Iako je te subote pre podne sunce bleštavo sijalo, vreme je

bilo za zimski kaput, a ne samo za man- t i l , kao što je bilo

cele sedmice i kao što su se svi nadali da će ostati i za veliki

kraj nedelje - kraj nedelje kada se igrala utakmica sa Jejlom.

Od dva- deset i više mladića što su na stanici čekali svoje

dcvojke, koje je trebalo da stignu vozom u deset i pcdeset

dva, samo su njih šestorica ili sedmorica stajali na

hladnom, nepokrivenom peronu. Ostali, gologlavi, bili su

se okupili u zagrejanoj čekaonici, »tojeći naokolo u

grupicama, po dvojica, trojica ili četvorica, obavijeni

dimom, razgovarajući tonom koji je skoro kod svih zvučao

studentski važno, kao da je svaki od njih ponaosob, u

ovom piskutavom razgovoru, raščišćavao jednom za

svagda nekakvo vrlo složeno pitanje, koje je ostali,

vanuniverzitetski Hvet, potrebno ili nepotrebno, vekovima

zamagljivao.

Lejn Kotel, u kišnom ’Barberi’ mantilu s vune- nom

postavom, bio je jedan od šestorice ili sedmo- ricc mladića

na otvorenom peronu. Ili, bolje rečeno, on i jeste i nije

pripadao ovoj grupi. Čitavih deset minuta, pa i više,

namerno je stajao udaljen od ostalih mladića, taman toliko

da ne čuje njihov razgovor; leđima je bio oslonjen na stalak

s bes- platnim brošurama hrišćanskih scijentista, golih ru-

ku zavučenih u džepove kaputa. Nosio je keste- njast

kašmirski šal koji mu je lepršao oko vrata i gotovo ga

uopšte nije štitio od zime. On najednom, i prilično

rasejano, izvuče desnu ruku iz džepa i poče da namešta

šal, ali pre nego što ga je name- stio, predomisli se i tu istu

ruku zavuče pod kaput i izvadi neko pismo iz unutrašnjeg

džepa na sakou. Poluotvorenih usta, on smesta poče da ga

čita.

Pismo je bilo napisano, zapravo otkucano na mašini, na

bledoplavoj hartiji. Izgledalo je staro i izgužvano, kao da je

vađeno iz koverta i više puta čitano.

Utorak (mislim)

Mili moj Lejne,

pitam se da li ćeš moći da odgonetneš ovo pismo, jer je večeras u spavaonici tako užasna galama da jedva čujem i svoje misli. Zato, ako nešto napišem pogrešno, molim te da to previdiš. U vezi s tim, poslušala sam tvoj savet i u poslednje vreme često sam se pomagala rečnikom, pa ako mi to sada sputava način izlaganja, krivica je do tebe. Bilo kako bilo, baš sam dobila tvoje divno pismo i volim te strašno, do ludila, itd. i jedva čekam kraj nedelje. Veoma mi je žao što nisi mogao da me smestiš u Kroft Haus, ali mi je, u stvari, svejedno gde se nalazim, samo ako je toplo i ako nema stenica i ako te viđam s vremena na vreme, tj. svakog časa. Buk- valno sam poludela u poslednje vreme. Beskrajno obo- žavam tvoje pismo, posebno onaj deo o Eliotu. Čini mi se kako počinjem da prezirem sve pesnike izuzev Sapfe. Citala sam je kao luda i, molim te, nemoj da praviš pro- stačke primedbe. Možda ću čak o njoj pisati seminarski rad, ukoliko se odlučim da krenem u osvajanje lovorika, i onaj kreten koga su mi postavili za tutora dozvoli da uzmem tu temu. »Izdiše nežnolepi Adonis... Šta nam je činiti, Afrodito? O, udarajte se u prsa, device, i hitone svoje razderite.« Nije li to prekrasno? I to je stalno tako. Da li me voliš? Nisi to nijedanput rekao u svom uža- snom pismu. Prosto te mrzim kad si čutljiv (da li je ovo tačno napisano?) i kad se ponašaš kao prepotentno mu- ško. U stvari, ne mrzim te, ali u mojoj prirodi je da sam protiv jakih i nepričljivih ljudi. Nije da ti nisi jak, nego, shvataš šta hoću da kažem. Ovde unutra je takva buka da jedva čujem i svoje misli. U svakom slučaju, ja te volim i hoću da pošaljem ovo pismo ekspresnom po- štom, tako da ga sasvim blagovremeno dobiješ, samo ako uspem da nađem marku u ovoj ludnici. Volim te volim te volim te. Znaš li da sam ja igrala s tobom u stvari svega dva piita za jedanaest meseci? Ne računam ono u Vangardu kad si bio pod gasom. Ja ću sigurno bi- ti vrlo bojažljiva s tobom. Uzgred budi rečeno, ubiću te ako mi i jednom reči odgovoriš na ovo. Do viđenja u subotu, cvete moj!!

Mnogo te voli FRENI

х х х х х х х х х х х х х х х х х х

R S. Tata je dobio rendgenske snimke iz bolnice i svima nam je laknulo. Tumor je, ali nije zloćudni. Sinoć sam razgovarala s mamom telefonom. Između ostalog, ona te pozdravila, tako da možeš biti miran što se tiče one noći u petak. Ne verujem čak ni da nas je čula kad smo ušli.

R R S. Toliko izgledam glupa i smetena kad ti pišem. Zašto? Dozvoljavam ti da to ispitaš. Samo da lepo pro~ vedemo ovaj kraj nedelje. Hoću da kažem, bar ovaj put, акб je moguće, nemoj sve da ispituješ skroz-naskroz, naročito ne mene. Volim te.

FRENSIS (njen znak) Lejn je pročitao pismo otprilike do polovine, kad ga

prekide - utrapi mu se, uznemiri ga - jedan kru- pan

mladić po imenu Rej Sorenson, koji je hteo da čuje da li

Lejn razume nešto od toga što želi da kaže ta cepanka

Rilke. Lejn i Sorenson su bili na 251. grupi za modernu

evropsku književnost (koja prima samo studente na

poslednjoj godini studija i postdiplomce) i određeni su da

za ponedeljak pri- preme nešto o Cetvrtoj Rilkeovoj

Devinskoj elegiji. Lejn, koji je samo površno poznavao

Sorensona, ali je osećao neku neodređenu, kategoričku

odvratnost prema njegovoj ličnosti, odloži svoje pismo i

reče da ne zna bogzna šta o Rilkeu, ali misli da ga je

uglavno razumeo. »Blago tebi«, reče Sorenson. »Ti si

srećan čovek«. Glas mu je bio toliko beživotan, kao da je

prišao da govori s Lejnom iz dosade ili ćudljivosti, a ne da

razgovaraju normalno, kao Iju- di. »Bože, ala je hladno«,

dodade i izvadi paklo ci- gareta iz džepa. Na reveru

Sorensonovog kaputa od kamilje dlake, Lejn primeti trag

ruža za usne, izbri- san, ali još uvek vrlo vidljiv. Izgledalo

je kao da je tu stajao nedeljama, možda mesecima, ali on

nije dovoljno poznavao Sorensona da bi mu skrenuo

pažnju, niti ga je, pak, bilo briga. Pored toga, voz je

nailazio. Oba mladića okrenuše glave ulevo, prema

lokomotivi koja je dolazila. Gotovo istovremeno, vrata na

čekaonici se s treskom otvoriše i mladići koji su sedeli

unutra, u toplom, počeše da izlaze da sačekaju voz; većina

njih ostavljala je utisak kao da drže bar po tri upaljene

cigarete u svakoj ruci.

I sam Lejn zapali cigaretu kad se voz zaustavi. Zatim,

kao i mnogi Ijudi koji bi možda trebalo da prođu probni

ispit za dočekivanja na stanici, poku- ša da sa svoga lica

zbriše svaki izraz koji bi mogao da vrlo jednostavno,

možda čak i savršeno, otkrije njegova osećanja prema

osobi koja stiže.

Freni je bila među prvim devojkama koje su siš- le iz

voza, iz jednog udaljenog vagona na severnom kraju

perona. Lejn je odmah spazi i, uprkos napo- rima da ostane

hladnokrvan, njegova ruka koja se naglo diže u vazduh

otkri pravu istinu. Freni vide najpre ruku, zatim njega, i

onda mu odmahnu na jedan dosta neobičan način. Freni je

imala na sebi kaput od striženih rakuna, i Lejn, idući

prema njoj brzim korakom, ali mirna izraza na licu, s

priguše- nom radošću zaključi da je on jedini na peronu

ko- ji stvarno poznaje Frenin kaput. Seti se kako je jednom,

pošto je čitavih pola sata ljubio Freni u jednim

pozajmljenim kolima, poljubio i rever nje- nog kaputa, kao

da je on isto toliko poželjan, or- ganski nastavak njene

ličnosti.

»Lejne!« oduševljeno ga pozdravi Freni, koja nije bila od

onih što skrivaju svoja osećanja. Ona ga za- grli i poljubi.

Bio je to poljubac kakav se daje na staničnim peronima,

vrlo spontan u početku, a za- tim nešto uzdržan u toku

izvođenja, pomalo nalik na dodirivanje čelika.

»Jesi И dobio moje pismo?« upita ona, i gotovo u istom

dahu dodade: »Pa ti si se smrzao, siroti moj dečko. Zašto

nisi čekao unutra? Jesi li dobio moje pismo?«

»Koje pismo?« reče Lejn, uzimajući njenu put- ničku

torbu. Marinskoplava torba, oivičena belom kožom, bila je

slična nizu drugih koje su iznete iz voza.

»Nisi ga dobio? Pisala sam ti još u sredu. 0, bo- že! I to

sam ga sama odnela na poštu...«

»A, to pismo! Jesam. Je li to sve što imaš od stvari? Koja

je to knjiga?«

Freni pogleda ka svojoj ruci. Držala je neku ma- lu

knjigu boje graška, u platnenom povezu. »Ovo? Ah, ništa«, reče.

Ona otvori ručnu torbicu, strpa knjigu unutra i pođe s

Lejnom niz dugi peron prema taksi sta- nici. Držala ga je

ispod ruke, i sve vreme pričala. Najpre je govorila o nekoj

haljini koja je tu u tor- bi, i koju treba ispeglati. Reče kako

je kupila jednu vrlo slatku peglicu koja je tako mala da

izgleda kao da je napravljena za lutkinu kuću, ali je

zaboravila da je ponese. Onda je rekla kako misli da su sa

njom u vozu bile samo tri poznate devojke - Mar- ta Ferar,

Tipi Tibet, i Eleonora, kako li se ono zvaše, s kojom se pre

više godina upoznala kad je bila u internatu u Eksiteru, ili

na nekom drugom mestu. Ostale devojke u vozu izgledale

su sasvim obično, reče Freni, sem dve pljunute

intelektualke, koje kao da su iz Vasara, i jedne devojke

savršeno slične tipu Beningtonove ili Sare Lorens. Ova,

tipa Benington-Sara Lorens, ostavljala je utisak da je sve

vreme u vozu provela u klozetu, vajajući, slika- jući, ili

tako nešto, i kao da je ispod haljine imala na sebi triko koji

joj je ocrtavao sve delove tela. Lejn, koji je suviše brzo

koračao, reče kako mu je žao što nije mogao da je smesti u

Kroft Haus - naravno, tu se baš ništa nije moglo učiniti - ali

joj je zato našao jedno vrlo lepo, prijatno mesto. Malo, ali

čisto i sve kako treba. Dopašće joj se, dođao je Lejn, i Freni

odmah zamisli belu drvenu kućicu sa sobama za

izdavanje. Tri devojke koje se nikad ranije nisu srele, sve

tri u istoj sobi. Ona koja dođe prva zauzeće kvrgavi divan,

dok će dru- ge dve spavati zajedno u krevetu za dvoje, sa

izvan- rednim dušekom. »Divno«, oduševljeno reče ona.

Ponekad joj je bilo strašno teško da sakrije svoju

ogorčenost prema opštoj brljivosti muškog roda, a

posebno prema Lejnovoj. To je podseti na jedno ki- šovito

veče u Njujorku, kada je Lejn, baš kad su izašli iz

pozorišta, sa sumnjivim izlivom trotoar- skog milosrđa

dozvolio onom užasnom čoveku u smokingu da mu otme

taksi ispred nosa. Njoj je to bilo svejedno - jer, bože moj, bilo

bi užasno bi- ti muškarac koji mora da nalazi taksi po kiši -

ali nije zaboravila Lejnov strašan, neprijateljski pogled koji

joj je uputio dok se vraćao na pločnik. Sada, pošto se

osećala čudno krivom kad je mislila na to i na mnoge

druge stvari, ona blago i na pose- ban način privuče

Lejnovu ruku, izigravajući ne- žnost. Oboje uđoše u taksi.

Marinskoplavu torbu, oivičenu belom kožom smestiše

napred, pored vo- zača.

»Odnećemo tvoje stvari tamo gde ćeš stanovati...

ubacićemo ih samo kroz vrata... a onda idemo da ručamo«,

reče Lejn. »Umirem od gladi.« On se nag- nu napred i dade

adresu vozaču.

»O kako je divno što te ponovo vidim!« reče Fre- ni kad

je taksi pošao. »Nedostajao si mi.« Tek što je izgovorila te

reči, postade joj jasno da uopšte ne misli tako. Ponovo

ispunjena osećanjem krivice, ona uze Lejnovu ruku i

čvrsto, s toplinom, uplete svoje prste među njegove.

Posle otprilike jednog sata, njih dvoje su sedeli za

jednim prilično usamljenim stolom kod »Sikle- ra«, u

centru grada, inače vrlo omiljenom restora- nu, naročito

kod intelektualne studentske elite iz koledža - manje-više

istih onih studenata koji su, bilo da su pripadali Jejlu ili

Harvardu, više voleli da svoje devojke izvedu malo dalje

od »Morija« ili »Kronina«. Moglo bi se reći da je »Sikler«

bio jedi- ni restoran u gradu u kome šnicle nisu bile »ovako

debele« - puna dva santimetra od palca do kaži- prsta. Kod

»Siklera« su se mogli dobiti puževi. To je bio restoran u

kome su i student i njegova de- vojka poručivali salatu, ili

su je se, pak, oboje liša- vali zbog belog luka kojim je bila

začinjena. Freni i Lejn su pili martini. Kad su im pre deset-

petnaest minuta doneli piće, Lejn ga je probao, da bi se po-

tom zavalio u stolicu. Bacio je zatim kratak pogled po sobi.

Ovo je učinio uz gotovo opipljivo osećanje zadovoljstva što

se nalazi (bio je siguran da to ni- ko ne može osporiti) na

pravom mestu, sa nesum- njivo zgodnom devojkom -

devojkom koja ne samo da je bilo neobično lepa, već i nešto

više od toga - koja je umela da izbegne jednoličnost

kašmirskih džempera i flanelskih suknji. Freni je primetila

ovaj mali trenutak zadovoljstva kod njega i shvatila ga baš

onako kako treba: ni više ni manje od toga. Ali, po nekom

starom, utvrđenom sporazumu sa svojom psihom, ona

odluči da se oseća krivom što ga je razotkrila, i osudi sebe

da ga ubuduće sluša kao da je naročito udubljena.

Lejn je sad govorio kao što govori neko ko je

monopolisao razgovor čitavih četvrt sata ili više, i koji

zapravo veruje da je baš pogodio ton koji mu

I dozvoljava da bilo šta kaže: »Onako grubo rečeno, I za

njega bi se moglo reći da mu nedostaje testiku- I larnost.

Znaš šta hoću da kažem?« Bio je značajno I nagnut prema

Freni koja ga je prijemčivo slušala, I oslonjen o sto, tako da

mu se martini nalazio izme- I đu laktova.

1 »Šta mu nedostaje?« reče Freni. Ona toliko dugo I ništa

nije rekla, da je morala da se nakašlje kako bi I pročistila

grlo pre nego što progovori.

| Lejn je oklevao. »Muškost«, reče. sy

»Čula sam te prvi put.«

| »U svakom slučaju, to je bio motiv cele stvari, , da tako

kažem - qno što sam pokušao da iznesem na jedan

finiji način«, reče Lejn, pažljivo prateći tok sopstvenog

pričanja. »O, bože. Hoću da kažem... Kunem ti se,

mislio sam da će da prođe potpuno nezapaženo i, kad

sam ga dobio natrag s jednom suludom desetkom na

njemu, velikom dva metra, umalo se nisam

onesvestio.«

Freni se ponovo nakašlja. Očigledno je dosledno

sprovodila svoju odluku da pažljivo sluša.

»Zašto?« upita ona.

Lejn je pomalo zbunjeno pogleda.

»Sta zašto?«

»Zašto si mislio da će da prođe potpuno neza-

paženo?«

»Pa o tome ti i pričam. Baš to i hoću da ti ob- jasnim.

Ovaj dasa, Bragman, je veliki stručnjak za Flobera. Ili

sam bar ja tako mislio.«

»Oh«, reče Freni i nasmeši se. Pijuckala je svoj

martini. »Izvrstan je«, dodade, gledajući u čašu.

»Ođuševljena sam što nije đžin sa nešto malo mar- tinija.

Mrzim kad je sve sam džin.«

Lejn klimnu glavom. »U svakom slučaju, mislim da mi

je taj suludi esej u sobi. Pročitaću ti ga ako budemo imali

vremena u toku ova dva dana.«

»Divno. Baš bih volela da ga čujem.«

Lejn ponovo klimnu glavom. »Nemoj da misliš da sam

rekao nešto što će preokrenuti svet, ili to- me slično.« On

promeni položaj u stolici. »Ali... ne znam...čini mi se da

sam dobro uradio što sam insistirao na tome zašto njega

tako neurotično pri- vlači mot juste. Mislim, u svetlu onoga

što danas znamo. Ne govorim samo o psihoanalizi i svim

tim koještarijama, ali i one svakako pomažu da se stva- ri

jasnije sagledaju. Shvataš šta hoću da kažem? Ja nisam

nikakav frojdovac, ili tome slično, ali preko izvesnih stvari

ne može se preći jednostavno tako što se kaže da su

frojdovske, pa im tek tako pri- kačiš jedno veliko ’F ili

nešto. Mislim da sam u iz- vesnoj meri bio sasvim u pravu

što sam istakao kako nijedan od zaista velikih pisaca -

Tolstoj, Dostojevski, Šekspir, - nisu cedili reči kao cepi-

dlake. Oni su samo pisali. Shvataš me?« Lejn je gledao u

Freni kao da nešto iščekuje. Izgledalo mu je da ga sluša sa

zaista izuzetnom pažnjom. »Hoćeš da pojedeš tu maslinu, ili nećeš?«

Lejn baci kratak pogled na čašu martinija pred sobom,

zatim ponovo pogleda Freni. »Ne«, reče on hladno. »Hoćeš

li ti?«

»Ako ti nećeš«, reče Freni. Po njegovom izrazu lica

videla je da to nije trebalo da pita. Što je još gore, ona više

nije ni želela maslinu, i pitala se za- , Sto li je uopšte i

tražila. Ali, kad joj je Lejn pružio ; 8Voju čašu s martinijem,

nije joj ostalo ništa drugo 'nego da uzme maslinu i naoko je

u slast pojede. ( Zatim uze cigaretu iz Lejnove paklice koja

je ležala na stolu; on joj pripali i istovremeno pripali sebi ;

? jednu.

' Posle prekida zbog masline, za stoiom zavlada •' kraće

ćutanje. Kad ga je prekinuo, Lejn je to učinio , zato što

nije bio čovek koji bi duže vreme bio u | stanju da čuva

neku veliku misao samo za sebe. ji' »Taj dasa Bragman

misli kako bi trebalo da negde objavim svoj esej«,

najednom reče on. »Ipak, ne znam šta da radim.«

Zatim, kao da je najednom po- stao iscrpen - ili bolje

reći, ispražnjen pohlepnošću sveta koji je želeo da se

dočepa plodova njegovog intelekta - on poče da trlja

lice dlanom, odstranju- jući sanjivost iz jednog oka,

pokretom neotesanim ali potpuno nesvesnim. »Hoću

da kažem da svi ti kritički eseji o Floberu i ostalima ne

vrede ni pet para.« Razmišljao je, pomalo zlovoljna

izgleda. »U stvari, ne verujem da je o njemu napisano

išta što bi bilo stvarno značajno, za poslednjih...«

»Govoriš kao pravi sekcijaš. Baš tako.«

»Molim?« upita Lejn, s promišljenom mirnoćom.

»Govoriš kao pravi sekcijaš. Žao mi je što ti to

kažem, ali ti si to. Baš to.«

»Zašto? A kako govore sekcijaši, ako smem da

pitam?«

Freni vide da ga je naljutila, i to ozbiljno, ali u ovom

trenutku, koliko iz zlobe, toliko iz samo- osuđivanja,

ona oseti želju da kaže ono što joj je na srcu. »Pa, ja ne

znam kakvi su oni ovde, ali na

mom fakultetu sekcijaš je osoba koja preuzme đuž- nost u

razredu kada je profesor ođsutan, ili je u nervnoj depresiji,

ili kod zubara, ili tako negde. To je obično diplomirani

student ili tome slično. Kako god bilo, ako vodi, recimo,

tečaj iz ruske književno- sti, on ulazi u košulji sa

zakopčanom kragnom i štraftastom kravatom, i počinje da

sakati Turgenjeva čitavih pola sata. Zatim, kad završi,

kada ti potpu- no ogadi Turgenjeva za sva vremena, počne

da go- vori o Stendalu ili nekom drugom piscu o kome je

pisao svoj diplomski rad. Na mom fakultetu, na od- seku

za engleski jezik, ima oko deset sekcijaščića koji provode

vreme na taj način što ubijaju svetu svaku ljubav prema

književnosti. Tako su briljantni da jedva umeju da otvore

usta - izvini za ovu pro- tivrečnost. Hoću da kažem, ako se

upustiš s njima u diskusiju, sve što mogu da urade to je da

zauzmu strašno blagonaklon stav prema...«

»Ti si danas prava stenica - znaš? Šta ti je, kog đavola?«

Freni naglo otrese pepeo s cigarete i zatim pri~ nese

pepeljaru preko stola, santimetar bliže sebi. »Žao mi je. Ja

sam nemoguća«, reče. »Cele nedelje osećam neku želju da

uništavam. Strašno je to. Uža- sna sam.«

»Tvoje pismo uopšte nije ostavljalo takav utisak«, reče

Lejn.

Freni svečano klimnu glavom. Zagledala se u jednu

malu toplu mrlju sunčeve svetlosti na stol- njaku, koja je

bila veličine žetona za poker. »Morala sam da se

napregnem kako bih ga napisala«, reče.

Lejn zausti da kaže nešto, ali iznenada dođe kel- ner da

odnese prazne čaše od martinija. »Hoćeš li }oš jedan?«

upita on.

Nije dobio odgovor. Freni je s posebnom upor- nošću

zurila u malu sunčevu mrlju, kao da razma- tra mogućnost

da se opruži preko nje.

»Freni«, strpljivo reče Lejn, da bi se pokazao pred

kelnerom. »Da li bi htela još jedan martini, ili nešto

drugo?«

Ona pogleda ka njemu. »Izvini«. Zatim pogleda u

prazne čaše koje je kelner držao u ruci. »Ne. Da. Ne

znam.«

Lejn se nasmeja, gledajući pri tom u kelnera. »Dakle, da

ili ne?« reče on. »Da, molim.« Izgledala je nešto življe.

Kelner se udalji. Lejn ga je posmatrao kako izla- zi iz

sale, a zatim pogleda u Freni. Poluotvorenih usta,

skupljala je pepeo od cigarete po čistoj pepe- Ijari koju je

kelner doneo. Lejn ju je posmatrao sa razdraženošću koja

je sve više rasla. Vrlo verovat- no, on je mrzeo i bojao se

bilo kakvih znakova rav- nodušnosti kod devojke s kojom

se ozbiljno sastajao. U svakom slučaju, mora da ga je

obuzela pomisao kako Frenine mušice vrlo lako mogu da

pokvare ceo kraj nedelje. On se iznenada naže napred i

sta- vi ruke na sto, kao da je, pobogu, želeo da izgladi celu

ovu stvar, ali Freni progovori pre njega. »Da- nas sam

nešto na tri ćoška«, reče. »Ne znam šta mi je.« Ona uhvati

sebe kako gleda Lejna kao da je tuđinac, ili kao da je oglas

koji reklamira neku no- vu marku linoleuma, preko celog

plafona vagona u metrou. Ponovo oseti kako u njoj polako

raste ose- ćanje nedovoljne privrženosti i krivice, koje je iz-

gleda bilo na dnevnom redu pri ovom susretu, te je

reagovala na taj način što je pružila ruku i stavi- la je preko

Lejnove. Gotovo odmah je povukla, da bi uzela cigaretu sa

ivice pepeljare. »Za trenutak, sve će biti u redu«, reče.

»Obećavam ti.« Ona se na- smeši Lejnu - skoro iskreno

ovog puta - i, u tom trenutku, jedan uzvraćen osmeh

mogao bi bar do- nekle da ublaži izvesne događaje koji će

uslediti, ali je Lejn bio obuzet izigravanjem neke vrste nje-

mu svojstvene ravnodušnosti, i odluči da joj ne uzvrati

osmeh. Freni povuče jedan mali dim iz ci- garete. »Da nije

već kasno, i još mnogo štošta«, reče ona, »i da nisam kao

budala odlučila da krenem u osvajanje lovorika, mislim da

bih napustila engle- ski. Ne znam.« Ona otrese pepeo.

»Već mi je do te mere dosta nadriučenjaka i uobraženih

uništa- valaca književnosti, da mi dođe da vrištim.« Ona

pogleda Lejna. »Izvini. Prestaću. Dajem ti reč... Da sam

samo imala tri čiste, ne bih nipošto ponovo došla na

univerzitet ove godine. Ne znam. Sve je to jedna

neverovatna ludost.«

»Bravo. Pa to je sjajno.«

Freni prihvati ovu sarkastičnu primedbu kao da je i

zaslužila. »Izvini«, reče.

»Prestani već da se izvinjavaš, molim te. Ti kao da nisi

čak ni primetila kako namrtvo uopštavaš stvari. Ako bi sad

svi Ijudi na odseku za engleski bili tako veliki uništavaoci,

to bi bilo nešto sasvim drugo...«

Freni ga prekide, ali skoro sasvim nečujno. Preko

njegovog ramena od flanela boje antracita, gledala je

prazno preko sale. »Šta?« upita Lejn.

»Rekla sam da znam. Imaš pravo. Odsutna sam, f i

to je sve. Ne obraćaj pažnju na mene.«

! Ali Lejn nije mogao da napusti raspravu dok ova ne

bude rešena u njegovu korist. »Vraga! Hoću | da kažem«,

reče on, »kako u svim strukama ima / nesposobnih ljudi.

Mislim da je to osnovno. Osta- vimo za trenutak te

proklete sekcijaše.« Gledao je , Freni. »Slušaš li ti mene, ili

šta?«

»Da.«

»Na tvom prokletom odseku za engleski imaš , dva

najbolja čoveka u zemlji. Manlijus. Espozito. Bože, šta bih

dao da su oni ovde. Oni su bar pesni- ci, za ime boga.«

»Nisu«, reče Freni. »To je ono strašno. Hoću da !■ kažem,

nisu pravi pesnici. Oni su samo Ijudi koji pišu pesme koje

svuda objavljuju i unose u sve an- tologije, ali pesnici

nisu.« Ona ućuta, sasvim svesno, i ugasi cigaretu. Od pre

nekoliko minuta izgledalo je f da joj boja iščezava s lica.

Najednom, čak i njen ruž , na usnama postade za nijansu-

dve bleđi, kao da ga je baš sad izbrisala papirnom

maramicom. »Nemoj- mo više o tome«, skoro nečujno reče

ona, gnječeći opušak cigarete u pepeljari. »Ne znam šta mi

je. Pokvariću ceo vikend. Možda ispod moje stolice ima

kapak na podu, pa da iščeznem.«

Kelner vrlo brzo dođe i ode, pošto je pred njih stavio

po martini. Lejn obuhvati dršku čaše prstima

i': t

tankim i dugim, i nekako uvek pred očima. »Nećeš ti ništa

da pokvariš«, tiho reče on. »Želeo bih samo da znam šta je

šta u toj zavrzlami. Hoću da kažem, da li čovek mora da

bude nekakav boemski tip, ili da je mrtav, da bi bio pravi

pesnik? Šta bi ti htela - nekakvog idiota sa kovrdžavom

kosom?«

»Ne. Možemo li da promenimo temu? Molim te. Vrlo

mi je loše, i počinjem da osećam strašnu...«

»Ja bih bio vrlo srećan da promenimo temu - bio bih

oduševljen. Samo mi prvo kaži šta je to pravi pesnik, ako

nemaš ništa protiv. Bio bih ti zahvalan. Stvarno bih bio.«

Visoko na Freninom Čelu pojavi se nekoliko jed- va

primetnih, blistavih kapi znoja. To je moglo da znači da je

odaja pregrejana, da je boli stomak, iii da je martini bio

suviše jak; u svakom slučaju, Lejn kao da ništa nije

primećivao.

»Ja ne znam šta je pravi pesnik. Volela bih kad bi prestao

da govoriš o tome, Lejne. Ozbiljno ti ka- žem. Nekako

čudno se osećam, i ne mogu...«

»U redu, u redu - dobro. Odmori se«, reče Lejn. »Hteo

sam da...«

»Sve što znam, to je ovo«, reče Freni. »Kad je neko

pesnik, onda treba da uradi nešto lepo. Hoću da kažem,

svet od njega očekuje da ostavi nešto le- po za sobom kad

završi stranicu. Oni o kojima ti govoriš ne ostavljaju za

sobom ništa lepo, ama baš ništa. Jedino što neki, koji su

možda nešto bolji, čine, to je što ti, da tako kažem, uđu u

glavu i ta- mo ostave nešto; ali baš zato što to čine, baš zato

što znaju hako da nešto ostave, to onda ne mora da bude

nikakva pesma, za ime sveta. To može da

r’bude neka vrsta strašno upečatljive sintaktičke ba-

lege - izvini za izraz. Kao Manlijus, Espozito i svi iti

nesrećnici.«

Pre nego što je išta rekao, Lejn polako pripali sebi

cigaretu. Zatim reče: »Mislio sam da ti voliš Manlijusa.

Čak mi se čini, ako se dobro sećam, da I si pre otprilike

mesec dana rekla kako je on divan, ■' i kako ti...«

»Meni se on sviđa. Ali već mi je dosta toga da mi se ljudi

samo sviđaju. Neizmerno želim da mo- ,gu da sretnem

nekog koga bih mogla da poštu- j jem... Hoćeš li da me

izviniš za trenutak?« Freni J, se naglo diže, s tašnom u

ruci. Bila je veoma ble- *<ј da. Lejn odgurnu svoju stolicu i

ustade, dok mu ( usta ostađoše malo otvorena. »Šta ti je?«

upita. § »Nije ti dobro? Nešto nije u redu, ili šta?«

I; »Odmah ću se vratiti.«

t Ona napusti salu, ne pitajući nikog ništa, kao da | je

znala kuda treba da pođe, jer je već ranije dola- zila na

ručkove kod »Siklera«.

I’ Pošto je ostao sam za stolom, Lejn je pušio i pio martini

u malim gutljajima, kako bi mu potra- jao dok se Freni ne

vrati. Bilo je jasno da je sreća 1 od pre pola sata, koju je

osećao zbog toga što se *’ nalazi na pravom mestu i sa

pravom devojkom, ili r koja bar tako izgleda, bila sasvim

iščezla. On baci pogled na kaput od striženih rakuna koji

je bio na- 'I krivo prebačen preko naslona Frenine prazne

stolice I; - isti kaput koji ga je uzbudio na stanici zbog

njego- ||; ve posebne prisnosti s njim - i stade da ga

ispituje s vrlo određenim neprijateljstvom. Ko zna zbog

čega, izgledalo je kao da ga nabori na svilenoj po- stavi

kaputa Ijute. On prestade da ga gleda i poče da zuri u

dršku svoje čaše s martinijem, kao čovek koji oseća da ga

neko iz neodređenih razloga pro- goni. Jedno je bilo

sigurno - vikend je zaista ot- počeo užasno loše. Međutim,

on u tom trenutku slučajno pogleda od stola i vide jednog

poznanika kako prolazi salom - jednog svog školskog

druga sa devojkom. Lejn se malo uspravi u stolici i pro-

meni izraz lica. Umesto uznemirenog i nezadovolj- nog

izgleda, on dobi izraz čoveka čija je devojka jednostavno

otišla u toalet i ostavila ga samog, kao što se često događa,

tako da nema šta drugo da radi u međuvremenu nego da

puši i izgleda kao da se, po mogućstvu, prijatno dosađuje.

Kod »Siklera«, toalet za dame bio je gotovo isto toliko

prostran i, na izvestan način, udoban kao trpezarija. Kad je

Freni ušla, u njemu nije bilo ni- koga, pa ni čuvarke. Stajala

je za trenutak na sre- dini popločanog poda, kao da je to

bilo mesto na kome je ugovoren neki sastanak. Sad su joj

po če- lu izbile graške znoja, usta su joj bila opuštena, i bila

je još bleđa nego u trpezariji.

Onda je naglo, hitrim korakom, otišla u najuda- ljeniju i

najneupadljiviju od sedam ili osam kabina

- za koju, srećom, nije bio potreban novac da bi se ušlo u

nju - zatvorila vrata za sobom i, s izvesnom teškoćom,

namakla rezu da bi ih zaključala. Bez nekog očitijeg traga

da se oseća nelagodno na tom neobičnom mestu, ona sede

i čvrsto steže kolena, kao da je htela da joj telo postane još

manje, još zbijenije. Zatim stavi šake vertikalno preko očiju

i jako ih pritisnu, kao u nameri da parališe očni živac

potisne sve slike u prazno crnilo. Iako su drhtali, i

možda baš zbog toga što su drhtali, njeni dugi sti

izgledali su neobično ljupko i lepo. Ostala je la trenutak

u tom ukočenom položaju, sličnom -ložaju ploda u

utrobi - a onda briznu u plač. lakala je čitavih pet

minuta. Plakala je, i ne po- "’šavajud da uguši ono

bučno izražavanje tuge i 'pometenosti, te je puštala

grčevite grlene glasove, ,|Ј£ао histerično dete čiji dah

pokušava da se probije IJcroz delimično zatvoren

poklopac dušnika. Pa ipak, ikad je najzad prestala da

plače, prestala je sasvim, ,bez onog bolnog i teškog

udisanja koje obično pra- | ti snažan izliv bola. Kad se

zaustavila, izgledalo je kao da se u njenoj svesti

odigrala neka značajna promena krajnosti, koja je imala

neposredan, umi- rujući uticaj na njeno telo. Lica

izbrazdana od su- za, ali sasvim bezizrazna, gotovo

prazna, podigla je s poda svoju tašnu, otvorila je i

izvadila iz nje knji- žicu povezanu u zeleno platno boje

graška. Stavila je na krilo - ili bolje, na kolena - i samo

gledala u nju, piljila u nju, kao da je to najpogodnije

mesto na koje bi se mogla staviti ova knjižica. Zatim

uze knjigu, podiže je do visine grudi i pritisnu je uza se

- čvrsto, ali samo za trenutak. Na kraju je ponovo vrati

u tašnu, ustade i izađe iz kabine. Umila je li- ce

hladnom vodom, obrisala se peškirom koji je vi- sio

iznad umivaonika, stavila ruž na usne, očešljala se i

napustila prostoriju.

Dok je prolazila kroz salu, ka stolu za kojim je sedeo

Lejn, izgledala je zaista lepo, kao devojka koja je na

oprezu za vreme velikog studentskog izleta. Kad je

živahno, smešeći se, prišla svojoj sto- lici, Lejn je lagano

ustao, držeći salvetu u levoj ruci.

»Izvini«, reče Freni. »Jesi li možda pomislio da sam

umrla?«

»Nisam mislio da si umrla«, reče Lejn i približi joj

stolicu. »Nisam znao šta ti se, kog đavola, de- silo.« On

zaobiđe sto i pride svojoj stolici. »Znaš da nemamo baš

mnogo vremena.« Seo je. »Kako ti je? Oči su ti malo

krvave.« Gledao ju je još pažlji- vije. »Je Г sad u redu,

ili... ?«

Freni zapali cigaretu. »Sada se odlično osećam.

Nikad u životu nisam bila u ovako dobroj formi. Je- si li

naručio nešto?«

»Čekao sam tebe«, reče Lejn, još uvek je pažlji- vo

posmatrajući. »U čemu je bila stvar? Stomak?«

»Ne. I da i ne. Ne znam«, reče Freni. Gledala je

jelovnik koji je bio na njenom tanjiru i čitala ga, ne

uzimajući ga u ruke. »Ja bih uzela samo sendvič s

piletinom. I možda čašu mleka... Nego, naruči ti šta

želiš. Uzmi puževe, oktopuse, šta god voliš. Okto- pode,

to jest. Ja stvamo uopšte nisam gladna.«

Lejn je pogleda, zatim ispusti tanak i vrlo zna- čajan

oblačić dima prema svom tanjiru. »Ovo će stvarno biti

veseo vikendić«, reče. »Sendvič s pileti- nom, gospode!«

Freni se naljuti. »Nisam gladna, Lejne - izvitii.

O, bože! A sad, molim te, naruči ono što želim, zašto da

ne, i ja ću jesti dok ti jedeš. Ne mogu najednom da

budem gladna samo zato što bi ti tako hteo.«

»U redu, u redu.« Lejn ispruži vrat i privuče pažnju

kelnera. On naruči za Freni sendvič sa pile- tinom i čašu

mleka, a sebi puževe, žablje batake i salatu. Kad je

kelner otišao, on pogleda na svoj

Šni sat i reče: »Uzgred, trebalo bi da između je- n i

četvrt i pola dva budemo u Tenbridžu. Ne ka- ije. Rekao

sam Voliju da ćemo svakako svratiti jedno piće i onda

možda odemo svi zajedno nje- “yim kolima na stadion.

Šta kažeš? Nemaš ništa otiv Volija?« р »Ja čak ne znam

ni ko je on.« f »Srela si ga najmanje dvadeset puta. Voli

Kembl. ;Fobogu! Ako si ga videla jednom, videla si

ga...«

»Oh, sećam se... Slušaj, nemoj da me mrziš za- До što

ne mogu odmah da se setim nekog tvog , drugara.

Pogotovo kad izgleda kao bilo ko drugi, kad govori,

oblači se i ponaša kao bilo ko drugi.« Freni natera sebe

da ućuti. Učinilo joj se da je nepo- dnošljiva i zbog toga

oseti nekakav talas gnušanja prema sebi, koji smesta

izazva kapljice znoja na njenom čelu. Međutim, uprkos

svojoj želji, ona nastavi: »Ne mislim da je on rđav, ili

nešto, nego već pune četiri godine nisam nigde izašla

da ne sretnem razne Volije Kemble. Tačno znam u kom

trenutku će oni biti zanosni, znam kad će početi da

zaista odvratno ogovaraju neku devojku koja spa- va u

vašoj spavaonici, znam kad će me pitati šta sam radila

preko leta, znam kad će da izvuku sto- licu, opkorače je

tako da naslon bude okrenut na- pred i počnu da se

hvališu, strašno, strašno tihim glasom - ili da na isti

način počnu da ređaju ime- na, kao da je to ništa, tek

onako. Postoji jedno ne- pisano pravilo po kome svet iz

određenih društve- nih ili finansijskih krugova može da

ređa imena koliko mu drago, sve dokle god može da

ređa svakakve svinjarije o ličnosti čije je ime izgovore-

no - da je dotični skot, da je ta i ta nezasita u ju- renju za

muškarcima, da sve vreme uzima droge, ili nešto još

gore od toga.« Ona ponovo ućuta. Za trenutak je ostala

mirna, premetala pepeljaru pr- stima i vodila računa da

ne pogleda ka Lejnu, kako ne bi videla izraz na

njegovom licu. »Žao mi je«, reče. »Ne mislim ja baš na

Volija Kembla. Uzimam njega samo kao primer, zato što

si ga ti pomenuo. I zato što on baš liči na nekog ko je

proveo leto u Italiji ili na nekom drugom važnom

mestu.«

»Ako baš hoćeš da znaš, on je prošlog leta bio u

Francuskoj«, reče Lejn. »Znam ja dobro šta ti misliš«,

brzo dodade on, »nego ti si danas krajnje nez...«

»Dobro«, mirno reče Freni. »U Francuskoj.« Uze- la je

cigaretu iz paklice na stolu. »Ne mislim baš na Volija. Za

ime boga, to bi isto tako mogla da bude i neka devojka.

Mislim, da je on devojka - na primer neka iz moje

spavaonice - on bi celog leta slikao dekor za neku

pozorišnu družinu. Ili bi išao biciklom kroz Vels. Ili bi

najmio stan u Nju- jorku i radio za neki časopis ili za

neko oglasno preduzeće. Ja govorim o svima njima. Sve

što bilo ko radi je nekako... ne znam... ne mora da bude

loše, bedno ili glupo. Ali, nekako je sićušno, liše- no

smisla i - da se čovek rastuži. Što je najgore, ako je neko

boem ili tako nešto šašavo, i on se saobražava isto kao i

svi drugi, samo na drugi na- čin.« Ona ućuta.

Odmahnula je glavom. Lice joj je bilo vrlo bledo i u

jednom trenu opipa čelo ru- kom - manje, izgledalo je,

da bi videla da li se znoji, a više da bi proverila, kao da

je sama sebi

, rnajka, ima li groznicu. »Tako se čudno osećam«, reče

ona. »Čini mi se kao da ću da poludim. Mož- da sam

već i luda.«

Lejn ju je gledao sa istinskom zabrinutošću - vi- še

zabrinut nego radoznao. »Bleda si kao smrt. Stvarno si

bleda — je 1’ znaš?« reče.

Freni klimnu glavom. »Sasvim mi je dobro. Biće mi

dobro za neki minut.«

Kada je kelner doneo ono što su naručili, ona reče.

»Oh, tvoji puževi divno izgledaju.« Prinela je cigaretu

usnama, no ona se ugasi. »Šta si uradio sa šibicama?«

upita.

Kad je kelner otišao, Lejn joj zapali cigaretu. »Mnogo

pušiš«, reče. On uze malu viljušku koja se nalazila

pored njegovog tanjira s puževima, ali pre nego što je

počeo da jede ponovo pogleda u Freni. »Zabrinut sam

za tebe. Ozbiljno ti kažem. Šta se to, dođavola, dogodilo

s tobom za posled- nje dve nedelje?«

Freni ga pogleda, zatim istovremeno sleže ra-

menima i odmahnu glavom. »Ništa. Baš ništa«, reče.

»Jedi. Jedi te puževe. Nema ničeg neukusni- jeg od

hladnih puževa.«

»Ti' jedi.«

Freni potvrdno klimnu glavom i pogleda svoj

sendvič sa piletinom. Osetila je neko neodređeno

gađenje i odmah pogledala u stranu i povukla dim iz

cigarete.

»Kako ide s komadom?« upita Lejn i pojede jed- nog

puža. »Ne znam. Ne igram u njemu. Odustala sam.«

»Odustala si?« pogleda je Lejn. »Mislio sam da

obožavaš tu ulogu. Šta se desilo? Da li su je dali nekom

drugom?«

»Ne, nisu. IU ulogu su poverili samo meni. To je ono

strašno. Oh, to je strašno.«

»Pa dobro, šta se desilo? Nisi valjda napustila

pozorišnu sekciju?«

Freni potvrdno klimnu i otpi gutljaj mleka.

Lejn pričeka dok je sažvakao i progutao zalo- gaj, a

onda reče: »Zašto, zaboga? Mislio sam da je to prokleto

pozorište tvoja strast. To je valjda je- dina stvar za koju

si mi rekla da...«

»Prosto sam napustila i to je sve«, reče Freni. »Počelo

je da mi smeta. Počela sam da se osećam kao neki

užasni egocentrik.« Zatim malo razmisli. »Ne znam.

Nekako mi se učinilo da je to znak lošeg ukusa kad

neko želi da igra glavnu ulogu. Mislim, to ja pa ja. Tako

sam mrzela sebe kada bih igrala u nekom komadu i

kada bih se posle toga našla iza kulisa. Uvek to ja koje se

svuda zavlači i stvara osećanje strašne plemenitosti i top-

line. To cmakanje sa svim i svakim, i vrzmanje na sve

strane s tuđom šminkom na licu, i posle toga ono

nastojanje da budeš strašno prirodan i ljuba- zan, kad

prijatelji dođu iza scene da ti čestitaju. Jednostavno sam

mrzela sebe... A najgore od svega je to što sam se uvek

nekako stidela da igram u komadima u kojima sam

igrala. Naročito preko le- ta.« Ona pogleda Lejna. »A

imala sam lepe uloge; zato nemoj tako da me gledaš.

Nije to u pitanju. Nego, jednostavno bih se stidela kad

bi, recimo, neko koga cenim - moja braća, na primer -

došla i slušala me kako izgovaram neke delove uloge.

Imala sam običaj da izvesnim osobama pišem i kažem

im da ne dolaze.« Ona ponovo razmisli. »Izuzev Pidžin

u Vilenjaku, prošlog leta. Hoću da kažem kako je to

moglo da bude stvarno lepo, ali je onaj tikvan koji je

igrao Vilenjaka uništio svo zadovoljstvo koje je čovek

mogao da ima u tom komadu. Bio je tako poetičan -

gospode, kako je samo bio poetičan!«

Lejn je pojeo svoje puževe, i sad je gledao s nemarno

bezizraznim izgledom na licu. »Dobio je strašno dobre

kritike«, reče. »Poslala si mi ih, ako se sećaš.«

Freni uzdahnu. »Dobro, dobro, Lejne. U redu.«

»Ne. Hteo sam da kažem kako već čitavih pola sata

govoriš kao da si ti jedina osoba na svetu ko- ja ima

nekakvog smisla i sposobnosti za kritiku. Ako je

nekoliko najboljih kritičara smatralo da je čovek bio

izvanredan u tom komadu, možda je to i tačno, i možda

se ti varaš. Da li ti je to ikada palo na pamet? Znaš, tada

još nisi dostigla punu zrelost, u trenutku...«

»On je izvanredan, ako govorimo samo o talen- tu. Ali

za ulogu Vilenjaka, glumac bi morao da bude genije.

