KWIGE nnn

Gojko Bo`ovi}

DRAMA BEZNADNEEGZISTENCIJE

Stevan Tonti}: SVETO I PROKLETO, Matica srpska,Novi Sad 2009.

Tragi~ki modus i pateti~na intonacija obele`ili su poe-ziju Stevana Tonti}a. Tragi~ki modus pesnikovih stihova izra-sta na temeqnom ose}awu sveta kao mesta udesa i pada u stawe gre-ha i zebwe, dok je pateti~na intonacija oblik izgovora tog ose}a-wa. U tom izgovoru prepli}u se ispovednost i melanholi~nost,uskome{anost jedinke i wen podignuti ton, evokacija svakodnev-ne jadikovke i stalno dramatizovano obra}awe vi{im silama isavremenim prizorima. Tako nije samo u Tonti}evoj kwizi Sara-jevski rukopis (1993) i u pesmama posle we, ve} i u kwigama iz ra-nije pesnikove faze u rasponu od Nauka o du{i i drugih veselihpri~a (1970) do Ringa (1987). Tonti} svuda govori podignutim i utoj podignutosti vibriraju}im glasom, tmolim i melanholi~nim,uvek se nekome obra}aju}i i uvek iznova svedo~e}i o nedovoqno-sti egzistencije i uzdrhtalosti jedinke neprilago|ene svetu i ustrahu pred wim.

Ako se u prvoj fazi Tonti}evog pesni{tva mo`e govoriti opovremenoj izvesnoj disproporciji izme|u tema ove poezije i wenenagla{ene energije patosa, onda pesme iz Sarajevskog rukopisa ipotowi pesnikovi stihovi pokazuju kako je wena prete`na intona-cija do{la u saglasje sa dominantnom temom wene druge faze. Kon-kretan povod ovih pesama u~inio je da osnovni modus i osnovni ton

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 195

pesnikovih stihova dobiju sna`no upori{te u stvarnosti i da, sa-mim tim, dobiju i snagu svedo~anstva. Imenovana i opisana patwa,vi|ena u detaqima zlehudog qudskog `ivota, pa otuda i potresnijai drasti~nija u svojoj svakida{woj pojavnosti, progovorila je nasav glas. To, me|utim, vi{e nije jeza od sveta, od naslu}enog i nevi-|enog, ve} duboko pro`ivqeno iskustvo, opipqivo u svojoj kon-kretnosti.

Dovoqno je pogledati dva primera iz dve faze ove poezije. Upesmi “Neosporne vrednosti `ivota” iz prve pesnikove kwige ka-`e se:

“Moj o~aj i moje ni{tavilo moja skupocena prazninaa zatim `ar na kom je sve to zasnovanosjajne su vrednosti koje tek treba ispitatii koje ulaze u sastav ~oveka – neosporno.”

I o~aj i ni{tavilo i praznina, koliko god bili nagla{ava-ni i do`ivqavani kao vlastiti, izraz su jednog na~elnog do`ivqa-ja sveta punog tamnih slutwi i predose}awa. Ali kada se u Sarajev-skom rukopisu, u trodelnoj pesmi “Groza”, do krajwih posledicamultiplikuju tri re~i – razlupano, smrskano, usplahireno – ondase na~elni stav konkretizuje, u najve}em mogu}em stepenu, kao pro-`ivqeno iskustvo patwe koje tra`i izraz u lomnim i vapiju}imstihovima. Ti stihovi niti iskupquju, niti nagove{tavaju utehu,oni su svedo~anstvo zebwe i ispovest straha.

U ovim stihovima, koji su ispunili i najve}i deo kwige Sve-to i prokleto, pratimo kako Tonti} postaje svedok u`asa rata uBosni i Hercegovini u prvoj polovini posledwe decenije XX vekai godina koje su do{le posle toga, ali u kojima istorija nije niprimirena, ni ohla|ena. Patwa ~ovekova u ratu, ra{~ove~ewe inihilisti~ki slom humanisti~kih vrednosti, {to su sve velikiizazovi ovog dela Tonti}eve poezije, nu`no su zahtevali pateti~-nu stilizaciju koja ispoveda i svedo~i, jer je to jedino i najvi{e{to mo`e.

Dok je ranije Tonti} “hulio i posve}ivao”, on u drugoj fazisvoje poezije istupa kao svedok i melanholi~ni hroni~ar posuvra-}ene svakodnevice, u kojoj su sve boje stamwene, a nijedno lice sve-ta nije spokojno. Vedrina je napustila svet Tonti}eve poezije, a pe-snik to izra`ava vrlo subjektivno i ispovedno, ne uste`u}i se daposegne za primerima iz neposredne svakodnevice i sasvim kon-kretnog iskustva. ^ak i kada govori o qubavi, Tonti}eva poezija neoblikuje delatan humanisti~ki kontrapunkt tamnim principimapostojawa, niti mogu}e smirewe duboko pro`ivqenog iskustva, ve}

196 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

pre svega, samo svedo~anstvo da u`as egzistencije ima snagu da po-tre i epifanijsku i iskupquju}u ulogu qubavi. Svet je, dakle, zao-kru`en i usred tako do`ivqenog totaliteta nema napuklina, ve}samo patwe, jeze i straha. Vaqda je u Tonti}evim stihovima samo toduboko humanizovano ose}awe patwe, jeze i straha potvrda o qud-skoj dimenziji stvarnog i jedino mogu}eg sveta vidqivog u pesmamaovog pesnika. Tako je i u kwizi pesama Sveto i prokleto.

Po~iwu}i obrnutom himnom (“Hvala Ti, Gospode, {to meoslijepi”; “Hvala Ti {to dar mi sluha uze”; “Hvala Ti {to dar migovora uze”), kwiga Sveto i prokleto predstavqa, u celini, dramubeznadne egzistencije. Jedinka svoj svet do`ivqava kao “svjetskumra~inu do lakata”, a sopstveni glas kao uzaludan: “Moje pani~neznake ne prima{“. Otuda se taj glas u nekim od pesama u ovoj kwizine samo ~uje nego i imenuje kao “zamukli krik”.

Taj “zamukli krik” je uobi~ajeni glas o u`asu egzistencije, adubinu tog u`asa lirski subjekt nagla{ava wegovim janusovskimlicem – sramom. Krajwa drama postojawa, intenzivirana slikompalih “gorwih nebesa” i slikom “sinova i k}eri” koje “na klanicuvode”, ukazuje na smrt, ra{~ove~ewe i zverstva kao svakodnevno is-kustvo. U kwizi Sveto i prokleto, mo`da i vi{e nego u prethod-nih nekoliko pesnikovih kwiga, u`as egzistencije se projektuje nanaj{iri ekran iskustva: to vi{e nije samo bosanska istorija na{ihdana, ve} “globalna crna fe{ta” koju ne smiruje ni odlazak u Jeru-salim, ni odlazak u hram, ni obra}awe bli`wima ili vi{wima.

Mada se mo`e uzeti i kao jedinstveno obra}awe u kojem su po-jedina~ne pesme samo odlomci i prizori iz smra~ene egzistencije,Tonti}eva poezija u kwizi Sveto i prokleto proti~e u tri raspo-znatqiva dijaloga. Jedno je dijalog jedinke sa sobom, `iv i nesmi-ren, pun nespokojstva i izgovorenih zebwi. Glas o~aja je osnovniton ovog dijaloga. Drugo je dijalog sa humanisti~kim vrednostima,u kojem se preispituju glasovi kwi`evne, kulturne i duhovne tra-dicije, ali, ipak, najvi{e wihovo prisustvo u savremenom svetu.Iskazan u polemi~kom tonu i ispuwen sumwom potvr|enom u isku-stvu, ovaj dijalo{ki tok nastoji da utvrdi {ire okvire udesnog eg-zistencijalnog iskustva. U tre}em dijalogu, a oni se nekada i dopu-wuju ili pro`imaju, ova poezija se, bez mnogo nade, ali sa mnogo po-trebe, obra}a Bogu.

Tamna slika sveta kakva je ovladala u kwizi Sveto i prokle-to nije samo privremeni, makar i drasti~ni poreme}aj u svetu, ve}svet takav kakav jeste, ustaqen u svojim obredima nasiqa, patwe istraha. Tek u ponekoj pesmi Tonti} dozvoqava da se uspostavi i ne-{to druga~iji pogled na svet, recimo kada govori o osloncu u inti-mi, ili kada svedo~i o snazi qubavi. Ali to u osnovnom ne mewa

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 197

glavni tok wegove poezije, niti ho}e da naknadno osmisli ili uspo-koji opisani svet, ve} vi{e sugeri{e potrebu uzdrhtale jedinke da,u kakvom retkom predahu od u`asa svakodnevice, prizove smisao od-sutan iz iskustva obi~nog qudskog dana. Uzmimo kao primer pesmu“Pohvala qubavi”. Mada se u woj qubav uzima kao epifanija i madanajve}i deo pesme, za Tonti}a sasvim neo~ekivano, jeste izgovorenahimna, wen podnaslov “Nesavremena pjesan” ukazuje na pesnikovupotrebu da jasnom relativizacijom ostane u saglasju sa dominant-nom projekcijom vlastitog sveta. Qubav se, u izokrenutoj perspek-tivi koju name}e stra{no iskustvo, slavi i u pesmi “Mladi} seopra{ta od mrtve drage”, ali ni ta qubav nije spas, ve} samo “jedi-na / sre}a nemogu}eg mog `ivota”.

Vode}i u pesmi “Mala rasprava o qepoti `ivota” dijalog otome da li je `ivot lep i da li je mogu}e prepustiti se wemu i u`i-vati, pesnik posebno pomiwe ekstati~ne ~asove “qepote i grozo-te”, da bi nas vodio prema finalu u kojem vrhuni izvorno ose}aweovog sveta u wegovoj poeziji: “Vaqa to podnijeti.”

I zaista, `ivot koji se podnosi, a kojem se ne ne prepu{ta i ukojem se ne u`iva jeste najpre drama bez nade i bez utehe. O tome go-vore dramatizovani i subjektivni, beznadni i ispovedni stihoviStevana Tonti}a u kwizi Sveto i prokleto.

Alen Be{i}

RIJE^I KOJE MOGU SVE

@ivorad Nedeqkovi}: OVAJ SVET, Arhipelag, Beograd 2009.

