Кроз Васиону и векове

Кроз кључаоницу срца згрчених капака пиљимиза маске дима и магле их видим,и чујем, кроз душу продируће, вековних тајни шаптајекроз гробове допируће.

Изнад, милионима корака горе, ако погледамзаслепљена, одбљесцима таме опијена,можда видим у вртлогу надвијајућу Вавилонску тајну,Зигурат сваким степеником ближи Богу.

Јеси ли звезда или само светло заостало у пролазу?Испод вела таме водиља из анахроматског паклапреваром разапета на остацима пропалих експеримената,или си само фалсификована успомена.

Не жури, под окриљем ноћи, либрето свемира још се исписујекрвљу претходника и историје наше.Златна јабука међу војницима од оловакао да прети, плеше, изазива, иза осмеха Ђаконде се крије.

Причајући о причи и причањуиза златног новчића славе и успеха, валцер времена и простора,у савршеном кругу сплета догађаја,трагаћу, пронаћићу те, бескрајна бајко.

Уосталом, и ти си некад постојала, у глини заробљена,негде, за некога, ти си била једина истина,а сада мирисом нектара испод песка прогнанаи замењена новим истинама. Ипак, и свака истина је релативна.

Кроз своје очи, поведи ме кроз таласе, попуни рупу у мом срцу тајнама.Објасни ми како се родило Сунце, и чије су сузе јутарња роса.Поведи ме кроз Васиону, упознај ме са планетама.Одсвирај ми танго и поведи ме са собом у Недођију.

Немој нестати, остани са мном.Остани где си, сатенским нитима везана за светлости стварај са мном нове звезде,нове истините приче да сијају за нас.

Ја без снова не разумем реалност,ја без тебе не разумем ни саму себе,и овај свет се чини сано као бесмислицабез тебе, мој Откуцају вечности, без тебе, моја Свемирска олујо.

Дуња Ђурагић 3/1

060/5012377

Ментор: Вера Гикић, професор књижевности

Школа: Карловачка гимназија