Mane 4/13/2023

20 GODINA VERNOSTI

Godinama sam se nosio mišlju da napišem knjigu o nama navijacima. O onim običnim momcima koji svoje vikende ne provode kod kuća, u dosadnim šetnjama po Šumaricama sa svojim devojčicama, već na, za nas lepšem i zanimljivijem mestu - na stadionu. Stadionu, jedinom mestu u ovom gradu gde sve klasne, političke i ostale razlike nestaju, gde su svi isti, gde su svi navijači. I, baš kada sam dobio priliku da sve to napišem, desio se prekid; ali ne utakmice, nego u meni samom kada je trbalo da odlučim šta da napišem. Možda sam se plašio svega toga, kako će ljudi reagovati, možda sam sâm sebe precenio, sve to me je sputavalo, pa zato i ova knjiga izlazi sa malim zakašnjenjem. Ipak, najvažnije za mene je to da sam konačno seo i počeo da pišem. Zahvalio bih se svima onima koji su mi pomogli u ovom projektu, svima onima koji su dozvolili da njihova imena budu objavljena i svima onima koji to nisu iz ko zna kog razloga. Hvala svima onima koji su iole pomogli da ova knjiga ugleda svetlost dana.

POČETAK

Moj prvi odlazak na stadion desio se još davne sedamdest i neke kada sam prvi put gledao Radnički u prijateljskoj utakmici sa Partizanom. Rezultata se ne sećam, ali se sećam punog stadiona i nekih ljudi koji su navijali za Radnički, a meni nikako nije bilo jasno kako neko može da navija za Radnički. Te stvari su tek kasnije došle na svoje mesto, ali šta da se radi, takva su vremena bila. Posle nekog perioda, i ja sam, kao i gomila klinaca iz grada postao pionir Radničkog. Bar ja ne znam čoveka koji nije osetio ukus prašine pomoćnog terena Radničkog, neizmenjenog poslednjih 50 godina. Baš ti dečiji dani tamo, skupljanje lopte iza gola i ostalo prelomili su u meni ono najbitnije - da li sam navijač Radničkog ili ne.Radnički je tih godina bio uvek na ivici između drugog i trećeg ranga, pa je i broj gledalaca na stadionu varirao. Bilo je to lepo vreme našeg fudbala, tako da je Čika Dača bio vise nego solidno popunjen. Sećam se derbi utakmica protiv Teteksa, Radničkog iz Niša koje je posmatralo i po 15 000 ljudi. Radnički je oduvek imao tu harizmu da privuče veliki broj gledalaca na svoj stadion; više nego bilo koji drugi klub u Kragujevcu i celoj Šumadiji. Ipak je Radnički bio i ostao institucija ovoga grada, ponos Kragujevčana i cele Šumadije.

1

Mane 4/13/2023

1989

Naše prvo okupljanje je već pomalo dosadna priča ispričana mali milion puta. Imao sam sreću (ili ne?) da sa mnom u odeljenju bude momak koji je, kao i ja, bio zagrižen idejom navijaštva. Zove se Sena, i dan danas je veliki navijač Radničkog. Na putu od kuće do škole Sena je naleteo na plakat gde navijači lokalnog kluba pozivaju simpatizere da im se priključe i navijaju za njihov klub (uzgred rečeno, taj klub je igrao gradsku ligu), i vidno revoltiran dolazi na čas sa predlogom da se ponovo osnuju navijači Radničkog. Objašnjenje je bilo da ako može taj klub, onda može i Radnički da ima organizovanu grupu navijača. Sena je saopštio usput da poznaje još jednog momka zainteresovanog za sve to. Tako sam upoznao Lazeta, velikog fudbalskog fanatika, isto tako velikog zaljubljenika u fudbal i navijenje.

PRVA UTAKMICA

Zanimljivo je da naše prvo pojavljivanje ne prati fudbalska vec košarkaška utkmica Radničkog i Napretka iz Kruševca u hali «Jezero». Utakmica je odigrana 9. marta 1989. godine, i za tu tekmu sam nabavio glinene tarabuke od komšije. I sada se sećam većine ljudi koji su prisustvovali toj utakmici. Pored mene, Sene i Lazeta, bila je tu ekipica sa Bubnja: Vlajko, Picula, Gudžula, Pufta, Dule Prženica, Kačamak i nezaobilazni Osim semenkar (jedini «beli» semenkar) koji se prišljamčio uz nas. Debi ne baš slavan, ali ipak lep! Uzgred, Radnički je pobedio. Od tog trenutka Đavoli postaju nezaobilazan deo kolorita stadiona Čika Dača. Samo osnivanje prati velika popularizacija navijača, buktanje nacionalizma i izlazak prvog navijačkog časopisa na ovim prostorima, «Ćao Tifa», tako da se Đavoli lako uklapaju u tu priču. Skupljali smo se na «Malom Istoku», ne na onom delu tribine gde su se nekada skupljali Đavoli. Tu, na «Malom Istoku», zapalili smo i prve baklj,e ako se tako mogu nazvati prskalice donete iz Jagodine. Jagodina je imala navijački šop za koji smo saznali iz «Ćao Tifa». Ne da je to bila lažna informacija, već u Jagodini nije ni bilo navijača. «Tifo» je bio dobra novina, tako da je svako kome padne na pamet osnivao navijačku grupu i pisao o njoj neverovatne hvalospeve, kao i neki dokoni Jagodinac. Laze je već tada pokazao da ume da raspolaže novcem, pa su po dolasku u Kragujevac svi bili ljuti; Laze jer su se drugi ljutili na njega, a ostali zato što su umesto baklji dobili prskalice. Ipak, sa tim raketama napravili smo sjajnu atmosferu (jedna raketa je čak stigla da juri Piculu po tribini), a Radnički lako izašao na kraj sa Crvenom Zvezdom iz Gnjilana rezultatom 5:1. U početku smo Upravi kluba bili simpatični i ništa više, ali igrači su bili

2

Mane 4/13/2023

malo promišljeniji, pa su nas pozvali da navijamo za njih u na turniru u malom fudbalu jer je većina igrala za Al Fatah (tako se zvala ekipa). Radnički je te godine solidno prošao u Drugoj ligi i videlo se da postoji tim koji može da se uključi u borbu za najviši rang, pa su i apetiti Uprave porasli i, gle čuda, setili su se i navijača. Prve kontakte sa Upravom je imao Laze. Obećali su autobus za gostovanja i podelili su nam gomilu crvenih zastava sa petokrakama i natpisima «SAMOUPRAVA», tako da smo imali pune ruke posla da to obrišemo. Od njih smo napravili i prvu veliku zastavu «RED DEVILS», a kasnije su Laze i Kača napravili takozvanu šetalicu. U početku većinu navijača organizovanih u Crvenim đavolima su sačinjavali momci sa Bubnja, iz Bresnice, Beloševca i Mašinsko-tehničke škole - popularnog VIŠ-a. Baš onako šarenolik svet, ali ipak većina iz radničkih porodica. Prvo naše gostovanje trebalo je da bude u sezoni 1991/92, ali zbog malog odziva ljudi nije se otišlo u Kikindu. Uprava je za tu priliku obezbedila autobus, a prvi i jedini put i sendviče i sokove, koje je nas dvadesetak pojelo da se ne bace. Tako smo vatreno krštenje imali dve nedelje kasnije, u Boru. Iako se za prethodno gostovanje pojavio mali broj ljudi, ono je imalo funkciju svojevrsne inicijalne kapisle, i već za odlazak u Bor autobus je bio dupke pun. Pred sam polazak, neki tip nam je prodao dvadesetak baklji, čuvenih «garvanki» spravljenih od sumpora i fosfora. Do Bora smo stigli preko Crnog Vrha, a u nekom motelu uprava nam je obezbedila lepinje tvrde kao kamen. Konja njima da ubiješ! Iskorišćene su za međusobno gađanje, a tek poneko je skupio hrabrosti da ih stavi u usta. Većinu ljudi u autobusu činili su srednjoškolci, tako da je Rade Profesor (kasnije dobio taj nadimak) odskakao baš žestoko. Pantalone «na ivicu», cipele, dugi mantil, šešir i ćutljivost u nama su pobudili sumnju da su drotovi poslali nekog da nas prati. Tek kada je kasnije izvadio iz mantila litar šljivovice i razgalio klince malopređašnja konstatacija je pala u vodu. Harizmatični debeljko, Laze, odmah se snašao i sa još par momaka otišao do hotela gde su bili smešteni igrači koji su upravo završavali doručak, i tako uspeo da ugrabi ostatke klope. Kasnije, upoznavši Lazeta, stekao sam utisak da je čovek imao njuha da namiriše klopu. Bor je ostao u lepom sećanju i zato što smo tamo upalili prve naše baklje, koje su ludački prštale i neopisivo širile smrad tako da se i nama samima smučilo. Na kraju tekme skupio se ceo grad da nas domaćinski isprati zbog par orobljenih prodavnica, i zato što smo se drznuli da dodjemo na njihovu teritoriju, ali je malobrojna policija brzom intervencijom sve sredila a mi otišli put Kragujevca. Bor je sa navijačke strane bio samo jedna obična utakmica, ali nama je puno značio u daljim organizovanjima i ostao u lepom sećanju. Za gostovanje u Boru odmah se pročulo, pa je za dve nedelje i odlazak u Užice vladalo veliko interesovanje. Uprava je obezbedila jedan autobus a na stadionu je bilo ljudi za tri. U tom procepu, Rade profesor je odigrao bitnu ulogu,

3

Mane 4/13/2023

skupio je lovu od svih i angažovao još jedan dupli autobus, tako da smo svi srećno stigli do Užica. Ono što se tamo dešavalo je posebna priča. Trista budala razmilelo se po Užicu koje u to vreme nije imalo više od 15 prodavnica, i pokralo sve što se pokrasti može. Revoltirani skandiranjem «Užice je Titovo!», domaći navijači su rešili da nam spreme papren ispraćaj tako da je prštalo po autobusima, a i po našim ledjima. Panduri su ih pustili da nam kamenuju bus, a svaki naš izlazak iz istog rešavali pendrecima, dok se pametni vozač nije smilovao, pokrenuo bus i izvukao nas iz ludila. Murija nas je zaustavila na izlasku iz Užica kod benzinske pumpe i, dok se većina ljudi raspravljala sa njima, navijači iz Užica su se ponovo grupisali i još jednom napali. Tada sam prvi put video da stotinak ljudi beži od petorice. Ne znam zbog čega je to tako u masovnim tučama, ali ključni momenat je onaj kada protivnički navijač vidi da ne posustaješ. Onda gubi kompas i, ako grupacija nije homogena, brzo dolazi do rascepa, a dovoljno je da samo jedan počne da beži i da povuče celu grupu. Nekako smo izašli iz Užica i pod pratnjom milicije stigli do Čačka, a posle i do Kragujevca. Sudbinu drugog busa smo saznali tek sutradan. Njih niko nije kamenovao, ali je zato pokojni Stepa iznabadao žbira, pa se njihovo putešestvije produžilo narednih par sati. Posle te tekme Uprava više nije obezbedjivala autobuse, a u svim novinama mi smo stavljeni na stub srama. U tom peridu sami organizujemo gostovanje u Čačak na koje odlazi tridesetak ljudi i gde se Rade kondukteru u busu predstavio kao profesor koji vodi djake do Čačka. Kondukter, verovatno pijan, nije ni ukapirao da mali Padobranac ima samo deset godina a Laze osamnaest; za njega su svi bili srednjoškolci. Bilo je to mirno gostovanje sa jednim ispadom Četa koji su pokušali da nas napadnu i hrabrije pobegli od dvojice saobraćajaca. Te sezone više nismo išli na gostovanja, dok smo kod kuće pratili sve utakmice. U to vreme i KK Radnički je igrao kvalifikacije za ulazak u Prvu ligu. U prvom meču doigravanja gostovalo je Zdravlje iz Leskovca, koje na treću, odlučujuću utakmicu dovodi desetak navijača. Iz dosade sam otišao na utakmicu sa Cecanom, nemajuci pojma da su došli gostujući navijači. Bili su na suprotnoj tribini, Cecan je otišao do Bubnja i javio Lazetu i ostalima. U roku od pola sata u halu se sjatilo 500 ljudi, a začuđujuće je kako se vest tako brzo proširila po gradu. Radnički je deklasirao Zdravlje i otišao u odlučujući meč protiv Napretka iz Kruševca. Bila je to sjajna generacija Radničkog, predvodjena Nikolom Lončarom i Zoranom Stevanovićem - Stragarcem. Igralo se na tri dobijene utakmice, s tim sto je Radnički imao prednost domaćeg terena. U prvoj utakmici Radnički je glatko dobio sa tridesetak poena razlike, a Jakuza je u Kragujevac stigla jednim busom. Odlično su primljeni, čak su bili na tribini sa nama, a jedini incident se desio sa murijom koja je krenula da pendreči po njima, pa smo se u sve to umešali i mi, naravno skočivši da branimo Kruševljane. Uprava je obećala dva

4

Mane 4/13/2023

autobusa za gostovanje u Kruševac i, normalno, ispalila nas, tako da je put Kruševca otišlo petoro ljudi. Po povratku oni donose vest da ceo Kruševac dolazi na odlučujuću utakmicu, i da će da nas nauče pameti. Nikom nije ni palo na pamet da proverava da li je to istina li ne, jednostavno je odjednom je sve krenulo. Pozivani su i znani i neznani, najavljivala se fešta i velika proslava ulaska u Prvu ligu, ali i vreo doček Jakuzama. Hala je bila prepuna, a za razliku od prošlog puta, gostujući navijači su smešteni na suprotnu tribinu. Od početka se videlo da, iako ih je bilo manje, imali su bolju ekipu od nas. U to vreme Jakuza je bila jedina navijačka grupa posle Grobara i Cigana koja je gostovala u Prištini i napravila žešće sranje. Navijali smo fenomenalno, a kako i ne bismo kada je Radnički celo prvo poluvreme vodio sa dvadeset i više poena razlike. Na poluvremenu je bilo plus 17 za Radnički. Na početku drugog dela igre do nas dolazi trener Radničkog i kaže nam da pobacamo sve u teren ako postane gusto. Sumnjivo mnogo. Po nekim kasnijim pričama Radnički je na poluvremenu prodao utakmicu Napretku. Trener je bio najpošteniji, jedini koji nije bio za to da se utakmica proda. Taj njegov savet smo i poslušali, pa smo u trenucima kada su igrači Napretka rezultatski opasno pripretili, bacili sve dimnjake i dva suzavca na njihovu klupu. Utakmica je prekinuta dobrih dvadesetak minuta, i u neizvesnoj penal završnici Napredak odlazi u Prvu ligu. Jedino što nam je preostalo je da se obračunamo sa Jakuzama, tako da smo kraj utakmice svi dočekali u šumici pored parkinga dvorane «Jezero». Jakuze su izašle iz hale, jedva nekako stigli do buseva, i u trenutku kada sam pomislio da će se sakriti po autobusima i čekati da ih murija spašava, oni izlaze iz buseva naoružani bejzbolkama, štanglama i kreću na nas. Usledilo je trenutno povlačenje i pregrupisavanje, pa kontra udar koji je Jakuze naterao da se sklone do svojih autobusa. Ovde su veliku ulogu odigrali stariji Grobari i Cigani (treba napomenuti da je većina tadašnjih Crvenih Đavola bila okrenuta prema Partizanu i Crvenoj zvezdi), koji su nas pregrupisali i pokrenuli ka Jakuzama. Posle toga sve je išlo lako, Jakuze se povlače i uleću u svoje buseve sada već vidno polomljene. Milicija, koja je u početku bila samo nemi posmatrač, stupa u akciju i rasteruje nas ka gradskom groblju, i mi obilaznim putem izlazimo na magistralu kod jezera Bubanj, gde drugi put dočekujemo Jakuze. Jedan od naših izlazi ispred njihovog busa i razbija šoferšajbnu. Kako je vozač izvukao bus da ne sleti u Lepenicu, ni dan danas mi nije jasno. Njihovi busevi u punoj brzini proleću pored nas totalno uništeni. Tu milicija ponovo kreće na nas i potpuno nas potiskuje do groblja. Odatle smo išli svako svojim putem i gledali kako da izbegnemo policijske patrole. O ovome se dugo pričalo u samom gradu ali nije bio kraj našim mukama. Posle dva dana jedan od nas pada u muriju, i za manje od par sati biva privedeno preko 150 ljudi. Neko je uspeo da odruka 150 ljudi za par minuta! Privedeni su ljudi koji

5

Mane 4/13/2023

tog dana nisu ni bila na tekmi. Tada još nije postojalo jako jezgro, pa su se ljudi izvlačili kako je ko znao i umeo, mada i zakon nije bio previše rigorozan. Bilo je to veliko vatreno krštenje za nas klince, odjednom smo postali puni sebe, jer Jakuze su tada bile jedna od najjačih ekipa van Beograda. Širili smo se po gradu i sve više išli na tekme Zvezde i Partizana, ali ni Radnički nismo zaboravili. Nekada sam znao da subotom odem u Beograd, odgledam Partizan, a nedeljom odmah sa Radničkim na gostovanje. Zahvaljujući Partizanu i Zvezdi obišli smo sve veće gradove u celoj bivšoj SFRJ, s a zahvaljujući Radničkom posećivali smo mesta gde je i Bog rekao laku noć. Tako je bilo iz nedelje u nedelju, uvek na utakmicama, uvek sa ljudima koji slično razmišljaju; neko zato što je sebe smatrao navijačem a neko iz fazona (tada je bio fazon biti navijač), a sve sa ciljem da se što bolje provedemo i da naš tim pobedi.

KRAGUJEVAC – URBANI GRAD

Bašta Studentskog kulturnog centra je Kragujevcu bila sve. Tamo je znao da se okupi ceo grad. Još jedan veliki fan Radničkog, čuveni Zoća Panker, tamo je puštao dobar mjuz i odlične filmove na video bimu. Većinu vremena Kragujevčani su provodili tamo od kada je srušen stari Korzo i na njegovom mestu napravljena nova pešačka zona. Maltene ceo grad se preselio u Glavnu ulicu od «Bahusa» do «Odiseja», a odatle do SKC. 1988. godine «KUD Idijoti» su tamo svirali pred preko 2000 ljudi, što je za današnje vreme nezamislivo. Tolika količina svirki i dobrog druženja okrenula nas je ka Punk i OI Punk muzici, pa je većina klinaca furala ili mohikane ili bila ošišana do glave. SKC je bio duša Kragujevca i, njegovim rušenjem i pravljenjem nove ružne zgrade, ugušeno je poslednje urbano uporište ovog grada. Mislim da su tada nastupile najgore godine Kragujevca, a gomila nedefinisanih ljudi koji su se doselili poslednjih godina doprinela je da njihov prostakluk i seljacizam zavladaju gradom. SKC je bio jedino mesto gde su mladi bili svoj na svome. Sada gradom vladaju folkoteke, Stoje, male od skandala i slična sranja. No nisu oni teme naše priče, ali SKC ne spominjem samo kao mesto mog ili našeg odrastanja, nego i kao mesto gde se dogodio jedan od najvećih sukoba u kome su učesnici i glavni inicijatori bili Crveni đavoli. 1990. godine negde u aprilu ili maju mesecu, pred fudbalsku utakmicu sa Napretkom iz Kruševca u Kragujevcu je gostovala novosadska OI Punk grupa «Generacija bez budućnosti». Mi smo se mesecima pripremali za utakmicu sa Napretkom, naročito jer je Jakuza najavila dolazak i osvetu zbog tuče na košarkaškoj utakmici. Tako se bar pričalo po gradu. Ceo grad je bio oblepljen plakatima, u saradnji sa Upravom uradili smo bedževe a kupljen je i jedan bubanj, koji je trajao veoma kratko, pošto je Picula stao na njega. Eto, i to se dešava. Bedževi su bila propusnica za

6

Mane 4/13/2023

utakmicu i svako ko je imao okačen bedž imao je besplatan ulaz na Severnu tribinu. Mislim da je urađeno 700 bedževa koji su maltene razgrabljeni. Elem, veče pred utakmicu «GBB» je svirala u Kragujevcu, i usput su došli sa punim busom fanova koji su svi odreda ličili jedan drugom. Onako kratko ošišani, u zelenim fajerkama i martinkama, upadali su ljudima u oči. Došli su dosta ranije i počeli svoj šou po gradu pljačkajući prodavnice i maltretirajući ljude. Možda bi i to prošlo neprimećeno sa naše strane da kod SKC nisu napali neke naše momke koji su odmah sakupili par ljudi kod «Odiseja». Priča je krenula, za tili čas vest je prostrujala Glavnom ulicom, koja je kao i svakog vikenda bila prepuna, tako da je skoro ceo grad krenuo u obračun sa nestašnim momcima iz Novog Sada. Sreća za nas a nesreća za njih je to što se radila ulica kod Velikog parka, pa je kamenja bilo na sve strane, te tako naoružani upadamo u SKC. Nikada neću da zaboravim Vlajka sa tušem u ruci, i nikada mi neće biti jasno gde je stigao da ga odvali. Napadamo zbunjene Novosađane koji, u početku ne znajući koliko nas ima, kreću ka nama, ali kako je masa nadolazila, kapiraju da vrag odnosi šalu pa utočište pronalaze u podrumu SKC čiji ulaz obezbeđuju jake policijske snage. Oni koji nisu stigli da se sklone bukvalno bivaju pregaženi, a sutradan sam saznao da im je bus sasvim uništen. Lepa uvertira za nedeljnu utakmicu, nema šta. I kada su Novosađani izvedeni iz Kragujevca neredi su nastavljeni, a grupe obesnih klinaca bukvalno svuda su se sukobljavale sa murijom. Ne sećam se da je nekada ovako bilo u Kragujevcu, osim, možda, na kontramitingu Zorana Lilića. Adrenalin je jurio sto na sat. I dan danas kada prođem od Velikog parka ka SKC setim se tih trenutaka, i počnem da žalim MOJ grad i ono u šta se on polako ali sigurno pretvara. Neke uspomene ili događaji nikada ne blede. Sve ove klinačke tuče, ludovanja i žurke kod mene imaju posebno mesto, čuvam ih samo za sebe. Možda ih ispričam nekim klincima koji me neće smatrati ludim što im solim pamet takvim glupostima, a možda i završe u ovoj knjizi u vidu drage uspomene. Promenio se grad, a promenili smo se i mi. Nekada je nama stadion bio sve, družili smo se van stadiona pričajući o fudbalu i planirajući gostovanja - jednostavno živeli smo tako, i zato smo i dan danas ostali izuzetni prijatelji, drugovi, kumovi. Bili smo jedna velika srećna porodica. Nisam primetio da su klinci danas takvi, često pričam sa njima i vidim da nemaju puno izbora, a Kragujevac im ništaod urbanih dešavanja ne nudi. Sada su popularni postali «pusto tursko» lokali.