Ima pjesni~kih kwiga koje se otvaraju na prvo, eventualnodrugo ~itawe, neusiqeno razlistavaju}i svoja asocijativna ~vori-{ta ili stvaraju}i uzbudqive slikovne i smisaone kovitlace kod“posve}enih izu~avalaca i zaqubqenika” poezije, dok neke drugezbirke zahtijevaju opetovano zadubqivawe, koncentraciju vi{egreda, zama{no kwi`evno-filozofsko predznawe, a ponekad jedno-stavno odgovaraju}e `ivotno doba kako bi se iskustveno rastuma-~ile i aktivirali se izvjesni estetski, emocionalni, kognitivniimpulsi u ~itaocu. Prethodne dvije kwige @ivorada Nedeqkovi-}a, Negde blizu (2003) i naro~ito Drugi neko (2005), bez sumwepripadaju potowoj skupini. U wima se, kako sam svojevremeno za-pisao povodom zbirke Drugi neko, radikalnim procesom pounutar-

198 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

wewa predmetni svijet raspoznaje tek u nagovje{tajima, nedore~e-nostima, posredovanim i hermeti~nim mentalnim otiscima u dise-miniranoj (pod)svijesti lirskog junaka. Istovremeno, te su senza-cije i spekulacije katkad toliko neuhvatqive i osjetqive da seraspliwuju u ~itala~koj svijesti i nestaju poput tragova na vodive} u momentu kada se pre|e na odgonetawe sqede}eg stiha ilistrofe, {to navodi na svojevrsno meditirawe nad semanti~kifluidnim tekstom.

Nasuprot tome, posqedwa Nedeqkovi}eva kwiga, indikativ-nog naslova Ovaj svet, ~ini se naoko prili~no transparentnom, ne-pretencioznom, komunikativnijom ~ak i od wegovih ranijih zbir-ki, uglavnom zasnovanih na elementima mimeti~kog prikazivawaneposredne stvarnosti, veristi~koj slikovnosti i povjerewu u ~ul-ni do`ivqaj. Narativnom jezi~kom frazom, hotimi~no neoptere-}enom bravuroznim metafori~nim rje{ewima ili parnasovskimestetizmom – ali koja i daqe ra~una na jasnu i primamqivu vizuel-nu sliku kao osnovnu jedinicu liri~nosti – pjesnik u pet ciklusaispisuje vi{edjelne poetske tekstove mahom polaze}i od konkret-nih doga|aja, od svakodnevnih prizora u kojima se nahode zapretenesimboli~ke zalihe, od pro~itanog, nau~enog, do`ivqenog. Ukoli-ko se pa`qivije zagledamo u upotrijebqeni jezi~ki registar, naro-~ito u nose}e pojmove oko kojih se pjesme razvijaju, a wihove poentevrhune, uo~i}emo da Nedeqkovi}, i pored bogatog vokabulara, ne-rijetko rabi gotovo ovje{tale rije~i, rije~i koje su, uslijed nebro-jenih tretirawa u svekolikom pjesni{tvu, na semanti~kom nivoubezmalo {upqa zvona: “zlo”, “svet”, “bol”, “`ivot”, “pravda”, “pat-wa”, “qubav”, “nada”, “telo”, “znawe”, “svetlost”... A opet, budu}i dasu to listom arhetipske kategorije, stalne formule ~iji se simbo-li~ki potencijal iznova ostvaruje u svakom pojedincu, da upu}ujuna vje~no qudske i su{tinske situacije, one, uz tanana oneobi~ewakoja podsti~u ~itala~ku misao da se ra~va u vi{e pravaca, uvijeksaop{tavaju vi{e od onoga {to na prvi pogled zna~e, potvr|uju}isvoju u~inkovitost i neistro{ivost.

Osvije{}enost te unutarwe protivurje~nosti jezika, antino-mi~ne napetosti koja se, uzgred budi re~eno, planski o~ituje u mno-gim aspektima zbirke Ovaj svet, mo`da se najeksplicitnije iskazujeu pjesmi “Na~ini prila`ewa”, gdje lirski junak, sa `enom i sinom, ucrkvenoj porti susre}e lijepu, mladu `enu, izbjeglicu koja, dok pro-si, “pri~a o ratu, o patwi”. “Razgovetan je i te~an wen govor”, nasta-vqa lirski subjekt, “Taj prisniji na~in zajedni~kog jezika.// Bez za-zora ona se obra}a svima:/ (...) Uve`ban je ritual prila`ewa,/ Re~i

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 199

su bezbroj puta izgovorene,/ Te re~i koje kao da mogu sve” (kurzivmoj). Na mjestu predvi|enom za milosr|e i duhovnu katarzu, izbjegla`ena izla`e svoju li~nu tragediju koja, ve} toliko puta izgovorenai svedena na najop{tija mjesta, poprima okamewenost epske formu-le, a pojedina~nost slu~aja transponuje se na plan univerzalnog, gdjeje empatija mnogo sna`nija i izvjesnija. ^ini se da se u ovoj pjesmiprevashodno tematizuje na{ pogubni istorijski usud, ali ovi stiho-vi mogu se ~itati i u autopoeti~kom kqu~u. Iz te vizure posmatra-ni, prome}u se u Nedeqkovi}ev kredo, esencijalizuju}i gotovo uto-pisti~ku `equ pjesnika da poezija povrati barem djeli} negda{weapelativnosti, da iza|e iz esnafske u~aurenosti i razumqivim, pri-snijim jezikom i slikama poku{a da se pribli`i {irem krugu ~ita-laca, da ostavi traga, da neko s wom istinski saosje}a.

^e{}e nego ranije, autor Ovoga sveta organizuje pjesmu tako{to pomene neku iluminativnu intertekstualnu referencu, mit-ski predlo`ak, paradigmati~nu istorijsku epizodu, uspomenu izdjetiwstva koje se, povremeno propu{tene kroz lakmus subjektiv-nosti, redovno prevode na ravan op{tosti. Ali i kada pro`imatekst tzv. univerzalnim iskazima, koji mal~ice podsje}aju na onuvrstu omudrenosti kakva se, recimo, sre}e u Andri}evim lirskimzapisima i marginalijama (“Jer, jo{ je ta~nije/ da se ~ovek najbr`epotro{i/ Kad ni~im ispuwen nije.// Kad ni bol kroza w ne prolazi”– “Drobilica” ili “Tako je uvek. Kad izgubimo kakav smisao/ Zna-~ewe ne~eg kad i{~ili,/ Qubav kad se vine sa na{eg dlana,/ Miznamo: i taj gubitak bi}e jednom/ Pre`aqen, uz sme{ak” – “Uz sme-{ak”), Nedeqkovi} i daqe insistira na onoj antinomi~noj tenziji,imanentnoj wegovoj poeziji, tako {to konstanto podriva dosegnuto“zna~ewe”, “znawe”, “istinu”, relativizuje metafizi~ke uvide, in-tuitivnost suprotstavqa racionalnom prosu|ivawu.

U izvrsnoj pjesmi “Obrazac”, lirski junak }e takvo `u|enointelektualno prozrewe koje te`i poistovje}ewu s neposrednimdo`ivqajem stvarnosti uo~iti kod pustiwaka, sakupqa~a plodova,lovaca, ribara i pastira (“Qudi koji su morali uvek da znaju gde se/Ta~no nalaze, fizi~ki do svih pojedinosti,/ Da bi o~uvali `ivot-nu sr`”), jer oni posjeduju “...prisno/ li~no znawe koje nema odrazai nikad se/ Ne umno`ava, jer postoji samo na tom mestu,/ U krugu ukome leti jedna ptica, pliva/ Jedna riba, raste davna pe~urka, zavi-ja/ Uvek isti vuk. U kome telo sve to objediwuje./ A jedno telo dr`ida je ba{ tako”. I upravo ta kategorija li~nog znawa predstavqajednu od su{tinskih odlika pjevawa, ~iji se jezik, ~ak i kada imaepistemolo{ke pretenzije da objasni i spozna svijet, boga, ~ovjeka,zbog svoje slikovnosti i figurativnosti, razlikuje od spekulativ-nog jezika filozofije. Lirski subjekt je duboko svjestan da pje-

200 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

sni~ke (kao i ~itala~ke) istine ne po~ivaju na argumentu, ve} naizboru, i da su intimna znawa i subjektivne istine ambivalentne,jer se ne mogu ni pore}i niti potvrditi, {to se eksplicira krozstilizovanu metapoetsku refleksiju u poenti ove pjesme: “Kako,kad tvrdim/ I besomu~no dokazujem/ Da je i ovaj komad papira/ Me-sto na kome se mo`e `iveti/ Da je i on neponovqivi obrazac/ Kojinisam stvorio, ali o podacima/ Koje unosim odlu~ujem samo ja.// Ionda kad znam sve o wima/ I pogotovo onda kad naslu}ujem sjediwe-wa”. Mo`da se u ovome oksimoronskom sklopu – neponovqivi obra-zac (koji po na~inu tvorbe i idejnosti priziva naslov jedne ranijeNedeqkovi}eve kwige – Ta~ni stihovi) jo{ i na najplasti~nijina~in sti~u nekolike zna~ajne silnice zbirke Ovaj svet. Ne samo{to poezija mo`e biti neponovqivi obrazac ~iji kostur ~ine, ka-ko bi rekao Jovan Hristi}, “divna, stara op{ta mesta” (nisu li iposqedwe dvije rije~i ove pjesme: naslu}ivawe i sjediwewe, nezao-bilazni toposi simbolisti~ke poetike?), nego se kao analo{ka ra-zrje{ewa ovoga paradoksalnog sklopa mogu u~itati brojni pojmovi:`ivot, smrt, qubav, mit, subjekt, zlo...