Могао - to je tako, i šta ja tu mogu«, reče Freni. Ona malo

povi leđa i, neznatno otvo- renih usta, stavi ruku na

glavu. »Tako se čudno osećam, prosto sam kao

ošamućena. Ne znam šta je to sa mnom.«

»Misliš da si ti genije?«

Freni spusti ruku s glave. »O, Lejne, molim te, nemoj

da si takav prema meni.«

»Nisam ja ništa...«

»Jedino što znam, to je da počinjem da se gu- bim«,

reče Freni. »Dosta mi je već toga ja, pa ja, pa ja. Svog

sopstvenog, i bilo čijeg ja. Dosta mi je onih koji žele da

postignu nešto, da se istaknu, da budu interesantni. To je

odvratno - jeste, odvratno. Baš me briga šta drugi kažu.«

Na ove reči Lejn nabra obrve i onda se zavali u

stolicu, kako bi što upečatljivije izneo svoju mi- sao. »Ti

si baš sigurna da se ne bojiš konkuren- cije?« s

promišljenom mirnoćom upita on. »Ja ne znam mnogo o

tome, ali kladim se da bi jedan do- bar psihoanalitičar -

mislim, koji zaista zna stvari

- svakako rekao da...«

»Ja se ne bojim konkurencije. Baš naprotiv. Zar ti to

ne vidiš? Bojim se da baš previše volim da se takmičim -

to je ono što me plaši. Eto zašto sam napustila pozorišnu

sekciju. Prosto zato što sam tako užasno sklona da

prihvatim vrednosti drugih, zato što volim aplauz i da

svet luduje za mnom. A tu nešto nije u redu. Stidim se

toga. Dosta mi je toga. Dozlogrdio mi je taj nedostatak

hrabrosti da budem savršeno niko. Sita sam i sebe i

drugih koji žele da se na neki način istaknu.« Ona ućuta,

naglo uze svoju čašu mleka i prinese je ustima. »Znaia

sam«, reče ona, stavljajući čašu na sto. »To je nešto novo.

Nešto čudno se događa s mojim zubima. Oni cvokoću.

Prekjuče samo što nisam pregrizla čašu. Možda sam

sasvim pošašavila, bu- ljim kao luda, i sama nesvesna

toga.« Kelner dođe i donese Lejnu žablje batake i salatu,

i Freni po- gleda ka njemu. Kelner za uzvrat pogleda u

njen ž netaknuti sendvič s piletinom i upita je ne bi li

mla- I da dama možda želela da naruči nešto drugo. Fre-

' ni mu zahvali i reče da ne bi. »Ja sam samo vrlo /

spora«, reče. Kelner, koji nije bio mlad čovek, kao f da je

za trenutak gledao njeno bledo i vlažno če- lo, a zatim se

pokloni i ode.

»Da li ti je možda potrebna?« iznenada reče Lejn. U ruci

je držao presavijenu belu maramicu. Glas mu je zvučao

prijatno i ljubazno, uprkos ne- f kom izopačenom

nastojanju da mu da prizvuk rav- | nodušnosti. »Zašto? Da li mi je potrebna?«

»Znojiš se. U stvari, ne znojiš se, nego ti je če- $ lo

malo orošeno znojem.«

t »Stvarno? Pa to je strašno! Izvini...« Freni podi- že

tašnu do ivice stola, otvori je i poče da pretu- ; ra po

njoj. »Negde sam stavila papirne maramice.«

»Uzmi, zaboga, moju maramicu! Kakve tu, kog f

đavola, ima razlike?«

i, »Ne... volim tu maramicu i neću da je isprljam I

od znoja«, reče Freni. Njena tašna je bila prepuna. 'j Da

bi bolje videla, ona poče da vadi neke pred- I mete, koje

stavi na stolnjak, levo od netaknutog ■' sendviča. »Tu

su«, reče. Upotrebivši ogledalce iz i pudrijere, ona brzo

i ovlašno obrisa čelo papir- nom maramicom. »Bože,

izgledam kao avet. Kako me ti uopšte podnosiš?«

»Koja je to knjiga?« upita Lejn.

tj’

| Freni bukvalno poskoči. Gledala je u neurednu l malu

gomilu na stolnjaku, koju je sačinjavao sadr-

' зз žaj njene tašne. »Koja knjiga?« reče. »Misliš ova?« Ona uze malu knjigu u platnenom povezu i pono- vo je stavi u tašnu. »Ponela sam je tek da imam nešto za čitanje u vozu.«

»Daj da vidim. Šta je to?«

Izgledalo je da ga Freni nije čula. Ona ponovo otvori

svoju pudrijeru i brzo se pogleda u ogledalu. »Bože

moj«, reče. Zatim pokupi sve - pudrijeru, nov- čanik,

priznanicu za rublje dato na pranje, četkicu za zube,

tubu aspirina, pozlaćenu futrolicu od ru- ža za usne - i

sve ponovo stavi u tašnu. »Ne znam zašto svuda nosim

ovu smešnu futrolicu od ruža«, dodade. »Dobila sam je

od jednog brbljivog mla- dića za rođendan, kada sam

bila na drugoj godini. Mislio je da je to vrlo lep i

nadahnut poklon, i ne- tremice je posmatrao moj izraz

lica dok sam otva- rala paketić. Uporno pokušavam da je

bacim, ali prosto ne mogu to da učinim. Poneću je sa

sobom u grob.« Ona malo razmisli. »Neprekidno mi se

kezio i ponavljao kako ću uvek biti srećna ako je stalno

budem nosila sa sobom.«

Lejn poče da jede žablje batake. »A koja je ono knjiga?

Ili je to možda neka prokleta tajna?« upita.

»Knjižica u mojoj tašni?« reče Freni. Posmatra- la ga

je kako rastavlja dva žablja bataka. Zatim uze cigaretu iz

paklice na stolu i sama je pripali. »Oh, ne znam«, reče.

»To je neka knjižica s naslo- vom Put jednog hodočasnika.«

Za trenutak je posma- trala Lejna kako jede. »Uzela sam

je iz biblioteke. Predavač na tečaju istorije religija, koji

sam odab- rala kao fakultativni u ovom semestru,

pomenuo nam je u svojim predavanjima.« Ona povuče

dim iz pgarete. >>Već nedeljama je držim kod sebe. Sve

za- boravim da je vratim.«

»Ko je to napisao?«

»Ne znam«, ravnodušno reče Freni. »Sigurno ne- ki

ruski seljak.« Produžila je da posmatra Lejna ka- ko jede

žablje batake. »Nigde ne spominje svoje ime. Njegovo

ime ostaje nepoznato u toku cele priče. Samo kaže da je

seljak, da ima trideset tri godine i da mu je jedna ruka

osušena. I da mu je umrla že- na. Sve se događa u

devetnaestom veku.«

Lejn je prešao sa žabljih bataka na salatu. »Je 1’

dobra?« reče. »O čemu se radi?

»Ne znam. Vrlo je neobična. Mislim da je to pr-

venstveno religiozna knjiga. Može se reći da je u

izvesnom smislu strašno fanatična, a opet, s druge

strane, i nije. Počinje time što taj seljak - hodoča- snik -

želi da pronađe šta znači to Što u Svetom pismu piše da

se treba neprestano moliti. Razumeš. Bez prestanka. To

piše u Poslanici Solunjanima ili tamo negde. Tako, on

polazi pešice na put po Ru- siji, tražeći nekog ko može

da mu kaže kako se mo- li bez prestanka, i šta treba

govoriti u tim molitva- ma.« Izgleđalo je da je Freni vrlo

zainteresovana načinom na koji je Lejn čerečio žablje

batake. Dok je govorila, njen pogled je bio prikovan za

njegov tanjir. »On sa sobom nosi samo torbak, pun hle-

ba i soli. Zatim susreće nekog čoveka koji se zove starec

- neku strašno učenu osobu što se tiče vere

- i taj starec mu priča o knjizi koja se zove Filo- kalija.

Ovu knjigu je izgleda pisala grupa strašno učenih

kaluđera koji su na neki način bili poborni- ci ovog

zaista neverovatnog načina molitve.«

»Ne mrdaj!« reče Lejn jednom paru žabljih ba- taka.

»U svakom slučaju, hodočasnik uči kako da se moli

na način koji savetuju ovi mističari... Hoću da kažem, on

je nastojao na tome sve dok se nije usavršio u toj molitvi

i ostalom. Zatim nastavlja da krstari po Rusiji i sreće

razne neobične ljude i govori im kako da se mole na taj

neverovatan na- čin. Eto, to je uglaVnom sadržaj cele

knjige.«

»Neprijatno mi je da kažem, ali ja ću bazditi na beli

luk«, reče Lejn.

»Na svome putu on sreće jedan bračni par, koji volim

više od bilo koje ličnosti iz knjiga na koje sam naišla u

toku celog svog života«, reče Freni. »Ide on tako putem

kroz polje, s torbakom na leđi- ma, kad eto dvoje sićušne

dece koja trče za njim, vičući: ’Dragi prosjačiću! Dragi

prosjačiću! Moraš da dođeš našoj mami. Ona voli

prosjake.' Tako on dolazi kući s decom, a njihova majka,

jedna zaista divna žena, žurno izlazi iz kuće i po svaku

cenu hoće da mu pomogne da skine svoje prljave stare

čizme i da mu spremi šolju čaja. Zatim se otac vraća kući

i, očigledno, on takođe voli prosjake i hodočasnike, pa

svi sednu da zajedno večeraju. I, dok večeraju,

hodočasnik želi da zna ko su sve te gospe koje sede za

stolom, a otac mu kaže kako su sve one sluškinje, ali da

uvek sede i jedu s njim i njegovom ženom za stolom,

zato što su im one se- stre po Hristu.« Freni se iznenada

malo uspravi u stolici, kao da joj je neugodno. »Hoću da

kažem kako mi se dopalo to što hodočasnik želi da zna

ko su sve te gospe.« Posmatrala je Lejna kako pre-

:uje buterom parče hleba. »U svakom slučaju, sle

toga, hodočasnik ostaje da tu prenoći, i onda "i s

ocem do kasno u noć, razgovarajući o tom :inu

neprekidne molitve. Hodočasnik ga uči ka- se treba

moliti bez prestanka. A onda, sutradan |utra, on

krene u druge doživljaje. Sreće razne ’ude - stvarno

mislim da to ispunjava celu knjigu

■ i svima govori kako da se mole na taj poseban ačin.«

? Lejn klimnu glavom. Sekao je viljuškom salatu.

^Nadam se da ćemo imati vremena u toku viken- ;da,

tako da možeš na brzinu da pogledaš onaj 'prokleti esej

o kome sam ti pričao«, reče on. »Ne znam. Možda ništa

od toga neće biti - mislim, da 'U ću pokušati da ga

objavim ili tako nešto - ali Voleo bih da baciš pogled na

njega dok si ovde.«

»I ja bih volela«, reče Freni. Gledala ga je kako

,'premazuje buterom drugo parče hleba. »Možda bi /ti

se dopala ova knjiga«, najednom reče ona. »Mi- ^slim,

tako je jednostavna.«

»Izgleda zanimljiva. Ti nećeš svoj buter, je Г da?«

»Neću, uzmi ga. Ne mogu da ti je pozajmim za- to

što je već prošao rok za vraćanje, ali bi verovat- ',по

mogao da je dobiješ u biblioteci. Sigurna sam da je

imaju.«

»Nisi ni dotakla prokleti sendvič«, iznenada re- ' če

Lejn. »Znaš li?«

Freni pogleda u svoj tanjir kao da su ga sad stavili

pred nju. »Odmah ću ga pojesti«, reče ona. Sedela je za

trenutak nepokretna, držeći u levoj ruci cigaretu koju

nije pušila, dok je desnom ru- kom čvrsto stezala čašu

mleka. »Hoćeš li da čuješ kakav je taj poseban način

molitve o kome mu je starec pričao?« upita. »Prilično je

zanimljivo.«

Lejn preseče poslednji par bataka i potvrdno kli-

mnu glavom. »Svakako«, reče. »Svakako.«

»Dakle, kao što sam ti rekla, hodočasnik - ovaj prosti

seljak - otpočeo je čitavo putovanje da bi pronašao šta

znači to što u Svetom pismu piše da se treba neprestano

moliti. I onda on sreće ovog stareca - nekakvog veoma

učenog čoveka što se tiče vere, o kome sam ti pričala,

onog koji je go-

■ dinama i godinama proučavao Filokaliju.« Freni

najednom ućuta, da bi razmislila i sredila misli. »Dakle,

starec mu najpre govori o Molitvi Isusu. ’Gospode Isuse

Hriste, budi milostiv prema me- ni.’ Mislim, to je ta

molitva. I on mu objašnjava kako su to najbolje reči koje

se mogu izgovoriti u jednoj molitvi. Naročito reč

’milostiv’, zato što je to tako velika reč, i može da znači

mnoge stvari. Mislim, ne mora da znači samo milost.«

Freni pre- stade da govori i ponovo se zamisli. Nije više

gle- dala u Lejnov tanjir, već preko njegovog ramena.

»U svakom slučaju«, nastavi ona, »starec ispriča

hodočasniku da, ako se reči te molitve neprekidno

izgovaraju i ponavljaju - u početku je dovoljno samo

micati usnama - dalje će se molitva razvija- ti sama od

sebe. Nakon kraćeg vremena nešto se dogodi. Ne znam

šta, ali nešto se desi, reči se ujed- nače sa otkucajima

srca onoga koji ih izgovara, i onda se taj stvarno moli

bez prekida. A ovo ima ogroman, mističan uticaj na

čitav čovekov način mišljenja. Mislim, to je, manje-više,

suština ovoga. To se radi da bi se postiglo očišćenje

celokupnog 'načina mišljenja i steklo sasvim novo

shvatanje o .svemu.«

f Lejn je bio završio sa jelom. Sada, kad Freni po- novo

zastade, on se zavali u stolicu, pripali cigaretu / i poče

da posmatra njeno lice. Ona je još uvek ne- 'Određeno

gledala ispred sebe, mimo njegovih rame- ‘ na, te je

izgledalo kao da je jedva svesna njegovog prisustva.

'■ »Ali najlepše u svemu tome je to što kad počneš pa se

moliš, ne moraš Čak ni da veruješ u ono što ('ŽSiniš.

Hoću da kažem, čak i ako si strašno zbunjen ‘Žsbog

čitave stvari, sve je u najboljem redu. Mis- lim, nikoga i

ništa ne vređaš. Drugim rečima, niko ;0d tebe ne traži da

u bilo šta veruješ kad prvi put . jpočneš s molitvom.

Starec kaže da ne moraš čak ni đa misliš o onome što

govoriš. U početku je nužan f samo kvantitet. Zatim,

kasnije, on sam po sebi pre- riazi u kvalitet. Sopstvenom

snagom, ili tako nečim. ,On kaže da svako pominjanje

imena božjeg - bilo kojeg imena - ima neku posebnu,

njemu svojstve- nu moć, koja dejstvuje kada čovek

počne da izgo- vara to ime.«

Lejn je sedeo prilično pogureno, pušio i žmira- vim

očima pažljivo posmatrao Frenino lice. Ono je bilo još

uvek bledo, ali bilo je i bleđe, u nekoliko mahova

otkako su njih dvoje seli kod »Siklera«.

»U stvari, to apsolutno ima smisla«, reče Freni, »jer

sledbenici budističke sekte Nembucu nepresta- no

ponavljaju reči ’namu amida bucu’ - što znači 'slava

Bogu’, ili tako nešto - i događa se ista stvar. Potpuno

ista...«

»Polako. Odahni malo«, prekide je Lejn. »Pre sve- ga,

samo što nisi oprljila prste.«

Freni jedva pogleda svoju levu ruku, bacivši u

pepeljaru opušak cigarete koji je još uvek goreo. »Isto se

događa i u Oblaku nespoznaje. Baš sa rečju 'Bog’. Hoću da

kažem, jednostavno se bez prekida izgovara reč ’Bog’.«

Gledala je pravo u Lejna, otvo- renije nego što je to činila

pre nekoliko minuta. »Mislim, suština je u sledećem: da

li si ikad u svom životu, u neku ruku, čuo išta što bi

moglo tako da te opčini? Nalazim da je vrlo teško reći

ka- ko je to samo obična podudarnost i onda ne misli- ti

više o tome. To je ono što mene toliko opčinju- je.

Najzad, to je ono što je tako strašno...« Prekinula je

rečenicu. Lejn se neprestano klatio na svojoj sto- lici, i

ona vide na njegovom licu izraz - u stvari, uglavnom

dignute obrve - koji joj je bio vrlo dobro poznat. »U

čemu je stvar?« upita ona. »I ti ozbiljno veruješ u sve te priče?«

Freni pruži ruku prema paklici sa cigaretama i uze

jednu. »Nisam rekla ni da verujem ni da ne verujem«,

reče ona, mašivši se za šibice na stolu. »Rekla sam da me

to opčinjuje.« Dopustila je Lej- nu da joj pripali cigaretu.

»Mislim samo da je to strašno čudna podudamost«,

dodade, izbacivši dim, »što se stalno susrećeš sa

ovakvim savetima... Ho- ću da kažem, sa svim tim zaista

učenim i nimalo pritvornim religioznim ljudima koji ti

neprestano govore da će se - ukoliko bez prekida

ponavljaš ime božje - nešto desiti. Možeš ih sresti i u

Indi- ji. Tamo će ti reći da meditiraš o ’Omu’ što je u

stvari jedno te isto, a ishod će biti savršeno isti.

Prema tome, kažem ti da se to ne može jednostav- no

likvidirati putem razuma, a da...«

»I kakav je taj tvoj ishod?« kratko upita Lejn.

»Šta?«

»Mislim, kakav je taj ishod koji treba da usle- di? Iz

sveg tog ujednačavanja otkucaja srca i šta ti ja znam? Da

li se od toga dobija srčana mana? Ne znam da li je tebi

poznato, ali ti bi mogla, ili neko bi mogao da sebi

zaista...«

»Pa ishod je u tome što dođeš dotle da vidiš Boga.

Nešto se dogodi u nekom savršeno netele- snom

predelu srca, u kome prema hinduističkom učenju

boravi Atman, ako si se ikada bavio istori- jom religija...

i onda vidiš Boga. To je sve.« Obu- zeta svojom mišlju,

ona otrese pepeo cigarete van pepeljare. Zatim pokupi

pepeo prstima i stavi ga na pravo mesto. »I nemoj sada

da me pitaš ko je, ili šta je Bog. Mislim, ja čak ne znam ni

da li on postoji. Kad sam bila mala, mislila sam...« Ona

zastade usred rečenice. Kelner je prišao da odne- se

tanjire i da vidi šta će Lejn dalje uzeti. »Hoćeš li nešto slatko, ili kafu?« upita Lejn.

»Ja bih samo popila do kraja mleko, ali ti samo uzmi

šta želiš«, reče Freni. Kelner je baš uzimao njen tanjir na

kome je stajao netaknut sendvič sa piletinom. Nije se

usudila ni da ga pogleda.

Lejn pogleda na svoj ručni sat. »Gospode! Pa mi

nemamo više vremena. Imaćemo sreće ako uopšte

stignemo na utakmicu.« Zatim pogleda u kelnera.

»Molim vas, donesite samo jednu kafu za mene.«

Posmatrao je kelnera kako se udaljava, zatim se na-

gnuo napred, stavivši ruke na sto, potpuno opu- šten,

puna stomaka, očekujući da kafa stigne sva- kog

trenutka, i rekao: »Dakle, zanimljivo je to, svakako. Cela

ta priča... Čini mi se da ti ne osta- vljaš ni najmanje

prostora za najosnovnija psiho- loška razmišljanja.

Mislim, sva ova religiozna isku- stva imaju jednu vrlo

očevidnu psihološku podlogu

- shvataš šta želim da kažem... Ipak, vrlo je zani-

mljivo, ne može se poreći.« On pogleda Freni, i nasmeši

joj se. »Između ostalog, ukoliko sam slu- čajno

zaboravio da ti kažem: volim te. Jesam li to već rekao?«

»Lejne, hoćeš li još jednom da me izviniš za

trenutak?« reče Freni. Ona ustade pre nego što i završi

ovu rečenicu.

Lejn isto tako ustade, polako, netremice gleda- jući u

nju. »Nije ti dobro?« upita. »Da ti nije opet loše ili

nešto?«

»Ne. Samo mi se malo vrti u glavi. Odmah ću se

vratiti.«

Odsečnim korakom ona prođe kroz trpezariju, idući

istim putem kao i ranije. Međutim, kad je stigla do

malog aperitiv-bara, u dnu sale, ona za- stade. Kelner za

šankom, koji je u tom trenutku brisao čašicu za šeri,

pogleda je. Ona se osloni desnom rukom na šank, spusti

glavu, savi je i prinese levu ruku čelu, jedva ga

dodirnuvši pr- stima. Malo je zadrhtala, a onda,

izgubivši svest, pala na pod.

Bilo joj je potrebno skoro pet minuta da bi potpuno

došla sebi. Ležala je na kauču u uprav- nikovoj

kancelariji, a Lejn je sedeo pored nje. Nje- govo lice,

nadneto nad njenim, sada je i samo bi-

lo upadljivo bledo.

»Kako je?« reče on glasom kakvim se govori u

bolnici. »Da li ti je bolje?«

Freni klimnu glavom. Za trenutak zatvori oči da bi

se odbranila od svetla, a onda ih ponovo otvori. »Treba

li da pitam ’gde sam ja to’?« reče. »Gde sam ja to?«

Lejn se nasmeja. »Ti si u upravnikovoj kancelariji.

Svi su se rastrčali da ti nađu amonijak, lekara i sve što

je potrebno da se povratiš. Izgleda da im je po- nestalo

amonijaka. Šalu na stranu, kako se osećaš?«

»Fino. Glupavo, ali fino. Jesam li se odistinski one-

svestila?«

it.

' »Još pitaš! Samo si tresnula na pod«, reče Lejn. f On je

uze za ruku. »Šta misliš, šta ti je bilo? Ho- f'Ću da

kažem, znaš... kad sam s tobom razgovarao telefonom

prošle nedelje... izgledalo je da si zdra- ■: va, da ne

može biti zdravija. Da li si propustila

’/ doručak jutros, ili nešto?« k ■ i

Freni sleže ramenima i pogleda okolo po sobi. »Što

je to neprijatno«, reče. »Da li je neko morao da me nosi

sve dovde?«

»Kelner za šankom mi je pomogao da te pone- I

sem. Doneli smo te, tako reći dovukli. Bez šale,

cprepala si me.«

v Dok ju je Lejn držao za ruku, Freni je gledala !

zamišljeno u tavanicu, ne trepnuvši okom. Zatim ' se

okrete i slobodnom rukom načini pokret kao |i da će

podvrnuti manžetu na Lejnovoj košulji. »Ko- ;k liko je

sati?« upita.

»Nije važno«, reče Lejn. »Nigde ne žurimo.«

»Ti si hteo da ideš na onaj koktel.«

»Neka ide koktel dođavola.«

»Možda je dockan i za utakmicu?« upita Freni.

»Slušaj. Rekao sam ti neka ide sve to dođavola. Sada

ćeš se vratiti u svoju sobu i, kako se ono zva- še... da,

’Plavi persijaneri’... i onda ćeš se odmoriti, to je sada

najvažnije«, reče Lejn. On joj se neznatno približi, saže se

i onda je poljubi. Okrenuo se i po- gledao u vrata, a

zatim opet u Freni. »Ovog popod- neva ćeš se samo

odmarati. Samo to i ništa više.« Za trenutak je milovao

po ruci. »A posle, nakon izve- snog vremena, ako se

budeš dobro odmorila, možda ću se nekako provući do

tebe. Mislim da postoji neko prokleto sporedno

stepenište. Videću ja to.«

Freni nije rekla ni reči. Gledala je u tavanicu.

»Znaš li koliko je već prošlo od tada?« reče Lejn.

»Kad je bio taj petak veče? Tamo negde na početku

prošlog meseca, je Г da?« Oborio je glavu. »Ovako ne

ide. Bukvalno je suviše duga pauza između dva pića.«

On pogleda Freni izbliza. »Da li se zaista bo- lje osećaš?«

Ona potvrdno klimnu glavom i onda je okrete prema

njemu. »Strašno sam žedna, ništa više. Da li bih mogla

da dobijem malo vode? Je li to velika gnjavaža za tebe?«

»Ma hajde, molim te! Da li bih mogao da odem na

trenutak? Znaš šta nameravam?«

Freni odmahnu glavom na drugo pitanje.

»Idem da nađem nekog ko će ti doneti vode. Onda

idem do glavnog kelnera da mu kažem da ne donosi

amonijak... i da mu, usput, platim ra- čun. Zatim ću

pozvati taksi, tako da ne moramo da ga lovimo kad

izađemo odavde. Za to će treba- ti možda malo

vremena, pošto većina kola sada kruži okolo zbog

publike koja ide na utakmicu.« On pusti Freninu ruku i

ustade. »Važi?« upita. »Važi.«

»Dobro. Odmah se vraćam. Nemoj da se kre- ćeš.«

On izađe iz sobe.

Pošto je ostala sama, Freni je mirno ležala i gle- dala u

tavanicu. Usne počeše da joj se miču, izgo- varajući

nejasne reči, i tako i nastaviše.

C>injenice koje slede bez sumnje govore same za sebe,

premda, rekao bih, na jedan malo grublji način nego

što je to obično slučaj kada su u pita- nju činjenice.

Prema tome, radi unošenja ravnote- že, počećemo

onom uvek novom i uzbudljivom omrazom: zvaničnim

piščevim uvodom. Uvod koji ja imam u vidu nije samo

razvučen i podroban preko svih mojih i najpustijih

zamisli, već je uz to i prilično bolno ličan. Ukoliko, uz

malo odgo- varajuće sreće, budem izišao sa njim na

kraj, on- da bi se on po svom učinku mogao uporediti

sa kakvom nasilnom kolektivnom posetom nekoj ma-

šinarnici, sa mnom kao vodičem, obučenim u je- dan

stari jednodelni Jancenov kupaći kostim.

Da bismo odmah došli do najgoreg, ono što ću ja

ovde dati nije u stvari nikakva pripovetka, već vrsta

kućnog filma u prozi, i oni koji su vide-

Ii celokupan materijal ozbiljno su mi preporučili da ni

u kom slučaju ne bi trebalo da se trudim oko planova

za njegovu distribuciju. Razjedinjena grupica ličnosti,

koju imam čast i istovremeno glavobolju da

predstavim, sastoji se od troje sni- mljenih glumaca,

dve žene i jednog muškarca. Go- vorićemo дајрге o

glavnoj ženskoj ulozi, dakle o

■f Л ' '\ \ 49

^ £l (QOO ženi, koja bi, verujem, najviše volela da u malo reči

bude opisana kao slabašan i izveštačen tip. Prema

njoj, stvari bi vrlo lepo ispale da sam se sa- mo malo

više pozabavio jednom scenom u traja- nju od

petnaest do dvadeset minuta, u kojoj ona u nekoliko

navrata izduvava nos. Koliko sam shva- tio, ovu

scenu je trebalo odbaciti. Ona kaže da je odvratno

gledati nekoga ko stalno istresa nos. Dru- ga gospa iz

ovog društva, jedna vitka i ozarena subreta, prigovara

mi što sam je, da tako kažemo, snimio u njenoj staroj

kućnoj haljini. Obe ove le- potice (kako su mi izdaleka

stavile do znanja da bi rado želele da se zovu) nemaju

ništa naročito protiv mojih namera za eksploataciju

filma. I to iz jednog zaista vrlo prostog razloga, iako

moram pomalo da crvenim zbog njega. One iz

iskustva znaju da je dovoljna samo jedna grublja reč

ili pri- govor, pa da ja briznem u plač. Međutim,

muški protagonista mi je stavio najrečitiju primedbu

da se okanem ove produkcije. On lično misli da se

zaplet oslanja na misticizam ili religioznu mistifi-

kaciju... U svakom slučaju, bilo da je jedno ili drugo,

on vrlo jasno izdvaja jedan transcendentni elemenat

koji dolazi do izražaja u ovom filmu, i za koji on kaže

kako se boji da će samo ubrzati, pomeriti unapred,

dan i čas mog profesionalnog pada. Kada se o meni

govori, ljudi već klimaju glavom, i upotrebim li u

svome radu samo još jednom reč »Bog«, sem, razume

se, kao prisnu i zdravu uzrečicu u našem američkom

životu, to će biti shvaćeno kao najgora vrsta

blebetanja i sigu- ran znak moje duševne nemoći. A

ovo je, naravno, dovoljno da zaustavi svakog

normalnog čoveka sa tananim srcem, pogotovo ako je

on i pisac. A ta- ko i biva. Međutim, samo da

zaustavi. Jer neki prigovor, bez obzira kako on rečit

bio, vredan je samo u onoj meri u kojoj je primenljiv.

Činjenica je da ove kućne filmove u prozi proizvodim

još od svoje petnaeste godine. Na jednom mestu u

Veli- kom Getsbiju (koji je bio moj Tom Sojer kada mi je

bilo dvanaest godina), mladi pripovedač primeću- je

kako svi ljudi zamišljaju da imaju jednu od glavnih

vrlina, i onda dalje navodi kako on za se- be misli,

Bog ga za to blagoslovio, da je obdaren čestitošću.

Moja, po mome mišljenju, jeste u to- me što znam

razliku koja postoji između jedne mistične i jedne

ljubavne priča. Priča koju ja nu- dim svojim čitaocima

nije nikakva mistična, ili re- ligiozno-mistična

pripovetka. Ja tvrdim da je to jed- na složena, ili

višestruka Ijubavna priča, i to čista i zamršena.

Sam zaplet, da završimo s ovim, dobrim delom je

plod jednog prilično grešnog zajedničkog napo- ra.

Skoro sve činjenice koje slede (u laganom, mirnom

izlaganju) prethodno su mi iznele, u stra- vično

dugim vremenskim razmacima i, što se me- ne tiče, na

donekle ubitačnim samotnim sedeljka- ma, same tri

ličnosti ovog filma. Nijedna od njih, moram da

kažem, nije pokazala ni najmanji znak dara za

kratkoću pojedinosti ili sažimanje događa- ja. A ovo je

nedostatak, bojim se, koji će biti pri- metan i u ovoj

krajnjoj verziji, namenjenoj publi- ci. Ja, na žalost,

nemam reči izvinjenja za ovo, i samo uporno

pokušavam da objasnim zašto je do toga došlo. Mi

smo, sve četvoro, krvni rođaci, i go- vorimo jednim

ezoteričnim porodičnim jezikom, nekom vrstom

semantičke geometrije u kojoj naj- kraći razmaci

između bilo koje dve tačke čine pun krug.

Još jedno, poslednje obaveštenje: naše porodič- no

prezime je Glas. Za trenutak, videćete jednog mladića,

najmlađeg iz porodice Glasovih, kako či- ta jedno vrlo

dugo pismo (ono će ovde, obećavam, biti preneto od

reči do reči) koje je primio od Ba- dija Glasa, svog

najstarijeg živog brata. Stil kojim je pismo napisano,

kako mi je rečeno, u mnogim

- i to ne slučajnim - tačkama sasvim je nalik na stil, ili

na način izražavanja pri pisanju samog pis- ca ovih

redova, tako da će običan čitalac, bez sum- nje, biti

smesta spreman na preki zaključak kako smo pisac

pisma i ja jedna te ista osoba. Biće od- mah spreman i,

bojim se, trebalo bi da bude. Mi ćemo, ipak, ostaviti

ovog Badija Glasa u trećem li- cu, i to od ovog

trenutka pa nadalje. Bar što se mene tiče, ja ne vidim

zašto bismo mu oduzimali ovu prednost.

U deset i trideset jednoga jutra, u ponedeljak,

novembra 1955, Zui Glas, mladić od dvadeset pet

godina, sedeo je u kadi punoj do vrha i čitao pi- smo

napisano još pre četiri godine. Ovo pismo je izgledalo

kao da nema kraja, bilo je otkucano ma- šinom na

nekoliko stranica žutoga pelira, i on je imao muke da

ga drži rašireno i položeno na dva suva ostrvca od

svojih kolena. S njegove desne strane, jedna cigareta

ovlažena izgleda stajala je na ivici uzidanog

gleđosanog otvora za sapun na kadi, gde je očevidno

dobro gorela, jer je on svaki čas uzimao i povlačio iz

nje dim-dva, ne morajući pri tom da odvaja pogled s

pisma. Pepeo je sve vreme padao u kadu, ili

neposredno, ili niz jednu od stranica pisma. Izgledalo

je da mladić nije bio svestan vašara koji je ovim

pravio, sem što je, re- klo bi se, nekako neodređeno

osećao da toplina vode u kadi počinje da deluje

obezvodnjujuće na njegovo telo. Što je više sedeo

čitajući - ili proči- tavajući - pismo, sve češće i manje

odsutno dizao je nadlanicu da bi obrisao čelo i gornju

usnu.

Kad smo već kod Zuija, bolje da odmah to i

kažemo, mi se suočavamo sa složenim i zamrše- nim,

sa neobičnim i neočekivanim, i na ovom me- stu bilo

bi neophodno dati bar dva odeljka o nje- mu, kakve je

moguće naći u zvaničnim spisima. Pre svega, on je

mladić omanja rasta i izrazito krh- ka tela. Gledan s

leđa - naročito kad bi mu se vi- deli kičmeni pršljenovi

- mogao bi bezmalo proći za jednog od onih jadnih

velegradskih dečaka ko- je svakog leta šalju u

zadužbinska letovališta da bi se podgojili i uhvatili

malo sunca. Izbliza, bilo s lica ili iz profila, bio je

iznenađujuće, čak izrazi- to lep. Njegova najstarija

sestra (koja iz skrom- nosti više voli da ovde bude

pomenuta samo kao stručnjak za pečene pečurke)

zamolila me je da ga opišem kao »plavookog irskog

Jevrejina i izvi- đača iz plemena Mohikanaca koji vam

je umro na rukama za ruletskim stolom u

Montekarlu«. Pre- ma jednom opštijem i svakako

manje uskom gle- distu, njegovo lice bilo je pošteđeno

suvišne, da ne kažemo preobilne lepote, time što mu

je jedno uvo srećom bilo malo veće od drugoga. Ja

Iično gajim mišljenje koje se đosta razlikuje i od prvog

i od drugog. Iznosim da je Zuijevo lice vrlo blizu

savršene lepote. Kao takvo, naravno, ono je bilo

izloženo čitavom nizu razuzdanih i obično privid- no

tačnih sudova, kako je to slučaj sa svim pra- vim

umetničkim delima. Mislim da ostaje samo još da se

kaže kako bi ma koja od stotina opasno- sti koje nam

prete svakoga dana - automobilska nesreća, prehlada,

laž pre doručka - bila u stanju da izobliči i poružni

njegov lepi izgled, i to u to- ku jednog dana ili za tili

čas. Ali ono što se nije moglo umanjiti ili izmeniti, i

što je već izričito bilo nagovešteno, to je neka vrsta

radosti, jedan pravi esprit koji je zračio iz celog

njegovog lica - posebno iz očiju, zbog čega ste često

mogli da se zagledate u njega kao u Harlekinovu

masku, samo što je njegov izraz, s vremena na vreme,

bio mno- go složeniji.

Po svome pozivu Zui je bio glumac, prvak na

televiziji, i to nešto duže od tri godine. Zui je, u stvari,

bio toliko »tražen« (i, prema neodređenim

obaveštenjima dobijenim iz druge ruke, do kojih su

došli njegovi iz kuće, isto toliko lepo plaćen) koliko to

samo može biti jedan prvak na televiziji koji

istovremeno nije i holivudska ili brodvejska zvezda,

sa već stečenim ugledom širom zemlje. Međutim,

mogućno je da bilo koja od ovih dveju tvrdnji, ukoliko

bi ostale neobrazložene, navedu na suviše uprošćene

zaključke u vezi s našom lič- nošću. Stoji činjenica da

je Zui zvanično debitovao u javnosti kao glumac kada

mu je bilo sedam godina. On je bio pretposlednji od

sedmoro braće i sestara - pet dečaka i dve devojčice -

koliko ih је u početku bilo1, koji su, svi odreda, u

1 imala je troje dece. Novembra 1955. putovala je po Evropi sa mužem i svom đecom. Po godinama rođenja, posle Bu-Bu, dolazi- li su blizanci Volt i Vejker. Volt je već nešto više od

odgova- rajućem vremenskom razmaku tokom svog

detinj- Stva, redovno učestvovali na radio-programu,

u dečjoj kviz-emisiji poznatoj pod nazivom »Ovo je

pametno dete!« Razlika u uzrastu od skoro osam-

naest godina, između najstarijeg deteta Glasovih,

Simora, i najmlađeg, Freni, u velikoj meri je po- mogla

porodici da obezbedi sebi neku vrstu dina- stičkog

prava za učestvovanje pred mikrofonom u emisijama

»Pametno dete«, koje su trajale nešto duže od šesnaest

godina - od 1927. pa sve do 1943; dakle, u

vremenskom razmaku koji je spajao eru čarlstona sa

erom bombardera B-17. (Svi ovi podaci su, po mom

mišljenju, u izvesnoj meri va- žni). Uprkos

prazninama u godinama između nji- hovih

pojedinačnih nastupa na programu radija, može se

reći (uz nekoliko, i to zaista nevažnih izu- zetaka) da

su sva deca, njih sedmoro, uspela da preko etera

odgovore na jedan neverovatan broj jezivo-knjiških i

prepredenih pitanja - upućenih od strane slušalaca - s

takvom svežinom i samo- pouzdanjem, jedinstvenim

u analima komercijal- nih programa na radiju. Prijem

od strane publike bio je često topao, i nikada mlak.

Uopšte gledano, slušaoci su se podelili u dva, prilično

uporna ta- bora: one koji su smatrali da su Glasovi

jedna banda nepodnošljivo »pretencioznih« klinaca

koje je trebalo podaviti ili pogušiti još prilikom rođe-

nja, i na one koji su smatrali da su to verodostoj- ni

maloletni mudraci i znalci, sasvim izuzetnog reda,

kome ipak ne treba zavideti. Danas, 1957, kada pišem

deset godina bio mrtav, pošto je poginuo prilikom jedne slučajne eksplozije dok je bio sa okupacionim trupama u Japanu. Vejker, mlađi od njega svega dvanaest minuta, bio je rimokatolički sveštenik, i u novembru 1955. nalazio se u Ekvadoru na nekakvoj konferenciji koju su organizovali jezuiti.

ove redove, još ima onih koji su svo- jevremeno slušali

emisije »Ovo je pametno dete!« i koji se sećaju, sa u

osnovi zaprepašćujućom tač- nošću, mnogih

pojedinačnih nastupa svakog od sedmoro dece. U

istom ovom taboru, koji se pro- ređuje, ali je još uvek

neobično grupaški raspolo- žen, vlada jednodušno

mišljenje da je od sve dece Glasovih, najstariji dečak,

Simor, negde krajem dvadesetih i početkom tridesetih

godina, bio »naj- bolji« za slušanje, zapravo onaj koji

je pružao najviše »zadovoljstva« pri slušanju ovih

emisija. Posle Simora, Zui, najmlađi dečak u porodici,

obično zauzima drugo mesto u ovom redosledu, ili

pak po dopadljivosti. I pošto nas Zui ovde zanima kao

posebna ličnost, mogli bismo dodati da se on, kao

bivši učesnik u programu »Ovo je pametno dete!«, po

jednoj osobenosti dostojnoj da

se zabeleži, isticao između (ili iznad) svoje braće i

sestara. Vrlo često, u toku godina njihovog učes-

tvovanja na radiju, svo sedmoro dece predstavlja-

lo je omiljen plen za onu vrstu dečjih psihologa i

profesionalnih vaspitača koja se posebno interesu- ju za

izuzetno rano sazrelu decu. U ime ovog ple- menitog

cilja, od svih Glasovih, Zui je bio najče- šća žrtva

nezasitih ispitivanja, razgovora i čeprkanja po njegovoj

ličnosti. U velikoj meri, i bez ijednog izuzetka za koji bih

ja znao, sva ova iskustva na očito raznosmernim poljima

kliničke, socijalne i novinarske psihologije vrlo skupo su

ga stajala, kao da su mesta na kojima je bio podvrgavan

ispi- tivanjima bila legla virusnih zaraza ili, naprosto,

vrvela od naših starih poznanika iz sveta mikroba. Na

primer, 1942. (uprkos trajnom neslaganju dvo- jice

njegove starije braće, koji su se u to vreme nalazili u

vojsci), njega je jedna te ista grupa ispi- tivača u Bostonu

podvrgla testovima, i to u pet posebnih navrata. (U

vreme većine ovih testova njemu je bilo dvanaest godina,

i vrlo je moguće da su putovanja vozom - ukupno deset -

bila privlač- na za njega, bar u početku.) Glavni cilj ovih

pet testova, prema kazivanju upućenih, bio je da se

utvrdi i prouči, ako je to moguće, izvor Zuijeve prerane

duhovne moći i mašte. Po završetku pe- tog ispitivanja,

predmet je, u jednom graviranom kovertu, poslat kući u

Njujork, zajedno sa tri-četi- ri aspirina u prilogu, radi

lečenja nazeba koji je na kraju prešao u bronhitis. A

onda, posle šest nede- lja, u jednom međugradskom

telefonskom razgo- voru sa Bostonom, koji je obavljen u

pola dvana- est noću, pri kome se čulo dugo zveckanje

sitnog novca ubačenog u običnu telefonsku govornicu,

ne- kakav nepoznati glas - koji kao da se nije ni trudio da

zvuči preterano smešno - obavestio je gospodi- na i

gospođu Glas da njihov sin Zui, u dvanaestoj godini,

raspolaže rečnikom potpuno jednakim reč- niku Meri

Bejker Edi, samo što ga treba naterati da on taj rečnik i

primenjuje.

Da se vratimo na našu priču: dugo pismo otkuca- no

na pisaćoj mašini, pre četiri godine, koje je Zui uzeo da

ponovo pročita u kadi, ovog ponedeljka uju- tru,

novembra 1955, bilo je očigledno vađeno iz ko- verta i

savijano i presavijano u mnogim skrovitim prilikama

tokom četiri godine, tako da u ovom tre- nutku nije

izgledalo samo potpuno unappetitlich već je bilo i

iscepano na više mesta, uglavnom tamo gde je

presavijano. Autor pisma, kao što je ranije napo- menuto,

bio je najstariji Zuijev živi brat, Badi. Samo pak pismo

bilo je stvarno beskrajno dugo, nategnuto, uputstveno,

tvrdoglavo, prepuno ponavljanja, preba- civanja,

pokroviteljskih popuštanja, neprijatnosti - i, preko svake

mere ispunjeno ljubavlju. Ukratko reče- no, to je bilo baš

jedno od onih pisama koje prima- lac, hteo on to ili ne,

nosi izvesno vreme u zadnjem džepu na pantalonama.

Dakle, pismo koje profesio- nalni pisci vole da prenesu

od reči do reči:

18. marta 1951.

Dragi Zui,

baš sam završio s dešifrovanjem jednog dugog pis- ma

koje sam jutros primio od mame, u kome govori sa- mo o

tebi, o osmehu generala Ajzenhauera, mladićima iz Dejli njusa

koji propadaju kroz otvore za lift, i o to- me kada ću se već

jednom rešiti da odjavim telefon u

Njujorku i uvedem ga ovde daleko od sveta, gde mi je zaista

neophodan. Nema sumnje, mama je jedina žena koja zna da

piše pisma nevidljivim kurzivom. Mila Be- si! Svaka tri

meseca, tačno kao sat, šalje mi pismo od petsto reči u vezi sa

mojim sirotim starim privatnim telefonom i o tome kako je to

glupavo s moje strane što plaćam lepe pare svakog meseca za

nešto čime niko živi ne može da se koristi. A ovo je koješta, jer

kad god se nalazim u gradu, ja uvek satima sedim pored

njega raz- govarajući sa svojim starim prijateljem Jamom,

Bogom Smrti, i privatni telefon je apsolutno neophodan za

ova naša mala ćaskanja. U svakom slučaju, molim te, reci joj

da nisam promenio mišljenje. Ja taj stari telefon vo- lim

strastvenom ljubavlju. On je zapravo jedino lično vlasništvo i

imanje kojim smo Simor i ja raspolagali u celom Besinom

kibucu. Pored toga, za moju unutra- šnju ravnotežu od

životne je važnosti da vidim kako se Simorovo ime svake

godine pojavljuje u prokletom te- lefonskom imeniku. Volim

da u samotnim časovima prelistavam ovaj imenik pod

slovom G. Budi dobar i prenesi ovu poruku umesto mene. Ne

moraš baš od reči do reči, ali ipak na jedan prigodan način.

Zui, budi nežan prema Besi, kad god to možeš. Ovo ti ne

kažem zbog toga što je ona naša majka, već zato što je cna

jedna umorna žena. Činićeš to posle tridesete godine, kad svi

pomalo smekšaju (i ti ćeš možda), ali zato se sada malo više

potrudi. Nije dovoljno da se prema njoj ponašaš sa

zaćorenom grubošću kao neki apaš prema svojoj partnerki na

igranci. Uzgred budi rečeno, ona to shvata, verovao ti to ili

ne. Zaboravljaš da je ona sen- timentalna skoro kao Les.