RADNIČKI – NAPREDAK KŠ

7

Mane 4/13/2023

Posle izuzetno zanimljive večeri, ranim jutrom odlazim kod Lazeta na Bubanj gde je u punom jeku bilo pravljenje zastava za veoma važnu tekmu protiv Napretka. U Kragujevac opet stižu Jakuze! Zastave smo dobili od kluba, crvene, samoupravljačke, pa smo rešili da to farbom prepravimo, a Gudžula je skoro sve sam radio. Kavez na Bubnju nam je za ovu utakmicu bio baza i odatle nas stotinak kreće put stadiona. Ni sanjao nisam da će se sakupiti ona masa ljudi ispred Severne tribine. Ulazilo se samo sa bedževima, pa oni koji su ušli prebacuju bedževe ovima napolju, i tako na stadion ulazi oko 1000 ljudi. Nikada nas do tada nije bilo više nego na toj utakmici, ceo Sever je bio preplavljen zastavama, sve je bilo kako treba, samo Jakuze nisu došle. Kasnije se pričalo da su vraćena četiri autobusa negde na pola puta. Radnički je na krilima navijača odneo ubedljivu pobedu. Mislim da je ova utakmica bila zenit Crvenih Đavola u staroj SFRJ. Te davne 1991. godine je počela najčudnija sezona, Makedonci, Slovenci i Hrvati su istupili iz lige još pre toga, a klubovi iz BiH negde pred kraj sezone, tj. početkom rata u Bosni. Ja sam u to vreme bio u vojsci, prvo u Kikindi a posle u Belom Manastiru, ali sam se trudio koliko-toliko da sve to ispratim. Znam da je ulazilo šest timova u Prvu ligu, a da je Radnički sezonu završio na sedmom mestu zahvaljujći oduzetim bodovima iz utakmica sa bosanskim klubovima. Sakupili smo samo bod iza šestoplasiranog, a jedini smo pobedili Čelik u Zenici, i to su ti bodovi koji su nam falili za famozno šesto mesto i ulazak u društvo najboljih. Vratio sam se iz vojske u vreme kada je Radnički igrao neki baraž za opstanak protiv FK Jagodine iz istoimenog mesta udaljenog nekih 40 minuta vožnje od Kragujevca. Već su krenule čuvene promene i skraćivanja liga, a neka sela poput Badnjevca, Bačkog Jarka, Lučana, u kojima su gazde bili Miloševićevi i režimski ljudi, dobila su prvoligaše. Predsednik FK Jagodina u to vreme je bio Miloševićev čovek, čuveni Radmilo Bogdanović, i tu priču čak i vrapci znaju. Iz Kragujevca je put Jagodine krenulo pet dupke punih autobusa Crvenih đavola, i sve je bilo u redu. Atmosfera na stadionu očekivano seljačka i pobeda Jagodine od 2:1. Zbog dimne bombe koju smo upalili, Cera i ja bivamo privedeni i zadržani u policijskoj stanici punih sat vremena. Nisu nam čak ni podatke uzeli. Kada su nas pustili, navijački autobusi su bili već daleko na putu za Kragujevac, a sreću smo imali što smo ustopirali autobus sa našim igračima. U busu smo sedeli sa jednim igračem koji nam je obećao da će u Kragujevcu izginuti za klub i sigurno izboriti opstanak (sumnja se da je ovaj igrač prodao utakmicu Jagodini – u kasnijim godinama kada je Radnički bio prvoligaš kleo se u decu da on u tome nije učestovao). Za drugi duel sa Jagodincima dobro smo se pripremili. Laze je iz vojske doneo preko 200 dimnih bombi, mnogo ljudi je došlo ali od početka nešto nije štimalo, murija nije dala unošenje zastava, oduzeli su nam sve dimnjake, doboš nisu dali da

8

Mane 4/13/2023

unesemo, nismo imali besplatan ulaz, kao da smo mi bili gosti a Jagodinci domaćini. I pored svega, Radnički je imao sigurnih 2:0, dok ekipa Jagodine nije šutnula na gol. Bukvalno iz prve ozbiljne prilike, pred sam kraj susreta postigli su gol koji ih je vodio u produžetke. Tada na scenu stupa gorepomenuti igrač koji posle njihovog pogotka uspeva da promaši dve-tri izgledne prilike a malo zatim i penal za nas. Pošto je rezultat ostao 2:1, izvodili su se jedanaesterci, i opet je na scenu stupio isti igrač promašivši ključni penal i obezbedivši Jagodini najveći uspeh u istoriji kluba. Taj isti igrač je već sutradan potpisao za FK Badnjevac iz istoimenog sela. Oni u Drugu ligu mi u «beton» takmičenje. Ovo su bolne, najgore godine FK Radnički koje sam ja doživeo.

FK ZASTAVA

Nekoliko puta su Crveni đavoli pomagali i ekipi Zastave, pre svega u odlučujućoj utakmici za ulazak u Drugu ligu koja se igrala u Prijepolju i koju je Zastava dobila 2:1. Imali smo korektan odnos sa njima i nije im smetalo što smo navijači Radničkog, a nama su ovakva gostovanja bila dobar zezov. Na jednoj takvoj utakmici čačanskim Četama su pokupljene sve zastave. Borac je gostovao Zastavi, a desetak naših je sa Zapada gledalo utakmicu. Čete su stigle sa zakašnjenjem, i umesto da ih stave na drugu tribinu, panduri ih dovode na Zapad. Navijali su korektno sve do trenutka dok Zastava nije povela, a onda su počeli da prozivaju ljude na Zapadu i da ih kamenuju. E,sad, niko se nije nadao da će ovi sa Zapada toliko poludeti i da će krenuti na Čačane, a to se upravo desilo. Možete li samo zamisliti da vas juri jedno 500 matoraca?!? Čete kreću u bežaniju ostavivši sve zastave, i ovoj desetorici nije bio problem da ih poskidaju i lagano odnesu sa stadiona. Kada su skapirali da su ostali bez zastava, Čete kreću prema gradu u rušilački pohod. Milicija ih razbija u manje grupice, neke odmah uspevaju da uhapse, a oni koji su se domogli grada nisu se lepo proveli. Sve se brzo pročulo pa su na svakom koraku dobijali batine. Murija ih je nekako sakupila u stanici i, koliko znam, cele noći su tamo ostali.

FK ŠUMADIJA

Iako je Šumadija najstariji kragujevački klub, nikada ih nisam nešto posebno gotivio, baš kao ni većina Kragujevčana. Kinez mi je rekao da kao klinac nikada nije otišao na stadion Šumadije, jer, znalo se u gradu ko je ko. Ipak, one godine kada smo igrali sa Čukaričkim drugu utakmicu baraža za ulazak u Prvu ligu, Šumadija je u pre podnevnim časovima igrala protiv Takova iz Gornjeg Milanovca odlučujuću utakmicu za opstanak u Srpskoj ligi. Prvenstveno smo tamo otišli zbog ljudi koji su tada vodili Šumadiju (advokati Sale Voskar i Mašinac) i koji su nas

9

Mane 4/13/2023

drugarski zamolili da pomognemo. Tog dana je Šumadija ostala u trećem rangu takmičenja zahvaljujući nama, a Radnički ušao u društvo najboljih. Kasnije se videlo kako su hteli da nam vrate sve ono što smo za njih učinili. Toliko o kragujevačkoj solidarnosti, a tamo, u Šumadiji sedi jedan čovek koji mrzi Radnički više nego što voli Šumadiju i koji bi život dao (i dupe ako treba) da Radnički nestane. Drago mi je što ga je kum izbacio iz lože, a kasnije i sa stadiona kada smo sa njima igrali prijateljsku utakmicu. Čovek je rak rana kragujevačkog fudbala, baš kao i bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije.

DVE UZALUDNE GODINE

Posle kraha u baraž utakmici sa Jagodinom, Radnički se seli u Treću ligu a kragujevački ljubitelji fudbala se sele u Badnjevac koji tih par godina postiže fantastične rezultate.Iz lože je svaku utakmicu posmatrao Bora Jović, još jedan Miloševićev čovek, a i Miljan Miljanić je bio čest gost ovog malog sela. Takođe, većina fudbalera Radničkog odlazi da igra za njih. Tamo je mnogo love bilo u opticaju, napravljen je jedan od najlepših stadiona u Srbiji, a uslovi i smeštaj igrača su bili na najvišem nivou. Radnički igra neku svoju igru u Srpskoj ligi i kolje se sa, meni do tada nepoznatim, ekipama Javora iz Ivanjice i Budućnosti iz Valjeva. Poseta na Čika Dači ja katastrofalna i mislim da sam jedan od retkih ljudi koji je tu sezonu celu odgledao, bar onaj deo koji se odnosi na utakmice u Kragujevcu. Sećam se gostovanja navijača Javora (Gerge) koji su došli sa dva autobusa i navijača Budućnosti iz Valjeva (popularni Riders, sa kojima smo kasnije postali prijateljska grupa, a to prijateljstvo se i do danas zadržalo). Oni su u prilično impozantnom broju došli u Kragujevac. Tu sezonu Radnički je finansirala, u to vreme, jedna od najjačih kragujevačkih firmi, «Eskod», i do danas mi nije jasno kako smo stigli samo do trećeg mesta. Budućnost je otišla direktno dalje, a Javor kroz baraž. Ovo je najgora godina Crvenih đavola, grupa takoreći nije ni postojala, a stadion Čika Dača je bio sablasno tih. Jedina godina kada se nije čula pesma navijača, svi su imali neke obaveze, a ponajviše mi koji smo nastavili da svaki vikend palimo za Beograd i posmatramo Partizan ili Zvezdu. Mislim da smo tada skroz bili razjedinjeni još nismo rasčistili sa svim tim stvarima i mnogo godina je posle toga prošlo a da nismo imali svoj identitet. Ništa lepo nam se nije dešavalo, a klub nam je bio na ivici o koju se desetak godina kasnije lagano okliznuo. Samo, tada smo bili stariji i spremniji za sve to, zato smo i uspeli.

NOV POČETAK

10

Mane 4/13/2023

Sezona 1993/94. je donela nešto sasvim novo. Od Radničkog smo se skoro svi otuđili, nismo imali pojma šta se dešava u klubu, ko je došao a ko otišao. Mislio sam da smo prestareli sve to. Radio sam kao obezbeđenje u «Dafiment banci» i sasvim slučajno sam na radiju čuo da Radnički organizuje autobuse za gostovanje u Kraljevu. Najavljivan je trijumfalan povratak u Drugu, a kasnije i u Prvu ligu. Grad se konačno smilovao i ponovo uzeo klub pod svoje okrilje. Ako može jedan Badnjevac, mogli smo i mi, ipak je Kragujevac grad. Autobusi su polazili od Krsta. Pozvao sam Cecana i Acu Štakora, jedina dva čoveka koja sam se tog trenutka setio i za koje sam bio siguran da će poći na tekmu. Dole nikoga nisam poznavao osim Radeta Profesora. Tu je bila gomila napaljenih klinaca, totalna anarhija. Otišao sam do Lazeta koji je godinama radio kao prodavac novina kod Balkana, ali on niti bilo ko iz njegove ekipe nisu bili zainteresovani za ovaj vid zabave. Laze je odlučio da ide i prati Partizan i nije imao vremena da ovoliko izostaje sa posla. Šta je tu je, krenuli smo nas trojica. Ukupno su četiri autobusa krenula, i zamislio sam se o tome da li je moguće da od toliko ljudi nikoga ne znam. Kada smo stigli u Kraljevo sačekao nas je Duca Simić i svima podelio karte. Klinci su zapalili na stadion, a nas trojica smo otišli da šetamo po Kraljevu. Jedino koga smo sreli bio je Robert Ciganin (stariji navijači Zvezde ga se sećaju) koji je paradirao sa ultra drljavim Zvezdinim dresom ko zna kada opranim. Tražio sam Džigija Fleku, jedino sam njega poznavao, bili smo zajedno u vojsci, a Cecanu i Aci sam rekao da ćemo se, ako ispadne neko sranje, vaditi na njega. Što je sigurno, sigurno je. Malo smo zakasnili na stadion i već je bilo 1:0 za njih, a odmah mi je u oči upala naša zastava «CENTRALNA». Sve mi je to bilo neobično, mi smo se delili po naseljima ali uz svako naselje je išlo i ono Crveni đavoli, nije bilo tih oštrih podela među nama. Međutim, ispostavilo se da su klinci sasvim okej, i navijali su celu tekmu, posebno kada je Radnički postigao izjednačujući gol. Tada dolazi do manjeg incidenta kada su domaći navijači revoltirani izjednačujućim golom krenuli nešto da prete i dobacuju. Klinci im to nisu zaboravili, ali su se strasti brzo smirile i mi smo bez većih problema napustili Kraljevo. Ovo gostovanje ostaje upamćeno kao ponovno okupljanje Crvenih đavola. Neke klince koje sam tada upoznao i dan danas viđam na stadionu Čika Dača, i mada nisu više aktivni u Đavolima, vidi se da vole Radnički.

RUKOMET – BARAŽ ZA POPUNU PRVE LIGENIŠ – TURNIR

RADNIČKI KG, NAPREDAK KŠ, MAREK KURŠUMLIJA I EPOKSID PRIBOJ

11

Mane 4/13/2023

Rukometni klub Radnički je tih godina sponzorialo privatno preduzeće «Kvarc» i Radnički je bio jedan od ozbiljnijih pretendenata za ulazak u Prvu saveznu ligu. Turnir se igrao na neutralnom terenu u Nišu i trajao je tri dana. Uprava je za sva tri dana obezbedila buseve. Svakog dana su bila spremljena po četiri autobusa, i nama nije uopšte bilo teško da putujemo do Niša i nazad. Prvog dana smo lagano dobili Marek iz Kuršumlije sa sedam golova razlike. Utakmica drugog dana je praktično i odlučila pobednika turnira. Igrali smo sa Epoksidom iz Priboja, vodili tokom cele utakmice i nepromišljeno izgubili. Bilo nas je oko 400, dobro smo navijali, upalili mnoštvo dimnih bombi. Najupečatljiviji utisak je ostavio pandur koji je video Lazeta da je upalio dimnjak, pa ga je terao da gasi rukama. Laze mu kaže «Jesi li lud, čoveče, ovo ima 500 stepeni, izgoreću se!», a onaj pandur mrtvo hladno odgovara: «Daj, ne seri, nego gasi to! I ne pričaj mnogo». Tada smo prvi put došli u kontakt sa Nišlijama tačnije Meraklijama. Upoznali smo se prvog dana sa dvoje njihovih, i sutradan je njih dvadesetak samoinicijativno došlo i navijalo za nas protiv muslimana iz Priboja. Izgubili smo ovu utakmicu, ali je ostala i teoretska šansa ako Marek dobije Priboj da odemo u Prvu ligu, a i igralo se sa Kruševljanima i nadali smo se dolasku Jakuza. Jakuza se prvog dana pojavila u Nišu, naredna dva nije. Ne znam šta je bio razlog. Merkalije su uvek imale nešto protiv njih, pa su i tog dana navijali sa nama. Posle smo ostali da odgledamo za nas najvazniji meč na koji je iz Kuršumlije doputovalo par autobusa, kao i jedan iz Priboja. Marek je tokom većeg dela meča vodio i na kraju posustao izgubivši sa dva gola razlike i raspršivši naše snove o ulasku u elitu. Neki ludak iz Priboja je sa zastavom Epoksida dotrčao do dela gde su bili Marekovi navijači i ovi su ga dobro izuli od batina. Sve u svemu, lepa gostovanja, a ostaje žal za propuštenom šansom Radničkog da konačno postane prvoligaš. Kasnije se ova raspala, a većina igrača iz te generacije su bili nosioci igre mnogih prvoligaša, poput Čubrovića u Proleteru. Marek je sledeće godine postao prvoligaš a taj dan je u Kuršumliji proglašen praznikom i neradnim danom. Pošto nisu imali halu u svom mestu, igrali su kao gosti sve utakmice a na poslednju u prvenstvu otišla je cela Kuršumlija. Ništa lepše.

RADNIČKI – SARTID

Za Sartid sam te godine prvi put čuo, pre toga su igrali neke zonske lige. Sa dolaskom Matkovića, desne Miloševićeve ruke, i to mesto se povampirilo. Odjednom su nam oni bili najveći konkurenti za ulazak u viši rang. Posle Kraljeva sledeće gostovanje bilo je Smederevo. Ispred Krsta se sakupila masa ljudi, a samo pet autobusa. Oni koji su mogli ušli

12

Mane 4/13/2023

su, ostali su se vratili kućama, a mogu da se zakunem da nas je bilo za jedno deset autobusa. Stigli smo u Smederevo, gde nije bilo skoro nikoga. Stadion je imao sledeću formu: neka montažna tribina, na poljani iznad stadiona gde im je sada Istočna tribina pasle su ovce. Kao da smo iz budućnosti došli u neku nedođiju. Ispred su bila dva kioska sa hamburgerima i, koliko mi se čini, ništa nije ostalo. Despoti u to vreme nisu postojali tako da se ništa zanimljivo nije dešavalo, osim što smo mi prošpartali ceo grad. Malo mesto, očas posla obiđeš. Utakmica nikakva, a za rezultat koji je glasio 0:0 najviše možemo da zahvalimo našem golmanu Soldatoviću i fantastičnoj odbrani. Na povratku opet kroz Smederevo, a iz neke uličice neko je na jednom busu razbio staklo. Kasnije sam saznao da se oni time hvale kao nekom velikom akcijom. Sve u svemu Smederevo prvi put je bilo živi smor - ništa interesantno, ništa spektakularno, a iskreno nisam se ni nadao da će nam oni biti neki velili konkurenti.

RUDAR KOSTOLAC – RADNIČKI

Da nije tužno bilo bi smešno, šta drugo reći za gostovanje u Kostolcu. Iako sam na prva dva gostovanja poznavao samo par momaka, Kostolac je bio definitivna ludnica i konačno se i ona starija ekipa sakupila i rešila da krene na gostovanja. Sve u svemu, devet dupke punih autobusa na srpskoligaškoj utakmici na strani, zaista su za poštovanje. Mislim da te 1993/94. niko nije imao bolja i brojnija gostovanja. Zavladao je totalni pozitivni haos. Na poluvremenu rezultat je glasio 1:1, i svi su pohrlili sa stadiona. Odmah do stadiona bila je velika Robna kuća, i ona je bila meta obesnih klinaca. Samo kada se setim šta je sve iznešeno iz te Robne kuće slatko se ismejem. Sećam se da je Bukva uzeo «Barbi» lutke da nosi sestri kući, a jedna grupa klinaca je klopala banane i viršle u isto vreme. Na i oko stadiona je bilo svega pet policajaca, tako da je sve to bilo neizbežno. Kako je rulja pohrila napolje, tako se i vratila na tribine, i u drugom poluvremenu svojim navijanjem pomogla igračima Radničkog da odnesu itekako velike bodove iz Kostolca.Te i još par narednih gosina krasila nas je totalna neorganizovanost, a vođe su postojale maltene samo na papiru. Pojavljivali smo se samo kada je Uprava organizovala sastanke. Prvi sastanak smo organizovali u Domu samoupravljača i na sve je ličio samo ne na sastanak. Kada se mislima vratim na sve to, uvek se slatko nasmejem predlozima koji su na tom sastanku iznošeni. Našu neorganizovanost Uprava je dobro iskoristila i štampala propusnice za Crvene đavole, a prodato je preko 5.000 pretplatnih karata te vrste. Broj publike na Čika Dači je svakim danom bivao sve veći a i naša brojnost je rasla iz dana u dan.

13

Mane 4/13/2023

MLADI RADNIK – RADNIČKI

Utakmica koja je sa takmičarske strane bila više nego interesantna, jer Mladi radnik nam je uz Sartid bio jedan od najvećih konkurenata za ulazak u viši rang. Ispred Krsta sakupila se velika masa ljudi. Poučena iskustvom sa gostovanja u Smederevu, Uprava je obezbedila duplo više autobusa. Mislim da je to posle Kikinde naše najveće gostovanje, a kako se koji autobus punio videlo se da su i ovih devet malo pa su dovežena još tri. Treća liga, a 12 autobusa na gostovanju, mislim da retko koji klub u Srbiji može time da se podiči. Na suprotnoj strani nekih 50-ak domaćih navijača, popularnih Grešnika, nije ni pokušalo da navija. Pravi delirijum je nastao izjednačujućim golom Radničkog, a naša tribina, preciznije, livada na kojoj smo bili smešteni, zabelela se od prašine. Zanimljivo je da 15 godina posle te utakmice oni i dalje gostujuće navijače stavljaju na istu livadu. Navijački gledano, ovo gostovanje je bilo totalno neinteresantno, ali sa političke, još kako! Pevalo se protiv Miloševića, milicija je revnosno obavljala zadatke, i tako smo se natezali tokom cele utakmice. Mislim da su jedva čekali da nas isprate put Kragujevca.

ŽELEZNIČAR LAJKOVAC – RADNIČKI

Ovo gostovanje zauzima posebno mesto u mom sećanju. Za Lajkovac je krenulo šest autobusa. Veliki čovek i veliki navijač Radničkog, Stanko, koji nam je u Grčkoj kupio i poklonio bubanj, pre utakmice donosi 10 baklji. Prave baklje, «Jupiterke». Pre polaska Zoća Jež i Kami u našem busu sakupljaju kintu, i od tih para kupuju osam litara vinjaka i dve stomaklije. Na samom izlasku iz grada susrećemo se sa prvim problemom. Seljaci iz nekoliko okolnih sela stupili su u štrajk i blokirali su put. Sećam se da je neka nafta bila u pitanju. Posle uzaludnih molbi primenili smo drugu taktiku, a seljaci ubrzo odlučjuju da otvore put, ali samo za navijače Radničkog i tako šest prepunih autobusa nastavlja put ka Lajkovcu. Bus je ličio na ludnicu, a svemu tome priključuje se i vozač, koji vinjak pije kao vodu. U Lajkovac se stiže pred sam početak utakmice, tako da obilazak mesta izostaje, ali samo do poluvremena. Mislim da smo u ovim malim mestima imali nezaboravne provode. Gomila ljudi je pljačkala i krala sve čega se dohvati, milicije je obično bilo malo a i slabo su intervenisali. Totalni nered je obično nastajao zbog naše slabe organizacije, a bilo je teško kontrolisati onoliku masu ljudi. Po ko zna koji put bez većih problema smo se vratili na stadion i odmah upalili pet baklji i četiri dimne bombe. To je bila prva prava bakljada u režiji Crvenih đavola. Na povratku smo se odvojili od ostalih buseva i

14

Mane 4/13/2023

sami nastavili puteštvije koje se završilo privođenjem celog autobusa u policijsku stanicu u Kragujevcu. Još u Lajkovcu neko je u mesari digao salamu, i to celo pakovanje. Hleba nismo imali, pa se svratilo u neku prodavnicu da se opskrbimo njime, ali je usput iz prodavnice sve izneto osim rafova. Jadna prodavačica je besna ušla u autobus i tražila razrednog starešinu. Ni po koju cenu nije htela da izađe iz busa, pa je vozač, sada već poprilično pijan, rešio i nju da poveze. Žena je izdržala u busu nekih pet kilometara, i kada je ukapirala da u prodavnici nema nikoga i da vozač ne planira da se vraća nazad, uspela da ga izmoli da stane, i otrčala glavom bez obzira u pravcu prodavnice. Mi smo nastavili zezanje u busu, a na samom ulazu u Kragujevac sačekala nas je patrola i sprovela bus pravo u stanicu milicije. Tamo je bio opšti cirkus, nikada mi nije bilo smešnije, a nije baš bio trenutak za smeh. U stanici milicje proveli smo nekih sat vremena i posle toga pušteni kućama. Par njih je zadržano, a vozača su ostavili da napiše izveštaj. Kasnije sam čuo da je taj vozač dobio otkaz u firmi zbog svega onoga što se događalo. Te sezone gostovanja su bila masovna, uvek je bilo po pet-šest autobusa. Organizacija je bila vrlo niska, pa su obično krivci prolazili nekažnjeno.

GOČ (VRNJAČKA BANJA) – RADNIČKI

Još jedno više nego zanimljivo gostovanje. U Banju je otišlo poprilično ljudi busevima (sedam autobusa) i još toliko sopstvenim prevozom. Prava mala invazija. U Banji je tih dana bio neki vašar, pa je većina odlučila da se otisne na tu stranu. Vraćali su se sa gomilom stvari i puni priča ko je šta digao. Jedan deo navijača ostaje u blizini stadiona gde su totalno orobljene jedna trafika i jedna prodavnica, čiji vlasnik u nemoći vadi pištolj na klince koji su se zatekli u prodavnici. Totalna anarhija preneta je i na tribine, malo se navijalo, Radnički je loše odigrao i zabeležio jedan od retkih poraza u toj sezoni. Mi smo, po običaju, u svim novinama stavljeni na stub srama, što smo u velikoj meri i zaslužili. Te godine smo proputovali celu Srbiju uzduž i popreko. U kakvim smo se sve nedođijama pojavljivali! Ostaće upamćeni Voćnjak, Banja Koviljača, Smederevo, Požarevac, Kostolac, Vrnjačka Banja, Lajkovac... Više se ni sam ne mogu setiti gde smo sve gostovali u toj kukuruz ligi.Kod kuće se konstantno navijalo, a jedina utakmica na kojoj su se pojavili i gostujući navijači je utakmica sa Sartidom iz Smedereva.