I upravo }e se tema iskonskog zla u ~ovjeku i svijetu, temateodiceje, u brojnim pjesama ove kwige koju karakteri{e {irokopoqe referencijalnosti, pokazati kao jedna od dominantnijih.Pri tom, pjesnika zlo i nepravda naro~ito interesuju u kontekstu“op{te istorije be{~a{}a”, kada se ispoqavaju in extremis: u ra-tu, logorima, prilikom istrebqivawa naroda, u i{~a{enim isto-rijskim trenucima kada qudi samovoqno preuzimaju na sebe inge-rencije Boga da stvaraju i ru{e svijet (“Drznik”, “Provere”, “Hra-niteqi gavranova”, “Mesta”, “Prevod lepote”, “Srce”). Nesklonideji kolektivne krivice, Nedeqkovi}ev poetski junak, u stalnoj“zapitanosti nad posrnu}em” (“Lek”), isto kao u slu~aju li~nog zna-wa, insistira na li~noj odgovornosti, ali i nekoj vrsti kategori~-kog imperativa, koji podrazumijeva i komponentu bo`anske tran-scendencije. Tako }e, recimo, u posqedwoj strofi pjesme “Ka tommlazu svetlosti”, uz intertekstualnu polemiku sa ~uvenim refre-nom iz pjesme “@ivot” Milo{a Crwanskog, koji glasi Ne zavisiod mene, lirski subjekt zakqu~iti: “I od mene zavisi da li }e se/Svet izbaviti. Od mene, od Tebe,/ Od svih `ivih. Od svih mrtvih./I mene i Tebe i sve `ive/ Ovaj obavezuje svet”.

Na momente se ~ini kao da lirsko ja Ovoga sveta sa udivqe-wem i zebwom ispuwavaju, da parafraziram Kanta, zvjezdano nebonad wim i moralni zakon u wemu. No, shodno poetici antinomije,pjesnik te`i izra`avawu unutra{wih protivurje~nosti, slo`eno-sti pre`ivqavawa misle}eg i empati~nog subjekta. ^itav niz emo-cionalnih i refleksivnih kontrasta (stid, isku{ewe, nemo}, sla-

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 201

bost, `eqa za pravdom i li~nim moralnim dignitetom, sumwa, vje-ra, qubav itd.) pro`ima ovu zbirku, pri ~emu je indikativno da oninisu striktno odijeqeni i zao{treni, ve} dovedeni do unutra{wegjedinstva, do slo`ene harmonije, odaju utisak ubjedqive prirodno-sti i `ivotnosti. Nema dvojbe da je @ivorad Nedeqkovi} zbirkomOvaj svet dosegnuo punu mjeru stvarala~ke zrelosti, jer ove pjesmeprogovaraju o dubokim metafizi~kim uvidima jednostavnim rije-~ima, rije~ima koje uistinu mogu sve.

Ilija Baki}

ZATVARAWE I OTVARAWE NOVIH PROSTORA

Oto Horvat: IZABRANE & NOVE PESME, Kulturnicentar Novog Sada, Novi Sad 2009.

Kwiga Izabrane & nove pesme Ota Horvata (1967), nespornodarovitog i od kolega i kritike zapa`enog pesnika sredwe genera-cije, jo{ je jedna od posledwih godina ~estih kwiga u kojima pesni-ci odabiru pesme iz dosada{weg opusa, dodaju}i im nekolike novestihove. Razlozi za ovakvo postupawe, ~ini se, razli~iti su od pe-snika do pesnika odnosno od kwige do kwige; istina, ako se na tompoqu ne mogu na}i egzaktni “zajedni~ki imeniteqi” (osim da je re~o izboru), ono {to (ipak) jeste zajedni~ko sasvim je formalne pri-rode – naime, izborima pristupaju stvaraoci svih generacija (madase, po logici stvari, izbor sa~iwava iz opusa umetnika koji su prikraju `ivotnog puta). Oto Horvat je svakako pesnik u zenitu stva-rala~kih snaga (i daleko od kraja pisawa), pa je otuda otvoreno pi-tawe – ~emu (ve} sada) kwiga izabranih pesama. Autoru ovih redova~ini se da je pesnik, u stvari, sa~inio svojevrsno profilisawe do-sada{weg pisawa/pevawa i usmeravawe prema temama/interesova-wima koja namerava da nadaqe prati i istra`uje. Mo`da bi pla-sti~nije bilo re}i (i nekako u duhu Horvatovih pesama) da je pe-snik (po ugledu na slikare) krenuo u svoju “plavu fazu”, te je me|udosada{wim stihovima/platnima odabrao one koji su ga do ove fazedoveli odnosno koji su istu “razvili i razradili” (a {to se nasta-vqa i u novim pesmama/platnima). Temeq i potvrda ove pretpostav-ke jeste i sam sadr`aj kwige, u kojoj su posle uvodnog ciklusa, pono-vqene dve posledwe Horvatove kwige (Dozvola za boravak, iz 2002,

202 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

i Putovawe u Olmo, iz 2008), uz mawe tekstualne izmene i promenumesta nekih pesama u odnosu na prvo kwi{ko pojavqivawe.

Odabirawe i spajawe stihova u jednu kwigu, pak, umnogome~ini dostupnijim/uo~qivijim profile pesnikovog poetskog “sve-tonazora” i wegovo formirawe, ja~awe, odnosno transformaciju.Dakle, da vidimo koji su to poetsko/filozofski reperi Horvatoveslike sveta?

Druga~iji gradovi, pejza`i i mirisi, jezici i qudi odlikasu velikog broja Horvatovih pesama. Ono {to je po~elo kao izle-ti ili kratka odsustva iz rodnog grada preraslo je, kroz godine ipesme, u stalnu odsutnost, neprestano odla`ewe iz privremenihstani{ta u nova, tako|e privremena. Tako je lirski subjekt/pe-snik stalno u (ne)voqnom izgnanstvu i odsutnosti, neprestano napo~etku, u konstantnom upoznavawu dr`ava/gradova/qudi. Suo~a-vawe s nepoznatim licima istovremeno poja~ava/izo{trava wego-vu mo} zapa`awa, ali ga li{ava emocija koje se ra|aju samo u rela-tivnoj sigurnosti poznatog okru`ewa. Kao {to je stalna promenamesta boravi{ta tako je sveprisutna i zapitanost nad sopstvenimlikom i identitetom, fizi~kim i duhovnim. Varqivo je lako iizazovno nestati u masi kojoj se ne pripada, utopiti se i izgubitisve biv{e probleme i muke i po~eti ispo~etka. No, od nekih se ta-~aka sopstvenog `ivqewa ne mo`e pobe}i, bez obzira na daqine.Tako se kroz cikluse pojavquju, nestaju i opet pojavquju pesme po-sve}ene pokojnom ocu i poku{aju izmirewa s wim, makar i u se}a-wima. Drugo bitno te`i{te `ivqewa, qubavna veza/zajednica ta-ko|e je pod senkom neprestanih putovawa, onih prijatnih (kakvasu letovawa) i drugih, tmurno/trivijalno svakodnevnih. Pesnikuspeva da u stihove uplete i ushi}ewe i zamor, obi~ne, rutinskiistro{ene pokrete, svest o emocijama, trajawu, razvoju i preobra-`aju wihovom, od `estokih prema umerenijim, ali dubqim. Hor-vat je (pored Vase Pavkovi}a) jedan od retkih savremenih pesnikakoji uspeva da o zreloj qubavi pi{e bez patetike, dostojanstvenoi elegantno.

Horvatova poezija je neporecivo urbana, oslowena i vezanaza qudske mraviwake, za savremenu tehniku i tehnologiju, do`i-vqaj prirode iz pozicije “gradskog ~oveka” koji ne be`i od Priro-de, ne ose}a neprijateqstvo prema woj, sposoban da je vidi i do`ivi(ukoliko je u granicama kultivisanosti, dakle ne kao divqinu ve}“privedenu nameni”, kao letovali{te, ure|ene pla`e, {ume krozkoje su izgra|eni putevi i sl). S druge strane, vrlo je jak do`ivqaji ose}aj za prirodu u delima drugih umetnika, dakle za prirodu kojaje ve} “profiltrirana” o~ima/umom/emocijama drugih umetnika,pre svega onih iz pro{lih epoha, ali i savremenika. No, Horvatova

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 203

urbanost nije agresivna, nije suprotstavqena ruralnom niti je fa-scinirana modernim megalopolisima, ~elikom i staklom, gradovi-ma koji nikada ne spavaju i sli~nim civilizacijskim atributimakraja XX i prve decenije XXI veka, jer pesnik urbanost do`ivqavakao kontinuitet, stalni rast od starogr~kih, preko sredwevekov-nih do savremenih polisa, a takva vizura daruje wegovim stihovimauzdr`anost i trezvenost, gotovo mudrost.

Sveukupni Horvatov pesni~ki pogled na svet i sebe u wemuusmeravan je jakom vezom sa svekolikom umetno{}u. Kao {to sefizi~ka realnost do`ivqava {iroko i intenzivno, isto tako do-`ivqava se i realitet koji grade umetnosti (slikarstvo, litera-tura, fotografija). Veze izme|u stvarnosti “jave” i “sna” nisuuvek uzro~no-posledi~ne; pesnik u delima koja ga intrigiraju/in-spiri{u pokad{to prepoznaje (mimeti~ke) odraze “jave”, aliumetnost zna i da se “otrgne” i izdigne (a s wom i pesnikove vizi-je). Tada se realnosti ne samo me{aju ve} postaju paralelne, odno-sno sasvim ravnopravne u mentalnom oku jedinke i samo je pitawetrena kada koja (privremeno) preuzima ili gubi primat. Me|utim(i to je jedna od trajnih Horvatovih poetskih aksioma), realite-ti/stvarnosti se tro{e, i to je nekada bolno brzo i vidqivo, adrugi put usporeno, lagano i bez sna`nog emotivnog odgovora.Mo`e se ~initi da je umetnost trajnija od tela/mesa, ali i wu na-griza vreme, i ona gubi sve`inu, zanosi i boje blede, sivilo pre-vladava. Seta, melanholija, tu`na se}awa na pro{lu sre}u jesuemotivni valeri koje nosi ve}ina Horvatovih stihova; istina, pe-snikov ose}aj za meru je besprekoran, bez potonu}a u patetiku (su-vi{e je dobar pesnik za tako {ta). Potporu uzdr`anosti daje i sa-ma konstrukcija pesama, u kojima preovladava napor da se “uhvatiprizor” i da se kroz wega sagledava dubina fizi~ko-emotivnogponora. Pesnik nije voqan da obja{wava {ta se (ne)doga|a na ni-voima svesti/emocija/stavova ve} se zadovoqava da “postavi pri-zor” i naslika ga {krto, pu{taju}i ~itaocu da nadogradi stiho-ve/slike ili da se zadovoqi efektnim pesnikovim re~ima (i zna-~ewima koja nose). Tako prividna stati~nost prizora, uz svedeniiskaz, otvara vrata vi{estrukim tuma~ewima (ve} prema ~itala~-kim afinitetima). Pesnikova “verzija” pesme, otuda, nije jedina inije ultimativna.