Ako ostavimo po strani problem oko mog telefona,

poslednje Besino pismo govori isključivo o tebi. Treba da ti

pišem i kažem da je Celi Tvoj Život Pred Tobom i da činiš

Zločin Prema Sebi ako ne doktoriraš pre nego što se potpuno

predaš glumačkom životu. Ne kaže ništa

o tome šta bi više volela da uzmeš, ali ja mislim da će to biti

pre matematika nego grčki, mali moj brljivi knji- ški crve. U

svakom slučaju, čini mi se kako bi ona žele- la da imaš nešto

Sigurno Našta Bi Mogao Da Se Oslo- niš ukoliko, iz ovog ili

onog razloga, tvoja glumačka ka- rijera krene nizbrdo. Možda

je to sasvim tačno, svakako i jeste, ali meni se nekako neće da

izađem sa ovakvim mišljenjem na videlo. Danas je jedan od

onih dana kada sve članove naše porodice, uključivši i sebe,

vidim kroz pogrešni otvor durbina. U stvari, jutros pred

sanduče- tom za poštu,.kada sam ugledao njenu povratnu

adresu na pismu, trebalo mi je dosta vremena da se uopšte se-

tim ko je Besi. A za ovo je postojao i dobar razlog: te- čaj za

složenije književne sastave 24-A natovario me je rukopisima

trideset i osam pripovedaka da se preko ne- delje kod kuće

nosim sa njima. Trideset sedam od njih biće o jednoj

stidljivoj povučenoj lezbijki Holanđanki, iz Pensilvanije,

koja ima Želju da se posveti pisanju. Sve to napisano u

prvom licu, rukom nekog najmljenog raz- vratnika. I to u

dijalektu.

Ti svakako znaš da i pored svih ovih godina koje sam

proveo potucajući se od jednog koledža do dru- gog,

prostituišući ovaj svoj književnički poziv, još uvek nisam

stekao univerzitetsku diplomu. Čini mi se da je to bilo pre

sto godina, ali mislim da su svojevremeno postojala dva

razloga zbog kojih nisam diplomirao. (Mo- lim te lepo, samo

mirno sedi. Ovo je prvi put posle toliko godina kako ti

pišem.) Kao prvo, bio sam pravi snob u koledžu, kako je to

samo jedno bivše Pametno Dete i budući stručnjak od

karijere za engleski mogao biti, i nisam želeo nikakve naučne

stepene koje su na tuce imali razni nedočitani nazovi-literati,

spikeri radi- ja i bezvezni pedagozi. A drugo, Simor je već

imao dok- torat u rukama, u onim godinama u kojima većina

mla- dih Amerikanaca tek izlazi iz srednje škole, i pošto je

već bilo kasno za mene da ga dostižem, rešio sam da dignem

ruke od toga. Naravno, u tvojim godinama sam bio siguran

da nikada neću morati da budem nastav- nik, i da ću, ukoliko

me moja Muza bude napustila, uvek moći da odem negde da

glačam sočiva, kao Buker

Т. Vašington. U svakom slučaju, ipak mislim da ne- mam šta

da žalim zbog svojih akademskih neuspeha. Kada me

spopadnu posebno crni dani, onda kažem se- bi kako bih, da

sam se obezbedio naučnim titularna i stepenima, sada bio

pošteđen nastave na nepotrebnim i očajnim tečajevima kao

što je ovaj za složenije knji- ževne sastave 24-A. Međutim, to

ničemu ne služi. Kar- te su tako raspodeljene (sasvim

pravilno, rekao bih) protiv svih profesionalnih esteta, i nema

nikakve sum- nje da svi mi zaslužujemo ove mračne,

glagoljive smr- ti akademičara koje nas pre ili kasnije čekaju.

Ja ozbiljno mislim da je tvoj slučaj umnogome raz- ličit od

moga. Kako god bilo, ne bih rekao da sam na Besinoj strani.

Ako već tražiš Sigurnost, ili ako to Besi želi tebe radi, tvoja

diploma će ti uvek omogućiti da bar deliš logaritamske

tablice dečacima u bilo kojoj srednjoj školi, i na većini

koledža. S druge strane, tvo- je izvanredno znanje grčkog

neće ti biti baš ni od kak- ve koristi na ma kom većem

univerzitetu, ukoliko nemaš doktorat, pošto mi živimo u

jednom svetu u kome se cene samo veliki akademski šeširi

ili doktorske odore. (Naravno, možeš uvek da se preseliš u

Atinu. Sunčanu staru Atinu.) Ali što više razmišljam o tome,

sve više mislim da ti je dosta diploma. Ako hoćeš da znaš,

činje- nica je, i ja ne mogu da se oslobodim te misli,. da bi se

ti kao glumac mnogo bolje prilagodio pozorišnim das- kama

da te Simor i ja, kad si bio mali, nismo kljukali

Upanišadama, Dijamant Sutrom, Ekartom i svim našim

omiljenim knjigama, pored onog štiva koje ti je bilo pre-

poručeno za domaću lektiru. Po pravilu, jedan glumac trebalo

bi da putuje bez velikog prtljaga. Kad smo bili deca, Simoru i

meni se jednom pružila prilika da bu- demo na nekakvom

divnom ručku sa Džonom Barimu- rom. Taj čovek je bio

pravo čudo od inteligencije i na- bijen znanjima, ali zato nije

bio ni najmanje opterećen bilo kakvim nezgrapnim teretom

previše formalnog obra- zovanja. Kažem ti ovo zbog toga što

sam u toku vikenda razgovarao sa jednim sjajnim

orijentalistom i, jednog tre- nutka, za vreme veoma dubokog

metafizičkog prekida nastalog u razgovoru, rekao mu kako

imam dosta mla- đeg brata koji se jednom našao u neprilici

oko nekakve nesrećne Ijubavne pustolovine prilikom

prevođenja Mun- daka upanišade na starogrčki. (Grohotom se

nasmejao - znaš već kako se orijentalisti smeju.)

Kad bi samo znao koliko me kopka šta će se sa m- bom

desiti kao glumcem. Da si rođeni glumac, to je sigurno. Čak i

naša Besi to zna. A ti i Freni ste, nema sumnje, jedini lepotani

u porodici. Ali gde ćeš glumiti? Jesi li ikad razmišljao o

tome? U fiimovima? Ako to mi- sliš, ja se užasno bojim da će

te, samo li se malo ugojiš, žrtvovati kao bilo kog drugog

mladog glumca, sigurnom holivudskom amalgamu boksera i

mistika, revolveraša i nesrećnog deteta, kauboja i

predstavnika savesti čove- čanstva, itd. Da li ćeš biti

zadovoljan ovim standardnim zamešateljstvom koje donosi

pare'bioskopima? Ili ćeš možda sanjati o nečemu što je više

kosmično - zum Beispiel, da igraš Pjera ili Andreja u

filmovanoj tehni- kolor verziji Rata i mira, sa strašnim ratnim

scenama, bez ikakvih nijansiranja karaktera (koja će biti

izosta- vljena, pod izgovorom da su knjiška i nefotogenična),

sa Anom Manjani u ulozi Nataše (koliko da film bude visoke

klase i časno napravljen) i veličanstvenom pri- godnom

muzikom Dmitrija Popkina, u kojoj će svi mu- škarci kojima

su poverene glavne uloge s vremena na vreme stezati mišiće

na vilicama, da bi pokazali svoju emocionalnu

prenapregnutost, i čija će svetska premije- ra biti u Vinter

Gardenu, pod svetlošću reflektora, dok Molotov, Milton Berl

i guverner Djui budu predstavlja-

li svaku zverku, kako se koja bude pojavila u bioskop- skoj

dvorani. (Pod zverkama, naravno, podrazumevam stare

ljubitelje Tolstoja - senatora Dirksena, Zazu Gabor, Gejlorda

Hauzera, Džordžija Džesela, Čarlsa od Rica.) Kako ti se ovo

čini? Ako se budeš opredelio za pozori- šte, hoćeš li o njemu

gajiti iluzije? Da li si ikad video neku zaista izvanrednu

predstavu, recimo, Višnjika? Ne- moj reći da jesi. Takvu

predstavu niko nije mogao vi- deti. Možda si video

»nadahnute« predstave, »čiste« pred- stave, ali nikad zaista

izvanrednu. Nikad predstavu u kojoj su glumci bili na visini

Čehovljevog talenta; u kojoj su svi koji su na sceni prenosili

svaku njegovu nijansu po nijansu, pojedinost po pojedinost.

Strepim do- zlaboga zbog tebe, Zui. Izvini zbog ovog mog

pesimiz- ma, da ne kažem popovanja. Ali dobro znam koliko

ti mnogo očekuješ od onoga što radiš, mali moj mangu- pe.

Imam već đavolsko iskustvo stečeno u onim prilika- ma kada

sam sedeo do tebe u pozorištu. Vidim te već kako tražiš nešto

od pozorišne umetnosti čega u njoj jednostavno nema. Za

ime boga, pazi šta radiš.

Danas sam sav na tri ćoška. Pored toga što imam svoj

neurotičarski kalendar, danas je i trogodišnjica Simorovog

samoubistva. Da li sam ti ikad ispričao šta se dogodilo kada

sam otišao u Floridu da prenesem njegov leš? U avionu sam

besomučno plakao punih pet sati. S vremena na vreme

nameštao sam zavesu pored prozora tako da me ostali putnici

ne vide - i hvala bogu što niko pored mene nije sedeo. Tek

pet minuta pre spuštanja primetio sam da na sedištima iza

mene ljudi razgovaraju. Jedan ženski glas, sa primetnim na-

glaskom stanovnika iz bostonske četvrti Gornji zaliv i s

Harvardovog trga, rekao je: »...i sutradan ujutru, molim te lepo,

izvukli su pola litra gnoja iz njenog predivnog mladog tela«.

To je sve čega se sećam od njenih reči, ali kada sam pet

minuta docnije izišao iz aviona i vi- deo Ucveljenu Udovicu

kako mi prilazi u punoj crnini nabavljenoj kod Bergdorfa

Gudmena, ja sam na licu imao Pogrešan Izraz. Cerio sam se.

Baš isto kao i da- nas, mada bez ikakvog logičnog razloga.

Potpuno bez- razložno, ubeđen sam da negde u mojoj blizini

- možda u prvoj kući do moje - umire jedan dobar pesnik;

među- tim, isto tako negde u mojoj blizini, nekoj devojci ve-

selo vade pola litra gnoja iz njenog predivnog mladog tela, i

ja ne mogu da se stalno kidam između bola i krajnjeg

oduševljenja.

Prošlog meseca, naš dekan Šiter (pri čijem pomenu imena

Freni obično pada u ushićenje) prišao mi je s onim svojim

ljupkim osmejkom i korbačem u rukama, i sada svakog petka

držim predavanje o zenu i mahaja- na-budizmu, i to

profesorima, njihovim ženama i neko- iicini dubokoumnih

studenata-tlačitelja. A ovo je podvig, nema sumnje, koji će mi

konačno obezbediti katedru za istočnjačku filozofiju u

paklu. Iz svega ovoga proizilazi da sada provodim u koledžu

pet dana nedeljno umesto četiri i, pored rada noću i preko

vikenda, sada tako re- ći nemam više vremena ni za kakva

razmišljanja po sop- stvenom izboru. Kada ti se ovako žalim,

to činim zbog toga što bih na taj način hteo da ti kažem da

brižno razmišljam o tebi i o Freni kada mi se za to pruži pri-

lika, što se ni izdaleka ne dešava onoliko često koliko bih ja

to želeo. U stvari, ono što bih zaista želeo da ti kažem je da

Besino pismo nema skoro nikakve veze sa tim što sam danas

seo da ti pišem, okružen morem pe- peljara. Ona me

bombarduje svake nedelje prevashod- no važnim vestima o

tebi i Freni, i ja nikada ništa ne preduzimam u vezi sa njima;

tako da stvar nije u tome. Razlog što ti pišem je u nečemu što

mi se danas desi-

lo u ovdašnjoj tržnici. (Neću ti pisati o ovome u novom

pasusu. Poštedeću te toga.) Stajao sam za tezgom u me- sari,

čekajući da mi odseku jagnjeće kotlete. Tu je bila i jedna

mlada mama sa svojom devojčicom. Devojčica, valjda je

imala oko četiri godine, bila se u dokoliđ oslo- nila o stakleni

hladnjak na tezgi i buljila u moje neo- brijano lice. Rekao

sam joj da je ona skoro najlepša devojčica koju sam video

čitavog tog dana. To se njoj učinilo sasvim na mestu, i samo

mi je klimnula gla- vom. Rekao sam joj zatim kako sam

ubeđen da ona sigurno ima veliki broj drugova. Opet mi je

na isti na- čin klimnula glavom. Pitao sam je koliko drugova

ima. Digla je uvis dva prsta. »Dva!« rekao sam. »To je veliki

broj drugova. A kako se oni zovu, dušo?« A ona meni,

piskutavim glasićem: »Bobi i Doroti«. Zgrabio sam jag- njeće

kotlete i pobegao. Eto, to je pravi razlog zbog koga ti pišem -

mnogo više nego Besino uporno traže- nje da ti pišem o

doktoratu i glumačkom pozivu. To, i jedna pesmica u haiku-

stilu koju sam našao u hotel- skoj sobi u kojoj se Simor ubio.

Bila je napisana olov- kom na upijaču sa pisaćeg stola:

»Devojčica u avionu/ koja je okretala Iutkinu glavu/ da gleda

u mene.« Sa ove dve stvari u glavi, vraćajući se kolima kući

sa trž- nice, rekao sam sebi da ti posle toliko vremena mogu

da pišem i objasnim zašto smo S. i ja preuzeli na sebe tvoje i

Frenino obrazovanje, od tako malih nogu i tako strogo.

Nikada ti to nismo rečima objasnili, i mislim da je krajnje

vreme da to jedan od nas učini. Međutim, sada nisam siguran

da ću to moći. Devojčica iz mesare je otišla, i nisam baš u

stanju da vidim učtivo lišce lut- ke u avionu. A stari užas

zbog toga što sam profesio- nalni pisac, kao i uobičajeni

smrad reči koji prati to stanje, počinje da me diže sa stolice.

Ipak, čini mi se da je strašno važno pokušati.

Izgledalo je da razlike u uzrastu koje su postojale u

okviru naše porodice nepotrebno i izvitopereno komp- likuju

naše probleme. Ne toliko između S., blizanaca, Bu-Bu i mene,

koliko između vas dvoje - Freni i tebe

- i Simora i mene. Obojica, Simor i ja, bili smo već odrasli - a

on je već davno izišao iz koledža - u vreme kada ste ti i Freni

naučili da čitate. U to vreme nismo ni osećali neku naročitu

potrebu da vam guramo pod nos naše omiljene klasike - bar

ne sa onim zadovolj- stvom koje smo imali kada smo to činili

sa blizancima i Bu-Bu. Znali smo da se jedan rođeni naučnik

ne mo- že držati u neznanju i, u srcu, ja mislim da to nismo ni

želeli; međutim, bili smo nervozni, čak preplašeni, zbog

statistika o visoko obrazovanoj deci i akademskim

starmalima koji su, pošto odrastu, postajali autoriteti u

univerzitetskim prostorijama za odmaranje. I, što je mnogo,

mnogo važnije, Simor je već bio počeo da mis-

li (a ja sam se slagao sa njim, bar u onoj meri u kojoj sam to

mogao da shvatim) kako bi obrazovanje, ma koje vrste,

moglo izgledati isto toliko prijatno, možda i mnogo

prijatnije, kada ne bi uopšte bilo preduzimano kao traženje

znanja već, kako to kaže zen, traženje ne- znanja. Dr Suzuki

kaže na jednom mestu da biti u sta- nju pune svesti - satori -

znači biti sa Bogom pre ne- go što je izrekao: »Neka bude

svetlost«. Simor i ja smo mislili kako bi možda bilo dobro

držati tebe i Freni (bar u granicama naših moći) dalje od ove

svetlosti i svih drugih mnogobrojnih nižih i modernijih

svetlo- snih efekata - umetnosti, nauke, klasika, jezika - sve

dok oboje ne budete bar zametnuli u sebi jedno stanje bića u

kome duh poznaje izvore svake svetlosti. Mislili smo kako bi

bilo vrlo konstruktivno da vam bar (zna- či, ako bismo u

tome bili sprečeni sopstvenim »ograni- čenjima«) kažemo

onoliko koliko mi znamo o ljudima

- svecima, arhatima, bodisatvama, dživanmuktama - koji su

znali nešto ili sve o tom stanju bića. To jest, mi smo želeli da

vas dvoje znate ko su i šta su bili Isus, Gautama, Lao-Ce,

Šankaračarja, Huineng, Šri Ra- makrišna, itd., pre nego što

mnogo, ili bilo šta sazna- te o Homeru i Šekspiru, ili čak o

Blejku i Vitmenu, da ne govorimo o Džordžu Vašingtonu i

njegovoj trešnji, defmiciji šta je to poluostrvo, ili kako se

analiziraju re- čenice. To je, uglavnom, bila suština naše

velike zami- sli. Pored svega ovoga, mislim kako pokušavam

da ti kažem da je meni poznato sa koliko gorčine ti mrziš one

godine u kojima smo S. i ja redovno održavali do- maće

seminare, posebno metafizičke seanse. Nadam se samo da

ćemo jednog dana - po mogućstvu kada bu- demo dibidus

pijani - moći da razgovaramo o ovome. (U međuvremenu,

mogu ti samo reći da ni Simoru ni meni nije u to vreme nikad

ni na pamet palo da će od tebe postati glumac. Bez sumnje,

trebalo je da na to po- mišljamo, ali eto, nismo. Da jesmo,

siguran sam da bi S. pokušao da učini nešto konstruktivno u

vezi sa tim. Mora da negde postoje nekakvi specijalni

pripremni te- čajevi za nirvanu i uputstva koja je Istok

namenio is- ključivo glumcima, i ja mislim da bi ih S. našao.)

Ovaj deo pisma trebalo bi da se završi, ali ja ne mogu da

prestanem sa brbljanjem. Poskočićeš zbog onoga što ću ti

reći, ali moraću da ti kažem. Mislim da znaš kako su moje

namere bile najboije kada sam posle Simorove smrti, s

vremena na vreme, kontrolisao kako se ti i Fre- ni držite. Bilo

ti je osamnaest godina, i o tebi nisam pre- terano brinuo,

mada sam od jednog malog blebetaia iz mojih razreda čuo

kako u spavaonici svog koledža uži- vaš glas dečaka koji voli

da se povuče i meditira po či- tavih deset časova, i to me je

nateralo da se zamislim. Međutim, Freni je u to vreme imala

trinaest godina. Ipak, jednostavno nisam ni prstom mogao da

mrdnem. Bilo me je strah da dođem kući. Nisam se bojao da

će- te oboje, obliveni suzama, zauzeti položaj u sobi i po- četi

da me, jedno po jedno, bombardujete svim knjiga- ma

celokupnog izdanja Istočnjačkih svetih knjiga Maksa Milera.

(Zbog čega bih ja, verovatno, doživeo mazohisti- čko

ushićenje.) Međutim, bojao sam se pitanja (mnogo više nego

optužbi) koja biste mogli da mi postavite. Dobro se sećam,

pustio sam da posle sahrane prođe ce- la godina pre nego što

sam se vratio u Njujork. Posie toga, bilo je prilično lako doći

za rođendane i praznike i, u razumnim granicama, biti pri

tom siguran da će se pitanja uglavnom kretati oko toga kada

mislim da za- vršim svoju poslednju knjigu, jesam li skoro

išao na skijanje, itd. Vas dvoje ste, štaviše, u poslednje dve

go- dine, mnoge vikende proveli kod mene i, mada sino

pričali i pričali, svi smo se složili da ne kažemo ni re- či.

Danas je, u stvari, prvi put što želim da o tome go- vorim. Što

dublje zalazim u ovo prokleto pismo, sve više gubim

hrabrost za izražavanje svojih ubeđenja. Ali kunem ti se da

sam imao malu, savršeno jasnu viziju istine (deo o jagnjećim

kotletima) ovog popodneva, is- tog onog trenutka kada mi je

dete reklo da se njeni drugovi zovu Bobi i Doroti. Simor mi

je jednom priii- kom rekao - i to nigde drugde nego u

autobusu grad- skog saobraćaja - da svako ozbiljno

religiozno izučava- nje mora da dovede do odučavanja od

spoznaje razlika, varljivih razlika, između dečaka i devojčica,

životinja i kamenja, dana i noći, toplote i hladnoće. To me je

u toj mesari tako neočekivano pogodilo da mi se učinilo kako

je to pitanje života ili smrti, te sam jurnuo brzi- nom od sto

kilometara na sat da bih seo i napisao ti pismo. O Bože, kako

sam samo želeo da mi je olovka tamo u tržnici, i da ne moram

da se uzdam u puteve koji vode kući. Ipak, možda je bolje

ovako. Ponekad pomišljam kako si ti oprostio S. potpunije

od svih nas. Vejker mi je jednom rekao nešto vrlo zanimljivo

u ve- zi sa tim - u stvari, ja samo papagajski prenosim ono što

sam od njega čuo. Rekao mi je da si ti jedini od nas ogorčen

zbog Simorovog samoubistva, i uz to jedi- ni koji mu je

zaista oprostio taj čin. Mi ostali, rekao je on, bili smo spolja

neogorčeni, dok mu u sebi nismo opraštali. To je možda sušta

istina. Otkud bih mogao da znam? Jedino što znam je da sam

bio siguran kako imam nešto lepo i uzbudljivo da ti ispričam

- i to sa- mo na jednoj stranici hartije za pisma, sa dvostrukim

proredom - a kad sam došao kući sve je to uglavnom isparilo,

ili potpuno iščezlo, tako da mi ništa drugo ne preostaje nego

da ti popujem. Da ti držim predavanje

0 doktoratima i glumačkom životu. Kako je sve ispalo

zapetljano, kako je sve smešno, i kako bi se i sam Si- mor

osmehivao - i uz to, verovatno, ubedio me, kao i sve nas, da

ne treba na to da mislim.

Dosta. Glumi, Zekari Martine Glase, kad god i gde god želiš, pošto već osećaš da tako mora biti, ali onda bar glumi

svom svojom snagom. Ako budeš napravio bi-

lo šta lepo na pozornici, bilo šta što ne donosi slavu, ali

donosi radosti, bilo šta što prelazi i nadvisuje zah- teve

pozorišne veštine, S. i ja ćemo unajmiti smokinge

1 turbane s dijamantima i svečano doći pred ulaz za glumce s

buketima zevalica. U svakom slučaju, makar to i ne vređelo

mnogo, molim te računaj na moju Ijubav

i podršku, bez obzira kakve nas razdaljine delile.

BADI Као i uvek, kad hoću da budem sveznajući, ja sam

apsurdan; ali bi zato ti, više nego bilo ko drugi, treba- lo da

budeš učtiv prema onom pametnom delu mene koji se samo

nazire u ovom pismu. Pre mnogo godina, u onim najranijim i

najsmušenijim danima književnog šegrtovanja, pročitao sam jednom svoju novu priču na- glas S. i Bu-Bu. Kada sam

završio, Bu-Bu je glasno i jasno (ali gledajući stalno u

Simora) rekla kako je pri- ča »suviše pametna«. S. je

odmahnuo giavom i, smeše- ći se ozareno na mene, rekao da

je bistrina moja neiz- lečiva bolest, moja drvena noga, te da je

vrlo neukusno s moje strane što sam skretao pažnju drugih

na nju. Prema tome, dragi moj Zui, s obzirom da smo oboje

ćopavci, daj da budemo ljubazni jedan prema drugom.

Mnogo te voli, B.

Poslednja stranica, ona odozdo, ovog pisma na-

pisanog pre četiri godine, dobila je mrlje boje kor- dovske

kože i bila je iscepana na dva mesta duž presavijenog

dela. Zui, pošto je pročitao pismo, postupao je sa njim s

izvesnom pažnjom, dok ga je ponovo sređivao po

stranicama. Poravnao je stra- nice o svoja još uvek suva

kolena. Izvio je obrve. Zatim, živahno, kao da je poslednji

put u svom ži- votu pročitao pismo, on ga strpa u

koverat kao šuške u jastuk. Stavio je debelo pismo na rub

ka- de i otpočeo sa njim malu igru. Jednim prstom

gurkao je otežali koverat duž ivice kade, očigied- no

starajući se da ga zadrži u pokretu, a da pri tom ne padne

u vodu.

Posle dobrih pet minuta ove igre, gurnuo je pismo

malo jače, te je morao hitro da ga ščepa. Ovo je okončalo

igru. Držeći u ruci spaseno pismo, on sede niže, dublje u

vodu, i zagnjuri kolena. Minut-dva prazno je zurio u plo-

čice na zidu iznad kraja kade, onda pogledao ka ci- gareti

u otvoru za sapun, uzeo je i, probe radi, dva puta

povukao; međutim, bila se ugasila. Zatim je, uz veliko

pljuskanje vode, ponovo naglo seo i opružio suvu levu

ruku preko kade. Jedan rukopis, otku- can na mašini,

ležao je na prostirci ispred kade, lica okrenuta nagore. On

ga uze, bukvalno ga unevši unutra. Buljio je za trenutak

u njega, a onda uba- cio četiri godine staro pismo između

stranica, tamo gde su držači najčvršće stezali rukopis.

Zatim je raširio rukopis preko svojih sada mokrih kolena,

santimetar ili dva iznad površine vode, i počeo da ga

lista. Kada je došao do devete stranice, savio je rukopis,

kao što se savija časopis, i počeo da ga či- ta ili proučava.

»Rikova« uloga bila je podvučena debelim crta- ma,

izvučenim mekanom olovkom.

TINA (turobno): O, mili, mili moj. Ja ti samo sme- tam, zar

ne, dragi?

RIK: Ne govori to. Da to više nikada nisi rekla, je- si li

razumela?

TINA: Ali to je, ipak, tačno. Ja sam baksuz, užasan

baksuz. Da nije mene, Skot Kinkejd bi te već odavno pre-

mestio u filijalu u Buenos Airesu. Ja sam sve to pok- varila.

(Prilazi prozoru.) Ja sam jedna od malih lisica ko- je kvare

grožđe. Osećam se kao ličnost iz nekog strašno izveštačenog

komada. Što je najlepše, ja uopšte nisam izveštačena. Nisam

ništa. Ja sam jednostavno ja. (Okre- će se.) Oh, Rik, Rik, bojim

se. Šta se to desilo s nama? Kao da više ne mogu da vidim nas.

Tražim, tražim, a nas više nema. Bojim se, bojim se kao neka

devojčica.

(Gleda kroz prozor.) Mrzim ovu kišu. Ponekad vidim sebe kako

ležim mrtva na kiši.

RIK (mirnim glasom): Draga moja, nije li to jedna rečenica

iz romana »Zbogom oružje«?

TINA (okreće se, besna): Izlazi odavde! Napolje! Vu- ci se

odavde pre nego što skočim kroz ovaj prozor. Ču- ješ li šta ti

kažem?

RIK (zagrlivši je): A sad, slušaj ti mene. Ti mala lepa

budalo. Ti drago derle koje voli da dramatizuje svoje...

Zuijevo čitanje prekide glas njegove rnajke - na- metijiv,

kao glas nekog nazovi-pretpostavljenog - obraćajući mu se

iza vrata na kupatilu: »Zui? Jesi li još u kadi?« »Da, još sam u kadi. Zašto?«

»Htela bih da uđem za trenutak. Imam nešto za tebe.« »Za ime božje, majko, ja sam u kadi.«

»Samo za trenutak, molim te. Navuci zavesu za tuš.«

Zui spusti oproštajni pogled na stranicu koju je baš čitao,

zatim sklopi rukopis i baci ga pored kade. »Svemogući bože«,

reče. »Ponekad vidim se- be kako ležim mrtav na kiši.«

Jedna zavesa za tuš od najlona skerletne boje, ukrašena

bledožutim violinskim ključevima i zna- cima za povišavanje

i snižavanje nota, biia je sku- pljena pri donjem delu kade i

zakačena plastičnim alkama za hromiranu šipku, nešto iznad

visine gla- ve. Nagnuvši se napred, Zui se ispruži ka zavesi i

navuče je duž cele kade, zaklonivši se tako od po- gieda.

»U redu. Gospode bože! Ako uiaziš, onda ula- zi«, reče.

Njegov glas nije zvučao nimalo glumački jasno, već je

preterano podrhtavao; zvučao je neu- moljivo kad god

nije bilo posebnog razloga da se kontroliše. Pre mnogo

godina, kada je još bio uče- snik programa »Ovo je

pametno dete!« Zuiju su stalno ponavljali da se drži malo

dalje od mikro- fona.

Vrata se otvorise i gospođa Glas, umereno kru- pna

žena sa mrežom za kosu na glavi, uđe polako u kupatilo.

Njene godine, u svim prilikama, bilo je strašno teško

odrediti, ali kada je na glavi ima- la mrežu za kosu, to je

bilo još teže. Njena ulaže- nja u neku prostoriju bila su

obično za slušanje i za gledanje. »Ne razumem kako

možeš da sediš tako u kadi.« Ona strelovito zatvori vrata

za sobom kao neko ko već godinama vodi rat braneći

svoje potomstvo od promaje posle kupanja. »To nije ni

zdravo«, reče. »Znaš li koliko si već dugo u kadi? Tačno

četrdeset i pet...«

»Nemoj mi reći! Nemoj, Besi, molim te.«

»Kako nemoj, molim ja tebe?«

»Baš tako kako sam ti rekao. Pusti me da živim u

prokletoj iluziji kako tamo napolju nisi stajala brojeći

minute dok se...«

»Niko nije stajao i brojao minute, mladiću«, re- če

gospođa Glas. Bila je već vrlo zaposlena. Une- la je u

kupatilo jedan duguljasti paketić uvijen u belu hartiju i

vezan zlatnom vrpcom. Izgledalo je kao da se u njemu

nalazi neki predmet otprilike veličine Houpovog

dijamanta ili posude za irigaci- ju. Gospođa Glas zažmiri

gledajući ga, i onda po- vuče prstima vrpcu. Pošto čvor

nije hteo da popu- sti, ona pokuša zubima.

Imala je na sebi svoju omiljenu kućnu haljinu

- onu koju je njen sin Badi (koji je bio pisac, i prema

tome, kao što nam je rekao niko drugi do Kafka,

neprijatan čovek) nazivao »mamina uniforma koja

nagoveštava smrt«. Radilo se o jednom pra- starom

japanskom kimonu boje »plave ponoći«, koji je ona preko

dana skoro stalno nosila po ku- ći. Uza sve one

mnogobrojne nabore okultnog iz- gleda, on je pored

ostalog služio i kao ostava za pribor jednog strastvenog

pušača i majstora ama- tera; u dva naknadno dodata

džepa sa strane obič- no su se nalazile dve-tri paklice

cigareta, nekoliko kartončića šibica, jedan šrafciger, čekić

kojim su se mogli vaditi i ekseri, skautska kama koja je

nekad pripadala jednom od njenih sinova, jedna ili dve

glavice za slavine i, pored toga, čitava mala zbirka

zavrtanja, šrafova, šarki i točkića za nožice na name-

štaju - zbog kojih stvarčica je gospođa Glas tiho zveckala

prolazeći kroz mnogobrojne sobe svoga stana. Deset, pa i

više godina, obe njene ćerke su često, premda

bezuspešno, kovale zavere da bace ovaj drevni kimono.

(Njena udata ćerka, Bu-Bu, bila je čak nagovestila da bi

ga, pre nego što ode u korpu za smeće, možda trebalo

dokusuriti ne- kim tupim predmetom.) Bez obzira koliko

je njen izgled u početku bio istočnjački, ova kućna haljina

nije ni za jotu umanjivala jedinstveni i upečatljivi utisak

koji je gospođa Glas, chez elle, ostavljala na izvesnu vrstu

posmatrača. Glasovi su živeli u jed- noj staroj, ali ni

najmanje neotmenoj kući sa sta- novima za izdavanje, u

bloku zgrada između Se- damdesete i Osamdesete ulice

na istočnoj strani, u kojoj su verovatno dve trećine

stanarki, zašlih u godine, imale bunde, i koje ste, kada u

vedra pre- podneva u toku nedelje izađu iz kuće, vrlo

vero- vatno mogii videti kako posle pola sata, ili nešto

više, ulaze ili izlaze iz jednog od liftova kod »Lor- da i

Tejlora«, »Saksa« ili »Bonvita Telera«. U ovoj izrazito

menhetenskoj sredini, gospođa Glas je (sa jednog

nepobitno geačkog stanovišta) pružala pri- lično neviđen

i neprijatan prizor. Na prvi pogled, ona je ostavljala

utisak kao da nikada, ali savrše- no nikada nije izlazila iz

zgrade, ili ukoliko jeste, da je to onda činila ogrnuta crnim

šalom, pošto je krenula negde prema O’Konelovoj ulici

da bi potražila leš jednog od svojih sinova poluirskog,

polujevrejskog porekla, koji su, zbog neke činov- ničke

greške, neposredno pre toga pali izrešetani mecima

»Crno-mrkih«.*

Podozrivim glasom, Zui najednom upita: »Maj- ko?

Šta radiš tamo, za ime boga?«

Gospođa Glas je već bila odrešila paket i sada je čitala

uputstvo štampano sitnim slovima na po- leđini jedne

kartonske kutije od zubne paste. »Mo- lim te, ćuti«, reče

ona pomalo odsutnim glasom i priđe ormančiću za

lekove, pričvršćenom na zidu iznad umivaonika.

Otvorila je vratanca s ogledalom i prešla pogledom po

pretrpanim policama - ili, bolje rečeno, odmerila ih okom

stručnjaka - kao

’ Irski naziv' za britanske trupe krajem prvog svetskog rata, i docnije do 1921, u Irskoj - godinama koje su prethodile stvaranju nezavisne Republike Irske. O’Konelova ulica je glavna ulica u Da- blinu, svojevremeno poprište uličnih borbi. Prev.

neko ko strastveno čuva sadržinu ormančića za le- kove.

Pred njom, u nečuveno raskošnom poretku, stajala je

čitava vojska, da tako kažemo, zlatnih far- maceutskih

proizvoda, kao i nešto tehnički manje odredivih

koještarija. Na policama su bili poređani jod, živin

hromat, kapsule vitamina, niti za čišće- nje zuba, aspirin,

anasin, buferin, argirol, masterol, eks-Iaks,

magnezijumovo mleko, soli za jetru, as- pergum, dva

žileta, jedan nožić za brijanje marke »šik«, dve tube paste

za brijanje, jedna isprelomlje- na i polupocepana slika

nekakve debele šarene ma- čke koja spava na stepeništu

ispred vrata, tri češlja, dve četke za kosu, teglica

Vajldrutovog brilijantina, bočica Fičove vodice za

odstranjivanje peruti, kuti- jica bez nalepnice sa

supozitorijima glicerina, Vikso- ve kapljice za nos,

Viksova mast za utrljavanje, šest toaletnih sapuna, tri

iskorišćene karte za jednu mu- zičku komediju iz 1946.

godine (Zovite me, gospodine), tuba pomade za skidanje

dlaka, kutija papirnih ma- ramica marke »klineks«, dve

morske školjke, jedan odbir na izgled upotrebljenog

šmirgl-papira, dve teglice krema za skidanje šminke, tri

para makaza, naprstak, jedan plavi staklenac bez šara

(poznat me- đu klikerašima, bar između 1920. i 1930.

godine, kao »čistaljka«), krem za skupljanje proširenih

pora, jedna pinceta, kutijica od zlatnog ženskog ručnog

sata bez kaišića, kutija sode-bikarbone, devojački

internatski prsten sa izrezanim oniksom, bočica »stopeta«

i, verovali ili ne, čitav niz drugih stvari. Gospođa Glas se

žustro maši, uze nekakav predmet sa poličice i baci ga u

korpu za otpatke. Stvarčica pade uz tupi metalni zvuk.

»Staviću ti ovde malo ove paste za zube o kojoj svi

pričaju čuda«, najavi novima za izdavanje, u bloku

zgrada između Se- damdesete i Osamdesete ulice na

istočnoj strani, u kojoj su verovatno dve trećine stanarki,

zašlih u godine, imale bunde, i koje ste, kada u vedra

pre- podneva u toku nedelje izađu iz kuće, vrlo vero-

vatno mogli videti kako posle pola sata, iii nešto više,

ulaze ili izlaze iz jednog od liftova kod »Lor- da i

Tejlora«, »Saksa« ili »Bonvita Telera«. U ovoj izrazito

menhetenskoj sredini, gospođa Glas je (sa jednog

nepobitno geačkog stanovišta) pružala pri- lično neviđen

i neprijatan prizor. Na prvi pogled, ona je ostavljala

utisak kao da nikada, ali savrše- no nikada nije izlazila iz

zgrade, ili ukoliko jeste, da je to onda činila ogrnuta crnim

šalom, pošto je krenula negde prema O'Konelovoj ulici

da bi potražila leš jednog od svojih sinova poluirskog,

polujevrejskog porekla, koji su, zbog neke činov- ničke

greške, neposredno pre toga pali izrešetani mecima

»Crno-mrkih«.*

Podozrivim glasom, Zui najednom upita: »Maj- ko?

Šta radiš tamo, za ime boga?«

Gospođa Glas je već bila odrešila paket i sada je čitala

uputstvo štampano sitnim slovima na po- leđini jedne

kartonske kutije od zubne paste. »Mo- lim te, ćuti«, reče

ona pomalo odsutnim glasom i priđe ormančiću za

lekove, pričvršćenom na zidu iznad umivaonika.

Otvorila je vratanca s ogledalom i prešla pogledom po

pretrpanim policama - ili, bolje rečeno, odmerila ih okom

stručnjaka - kao

‘ Irski naziv za britanske trupe krajem prvog svetskog rata, i docnije do 1921, u Irskoj - godinama koje su prethodile stvaranju nezavisne Republike Irske. O’Konelova ulica je glavna ulica U Da- blinu, svojevremeno poprište uličnih borbi. Prev.

neko ko strastveno čuva sadržinu ormančića za le- kove.

Pred njom, u nečuveno raskošnom poretku, stajala je

čitava vojska, da tako kažemo, zlatnih far- maceutskih

proizvoda, kao i nešto tehnički manje odredivih

koještarija. Na policama su bili poređani jod, živin

hromat, kapsule vitamina, niti za čišće- nje zuba, aspirin,

anasin, buferin, argirol, masterol, eks-laks,

magnezijumovo mleko, soli za jetru, as- pergum, dva

žileta, jedan nožić za brijanje marke »šik«, dve tube paste

za brijanje, jedna isprelomlje- na i polupocepana slika

nekakve debele šarene ma- čke koja spava na stepeništu

ispred vrata, tri češlja, dve četke za kosu, teglica

Vajldrutovog brilijantina, bočica Fičove vodice za

odstranjivanje peruti, kuti- jica bez nalepnice sa

supozitorijima glicerina, Vikso- ve kapljice za nos,

Viksova mast za utrljavanje, šest toaletnih sapuna, tri

iskorišćene karte za jednu mu- zičku komediju iz 1946.

godine (Zovite me, gospodine), tuba pomade za skidanje

dlaka, kutija papirnih ma- ramica marke »klineks«, dve

morske školjke, jedan odbir na izgled upotrebljenog

šmirgl-papira, dve teglice krema za skidanje šminke, tri

para makaza, naprstak, jedan plavi staklenac bez šara

(poznat me- đu klikerašima, bar između 1920. i 1930.

godine, kao »čistaljka«), krem za skupljanje proširenih

pora, jedna pinceta, kutijica od zlatnog ženskog ručnog

sata bez kaišića, kutija sode-bikarbone, devojački

internatski prsten sa izrezanim oniksom, bočica »stopeta«

i, verovali ili ne, čitav niz drugih stvari. Gospođa Glas se

žustro maši, uze nekakav predmet sa poličice i baci ga u

korpu za otpatke. Stvarčica pade uz tupi metalni zvuk.

»Staviću ti ovde malo ove paste za zube o kojoj svi

pričaju čuda«, najavi ona, ne okrećući se i postaravši se

da ispuni reč. »Hoću da jednorn, prestaneš da

upotrebljavaš taj glu- pavi prašak. Skinuće ti svu tu

divnu gleđ sa zuba. Imaš divne zube. Mogao bi bar da

ih...«

»Ko to kaže?« Iza zavese za tuš doprlo je uzbuđe- no

komešanje vode. »Ko ti je to, dođavola, kazao da će mi

prašak skinuti svu divnu gleđ sa zuba?«

»Ja kažem.«

Gospođa Glas pogleda još jednom svoju baštu u

ormančiću. »Molim te da je upotrebiš.« Ispruže- nim

prstima, ona ovlaš ćušnu jednu neotvorenu kutiju soli za

jetru kako bi je poravnala sa ostalim zimzelenima, zatim

zatvori ormančić i odvrnu sla- vinu s hladnom vodom.

»Htela bih da znam ko to pere ruke u umivaoniku i

potom ga ne ispere kako treba«, ljutito reče ona. »U našoj

porodici žive ko- bajagi samo odrasli.«

Ona pojača mlaz vode i, u tren oka, ali propi- sno,

opra umivaonik jednom rukom. »Ti verovatno još uvek

nisi razgovarao sa svojom sestricom«, re- če i okrete se

prema zavesi za tuš.

»Ne. Još nisam razgovarao sa svojom sestricom. Kako

bi bilo da sad ispariš iz kupatila?«

»A zašto nisi razgovarao?« uporno je žapitkiva- la

gospođa Glas. »Ja mislim da to nije lepo, Zui. Mislim da

to uopšte nije lepo od tebe. Ja sam te lepo molila da ideš i

vidiš da li nešto...«

»Pre svega, Besi, ustao sam tek pre sat vreme- na. A

onda, razgovarao sam sinoć sa njom, puna dva časa, i

moje je iskreno ubeđenje da ona ne želi da razgovara niti

s tobom niti sa mnom. I na kraju, ako ne izađeš iz ovog

prokletog kupatila, ja ću da zapalim ovaj užas od zavese.

To ti ozbiljno kažem, Besi.«

Negde na sredini iznošenja ovih obrazloženja i pretnji,

gospođa Glas je sela i prestala da ga sluša. »Ponekad bih

mogla da umlatim ovog Badija što nema telefon«, reče.

»To je tako besmisleno. Kako li samo može jedan odrastao

čovek da tako živi... niti telefon, niti bilo šta? Niko ne

namerava da re- meti njegov mir, ako već to želi, ali nije

potrebno da zbog toga živi kao nekakav pustinjak.« Ona

se ljutito pomeri na stolici i prekrsti noge. »Gospode

bože, to čak nije ni smotreno s njegove strane! Za- misli

samo da slomi nogu ili tako nešto. Tamo u tim

šumetinama. To mi uopšte ne izlazi iz glave: samo o tome

mislim.«

»Misliš, je Г? A o čemu to misliš? O tome ka- ko bi

mogao da slomi nogu, ili što nema telefon kad tebi

ustreba?«

»Mislim i brinem i o jednom i o drugom, mla- diću,

ako baš hoćeš da znaš.«

»Pa... nemoj! Nemoj da gubiš vreme. Baš si lu- da,

Besi. Zašto si tako luda? Ti, pobogu, znaš Ba- dija. Kad bi

se zatekao trideset kilometara duboko u šumi, s obe noge

slomljene, i sa prokletom stre- lom koja mu viri iz leđa, taj

bi se dovukao u svoju pećinu samo da vidi da se neko

nije uvukao unu- tra da proba njegove kaljače dok je bio

napolju.«

Iza zavese se začu kratak i prijatan, premda pomalo

avetinjski smeh. »Možeš mi verovati na reč. Njemu je

suviše stalo do tog njegovog šu- gavog mira da bi tek

tako umro u bilo kakvoj šumi.«

»Niko nije spomenuo nikakvo umiranje«, reče go-

spođa Glas. Bez ikakve potrebe, ona malo popravi svoju

mrežu za kosu. »Pokušavala sam celog bogo- vetnog jutra

da dobijem telefonom one ljude što žive tamo na putu

pored njega. Neće čak ni slu- šalicu da dignu. Kad tako

ne možeš da ga dobiješ, to ti je da čovek prosto pobesni.

Koliko sam ga samo puta molila da odjavi onaj glupavi

telefon iz svoje i Simorove stare sobe. To nije čak ni nor-

malno. Kad nešto zaista iskrsne, i kad mu je neko baš

potreban... To je da čovek pobesni. Pokušala sam sinoć

dva puta, i četiri puta jut...«

»Ma šta ti to pričaš' o ’bešnjenju’? Pre svega, zašto bi

neki ljudi koje mi ne znamo trebalo da čuče tamo i čekaju

naša naređenja?«

»Niko ne kaže da neko treba da čuči i čeka na- ša

naređenja, Zui. Nemoj, molim te, da budeš ta- ko drzak.

Ako baš hoćeš da znaš, ja sam u velikoj brizi zbog tog

deteta. I, mislim da bi Badiju tre- balo ispričati celu stvar.

Ako baš hoćeš da znaš, mislim da mi on nikada ne bi

oprostio ako ga ne bih na vreme obavestila kada je ovako

nešto u pi- tanju.«

»Pa dobro, onda! Što ne pozoveš njegov koledž,

umesto što uznemiravaš njegove susede? U ovo doba

dana on ionako nije u svojoj pećini - to je tebi vrlo dobro

poznato.«

»Ljubazno te molim da spustiš malo taj svoj ton,

mladiću. Niko nije gluv. Ako baš hoćeš da znaš, ja sam

zvala koledž. Iskustvo me je već naučilo da to ničemu ne

vodi. Oni samo ostave poruku na njegov sto, a ja mislim

da on čak i ne proviruje u svoju radnu sobu.« Ne ustajući,

celom težinom te- la, gospoda Glas se najednom naže

napred i uze nešto s vrha korpe za prljavo rublje. »Imaš li

ča- rapinku za trljanje tamo?« upita.

