko svake njegove rei lebdeo je jo naroit prizvuk, kao neki zvuni oreol,

koga u govoru drugih ljudi nema i koji je ostajao u vazduhu i titrao i onda kada je

izgovorena re ugasla. Zbog toga je svaka njegova re kazivala vie nego to ona u

obinom govoru znai. To je izgubljeno zauvek.12

Mudri fra Petar je putujui po svetu i ivei dugo video i zla i dobra, ali narator

Trupa ne kae u emu je tano bila njegova mudrost, osim u tome da je Benjaminovo

gradivo ivljenog ivota umeo da pretae u iskustvo izloeno u obliku prie. To

iskustvo fra Petar je crpio jednako iz onoga to je sam doiveo, kao i iz onoga to je uo u

prianjima drugih. U Prokletoj avliji svi likovi imaju po priu koju bi da ispriaju: neko

11

Ivo Andri: Razgovor s Gojom, Eseji I, Beograd: Prosveta, 1976, str.25. 12

Ivo Andri: Trup, edj, Beograd: Prosveta, 1967, str.135.

7

jednostavnu, kao atleta sa promuklim glasom, neko lanu, kao Zaim, a neko duboku i

mudru, kao amil. Fra Petar ih sve slua, pa kae:

Jer, ta bismo mi znali o tudjim duama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o

sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti emo imati prilike da ih

vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono to su

videli ili uli, i to su s tim u vezi doiveli ili mislili? Malo, vrlo malo. A to su njihova

kazivanja nesavrena, obojena linim strastima i potrebama, ili ak netana, zato imamo

razum i iskustvo i moemo da ih prosudjujemo i uporedjujemo jedne s drugima, da ih

primamo i odbacujemo, delimino ili u celosti. Tako, neto od ljudske istine ostane uvek

za one koji ih strpljivo sluaju ili itaju.13

Fra Petar je i slualac i pripoveda: u istambulskom zatvoru slua prie, a po

povratku u svoj manastir u Bosni pripoveda priu koja je sastavljena od Zaimovih,

Haimovih, amilovih i njegovih vlastitih pria. Kako je Prokleta avlija predstavljena kao

Rastislavljevo rekreiranje prie koju je uo od fra Petra, savet o kojem govori

Benjamin je, izgleda, prihvaen. Stvoren je lanac pripovedaa, lanac u kojem svaki

sledei slualac prihvata pripovedaev predlog i nastavlja pripovedanje preuzimajui od

prethodnog pripovedaa sposobnost da ivljeni ivot, svoj i tudji, vidi kao iskustvo koje

je saoptivo pomou prie. Moglo bi se rei da je to to oni jedan drugom predaju

tradicija pripovedanja, kad jedno ne bi ve bilo sadrano u drugom: tradicija, predaja,

mogua je samo pomou ina nastavljenog pripovedanja, i obrnuto pripovedanje je

ishod umetanja u tradiciju, u lanac pripovedaa i slualaca koji postaju pripovedai kad

im dodje vreme.

Onda je sasvim razumljivo to je u Andrievim pripovetkama instanca centralne

narativne svesti potisnuta u pozadinu.14

Glas koji priu pripoveda ako nije

individualizovan u liku-pripovedau ostaje duboko u pozadini, jer pria nije o njemu

nego o nama, i nije njegova nego zajednika, svaija i niija. Ako ve koristimo

prostorne metafore, bilo bi bolje rei da je pripoveda visoko iznad ravni zbivanja: kao

Mihajlo u Anikinim vremenima, i on je na brdu iznad grada sa kojeg se moe videti sve,

ali istovremeno nije deo tog svega, izdvojen je i izmaknut iz zbivanja, ne uzbudjuje se i

ostaje miran i spokojan jednom reju, epski. I on moe, kao Mihajlo, da kae Sve je

ovo ivot: i strast i zanos, ali i pad koji sledi. Taj mir glasa koji pripoveda takodje

doprinosi efektu mudrosti. Tako uzvien nad zbivanjima o kojima pripoveda, ovaj glas

moe da nam kae i ono to prevazilazi individualnu perspektivu onih koji su deo

zbivanja. Poto pripoveda iz tradicije u kojoj je sauvano seanje na zbivanja u dugom

trajanju, on zna za sline ili ak iste dogadjaje koji su se desili pre ovoga o kojem se

pripoveda. Tako je u Anikinim vremenima pria o Pop-Vujadinu pre nego to je

potpuno nestala u zaboravu, izazvala seanja na druge nesree i druga vremena odavno

zaboravljena, pa se pria vraa na Aniku, a povodom nje izranja seanje na Tijaninu

uzbunu. Pripoveda zna za njih, zna da Anikina pria nije jedinstvena i da e se kad-tad

ponoviti s nekom drugom devojkom u kasabi. Ali takodje zna da su i Anikina i Tijanina

uzbuna prole i zaboravljene. Na kraju pripovetke vidimo kako se preko svih dogadjaja

brzo navlai pokorica zaborava. Maru milosnicu poinju da zaboravljaju ve na povratku

13

Ivo Andri: Prokleta avlija, Beograd: Prosveta, 1967, str. 57. 14

Zdenko Lei: Ivo Andri- pripovjeda. Izmedju naratologije i hermeneutike, Novi izraz, 7.30(2005),

25-39.