Re~ju, Izabrane & nove pesme Ota Horvata pru`aju jedan mo-gu}i i konzistentni pogled na wegovo dosada{we stihotvorstvo,koje je u vrhu ovda{we savremene poezije, a nove pesme, kojima onnastavqa tragom ranijih, obe}avaju nove uzbudqive literarne do-`ivqaje.

204 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

Tijana Tropin

PRIVIDNI @IVOT

V. G. Zebald: AUSTERLIC, prevela Spomenka Kraj~evi},Paideia, Beograd 2009.

Po op{tem sudu najboqa kwiga V. G. Zebalda, Austerlic,svakako je ona koja se po formi najvi{e pribli`ava klasi~nom ro-manu, odnosno, iz koje se uz ne{to napora mo`e izdvojiti jedna sre-di{wa pri~a. Uobi~ajene odlike Zebaldovog stila su i ovde pri-sutne – pre svega nagla{eni esejisti~ki elementi: desetine stranaposve}enih digresijama o arhitekturi `elezni~kih stanica, for-tifikaciji kao nau~noj disciplini, nabrajawu razli~itih vrstaptica i insekata. Tu su i fotografije, uklopqene u tekst na suge-stivan i ~esto neo~ekivan na~in, tako da znatno oboga}uju kwigu.Teme i motivi tako|e su poznati iz prethodnih Zebaldovih kwiga –pre svega, Drugi svetski rat i progon Jevreja.

Iako sve ovo podse}a na Emigrante i, u mawoj meri na Vrto-glavicu i Prstenove Saturna, Austerlic se od wih izdvaja usred-sre|eno{}u na jednu li~nost; u pitawu je @ak Austerlic, o ~ijojneobi~noj i tegobnoj sudbini govori ovaj roman. Uprkos tome, uonome {to saznajemo o wegovom `ivotu postoje ogromne praznine.Austerlic je, naime, ratno siro~e koje su wegovi starateqi li{i-li svih podataka o tome ko je, odakle je i kako je do wih dospeo. ^e-tvorogodi{wak je dobio novo ime, a staro je ubrzo zaboravio.Identitet koji je tako stekao nikada nije uspeo da sasvim prihvati,a kada je, sa petnaest godina, otkrio svoje pravo ime, ve} je biloprekasno da bilo {ta sazna od svojih usvojiteqa. Tragawe za svojimporeklom, me|utim, on je zapo~eo tek po~etkom devedesetih godinapro{log veka: sve dotle se svim silama branio od nejasnih se}awaiz detiwstva i same ~iwenice da ne zna ni{ta o sopstvenoj pro-{losti pre preloma koji je, kako saznajemo, nastao kada ga je majkauz veliki napor poslala transportom dece izbeglica iz ^e{ke uEnglesku.

Ova tema pru`a odli~ne mogu}nosti za bestselersku razradu:mogla je od toga nastati kwiga sli~na, recimo, ^ita~u Bernharda[linka, sa nagla{enim elementima detektivskog romana, pomalosenzacionalisti~kog karaktera, prijem~iva za ~itaoce i popular-na. Austerlic nije ni nalik takvim romanima; to je delo namewenotvrdoglavim i sporim ~itaocima koji pristaju na lagano i istrajno~itawe i vra}awe ve} pro~itanom. Mnogobrojne digresije ponekadzadobijaju oblik skoro samostalnih eseja, pojedini opisi su neve-

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 205

rovatno podrobni i stoga stati~ni. Nesre}no detiwstvo u ku}ivel{kog propovednika ili `ivot u Terezinskom getu opisani suprividno spokojnim, laganim ritmom kakvim teku re~enice o An-dromeda Loxu, jednom od malobrojnih uto~i{ta glavnog junaka, ilio novoj zgradi pariske Nacionalne biblioteke. I sama radwa namse otkriva tek uz veliko odlagawe: prvi deo kwige, i glavnina dru-`ewa pripoveda~a i glavnog junaka, proti~e prevashodno u razgo-vorima o arhitekturi, iz kojih se tek postepeno pomaqa li~nost@aka Austerlica. Taj zaobilazni put sasvim odgovara wegovom po-vu~enom karakteru. Svaki nagove{taj napetosti Zebald potkopavaunapred; jedine prepreke na koje Austerlic nailazi jesu one koje jesam sebi postavio.

U jednom trenutku, Austerlic dobija svoju fotografiju izdetiwstva, godinama sakrivenu me|u stranicama Balzakove pove-sti o pukovniku [aberu, koji je izgubio pam}ewe prilikom rawa-vawa; kada mu se posle vi{e godina vratilo, mogao je samo da utvrdida je tokom godina nepovratno izgubio sve {to je ~inilo wegovidentitet – `enu, imawe, i samo ime. Postaje jasna paralela sa `i-votom samog Austerlica kome je, u dobu od ~etiri godine, sa ime-nom oduzet i identitet koji nikada nije potpuno nadoknadio: to seodra`ava i u skoro potpunom nedostatku prisnijih me|uqudskihodnosa, a naro~ito u neuspe{noj qubavnoj vezi sa Mari de Vernej.Austerlic je na taj na~in, iako je umakao smrti, postao `rtva pro-gona jednako pouzdano kao wegovi roditeqi i milioni Jevreja po-bijenih po koncentracionim logorima.

Najizrazitija crta ove kwige svakako je krajwa usamqenost@aka Austerlica, koju samotnost pripoveda~a ponavqa kao odjek.Nije slu~ajno pore|ewe koje Zebald izvodi izme|u Austerlica iVitgen{tajna: i jedan i drugi predstavqaju oli~ewe strogosti i do-slednosti mi{qewa, ali i tragi~ne pometwe ose}awa. Austerlico-va samo}a, wegova potpuna nesposobnost da se ukoreni u svetu i `i-votu, preterana je ~ak i kad se u obzir uzme wegov rani gubitak po-rodice. Kao i u drugim Zebaldovim delima, u pitawu je pre mu~ninaizazvana strahovitom nesavr{eno{}u qudskog roda i odbijawe juna-ka da se uklopi u bilo koje dru{tvo sposobno za takve zlo~ine.

Takvo ~itawe svakako podr`ava ~iwenica da je Zebald najve-}i deo svog `ivota proveo van Nema~ke, ali se do kraja bavio muko-trpnim razra~unavawem sa nacizmom. Ono malo li~nih podataka ko-je saznajemo o pripoveda~u, pre svega nastawivawe u Engleskoj zbognepodno{qivosti `ivota u sopstvenoj zemqi, uglavnom se poklapasa Zebaldovom biografijom; prilikom posete tvr|avi Brendonk, iznaratora izbija odbojnost prema Nemcima i stid zbog sopstvenognaroda, i to je jedan od malobrojnih zaista li~no intoniranih pasa-

206 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

`a u ovoj kwizi. Zebaldov `ivot je bio obele`en intenzivnim ose-}awem krivice zbog zlo~ina po~iwenih u Drugom svetskom ratu dote mere da nije voleo ni koristio ro|eno ime, Vinfrid, jedno odmnogih starih germanskih imena koja su davana deci u nacionali-sti~kom poletu Hitlerove Nema~ke. Moglo bi se re}i da je tu kri-vicu i odricawe od sopstvenog imena prikazao izvrnuto, kao u ogle-dalu, u liku @aka Austerlica; u krajwoj liniji, razlog za potpunislom, mentalnu i emotivnu paralizu koju do`ivqava Zebaldov junakjeste potisnuto, prikriveno ose}awe krivice {to je pre`iveo.

Na samom po~etku Austerlica, Zebald opisuje nokturamu, ukojoj borave `ivotiwe izme{tene iz svoje prirodne sredine u la-`nu no} radi udobnosti posetilaca zoolo{kog vrta, i uzgred pomi-we rakuna koji pere kri{ku jabuke “kao da se nada da }e tim pra-wem, {to daleko prema{uje svaku razumnu svrhu, mo}i da utekne izla`nog sveta u koji je dospeo bez svog u~e{}a”: zapravo, ba{ ta re-~enica predstavqa okosnicu ~itavog romana, i defini{e Auster-licov – ali i Zebaldov – tragi~ni poku{aj da se izbavi od sopstve-nog porekla i da se o~isti od krivice.

Na kraju, treba pomenuti i odli~ni prevod Spomenke Kraj-~evi}, koji je s pravom nagra|en kao jedan od najboqih prevoda pro-tekle godine; ona je uspela da se izbori sa dugim, slo`enim re~eni-cama koje vrve od stru~nih izraza i da sa~uva eleganciju Zebaldo-vog izraza. Tako je ovaj pisac kona~no dobio dostojan prevod na srp-ski jezik.

Dragana Stoli}

POETIKA NADE

Grozdana Oluji}: GLASOVI U VETRU, SKZ, Beograd 2010.

Od prve izlo`enosti kriti~arskom procewivawu, po~ev odmi{qewa `irija NIN-ove nagrade, roman Grozdane Oluji} Glaso-vi u vetru odre|en je kao “porodi~ni” ili kao “porodi~no-dru-{tvena hronika”, u kojoj se kroz sudbinu jedne gra|anske porodiceprelamaju krupni istorijski doga|aji balkanskog podnebqa. Takose Aracki pridru`uju nekim drugim dobro poznatim prezimenima –Wegovanima, Kati}ima, ili Isakovi~ima. Ipak, prikaz ukr{tawaistorijskog i kolektivnog sa sudbinama pojedinaca, slikawe borbe~oveka sa `rvwem ratnih i drugih dru{tvenih turbulencija, koja jenaravno unapred izgubqena, jeste ono {to sadr`i roman Grozdane

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 207

Oluji}, ali nije ono po ~emu je on izuzetan u fakti~kom, pa, recimoodmah, i u vrednosnom smislu.