»Kaže se ’frotir-rukavica’ a ne ’čarapinka’, i mo- ja je

jedina želja, proklet da sam, da me ostaviš samog u

kupatilu, Besi. To mi je jedina i krajnje prosta želja. Da

sam želeo da ovamo bane svaka debela irska ruža koja

prođe pored kupatila, ja bih ti to već rekao. A sad, hajde.

Izlazi!«

»Zui«, strpljivo reče gospođa Glas. »Ja držim u rukama

jednu čistu čarapinku. Hoćeš li je ili ne- ćeš? Molim te,

odgovori mi: da ili ne.«

»O, Gospode! Da. Da. Da. Želim je više od bi-

lo čega drugog na svetu. Baci je ovamo.«

»Neću je baciti tamo, već ću ti je dodati. U ovoj kući

sve se nešto baca.« Gospođa Glas usta- de, načini tri

koraka prema zavesi za tuš i pričeka da se ruka bez tela

pruži za frotir-rukavicu.

»Hvala ti do neba. A sad se čisti odavde, mo- lim te.

Već sam izgubio pet kila zbog tebe.«

»Nije ni čudo! Sediš u toj kadi dok maltene ne

pomodriš u licu, a onda... Šta je ovo?« S velikim

interesovanjem, gospođa Glas se saže i uze ruko- pis koji

je Zui čitao pre nego što je ona ušla u kupatilo. »Je li ovo

onaj novi scenario koji ti je poslao gospodin Lesejdž?«

upita ona. »Na podu?« Nije dobila odgovor. Bilo je to kao

da je Eva pita- la Kaina da Ii to njegova divna nova

motika Ieži napolju na kiši. »Mora se priznati, ovo je

pravo mesto da čovek ostavi jedan rukopis.« Ona prerie-

se rukopis do prozora i pažljivo ga stavi na radija- tor.

Dobro ga je zagledala odozgo, kao da ispituje koliko se

ovlažio. Zavesa na oprugu bila je spušte- na na prozoru -

Zui je sve vreme u kadi čitao po- red svetla tri sijalice

ugrađene na tavanici - ali snop jutarnjeg sveda provlačio

se ispod zavese i pa- dao na naslovnu stranicu rukopisa.

Gospođa Glas iskrivi glavu na jednu stranu, da bi bolje

pročita- la naslov, istovremeno izvadivši paketić

dugačkih cigareta iz džepa na kimonu.

»Srce je jesenji lovac«, naglas pročita ona, razvu- čenim

glasom. »Neobična li naslova!«

Odgovor iza zavese za tuš je malo zadocnio, ali je zato

zazvučao oduševljenim tonom. »Sta, šta? Kakav je to

naslov?«

Gospođa Glas je već bila na oprezu. Vratila se natrag i

ponovo sela na stolicu, s upaljenom ciga- retom u ruci.

»Rekla sam, neobičan. Nisam rekla ni cfivan, niti šta

drugo, nego samo...«

»Aaa, tu li je zec! Treba ustati pre zore ako čo- vek

ima nameru da bilo šta od vrednosti prokri- jumčari od

tvog pogleda, Besi, curo moja. Znaš li ti šta je tvoje srce,

Besi? Da li bi volela da čuješ šta je tvoje srce? Tvoje je srce,

Besi, jesenja gara- ža. Kako ti se to sviđa kao naslov, a?

Gospode bože, toliki svet - toliki neobavešteni svet - misli

da su Simor i Badi jedini ljudi od pera u ovoj po- rodici.

Kad mislim, kad za trenutak sednem i poč- nem da

razmišljam o tananoj prozi, i o garažama, onda

odbacujem svaki dan svog...«

»U redu, u redu, mladiću«, reče gospođa Glas. Bilo

kakav da je bio njen ukus u odnosu na na- slove

televizijskih komada, ili uopšte njen smisao za estetiku, u

njenim očima blesnu plamičak - ni- šta jače od plamička,

ali ipak plamičak - probirač- kog, premda i posuvraćenog

zadovoljstva zbog kavgadžijskog stila njenog najmlađeg

sina, jedinog lepotana među svom braćom. U trenutku,

ona iz- meni izraz sveopšteg umora i, uglavnom,

posebne brige, koji je imala na licu kada je ušla u kupa-

tilo. Ipak, skoro istog trenutka bila je opet u od-

brambenom stavu: »Pitaš kakav je naslov? Pa jeste

neobičan, i to vrlo neobičan. Ti! Ti misliš da ništa na

ovom svetu ne bi moglo biti neobično ili div- no! Nikad

nisam čula od tebe...«

»Šta? Ko to misli? Šta je to divno, a ja mislim da nije?«

Iza zavese za tuš dopre tiho talasanje kao da je neko

nestašno morsko prase počelo na- jednom da se igra.

»Slušaj, Debela, nije me uop- šte briga šta ti kažeš o mojoj

rasnoj pripadnosti, mojim ubeđenjima ili veri, ali nemoj

mi reći da nisam osetljiv na lepotu. To je moja Ahilova

peta, i nemoj to gubiti iz vida. Meni je sve divno. Poka- ži

mi jedan plameni zalazak sunca i ja sam, po- bogu,

gotov. Pokaži mi bilo šta. Petra Pana, ako hoćeš. Kad se

daje Petar Pan, ja izlijem čitav po- top suza još pre nego

što se zavesa digne. A ti se usuđuješ da dođeš i da mi

kažeš kako...«

»Oh, ućuti«, odsutno reče gospođa Glas. Ona snažno

uzdahnu. A zatim, zabrinuta izraza, dubo- ko uvuče dim

cigarete i, ispuštajući ga kroz nos, reče - ili još bolje,

suknu: »O, kad bih bar znala šta da radim sa tim

detetom!« Zatim duboko uz- dahnu: »Ja više ne mogu.«

Ona uputi jedan rend- genski pogled kroz zavesu za tuš.

»Niko od vas nije ni od kakve pomoći. Ali niko pod

milim bo- gom! Otac neće čak ni da razgovara o nečemu

ovakvom. To i sam znaš! I on je zabrinut, naravno

- znam ja taj izraz na njegovom licu - ali on na- prosto

neće da se suoči sa bilo čim.« Usta gos- pođe Glas se

skupiše. »Otkako ga ja znam, on se nikada nije suočio sa

bilo čim. Misli da će sve što je neobično ili neprijatno

odleteti čim bude pustio radio i neki kreten bude počeo

da peva.«

Iz Zuijevog skrovišta dopre gromoglasan smeh. On se

jedva razlikovao od njegovog uobičajenog grohotnog

smeha, ali razlike je bilo.

»Pa baš je tako!« uporno je nastavljala gospođa Glas,

premda nimalo veselo. Ona se pomeri na- pred na stolici.

»Hoćeš li da ti kažem šta stvarno mislim?« upita.

»Hoćeš?«

»Besi, za ime sveta! Ti ćeš mi to i onako reći, prema

tome, kakve ima veze da li ću...«

»Ja stvarno mislim... ovo ti ozbiljno kažem... ja stvarno

mislim kako on stalno očekuje da sve vas ponovo čuje na

radiju. Ovo ti sasvim ozbiljno ka- žem.«

Gospođa Glas još jednom duboko uzdahnu. »Sva- ki

put kad vaš otac pusti radio, ja stvarno mislim ka- ko

očekuje da će naići na emisiju ’Ovo je pametno dete!’ i

čuti sve vas, jedno dete za drugim, kako pono- vo

odgovarate na pitanja.« Ona stisnu usne i priče- ka,

sasvim nesvesno, da postigne što jači utisak. »I to sve

vas«, reče, i najednom se malo ispravi. »Ovde

podrazumevam i Simora i Volta.« Ona povuče hitar ali

ogroman dim iz cigarete. »On potpuno živi u pro- šlosti.

Ali potpuno. On tako reći i ne gleda televiziju, ukoliko ti

nisi na programu. I nemoj da se smeješ, Zui. To uopšte

nije smešno.«

»Ko se, za ime boga, smeje?«

»Dakle, tačno je! On uopšte nema pojma šta se

zapravo dešava sa Freni. Uopšte nema pojma! Si- noć,

odmah posle vesti u jedanaest časova, šta misliš da me je

pitao? Da li bi Freni želela man- darinu! Dete leži tamo

satima isplakujući oči ka- žeš li joj samo ’bu’, i mrmlja u

sebi bog bi ga znao šta, a tvoj otac pita da li bi želela

mandarinu. E, lepo sam tog trenutka mogla da ga ubijem.

Idući put kada mi...« Gospođa Glas prekide rečenicu i

zagleda se u zavesu za tuš. »Šta ti je toliko sme- šno?«

upita.

»Ništa. Ništa, ništa, ništa. Volim mandarine. U redu,

ko ti još nije ni od kakve pomoći? Ja. Les. Badi. Ko još?

Izlij mi svoje jade, Besi. Nemoj da ćutiš. To ti je naša

porodična muka i nevolja... mi suviše potiskujemo stvari

u sebe.«

»O, nemoj misliti da si preterano zabavan, mla- diću«,

reče gospođa Glas. Zaćutala je za trenutak, kako bi

dovela u red jedan čuperak koji joj je iz- virio ispod

lastiša na mreži za kosu. »Oh, kad bih nekako mogla da

dozovem Badija preko onog glu- pavog telefona, samo na

nekoliko minuta. On bi jedini trebalo da zna sve u vezi s

ovom smešnom petljavinom.« Sa očevidno kivnim

izrazom na licu, ona je za trenutak nešto razmišljala.

»Tako ti je to, kad nešto krene nizbrdo, onda sve ode

dođa- vola.« Otresla je pepeo cigarete u levu savijenu

šaku. »Bu-Bu se neće vratiti sve do desetog. Vejke- ru ne

bih smela ništa ni da kažem, čak i kada bih znala kako da

ga ulovim. Ja u životu nisam videla ovakvu porodicu.

Ozbiljno ti kažem. Svi ste vi tako inte/igentni, sva moja

deca, ali niko od vas nije u stanju da mi pomogne kada

mi je pomoć zaista potrebna. Niko pod milim bogom.

Već mi je po- malo muka od...«

»O kakvoj to pomoći pričaš, za ime sveta? Ka- kva ti je

to pomoć potrebna? Šta bi ti to želela da ti pomognemo,

Besi? Hoćeš li možda da se uvu- čemo u Freni i počnemo

da živimo njen život ume- sto nje?«

»Sad prestani! Niko nije rekao da bi trebalo da neko

preuzme njen život na sebe. Ja bih jednos- tavno želela da

neko ode do ove naše dnevne sobe i izvidi šta se dešava -

to bih ja želela. Želela bih samo da znam kada to dete

namerava da se vrati u koledž i završi započetu godinu.

Da znam kada će se jednom rešiti da stavi u usta nešto

koliko- toliko /imnljivo. Otkako se vratila kući, još od su-

bote uveče, ništa nije okusila - ali ni mrvicu! Poku- šala

sam - pre nepunih pola sata - da je nateram da uzme

malo pileće čorbe. Uzela je samo dve ka- šike, i to je sve.

Sve što sam joj juče dala da po- jede, sve je povratila.«

Glas gospođe Glas zastade kako bi se, da tako kažemo,

iznova napunio: »Re- kla mi je da će docnije možda

pojesti sendvič sa sirom. Htela bih da znam šta znači to

jedenje sen- dviča sa sirom? Ako sam dobro razumela,

ona je uglavnom ceo semestar proživela jedući samo sen-

dviče sa sirom i pijući koka-kolu. Zar time danas hrane

devojke po koledžima? Međutim, znam samo jedno. Što

se mene tiče, ja sigurno neću hraniti jedno do te mere

islabelo dete hranom koja nije čak ni...«

»Tako je Besi! Pileća čorba ili ništa. To znači znati šta

treba. Ako je već rešila da doživi nervni slom, onda bar

možemo da joj ne dozvolimo da ga iskusi u miru i tišini,

zar ne?«

»Molim te, ne budi tako drzak, mali moj... Da

bezobraznih li usta! Ako baš hoćeš da znaš, ube- đena

sam da u celoj ovoj komediji hrana koju ovo dete uzima

ima i* te kako veze sa njenim stanjem. Još dok je bila

mala, tom detetu je neko morao da sedi na glavi kako bi

je naterao da uzme malo povrća ili bilo šta što će joj činiti

dobro. Mislio ti šta ti je volja - čovek ne sme tako iz

godine u godinu da zlostavlja svoje telo.«

»Ti si savršeno u pravu. Savršeno si u pravu. Ne-

verovatno je kako si u stanju da odmah shvatiš samu srž

problema. To ti je da se čovek naježi... Gospode, ti me

nadahnjuješ. Potpaljuješ maštu u meni, Besi. Znaš li ti šta

činiš? Jesi li svesna toga šta si učinila? Ti si na celu ovu

prokletu stvar ba- cila jedno novo svetlo, dala joj novi,

biblijski vid. Ja sam u koledžu pisao četiri seminarska

rada o raspeću - u stvari pet radova - i svaki od njih me

je tako reći dovodio do ludila, jer sam osećao da nešto u

njima nedostaje. Sada mi je jasno u čemu je bila stvar.

Sada vidim Hrista u potpuno drukči- jem svetlu. Vidim sav

njegov nezdravi fanatizam. Svu njegovu grubost prema

onim divnim, konzerva- tivnim farisejima koji redovno

plaćaju svoj porez. O, pa to je prosto uzbudljivo! Na svoj

jednostav- ni, neposredni, zatucani način, pružila si mi

ključ za razumevanje celog Novog zaveta, Besi. Pogrešna

ishrana! Hristos je živeo od sendviča sa sirom i ko- ka-

kole. Prema svemu onome što nam je poznato, on je

verovatno hranio ma...«

»E sad dosta«, prekide ga gospođa Glas, svojim

mirnim, ali pretećim glasom. »O, kako bih ti na- bila krpu

u ta tvoja usta!«

»E, pa šta ćeš. Ja samo pokušavam da vodim jedan

pristojan razgovor, kakav već valja voditi u jednom

kupatilu.«

»Tako si smešan. O, stvarno si smešan! Vidiš, ja

slučajno ne razmišljam o tvojoj sestrici na isti način kao o

gospodu Bogu. Možda sam pomalo čudna, ali eto, ja

tako. Slučajno ne vidim nikakve veze između gospoda

Boga i jedne umorne i iscr- pene devojčice koja čita sijaset

verskih knjiga i slične stvari! Ti svakako poznaješ svoju

sestru is- to koliko i ja - ili bi bar trebalo da je poznaješ.

Ona je tako strašno podložna utiscima, i takva je oduvek

bila. A tebi je to vrlo dobro poznato!«

Za trenutak, u kupatilu je vladao čudan mir.

»Majko? Jesi li još tu? Imam stravičan osećaj da i dalje

sediš i pušiš pet cigareta odjednom. jesam

li u pravu?« Čekao je, ali gospođa Glas ništa ne

odgovori. »Ne želim da sediš tu, Besi. Hteo bih da iziđem

iz ove proklete kade... Besi? Čuješ li ti mene?«

»Čujem, čujem«, reče gospođa Glas. Novi talas

zabrinutosti pređe njenim licem. »Odnela je onog

šašavog Blumberga na kauč«, reče, jogunasto se

ispravivši u stolici. »To čak nije ni zdravo.« Ona snažno

uzdahnu. Već nekoliko minuta držala je pe- рео od

cigarete u levoj šaci. A onda, ne dižući se sasvim sa

stolice, otrese ga u korpu za otpatke. »Ne znam šta bi

trebalo da radim«, izjavi. »Jednostavno mi nije jasno, pa

to ti je. Cela kuća se prevrnula tumbe. Moleri su skoro

gotovi sa njenom sobom, i odmah posle ručka sigurno će

hteti da počnu sa dnevnom sobom. Ne znam da li treba

da je budim, ili šta da uradim. Nije tako reći ni trenula

okom. Jednostavno nisam više pametna. Znaš li ti koliko

mi već vremena nije bilo dozvoljeno da doveđem molere u

ovu kuću? Skoro dvade...«

»Moleri! A, sad mi je tek sinulo! Potpuno sam

zaboravio na njih. Čuj, zašto ih nisi dovela ova- mo?

Ovde ima mesta koliko hoćeš. Šta Ii će ti lju- di misliti,

kakav sam ja to domaćin kad ih ne po- zivam da uđu

ovamo dok sam još u ka...«

»Miruj malo, mladiću. Nešto razmišljam.«

Kao u znak poslušnosti, Zui najednom poče da se trlja

frotir-rukavicom. Jedno kraće vreme, tiho trljanje je bilo

jedini zvuk koji se mogao čuti u kupatilu. Sedeći na dva-

tri metra od zavese za tuš, gospođa Glas se zagledala u

plavu prostirku ispred kade. Cigareta joj je dogorela do

samog kraja, i ona je držala vrhovima prstiju desne ruke.

Sasvim određeno, način na koji je držala cigaretu slao je

u neku vrstu literarnog pakla onaj prvi, snažni (i dalje

nimalo oslabljen) utisak kako joj nevidljivi dablinski šal

prekriva ramena. Njeni pr- sti nisu bili samo izvanredno

dugi i izvajani - kao sto bi se moglo, vrlo uopšteno

govoreći, očekivati kada je u pitanju jedna osrednje puna

žena - već ih je, u samoj stvari, odlikovalo i izvesno

kraljev- sko podrhtavanje; ruke neke svrgnute balkanske

kraljice ili povučene đvorske miljenice verovatno su

mogle podrhtavati na tako otmen način. A ovo nije bila i

jedina protivrečnost sa motivom crnog dablinskog šala.

Postojala je tu i zapanjujuća či- njenica u vezi sa nogama

Besi Glas, koje su bile savršene, bez obzira na strogost

kriterijuma. Bile su to noge svojevremeno nadaleko

priznate i po- znate lepotice, jedne mjuzikholske subrete i

bale- rine, i to balerine vrlo lakih pokreta. U ovom času,

dok je sedela zureći u prostirku, one su bile pre- krštene,

leva preko desne, a stara papuča od bele baršunaste

tkanine izgledala je kao da će svakog trenutka pasti s

isturene noge. Stopala su bila ne- obično mala, gležnjevi

još uvek vitki, a listovi, što je možda bilo još čudnije, i

sada čvrsti; na njima, očevidno, nikada nije bilo

proširenih vena.

Uzdah, mnogo đublji od uobičajenih - koji kao da je

predstavljao sam deo njene životne snage - najednom

dopre iz grudi gospođe Glas. Ona usta- de i prinese

cigaretu do umivaonika, pusti preko nje hladnu vodu,

onda baci ugašeni opušak u kor- pu za otpatke i ponovo

sede na stolicu. Magični izgled poniranja u misli kojim se

obavila, ostao je netaknut, kao da se uopšte nije ni

pokretala sa svog mesta.

»Ja izlazim kroz tri sekunde, Besi! To ti blago-

vremeno kažem. Nemoj da baš do kraja isproba- vamo

strpljenje, dušice.«

Gospođa Glas, koja je ponovo počela da zuri u plavu

prostirku ispred kade, odsutno klimnu gla- vom na ovu

»blagovremenu« opomenu. U ovom trenutku (a ovo

kažemo ne samo reda radi), da je kojim slučajem video

njeno lice, a naročito njene oči, Zui bi možda osetio

snažnu potrebu, prola- znu ili ne, da opozove, nekako

preokrene ili iz- meni veći deo svojih rečenica u

razgovoru koji se između njih vodio - ne bi li ih tako

ublažio ili umekšao. S druge strane, možda se ova

potreba ne bi ni javila. U 1955. godini, pročitati sa lica go-

spođe Glas, a posebno iz njenih ogromnih plavih očiju

bilo kakav jasan izraz, bio je posao koga se trebalo

pribojavati. Dok su svojevremeno, pre sve- ga nekoliko

godina, same njene oči bile dovoljne da otkriju (bilo

svetu, bilo prostirkama u kupatilu) kako su njena dva

sina mrtva, jedan zbog toga što se sam ubio (njen

miljenik, njen najsloženije na- dareni, njen najbolji sin), a

drugi zbog toga što je poginuo u Drugom svetskom ratu

(njen jedini za- ista veseli sin) - dok je svojevremeno sam

njen pogled bio dovoljan da ispriča ove činjenice, tako

rečito i, naoko, sa takvom ljubavlju za pojedino- sti, da ni

njen muž niti iko od odrasle preživele dece nije bio u

stanju da ga izdrži, pa makar i za delić trenutka, sada, u

1955, ona je bila kadra da primeni ovaj isti strašni keltski

dar kako bi sme- sta nagovestila, obično pred ulazom u

stan, da dečak koji raznosi robu iz radnje nije na vreme

doneo jagnjeći but za večeru, ili pak da je brak neke bog

te pita koje holivudske zvezdice krenuo nizbrdo.

Odsečnim pokretom, gospođa Glas pripali no- vu

dugačku cigaretu, dobro povuče dim i zatim us- tade,

ispuštajući ga. »Vratiću se za trenutak«, reče. Ova njena

rečenica zazvuča naivno, kao neko obe- ćanje. »Molim te,

stani na tu prostirku kada budeš izašao iz kade«, dodade.

»Zato sam je tu i stavila.« Ona izađe iz kupatila,

smotreno zatvorivši vrata za sobom.

Ovo izlaženje ispade pomalo kao da je »Kvin Meri«,

pošto je danima stajala u pomoćnom doku, isplovila,

recimo, iz Volden Ponda, isto onako ne- nadno i čudno

kao što je u njega i uplovila. Iza zavese za tuš, Zui zatvori

oči za nekoliko trenuta- ka, kao da je njegova nemoćna

barkica ostala pre- puštena na milost i nemilost brazdi

broda koji je otplovio. Onda je povukao zavesu i

zagledao se u zatvorena vrata. Taj teški pogled, u stvari,

nije iz- ražavao nikakvo olakšanje. To je, pre svega, bio

pogled - a ovo nije nikakav paradoks - nekoga ko voli mir

i povučenost i, pošto je taj mir narušen, ne odobrava baš

sasvim činjenicu što se narušilac najednom digao i otišao,

eto tako, kao da ništa nije bilo.

Nakon nepunih pet minuta, Zui, kose vlažne ali

začešljane, stajao je bos pred umivaonikom, u gaćicama

od tamnosivog gabardena bez pojasa, sa peškirom za lice

prebačenim preko golih leđa. Uobičajeni ritual pred

brijanje bio je već obavljen. Zastori na prozorima bili su

dopola podignuti, vra- ta na kupatilu odškrinuta kako bi

se para povukla i razmaglila ogledala, dok je cigareta bila

pripalje- na, nekoliko dimova povučeno, i onda stavljena

nadohvat ruke, na staklenu pločicu ispod orman- čića za

lekove sa ogledalom. U ovom trenutku, Zui je baš završio

sa istiskivanjem paste za brija- nje na vrh četkice. Ne

gledajući, spustio je tubu s kremom negde na gleđosani

umivaonik, pri tom је i ne zatvorivši. Škripeći dlanom,

prešao je ne- koliko puta preko ogledala na ormančiću za

leko- ve i tako očistio skoro celu zamagljenu površinu.

Zatim je počeo da sapuni lice. Njegova tehnika

sapunjanja bila je prilično neobična, premda po duhu

istovetna sa samim njegovim načinom brija- nja. To će

reći, ako je gledao u ogledalo dok se sa- punio, on nije

pratio pogledom kretanje četke, već je umesto toga zurio

pravo u svoje oči, kao da su one nekakva neutralna

teritorija, ničija zemlja za- hvaćena privatnim ratom

protiv samozaljublje- nosti, protiv koje se borio još od

svoje sedme ili osme godine. Sada, u dvadeset i petoj, ovo

malo ratno lukavstvo možda je već odavno bilo uglav-

nom refleksivno, kao i kod nekog ovejanog igrača

bezbola koji na terenu lupka palicom po klincima na

kopačkama i kad treba i kad ne treba. Isto ta- ko,

nekoliko minuta ranije, dok se češljao, on je to činio vrlo

malo se ispomažući ogledalom. Još i pre ovoga, njemu je

pošlo za rukom da se obriše pred velikim ogledalom,

tako reći i ne gledajući u njega.

Bio je tek završio sa sapunjanjem Iica kad se njegova

mati najednom pojavi u ogledalu pred ko- jim je

nameravao da započne brijanje. Stajala je pred vratima,

na nekoliko koraka od njega, s jed- nom rukom na kvaki

- savršena slika lažne neod- lučnosti koja se koleba hoće

li napraviti još jedan korak u prostoriju.

»Ah! Kakvo prijatno i divno iznenađenje!« reče Zui u

ogledalo. »Uđi, uđi!« On se glasno nasme- ja, ili zareža, a

onda otvori ormančić sa lekovima, vadeći iz njega

masinicu za brijanje.

Zamišljeno, gospođa Glas priđe: »Zui...«, reče, »nešto

sam mislila.« Njeno uobičajeno mesto bilo je upravo s

leve Zuijeve strane. Ona se pripremi da sedne.

»Nemoj da sedaš! Čekaj prethodno da te osmo- trim«,

reče Zui. Izlaženje iz kade, oblačenje gaćica i češljanje

očevidno su ga oraspoložili. »Ne dešava se baš često da

posetioci zalaze u ovu našu malu kapelu, a kada navrate,

onda bar pokušavamo da ih što bolje sme...«

»Budi malo miran«, reče gospođa Glas sigurnim

glasom, posadivši se na stolicu, i prebacivši nogu preko

noge. »Nešto sam mislila. Smatraš li ti da bi imalo smisla

pokušati da nekako pronađemo Vejkera? Ja, lično, ne

verujem, ali šta ti misliš? Ja mislim da je ovom detetu

potreban dobar psihija- tar, a ne sveštenik ili neko drugi.

Međutim, mož- da se i varam.«

»A, ne. Ne, ne. Ništa se ti ne varas. Meni nije poznato

da si se ti ikada varala, Besi. Tvoj svet činjenica je uvek

lažan ili naduvan, ali se ti nika- da ne varaš - ne, ne.«

Oraspoložen, Zui pokvasi mašinicu i poče da se brije.

»Zui, ja te lepo pitam - i molim te, sada pre- stani s tim

svojim zavitlavanjem. Misliš li ili ne misliš da bi trebalo

da potražim Vejkera? Mogla bih da pozovem onog

biskupa Penšoa, ili kako se već ono zvaše, i on bi mi

možda mogao reći ku- da da pošaljem Vejkeru telegram,

ako je još uvek na nekom glupavom brodu.« Gospođa

Glas se pru- ži i privuče sebi metalnu korpu za otpatke,

upotre- bivši je zatim kao pepeljaru za otresanje cigarete

s kojom je ušla u kupatilo. »Pitala sam Freni da li bi

volela da govori sa njim telefonom«, reče. »Ako samo

uspem da ga nađem.«

Hitrim pokretom Zui ispra mašinicu. »Šta je ona na to

rekla?« upita.

Gospođa Glas se namesti bolje na svom sedi- štu,

pomerivši se malo udesno. »Ona kaže da ne želi da

razgovara ni sa kim.«

»Ah! Ali mi to znamo bolje od nje. Zar ne? Nećemo

tek tako pasivno primiti njeno jasno od- bijanje. Zar ne?«

»Ako već hoćeš da znaš, mladiću, ja ne name- ravam

da primam zdravo za gotovo nikakav od- govor od ovog

deteta, bar što se tiče današnjeg dana«, reče gospođa

Glas, uspravivši se. Onda se obrati nasapunjanom

Zuijevom profilu: »Kada imaš posla sa jednom devojkom

koja sedi u sobi, plače i mrmlja nešto sebi u bradu, i to

čitavih četrdeset i osam časova, onda od nje svakako

nećeš tražiti nikakve odgovore.«

Ništa ne uzvrativši na ove njene reči, Zui na- stavi da

se brije.

»Molim te, odgovori na moje pitanje. Misliš li ti ili ne

misliš da bi trebalo da pokušam da stu- pim u vezu sa

Vejkerom? Iskreno da ti kažem, ja se toga pribojavam. Bio

on sveštenik ili ne - tako je osećajan. Kažem li mu samo

kako izgleda da će kiša, njemu se oči već napune

suzama.«

Vragolast izraz koji se pojavi u njegovim očima kada

ču ovu primedbu, Zui odgleda u samom og- ledalu. »Još

uvek ima nade za tebe, Besi«, reče.

»Ра, ако već ne mogu da dobijem Badija tele- fonom,

a ti nećeš da mi pomogneš, onda nešto moram sama da

preduzmem«, reče gospođa Glas. Sedela je duže vreme,

pušeći, s izgledom vrlo uz- nemirene žene. A onda

produži: »Da je u pitanju nešto prevashodno katoličke

prirode, ili tome sli- čno, možda bih i sama bila u stanju

da joj pomo- gnem. Nisam baš sve zaboravila. Ali nijedno

od moje dece nije podignuto u katoličkom duhu, i ja

zbilja ne vidim...«

Zui je prekide. »Ti grešiš«, reče, okrenuvši na-

sapunjano lice prema njoj. »Grešiš. Sasvim si na

pogresnom putu. Rekao sam ti to i prošle noći. Cela ova

stvar sa Freni nema nikakve veze sa is- povedanjem.« On

isplaknu mašinicu i nastavi da se brije. »Veruj mi, kad ti

ja kažem, molim te.«

Gospođa Glas je dugo i uporno posmatrala nje- gov

profil, kao da će joj još nešto reći, ali to je izostalo.

Konačno, ona uzdahnu i reče: »Mislim da bih se za

izvesno vreme tako reči zadovoljila kada bih samo mogla

da joj uzmem onog Blum- berga sa kauča. To nije ni

zdravo.« Ona povuče dim iz cigarete. »A ne znam ni šta

da radim sa molerima. Oni su praktično završili njenu

sobu, i biće vrlo nestrpljivi da otpočnu sa radom u dnev-

noj sobi.«

»Znaš, ja sam jedini u porodici koji nema nika- kve

probleme«, reče Zui. »A znaš li zašto? Zato što, kad god

sam neraspoložen, ili zbunjen, šta ra- dim - samo

pozovem nekoliko gostiju u kupatilo da mi prave

društvo, i - naravno, tamo sredimo sve probleme. Eto...«

Izgledalo je kao da gospođa Glas maltene shva- ta

zabavnim Zuijev način otklanjanja problema, ali toga

dana nije bila raspoložena ni za kakve za- bave. Buljila je

u njega za trenutak, a onda, polako, u njenim se očima

skupi jedan novi izraz - odva- žan, lukav, i pomalo

očajnički. »Znaš, ja nisam to- liko glupa koliko ti misliš,

lepi moj«, reče ona. »Svi vi, sva deca, tako ste ćutljivi. E

pa, ako baš hoćete da znate, ja sam jednostavno mnogo

više upućena šta se sve krije iza te stvari nego što svi vi

mislite.« Da bi podvukla značaj ovih svojih re- či, ona

skupi usne i odstrani nekoliko zamišljenih truni duvana

sa svog kimona. »Koliko da znaš, me- ni je isto tako

poznato da se u onoj knjižici što je juče nosala sa sobom

po čitavoj kući krije srž ce- Ie ove stvari.«

Zui se okrete i odmeri je sa strane. Smeškao se. »Kako

si to iskopala?« reče.

»Ništa se ti ne brini kako sam ja to iskopala«, reče

gospođa Glas. »Ako baš moraš da znaš, Lejn je пекоЏко

puta zvao telefonom. Užasno je zabri- nut zbog Freni.«

Zui isplaknu mašinicu. »Ko ti je sad taj Lejn?« upita.

Bez ikakve sumnje, bilo je to pitanje jednog još uvek

mladog čoveka koji, s vremena na vreme, nije spreman

da prizna kako zna krštena imena iz- vesnih ljudi.

»Znaš ti vrlo dobro ko je on, dragi moj«, reče gospođa

Glas, dajući posebno značenje ovim svo- jim rečima.

»Lejn Kotel. To je Frenin dečko, koji se zabavlja sa tvojom

sestrom već samo godinu dana. Koliko je meni poznato,

video si ga već najmanje deset puta do sad, i zato nemoj

da se praviš kako ga ne poznaješ.«

Zui pršte u grohotan smeh, kao da je jasno sa- gledao

kako su na videlo izišla sva prenemaganja, uključivši i

njegova. On nastavi da se brije, i dalje neobično

raspoložen. »Treba da kažeš: Frenin ’mla- dić’, reče, »a ne

’dečko’. Zašto si tako staromodna, Besi? Kaži, Besi? A?«

»Šta se tebe tiče što sam ja staromodna. Možda će te

zanimati ako ti kažem da je zvao već pet-šest puta otkako

se Freni vratila kući - dva puta samo odjutros, dok si ti

još spavao. Bio je neobično lju- bazan i užasno zabrinut

zbog Freni.«

»A ne као neki koje mi znamo, a? E, ne bih voleo da te

razočaram, ali ja sam satima sedeo s njim i ne vidim da je

uopšte ljubazan. On je šar- mer i opsenar. Nego, uzgred

budi rečeno, neko je ovde mojom mašinicom brijao

pazuh ili noge. Ili je možda ispustio. Gornji deo je

potpuno po...«

»Niko nije ni pipnuo tvoju mašinicu, mladiću. A zašto

je on šarmer i opsenar, ako smem da pi- tam?«

»Zašto? Zato što je to tako, i gotovo. Možda za- to što

mu se to isplati. Mogu ti reći nešto. Ako je on uopšte

zabrinut zbog Freni, onda se kladim da su u pitanju vrlo

sumnjivi razlozi. Verovatno je za- brinut zbog toga što mu

se nije sviđalo da napu- sti utakmicu pre kraja. Zabrinut

zbog toga što je verovatno pokazao da mu to smeta, a

zna da je Freni oštroumna i da joj to nije promaklo. Mogu

da zamislim tog malog skota kako je smešta u taksi pa u

voz, misleći celo vreme da Ii će moći da stigne natrag na

utakmicu pre kraja drugog polu- vremena.«

»Oh, s tobom je nemoguće razgovarati! Ali sa- vršeno

nemoguće. Ne znam zašto to i pokušavam. Isti si kao

Badi. Uvek misliš da neko nešto čini iz nekih posebnih

razloga. Misliš da niko nikoga ne može pozvati

telefonom ukoliko za to nema neke gadne, sebične

razloge.«

»Sasvim tako - u devedeset odsto slučajeva. A ova

tvoja Šećerlema, Lejn, nije nikakav izuzetak od tog

pravila. U to možeš biti sigurna. Slušaj, ja sam

razgovarao sa njim čitavih prokletih dvadese- tak minuta

jedne večeri dok se Freni spremala za izlazak, i mogu ti

reći da je on jedna velika nula.« Razmišljao je, ne mičući

mašinicu. »Šta mi je ono, kog vraga, pričao? Nešto

mnogo ubedljivo. Šta li ono beše?... A, da. Da. Pričao mi je

kako je često slušao Freni i mene svake nedelje dok je bio

dete - i znaš šta je radio, taj mali skot? Hvalio je mene na

Frenin račun. I to bez ikakvog razloga, tek toliko da se

pravi važan i pokaže svoju visoku univerzitetsku

pamet.« Zui isplazi jezik i iskezi se kako to znaju samo

mladići iz Bronksa. »Fuj«, reče i ponovo poče da se brije.

»Kažem fuj, svim tim na- lickanim studentima koji izdaju

književne časopi- se na svojim univerzitetima. Više volim

da svakog dana vidim jednog poštenog prevaranta.«

Gospođa Glas uputi jedan dug i neobično obuh- vatan

pogled profilu svoga sina. »On je dečak ko- ji još nije

završio studije. I ti samo nerviraš Ijude, dragi moj«, reče

ona, jednim za nju krajnje ravno- mernim glasom. »Tebi

se neko ili sviđa ili ne sviđa.

Ако ti se sviđa, onda si ti taj koji priča celo vreme i niko

nije u stanju da ti bilo šta uzvrati. Ako ti se, pak, ne sviđa -

što se uglavnom dešava - onda se samo umrtviš i pustiš

čoveka da se uplatka. Vi- dela sam ja već kako ti to

radiš.«

Zui se potpuno okrete da bi pogledao svoju majku.

Okrenuo se i pogledao je, u ovom slučaju, na savršeno

isti način na koji su se, tu ili tamo, ove ili one godine,

okretali i gledali je, sva njego- va braća i sestre (ali

naročito braća). To znači, ne samo s iskrenim čuđenjem

pred iznošenjem kakve istine, manje ili više delimične,

izrečene usred ne- čeg što je vrlo često izgledalo kao

nedokučiva zbr- ka predrasuda, klišea i opštih mesta, već

s oboža- vanjem, ljubavlju i - što nije baš najmanje važno

- sa zahvalnošću. I, izgledalo to vama čudno ili ne,

gospođa Glas je uvek primala ovo »izražavanje

osećanja«, i to sa neverovatnom prirodnošću. Ona bi

samo zahvalno i skrorrino uzvratila taj pogled svom sinu

ili kćeri - detetu koje joj je taj pogled uputilo. Ona i sad,

na isti takav način, zahvalno i skromno, prihvati Zuijev

pogled. »Da, da«, reče, bez ikakvog tona optužbe u glasu.

»Ni ti ni Badi ne znate da razgovarate s ljudima koje ne

trpite.« Onda malo razmisli. »Koje zaista ne volite«, po-

pravi se. A Zui ostade đa je posmatra, ne brijući se. »To

nije u redu«, reče ona, teškim i tužnim gla- som. »Ti

postaješ toliko sličan Badiju kada je bio u tvojim

godinama. To je čak i tvoj otac primetio. Ako ti se neko

ne sviđa, samo dva minuta, i on- da je sa njim svršeno za

sva vremena.« Gospođa Glas rasejano pogleda preko

popločanog poda u pla- vu prostirku pred kadom. Zui je

stajao što je mo- guće mirnije, kako ne bi poremetio

raspoloženje svoje majke. »Ne možeš živeti tako u ovom

svetu, sa svim tim svojim uskogrudim ’ovoga volim, ovo-

ga ne volim’«, reče gospođa Glas prostirci ispred kade, a

onda se opet okrete Zuiju, dugo ga posma- trajući

pogledom u kome je bilo vrlo malo ili ni- malo želje za

pridikom. »Bez obzira šta ti o tome mislio, dragi moj«,

reče.

Zui je mirno izdržao njen pogled, zatim se nasme- šio

i okrenuo ogledalu, u kome poče da ispituje svoju bradu.

Posmatrajući ga, gospođa Glas uzdah- nu, saže se i ugasi

cigaretu o metalnu oplatu unutar korpe za otpatke.

Skoro istog trenutka ona pripali novu cigaretu i, koliko

god je to bila u stanju, usred- sređeno reče: »U svakom

slučaju, tvoja sestra kaže da je on sjajan dečko. Taj Lejn.«

»To seks govori iz nje, stara moja«, reče Zui. »Znam ja

taj glas. O, kako ga samo poznajem!« I poslednji ostaci

krema za brijanje bili su odstra- njeni sa njegovog lica i

vrata. On kritički opipa vrat rukom, a zatim uze četku za

brijanje i poče da iznova sapuni strateške delove na licu.

»Dobro,

i šta ima da poruči Lejn preko telefona?« upita on. »Po

njegovom mišljenju, kakve su to Frenine nevolje?«

Gospođa Glas se pomeri malo napred, pohlep- no se

nagnuvši, i reče: »Dakle, Lejn kaže da je sve ovo - cela

ova stvar - u vezi s onom knjižicom ko- ju stalno nosi

naokolo. Znaš! Ona knjižica koju je čitala celog

jučerašnjeg dana, i koju vuče svuda sa sobom, kud

god...«

»Znam tu knjižicu. Samo ti nastavi.«

»Dakle on, Lejn, kaže da je to jedna verski stra- šno

zatucana knjižica - fanatična i tome slično - i da ju je Freni

uzela iz biblioteke u koledžu, tako da sada misli kako

je...« gospođa Glas prekide re- čenicu. Zui se bio okrenuo

prema njoj nekako preteći brzo. »Šta ti je?« upita ona. »Kako je rekao, odakle je uzela knjigu?«

»Iz biblioteke. U koledžu. Zašto?«

Zui odmahnu glavom i ponovo se okrete umi-

vaoniku. Spustio je četku za brijanje i otvorio or- mančić s

lekovima.

»Šta je sad?« upita gospođa Glas. »Šta tu nije u redu?

Zašto si me onako pogledao, mladiću?«

Zui je ćutao sve dok nije otvorio nov paketić sa

žiletima. A onda, rasklapajući mašinicu, reče: »Tako si

glupa, Besi.« Izvadio je stari žilet iz ma- šinice.

»Zašto sam ja tako glupa? Uzgred budi rečeno, baš

juče si stavio nov žilet u mašinicu.«

Zui, bez ikakvog izraza na licu, uglavi nov žilet u

mašinicu i poče da se izbrijava.

»Ja sam te nešto pitala, mladiću. Zašto sam to ja toliko

glupa? Da ona možda nije uzela tu knjigu iz biblioteke

svog koledža - ili šta hoćeš da kažeš?«

»Ne, Besi, nije«, reče Zui, brijući se. »Ta knjižica se

zove Dalja putovanja jednog hodočasnika i samo je nastavak

jedne druge, pod naslovom Put jednog hodočasnika, koju

ona takođe vuče sa sobom, a obe ove knjižice je uzela iz

stare Simorove i Badijeve sobe gde su one, otkako znam

za sebe, stajale na Simorovom pisaćem stolu. Preblagi

bože!«

»Dobro, de, nemoj sad da preteruješ! Zar je baš tako

strašno misliti kako je mogla da ih uzme iz biblioteke u

koledžu i jednostavno ih ponese...«

»Da! Jeste strašno! Jeste strašno kad su obe knjige

godinama ležale na prokletom Simorovom pisaćem stolu.

To je zaista da se čovek oneraspoloži.«

Jedan neočekivani, savršeno neborbeni ton, iskr- snu u

glasu gospođe Glas. »Ja ne odlazim u tu so- bu, ako je to

iole izvodljivo, i tebi je to vrlo dobro poznato«, reče ona.

»Ja ne preturam po starim Si- morovim... po njegovim

stvarima.«

Zui hitro odvrati: »U redu, izvini.« Ne pogledav- ši je

i, mada još nije sasvim završio s izbrijavanjem, on smače

peškir sa ramena i obrisa njime preo- stali krem za

brijanje s lica. »Da prestanemo s ovim za trenutak«, reče i

rasprostre peškir za iice preko radijatora; ovaj prekri

naslovnu stranicu ru- kopisa o Riku i Tini. On odvrnu

mašinicu za bri- janje i podnese je pod mlaz hladne vode.

Njegovo izvinjenje bilo je izrečeno od sveg sr- ca, i

gospođa Glas je bila toga svesna. Međutim, očigledno,

ona nije bila u stanju da se odupre prednosti koju je

izvinjenjem stekla, možda zbog toga što je ono bilo tako

retka pojava. »Ti si ne- ljubazan«, reče ona, posmatrajući

ga kako briše mašinicu. »Ti nemaš pojma šta je to biti

ljubazan, Zui. Dovoljno si odrastao da bar pokušaš da

bu- deš malo Ijubazniji kad ti dođe da se istreseš na

nekoga. Badi, bar, kad mu do...« Ona istovremeno

duboko uzdahnu i zaprepašćeno se zagleda u Zuije- vu

mašinicu, novi žilet i sve ostalo, koji uz zveku tresnuše u

metalnu korpu za otpatke.

Vrlo verovatno, Zui i nije imao nameru da tres- ne

mašinicu u korpu za otpatke, već je samo mah- nuo

levom rukom tako iznenadno i žustro da mu je ova

iskliznula iz šake. U svakom slučaju, bilo je sasvim

sigurno da nije želeo da zamahne i po- vredi koren šake o

umivaonik. »Badi, Badi«, reče. »Simor, Simor, Simor.«

Okrenuo se prema svojoj majci, koju je tresak mašinice

zaprepastio i uzne- mirio, ali ne i uplašio u pravom

smislu te reči. »Već mi se do te mere smučilo od njihovih

imena da bih mogao da presečem sebi grkljan.« Njegovo

lice je bilo bledo, ali tako reći bezizražajno. »Cela ova

prokleta kuća smrdi na aveti. Ne smeta mi toliko kad me

proganja avet mrtvaca, ali dozlaboga mrzim kada me

proganja avet polumrtve ličnosti. Kada bi samo jednom taj

Badi hteo da se odluči. On čini sve isto što je Simor činio -

pokušava da to čini. Sto se onda, kog vraga, ne ubije i

svrši već jednom s tim?«

Gospođa Glas žmirnu očima, samo jednom, i Zui istog

trenutka skrenu pogled s njenog lica, nagnu se i izvadi

mašinicu iz korpe za otpatke. »Nas dvoje smo šenuti;

Freni i ja«, izjavi, ispra- vivši se. »Ja sam šašavko koji ima

dvadeset i pet godina, a ona šašavko koji ima dvadeset

godina, i oba ona skota su za to odgovorna.« On stavi

ma- šinicu na ivicu umivaonika, ali ova bučno skliznu

unutra. Zui je hitro izvuče, i ovog puta je čvrsto zadrža u

rukama. »U Freninom slučaju, u poređe- nju sa mojim,

simptomi su malo zakasneli, ali i ona je šenuta, kažem ti.

Kunem ti se, mogao bih da ubijem obojicu a da i ne

trepnem. Veliki učitelji! Veliki emancipatori! Gospode!

