Dragutin Zrni}

AKO...

Dragutin Zrni} AKO...

Lektor i korektor: Vinka Bojkovi} Likovno i grafi~ko oblikovawe: Miroslav Bojkovi} [tampa: [tamparija KLASA Vinogradski venac 15, Beograd Tira`: 60 primeraka

CIP - , 821.163.41-94 , , 1939 --- / . - : . , 2012 ( : ). - 223 . ; 21 cm 60. - : . 223. ISBN 978-86-915265-0-4 COBISS.SR-ID 188609548

AKO...

Dragutin Zrni}

AKO...

Beograd, 2012. godine

4

AKO...

5 PREDGOVOR Od svoje rane mladosti, jo{ kao de~ak, a zatim kao sredwo{kolac, student, a i kasnije u zrelijim godinama, ~ovek, o ~ijem `ivotnom putu i do`ivqajima govori ova pri~a, ma{tao je o budu}nosti, kao i ve}ina wegovih savremenika i vr{waka. @ivot bez snova bio bi, ina~e, siroma{an i pust, a wemu su, doga|aji i uslovi u okru`ewu, nametnuli ulogu, da kroz `ivot kora~a, vo|en sopstvenim snovima i ma{tawima. Ne retko, izolovan od okru`ewa, zarowen u sopstvene misli, `eqe i planove, dok je `ivot bujao oko wega, on bi zami{qen, ozbiqnog lica, na par~etu papira, koji bi mu se na{ao pri ruci, nebrojeno puta ispisivao tu ~arobnu re~: Ako . . . . . . . Ta re~ uvek je imala isto, uslovno, zna~ewe; ako se ispune neki, istina, ponekad nemogu}i uslovi, ako premosti tu prepreku, ako bude dovoqno uporan i smeo, ako veruje u sebe i onda, kada su izgledi za uspeh minimalni - ispuni}e mu se `eqe i planovi. Nisu to bile neke `eqe u oblacima, kakve naj~e{}e mogu imati mladi qudi, koji `ive u lagodnijim vremenima i uslovima. Bile su to sasvim obi~ne - qudske `eqe: biti samostalan, materijalno nezavisan - slobodan, `iveti `ivot uspe{nih - obrazovanih qudi, videti i do`iveti bar malo od velikog bogatstva svetske kulture, umetnosti i lepote, ne izneveriti o~ekivawa svojih najbli`ih, imati svoj dom i porodicu, pomo}i qudima u svome okru`ewu. Ipak, bili su to, snovi de~aka - mladog ~oveka sa velikim, i za wega, tada, skoro nedosti`nim ambicijama.AKO...

6 A onda, u vreme kada je odlu~io da napi{e svoju autobiografsku pri~u i kada je naslovio samo sa Ako, slu~ajno je, u jednom novinskom izdawu, pro~itao informaciju da je pesma Radjarda Kiplinga, koja nosi isti naslov, a koja ga je svojim sadr`ajem fascinirala, i dodatno osna`ila wegovu ve} postoje}u op~iwenost ovom ~arobnom re~ju, progla{ena najboqom ostrvskom pesmom svih vremena. Bila su to dva me|usobno nezavisna, a opet veoma bliska izvora, sa kojih je autor crpeo i gradio sadr`aj ove `ivotne pri~e. Slede odabrani stihovi Kiplingove pesme u sa`etom tekstu i slobodnom prevodu: Ako mo`e{ da sa~uva{ glavu i onda, kada je svi gube Ako veruje{ u sebe i onda, kada svi u tebe sumwaju Ako mo`e{ da ~eka{, a ne umori{ se od ~ekawa Ako mo`e{ da sawa{, ali da snovi tobom ne gospodare Ako mo`e{ da stvari, kojima si posvetio `ivot, gleda{ polomqene, ali da se trudi{ da ih svojim skromnim alatom popravi{ Ako mo`e{ da svoje srce, nerve i mi{i}e, prisili{ da ti slu`e dugo i onda kada u tebi nema ni~ega, osim voqe, koja im nare|uje: "Nastavite" Ako mo`e{ da razgovara{ sa obi~nim svetom, a zadr`i{ ~estitost,AKO...

7 ili da se dru`i{ sa elitom, a ne izgubi{ obi~nost, tvoja je Zemqa i sve na Zemqi, i jo{ vi{e - bi}e{ ^OVEK, sine moj! Svakako je neobi~na i smela zamisao autora, da naslovi poglavqa wegovog autobiografskog dela, budu izvedeni iz odabranih stihova Kiplingove visoko-misaone pesme, s namerom da se wegov `ivotni put i postupci, od strane ~itaoca, podvrgnu testu i proveri po kriterijumima, koji su za ~oveka kao jedinku, stihovima ove pesme nad pesmama, veoma visoko postavqeni. ^esto se pitao, da li `ivotni put jednog obi~nog ~oveka, treba staviti u kontekst poezije, kao {to je Kiplingova pesma, i da li na to ima pravo? Odgovor bi trebalo da bude potvrdan, pa i za ~oveka koji `ivi tako obi~an qudski `ivot. I zaista, ako uspemo da samo ot{krinemo vrata ili kroz kqu~aonicu zavirimo u du{u ~oveka, i ugledamo misaono bi}e, vide}emo da je skoro svaki qudski `ivot sadr`ajan i poseban i da zaslu`uje na{u pa`wu. Radni naslov bio je @iveti svoj `ivot i ideja o ovom naslovu nije napu{tena. Sintagma @iveti svoj `ivot, stalno je prisutna, pored ostalog i zbog toga {to je li~nost o kojoj je re~, morala od svoga ranog de~a{tva, samostalno donositi sve, pa i kqu~ne odluke, koje su odredile wegov `ivotni put. Pri~a je ispri~ana u obliku autobiografskog romana, koji je delimi~no pro`et istorijskim doga|ajima toga vremena. U stvari, ovo je pravi na~in ili, u ovom slu~aju poku{aj, da se istorijski doga|aji osvetle onako kako ih do`ivqava jedna porodica ili pojedinac,AKO...

8 na ovim na{im prostorima. Za mnoge qude, istorija nije ni{ta drugo ve} samo ~iwenice i zabele{ke o pro{lim doga|ajima, a naj~e{}e o ratnim pohodima, pobedama i porazima. Problem takvog shvatawa je, {to je tako pisana istorija, sa nekim izuzecima, verovatno najneta~nija od svih nauka i to, prvo zbog ~iwenice {to je pi{u pobednici i posebno zbog toga, {to je pri~a o pro{losti, skoro isto tako nepouzdana, kao i pri~a o budu}nosti. U velikom broju slu~ajeva, isti doga|aj mo`e biti ispri~an na vi{e razli~itih na~ina i sa razli~itom konotacijom, kako ga je ko do`iveo. Po mi{qewu drugih, istorija je uskrsnu}e qudi i doga|aja proteklog vremena, opis wihovog `ivota, razmi{qawa, strahova, nadawa, radosti i verovawa. Uostalom, Tolstojev Rat i mir je pri~a o `ivotu jedne ruske porodice za vreme Napoleonovog pohoda na Rusiju. Tolstoj je bio oficir i mogao je veoma kvalifikovano da napi{e iscrpan opis strate{kih i takti~kih manevara u tim ratnim doga|ajima. Taj zadatak pametno je prepustio qudima koji pi{u priru~nike za strategiju i taktiku, a sam je napisao remek-delo za sva vremena, koje je istovremeno i savr{eno istorijsko delo. Po{tovani Lav Nikolajevi~, ovde je pomenut samo, da bi se na pravom primeru, objasnila razlika izme|u klasi~no pisane istorije i istorije pisane u formi istorijskog kwi`evnog dela. Za ~itaoca }e svakako ostati otvoreno pitawe, za{to je Dragutin, ovu o~igledno autobiografsku pri~u, ispri~ao u tre}em licu. Uostalom, i sam je u po~etnom periodu rada, bio u dilemi kako da postupi. Na kraju - su{tina je ista zakqu~io je, ipak, zbog vremenske distance i perioda od nekoliko decenija, u

9 kome teku doga|aji, opredelio se za formu pri~e u tre}em licu. Poseban motiv i podsticaj za pisawe ovog dela, dala su mu deca i deca wegove dece, koja su, pored velikog broja pri~a i bajki iz sveta de~ije literature, ~esto i uporno tra`ila da ~uju pri~e i fragmente iz `ivota i vremena kad je deda bio mali. Sna`an motiv da napi{e svoju `ivotnu pri~u, bila je i `eqa da svojim srodnicima i potomcima ostavi trag o svom i wihovom porodi~nom poreklu i posebno da o`ivi uspomene na roditeqe; na oca |uru, koga nije zapamtio i na lik velike majke Dragiwe, ~iji `ivot, makar i u fragmentima, treba zabele`iti kao primer borbe roditeqa za opstanak potomstva u najte`im uslovima. Vremenom, kada je ve} prelistavao stranice koje su otslikavale protekle godine i decenije, otkrio je novi, dodatni motiv da svoje do`ivqaje, makar i u veoma sa`etom tekstu, ispri~a do kraja. Naime, tokom rada na svojoj biografiji, ~ovek kao da opet prolazi kroz period i doga|aje iz detiwstva, mladosti, pa i zrelih godina - ponovo ih veoma emotivno do`ivqava, ostavqa tragove na svojoj `ivotnoj stazi, proverava i osvetqava svaki zna~ajniji korak. Mo`da }e to nekim novim klincima, pomo}i da lak{e i vedrije kora~aju svojim `ivotnim stazama. Autor

AKO...

10

AKO...

11 AKO MO@E[ DA SA^UVA[ GLAVU I ONDA,KADA JE SVI GUBE...1

Bio je to jedan od vrelih sun~anih dana, krajem jula 1952. godine. Pra{wavi makadamski put, koji od Gradi{ke, varo{ice sme{tene na desnoj obali reke Save, na granici Bosne i Hercegovine prema Hrvatskoj, vodi na jug, ve} posle pet-{est kilometara, na raskrsnici Petnaesti, skre}e desno prema Kozarskoj Dubici. Pravo prema jugu i jugo-istoku, sli~ni, ne{to u`i putevi vode u podkozarska sela, razbacana na {irokom prostoru, koji se od Posavine, uzdi`e prema obroncima planinskog venca Kozare i Prosare. Do sela Grbavci, u koje se uputio Dragutin - dvanaestogodi{wi de~ak tr{ave kose, put je du`i od petnaest kilometara. Dugo su{no leto ostavilo je svoje tragove na, ina~e bujnoj prirodi ovog krajolika. Trava, usevi i drugo rastiwe oko puta, sve je sparu{eno i spr`eno od sun~eve vreline. Na putu skoro da i nema prolaznika tek po koja zakasnela zapre`na kola koja vuku umorni, oznojeni kowi, koji se lewo, usporenim korakom kre}u, ponekad se spoti~u}i o izbo~ine na neravnom putu. Pe{aci, koji su toga dana nekim poslom i{li u varo{, ve} su se ranije vratili ku}ama, da bi izbegli najve}u vru}inu. U prvim poslepodnevnim satima, kad je sunce jo{ u zenitu, sve se opusti, umiri i uti{a. ~uje se samo zujawe insekata pored puta i ve} pomalo ote`ali koraci usamqenog putnika.Legenda: Sa~uvati glavu: Sa~uvati razum - prisebnost - sposobnost delovawa.

AKO...

12 Toga dana, oko dvanaest ~asova, kamion sa improvizovanim klupicama na karoseriji prekrivenoj ciradom, dovezao je iz De~ijeg doma u Te{wu, ~etrnaest de~aka, uzrasta izme|u osam i dvanaest godina, ro|enih na podru~ju op{tine Gradi{ka. U toku vo`we, duge oko 140 kilometara, deca su u po~etku ~avrqala, a onda su se uti{ala, primirila i povukla u sopstvene misli. Ko zna {ta se vrtelo u glavama ovih mali{ana, ali mo`e se pretpostaviti da je, pored sete i nekog posebnog ose}awa neizvesnosti zbog izgubqenog prava na daqi boravak i {kolovawe u Domu, bilo i radosti i uzbu|ewa, zbog skorog susreta sa rodbinom, posle dugog perioda, koji je protekao od wihovog odlaska iz rodnih sela wihovog Potkozarja. Kamion je stao kod Bawalu~kog mosta ispred Gradi{ke i voza~ - ~ovek dobro}udnog, ozbiqnog lica, si{ao je iz kabine - nekoliko trenutaka posmatrao mali{ane na karoseriji, a kada je utvrdio brojno stawe, blagim glasom rekao: Silazite deco, stigli smo! Idite sada svojim ku}ama. Nadam se da }ete se sna}i i da ne}ete zalutati, a ja vam ne mogu vi{e pomo}i. De~aci, koji su zajedno proveli u Domu godinu ili vi{e dana, si{li su sa karoserije kamiona sa svojim malim prtqagom. Li~ili su na jato mladih pti}a, prerano pu{tenih iz nekog za{ti}enog zabrana. U po~etku su radoznalo, a reklo bi se i pomalo upla{eno, razgledali okolinu u kojoj su se na{li, a onda su se razi{li na razne strane, jer su im ku}e razbacane po selima na {irokom podru~ju Potkozarja, udaqene i do dvadesetak kilometara od mesta gde su se rastali. Dragutin - jedan od ~etrnaest malih putnika, posle sat i po pe{a~ewa, ve} je pre{ao vi{e od polaAKO...