Kriti~ki tekstovi o romanu ve} imenuju taj specifi~ni kva-litet – pri~a je zaodenuta u “ruho bajke” (Z. Jankovi}), {to, kada jeu pitawu ova autorka, ne iznena|uje. [tavi{e, bilo bi iznena|eweda nije tako. Naj~e{}e prepoznavana u {irem ~itala~kom krugukao pisac bajki, Grozdana Oluji} je mnogostruko i pre ovog romanapredstavqala oprobanog, potpuno posve}enog i neumornog branite-qa “mudrog” starog pripovednog `anra. Bajka je u Grozdani Oluji}na{la beskrajnog po{tovaoca svojih iskonskih vrednosti i dostoj-nog oplemeniteqa. Ipak, namera da se u pripovedawe unesu elemen-ti bajke krila bi opasnost od preteranog rabqewa potencijala ko-je bajka poseduje, oslawawe na wenu pripovednu mo} i svevremenuprivla~nost, kao da je to samo po sebi dovoqno. Grozdana Oluji}ima isuvi{e veliko spisateqsko iskustvo da bi tako ne{to bilomogu}e.

Na koji na~in su elementi bajke utkani u tkivo romana, osta-je da se pozabavimo. Za sada nam se ~ini da upravo re~ utkani osli-kava o kakvom postupku je re~: diskretno uplitawe formula i po-stupaka karakteristi~nih za bajku, koji se te{ko razlu~uju, ali ce-lini daju poseban tonalitet. Zlatoprsta iz istoimene bajke G.Oluji} ostavqa zlatni sjaj na svom izvanrednom vezu. Jer, to je ume-}e – da se predmeti pozlate, ulep{aju, ali se u wihov izgled, wiho-vu ~iweni~nu okosnicu ne zadire.

Roman, dakle, jeste i ostaje porodi~na hronika. U wemu se, ka-ko se tako|e u kritici podvla~i, uo~ava jo{ jedna dominantna tema,naro~ito popularna u doma}oj kwi`evnoj produkciji tokom posled-we dve decenije: tema emigracije, voqnih i bezvoqnih izgnanstava.Trenutak od kojeg se polazi u pripovedawu jeste ta~ka za koju }e seispostaviti da je prelomna. Glavnog junaka, psihijatra DanilaArackog, u sobi oronulog wujor{kog hotela, u sitne sate, dok se upolusnu okre}e pored nepoznate `ene, pohode duhovi predaka. Vratavremena se otvaraju da bi odande pokuqale uspomene, slike, pred-stave vezane tankim ali iznena|uju}e jakim nitima. Nizovi asocija-cija sla`u se neumoqivo i grade veliki, slo`eni porodi~ni por-tret, po{tuju}i svoju unutra{wu logiku. Postepeno se od fragme-nata, odlomaka se}awa ili delova tu|ih svedo~anstava stvara pri~ao sudbinama, koja poku{ava da dobaci do askur|ela u pro{losti, iobazrivo se usu|uje da ocrta obrise budu}nosti. I pored toga {to seukr{tawem svih reminiscencija prirodno zanemaruje hronologija,uo~ava se da u osnovi postoji po{tovawe pravog vremenskog sleda iwegovo, makar i ovla{no, nazna~avawe – na po~etku romana domini-ra pri~a o Danilovim precima, pre svega dedi i ocu, sredi{wi deo

208 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

je najvi{e posve}en samom Danilu i sumornom odrastawu u siroti-{tima, dok je druga polovina dela mahom ispuwena potomcima, presvega prona|enom de~aku, ali i drugoj deci koja se ra|aju ili }e seroditi. Sve {to se de{ava posle tog nokturalnog izleta po uspome-nama ima karakter epiloga: nakon svitawa, Danilu Arackom je osta-lo samo da obezbedi materijalnu podr{ku za ono {to je ve} odlu~e-no, a onda da, nesre}nim slu~ajem, i sam nestane u podru~ju koje je ~i-stili{te za neke ~lanove porodice Aracki – u polutami, poluse}a-wu, u sopstvenoj delimi~noj amneziji.

U romanu se pomiwu dva teksta – prvi je “Karanovski leto-pis” nepoznatog autora, koji je postao sastavni deo drugog, “Dnev-nika” Danila Arackog. Iako se pripovedawe svako malo vra}a naove navodne izvore, wihova relevantnost je krajwe uslovna. Sva jeprilika da se na taj motiv misli kada se u pomenutoj kritici pre-poznaje “ne{to od postmodernisti~ke {minke”, ali na tu stranu senije skliznulo. Tekstualni izvori – vaqda nekako i o~ekivani ka-da je u pitawu hronika – predstavqaju samo jo{ jedan element tka-wa, ravnopravan i upotrebqiv, odnosno pouzdan koliko i svako se-}awe, svako svedo~ewe, usputni komentar, bilo kakav trag, pa bioon i puki proizvod ma{te. Da se ne treba obazirati na pouzdanostovakvog izvora, govori i detaqniji pogled na “Letopis”, odnosnopoku{aj da se on rekonstrui{e, jer se malo {ta uklapa. Na primer,na prvim stranicama romana se ka`e da je “Karanovski letopis”Danilu Arackom dao jedan nepoznati ~ovek koji ga je kupio u pro-davnici antikvarnih kwiga u Tartuu i doneo u Beograd. Otkud ondada taj isti letopis bele`i i doga|aje koji su se dogodili mnogo po-sle Danilovog izgnanstva, sve doga|aje iz Amerike, ukratko sveostale doga|aje? Logi~an odgovor – da je neko (sin Damjan, brata-nac?) neki stari tekst dopisivao, upotpuwavao, dora|ivao – ne mo-`emo dobiti, jer se ovde i ne tra`i logika. Letopis, ~iji se autorimenuje kao [apta~ iz Bo`jeg sna, pouzdan je i vredan koliko i sva-ki ozbiqan san. Takva uverqivost je klimava samo ako se tretiraiz perspektive onoga {to naj~e{}e podrazumevamo kao letopis iliistorijski izvor. U svetu u koji ulazimo, istinitost se procewujedruga~ijim kriterijumima.

Izre~eno mi{qewe da roman sadr`i elemente bajke iziskujeda bude precizirano – re~ je o bajci onako kako je Grozdana Oluji}shvata, kako je stvara i kako o woj teorijski razmi{qa. Takva bajkau sebi udru`uje formule narodne bajke, ali i posebne odlike umet-ni~kog dela koje preuzetoj osnovi dodaju nove, savremenom ~itaocuprilago|ene postupke i motive. Tekst G. Oluji} “Poetika bajke”sadr`i umetni~ki kredo, i poma`e tuma~u da lak{e prepozna pri-sustvo bajkovitog u onome {to se imenuje kao hronika.

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 209

U romanu Glasovi u vetru duhovi predaka, uverqivi do opi-pqivosti (junak ~uje kapawe vode sa kose svoje sestre nestale u re-ci) neprekidno podvla~e i isti~u misao da je smrt u bajci “samopretapawe jednog oblika u drugi”: “Re~ kraj, kona~nu zaustavqe-nost i kona~nu tamu – bajka i dete odbacuju. U svojoj ustremqenostiunapred, stalnom fizi~kom i psihi~kom rastu dete naslu}uje smi-sao smrti, ali je ne priznaje, kao {to je ni bajka ne priznaje.” (“Po-etika bajke”) U Glasovima u vetru stoji, kroz zabele{ku iz “Leto-pisa”, da “niko i ni{ta ne nestaje zauvek!”

Strah koji najvi{e opseda glavnog junaka, a i ostale, nijestrah od smrti, ve} od zaboravqawa, strah otelotvoren u sirotojpacijentkiwi, devojci Ru`i Ra{uli, koja misli da joj je drvo zaro-bilo i du{u i ime. Rasuta Ru`a Ra{ula ostaje jedan od lajtmotivadela, pored mnogih drugih, koji povezuje udaqene delove romana u~vrstu celinu. Ponavqawe i varirawe slike ili izraza – u slu~ajuRu`e Ra{ule zbog aliteracije u imenu to je upe~atqivije – wihovodovo|ewe u razli~ite kontekste, kao i wihovo povezivawe ~as safantasti~im, ~as sa empirijskim, medicinskim ili drugim zna~e-wima postaje onaj postupak koji delu pru`a poseban kvalitet i spe-cifi~an smisao. Zaborav, koji je gori od smrti, svoje ~iweni~noupori{te ima u “Alchajmerovoj bolesti”, koju Danilo Aracki kaopsihijatar prou~ava, i zbog koje kre}e na dug put “preko sedam go-ra”, u neki ameri~ki gradi}, da bi na{ao bratanca.

Tegoban put junaka tako, kao i u svakoj bajci, postaje prepletstvarnih, konkretnih koordinata, ali i neo~ekivanih, fantasti~-nih i magi~nih – zato se savr{eno sla`u magija Meskvoki Indijana-ca i simpozijum psihijatara. Danilo Aracki naravno nailazi namnoge prepreke, a i kako bi bilo druga~ije u svetu poreme}enih od-nosa, nevi|eno komplikovanih i mu~nih istorijskih i politi~kihprevirawa, svetu u kojem su stvari i ~udne i ~udovi{ne. ^udno jeipak i to {to postoji svet u kojem je to savr{eno logi~no i o~eki-vano: “U bajci se, kao i u `ivotu, ve~ito ne{to tra`i, i uz velikemuke – nalazi. Pred svoje junake bajka postavqa brojne zapreke, ba{kao {to to i `ivot ~ini. Postavqa ih bez upozorewa, bez najave, iz-nenada.” (“Poetika bajke”) Za savla|ivawe prepreka naj~e{}e supotrebni pomaga~i, a wih u romanu prepoznajemo u Danilovim pri-jateqima, biv{im domcima, me|u kojima su veze, za~ete u okolnosti-ma posleratnih siroti{ta, intenzivnije od porodi~nih. Zato je imogu}e da policajac Gara~a Danilu, onoliko gowenom izmi{qenimoptu`bama, pru`a glavni putokaz i pomo} na dugom putu.

Bajkovito se o~itava i u ocrtavawu likova kojima se dajeoreol magijskog, nadnaravnog, svetlog ili tamnog. Tako se za deduLuku Arackog, lekara (da ne ka`emo vra~a ili `reca), verovalo da

210 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

razgovara sa biqkama, pticama i “nekim malim svetlim stvorewi-ma”, tako je baba po majci Simka Gali~anka, bila travarka koja jele~ila bajalicama (re~ima!), i najzad, tako i baba po ocu, lepoticaPetrana doziva u svest sliku ledene, surove kraqice poznate bajke.Kako ~itamo u “Poetici bajke”, “ne postoje bi}a vi{eg i ni`eg re-da”, pa kami~ak, gu{ter ili ptica imaju jednaku va`nost kao i junaksam. U romanu neke pojave ne mogu nikoga iznenaditi: sna`ni miri-si cve}a, prijatni ili te{ki i zloslutni, vezuju se za odre|ene li-kove, nedvosmisleno do~aravaju}i ono {to sobom nose; zato nije ne-va`an ni detaq da pas koji prati prona|enog de~aka ima plave o~ikao i neprona|eni brat Petar.