Nisam više u stanju ni da sedim s nekim za ručkom i

pristojno razgo- varam. Ili mi bude toliko dosadno, ili

počnem da držim takve pridike, da bi taj kučkin sin, kad

bi imao i trunke razuma, trebalo da mi slomi stolicu

o glavu.« On najednom otvori ormarić za lekove. Prazno

je buljio u njega nekoliko trenutaka, kao da je zaboravio

zašto ga je otvorio, a onda vrati neo- brisanu mašinicu na

jednu od poličica.

Gospođa Glas je vrlo mirno sedela, posmatra- jući ga,

dok joj je cigareta dogorevaia između dugih prstiju.

Gledala ga je kako stavlja kapicu na tubu sa kremom za

brijanje. Nešto mu nije polazilo za rukom da pogodi

zavrtanj.

»Znam da to nema nikakve veze, ali ja ni dan- danas

nisam u stanju da sednem za sto i počnem bilo koji

prokleti obed ako prethodno naizust ne izrecitujem sebi u

bradu Četiri Velika Zaveta. A mogao bih da se kladim u

bilo šta na svetu da Freni ima istovetan problem. Oni su

nam napuni-

li glavu tim prokletim...«

»Četiri velika šta?« Gospođa Glas ga prekide, ali

obazrivo.

Zui stavi ruke s obe strane umivaonika i malo nagnu

grudni koš napred, zagledavši se neodređe- no u

gleđosani zid iza slavina. I pored sve svoje telesne

krhkosti, u tom trenutku je izgledalo kao da bi bio u

stanju da provali umivaonikom pod. »Četiri Velika

Zaveta«, reče on i kivno zatvori oči. »Bez obzira na

bezbrojnost bića, zavetujem se da ću ih spasti; bez obzira

na neiscrpnost strasti, zave- tujem se da ću ih iskoreniti;

bez obzira na neizmer- nu dubinu darmi, zavetujem se da

ću ih savladati;

bez obzira koliko je nedostižna Budina istina, zave- tujem

se da ću je dostići. Tako je, momci. Znam da to mogu.

Samo me ti stavi u tim, čika-treneru«. Njegove oči bile su

i dalje zatvorene. »Bože moj, ja sam to mrmljao sebi u

bradu pri svakom od tri obroka, celoga života, još od

svoje desete godine. Ne mogu da jedem ako sve to ne

izgovorim. Jed- nom sam pokušao da ih izbegnem -

jednom kad sam ručao sa Lesejdžom. I, tom prilikom,

umalo se nisam zadavio košticom trešnje, i dalje mrmlja-

jući svoje zavete.« On otvori oči, izdiže obrve, ali zadrža

čudni stav koji je zauzeo. »A možeš li ti sad malo da se

prošetaš, Besi?« reče. »Ozbiljno ti kažem. Pusti me da na

miru završim s ovim mojim umivanjem, molim te.« On

opet zatvori oči, još jednom ostavljajući utisak kao da će

provaliti umi- vaonikom pod. Iako je glavu držao malo

pognutu, skoro sva krv mu se povukla iz lica.

»Volela bih da se već jednom oženiš«, iznenada

sumorno reče gospođa Glas.

Svi članovi porodice Glasovih - Zui svakako ni- šta

manje od ostalih - bili su navikli na ovu vrstu bezveznih

upadica od strane gospođe Glas. One su nicale, i to na

najprečišćeniji način, usred emocio- nalnih izliva baš ove

vrste. Ipak, ovoga puta, ona uhvati Zuija prilično

nespremnog. On praskavo frk- nu, uglavnom kroz nos,

prasnuvši u smeh ili nešto sasvim suprotno od toga.

Gospođa Glas se hitro i radoznalo naže napred da vidi je

li u pitanju prvi ili drugi slučaj. Bio je to, manje ili više

smeh, i ona se, odahnuvši, zavali unatrag. »Pa, zaista bih

volela«, uporno nastavi ona. »Zašto to ne učiniš?«

Malo se opustivši, Zui izvuče presavijenu lane- nu

maramicu iz stražnjeg džepa na gaćama, raširi je i onda

poče da izduvava nos, jednom, pa još jednom, i još

jednom. Zatim, vraćajući maramicu, reče: »Mnogo volim

da putujem vozom. A kad se čovek oženi, onda više

nikada ne može da dobije mesto pored prozora.«

»I to mi je razlog!«

»To je i te kakav razlog. Hajde sad, Besi. Kreći! Pusti

me malo na miru. Što ne odeš da se malo provozaš

liftom, onako lepo gore-dole? Uzgred budi rečeno, opeći

ćeš prste ako ne baciš tu pro- kletu cigaretu.«

Gospođa Glas ponovo ugasi cigaretu o unutra- šnju

oplatu korpe za otpatke. Posle toga je kraće vreme sedela

mirno, ne mašajući se za paklo ci- gareta i šibice.

Posmatrala je Zuija kako uzima če- šalj i počinje da deli

kosu na razdeljak. »Mogao bi da se podšišaš, mladiću«,

reče 'ona. »Još malo pa ćeš ličiti na jednog od onih

šašavih Mađara, ili nekog ko je tek izašao iz bazena.«

Zui se izražajno nasmeši, nastavi još koji tre- nutak da

se češlja, a zatim se naglo okrete i upe- ri češalj prema

majci. »Još nešto bih ti rekao. Pre nego što zaboravim. A

sad me dobro slušaj, Besi. »Ako ti još koji put padne na

pamet, kao prošle noći, da telefoniraš onom prokletom

psihijatru Fi- liju Bajrnesu radi Freni, molim te učini mi

jednu uslugu - samo to tražim od tebe. Seti se šta su

psihijatrijske analize učinile Simoru.« Zastao je ka- ko bi

što bolje podvukao svoje reči. »Čuješ li šta sam rekao?

Hoćeš li mi to učiniti?«

Gospođa Glas sasvim bespotrebno popravi svo- ju

mrežu za kosu, a onda izvadi cigarete i šibice, ali ih, za

trenutak, samo zadrža u rukama. »Koliko da znaš«, reče,

»ja nisam ni rekla da ću telefonira- ti psihijatru Bajrnesu,

već da samo pomišljam da to učinim. Prvo i prvo, on i

nije običan psihijatar. On je slučajno vrlo revnosni katolik,

i mislila sam da bi možda bilo bolje, umesto što sedim i

posma- tram to dete, da...«

»Besi, upozoravam te ovog puta! Nije me uopšte briga

da li je on nekakav revnosni budistički vete- rinar. Ako

pozoveš ovamo nekog...«

»Nema potrebe da budeš zajedljiv, mladiću. Po-

znajem Filija Bajrnesa još kad je bio dete. Tvoj otac i ja

smo godinama učestvovali u istom progra- mu s njegovim

roditeljima. A osim toga, meni je slučajno poznato da je

ovaj psihijatar načinio od tog dečaka jednu sasvim novu i

divnu osobu. Raz- govarala sam sa njegovom...«

Zui tresnu češalj u ormančić sa lekovima i za- tim

nestrpljivo zalupi vratanca. »O, ti si tako glupa, Besi«,

reče on. »Fili Bajrnes. Fili Bajrnes je jedan impotentni

znojavko koji je prevalio četrdesetu i koji već godinama

spava s rozarijem i primerkom Verajetija pod jastukom.

Mi govorimo o dvema raz- ličitim stvarima, koje se

razlikuju kao noć i dan. A sad čuj šta ću ti reći, Besi!« Zui

se okrete ce- lim telom prema majci i poče pažljivo da je

gleda, podupirući se šakom o zidne pločice, kao da traži

oslonac. »Slušaš li ti mene?«

Gospođa Glas, pre nego što se udubi u njegove reči,

pripali novu cigaretu. Zatim, izbacivši dim i otklanjajući

zamišljene truni s krila, natmureno reče: »Slušam te!«

»E, pa dobro. Sada ti sasvim ozbiljno govorim. Ako...

Sad me dobro slušaj. Ako ne možeš, ili ne- ćeš da misliš o

Simoru, onda izvoli i smesta zovi bilo kog psihijatra

neznalicu. Samo ti to uradi. Sa- mo ti pozovi ovamo

nekog psihijatra koji ima is- kustva u prilagođavanju

ljudi na radosti televizije, na Lajf koji izlazi svake srede,

na putovanja u Ev- ropu, hidrogenske bombe,

predsedničke izbore u SAD, naslovnu stranu Tajma,

odgovornosti Udruže- nja roditelja i nastavnika za

Vestport i Ojster Bej, i još bogtepita kakve sve

nenormalne i veličanstve- ne životne radosti - samo ti to

uradi, i ja ti se ku- nem da će za nepunu godinu Freni

dospeti ili u neku ludnicu, ili će Iutati po nekoj prokletoj

pusti- nji s plamenim krstom u rukama.«

Gospođa Glas odstrani još nekoiiko zamišljenih truni

duvana.

»U redu, u redu - nemoj samo da se toliko uz-

buđuješ«, reče ona. »Presveti bože. Niko nikoga ni- je

zvao.«

Zui žustro otvori vratanca na ormariću za le- kove,

zagleda se unutra, onda izvadi turpijicu za nokte i

ponovo ih zatvori. Uzeo je cigaretu koju je bio ostavio na

staklenoj polici iznad umivao- nika, u nameri da nastavi

pušenje, ali ova je bila ugašena.

»Evo«, reče njegova mati, i pruži mu paklo du- gačkih

cigareta i šibice.

Zui uze cigaretu iz paklice, uspe da je stavi iz- među

usana i zapali šibicu, ali navala misli učini

samo paljenje cigarete neizvodljivim, tako da uga- si

šibicu i izvadi cigaretu iz usta. Nestrpljivim po-

kretom, on kratko odmahnu glavom. »Ne znam«,

reče. »Čini mi se da bi negde u ovom gradu morao da

postoji neki psihijatar koji bi bio dobar za Freni

- o tome sam mislio prošle noći.« On se malo

namršti. Ali ja slučajno ne znam nijednog. Da bi jedan

psihijatar uopšte bio dobar za Freni, morao bi da bude

prilično neobičan tip. Ne znam. Pre sve- ga, taj bi

morao da veruje kako se milošću božjom u njemu

rodilo nadahnuće da studira psihijatriju. Morao bi da

veruje kako milošću božjom nije do- speo pod točkove

nekakvog prokletog kamiona pre nego što je i dobio

pravo na lekarsku praksu. Morao bi da veruje kako je,

zahvaljujući milosti* božjoj, stekao prirodni dar koji

ga je osposobio da uopšte može da pruža pomoć

svojim pacijentima. Ja ne znam nijednog dobrog

psihijatra koji misli na ovaj način. A to je jedina vrsta

psihijatra koja bi možda bila u stanju da nekako

pomogne Freni. Ako bi naišla na nekog ko je

preterano frojdijanac, preterano eklektičan, ili

jednostavno preterano obi- čan - nekoga u kome ne bi

bila bar trunka sulude, tajanstvene za/ivalnosti zbog

intuicije i inteligenci- je kojima je nadaren - onda bi

nakon analize prošla još i gore od samog Simora. I

sama pomisao na to stavlja me na paklene muke.

Molim te, ako nemaš ništa protiv, hajde da o tome ne

razgovaramo.« On zastade da bi pripalio cigaretu.

Zatim, ispušta- jući dim, stavi je na staklenu policu

gde je stajala ranija, ugašena cigareta, i zauze malo

opušteniji stav. Počeo je da čisti turpijicom nokte - koji

su ionako bili već savršeno čisti. »Ako ne budeš kre-

štala na mene«, reče, posle izvesnog zastoja, »reći ću ti šta

piše u onim dvema knjižicama koje Freni nosi sa sobom.

Da li te to interesuje ili ne? Ako ne, nisam raspoložen

da...«

»Da, interesuje me! Naravno da me interesuje! Šta ti

misliš, da sam ja...«

»U redu, onda za trenutak prestani da vičeš na mene«,

reče Zui i osloni se donjim delom leđa na ivicu

umivaonika, nastavivši da čisti nokte turpiji- com. »Obe

knjige govore o jednom ruskom selja- ku, otprilike s kraja

prošlog veka«, reče on, tako da njegov neumoljivo

činjenični ton glasa dobi do- nekle pripovedačku boju.

»On je jedan vrlo jedno- stavan, vrlo drag mali čovek

kome je ruka osušena. Ovo ga, naravno, u Freninim

očima, sa njenim bu- dibogsnama žalostivim srcem, čini

još dražim.« On se okrete, uze cigaretu sa staklene police,

po- vuče dim i poče da turpija nokte. »U početku, se- ljak

priča kako je imao ženu i imanjce. Međutim, imao je i

jednog glupavog brata koji mu je zapalio imanje - a onda,

docnije, mislim da mu je žena naprosto umrla. Bilo kako

bilo, on ti krene na ho- dočašće. I njega mori jedna muka.

Celoga života čitao je Sveto pismo i sada bi želeo da zna

šta to u stvari znači što u Poslanici Solunjanima piše:

’Molite se neprestano’. Ova jedna rečenica njega muči i

progoni.« Zui se opet maši za cigaretu, povuče dim, i

nastavi: »U Poslanici Timotiju može se naći slična

rečenica, koja kaže: ’Hoću, dakle, da molitve čine ljudi na

svakome mestu!’ Sve u sve- mu, i sam Hristos kaže:

’Ljudi treba uvek da se mole, i da u tome ne posustaju’.

Nekoliko trenu- taka, Zui je u tišini turpijao nokte, dok

mu je na licu lebdeo jedinstveno natmureni izraz. »I tako

on počinje svoje hodočašće kako bi našao učitelja«, reče

on. »Nekoga ko bi ga mogao uputiti kako da se

neprestano rnoli - i zašto. I putuje on tako, putuje i putuje,

od jedne crkve i lavre do druge, razgovarajući sad sa

jednim,' sad sa drugim sve- štenikom. Sve tako dok

jednog dana ne naiđe na nekakvog prostog starog

kaluđera koji izgleda zna

o čemu se tu radi. Stari kaluđer mu kaže da je molitva,

Bogu uvek ugodna i koju Bog ’želi’, Mo- litva Isusu:

’Gospode Isuse Hriste, budi milostiv prema meni’.

Zapravo, cela molitva glasi: ’Gospode Isuse Hriste, budi

milostiv prema meni, bednom grešniku’, ali ni u prvoj ni

u drugoj knjizi Hodo- časnikovoj niko ne stavlja poseban

naglasak na onaj deo o bednom grešniku. U svakom

slučaju, stari kaluđer rnu objašnjava šta će se desiti ako se

ova molitva neprestano izgovara. On mu to i pra- ktično

pokaže, a zatim ga pošalje kući. I - da skrati- mo dugu

priču - posle izvesnog vremena skrušeni hodočasnik

dobro uvežba molitvu. Savlada je u pot- punosti. On je

presrećan sa svojim novim duhovnim životom i krstari s

kraja na kraj Rusije - ide kroz guste šume, kroz gradove,

sela i tako dalje - izgova- rajući putem svoju molitvu i,

isto tako, svakome koga sretne priča kako je treba

izgovarati.« Zui se osorno zagleda u majku. »Slušaš li ti

ovo? Ti stara debela druidko? Ili možda samo buljiš u

moje pre- divno lice?«

Nakostrešivši se, gospođa Glas reče: »Naravno da te

slušam!«

»U redu - neću da mi niko ovde kvari zadovolj- stvo.«

Zui se grohotom nasmeja, a onda povuče

dim iz cigarete. Držao je cigaretu između prstiju i

nastavio da turpija nokte. »U prvoj od ovih dveju

knjižica, Putu jednog hodočasnika«, reče, »uglavnom se

govori o doživljajima skromnog hodočasnika tokom

putovanja. Na kakve ljude nailazi, šta kaže tim ljudima,

šta oni njemu kažu. Između ostalog, on sreće neke vrlo

prijatne ljude. Nastavak te knji- žice, Dalja putovanja

jednog hodočasnika, je manje- više disertacija u obliku

dijaloga o tome zašto se treba moliti Hristu. Hodočasnik,

jedan ispovednik, jedan kaluđer i nekakav pustinjak, svi

oni rasprav- ljaju o ovome. I to ti je u stvari sve što u toj

knjiži- ci može da se nađe.« Zui pogleda majku i onda

premesti turpijicu u levu ruku. »Cilj obe ove knji- žice,

ako te to baš interesuje«, reče, »trebalo bi da bude

buđenje u svakome potrebe i svesti o koris- nosti

neprestanog izgovaranja ove Molitve Isusu. Najpre pod

nadzorom jednog upućenog učitelja - neke vrste

hrišćanskog gurua - a zatim, pošto je određena ličnost do

izvesnog stepena savladala taj način moljenja, da ovaj to

može da čini sam. A glavna zamisao ovoga je da sve to

nije za pobožne fariseje i one koji se busaju u grudi.

Možeš da pljač- kaš čak i kasice za kljaste i bogalje, ali

moraš da izgovaraš molitvu dok vršiš pljačku.

Prosvetljenje treba da ti dođe u toku molitve, ne pre nje.«

Zui podiže obrve, ali na akademski način. »Zamisao je, u

stvari, da ranije ili docnije, potpuno nezavisno od svega

ostalog, molitva prelazi sa usana i iz gla- ve naniže u

jedno središte u srcu i postaje čisto automatska funkcija

date ličnosti, kao i sami ot- kucaji srca. I onda, posle

izvesnog vremena, kada molitva postane u srcu

automatska, ličnost bi tre- balo da uđe u takozvanu

realnost stvari. Ovaj vid pitanja se, u suštini, ne pominje

ni u prvoj ni u drugoj knjižici, ali istočnjačka

terminologija navo- di sedam tananih središta u telu,

zvanih čakra, od kojih se onaj najtešnje povezan sa srcem

zove ana- hata. Smatra se da je ovo središte najosetljivije i

neverovatno snažno, tako da se, stavljanjem njega u

pokret, za uzvrat aktivira drugo od ovih sredi- šta,

smešteno između obrva, koje se zove adžna - to je,

zapravo, epifiza, ili, bolje rečeno, jedna zona oko epifize -

a onda, krk! - tu se najednom otvara nešto što mističari

nazivaju 'treće oko’. Za ime boga, to nije ništa novo!

Hoću reći, sve to nije počelo ka- da se ovo malo društvo

sakupilo oko hodočasnika. U Indiji, sam bog će znati već

koliko vekova, to je poznato kao džapam. Džapam je

jednostavno po- navljanje jednog od bilo kojih ljudskih

imena za Boga. Ili pak imena njegovih inkarnacija -

njegovih avatara, ako već hoćeš sam tehnički izraz.

Zamisao ovoga je u tome da ako dovoljno dugo prizivaš

to ime, u pravilnim vremenskim razmacima i, bukval- no

rečeno, iz srca - pre ili posle dobićeš odgovor. Ne baš

odgovor. Reakciju.« Zui se najednom okre- nu, otvori

vratanca na ormančiću za lekove, stavi unutra turpijicu

za nokte i uze jedan štapić od na- randžinog drveta,

prilično okresanog izgleda. »Ko je to glodao moj

pomorandžin štapić?« reče. On kratkim pokretom

nadlanice obrisa znoj sa gornje usne i onda poče

štapićem da potiskuje zanoktice.

Posmatrajući ga, gospođa Glas duboko uvuče dim iz

cigarete, zatim prebaci nogu preko noge i zapovedničkim

glasom upita: »I Freni bi sad tre- balo da to radi? Hoću

reći, to ona radi?«

»Ја tako mislim. Ne pitaj mene, pitaj nju.«

Nastade kraći tajac, ispunjen sumnjom. Onda,

prilično odvažno, gospođa Glas najednom upita: »I

koliko vremena treba to raditi?«

Zuijevo lice se ozari od zadovoljstva. On se okrete

prema njoj. »Koliko vremena?« reče. »Oh, ne dugo.

Dok moleri ne budu hteli da uđu u tvo- ju sobu. Onda

jedna povorka svetaca i bodisatva polako ulazi,

unoseći činije s pilećom čorbom. Hor Hola Džonsona

počne da peva negde u pozadini i kamere se

pomeraju da bi prikazale jednog prijat- nog

gospodina s keceljom oko bedara, u čijoj se pozadini

vide planine, plavo nebo i beli oblaci, dok se izgled

smirenosti spušta na sve...«

»U redu, a sad dosta s tim«, reče gospođa Glas.

»O, Isuse Hriste. Ja samo pokušavam da bu- dem

od pomoći. Imaj milosti. Ne bih želeo da odeš pod

utiskom da su - znaš - bilo kakve nepri- like vezane za

religiozni život. Hoću reći, mnogi se ne odlučuju na

religiozni život zato što misle da će im to doneti čitav

niz neprijatnosti i odrica- nja - shvataš već šta

mislim.« Bilo je jasno da se govornik, sa očevidnim

uživanjem, nalazio nado- mak najviše tačke u svom

izlaganju. On svečano uperi štapić od narandžinog

drveta prema majci. »Cim budemo izašli iz ove

kapele ovde, nadam se da ćeš primiti od mene jednu

knjižicu koju sam oduvek mnogo voleo. Mislim da

ona dodiruje neke od najtananijih tačaka o kojima

smo jutros rasprav- ljali. Njen naslov je Bog je moja

zabava, a napisao je dr Homer Vinsent Klod Pirson

mlađi. U ovoj knji- žici, kao što ćeš videti, dr Pirson

nam vrlo jasno

izlaže kako je, u dvadeset prvoj godini, počeo sva- koga

dana da izdvaja pomalo vremena - ako se do- bro sećam -

te je na kraju prve godine, samo uz ova kratka i sasvim

obična opštenja sa Bogom, po- većao svoj godišnji prihod

za sedamdeset i četiri procenta. Mislim da imam dva

primerka ove knji- žice, i ako budeš bila dobra...«

»Oh, ti si nemoguć«, reče gospođa Glas, ali vrlo

neubedljivo. Pogledom je opet tražila svog starog

prijatelja, plavu prostirku ispred kade, na drugoj strani

kupatila. Sedela je tako, zureći u nju, dok je Zui - cereći

se, ali i znojeći se po gornjoj usni - i dalje poslovao svojim

štapićem od narandžinog drveta. Najzad, gospođa Glas

izvede jedan od svo- jih veličanstvenih uzdaha i ponovo

usmeri pažnju na Zuija, koji se, potiskujući zanoktice,

upola okre- nuo prema svetlosti s prozora. Pošto je

odmerila obličja i površine na neobično suvonjavim i

golim leđima svoga sina, njen pogled poče postepeno da

se usredsređuje. U stvari, samo za nekoliko trenu- taka,

njene oči dobiše izgled kao da su odbacile sve što je bilo

crno i teško, te zasijaše pravom radošću kakvog klupskog

navijača. »Postaješ tako lep i snažan«, glasno reče ona,

mašivši se kraja njegovih leđa. »Bojala sam se da će ti one

šašave vežbe s tegovima naškoditi...«

»Ne, jesi li čula?« vrlo oštrim glasom reče Zui,

izvijajući se. »Šta ne?«

Zui otvori vratanca na ormariću za lekove i os- tavi

štapić od narandžinog drveta. »Jednostavno ne, i gotovo.

Nemoj da se diviš mojoj prokletoj zadnjici«, reče i zatvori

vratanca. Uzeo je par crnih svilenih čarapa koje su visile

na prečagi za peškire i odneo ih do radijatora. Uprkos

toploti - ili baš zbog nje - on sede na radijator i poče da

navlači čarape.

Gospođa Glas pršte u malo zadocneli grohotan smeh.

»Da se ne divim tvojoj zadnjici - e to mi se sviđa!« reče

ona. Međutim, bila je uvređena i pomalo bolno dirnuta.

Posmatrala ga je kako na- vlači čarape, s pomešanim

izrazom uvređenosti i nesavladivog interesovanja osobe

koja je godina- ma pregledavala tek oprane čarape, ne bi

li na njima našla rupe koje treba zakrpiti. A onda, na-

jednom, uz jedan od svojih najglasnijih uzdaha, ona se

diže i, natmureno i s izgledom žene koja ima posla,

krenu prema prostoru ispred umivao- nika, odakle se Zui

već uklonio. Njen prvi bučni pokret, koji joj je

omogućavao da uzme na sebe izgled mučenice, bio je da

odvrne slavinu sa hlad- nom vodom. »Volela bih kad bi

naučio da ponovo stavljaš kapice na stvari pošto si

završio s njiho- vom upotrebom«, reče ona, glasom kome

je vrlo određeno želela da da neprijatan prizvuk.

Sa radijatora na kome je sedeo i stavljao pod- vezice

na čarape, Zui pogleda prema njoj. »A ja bih voleo kada

bi ti naučila da napustiš društvo onda kada je prijem

okončan«, reče. »I sad ti to najozbiljnije kažem, Besi.

Željan sam bar jednog trenutka samoće ovde - ma koliko

to tebi grubo zvučalo. Pre svega, meni se žuri. U pola tri

treba da sam u kancelariji kod Lesejdža, a želeo bih da pre

toga završim dve-tri stvari u centru grada. A sad, napolje

- ako nemaš ništa protiv.«

Gospođa Glas ostavi za časak svoje čišćenje, da bi se

okrenula i postavila mu jedno od onih pita- nja koja su,

tokom tolikih godina, išla na nerve svoj njenoj deci:

»Hoćeš li nešto da ručaš pre ne- go što pođeš, a?«

»Nešto ću pojesti u gradu... Gde je, kog vraga, moja

druga cipela?«

Gospođa Glas se zagleda u njega, namerno. »Ho- ćeš li

ti ili nećeš da razgovaraš sa svojom sestrom pre nego što

odeš?«.

»Ne znam, Besi«, odgovori Zui, primetno okle- vajući.

»Molim te, prestani da me to zapitkuješ. Kada bih ovog

jutra imao nešto važno da je pi- tam, ja bih je pitao.

Prestani da mi stalno posta- vljaš jedno te isto pitanje.« Sa

jednom cipelom obuvenom i vezanom, a drugom nogom

samo u čarapi, on se najednom spusti na šake i kolena i

poče da premeće rukom ispod radijatora. »Ah! Tu si,

cipelo kurvinska«, reče. Pored radijatora je sta- jala mala

vagica za kupatilo i on sede na nju sa nađenom cipelom

u rukama.

Gospođa Glas je posmatrala kako je obuva. Ipak, nije

ostala da vidi vezivanje pertle. Umesto toga, ona pođe iz

prostorije, ali laganim korakom, krećući se s izvesnom

neuobičajenom teškoćom - zapravo, vukući se - tako da

to razonodi Zuija. Posmatrao je, mereći je od glave do

pete, i to ne- obično pažljivo. »Uopšte mi više nije jasno

šta se to desilo sa svima vama«, neodređeno reče gospo-

đa Glas, i ne okrenuvši se. Ona zastade pored je- dne

prečage za peškire i ispravi frotir-rukavicu. »U ona lepa

stara vremena radija, kada ste svi bi- li mali i ostalo, svi

ste bili tako... pametni, veseli

i.. . ama divni. I ujutru, i u podne, i uveče.« Ona se saže

i uze sa popločanog poda nešto za šta se ispostavi da je

jedna duga, tajanstveno plava ljud- ska vlas. Onda načini

mali zaokret i ponese vlas ka korpi za otpatke, govoreći:

»Ne znam samo če- mu toliko znanje i tolika pamet, i

tako dalje, ako vas sve to ne čini srećnima.« Ona okrete

leđa Zu- iju, uputivši se iznova prema vratima. »Bar ste

svi bili tako dobri i tako ste se međusobno voleli, da je to

bila prava sreća videti«, reče. Vrteći glavom, ona otvori

vrata. »Prava sreća«, ponovi odlučnim glasom i zatvori

vrata za sobom.

Gledajući u zatvorena vrata, Zui je duboko uda- hnuo

i onda lagano ispustio dah. »Ti baš znaš ka- ko se izlazi

sa scene, stara moja!« doviknu on za njom - ali tek onda

kad je već mogao biti siguran da je njegov glas neće

dostići u hodniku.

Dnevna soba u stanu Glasovih bila je nesprem- na za

malanje zidova, kako to samo jedna soba može biti. Freni

Glas je spavala na kauču, pokri- vena tankim pledom;

tepih »s jednog na drugi kraj sobe« stajao je na svom

mestu, i čak ni kra- jevi nisu bili podvijeni, a nameštaj se

- na izgled, čitav jedan magacin - nalazio u svom

uobičajenom statičko-dinamičkom rasporedu. Soba nije

bila pre- terano velika, čak ni za odgovarajuće standarde

stanova u kućama za izdavanje na Menhetnu, mada je

sakupljeni nameštaj mogao sasvim lepo da se uklopi u

kakvu salu za bankete u »Valhali«. Tu se mogao videti

jedan veliki koncertni klavir, zapravo stenvej (uvek

otvoren), tri radio-aparata (frešmen iz

1927., strombert-karlson iz 1932. i RKA iz 1941.), jedan

televizor sa ekranom od 54 santimetra, četi- ri stona

gramofona (uključivši jedan marke viktrola iz 1920., na

kome je truba još uvek stajala nedir- nuta, okrenuta ka

unutra), čitavo jedno šarenilo sto- čića za pušenje i

časopise, jedan sasvim regularan sto za ping-pong (koji

se na sreću već raspao, tako da su ga smestili iza klavira),

četiri udobne stolice, osam neudobnih stolica, jedan

akvarijum od osam- deset litara za tropske ribice

(napunjen do vrha i osvetljen dvema sijalicama od po

četrdeset vati), jedno kanabe tete-a-tete, kauč koji je

zauzimala Fre- ni, dva prazna kaveza za ptice, jedan

pisaći sto od trešnjevog drveta i čitav izbor velikih lampi,

stonih lampi i bridž-lampi koje su nicale u ovoj pretrpa-

noj sredini kao otrovno šiblje. Tri zida bila su opa- sana

metar visokim i prepunim policama za knjige, koje su se

bukvalno povijale pod njihovom težinom. Bilo je tu

svega i svačega: dečjih knjiga, udžbeni- ka, knjiga

kupljenih u antikvarnici, knjiga koje su izdavali klubovi

čitalaca, pored još čitave mase ra- znorodnih dela

sakupljenih i donetih ovde iz ma- nje zajedničkih

»pomoćnih odaja« stana. (Drakula je stajao odmah pored

Početnice za jezik pali *, Sa- veznici na Somi pored Uvoda u

melodiku, Slučaj ubijenog kukca i Idiot ležali su jedan do

drugog, dok je Nensi Dru i skriveno stepeniste počivala

pre- ko Straha i drhtanja.) Čak i kada bi jedna ekipa od-

'Jezik veda koji je upotrebljavan u svetim indijskim knjiga- ma. Prev.

važnih i neuobičajeno srčanih molera bila u stanju da se

ponese sa ovim policama za knjige, sami zi- dovi, odmah

iza njih, bili su do te mere složeni za rad, da bi se bilo

kakav zanatlija koji ima samo- poštovanja prema sebi

možda pre rešio da na licu mesta iscepa svoju sindikalnu

kartu. Od polica za knjige pa do tako reći samog plafona,

gipsani zid (na onim mestima gde se to još moglo videti),

obo- jen ispucalom vedžbud-plavom bojom, bio je skoro

ceo prekriven nečim što bi se neodređeno moglo nazvati

»visećim ukrasima«, to jest, zbirkom uokvi- renih

fotografija, požutelim ličnim i predsedničkim pismima,

bronzanim i srebrnim plaketama, i čita- vim nizom

raznih dokumenata donekle nalik na pohvalnice i trofeje

raznih oblika i veličina, koji su, svi odreda, na ovaj ili

onaj način, potvrđivali užasnu činjenicu da je, od 1923.,

pa skoro do kra- ja 1943. godine, radio-emisija »Ovo je

pametno de- te!« vrlo retko bila puštena u etar a da u njoj

nije učestvovalo jedno (a češće i dvoje) od sedmoro dece

Glasovih. (Badi Glas, koji je u trideset šestoj godini života

bio najstariji živi učesnik na pomenutom programu,

često se pozivao na zidove u stanu svo- jih roditelja kao

na vidljivu himnu komercijalnom detinjstvu i preranom

pubertetu u Americi. Često je izražavao svoje žaljenje što

su njegove posete iz unutrašnjosti tako retke i vremenski

daleko jedna od druge, te je podvlačio, obično naširoko i

naduga- čko, koliko su srećnija njegova braća i sestre,

pošto većina njih još uvek živi u samom gradu Njujorku

ili njegovoj okolini.) Raspored ukrasa na zidovima bio je,

u stvari, plod pameti gospodina Lesa Glasa - kome je

gospođa Glas bez rezerve pružala svoju du- hovnu

podršku, mada to nikada nije i usmeno po- tvrdila - oca

sedmoro dece, bivšeg člana varijetea, međunarodnog

ugleda i, bez sumnje, okorelog i vatrenog obožavaoca

zidnog dekora u »Sardijevom restoranu«, u koji je

zalazio pozorišni svet. Možda najnadahnutiji potez

gospođe Glas, kao dekorate- ra, mogao se videti iza i

iznad samog kauča na kome je sada spavala mlada Freni

Glas. Tu, u jednom skoro rodoskrvno bliskom položaju,

sedam albuma za lepljenje isečaka iz novina i časopisa

bila je pri- kucano, kroz okvire, pravo u gipsani zid.

Očevidno, iz godine u godinu, svih sedam albuma za

isečke stajali su tu spremni za listanje i gledanje, nado-

hvat starim prisnim kućnim prijateljima i slučaj- nim

posetiocima, kao i, vrlo verovatno, ženi koja je tu

povremeno dolazila da čisti.

Vredno je pomena da je gospođa Glas ranije tog jutra

uspela da načini dva simbolična akta dobro- došlice koji

su se odnosili na očekivane molere. U sobu je moglo da

se uđe bilo kroz predsoblje ili kroz trpezariju, i to pošto

se prethodno prođe kroz dvokrilna staklena vrata.

Odmah po doručku, gospođa Glas je skinula plisirane

svilene zavese sa okana na vratima. A docnije, u jednom

pogodnom trenutku, dok je Freni kobajagi probala pileću

čorbu, gospođa Glas se, živahno kao brdska koza, popela

na ivice sva tri prozora na žljeb, i sa njih poskida- la teške

zavese od damasta.

Svi prozori u sobi bili su okrenuti južnoj stra- ni.

Naspram prozora, prekoputa ulice, nalazila se jedna

privatna škola za devojčice - četvorosprat- nica

sumornog i prilično bezličnog izgleda, koja je retko

postajala živa pre pola četiri popodne, kada su deca iz

državnih škola sa Treće i Druge avenije dolazila ovamo

da igraju piljke i dobacuju jedna dru- gima loptu na

njenom kamenom stepeništu. Gla- sovi su imali stan na

petom spratu, sprat više od školske zgrade i, u ovom

času, sunce je sijalo pre- ko školskog krova i kroz ogolele

prozore na njiho- voj dnevnoj sobi. Sunčevi zraci nisu bili

nimalo obzirni prema sobi. Ne samo što je nameštaj bio

star, u suštini neprijatan, i prožet uspomenama, već je i

sama soba u minulim godinama služila kao poprište

bezbrojnih utakmica hokeja i ragbija (obe vrste: i tekla i

tača), te je teško bilo naći nogu na ma kom komadu

nameštaja koja nije bila prilično oguljena ili osakaćena.

Bilo je tu ogrebotina i na vi- šim delovima nameštaja,

mnogo bliže samoj liniji pogleda, nanesenih čitavim

jednim straobičnim ni- zom letećih objekata - kesicama s

pasuljem, loptom za bezbol, klikerima, ključevima za

klizaljke, nože- vima za sečenje sapuna i, štaviše, jednog

nezabo- ravnog dana početkom treće decenije našeg

veka, letećom lutkom od porcelana, bez glave. Sunce je,

međutim, možda na sasvim poseban način bilo svirepo

prema tepihu. Ovaj je svojevremeno bio bo- je crvenog

porto-vina - i, bar pod svetlošću lampe, bio je to još uvek

- ali sada je iznosio na videlo niz izbledelih mrlja u obliku

pankreasa, koje su, sve odreda, predstavljale

nesentimentalne uspomene ogromnog niza domaćih

ljubimaca. U ovom času, sunce je dopiralo nemilosrdno i

duboko u sobu, sve do samog televizora, bijući pravo u

njegovo ugaše- no kiklopsko oko.

Gospođa Glas, kojoj su pred njenim ormanima za rublje

padale na pamet neke od najnadahnuti- jih,

najpronicljivijih misli, bila je stavila svoje naj- mlađe dete

na kauč, među krevetske čaršave od ružičastog perkala,

pokrivši je bledoplavim kaš- mirskim pledom. Freni je

sada spavala okrenuta na levu stranu, licem prema zidu i

zadnjem delu kauča, dok joj je brada ovlaš dodirivala

jedno od nekoliko jastučića, razbacanih oko nje. Usta su

joj bila zatvorena, ali ovlaš. Njena desna šaka, među- tim,

koja je počivala na prekrivaču, bila je ne samo skupljena,

već stisnuta u pesnicu i prsti grčevito stegnuti oko palca:

kao da se, u dvadesetoj godi- ni, bila vratila u nemuštu,

pesničavu odbranu iz onih dana kada je još spavala u

svom krevetiću u dečjoj sobi. A ovde, na kauču, to bi

trebalo reći, sunce se, i pored sve svoje neumoljivosti

prema ostalim delovima sobe, divno ponašaio. Ono je

sjalo u punom sjaju na Freninoj kosi, crnoj kao zift i vrlo

lepo podsečenoj, koja je u tri dana bila isto toliko puta

oprana. Sunčevi zraci su u stvari ku- pali ceo pled, i ta

igra tople, blistave svetlosti po bledoplavoj vuni sama po

sebi predstavljala je pri- zor dostojan divljenja.

Zui, tako reći pravo iz kupatila, sa upaljenom cigarom

u ustima, stajao je duže vreme ispred sa- mog kauča,

isprva zauzet uguravanjem u pantalo- ne krajeva košulje

koju je tog trenutka obukao, zatim stavljanjem dugmeta

na manžete, i potom samo stojeći i gledajući. Iza cigare,

obrve su mu bile uzdignute, kao da su zapanjujući

svetlosni efekti bili »kreacija« nekog reditelja u čiji je

ukus on manje-više sumnjao. Uprkos izvanrednoj finoći

njegovih crta lica, uprkos njegovih godina i nje- govog

opšteg stava - videvši ga onako u odelu, čovek je vrlo

lako mogao pomisliti da je kakav mladi danseur, pero-

lake kategorije - cigara nije bogzna kako smetala

njegovom izgledu. Pre svega zbog jednog: nos mu nije

baš bio kratak. A zatim, cigare, kada se radilo o Zuiju,

nisu ni najmanje predstavljale nekakvu njegovu

mladalačku izvešta- čenost. On ih je pušio još od

šesnaeste, a zatim redovno od svoje osamnaeste godine, i

to tuce dnevno - uglavnom skupe panatelase.

Jedan stočić za kafu s tablom od vermontskog

mermera, prilično dugačak, u obliku pravougaoni- ka,

stajao je uporedo, i sasvim blizu kauča. Zui mu najednom

priđe, pomeri u stranu jednu pepe- ljaru, srebrnu kutiju

za cigarete i primerak Har- persovog bazara, i sede pravo

na uzani slobodni prostor na hladnoj mermemoj ploči,

okrenut licem prema Freni - skoro se nadnevši nad njenu

glavu i ramena. Bacio je kratak pogled na stisnutu šaku

položenu na plavi pled, a onda je, sasvim nežno, sa

cigarom u ruci, uhvatio Freni za rame. »Freni«, reče.

»Frensis! Hajde, devojčice. Nemoj da traćiš najbolji deo

dana ovde u sobi... Hajde, devojčice.«

Freni se probudi, poskočivši - uz trzaj, zapra- vo, kao

da je kauč naišao na kakvu džombu. Onda podiže ruku i

reče: »Uuufl« Žmirila je zbog pre- podnevnog sunca.

»Otkud ovoliko sunce?« Još ni- je bila potpuno svesna

Zuijevog prisustva. »Otkud ovoliko sunce?« ponovi ona.

Zui je pažljivo posmatrao. »Ja donosim sobom sunce

kud god se maknem, sestrice«, reče.

Freni je, žmireći, gledala pravo u njega. »Zašto me

budiš?« upita. Bila je još uvek ophrvana snom da bi joj

glas zvučao zaista jogunasto, premda je bi-

lo sasvim primetno kako je svesna da se nešto ne-

pravično dešava u njenoj blizini.

»E, pa... evo šta se desilo. Bratu Anselmu i meni

ponudili su jednu novu parohiju. Na Labra- doru, znaš.

Pa smo se nešto pitali da li bi nam ti možda dala svoj

blagoslov pre nego što...«

»Uuufl« ponovi Freni i stavi ruku povrh glave. Njena

kosa, kratko pomodno podsečena, nije bila nimalo

narušena spavanjem. Na veliku sreću ono- ga ko je

posmatra, češljala je s razdeljkom na sre- dini.

»Oh, sanjala sam užasan san«, reče ona. Malo se

uspravila i jednom rukom prikupila revere na kućnoj

haljini. Bila je to kućna haljina od vezene svile, bez boje, s

lepim mustrama sitno izrađenih ružičastih cvetova čaja.

»Samo ti nastavi«, reče Zui, povukavši dim ci- gare.

»Ja ću ti ga već protumačiti.«

Freni se strese. »Užasan san. Pun nekih pauka. Nikada

me u životu nije morila takva mora - sve sami pauci.«

»Pauci, a? To je vrlo interesantno. Vrlo značaj- no.

Imao sam jedan takav interesantan slučaj u Cirihu, pre

nekoliko godina... U suštini, jednu mladu osobu vrlo

sličnu tebi...«

»Smiri se za trenutak, ili ću sve zaboraviti«, re- če

Freni. Zurila je u prazno, kao što to čine oni koji žele da

se prisete more koja ih je mučila u snu. Ispod očiju su joj

bili urezani podočnjaci, a primećivali su se i drugi,

tananiji znaci akutnog uzbuđenja kod jedne mlade

devojke, ali, i pored toga, nikome nije moglo promaći da

se pred njim nalazi prava lepotica. Njena koža bila je

divna, a linije lica fine i vrlo izražajne. Oči su joj imale

skoro istu zaprepašćujuću nijansu plave boje kao i kod

Zuija, ali su bile više razmaknute, bez sum- nje baš kao

što i treba da budu oči jedne sestre; a nije ni bilo potrebno

da čovek, da tako kažemo, provede ceo dan pokušavajući

da pronikne u njih, kao što je to bio slučaj sa Zuijevim

očima. Pre jedno četiri godine, prilikom proslave predaje

diploma u njenom koledžu, njen brat Badi je u se- bi

morbidno prorekao, dok mu se ona smešila sa podijuma

na kome su stajali svečari, da će se nje- gova sestra po

svoj prilici jednog dana udati za čoveka koji pati od

suvog hroničnog kašlja. Dakle, i ovo se .moglo pročitati

sa njenog lica. »O, bože, sad sam se setila!« reče ona.

»Bilo je užasno. Na- lazila sam se negde u nekakvom

bazenu, i čitava gomila sveta stalno me je terala da ronim

radi ne- kakve konzerve kafe »Medaglia d’Oro«, koja je

le- žala na dnu. Kad god bih isplivala na površinu, terali

su me da opet zaronim. Plakala sam, i ne- prestano sam

svima govorila: ’I vi ste u kostimi- ma za kupanje. Zašto i

vi malo ne zaronite?’ Ali oni su se samo smejali i

upućivali mi neke uža- sno prezrive primedbe, tako da

sam opet ronila.« Freni se ponovo strese. »One dve

devojke iz moje spavaće sobe u koledžu bile su tamo.

Stefani Lo- gan, i još jedna devojka koju jedva poznajem -

oso- ba, koju sam, u stvari, uvek užasno žalila, zbog

njenog nemogućeg imena i prezimena, Šermon Šer- man.

Obe su imale jedno veliko veslo i nepresta- no su

pokušavale da me tresnu njime, kad god

bih isplivala na površinu.« Za trenutak, Freni po- kri

oči rukama. »Uuufl« zatrese ona glavom. Raz-

mišljala je. »Jedina osoba u snu koja je imala ne-

kakvog smisla bio je profesor Tuper. Hoću reći, on je

bio jedina osoba u tom društvu za koju sam bi- la

sigurna da me mrzi.«

»Da te mrzi, a? Vrlo interesantno.«

Zui je držao cigaru u ustima. Okretao je laga- no

između prstiju, kao tumač snova koji u datom slučaju

ne dobija sve podatke. Izgledao je vrlo za- dovoljan.

»Zašto te on mrzi?« upita on. »Shvataš, ukoliko nisi

sasvim iskrena, moje su ruke...«

»Mrzi me zbog toga što pohađam onaj glupavi

seminar o religijama koji on vodi, i što nikada ni- sam

u stanju da mu uzvratim osmejak kada se pravi

oksfordski šarmantan. Došao je iz Oksforda na

osnovu Programa o zajmu i najmu, ili tako ne- što, i u

stvari je jedan užasni, sumorni i samoza- dovoljni

naduvenko s ćubom raščerupane i vuna- ste sede

kose. Ja mislim da on odlazi u muški toalet i tamo se

razbaruši pre nego što dođe na predavanje. Stvarno!

Nema nikakvog oduševljenja za svoj predmet.

Egocentričnosti, da. Ali oduše- vljenja, nimalo. Sve bi

to bilo u redu - hoću reći, u samoj stvari ne bi bilo

ništa neobično - kada ne- prestano ne bi pravio one

svoje idiotske aluzije kako je on jedan Koristan čovek i

kako bi trebalo da budemo srećne što je došao u našu

zemlju.« Freni se izbeči. »Jedino što čini sa nekim

žarom, kada se ne hvali, to je kada nekoga ispravi ako

kaže da je nešto sanskrtski, a ono je u stvari pali. On je

jednostavno svestan da ga ja ne podnosim!.