13 puta do rodnog sela. Nije ose}ao umor, iako mu je ko{uqa ve} natopqena, a ~elo oro{eno znojem. Bio je ko{tuwav - vitak de~ak, preplanuo od sunca, tr{ave - uredno o{i{ane sme|e kose i o~iju boje zrelog kestena, delovao je ve} ozbiqno za svoje godine. Na sebi je imao odelo posebno {iveno za decu u de~ijim domovima: frulapantalone od grubog teget-platna, koje su se su`avale prema stopalima, sitno kariranu ko{uqu i jaknu, {ivenu u stilu engleske bluze. Sve svoje li~ne stvari nosio je u malom kartonskom koferu, koga je pre godinu dana poneo kada je od ku}e krenuo u beli svet. Hodao je uspravno, ujedna~enim korakom, posmatrao okolinu, a misli su se vra}ale na doga|aje iz pro{losti, posebno na veliku prekretnicu, koju je do`iveo posledwe godine, odlaskom u Te{aw, na `ivot u Domu, zgode i nezgode u {koli, a na kraju i na depe{u, koja je stigla od nadle`nih vlasti iz Sarajeva, kojom mu je uskra}eno pravo na daqi boravak u ovoj ustanovi, a time objektivno i pravo na daqe {kolovawe. Upravi Doma je nalo`eno da otpusti svu decu, koja su imala jednog `ivog roditeqa, bez obzira na imovno stawe porodica iz kojih poti~u. Dr`ava se tom odlukom, bez mnogo selekcije, oslobodila obaveze finansirawa velikog broja dece - ratne siro~adi, koja su se te godine, po osnovu tada{we socijalne politike, zatekla na {kolovawu u brojnim de~ijim domovima. Sam na pra{wavom putu toga vrelog letweg dana, dok su se ispred wega, svakim wegovim korakom, sve jasnije ocrtavali plavi obrisi Kozare, de~ak je bio pritisnut pome{anim ose}awima. Radovao se dolasku ku}i, u selo gde je proveo detiwstvo, i posebno susretu sa majkom, sestrama i bra}om, koje nije video godinuAKO...

14 dana. ~inilo mu se da mu, od neke silne miline, srce sve ja~e udara. Istovremeno, nosio je u sebi i ose}aj praznine - ose}aj prekinutog sna i pitao se, {ta }e i kuda daqe. U se}awu mu je ostala jasna slika wegovog rodnog sela na obroncima Kozare, opusto{enog u ratnim godinama, sa ku}ama razbacanim po brdima - slika te{kih te`a~kih radova, u kojima se od orawa do `etve, koristi iskqu~ivo, zapre`na stoka ili qudska snaga. Sliku siroma{tva u potkozarskim selima u to vreme, upotpuwavao je ose}aj otu|enosti i izolacije od ostalog sveta. Raskaqani putevi u prole}e i jesen i pra{wavi u leto - bez elektri~ne energije, telefona, autobuskog prevoza - sela sa samo ~etvorogodi{wom osnovnom {kolom. Ove slike su se, kao na filmskom platnu, smewivale u de~akovom se}awu. Ponekad samo, u mislima vra}ao se na doga|aje iz `ivota u Domu, i posebno na kristalno ~isto more, pla`e i ~iste, osun~ane ulice Cavtata, u kome je ovoga leta proveo dvadeset jedan dan - na doga|aje iz tih dana, koji su mu li~ili na ne{to {to je do tada mogao samo da pro~ita u najlep{im de~ijim bajkama. Davno je iza sebe ostavio Krivi most i pre{ao ve}i deo Kanala, (puta koji od Petnaestog vodi prema selima u podno`ju Kozare). Reka Jablanica, koja svojim tokom na nekim mestima dodiruje put, tiho je `uborila, kao da }e svakoga ~asa potpuno presahnuti. Ipak, mali virovi, koji su se ponegde zadr`ali, obe}avali su weno trajawe. Ve} omamqen vrelinom sunca, stao je da malo predahne i da se osve`i. Iznad malih virova ove bistre planinske re~ice, tri vilina kowica igrala su neku svoju ~udnu veselu igru. ~as su u letu doticaliAKO...

15 povr{inu vode, a onda se ponovo vinuli visoko u vazduh, izvode}i figure, koje su podse}ale na neku lepu baletsku predstavu. Sedeo je deset - petnaest minuta na kamenu nastoje}i da ne remeti `ivot koji se odvijao na vodi, a ona je ovde, na ovoj letwoj `egi, o~igledno bila izvor `ivota. Na plavom nebeskom svodu, iskrila se neka laka izmaglica kao pau~ina, a tek tamo na ivici horizonta prema Prosari, nekoliko malih belih obla~i}a, podse}ali su na krdo razigranih jagawaca na livadi. Mno{tvo raznobojnih leptirova letelo je okolo i povremeno sletalo na obalu pored vode. Iz obli`weg {ibqa doletela je senica, napila se vode, malo se br~kala, a onda odletela - mo`da u gnezdo svojim `ednim pti}ima. Bile su to, wemu poznate i drage slike iz detiwstva provedenog u selu. Posle kratkog odmora, osve`io se vodom i krenuo daqe, udubqen u svoje misli. I dok su se kapqice znoja slivale po ozarenom licu, de~ak je negde na putu ispred Drageqa - sela koje grani~i sa wegovim rodnim Grbavcima, doneo jednu od najzna~ajnijih odluka u `ivotu: Ovde ne}u ostati! Svakako da dete sa zavr{enim ~etvrtim razredom osnovne {kole, nije imalo nikakav plan, niti je znalo kuda }e i kako daqe, ali se ta odluka, kao velika svetla ta~ka, kao izlaz iz tunela, ustalila u wegovim mislima, dok je kora~ao ugrejanim makadamskim putem. Sve vi{e se pribli`avao ku}i, uzbu|en zbog predstoje}eg susreta sa dragim osobama i poznatim ambijentom, u kome je proveo detiwstvo. Ali pre opisa daqih doga|aja, da upoznamo Dragutina, wegovo poreklo, da saznamo ne{to o tome kako je teklo wegovo rano detiwstvo, kao i uslove, koji su doveli do wegovog odlaska iz sela pre godinu dana.AKO...

16 Vrati}emo se malo u pro{lost jer, kako se ka`e, pored gena koje nasle|uje od svojih predaka, ~ovek se, kao li~nost formira u godinama najranijeg detiwstva. ~italac }e tako lak{e razumeti wegovu odluku: Ovde ne}u ostati! * Prema predawu, koje je delimi~no zabele`eno i u Hronici potkozarskog sela Grbavci, u delu koji govori o poreklu stanovni{tva, Nikola - jedan od ~lanova porodice Todi}, negde oko 1730. godine, doselio se sa podru~ja Zadra (Hrvatsko primorje) i nastanio u plodnoj dolini reke Sane, u selu Bistrica kod Prijedora. Nema pouzdanih podataka o razlozima migracija sa Primorja u ove krajeve, ali se zna da su pored ekonomskih, u to vreme naj~e{}i razlozi promene mesta boravka, bili sukobi sa lokalnim mo}nicima iz vlasti. Podru~je Zadra u to vreme bilo je sastavni deo Austrougarske monarhije. A mogli su to biti i sukobi sa Osmanlijama, koji su sa istoka, upravo ovim prostorima, prodirali prema zapadnoevropskim zemqama. Ovo je podru~je u kome je i tada `ivelo ve}insko hrvatsko - katoli~ko stanovni{tvo, ali su u tampon zonama naseqavani pravoslavni Srbi, da bi kao narod vi~an ratovawu, spre~avao daqi prodor Osmanlija na zapad. Na zakqu~ak da je razlog preselewa bio sukob sa vladaju}im mo}nicima, ukazuje i ~iwenica da je Nikola Todi}, dolaskom u ove krajeve, na podru~je severozapadne Bosne, promenio prezime, {to su qudi naj~e{}e ~inili da bi izbegli poteru. Izabrao je prezime Zrni}, da bi ga podse}alo na wegove rodne Zrmawi}e kod Zadra.AKO...

17 Momak, koji je stekao `ivotno iskustvo u sasvim drugoj sredini - doseqenik iz Primorja, u Bistrici je radom stvorio po~etne materijalne uslove, formirao porodicu i vremenom stekao zna~ajno porodi~no imawe. Iako je podru~je Zapadne Bosne u to vreme bilo pod vladavinom Turske imperije, doma}instvo Zrni}a razvijalo se i za tri generacije, preraslo u mnogobrojnu i jaku porodi~nu zadrugu. Vreme je prolazilo, i Nikola rodona~elnik velike familije Zrni}, ostao je samo u se}awu i pri~i mla|ih generacija. Nizale su se godine i decenije, s povremenim poku{ajima otpora turskoj vladavini i nasiqu. Ve} pomenuto predawe govori o jednom takvom dramati~nom doga|aju iz toga vremena, koji po pravilu, potpuno mewa sudbinu i `ivotne puteve pojedinca, porodice, a ~esto i mnogo ve}eg broja qudi: U predve~erje jednog sun~anog letweg dana 1860. godine, dok su vredni stanovnici Bistrice obavqali svoje svakodnevne poslove, a sun~evi zraci se kupali u biserno bistroj vodi planinskih potoka, u selo je dojezdila turska vojna jedinica - asker, sa oko trideset vojnika. Osorni i silni, kakvi su bili, Turci su sejali strah i trepet me|u stanovni{tvom sela, kroz koja su prolazili. Stigav{i u Bistricu, odabrali su najimu}niju porodicu u selu, za preno}i{te. Doma}inu porodice Zrni} naredili su da im se za ve~eru pripremi pe~ena jagwetina i pi}e i da im se isprazne sobe i pripreme posteqe za preno}i{te. Doma}in ku}e, nemaju}i drugog izbora, po{aqe dete ~obaninu sa porukom da dotera ovce, kako bi postupio po zahtevu turske vojske i tako sa~uvao sopstvenu glavu i mir svoje porodice. Me|utim, po dolasku stada, ~obanin mu {apatomAKO...

18 ka`e da je ubio jednog turskog vojnika, koji se odvojio od ostalih radi pqa~ke i nasiqa. Po istom predawu, pri dolasku askera u selo, turski vojnik, koji je jahao na za~equ, primetio je na proplanku iza {ume, na udaqenosti od oko tri stotine metara, stado ovaca sa dvoje ~obana. Neprime}en od ostalih vojnika, povukao je dizgine u stranu i pojurio prema stadu. Kada se pribli`io, ugledao je ~obanicu mladu kao rosa, u beloj lanenoj haqini, duge, bujne kose u pletenicama i plavim uvojcima, koji su lepr{ali na povetarcu. Pojurio je prema woj, obuzet stra{}u. Zamnom, Milice! - ~ula je mlada ~obanica u tom stra{nom trenutku, prodoran i upla{en glas svoga prijateqa. Be`ala je bosonoga prema {umi, kao prepla{ena srna, dok joj je srce od straha udaralo, kao da }e iz grudi isko~iti. Znala je da }e je nasilnik ubiti, jer mu se `iva ne}e predati. Kada ju je skoro sustigao, Tur~in je sko~io s kowa i pojurio u trku za wom. Zaslepqen `eqom, nije obra}ao pa`wu na ~obanina, veruju}i da je pobegao od straha kada ga je ugledao. Devojka je, ophrvana strahom, ve} posrtala pred razjarenim Tur~inom, koji ju je sustizao nadomak {ume. U tom trenutku, iza obli`weg stabla, pojavio se mladi ~obanin i kao panter, ustremio se na Tur~ina. U wegovim rukama sevnula je o{trica no`a. Tur~in iznena|en, nije ni stigao da potegne svoje oru`je, a no` ve{tog ~obanina ve} mu se zario u grudi. Uzbu|eni zbog stra{nog doga|aja, koji se odigrao u trenutku, u kome nema vremena za rasu|ivawe - u kome se deluje samo po instiktu, dvoje mladih odvukli su Tur~ina i prikrili ga u obli`wem `buwu. Wegov dorat odkasao je do slede}eg proplanka i kao da seAKO...

19 ni{ta nije dogodilo, ve} je mirno u`ivao u so~noj, zelenoj travi. Wih dvoje su se, sa stadom udaqili od mesta doga|aja, nadaju}i se da niko nije video {ta se doga|alo na pa{wacima, koji su bili udaqeni od naseqa i zakloweni gustom {umom. Do tog doga|aja bili su samo prijateqi iz istog sela, koji su povremeno zajedno ~uvali stada. Ose}ali su samo prijatnu toplinu u grudima pri susretu i u toku dana, dok su na zelenim pa{wacima }askali o obi~nim, svakodnevnim stvarima. Sada, posle ovog stra{nog doga|aja, weno srce je od silnog uzbu|ewa, sna`no udaralo, kao da mu je tesno u grudima, a pogled wenih plavih o~iju, s divqewem je milovao sna`ne ruke mladog prijateqa iz porodice Zrni} - ruke koje su je upravo spasile iz kanxi turske nemani. Kada je doma}in saznao za doga|aj koji se odigrao na pa{wacima, pripremio je bogatu ve~eru i pi}e, kako su Turci tra`ili, a no}u kada je vojska sita i pijana pospala, svi ~lanovi porodice su u ti{ini, pokupili samo najnu`nije stvari i razbe`ali se na razne strane. Znali su da }e Turci u jutro krenuti u potragu, otkriti ubistvo, a onda pobiti celu porodicu. Jedan od ~lanova porodi~ne zadruge Zrni}, sa svojom u`om porodicom, u kojoj je bio i sin \uro, kasnije Dragutinov pradeda, koji je toga dana, u svojoj {esnaestoj godini, u jednom dramati~nom trenutku, usmrtio turskog nasilnika, da bi za{titio mladu ~obanicu, nastanio se u Turjaku, na severnim obroncima Kozare, gde mu je ve} `ivela neka daqa rodbina. Nekoliko godina nakon doga|aja sa Turcima u Bistrici, u porodici koja se nastanila u Turjaku, \uro je ve} stasao momak za sve doma}inske poslove,AKO...