U bajkama Grozdane Oluji} junaci su naj~e{}e deca, pa ~ak iova dana{wa, zarobqena u solitere, nove verzije starovremskihkula. I u romanu je deci posve}eno mnogo mesta: deci `rtvama,ubogoj, izgubqenoj, bolesnoj. Wihovi strahovi su najstra{niji, tu-ge prevelike, stradawa neoprostiva. Stoga je najprirodnije {toDanilo u dalekoj Americi nije na{ao brata ve} bratanca, koji }e,nada se, popuniti praznine u svom se}awu. Nada je ono {to donosii ro|ewe Damjanovog deteta, pa ~ak i ~iwenica da se ne zna ta~noda li je Xorxi Vest ipak odlu~ila da rodi; nije slu~ajno ni to {toDanilo Aracki potomcima obezbe|uje sredstva pre svega za iz-gradwu doma za decu “bez roditeqskog starawa”. Kako stoji u “Poe-tici bajke”: “Bajka daruje detetu upravo to (najve}e {to se `ivomestvoru, mo`da, mo`e i dati!), daruje mu poverewe u samog sebe,zlatne kqu~eve nade i poruku da nikada ni{ta nije izgubqeno, ni-ti za sva vremena.”

U romanu Glasovi u vetru realisti~no, istorijsko i fanta-sti~no, bajkovito postoje u simbiozi, uzajamno se napajaju}i onimliterarnim sokovima koji su svakom od wih neophodni. Istorijskoje nadomestilo svoju potencijalnu suvoparnost, pa i suvislost, abajkovito je obezbedilo nespornu utemeqenost, jasnu konkretnost,ne samo kao “svet su{tina” i “istina prvog reda”. Takav interak-tivni odnos je produktivan: hronika se ~ita u jednom dahu, a bajkanalazi nove realije koje joj produ`avaju vek. Negde, u tom me|uod-nosu sluti se i senka ograni~ewa. Izme|u dva pola postoji dinami-~an `ivot, ali se tu i zavr{ava, ne otvaraju}i puteve za neka druga-~ija domi{qawa i otkrivawa, za inspirativne relativizacije.Dok se ~ita roman, to i ne izgleda toliko zna~ajno, jer je snaga pri-povedawa dovoqna da zameni mutno i{~ekivawe bilo ~ega drugog.Op~iweni pri~om, pogled u nepoznato rado mewamo za optimizam,veru i nadu da }e ipak sve nekako iza}i na dobro, da }e se vratitionaj ko treba da se vrati, u {ta je i bio siguran Mali Oblak, prona-|eni Danilov bratanac.

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 211

Rastko Simi}

KA QUDSKOJ TERRA INCOGNITA

\or|e Pisarev: A AKO UMRE PRE NEGO [TO SEPROBUDI?, Agora, Zrewanin 2009.

Novi roman \or|a Pisareva vodi nas ka jednoj malo poznatoji te{ko dostupnoj oblasti qudskog uma, ka na{em spoznajnom apa-ratu ili, druk~ije re~eno, ka izvesnom programu koji svi imamo usebi i pona{amo se u skladu s wim, ali logike po kojoj on funkcio-ni{e nismo svesni. Kako izgleda na~in na koji poimamo svet jednoje od kqu~nih pitawa sa kojima nas roman A ako umre pre nego {tose probudi? suo~ava.

U ovom napisu najpre }emo poku{ati da dobronamernom ~i-taocu natuknemo kakvi su to neobi~ni predeli u koje nas Pisarevvodi, a zatim da mu ponudimo odre|ene teorijske alatke uz pomo}kojih }e se lak{e razabrati u wegovom obimom nevelikom, ali pri-li~no zahtevnom tekstu.

Za po~etak, prisetimo se one sablasne scene iz Lin~ovogPlavog somota u kojoj Din Stokvel peva pesmu Roja Orbisona “Usnovima” dr`e}i pred usnama lampu umesto mikrofona. Denis Ho-per u jednom trenutku iskqu~uje kasetofon. Muzika i pevawe zami-ru iako Din Stokvel i daqe otvara usta. Besmisao najednom postajevidqiv. Suo~ili smo se sa prazninom. Do{lo je do iskliznu}a i mishvatamo da prisustvujemo zbivawu ~ija se logika protivi na~inuna koji smo navikli da svet oko nas funkcioni{e. Postaje jasno dasa ~inom koji se pred na{im o~ima odvija ne{to nije u redu.

Do sli~ne spoznaje dolazi i Pisarevqev junak kada na “puto-vawu kroz dowe predele Novog Sada” ugleda jarkocrvenu “Da~ijulogan” koja ne zauzima svoje mesto u prostoru, ve} predstavqa samokulisu koja imitira automobil. Nema “Da~ije”, kao {to nema nipesme “U snovima”. Sve je la`no. Suo~avawe sa ovakvim “{upqim”pojavnim oblicima, iza kojih u stvari nema naprosto ni~ega, ot-kriva naprsline i tamna mesta u svetu u kojem smo se na{li.

Pre Pisarevqevog junaka i wegovog susreta s la`nom “Da~i-jom logan” bilo je jo{ posetilaca zabasalih u ovu neistra`enu zo-nu. Me|u wima su i “fantomske dame nad Parizom”, junakiwe Rive-tovog remek-dela Selin i @ili plove ~amcem. Prate}i jedna drugupariskim ulicama i vozikaju}i se taksijima, one iska~u iz na{egsveta “kona~nih dimenzija”, prelaze granicu i upadaju u jedan druk-~iji, nedore~eni i nedovr{eni svet, ~ije je glavno obele`je to {tovreme te~e cikli~no i stalno se iz po~etka odvija jedna ista rad-

212 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

wa. Van tog uvek identi~nog sleda doga|aja ne postoji ni{ta. Na-{av{i se u miqeu u kojem vlada ovakav poredak, Rivetove junakiwepoku{avaju da unesu izmene i naru{e pravilo cikli~nog ponavqa-wa uvek istih zbivawa.

Sli~no je i sa protagonistom Pisarevqevog romana, zabasa-lim u svet u kojem “kom{ija pri~a iako mu nedostaje pola glave”. Onnastoji da rekonstrui{e Novi Sad po se}awu i vrati mu celovitosttako {to }e dopisati sve “ku}e, zgrade, trotoare, puteve, ulice”.

Pa, {ta se to sa Pisarevqevim junakom desilo? Kako se na-{ao u Novom Sadu u kojem osim Futo{ke pijace i zgrade Dnevnikanema vi{e ni~ega? Evo kako. Prvo poglavqe, koje donosi wegovrazgovor sa suprugom, uvodi nas u logiku po kojoj }e ostatak romanabiti ustrojen. U wemu protagonista izla`e svoj koncept virtuel-ne, odnosno `ive kwige, takve koja ne postoji kao artefakt, ve} je ucelini sme{tena u wegovom umu. U ostalim poglavqima on se nala-zi u takvoj kwizi, odnosno u svetu koji funkcioni{e po logici ka-kvu je izlo`io.

Junakovo shvatawe virtuelne kwige pokre}e bitna pitawa uvezi sa ontolo{kim polo`ajem kwi`evnog dela i wegovom inter-akcijom sa ~itaocem. Jo{ pre {ezdeset godina Rene Velek je, preu-zimaju}i izvesna shvatawa Romana Ingardena, tvrdio da kwi`evnoumetni~ko delo nije artefakt niti autorov ili ~itao~ev do`i-vqaj. Ono je sistem normi, koje su intersubjektivne. Dostupno je je-dino kroz individualni do`ivqaj, ali nije istovetno ni sa jednimdo`ivqajem. Velek je time nagovestio brojne kasnije teorije re-cepcije i ~itawa, koje }e razviti pojmove kakvi su “informisani~italac”, “arhi~italac” ili “implicitni ~italac”.

Jedan od najubedqivijih nastavqa~a ove kwi`evnoteorijskelinije bio je Volfgang Izer, koji je dao podsticajno tuma~ewe in-terakcije izme|u teksta i ~itaoca. Po wemu, kwi`evno delo imadva pola: umetni~ki i estetski, od kojih prvi predstavqa autorovtekst, a drugi pojedina~no ~itawe. Delo, me|utim, nije istovetnoni sa jednim od wih. Ono je virtuelni entitet, koji se nalazi negdeizme|u i ne mo`e biti sveden ni na realnost teksta ni na subjek-tivnost ~itaoca.

Pisarevqev junak, me|utim, zahteva od svog ~itaoca da putemodre|enih tragova rekonstrui{e wegov roman, koji ne postoji u pi-sanom, opredme}enom obliku, ve} samo u virtuelnoj formi, i dastigne do istog teksta na na~in na koji je i pisac stigao tamo.

Najzanimqivija strana kwige A ako umre pre nego {to seprobudi? jeste ta {to nas “uvodi” u jedno takvo delo, koje se nalazisamo u glavi pisca, omogu}avaju}i nam da ga sagledamo sa svim wego-vim nesavr{enostima, nedovr{enostima, prazninama i rupama

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 213

(elementima neodre|enosti, kako bi rekli Ingarden i Izer).Isto tako, bave}i se mogu}no{}u da neko drugi (~italac) rekon-strui{e takav neopredme}eni entitet, Pisarev pokre}e pitawe odelovawu na{eg saznajnog aparata pomo}u kojeg poimamo svet.Ovim problemom, koji spada u delokrug kognitivne nauke, u na{edoba bavi se i poetika pripovednog teksta, ta~nije jedna wena re-lativno nova grana nazvana kognitivna naratologija, koja upravopri~u vidi kao oru|e kojim mi dajemo smisao sopstvenim iskustvi-ma. Me|u glavnim alatkama kojima ova disciplina operi{e nalazise pojam mentalnog modela, tj. modela po kojem na{a svest dovodi uvezu svet koji opa`amo sa re~ima kojima ta opa`awa saop{tavamo.