Trebalo bi da vidiš kakve mu sve grimase pravim kada

me ne gleda.«

»Šta je on radio u bazenu?«

»E, u tome i jeste stvar! Ništa! Savršeno ništa! Samo je

stajao pored njega, smešio se i posma- trao. On je bio

najgori od svih.«

Gledajući je kroz dim cigare, Zui spokojno reče: »Kako

samo izgledaš. Jesi li svesna toga?«

Freni je buljila u njega. »Mogao si baš i da me

pcštediš«, reče. Zatim ozbiljnim glasom dodade: »Nemoj,

molim te, da se od ranog jutra obaraš na mene, Zui. Ovo

ti ozbiljno kažem.«

»Niko se ne obara na tebe, devojčice«, reče Zui, istim

spokojnim glasom. »Samo ti kažem da od ju- tros tako

izgledaš, i to je sve. Zašto nešto ne poje- deš? Besi kaže

da je spremila dobru pileću čorbu, i ona tamo...«

»Ako mi neko samo još jednom spomene pile- ću

čorbu...«

Međutim, Zuijevu pažnju sada je privuklo ne- što

drugo. Zagledao se u plavi pled koji se kupao u suncu, i

to baš u ono mesto gde je pokrivao Fre- nine listove i

članke na nogama. »Šta je ovo?« reče. »Blumberg?«

On ispruži prst i blago ćušnu jedno prilično ve- liko

izdignuće, čudno gipkog izgleda, ispod pleda.

»Blumberg? Je li?«

Izdignuće se pokrenu. Sada se i Frenin pogled

usmerio u tom pravcu. »Ne mogu da se odvojim od

njega«, reče ona. »Najednom je prosto poludeo ža mnom.«

Pod pritiskom Zuijevog ispitivačkog prsta, Blum- berg

se najednom proteže i poče lagano da pravi tu- nel prema

otvorenom prostoru kod Freninog krila. U istom

trenutku kad je njegova neprivlačna gla- va izbila na

videlo, na sunce, Freni ga podiže ispod prednjih šapa i

prinese sebi na prisnu pozdravnu razdaljinu.

»Dobro jutro, dragi Blumberže!« reče ona, i va- treno

ga poljubi među oči. On trepnu, negodujući. »Dobro

jutro, stari debeli smrdljivko. Dobro jutro, dobro jutro,

dobro jutro!« Neprestano ga je ljubila, ali mačak ne

uzvrati nijednim znakom ljubavi na ukazanu nežnost,

samo načini jedan neuspešan i pomalo žustar pokret da

preskoči preko Frenine ključnjače. Blumberg je bio vrlo

krupan uškopljeni mačor sa sivim pegama.

»Zar nije drag?« iščuđavala se Freni. »Nikad mi se nije

činio ovako drag.«

Gledala je u Zuija, verovatno očekujući potvrdu, ali

Zuijev izraz na licu, iza cigare, nije odavao nika- kve

znake saglasnosti.

»Pomazi ga, Zui! Gledaj samo kako je sladak. Po- mazi

ga.«

Zui ispuži ruku i pomilova Blumbergovu izvije- nu

grbu, jednom, drugi put, a zatim prestade, us- tade sa

stočića za kafu i, zaobilazeći po sobi, pri- đe klaviru. Ovaj

je stajao u profilu, širom otvoren, u svoj svojoj stenvejskoj

veličini, naspram kauča, sa klupicom pored njega, skoro

u pravoj liniji pre- koputa Freni. Zui sede na klupicu, kao

da je opro- bava, i s očiglednim interesovanjem poče da

gleda note na stalku.

»Toliko je pun buva da to više nije ni smešno«, reče

Freni. Neko vreme je vodila borbu s Blum- bergom,

pokušavajući da ga skrasi u miran poči- nak na svom

krilu. »Sinoć sam našla na njemu če- trnaest buva. I to

samo s jedne strane.« Ona snažno ćušnu odozdo

Blumbergove bokove, a zatim po- gleda Zuija. »Dakle,

kako ti se čini onaj scenario? Je Г konačno stigao sinoć -

ili nije?«

Zui joj ne odgovori. »Gospode bože«, reče on, još

uvek gledajući u note na stalku. »Ko je ovo iz- vukao?«

Note su nosile naslov Ne moraš biti zla, mala. Bila je to

pesma od pre četrdeset godina. Na naslovnoj stranici u

sepiji je bila reprodukova- na slika gospodina i gospođe

Glas. Gospodin Glas imao je na sebi frak i cilindar, a isto

tako i gospođa Glas. Nogu široko rastavljenih, oni su se

gotovo glamurozno smešili na kameru, oboje nagnuti

na- pred prema svojim palicama za veče. »Sta je to?« upita Freni. »Ne vidim odavde.«

»Besi i Les. Ne moraš biti zla, mala.«

»Oh«, zacereka se Freni. »Les je sinoć reminiscen-

cirao. Mene radi. Mislio je da me boli stomak. Iz- vukao

je sve moguće note iz klupice.«

»Baš bih voleo da znam kako smo se samo ob- reli u

ovoj džungli, krenuvši od Ne moraš biti zla, mala. Je li tebi

jasno?«

»Ne. Pokušavala sam da shvatim«, reče Freni. »Kakav

je scenario? Je li uopšte stigao? Rekao si da će ga, kako se

ono zvaše - gospodin Lesejdž ili tako nešto - ostaviti kod

vratara pre nego što...«

»Stigao je, stigao«, reče Zui. »Nije mi sad do toga.«

On stavi cigaru u usta i desnom rukom, u diskantu, poče

u oktavama da svira melodiju pesme pod naslovom

Kinkadžu, koja je, posle priličnog uspeha, vrlo brzo pala u

zaborav, još pre nego što se on i rodio. »Ne samo da je

scenario stigao«, re- če, »već me je i Dik Hes zvao sinoć

telefonom oko jedan posle ponoći - neposredno posle

našeg ma- log sukoba - i tražio da dođem na jedno piće sa

njim, skot. I to u »San Remo«. Gospodin počeo da

otkriva Grinič Vilidž. Svemogući bože!«

»Nemoj da lupaš po klaviru«, reče Freni, po-

smatrajući ga. »Dokle god budeš tu sedeo, ja ću ti biti

profesor. A ovo ti je moj prvi savet: Nemoj da lupaš po

klaviru.«

»Pre svega, on zna da ja ne pijem. Drugo, zna da sam

rođen u Njujorku i da ako u njemu posto- ji nešto što ne

mogu da podnesem, to je ta nje- gova ačmosfera. Treće,

zna da stanujem čitavih se- dam prokletih blokova od

Grinič Vilidža. I četvrto, tri puta sam mu ponovio da sam

već u pidžami i papučama.«

»Nemoj da lupaš po klaviru«, ponovi Freni uput- stvo,

milujući Blumberga.

»Ali on ne, nije mogao da čeka. Morao je od- mah da

se vidi sa mnom. Vrlo važna stvar. Ovog puta nema šale.

Budi jednom dobar mladić, uskoči u taksi i siđi ovamo.«

»I jesi li? Nemoj da treskaš poklopcem, isto ta- ko. To

ti je moj drugi...«

»Naravno da jesam! Ja uopšte nemam snagu volje!«

reče Zui. On spusti poklopac na klavijatu- ru, nestrpljivo,

ali bez treska. »Moj problem je što ne verujem nikome ko

nije iz Njujorka. Bez obzi- ra koliko je ko dugo u njemu

živeo. Uvek strahu- jem da ih ne zgazi neki auto, ili da ih

neko ne pretuče, dok predano tragaju za nekim

jermenskim restoranom na Drugoj aveniji. Ili da im se ne

de- si neka slična glupost.« Zlovoljno, on otpuhnu gusti

dim cigare preko korica nota Ne moraš biti zla, mala.

»Dakle, bilo kako bilo, odem ja tamo i nađem starog

Dika, tako neveselog, tako loše ras- položenog, tako

punog vesti koje nisu mogle da čekaju do danas

popodne. Sedeo je za jednim sto- lom, u farmerkama i

nekakvoj groznoj sportskoj jakni. Pravi bivši žitelj De

Moana u Njujorku. Ku- nem ti se, hteo sam da ga ubijem.

Kakvo veče. Sedeo sam tamo puna dva sata, dok mi je on

pri- čao kakav sam ja nadmeni kurvinski izdanak, i iz

kakve sam psihotičarske i psihopatske vunderkind- ske

porodice. A zatim, kad me je skroz-naskroz izanalizirao -

pa Badija, pa Simora, koje nikad u životu nije ni video - i

kad je najzad upao u ne- ku vrstu duhovnog ćorsokaka

da li će se do kraja večeri ponašati kao nekakva Kolet u

bokserskim rukavicama ili Tomas Vulf koji piše sažeto,

on ti najednom izvuče ispod stola jednu ogromnu aktn-

tašnu s monogramom i strpa mi pod ruku novi scenario

za koji treba čitav sat da bi ga čovek pročitao.« On

odmahnu rukom, kao da želi da pre- kine razgovor o

ovome. Međutim, isuviše se uzbu- đeno digao sa

klavirske stolice da bi se ovaj po- kret stvamo mogao

protumačiti kao prekid. Cigara mu je bila u ustima, a

ruke u stražnjim džepovi- ma na pantalonama.

»Godinama sam slušao Badija kako mudruje o

glumcima«, reče. »Gospode bože, kakav bih mu ja

čitalački čas mogao da im održim о temi ’Pisci koje

sam poznavao’.« Stajao je za tre- nutak, obuzet mislima, a

onda krenuo besciljno po sobi. Zaustavio se kod viktrole

iz 1920, bacio be- zizrazan pogled na gramofon i onda, za

svoje lično zadovoljstvo, Ianuo dva puta u trubu. Ne

skidaju- ći pogleda s njega, Freni se zacereka, ali on samo

nabra obrve i krenu dalje. Pored akvarijuma za tropske

ribice, koji je stajao povrh radio-aparata frešmen iz 1927,

on najednom stade, izvadivši pri tom cigaru iz usta.

Zavirio je u akvarijum kao da ga zaista interesuje šta je

unutra. »Sve moje crne ribice će pomreti«, reče.

Automatskim pokretom se pružio za riblju hranu koja je

stajala iza akva- rijuma.

»Besi ih je jutros nahranila«, opomenu ga Fre- ni. Ona

je i dalje gladila Blumberga, još uvek ga blago

primoravajući na prilagođavanje neprijat- nom svetu

izvan toplog pleda.

»Izgledaju izgladnele«, reče Zui, ali povuče ruku iz

posude za riblju hranu. »Ovaj ribac ovde izgle- da

prilično žalosno.« On kucnu staklo noktima. »Tebi je

potrebna pileća čorba, druškane.«

»Zui«, reče Freni, da bi privukla njegovu pažnju.

»Kako sada stoji stvar? Imaš dva nova scenarija. Kakav je

onaj koji ti je doneo Lesejdž pri prolasku taksijem?«

Zui je i dalje piljio u ribe. A onda, najednom, ali očito

se povinujući snažnom podsticaju u sebi, on se opruži

koliko je dug po tepihu. »Prema onom koji mi je Lesejdž

poslao«, reče, prebacivši nogu preko noge, »trebalo bi da

budem Rik Čalmers. Mogao bih da se zakunem kako je to

jedna salonska komedija iz 1928., uzeta pravo iz

Frenčovog ka- taloga. Jedina razlika je u tome što je sve u

njoj veličanstveno modernizovano i osveženo žargonom

o kompleksima, obuzdavanjima i pročišćavanjima koje

je pisac poneo sobom kući posle jedne sean- se kod svog

psihijatra.«

Freni je gledala u ono što je još mogla videti od svog

brata. Sa mesta na kome je sedela videli su se samo

njegovi đonovi i potpetice. »Dobro, a kakav je taj Dikov

scenario?« upita ona. »Jesi li ga pročitao?«

»U tom Dikovom bih mogao da budem Barni, osećajni

mladi čuvar na podzemnoj železnici. To bi bilo

najhrabrije antikonformističko delo ikad na- pisano za

televiziju.«

»Najozbiljnije? Je li zaista dobro?«

»Nisam rekao dobro, samo hrabro. Nemojmo pre-

terivati, devojčice. Sutradan po emisiji, svi će se vrzmati

po kancelarijama i lupati jedni druge po ramenima, u

pravoj orgiji uzajamnog divljenja. Lesejdž. Hes. Pomroj.

Finansijeri emisije. Čitava junačka bulumenta. Sve to

počinje danas popod- ne. Ako već nije i počelo. Hes će

otići Lesejdžu u kancelariju i reći mu: ’Gospodine

Lesejdž, imam jedan novi scenario o mladom i osećajnom

čuvaru na podzemnoj železnici, koji sav odiše hrabrošću

i poštenjem. A ja znam, gospodine, da pored scena- rija

koji su Nežni i Ganutljivi, vi volite i scenarije

o Hrabrosti i Poštenju. Ovaj vam, kao što sam re- kao,

miriše i na jedno i na drugo. Pun je tipova iz našeg

uzavrelog društvenog kotla. Sentimentalan je. Žestok je

na mestima gde je to potrebno. I, baš u trenutku kada

problemi našeg osećajnog čuvara na podzemnoj železnici

počnu da ga ophrvavaju, raza- rajući njegovu veru u

Čovečanstvo i Male Ljude, sti- že iz škole njegova mala

devetogodišnja nećaka i daje mu lepe pouke iz prigodne

šovinističke filozo- fije koja je doprla do nas preko

potomstva, psalma 564. i supruge Endrua Džeksona,

odrasle u divljim i nenaseljenim krajevima Amerike. Tu,

dragi moj, ne- ma promašaja! Komad je neposredan,

jednostavan, lažan, a uz to dovoljno lak i dovoljno otrcan

da bi ga naši pohlepni, nervozni i nepismeni poručioci

programa lako razumeli i njime se oduševljavali.’« Zui se

najednom ispravi u sedeći položaj. »Sad sam se kupao, a

znojim se kao svinja«, dodade, kao svoj komentar. Ustao

je i usput nesvesno okr- znuo pogledom Freni. Hteo je da

skrene pogled, ali se umesto toga još više zagledao u nju.

Glava joj je bila opuštena, a oči uperene na Blumberga,

koga je i dalje milovala u svom krilu. Međutim, bilo je

došlo do promene. »A-a«, reče Zui, i priđe bliže kauču,

očigledno tražeći čarku. »Madam po- kreće usne. Molitva

je u punom toku.« Freni ne po- gleda ka njemu.

»Šta to, kog đavola, radiš?« upita on. »Pokuša- vaš da

nađeš utočište od ovog mog nehrišćanskog stava prema

popularnoj umetnosti?«

Tada Freni pogleda i trepćući odmahnu glavom,

nasmešivši mu se. Njene usne su se, u stvari, kre- tale,

čineći to i u ovom trenutku.

»Molim te, nemoj samo da mi se smešiš«, reče Zui

staloženim glasom i udalji se od nje. »Simor mi je isto

priređivao. Stalno. Ova prokleta kuća je zaražena svetom

koji se smeši.« Prolazeći pored police s knjigama, on

laganim udarom palca porav- na jednu izvučenu knjigu,

a onda krenu dalje. Pri- đe srednjem prozoru na sobi, koji

je prozorskim pragom bio odvojen od trešnjevog stola za

kojim je gospođa Glas isplaćivala račune i pisala pisma.

Stajao je i gledao kroz prozor, leđima okrenut Fre- ni,

ponovo držeći ruke u stražnjim džepovima pan- talona, a

cigaru u ustima. »Da li ti je poznato da ću ovog leta

možda ići u Francusku radi snimanja jednog filma?«

upita je on ljutitim glasom. »Jesam

li ti to rekao?«

Freni ga pogleda s leđa. Ovo ju je interesovalo. »Ne,

nisi!« reče. »Ozbiljno? Kakav film?«

Gledajući preko makadamisanog krova škole s one

strane ulice, Zui reče: »O, to je duga priča. Ovde je

nekakav Francuz, koji je čuo onu seriju ploča što sam

snimio sa Filipom. Ručao sam s njim jednog dana pre

dve nedelje. Nekakva boem- čina, ali vrlo prijatan čovek.

Očigledno da je neka marka tamo, u ovom trenutku.« On

stavi jednu no- gu na prag prozora. »Ništa nije

uglavljeno - s tim ljudima nikad ništa i ne uglavljuješ - ali

mislim da sam ga poluzaludeo za ideju da napravi jedan

film po onom Lenormandovom romanu. Onom koji sam

ti poslao.«

»Da! O, to je baš uz&uđljivo, Zui. Ako budeš išao,

kad misliš da ćeš krenuti?«

»Mšta nije uzbudljivo. U tome i jeste stvar. Uživao bih

u snimanju, to da. O da, gospode! Ali užasno mrzim da

napuštam Njujork. Ako baš ho- ćeš da znaš, mrzim sve

one takozvane kreativne tipove koji stavljaju nogu na

prvi brođ za koji im se ukaže prilika. Ne dam ni pet para

za sve nje- gove razloge. Ovde sam rođen. Ovde sam išao

u školu. Ovde sam bio pregažen - dva puta, i u istoj

prokletoj ulici. Za ime boga, nemam ja nikakvog ra- zloga

da glumim u Evropi.«

Freni je zamišljeno zurila u leđa svoga brata u beloj

puplinskoj košulji. Njene usne su, međutim, u dalje tiho

tvorile reči. »Zašto onda ideš?« upita. »Ako se već tako

osećaš.«

»Zašto idem?« reče Zui, ne osvrćući se. »Idem

uglavnom zato što mi je već dozlogrdilo da ustajem

besan iz kreveta ujutru, i da idem besan u krevet uveče.

Idem zato što sam ovde prinuđen da dajem sudove o

svim nesrećnim Čirašima koje poznajem. Što mi samo po

sebi mnogo i ne smeta. Bar, ka- da ga dajem, onda dajem

odlučan sud, i znam da ću pre ili posle, na ovaj ili onaj

način, skupo mo- rati da platim svaki od njih. Nije to ono

što me uznemiruje. Ali ima tu nešto drugo - Hriste bože

- nešto što činim moralu tih ljudi, u ovom gradu, i što

više nisam u stanju da gledam. Mogu ti tač- no reći šta ja

radim. Uspevam svakoga da ubedim kako ono što on

stvarno želi da radi, to je ne da radi dobro, već da radi

tako da ga oni koje pozna- je cene: kritičari, ljudi koji

fmansiraju program, publika, čak i učitelj njegove dece.

To ja činim. To je ono najgore što činim.« On nabra obrve,

gleda- jući u pravcu krova na školi; a onda, vrhovima pr-

stiju otkloni nekoliko kapi znoja s čela. Kad ču kako Freni

nešto govori, okrenu se naglo ka njoj. »Šta?« reče. »Ne

čujem šta kažeš.«

»Ništa. Rekla sam: o bože!« »Zašto, ’o bože’?« nestrpljivo upita Zui.

»Ništa. Nemoj da se brecaš na mene, molim te. Samo

sam mislila, i to je sve. Da si mogao da me vidiš u subotu.

Ti govoriš kako podrivaš sve- tu moral! Ja sam u

potpunosti rušila Lejnov celo- ga dana. Ne samo da sam

mu se onesvešćivala na rukama svaka dva sata, nego sam

ceo taj put na- pravila radi jedne lepe, prijateljske,

normalne, dru- štvene, po svoj prilici vesele ragbi-

utakmice, a ovamo sam se brecala, ili protivurečila svakoj

nje- govoj reči, ili sam - ne znam ni sama - kvarila sve

odreda.« Freni zatrese glavom. I dalje je milovala

Blumberga, ali rasejano. Klavir je nekako bio u ži- ži

njenog pogleda. »Jednostavno, nisam bila u sta- nju da

zadržim nijedno svoje mišljenje za sebe«, reče. »Bilo je

užasno. Tako reći od samog susreta na stanici, ja sam

počela da pobijam, pobijam, i pobijam svaku njegovu reč.

Sva njegova mišljenja, sudove i - sve odreda. Ali

bukvalno sve. Bio je napisao jedan bezopasan epruvetski

ogled o Flo- beru na koji je bio tako ponosan, i hteo da mi

ga pročita, a mene je to toliko podsećalo na englesku

katedru, popovanje i studentska pričanja, da sam

samo...« Ona prekide. Još jednom zatrese glavom, a Zui, i

dalje poluokrenut prema njoj, pogleda je kroz trepavice.

Sada je izgledala još bieđa, još više nalik na pacijenta koji

je tek preživeo operaciju nego u trenutku kada se prenula

iz sna. »Pravo je čudo što me nije ubio«, reče ona.

»Apsolutno bih mu čestitala da je to učinio.«

»To si mi već sinoć ispričala. Nisam raspoložen za

bajate uspomene odjutros, devojčice«, reče Zui i ponovo

poče da gleda kroz prozor. »Pre svega, sasvim skreneš s

puta kada počneš da se zanosiš stvarima i svetom umesto

samom sobom. To obo- je činimo. Ja to isto činim s

televizijom - svestan sam toga. Ali to je pogresno. To smo

mi. Stalno ti to ponavljam. Zašto si tako tvrdoglava i

nećeš da shvatiš?« »Nisam ja tako tvrdoglava, ali ti neprestano...«

»To smo mi«, ponovi Zui, nadjačavši njen glas. »Mi

smo šenuti, i to ti je. Ona dva skota su nas od malena

uhvatili i načinili od nas šašavce sa šašavim idejama, to je

sve. Mi smo ti kao Tetovi- rana žena, i nećemo imati ni

trenutka mira i spo- koja, do kraja života, dok svi ostali

ne budu isto tako tetovirani.« Sa nešto više nego samo

besnim izrazom na licu, on prinese cigaru ustima i

povuče dim, ali bila je ugašena. »Povrh svega«, dodađe,

»imamo još i te komplekse ’Pametnog deteta’. Ni- kada

se, u stvari, nismo ni oslobodili tog radija. Niko od nas.

Mi ne govorimo, već držimo govore. Mi ne vodimo

razgovor, već dajemo objašnjenja. Bar ja to činim. Onog

trenutka kad se nađem u istoj sobi s nekim ko ima

normalan broj ušiju, pretvorim se u vidovnjaka ili u

špenadlu od čove- ka. Princ Dosadni. Sinoć, na primer.

Tamo u »San Remu«. Stalno sam se molio u sebi da mi

Hes ne ispriča zaplet u svom novom scenariju. A dobro

sam znao da zaplet postoji. Znao sam i te kako do- bro da

neću otići odatle bez rukopisa novog sce- narija u

rukama. Ali sam se bez prestanka molio da me poštedi

prethodnog usmenog upoznavanja s njim. On nije glup.

On zna da je meni nemo- guće da obuzdam jezičinu.« Ne

skidajući nogu s praga na prozoru, Zui se naglo okrete i

dograbi kartončić sa šibicama koji je ležao na pisaćem

sto- lu njegove majke. Zatim se vrati prozoru i pogledu

na školski krov, ponovo stavivši cigaru u usta - da bi je

odmah izvadio. »U svakom slučaju, neka ide on

dođavola«, reče. »Toliko je glup da ti se sr- ce para. Isti je

kao i svi na televiziji. I u Holivu- du. I na Brodveju. Za

sve što je sentimentalno misli da je nežno, za sve grubo da

je delić stvarnog, а za sve ono što prelazi u snagatorsko

nasilje da je logični vrhunac nečeg što nije ni...« »Jesi li mu to rekao?«

»Naravno da sam mu rekao! Ovog trenutka sam ti

kazao kako nisam u stanju da obuzdam jeziči- nu.

Naravno da sam mu rekao! Ostavio sam ga da sedi tamo,

želeći mu da crkne. Ili bar jedan od nas dvojice - uzdajući

se u pakao da ću ja biti taj. U svakom slučaju, bilo je to

pravo sanremovsko izla- ženje sa scene.« Zui skide nogu

s praga na prozo- ru. Izgledajući istovremeno i napeto i

uzbuđeno, on se okrenu, izvuče stolicu ispod majčinog

pisa- ćeg stola i sede. Ponovo zapali cigaru, zatim se ne-

mirno poguri napred, stavivši obe ruke na sto od

trešnjevog drveta. Jedan predmet, koji je njegova mati

upotrebljavala kao pritiskivač za hartije, sta- jao je na

mastionici: mala staklena kugla na crnom plastičnom

postolju, u kojoj se nalazio Sneško Belić sa šeširom nalik

na dimnjak. Zui ga podiže, zatrese

i ostade tako da sedi, očigledno posmatrajući ko- vitlanje

nežnih pahuljica.

Freni ga je gledala, držeći ruku iznad očiju kao vizir.

Zui je sedeo u žiži najvećeg snopa svetlosti koji je

prodirao u sobu. Ona je mogla da prome- ni položaj na

kauču, ukoliko je nameravala da ga

i dalje gleda, ali bi taj pokret uznemirio Blumber- ga, koji

je izgleda spavao u njenom krilu. »Jesi li ti zaista čiraš?«

najednom ga upita. »Mama kaže da imaš čir u stomaku.«

»Da, tako mi boga, ja imam čir. Ovo je Kali- juga,

lepotice, gvozdeno doba. Svi iznad šesnaest godina koji

nemaju čir su prokleti špijuni.« On po drugi put, još

snažnije, zatrese Sneška. »Najsme- šnije od svega je« reče

on, »što ja volim Hesa. Vo- lim ga bar u trenucima kad

me ne tera da gutam njegovo umetničko siromaštvo. Ako

ništa drugo, on se usuđuje da nosi te užasne kravate i

smešna odela sa punjenim ramenima usred one ludnice

zaplašenih superkonzervativaca i superkonformi- sta. A

volim i njegovu uobraženost. Taj magarac je toliko

uobražen da je u stvari ponizan. Hoću re- ći, on

očigledno misli da je televizija do te mere dobra, da

zaslužuje njega i njegov pseudohrabri i

antikonvencionalni talenat - što je, ako čovek o tome hoće

da razmisli, prilično šašav oblik poni- znosti.« Zurio je u

staklenu kuglu dok se snežna vejavica nije donekle

smirila. »Na neki način, me- ni se sviđa i taj Lesejdž. Sve

što god taj čovek ima, najbolje je: kaput, jahta sa dve

kabine, sin mu di- plomira na Harvardu, električni brijač,

sve. Jednom me je odveo kod sebe na večeru i onda se

zausta- vio na stazi ispred kuće da bi me pitao sećam li se

’filmova pokojne Kerol Lombard’. Skrenuo mi je pažnju

da ću doživeti šok kada budem upoznao njegovu ženu,

jer je prosto luda za ovom glumi- com. Mislim da ću ga

zbog ovog voleti doklegod budem živ. Ispalo je da mu je

žena zaista umorna, prsata plavuša, istočnjački tip.« Zui

naglo pogleda Freni, koja je nešto rekla. »Šta?« upita on.

»Da!« ponovi Freni - bleda, ali blistava i oči- gledno

isto tako sudbinski predodređena da voli gospodina

Lesejdža do smrti.

Zui je, za trenutak, mirno pušio cigaru. »Ono što me

deprimira kod Dika Hesa«, reče, »što me čini tako

tužnim, besnim, ili ni ja već ne znam ka- kvim, je to što je

prvi scenario koji je napisao za Lesejdža bio prilično

dobar. U stvari, bio je malte- ne dobar. To je bio prvi po

kome smo snimili film

- ne verujem da si ga gledala, jer si tada bila u školi ili

tako negde. Igrao sam u njemu jednog mladog farmera

koji živi sam sa ocem. Mladiću postane jasno da mrzi

farmerski posao, a on i otac su uvek jedva sastavljali kraj

sa krajem, tako da posle očeve smrti proda svu stoku i

onda pra- vi planove kako će otići da živi i radi u

velikom gradu.« Zui ponovo uze Sneška, ali ga ne

zatrese

- samo poče da ga okreće oko postolja. »Bilo je dobrih

delova u njemu«, reče. »Kad prodam krave, stalno idem

na pašnjak da ih tražim. I kada kre- nem u oproštajnu

šetnju sa svojom devojkom, ne- posredno pre odlaska u

veliki grad, sve vreme je usmeravam prema praznom

pašnjaku. A onda, ka- da dođem u veliki grad i nađem

posao, sve vreme provodim vrteći se oko stočnog trga.

Konačno, u gustom saobraćaju na glavnoj ulici, u

velikom gra- du, jedna kola skrenu ulevo i pretvore se u

kravu. Ja potrčim za njom, baš u trenutku kada se pojavi

crveno svetlo, i budem pregažen - smlavljen.« On

prodrma Sneška. »Verovatno je to bio film koji si mogla

da gledaš dok sečeš nokte na nogama, ali bar čovek nije

morao da se oseća kao baraba kada se vraća sa proba u

studiju. Bio je u najmanju ruku svež, nešto sasvim

njegovo, i razlikovao se od obič- nog prežvakavanja

starih scenarija. Ne znam šta bih dao kad bi se on

ponovo vratio kući i napu- nio svoje baterije. Ne znam

šta bih dao kada bi se svi vratili kućama. Već mi je

dojadilo da izigravam muku i nevolju u tuđim životima.

Gospode, trebalo bi da vidiš Hesa i Lesejdža kad

razgovaraju o no- vom spektaklu. Ili o bilo čemu novom.

Srećni su kao svinje dogod se ja ne pojavim. Osećam se

kao oni nesrećnici koje je omiljeni Simorov Cuang-Ce

upozoravao protivu svega i svačega. ’Čuvajte se k.a- da

se nadmudraci ćopajući pojave pred vama’.« Se- deo je

mirno, posmatrajući lepršanje pahuljica.

»Ponekad bih mogao da legnem i srećno um- rem«,

reče.

U tom trenutku, Freni je piljila u jednu izble- delu

mrlju na tepihu, osvetljenu suncem, odmah pored

klavira, dok su joj se usne primetno mica- le. »Sve je to

toliko smešno da ne možeš ni zami- sliti«, reče ona s

lakim podrhtavanjem u glasu, tako da je Zui pogleda.

Bledilo na njenom licu bilo je još više podvučeno

potpunim odsustvom ruža na usnama. »Sve što ti sada

govoriš podseća me na ono što sam i sama pokušava/a

da kažem Lejnu u subotu, kada je počeo da se obara na

mene. Usred onih martinija, puževa i ostalog. Mislim,

nas ne muče baš iste stvari, ali zato ista vrsta stvari -

rekla bih, i to zbog istih razloga. Ili se bar meni ta- ko

čini.« Baš u tom trenutku, Blumberg se podiže u njenom

krilu i, više kao pas negoli kao mačka, poče da se mota

okolo ne bi li našao položaj za spavanje koji bi mu više

odgovarao. Rasejano, ali ipak kao neki vodič, Freni mu

blago stavi ruke na leđa i nastavi da priča. »Bila sam

došla do jedne tačke kada sam glasno, kao neki ludak,

rekla samoj sebi: ’Freni Glas, ako samo budem čula još

jednu zajedljivu, cepidlačku i destruktivnu reč od tebe, sa

nama je svršeno - i to za sva vremena.’ I, izve- sno vreme,

to mi je baš i polazilo za rukom. Bar skoro čitavih mesec

dana, kad god bi neko rekao bilo šta što je zvučalo

studentski i naduvano, ili je mirisalo na visokoparno ja,

pa ja, ili tako nešto, bar sam ćutala. Odlazila sam u

bioskop, ostajala u biblioteci po čitave sate, ili kao luda

pisala ese- je o komediji obnove i sličnim glupostima - ali,

ako ništa drugo, imala sam zadovoljstvo da izvesno

vreme ne čujem svoj glas.« Ona odmahnu glavom. »A

onda, jednog jutra - trapete, trupete, počela sam iznova.

Nisam spavala cele te noći, ne znam ni sa- ma zašto, a u

osam je počinjalo predavanje iz fran- cuske književnosti.

Najzad sam se digla iz kreve- ta, obukla, skuvala sebi

kafu, i onda krenula da malo prošetam po

univerzitetskom parku. U stvari, htela sam samo da

krenem biciklom u jednu dužu setnju, ali sam se bojala

da će svi čuti kada bu- dem uzimala bicikl sa mesta gde

ih ostavljamo - tamo se uvek nešto sruši - pa sam samo

ušla u zgradu, otišla do slušaonice gde se drže predava-

nja iz književnosti, i sela. Tako sam sedela i sedela,

i onda konačno ustala i počela po tabli da pišem izvode

iz Epikteta. Bila sam ispunila celu tablu - pojma nisam

imala da se sećam tolikih izvoda iz njegovih dela.

Izbrisala sam sve - hvala bogu! - pre nego što su studenti

počeli da ulaze u slušaonicu.

Međutim, bilo je sasvim detinjasto od mene što sam to

uradila - Epiktet bi me apsolutno omrznuo zbog toga -

ali...« Freni je oklevala. »Ne znam. Mislim da sam

naprosto želela da vidim jedno drago ime ispisano na

tabli. Bilo kako bilo, ovo me je nate- ralo da počnem sve

iznova. Biia sam zajedljiva ce- log tog bogovetnog dana.

Počela sam da zajedam profesora Folona. Bila sam

zajedljiva prema Lejnu. Bilo je sve gore i gore. Čak sam se

okomila i na svo- ju cimerku. O, bože, sirota Bev! Počela

sam da hva- tam njen pogled u kome kao da se moglo

pročita- ti kako se nada da ću se rešiti da odem iz sobe i

pustim nekog koliko-toliko prijatnog i normalnog da uđe

unutra i ostavi je malo na miru. Bilo je uža- sno! Sto je

najgore, znala sam koliko sam dosad- na, znala sam do

koje mere deprimiram ljude, ili čak vređam njihova

osećanja - ali jednostavno ni- sam mogla da se zaustavim!

Jednostavno nisam mogla da prestanem sa zajedanjima.«

Izgledajući vi- še nego donekle odsutna, ona prestade da

govori, dovoljno dugo da bi pritisnula zadnje

Blumbergo- ve šape koje nisu mirovale. »Međutim,

najgore sam se ponašala u samoj slušaoniđ«, reče ona

odlučnim glasom. »Tamo je bilo najgore. Znaš li šta sam

uvrtela u glavu? Bila me je spopala misao - i toga nisam

mogla da se oslobodim - da je koledž samo još jedno od

toliko drugih glupavih i besmislenih mesta na svetu,

namenjenih gomilanju zemaljskih blaga i tako dalje.

Hoću da kažem, blago je blago. Kakve tu ima razlike da li

je to blago novac, ima- nje, čak feu/tura, ili štaviše

jednostavno znanje? Sve se to meni činilo savršeno jedno

te isto, dovolj- no je da čovek skine omot sa toga - i što je

najlep- še, to mi se i sada čini! Ponekad pomislim da je

znanje - u svakom slučaju, kada je samo sebi cilj

- najgore od svega. Da se, svakako, najmanje mo- že

opravdati.« Nervozno, i bez ikakve prave potre- be, Freni

zabaci kosu unazad. »Mislim da ne bih izgubila toliko

pouzdanja i morala kada bih samo jednom, i povremeno

- ali samo jednom i povremeno

- čula bar neku pristojnu, malu, makar i površnu

primedbicu kako znanje treba da vodi mudrosti, i da je,

ukoliko ne vodi mudrosti, samo jedno ogavno gubljenje

vremena! Međutim, ja to ne čujem! Čak ni na

univerzitetu nikada nećeš čuti kako bilo ko tek uzgred

nagovesti da bi mudrost trebalo da bude cilj znanja. Teško

ćeš čuti da se i sama reč ’mud- rost’ ikad spominje! Hoćeš

li da čuješ nešto sme- šno? Hoćeš li da ti kažem nešto

zaista smešno? Za skoro sve četiri godine koje sam

provela na ko- ledžu - a ovo je sušta istina - dakle, za sve

četiri godine koje sam provela na koledžu, sećam se da

sam samo jedan jedini put čula baš izraz ’mudar čovek’, i

to još kao brucoš, na predavanju iz politič- kih doktrina!

A znaš li u kom smislu je bio upo- trebljen? Eto, bio je

upotrebljen u vezi s nekim dra- gim starim blentavim

državnikom koji je napravio pare na berzi i onda otišao u

Vašington za savet- nika predsedniku Ruzveltu. E pa,

slušaj! Za skoro četiri pune godine provedene na

univerzitetu! Ne kažem da se to svima dešava, ali se

osećam tako tužno kad na to pomislim, da bih lepo mogla

da umrem.« Ona ućuta i očevidno se iznova posveti

služenju Blumbergovim interesima. Usne su joj u ovom

trenutku bile neznatno rumenije od samog lica. A bile su,

takođe, i pomalo ispucane.

Zui je netremice gledao u nju. »Hteo bih nešto da te

pitam, Freni«, najednom reče. Ponovo se okre- nuo

pisaćem stolu, namrštio se, i protresao Sne- ška. »Šta ti to

zamišljaš da činiš s tom Molitvom Isusu?« upita. »To sam

pokušavao da saznam i pro- šle noći, pre nego što si me

poslala da malo ’pro- šetam’. Govoriš o nagomilavanju

blaga - novca, imanja, kulture, znanja, i tako dalje i tako

dalje. Izgovarajući tu svoju Molitvu Isusu - molim te, sa-

da me pusti da završim - izgovarajući neprestano tu

svoju Molitvu Isusu, ne pokušavaš Ii i ti da sa- kupiš

neku vrstu blaga? Nešto što je svakim svo- jim prokletim

delićem isto toliko prometna stvar koliko i one druge,

materijalnije? Ili tu možda ima nečeg drukčijeg zato što je

u pitanju molitva? Ho- ću da kažem, postoji li tu za tebe

neka razlika na ovome svetu, ako neko gomila svoje

blago - sa ove ili sa one strane? Sa one u koju Iopovi ne

mogu da prodru, i tako dalje? Je li u tome razlika? Čekaj

za trenutak, sada - samo pričekaj dok ja završim, molim

te.« Sedeo je nekoliko trenutaka, posma- trajući malu

mećavu u staklenoj kugli, zatim reče: »Ako baš hoćeš da

ti kažem istinu, u tom tvom na- činu moljenja ima nečega

što me dovodi do besa. Ti misliš kako ja hoću da te

sprečim da je izgova- raŠ. Ne znam da li mi je to namera

ili nije - o to- me bi još moglo da se raspravlja - ali zaista

bih želeo da mi objasniš koji su to đavolji razlozi što te na

to nagone.« Oklevao je, ali ne toliko dugo da bi pružio

priliku Freni da ga prekine. »S naj- prostije logičke tačke

gledišta, ja ne vidim da uopšte postoji ma kakva razlika

između čoveka ko- ji je pohlepan za materijalnim

bogatstvom - ili čak

i intelektualnim bogatstvom - i čoveka koji je po- hlepan

za duhovnim bogatstvom. Kao što sama ka- žeš,

bogatstvo je bogatstvo, prokleto da je, i meni se čini da

devedeset odsto svih svetaca-čovekomr- zaca u istoriji

spada u one koji su u osnovi isto toliko pohlepm i odurni

koliko i mi ostali.«

Što je mogla ledenije, s malim podrhtavanjem u glasu,

Freni reče: »Mogu li za časak da te pre- kinem, Zui?«

Zui ostavi Sneška i uze olovku da bi se njome igrao.

»Da, da. Samo izvoli«, reče.

»Sve što ti pričaš, ja znam. Nisi mi rekao nijed- nu

stvar o kojoj i sama nisam mislila. Rekao si da želim nešto

od te Molitve Isusu - što me čini, ka- ko ti kažeš, zaista

pohlepnom, kao neku ženu ko- ja želi bundu od

samurovine, ili da bude čuvena ili da se preliva od

nekakvog ugleda. Znam ja sve to! Gospode, za kakvog li

me ti kretena smatraš?« Po- drhtavanje u njenom glasu

naraslo je toliko da je skoro sprečavalo da govori. »Dobro, dobro, smiri se, polako!«

»Ne mogu da se smirim! Dovodiš me do besa! Šta ti

misliš da ja radim u ovoj idiotskoj sobi - mršaveći kao

šašava, izluđujući Besi i Lesa, pore- mećujući celu kuću, i

sve ostalo? Misliš li ti da je u meni dovoljno zdrave

pameti da bih se pitala zašto ja to izgovaram molitvu? Baš

me to toliko i muči. Zato što sam do te mere izbirljiva u

tome šta bih htela - u ovom slučaju, da se nešto rasve- sti

u meni, ili da steknem mir, umesto novca, ugleda, slave ili

tome slično - to još ne znači da nisam sebični egocentrik

kao i svi drugi. Ako sam išta, onda sam pre svega to! Nije

mi potreban ni- kakav slavni Zekari Glas da bi mi to

rekao!« Tu se njen glas značajno prekide i ona ponovo

poče da posvećuje veliku pažnju Blumbergu. Suze su,

vero- vatno, bile neizbežne, ako ne i na putu.

Za pisaćim stolom, dobro pritisnuvši olovkom, Zui je

ispunjavao praznine u slovima »o«, na onoj strani malog

upijača na kojoj je bila reklama. Na- stavio je s ovim

izvesno vreme, a onda bacio olov- ku prema mastionici.

Uzeo je cigaru sa ivice bakar- ne pepeljare gde bio

ostavio. Cigara je sada bila duga samo dva santimetra, ali

je još gorela. On po- vuče dug dim iz nje, kao da je ona

kakav aparat za disanje u jednom svetu kome je inače

ponestao ki- seonik. Zatim, kao da je na to prinuđen, on

ponovo pogleda ka Freni.

»Hoćeš li da pokušamo da dobijemo Badija tele-

fonom večeras, da sa njim razgovaraš?« upita. »Mi- slim

da bi trebalo da sa nekim razgovaraš - ja uop- šte nisam

za tako nešto.« Čekao je, stalno je gledajući. »Dakle? Šta

kažeš, Freni?«

Freni je oborila glavu. Izgledalo je da traži bu- ve po

Blumbergovom krznu, jer su joj prsti bili i te kako

zaposleni povijanjem ćuba po njemu. U stvari, ona je u

ovom trenutku plakala, ali na jedan vrlo svojstven način;

bilo je suza, ali ne i zvuka. Zui je posmatrao čitav minut

ili malo više, a onda joj, ne baš sasvim ljubazno, ali bez

nametljivosti, re- če: »Freni. Dakle? Da pokušam da

dobijem Badija na telefon?«

Ona odmahnu glavom, ne dižući je. Nastavila je da i

dalje traži buve. Onda, posle izvesnog vre-

mena, odgovorila je na Zuijevo pitanje, ali ne sa- svim

glasno. »Šta?« upita Zui.

Freni ponovi svoje reči. »Hoću da razgovaram sa

Simćrom.«

Zui je za trenutak i dalje gleđao, tako reći bez

ikakvog izraza na licu - ne mareći za brazdu znoja koji

je izbio po njegovoj prilično dugoj i izrazito irskoj

gornjoj usni. A onda, sa njemu svojstvenom naglošću,

okrete se i ponovo poče da ispunjava praznine u

slovima »o«. Međutim, gotovo istog trenutka, on

ostavi olovku, ustade od pisaćeg stola

- za njega, prilično polako - i, uzevši cigaru, pono- vo

zauze stari položaj s jednom nogom na pragu

prozora. Neki viši, dugonogiji čovek - na primer, bilo

ko od njegove braće - mogao bi s većom lako- ćom da

stavi nogu gore. Ali, pošto bi već podigao nogu, Zui je

ostavljao utisak da stoji u mestu, kao baletski igrač.

Isprva malo-pomalo, a zatim najednom, on do-

pusti da mu pažnju privuče jedna mala predstava

koja se, neremećena bilo kakvom intervencijom pisca,

reditelja ili producenta, odvijala vanredno tanano,

preko na ulici, pet spratova ispod njego- vog prozora.

Jedan prilično veliki javor stajao je ispred ženske škole

- jedno od četiri ili pet drve- ta na toj srećnoj strani

ulice - i, u tom trenutku, jedno dete od sedam-osam

godina, devojčica, skri- vala se iza njega. Na sebi je

imala marinskoplavi. kaputić na dva reda, i beretku

čiji je preliv crvene boje bio veoma sličan onom na

ćebetu prebače- nom preko kreveta u Van Gogovoj

sobi u Arlu. Sa

mesta na kome se nalazio Zui, beretka devojčice nije se

mnogo razlikovala od jednog lakog prema- za boje. Na

nekoliko metara od deteta, njen psić

- mali jazavičar, sa zelenim kožnim okovratnikom

i vođicom - njuškao je tražeći je, pomamno se vr- teći u

krugovima i vukući vođicu za sobom. Izgle- dalo je kao

da ne može podneti da bude odvojen od svoje

gospodarice i, kada je konačno osetio njen miris, prošlo je

već dosta vremena. Radost zbog ponovnog susreta bila je

za oboje ogromna. Jazavi- čar zakevta i poče da puzi

napred, podrhtavajući od ushićenja, dok njegova

gospodarica, dovikujući mu nešto, ne stupi hitro preko

žičane ogradice oko drveta, i podiže ga. Izgovorila mu je

čitav niz po- hvala, na njihovom ličnom šatrovačkom

jeziku, što je predstavljalo deo igre, a zatim ga spusti, uze

vo- đicu, i njih dvoje veselo krenuše na zapadnu stra-' nu,

prema Petoj aveniji i parku, nestavši iz Zuijevog

vidokruga. Zui zamišljeno stavi ruku na lajsnicu između

dva okna, kao da je imao nameru da po- digne prozor,

nagne se napolje i otprati pogledom psića i devojčicu.

Međutim, u toj ruci držao je ci- garu, te je zadocnio samo.

za trenutak. Povukao je dim. »Dođavola«, reče, »na ovom

svetu ima lepih stvari - i to zaista lepih. Baš smo idioti što

dopu- štamo da nam pažnja odleti na drugu stranu.

