Dubravka Stojanovic - Problemi Demokratije Na Balkanu

7/29/2019 Dubravka Stojanovic - Problemi Demokratije Na Balkanu

http://slidepdf.com/reader/full/dubravka-stojanovic-problemi-demokratije-na-balkanu 1/19

1

Проблеми демократије на Балкану

Дубравка Стојановић

Проблеми демократије на Балкану представљају класично

питање, класичну тему теорије демократије. Та тема и то

питање теорије демократије може се свести на питање да ли

се демократија може без озбиљних последица преносити са

једног политичког, друштвеног, економског, културног тла на

коме је настала - тла Западне Европе, на другачија тла, са

другачијим историјским искуством, односно, како се то

питање често поставља у теорији демократије: да ли је

демократија нежна биљка која успева само на оном тлу на

коме је поникла, или је она, напротив, коров који се без



2

озбиљнијих последица може преносити и успевати на разним

врстама тла?

Та дилема је једна од најстаријих дилема теорије

демократије.

Први одговор на то питање покушао је да донесе Макс

Вебер 1906. године. Начин на који је тада одговорио на то

питање био је детерминистички. Пошао је од тога да се

демократија може појавити само у условима капиталистичке

индустријализације, односно само у оној врсти услова у

којима је она у Западној Европи и настала. Током XX века

постојала су разна искуства са развојом демократије,

умножавањем демократије, умножавањем броја замаља у

којима је демократија увођена. Разни примери који су се

појавили током XX века допринели су томе да су нови

теоретичари демократије поменуту Веберову тезу оспоравали

или потврђивали. Међутим, на крају XX века, после свих

искустава које је он донео, а посебно за теорију демократије

постколонијализма односно демократије оних замаља које су

се ослободиле власти метрополе и покушале да уведу

демократске режиме у свој државни систем, теорија

демократије се приближила једној врсти консензуса који

опет у себи има нечег детерминистичког, али битно

ублаженог у односу на оно што је говорио Макс Вебер 1906.

године. Данас се теорије демократије најчешће слажу у



3

чињеници да веза између развијености друштва и

демократије постоји, али да та веза није каузалитет и није

нужност. Један од најмодернијих француских теоретичара

демократије данас Ги Ерне можда је најбоље то формулисао,

када је рекао да су шансе за демократију веће уколико

постоји модернизована социолошко-економска структура,

уколико постоји виши степен писмености, уколико је јача

средња класа, уколико се формира нови тип елита (мисли се,

пре свега, на слободне професије), или уколико у једном

друштву постоји толерантан начин мишљења и политичког

понашања. Управо због тога што је ово питање могућности

демократије на другачијем друштвеном политичком и сваком

другом тлу једно од важних питања теорије демократије,

определили смо се за ову тему, између осталог због тога што

се чини да је данас и та тема у Србији важна и актуелна, али

и због тога што ми се чини да је Балкан, са својим искуством,

дао можда неке доприносе овој теорији демократије коју сам

овде укратко представила. То би требало да буде основна

тема данашњег предавања.

Као и друга историјска питања, питање увођење

демократије на Балкану је у много чему парадоксално.

Парадокс је у томе што су демократске институције, што су

демократске процедуре, што је демократско законодавство

на Балкану уведено врло рано већ од средине XИX века, али



4

уведено у једно друштво сасвим друкчије од онога какво је

било западноевропско друштво тога времена. Друштво које

је било у свом највећем проценту готово 90% аграрно са

већински неписменим становништвом. Треба имати у виду да

је у то време на Балкану једини град са преко 100.000

становника био Цариград, а урбанизација или висока

урбанизација сматра се једним од основних услова за

демократију. Можда се у том случају увођења демократских

институција на Балкану може потврдити оно што се десило са

многим другим великим идејама XIX века и њиховим

прихватањем на Балкану. Односно, како је то рекао један

историчар, на Балкан је либерализам дошао пре средње

класе, социјализам је дошао пре настанка радника, а

национализам пре писмености. Дакле, све су то неки

друштвени услови који су у Европи стварали и доводили до

нових идеја ових политичких покрета.

На Балкану се то десило обрнутим путем.

Кад кажем да је демократија на Балкан дошла рано,

онда сам, наравно, дужна да то објасним. Први демократски

закони, закони који су се заговарали у тадашњој модерној

Европи, донети су у Грчкој. Устав који је у Грчкој усвојен

1844. био је копија тадашњег најлибералнијег европског

устава, белгијског Устава. Дакле, белгијски модел устава је

тај који преовладава на Балкану. Двадесет година касније,



5

дакле 1864, у Грчкој је уведен парламентарни систем што је

у то време значило да се скупштина редовно сазива, дакле

редовна скупштинска заседања, и колико је у то време било

уобичајено, стриктна подела власти на законодавну, извршну

и судску. Од 1875. у Грчкој су владе стабилно и радовно

биле биране из скупштинске већине, дакле већ од те године

рачуна се да је превладао парламентарни систем.