RADNIČKI – SARTID

Ko je tih godina više kupovao utakmice nikada neću saznati, ali iz pouzdanih izvora sam čuo da su u ovoj utakmici oni kupili našeg špic igrača a mi njihova tri odbrambrena. Rezultat 3:0 za nas i tako smo im se

15

Mane 4/13/2023

približili na bod odstojanja. Uzgred, ovaj naš špic im je dao treći gol u zaustavnom vremenu. Na trećeligaškoj utakmici u Kragujevcu se okupilo 17.000 ljudi. Fenomenalna poseta na stadionu, a mi smo napunili levu stranu Istoka. Najavljeni su i njihovi navijači. Iskreno nisam se nadao da će se pojaviti uopšte na toj utakmici. Ustvari nisam ni znao da postoje. Došli su sa tri autobusa i, uz do tada neviđeno obezbeđenje, utakmicu posmatrali sa Juga do Zapada. Od zastava su imali samo dve plave fabričke na kojima je pisalo «Sartid». Mi smo za tu tekmu spremili desetak dimnih bombi i deset baklji. Posle utakmice bilo je malo sitnih čarki kod Studentskog doma, koje je murija očas posla rešila. Ništa senzacionalno, od svega su novinari napravili famu, i ovu utakmicu proglasili derbijem. Njima je to imponovalo; do juče su bili mali seoski klub čiji je najveći domet bila neka od beogradskih liga. Trebalo im je rival. Godinama posle toga ljudima nisam mogao da objasnim da meni utakmica sa Sartidom ne predstavlja ništa zanimljivo, a da su pravi derbiji sa većim klubovima nego što su oni. Te godine je još dva puta trebalo da gostuju u Kragujevcu ali se ni jednom nisu pojavili.

Prvu priliku su imali odmah posle naše utakmice, a gostovali su FK Zastavi na Bubnju. Mislim da stadion na Bubnju nikada nije bio puniji. Atmosfera je delovala skroz napeto i, sa ove distance mislim da je bolje što nisu došli. Teško da bi se izvukli živi. Sartid je dobio 1:0 i ostao za taj jedan fantomski bod ispred nas. Pretposlednje kolo su igrali sa Sušicom. Nisu došli, a stadion je opet bio dupke pun. Nama je trebao njihov poraz ili nerešen rezultat. Sartid je vodio tokom cele utakmice, a njihovi igrači su bili pod stalnim pritiskom. Tribine stadiona u Sušici su odmah do aut linije, a bolji stadion za navijanje ne postoji u Šumadiji, a bogami, i u Srbiji. Sličan je onome u Kuli, samo sto su tribine skroz do gola i linije terena. Kada je Sušica izjednačila nastala je prava erupcija oduševljenja. Sećam se da je sudija utakmicu produžio čitavih dvanaest minuta ne bi li Sartid postigao gol. Pokojni Cajge je preko razglasa non-stop upozoravao sudiju da je vreme odavno isteklo i da svira kraj, jer će u suprotnom snositi posledice. Rezultat je ostao 1:1, a mi smo ih stigli na tabeli, ostalo je samo da u poslednjem kolu pobedimo Šumadiju iz Aranđelovca i osiguramo ulazak u viši rang. Na toj utakmici okupilo se 12.000 ljudi i Radnički je te godine po drugi put na Čika Dači posmatralo više od deset hiljada ljubitelja fudbala. Lagano smo dobili rezultatom 4:0 i ušli u neku Drugu «B» ligu. Tada je bila gomila prvih i drugih liga, sve zarad novokomponovanih bogataša i njihovih klubova. Sartid smo ostavili tamo gde mu je bilo mesto.

JEDNA OD NAJČUDNIJIH SEZONA

16

Mane 4/13/2023

Druga «B» liga je bilo takmičenje u koje je FK Radnički ušao naredne godine. Zaista dosta čudna liga sastavljena od poznatih i nepoznatih timova. Prvi put sam tada čuo za FK Železnik, kasnije jedan od vodećih klubova po mafijaštvu u našoj zemlji. Na utakmicama kod kuće smo bili više nego konstantni, a na gostovanjima smo se pojavljivali tu i tamo, sve je zavisilo od nas. Uprava je slabo organizovala buseve, a mi nismo bili spremni da baš toliko rizikujemo, pa smo većinu gostovanja ispratili u sopstvenoj režiji. Politička previranja u Srbiji su bila sve veća, a mi smo bili na suprotnoj strani od one na kojoj je bila Uprava. Možda je i tu ležao razlog slabe saradnje i odlazaka na gostovanja. Uprava nas se setila tek početkom 1996. godine kada su ukapirali da bez nas teško da nešto mogu da urade. Radnički je cele sezone igrao po sistemu toplo-hladno, i uprkos tome imao je teoretske sanše za plasman u viši rang. Zato je Uprava za par gostovanja organizovala autobuse. Prvo je bilo u Budvi, gde smo otišli jednim busem, uvereni da dobijamo bez većih problema. Mogren je već ispao iz lige, a gradom su kolale priče da je utakmica «zatvorena». Još jednom smo pogrešili i izgubili sa 1:0. Igrači Mogrena su sigurno igrali za nekoga, ginuli su za svaku loptu i sasvim zasluženo slavili. Ovo je prvo naše gostovanje u Crnoj Gori i rezultatski je vrlo loše prošlo. I pored poraza imali smo priliku za popravni, a to je bila utakmica u Novom Sadu protiv istoimenog protivnika. Pred ovu utakmicu u Radnički je stiglo još jedno pojačanje, Predrag Katić, kasnije ljubimac Đavola i celog grada Kragujevca, stigao je iz Španije.

NOVI SAD – RADNIČKI

Ovo je jedno od najbrojnijih gostovanja Crvenih đavola odrađenih te sezone. Ispred Skupštine grada sakupilo se ljudi za sedam autobusa. I sam sam bio iznenađen brojnošću, uopšte se nisam nadao da će se pojaviti toliki broj navijača. Izgleda da je priča sa gostovanja u Budvi sve probudila. Put do Novog Sada je protekao bez problema, a i ulaz na stadion je bio bagatelan, pa smo se bez većih problema svi uvukli na stadion. Navijalo se svih 90 minuta, a prava kulminacija se desila posle vodećeg gola Radničkog koji je postigao povratnik u naš fudbal, Predrag Katić. Iako smo imali lepu prednost iz prvog poluvremena, igrači su u drugo ušli dosta opuštenije i Novi Sad tu utakmicu dobija rezultatom 2:1. Na kraju utakmice dvoje navijača ulazi u teren u nameri da se obračuna sa glavnim sudijom, a većina Đavola izleće napolje u želji da se obračuna da dvadesetak navijača Novog Sada. Napolju nije bilo nikoga, a par klinaca koji su glumili face ubrzo su nestali. Milicija je imala mnogo muka da nas potrpa u autobuse, a kada su to uradili jedva su cekali da nas

17

Mane 4/13/2023

izvedu iz Novog Sada i pošalju put Kragujevca. Krenuli smo u koloni, ali se malo po malo ta kolona proređivala. Stajalo se ko je gde stigao, obično su pumpe duž autoputa najviše ispaštale. Moj autobus se relativno brzo vratio za Kragujevac i tek sutradan sam čuo dogodovštine Lazetovog i Četnikovog busa. Naime, oni su stali kod motela Krnjevo blizu Smedereva i tamo se lepo provodili. Otišli su minut pre nego što je došla smederevska policija i napravila uviđaj. Sve se na kraju dobro završilo, a moglo je biti i drugačije da su panduri stigli samo malo ranije. Ovo je Radničkom bio poslednji voz da uhvati priključak za viši rang a usled reorganizacije opet smo se vratili u famozni treći rang takmičenja i utakmicama sa Sartidom i Mladim radnikom.

NOVA SEZONA – NOVI IZAZOVI

Sezona 1996/97. počinje pompezno i žestoko. Tim Radničkog je renoviran i osvežen, a dva najveća pojačanja svakako su igrači pozajmljeni iz Crvene zvezde, Drulić i Lalatović. Sada kada se osvrnem na to ko je sve tada igrao u Radničkom, komotno mogu da tvrdim da je taj tim imao mesta u tadašnjoj Prvoj «A» ligi. Golmani Stevanović i Soldatović, zatim, Spasić, Lalatović, Kovačević, Antonijević, Pajić, Katić, Drulić, Vele Ivanović, Mile Andrić, Pantović, Ćirković, Rade Mijailović, a kasnije su se priključili i Raša Marković i Krca Milekić. Iako je Goran Drulić u Radničkom proveo samo šest meseci, postao je i ostao jedan od najomiljenijih igrača. Čovek je za polusezonu čak 19 puta bio strelac, a da je do kraja godine ostao kod nas, ko zna koliko bi se golova još nadavao. Dokaz toj tvrdnji je činjenica da je Prijić iz Sartida završio kao prvi strelac lige sa 20 golova, postigavši dva gola u poslednjem kolu. Radnički je sezonu počeo promenljivo. Sem Sartida i Mladog radnika, u trku za prvo mesto umešao se i Čelik iz Nikšića, pa gostovanja u Nikčiću odjednom postaju previše zajebana. Dobra okolnost za nas je bila ta što je u ligi bilo dosta klubova iz Kragujevca i okoline. Tu su još bili Zastava-Sušica Merkur, Arsenal, Badnjevac i aranđelovačka Šumadija. I u takvom ambijentu nismo mogli protiv smederevskih komunista koji su Sartid gurali iz sve snage, tako da smo morali kroz baraž do Prve «B» lige. Utakmice na tsrani su ponovo postale atraktivne, iako na prvo gostovanje u Nikšić odlazi svega petoro ljudi u sopstvenoj režiji Vuletovim kolima. Kasnije mi je Vule pričao da im nije bilo ni najmanje prijatno u Nikšiću. Sledeće gostovanje bilo je u selu do Kragujevca, Badnjevcu. Za razliku od prošle sezone u kojoj su nas nadigrali, a i imali su mnogo bolji tim ako analiziramo iskreno, ova sezona je trebalo da bude naša. Uprava je organizovala autobuse, samo što se ovaj put karta do Badnjevca plaćala. I pored toga veliki broj ljudi

18

Mane 4/13/2023

krenuo je autobusima put Badnjevca. Nas stotinak je krenulo vozom. Na stadion nas nisu hteli pustiti dok ne platimo karte pa je većina Đavola utakmicu pratila iza gola i sa pruge. Radnički je tokom celog susreta diktirao tempo, ali je rezultat ostao nerešen uz promašeni penal Negomira Kostića. Nazad smo se vratili autobusima u kojima, za divno čudo, niko nije tražio karte. Naredno gostovanje je bilo u Aranđelovcu gde su otišla četiri autobusa. Meni će ostati upamćeno po velikom broju pandura koji su vršili pravu represiju posle svake naše pesme u kojoj se spominjao Slobodan Milošević. Uprkos svemu uspeli smo gromoglasnim navijanjem da pomognemo našim momcima u osvajanju novih bodova.

Radnički na Čika Dači te godine prati po 5-6.000 ljudi i mi opet krećemo uzlaznom putanjom.

RADNIČKI – SARTID

Za ovu tekmu dobro smo se pripremili. Igrači su između sebe sakupili kintu za 35 baklji. Nabavljeni su crveni kartoni za koreografiju, a planirali smo i bakljadu oko celog stadiona. Despoti su bili smešteni na Severu i upalili su desetak baklji. Navijali su solidno. Utakmica se igrala 20. oktobra, dan uoči obeležavanja streljanja preko četiri hiljade ljudi u Šumaricama. Zvanični spiker je uoči početka utakmice pozvao publiku na minut ćutanja. I dok je 20.000 ljudi odavalo počast sreljanima, nekih 250 navijača iz Smedereva je zviždalo. Kasnije su se izvinjavali kako nisu znali o čemu se radi. To je izazvalo revolt na Zapadu, pa su ih tokom celog meča ljudi zasipali kamenjem. Nekoliko puta su probali da uzvrate, ali je murije bilo i previše. Radnički je od početka meča stavio do znanja ko je favorit. Igrači su radili posao na terenu, a mi na tribinama, gde je upaljeno oko 30 dimnih bombi (kupili smo pirotehnički artikal koji do polovine gori kao baklja, a zatim kao dimna bomba). Prvo poluvreme proteklo je bez golova, a na početku drugog pali se 35 baklji raspoređenih oko celog stadiona, i pravi se manje-vise neuspela koreografija jer više od polovine ljudi na Istoku nije podiglo kartone. Neki minut posle toga sledi i njihova bakljada. Kako se bližio kraj utakmice Radnički je sve više dominirao, i kao plod takve igre, stigao je prvi gol koji postiže Katić. Ograda na Malom Istoku je bila od obične žice i pod naletom ljudi se srušila, ali, srećom ,niko nije bio povređen. Drugim golom Katića zapečaćena je sudbina Sartida u ovoj utakmici. Posle tekme murija je Despote dugo zadržala na stadionu, i tek kada je raščistila teren Smederevci su krenuli kućama. Dole kod Parka dolazi do sitnih čarki i kamenovanja jednog od buseva, ali murije je bilo i previše tako da se sve to završilo brže nego što je i počelo.

19

Mane 4/13/2023

Posle ove tekme odigrali smo nekoliko laganih utakmica i ostali u trci sa Sartidom sa zaostatkom od samo jednog boda.

MLADI RADNIK - RADNIČKI

Za ovu utakmicu vladalo je veliko interesovanje, baš kao i pre par godina. Put Požarevca kreće šest autobusa. Kupljeno je 14 baklji koje nam na stadion, tačnije na livadu, unosi sekretarica kluba. Pošto su tada na utakmice išli i Uprava i radna zajednica, uvek smešteni pored navijača, murija ih nije pretresala, tako da smo bez cimanja sve baklje uneli na stadion. Navijanje odlično, bakljada još bolja, samo rezultat nam nikako nije išao u korist. Izgubili smo sa 1:0 a Sartid se odlepio na pristojnu udaljenost od nas: na četiri velika boda, i tu prednost do kraja nismo uspeli da stignemo. Tako je završena jesenja polusezona. Radnički na pauzi u prvenstvu napušta Goran Drulić, a na njegovo mesto stiže Raša Marković. Još par pojačanja dolazi u zimskom prelaznom roku i mi sa novim snagama i mnogo jačim timom krećemo u trku za Sartidom.

Tu godinu je obeležila pobeda opozicije na lokalnim izborima u svim većim gradovima. Miting za mitingom, pre podne opozicija uveče studentske organizacije. Kragujevac se dosta razlikovao od drugih gradova, još na prvim parlamentarnim izborima 1990. za odbornike Skupštine Srbije pobedila je opozicija i to sa ubedljivih 5:0. Svih pet odbornika je bilo iz SPO, a Kragujevac postao prvi opozicioni grad u Srbiji i tako skinuo onaj prefiks crveni koji su mu uvek kačili beogradski i mnogi drugi novinari. Centralna ličnost tih mitinga je bio Adža, naš bubnjar. Masa ljudi u koloni je kretala od Krsta. Adža sa bubnjem je išao napred, a za njim svi ostali. Uvek smo bili u prvim redovima, kako na mitinzima tako i na kontramitinzima koje u to vreme organizuje SPS. Pogotovo je čuven onaj kontramiting na kome je predstavljen Zoran Lilić, tadašnji kandidat za predsednika Srbije. Počelo je običnim koškanjem sa pandurima koji su za ovu priliku specijalno dovedeni u Kragujevac, a završilo se pravim malim ratom po ulicama Kragujevca. Masa se nekoliko puta povlačila i ponovo uzvraćala udarac. Video sam gomile razbijenih glava, kontejnere kao barikade, dobro isprebijane pandure iz Novog Pazara ispred Tržnog centra «Radnički» i brutalno pretučenog navijača Radničkog, Igora Grebovića – Grebu, koga su priveli u stanicu milicije i na mrtvo ime prebili. Oslobađali smo Radio Televiziju Kragujevac, zgradu «Nezavisne Svetlosti», uvek bili od pomoći opoziciji. Imali smo sreću što je u Kragujevcu na mesto gradonačelnika došao čovek koji voli fudbal i

20

Mane 4/13/2023

prvenstveno Radnički i pod čijim vođstvom Radnički beleži jedne od najznačajnijih rezultata u svojoj istoriji. Radnički više nikada neće imati takvu Upravu kakvu je imao te 1996. godine i više nikada u Radničkom neće sedeti tako moćni ljudi kao tada. U svim tim okolnostima krenuli smo u pohod ka Prvoj ligi. I uspeli smo...

MOGREN – RADNIČKI

Prolećni deo sezone počinjemo gostovanjem u Budvi i rutinskom pobedom. Te godine pratili smo košarkaše Radničkog gotovo na svim utkmicama, pa smo za Budvu krenuli direktno iz Hale «Jezero» po završetku košarkaške utakmice. Fino gostovanje sa dosta alkohola, dobrim navijanjem i povratkom kući bez ikakvih problema – svi su spavali.Radnički je polusezonu počeo pobedom, a posle drugog kola dolazi do štrajka igrača oko nekih neisplaćenih obaveza. Naš voljeni klub u Podgoricu na susret sa Mladošću kreće sa omladincima. Klinci su igrali srcem, izborili nerešen rezultat. Kasnije se ispostavilo da verovatno ne bismo igrali baraž da smo tu tekmu pobedili, ali možda sve to ne bi bilo toliko interesantno. Pre te utakmice pedesetak Đavola zabrinutih trenutnim dešavanjima u klubu dolazi na sastanak sa Upravom i po prvi put kreću ozbiljnije relacije između kluba i navijača. Klub nas dosta ozbiljnije shvata, a mi prvi put imamo pravo glasa i jedan pošten odnos sa Upravom. Ne kažem da nije bilo trzavica i sa jedne i sa druge strane, ali ostaće zapamćeno to da su nas shvatili kao važan faktor sopstvenog uspeha i da su postali svesni da iza sebe imaju armiju navijača. U klubu je vladala totalno sjebana situacija, a nama je baš te nedelje došla utakmica sa Novim Pazarom u Sandžaku.

NOVI PAZAR – RADNIČKI

Za to gostovanje na autobuse nismo mogli da računamo, Uprava se plašila od mogućih nereda, a «Autosaobraćaj» nije hteo da dâ svoje autobuse. I pored svega, osmorica ljudi vozom o svom trošku odlaze u Novi Pazar, dok ekipa matorih iz Alko Fronta odlazi sa dva automobila. Sve u svemu, nekih dvadesetak ljudi, plus onaj mali koji je došao sâm redovnom autobuskom linijom. Do danas nisam saznao ko je taj klinac, a kada sam pitao momke koji su bili u Pazaru, uvek je odgovor glasio: «To je onaj mali, znaš ga!». Navijalo se tokom cele utakmice. Protivnički navijači su tada nešto zatajili, a treba napomenuti da, iako je Pazar te godine ispadao, na stadionu je bilo oko 5.000 ljudi. Prvo gostovanje u Novom Pazaru ispratili su Mirko, Bukva, Šojka, Kami, Sima, Jež, pokojni

21

Mane 4/13/2023

Džgolja, Alko Front i onaj mali. Uprava se postarala da se momci vrate sa igračima, tako da većih problema nije bilo.

«TALAS»

Te 1997. godine navijačka scena Srbije se polako budila iz učmalosti, a Grobari su prvi dodali gas i objavili svoj časopis. Tada smo još bili aktivni na Jugu i Severu, pa je taj uticaj polako prešao i na nas. U aprilu Sena, Laze, Rendal i ja radimo prvi broj «Talasa». Tako se zvao fanzin navijača Radničkog. Prvi broj je izašao aprila 1997. godine, a poslednji, četvrti broj decembra 1998. Peti broj, iako je urađena priprema nikada nije ugledao svetlost dana a trebalo je da izađe u proleće 2000. godiine.«Talas» je bio lep projekat i šteta što je bio kratkog daha, a negde 2003. je reanimiran u vidu informatora, i oko godinu ipo dana izlazio pred svaku tekmu Radničkog. Kažu da nada poslednja umire, tako da se i ja nadam da će peto izdanje «Talasa» konačno izaći, i da će fanzin nastaviti svoj novi život.

RUDAR KOSTOLAC – RADNIČKI

Za ovo gostovanje nije vladala onolika gužva kao pre par godina, ali je pet dupke punih buseva otišlo put Kostolca. Poučeni iskustvom iz prethodnih godina, Kostolčani angažuju mnogo više policajaca tako da tekma prolazi relativno mirno. Jedini incident se dogodio na povratku, u selu Žabari, kada milicija u punoj ratnoj opremi hapsi ceo bus u trenutku kada ovi napuštaju lokalnu kafanu gde su seljake malo dovodili u red. Svega toga najbolje se seća Zoća Jež kao jedan od inicijatora tuče sa nekim dedicom.

SARTID – RADNIČKI

Na dan utakmice okupilo se negde oko 400 Đavola smeštenih u sedam autobusa. Vreme polaska pomereno je sa 13:30 na 14 časova. Uz policijsku pratnju stiže se do naplatne rampe u Smederevu gde nas preuzima njihova milicija i okolnim putem sprovodi do stadiona. Već tada je ona jedina tribina koju su imali bila dupke puna. Zauzevši mesta na levoj strani tribine počinjemo sa pesmom protiv Slobodana Miloševića i to biva znak za sve na stadionu da nas nagrade burom zvižduka. Milicija preti izbacivanjem sa stadiona, a komandir nam je stavio odmah do znanja da sve možemo da vređamo: i klub, i navijače, ali Slobu nikako.Ako njega budemo vređali, letimo sa stadiona. Na tribini oko 700

22

Mane 4/13/2023

ljudi, a navijanje je u nekim trenucima bilo fenomenalno. Na početku drugog poluvremena pravimo koreografiju sa balonima i papirićima, a pali se jedna baklja i četiri dimnjaka. U drugom poluvremenu navijanje i sa naše i sa njihove strane mnogo loše. Utakmica se završava najnepopularnijim rezultatom 0:0, a Despoti izlaze van stadiona željni obračuna sa nama. Milicija im sve dozvoljava i oni neometano kamenuju našu tribinu. Tribine su bile prava katastrofa tako da nismo imali gde da se sklonimo i jedino rešenje bive upad u teren. Preskočivši ogradu kapiramo da su Despoti zaboravili tri zastave na stadionu i one ubrzo postaju naše vlasništvo. U međuvremenu murija smiruje strasti oko stadiona i mi bez većih problema napuštamo Smederevo. Posle ovog remija izgubili smo sve šanse za prvo mesto, a poslednje gostovanje odrađujemo u Ivanjici. Iako ono nije imalo nekog takmičarskog značaja, put Ivanjice kreće tri autobusa. Jedna od poslednjih utakmica na Čika Dači bila je sa Mladim radnikom, na kojoj je upriličena solidna bakljada. Malo se navijalo, a sve misli bile okrenute ka baraž utakmici sa Kikindom.