20 ali i za seoske zborove i posela, koji su bili prilika za okupqawe, upoznavawe i zabavu mladih. Nije `urio sa ozbiqnim vezama i `enidbom - zvali su ga Seoski Lola, jer su se tada momci `enili naj~e{}e pre dvadesete godine, a on je ve} imao oko dvadeset pet. Mo`e se me|utim, sa dosta verovatno}e predpostaviti, da se u se}awu ovog momka, trajno nastanila mlada Milica ~obanica, zbog koje je bez dvoumqewa, ubio turskog nasilnika, da bi za{tito wenu ~ast i wen `ivot. Ipak, na jednom od seoskih zborova tih godina, \ura je op~inila pojava i lepota mlade devojke Miqke. Devojka je bila iz ugledne i bogate porodice Bukovica, iz doweg dela sela Grbavci. Posle wihove ku}e, prostirali su se veliki kompleksi nenaseqenih livada i {uma, sve do reke Lubine i sela Drageqi. Bogatstvo seoskog doma}instva u to vreme, merilo se veli~inom i kvalitetom zemqi{nog poseda, posebno {uma, veli~inom stada goveda, ovaca i druge stoke i posebno lepotom kowskih zaprega, koje su bile i jedino prevozno sredstvo, a kojima se i{lo i na seoske slave, svatove i zborove. U takvim i drugim sve~anim prilikama, kowi su bili posebno timareni i oki}eni, za ponos i ugled doma}ina. \uro i Miqka, posle kra}e qubavne idile, ven~ali su se 1870. godine i prvih godina u sre}nom braku, dobili dva sina. Bile su to ve} godine i decenije, kada su se ose}ali i prvi znaci slabqewa Otomanske imperije. Po~etkom osamdesetih godina, u Bosni je pripremana velika buna protiv turske vlasti. U tim burnim - ratnim vremenima, \uro se razboleo i verovatno, zbog veoma lo{ih uslova le~ewa, rano se preselio u ve~nost, a Miqka je ostala mlada udovica. Posle `estokihAKO...

21 sukoba sa Turcima, buna je u krvi ugu{ena, a narod iz ovih krajeva, pa i Miqka sa bratom Stevom i dva sin~i}a, izbegla je u Slavoniju. Nakon tri godine izbegli{tva, narod se vratio ku}ama, ali Miqka nije mogla na svoje imawe u Turjak. Odlukom Bega - predstavnika turske vlasti, wena ku}a sa zemqi{nim posedom, pripala je nekome ko je bio lojalan Turcima u vreme bune. Sa sinovima; Mi}om, koji je tada imao sedam i Kojom od pet godina, Miqka se vratila na svoje devoja~ko imawe kod brata Steve Bukovica u Grbavcima. Pripao im je deo velikog poseda te porodice, i od tada je na tom lokalitetu formirana nova porodica Zrni}, sa svojim zemqi{nim posedom i delom drugog imawa. Na velikom imawu, deca su vremenom stasala i krajem devetnaestog veka, oba Miqkina sina su se o`enila. Kojo, koji je bio dve godine mla|i, dobio je samo jednu k}erku. Miqa - jedinica u roditeqa, kasnije se zadevoj~ila i udala se za momka, koji je imao ku}u na samom vrhu Kozare. Odlazak u posetu toj porodici, bio je poseban do`ivqaj, jer je to bilo pravo planinarewe. Na vrhu planine bilo je mnogo samoniklih ogromnih stabala kestena, pa je u jesen bilo u izobiqu plodova slatkog, pitomog kestena, koji se xakovima nosio ku}i, ~emu su se, posebno deca radovala. Mi}o - stariji Miqkin sin, o`enio se Vajom, devojkom iz porodice Zori} i u lepom i harmoni~nom braku, na svet su do{le dve k}erke: Sava i Petra i tri sina: Jovo |uro i Nikola. Drugi sin, |uro (Dragutinov otac), ro|en 1902. godine, dobio je ime po dedi, koji je, sa svojim roditeqima doselio u Turjak, posle dramati~nog doga|aja, na zelenim pa{wacima u Bistrici kod Prijedora.AKO...

22 * U toku su prve decenije dvadesetog veka. Vladavinu Turske imperije na ovim prostorima, posle Balkanskih ratova, zamenila je aneksija i vlast Austrougarske monarhije. Ali, ve} 1914. godine, usledio je sarajevski atentat na prestolonaslednika Ferdinanda, a to je, uz druge, pre svega osvaja~ke razloge, bio i zvani~ni povod za napad Austrougarske armade na Srbiju i po~etak Prvog svetskog rata, koji je trajao slede}e ~etiri godine. Grmeli su topovi i stizale vesti sa isto~nih i zapadnih frontova. Mobilisani su svi mu{karci sposobni za oru`je, pa i golobradi mladi}i. Tako se na zapadnom frontu, negde na severu Italije, na Pijavi, na{ao i najstariji od Mi}inih sinova Jovo, koji je mobilisan, iako je tada imao nepunih {esnaest godina. Usledila je istorijska 1918. godina - proboj Solunskog fronta, oslobo|ewe ju`noslovenskih prostora i stvarawe Jugoslavije - Kraqevine Srba, Hrvata i Slovenaca. No, bez obzira na istorijske doga|aje, `ivot qudi na ovim prostorima i{ao je svojim tokovima. Veliki posed porodice Bukovica, pre{ao je u vlasni{tvo porodice Zrni}, a preostali ~lanovi porodice Bukovica, preselili su se u susedne Podgradce. `ivot u selu bujao je u svakom pogledu. I pored primitivnog na~ina obrade zemqe, veliki posedi pru`ali su uslove za dobre prinose i uzgoj velikih stada goveda, ovaca i druge stoke, u ve}em broju doma}instava. Bile su to vi{e~lane porodice, sa vi{e generacija u skoro svakom doma}instvu. U sezoni poqskih radova, u predve~erja,AKO...

23 redovno se ~ula pesma, vesela i puna ~e`we - pesma devojaka i momaka, na povratku ku}i, po zavr{etku poqskih radova. Seoski va{ari i posela nisu mogli pro}i bez Mi}inih sinova i k}eri. Nizale su se godine tre}e decenije dvadesetog veka. Tih godina obe Mi}ine k}eri su se udale i sva tri sina o`enila. \uri, Dragutinovom ocu, koji je nosio dedino ime, zapela je za oko Dragiwa, k}erka Milovana Veqi}a iz {ora, devojka sa bujnim dugim pletenicama. Preci porodice Veqi}, doselili su se, prema predawu, iz Berana - Crna Gora. \uro i Dragiwa se ven~avaju 1930. godine. Prve bra~ne godine proveli su u zajedni~kom doma}instvu - porodi~noj zadruzi, koju su ~inili: Mi}o i Vaja, wihovi sinovi, k}eri i snahe i wihovi prvi unu~i}i. Me|utim, ra|awem dece, porodica se brzo {irila i logi~no je usledila potreba odvajawa porodica o`ewenih Mi}inih sinova i razgrani~ewa poseda. \uro i Dragiwa, mladi bra~ni par, brzo su se osamostalili i za kratko vreme izgradili su za sebe i svoju decu, posebnu ku}u sa pomo}nim objektima, na bre`uqku, udaqenom oko 200 metara od starog ogwi{ta porodi~ne zadruge. Uskoro im je ku}a bila ispuwena de~ijim `amorom, smehom i igrom. Prvo su 1933. godine, na svet do{le dve k}erke - blizwakiwe; Anka i Jovanka, zatim tre}a k}erka - Miqka, a onda jedan za drugim, tri sina: Bogdan, Mirko i Dragutin. Bila je to, reklo bi se, sre}na porodica - mladi bra~ni par sa {estoro mali{ana, tri k}erke i tri sina, na sopstvenom posedu, u svojoj ku}i, koju su izgradili u lepom zelenom krajoliku, kao u nekoj lepoj pri~i. Veoma dugo je razmi{qao i s razlogom bio u dilemi Dragutin, u ulozi autora ove porodi~ne pri~e,AKO...

24 da li da sada, kada pomiwe ovih {estoro mali{ana, ispri~a jo{ jednu dramu mladog bra~nog para, pored ina~e veoma dramati~nog `ivota ove porodice, ~ime }e upotpuniti sliku o wenoj sudbini, vremenu i doga|ajima, kroz koje su prolazili weni pojedini ~lanovi. Ova dilema dugo je bila prisutna, jer je doga|aj o kome je re~, ostao u pro{losti, obavijen velom tmine - neke tajne o kojoj se tek pone{to znalo, a o kojoj majka Dragiwa nikada nije pri~ala svojoj deci. Za{to - sigurno je imala svoje razloge, a ipak se mo`e, na osnovu delimi~nih saznawa, ispri~ati pouzdana verzija doga|aja, jer nakon toliko godina, potomcima treba ostaviti mogu}nost da upoznaju istoriju svojih predaka. Dve godine pre ro|ewa bliznakiwa - Anke i Jovanke, Dragiwa je bila mlada dvadesetogodi{wa snaha u porodici Zrni}. Bila je lepa, stasita i vredna mlada `ena, izrazito bele puti, bujne crne kose i sjajnih crnih o~iju - sposobna za sve poslove u doma}instvu, a ubrzo posle udaje, najavila je i dolazak na svet novih ~lanova velike porodice. Osvanuo je vedar i sun~an junski dan 1931. godine, a ona je ve} u osmom mesecu trudno}e, krenula na Miqanovac - izvor sa najlep{om vodom, da donese vodu za pi}e. Do izvora, udaqenog oko pet stotina metara, sti`e se puteqcima - stazama preko senokosa i {umaraka, koji su na nekoliko mesta ispresecani ogradama sa prelazima za pe{ake. Stigla je na izvor sa bremom na ramenu i testijom u ruci, vedra i raspolo`ena. Izvor u ~ijem okru`ewu su rasla ogromna stabla hrasta lu`waka i visoka stabla jo{ike, pru`ao je, sa svojom zelenom okolinom, neodoqive uslove za predah i odmor za o~i i du{u. Osve`ila se hladnom i kao suza,AKO...

25 bistrom vodom, nato~ila posude i krenula osun~anim stazama nazad da obraduje uku}ane, jer {ta je lep{e u toplom letwem danu, nego napiti se hladne izvorske vode. Negde na pola puta do ku}e, na jednom od prelaza preko ograde, mlada trudnica, sa punim posudama na ramenu i u ruci, posrnula je i pala. Taj pad, na `alost, bio je koban, jer je Dragiwa tom prilikom, spontanim preranim poro|ajem, izgubila troje de~ice. Nikad se ne}e znati da li su bile dve devoj~ice i de~ak ili dva de~aka i devoj~ica. Taj deo pri~e, osta}e ve~ita tajna. Ro|eni su svo troje `ivi i da su se na{li u uslovima savremenog porodili{ta, mo`da bi bili spa{eni. U tada{wim uslovima zdravstvene nege i tretmana, posle dva-tri sata, bitka je izgubqena. Tu veliku traumu i bol, majka Dragiwa je, na svom trnovitom `ivotnom putu, celog `ivota nosila sama, u svojim grudima. Svakako bi majka u normalnim uslovima, u odre|eno vreme wihovog uzrasta, podelila sa svojom decom istinu o ovom tragi~nom doga|aju. Ali, ve} u wihovom ranom detiwstvu, nad Zemqom i wihovim rodnim Potkozarjem, nadvili su se oblaci najstra{nijih pretwi Drugog svetskog rata. Najstarije k}erke imale su samo osam godina, kada je ratna oluja zapretila opstanku ~itavog naroda na ovoj vetrometini. Kako onda tu de~iju psihu opteretiti jo{ jednom porodi~nom traumom? Usledile su ~etiri godine svakodnevne ratne psihoze, straha i borbe za goli `ivot. Poratne godine , koje su zatim do{le, donele su slobodu, ali i borbu sa siroma{tvom, uz veliku `equ majke da wenih {estoro mali{ana, izrastu u zdrave li~nosti, sposobne za samostalan `ivot. Odlu~ila je da veliku traumu, kojuAKO...

26 je do`ivela zbog gubitka svojih troje de~ice, ne prenosi na ostalu decu. Zadr`ala je to te{ko breme samo za sebe, do kraja `ivota, po{tedev{i ostalu decu se}awa na tragi~an doga|aj, koji se odigrao onog sun~anog junskog dana, na povratku sa izvora. Eto, to mo`e samo veliko maj~ino srce. Vratimo se na doga|aje koji su usledili nakon izdvajawa bra~nog para \ure i Dragiwe sa decom, iz porodi~ne zadruge, formirawa wihovog poseda i preseqewa u wihovu novu ku}u na bre`uqku. Porodi~na radost i polet tih godina, bili su pomu}eni vestima o pripremama za po~etak Drugog svetskog rata. Po~etak rata, koji }e u slede}im godinama odneti milionske `rtve, usledio je napadom Hitlerove Nema~ke na Poqsku 1939. godine. Iste godine 14. septembra, ba{ na dan napada na Poqsku, u ku}i \ure i Dragiwe, ro|en je wihov najmla|i sin Dragutin. Ratni po`ar brzo se {irio Evropom. U prole}e 1941. godine, koaliciona Vlada Jugoslavije: Cvetkovi} - Ma~ek, potpisala je trojni pakt sa Nema~kom i Italijom. Usledile su velike demonstracije protiv pakta u Beogradu, u kojima je sru{ena Vlada, uz parole: Boqe rat nego pakt - Boqe grob nego rob. Hitler je naredio bombardovawe glavnog grada Jugoslavije, ~ime je rat punom `estinom, prenet i na ove prostore. Bio je to razaraju}i, krvavi ~etvorogodi{wi rat sa te{kim posledicama. Drugi svetski rat, tih stra{nih godina, prema zvani~noj statistici, odneo je 55 miliona qudskih `ivota. Od toga je Sovjetski savez (SSSR) izgubio 25 miliona, Poqska 5 miliona, SAD 400 hiqada, Francuska 350 hiqada, a tada{wa Jugoslavija, koja je ukupno imala mawe od 18 miliona stanovnika,AKO...