Први закон које се рачуна у законе који су увели

парламентаризам у Србију јесте Намеснички устав из

1869.год. којим је у Србију уведен представнички систем и

такође једна релативно јасна подела власти. Устав из 1888.

год. био је поново предузимање тог белгијског модела који

сам споменула у грчком случају. То је устав који је

подразумевао неутралног краља који се не меша у политику,

који је подразумевао надмоћ скупштине над владом, који је

подразумевао скоро пуно право гласа и који је подразумевао

слободу удруживања, писања, изражавања и мишљења. Када

говоримо о Бугарској онда говоримо о Трновском уставу и

уставу из 1879. који је опет копија белгијског модела с тим

што су у Бугарској постојали неки већи проблеми са

функционисањем демократије, јер је краљ наставио да

контролише владу, спољне и унутрашње послове тако да та

подела власти у Бугарској тим Трновским уставом и каснијом

политичком праксом није до краја изведена. Румунија се



6

налази на зачељу те листе иако је у Румунији у периоду од

1878. до 1888. године, дакле поново у тој истој деценији,

изведен низ либералних реформи. Те либералне реформе

односиле су се у највећој мери на слободу говора, збора и

штампе, али се врло мало повећавало право гласа. Тако, у

Румунији 1905. године од шест милиона становника свега

деведесет четири хиљаде имало право гласа док је у Србији,

Бугарској и Грчкој било уведено опште право гласа за

мушкарце старије од 21 године, што је био тадашњи

европски стандард.

До краја осамдесетих година XIX века можемо да

констатујемо да су у већини тада слободних балканских

држава уведена законодавства по угледу на западна, дакле

она која су претпостављала парламентарну демократску

монархију. Можемо да констатујемо да су направљене

институције у складу са прихваћеним законима, да су

прихваћени демократски идеали и да је почело

успостављање одређених врста демократских стандарда.

Међутим, рекла сам на почетку, тај развој демократије на

Балкану, као и много шта друго на Балкану, био је

парадоксалан, дакле, те институције које почињу да се уводе

четрдесетих, масовније од шездесетих година XIX века уводе

се, као што сам рекла, у друштва сасвим различита од оних

западних у којима су те институције створене. Оно што је



7

врло битно да се зна јесте, супротно стереотипима о

Балкану, да су се балканске земље међусобно у друштвеном

смислу веома разликовале, дакле, обично кад се

стереотипном начину размишљања каже Балкан онда се

мисли на сиромашна сељачка друштва, међутим између тих

земаља постојале су врло велике разлике и ја ћу сада те

разлике овде укратко представити да бих покушала да

покажем како су та одређена друштва деловала на

ограничења демократије, проблеме увођења демократије и

на проблеме функционисања демократије. Грчка је као и

друге земље Балкана била претжно аграрна земља, али због

сиромаштва свога земљишта постојала је далеко већа

урбанизација, дакле, далеко већи број људи је већ током XIX

века почео да прелази у градове и да се бави оном врстом

посла који су постепено од њих учинили средњу класу. Због

положаја на Медитерану, један од важних послова био је

трговина и то трговина која је постепено стварала вишу

средњу класу. Међутим, оно што је у грчком случају важно, и

то важно до дана данашњег, то је да се организација

друштва углавном темељила на олигархијски устројеним

породицама које су потекле из грчког устанка, дакле из

времена ослободилачког рата против Турака и да су те

олигархијске породице створиле један врло моћан систем

друштвеног клијантелизма који на неки начин функционише



8

и у данашњем грчком друштву, а посебно у грчкој политици

где се данас надмећу синови Карлеманилиса и Папандреуа.

Политика је препозната као нека врста наследне ствари.

Такво друштвено ограничење, базирано на

клијентелистичким односима, наметнуто је институцијама

демократије које су, као што сте видели, врло рано уведене.

Румунија је у друштвеном смислу потпуно други пример. Она

је једина балканска земља која је поседовала

велепоседничку аристократију и рачуна се да је тада, у

другој половини XIX века, око хиљаду бољарских породица

држало две трећине обрадиве земље у Румунији. Сви остали

били су у некој врсти кметства и зависности, дакле, то је

једина балканска земља која има ту врсту друштвеног

проблема који је јасно далеко више кочио демократију него

што је то био случај у Србији, Бугарској и Грчкој и сасвим

природно пре свега кочио право гласа за становништво које

није имало ни приватно власништво над земљом.