Predstavqaju}i nam ovu vezu i uvode}i nas u virtuelno delo,Pisarev nam omogu}ava direktan ulazak u rad qudske svesti. Pri-povedni postupak kojim se slu`i analogan je na~inu na koji poima-mo svet. Takva narativna strategija u skladu je sa wegovim stavomda `ivot nije linearna pri~a, ve} je izlomqen na bezbroj mogu}no-sti i predstavqa jedan od izbora iz mno{tva fragmenata koji plu-taju oko nas. Sli~no shvatawe zastupa i wegov junak. Linearno se-}awe, ka`e on, nije mogu}e. Doga|aji iz pro{losti ne mogu se po-slagati pravilnim redosledom.

To je tako zahvaquju}i spoznajnom sistemu koji nam je dat.Probajmo sada da se zaputimo ka ovoj qudskoj terra incognita. Utaba-ne staze, dabome, nema, pa moramo krenuti bogazama koje su prokr-~ili izvesni Pisarevu srodni pioniri. Jedan od wih mogao bi bitistari nau~nik iz Murakamijeve Okorele zemqe ~uda i kraja sveta,kwige koja se pre nekoliko meseci prvi put pojavila pred srpskompublikom. Po wemu, spoznajni sistem sastavqen je od bezbroj deli-}a se}awa na na{a prethodna iskustva. Nastavqaju}i smelo i iza-zovno u tom pravcu, Murakamijev stari profesor uspeva da ovakavsistem izoluje. Tako otkriva da na~in na koji poimamo svet imaformu pri~e, dodu{e fragmentarne i zbrkane, ali takve od koje setehnikom monta`e mo`e stvoriti koherentan narativ. Shvataweje, reklo bi se, blisko i Pisarevu, a isto tako i savremenoj kogni-tivnoj naratologiji.

Sklapaju}i roman u mislima i sme{taju}i ga u svoju svest,Pisarevqev junak kao da vr{i jednu ovakvu monta`u. Na taj na~inon otkriva onaj svet bez “kona~nih granica”, koji svi imamo u sebi,ali ga nismo svesni, svet pun nelogi~nosti i praznina, svet u kojemsmo slobodni da uradimo sve {to `elimo.

214 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

Milan Todorov

PUWEWE PANDORINE KUTIJE

Ratko Dangubi}: BELA PRI^A, Arhipelag, Beograd 2009.

Ratko Dangubi} (1946), kwi`evnoj publici poznat kao izvan-redan aforisti~ar i izvrstan vladalac kratkom pripovednom for-mom, posledwih godina ogla{ava se i intrigantim romanesknimhronikama. Wegov prethodni roman, Nema~ki u sto lekcija (2005),privukao je zna~ajnu pa`wu ~italaca i kwi`evne kritike. Ova pa-`wa verovatno je podstaknuta i gotovo potpuno novom temom kojuova kwiga unosi u srpsku savremenu prozu – temom vojvo|anskih Ne-maca i wihove sudbine u vreme i posle Drugog svetskog rata, jedna-ko kao i {irinom istorijskog zahvata kwige, u kojoj se prepli}ukolektivne i individualne sudbine i porazi, izbegli{tva i progo-ni, rasejawa naroda i tragi~ni nesporazumi u veku koji se, na veli-ka i mala zvona, obznawuje kao vek postistorije i globalne komuni-kacije.

Dangubi}ev najnoviji roman, Bela pri~a, predstavqa autorovnesumwivi pomak od preovla|uju}eg postmodernisti~kog, vrlo ko-ri{}enog u wegovoj ranijoj prozi, ka realisti~kom kwi`evnom po-stupku, oboga}enom na momente pripoveda~kim tehnikama koje nisurealisti~ke u klasi~nom smislu, a koje su kori{}ene da se {todramati~nije opi{u fantazmagori~na svedo~antsva o tragi~nostiistorije i pojedina~nih qudskih sudbina u dvadesetom veku. Belapri~a pripada Dangubi}evom ruskom ciklusu, za~etom u vreme kadase ovaj autor gotovo opsesivno bavio ruskim temama, {to je, izme|uostalog, rezultiralo i kwigom pri~a Ruska kola (1995). Ovaj put,pak, Dangubi} je veliku pri~u o gubqewu identiteta naroda i poje-dinaca u svetskim razmerama sagledavao kroz formu svojevrsnihpripovednih “matro{ki”, gra|enih po uzoru na one poznate ruskedrvene lutke koje jedna iz druge izlaze, reklo bi se, iste, ali se do ubeskraj smawuju, kao i na{e predstave o qudskim, duhovnim, moral-nim i istorijskim veli~inama i vrednostima.

Bela pri~a je naprosto zagrcnuta, kako stvarnom, tako simu-liranom faktografijom, ~ime pripoveda~ svojoj umetni~koj fik-ciji, osim veristi~ke ubedqivosti, `eli da pridoda i uverewe daqudi, oli~eni u junacima ove kwige, jednako kao papirna ili nekadruga~ija fakta, mogu biti gu`vani i uni{tavani u “ropotarnici”istorije, bez obzira na kojoj se strani nalazili, pobedni~koj iligubitni~koj. I jednima i drugima naposletku ovladava nemo} daupravqaju svojom sudbinom.

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 215

U fabulativnom smislu, Bela pri~a je komponovana kao sve-do~ewe uspe{nog, situiranog poslovnog ~oveka i qubiteqa umetno-sti (konkretno, ruskog slikarstva) o slu~ajnom susretu u Be~u saSerafimom, jednim nekada ambicioznim ruskim carskim ofici-rom, a sada apatridom i ~ovekom na `ivotnom izmaku, ~oveku bez na-de i bez odgovora na pitawe o sopstvenoj krivici za svoje i tu|e po-gibeqi. Manuskript, zapravo indirektna kopija ispovesti qudihap{enih posle pobede crvenog oktobra 1918, koji glavnom junakuromana poverava Serafim, postaje opsesivni podsticaj za razmi-{qawe o sopstvenom identitetu, koji se, isto tako, rasta~e u stra-hotama novog vrlog sveta. I na ovom mestu otvaraju se pri~e iz seri-je sudbinskih matro{ki, nude}i nam jedan koloplet paralelnih li-kova iz pro{losti i sada{wosti, a sve to pro`eto razmi{qawem iuverewem pripoveda~kog ja u romanu da smo svi osu|eni da u jednomtrenutku, u kratkom sevu vremena, postanemo neka mawina, margi-nalci, poput pustolova i novinara Jevrema, nesu|enog izbeglice saKosova. Pri tom, kako nam kroz razmi{qawa i komentare svojih ju-naka govori pripoveda~, nije problem samo u tome {to smo se i mi,Srbi, poput Rusa 1918. i docnije, vi{e puta i ideolo{ki i prostor-no i qudski raspolu}ivali, nego ni{ta mawe i u tome {to ta svojaraspolu}ivawa i sopstvenu krivicu do dan danas nismo uspeli real-no da sagledamo. U tom smislu, senke kopija ispovesti hap{enih qu-di, pohrawivane u arhivu kazamata Lubjanke, kao i pripoveda~evisusreti s na{im i tu|im qudima, na ovaj ili onaj, politi~ki ilikulturolo{ki na~in, izgnanim u svet (kao {to je, recimo, pokojniMilo Dor) – provociraju jo{ jedno pitawe koje svako od nas mo`e,bar sam sebi, da postavi: da li i ovog trena ~inimo mali, ali sigur-ni, zlo~in prema sopstvenoj budu}nosti i pro{losti, mire}i se sala`nim ose}awem da nam je za sve neko drugi kriv.

Bela pri~a je, dakle, i paralelna pri~a o nama sada{wim isvakida{wim, o nama potomcima i nama precima, o nama koji nismosamo i uvek `rtve, ve} koji znamo da budemo i oni koji druge ~ine`rtvama. Pitawa vlastite krivice, samospoznaje odgovornosti isavesti po~e}e da nas, kao i Serafima u Beloj pri~i, mu~e i progo-ne tek na kraju, kada nam ostane samo jedna mogu}nost: da ih poput{tafetne palice prenesemo u amanet onima koji dolaze iza nas, neprestaju}i da i daqe punimo Pandorinu kutiju, koja, naravno, ~ekasvoje novo otvarawe. Od toga, sada je jasno, niko ne mo`e pobe}iili se distancirati. Pa, ipak, postavqa se pitawe ima li izlaza izovog za~aranog kruga, ili bar nade da }e se taj izlaz ukazati u nekojbudu}nosti. U dru{tvenom i politi~kom smislu, sude}i po rezig-niranosti i pesimizmu Dangubi}evih junaka, taj izlaz nigde se nenazire, a poku{aj bega od dru{tvene i politi~ke stvarnosti, u naj-

216 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

op{tijem smislu – od istorije, ~e{}e te junake pribli`ava ludilunego nekom spasonosnom zaboravu ili moralnom pro~i{}ewu. Otu-da u ovoj prozi toliko grotesknih scena iz ruskih ludnica onogvremena, vremena u kojem vlast, i sama u strahu od sopstvene pobedei potrebe da pora`ene kazni, pribegava brisawu qudskog dostojan-stva, tako ~esto progla{avaju}i svoje neistomi{qenike i zvani~-no ludim. Radwa i scena ovog romana li~i ponekad na neko pozori-{te politi~kih senki, prozirnih lutaka i Gogoqevih mrtvih du-{a. Uop{te, bizarnost mesta i doga|aja kojima se bavi Dangubi}evroman, sva ta svrati{ta za bogaqe, istra`iteqske sobe, pozori{nepredstave za vladare koje se pripremaju u ludnicama {irom pobed-ni~ke Rusije... sve to zajedno govori da je od svih qudskih patwi ko-je je mogu}e zamisliti najgora ona koja zna~i zabranu upotrebe ra-zuma, zabranu slobodnog promi{qawa sebe i sveta u kojem `ivi{.