8

s groblja. Rifka iz Ljubavi u kasabi zaboravljena je ve sledeeg prolea, im se u

kasabi pojavila nova lepotica. Lepu Ciganicu Gagu iz Nemirne godine ve posle

nekoliko meseci od njene udaje ne pominje niko. Zaboravu ljudi opire se pamenje prie,

koja u tom komeanju, u pojavljivanju i nestajanju ume da prepozna obrazac i pravilo,

ono nepomino dno okeana ispod uzburkanih talasa. Marta L., operska pevaica iz ene

na kamenu, izranja iz vode mona kao svet, koji se veito menja a uvek je isti.15

Onaj

ko se umeta u lanac pripovedaa i predaje dalje ono to je od njih primio, ko se odrie

individualne perspektive da bi nastavio ono to traje vekovima, ima i pravo na ovakvu re.

Ko bi, osim njega, i mogao da pretenduje na to da je sagledao ono to je bilo i ono to e

biti, i da je u tome video i promenu i istost? Kod njega takav iskaz ne zvui kao gnoma,

kao formula koja saima individualno iskustvo, nego kao univerzalna istina. Zvui, to

znai da postie efekat mudrosti.

Ali, ta smo to rekli o svetu ako utvrdimo da se on neprestano menja i uvek ostaje

isti? To to pripovedai jedan drugome prenose, i to do nas dolazi tako da izgleda kao da

dolazi iz dubina prolosti, nema nikakav specifini sadraj. To nije uobliavanje

individualnog iskustva u romanu, koji, ma kako polifonian bio, uvek tei praenju

nekoliko ivota, svesti i pogleda na svet, i zahvaljujui ba tome postie svoje znaenje.

A za razliku od religioznih predaja, koje takodje dolaze iz daleka i velikim delom su

usmene, pripovedaka predaja ne tvrdi ni ovo ni ono o prirodi sveta i ljudskim odnosima

u njemu. Umesto specifinog sadraja, pripovedaka predaja samo potvrdjuje samu sebe

kao sposobnost uobliavanja ljudskog iskustva u prii. Ako ta pria o sudbini ovekovoj

[...] koju bez kraja i prekida priaju ljudi ljudima16

ima nekakav sadraj, neku poruku ili

savet, onda se to i ne moe izraziti drugaije do reenicom koju u sebi izgovara Mihajlo

posmatrajui kue, ljude, osmehe, brda, deiji smeh, borove, Aniku, lepotu i zlo: Sve je

ovo ivot. Sve: i paradoks junaka prie Pismo iz 1920. godine, koji bei iz Bosne,

zemlje mrnje, da bi ga smrt nala u paniji (to je samo jo jedna varijanta

bliskoistone folklorne prie Smrt u Samari). I ludilo Mustafe Madara, koji zgadjen

nad ljudima i sobom kree da ubija sve to sretne, dok na kraju i sam ne pogine. I

zatomljena erotska udnja Alideda iz Smrti u Sinanovoj tekiji, koja se ipak pojavi kao

gorko aljenje u samrtnom asu. I komika borbe protiv slona, uz pokornost njegovom

gospodaru, u Prii o vezirovom slonu. I odluka vezira Jusufa da most ostavi bez zapisa

u Mostu na epi. A najvie od svega, sudbina lepote, koja u sebi nosi seme propasti i

tragedije, u Mari milosnici, Anikinim vremenima i Nemirnoj godini: i lepota i zlo

postoje u svetu ravnopravno, jedno pored drugog, kao krajnosti koje se dodiruju.17

Upravo to istovremeno postojanje lepote i zla pripovedau ne dozvoljava da d konani,

jednoznani iskaz o svetu. Umesto da ivot zatvara, kao to ini religija, mudrost

pripovedake tradicije ga otvara prema mnogostrukosti njegovih ispoljavanja, i prema

nesvodivosti na zatvoreno i konano znaenje. Istinski mudar, zapisao je u svoju

belenicu Andri, bio bi onaj ovek koji bi u svakoj prilici i svakom trenutku imao pred

oima beskrajnu i nedoglednu mnogostrukost i raznovrsnost pojava u ljudskom ivotu i u

15

Ivo Andri: ena na kamenu, Jelena, ena koje nema, Beograd: Prosveta, 1981, str. 225. 16

Ivo Andri: O prii i prianju, Istorija i legenda, Beograd: Prosveta, 1981, str. 68. 17

O enskoj lepoti u Andrievim priama Radmila Gorup: Women in Andris writing, Wayne S.