Uvek, uvek i uvek sve što se dešava vezujemo za naše

vašljivo malo ja, pa ja.« Iza njegovih leđa, baš u tom

trenutku, Freni izduva nos s bezazlenom preda- nošću;

nastali zvuk bio je znatno glasniji no što bi se moglo

očekivati od jednog organa koji je izgle- dao tako lepo i

suptilno. Zui se okrete da bi je po- gledao, malo

cenzorski.

Freni, zauzeta oko čitave hrpe papirnih marami- ca,

samo ga odmeri. »Dobro, izvini«, reče ona. »Smem valjda

da izduvam nos?«

»Jesi li završila?«

»Da, jesam! Gospode bože, kakva smo mi poro- dica.

Izvešće te na streljanje samo ako kreneš da izduvaš nos.«

Zui se okrete prozoru. Pušio je, izvlačeći krat- ke

dimove iz cigare, dok je pogledom pratio be- tonske

kocke na školskoj zgradi. »Badi je jednom prilikom, pre

oko dve godine, kazao nešto što mi se učinilo prilično

razumno«, reče. »Samo ako bu- dem mogao da se setim

šta to beše«. Oklevao je. A Freni, mada još uvek zauzeta

svojom hrpom pa- pirnih maramica, zagleda se u njega.

Kada bi Zui dao znak da se s mukom priseća nečega,

njegovo oklevanje je uvek bez razlike zanimalo njegovu

bra- ću i sestre, pa je čak u tome bilo i neke vrste za- bave

za njih. Njegova oklevanja bila su skoro uvek nameštena:

u većini slučajeva bili su to direktni ostaci onih pet

nesumnjivo obrazovnih godina ko- je je proveo kao stalni

učesnik u emisiji »Ovo je pametno dete!« - u kojim

prilikama je, pre nego što bi pružio utisak o svojoj

donekle apsurdnoj sposobnosti da navede, istog trenutka

i obično od reči do reči, gotovo bilo šta što je ikad

pročitao ili sa interesovanjem čuo, razvio izvesnu naviku

da nabora čelo, kao da premišlja, kako su to čini- la ostala

deca u programu. Njegovo čelo bilo je i sada naborano,

ali je govorio nešto brže no što je u ovakvim okolnostima

bilo uobičajeno, kao da je osetio da ga je Freni, njegova

stara saučesnica u programu, uhvatila na delu. »Rekao je

da bi čovek trebalo da bude u stanju da leži u podnožju

ne- kog brega, prerezana vrata i lagano smrtno krva- reći,

i ako bi kakva lepa devojka ili starica prošla pored njega

sa divnim ćupom koji joj savršeno i ravnomerno

poigrava na glavi, da bude u stanju da se pridigne na

jednu ruku i odgleda kako čup bezbedno nestaje s

vidika.« Razmislio je o izreče- nom, a zatim blago frknuo.

»Hteo bih da vidim skota da on to uradi.« Povukao je

dim iz cigare. »Svako ponaosob u ovoj porodici ima

spakovanu svoju prokletu verziju religije u posebnom

koferu«, proprati on svoje reči ovom primedbom, s

primet- nim odsustvom poštovanja u glasu. »Volt je uvek

bio spreman na ushićenja. Volt i Bu-Bu su ispo- vedali

najegzaltiranije religiozne filozofije u po- rodici.« On

ponovo povuče dim iz cigare, kao da želi da otkloni

veselost u trenutku kada mu nije stalo do nje. »Volt je

jednom rekao Vejkeru da je svako ponaosob u ovoj našoj

kući po svojoj prili- ci nagomilao jezivo mnogo rđavih

karmi u svojim ranijim inkarnacijama. Volt je imao

teoriju po kojoj je religiozni život i sva muka koja ga

prati, samo nešto što Bog svaljuje na pleća onih koji imaju

dovoljno hrabrosti da ga optuže zbog toga što je stvorio

jedan ružan svet.«

Kikot zahvalne publike dopre sa kauča. »To do- sad

nisam čula«, reče Freni. »A kakvu religioznu filozofiju

ima Bu-Bu? Nije mi ni na pamet palo da bi mogla da je

ima.«

Zui za trenutak ne reče ništa, a onda: »Bu-Bu? Bu-Bu

je ubeđena da je gospodin Ejš stvorio svet. Ona je to

pročitala u Kilvertovom Dnevniku. Kada su školskoj deci

u Kilvertovoj parohiji postavlli pi- tanje ko je stvorio svet,

jedno od njih je odgovo- rilo: ’Gospodin Ejš’.«

Freni je bila oduševljena, i to je glasno stavila do

znanja. Zui se okrete i pogleda je, i - pošto je bio mladić

čiji se postupci nisu mogli unapred predvideti - natmuri

se, kao da je najednom rešio da se otarasi svake

neozbiljnosti. On spusti nogu s praga prozora, smesti

dopušenu cigaru na ivicu bakarne pepeljare koja je

stajala na pisaćem stolu, i udalji se od prozora. Išao je

lagano preko sobe, s rukama u džepovima, ali ne bez

izvesnog smi- šljenog smera.

»Do vraga, trebalo bi da se izgubim odavde.

Dogovorio sam se da odem na jedan ručak«, reče i

najednom se naže da bi natenane i s izgledom vlasnika

ispitao unutrašnjost akvarijuma. On neko- liko puta

kucnu noktom u staklo. »Nema li me sa- mo pet minuta,

svi dopuste da moje crne ribice pocrkaju. Trebalo je da ih

ponesem u koledž. Znao sam ja to.«

»O, Zui. To pričaš već punih pet godina. Zašto ne

kupiš druge?«

On nastavi da kucka u staklo. »Sve ste vi kole- ške

devojčice iste. Tvrde kao ekseri. To nisu bile ma koje crne

ribice, lepotice. Između nas je posto- jala vrlo prisna

veza.«

Izgovorivši ovo, on se ponovo ispruži po tepihu,

smestivši svoj vitki trup prilično stešnjeno između

stočića na kome je stajao radio marke stromberg- karlson

i jednog stalka od javora prepunog časopi- sa. Freni je

opet mogla da vidi samo đonove nje- govih patika.

Međutim, još se tako reći nije ni is- pružio, kad ponovo

zauze sedeći stav, sasvim us- pravan, tako da su njegova

glava i Ieđa, koji su najednom iskrsli na videlo, donekle

ostavljali ave- tinjsko-komični utisak koji bi čovek imao

kada bi kakav leš ispao iz ormana.

»Molitva još uvek traje, a?« reče on. A onda opet

iščeze s videla. Bio je za trenutak miran. Za- tim, sa tako

reći nerazumljivim mejferskim nagla- skom, dodade: »Ja

bih da izmenim dve-tri reči s vama, gospođice Glas, ako

imate koji trenutak vremena.« Kao odgovor na ovo, tamo

na kauču, vladalo je zloslutno ćutanje. »Čitaj svoju

molitvu, ako hoćeš, igraj se sa Blumbergom, ili puši ako ti

je volja, ali me samo pet minuta ne prekidaj, le- potice. I,

ako je ikako moguće, bez ijedne suze, mo- lim. Može?

Čuješ li me?«

Freni nije odmah odgovorila. Skupila je noge uza se,

ispod pleda, i privukla zaspalog Blumber- ga nešto bliže

sebi. »Čujem te«, reče, skupivši još više noge, kao što se

diže most na tvrđavi pre ne- go što otpočne opsada.

Oklevala je, a onda opet progovori: »Možeš reći što god

hoćeš, ukoliko me ne budeš vređao. Uopšte ne bih volela

da me ne- ko ovog jutra stavlja na probu. To ti

najozbiljnije kažem.«

»Nema nikakve probe, nema probe, devojčice. A što

se vređanja tiče, ja to nikada ne činim.« Govornikove

ruke bile su blagorodno prekrštene preko njegovih grudi.

»O, da sam ponekad malo oštar, to jesam, kada to

situacija zahteva. Ali da vređam, to nikada. Što se mene

tiče, oduvek sam smatrao da se mnogo veći broj buva

uhvati...«

»Ја ti ozbiljno kažem, Zui«, reče Freni obraća- jući se,

manje-više, njegovim patikama. »I, uzgred budi rečeno,

volela bih kad bi seo. Svaki put kad se prospe drvlje i

kamenje na mene, učini mi se vrlo smešnim što to uvek

dolazi tačno sa tog me- sta gde ti sad ležiš. A uvek si ti

tamo. Hajde sad, molim te lepo. Diži se i sedi.«

Zui zatvori oči. »Sva sreća što znam da tako ne misliš.

Bar ne u dubini srca. U dubini naših srca, i ja i ti znamo

da je ovo jedini osvećeni prostor u celoj ovoj prokletoj

kući. Slučaj je hteo da sam baš na ovom mestu čuvao

svoje kuniće. A ti mo- ji kunići su bili sveci, i to oba. U

stvari, to su bi- li jedini ’neoženjeni’ kunići u...«

»O, umukni!« nervozno reče Freni. »Počni i dosta, ako

to već hoćeš. Sve što tražim je da bar pokušaš da budeš

koliko-toliko taktičan, uzimajući u obzir moje trenutno

stanje. Ništa više. Ti si nesumnjivo najnetaktičnija osoba

koju sam ikad srela u životu.«

»Ja netaktičan! Nikad. Otvoren, da. Veseljak, i to.

Zestok. Sangviničan sam možda malo previše. Ali još mi

niko nikada...«

»Rekla sam netaktičan!« nadjača ga svojim gla- som

Freni. I to prilično gnevno, mada pokušava- jući da se ne

nasmeje. »Samo se jednom razboli i otidi sebi u posetu,

pa ćeš videti koliko si netak- tičan! Ti si najnemogućije

stvorenje za društvo ne- kome ko se ne oseća dobro. Tako

nešto nisam u životu srela. Dovoljno da neko ima samo

prehladu, i znaš li šta ti radiš? Namrštićeš se svaki put kad

ga budeš pogledao. Ti si apsolutno najnesaosećajni- ja

osoba koju znam. To si ti!«

»Dobro, dobro, dobro«, reče Zui, i dalje zatvore- nih

očiju. »Niko nije savršen, lepotice.« Bez napora, više

umekšavanjem i utanjivanjem glasa nego pre- laženjem u

falset, on izvede Freni poznato i uvek do tančina

pogođeno podražavanje njihove majke kada obazrivo

smiruje duhove: »Mi mnogo štošta kaže- mo u jarosti,

draga gospođice, iako to u stvari ne mislimo i sutradan

nam je zbog toga žao.« A onda, najednom, nabra čelo,

otvori oči i nekoliko trenuta- ka posmatraše tavanicu.

»Pre svega«, reče, »ja mislim da ti misliš kako

nameravam da sprečim tu tvoju molitvu, ili tako nešto.

Ne, to je netačno. To mi nije namera. Što se mene tiče,

možeš da ležiš na tom kauču i čitav pre- ostali deo života

recituješ uvodne odredbe Ustava, ako hoćeš. Međutim,

ono što bih ja...«

»To je fin početak. Divan.«

»Molim?«

»Oh, umukni. Samo produži, produži.«

»Hteo bih da kažem da nemam ništa protiv moli- tve.

Bez obzira šta ti mislila. Znaš, ti nisi prva koja je sebi

uvrtela u glavu da je ponavlja. Jednom sam i ja obigrao

čitav Njujork, odlazeći iz jedne radnje za vojno-

mornaričke potrebe u drugu, tražeći neki lep

hodočasnički torbak. Hteo sam da ga napunim mr-

vicama hleba i krenem po celoj prokletoj zemlji. Po-

navljajući molitvu. Šireći Reč. Sve isto od početka do

kraja.« Zui je oklevao. »I ovo ti ne pominjem, za ime

boga, samo da bih ti pokazao kako sam i ja jednom bio

Osećajna Mlada Duša Kao Ti.«

»A zašto mi onda to pominješ?«

»Zašto ti pominjem? Pominjem ti to zato što bih

želeo da ti kažem dve-tri stvari, a sasvim je moguće

da ja za tako nešto nisam kvalifikovan. Jednom sam i

sam imao vrlo jaku želju da izgova- ram molitvu, ali

je na tome ostalo. Koliko znam, možda sam pomalo i

ljubomoran što ti to radiš. U stvari, to je sasvim

moguće. Pre svega, ja sam prilično težak čovek. Vrlo

lako je moguće da uža- sno mrzim da igram Martu

dok neko igra Mariju. Koji bi ga đavo znao?«

Freni se reši da ne odgovori, već samo privuče

Blumberga bliže sebi i blago ga, čudno i dvosmi-

sleno prigrli. A onda pogleda ka svom bratu i re- če:

»Ti si zlato od čoveka. Da li si to znao?«

»Pričekaj malo sa komplimentima, lepotice - mož-

da ćeš ih već sutra povući. Još uvek imam da ti kažem

šta se meni ne sviđa u tom tvom načinu molitve, pa

bio ja ili ne bio za to kvalifikovan.« Rekavši ovo, Zui

se jedno desetak sekundi beziz- razno zagleda u

gipsani plafon, a potom ponovo zatvori oči. »Prvo i

prvo«, reče, »meni se ne sviđa tvoja mučenička uloga

Dame sa kamelijama. I sad nemoj da me prekidaš.

Znam da se s razlogom kidaš na parčiće, i sve ostalo. I

uopšte ne mislim da igraš nekakvu komediju - to ne

bih rekao. A ne mislim ni da je to sa tvoje strane neka

podsvesna želja za buđenjem saosećanja kod drugih,

ili bilo šta tome slično. Međutim, meni se sve to ipak

ne . sviđa. To nije lepo prema Besi, nije lepo prema

Lesu - i, ako to još nisi znala, ti počinješ pomalo da

zaudaraš na pobožnost. A, do vraga, nema te molitve,

u bilo kojoj religiji na svetu, koja bi mo- gla da

opravda pobožnost. Ne kažem da si pobož-

na - prema tome, ništa se ne uzbuđuj - nego ti samo

kažem da je sva ta tvoja histerija dozlaboga odurna.«

»Jesi li završio?« reče Freni, primetno se nag- nuvši

napred. Podrhtavanje u njenom glasu opet se oseti.

»U redu, Freni. Nemoj sad...Rekla si da ćeš me

saslušati do kraja. Mislim da sam ti najgore već rekao. Ja

samo pokušavam - ne pokušavam, nego ti kažem - da ovo

jednostavno nije lepo prema Besi i Lesu. Za njih je to

užasno - tebi je to vrlo dobro poznato. Da Ii si, do vraga,

znala da je Les sinoć, pre nego što je krenuo u krevet,

hteo na svaki način da ti donese mandarinu? Gospode.

Cak ni Besi ne može da podnese te mandarinske

petljavine. A bog mi je svedok da to ni sam nisam u

stanju. Ako si rešila da nastaviš sa tim svojim

iscrpljivanjem, onda bih od sveg srca želeo da se vratiš u

koledž, pa tamo radi šta hoćeš. Tamo ne- ćeš biti

najmlađe dete u kući. I tamo, sam bog zna, niko neće

osećati potrebu da ti donosi man- darine. Tamo nećeš

držati svoje proklete cipele s visokom štiklom u ormanu.«

U tom trenutku, tako reći ne gledajući, ali be- šumno,

Freni se pruži za kutiju papirnih marami- ca na

mermernom stočiću za kafu.

Zui je rasejano gledao u jednu staru mrlju bo- je piva

na gipsanoj tavanici, koju je sam napravio pre devetnaest

ili dvadeset godina, štrcajući iz vo- denog pištolja.

»Sledeća stvar koja mi se ne sviđa«, reče on, »isto tako

nije mnogo prijatna. Ali skoro sam završio, i zato me

saslušaj još koji trenutak, ако možeš. Meni se ništa ne

dopada taj tvoj nako- strešeni lični život mučenice koji

vodiš tamo u koledžu - taj tvoj mali naduveni krstaški rat

koji zamišljaš da vodiš protiv svih. Ja nemam u vidu ono

što ti misliš da imam, prema tome, gledaj da me za

trenutak ne prekidaš. Ako sam dobro shva- tio, ti

provodiš vreme pucajući na sistem visokog obrazovanja.

Nemoj sad da skočiš na mene - jer ja se, većim delom, sa

tobom slažem. Samo mi se ne sviđa slep način na koji to

radiš. Devedeset i osam odsto sam na tvojoj strani. Ali mi

zato ona dva odsto zadaju samrtni strah. Imao sam

jednog profesora kada sam bio u koledžu - samo jednog,

priznajem, ali taj je bio veliki, zaista veliki - koji naprosto

nema nikakve veze ni sa čim o čemu ti govoriš. On nije

bio Epiktet. Nije bio nikakav ego- centrik, niti šarmer po

slušaonicama. Bio je samo veliki skromni naučnik. I

nisam ga nikada čuo da kaže bilo šta, u slušaonici ili van

nje, a da u tome nije bilo bar malo - a često i dosta -

mudrosti. Sta će se njemu desiti kada budeš počela svoju

re- voluciju? Ne mogu da podnesem ni samu pomi- sao

na to - molim te da promenimo temu. Oni o kojima ti

pričaš su nešto drugo. Taj profesor Tu- per. I ona druga

dva bandoglavca o kojima si mi pričala prošle večeri -

Manluis i onaj drugi. I ja sam imao na tuce takvih, kao i

svako drugi, i sasvim se slažem da oni nisu bezopasni. U

suštini, oni su pakleno ubistveni. Svemogući bože! Čega

god se oni dotaknu, pretvori se u akademsko i jalovo. IIi

- još gore od toga - stvore čitav kult. Po moni mišljenju,

oni su uglavnom krivi za sve one goml- le glupavih

ignoranata koji sa diplomama u džt’po- vima krenu

svakog juna po celoj zemlji.« Rekavši to, i dalje gledajući

u tavanicu, Zui se istovreme- no izbeči i odmahnu

glavom. »Međutim, ono što se meni ne sviđa - i što

mislim da se ni Simoru ni Badiju ne bi dopalo - to je

način na koji go- voriš o svim tim Ijudima. Hoću da

kažem, ti ne prezireš samo ono što oni predstavljaju - ti

njih prezireš. A to je dozlaboga lično, Freni. Ozbiljno ti

kažem. U tvom oku zasija pravi mali ubilački ble- sak

kada, na primer, govoriš o tom Tuperu. Cela ona tvoja

priča o tome kako odlazi u muški klo- zet da bi se

razbarušio pre nego što uđe na pre- davanje. I sve ostalo.

Verovatno on to i čini - to se poklapa sa svim što si mi o

njemu ispričala. Ne kažem da on to ne radi. Ali, tebe se ne

tiče, lepo- tice, šta on radi sa svojom kosom. Bilo bi sve u

redu, na izvestan način, kada bi mislila da su nje- gove

lične afektacije pomalo smešne. Ili kada bi ga bar donekle

sažaljevala zbog tog njegovog ose- ćanja nesigurnosti što

mora da se pomalo pravi patetičan. Ali kada mi ti pričaš

o tome - a sada se ni najmanje ne šalim kada ti ovo

kažem - onda ispada kao da je njegova kosa nekakav tvoj

đavol- ski lični neprijatelj. To nije pravo - i ti to vrlo

dobro znaš. Ako već krećeš u rat protiv Sistema, onda

pucaj kao pametna i inteligentna devojka - zato što je

neprijatelj tu, pred tobom, a ne zato što ne voliš njegovu

frizuru ili njegovu prokletu kravatu.«

Nakon ovih reči, za trenutak-dva je usledila tiši- na.

Prekinulo je samo glasno Frenino izduvavanje nosa -

prilježno, produženo, »puno« izduvavanje, које је

navodilo na pomisao da se radi o bolesni- ku koji već

četiri dana pati od jakog nazeba.

»To ti je isto kao i ovaj prokleti čir u stomaku koji sam

zaradio. Znaš li zašto ja imam čir? Ili bar devet od deset

razloga zbog kojih ga imam? Samo zato što kad ne

mislim onako kako treba, pustim da moja osećanja u vezi

sa televizijom i svim ostalim postanu lična. Ja postupam

na savr- šeno isti način kao i ti, a dovoljno sam star da

bih znao kako to nije u redu.« Zui ućuta. Pogleda uprtog

u mrlju od piva, on duboko udahnu vaz- duh kroz nos.

Prsti su mu još uvek bili ukršteni na grudima. »Ovo što

ću ti na kraju reći«, naglo izreče on, »verovatno će

izazvati eksploziju. Ali nema druge. Ovo je najvažnije od

svega.« Za tre- nutak je izgledalo kao da traži savet od

tavanice, a onda zatvori oči. »Ne znam da li se ti sećaš, ali

se zato ja sećam jednog trenutka, na ovom mestu,

lepotice, kada si prolazila kroz jedno malo odrica- nje od

istina iz Novog zaveta, koje se moglo čuti na kilometre

odavde. Svi su u to vreme bili u pro- kletoj vojsci, i ja sam

bio jedini koji je to pažljivo slušao. Ali sećaš li se ti toga?

Da li se ti toga uopšte sećaš?«

»Tada sam imala nešto malo više od deset go- dina!«

reče Freni - kroz nos, glasom u kome se osećala izvesna

pretnja.

»Znam koliko si imala godina. Vrlo dobro znam

koliko si imala godina. Gospode - nisam ja ovo iz- vukao

zato da bih ti sad bilo šta nabijao na nos. Ovo ti

pominjem zbog toga što mislim da nisi razumevala Isusa

kad si bila dete, i mislim da ga ni sada ne razumeš.

Mislim da si ti njega pomeša- la u svojoj svesti sa drugih

pet ili deset religijskih Iičnosti, i ne vidim kako možeš da i

dalje nastaviš sa tom svojom Molitvom Isusu dok ne

budeš rašči- stila ko je ko i šta je šta. Da li se ti uopšte

sećaš zbog čega je i počelo ono tvoje malo odricanje?...

Freni? Sećaš li se, ili se ne sećaš?«

Odgovor nije dobio. Čulo se samo prilično žes- toko

produvavanje nosa.

»E pa, ja se slučajno sećam. Jevanđelje po Ma- teju,

glava šesta. Jasno se toga sećam, lepotice. Sećam se čak i

gde sam se nalazio u tom trenutku. Bio sam tamo pozadi

u svojoj sobi i omotavao tra- ku oko proklete palice za

hokej, kad si ti banula - sva usplahirena, sa širom

otvorenom Biblijom u ruci. Više nisi volela Isusa, i htela

si da znaš mo- žeš li da pozoveš Simora u njegovoj

jedinici kako bi mu sve to ispričala. A znaš li zašto više

nisi volela Isusa? Ja ću ti reći. Prvo, zbog toga, što se nisi

slagala sa njegovim odlaskom u sinagogu gde je

porazbacao stolove i kumire na sve strane. To je bilo vrlo

grubo, krajnje nepotrebno. Bila si si- gurna da Solomon

ili neko drugi to nikada ne bi uradio. A druga stvar sa

kojom se nisi slagala - na tom mestu si držala Bibliju

otvorenu - bili su sti- hovi: ’Pogledajte na ptice nebeske

kako ne seju, niti žnju, niti sabiraju u žitnice, pa Otac vaš

ne- beski hrani ih'. To je bilo u redu. Divno. S tim si se ti

slagala. Međutim, kada Isus u istom dahu ka- že: ’Niste li

vi mnogo pretežniji od njih?’ - e, tu se Freni više nije

slagala. Freni hladno ostavlja Bi- bliju i prelazi pravo na

Budu, koji ne pravi razli- ku u odnosu na sve te ptice

nebeske. Sve te slat- ке i mile piliće i guske koje smo

držali gore na Jezeru. I nemoj mi opet reći da si imala

deset go- dina! Tvoj uzrast nema nikakve veze sa onim

što ja pričam. Što se toga tiče, nema velikih promena koje

bi nastale između desete i dvadesete - ili de- sete i

osamdesete godine života. \ dan-danas ne možeš voleti

onako kako bi želela jednog Isusa koji je učinio ili rekao

dve-tri stvari za koje bar kažu da ih je rekao ili učinio - i ti

to vrlo dobro znaš. Po svojoj prirodi nisi u stanju da voliš

ili razumeš bilo kog sina Božjeg koji prevrće stolove. I po

prirodi svojoj nisi u stanju da voliš ili razu- meš bilo kog

sina Božjeg koji kaže da je jedno Ijudsko stvorenje, ma

koje ljudsko stvorenje - čak i profesor Tuper - vrednije

Gospodu od ma kojeg be- zazlenog i bespomoćnog

uskršnjeg pilenceta.«

Freni je sada bila okrenuta licem prema zvuku

Zuijevog glasa, sedeći pravo kao strela i držeći steg- nutu

u ruci gužvu od papirnih maramica. Blumberg nije više

bio u njenom krilu. »Pretpostavljam da ti možeš«, reče

ona piskavim glasom.

»To sad uopšte nije važno da li ja mogu ili ne mogu.

Ali da, u stvari mogu. Ne bih želeo da sa- da u to ulazim,

ali ja bar nikad nisam pokušavao, svesno ili na'druge

načine, da Isusa pretvaram u svetog Franju Asiškog kako

bih ga načinio ’prijat- nijim’ - što je zapravo devedeset i

osam odsto hri- šćanskog sveta oduvek uporno činilo. To

ne treba beležiti u moju veliku zaslugu. Mene slučajno ne

privlače ljudi tipa svetog Franje Asiškog. Ali tebe da. Po

mom mišljenju, to i jeste jedan od razloga zašto si

doživela ovaj mali nervni slom. A poseb- no što ga

doživljavaš kod kuće. Ovo mesto je kao ро tvojoj

narudžbini. Usluga je dobra, ima u izobi- lju toplih i

hladnih tekućih duhova. Gde ćeš pogod- nije? Ovde

možeš da čitaš svoju molitvu i da strpaš Isusa i svetog

Franju i Simora i Hajdinog dedu sve u isti kofer.«

Zuijev glas za trenutak umuknu. »Zar ti to ne vidiš?

Ne vidiš li kako nejasno, kako mutno gle- daš na stvari?

Gospode bože, u tebi nema ničeg desetorazrednog, pa

ipak si se do guše zaglibila u desetorazredni način

mišljenja. I to ne samo da je način na koji teraš tu svoju

molitvu desetorazredna religija, već je, znala ti to ili ne,

desetorazredan i nervni slom koji te je zadesio. Video

sam samo dva ili tri prava nervna sloma, a oni koji su ih

zaradi- li nisu brinuli da izaberu i mesto gde...«

»Prestani, Zui! Prestani!« jecajući reče Freni.

»Hoću, za minut, samo jedan minut. Zašto sad

najednom dovodiš sebe do nervne iscrpljenosti? Hoću da

kažem, ako si već u stanju da svom svo- jom snagom

dovedeš sebe do sloma, zašto ne upo- trebiš istu tu

energiju da ostaneš zdrava i čitava? U redu, ja sam

nerazložan. Sad sam vrlo nerazlo- žan. Ali, bože moj,

kako ti samo stavljaš na probu ono malo strpljenja što ga

ima u meni! Osvrneš se okolo po univerzitetu, svetu,

politici i jednoj sezo- ni predstava letnje pozorišne

družine, slušaš razgo- vore jedne grupice glupavih

studenata, i onda odlu- čiš da je sve to ja, pa ja, pa ja, i da

je jedina pametna stvar za jednu devojku da se baci na

zemlju, obri- je glavu, počne da izgovara Molitvu Isusu i

moli Boga da joj podari jedan mali mistični doživljaj ko- ji

će je učiniti dobrom i srećnom.«

Freni vrisnu: »Hoćeš li da umukneš, molim te!«

»Jedan sekund, samo jedan sekund. Ti govoriš

isključivo o egu. Gospode bože, i sam Hristos bi se našao

na muci da odredi šta je, a šta nije ego. Ovo je Božja

vaseljena, devojčice, a ne tvoja, i on treba da ima konačnu

reč o tome šta je, a šta nije ego. Šta bismo onda sa tvojim

omiljenim Epikte- tom? Ili tvojom omiljenom Emili

Dikinson? Da li bi htela da tvoja Emili, svaki put kad joj

dođe da napiše pesmu, jednostavno sedne i izgovori

moli- tvu dok je njena pogana, egoistička želja ne pro-

đe? Ne, sigurno da ne bi! Ali bi zato želela da se tvom

prijatelju, profesoru Tuperu, oduzme njegov ego. To je

nešto drugo. A možda i jeste. Možda je- ste. Samo nemoj

da ideš okolo i dižeš galamu protivu ega u naČelu. Ako

baš zaista hoćeš da znaš, po mom mišljenju, polovinu

prljavština u svetu zamućuju ljudi koji se ne drže svog

pravog ega. Uzmi, na primer, svog profesora Tupera. Iz

onog što ti kažeš o njemu, ja bih se bez ikakvih sumnji

kladio da ono čega se on drži, ono što ti misliš da je

njegov ego, nije uopšte to, već neko drugo, mnogo

prljavije, mnogo manje bazično svojstvo. Gospode bože,

pa ti si dovoljno dugo provela po škplama da bi znala

kako stvari stoje. Zagrebi ispod površine jednog

nesposobnog na- stavnika - ili, u ovom slučaju, profesora

univerzi- teta - i u pedeset odsto slučajeva videćeš da se

tu radi o jednom prvoklasnom auto-mehaničaru ili

prokletom kamenorescu koji je pogrešio poziv. Uz- mi, na

primer, Lesejdža - mog prijatelja, mog po- slodavca, moju

Ružu s Medison avenije. Misliš li ti da ga je njegov ego

doveo na televiziju? Đavola!

On više i nema ega - ako ga je ikad i imao. On ga je

iscepkao na Ziobije. Ima bar tri hobija o kojima ja znam -

i svi su povezani s njegovom radioni- com koja vredi

deset hiljada dolara i nalazi se u pri- zemlju njegove

zgrade, pune svakojakih naprava, mengela i još bog te

pita čega. Niko ko se drži svog ega, svog pravog ega,

nema ni najmanje vre- mena za bilo kakve proklete

hobije.« Zui najed- nom prekide svoje pričanje. Bio je još

uvek opru- žen na podu, zatvorenih očiju i prstiju

isprepletenih, sasvim čvrsto, preko grudi i košulje.

Međutim, u ovom trenutku, on je na licu imao namerno

muče- nički izraz - tako reći, izraz samokritike. »Hobi«,

reče. »Kako li sam samo došao na Ziobije?« Još ne- koliko

trenutaka Zui se nije ni pomerio.

Frenini jecaji, delimično prigušeni satenskim ja-

stučetom, bili su jedini zvuk koji se čuo u sobi. Blum-

berg je sada sedeo ispod klavira, na jednom sunča- nom

ostrvcetu, prilično slikovito se umivajući.

»Uvek sam u ulozi nitkova«, reče Zui, pomalo

preterano objektivnim glasom. »Bez obzira šta re- kao,

ispada da ti potkopavam Molitvu Isusu. A ja, do vraga,

to ne činim. Ja sam samo protiv toga zašto i kako i gde je ti

izgovaraš. Voleo bih da me ubediš - više od svega bih

voleo da me ubediš - da je ne primenjuješ kao zamenu za

ono što bi trebalo da činiš u životu, ili jednostavno za

svoje svakodnevne dužnosti, ma kakve one bile. Što je još

gore, ne vidim - kunem ti se Bogom da ne vi- dim - kako

možeš da se moliš jednom Isusu ko- ga čak i ne razumeš.

A ono što je zaista neopro- stivo, uzevši u obzir da si bila

kljukana istim količinama religiozne fUozofije kao i ja -

ono što је zaista neoprostivo, to je što ti i ne pokušavaš da

ga razumeš. Još bi i bilo nekog izvinjenja za to da si ti

neka vrlo prostodušna osoba, kao hodoča- snik, ili neka

krajnje prokleto očajna osoba - ali ti nisi tako

jednostavna, lepotice, i nisi tako prokleto očajna.« Baš u

tom trenutku, prvi put otkako se op- ružio po podu, Zui,

očiju i dalje zatvorenih, čvrsto steže usne, na način, što

pominjemo kao uzgrednu činjenicu, kao njegova mati.

»Svemogući bože, Fre- ni«, reče on, »ako već izgovaraš

Molitvu Isusu, onda je bar upućuj Isusu, a ne svima na

gomili, svetom Franji, Simoru i Hajdinom dedi. Imaj

njega na umu ako je izgovaraš, i samo njega, i to njega

onakvog kakav je bio, a ne kakvog bi volela da je bio.

Tebe uopšte ne interesuju činjenice. Pre svega, isti taj

prokleti stav nevođenja računa o činjenicama te je i

doveo u ovo zamršeno stanje duha; a sa njim se nećeš ni

izvući iz svega toga.«

Zui najednom stavi ruke preko svog, sada potpu- no

vlažnog lica, zadrža ih na njemu za trenutak, a zatim ih

ukloni, ponovo ih prekrstivši. Njegov glas iznova

poprimi skoro savršeno razgovorni ton. »Ja ne razumem,

zaista ne razumem, zašto bi ne- ko - sem ako nije dete, ili

anđeo, ili pak naivčina kao onaj hodočasnik - čak mogao

i želeti da izgo- vara molitvu jednom Isusu koji bi se

makar i ma- lo razlikovao od onog koji se pojavljuje u

Novom zavetu. Gospode! On je samo najinteligentniji čo-

vek u Bibliji, i to je sve! Od koga nije on u njoj viši i za

ramena i za glavu? Od koga? Oba Zaveta puna su

učenjaka, proroka, učenika, izabranih si- nova, Solomona,

Isaija, Davida, Pavla - ali, bože moj, koji je od njih, izuzev

Isusa, zaista znao šta је šta? Niko. Ni Mojsije. Nemoj mi

samo reći da je Mojsije znao. On je bio divan čovek, i bio

je u izvanrednoj vezi sa svojim Bogom, i sve ostalo - ali u

tome i jeste stvar. On je morao da bude u vezi. Što se

Isusa tiče, on je znao da nema dvojenja od Boga.« Na

ovom mestu, Zui pljesnu dlanom o dlan

- samo jednom, i to ne glasno, a vrlo verovatno i

potpuno nehotice, tako da su njegove ruke bile iz- nova

prekrštene preko grudi pre no što je i sam zvuk,

proizveden dlanovima, nestao. »O, bože, ka- kav duh!«

reče. »Ko bi drugi, na primer, ćutao ka- da je Pilat tražio

objašnjenje? Solomon sigurno ne bi. Samo mi nemoj reći

da bi on tako postupio. So- lomon bi imao nekoliko

spremnih jezgrovitih reči za tu priliku. Što se toga tiče,

nisam siguran da ih i Sokrat ne bi imao. Kriton, ili neko

drugi, neka- ko bi uspeo da ga povuče na stranu, koliko

je već vremena potrebno, da mu kaže dve-tri lepo izabra-

ne reči vredne da se zabeleže. Ali iznad svega dru- gog,

više od bilo čega drugog, ko je u Svetom pismu znao -

kažem znao - da mi Carstvo nebesko nosi- mo u sebi, u

nama, gde ga, ovako dozlaboga glupi, sentimentalni i

nemaštoviti, nikada i ne tražimo? Moraš biti sin Božji da

bi tako šta znao. Zašto na to ne misliš? Stvarno, Freni, ovo

ti sasvim ozbilj- no kažem. Ako ne vidiš Hrista onakvim

kakav je zaista bio, tvoja Molitva Isusu gubi svaki

smisao. Ako ne razumeš Isusa, ne možeš razumeti ni nje-

govu molitvu - ti uopšte i ne izgovaraš njegovu molitvu,

već nekakvo organizovano pevanje. Isus je bio vrhovni

uzdanik božji, kome je bila poverena strašno važna

misija. On nije bio sveti Franja, koji je imao dovoljno

vremena da skuje nekoliko him- ni, drži propovedi

pticama, ili čini bilo koju od onih stvari tako priraslih srcu

gospođice Freni Glas. Govo- rim ti sasvim ozbiljno,

dođavola. Kako to ne možeš da vidiš? Da je Bog želeo

nekog sa osvajačkom ličnošču kakva je bila svetoga

Franje, da mu on oba- vi posao iz Svetog pisma, on bi

njega i odabrao. U to možeš biti sigurna. Umesto toga,

odabrao je najboljeg, najpametnijeg, najdražeg, najmanje

sen- timentalnog i najsamosvojnijeg učitelja koga je mo-

gao odabrati. A kada to nisi u stanju da sagledaš, kunem

ti se, onda si promašila čitav smisao Molit- ve Isusu.

Molitva Isusu ima jedan, i samo jedan cilj: da osobu koja

je izgovara učini svesnom Hri- sta, a ne da stvori jedno

ugodno mesto, ’svetije od tebe’, na kome ćeš sresti neku

lepljivu, božanski divnu ličnost, koja će te primiti u

zagrlja, osloboditi te svih tvojih dužnosti i učiniti da sav

tvoj gnusni Weltschmerzen i profesor Tuper odu da se

nikad ne vrate. I, bože moj, ako si dovoljno pametna da

vidiš

- a jesi pametna - pa ipak to činiš, onda ti zloupo-

trebljavaš molitvu, izgovaraš je zato da bi tražila svet

pun lutaka i svetaca, u kome neće biti profe- sora

Tuperovog tipa.« On najednom sede, izbi na- pred, sa

tako reći gimnastičarskom hitrinom, da bi pogledao

Freni. Njegova košulja je, da upotrebimo jedan porodični

izraz, bila sva izgužvana od znoja. »Da je Isus želeo da

molitva služi...«

Zui prekide rečenicu. Piljio je u Freni koja je leža- la

potrbuške na kauču, lica zagnjurenog u jastuk, i čuo,

verovatno prvi put, njeno prigušeno mučno jecanje. U

trenutku, on poblede - poblede od brige za njeno stanje i,

verovatno, zbog toga što je atmo- sfera poraza najednom

ispunila sobu svojim primet- no mučnim vonjem. U

njegovom bledilu, međutim, belo je bila osnovna boja - to

jest, nimalo pome- šana sa zelenim i žutim primesama

krivice ili po- kajničke potištenosti. Krv se povukla iz

njegovog lica kao kod nekog dečaka koji do ludila

obožava životinje, sve životinje, i koji tek što je ugledao

iz- raz na licu svoje najdraže, veoma mile sestrice kada je

otvorila kutiju s rođendanskim poklonom - tek

uhvaćenom mladom kobrom, sa crvenom vrpcom ne-

vešto vezanom na mašnicu oko njenog vrata.

Piljio je u Freni čitav minut, a onda stao na noge, sa

njemu nesvojstvenim, nespretnim pokretom iz- gubljene

ravnoteže. Polako je prišao majčinom pisa- ćem stolu, na

drugom kraju sobe. A bilo je sasvim jasno, kada je do

njega došao, da nije imao pojma zašto mu je uopšte

prilazio. Izgledalo je kao da su mu stvari na stolu

nepoznate - upijač sa ispunjenim slovima »o«, pepeljara

sa dopušenom cigarom - te se okrete i ponovo pogleda

Freni. Njeno jecanje bi- lo je donekle popustilo, ili je bar

tako izgledalo, ali je zato njeno telo bilo u onom istom

žalosnom, pro- strtom položaju, lica zarivenog u jastuk.

Jedna nje- na ruka bila je savijena, zarobljena pod njom,

na na- čin koji je zacelo bio vrlo neugodan, ako ne i

bolan. Zui pogleda u stranu a onda, ne baš lišen

hrabrosti, ponovo pogleda u nju. Kratkim pokretom

odstranio je znoj sa čela, vratio ruku u stražnji džep na

panta- lonama, da bi je obrisao, i onda rekao: »Žao mi je,

Freni. Stvarno mi je žao.« Ali ovo formalno izvinje- nje

samo iznova izazva, pojača njene jecaje. Netre- mice je

gledao u nju, petnaestak ili dvadesetak se- kundi. A onda

izađe kroz hodnik, zatvorivši vrata za sobom.

Јак miris sveže boje osećao se sada na samom izlazu iz

dnevne sobe. Sam hodnik još nije bio oma- lan, ali je sav

parket duž prolaza bio prekriven no- vinama, i Zuijev

prvi korak - neodlučan, skoro za- nesen - ostavi na

sportskoj stranici otisak gumene pete, baš preko

fotografije Stena Mjužala koji u rukama drži jednu

potočnu pastrmku dugu tridese- tak santimetara. Pri

petom ili šestom koraku, on je- dva izbeže da se ne

sudari sa majkom koja je u tom trenutku izlazila iz svoje

sobe. »Mislila sam da si iz- ašao!« reče ona. Nosila je dva

oprana i ispeglana pa- mučna krevetska čaršava. »Učinilo

mi se da sam ču- la ulazna...« Ona prekinu rečenicu da bi

proučila op- šti Zuijev izgled. »Šta je sad to? Znojiš se?«

upita. Ne sačekavši odgovor, ona uze Zuija za ruku i

pove- de ga - tako reći povuče, kao da nije bio teži od me-

tle - na dnevnu svetlost koja je prodirala iz njene tek

omalane spavaće sobe. »Ti se baš znojiš.« Ton njenog

glasa nije mogao izražavati više čuđenja i prekora da je

videla kako iz njegovih pora izbija sirova nafta. »Šta si to,

zaboga, radio? Malopre si izišao iz kade? Šta si to radio?«

»Sklanjaj se, debela moja, već sam zadocnio«, re- če

Zui. Jedna komoda u filadelfijskom stilu bila je dovučena

u hodnik, te je sada, pored gospođe Glas, stajala Zuiju na

putu. »Ko je dovukao to čudovište ovamo?« upita on,

buljeći u komodu.

»Zašto se tako znojiš?« želela je da sazna go- spođa

Glas, piljeći najpre u košulju, a zatim u nje- ga. »Jesi li

razgovarao sa Freni? Odakle izlaziš u ovom trenutku? Iz

dnevne sobe?«

»Da, tako je, iz dnevne sobe. I kad bih, kojim slučajem,

bio ti, ja bih časkom zavirio tamo. Ona plače. Ili sam je

bar ostavio kako plače.« On potap- ša majku po ramenu.

»Hajde sad. Ozbiljno ti kažem. Sklanjaj se sa...« »Plače? Opet? Zašto? Šta se desilo?«

»Gospode bože, otkud ja znam - sklonio sam joj njene

knjižice o Vini Puu. Hajde, Besi, sklanjaj se, molim te. U

strašnoj sam žurbi.«

Još uvek piljeći u njega, gospođa Glas ga pusti da

prođe. A onda, skoro u istom trenu, ona krete u dnevnu

sobu, tako hitrim korakom da je jedva uspela da preko

ramena izusti: »Promeni tu košulju, mladi- ću«.

Zui ničim ne pokaza da je to čuo. Na kraju hodni- ka,

on uđe u spavaću sobu u kojoj je svojevremeno spavao

zajedno sa svojom braćom blizancima, a koja je sada,

1955., pripadala samo njemu. Ali u sobi je ostao ne više

od dva minuta. Kada je izašao, na sebi je imao istu onu

znojavu košulju. Međutim, u njego- voj pojavi se

primećivala jedna mala, ali vrlo primetna promena. Bio je

uzeo cigaru, i pripalio je. I, bog bi znao iz kog razloga,

oko glave je vezao belu marami- cu, verovatno da bi se

zaštitio od kiše, grada ili sum- pora.

On prođe pravo kroz hodnik i uđe u sobu koja je

pripadala dvojici njegove starije braće.

Ovo je bilo prvi put posle skoro sedam godina kako je

Zui, da se izrazimo ovim već davno skro- jenim izrazom,

»kročio nogom« u nekadašnju Si- morovu i Badijevu

sobu. Ovde izuzimamo jedan ni pomena vredan događaj

od pre dve godine, ka- da je sistematski pretražio čitav

stan da bi prona- šao jednu zaturenu ili »ukradenu«

futrolu za teni- ski reket.

Zatvorio je vrata za sobom što je pažljivije mo- gao, s

izrazom na licu koji je govorio da ne odo- brava

odsustvo ključa u bravi. Jeđnom u sobi, on jedva i

pogleda oko sebe. Umesto toga, okrenu se i zamišljeno se

zagleda u veliki karton, nekada beo kao sneg, koji je bio

prikucan za unutrašnju stranu vrata. Bio je to mamutski

primerak karto- na, dug i širok skoro kao sama vrata.

Moglo se poverovati da su njegova belina, glatkoća i

širina u svoje vreme skoro vapile za tušem i blok-

slovima. Ako je tako, nisu uzalud. Svaki santimetar

vidlji- ve površine bio je ukrašen sa četiri kolone citata,

donekle izvanrednog izgleda, izvađenih iz razno- raznih

knjiga svetske književnosti. Rukopis je bio sićušan, ali

ispisan blistavo crnim slovima i savrše- no čitljiv,

premda tu i tamo pomalo zanesenjački i bez ikakvih

mrlja i brisanja. Rad je bio obavljen sa istom predanošću

čak i pri kraju kartona, blizu samog praga, gde su dva

prepisivača očito morala ležati na stomaku, i to na

smenu. Nije bio uči- njen nikakav pokušaj da se citati ili

pisci klasiraju u bilo kakve kategorije ili grupe, tako da je

čitanje citata odozgo nadole, kolonu po kolonu, bilo po-

malo kao da se čovek kreće kroz nekakav centar za

pomoć u poplavljenom području, u kome je Paskal, na

primer, sasvim čedno bio smešten u isti krevet sa Emili

Dikinson, dok su, da tako kažemo, četkice za zube Šarla

Bodlera i Tome Kempinskog visile jedna pored druge.

Zui, stojeći na dovoljnoj razdaljini, pročita prvi citat

na vrhu kolone ispisane sleva, a zatim nasta- vi da čita

nadole. Sudeći po njegovom izrazu, ili po odsustvu

izraza, on kao da je ubijao vreme na ne- kom staničnom

peronu, čitajući plakat koja prepo- ručuje proizvode dr

Šola za osetljive noge.