Kragujevac, sreda 11.06.1997.godineRADNIČKI – OFK KIKINDA 2 : 1

Konačno je osvanuo i taj dan, sunčani pravi letnji. Prve grupice navijača već su počele svoja okupljanja. Trebalo je otići do stadiona i sve spremiti za jednu od najvažnijih utakmica u istoriji Radničkog, a i nas samih. Okupljanje na stadionu je počelo još u deset časova, tačno sedam sati pre početka utakmice. Vršene su poslednje pripreme za do tada najveću feštu na drugoligaškim, a bogami i prvoligaškim stadionima. Treba napomenuti da su prvi dogovori pali desetak dana pred utakmicu a poslednjih pet-šest dana nas pedesetak je po ceo dan provodilo na stadionu. Iako smo manjkali sa vremenom, nekako je sve uspelo da dođe na svoje mesto. Stadion je podeljen na nekoliko sektora. Sektor «Istok 1» koji je glavno stecište Crvenih đavola bio je pokriven crvenim trakama i to po širini, a sektor «Istok 2» isto tako trakama, samo po dužini, tako da su davale prikaz srpske zastave. «Sektor Jug» je bio pokriven dimnim bombama a najveći poduhvat je bio na «Sektoru Zapad» gde je crvenim i belim kartonima pisalo Radnički. «Sektor Sever» ostao je prazan pošto se nije znalo da li na utakmicu dolaze protivnički navijači. Ceo grad je bio na nogama, a tradicionalno okupljanje kod Krsta zakazano je za 15 sati i tu se sakupio veći broj navijača. I dok je maršruta Crvenih đavola bila malo izmenjena, pa se umesto kroz Park išlo pored medicinske škole, dotle su reke navijača hrlile prema stadionu, a oko 16 sati stadion biva više nego solidno popunjen. Krajnja cifra: 22.000 ljudi. Trenutak kada su igrači

23

Mane 4/13/2023

izašli na stadion ostaće mi uvek pred očima. Prvi put sam bio ponosan na nešto, po prvi put smo postali pravi navijači. Radnički je igrao sigurno i u prvom poluvremenu imao vođstvo od 2:0. Na početku drugog poluvremena još jedna fešta, ceo stadion je u plamenu, a upaljeno je blizu 70 baklji. Kikinda u drugom poluvremenu postiže gol nade, ali to nije pokolebalo Đavole da naprave pravu invaziju na Kikindu i odrade jedno od najvećih gostovanja na ovim prostorima. Tekst preuzet iz «Talas» br.3

Nedelja 15.06.1997.godine.OFK KIKINDA – RADNIČKI 1 : 2

Posle sunčane srede, kišovita nedelja, nadamo se ne i za nas. Polazak od muzeja u Šumaricama zakazan je za 10 časova. Iako je kiša padala, grupice navijača hrlile su prema Šumaricama. Spremljeno je 20 autobusa a put Kikinde krenulo je 15. Karavan se kretao autoputem sve do skretanja za Smederevo, gde je bilo i prvo stajanje. Posle kratke pauze nastavljamo put dalje, a za nama ostaju iskrivljene i ofarbane reklame «Sartida 1913». Zbog dužine puta, a i znajući šta bi se desilo sa lokalima i prodavnicama, stajanje je svedeno na minimum, tako da većih problema u putu nije bilo, osim ako se izuzme jedna uplašena i ofarbana koza. Milicija nas je sačekala na ulazu u Kikindu i napravila nekoliko grešaka. Prvo su nas odveli na neki parking što je iskorišćeno za snabdevanje po prodavnicama, a zatim, uvidevši svoju grešku, potrpali u buseve i odveli do stadiona gde su nas i ostavili, dozvolivši da se šetamo po Kikindi. Đavoli zaposedaju par prodavnica i jedan kafić, a panduri ukapiravši da je najbezbednije mesto gde će nas imati na oku stadion, kreću u grupisanje Đavola i sprovode nas put stadiona. Vreme do početka utakmice većina provodi provocirajući nekih tridesetak navijača Kikinde. Najglasniji od njih bio je neki lik u Zvezdinom dresu koji nam je pretio da ćemo zapamtiti svog Boga posle utakmice što je izazvalo buru oduševljenja i bilo znak da počne još veće vređanje dotičnog. Navija se celu utakmicu a navijanje kulminira posle Katićevih pogodaka. Za pohvalu ostaje igra celokupnog tima Radničkog. Kraj utakmice je ujedno i značio početak velikog veselja, kako na stadionu, tako i na ulicama Kikinde. Onog sa Zvezdinim dresom više nismo videli, verovatno je ostao sam u ideji da nam pokaže svog Boga pa je na vreme zapalio kući. Za Kragujevac se polazi posle nekih sat vremena, a prava fešta dešavala se na trgu kod Krsta, gde je igrače dočekalo nekih 10.000 ljudi, baš kao u ona srećna vremena 1969. godine.

Tekst preuzet iz «Talas» br.3

24

Mane 4/13/2023

PRVA «B» LIGA

Da li su Đavoli bili pravo osveženje za našu navijačku scenu ili nisu, vreme će pokazati, ali ostaje činjenica da ono što smo mi za par godina postigli nikome nije uspelo (u ovo ne ubrajam navijače Zvezde i Partizana). Sa ove distance slobodno mogu da kažem BILI SMO NAJJAČI, a ko zna šta bi se sve dešavalo da je Radnički bio ozbiljniji takmac u borbi za titulu ili neko od mesta koje vode u Evropu. Pre početka prvenstva odigrana je kup utakmica u Kruševcu koju smo lagano izgubili sa 3:0. Jakuza nije bilo, a iz Kragujevca su stigla tri prepuna autobusa. Navijanje je bilo fenomenalno, a celo drugo poluvreme trajalo je verbalno prepucavanje sa golmanom Napretka, i na kraju je Laze ponudio večeru onome ko pogodi golmana. Nije ni stigao da završi rečenicu, a mali Steva pogađa njihovog čuvara mreže dimnom bombom u glavu. Posle toga nastaje cirkus, a kad je Radnički postigao jedini gol na utakmici počinje prava ludnica, dovoljno da golman totalno odlepi. Pri povratku svraća se na neku svadbu i od svega samo uspevamo da navučemo muriju na vrat koja nas prati do Kragujevca. Ovo gostovanje pratiće i jedan ružan incident. Jedan od autobusa ostaje skoro bez svih stakala. Ništa neobično ne bi bilo da su to uradili protivnički navijači, ali to j bilo delo naših obesnih klinaca. Zato se za prvo kolo prvenstva i gostovanje u Loznici organizuje samo jedan autobus, i to samo za proverenu ekipu ljudi. Stanko je jednom davno obećao da ako Radnički uđe u Prvu ligu, on donosi pečeno jare. Obećanje je ispunio. Pun autobus piva, kinta se skupljala na ulazu i usput je u jednoj pečenjari kupljeno i pečeno prase. Dobar štimung, dobro navijanje i rezultatski start kakav nikako nismo želeli. Laganih 3:0 za Loznicu. Posle te utakmice u «Politici» izlazi članak koji je pisao kragujevački novinar čijeg se imena ne sećam, u kome je ocrnio Crvene đavole. Pisao je da ovom klubu ne trebaju takvi navijači i naveo neke gluposti poput opljačkanih prodavnica, ucveljenih prodavačica, polomljenih autobusa i ostalog. Pitao sam se da li sam ja uopšte išao na to gostovanje. Baš zbog tih stvari mi smo i organizovali jedan autobus, kupili piće, klopu, bukvalno nismo nigde stajali a tek autobusu ništa nije falilo. Dotičnog novinara pronašli smo u pripitom stanju, a na naše pitanje zašto je to objavio u novinama čovek je mrtav hladan odgovorio da je tako čuo od nekoga i da se rukovodio time. Ni pomislio nije da sve to demantuje. Ko god je čitao taj članak, normalno da je poverovao u sve to.

RADNIČKI – SARTID

25

Mane 4/13/2023

Odmah posle Loznice u goste nam dolazi stara mušterija, Sartid iz Smedereva. Par dana pre ove utakmice na insistiranje naše Uprave, odlazimo u Smederevo gde bivamo gosti pomenutog fudbalskog kluba. Krenuli su sa gradnjom stadiona, pokazivali nam makete, ali ključna stvar je bila ta da se oni nama zajedno sa svojim navijačima, koji su takođe prisustvovali sastanku, izvinjavaju zbog nemilih događaja iz prethodne sezone kada su njihovi navijači zviždali dok je trajao minut ćutanja. Iskreno, prijatan dan smo proveli u Smederevu, organizovan je ručak na jednom splavu na Dunavu. Iako taj sastanak ništa posebno nije predstavljao, nisu se svi slagali sa tim, posebno mladji članovi. Kiša je padala celog dana, pa je i to uticalo na posetu, nekih 10.000 ljudi je bilo na Čika Dači, a oko 500 Đavola u kopu. Sa druge strane, nekih 300 navijača Sartida je doputovalo. Pre početka utakmice nas pedesetak čeka Despote kod medicinske škole, ali, sem par polomljenih stakala na jednom od buseva ništa se ne dešava, pre svega zbog velikog broja pandura raspoređenih duž puta. Na početku pravimo koreografiju sa najlonima i dimnim kutijama. Pravi se srpska zastava. Navijanje tokom prvog poluvremena izgledalo je fenomenalno, a ni manji incident na našoj tribini to nije pokvario. Na početku drugog poluvremena pali se 30 baklji i 5 dimnih kutija i po kišovitom vremenu slika izgleda fantastično. Gol koji smo potigli nekih 15 minuta pre kraja utakmice dovodi do transa ceo stadion. Posle tekme nije bilo nekih većih nereda a mi odlazimo do restorana «Koš» da proslavimo još jednu pobedu. Ova utakmica mi je ostala u sećanju po povredi koju je zadobio igrač Radničkog Manislavić. Do tog trenutka bio je jedan od najboljih na terenu. Povreda je bila teška, a momak se dugo oporavljao i mislim da mu je karijera otišla u nepovrat. Sledeće nedelje smo gostovali u Čačku i posle ove pobede povratili malo samopouzdanja.

Put Čačka kreće pet krcatih autobusa . Veliko interesovanje je vladalo za ovu utakmicu. Najvažnija stvar je bio dogovor u vezi sa busevima, i on je u potpunosti ispoštovan. Čačanska murija, koja nas je dočekala na ulazu u grad, sprovodi nas do porkinga u blizini stadiona i ostavlja nas da sami, bez pratnje, odemo do stadiona. Njihovih navijača nije bilo mnogo, ali je jedna grupa Četa odlučila da nas napadne. Odgovor je ubrzo usledio, a Čete se povlače prema svojoj tribini samo što su se ovaj put zeznuli jer rulja koja ih je jurila nije imala želju da odustane. Čete na jadvite jade uspevaju da se dokopaju svoje tribine i poslednje što uspevaju to je da zatvore malu kapiju na Istočnom ulazu. Oni koji nisu uspeli da se dokopaju stadiona zauvek će se sećati batina koje su dobili. Kamenje leti na sve strane a Istočnu tribinu Đavoli žestoko kamenuju. Danima posle ovoga u «Sportskom žurnalu» su čačanski novinari pisali o hordama huligana iz Kragujevca i nedužnim Četama koje su dobile batine na

26

Mane 4/13/2023

pravdi Boga. Niko se nije setio da napiše istinu o tome. Čete su ispale slučajne žrtve obesnih Đavola iako su one prve započele tuču. Sa ovakvim i sličnim natpisima sretao sam se dosta puta i uvek smo mi bili jedini krivci. Naredno kolo u Kragujevcu je gostovala ekipa Prištine. Gost na utakmici je bio gospodin Vuk Drašković, a odmah posle utakmice SPO je organizovao predizborni miting. Iako smo lagano izgubili, navijanje je bilo sasvim dobro. Upaljeno je desetak baklji, a nekoliko navijača pokušava da sa Malog Istoka preskoči ogradu i obračuna se sa jednim igračem Prištine. Za Niš se putovalo u sopstvenoj ražiji. Mlađa ekipa koja je noć pred polazak provela u gradu, skupila se na štajgi i odatle njih 90 kreće put Niša, dok starija ekipa u Niš stiže kolima. Đavoli su se celog dana šetali po Nišu, a batine je izvuklo pat starijih ljudi koji su u sopstvenoj režiji otišli tamo. Meraklije se nisu sukobile sa navijačima nego sa ljudima sa Zapada Čika Dače, ako to možemo i da nazovemo sukobom. U kopu nas je bilo oko 130. Ne navijamo prvih deset minuta zbog lošeg odnosa Uprave prema nama. Deset minuta pre kraja utakmice ekipa koja je došla vozom odlazi da uhvati poslednji voz za Lapovo i bez većih problema stiže u Kragujevac. Većina nas je automobile parkirala kod gostujuće tribine a Stanko svoj kombi ostavlja na parkingu Južne tribine. Meraklije tek posle utakmice pokušavaju obračun sa dvadesetak momaka koji su došli tim kombijem. Međutim, nisu se nadali da su u tom kombiju bili Četnik, Buljavko i ekipa. Meraklije su pričale neke gluposti u vezi sa tim, a istina je da ih je ekipa od dvadesetak Đavola dobro izudarala. Da se njihova murija nije umešala, mislim da bi još gore prošli. Momci uopšte nisu žurili da izađu iz Niša pa su skoknuli do neke prodavnice i popiju koje pivo. Meraklije se kasnije nisu pojavljivale.

RADNIČKI – OFK BEOGRAD

O utakmici sa OFK Beogradom se pričalo dugo pre njenog početka. Govorilo se o velikom kambeku Blue Union i njihovom masovnom dolasku u Kragujevac. Najavljen je dolazak vozom pa je velika grupa ljudi od ranog jutra špartala gradom u nadi da će naleteti njih. I kada smo mislili da se Unija uopšte neće ni pojaviti, saznajemo da je njihov bus zaustavljen kod Hale «Jezero». Pedesetak ljudi pravi čeku iznad medicinske škole, a zbog brojnosi murije do bliskog kontakta nije došlo. Bus je kamenovan, a onda nastaje jurnjava nas i murije po Vašarištu. Dosta ljudi nije ni prisustvovalo utakmici pošto je murija zatvorila glavnu kapiju i sve koji su posle toga dolazili privodila. Sa Unionistima na stadion ulazi i jedan naš lik koji im opušteno uzima zastavu, na foru da pomogne oko kačenja, i sa tom zastavom beži ka Istoku. Tip im je lagano

27

Mane 4/13/2023

skinuo zastavu «Beograd». Kasnije je ta zastava završila u kontejneru kada su roditelji jednog od Đavola sređivali kuću.Utakmica je bila od početka napeta, a sudijske odluke dovele su do velikih nereda. Dok su navijači mirovali, sa Zapada je letelo kamenje kako prema sudijama tako i prema klupi OFK Beograda. Odavno se ne sećam da su ljudi sa Zapada bili toliko iritirani suđenjem. Blue Union su izvedeni sa stadiona na početku drugog poluvremena pošto murija nije mogla da im garantuje bezbednost. Mislim da je murija to namerno uradila iz razloga da se kasnije ne bi cimali sa njima, ovako im je bilo lakše. Prema OFK Beogradu u Kragujevcu vlada neprijateljsko raspoloženje još iz stare Jugoslavije. Razloga ima više, mada najveći je namešteno prvenstvo Druge lige davne 1980. godine. Tada je OFK Beograd postao prvoligaš zahvaljujući boljoj gol razlici ( +1 ), a u sumnjivoj utakmici koja je igrana u Prištini i koja je prekinuta pod čudnim okolnostima. Radnički i OFK Beograd su imali isti broj bodova i istu gola razliku koja je tada odlučivala. Mi smo igrali u Nikšiću, gde smo pobedili 4:1. U tom trenutku, tri minuta pred kraj OFK Beograd je imao prednost od 2:0, i teško da bi dali još jedan gol do kraja. Tada na scenu stupa rezevni igrač «romantičara» koji pomoćnom sudiji saopštava rezultat utakmice u Nikšiću, a ovaj podiže kamen sa atletske staze i signalizira glavnom sudiji, Abdulah Abdulahu, koji momentalno prekida meč. Niko na stadionu nije video da je pomoćni sudija pogođen. Utakmica je prekinuta u 87. minutu i umesto da se registruje postojećim rezultatom, neka fantomska komisija kroji tabelu za zelenim stolom i registruje utakmicu službenim rezultatom 3:0 za OFK Beograd. Beograđani zahvaljujući tom fantomskom golu osvajaju prvo mesto. Delegat utakmice do kraja nije promenio zapisnik, ali se komisija na to nije obazirala i donela je odluku na štetu Radničkog. Iako ovo što sam pisao nekome tamo ne znači ništa, Kragujevčanima znači, pa je tako OFK Beograd ostao najnepopularniji klub u Kragujevcu. Posle ove tekme Radnički je kažnjen jednom utakmicom igranja pred praznim tribinama. Meni je ova utakmica ostala u ružnom sećanju po jednom drugom detalju. Naime kada su autobusi kamenovani Unionisti su nagrnuli napolje. Iako ih nije bilo mnogo ipak su izašli, a jedan je srećom izbegao smrt. U opštem metežu, neko je potegao nož, a samo široka jakna je spasila život tom momku, iskreno nije mi bilo svejedno kada su mi panduri posle tekme to saopštili. Samo je sva sreća da momak nije stradao. Jebeno i opasno. Na sledeće gostovanje odlazimo o svom trošku u Valjevo. Ono što je i bilo najavljeno pre ove utakmice biva i obistinjeno, a prijateljstvo sa Valjevcima traje do današnjih dana. Odmah posle gostovanja u Valjevu Đavoli o svom trošku odlaze u Pljevlja i pomažu Radničkom da osvoji značajan bod na strani i tako prekine neugodnu seriju poraza. Utakmicu

28

Mane 4/13/2023

sa Spartakom igramo bez prisustva publike a blizu hiljadu ljudi tumara oko stadiona i sa nestrpljenjem očekuje pobedu. Posle ove pobede Radnički vezuje par dobrih rezultata, a snovi o Prvoj ligi postaju sve veća realnost, dok naš broj naglo raste.

SARTID – RADNIČKI

Po prvi put smo gostovali Sartidu u višem rangu takmičenja tako da je za ovu utakmicu vladalo veliko interesovanje. Spremljeno je tačno 114 baklji i 500 crvenih kartona. Milicija nam je na ulazu zaplenila 24 baklje a ostalo je uneto na stadion. Uvek kada se igra u Smederevu milicija tempira da kasnimo na tekmu. Kada smo ušli na stadion Sartid je vodio 1:0 ,a po pričanju neutralnih navijača, onih koji su slikali temke ili dolazili sa nama na tribinu, naši igrači su počeli da igraju tek kada su nas ugledali, pa je i rezultat toga izjednačujući gol Radničkog. Tada je upaljeno dvadesetak baklji. Na poluvremenu se mnogo stvari dešavalo. Jedan od naših klinaca koji je u Smederevo otišao sâm autobusom krade zastavu Sartida i preko terena pali ka našoj tribini. To je bio znak za oko petnaestak Despota da neometano udju na teren i daju se u poteru za malim. Kasno za njih, pa zastava menja vlasnike. Ali, naše radovanje i neopreznost kažnjavaju momci koji su u terenu i nama odnose zastavu - 1:1. Nekoliko naših momaka preskače ogradu i uleće u klinč sa njihovim i mogu da kažem, iako ih je bilo manje, nisu se dali. Posle par minuta murija Despotima oduzima zastavu i vraća je na našu tribinu. Ta zastava više nikada nije nošena na tekme a poklonili smo je Kraljevčanima. U svoj toj zbrci, prilazi mi policajac i traži ličnu kartu, pa, pošto je dobio negativan odgovor privodi me do ulaza. Tu mi uzimaju podatke i ostavljaju u marici bez objašnjenja, a malo zatim me odvoze u stanicu milicije gde sam doživeo prava poniženja od vezivanja za radijator u ležećem položaju do dobijanja batina od svakog pandura koji je tu prošao. Razlog je bio pesma protiv Slobodana Miloševića. Stalno su spominjali kako Smederevo nije Kragujevac i kako ovde ne može svašta da se skandira. Čuo sam, a i kasnije video na slikama da je bakljada izgledala fenomenalno, preko 60 upaljenih baklji, ludilo. Pred kraj utakmice u stanicu dovode vodju Despota, Zoku taksistu. Čovek je najopuštenije presedeo ceo tok utakmice na klupi za rezevne igrače i niko ga nije dirao. Iznerviran stalnim prozivkama bacio je baklju na našu tribinu i tek tada ga hapse. Tamo je tih godina sve bilo moguće, ništa nije za iznenaditi. Čovek je mrtvo hladno sedeo u stanici sa pandurima i komentarisao utakmicu kao da se ništa nije desilo. Desetak minuta pred kraj tekme panduri me vraćaju na stadion ali bez zastave koja mi je stajala u rancu. Kasnije se ispostavilo da su tu zastavu dali Despotima. Sve u svemu glup

29

Mane 4/13/2023

kraj za jednu zastavu, za mene još više, a u sve to se uklopio i poraz Radničkog od 2:1. Nije mi bilo toliko krivo zbog zastave, ali zbog načina na koji je oduzeta, Despote više nikada nisam cenio kao navijače. Bio sam u Smederevu i video dovoljno da shvatim da su oni miljama daleko od pravih navijača. Kasnije se to pokazalo kao tačno.Naredne nedelje Čete se nisu pojavile u Kragujevcu, a mi smo se spremali na još jedno ludo gostovanje. To je bila Priština. Za Prištinu mlađa ekipa dan ranije kreće vozom, a mi narednog jutra sa dva autobusa. Stigli smo nekih dva sata pred utakmicu i oko stadiona nailazimo na mnoštvo grafita koje su naši klinci ostavili, a sa njima se srećemo u kafani koja se nalazila u sklopu stadiona. Nisam pošteno ni pivo popio, a napolju je ispala tuča, izlazimo i imamo šta da vidimo. Neverovatno, ali su upali čoveku u kuću i nastao je lom na sve strane. Iz kuće ispadaju kao da ih je milion, a mi, misleći da su Šiptari u pitanju, jurišamo sa par upaljenih baklji na njih. U tom metežu ispostavlja se da su ljudi Srbi i nema se gde. Stiže murija, strasti se nekako smiruju, a ceo incident se dogodio kad su ti ljudi čuvši pesme izleteli napolje da nas pozdrave. Sa druge strane, ovi su to shvatili kao napad Šiptara, pa su krenuli da se brane. Neviđena zbrka i bruka. Onom Srbinu nikako nije bilo jasno što smo ga napali, a nama nije bilo jasno kako on nije Šiptar. Na kraju se sve super završilo, palo je pomirenje sa ljudima koji su, uzgred, bili izbeglice iz Krajine, pa ih je zato bilo onoliko u onoj kući. Da sve ne bude idilično pobrinuli su se panduri na kraju priče. Čekali su da se sa ovim ljudima stvar završi a onda repertirali automatske puške i krenuli da nas kao bagru sprovode do stadiona. Ispada neko koškanje a onda prava tuča sa njima. Stiže im pojačanje, a kada je Sestra nokautirao jednog od komandira, nastaje prava makljaža, bukvalno su nas odvalili od batina i oduzeli nam sve foto-aparate i uništili filmove. U takvom stanju nas prate do stadiona, gde ulazimo na sam početak tekme. Uneli smo nešto baklji i napravili lepu piro-fešticu. Drugo poluvreme pratimo do pola goli na -12 stepeni Celzijusa. Navijamo do kraja, iako je rezultat krajnje nepovoljan. Još jedan poraz. Naredna subota nosila je derbi sa imenjakom iz Niša. Od derbija ništa pošto su Meraklije došle u impozantnom broju - njih trojica - a mi pobeđujemo sasvim zasluženo. U poslednjem kolu gostovali smo na Karaburmi. Blue Union su pretili i to je sve. Pokušali su da se iskupe za izgubljenu zastavu ali su njihovi klinci, prerušeni u skupljače lopti, provaljeni pa su zastave okačene sa unutrašnje strane ograde. Kada su skapirali da im plan nije uspeo pale dve baklje koje bacaju na nas i beže preko terena. Ni jedan od pandura nije reagovao, a bilo ih je gomila. Momci su lagano pored njih zbrisali. Još jedan poraz na strani, -20 na tribinama, i po prvi put u svojoj istoriji Đavoli predstavljaju svoje šalove. Mislim da je sve od ove utakmice krenulo drugim tokom.