27 izgubila je 1.706.000 qudskih `ivota. O~igledno, qudski `ivot na ovim prostorima bio je na niskoj ceni i bio je podre|en drugim nezaja`qivim - nequdskim ciqevima. Najve}i broj qudi na ovim prostorima stradao je, ne od sila osovine, koje je predvodila Hitlerova Nema~ka, nego od doma}ih separatista i izdajnika, pre svega od usta{kih snaga tada{we kvislin{ke Nezavisne dr`ave Hrvatske. Samo u usta{kom logoru Jasenovac, u ~ijem sastavu je bio i logor u Staroj Gradi{ci, ubijeno je oko 700.000 qudi, od ~ega se zna da su 19.432 `rtve, bila deca mla|a od 14 godina starosti. Podru~je Kozare sa potkozarskim selima, pretrpelo je svakako i najve}u golgotu u ratu na prostorima biv{e Jugoslavije, ne samo zbog ofanzive, koju su izvr{ile nema~ke, italijanske i usta{ke snage na partizanske jedinice na Kozari, nego i zbog stalnih napada usta{kih hordi Paveli}eve NDH na ovo podru~je, gde su se tokom ~etvorogodi{weg rata i nalazila partizanska upori{ta. Popuna partizanskih jedinica i wihovo snabdevawe u celom ovom periodu, vr{ena je mobilizacijom stanovni{tva sa ovog podru~ja. A pre ove bezumne ratne kataklizme, \uro i Dragiwa, mladi i puni elana, imali su lepe planove i snove o sre}noj budu}nosti wihove porodice sa tri k}eri i tri sina. I lepo im je krenulo. Imali su preko sedam hektara sopstvene zemqe, od ~ega vi{e od ~etiri hektara oku}nice u jednom komadu. Ku}a, koju su napravili na usamqenom bre`uqku, u sredi{wem delu wihovog poseda, ve} je bila okru`ena potrebnim pomo}nim objektima, sa velikim travnatim dvori{tem, ba{tom punom raznobojnog cve}a i mladim vo}wakom,AKO...

28 koji je ve} bio u periodu pune plodnosti. Ku}a je imala samo tri prostorije: ku}ar ili dnevni boravak sa ogwi{tem, sobu za spavawe i ostavu, ali to je u wihovim planovima, bilo samo za po~etak. Ve} su bili pripremili gra|u za izgradwu nove - ve}e ku}e. Bilo je to ve} doma}instvo sa solidnim sto~nim fondom i lepom kowskom zapregom. Da li ste nekad bili u prilici da posmatrate igru mlade `drebadi i jagawaca, koji sa ushi}ewm tr~e svoje prve korake na otvorenom prostoru? Ta prelepa scena ~esto se ponavqala na zelenoj livadi, pored wihove ku}e. {to je najlep{e, ku}a sa dvori{tem bila je uvek ispuwena veselim de~ijim `amorom i smehom. Na `alost, svi planovi i snovi o sre}noj porodici, ubrzo su se raspr{ili u ratnom mete`u. U prole}e i leto 1941. godine vr{ene su u`urbane pripreme za odbranu Zemqe, formirane su prve partizanske jedinice, a ve} krajem leta i po~etkom jeseni po~eli su i prvi oru`ani napadi usta{kih snaga iz pravca Gradi{ke i Dubice na ova sela. Jednog oktobarskog dana te godine, dok se u vazduhu ve} ose}ala promena, koja je najavqivala period jesewih ki{a, \uro je po{ao u obli`we {ume da pripremi drva za ogrev porodici za predstoje}i zimski period. Po{ao je, ali kao da je ne{to predose}ao, vrato se sa dvori{ta, da pomiluje i poqubi najmla|e dete u kolevci. Oti{ao je i vi{e se nije vratio. Toga dana, u naletima usta{kih i domobranskih jedinica, \uro je zarobqen kao partizanski saradnik, oteran u logor u Staru Gradi{ku, gde je na zverski na~in ubijen po~etkom 1942. godine. U usta{kom logoru bio je ne{to mawe od tri meseca sa grupom qudi, wegovih poznanika i prijateqaAKO...

29 iz istog i susednih sela, izlo`en svakodnevnom maltretirawu i pretwama. Ve}ina iz ove grupe, kao mladi i radno-sposobni qudi, upu}eni su u zarobqeni{tvo u Nema~ku na prinudni rad i po zavr{etku rata su se sre}no vratili svojim ku}ama. U poverqivom razgovoru, neki od wih, po povratku su ispri~ali da je \uro u logoru trpeo najve}u torturu od strane ~uvara logora i usta{kih islednika, a na kraju je neko od seqana, da bi spasao sopstvenu glavu i glave ostalih zarobqenika, pokazao islednicima na \uru kao partizanskog saradnika i odao neke pojedinosti wegovog delovawa u toj ulozi, ~ime je potpisao wegovu smrtnu presudu. Imao je nepunih ~etrdeset godina. Pri~a o tragi~nom kraju wegovog `ivota, ostala je tajna za {iru javnost, zbog posledica koje bi, ina~e, imali pojedinci iz wegove grupe logora{a. Dragiwa je ostala sama sa {estoro sitne de~ice na ratom zahva}enom podru~ju. Najstarije k}erke: Anka i Jovanka imale su tada po osam godina, Miqka sedam, Bogdan pet, Mirko tri i po, a Dragutin dve godine. I pored priprema za odbranu, koje su vr{ene i pre po~etka ratnih sukoba na ovom podru~ju, po~etni period rata, a posebno period koji obuhvata doga|aje vezane za veliku neprijateqsku ofanzivu na Kozari 1942. godine, kao uostalom i ceo period ~etvorogodi{weg rata, pored uspe{nih pojedina~nih bitaka, koje su vodile partizanske jedinice, kao {to je bila uspe{na akcija privremenog osloba|awa Prijedora, sve ove stra{ne ratne godine, obele`ene su ~esto i op{tom pometwom, dezorganizacijom i nesnala`ewem, {to se posebno odnosi na najkriti~nije doga|aje ovih ratnih godina. Nije bilo dovoqno organizovane i osmi{qeneAKO...

30 aktivnosti na spa{avawu stanovni{tva. O tome govori i ~iwenica da se Drugi kraji{ki - Kozarski odred, koji je brojao pet do {est hiqada boraca, u Kozarskoj ofanzivi na{ao u okru`ewu uve`bane, odmorne i do zuba naoru`ane neprijateqske sile od oko 80.000 vojnika. Bilo bi mnogo boqe i strate{ki ispravnije, a bilo je za to dovoqno vremena i vaqanih obave{tajnih podataka, da se Kozarski odred na vreme izvukao sa Kozare i prikqu~io drugim partizanskim snagama na podru~ju Grme~a i Centralne Bosne. Ovako, pored Drugog kraji{kog - Kozarskog odreda, u neprijateqskom obru~u na{lo se i celokupno stanovni{tvo Kozare i Potkozarja. Pouzdano se zna, na osnovu podataka iz zaplewene arhive Nezavisne dr`ave Hrvatske, da je samo tokom te ofanzive 1942. godine, u tom kratkom periodu, sa Kozare odvedeno u logore 68.600 `iteqa, ne ra~unaju}i one koji su poubijani, a da nisu ni stigli u sabirne centre i naravno, ne ra~unaju}i poginule borce. Samo sa podru~ja dve op{tine: Kozarske Dubice i Gradi{ke, u logorima NDH umoreno je 17.168 qudi. Sudbina koju je do`iveo narod Kozare, sigurno je jedan od najstra{nijih primera genocida u Drugom svetskom ratu. Sam Vrhovni komandant oru`anih snaga Narodno-oslobodila~ke vojske Jugoslavije Josip Broz Tito ka`e: Kozara je pre`ivjela jednu od najte`ih, a u isto vrijeme jednu od najslavnijih epopeja u historiji na{ih naroda. Kozara je me|u svim na{im krajevima, na prvom mjestu po broju `rtava, koje je dala za oslobo|ewe na{e Zemqe, a i po svom bogatom prilogu op{tim naporima svih naroda, koji su se borili protiv fa{izma {irom Evrope i drugih kontinenata. Ime Kozare osta}e sada{wim i budu}im generacijama, kaoAKO...

31 jedan od najsvjetlijih primjera te borbe i op{tenarodnog otpora. Te doga|aje, posebno one iz po~etnog perioda rata, Dragutin naravno, nije mogao zapamtiti. Nije mogao zapamtiti ni opro{tajni poqubac oca na rastanku. Slu{ao je to kasnije iz maj~ine pri~e. Nije zapamtio ni o~ev lik, a nije na`alost sa~uvana ni jedna wegova fotografija, ali }e ta pri~a o poqupcu na rastanku, ostaviti dubok trag u wegovoj svesti i kasnije kroz `ivot, biti izvor neke dodatne snage i topline. Nije zapamtio ni doga|aj koji se zbio s pojavom prvog snega u novembru - decembru, te 1941. godine: Seoske stra`e obavestile su stanovni{tvo o dolasku i napadu neprijateqa i potrebi brze evakuacije. Majka je brzo upregla kowe i sa najnu`nijim stvarima i {estoro mali{ana, saonice su jurile seoskim putem prema Dowim Podgradcima. Tamo je wihov deda Milovan maj~in otac sa porodicom, gde bi se mogli privremeno skloniti, jer neprijateq ovoga puta napada iz pravca: Gradi{ka - Drageqi - Grbavci, prema Kozari i uni{tava sve {to mu se na|e na putu. I dok kur{umi od bliskih borbi, kao grad, ve} naru{avaju belinu sve`e napadalog snega oko puta, Anki - jednoj od wegovih starijih sestara - blizwakiwa, ispala je lutka iz ruke i ona je skliznula sa saonica u pokretu, da bi spasila lutku. Majka je pod ki{om kur{uma, morala zaustaviti zapregu, da dete ne bi ostalo na putu. K}eri, zar da zbog tvoje lutke, svi izginemo, povikala je uzbu|ena majka. Anka je ipak spasila svoju lutku, a sanke su pojurile daqe zavejanim putem. A negde duboko u svesti de~aka Dragutina, ostale su pomalo maglovite, ali neizbrisive slike i doga|ajiAKO...

32 iz wegovog najranijeg detiwstva tih ratnih godina, koje su nesporno, sna`no uticale na formirawe wegove li~nosti. Evo kratkog sadr`aja te TRAJNO SA^UVANE GALERIJE: * Kad padne no}, u usamqenoj ku}i na bre`uqku, okru`enoj livadama, vo}wakom i {umarcima, brzo se gasi svetlo petrolejske lampe, da bi ku}a bila mawe vidqiva u slu~aju no}nog napada neprijateqa. Svih {estoro dece spavaju jedno pored drugog u nizu, u {irokoj posteqi. Deca posle dnevnih aktivnosti brzo utonu u san. Seoske stra`e su na prilazima selu i u slu~aju nailaska neprijateqa, narod se obave{tava pucwima. Majka ili ne spava ili u polusnu oslu{kuje {umove i zvuke, koji dolaze iz okru`ewa. U slu~aju da ~uje bilo {ta sumwivo, sledi wen prigu{en poziv: Di`ite se! Deca, uve`bana kao mala vojska, za tren oka }e navu}i ode}u, zgrabiti neko }ebe i izjuriti iz ku}e. Uskoro }e se sa majkom, koja u naru~ju nosi najmla|e dete, pod okriqem mraka, na}i u prvom {umarku, a zatim potra`iti {to boqe skloni{te, dok se ne uvere da je opasnost pro{la. Sve se odvijalo u ti{ini, pa i mala deca su brzo nau~ila da ne smeju glasno pri~ati ili plakati. I tako ~etiri godine, bez obzira na vremenske uslove. A strah je bio tim ve}i, {to su ku}e razbacane po bre`uqcima na {irokom prostoru velikog sela, a malobrojne seoske stra`e raspore|ene samo na glavnim prilaznim putevima, nisu pru`ale dovoqnu sigurnost od mogu}ih iznena|ewa.

AKO...

33 * Bo`i} - veliki praznik ovda{weg pravoslavnog naroda, uvek pa i u ratu, bio je obele`en nekom posebnom prazni~nom atmosferom. Ovom prazniku posebno su se radovala deca, zbog lepih obi~aja koji se tih dana sprovode u porodici i bogate okrugle trpeze sa raznovrsnim jelima, koja se postavqa na prostirci od slame. Ispod slame, uz pijukawe dece koja imitiraju pili}e, stavqaju se orasi i le{nici. O~ekuju}i da }e, zbog praznika, nai}i na mawu budnost doma}ina i tako naneti ve}e gubitke narodu potkozarskih sela, neprijateq je krenuo u napad no}u uo~i Bo`i}a. Tako se i Dragutin, umesto u toploj ku}i, sa sestrama, bra}om i majkom, na{ao u zbegu, negde na propolanku {ume ispod Kozare, pod vedrim nebom na snegu i mrazu. Osvanulo je hladno jutro sa velikim brojem qudi u zbegu, a vatra se nije smela lo`iti da se ne bi otkrili polo`aji zbega. Deca su umotana u }ebad, grickala ve} smrznuto pe~ewe, kola~e i drugu hranu, koju su roditeqi uspeli na brzinu da pokupe, kada su u `urbi napu{tali ku}e. Zubi su cvokotali, ali bilo je i neke ~udne de~ije radosti i uzbu|ewa, zbog velikog broja qudi na okupu i dece, koja su zbog zime, a pomalo i igre, u rano jutro po~ela da tr~karaju po snegu. Povratak ku}ama usledio je tek kada je izvidnica javila da se neprijateq povukao bez obavqenog posla. * Napadi na sela naj~e{}e su se doga|ali u no}nim satima i ko zna koliko puta je, za ~etiri godine, usledilaAKO...

34 maj~ina komanda - di`ite se - brzo istr~avawe iz ku}e u prve {umarke, a zatim u skloni{ta. Ponekad su majke u ovim selima skrivale svoju decu u vi{e zemunica. Ako neprijateq i otkrije neku - ne}e sve - bar neko }e ostati `iv. Jednom takvom prilikom, majka Dragiwa je u mrkloj no}i u zemunicu - bunker, prvo ubacila najmla|e dete - Dragutina. Ali dete je bu}nulo u hladnu vodu, jer je od obilnih padavina tih dana, zemunica vi{e od polovine bila napuwena vodom. Mokro dete majka je umotala u }ebe i po`urila da sa svojim pili}ima potra`i drugo skloni{te. * U februaru 1944. godine, usta{e su iznenada napale selo jakim snagama. U blizini nije bilo ve}ih partizanskih jedinica, koje bi mogle organizovati odbranu. Uni{tavali su, ubijali i palili sve {to im se na{lo na putu. Iznenadni napad bio je razlog da veliki broj qudi nije uspeo da se povu~e u zbegove i skloni{ta. Majka Dragiwa sa decom potr~ala je u zemunicu, koja je bila u {umi u blizini ku}e, ali je ocenila da ta zemunica u ovom naletu, lako mo`e biti otkrivena. Produ`ili su tr~e}i kao ze~evi kroz {umarke, dok su pucwava i povici iza wih, bili sve bli`i. Stigli su do jedne ve}e {ume na ivici naseqenog dela sela i u posledwem trenutku, uleteli u jednu zemunicu, u kojoj su kom{ije ~uvale skrivene namirnice. Pucwava, povici i psovke neprijateqa bili su sve bli`i, a onda i lom grawa kroz {umu i koraci, pored same zemunice. U zemunici, mukla ti{ina. Gde su, majku im, kao daAKO...