Ti imaš pravo da radiš, ali samo za Ijubav samog ra-

da. Nemaš pravo na plodove rada. Želja za plodovima

rada ne sme nikada biti uzrok tvom radu. Ali nemoj do-

pustiti ni da te obuzme lenjost.

Ispunjavaj svaku svoju delatnost sa srcem usmere-

nim ka Vrhovnom Gospodu. Odreci se privrženosti plo-

dovima. Ne menjaj ćud svoju (podvukao jedan od krasno-

pisaca) ni u uspehu ni u porazu, jer joga podrazumeva

baš ovu ravnomernost ćudi.

Delo obavljeno s brigom o njegovom ishodu mnogo je

niže od dela obavljenog bez takve brige, u smirenosti

samopredavanja. Traži pribežište u spoznaji Brahmana.

Jadni su oni koji delaju sebično ishoda radi. -

Bhagavad Gita

Volelo je da se desi. -

Marko Aurelije

O pužu

popni se uz planinu Fudži, ali polako, polako! -

Isa

Što se bogova tiče, ima nekih koji odriču i samo postojanje Vrhovnog Božanstva; drugi kažu da ono po- stoji, ali da je nepokretno, lišeno interesovanja i moći bilo kakvog predskazivanja. Treći, pak, pripisuju mu postojanje i moć predskazivanja, ali samo za velike i nebeske stvari, a nizašta što je ovozemaljsko. Četvrti priznaju njegovu moć predskazivanja i na zemlji i na nebesima, ali samo uopšte, a ne u odnosu na svakog pojedinca. Peti, kojima su pripadaii Ulis i Sokrat, su oni koji viču:

»Ja se ne krećem bez Tvoga znanja!« - Epiktet

Ljubavno interesovanje i vrhunac doći će kada jedan čovek i jedna žena, oboje jedno drugom stranci, budu počeli da razgovaraju u vozu koji ide na istok.

»Dobro« reče gospođa Krut, pošto je to bila ona, »kako vam se dopao Kanjon?«

»Kakva rupčaga«, reče njen pratilac. »Kako se vi smešno izražavate!« odgovori gospođa

Krut. »A sad mi nešto odsvirajte.« -

Ring Lardner (Kako pisad priče)

Bog uči srce, ne pomoću ideja, već patnjama i pro- tivrečnostima. -

De Kosad

»Papa!« ciknu Kiti, stavivši mu ruku na usta. »Dobro, neću...« reče on. »Vrlo, vrlo mi je drago... O,

kakva sam ja budala...«

Оп zagrli Kiti, poljubi je u obraze, u ruku, pa po- novo u obraze, i zatim načini krst preko njene glave.

A Levina, kad vide kako Kiti lagano i nežno poljubi

njegovu mišićavu ruku, obuze novo osećanje ljubavi

prema ovom čoveku, koje mu je do tada bilo skoro ne-

poznato. -

Ana Karenjina

»Gospodaru, mi treba da učimo narod kako čini zlo

kada obožava slike i živopise u hramu.«

Ramakrišna: »Eto kakvi ste vi Kalkućani: hoćete da učite i držite propovedi. Hoćete da dajete milione kad ste i sami prosjađ... Mislite li vi da Bog ne zna kako ga obožavaju u siikama i živopisima? Ako jedan vernik počini grešku, ne mislite li vi da će Bog znati njegove namere?« -

Jevanđelje Šri Ramakrišne

»Zar nećete da nam se pridružite?« upitao me jedan poznanik, kada me je posle ponoći video samog u ka- fani koja je bila tako reći prazna.

»Ne, neću«, odgovorio sam mu. - Kafka

Sreća od druženja sa svetom. -

Kafka

Molitve svetog Franje Saleškog: »Da, Oče! Da, i uvek

da!« Zui-Gan obraćao se svakoga dana sebi: »Učitelju!«

Zatim je odgovarao sebi: »Da, poštovani.«

A onda je dodavao: »Otrezni se.«

I ponovo je odgovarao: »Da, poštovani.«

»A posle toga«, produžavao je, »ne dozvoli da te pre-

vare drugi.«

»Da, poštovani; da, poštovani«, odgovarao je on. -

Mu-Mon-Kvan

Rukopis na kartonu bio je tako sitan da se ovaj

poslednji cjtat nalazio u samom vrhu donje peti- ne

kolone, te je Zui mogao da nastavi sa čitanjem daljih pet

minuta ili više, ostajući uvek u istoj ko- loni, bez potrebe

da čučne. Ali nije se na to odlu- čio. On se polako okrete,

priđe i seđe za pisaći sto svog brata Simora - izvukavši

malu stolicu kao da tako nešto obavlja svakog dana.

Stavio je cigaru na ivicu stola, s desne strane, postavivši

za- paljeni vrh da viri preko nje, nagnuo se napred,

oslonivši se na Iaktove, i pokrio lice rukama.

Iza njega, s leve strane, nalazila su se dva pro- zora sa

zavesama i dopola spuštenim šalonima, koji su gledali na

jedno dvorište - nimalo slikovi- tu dolinu od cigala i

betona, kroz koju su preko celoga dana prolazile

natmurene čistačice i bakal- ski momci. Sama prostorija

mogla se nazvati trećom spavaćom sobom za domaće u

stanu, te je, prema manje-više tradicionalnim

standardima menheten- skih stambenih zgrada, bila i

mračna i mala. Dva najstarija dečaka Glasovih, Simor i

Badi, ušli su u nju 1929., kada je prvom bilo dvanaest a

drugom deset godina, da bi je napustili u svojoj dvadeset

trećoj, odnosno dvadeset i prvoj godini. Veći deo

nameštaja pripadao je jednoj »kompletnoj sobi« od

javorovine: dva kreveta, jedan noćni stočić, dva školska

pisaća stočića o koja su udarala kolena, dva »šifonjera«,

dve polufotelje. Tri orijentalna ćili- ma domaće

proizvodnje, krajnje pohabana, prekri- vala su pod.

Ostalo su, sa malim preterivanjem, bile knjige. Knjige tu

stavljene da bi se čitale, knjige ostavljene za sva vremena,

knjige s kojima se nije znalo šta da se radi... Ali knjige i

knjige. Visoki rafovi zauzimali su tri zida u sobi, ispunje-

ni i prepunjeni. Preostale knjige bile su u gomilama

poređane po podu. Ostavljeno je malo mesta za kretanje,

i nimalo za koračanje. Stranac sa izve- snim smislom za

opisnu salonsku prozu mogao bi prokomentarisati da je

soba, na prvi pogled, iz- gledala kao da su u njoj

svojevremeno stanovala dva vrlo zaposlena

dvanaestogodišnja advokata ili istraživača. Ukoliko neko

ne bi pomno pregledao izloženi materijal za čitanje, bilo

je vrlo malo, a možda nimalo, pouzdanih pokazatelja da

su bivši stanovnici, i jedan i drugi, dostigli uzrast za gla-

sanje u okviru prevashodno dečjih dimenzija ove sobe.

Za celu istinu, bio je tu i telefon - onaj ko- ji je

predstavljao predmet smutnji između Badija i njegove

majke - na Badijevom pisaćem stolu. A bilo je i nekoliko

izgoretina od cigareta na oba stola. Ali ostali, naglašeniji

znaci odraslog uzrasta

- kutijice od dugmadi za manžete, slike, sve one moguće

stvari i stvarčice koje najzad dospevaju na komodu - bile

su uklonjene iz sobe, 1940., kada su se dva mladića

»osamostalila« i uzela poseban stan.

S licem u šakama i maramicom vezanom oko glave,

koja mu je spala nisko na čelo, Zui je se- deo za

Simorovim starim stolom, nepokretan, ali budan, dobrih

dvadesetak minuta. A onda, skoro u jednom mahu, on

ukloni podbočene ruke s lica, uze cigaru, stavi je u usta,

otvori gornju levu fio- ku na stolu, i izvadi svežanj debeo

dvadesetak san- timetara, u kome kao da su se nalazili - a

i jesu

- kartoni za košulje. Stavio je svežanj na sto i po- čeo da

okreće kartone, po dva i tri odjednom. Ru- ka mu zastade

samo jednom, i to tek za trenutak.

Karton nad kojim je zastao bio je ispisan 1938. godine.

Rukopis, plavom olovkom, pripadao je nje- govom bratu

Simoru.

Moj dvadeset prvi rođendan. Pokloni, pokloni, pokloni. Zui i mala su, kao i obično, svoje kupovi- ne obavili na donjem Brodveju. Dali su mi prilične količine svrbećeg praška i kutijicu sa tri smrdljive bombice. Treba da bacim bombice u liftu na Ko- lumbiji ili na »nekom mestu gde je velika gužva«, čim mi se za to ukaže pogodna prilika.

Nekoliko varijetetskih tačaka večeras, za moju zabavu. Les i Besi su izveli nekoliko pokreta divne igre na pesku koji je Bu-Bu donela iz vaze u pred- soblju. Kada su završili, B. i Bu-Bu su ih podra- žavali na vrlo smešan način. Mala je pevala Abdul Abulbul Amir. Z. je izveo čuveni izlazak Vila Maho- nija, čemu ga je naučio Les, ali je tresnuo o policu s knjigama i bio besan. Blizanci su izveli staru imi- taciju Baka i Bablza, koju smo ranije izvodili ja i B. Ali su je izveli savršeno. Bili su izvanredni. Usred izvođenja ove tačke, vratar je pozvao preko kućnog telefona i upitao da li to tamo gore neko igra. Ne- ki gospodin Selidžmen na četvrtom spratu...

Ovde Zui prekide čitanje. Uze svežanj kartona i

dvaput ga snažno i zvučno poravna na površini stola,

kao što bi čovek poravnao špil karata, a zatim ga ubaci

natrag u gornju fioku i zatvori je.

Ponovo se nagnuo napred, podbočivši se laktovi- ma i

zagnjurivši lice u šake. Ovoga puta sedeo je ne mičući se

skoro pola časa.

Kada se pokrenuo, izgledalo je kao da su mu bile

prikačene lutkarske vrpce koje je neko naglo trgnuo.

Činilo se kao da mu je dato tek toliko vremena da po-

novo uzme cigaru, pre nego što ga je novi trzaj ne-

vidljivih vrpci preneo na drugu stolicu, za drugim stolom

u sobi - Badijevim stolom - na kome se na- lazio telefon.

U ovom novom položaju na stolici, najpre je iz- vukao

krajeve košulje iz pantalona. Otkopčao je svu dugmad na

košulji, kao da ga je put od tri načinje- na koraka doveo u

neki čudni tropski kraj. Zatim je izvadio cigaru iz usta, ali

samo da bi je prebacio iz desne ruke u levu. Desnom

rukom je skinuo mara- micu s glave i stavio je pored

telefona, u, kako se moglo shvatiti, »spreman položaj«.

Onda je, bez ikakvog primetnog oklevanja, uzeo slušalicu

i okre- nuo jedan lokalni broj. Jedan zaista lokalni broj.

Po- što je završio sa odabiranjem broja, uzeo je ma-

ramicu sa stola i stavio je preko mikrofona, sasvim labavo

i donekle visoko. Uvukao je duboko vazduh, i čekao.

Mogao je da pripali cigaru, koja se bila uga- sila, ali to

nije učinio.

Nekih minut i po ranije, Freni je, četvrti put u toku

četvrt sata, drhtavim glasom odbila ponudu svoje majke

da joj donese činiju »izvrsne, vruče pileće čorbe«. Ovu

poslednju ponudu gospođa Glas je učinila stojeći - u

stvari, nalazila se na vratima dnevne sobe, idući prema

kuhinji, s izgledom nat- murenog optimizma na licu.

Međutim, ponovljeno drhtanje u Freninom glasu

nateralo je da se sme- sta vrati i sedne.

Naravno, stolica gospođe Glas se nalazila blizu Freni,

odakle je mogla budno da motri na nju. Pre petnaestak

minuta, kad se Freni osećala dovoljno dobro da bi mogla

da sedi i pogledom potraži oko sebe svoj češalj, gospođa

Glas je prenela stolicu koja se nalazila pored njenog

pisaćeg stola i stavi- la je uz sam stočić za kafu. To je bilo

izvrsno me- sto s kog je mogla da posmatra Freni, a

pružalo je i tu prednost što je posmatraču bila nadomak

ruke pepeljara na mermernoj ploči stola.

Kad je ponovo sela, gospođa Glas uzdahnu, kao što je

uvek uzdisala, u svakoj prilici kad bi neko odbio da

pojede pileću čorbu. Međutim, ona je to- liko godina, da

tako kažemo, krstarila u patrolnom čamcu kroz probavne

kanale svoje dece, da ovaj uzdah ni u kom slučaju nije bio

znak poraza, jer ona gotovo odmah reče: »Ne vidim kako

misliš da povratiš snagu ako ništa hranljivo ne uneseš u

or- ganizam. Meni je žao, ali ja ne vidim. Uzela si tačno...«

»Mama...molim te, prestani. Dvadeset puta sam ti

rekla. Hoćeš li, molim te, prestati da mi pomi- nješ pileću

čorbu? Od toga mi se toliko gadi da...«

Freni ućuta, osluškujući. »Da li je to naš telefon?« reče.

Gospođa Glas je već ustala sa stolice. Usne su joj bile

malo stisnute. Zvonjenje telefona, bilo kog telefona, bilo

gde, uvek, bez razlike, izazivalo je stezanje usana

gospođe Glas.

»Odmah se vraćam«, reče ona i izađe iz sobe.

Zveketala je još više nego obično, kao da se u džepu

njenog kimona otvorila i prosula kutija ra- znih eksera za

domaćinstvo.

Bila je odsutna oko pet minuta. Kad se vratila, lice joj

je imalo neki poseban izraz za koji je nje- na najstarija

ćerka Bu-Bu jednom rekla da može značiti samo dve

stvari: ili da je upravo razgova- rala telefonom sa nekim

od svojih sinova, ili da je saznala, iz sigurnih izvora, da

će čitavih nedelju dana creva svih ljudskih bića na svetu

raditi izvan- redno tačno, po svim pravilima higijene.

»Badi je na telefonu«, objavi ona pri ulasku u sobu. Iz na-

vike stare nekoliko godina, potiskivala je svaki, ma i

najmanji znak radosti koji bi mogao da se poja- vi u

njenom glasu.

Freni očigledno nije bila oduševljena što čuje ovu vest.

U stvari, izgledala je nervozno. »Odakle telefonira?«

upita.

»Nisam ga ni pitala. Po glasu bih rekla da ima nazeb.«

Gospođa Glas nije sela. Lebdela je iznad Freni. »Hajde,

požuri, gospođice. On želi s tobom da razgovara.«

»Je li on to rekao?«

»Naravno da je rekao! Hajde, požuri... Obuj pa- puče.«

Freni se izvuče iz ružičastih čaršava i svetlopla- vog

pleda. Bleda i očigledno veoma slaba, sede na ivicu

kauča, gledajući majku. Vrhovima stopala tra- žila je

papuče naokolo. »A šta si ti rekla njemu?« upita ona

nervozno.

»Budi ljubazna, gospođice, i molim te idi na te- lefon«,

reče gospođa Glas, izvlačeći se. »Pa požuri malo, za ime

sveta.«

»Pretpostavljam da si mu rekla kako sam na sa- mrti

ili tako nešto«, reče Freni. Gospođa Glas ne odgovori.

Freni ustade s kauča, ne pokazujući sla- bost osobe koja

se oporavlja posle operacije, već samo bojažljivost i

opreznost, kao da očekuje, ili se čak možda nada, da će

osetiti malu vrtoglavicu. Nešto sigurnijim pokretom, ona

uvuče stopala u papuče i pojavi se iza stočića za kafu,

ozbiljna iz- gleda, odvezujući i ponovo vezujući pojas na

kuć- noj haljini. Pre otprilike godinu dana, u jednom de-

lu pisma koje je uputila svom bratu Badiju, i u kome je

neosnovano sažaljevala sebe, ona mu je svoju figuru

opisala kao »skroz-naskroz američku«. Dok ju je

posmatrala, gospođa Glas, koja je bila dobar sudija kad

su u pitanju izgled ili hod mla- dih devojaka, umesto

osmeha još jednom stisnu malo usne. Međutim, onog

trenutka kada je Freni bila van domašaja njenog pogleda,

ona obrati pažnju na kauč. Po njenom pogledu se jasno

videlo da ne- ma mnogo stvari na svetu koje joj se do te

mere ne sviđaju kao što je kauč, dobar kauč s perjanim

dušekom, napravljen za spavanje. Ona ga zaobiđe, dođe

do one njegove strane koja se naslanjala na stočić za kafu

i poče »terapijski« da udara po svim jastucima koji su joj

bili na dohvatu.

Prolazeći kroz hodnik, Freni se nije ni osvrnu- la na

telefon koji se tu nalazio. Očigledno je više volela da se

prošeta malo dalje, do spavaće sobe svojih roditelja, gde

se nalazio popularniji telefon u stanu. Mada u njenom

hodu nije bilo ničeg po- sebnog - niti je vukla noge, niti je

išla suviše br- zo - ipak se u njenim pokretima

primećivao neki čudan preobražaj. Svakim korakom

izgledala je sve mlađa. Možda je dužina hodnika, zatim

olakšanje koje dolazi posle plača, pa zvonjenje telefona,

mi- ris sveže boje, novine koje su šuštale pod nogama

- možda je sve to zajedno za nju bilo isto što i no- va

kolica za lutku. U svakom slučaju, kad je došla do vrata

spavaće sobe svojih roditelja, izgledalo je kao da se njena

lepo krojena svilena domaća halji- na sa izvezenim

cvetićima - simbol, možda, svega što je šik i fatale u vezi

sa spavanjem - pretvori- la u mali dečji vuneni mantil za

kupanje.

U spavaćoj sobi gospodina i gospođe Glas ose- ćao se

jak miris sveže obojenih zidova. Nameštaj je bio skupljen

na sredini sobe i prekriven platni- ma - platnima starim,

umrljanim od boje organ- skog izgleda. Kreveti su takođe

bili povučeni dalje od zida, ali njih je gospođa Glas lično

prekrila pamučnim pokrivačima. Telefon se sada nalazio

na jastuku, u krevetu gospodina Glasa. I sama go- spođa

Glas je više volela ovaj telefon od onog u hodniku, koji je

nekako bio manje intiman. Sluša- lica je bila dignuta s

telefona, stavljena na krevet i spremna za Freni. Izgledalo

je da i ona, kao i ljudska bića, zavisi od nekog priznanja o

svom postojanju. Da bi došla do nje, da bi je izbavila,

Freni je morala da drlja nogama kroz mnoštvo novina na

podu i da zaobiđe jednu praznu kofu za boju. Kad je

stigla do nje, Freni nije uzela slu- šalicu, već je samo sela

na krevet, pogledala je, i zabacila kosu unazad. Noćni

stočić, koji je obično stajao pored kreveta, bio je pomeren,

ali ne suviše daleko, tako da je mogla da ga dohvati ne

dižući se. Proturila je ruku pod izuzetno zaprljano platno

kojim je bio pokriven. Tražila je rukom tamo-amo dok

nije našla ono što je želela - porcelansku ku- tiju za

cigarete i kutiju šibica u bakarnom stalku. Ona pripali

cigaretu i ponovo upravi dug i veoma zabrinut pogled na

telefon. Na ovom mestu valja reći da su sva njena braća,

sem pokojnog Simora, imala na telefonu preterano

zvučne, da ne kažemo jake glasove. Sasvim je moguće da

je Freni tog tre- nutka oklevala zato što nije mogla da

podnese preko telefona baš tu boju glasa nijednog od

svo- je braće, bez obzira šta su imali da kažu. Ipak, ona

nervozno povuče dim iz cigarete i hrabro podiže slu-

šalicu. »Halo, Badi?« reče. »Halo, mila. Kako si - jesi li dobro?«

»Vrlo dobro. A ti? Glas ti zvuči kao da imaš ki-

javicu.« A onda, pošto nije odmah odgovorio, Fre- ni

dodade: »Nadam se da ti je Besi čitav sat dava- la

potrebna obaveštenja.«

»Pa - onako. I da i ne. Znaš već. Jesi li dobro, mila?«

»Odlično. Ali, tvoj glas je nekako čudan. Ili si strašno

nazebao, ili je veza strašna. Gde si ti?«

»Gde sam? Sasvim sam u svom elementu, Flop- si. IU

sam u jednoj kućici na drumu u kojoj žive duhovi. To

nije važno. Nego, kaži mi nešto.«

Freni nervozno prekrsti noge. »Ne znam tačno

o čemu bi voleo da ti pričam«, reče. »A šta ti je sve Besi

rekla?«

Onda je nastala pauza veoma karakteristična za

Badija. To je bila ona vrsta ćutanja - tek do izve- sne mere

zasićena starešinstvom - koja je često stavljala na probu

strpljenje i Frenino i virtuozovo na drugom kraju žice

dok su bili deca.

»Pa, mila, ne znam baš sasvim tačno šta mi je sve

rekla. Nakon određene granice, pomalo je svire- po i

dalje slušati Besi preko telefona. Čuo sam nešto o dijeti sa

sendvičima sa sirom, u to ne sum- njaš. I, naravno, o

Hodočasnikovim knjigama. Po- sle toga, mislim da sam

seo, držao slušalicu na uvetu, ali nisam baš slušao. Znaš

već.«

»Oh«, reče Freni. Ona prebaci cigaretu u ruku kojom

je držala slušalicu, a oslobođenu ponovo zavuče pod

platneni pokrivač preko noćnog stoči- ća, nađe malu

pepeljaru od keramike i stavi je na krevet pored sebe.

»Nešto ti je čudan glas«, reče. »Da li si nazebao, ili je

nešto drugo?«

»Divno se osećam, mila. Sedim ovde, pričam s tobom i

divno se osećam. Srećan sam što ti čujem glas. Ne mogu

da iskažem koliko se radujem.«

Freni još jednom zabaci rukom kosu. Ništa nije rekla.

»Flopsi? Nemaš li ništa da mi kažeš, nešto što je Besi

možda propustila? Da li si uopšte raspolo- žena za

razgovor?«

Vrhovima prstiju, Freni neznatno promeni po- ložaj

male pepeljare pored sebe, na krevetu. »Pa, pomalo sam

umorna od razgovora. Da budem iskre- na, Zui je celog

jutra bio kod mene«, reče. »Zui? Kako je on?«

»Kako je on? On je odlično. On je čak u punoj formi.

Lepo bih mogla da ga ubijem, to je sve.«

»Da ga ubiješ? Zašto? Zašto, mila moja? Zašto bi ubila

našeg Zuija?«

»Zašto? Zato što bih jednostavno bila u stanju da to

uradim, to je sve! On sve uništava. Nikad u svom životu

nisam srela nikoga ko do te mere sve uništava kao on! A

to je tako nepotrebno! Na- jednom počne strašno da

napada Molitvu Isusu - koja mene slučajno interesuje - i

natera čoveka da se oseća kao neka neurotična budala

samo zato što ga to zanima. A posle dva minuta sa

zanosom priča kako je Isus jedina osoba na svetu prema

kojoj je ikad osećao poštovanje - tako izvanredan duh i

tome slično. Eto koliko je on nastran. Hoću da kažem,

vrti se stalno naokolo, praveći nekakve užasne krugove.«

»Pričaj mi o tome. Pričaj o tim užasnim krugo- vima.«

Tu Freni napravi grešku, jer joj se oteo uzdah

nestrpljenja - baš je bila uvukla dim od cigarete. Ona se

nakašlja. »Da pričam o tome! Pa za to bi mi bio potreban

ceo dan!« Stavila je ruku na grlo i čekala da joj se pročisti

glas.

»On je pravo čudovište«, reče. »To ti je on! Ne baš

čudovište, već... ne znam. Tako je gorak kad govori o bilo

čemu. Gorak je kad je u pitanju religija. Gorak je kad

govori o tebi i Simoru - neprestano govori како ste vas

dvojica napravili šašavce od nas. Ja ne znam. On samo

skrče s jednog...«

»Zašto šašavce? Znam da on to misli. Ili veruje da

misli. Ali, da li je rekao zašto? Šta on podrazumeva pod

šašavcima? Kaži mila.«

Na ovom mestu, Freni se lupi rukom po čelu, krajnje

očajna zbog naivnosti ovog pitanja. Ovo ve- rovatno nije

učinila još od pre pet ili šest godina ka- da je, vraćajući se

kući autobusom na Leksington aveniji, i to pošto je bila

već na polovini puta, prime- tila da je izgubila maramu u

bioskopu.

»Šta on podrazumeva pod šašavcima?« reče. »On za

svaku stvar ima oko četrdeset tumačenja! Ako ti se čini da

sam malo rastrojena, to je zbog toga. Čas ka- že - kao na

primer sinoć - da smo šašavi zato što smo vaspitani tako

da imamo samo jedan sistem na- čela. Posle deset minuta

kaže kako je on šašav zato što nikad ne poželi da s nekim

izađe da nešto popi- je. Jedini put...«

»Nikad ne poželi, šta?«

»Da s nekim izađe da nešto popije. Sinoć je mo- rao da

izađe da bi se našao u gradu s tim piscem za televiziju, u

Grinič Vilidžu, i šta ti ja znam. Eto, tako je počelo. On

kaže da su jedini ljudi s koji- ma bi stvarno voleo da se

nađe da negde zajedno popiju nešto, ili svi mrtvi, ili do

njih ne može da se dođe. On kaže kako čak ne želi ni da

ruča bilo s kim, ukoliko nema ozbiljne razloge da veruje

kako će to biti lično Isus, Buda, Hui-Neng, Šankaračar- ja,

ili neko njima sličan. Znaš ti njega.« Freni naglo ugasi

cigaretu u maloj pepeljari - ali nekako ne- spretno, zato

što joj druga ruka nije bila slobodna da pridrži pepeljaru.

»Znaš šta mi je još rekao? Znaš u šta mi se još zaklinjao?

Sinoć mi je pričao kako je jednom, kad mu je bilo osam

godina, pio džindžerejl u kuhinji sa Isusom. Slušaš li?«

»Slušam... slušam, mila.«

»Kaže kako je - tačno ti ponavljam njegove reči

- kaže kako je sedeo u kuhinji za stolom, sasvim sam,

pio džindžerejl, grickao slane štapiće i čitao Dombija i

sina, kad je iznenada Isus seo na drugu stolicu i pitao

može li da dobije jednu malu čašu džindžerejla. Zamisli,

malu čašu - tačno je tako re- kao. Vidiš, on priča takve

stvari, a ipak veruje da je savršeno pozvan da meni deli

tolike savete i drži mi pridike! To je ono što me dovodi

do ludila! Bu- kvalno mi je došlo da povratim! Kažem ti!

Kao da se nalazim u duševnoj bolnici, pa se neki bolesnik

preobuče u lefeara, dođe i počne da ti pipa puls ili tako

nešto... To je zbilja užasno. On priča i priča i priča. Ako

ne priča, onda puši svoje smrdljive ci- gare po celoj kući.

Toliko mi je već muka od tog mirisa dima od cigara, da

bih lepo legla na zemlju i umrla.«

»Cigare su balast, mila moja. Pravi balast. Kad on ne

bi imao cigaru da se za nju drži, noge bi mu se odvojile

od zemlje. Nikada više ne bismo videli našeg Zuija.«

Bilo je nekoliko iskusnih akrobata na rečima u

porodici Glasovih, ali možda je samo Zui imao tu

sposobnost za koordinaciju potrebnu da se preko

telefona prenese zdrava i čitava ova poslednja, mala

primedba. Ovo je bar sugestija koju bi predložio pisac. A

što se Freni tiče, možda je i ona to ose- tila. U svakom

slučaju, ona je najednom znala da razgovara sa Zuijem.

Polako je ustala s ivice kreveta. »Dobro, Zui«, rekla je. »U

redu.«

Posle kratkog ćutanja, čula je: »Molim?«

»Rekla sam: u redu, Zui.«

»Zui? Šta je sad to?... Freni? Jesi li ti?«

»Ja sam. A sad, molim te, prestani. Znam da si to

ti.«

»Šta to govoriš, mila, za ime sveta? Šta je to? Ko je taj

Zui?«

»Zui G/as«, reče Freni. »A sad, molim te, presta- ni.

Nisi uopšte duhovit. Već sam ionako na samoj ivici da se

ponovo osećam upola...«

»Gras, kažeš? Zui Gras? Je Г to onaj Norvežanin?

Jedan krupan, plav, atlet...«

»U redu, Zui. Sad, molim te, dosta. Šta je mnogo,

mnogo je. Nisi duhovit... Ako te interesuje, ja se osećam

apsolutno grozno. Zato, ako imaš nešto posebno da mi

kažeš, molim te požuri, reci mi, i ostavi me na miru.« Ove

poslednje reči izgovorila je veoma čudnim glasom, kao

da nije baš sasvim na- meravala da ih tako naglasi.

Na drugom kraju žice nastade neka neobična ti- šina.

Neobična je bila i Frenina reakcija na tu tišinu. Bila je

uznemirena njom. Ona ponovo sede na ivicu očevog

kreveta. »Neću ti lupiti slušalicu, ili nešto«, reče. »Ali, ja

sam... ne znam ni sama... umorna sam, Zui. Da ti otvoreno

kažem, iznurena sam.« Slušala je. Nije bilo odgovora.

Ona prekrsti noge. »Ti možeš ovako celog dana, ali ja ne

mogu. Ja sam ta koja sve prima, a to baš nije mnogo

prijatno, znaš. Ti misliš prijatno, znaš. Ti misliš da je ceo

svet načinjen od gvožđa, ili tako nečeg.« Slušala je.

Taman je htela po- novo da progovori, ali zastade, jer je

čula neki zvuk kao kad se pročišćava grlo.

»Ja ne mislim da je ceo svet načinjen od gvožđa,

devojčice.«

Izgleda da je ova odvratno jednostavna rečeni- ca

uznemirila Freni više nego što bi je uznemirilo ćutanje,

da je potrajalo duže. Ona se brzo maši za porcelansku

kutiju, uze iz nje cigaretu, ali je ne zapali. »Pa, moglo se

pomisliti da si mislio«, reče. Slušala je. I čekala. »Reci mi,

da li si me zvao iz nekog posebnog razloga? Hoću da

kažem, da li si imao neki poseban razlog zbog koga me

zoveš?«

»Nikakav poseban razlog, devojčice, nikakav po-

seban razlog.«

Freni je čekala. Zatim se s druge strane opet za- ču

glas. »Mislim da sam te manje ili više zvao da ti kažem

da nastaviš sa svojom Molitvom Isusu, ako želiš. Hoću

da kažem, to je tvoja stvar. To je tvoja stvar. To je

đavolski lepa molitva i nemoj do- zvoliti da ti iko tvrdi

suprotno.«

»Znam«, reče Freni, i nervoznim pokretom do- hvati

kutiju sa šibicama.

»Ne verujem da sam ikada stvarno pokušavao da te

sprečim da je ponavljaš. Ja bar mislim, da nisam. Ne

znam kakav je to pakao u mojoj glavi. Ipak, jedno sigurno

znam. Ja nemam nikakvo pro- kleto pravo da govorim

smelo kao vidovnjak, kao što sam to radio. Dosta je bilo

tih prokletih vidov- njaka u ovoj porodici. Ta mi uloga

smeta. Ta me uloga pomalo plaši.«

Freni iskoristi kratki predah koji je usledio da malo

ispravi leđa, kao da će joj ugodan, ili ugcd- niji položaj

biti svakog trenutka od koristi.

»Pomalo me plaši, ali me ne preneražava. Da raz-

jasnimo to. Ne preneražava me. Zato što ti, devoj- čice,

zaboravljaš jednu stvar. Kad si prvi put osetila želju,

nagon, da izgovoriš tu molitvu, ti nisi sme- sta počela da

trčiš na sve četiri strane da tražiš uči- telja. Ti si došla kući.

I ne samo da si došla kući, već si doživela neku vrstu

sloma. Zato, ako stvari posmatraš onako kako treba, imaš

pravo samo na duhovne savete niže kategorije koje

možemo da ti damo mi koji smo u kući, i niko više.

Najzad, znaš i sama da u ovoj suludoj kući nema

nikakvih zad- njih namera. Kakvi god da smo, mi nismo

dvolični, devojčice.«

Freni iznenada pokuša da zapali cigaretu samo

jednom rukom. Uspela je da otvori kutiju sa šibi- cama,

ali kad je nespretno kresnula palidrvce, ku- tija joj odlete

na pod. Ona se brzo sagnu i podiže je, a rasute šibice

ostavi da leže na podu.

»Reći ću ti nešto, Freni. Ja znam samo jedno. I nemoj

da se uznemiravaš. To nije ništa loše. Ali, ako već želiš da

vodiš religiozan život, treba odmah da znaš da ti

propuštaš jedan za drugim svaki mogu- ći religiozni

obred koji se održava u ovoj kući. Čak nemaš dovoljno

zdravog razuma da popiješ šolju blagoslovene pileće

čorbe - a to je jedina pileća čor- ba koju Besi uopšte

donosi bilo kome u ovoj sulu- doj kući. Zato mi lepo reci,

samo mi reci, devojčice. Čak i ako odeš i pretražiš ceo

svet da nađeš sebi učitelja - nekog gurua, nekog sveca -

koji će ti reći како da tačno ponavljaš svoju Molitvu

Isusu, kakvu bi korist imala od toga? Kako ćeš, do vraga,

pre- poznati pravog sveca kad ga vidiš, kad nisi u stanju

da primetiš čak ni šolju blagoslovene pileće čorbe kad ti

je stave pod nos? Možeš li to da mi kažeš?«

Freni je sad sedela skoro nenormalno pravo.

»Ja te samo pitam. Ne želim da te uzrujavam. Da li te

uzrujavam?«

Freni odgovori, ali njen odgovor očigledno nije dopro

do njega. »Sta? Ne čujem te.«

»Rekla sam: ne. Odakle se javljaš? Gde si sa- da?«

»Kog je đavola važno gde sam ja? U Pijeru, u Južnoj

Dakoti, za ime sveta. Slušaj me, Freni - žao mi je, nemoj

da se Ijutiš. Ali, slušaj me. Hoću da ti kažem samo još

jednu ili dve stvari, i onda ne- ću više da te gnjavim,

obećavam ti. Nego, uzgred da te pitam, da li si znala da

smo Badi i ja letos išli da te gledamo kako igraš. Da li si

znala da smo te jedne večeri gledali u Vilovnjaku sa

zapadnih strana? Jedne večeri kad je bila užasna vrućina,

mo- gu ti reći. Da Ji si znala da smo bili tamo?«

Ovo pitanje kao da je očekivalo odgovor. Freni

ustade, zatim odmah ponovo sede. Odgurnula je malo

pepeljaru, kao da joj mnogo smeta. »Ne, nisam znala«,

reče. »Niko mi nije rekao ni jednu jedinu... Ne, nisam

znala.«

»Pa eto, bili smo. Bili smo. I mogu ti reći, de- vojčice,

da si dobro igrala. A kad ja kažem da je nešto dobro, to je

dobro. Ti si držala ceo taj cirkus od predstave. Čak su i oni

kuvani rakovi u publici to zapažali. A sad čujem da si

ostavila pozorište za sva vremena. Čujem ja stvari, čujem.

A sećam se i tvojih priča po povratku na kraju sezone. O,

kako si me nervirala, Freni! Žao mi je, ali je tako. Bila si

došla do velikog zaprepašćujućeg otkrovenja da je

glumačka profesija puna kasapa i ćiftinskih du- ša.

Koliko se sećam, čak si izgledala kao neko ko se grdno

sneveselio zato što svi razvođnici i vrata- ri nisu geniji.

Šta je tebi, devojčice? Gde ti je pa- met? Ako si već stekla

abnormalno obrazovanje, onda ga upotrebi, primeni ga.

Možeš da ponavljaš Molitvu Isusu od danas pa do

sudnjeg dana, ali ako ne shvataš da je odricanje u

religioznom živo- tu jedina stvar koja se računa, ne vidim

kako ćeš ikada krenuti i jedan santimetar dalje. Odricanje,

devojčice, i samo odricanje. Odsustvo svih mogu- ćih

želja. ’Ponekad sa svim žudnjama.’ Ako baš ho- ćeš da

znaš prokletu istinu, sve ovo što sam ti re- kao u vezi sa

željama jeste ono što na prvom mestu čini jednog glumca.

ZaŠto me samo teraš da ti pri- čam stvari koje i sama

znaš? Jednog trenutka u svom razvoju - u jednoj od

svojih prokletih inkar- nacija, ako hoćeš - ti ne samo da si

osetila snažnu želju da budeš glumica, već uz to i dobra

glumica.

I sad si tu gde si. Ne možeš tek tako da gaziš pre- ko

ishoda sopstvenih želja. Uzrok i posledica, de- vojčice,

uzrok i posledica. Jedino što ti sada ostaje, jedina

religiozna stvar koja ti ostaje, to je da glumiš. Glumiš za

Boga, ako hoćeš - budeš Božja glumica, ako hoćeš. Šta je

lepše od toga? Možeš bar da po- kušaš, ako hoćeš - nema

ničeg lošeg u pofeušaji- ma.« Tu nastade kraći predah.

»Ipak, bolje bi bilo da požuriš, devojčice. Svaki put kad

se okreneš, prokleti pesak u satu i dalje propada. Ja znam

šta ti pričam. Možeš biti srećna ako budeš imala vre-

mena i da kineš u ovom prokleto neshvatljivom svetu.«

Na ovom mestu nastade još jedan kraći predah. »Mene je

ovo svojevremeno brinulo. Ali me više ne brine toliko.

Ako ništa drugo, bar sam još uvek zaljubljen u Jorikovu

lobanju. Bar uvek imam dovoljno vremena da ostanem u

ljubavi s nje- govom lobanjom. Hteo bih da i ja imam

jednu ča- snu i prokletu lobanju kad budem umro,

devojčice. Ja žudim za jeđnom časnom i prokletom

lobanjom kao što je Jorikova. A i ti isto, Freni Glas. I ti, i

ti... O, Bože, kakva je vajda od priče? Imala si sa- svim

istovetno prokleto abnormalno obrazovanje kao i ja, i ako

već dosad nisi načisto s tim kakvu bi lobanju želela posle

smrti, i šta treba da učiniš da bi je stekla - hoću da kažem,

ako bar do ovog trenutka nisi naučila da glumci moraju i

da glume, onda šta imamo da razgovaramo?«

Freni je sada sedela s dlanom slobodne ruke pri-

tisnutim uz obraz, kao neko koga boli zub.

»Još nešto. I onda je gotovo. Obećavam. Radi se o

ovome. Kada si se vratila kući, počela si da besniš i da

kuneš glupost publike. Prokieti ’smeh kad mu nije mesto'

koji je dolazio iz petog reda.

I to je tačno, tačno - bog zna koliko to može da potišti

čoveka. Ne kažem da nije tako. Ali to se tebe zaista ne

tiče. To se tebe ne tiče, Freni. Briga jednog umetnika je da

cilja na neku vrstu savršen- stva, i to po sopstvenim

merilima, a ne tuđim. Ti ne- maš prava da misliš na te

stvari, kunem ti se. U svakom slučaju, ne u bilo kom

pravom smislu. Ti već znaš šta hoću da kažem?«

Nastalo je ćutanje. Oboje su ga održavali bez trun- ke

nestrpljenja ili nelagodnosti. Freni je i dalje dr- žala ruku

na obrazu kao da je užasno boli zub, ali izraz njenog lica

primetno je kazivao da se ni na šta ne žali.

Glas s drugog kraja telefona ponovo poče. »Se- ćam se

pete emisije na programu ’Ovo je pametno dete!’

Zamenjivao sam u nekoliko mahova Voita kad je bio sa

onom trupom - sećaš se one njego- ve trupe? Bilo kako

bilo, jedne večeri, pred samu emisiju, počeo sam da

pravim lom. Simor mi je re- kao da treba da očistim

cipele baš u trenutku kada sam stajao na vratima sa

Vejkerom. Bio sam besan. Rekao sam Simoru da je sva

publika u studiju kre- tenska, da je spiker kreten, kao i

producenti emisi- je, i da baš neću i neću da zbog njih

čistim cipele. Rekao sam mu da ih oni i inače neće videti

sa svo- jih mesta. On mi je kazao da ih ipak očistim. Da

ih očistim radi Debele Gospođe. Pojma nisam imao

o čemu govori, ali na licu mu je bio onaj njegov čuveni

izraz, i ja sam ih očistio. Nikada mi nije rekao ko je ta

Debela Gospođa, ali ja sam zbog nje ipak čistio cipele

svaki put kada sam imao emisi- ju - tokom svih onih

godina dok smo ti i ja bili na programu, ako se samo

sećaš. Ne verujem da sam to propustio više od dva-tri

puta. O, ta užasno jas- na slika Debele Gospođe koja se

stvorila u mojoj svesti. Video sam je kako sedi celog dana

pred vratima i hvata muve, dok joj radio trešti od jutra

do mraka. Zamišljao sam da je užasna vrućina i da ona

ima rak, i - ne znam. U svakom slučaju, me- ni se činilo

bogzna kako jasno zašto je Simor zahte- vao da mi cipele

budu očišćene prilikom emisija. To mi se činilo logicno.«

Freni je stajala. Bila je sklonila dlan sa obraza da bi

obema rukama držaia slušalicu.

»I meni je to isto kazao«, reče. »Jednom prili- kom mi

je rekao da budem smešna zbog Debele Gospođe.« Опа

oslobodi jednu ruku i za trenutak je stavi preko temena,

a onda je vrati da bi ponovo obema prihvatila slušalicu.

»Nikada je nisam zami- šljala pred vratima, ali je zato

imala vrlo,.. znaš - vrlo debele noge, pune vena. A

sedela je u jednoj užasnoj pletenoj stolici. Osim toga, i

moja je imala rak i radio joj je treštao celog bogovetnog

dana! I mojoj!«

»Da. Da. Da. \j redu. A sad mi dozvoli da ti ne- što

kažem, devojčice... Slušas li me?«

Freni klimtiu glavom, izgledajući krajnje napeto.

»Nije važno gJe glumac igra. To može da bude u letnjoj

trupi, na radiju, na televiziji, u nekom prokle- tom

brodvejskom pozorištu prepunom najotmenije,

najuhranjenije ј 0d sunca najpreplanulije publike koja se

da zamisiiti. Ali ja ću ti reći jednu strašnu tajnu... Slušaš

Ц ti mene? Nećeš tamo naći nikoga ko nije Simorova Debela

Gospođa. Ovde je uključen

i tvoj profesor Tuper, devojčice. 1 gomila njegovih

pro- kletih rođaka. Hema nikoga, nigde na svetu, ko

nije Simorova Debela Gospođa. Zar to nisi znala? Zar

ni- si dosad znala га ovu prokletu tajnu? I zar ti nije

poznato - slušaj gta ću ti sad reći - ko je mpravo ta

Debela Gospođa?... Je li, devojčice? A, devojčicc! To ti je

sam Hristos. Sam Hristos, devojčice.«

Od radosti, očigledno, Freni nije znala šta bi dru- go

nego da steže telefon, i to obema rukama.

Bar punih pola minuta nije bilo drugih reči, ni- je se

čulo dalje pričanje. A onda: »Više ne mogu da govorim,

devojčice.« Zatim se čulo kako je slu- šalica spuštena.

Freni lagano udahnu vazduh u pluća, ali je i da- lje

držala slušalicu na uhu. Signal da je linija oslo- bođena,

naravno, odmah je usledio. Freni se činilo kako je

izvanredno slušati ovaj signal, kao da je nje- gov zvuk

predstavljao najbolju moguću zamenu za prapočetnu

tišinu. Međutim, njoj se isto tako čini- lo, kada je prestala

da sluša zvuk, kao da su sve ma- le i velike mudrosti

ovoga sveta najednom postale njena svojina. Pošto je

spustila slušalicu, izgledalo je da takođe zna i šta joj dalje

valja činiti. Sredila je šibice, cigarete i pepeljaru, povukla

zatim pamučni krevetski prekrivač sa kreveta na kome je

sedela, izula papuče, i legla u postelju. Nekoliko minuta

pre nego što je zaspala dubokim snom bez snova, ona je

samo mirno ležala, smešeći se tavanici.

Dž. D. Selindžer FRENIIZUI

Izdavač LOM/Beograd

Za izdavača /oprema Flavio Rigonat

Štampa Caligraph / Beograd

U Beogradu, marta 2001.

Porudžbine s popustom na tel: 011 / 638-7301 Beleške u dnu teksta su, sa estetskog

gleđišta, jedno zlo; međutim, bojim se da je na ovom mestu jedna ovakva beleška neophodna. U svemu onome Što sledi, samo dvoje najmlađe od sedmoro dece čuće se i videti neposredno. Ostalo petoro dece, starije, uključivaće se, međutim, u zaplet i iščezavati iz njega vrlo često, slično mnogobrojnim Bankovim avetima. Čitaoca će, pre- ma tome, još na samom početku možda zanimati da je, 1955, naj- starije od dece iz porodice Glasovih, Simor, bio mrtav već skoro seđam godina. On je izvršio samoubistvo dok je bio na odmoru u Floridi sa svojom ženom. Da je ostao živ, on bi 1955. imao tride- set osam godina. Drugo dete po redu, Badi, bio je, kako se to u

univerzitetskim krugovima kaže, »pisac sa stalnim boravištem na univerzitetu«, na jednom ženskom koledžu, na severu države Njujork. On je živeo sam, u jednoj kućici koja se nije ni grejala, niti je imaia elektrike, nekih pet stotina metara od jednog pri- lično čuvenog skijaškog izletišta. Treće dete, Bu-Bu, bila je udata