30

Mane 4/13/2023

SAMO RADNIČKI

Dugo nam je trebalo da sa leđa skinemo breme dvostrukih navijača. Konačno smo na kraju 1997. godine i to uspeli. Posle niza sastanaka odlučeno je da se navija samo za Radnički, a da se sve snage usmere u vaspitavanju mlađih kojima će Radnički biti jedini klub. Mi smo samo jedno prelazno rešenje za neke nove klince koji će biti naši naslednici. Ljudima je ostavljena mogućnost da razmisle i sami odluče. Drago mi je što je većina izabrala pravu stranu, kragujevačku. Ovim stavom većine navijača najviše su bili pogođeni Cigani i Grobari koji su izgubili svoje filijale ovde, ili su one postale minorne do današnjih dana, a najviše dobio klub i sam grad. Sada na Jugu Čika Dače imamo gomilu momaka koji su sa Radničkim prošli sve faze i za njih se može reći da su oni pravi. Ma koliki udeo imali Četnik, Laze, Sena i ja, mogu reći da sam najponosniji upravo zbog ovoga. Nikada mi nije bilo krivo što su stvari otišle na tu stranu. Đavoli su mi prirasli srcu, a tribina mi je postala druga kuća, ponekad i više od toga. Drugi deo sezone počinjemo pobedom protiv uvek neugodnih Valjevaca, a ovog puta Ridersi su naši gosti. Sve je to lepo snimljeno video kamerom, ta traka se i dan danas nalazi u Valjevu, a niko od nas nije našao za shodno da taj snimak nabavi. Posle te tekme u goste nam dolazi neatraktivni Rudar iz Pljevalja, ali na Čika Dači se okuplja blizu 10.000 ljudi. Tada sam bio siguran da je klub uspeo. Mala utakmica, ako se te godine može reći za neku utakmicu da je bila mala, a na stadionu masa ljudi. To je bio veliki podstrek za još bolje rezultate. U Suboticu, posle puno peripetija oko prevoza, odlazimo sa tri puna busa. Radnički lagano dobija 4:2, a pobeda i pored pristrasnog suđenja nije dolazila u pitanje. Radnički je svoja tri od četiri postignuta gola dao sa trideset i više metara razdaljine. Kasnije se pričalo da su Subotičani skakali na sudije koji su im uzvratili istom merom. Čovek im je lepo rekao: «Pa ljudi, niste valjda očekivali da ofsajde sviram na njihovoj polovini? Nisam ja kriv što vam je golman primao golove kroz uši!» Protivničkih navijača je bilo zaista malo, pa se verovatno ništa značajnije nije događalo. Posle pobede nad Bečejom, dva autobusa gostuju u Nikšiću, i dočekujemo ponovo Rudar iz Pljevalja, da bismo opet otišli u Nikšić, sve zbog nekog trokružnog sistema takmičenja. Tako nam je gostovanje u Nikšiću u periodu od 14. do 28. marta zapalo dva puta. Za Bečej odlaze dva autobusa, a krećemo u ranim jutarnjim satima. U varoš na Tisi stižemo nekih par sati pre početka utakmice i razilazimo se po gradu. Prvi put bez pratnje policije slobodno šetamo po gradu. Neki od naših odlaze u goste kod Bekrija i naše ispostave u tom gradu – Đavola Bečej. Svašta se dešavalo tog dana a murija nas sakuplja po lokalnim kafićima i kafanama i odvodi na stadion. Tamo je vladala pozorišna atmosfera, Bečej je bio u krizi, malo publike je

31

Mane 4/13/2023

dolazilo na fudbal, i u takvoj situaciji igrači nošeni našom podrškom dobijaju utakmicu na mišiće. Radnički izbija na treće mesto na tabeli. U tom trenutku se činilo da nam niko ništa ne može, i da lagano ulazimo u Prvu ligu. Ali, da sve ne bude tako jednostavno, pobrinuli smo se mi sami u poslednjih par kola. Prvo smo igrali nerešeno sa Prištinom, a na toj utakmici i zvanično je po prvi put predstavljena zastava navijačke podgrupe «Stampedo». Naredne nedelje doživljavamo pravi debakl na Karaburmi i gubimo 5:2. Iz Kragujevca je otišlo šest autobusa, a tamo su nam se pridružili i ljudi koji žive u Beogradu a iz Kragujevca su. Tog dana je Lutka osnovao udruženje Kragujevčana u Beogradu, a za predsednika je izabran pokojni Ljuba Tadić. Mislim da nas nikada nije bilo više na Karaburmi nego tog dana. Za utakmicu sa niškim imenjakom na stadionu Čika Dača sakupilo se preko 10.000 ljudi, a ni to nije bilo dovoljno da pobedimo. Meraklije se prvi put pojavljuju u Kragujevcu u malo većem broju. Došli su sa dva autobusa, ali ništa specijalno se nije dogodilo. Milicija ih odvodi sa stadiona pred sam kraj utakmice, pa ih ponovo vraća u SUP Kragujevac, pošto su na putu prema Batočini opljačkali neku prodavnicu.

SARTID – RADNIČKI

Zahvaljujući trokružnom sistemu takmičenja, mi po drugi put u sezoni odlazimo u Smederevo. U ranim jutarnjim satima 14 Đavola samoinicijativno vozom odlazi u Smederevo i veći deo dana provodi u zezanju i šetnji po gradiću na Dunavu. Kasnije ih napada grupa Despota ali su momci sve napade odbili, a Despoti se posle nekog vremena sami povlače. Pet klinaca kasni na voz i stopom sami odlaze za Smederevo. Negde oko stadiona naleću na tadašnju prvu ekipu Despota. Dvojica uspevaju da pobegnu, a ovu trojicu hvataju. Pošto je jedan bio klinac od nekih desetak godina, njega puštaju, a malog Senu voze do bolnice jer ga neko od njih ga udara i pri tom mu rame iskače iz ležišta. Zaista jeziva slika - neki magarac od tridesetak godina nabada klinca od 15 a posle kada vidi šta je uradio vozi ga u bolnicu. Drugog stavljaju u gepek i vode u neki salon na šišanje, a posle toga kod njih na tribinu. Sve ovo je u redu, samo je ta razlika u godinama bila mnogo velika, ovo su bili klinci i imali su muda sami da odu u Smederevo, a tamo su bile konjine i imali su muda da tuku klince. Pitam se da li je navijački kodeks baš takav i šta bi bilo ko od nas uradio da su tako deca došla u Kragujevac. Mislim da bih za toliko bio navijač da ih ne diram. Za sve druge navijače bih bio čovek, a za Despote bih napravio poseban tretman. Zbog toga sledeće godine nisu ni dolazili u Kragujevac, a i bolje što je tako. Tekma kao tekma,

32

Mane 4/13/2023

ništa posebno, smrad Kežman postiže gol za Sartid iz očiglednog ofsajda, sudija ništa ne svira. Momci okupljeni u kopu Smederevaca provaljuju ogradu i upadaju u teren da proslave pogodak sa igračima i niko ih ne dira, a na drugoj strani traje pravi masakr. Panduri, mislim da su iskalili sav bes ovoga sveta na nama. Dovučeni sa Kosova samo za ovu utakmicu, znali su svoj posao. Od početka se videlo da nešto nije u redu, bilo je mnogo pandura, čak i previše, a ni jedan jednini nije imao značku ili bilo kakvu identifikaciju. Samo da zapamtimo da su nas tukli Vukovi sa Kosmaja ili tako neke životinje. Sve vreme policijske torture sa njihove strane odjekivalo je «Plavi, Plavi». Nema šta, baš navijački. Derbi u potpunosti izgubljen, i igrački i navijački, nikada gore u Smederevu u svakom pogledu. Naredne dve utakmice koje smo igrali kod kuće su sve odlučivale, a igrali smo protiv Borca iz Čačka i Spartaka iz Subotice. Protiv Borca na Čika Dači se okupilo 15.000 ljudi, navijanje fenomenalno i pobeda izborena tek u drugom poluvremenu. Čete se nisu pojavile. Posle Čačka u goste nam dolazi Spartak iz Subotice, a u Kragujevcu prava navijačka atmosfera. Dane pre toga sam proveo sa momcima sa Štajge koji su pravili barjake za ovu utakmicu. Specijalno za ovu tekmu iznajmili smo razlgas, a kupili smo i 35 baklji. Sve je bilo spremno. Sa skupa kod Krsta preko 3.000 ljudi u korteu kreće ka stadionu. Ovo je i definitivno bio naš dan. Kada smo stigli, stadion je već bio solidno popunjen, a o tome kakvo je raspoloženje vladalo u samom gradu govori podatak da je pola sata pre početka utakmice na stadionu bilo čitavih 30.000 ljudi. Da neko može nekoga da pokrade pred 30.000 svedoka uverio sam se na ovoj utakmici. Sudija je odsudio kako mu je neko rekao. Pred početak utakmice, na nekih desetak metara od samog terena preleće helihopter, kasnije se pričalo da je u njemu doleteo prvi čovek Spartaka a sada jedan od vodećih ljudi u fudbalskom savezu. Utakmica počinje prelepom slikom, na Jugu su upaljene baklje, a na Zapadu podignuti crveni, plavi i beli kartoni. Ispalo je sve kako smo želeli, samo još i da pobedimo. Radnički od početka diktira tempo, napada u talasima i ubrzo postiže gol koji sudija na sugestiju svog pomoćnika poništava, mada mi do danas nije jasno zbog čega. Zoran Urumov je centrirao sa leve strane, golman gostiju loše intervenisao i sam loptu uneo u svoj gol. Pošto sam bio na atletskoj stazi odakle sam slikao, bio sam blizu celom događaju. Kasnije je pomoćnik pričao kako je lopta izašla pri centaršutu, pa se vratila u teren i da je zato digao zastavicu. Demantovali su ga snimci skoro svih televizija gde se lepo videlo da je gol regularan a da je do linije koja označava kraj terena imalo još malo pa čitav metar. I pored svega Radnički je poveo u drugom poluvremenu i držao igru u svojim rukama. Onda je na scenu stupio sudija i gomilom nebuloznih odluka doneo prevagu Spartaku. Pobedio nas je jedan igrač, omaleni Puhalak, za koga

33

Mane 4/13/2023

niko nije imao rešenje. Prvo sam ostao na stadionu pokupio sve one pobacane barjake, pričao sa par klinaca koji suze nisu mogli sa sakriju, a onda sam polako otišao sa stadiona. I Kragujevac mi je izgledao nekako pusto, mnogo malo ljudi na ulicama, a ja sam jedva čekao da stignem kući. Sve vreme sam bio ubeđen da u baražu igramo sa Železnikom mada sam se i tu prevario. Železnik je pobedio, mislim Partizan, i ostao u ligi a Čukarički ni kriv ni dužan pao u baraž vatru.

23.05.1998.godineČUKARIČKI – RADNIČKI

1 : 0 (0 : 0)

Za Beograd je krenulo devet dupke punih autobusa. Zbog blizine većina navijača se odlučuje da putuje u sopstvenoj režiji. Euforije skoro da nije ni bilo, verovatno su snaga protivnika i prvoligaško iskustvo učinili svoje. Uprava Čukaričkog je cenom od 50 dinara verovatno htela da spreči najezdu Đavola na Banovo Brdo. Po ko zna koji put, milicija nas je spremno dočekala još na Bubanj Potoku uz obavezno zadržavanje od nekih pola sata. Stigavši na Banovo Brdo, zaustavljaju nas na neka dva kilometra od stadiona na nekom parkingu gde je bilo parkirano oko 80 procenata automobila iz Kragujevca, tako da ostatak puta prevaljujemo pešaka. Oko hiljadu ljudi napravilo je, bar po meni, jedan od najvećih kortea kod nas u Srbiji (kada govorimo o gostovanjima), a u poslednjih par godina ovo je bila najveća invazija navijača na Beograd. Posle dosta natezanja ispred stadiona, uprava Čukaričkog nas pušta unutra. Navijamo sasvim solidno, a jedini incident se dogodio u prvom poluvremenu, kada posle poništenog gola Veleta Ivanovića dve baklje završavaju u terenu. Protivnički igrač u želji da baklju izbaci sa terena pogađa jednu našu zastavu, što je bio znak da desetine kamenica polete u teren i prema Brđanima koji, sklonjeni iza murije, počinju da vraćaju kamenje. Milicija između nas i ostatka publike stvara tampon zonu. Za to vreme igra na terenu ne obećava mnogo, a naš golman Siniša Janjić čini čuda. Sve ono što sam već video u golu Janja je lagano skidao. Imao je svoj dan i mislim da je bio jedan od najboljih golmana u istoriji Radničkog. Ako ćemo pošteno, čovek nas je i uveo u Prvu ligu. Mislim da smo primili gol šest minuta pre kraja susreta, i bez mnogo euforije se vraćamo za Kragujevac.

27.05.1998.godineRADNIČKI – ČUKARIČKI

1 : 0 (0 : 0)

34

Mane 4/13/2023

PENALIMA 5 : 4

Da smo specifična sredina dokaz je i revanš utakmica baraža protiv Čukaričkog. Iako nije vladala neka euforija, stadion je ponovo bio skoro dupke pun. Mi smo par dana pre toga obilazili privatnike po gradu za sponzorstvo da bismo kupili baklje. Celo prepodne sam proveo u Beogradu gde sam pazario baklje, a stigao sam oko dva sata pred početak tekme. Ovog puta je za mesto okupljanja izbrana fontana u Velikom parku, kod «Dučića», odakle se grupa od hiljaduipetsto ljudi uputila prema stadionu. Ništa posebno nije spremano za ovu utakmicu. Navijanje je od početka bilo dosta dobro. Sa prvim sudijskim zviždukom upaljeno je na desetine dimnih bombi koje su u kombinaciji sa nekoliko baklji stvorile fantastičan prizor. Kada pogledam te slike sav se naježim od pomisli koju smo mi armiju tih dana imali iza sebe, i po sto puta ponavljam da smo, uz Cigane i Grobare, ovo samo mi mogli da napravimo. Radnički u prvom poluvremenu postiže pogodak koji sudija poništava zbog navodnog ofsajda, a u tom trenutku neka glupava tuča na našoj tribini usporava navijanje. Strasti se brzo smiruju. Na Zapadu je bila velika grupa radnika «Zastava Namenske» koji su ovog puta došli da nama pruže podršku, isto onakvu kakvu smo mi njima godinama na mitinzima pružali. U drugom poluvremenu stvaramo sijaset šansi, a gol za penale postiže najmlađi igrač na terenu, Vele Ivanović, na dodavanje Neška Milovanovića. Na stadionu počinje ludnica, sa navijanjem kreće svih 30.000 ljudi. Propuštene šanse nas odvode u penal završnicu. I sada se jasno sećam svih penala, srce mi je stalo. Odvojio sam se od mase i sam za sebe posmatrao. Janjić brani njihov prvi penal. Ne sećam se svega što sam radio, samo znam da sam posle svakog našeg gola terao malog Slaninu da trči po tribini, a on, sav zbunjen, dolazi i pita: «Dokle ću, bre, ovako?» Odgovorio sam mu: «Valjda dok ne pobedimo». Koroman šutira poslednji penal, a masa ljudi utrčava na teren. Dresovi su odmah razgrabljeni. Ja sam, onako, besciljno tumaro po terenu. Nešto slično na ovim prostorima sam video jedino kada je Zvezda pobedila Bajern u polufinalu Kupa evropskih šampiona. Masa cepa mreže, nosi se busenje trave, korner zastavice... U čitavom tom metežu pojavljuje se Željko Ražnatović – Arkan, koji otima mikrofon od nekoga iz lože i drži neki govor podrške. Sa Arkanom smo se posle toga sretali još par puta i uvek je bio korektan. Štaviše, mogu reći da je voleo nas Kragujevčane. Kažu da se na proslavi kod Krsta okupilo preko 10.000 ljudi. U tim trenucima sam sa Dejanom Vladovićem i Timom (stariji navijači znaju o kome se radi) sedeo na večeri u Popovoj šumi, a posle toga sam sa Lazetom i Acom Štajgom gostovao u nekoj emisiji na RTK. Jedan od najsrećnijijh dana u mom životu. Sutradan smo u kafani «Balkan» napravili spontano

35

Mane 4/13/2023

slavlje nas stotinak, uključujući par igrača. Sećam se da su Neško, Sreta i Koroman ušli u «Balkan» i izneli dve flaše viskija i tri gajbe piva da upotpune veselje. Neko je zapalio dva velika dimnjaka, i to ona čuvena, koji dime po pet minuta, i skoro zaustavio saobraćaj u Glavnoj ulici. Mislim da se ovo u Kragujevcu događa jednom u dvadeset godina i srećan sam što sam bio akter svega toga. San sanjan 23 godine konačno je dosanjan. Prva ligo, stigli smo. Šta reći o ovoj Prvoj «B» ligi? Mislim da je bila jedna od najboljih u poslednjih par godina, monogo kvalitetnija od elite. Imali smo dobra gostovanja, sretali se sa klubovima sa trdicijom i skoro svugde nailazili na navijačke grupe. Tih godina navijačka scena Srbije se na trenutak probudila i ličila na nešto. Mislim da je navijački bila mnogo kvalitetnija nego današnja. I mi smo bili deo toga.

PRVA LIGA

Pred početak prvenstva Radnički je odigrao kup utakmicu sa OFK Beogradom, i po nesnosnoj vrućini slavio sasvim zasluženo. Utakmici je prisustvovalo tridesetak pripadnika Plave Unije. Došli su polovinom prvog poluvremena, a Čika Daču napustili sredinom drugog.

SARTID – RADNIČKI

Prvo, pa muško, i odlazak u Smederevo! Zbog silnih pretnji Despota, tih dana je rizično bilo otići u Smederevo. Ipak, ekipa od 60 Đavola u Smederevo polazi u sopstvenoj režiji, vozom. Mali zastoj je napravljen u Batočini gde se vagon upalio (nikom nije jasno kako), pa smo tu sa njihovim padnurima proveli nekih pola sata dok požar nije lokalizovan. Ipak se bez većih problema stiže u Smederevo a na stanici nas dočekuje gomila njihovih pandura i smešta nas u bezbedan prostor omeđen zidinama Smederevske tvrđave. Tu smo, okruženi pandurima, proveli ceo dan. Despoti su znali da smo došli, ali se celog dana nisu pojavili. Do stadiona nas je murija prebacila maricama, baš u isto vreme kada stižu autobusi sa ostalim navijačima iz Kragujevca. Navijanje tokom cele utakmice odlično, a kulminira trećim golom Gorana Milovanovića. Despotima se kop rasturio još posle našeg drugog gola, i na stadionu se čula samo naša pesma. Dve zezalice „Smrdite na ribu“ i „Despotske mame volem jer mi je k.... golem“ ostavljamo na stadionu kao poklon Despotima. Bez većih problema napuštamo Smederevo. Sledeće kolo smo ugostili Vojvodinu. To je bila prva zvanična prvoligaška utakmica u Kragujevcu posle 23 godine. Na početku susreta

36

Mane 4/13/2023

razvučena je velika šetalica u vidu srpske zastave (poklon Ace Bahusa) i upaljena velika količina pirotehnike. Iz Novog Sada je došao zaista mali broj navijača i nikoga nisu nešto posebno oduševili. Naredne nedelje još jedno gostovanje i još jedna pobeda, pao je i Zemun. Iako je kiša padala tokom svih 90 minuta Đavoli bez prestanka bodre svoje ljubimce. Sa druge strane Zemunci su napravili lepu koreografiju i zdušno navijali svih 90 minuta.

RADNIČKI – RAD

Prvo sučeljavanje ove dve grupe nije donelo ništa zanimljivo. O gostovanju Forsa mnogo se pričalo a sve se svelo na staru narodnu, “tresla se gora, rodio se miš”. Forsi su doputovali vozom, murija ih je potrpala u dva busa i dopratila do stadiona. Tako su isto i otišli iz Kragujevca. Mogu reći da su panduri sve profi odradili bez mnogo cimanja i nervoze. Što se tiče navijačkog dela i mi i oni smo fantastišno navijali, a mi pravimo dve bakljade u toku utakmice gde se ukupno pali preko 50 baklji. Da napomenem da je utakmici prisustvovao i jedan od vođa navijača Bazela koji je specijalno za ovu tekmu doputovao iz Švajcarske.

KUP PARTIZAN – RADNIČKI

U periodu od 2. do 23. septembra 1998. godine Radnički je čak tri puta igrao sa Partizanom. Jednom u prvenstvu i dva puta u Kupu. Tako je hteo žreb. Na Kup utakmicu u Beograd odlazi 5 duplih autobusa ispunjenih do poslednjeg mesta. Mislim da je u ovoj polusezoni ovo bilo naše najbrojnije gostovanje. Navijanje je bilo na visokom nivou. Sa druge strane, zaista mali broj Grobara podeljenih u dve frakcije. Nisu me nešto preterano oduševili svojim navijanjem. Izgubili smo sa 2:0, mada po prikazanoj igri to nismo zaslužili.

PROLETER – RADNIČKI

U Zrenjanin stižemo oko četiri sata pred utakmicu. Da su navijači iz ravnice pravi domaćini pokazali su nam Ultra Banat kojih nigde nije bilo. Vreme prekraćujemo šetnjom po Zrenjaninu dok murija pokušava da nas sakupi po gradu. Ovoj utakmici kao naši gosti prisustvuju Đavoli Bečej i Đavoli Bačko Gradište kao i prva ekipa Bekrija. Igra Radničkog samo na momente je izgledala dobro pa se više od poraza nije moglo ni očekivati. Posle tekme četiri autobusa Đavola milicija nekim obilaznim putem

37

Mane 4/13/2023

izvodi iz Zrenjanina. Ultra Banat posle utakmice u centru Zrenjanina kamenuju autobus sa igračima i kasnije se ispostavilo da im to nije bio nimalo pametan potez. Iza autobusa sa igračima nalazili su se u autu Četnik. Kinez, Laze, Bata i Šine. Kada je sve to izbilo i pomenuta petorica izlazi iz kola i zajedno sa igračima se daje u poteru za Zrenjanincima. Par njih su dobili dobre batine a nekolicinu su igrači Radničkog nahvatali i predali pandurima. Mi koji smo putovali busevima bez većih problema stižemo u Kragujevac.

RADNIČKI – PARTIZAN

Utakmica sa Partizanom na Čika Dači je te jeseni privukla najveći broj gledalaca. Većina nas je cirkala u kafanici kod Bate na Bubnju. Grobari koji su bili gosti kod Neše iz Kragujevca javljaju se u neku radio emisiju i pozivaju Kragujevčane da dođu na stadion i navijaju za Partizan. Ovakve poruke samo prave kontraefekat pa se mnogo više ljudi javilo sa porukama za beogradske pedere. Laze i Četnik gostuju u emisiji na “Radio Kragujevcu”, a Neša dovodi petnaestak ljudi dole da se obračunaju sa ovom dvojicom. Tu se isticao najviše neki šaban koji je non stop vrteo pištoljem. Atmosfera je bila baš napeta, sa mnogo prepucavanja. Usledilo je njihovo brzo povlačenje kada se pojavila veća grupa Đavola. Neki od neopreznih Grobara, naročito ovih iz okolnih mesta, dobro će zapamtiti Kragujevac. Ekipi iz Gornjeg Milanovca, osim zastava, Đavoli oduzimaju golfa koji kasnije milicija vraća dotičnima. Na samom početku meča Grobari prave akciju i, provalivši ogradu na Istoku, upadaju u teren. Većina pandura to nemo posmatra, a šou traje neka dva-tri minuta. Tada i Đavoli sa Juga uleću u teren, stižu do njihove tribine, a Četnik sa bakljom juriša prema Grobarima i skida im još jednu zastavu. U celom tom metežu neki igrači Partizana pokušavaju da se obračunaju sa Đavolima, a najgore prolaze ratoborni Tomić i Obradović. Tomić je popio klasičan nokaut, a lik koji ga je iznabadao se lagano gubi u masi. Kasnije je zbog toga ležao dva meseca. Posle pola sata prekida, utakmica je nastavljena, a mi navijamo verovatno nikad bolje. Grobari čujni samo u retkim trenucima, i to kada je Partizan davao golove. Posle tekme znatno pojačane snage reda Grobare još dva sata drže na stadionu, a kasnije zaobilaznim putem preko Gornjeg Milanovca izvode iz Kragujevca. Danima se o ovoj utakmici pričalo, ljudi iz Partizana su kukali na sav glas, a najveći indijanac je bio trener crno-belih, Ljubiša Tumbaković. Samo se pitam da li je nekada takve ljude sramota svojih izjava. Nažalost, neki beogradski novinarčići su srećni kada mogu da objave gomilu gluposti. Važno je da je Tumbaković pričao, dok Radnički niko ništa nije ni pitao; važno je bilo da smo mi proglašeni krivcima, a da su svi ostali

38

Mane 4/13/2023

nevini u celoj ovoj priči. Posle ove utakmice Radnički je kažnjen igranjem pred praznim tribinama naredne dve utakmice, tako da smo revanš utakmicu kupa sa Partizanom i prvenstvenu sa Milicionarom igrali bez prisustva publike. Pred utakmicu sa Milicionarom neko je na Južnu tribinu Čika Dače doneo transparent na kome je pisalo “Miljaniću, čmaru, popuši nam karu!”. Transparent je tu stajao tokom celog toka meča, a sutradan je osvanuo u mnogim dnevnim novinama.