35 su u zemqu propali, jasno su se ~ule qutite psovke usta{a u blizini zemunice. Kona~no, glasovi, lomqava i prasak oru`ja, po~eli su se udaqavati. Ali, ubrzo su se ponovo ~uli koraci i neko je na povr{ini po~eo da razgr}e suvo li{}e, kojim je ulaz u zemunicu bio maskiran i da vu~e vrata na ulazu. Majka je uhvatila dr{ku vrata sa unutra{we strane, obesila se o wu i vu~e na dole. Boqe je neka bace bombu i pobiju nas, nego da nas mu~e, pomislila je. Te{ko je zamisliti koji su se lomovi odvijali u du{i majke i dece u trenucima kada su ~uli korake koji su se pribli`avali, a zatim razgrtawe li{}a, kojim je bio maskiran ulaz u zemunicu. Na sre}u, javio se poznati glas kom{ije i prijateqa Riste. Ne bojte se, oti{li su, sve je gotovo! Kada su iza{li na povr{inu zemqe, sve je mirisalo na paqevinu. Ku}a, nedaleko od {ume, bila je u plamenu. Stoka, koju nisu uspeli da odvedu sa sobom, le`ala je pobijena u okolini ku}e, koja je gorela. Narod je iz skloni{ta, koji su bili raspore|eni po velikoj {umi, po`urio svojim ku}ama da poku{a spasiti ne{to od imovine. Dragiwa sa decom (Dragutin je tada imao ~etiri i po godine), krenula je svojoj ku}i sa strepwom, pitaju}i se da li je sve uni{teno? Prilaze}i ku}i, iz daleka su videli plamen i dim. Bilo je ve} ve~e. Kada su pri{li, videli su - u plamenu je bila {tala. Ve} je dogorevala i tu se ni{ta vi{e nije moglo spasiti. Pored {tale u plamenu, stajala je krava Gerzuqa i na sav glas rikala. Gorela je wena ku}a. Gerzuqa je bila i jedino {to im je preostalo od stoke koju su imali. Sve ostalo neprijateq je ve} bio uni{tio ili oterao. Gerzuqa je ostala, jer je bila veoma pametna i uve`bana za ratne uslove. Kao da je znala da mora daAKO...

36 hrani porodicu sa {estoro dece. Svaki put kada bi ~ula pucwe u blizini, ona bi se sjurila u {umu, u najgu{}e {ipra`je i sa~ekala da opasnost pro|e. Tako je postupila i ovoga puta i spasila se, ali {tala - wena ku}a je izgorela. Usta{e su poku{ale da zapale i ku}u ali, verovatno u `urbi, ne{to im to nije po{lo za rukom. Zato su u ku}i ostavili ot{rafqenu ru~nu bombu. Ra~unali su da }e vlasnici ku}e, nevi~ni oru`ju, aktivirati bombu i izginuti. No, narod je iza sebe ve} imao dug period ratnog iskustva i majka je znala kako u takvoj situaciji treba postupiti. Pozvala je kom{ije, a bombu su verovatno iskoristili partizani u nekom od slede}ih sukoba. * Usamqena ku}a na bre`uqku, bila je izlo`ena i artiqeriskoj vatri, kako iz vazduha, tako i sa polo`aja Drageqske glavice - brda udaqenog vazdu{nom linijom, oko kilometar i po. Sa ovog brda neprijateq je poku{avao topovskim udarima da prona|e partizanske polo`aje u {umovitom dowem delu sela. Ku}a okru`ena {umarcima, izgledala im je kao mogu}e partizansko skrovi{te. Nisu uspeli da je pogode i pored bezbroj poku{aja, ali je prostor oko ku}e - wive i {umarci, bio izrovan topovskim granatama i bombama. U vreme artiqeriskih i vazdu{nih napada, stanovni{tvo je bilo u zbegovima ili negde kod rodbine i prijateqa na lokacijama, koje nisu bile izlo`ene vatri. Jednom prilikom, majka Dragiwa je oti{la u vodenicu da sameqe `ito, a deca su bila u ku}i - iznenadaAKO...

37 je zagrmela neprijateqska avijacija. Avion u niskom bri{u}em letu, mitraqeskom vatrom je ga|ao prozore ku}e. Deca su brzo skliznula pod krevet i pod sto. Meci su razbili prozore i zarili se na vi{e mesta u predmete i zidove iste sobe. Na sre}u, niko nije pogo|en. Taj prepad i teren oko ku}e, izrovan granatama i bombama, ostao je u `ivom se}awu svakog deteta, pa i najmla|eg Dragutina. * Na Kozari, udaqenoj vazdu{nom linijom oko tri kilometra, borbe se odvijaju punom `estinom, {to se mo`e zakqu~iti po grmqavini topova, bombi i {tektawu mitraqeza i drugog oru`ja. Selo je pod kontrolom partizanskih snaga, pa je stanovni{tvo ostalo kod ku}a, prate}i razvoj doga|aja i spremno da se u svakom trenutku, po dojavi seoskih stra`a, skloni u zbegove i zemunice. Raweni borci sa Kozare otpremaju se u improvizovane bolnice sme{tene u ovim selima. Izbegavaju seoske puteve zbog mogu}ih iznena|ewa sa severa iz pravca Gradi{ke i Dubice. Pored usamqene ku}e na bre`uqku, nailazi duga~ka kolona boraca sa rawenicima. U koloni po dva, nose rawenike na nosilima. Krvavi zavoji na te{kim ranama boraca, koji trpe strahovite bolove, ali iz kolone se ori gromoglasna pesma, koja se razle`e po okolnim {umarcima: Na{a borba zahtijeva, kad se gine da se pjeva ...

AKO...

38 Pevaju borci koji nose rawene drugove, ali i pojedini borci na nosilima. Pevaju}i na sav glas, poku{avaju da ubla`e patwu i bolove od te{kih rana. * U prole}e 1944. godine, stazom pored ku}e, iz pravca Turjaka, prolazi partizanska ~eta, koja broji 100 120 boraca pod oru`jem. {estoro radoznalih mali{ana iza{lo je na dvori{te da vide i pozdrave hrabre borce. Prolaze}i kroz dvodi{te u koloni, svaki od boraca ka`e: Dobar dan. Deca glasno odgovaraju: Dobar dan, dobar dan, dobar dan, dobar dan. (Verovatno, u okviru moralno-politi~kog vaspitawa, borcima je re~eno da treba redovno pozdraviti lokalno stanovni{tvo prilikom susreta i oni su to revnosno ~inili. A decu su ve} zabolela usta, odgovaraju}i: Dobar dan, dobar dan, ... Po neki od boraca bi, kradom od komande, {mugnuo u ku}u i od majke zatra`io par~e hleba. Majka je davala po par~e dok je imala, kao da je i wima bila majka. * Rat traje pune ~etiri godine. Pored ~estih napada iz pravca Gradi{ke, ofanzive na Kozaru i linije fronta, koja je dugo i{la ba{ ovim prostorom, morala se obezbediti hrana za porodicu - za mala de~ija usta. `ito i ostale namirnice, mogli su se obezbediti samo sopstvenom proizvodwom u poqoprivrednom doma}instvu. Bilo je slu~ajeva da se kukuruzi okopavaju ili beru ili se `awe `ito pod stalnom neprijateqskom vatrom. `ene i deca iza|u na wivu da rade (mu{karci suAKO...

39 negde u partizanskim jedinicama ili u zarobqeni{tvu), neprijateq otvori vatru sa svojih polo`aja, radnici se sklone u {umu. Kad vatra prestane, ponovo se izlazi na wivu i ritual se ponavqa. @ito je trebalo samleti. Vodenice su na planinskim re~icama, udaqene dva do ~etiri kilometra od ku}e. Majka Dragiwa, starijim k}erkama ka`e {ta da ~ine u slu~aju bilo ~ega sumwivog (podrazumevao se stalni oprez), uprti na le|a torbu sa dvadeset do trideset kilograma `ita i naj~e{}e no}u, ide u vodenicu. Vra}a se u jutro sa bra{nom i strahom, da li je kod ku}e sve u redu. Deca se raduju majci, a zatim vru}em hlebu, koji }e se uskoro umesiti i ispe}i. Ovo je samo nekoliko upe~atqivih epizoda i doga|aja, ~ije slike su se urezale u se}awe i ostale de~aku celog wegovog `ivota. Te godine i doga|aji ostali su daleko iza wega, ali pored stra{nih snova, koji su se ponekad i mnogo kasnije u `ivotu javqali iz podsvesti i koji su tada predstavqali pravu psihi~ku moru, iskustvo i se}awe na te godine najranijeg detiwstva, davali su mu dodatnu - neku novu snagu, uvek kada je u `ivotu nailazio na prepreke, koje je morao premostiti. U tom najranijem periodu `ivota, nau~io je lekciju, koja se ne mo`e nau~iti u normalnim vremenima. Lekcija se zvala: Borba za opstanak u najsurovijim uslovima. U prole}e 1945. godine osvanulo je prekrasno majsko jutro. Blago jutarwe sunce izmamilo je svo {estoro dece na travnato dvori{te i zeleni tepih u vo}waku. Majka je ne{to radila u ba{ti. Posle dugog periodaAKO...

40 ratne psihoze, stalne napetosti i straha, sada se uz miris prole}a, u vazduhu ose}ala neka smirenost i nada u velike promene, koje donosi sigurnost i sloboda. Proteklo je ve} vi{e od mesec dana od posledwih napada. Neprijateq se sada bavi sobom, jer sa svih frontova sti`u vesti o pobedama savezni~kih snaga i skorom slomu sila osovine. I kona~no, tog lepog majskog jutra, selom se pronela vest, da je stigao taj dan velike radosti. Stanovni{tvo je pozvano da u centru sela proslavi dan pobede nad fa{izmom - dan kada je fa{isti~ka Nema~ka potpisala kapitulaciju. Tim ~inom, kona~no su pora`ene i sve kvislin{ke snage - snage NDH, koje su i bile najve}e zlo na podru~ju Kozare i Potkozarja. Na velikom narodnom zboru, kod crkve u centru sela, pored radosti, koja je zbog kona~ne slobode, kao vulkan prokqu~ala iz okupqenog naroda, na mnogim licima, videla se i tuga i gr~ zbog `rtava najmilijih, koji nisu do~ekali ovaj veliki dan. To pome{ano ose}awe najboqe je odra`avala pesma, od koje su odjekivala okolna brda: Oj Kozaro, ne treba ti ki{e, heroji te krvqu natopi{e. ... Istina, i posle ove proslave u potkozarskim selima, borbe u pojedinim delovima Jugoslavije su nastavqene jo{ petnaestak dana, posebno na pravcu povla~ewa glavnine neprijateqskih snaga, ali ose}aj slobode na ovim prostorima nije se vi{e mogao ni~im umawiti. Veliki optimizam i vera u boqe dane ose}ali su se na svakom koraku.AKO...

41 Me|utim, obe}awa o vi{em standardu, koja su u ratnom perodu olako davana narodu, brzo su se pokazala nerealnim. Umesto pomo}i, od seoskog stanovni{tva se sada o~ekivalo da proizvede `ito i ostale namirnice, ne samo za sebe, nego i za mnogobrojno gradsko stanovni{tvo, a posebno za sve ve}u populaciju radni~ke klase, koja je u po~etku anga`ovana na javnim radovima, a kasnije u industriji i drugim privrednim granama. Na selu, `ivot se polako normalizovao - pre`iveli zarobqenici vra}ali su se iz Nema~ke i drugih zemaqa svojim ku}ama i to je bio povod za radost u porodicama koje su do~ekale te povratnike. Iz {ire porodice Zrni}a, iz zarobqeni{tva se vratio Dragoja - visok, kr{an, momak dobro}udnog, skoro uvek nasmejanog lica. Po{to nije imao drugog izbora u bli`oj rodbini, privremeno se nastanio u ku}i kod majke Dragiwe i wene dece. Iz zarobqeni{tva je doneo samo sredstva za li~nu higijenu i nekim ~udom, puno parfema, losiona i druge mu{ke kozmetike. Nije mnogo pri~ao o svom boravku u zarobqeni{tvu, ali iz malo pri~e, moglo se zakqu~iti da je kao zarobqenik, bio dodeqen nekom poqoprivrednom doma}instvu u Nema~koj kao radnik i dok su mu{ki ~lanovi doma}instva bili na rati{tima, on je za wih obavqao poqoprivredne radove, ~emu je ina~e bio vi~an. Po svemu sude}i, [vabica kod koje je radio, prili~no dobro je postupala i pazila kr{nog momka iz dalekog Potkozarja. Prole}e i leto te godine brzo su proticali u o~ekivawu promena u novim uslovima `ivota. Ali, trebalo je obezbediti hranu za predstoje}u zimu, jer setva kukuruza i `ita, dobrim delom je izostala u opusto{enim doma}instvima, bez zapre`ne stoke. Nije se imalo ~ime uzorati, niti {ta posejati.AKO...