Vucinich (ur.): Ivo Andri Revisited. The Bridge Still Stands, Berkeley: University of California Press,

1995, naroito str. 165; Dragan Stojanovi: Lepa bia Ive Andria, Podgorica/Novi Sad: CID/Platoneum,

2003.

9

drutvenim odnosima, i koji bi se tim saznanjem stalno i dosledno rukovodio u svom

miljenju i svim svojim postupcima.18

To je kao da vam neko kod koga ste doli po

savet, istinu, odgonetku, s pitanjem zato smo tu i kuda idemo, kae: gledaj iroko

otvorenih oiju i videe uda, kao to sam ih i ja video.

Ta sposobnost da se ovek vidi istovremeno kao bie nevinosti i lepote, kao Mara

milosnica, i kao otelovljenje udovine bestijalnosti, kao Mustafa Madar, odredila je

Andriev izbor Goje kao figure umetnika s kojim se identifikovao. ta je to Andri

mogao da vidi na velikoj Gojinoj izlobi kad je posetio Prado 1928. godine? Umetnika

blistavo uspenog, koji se, kao i Andri, uspeo iz skromnog porekla do titule Kraljevog

slikara, koji je video i jad sirotinjskih koliba i sjaj panskog dvora, i ulni i sreni

madridski ivot, ali i uase gladi i rata u godinama od 1808 do 1814. Dve Gojine slike,

obe u Pradu, ilustruju raspon vizije koja je i Andrieva i Gojina. Obe imaju isti predmet:

15. maj, dan Svetog Isidra, zatitnika Madrida. Na taj dan stanovnici Madrida prelazili su

Mazanares i odlazili do izvora lekovite vode. Ali ove dve slike predstavljaju dve sasvim

razliite vizije. S jedne strane, La pradera de San Isidro (1788): blistav prolei dan, u

kojem se ispod plavog neba u daljini beli Madrid; preko Mazanaresa most, nalik na onaj

viegradski. Malo blie kue, krovovi, ljudi idu za svojim poslovima, Andriev Mihajlo

bi dodao i ljudski pozdravi i osmesi. A sasvim ispred nas, grupa mladia i devojaka

sedi na travi, u ljupkim, gracioznim pozama. Jedna devojka sipa vino u au mladiu;

ostali kao da dodaju jedno drugom neto lepu re, ili osmeh i to dodavanje ih

povezuje u celinu. Svet u kojem nema ni patnje, ni straha, ni zla. S druge strane,

Peregrinacin a la fuente de San Isidro (1821-1823): isti taj pejza uronjen je u tamu

koja skriva i nebo, i Madrid, i reku. Iz tame se probija duga kolona namuenih ljudi,

zbijenih i natrpanih jedno na drugo. A u prvom planu, ljudska lica izobliena od patnje i

zla, vlastitog i tudjeg. Obe vizije su delo istog slikara.

Na toj izlobi Andri je mogao da vidi i lepe Gojine Majas, otmeno oputene u

oekivanju ulnog uivanja; osmeh lepotice sa El quitasol; ednu lepotu Gojine La

aguadora, koja bi mogla biti i Sarajka u ariji; samosvesnu lepotu vojvotkinje od Albe,

sa izrazom lica koji kao da odaje udjenje to njena naredba jo nije izvrena. I u isto

vreme i na istim zidovima, mogao je da vidi prizore ludila sa Corral de locos i

Manicomio o Casa de locos; mukarca trenutak pre nego to e noem ubiti bespomonu

enu pod sobom; humor koji zrai sa grotesknih prozora Los caprichos; a pre svega Los

desastres de la guerra, prizore nasilja, patnje i umiranja sa naslovima-komentarima kao

to su Yo lo v (Ja sam video), Y son fieras (A oni su kao divlje zveri), i Porque? (Zato?).

Na jednoj od njih, Popolacho, vidi se kako mukarac i ena motkama ubijaju oveka koji

lei na zemlji, dok ih okupljena gomila bodri; na drugoj, delovi raskomadanog ljudskog

tela okaeni o grane drveta; na treoj, grupa ljudi i ena u trenutku dok ih ubija nevidljivi

streljaki vod. I konano, Saturno devorando a su hijo (Saturn prodire svog sina):

mythos, pria koju u razliitim oblicima ljudi priaju jedni drugima, dolazi na kraju da d

zavrni komentar besmislenom uasu nasilja i smrti. I one lepotice, i ovi uasi, sve je to

ivot.

18

Ivo Andri: Znakovi pored puta, Beograd: Prosveta, 1977, str. 167-8.

10