«KAFE RFC»

U to vreme Bata Ćoravko je u Glavnoj ulici otvorio «Kafe RFC». Bilo je to mesto našeg okupljanja i bespoštednog ispijanja alkohola. Odatle se polazilo na mnoga gostovanja, slavile Nove godine... Lokal je bio naš, pravi đavolski, fino uređen, i sada kad se setim tih vremena, žao mi je što nemamo neko mesto gde ćemo da se okupljamo, zezamo, provodimo više vremena. «RFC» nije bio dugog veka, ali je ostavio dosta traga kod samih Đavola, i svi ga se sa setom sećaju. Na Vračar smo otišli u sopstvenoj režiji, i mislim da smo jedini gostujući navijači koje je Arkan dočekivao ispred tribine i uvek puštao bez naplaćenih ulaznica. Posle poraza od Obilića kriza je uzela maha. Smenjen je tadašnji trener, a za novog postavljen mladi i ambiciozni Stašević. Već ne prvoj utakmici pod palicom novog trenera, Radnički je slavio više nego ubedljivu pobedu protiv OFK Beograda rezutatom 6:1. Rezultat je jedino vredan pomena, pošto su se Blue Union opet pojavili u bednom broju.U Niš odlaze četiri dupla busa ljudi, i ono što se tamo dešavalo zauvek će mi ostati u sećanju. Meraklije su nas čekale kod «TC Kalča» i jedino što su uradili to im je pio početni juriš kada su razbili par stakala na autobusima. Onda stampedo izlazi iz autobusa. Ne da smo ih pregazili, nego je bilo smešno gledati ih kako beže kao miševi. Ludovali smo po centru Niša, a murija nas jedva vraća u buseve i nekako sprovodi do stadiona. Za vreme tekme ništa značajno se nije dogodilo, osim što su sa nama na tribini bili momci iz Pirota. Interesantan detalj je i Četnikovo privođenje, kada je preskočio na Zapadnu tribinu i razjurio dvojicu Meraklija koji su hrabro došli da prozivaju. Ipak su u to vreme Meraklije dosta kaskale za nama, a to se i videlo na pomenutoj utakmici. Kod kuće smo pobedili Prištinu, a gostovali u Železniku gde nam je neki lik iz obezbeđenja sa povezom preko oka pretio da će biti svašta ako im predsednika samo spomenemo. Mislite da nismo? Smišljena je i adekvatna doskočica njihovoj himni. Posle su nam igraši pričali da su im na poluvremenu ulazili u svlačionicu naoružani momci i pretili im da, ako pobede, neće živi napustiti stadion. Posle odličnog prvog poluvremena i vođstva, Radnički je tu utakmicu izgubio sa 3:1. Posle toga smo imali još

39

Mane 4/13/2023

jedno dobro gostovanje. Išlo se put Podgorice u dva autobusa. Krenulo je oko 110 ljudi. Bez većih problema dan smo proveli u gluvarenju po glavnom gradu Crne Gore. Na poluvremenu utakmice Varvari probijaju ogradu i preko terena kreću ka nama. Sećam se da je ispred te gomile huligana trčala neka mrga, verovatno vođa. Četnik je prvi preskočio, a za njim još dvadesetak ljudi. Prvi na koga je Četnik naleteo je bio baš ta mrga, i kako ga je Četnik spakovao, tako su se Varvari okrenuli i dali se u bežaniju. Tek neki su ostali i izvukli dobre batine, naročito jedan dripac koji se upleo u mrežu od gola. Mislio sam da će posle utakmice nešto preduzeti i krenuti na nas, međutim, ništa se nije desilo i mi bez velikog cimanja napuštamo Podgoricu. Protiv Spartaka mo tokom prvog poluvremna gubili sa 2:0, ali, u drugom Radnički kreće na sve ili ništa. Desio se pravi rezultatski preokret i u poslednjem minutu postižemo pobedonosni gol. Navijanje tih 45 minuta neću nikada zaboraviti. Na stadionu je bilo nekih 7.000 ljudi, i danas mogu da tvrdim da nije bilo čoveka koji nije navijao. Atmosfera nam je donela pobedu, igrači su igrali kao špricani, a svi su bili u jednom složni - da niko nema navijače kao što Radnički ima.

RADNIČKI – CRVENA ZVEZDA

Poslednje kolo je i bilo najzanimljivije. U goste nam je dolazila uvek neugodna Zvezda, jedini klub «velike četvorke» koji Radnički nije pobedio. Dan je bio užasan. Sneg je padao od ranog jutra, ali to nas nije omelo da u malim ekipicama špartamo gradom i tražimo zalutale Cigane. Tako im je i pala zastava «Kosjerić» i gomila šalova i navijačkih rekvizita. Radnički dobro otvara meč i ubrzo vodimo sa 1:0. Iako je sneg neprestano padao, na stadionu 10.000 ljudi u potpunom delirijumu bodri Radnički. Ovo je bilo jedno od najboljih navijanja na Čika Dači. Pred kraj prvog poluvremena na Jug dolazi Šavija, vođa Cigana, i, mrtav hladan, počinje da skida zastavu. Dobio je batine koje će celog života pamtiti, mada to nikada nije priznao, a samo zahvaljujući Četniku spašava živu glavu. Posle utakmice većina Cigana koja je u svojoj režiji doputovala u Kragujevac doživljava pravi masakr. Ovako smo završili prvi deo sezone. Mislim da smo sve iznenadili, sebe najviše, i smatram da smo tada bili najjača navijačka grupacija u Srbiji. Mislim da je ovo bio vrhunac Crvenih đavola. Prolećni do počinjemo mnogo loše. Posle poraza u Novom Sadu od 8:1, Uprava pravi, sa ove distance gledano, jedan od najboljih poteza. Dan danas sam siguran da ko god da je branio na toj tekmi, primio bi osam komada. Ipak, umesto indisponiranog Siniše Janjića u klub stiže najveće moguće pojačanje, u vidu reprezentativnog golmana Ivice Kralja. Kragujevac je ponovo bio na nogama. Na treningu

40

Mane 4/13/2023

Radničkog sakupilo se preko 500 ljudi željnih da vide Kralja. Ivica je debitovao protiv Proletera iz Zrenjanina, a njegov debi se poklopio sa proslavom desetogodišnjice od ponovnog osnivanja Crvenih đavola. Za tu utakmicu izdat je i CD sa pesmama navijača Radničkog, a promocija je prošla više nego zapaženo. Od onih 15.000 ljudi, bar 10.000 je došlo zbog Ivice Kralja, a mi smo se potrudili da sve lepo ukompnujemo sa nekih 80 baklji i 40 dimnih kutija. Napravili smo spektakl za pamćenje. Posle ove tekme gostovali smo Partizanu u prvenstvu, i na moje veliko iznenađenje, bilo nas je neverovatno mnogo. Prvi put smo smešteni na Severu, i navijali smo fenomenalno. U sećanju mi je ostalo da murija nije dozvolila unošenje bubnja, iz ko zna kojih razloga. Valjda je ugrožavao bezbednost prisutnih na stadionu. Poslednju utakmicu te sezone smo odigrali protiv Hajduka iz Kule i dobili je rezultatom 1:0. Na stadionu je opet bilo nekih 12.000 ljudi. Posle toga počelo je bombardovanje, i većina Đavola je, ili bila mobilisana, ili se prijavila u dobrovoljačke jedinice. Iz rata se nisu vratili Zuba Vasiljević (poginuo na Košarama) i rezervni golman Radničkog, Goran Goša Milovanović, koji je poginuo u Prištini. Slava im i hvala.

Posle bombardovanja Radnički kreće sa još većim ambicijama. Te godine je bilo dosta dobro a gostovanja su bila više nego zanimljiva. Pred početak sezone 1999/2000. naš klub pojačava golman Radovan Radaković, koga smo posle prijateljske tekme u Kraljevu prozvali Bogoljub. Svojom frizurom dosta je podsećao na lika iz serije «Priče iz majstorske radionice». To prozivanje je izdržao još tokom jedne utakmice, pa je morao da poseti frizera. Baš na toj prijateljskoj tekmi od aktivnog igranja u Radničkom se oprostio ljubimac Đavola, Vele Ivanović, koji je karijeru nastavio u Grčkom Paoku. Na stadionu se okupilo tri-četiri hiljade gledalaca, što dovoljno govori kakvo je raspoloženje vladalo u Kragujevcu. Meni je ova utakmica ostala u sećanju, ne zbog poraza od 3:0, već zbog smešnih odbrana našeg golmana i njegovog nezadovoljstva travom na Čika Dači zbog koje je, navodno, primio sve golove. Sa utakmice smo otišli više nego zabrinuti. Prvo kolo smo igrali u Novom Sadu, a tri puna autobusa Đavola su krenula put «Srpske Atine». Mnogo murije je sprečilo bilo kakve incidente, a i pored poraza od 2:0, obradovao sam se odbranama našeg golmana koji je bio jedan od najboljih aktera na terenu. U drugom kolu dolazio je Hajduk iz Kule, ali će mi ova utakmica ostati upamćena zbog drugih stvari. Skup Đavola je bio u pečenjari «Branko» u centru grada, a odatle nas je poprilično pijane pokupio vozač «Leptirića», letnje verzije gradskog autobusa koji ljude prevozi od centra do jezera. Svi smo se nadali da će posle petog oktobra biti bolje za Radnički, ali to se nije desilo. Smenili

41

Mane 4/13/2023

smo Upravu, a petooktobarski pobednici su doveli svoje ljude. Mislio sam da će sve biti u redu, i tako je krenulo. Odlično gostovanje u Kruševcu i pobeda od 5:3 su osigurali opstanak Radničkom u društvu najboljih. U pretposlednjem kolu dolazila je Crvena zvezda, koja je bila u maloj prednosti nad Partizanom. Ova utakmica je mnogo toga odlučivala i već se debelo kuvalo, a Cigani su se pojavili u zavidnom broju. Cele nedelje su nam stizale preteće poruke od kragujevačkih Cigana da će nas razbiti i slično. Čak su stigli i stadion da ispišu, i to im je bio najveći uspeh tih dana, pošto smo ih razbili od batina kod Muzeja, i nekoliko puta ih terali da beže prema Erdogliji. Verovatno dobra većina njih nije ni došla na tekmu. Cigani su kasnije sa Severa krenuli da kamenuju ljude na Zapadu, verovatno se nadajući scenariju iz Čačka, kada su celu tribinu izbacili a Čačak demolirali. Dovoljna inicijalna kapisla da mi probijemo ogradu između juga i zapada i uputimo se ka severu. Sve je bilo kao u ludilu, kamenje je letelo na sve strane, murija bila totalno nespremna. Ispaljivali su suzavac nasumice i sva je sreća sto nekoga nisu ubili u onom metežu. Ciganima ostaje gorka istina da su napustili Sever i zapalili sa tribine, a mali Zlatko i Milhaus su uspeli da neku cigansku zastavu malo zakače i iscepaju je. Kasnije su se konsolidovali, došla im je prva ekipa i rat je nastavljen dobrih 20 minuta, s tim što ni jedni ni drugi nisu krenuli u totalni obračun. Mnogo kamenja je letelo i nije baš bilo preporučljivo zaleteti se u juriš. Ipak, jedan detalj mi je ostao u glavi. Kada se Bakliža zaleteo na njih sa motkom od barjaka, okliznuo se tik ispred njihovih nogu. Bukvalno se prosuo čovek na pola metra od njih. Na njegovu sreću, ni oni se nisu nadali tome, a i mi smo počeli da ispaljujemo gomile kamenja ka njima, uspeo je da se izvuče. Utakmica je dugo kasnila, a kada je nastavljena desio se još jedan bitan detalj. Sa Juga je non stop letelo kamenje prema golmanu Kociću. On je izašao sa gola i pošao ka centru, Spasić je to video i lob udarcem postigao gol. Istovremeno smešno i tužno, ali bio je to sasvim regularan gol. Sudija nije prekinuo utakmicu pre toga tako da mi nije jasno zašto gol nije priznat. Bez obzira na sve, gol je bio regularan. Lud dan! Kako je posle bilo Ciganima, to oni najbolje znaju, a pogotovo onaj koji je vozio «Tojotu», mislim da im je bio jedan od vođa. Čovek je ostavio kola i pobegao da se žali muriji što su mu klinci razbili ceo auto zaboravivši da je pre toga sâm izašao iz kola i pretukao neke obične navijače. Auto mu i nije bio baš u voznom stanju. Jedan naš stariji lik, vraćajući se sa utakmice nije mogao da istrpi da gleda kako neki pandur bije našeg klinca i prišao je da pita zašto tuče dete. Bilo je to dovoljno da pandur krene na njega, samo što je ovaj bio malo brži, pa je drot nosio vilicu u bolnicu. Kasnije je imao dosta problema i mislim da se suđenje skoro završilo, na sreću, bez posledica po ovog našeg člana. Inače, lik na tekmu vodio decu i uopšte nije agresivac. Mogu da zamislim kako su se osećala njegova deca kada je

42

Mane 4/13/2023

horda pandura krenula da im bije ćaleta. Tuga! Rat je nastavljen do kasno u noć, a najviše su stradali Cigani iz obližnjih gradova, oni su bili lak plen. Muriji je bilo važno da pošalje natrag bezbedno beogradsku ekipu, dok su za ostale bili manje-više nezainteresovani. Tog dana su korišćeni noževi na više mesta u gradu, jedan Ciganin je izboden ispred Glavne pošte a jedan kod Robne kuće. Usput su i opljačkani, pa je ekipa koja je to radila dobila dobru robiju kasnije. Kragujevac je ipak mali grad i sve se na kraju sazna, tako da nije prošlo mnogo vremena dok ih je murija sve pohapsila. U poslednjem kolu igrali smo u Nikšiću. Nas petnaestak je otišlo vozom, i provod je bio sjajan. Startovao sam neku klinku u vozu, i, dok sam ja prodavao razne žvake, Bulja ju je sve vreme merkao ispod oka, tako da su na kraju njih dvoje zaglavili u toaletu sa njenom babom na vratima, a ja u kupeu dobio odlično podjebavanje do Podgorice. Igrače smo našli u Danilovgradu, primili su nas u hotel i servirali nam doručak. Čika Neša fizioterapeut i Dejan ekonom su nam je dali svoju sobu da se odmorimo. Da nisam bio u Danilovgradu ne bih znao da je onako lep gradić. Super smo se proveli, a popodne zajedno sa igračima krenuli na tekmu. U opuštenoj atmosferi dobili smo sa 3:2, i na kraju sezone zauzeli 9. mesto na tabeli, što je najbolji rezultat Radničkog u istoriji takmičenja u saveznom rangu. Kasnije će nam to deveto mesto sasvim presesti.

ZBOGOM PRVA LIGO

Te godine smo se borili protiv vetrenjača. Počeli smo sezonu odlično, 2:2 sa Partizanom na Čika Dači uz fenomenalan gol Dragana Spasića, maltene sa polovine terena. U kopu je bilo nikad manje Đavola, ali navijanje kulminaciju dostiže posle Spaletovog gola i širi se i na Zapad, tako da je do kraja utakmice na tribinama vladao urnebes. Mislim da je to bio maksimum te ekipe. Sve ostalo te godine je bilo ispod proseka. Sledeće nedelje smo u enormnom broju otišli u Lučane. Kako je tih dana održavan čuveni sabor trubača u Guči, koja je ustvari nadomak Lučana, većina Đavola je posle tekme nastavila za Guču. Lučani su nas dobili lagano rezultatom 3:0 i spustili nas na zemlju. Polusezonu smo odigrali toplo-hladno sa malim izgledima za opstanak. Te polusezone se bas ništa zanimljivo nije desavalo, u svakom slučaju bilo nas je sve manje i manje. Posle smo gostovali ekipi Zvezdare i tamo uzeli bod, a otišlo nas je poprilično na to gostovanje, jedan prepun bus. Posle te tekme dolaze one dve čuvene sa Obilićem. Prvo smo ih na penale izbacili iz kupa, iako je našem golmanu rečeno da pušta golove. Na tribinama je bio cirkus, neki su se radovali, nekima je bilo smešno, a naša Uprava je padala u nesvest i kovala plan kako da pobegne sa Vračara. Posle te je sledila i prvenstvena

43

Mane 4/13/2023

utakmica sa njima. Meni je ostala u sećanju zbog onih Brazilki, rođaka Amarala Edersona koji je nosio dres Radničkog te sezone, ali i zbog odlične atmosfere. Obiliću je trebala pobeda da osvoji naslov jesenjeg prvaka, a nama pobeda nešto i nije popravljala jesenji utisak. Sve u svemu, neko je nekome dao pare, to je čuo neko treći, pa je sklonio igrače koji su uzeli lovu. Obilić je izveo rezervni tim, i mi smo ih dobili 3:2. Posle su se jurili po kancelarijama, pale su teške reči i onda je sledilo vraćanje novca sa kamatom, naravno, negde na auto-putu. To su nosili igrači kada su išli na neko gostovanje. Tuga. Na polusezoni smo se nešto traljavo pojačali, a i tadašnji gradonačelnik je obećao pomoć koja, naravno, nikada nije stigla. Poslednji voz smo hvatali pobedom protiv Mladosti iz Lučana. Dobili smo 1:0, bio je poprilično pun stadion, a odatle smo otišli na miting Vuka Draskovića kod Krsta. Skupilo se nekih 30.000 ljudi i bilo je kao nekada. Nada je kratko trajala. Već u sledećem kolu smo poraženi, a onda su se porazi počeli nizati kao na traci. Jedino vredno pomena je odvaljivanje obezbeđenja Ace Bulića kod nas na stadionu, kada su vadili pištolje i ko zna šta još. Na trenutak smo animirali sve ljude iz grada, a oni nisu mogli da napuste stadion narednih par sati. Bukvalno smo ih držali pod opsadom. Kasnije su davane izjave kako smo nečiju majku bili, te kako niko nije vadio pištolje. Sve u svemu, Četnik i ja smo bili jedini okrivljeni, mada nas niko nije privodio niti uzeo bilo kakve podatke. Jednostavno su nam panduri nakačili, a za to smo saznali preko novina kada je neko od pandura dao intervju povodom događaja na stadionu i nas spomenuo. Platili smo visoku prekšajnu kaznu. Nismo bili sposobni da bilo šta promenimo, a predsednika pogotovo. Radili smo gerilske akcije, pisali grafite, kršili autobomobile, kako Upravi, tako i igračima, ali sve je bilo uzalud. Ispali smo lagano, bez mnogo borbe, a u poslednjem kolu nas dvadesetak je otpevalo onu čuvenu pesmu «U Prvu ligu vratićemo se». Tada se nisam nadao da ćemo još gore potonuti.

PONOVO DRUGA LIGA

Ponovo na početku. Tim nam nije bio loš, a i mi smo se malo organizovali, bilo nas je po pedesetak na tekmama, što je sasvim solidna brojka ako se pogledaju sva dešavanja u klubu i oko njega. Predsednik isti, grafiti novi, muka i dalje ista. Nisam znao odakle da krenem, ostao sam sâm sa grupicom zaljubljenika u Radnički. Laze i Sena su se izgubili, Četnik je živeo i radio u Austriji, a ostali su čekali neko bolje vreme za koje nismo znali kada će ponovo doći. Pored mene je ostao samo Aca i tada se baš svojski trudio da me natera da radimo nešto, uvek je nalazio nešto novo da me natera da radim i cimam se i dalje oko navijanja i

44

Mane 4/13/2023

organizacije. Tako smo i uradili kakav-takav marketing, a najviše nam je pomogao pokojni Dragan, Nemanjin ćale i vlasnik firme «Dexim trade». Za reklamu na stadionu uradio nam je obiman propagandni materijal, koji je kod ljudi sa oduševljenjem primljen. Stekao sam utisak da ta reklama čoveku nije ni trebala, više je hteo da nama izađe u susret i pomogne nas na bilo koji način. Za gostovanja smo se sami snalazili. Obično bi organizovali par automobila, sami sve isfinansirali i super se provodili. Protivničkih navijača skoro nigde nije bilo, a ostaće upamćeno da smo se sprijateljili sa Demonima iz Mladenovca, i to sve zahvaljujući još jednom navijačkom entuzijasti iz ovog šumadijskog grada, Bobi. Polusezonu smo završili na drugom mestu sa izglednim šansama za povratak u Prvu ligu. Umesto toga usledio je šokantan nastavak sezone. Radnički je počeo da tone, a jedan drugi kragujevački klub da se gura u prvi plan, FK Šumadija. Niko se nije tome nadao, pogotovo što smo celu borbu DOS-a izneli mi, navijači Radničkog, a oni odlučili da nam tako vrate. U Šumadiju je ušla Nova Demokratija; njihov predsednik je bio podpredsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, a imali su u planu da Radnički isele sa Čika Dače. Razlog su našli u stogodišnjoj tradiciji Šumadije, kao da Radnički nije slavio 80 godina tada. Kada su videli da Radnički pravno ima prvenstvo na korišćenje Čika Dače, onda su se okrenuli projektu svog stadiona. Ceo grad su oblepili idejnim projektom stadiona Šumadije, i navodno na konto proslave 100 godina kluba, od UEFE dobili novac za izgradnju. Kasnije je priča provaljena skroz. Ti ljudi nisu imali nikakav projekat, nego su sa neta skinuli maketu stadiona jednog engleskog kluba, i to je bilo to. Prodavanje magle. Bilo kako bilo, mi smo tonuli sve niže, a Šumadija išla na gore. Tako smo kraj godine dočekali na mestu koje je vodilo u niži rang, dok je Šumadija ostala u Drugoj ligi. Kasnije je sve isplivalo na površinu, a na kraju se došlo i do odgovora na pitanje koliko je koji igrač para uzimao za prodavanje utakmica. Svejedno, opet se čula pesma iz dvadesetak grla, samo, sada je glasila: «u Drugu ligu vraticemo se»...