42 Negde krajem leta, nove vlasti su organizovale odlazak radno-sposobnog stanovni{tva iz pasivnih krajeva, u plodnije krajeve Zemqe: Srem, Banat i Ba~ku, na sezonske radove u poqoprivredi - uglavnom na poslove brawa kukuruza i ubirawa druge letine, kao i na setvene radove. Kombajni za brawe kukuruza i `etvu u to vreme, bili su prava retkost i u tim plodnijim i bogatijim krajevima. Naknada za rad sezonskim radnicima, ispla}ivana je u naturi, naj~e{}e u `itu ili kukuruzu. Sa grupom me{tana, oti{la je i majka Dragiwa, jer trebalo je preko zime prehraniti {estoro de~ice, a pomo}i ni od kuda. Sa svojih trideset i pet godina, raspolagala je samo svojom radnom sosobno{}u. Kod ku}e je najstarijim k}erkama - dvanaestogodi{wim blizwakiwama, dala neophodna uputstva {ta da rade i kako da ~uvaju mla|u decu - posebno {ta da rade ako se neko dete razboli, jer ona }e biti mo`da i dva meseca suvi{e daleko, da bi im pomogla. Na put u toj grupi sezonskih radnika, krenuo je i Dragoja, jer tada je bilo najva`nije, obezbediti `ito za prehranu do slede}e `etve, koja je bila daleka i neizvesna. Dobili su posao na velikom poqoprivrednom gazdinstvu kod Ba~ke Topole, gde su ostali na radu dva meseca. Majka Dragiwa je odmah zapa`ena kao dobra doma}ica i raspore|ena je na posao u kuhiwu da priprema i servira hranu za ostale radnike. Pri~ala je kasnije, kako je rade}i u kuhiwi na pripremi velike koli~ine hrane, ~esto razmi{qala o tome, {ta li sada wena de~ica jedu i kako se snalaze. Znamo Dragiwa, za tvoju situaciju kod ku}e i za tvojih {estoro de~ice, rekao joj je jednog dana jedan od rukovodilaca velikog poqoprivrednog gazdinstva.AKO...

43 Evo, da}emo ti ovde ku}u sa svim stvarima potrebnim jednom doma}instvu i dovoqno zemqi{ta za `ivot tvoje porodice. Ti samo idi ku}i i dovedi decu, ni{ta ne mora{ da nosi{ sa sobom, a mi }emo se ovde pobrinuti za sve {to ti bude trebalo. Bile su to napu{tene ku}e izbeglica, uglavnom folksdoj~era i wihova imawa s kojima su raspolagali predstavnici nove vlasti. Vlasnici tih imawa pobegli su prilikom povla~ewa nema~ke vojske. Majka Dragiwa se ipak nije usudila da prihvati ovu primamqivu ponudu. Pri~ala je kasnije: Razmi{qala sam, {ta }u da radim ako se jednog dana vlasnici ku}e i zemqi{ta vrate na svoje imawe? Bilo je to za wu suvi{e rizi~no, jer se te prve posleratne godine, jo{ nije znalo kakva }e biti kona~na sudbina izbeglih porodica i wihove imovine. Verovatno bi na toj vojvo|anskoj zemqi kod Ba~ke Topole, pro{la mnogo boqe u `ivotu i ona i wena deca, ali eto, nije se usudila da napusti svoje doma}instvo i da se, kako se pla{ila, jednog dana na|e bez i~ega na tu|ini. Vratila se ku}i posle dva meseca rada u Ba~koj, vozom do Oku~ana, a zatim zapre`nim kolima do ku}e. Sa wom su stigli xakovi kukuruza i `ita - wena zarada kojom je obezbedila prehranu porodice za predstoje}u zimu. U se}awu na godine, koje su usledile po zavr{etku rata, ostale su slike i doga|aji, vi|eni o~ima de~aka iz perioda od wegove {este do dvanaeste godine, kada je oti{ao iz rodnog sela. Evo nekoliko slika iz se}awa na taj period:

AKO...

44 * Ku}a na bre`uqku sa velikim dvori{tem i cvetnom ba{tom, okru`ena livadama, {umarcima i vo}wakom, ispod koga je tokom zime i u rano prole}e `uborio potok, osta}e neizbrisiva slika iz wegovog detiwstva. Stazom, koja od ku}e vodi niz vo}wak, zasa|en najve}im delom {qivom rankom, posle stotinak metara sti`e se do drvenog mosti}a na potoku, a zatim kroz {umu, izme|u visokih stabala grabovine, pe{a~ka staza vodi do seoskog puta. Tu na izlazu iz {ume, pored puta je ku}a u kojoj je `ivela wihova kuma Vida - udovica sa {estoro dece, najboqa prijateqica wegove majke. Dvanaestoro dece iz ove dve porodice ispuwavalo je igrom i veselom grajom ovaj prostor, a prijateqice su u retkim prilikama, kada su to poslovi dozvoqavali, rado }askale uz kafu i ru~ne radove. De~ije igre bile su prilago|ene uslovima skromnog seoskog `ivota, ali i bogatoj de~ijoj ma{ti. Devoj~ice su pravile lutke od drveta, {ile im haqine od krpica, a de~aci pravili lopte - krpewa~e, ili su ih vaqali od gove|e dlake. U zimu i rano prole}e pravili su vodenice na potoku, naj~e{}e od stabqika kukuruza. Takmi~ili su se ~ija }e se vodenica lep{e i du`e vrteti na matici potoka. Starija deca su ponekad pla{ila mla|e od sebe, pri~om o vukovima, koji su se zaista povremeno pojavqivali u {umovitim delovima sela. U jednoj takvoj igri, Dragutin se na{ao kod ku}e na bre`uqku, a druga deca kod potoka. Stariji brat Mirko - nesta{an de~ak, da bi ga upla{io, povikao je: Eto vuka! Dragutin je potr~ao niz stazu ka potoku, spotakao se i pao naAKO...

45 {tapi}e, koje su deca u igri zabadala u zemqu pored staze, prave}i ogradice. Rasekao je usnu toliko, da mu je o`iqak iz te de~ije igre, ostao celog `ivota. Detiwstvo na selu, u okru`ewu koje je stvorila priroda, a koju qudska ruka nije mnogo izmenila, iako u veoma skromnim uslovima, imalo je i trenutke lepote, koja se ne mo`e do`iveti u urbanim sredinama. Te{ko je na}i re~i kojima se mo`e do~arati lepota plavog neba iznad zelenog travnatog tepiha u vo}waku, oki}enog belom radom i `utim cvetovima masla~ka, iznad koga se {epure, tek rascvetale kro{we mladog vo}waka, prepune, kao sneg belog cveta. Livade pa{waci i {umarci oko ku}e, sve je to u prole}e nabreklo sokovima pune vegetacije i nabujalo zelenilom i raznobojnim cvetom, a {uma preko potoka, kroz koju vodi staza do seoskog puta, u rano prole}e pretvara se u neverovatnu {arenicu, prepunu visibaba, ka}unka i qubi~ica. Sve to je, u jutarwim ~asovima, okupano rosom i obasjano blagim proletwim suncem, a u vazduhu, kada se uti{aju de~iji glasovi, ~uje se samo zujawe p~ela i vesela, raznovrsna pesma ptica iz obli`wih {umaraka. Lepotu seoskog ambijenta u prole}e, smewuju ~ari leta sa kupawem na Lubini, zatim darovi jeseni, pa zimski ambijent sa sankawem i grudvawem na bre`uqku i toplom sobom, uz pucketawe vatre u {poretu. Iz tog perioda detiwstva, i pored skromnog `ivota porodice u opusto{enom seoskom doma}instvu, ostale su mu u `ivom se}awu samo te upe~atqivo lepe slike, vaqda i zbog toga {to je detiwstvo uvek lepo, posebno u prirodnom ambijentu, koji je kao stvoren da ulep{a detiwstvo i oplemeni de~iju du{u. A sliku siroma{tva, koje je vladalo tih godina, pored starih,AKO...

46 ali ~istih i okrpqenih haqinica u kojima su deca bila obu~ena, ilustruje i se}awe na dane kada u rano prole}e, i pored maj~inog danono}nog rada, ponestane hrane za gladna de~ija usta. Tada se po principu pre`ivqavawa u prirodi, tra`ila, ispod pro{aranog snega u ba{ti, neka od pro{le jeseni zaostala glavica belog luka, koja se zatim pasirala i razmutila u vodi, da bi se ispunio `eludac. Tada se o tome nije razmi{qalo, ali verovatno je takav rastvor bio i dobar eliksir i preventivno sredstvo protiv prehlada i infekcija. Kao i ve}ina seoske dece toga vremena, Dragutin je po{ao u osnovnu {kolu tek u devetoj godini, jer je malu i slabo obu~enu decu, trebalo po{tedeti pe{a~ewa do udaqene {kole, posebno u zimskom periodu. Dok su se starija deca, uz majku ve} ukqu~ivala u te`a~ke poslove, wemu je pripala uloga ~obanina. ~uvaju}i stoku u velikom kompleksu livada, ispresecanih {umarcima u dowem delu sela, zvanom bare i jasici i na velikom zajedni~kom pa{waku - Gajevima, pored ~obanskih igara, rado je ~itao sve {to mu je do{lo pod ruku. Naj~e{}e su to bile epske narodne pesme ili pesme iz Narodno-oslobodila~kog rata. Znao je napamet, a ~esto i recitovao mnoge od tih pesama i emotivno do`ivqavao doga|aje opisane u wima. Pored ostalih, u wegovom se}awu iz toga vremena, ostale su trajno zabele`ene pesme razli~itih `anrova, kao {to su: Ivo Senkovi} i aga od Ribnika, Na Petrova~koj cesti, Na Liparu i druge. ^obanski `ivot bio je zanimqiv zbog dru`ewa i igara sa vr{wacima, a ponekad i zbog doga|aja, kao {to su borbe bikova, koje su se odvijale uz veliko uzbu|ewe i navijawe ~obana. Dok su stada mirovala, u`ivaju}iAKO...

47 u so~noj travi na prostranim livadama, deca su se zabavqala raznim igrama, od kojih su naj~e{}e bile: - pirizawe - igra sli~na bejzbolu, sa drvenim palicama i pirizom (~ok), koje su deca sama pravila, takmi~e}i se me|usobno, ~ija }e palica biti lep{a i ubojitija u igri; - svinkawe - igra veoma sli~na golfu, sa {i{arkama ili drugim predmetima iz prirode umesto loptice i specijalno pravqenim drvenim palicama za ovu igru; - izme|u dve vatre - igra dve ekipe s loptom u ome|enom prostoru, gde igra~ pogo|en loptom, ispada iz igre; - igra fote - kapawe - u kojoj su se ispod kape krili predmeti svakog u~esnika, a onda pre otkrivawa predmeta, odre|ivalo {ta da radi ova fota. Ko zna kada i odakle su ove igre stigle u potkozarska sela i svakako su izmewene i prilago|ene ovda{wim seoskim uslovima, ali su zadr`ale elemente modernih igara, koje su i danas veoma popularne u svetu. Pored ovih i drugih igara, bilo je tu ve} i prvih srame`qivih, ali i |avolastih me|usobnih pogleda i simpatija izme|u starijih de~aka i devoj~ica, dok su mla|i to samo znati`eqno posmatrali i registrovali. Borbe bikova nisu posebno organizovane, ali su se spontano doga|ale pri susretu sna`nih i ratobornih mu`jaka, koji su hteli da poka`u svoju dominaciju u krdu, kao {to je to slu~aj i kod drugih vrsta u `ivotiwskom svetu, a i kod qudi. Istina, kod qudske vrste osmi{qene su raznovrsnije metode i sredstva borbe za dominaciju, a ponekad, kod qudi bez skrupula, ciq opravdava sva sredstva. U `ivotiwskom svetu ovakva praksa ipak nije poznata.AKO...

48 Me|u ~obanima bila je posebno zapa`ena jedna neobi~na pojava u borbi bikova, koja se, kao atrakcija, prepri~avala po celom selu. Naime, majka Dragiwa koja je sa svojom decom u ratnom vihoru ostala i bez kowske zaprege, nastojala je na svaki na~in da stekne bar dva voli}a - volovsku zapregu, da bi mogla uzorati i posejati `ito i obavqati druge neophodne radove na imawu. U wenom doma}instvu, krava je otelila mu{ko tele i ona je, puna nade, negde na pijaci kupila jo{ jedno, ra~unaju}i - vremenom }e porasti - ima}e sopstvenu volovsku zapregu i ne}e ~ekati na pomo} kom{ija i ro|aka. Teoci su za godinu - dve izrasli u volove i rano su nau~ili da, upregnuti u jaram, u paru obavqaju poslove orawa, drqawa, prevoza zapre`nim kolima. Dok su bili mali, nije se ni{ta posebno moglo zapaziti, ali kada su porasli, ispostavilo se da su to dve sasvim razli~ite rase. Onaj doma}i, koji je dobio ime Mrkowa, bio je tipi~an predstavnik rase bosanske bu{e, tamno - `ute dlake, mi{i}av, sna`nih grudi, krupnog i sna`nog vrata, kratkih ali sna`nih rogova, temperamentan i uvek spreman na kavgu i sa bikovima mnogo ve}im od sebe. Onaj kupqeni dobio je ime Golub, su{ta suprotnost Mrkowi, bio je bele dlake, duga~ak, tankog i izdu`enog vrata, {trapqast i sporih pokreta. Upregnuti u zajedni~ki jaram, kao par bili su veoma sme{ni, kao Pat i Pata{on, ali su se u poslu ipak slagali, koliko je to bilo mogu}e, s obzirom na whove fizi~ke suprotnosti. I dok je Mrkowa na ispa{ama, odmah pri dolasku u druga stada, rikom, mukawem i kopawem predwim nogama, tra`io s kim }e da podeli megdan, Golub je bio potpuno nezainteresovan za tu rabotu. Radije je saAKO...