Најсличнији и најбољи за поређење су примери Србије

и Бугарске. То су две земље које су до почетка Првог

светског рата имале скоро 90% сељаштва, више од половине

тог сељаштва поседовало је између два и три хектара земље

што значи да говоримо о сиромашном сељаштву. Оно што је

било подстицајно за демократију јесте чињеница да је скоро

сво сељаштво имало власништво над земљом. Они су имали



9

тај свој мали сеоски посед у власништву што им је давало

слободу и могућност учествовања у политици за разлику

рецимо од румунских сељака. Међутим, та чињеница довела

је до тога да у Србији никад није било довољно домћег

капитала из пољопривреде као најразвијеније гране

привреде, никада није било довољно капитала који би

покренуо домаћу индустрију. Самим тим је процес

урбанизације, за разлику од Грчке, текао веома споро и тај

проценат сељаштва задржао се све негде до пред Други

светски рат, што је просто константа српског и бугарског

друштва. Тај слободни сељак био је носилац демократије у

Србији. Он је истовремено био и предност за демократију и

њено ограничење. Био је предност због тога што је дошло

веома брзо до политизације села, до увлачења села у

политичке странке, до масовног политичког организовања на

селу што је био фактор модерности; са друге стране,

чињеница да је такав тип села доминирао створила у

политици једну атмосферу популизма, егалитаризма и

колективизма у читавом низу политичких идеја и та врста

политичког мишљења, тај тип предмодерног политичког

мишљења јесте нешто што припада традицији Србије и

Бугарске.

Међутим, моја истраживања Србије на почетку XX века,

дакле у ономе што се обично назива златно доба српске



10

демократије као и истраживања мојих колега других

балканских земаља показују да најважнији проблем у

спровођењу демократије у имплантирању демократског

модела била политичка култура. Размишљања о политичкој

култури као битном питању за демократију јесу део

најновијих теорија демократије који полазе од тога да

демократију не можемо мерити само по институцијама, не

можемо мерити само по ефикасности систама, не можемо

мерити само по процедурама, већ да се демократија у једној

земљи мора мерити и политичком културом која је у њој

постојала пре увођења демократије и начина на који се та

политичка култура мењала. Сва истраживања политичких

култура на Балкану у време друге половине XIX века и прве

половине XX века показује да се радило о предмодерној

политичкој култури у највећој мери ауторитарној политичкој

култури која се показивала у читавом низу политичких

поступака. Оно што је сигурно најпознатије место где се то

може показати то су избори и скоро све анализе избора у

Грчкој, Бугарској и Србији, речено је да је у Румунији мали

број људи је имало право гласа тако да она није

репрезентативна за ову анализу, дакле, те анализе показују

да је један од највећих проблема избора на Балкану увек су

били на првом месту неуредни бирачки спискови који никада

нису били ажурирани и то не због недовољне педантерије,



11

него управо због тога што они дају простор за изборне

махинације. Друга ствар која се показује када се анализирају

избори у свим балканским земљама јесте масовно

повређивање тајности избора, дакле тајност избора јесте

један од демократских стандарда. Избори јесу били тајни што

се тиче закона о изборима још од осамдесетих година XIX

века, али се на лицу места пред самом гласачком кутијом на

читав низ начина та тајност угрожавала. Ту се даље

појављују разне врсте притисака корупција, физичких

насиља и коначно прекрајање изборних резултата. Ако

слободне изборе узимамо као темељ парламентарне

демократије онда су сва балканска друштва до Другог

светског рата имала озбиљан проблем са слободом избора и

то управо у овим тачкама које сам сада навела. Један од

великих проблема политичких култура на Балкану јесте

чињеница што се политика ту често разуме као рат, а

политички противник, дакле онај политички други, она друга

политичка странка, као непријатељ и то као непријатељ

према коме је, како је рецимо извештавала Политика 1905.

године: ‘’Непријатељ према коме је дозвољено употребити

сва средства.’’ То да је противник непријатељ мисли и власт

и опозиција, дакле, власт мисли да у њеном понашању према

опозицији нема неких граница пристојности које треба

чувати и пазити, али то исто мисли и опозиција, која такође



12

сматра да у својој, како опозиција увек верује, праведној

борби против власти и она има право на употребу свих

средстава укључујући и револуционарна. Тема револуције

нешто је о чему се непрестано отворено расправља у штампи

краја XIX и почетком XX века и управо та идеја да је

политика рат да је политички други непријатељ да је према

њему дозвољено употребити сва средства јесте нешто што на

велика врата и готово легитимно уводи насиље у политику

које је такође један од балканских континуитета.