POKUSAJ GAŠENJA KLUBA

Letnja pauza kao da je ostavila traga na sve, posebno na klub. Na telefone niko nije odgovarao, gore niko nije dolazio osim par nas i Radne zajednice. Oni su dolazili iz čiste navike, a i nisu imali gde, mada su ubrzo i oni počeli neredovno da se pojavljuju. Jedino je par nas odlazilo tamo iz ljubavi prema klubu. Sedeli smo danima gore, i čekali da se nešto desi. I desilo se. Jednog prepodneve, dok sam se zaluđivao na stadionu, zazvonio je telefon. Javio se debeli Laze posle sto godina. Kaže, upravo su ga zvali neki ljudi da odemo do restorana «Koš», a razlog je bila

45

Mane 4/13/2023

situacija u FK Radnički. Pomislio sam da je Skupština grada odlučila da nešto preduzme i sav srećan sam krenuo ka restoranu. Tamo je sedela ekipa ljudi sastavljena od bivših sportista Radničkog. Jedan od njih, tadašnji predsednik KK Zastava, pokušao je da objasni kako je bitno da Đavoli njih podrže. Dobio je odgovor kakav je i trebalo da dobije. Nismo prihvatili predlog da navijamo za Zastavu, jer je posle fuzije KK Radnički i KK Zastava u nazivu novog kluba izbegnuto ime Radnički. Tu se servirao ručak, i postalo mi je jasno da se nešto muti, sprema. Priču počinju time da je klub u dubiozi i da je najbolje da to rešimo na jedini mogući način, a to je gašenje kluba i osnivanje novog koji bi krenuo iz najnižeg ranga takmičenja. Čak su se svi u SD Radnički složili sa tim rešenjem. Mislio sam se u sebi, pa kako da se ne slažu kada će onda još veću lovu da dobiju, delili bi i pare fudbalskog kluba. Pun džep para i samo bi zviždalo. Zato što su nam to Sportsko društvo večito vodili neki metuzalemi i dinosaurusi, danas su došli u ovu poziciju, ali to je neka druga priča. U toj situaciji, smetnja smo im bili samo mi, Đavoli. Plašili su se naše reakcije. Gospoda nisu znala čime mi raspolažemo, i to je bila naša prednost. Krenuo sam u ofanzivu i odgovorio na njihov predlog rečima da ćemo, ako samo i pokušaju tako nešto, skupiti masu ljudi i mitingovati ispred zgrade Skupštine, štrajkovati glađu. Video sam da im se ne sviđa odgovor, ali i dalje su zavijeno gurali druge klubove u prvi plan. FK Radnički je nekome bio smetnja, to se videlo, samo nisam uspeo da provalim kome od njih. Dobro smo se naždrali. Gledam Lazeta, prija mu ambijent, neke stvari se nikada ne menjaju. Ali, i on ostaje dosledan; može klopa a gašenje nikako inače će imati posla sa nama. Ostalo je da pravimo nov sastanak u zgradi Sportskog društva, i da vidimo šta ćemo dalje. Predsednik je još uvek bio tu, iako je bukvalno ceo grad bio protiv njega. Niko nije želeo da preuzme sve to. Dugo se tražio čovek koji hoće sve to da radi, bivši predsednici su bežali, nisu hteli ni da pomognu, a svi su uspešni privatnici. Tek sada kapiram da im je klub služio samo za lične ambicije i trošenje opštinskih para. Svi oni nešto od kluba potražuju, a dugovi su pravljeni za vreme njihovih mandata. Izašao sam sa sastanka, a deset ljudi je čekalo ispred da čuje ima li nekog pomaka. Mrka kapa, mislim se. Kažu, nema para za takmičenje, nemamo tim, samo naša deca. Razmislio sam o tome, pa i bolje je da igraju naši klinci. Dajemo im predlog da mi uzmemo klub. Tim novcem koji daje Skupština grada moći će da se preživi. Dobijamo negativan odgovor, jer je te pare tražila Šumadija. Sada su oni bili rang iznad. Nismo mogli da poverujemo šta se dešava. Ako želimo da Radničkom ostane ta lova od opštine, onda smo morali par klinaca da damo Šumadiji da igraju kod njih, a Radnički bi dobio neki kolač kada ih prodaju preko. Postali su veliki klub, njihova je postala poslednja. Političari koje smo mi doveli na vlast sada su se izdrkavali nad našim klubom. Velika propast. Kada pogledam neke ljude

46

Mane 4/13/2023

koji su, dok je Radnički bio Prva liga, lizali gore samo da dobiju nekog igrača, molili nas da idemo da bodrimo njih da ne ispadnu onog jutro pred baraž sa Čukaričkim, e isti ti sada su poleteli. Išli su sa reprezentacijom po svetu, u Brazil, i uživali. Do juče stručnjaci u najnižim ligama postali su eksperti za fudbal. Zato nam i jeste fudbal tamo gde je. U tim sranjima i glupostima pojavljuje se Goran Milovanović, bivši fudbaler Radničkog. Dočekali smo ga kao Mesiju, to je kasnije i sam tvrdio. Dočekali smo ga kao spasioca kluba. Obećao je da će svoj novac uložiti u klub, da ćemo se odmah vratiti u Drugu ligu, i ko zna šta još. Početak rada u klubu na mene je ostavio utisak. Počeo je neke stvari da dovodi u red, a i napravio je sasvim solidnu Upravu. Svi smo se nadali da će biti bolje i verovali u novi početak. Ali, prvu tekmu smo odigrali jedva nerešeno, i to nas je vratilo u normalu. Mnogo Đavola se skupilo za tu tekmu, došlo je dosta ljudi i na Zapad. Vladala je dobra, pozitivna atmosfera. Nista značajnije se nije desilo ni u drugom kolu kada smo gostovali u Klupcima sem što smo doneli tri boda. Celo prvenstvo je teklo onako kako niko nije očekivao. Radnički je igrao sa velikim oscilacijama. Mi smo u početku sve sami organizovali. Kada je bilo love plaćali smo bus, kada nije išli smo sopstvenim prevozom ili kako se ko snašao. Priličan broj puta mi se dešavalo da naletim na nekog našeg kako stopira, pa ga povezemo dalje. Išli smo svuda i svuda se pojavljivali, doduše, ne u nekom velikom broju, obično oko 50–60 ljudi, ali smo ipak bili tu. I dalje su nas panduri poštovali ukazujući nam dobrodošlicu i u najvećim selendrama. Da smo krimosi ne bi nas toliko cimali. Za Selevac smo išli stopom autoputem do Malog Požarevca, i odatle do Selevca još oko 20km. Očas posla smo stigli. Došli smo u selo i seli u klupsku kafanu. Domaćini svi srećni. U jednom trenutku dolazi seljak sa traktorom, parkira se i seda pravo kod nas za sto. Predsednik kluba, vidim, svi ga poštuju. Rekao nam je da je nekada, kada smo 1969. godine ušli u Prvu ligu SFRJ, celo selo je išlo na premijernu utakmicu sa Hajdukom iz Splita. a sada... «Bruka je vaša, a čast naša što igramo sa vama», reče seljak, a njegova ekipa, iako nije imala dresove i ostalu opremu, lagano nas je dobila. Mi smo se parkirali preko puta njihove tribine, iza nas je bio potok koji miriše gore nego Grošnica. Saljaci su se radovali,a mi se kao popišani vratli za Kragujevac. Mnogo puta su nam se te sezone dešavale takve stvari, sva sela zapadne Srbije smo upoznali. Imali smo par dobrih gostovanja. U Užicu su nas Grobari Užice gađali suzavcem i pretili nekim batinama. Valjda su pre toga, dok smo u bili u Prvoj ligi izginuli u Kragujevcu. Mislim da smo te godine bili jedini put prava grupa, sve smo sami sebi plaćali, par puta smo organizovali buseve, dobro se zezali, i što je najvažnije, voleli smo klub. Ove sezone je bilo i ono čuveno gostovanje u Aranđelovcu i tuča sa lokalnim Grobarima, predvođenim čuvenim Arkanom. Došli smo u Aranđelovac sa desetak automobila i jednim kombijem. Nikakvih

47

Mane 4/13/2023

problema nije bilo do pred kraj prvog poluvremena, kada se na tribini pojavio lik sa crno-belim dresom i počeo da vrišti i proziva. Kao po običaju, kum je lepo ostavio bubanj i počeo da ga juri. Zapalio onaj, mi se svi smejemo budali. U trenutku shvatim da mi nema kuma. Nas nekoliko odmah smo krenuli dole, a njih sedmorica-osmorica su napravili «čeku» sa palicama i tukli se sa njim. Kada smo mi uleteli, pola je pobeglo, a dvojicu smo nahvatali. Jednog smo uneli na tribinu i odvalili, a drugi je pobegao. E, u toj gužvi neko od naših je izgubio šal, Aranđelovčani su ga našli i počeli sa druge tribine da prozivaju. Prepucavali smo se preko tribine, par puta prekidali meč, ubacivali bejzbol palice od ovih Grobara i zezali se. Tek pred kraj pojavila su se dvojica drotova sa pričom da će da nas zaštite. Nastao je opšti smeh. Tekmu smo jedva dobili i izborili opstanak. Malo smo slavili i krenuli za Kragujevac. Za svaki slučaj smo se organizovali da svi u koloni izađemo iz Aranđelovca, s tim što je kombi ostao na kraju. Sa stadiona ulica vodi na glavni put skrene se desno i ide ka izlazu iz grada. Ali, pošto smo mi bili poslednji u koloni i malo kasnili, nismo krenuli istim putem već nekom prečicom. Taj potez nam je bio pravi. Naime, dok je kolona izlazila, Arkan se šepurio u dresu Partizana i prozivao ove naše. Mi smo već skrenuli i polako odlazili kada smo primetili da kolona staje i da par likova beže pravo ka kombiju dok ih Đavoli jure. Ostalo se zna, on je jedini hteo da protrči kroz nas, dok su mu ortaci pobegli kroz neko blato i baruštine. Jeste protrčao, ali nije daleko stigao. Nosila ga je inercija udarca još par metara. A onda je nastao šou. Lik koji je izgubio šal mu cepa dres, a Arkan batine dobija na smenu, momci se ređaju jedan po jedan. Najmanje ga je 15 ljudi tuklo. Dok je neka žena trčala ka pandurima, mi smo prozivali ostale da dođu i spasu druga. Mangupi su to, sa velike udaljenosti su gledali, nije im bilo do bilo kakvog spašavanja pogotovo što se ni murija nije pojavila. Kasnije sam saznao da im je bilo lepo da gledaju kako ga neko tuče, valjda se i njima ta kreatura smučila. Hajde što smo ga bili mi iz kombija, nego su stigli i ovi koji su ih jurili. Scena u kojoj kum trči sa dizalicom od «fiće» uvek će mi ostati u sećanju. Za kraj, konačni patos. Taman je krenuo da ustane, iako meni nije bilo jasno odakle mu snaga. Dočekala ga je patika jednog od naših, samo se prosuo i tajac. Ostavljen je uz poruku da zapamti i svima pričas da su te tukli Crveni đavoli. I sada se sa suzama u očima setim pokojnog Milivoja i njegovog čuvenog kišobrana. U daljini su se čuli zvuci pandurskih sirena, pa smo rešili da zapalimo, a tokom celog puta sam zvao ostale da proverim da li su svi izašli iz one selendre. Na kraju smo imali sastanak na izvoru kod Topole, i mislim da se nikada nismo lepše osećali. Urlik zadovoljstva. Slavili smo do kasno na stadionu, u kafani kod Đusića. Te sezone smo išli u Gornji Milanovac. Sami smo skupili lovu za jedan bus, koji je bio prepun. Krećemo sa Čika Dače u 11 časova, a u to vreme stižu igrači Čukaričkog koji su igrali protiv

48

Mane 4/13/2023

Šumadije, i ništa im nije bilo jasno, kada su čuli da idemo da gledamo Radnički, laknulo im je. Tog dana je u Gornjem Milanovcu Radnički gledalo oko 200 Kragujevčana, a utakmicu Šumadije, koja je bila rang iznad, nije posetilo ni 50. Ima anegdota sa te tekme u Milanovcu koje se i dalje prepričavaju. Mi dolazimo, a dva pandura nas čekaju. Kako smo počeli da izlazimo jedan traži pojačanje i viče: «meni su, bre, rekli da dolazi neka dečurlija, a ovo je sve preko 30 godina, dajte još ljudstva». Sezona se završila nekako, a mi smo na kraju odigrali prijateljsku tekmu na Čika Dači, dobro se zezali i čekali narednu priliku. Tokom leta je organizovano nekoliko dobrotvornih akcija za klub, i, sem navijača i par simpatizera, niko nije prisustvovao, iako su mnogi privatnici obećavali. Šumadija je i dalje vršila pritisak da im dajemo našu decu uz ultimatum da će inače Skupština grada sve pare njima davati, pa sam na jednoj od tih dobrotvornih akcija morao da im obećam suzavac i ostavio im da razmisle. Čak im je kum i jednog bitnog člana Uprave oterao sa Čika Dače. Naime, igrali smo prijateljsku sa njima i ovi naši klinci su se napalili pa ih odrali. Dotičnoj personi iz Uprave je bilo krivo, pa je počeo da kenja nešto kako ćemo mi igrati «beton» ligu. E, tu je kumu prekipelo, pa ovog uhvati za uvo i izbacio sa stadiona. Oni su te godine ispali i opet se vratili kod nas u rang. A mi smo čekali političke promene i da na mesto gradonačelnika vratimo našeg čoveka.

NA PRAVOM PUTU

Jedva smo čekali da počne nova sezona, a iz Uprave je stizalo obećanje da ćemo konačno ponovo videti Drugu ligu. I krenulo je odlično. Prvo gostovanje Inonu u Požarevcu je odradio prepun bus ljudi. Skupila se dobra ekipa, a ja sam se kontuzovao od alkohola, pa nije ni čudo što nisam gledao tekmu, nego sa par idiota preskočio kapiju gradskih bazena i bacio se u vodu sa sve odelom. Da pojasnim, bazeni se u Požarevcu nalaze tik do stadiona, pa je moju bruku gledala cela ekipa Đavola, i još su navijali za mene. Jadni čuvar je zvao muriju. Nastao je cirkus, došli su panduri i vratili nas na tribinu, mene onako mokrog kao kretena. Sreća pa mi je pokojni Miliovoje dao neku suvu majicu, a neko mi nabacio farmerice i duks. Kasnije sam saznao da je Vlada sa Kipra imao neku odeću u kolima pa je to doneo. Ja sam bio pijan i kada smo se vratili u Kragujevac. Sutra su mi stizale poruke od ljudi «ti si moj idol» i slično, poslužio sam im za zajebanciju. Te sezone smo imali odlična gostovanja naročito u Požarevcu protiv Mladog radnika, i dobro šibanje sa pandurima i Projino čuveno bacanje na Četnika, jer, kako reče, bolje njega da biju nego vođu. Taj Požarevac nam se umalo obio o glavu pošto su mnogo ljudi priveli. Sećam se da je jedan od naših išao na tekmu sa

49

Mane 4/13/2023

gipsom na ruci, ušao u bus i pokazao drotu srednji prst. Ovaj ga je kulirao i rekao kolegi «Vidi ovu budalu; jedini ima gips na ruci, a maskirao se i pokazuje mi srednji prst». Cirkus. U Kraljevu protiv Metalca smo mi izvukli utakmicu. Naš upad u teren i tuča igrača i pandura zaduženog za snimanje navijača dugo se provlačila po novinama. Čak je i Uprava Metalca otvorila sajt gde su okačili snimke njihove televizije pokušavajući tako da naprave atmosferu linča, što, kada sa ove distance pogledam, jeste bilo tako. A to je bio jedini način da pobedimo i mi smo ga upotrebili. I dan danas tvrdim da smo im mi doneli tri boda. Tri dana posle toga dolazili su panduri iz Kraljeva. Zove me Četnik i kaže: «Hajde dođi dole, mene su priveli, da ti ne dolaze na gajbu». Pomislih, možda je i bolje tako, bar neće moje da uznemiravaju. Dole nas Kraljevčani ispituju, a naši su tu samo onako. Puštaju snimak i traže imena. Naravno, nikoga ne poznajemo, i, koliko znam, nikada niko nije pao za tu tekmu. Najsmešniji detalj je kada me pandur pita: «Pa dobro, ko je onda ovaj?» Ogroman čovek na snimku je stojao pored mene i pričali smo nešto. Rekao sam, razume se, da nemam pojma. Četnik se valjao od smeha, a kragujevački pandur iza mene dobacuje: «Pa, dobro, bre, Mane, svi u gradu ga znaju, a ti ne». Posle te tekme lopovi iz saveza su nas kaznili sa tri utakmice pred praznim tribinama, ali se to nije odrazilo na igre tima. Dobro je bilo i u Požegi, išli smo sa dva busa. Došli smo ispred ulaza gde nas je redar obavestio da nema ulaza bez karte. Mi smo dobili napad smeha, a čovek je, verovali ili ne, izvadio bejzbol palicu i krenuo na nas. Dobio je dobre batine, i on i par pandura koji su se tu zatekli. Posle smo ja i Četnik proveli skoro celo prvo poluvreme ispred marice dok nismo sve naše izvukli. Imao je jedan od nas svoj šou, ulazio u teren onako pijan, sve dok pandurima nije dokurčio i na kraju su ga priveli. Mi smo se smejali, a on sa njima u kafani pio pivo i mahao nam. Nije svuda murija bila idiotska, a ovi prosti ljudi nisu ni najmanje takvi. Nisu imali oni neke bitne susrete sa navijačima, pa im možda i zato možeš prodati priču. Dobro je bilo i u Smrdeljevu protiv Železničara. Otišlo je dosta ljudi, jedan bus se pokvario na auto putu u blizini Smedereva, pa je ta ekipa pešaka otišla na gostovanje. Ipak, najupečatljiviji utisak je ostavila tekma sa Sevojnom. Oni su imali bod više od nas i trebala nam je pobeda. Odavno na Čika Dači nije bilo 8.000 ljudi, a tog dana je toliko došlo. Meni je veće iznenađenje bila brojka kojom smo mi raspolagali. U kopu je bilo najmanje 800 ljudi, navijanje za desetku, upaljeno jedosta pirotehnike. Nekako sam se vratio u ona dobra stara vremena, bar na trenutak. Mislim da smo mi izneli celu utakmicu i igrači samo nama mogu da zahvale na pobedi. Ustvari, bila je to obostrana pobeda, naša i njihova. Konačno do Druge lige! Na oproštaju od trećeg ranga kao domaćini igrali smo sa Zviždom iz Kučeva. Svečarska atmosfera i 6.000 ljudi na stadionu. Neko je i platio avion koji je leteo iznad stadiona i

50

Mane 4/13/2023

izbacivao neke konfete. Sećam se da se jedan paket konfeta nije otvorio nego ljosnuo na teren svom silinom, tik pored golmana koji se zagrevao. Umalo da ubiju čoveka. Kraj tekme je svih 6.000 ljudi dočekalo pored terena, a onda euforija kao protiv Čuke - svi na teren. Slavilo se do kasno u noć i konačno sam odahnuo. Mislio sam da je naša najgora noćna mora iza nas. Dobro sam se ucirkao te večeri. Sav taj trud, taj ulazak u Drugu ligu, sve te stvari u tom trenutku su me podsećale na pokojnog Milivoja. Osećao sam u sebi njegovu želju za ovim trenutkom. Konačno i malo radosti. Poslednje kolo smo igrali protiv Šumadije, i trebalo je ispasti kao puka formalnost. Na tekmu sam otišao pravo sa posla, jedva sam stigao, a utakmica se igrala u Grošnici na stadionu Vodojaže, tamo je te godine Šumadija bila domaćin. Sve je mirisalo na lep provod, jedan prepun bus Đavola i reka automobila krenuli su ka tom prigradskom naselju, tačnije selu. Bilo je svega i svačega, ali da će doći do žešće tuče nisam mogao ni da pomislim. Sve u svemu, zbog mangupiranja običnih gledalaca, par Đavola i dan danas ima suđenje i ko zna kako će se sve završiti. U tom celom metežu meni je najupečatljiviji trenutak bio kada je jedna pandurka krenula da zaustavlja masu mlateći pendrekom. Da li zbog straha ili zbog stručne obučenosti onaj pendrek joj je izleteo iz ruku negde njoj iza leđa. Tu scenu i dan danas ljudi prepričavaju.

DRUGA LIGA – KONAČNO

Opet Druga liga. Šta znam, nije mi više to bilo to. Valjda me je sve stiglo; i godine, i nemanje para, i ko zna šta još, ali osećao sam sve manje pripadnosti tom nekom ultra poimanju svega. Počeo sam da izostajem, nisam više bio redovan na gostovanjima, a kući sam se trudio da sve tekme gledam. Tako je ostalo i do dana danšnjeg, samo što sam se opet malo napalio na priču, ostalo je samo da nateram ekipu da ponovo krene. Prvo gostovanje te sezone je bilo u Nišu. Zbog obaveza na poslu nisam išao, ali su mi pričali da je bilo fenomenalno, baš kao nekada. Preko 200 ljudi, dobro navijanje, zezov. Krenuli smo odlično, uz par dobrih rezultata, na tekmama je bila solidna poseta. Mislim da smo u prvih deset kola kod kuće u proseku imali 4-5.000 ljudi, što je sasvim dobra brojka. Da su rezultati bili bolji mislim da bi do kraja sezone Čika Dača bio solidno popunjen. Ovako, odjednom je sve krenulo na dole. Nezadovoljstvo igrača, samovolja jednog čoveka, odlazak svih ljudi iz Uprave i sve više laži upućenih ka navijačima. Opet ispočetka. Na kraju se ispostavilo da je čovek samo obećavao a, zapravo je i dalje pljačkao klub. Ništa svoje nije uneo, a i danas se sudi sa klubom u vezi sa nekim novcem. I danas se pojavljuju računi sa nekih pumpi i iz ko zna kakvih

51

Mane 4/13/2023

restorana koji su pisani na FK Radnički. Tužno, došao je kao spasilac a na kraju je ispalo da je samo gledao kako da ojadi klub. Sezona za Đavole počinje fenomenalnom tekmom u Badnjevcu. Igralo se tamo, a zbog čega - nemam pojma. Uprava ili taj čovek su nam prezentovali da Čika Dača nije dobio dozvolu za odigravanje zvaničnih utakmica pošto ne ispunjava minimum uslova. Mačva je, recimo, tada imala gori stadion od nas a igrala je tekme na njemu. Radio sam prvu smenu, pa me je sa posla pokupio kum koji je došao kolima sa Cveletom. Lagano smo iza nas ostavili tri dupke puna autobusa Đavola i u Badnjevcu bili za nekih desetak minuta. Skup većine Đavola koji su došli kolima bio je u nekom kafiću, bilo nas je 70 do 100 i dobro se cirkalo. Tu protiče neki potok, napravljen je lep mostić do lokala, taj deo sela je baš lepo sređen. Krenuli smo nekih petnaestak minuta pre početka ka stadionu i ono što me je iznenadilo pri pogledu na našu tribinu je bila veličina kopa. Mnogo ljudi je navijalo fenomenalno. Otišao sam sa druge strane da slikam i tada se desio incident kada je njihov igrač postigao gol. Nije se radovao sa svojim saigračima, već je otrčao do Đavola i uhvatio se za genitalije. Sasvim dovoljno da cela tribina skoči. Ograda je popustila i počelo je vijanje njihovih igrača po terenu. Onaj koji je ceo incident napravio prvi je pobegao ka svlačionicama. Dvadesetak minuta je trebalo da se Đavoli primire i utakmica nastavi. Epilog svega toga je dosta privedenih, ali, na svu sreću, sudija nije koristio Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, tako da je par njih popilo samo prekšajne prijave i platili su kaznu od 4.000 dinara po čoveku. I dalje je navijanje bilo fenomenalno, na trenutke nestvarno. Stadion u Badnjevcu je akustičan tako da je provod zagarantovan. Tu smo tekmu dobili. Sve te neizvesne utakmice na kojima je rezultat visio o koncu Radnički je dobijao uz pomoć navijača. Bilo je te godine odličnih izadanja, pogotovo kod kuće, a ni na strani nije bilo loše. Sa Bežanijom kod njih je bilo vrh. Posle te tekme se pričalo kako je ovi iz Bežanije trebalo da kidnapuju Četnika, Lazeta i mene da bi Đavole naterali da ne idu na gostovanje. Pogodite ko je tako nešto mogao da izmisli. Ludi mozak... Ipak, Novi Pazar je u toj sezoni bio sve. Za tu tekmu se znalo da će biti više od gostovanja. Danima sam se cimao, zvao ljude, organizovao, baš sam se nadao da ćemo videti Pazar. I kada su mi pričali da nema šanse da nas puste bio sam optimista. Skupilo se ljudi za pet buseva. Murija nas je i previše cimala u Kragujevcu i već tada se moglo pretpostaviti da nešto nije u redu. Zemunci su stigli dan pre i kod Kostinog kuma na placu smo napravili žurku - roštilj, piće, zezov cele noći. Od početka se videlo da sve neće ići tako glatko, pretres je bio spor, tražili su dlaku u jajetu, klince bez lične karte nisu hteli da puste u buseve pa sam morao da dajem svoju i garantujem za sve njih. Usput su svi morali da zovu roditelje da ovi potvrde da su ih pustili. Put je protekao

52

Mane 4/13/2023

uobičajeno, a pravo rasulo se desilo na ulazu u Novi Pazar kada su dovukli nekog ludaka da nam prodaje karte. Kordon na sred puta. Svaki auto je bio pretresen, kao da je rat a ne fudbalska tekma. Najgore od svega je bilo to što se na naše pozive nije javljao predsednik kluba, jednostavno čovek je bio nezainteresovan za nas. Kasnije nas je ubeđivao da je on uradio sve što je u njegovoj moći, ali da predsednik Novog Pazara nije hteo ni da čuje i da nam da besplatne karte za utakmicu. Bilo kako bilo nas dvadesetak se probilo do Novog Pazara, neki su stigli na stadion u devedesettrećem minutu utakmice, dok su drugi jeli ćevape u centru. Kasnije smo čuli da su tamo bili neredi. Mislim da to nisu pravi navijači, više su tu zato što mrze Srbe nego što vole svoj klub. Oni koji su ušli na tribine su mi pričali da je bukvalno ceo stadion počeo da urla. Stekao se utisak da smo negde u Turskoj a ne u Srbiji. Kasnije sam čuo priču da je Baki vozač, imao sukob ispred autobusa sa nekim njihovim iz Uprave i da ga je dobro izudarao. Videlo se da nešto ne štima a i Uprava se rasturila ostao je samo predsednik kluba sa par ljudi. Radili smo razne akcije, u poslednjem kolu smo svi došli na tekmu u belim majicama na kojima je pisala poruka Goranu Milovanoviću da spasi klub i ubije se. Na jednoj prijateljskoj tekmi svi smo glumili predsednike. Zimske pripreme su počele u Kragujevcu okovanom snegom, i otišli smo na prijateljsku utakmicu protiv Dinama iz Vranja. Iz Djusićeve kafane izašli smo na Severnu tribinu gde je sedeo predsednik Dinama sa našim tadašnjim predsednikom. Za njih su specijalno donete stolice iz uprave, doneli smo i mi stolice iz kafane i zaseli. Celu tekmu smo navijali protiv uprave a onaj čovek iz Vranja je totalno bio pogubljen, ništa mu nije bilo jasno. Prvo gostovanje u prolećnom delu je bio Ub. Odlično odrađeno. Još nas je popriličan broj posećivao Čika Daču, a prava kulminacija je bila tekma protiv Novog Pazara. Bilo je mnogo ljudi na Jugu, dobar korteo kroz grad, odlična koreogradija, bakljada, fenomenalno navijanje i što me je iznenadilo, mnogo novih klinaca. Prvo poluvreme za lagano vođstvo, kasnije se sve preokrenulo, pa su dvojica Đavola sa drugim njihovim golom uletela u teren. Dobili su po 15 dana robije zbog toga. Sve to je bilo sasvim nedovoljno za opstanak u Drugoj ligi.