Dangubi} u svom psiholo{ki vrlo dramati~nom romanu ispi-suje sna`nu satiru o vlastima i ideologiji uop{te, neovisno oistorijskom kontekstu. Wegovi junaci misle da qudskost nije pred-met kojim se vlast bavi, osim deklarativno, izve{ta~eno i la`no.Ono po ~emu se moderni oblik vlasti razlikuje od nekada{wih na-~ina vladawa jeste to da wena su{tina, mehanizmi vladawa zapra-vo, nije vi{e u goloj i banalnoj represiji (uostalom, {ta bi se novomoglo izmudrovati posle, recimo, Sibira, Golog otoka, Gvantana-ma...?), koja podanike dr`i u stalnom strahu od gubitka slobode –ve} u tome da protivnike zbrine u tobo`e sigurne institucije. Uwima }e ih odmah zatim lustrirati tako {to }e na sve na~ine poku-{avati da ih li{i prava na razum, odnosno na slobodu mi{qewa.Ne pla{ite se, ka`u ironi~no junaku iz jedne Dangubi}eve belepri~e-matro{ke, vi niste u zatvoru, nego u ludnici! Vreme kojeDangubi} prikazuje u svome romanu jeste vreme u kojem je najva`ni-je, pa dakle i najte`e, sa~uvati mogu}nost prosu|ivawa. Ali sve seurotilo protiv toga. I sve {to nam se nudi kao tobo`wi boqitakusmereno je u stvari protiv takve mogu}nosti.

Dangubi} je u okvir pri~e o potomku ruskih izbeglica, Sera-fimu, smestio ceo jedan kaleidoskop pri~a iz tobo`weg “povere-nog” mu manuskripta. U najkra}em, te pri~e mo`emo nazvati borhe-sovskim fantazmagorijama u ruskoj postavi. Poruka tih pri~a, kaoi celog romana, jeste da ni onda, ni danas, niti bilo kada mogu da seizmire razum i revolucija. Stari svetovi se ru{e, a mi, civiliza-cijski za to nepripremqeni, upadano u ogromnu ranu neke nove, bu-du}e istorije. Fukujamin kraj istorije se ne nazire, sve se gotovona isti na~in ponavqa. Ne mo`e se `iveti a ne patiti, ka`e namDangubi}ev junak. Ina~e nam ne bi ostalo ni{ta lepo i vredno. Ro-man Bela pri~a vredi pro~itati ne samo zbog ove i niza drugih pou-ka, ve} i zbog kwii`evnih vrlina ove kwige.

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 217

Vladimir Mi~i}

KRATKA ISTORIJA KWI@EVNOGBEOGRADA

Jovan Pej~i}: TI, ME\UTIM – Kwi`evni Beograd, Altera,Beograd 2009.

Dve decenije istra`iva~kog rada objediwene su na stranica-ma kratke istorije kwi`evnog Beograda, kako je Jovan Pej~i} upodnaslovu odredio svoju najnoviju kwigu Ti, me|utim. Ovaj autor-ski zbornik radova prati i razmatra `ive veze kwi`evnosti i Be-ograda od prvog pomena ovoga grada u kwi`evnim delima, kroz vi-{evekovna burna istorijska de{avawa, sve do na{ih dana.

U kwizi su se na{li prethodno objavqivani ogledi i ~lancikoji su za ovu priliku prestilizovani i podvrgnuti funkcional-nom prestruktuirawu. Fragmentarna forma dela uslovqena je raz-li~itim temama koje su predmet razmatrawa i koje su naj{ire obje-diwene podnaslovom: Kwi`evni Beograd.

Kwigu ~ine tri celine. U prvoj, “Beograd u kwi`evnosti doDrugog svetskog rata”, data je kratka istorija glavnoga grada krozkwi`evna dela, bilo da je u wima Beograd pomenut, ili je poslu`iokao inspiracija za wihov nastanak. Ogled koji je objavqen u mono-grafiji Pri~e o Beogradu (1996) po~iwe citatom iz Jevan|eqa poMateju (“Ne mo`e se grad sakriti kad na gori stoji”), nakon ~egapred ~itaocem vaskrsava emotivno ispri~ana istorija grada koji sepokazuje ~as u svoj svojoj rasko{i, ~as u potpunoj pusto{i, ali uvekkao dovoqno {irok prostor za uzlet kwi`evnog duha.Od mita i le-gende o Jasonovim Argonautima, kojim Beograd otvara svoje pogla-vqe u evropskoj kwi`evnosti, do na{ih dana traje pri~a o neobi~-nom junaku koji sopstvenom krvqu i ogromnom snagom genija ispisu-je stranice svoje istorije. Naratori te pri~e se smewuju. Od prvih,arhiepiskopa Teofilakta i Danila Pe}kog, preko despota StefanaLazarevi}a, Dositeja Obradovi}a, Dragutina J. Ili}a, MilutinaUskokovi}a, Branimira ]osi}a, do posledwih: Vladimira Velmar-Jankovi}a, Milo{a Crwanskog i Jovana Pej~i}a, pri~a raste iuslo`wava se. Koreni weni pak se`u duboko u pro{lost i vreme ka-da su se na kapijama grada i wegovim bedemima smewivali gospodarii upraviteqi, od Singa, koji su mu ime dali (Singidunum), prekoTribala, Kelta, Huna, Sarmata, Avara i Gota, do Rimqana, Vizanti-naca, Bugara, Turaka, Ma|ara, Austrijanaca… i, kona~no, Srba.

Drugu celinu kwige ~ine “Kratke povesti o izdava~ima, kwi-`arama, bibliotekama i arhivima Beograda”, svojevrstan vodi~ kroz

218 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.

istoriju srpskih stubova kulture i nauke. ^lanci, objavqeni u mono-grafiji Beli grad – kulturna istorija Beograda (1997), dokazuju daje Beograd, uprkos problemima sa kojima se suo~avao, od starine bioizdava~ki centar u kojem se odvijala intenzivna kwi`arska i bibli-ote~ka delatnost. Ovo je, istovremeno, jo{ jedno podse}awe na danasnepravedno zanemarene pregaoce koji su sebe uzidali u temeqe na-{ih kulturnih i nau~nih institucija. Gligorije Vozarovi}, GecaKon, Milovan Spasi}, Aleksa Vukomanovi}, Stojan Novakovi}, Mi-hailo Gavrilovi} i mnogi drugi svojim nesebi~nim zalagawem umno-gome su doprineli stvarawu novog lica Beograda. Upravo wihovi pi-onirski koraci i poku{aji pribli`ili su Srbe i Srbiju evropskojkulturi. Na raskr{}u puteva, grad-tvr|ava na u{}u jedne reke u dru-gu postao je najzna~ajniji kulturni i nau~ni centar Balkana, {to po-tvr|uje bogatstvo svekolikog znawa koje je u wemu pohraweno, iostao sredi{te duhovnog susreta Istoka i Zapada.

Tre}a celina, kojom se kwiga zavr{ava, to potvr|uje. Ogled“Tagore u Beogradu”, prvi put objavqen u ~asopisu “Kulture Isto-ka” (1988), predstavqa jasnu nameru autora da se na{a prestonicaslikom kwi`evnih de{avawa iz tridesetih godina pro{log vekadovede u red najzna~ajnijih centara Evrope. Posle Londona, Pari-za, Be~a i Budimpe{te, indijski nobelovac na kulturnom hodo~a-{}u po starom kontinentu odu{evqen prijemom u Beogradu poru~u-je: “Ja volim srpski narod {to ima spontano ose}awe, {to ima to-plo srce koje ume da se odu{evi.” Ovakav kompliment upu}en je naj-pre onima koje je Tagore mogao neposredno da vidi i upozna – Beo-gradu i Beogra|anima.

Ti, me|utim je neobi~an poduhvat kojim se autor Jovan Pej-~i} predstavio kao vrstan antologi~ar, kwi`evni kriti~ar, kwi-`evni istori~ar i esejist, koji Beograd istovremeno posmatra ikao popri{te razli~itih kulturno-istorijskih de{avawa, i kaocentar umetni~kog i nau~nog interesovawa, i kao `ivo vrelo in-spiracije, i kao dekor i ambijent umetni~kog oblikovawa. Takokompleksnom sagledavawu fenomena kwi`enog Beograda pristupai kao umetnik, lirski nadahnut, koji s pijetetom govori o onome{to voli, i kao nau~nik koji krajwe objektivno, sistemati~no, ja-sno i argumentovano razmatra veoma slo`enu temu. Navedene ka-rakteristike kwizi daju nesumwivu vrednost i olak{avaju joj putdo {ire ~itala~ke publike, iako je prvenstveno namewena istra-`iva~ima nacionalne kulturno-istorijske i kwi`evne ba{tine. Uprilog tome govori i sva neophodna aparatura kojom je opremqena(literatura, komentari o kwizi i piscu, pregled imena).

Posebnu pa`wu trebalo bi posvetiti naslovu, Ti, me|utim.Wegov upu}iva~ki karakter usmerava ~itawe i razumevawe kwige,

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010. 219

jer ostvaruje intertekstualnu vezu sa labudovom pesmom Milo{aCrwanskog, “Lament nad Beogradom”. Smisaono je akcenat u naslo-vu svakako na partikuli me|utim, koja aktualizuje teme o istraja-vawu Beograda u vremenu i mnogostrukosti wegovih pojava u kwi-`evnosti. S tim u vezi, name}e se logi~an zakqu~ak da je, uprkosmnogim problemima s kojima se suo~avao u svojoj istoriji, Beogradbio i ostao “prirodno i duboko `ari{te kwi`evne imaginacije”,{to i ova kwiga potvr|uje.

U pore|ewu sa drugim kwigama koje razmatraju kulturolo-{ke teme i wihove veze sa Beogradom najboqe se mogu uo~iti vred-nosti Pej~i}eve kwige. Duga geneza wenog nastanka uslovqena jeiscrpnim istra`iva~kim radom jednog od potpisnika najzna~ajni-jih kolektivnih monografija o Beogradu. Vra}awe temi koja je raz-matrana nesumwivo je ukazivawe na wenu veliku va`nost. U vreme-nima sumwe i preispitivawa kroz koje smo prolazili ovakve kwigevi{estruko su dragocene. Jasnim stilom napisana, kwiga Ti, me|u-tim budi usnulu svest o na{em trajawu, o vi{evekovnoj kulturnoji kwi`evnoj tradiciji, o gordom opstajawu uprkos zabludama i ne-da}ama. Prestonom belom gradu, kao simbolu na{eg opstajawa,ovom kwigom potvr|eno je mesto me|u zna~ajnim kulturnim centri-ma Evrope.

220 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 18, prole}e 2010.