Проблеми са политичком културом довели су до тога да

је у ове три балканске земље настао систем за који су и

његови савременици тврдили да је доста специфичан и да га

је готово немогуће упоредити са западно-европским

тадашњим демократијама. Постоји у напредњачком Виделу

из 1907. године један текст под насловом "Стамбуловштина".

Дакле 1907. година, опозициони лист Видело, и мислим да

тај цитат можда на најбољи начин осликава парадокс и

разлику између уведеног законодавства, између

направљених институција, и онога шта је друштво могло да

подржи и као друштво, али и као одређена традиција

политичке културе:

"То је један нарочито хибридан режим какав је могућ

само у балканским земљама. Место да све либералне законе

укине и тиме се обележи као реакционар Стамбулов (то је



13

бугарски председник владе) у то време их је све и даље

формално оставио у важности. У ствари, он је успео

нарочитом организацијом владавине да од тих слободоумних

закона направи једну жалосну и недостојну спрдњу. Режим

који данас у Србији влада има исте те карактеристичне

особине - формално тај режим је врло слободоуман, а у

стварности је негација сваке слободе."

Могли бисмо да се вратимо на оно питање које је

постављено на почетку, дакле, да поновимо, демократске

институције су уведене на Балкан, балканске елите су

консензусно биле опредељене за демократију, оне су желеле

да уведу тај систем и оне су покушале да то учине, и питање

које се сада поставља јесте зашто су балканске елите тада

40-их, 50-их, 60-их година XIX века се одлучиле баш за

демократију? Тадашње балканске земље далеко су више

сарађивале рецимо са Аустроугарском, Немачком или са

Русијом, имале су много ближе примере, примере земаља са

којима су много више сарађивали него са далеком

Француском или шта је тада значила Белгија, па чак и

Велика Британија о Сједињеним Државама да и не говорим.

Зашто су се оне одлучиле да уведу баш демократију?

Да бисмо одговорили на то питање мислим да морам да

се вратим на питање како су настале модерне државе на



14

Балкану, како су, којим путем су настале Србија, Бугарска и

Грчка? Све три државе настале су националном револуцијом,

национално-ослободилачким ратом против турске власти.

Чињеница да те три државе настају револуцијом условило је

врло специфичан модел модернизације на Балкану. Та

модернизација није ишла оним током којим је она ишла у

западним земљама у којима је модернизација текла

узајамним деловањем економских, друштвених, политичких

културних, па ако хоћете и психолошких чинилаца.

Модернизација на Балкану почиње изненада - револуцијом.

Прво се на Балкану ствара модерна држава, па се онда

ствара модерно друштво. То је оно што се у западној

историјографији назива обрнути модел развоја. Где је

политичка модернизација, модернизација државе,

претходила модернизацији друштва. У тим земљама држава

се појављује као покретач друштва, то друштво које сам ја

укратко описала је стагнантно друштво, то је петрификовано

друштво, то је друштво које се за скоро век и по веома мало

променило. Видели сте дакле ради се о том проценту од 90%

сељака рецимо у Србији и Бугарској током века и по. У тим

условима развоја држава се појављује као покретач развоја,

држава је та која је носилац модернизације, то је обрнути

модел. Немамо као на западу ситуацију да друштво гура

државу, да одређени слојеви друштва захтевају од државе да



15

се модернизује, да се демократизује, да се либерализује,

него држава је та која која вуче друштво и на неки начин га

чак присиљава на модернизацију. Због тога можемо да

закључимо да су модерни устави, да су модерне установе

суверенитет народа као идеја одговорна влада грађанске

слободе били заправо у балканским земљама инструмент за

економске друштвене промене, па чак и, ако хоћете, за

националну интеграцију и довршење процеса националног

ослобођења. Управо је то место које сам поменула на

почетку када сам говорила о томе зашто смо се одлучили за

ову тему, јер мислим да на том месту балканска искуства на

неки начин доприносе оним разматрањима теорије

демократије о којима сам говорила на почетку.