JOŠ JEDNA UPRAVA NA STUBU SRAMA

Pravi pritisak na nas počeo je posle prvog kola prolećnog dela kada smo gostovali na Ubu. U svojoj nemoći predsednik kluba je nama četvorici digao prijave da smo pretili njemu i njegovoj porodici, i ko zna šta je još napričao. Sasvim dovoljno muriji da počne sa privođenjem i ko zna

53

Mane 4/13/2023

kakvim glupostima. On je svakog dana njih zvao sa istom pričom, da nije siguran za sebe i svoju porodicu, a oni su jedva dočekali da nas privedu. Jedno vreme je izgledalo kao da mu ništa ne možemo, a onda se desio slučaj bomba. Prethodni dan je za mene bio neradan pa sam rešio da se naspavam pred odlazak u popodnevnu smenu. Probudio me je Laze i pitao da li sam gledao udarnu vest. Neko je bacio bombu Goranu Milovanoviću pod kola! Nisam imao pojma o čemu se radi, a prva reakcija je bila, poznajući ga, da je sam sebi bacio. Izgleda da je bomba bila samo fora da se skrene stanje sa prave situacije u klubu i da sve ode na drugu stranu. Još kada sam pročitao njegovu izjavu u kojoj navijače okrivljuje za podmetanje bombe pod njegov auto, sve mi je bilo jasno. Danima je taj događaj bio tema sportske štampe, a ulazak finansijskih službenika iz Opštine i njihov izveštaj nisu bili bitni. Nije to mogao da bude izveštaj, jer tamo nikakvih papira nije bilo, a i ono što je bilo bukvalno nije davano na uvid. Iako je dogovor kod gradonačelnika bio drugačiji, oni ljudima nisu dali jasan uvid u papire kluba. Gostovali smo i na TV «Kanal 9» u nekoj emisiji. Bilo je nekoliko bivših predsednika, gradonačelnik i ja. Mislim da je onu emisiju ceo grad gledao, a posle nje su me zaustavljali ljudi po ulici da mi čestitaju. Ko je bacio bombu nikada nije otkriveno... . Ono što smo mi uspeli, to je da organizujemo Skupštinu kluba i da ga konačno smenimo sa mesta predsednika kluba. Mislim da sala nikada nije bila popunjenija nego tog puta. Sve je odrađeno legalno, a on je još neko vreme tvrdio da je sve neregularno i potom nestao kao da nikada ništa nije bilo. Još jedan se izvukao i nikada nije odgovarao za vođenje kluba. Mislim da je to bio čovek kome sam najviše verovao što se samog kluba tiče, a i navijača. Tako je dobre priče imao da sam već odlutao u Evropu. Pad je bio bolan za sve nas...

OPET DNO

Vratili smo se u staru Srpsku ligu «Zapad». Ja sam polako odlazio sa stadiona kao i cela naša ekipa. Mnogo previranja je bilo tih dana u samoj grupi, i mislim da su samo zbog toga gostovanja bila malo slabija. Najtužnije je bilo u Užicu kada su nam sa ograde ukrali zastavu, kao maloj deci, smešno. Ako ne paziš svoju zastavu, to je znak nemoći, a mi smo to tada bili. Smena na tribini je ostavila traga, ali takve situacije samo očvrsnu grupu. Osveta će jednog dana biti velika. Sve te nesuglasice i cimanja malo su me odaljile sa tribine i mislim da se nisam u potpunosti vratio a to verovatno nikada više i neću. Vidim da se u grupi opet izuzetno dobro radi, sve više je klinaca koji kapiraju taj novi fazon Crvenih đavola, sve više ih viđam po gradu sa našim obeležijima. Dosta se radilo na tom planu. Ceo grad je u grafitima, lokalni Cigani su ugašeni,

54

Mane 4/13/2023

Grobari maltene i nisu aktuelni. Sve u svemu, pretvaramo se u pravi «Radnički grad». Mislim da je ovo samo početak i, sa rezultatima, pre svega fudbalskog kluba, mnogo toga će otići nabolje i promeniti se. Što se same grupe tiče, ipak nisam toliko tu. Manje me ima na gostovanjima, tako da u dalju priču nisam toliko adekvatan da ulazim. Nadam se samo da će jednog dana neko nastaviti ovo moje pisanje. Ove godine sam imao samo jedno gostovanje, a sada ću verovatno kao član Uprave imati i više.

ĐAVOLI NA DVORANSKIM SPORTOVIMA

Opšte je poznato da Đavoli na odbojci prave najbolju atmosferu od svih grupa. Poslednjih par godina odbojka se prati intezivno. Razlog leži u fantastičnim rezultatima kluba; uzeli smo Kup, igrali finale doigravanja prvenstva sa Ciganima, a uz to, prvo naše Evro gostovanje je baš bilo sa odbojkašima. Ni na košarci nije loše. S vremena na vreme je baš ekstra, kao što je bilo na finalnom turniru Kupa Srbije. Nisam veliki pobornik navijanja u dvorani, ali misljenja sam da su baš ta dvorana i neki drugi sportovi spasili grupu, a i samo navijanje u Kragujevcu...

KRAJ A MOŽDA I NE

Da li sam ja u potpunosti kompetentan da pričam o Đavolima? Mislim da jesam, jedan sam od ljudi koje je sve ovo pokrenuo, i isforsirao od grupe klinaca do prave navijačke grupe. Sve te faze sam prošao sa Crvenim đavolima. Skoro sam nešto gledao po svojim evidencijama, i mogu se pohvaliti impozantnim brojem utakmica koje sam odgledao - mislim da ih ima preko hiljadu, što zvaničnih što prijateljskih. Došao sam do brojke od preko trista gostovanja. Veliko iskustvo. I dalje se trudim da živim kao navijač, da tu pogrešnu sliku o navijačima promenim kod ljudi. Nikada me neće biti sramota da kažem: «JA SAM NAVIJAČ»...

NEKADA DAVNO

Bio običan prijateljski susret, prvenstvena utakmica ili internacionalni meč, gromoglasnim poklicima: «Crveni, Crveni...», «Napred crveni...» pristalice Radničkog dočekivali su svoje ljubimce još na izlasku na teren i bodrili ih tokom igre. Popularnost «Radničkog» rasla je sa brojem navijača, koji su gajili neizmernu ljubav

55

Mane 4/13/2023

prema njemu i živeli sa njim, bili neodvojiv deo kluba. Bez obzira na njegov položaj na tabeli oni su «crvene» podsticali da ne posustaju, radovali se pobedama, tugovali posle poraza, ali ih nisu prekorevali. Svojom privrženošću i simpatijama oni nisu samo hrabrili igrače i klupske funkcionere, već su ih zaduživali i obavezivali da postižu nove i bolje sportske rezultate.Među mnogobrojnim pristalicama Radničkog izdvajaju se najstrasniji njihovi predvodnici čija se imena pamte. Oni su navijački zanos izražavali na svoj način: prodornim poklicima koji su se sjedinjavali u opšte poklike, zvonima, trubama, čegrtaljkama i drugim zvučnim rekvizitima. Srcem su navijali za Radnički i bili njegov dvanaesti igrač. Pratili su ga na svim gostovanjima i uvek kad je ustrebalo klub materijalno pomagali, kao i igrače koji su zbog fudbala izostajali sa posla. Obilazili su povređene fudbalere kod kuće i ukazivali pomoć u lečenju.Koliko su pristalice Radničkog bile privržene klubu pokazuju i specijalno uvedeni navijajački vozovi koji su pratili tim «crvenih» na svim njegovim važnijim utakmicama u zemlji.Prvi navijački voz odvezao je 29. jula 1934.godine 600 navijača Radničkog u Beograd, na kvalifikacionu utakmicu za državno prvenstvo BASK – Radnički. Sa kragujevačke železničke stanice umesto u 5, voz je krenuo u 6 časova ujutru. Kompozicija je imala 14 vagona. U prvom do lokomotive, nalazili su se igrači sa vođom puta. Jedino golman nije bio sa njima, već u nekom vagonu sa navijačima, u kojima se ori pesma i svirka. Posle Beograda, navijački vozovi su postali tradicija. Njima se putovalo i na mnoge druge utakmice Radničkog. U Skoplju su se kragujevački radnici susreli sa radnicima iz Prilepa i Velesa koji su na utakmicu Građanski – Radnički doputovali speecijalnim vozom. Tako je bilo u Zemunu, Novom Sadu, Nišu, Sarajevu, Čačku i drugim mestima.

Tada smo prvi put privođeni u muriju. Umesto da kao i svi pametni kad dobiju batine pobegnu kući, tip koji je vodio Napredkove navijače (primedba PANDUR) otera autobuse ispred murije i počne da kuka. Naši murjaci uhvatili slinavog Nebojšu koji i sad gleda utakmice i pokojnog Šaponju i oni nas sve odpevaju. Bilo je samo nekoliko slupanih do daske autobusa i svi KŠ automobili. Privođeni su Loki, pokojni Mimoza , Šita, Šiško. Varja, Ljupče, Bone, ja,Znam da nas je bilo ukupno 18, pa molim i ostale da se jave. Prvi pandur koji je snimao ĐAVOLE video kamerom je bio Zoran Košanin Hobotnica. Kao mlad i perspektivan pandur iz Pazara 1973 je dosao u KG i on je prvi kadar koji je pokušao da nas mlati (samo pokušao). Zoran Amerikanac

SEĆATE LI SE 1976-TE I UTAKMICE SA CIGANIMA? Kad je bila i pucnjava po gradu. Don Sale

Jedino bolno tabanje po nas je bilo u Skoplju, nas oko 300, a njih oko 15.000, ali ni onda nisu mogli da nas biju na ruke, ali sam tada prvi put kao i većina Đavola osetio koliko boli kad te gađaju keštenjem. Katastrofa. Mi smo uvek nosili samo nešto kao pandurske pendreka( petožilni kabal visokog napona dugačak oko 80 cm i poneki lanac za bicikle) nije bilo noževa i pištolja, ali je bilo mnog više polupanih glava. Zoran Amerikanac

Ogledalce iz Kolonije je bio vođa kad sam ja došao. Sa nama su bili još Brdar advokat, Packe. Muri, Dzuki, Toca, Mija . Duda,Gaca fiskulturnik, Ljupče jazavac,

56

Mane 4/13/2023

Deforma Radivojčević, Šiško , Varja, Šita, Sale njegov brat, Puza bokser, Šok bokser .Aca debeli , Sulja,Verko sa fontane ne mogu svih ni da se setim.

Ljube Tadića rođeni sinovac je Loki koji je živeo u istoj zgradi sa Mimozom i koji je akter ovih svih događaja. Prva bakljada je bila baš protiv Partizana posle 4:1 kada su svi kragujevčani palili novine i kad je Pele rekao da Partizan igra fenomenalno. Onda mu je neko objasnio da je to gostujuči tim i te srede pred oko 35-40.000 ljudi Santos je bio u KG. Zamislite stadion bez stolica, svi stoje i oko 7 redova ljudi okolo. 4:4 sa Santosom malo li je.

Čekam ispred da uđemo na tekmu prolaze Cigani 4 ili 5 autobusa i parkiraju se kod muzeja, Šiško i Loki se dogovaraju da ih ne diramo. Važi, ali odozgo ispred grupe ide jedan pijani majmun dolazi i pita ko je najjači da mu jebe majku. Mi se smejemo pijanoj budali, ali on opet ponavlja svoje. Priđe Šiško i kao u crtaćima pošalje budalu u blato, Tip ustaje i pita ko ga je udario a samo je Šiško ispred. Opet dobija po njušci i opet u blato, a mi krenemo na njihovu grupu. Bilo je bežanije po Šumaricama čitavih pola sata. Za vreme utakmice opet bezanija jer su bili na severu, a mi preskočili, Kakvo je tek makljanje bilo posle utakmice po parku jer nisu mogli da se vrate do autobusa.

Više smo pratili događanja na meču( pesmom), više se skandiralo igračima i za svakoga je bilo po nešto. Crveni kačketi je još uvek zvanična himna, a ja je odavno nisam čuo. Pre svake utakmice je obavezno neko od nas nosio zastavu Dr Sava po atletskoj stazi. Pokušavali su i drugi da unesu svoje zastave, ali su ekspresno ostajali bez njih iz batine i paljenje istih. Tada je bilo toliko malo cigana i grobara u Gradu u odnosu na danas, pa se pitam odakle ovolki izrodi.

Jedna stvar je najbitnija: Kada je nekada igrao Radnički, čitava Šumadija je dolazila u Grad Kragujevac. Čačak, Kraljevo, Svetozarevo, Paraćin, Ćuprija, Topola i Arenđelovac i sva okolna sela su navijala za Radnički.

U Ljubljanu je otisla ekipa da se smrznes, sve lokalne face, ako spomenem pokojnog Dzineta koji je i sada legenda medju kriminalcima u Srbiji onda mozete da pretpostavite ko je isao. Kazu da je njih 100 izdrazalo celu tucu i ispraznilo tribinu gde su bili Slovenci....

Ovako...Mlađi sam od Kokija,ponečega se sečam. -Koki,nisi ispričao o tekmi sa gancima 76-te,o pucnjavi u gradu,zvali vojsku da izađe na ulice.Svaki stari ciganin zna za to.I u pravu je Koki(važi za mlađe)da su cigani mnogo više najebavali od grobara. -Na onoj slici što je Boki postavio je moj pokojni deda.Mane ima slike što sam mu dao iz Čačka 50 i neke,kad je bilo par hiljada ljudi iz KG-pričao mi deda. -Ti matorci su imali najžešću tuču krajem pedesetih u Kruševcu.Na toj tekmi su bili i moj pok.otac i deda,tu se i upoznali. -Koki,seti se kad naš kum Žabarac jebao beka iz Santosa sa onim prebacivanjem lopte petom preko glave,sećam se detalja kad njihov trener uvodi igrača i pokazuje mu kako Žaki igra. -Derbi 75-te sa Borcem iz Čačka,tekma počela u 17 h,mi otišli malo posle 14 h i

57

Mane 4/13/2023

jedva seli.Izbila varnica na zapadu,matoriji Čačani popili batine i priveli mog dedu jer se istakao u akciji.I komentar jednog izubijanog..Koj sam moj dolazio,znao sam da će me biju. -Pa derbiji sa Vardaraom i prozivanja Vasila Ringova. -Koki,bila neka tekma,ne sećam se sa kim,bili smo na istoku,ako se sećaš,šritrčao neki gostujući(izašao na teren) i hteo valjda zastavu da makne.A Aca debeli,onako preko ograde,ga sastavio sa atletskom stazom. -Žare Olarević-legenda,najveći nokauter što je igrao u Radničkom.Koki zna o čemu pričam. -Moje prvo gostovanje,imao sam 13 godina,76-te,prva liga,tekma sa OFK-om u Beogradu.Bilo 16 ili 18 buseva i jedno sto kola.Na Karaburmi došli na našu stranu Ljuba i Rastko Tadić,Boba Dinić,Ljuba i Živan Milić,Micinac,Minimax,Mija Aleksić,Gidra i još stotinak znanih i neznanih Kragujevčana u BG... -Nekad se živelo za nedelju( ANY GIVEN SUNDAY) i za tekmu...Nema toga odavnno više.....Šteta.....Uvek mi prorade emocije kad se setim....

Sinoć sam razgovarao i sa Suljom, danas jurim Šiška, Džukija i Caleta. Mane ,Puzu sam pomenuo kao i Šoka boksera. Protiv Cigana u Beogrdu navijamo sa istoka, kad posle pet minuta počinje komešanje. Ulazi nekoliko tipova sa ciganskim šalovima i kreće ka nama, Erupcija oduševljenja među istočnim ciganima. Biće šorke , ustaju i oni da pomognu, ali ne lezi vraže, počinju da dobijaju batine od tih istih momaka. Jebi ga, Puza bokser, Šok, Verko, Loki i neki rvači svratili prvo po da po BG pokupe trofeje pa posle na tekmu. Izgubili smo sa 5:0, ali batine su batine. Posle utakmice kreće autobus i pokojni Trnja istrčava juri ciganina kuhinjskim nožem da ga kolje. Ja sam se obavezno vozio sa Stevom vozačem AS-a, koji parkira autobus, zaključa ga ide da se šora s nama i onda nas vozi kući.

Na strani nikada ja nisam dobio batine , ali sam dva puta dobio na Čika Dači. Prvi put protiv Jedinstva iz Bjelog polja kada me je neki brđanin štancovao u glavu nekim polomljenim kišobranom i danas imam ožiljak, a drugi put sam sedeo protiv cigana na zapadu, momci su se gađali kamenjem s ciganima i u povratku Cigani daju go, U prvom redu je sedeo neki momak sa četvoro male dece i skočio je da pozdravi cigane. U tom trenutku je dobio takvu ćušku(sada se imena ne pominju, ali se zna ko je) da je poleteo na ogradu. Ja skočim zbog one dece da i oni ne dobiju i onda me neko od pozadi grune u leđa. Dole me sačekaju svi naši i to su bile batine vredne pamćenja, U to dođe Četnik i ja se izvučem samo malko više ugruvan. Naravoučenije: Kad ne mogu tuđi da te biju, tvoji su uvek tu.

Evo ja cu da napisem u Suljino ime on ce da mi prica jer sam mu ja sin,koliko je Radnicki oduvek imao svoje navijace govori cinjenica da bi se naslo mesto na istoku u kopu trebalo je da se dodje 2-3 sata ranije,a kada igraju zvezda,partizan,hajduk,dinamo i mnogo vise,na utakmici sa radom koji je tada igrao na stadionu jna,kada su igrali Sava,Koda,Olarevic i drugi na naslovnoj strani Sporta izasao je naslov ENGLESKA ATMOSFERA NA JNA U REZIJI NAVIJACA RADNICKOG,utakmicu protiv zvezde koju je koki pomenuo pratilo je 50000 ljudi jer je tada Radnicki bio 2 na tabeli,bilo je svega i svacega a sever nam je skandirao cetnici,cetnici sto se vidi ko smo i sta smo i tada bili u komunisticko vreme,bila je i

58

Mane 4/13/2023

tuca posle utakmice u Kragujevcu kada su navijaci zvezde bezeci preskakali i u kasarnu sto je tada bilo nezamislivo,u Skoplju protiv Vardara usli smo na stadion na kome je bilo 25000 ljudi kada smo ulazili ceo stadion je skocio i gadjali su nas sa svi strana,posle utakmice kada smo krenuli kuci sacekali su nas u jednoj ulici ali smo izleteli svi iz busa i prebili ih,ima jos mnogih stvari i prica i sa gostovanja i kod kuce,mnogo nas je bilo tada:Loki,pokojni Mimoza,Verko,Ljupce,Slava sa pivare,braca Truman,Koki,Aca debeli,Make sa fontane,pokojni Seki,Ajne i mnogi mnogi drugi...........

IN MEMORIAM

Goran Milovanović Goša poginuo na KosovuPredrag Vasiljević Zuba poginuo na Košarama ( Kosovo )Rade KesićIvan RibaćIvica Paunović DžgoljaZoran SavićLjuba PejdoMilivoje BjelanovićJug Radovanović JugicaAleksandar Gigović Nenad Pavlović

O autoru:

Milan Arenijević je rođen 1973. godine u Kragujevcu. Završio je Tehničku školu za mašinstvo i saobraćaj, a danas se bavi ugostiteljstvom i radi kao menadžer u popularnom kragujevačkom kafiću «Don Café». Već dvadeset godina aktivno prati klubove Sportskog društva «Radnički», i jedan je od pionira organizovanog navijanja u Kragujevcu. Za sebe kaže da je čitav život proveo na stadionima. «Dvadeset godina vernosti» je Arsenijevićeva prva objavljena knjiga.

O knjizi:

«Dvadeset godina vernosti» je svojevrsna retrospektiva rada organizovane grupe navijača KFK «Radnički» okupljenih pod imenom «Crveni đavoli». Zabavna, autentična, prisna i nepromašivo impulsivna, ova knjiga ima moć da primora čitaoca da je pročita u dahu. Fragmentarna vožnja kroz nestvarne i neponovljive dogodovštine jednog od osnivača i članova najtvrdokornijeg jezgra kragujevačkih navijača počinje

59

Mane 4/13/2023

od ideje klinaca da navijaju za lokalni klub, ide preko njihovih najsvetlijih godina kada su bili vodeća grupa u unutrašnjosti, problema i padova, do borbe za opstanak i spasavanje voljenog kluba. Ovo je prva navijačka knjiga u Srbiji napisana od strane čoveka «iz ekipe», direktnog učesnika svih važnih dešavanja. Verni navijači «Radničkog» će u njoj sigurno uživati prisećajući se intrigantnih situacija iz istorije «Crvenih đavola», a svima ostalima je ovo jedinstvena prilika da upoznaju svet navijača, koji nisu umeli na pravi način da dešifruju mnogo prepotentniji novinari, sociolozi i političari.

60