49 kravama mirno pasao travu. Ali kada bi se borba Mrkowe i nekog ja~eg bika razbuktala, Golub bi pri{ao na udaqenost od oko pedeset metara, posmatrao borbu i kada bi ocenio da Mrkowa mo`e izgubiti bitku, zaleteo se kao metak i iz sve snage, rogovima pogodio u bok protivni~kog bika. Ovaj bi naj~e{}e, od iznenadnog udarca, posrnuo ili pao, a Golub bi, koliko ga noge nose, u trku pobegao {to daqe od boji{ta. Mrkowa bi pora`enog ostavio na miru i sna`nom rikom, koja je odjekivala okolinom, ozna~avao svoju pobedu. Navedena scena se vi{e puta ponavqala, a qudi u selu su je prepri~avali, kao poseban - nezapam}en slu~aj me|usobnih odnosa jedinki u `ivotiwskom svetu. Tih godina u celoj zemqi, po uzoru na kolhoze u boq{evi~kom Savezu sovjetskih socijslisti~kih republika, i u potkozarskim selima formirane su seqa~ke radne zadruge (SRZ). Zemqa, stoka, poqoprivredne alatke - prakti~no sva imovina seoskih doma}instava, pre{la je u dr`avno - zadru`no vlasni{tvo. U vlasni{tvu seoskih doma}instava ostala je samo mala povr{ina zemqe oko ku}e i ne{to sitne stoke i `ivine. Napravqena je velika {tala za zadru`nu stoku oduzetu od seqaka, a {tale u seoskim doma}instvima ostale su prazne. Poqoprivredni radovi obavqani su i daqe ru~no i uz pomo} sto~ne zaprege. Okopavawe kukuruza, `etva `ita, kosidba i ostali poqski radovi, obavqani su grupno, po uzoru na raniju tradiciju moba, a radnicima su se pisali trudodani (dnevnice), na osnovu kojih su dobijali `ito i ostale poqoprivredne proizvode, kao zaradu. Ve} posle dve - tri godine, ispostavilo se da je ovakva organizacija `ivota i rada na selu, ~ist proma{aj. Zbog nedoma}inskog gazdovawaAKO...

50 i neznawa, imovina pokupqena od seoskih doma}instava je upropa{}ena (tako su pored ostalog izgubqeni i Mrkowa i Golub), a rezultati rada zadruga bili su katastrofalni. Zadruge su rasformirane, zemqi{te vra}eno seqacima u vlasni{tvo, pa je trebalo iz po~etka osposobiti doma}instva za obavqawe poqoprivredne delatnosti. U se}awu iz toga perioda ostao je jo{ jedan doga|aj, koji }e se dugo pamtiti. Naime, do tada u ovim krajevima nije bilo, niti su qudi imali prilike da vide bilo kakvu poqoprivrednu mehanizaciju. A onda se kroz selo pronela vest da }e u selo do}i ma{ina na kojoj }e ~ovek samo sedeti, a ona }e sama orati i obavqati druge poqoprivredne radove. Dugo se o tom ~udu pri~alo i s nestrpqewem se o~ekivao taj veliki doga|aj. I kona~no taj dan je do{ao. Narod je pozvan da prisustvuje tom doga|aju i u zakazano vreme, u velikom broju okupio se na seoskoj utrini - na Gajevima, gde je traktor, brek}u}i ostavqao za sobom dve brazde. Taj doga|aj najavio je proces uvo|ewa mehanizacije u obradi zemqe i na ovim prostorima, ali }e ovaj proces trajati decenijama, a stara tehnika obrade zadr`ala se ponegde i do kraja dvadesetog veka, posebno u siroma{nijim doma}instvima. Brzo i skoro neprimetno su Dragutinu prohujala prva tri razreda osnovne {kole. {kolsko gradivo mu nije predstavqalo nikakav problem. Odlazak u {kolu, predstavqao mu je, u stvari, neku posebnu vrstu zabave, uz dru`ewe sa vr{wacima, a detiwstvo i |a~ki dani na selu, uvek su ispuweni van{kolskim aktivnostima i interesovawem za sva druga raznovrsna doga|awa u prirodnom okru`ewu.AKO...

51 Samo u fragmentima, u kratkim ise~cima iz `ivota i doga|aja, u ovom poglavqu dat je {turi prikaz Dragutinovog porekla i wegovog ranog detiwstva. Autor ipak veruje da }e pa`qivi ~italac, koji to bude `eleo, uspeti da iz ovog teksta stvori mozaik ili bar maglovitu predstavu o dalekim vremenima i doga|ajima iz `ivota wegovih predaka i posebno o burnim vremenima i doga|ajima, koji su obele`ili `ivot porodice u kojoj je odrastao i wegov `ivot u godinama ranog detiwstva. U genetskom miqeu porodice Zrni}, u tom mikrokosmosu, od dolaska Nikole - rodona~elnika porodice sa podru~ja Zadra do dana{wih dana, u kretawu kroz vreme u kome je genetika kombinovana i oboga}ena genetikom supru`nika sa drugih izvori{ta, nastala je raznovrsna, {arena lepeza li~nosti, koje pored razli~itosti, nose i neke zajedni~ke karakteristike. Uz izvesna odstupawa i izuzetke, lako je zapaziti da ve}i deo pripadnika ovog plemena, pored izvesnih zajedni~kih oblika fizionomije i konstitucije, ~ine li~nosti stabilnih karakternih osobina, qudi vedrog - blagorodnog duha, qudi privr`eni porodicama, spremni na li~na pregnu}a, qudi koji }e bez dvoumqewa deliti zlo i dobro sa svojim okru`ewem. To su mo`da i subjektivna - neko }e re}i pristrasna zapa`awa o ve}inskim karakternim osobinama ove porodi~ne loze, a u stvari `ivotna sudbina qudi istog genetskog porekla i wihov razvoj kroz vreme, mogli bi se porediti sa bogatstvom razvojnog spektra bilo kog oblika `ivota u prirodi, ukqu~uju}i i bogatstvo biqnog sveta. Na nekom {umovitom prostoru na primer, skoro uvek }emo videti raznovrsna stabla; stabla postojanih iAKO...

52 sna`nih hrastova koja odolevaju nevremenu i olujnim udarima vetra, stabla rasko{nog javora, tananih breza i drugih vrsta, mladih stabala i {ibqa, do ne`nih pupoqaka, rascvetalih kro{wi i stabala sa zrelim plodovima. Kao u nekoj igri, nesta{ni povetarac razvigor ili ja~i vetrovi, ponekad }e zrele plodove semenke, rasejati daleko od mati~nih stabala, ~ime }e neki novi prostor postati raznovrsniji, oboga}en novim jedinkama, a semenke }e se razviti u stabla sli~na svojim korenima i `iveti svoj `ivot u me|usobnom uticaju sa drugim jedinkama u novoj sredini. `ivot oko nas, mnogo je bogatiji nego {to nam to u na{oj svakodnevnici izgleda. No, bez obzira na varijacije, koje u tim procesima nastaju, odre|ene genetske karakteristike ostaju vekovima i du`e, a po nekim misliocima, ~ovek `ivi dok traje wegov genetski kod - kod wegovih direktnih i indirektnih potomaka i naslednika ili bar dok traju se}awa na wega, a se}awa ponekad, dolaze iz duboke podsvesti - iz nekog do sada neistra`enog segmenta na{eg bi}a. U tom {arenilu porodi~ne loze Zrni}a, bilo je i veoma slikovitih li~nosti, koje se zbog svoje posebnosti, jednostavno ne mogu zaboraviti. Jedna od takvih li~nosti je i Dragoja - pomenut kao momak - iz {ire porodice, istog porodi~nog stabla, koji se po povratku iz nema~kog zarobqeni{tva, na kratko - privremeno nastanio u ku}i majke Dragiwe i wene dece. U mladosti bio je to momak izuzetne gra|e i lepote, visok oko dva metra, kr{an-ko{~at mu{karac, nagla{enih jagodica - ~ovek {irokog osmeha. Wegove mi{i}ave i ko{~ate ruke sa duga~kim prstima, kao da su bileAKO...

53 stvorene za muziku, vajarske radove ili neku drugu umetnost, a ne za te`a~ke poslove. U nekim drugim uslovima, wegovoj pojavi sigurno nebi odolele dame mondenskih gradova Evrope i Sveta, a u tim skromnim `ivotnim uslovima iz vremena wegove mladosti, ostala je samo pesma seoskih devojaka, wemu ispevana: Sukwo moja {irokoga kroja, lolo moja visoki Dragoja. Mo`da je upravo zbog wegove fizi~ke konstitucije i izuzetne spoqa{wosti, naravno uz ostale okolnosti, imao i poseban tretman u ~etvorogodi{wem zarobqeni{tvu u Nema~koj, iz koga se sre}no vratio. Wegov ve} opisani odlazak sa grupom me{tana na sezonske poqoprivredne radove u Ba~ku Topolu, zapam}en je po tome {to je on odmah izdvojen iz velike grupe i umesto obi~nih te`a~kih radova, raspore|en je na posao voza~a fijakera i ~eza, koji su slu`ili za prevoz rukovodilaca gazdinstva i drugih va`nih li~nosti. Imao je ponudu da trajno ostane u Ba~koj Topoli sa izgledima za stalno zaposlewe na atraktivnim i za ta vremena, primamqivim poslovima. Me|utim, wegovi pogledi na `ivot, vratili su ga wegovim korenima u wegovo rodno selo. Imao je svoju specifi~nu `ivotnu filozofiju; napravio je sebi ku}u prema svojim potrebama i `eqi, na usamqenom mestu u {umovitom delu sela, na sopstvenom zemqi{tu u blizini izvora. `iveo je nekim svojim usamqeni~kim, pomalo pustiwa~kim `ivotom, u prirodi i sa prirodom. Godine su prolazile, a on je sve usporenijim korakom obilazio okoli{, posmatrao bujawe `ivota u prirodi, kao da ga je uvek iznova izu~avao. Povremeno, bi pose}ivao prijateqe i ro|ake i sa svojim {irokim osmehom, uvek bio radoAKO...

54 vi|en gost u svakoj ku}i. Ipak, usamqeni~ki `ivot nije mu bio naklowen, relativno rano je oronuo, a on svestan da je taj na~in `ivota bio wegov izbor, mirno je prihvatao te`inu poodmaklih godina i stawe naru{enog zdravqa. Ostavqao je utisak ~oveka koji je na{ao svoj put i kome ni jedan drugi ambijent ne bi odgovarao. Wegova izuzetna fizi~ka pojava, kao i wegova posebna `ivotna filozofija, ostali su trajno u se}awu qudi koji su ga poznavali.

AKO...

55 AKO VERUJE[ U SEBE I ONDA, KADA SVI U TEBE SUMWAJU,...

U leto 1951. godine, majka Dragiwa je saznala za mogu}nost da mawi broj dece iz vi{e~lanih porodica sa ovog podru~ja - ~iji su jedan ili oba roditeqa stradali za vreme rata, budu upu}ena u de~ije domove, radi daqeg {kolovawa. Znaju}i da boqu budu}nost svojoj deci mo`e obezbediti samo ako uspe da ih, na neki na~in, uputi na daqe {kolovawe, a kako je u selu postojala samo ~etverogodi{wa osnovna {kola, prijavila je lokalnim vlastima spremnost da u de~ije domove po{aqe dvoje najmla|e dece: Mirka, koji je zavr{io ~etiri razreda i Dragutina sa tri razreda osnovne {kole. Posle kratke procedure i priprema, u drugoj polovini avgusta te godine, dva brata sa grupom de~aka i devoj~ica, sakupqenom iz okolnih sela sa podru~ja Gradi{ke, otpremqena su nekim vozilom do Bawa Luke, a zatim vozom - prugom uskog koloseka, u Prihvatili{te u Sarajevu. Rastanak sa majkom, koja je do Gradi{ke ispratila na put dva sin~i}a, Dragutinu je ostao u maglovitom se}awu, vaqda i zbog silnog uzbu|ewa, izazvanog odlaskom u neki novi, wemu potpuno nepoznati svet. Prihvatili{te u Sarajevu, u jednoj od sporednih gradskih ulica, bilo je puno nepoznate dece, iz raznih krajeva Bosne i Hercegovine. Tu je sa bratom ostao {est - sedam dana, o~ekuju}i raspored za neko kona~no odredi{te. Za to vreme, odlazak u grad nije bio dozvoqen,AKO...

56 jer bi se deca izgubila. Moglo se samo iza}i na trotoar ispred zgrade i baciti pogled na ulicu u kojoj je bilo Prihvatili{te, a i to je bilo uzbudqivo za decu, koja su do{la iz sasvim drugog `ivotnog okru`ewa. Za tih sedam dana u Prihvatili{tu, deca su se privikavala na `ivot odvojen od svoje porodice, izvr{ene su potrebne higijensko - sanitarne mere, a zatim su obu~ena u novu ode}u, koja je bila neka vrsta uniforme, posebno {ivena za decu koja `ive u de~ijim domovima. I kona~no, usledila je o~ekivana prozivka i raspored. U velikoj sali, okupqena deca napregnuto su slu{ala, gde li }e to biti wihova odredi{ta. Do{ao je red i na wih dvojicu bra}e: Mirko Zrni} - u Banovi}e na izu~avawe zanata; Dragutin Zrni} - u De~iji dom u Te{wu, radi nastavka {kolovawa u osnovnoj {koli. Mirko je sa grupom de~aka oti{ao u Banovi}e - ukqu~en u nastavu za izu~avawe elektri~arskog zanata, ali mu se sve to ne{to nije svidelo i ve} posle mesec dva dana, sa jo{ nekim de~acima, samovoqno je napustio De~iji dom u Banovi}ima i oti{ao ku}i na selo. Ubrzo potom, kao de~ak nemirnog duha, svojim posebnim - trnovitim stazama, krenuo je u potragu za poslom i sopstvenom egzistencijom. Wegov `ivotni put, tako|e je jedna slikovita i uzbudqiva pri~a. Psihi~ki ve} pomalo navikao na svakodnevne promene i iznena|ewa, Dragutin nije ni imao vremena da razmi{qa o rastanku sa bratom. Ubrzo se na{ao u De~ijem domu u Te{wu. Ve} prvih dana sa velikom znati`eqom, o~i de~aka posmatrale su i upijale sliku ove bosansko - muslimanske varo{ice. Te{aw sa oko sedam hiqada stanovnika, sme{ten je u brdovitom predeluAKO...