Та балканска искуства која сам сад овде представила

заправо дају подршку једном делу теорије који је Мартин

Липсет изнео у својој чувеној књизи Политички човек која је

изашла 1960. године. У тој књизи, овај познати социолог

политике, пошао је од оног истог детерминизма до којег је

дошао Макс Вебер 1904. године, наиме да демократија није

могућа изван одређених друштвених услова, изван

одређеног степена развоја. Анализирајући читав низ примера

историјских Липсет је закључио да постоје четири нужна

услова без којих, како је он писао у тој књизи,

функционисање демократије и увођење демократије није



16

могуће. Та четири услова су следеће. На првом месту је

степен урбанизације, што даље инплицира на тему која нас

данас занима - да би у балканским друштвима у време када

је у њима демократија увођена она у старту била немогућа,

јер је проценат од испод десет посто становника који су

живели у градовима био недовољан да би изнео демократију

чији је увек и свуда главни носилац био грађанска класа. То

значи да степен организације, степен индустријализације,

што се поклапало са оним што је Макс Вебер још 1906.

године рекао, да само индустријски развијена земља може

бити демократска. Степен писмености је трећи елемент, јер

се рачунало да већински неписмено становништво не може

разумети ни процедуре, ни правила, ни захтеве, ни

одговорности које демократија са собом носи. И на крају,

последњи податак и последњи, да тако кажем, стуб

демократије јесте бруто национални доходак, односно,

доходак по глави становника. Те Липсетове анализе

показале да у условима сиромаштва у условима када

појединац нема довољно новца ни за елементарну

егзистенцију разговарати о демократији просто нема

простора за демократски поредак.

Та четири услова која је Мартин Липсет поставио у тој

својој књизи Политички човек преузета су касније од свих

теоретичара демократије и просто постали нека врста sine



17

qua non размишљања о уопште могућностима увођења

демократије. Међутим, већина каснијих аналитичара просто

је испустила нешто што је Липсет сам у својој књизи навео, а

то је нешто што је он назвао синдром јединствених фактора.

Он је наиме пошао од тога да постоји читав низ земаља у

свету нпр. Индија, нпр. Костарика које су изузетно

сиромашне, која ни издалека нису урбанизоване, које су

аграрне и масовно неписмене, а воде се и рачунају се у

стабилне демократске земље када се гледа само

функционисање институција.

С друге стране, постоји читав низ супротних случајева.

На првом месту је ту увек и у свакој анализи немачки случај,

дакле земљи која са четири услова од XIX века има

остварена на највишем могућем нивоу као високо

индустријализована, високо урбанизована, високо писмена и

земља са сигурно стабилним високим националним дохотком,

која је све време до 1945. године бирала тоталитарне и

ауторитарне поретке иако је, дакле, имала све услове који су

неопходни за демократију. Управо због те чињенице да

постоје примери који поништавају ову врсту детерминизма, а

посебно, као што сам рекла на почетку, током процеса

деколонализације, када је читав низ новоослобођених

земаља увео и успешно увео демократију, иако ни један од

ових услова није постојао, добио је на значају овај додатак



18

тог детерминизма или да кажемо та релативизација

детерминизма коју је Мартин Липсет назвао синдром

јединствених историјских фактора. Он је то дефинисао

овако: "Ради се о сплету историјских околности које могу или

подстаћи или онемогућити демократски резултат."

Дакле, поред ових друштвених услова, поред ових четири

стуба о којима он сам говори и на којима заснива читаву

своју теорију, он дозвољава могућност да постоји одређени

сплет историјских околности који у неким земљама отвара

могућност за демократију, а у неким другима који имају

услове затвара могућност за демократију. Мислим да је то

објашњење које можемо да применимо на балканско

искуство и то управо на оно што сам мало пре говорила, да је

држава на Балкану настала револуцијом и да је настала тим

обрнутим моделом развоја где се држава појављује као

фактор модернизације као она која заправо гура друштво

напред. Та балканска искуства из XIX века и све до 1914.

године мислим да показују да демократија у њима појавила

као као снага која је имала креативну функцију у

надокнађивању динамике друштва која у самом друштву није

постојала. Та се демократија у балканским друштвима

појавила не као последица развоја што је она била на

западу, већ као услов развоја. Сад имамо обрнути модел да

она није нешто што је природно настајало као природни



интерес одређених делова друштва, као сукоби одређених

делова друштва, као последица сукоба у друштву како је она

настала у земљама западне Европе које смо помињали, већ

да је елита тога доба, како је и отворено писала, била свесна

да је демократија овде услов развоја и како је пре свега

српска елита, и то неподељено - и они који су се налазили на

левици и на десници, писала почетком двадесетог века.

Dubravka Stojanovic - Problemi Demokratije Na Balkanu

Documents

Transcript of Dubravka Stojanovic - Problemi Demokratije Na Balkanu