57 van glavnih puteva, u trouglu izme|u Tesli}a, Maglaja i Doboja, gradi} sa uskim uli~icama, xamijama i zidinama velike sredwovekovne tvr|ave na brdu iznad re~ice Te{awke, koja proti~e kroz grad. De~iji dom u ogra|enom prostoru, sa velikim dvori{tem i tri zgrade u kojima su u~ionice, spavaonice i kuhiwa sa trpezarijom, sme{ten na periferiji grada prema Jelahu i Tesli}u, imao je oko 350 de~aka, uglavnom osnovaca, razli~itog uzrasta. Za toliko dece bile su zadu`ene samo dve vaspita~ice. Ostalih sedam - osam zaposlenih bilo je pomo}no osobqe. Vaspita~ice: Vasva i Selma organizovale su ceo `ivot dece u Domu. U {est ~asova u jutro, zvuk pi{taqke ozna~avao je vreme ustajawa; sledila je obaveza svakog deteta da namesti svoj krevet na na~in kako je to ku}nim redom odre|eno, zatim ve`be fizi~ke kulture na dvori{tu, umivawe, doru~ak, pa odlazak u {kolu u stroju pod nadzorom nekog od zadu`enih starijih pitomaca. Po dolasku iz {kole, sledilo je postrojavawe pred trpezarijom za ru~ak, a posle podne, tri sata u~ewa u u~ionicama, zatim slobodne aktivnosti, a nave~e, posle ve~ere, obavezno prawe nogu pod nadzorom sobnih stare{ina i odlazak na spavawe. Sve po komandi de`urnog pitomca i na zvuk wegove pi{taqke. Da bi iza{le na kraj sa tolikim brojem de~aka, vaspita~ice su organizovale odeqewa, kojima su rukovodili stariji pitomci. Oni su bili odgovorni za svoje odeqewe i za sprovo|ewe ku}nog reda. Spava}e sobe su imale po dvadeset do trideset kreveta i svaka soba imala je sobnog stare{inu - jednog od vi|enijih pitomaca, koji je zadu`en za red u sobi i ~ija re~ se morala slu{ati.AKO...

58 Deca su bila vrlo {arolikog nacionalnog sastava, sakupqena iz svih krajeva Zemqe. Nekima od wih nije se znalo poreklo - na|ena su ko zna gde, za vreme i posle rata, a nekima od wih nije se znalo ni ime. Takva deca dobijala su imena od wihovih nalaza~a ili su im imena data u domovima, u kojima su sme{teni. Jedan od de~aka dobio je ime Niko Neznanovi}, verovatno zato {to niko nije znao ni{ta o wegovom poreklu. Pored Srba, Muslimana i Hrvata, tu je bilo i vi{e dece Ma|ara, zatim Nemaca - folksdoj~era, ~iji su roditeqi pobegli sa nema~kom vojskom, koja se povla~ila pod naletom partizanskih jedinica i jedinica Crvene armije, u zavr{nim borbama za oslobo|ewe. Mnogo godina kasnije, u velikom preduze}u procesne industrije Tehnogas u Beogradu, u kacelariji direktora Sektora za finansije, jednoga dana zazvonio je telefon. Sekretarica se javila a zatim zbuweno je rekla: Direktore, na vezi je gospodin Omer, ka`e da je Va{ prijateq iz detiwstva. Veza je uspostavqena. Javio se nepoznati glas: - Da li je to Dragutin Zrni}? Da, izvolite, ko tra`i Dragutina? - Ja sam onaj mali Omerica iz Te{wa. Ma zna{, onaj glavowica, bili smo zajedno u Domu. Ispri~ao je da su ga, po zavr{etku osnovne {kole, roditeqi prona{li, da je utvr|eno da se ne zove Omer Sinadinovi}, nego Radovan - Rade Blagojevi} i da sada radi u Privrednoj banci u Doboju. Setio se Dragutin malog glavatog Omerice iz Doma, koji je ~esto bio u nemilosti drugih - nevaqalih de~aka i koga su ~esto, bez ikakvog povoda }u{kali i omalova`avali. Mesec dana kasnije, kada je slu`beno boravio u Doboju, potra`io je Radovana u Privrednoj banci. Pred wim se pojavio poznati lik iz detiwstva.AKO...

59 Bio je to susret pun emocija i zajedni~kog se}awa na vreme provedeno u Te{wu. Proveo je nekoliko ~asova kao gost Omera - Radovana i wegove porodice, a Radovan ga je odveo i na gradsko grobqe, gde mu je pokazao spomenik, koji su mu roditeqi podigli, veruju}i da je poginuo, kada su ga u nekom ratnom mete`u izgubili. Radovan nije hteo da ukloni svoj spomenik, koji je ve} bio delimi~no pokriven mahovinom. Ostao je kao spomenik mnogim de~acima i devoj~icama, koji su imali sli~nu sudbinu, a koji su stradali u tim te{kim vremenima. De~iji dom u Te{wu imao je i svoju ekonomiju obradivo zemli{te, na kome se proizvodilo povr}e za potrebe kuhiwe Doma. Radove na imawu ~esto su obavqala deca, kada ne idu u {kolu. U sezoni berbe i skladi{tewa bilo je slatko grickati sve`u {argarepu, ako to ekonom Doma nije primetio. Nesta{ni de~aci povremeno su organizovali kra|u nekih namirnica iz magacina, ali to su ve} bile akcije u strogoj tajnosti , a plen je delila mala grupa poverqivih drugara. Naravno, bili su to samo mali nesta{luci, sli~ni kra|i tre{awa ili lubenica u nekim drugim uslovima. @ivot kao u velikom mraviwaku, odvijao se po utvr|enom ku}nom redu, uz neophodnu disciplinu. Zvuk pi{taqke ozna~avao je po~etak svake aktivnosti, pa i postrojavawe pred ulazom u trpezariju za doru~ak, ru~ak i ve~eru. U {kolu, koja je bila na drugom kraju grada, i{lo se u stroju, a deca iz Doma razlikovala su se od druge dece i po ode}i, koja je za wih posebno {ivena. Dragutin je bio dobar u~enik, ali se nije posebno isticao. Misli su ~esto i na ~asovima nastave u {koliAKO...

60 i u u~ionici u Domu, lutale ko zna kuda, a u~iteqica Ivanka Ivankovi} - mlada i lepa `ena, nije se mnogo obzirala na posebno psihi~ko stawe dece, nenaviknute na `ivot u novoj sredini. Po se}awu iz toga vremena, on i druga deca tokom nastave, vi{e su gledala lepu u~iteqicu kao ukras i atrakciju, nego {to su slu{ala nastavno gradivo. U Domu sa tako velikim brojem dece, vladao je nepisani zakon ja~eg; mla|i i slabiji bili su podre|eni i morali su slu{ati i izvr{avati naredbe de~aka ja~ih od sebe. Kada je za ru~ak bio i neki kola~ ili alva, ~esto je bila praksa da mla|e dete, na zahtev ja~eg i odraslog, mora, skriveno da to niko ne primeti, izneti iz trpezarije i tom nasilniku dati svoj dezert. Naravno, to se nikako nije smelo prijaviti vaspita~ici, de`urnom pitomcu niti bilo kome drugom. Bilo je tu i drugih oblika sitnog nasiqa, rivalstva i de~ijih hirova, ali se formirao i sistem za{titnika i {ti}enika. Tako je jednog dana, otprilike ve} mesec dana po wegovom dolasku u Dom, u grupi de~aka u dvori{tu, Jaman Bla` - odrastao de~ak, jedan od najja~ih u Domu, pokazao rukom na Dragutina i rekao: Ovog malog vi{e niko ne sme da dira. Od toga trenutka svi su znali pod ~ijom je on za{titom. Bla` nikada nije pokazao da od wega o~ekuje bilo kakvu protivuslugu, ali je i Dragutin znao da takav svoj polo`aj ne sme i ne treba nikada zloupotrebiti. Verovao je da bi u tom slu~aju pokazao da ne zna da ceni Bla`ovu prijateqsku podr{ku i da bi, verovatno ubrzo mogao izgubiti wegovo poverewe i za{titu. Samo povremeno, tokom te godine, veliki, sna`ni de~ak bi mu pri{ao i pitao da li ima kakvih problema. Svojom pojavom i opho|ewem,AKO...

61 pru`ao je prijatan i tako potreban ose}aj sigurnosti. Dragutin nikada nije saznao za{to ga je taj de~ak ma|arskog porekla uzeo u svoju za{titu. Mogu}e je da ga je svojim likom podse}ao na nekoga, wemu bliskog, ili je Jaman Bla` svojom dominacijom po uzrastu i snazi me|u de~acima, jednostavno `eleo da za{titi slabijeg u velikoj skupini, u kojoj je kao i svuda, moralo biti i onih koji su hteli da se isti~u na ra~un neja~i, ~esto grubim i nekorektnim postupcima. Dragutinu je odgovarala i svakako mnogo zna~ila takva za{tita, tim pre {to ona nije bila nametqiva. Bilo je dovoqno to {to je Bla` samo tada, na po~etku {kolske godine, u grupi de~aka izrekao svoje upozorewe. Te godine u Te{wu, Dragutin, na izgled jo{ uvek ne`ne konstitucije, istrgnut iz svoje prirodne `ivotne sredine, bio je ~esto povu~en u svoje misli. Ponekad je delovao i setno, kao {to se to moglo videti i na licima ve}eg broja de~aka u toj velikoj skupini, u kojoj je svako imao svoju pri~u, koja se ne retko grani~ila sa dramom. Izvr{avao je svoje svakodnevne obaveze po jednoli~nom programu, koji je bio strogo definisan, a misli bi ~esto odlutale u neko proteklo vreme i ambijent, u kome nije bilo prodornog zvuka pi{taqke, a ponekad i u nejasne snove o budu}nosti, koja ga o~ekuje tokom i posle zavr{etka {kolovawa. Nedeqom posle podne bio je dozvoqen izlazak u grad. De~aci iz Doma radoznalo su razgledali izloge prodavnica - ponekad se kod nekoga na{lo i ne{to novca za lepiwu ili bombone, a onda je skoro redovno sledila igra i jurwava kroz zidine stare sredwevekovne tvr|ave. A tvr|ava je bila puna skrovi{ta, obilovala lavirintima i tajnama, koje su budile de~iju ma{tu.AKO...

62 Jednog lepog sun~anog jutra u prole}e 1952. godine, deca su uz doru~ak dobila i suvi obrok za ru~ak i kolona od preko tri stotine dece sa Vasvom i Selmom, krenula je puteqcima i stazama preko brda na planirani izlet u pravcu Crnog vrha. Posle pet - {est kilometara pe{a~ewa, sigli su na planinu, koju su do tada posmatrali u daqini, kao daleku - plavu zagonetnu lepoticu. Bujno zelenilo, rascvetala stabla bagrema i drugog planinskog rastiwa, izvori mineralne vode i blago prole}no sunce, razgalili su de~iju du{u i ostali u se}awu kao slika, koju samo priroda kao najve}i umetnik, mo`e stvoriti. Kona~no, do{ao je kraj juna, a na zavr{etku {kolske godine, u~iteqica je pro~itala ve} o~ekivane rezultate. Najboqi u razredu sa peticama iz svih predmeta, bio je de~ak iz Doma - Miler Jozef, a drugi po uspehu - Franc Jozef, dva ro|ena brata, nema~ke nacionalnosti. Nekoliko dana pre zavr{etka {kolske godine, u Domu je prostrujala vest da }e deca nema~kog porekla, u organizaciji Crvenog krsta, biti upu}ena svojim roditeqima, koji su ih posle sedam godina, o~ekivali u Nema~koj. I zaista, ve} sutradan po zavr{etku {kolske godine, dvanaest de~aka u novim odelima postrojeni su u dvori{tu, izvr{ena je smotra i mala kolona, pra}ena pogledima ostale dece, krenula je prema vozilu, koje ih je ~ekalo ispred kapije. Posle ovog doga|aja, usledilo je novo uzbu|ewe. Sigla je vest da }e oko sedamdeset, od ukupno 350 pitomaca, biti upu}eno na letovawe, negde na more. Iako je do tada samo u ma{ti imao nejasnu sliku o moru i morskoj obali, Dragutin je znao da je to ne{to dalekoAKO...

63 i nedosti`no i sa nevericom se pitao, da li }e mo`da i on biti me|u sedamdeset odabranih sre}nika. Nakon dva dana velikog is~ekivawa, na oglasnoj tabli istaknut je spisak sa imenima dece koja su, po ko zna kojim kriterijumima, odabrana za letovawe. Svi su se znati`eqno tiskali ispred oglasne table, a kad se ve}ina pokuweno udaqila, uspeo je da pri|e i me|u sedamdeset imena, pro~ita svoje ime. Bilo je to veliko uzbu|ewe i radost. Nakon kratkih priprema, saop{teno je da se prvo ide u Sarajevo na lekarske preglede, gde }e se izvr{iti selekcija zbog zaraznih bolesti, koje su tada bile ~este, posebno u domovima sa velikim brojem dece. Putovawe kamionima do Doboja, a onda vozom do Sarajeva i dva - tri dana ~ekawa na preglede, sa mnogo dece iz drugih domova, protekli su u velikom i{~ekivawu i neizvesnosti. A onda je na pregledima, koji su se odvijali kao na traci, od svih doktora - specijalista za pojedine vrste bolesti, slu{ao za wega najlep{u skra}enicu; B.O, {to je zna~ilo - bez oboqewa. Na `alost, veliki broj dece vra}en je u domove, naj~e{}e zbog bolesti kao {to su: trahom, kowuktivitis, faus, a re|e i zbog drugih zdravstvenih problema. Od sedamdeset de~aka iz Te{wa, samo dvadeset jedan je ispuwavao uslove za letovawe. Ostali su, razo~arani vra}eni u Dom. Put od Sarajeva do mora zapamtio je po duga~koj kompoziciji voza sa parnom lokomotivom, u koji je u{ao u ve~erwim ~asovima, kao i po mirisu dima od sagorelog ugqa, koji je lokomotiva ostavqala na svom putu kroz, wemu nepoznate planinske predele. U rano jutro, sa prvim sun~evim zracima na{ao se u Cavtatu. Sawive de~ije o~i prvi put su videle tuAKO...

64 nezaboravnu sliku gradi}a ~istih osun~anih ulica, sa negovanim cve}em u ba{tama i na balkonima starih urednih ku}a i posebno, sliku kristalno ~istog mora sa velikom pla`om. U daqini na suprotnoj strani zaliva, nazirale su se zidine Dubrovnika, jednog od