Doc. dr Ranko Mijićvssp.edu.rs/wp-content/uploads/2018/02/Makroekonomija.pdf1.5.2. Osnovna znanja o...

I

VISOKA STRUKOVNA ŠKOLA ZA PREDUZETNIŠTVO

BEOGRAD

Doc. dr Ranko Mijić

MAKROEKONOMIJA

-Skripta-

Beograd, 2018.

III

PREDGOVOR

Makroekonomija predstavlja oblast ekonomske nauke koja se bavi ukupnim ekonomskim kretanjima na nivou privrede kao celine, kao i njenim odnosima sa inostranstvom, proučavajući pojave kao što je društvena reprodukcija, privredni rast, ukupne investicije, privredna ravnoteža, zaposlenost, inflacija, stabilizacija, platni bilans i tako dalje.

Svi nivoi ekonomskog obrazovanja pretpostavljaju potrebu formiranja znanja iz oblasti makroekonomije. To je razumljivo ako se zna da je ambijent, u kojem ekonomista treba da ostvaruje svoju profesionalnu aktivnost, tržišni.

Skripta Makroekonomija je pisana za studente Visoke strukovne škole za preduzetništvo Beograd za predmet Makroekonomija koji se izučava na drgoj godini studija.

Osnovni ciljevi ove skripte su da se pruže osnovna znanja iz makroekonomije, da se studentima omogući razumevanje i ovladavanje osnovnih pojmova iz makroekonomije, makroekonomskih ciljeva u privredi svake zemlje i instrumenti kojima se postižu ciljevi.

Prilikom izrade ove skripte korišćena je literatura navedena na kraju iste.

Autor ove skripte biće zahvalan čitaocima na sugestijama i pomoći, u cilju poboljšanja koja će

učiniti u sledećem izdanju i eventualnom izdavanju udžbenika.

IV

SADRŽAJ

UVODNE NAPOMENE 1

I GLAVA: TEMELJNI POJMOVI MAKROEKONOMIJE 4

1.1. Proizvodne mogućnosti društva 4 1.2. Činioci proizvodnih mogućnosti društva 6 1.3. Oportunitetni trošak 8 1.4. Institucije svojine 9 1.5. Tržište kao ekonomska institucija 10 1.5.1. Konkurencija 11 1.5.2. Osnovna znanja o ponudi i tražnji- tržišne cene 13 1.5.3. Tražnja 14 1.5.4. Ponuda 19 1.5.5. Međusobni odnos ponude i tražnje 22 1.6. Ekonomske funkcije države 25 1.7. Makroekomski ciljevi i instrumenti 26 1.8. Agreatna ponuda i tražnja 30

II GLAVA: KRUŽNI TOK PROIZVODA I DOHOTKA 32 2.1. Kružni tok makroekonomije 32 2.2. Bruto domaći proizvod (BDP) 33 2.3. Ostali makrekonomski agregati 37

III GLAVA: OSNOVI AREGATNE PONUDE I TRAŽNJE 39 3.1. Analitička osnova agregatne tražnje 39 3.1.1. Promene agregatne tražnje 41 3.1.2. Makroekonomska nasuprot mikroekonomske tražnje 42 3.1.3. Alternativni pogledi u vezi sa krivom AD 42 3.2. Analitička osnova agregatne ponude 42 3.2.1. Agregatna ponuda i potencijalni proizvod 43 3.2.2. Troškovi inputa 44 3.2.3. Kriva agregatne ponude 45 3.2.4. Razmotrimo sada bliže različitost pogleda na AS krivu 46 3.2.5. Agregatna ponuda u kratkom i dugom roku 46 3.3. Ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje (AS-AD model) 47

IV GLAVA: POTROŠNJA I INVESTICIJE 49 4.1. Potrošnja i štednja 49 4.2. Investicije 54 4.3. Investicije i štednja-lokus ,,IS-model” 57 4.4. Paradoks štedljivosti 61 4.5. Inflacioni i deflacioni jaz 62 4.6. Princip multiplikatora i akceleratora 64 4.6.1. Princip multiplikatora 64 4.6.2. Princip akceleratora 65 4.6.3. Međusobno dejstvo multiplikatora i akceleratora 66

V

V GLAVA: BUDŽET I FISKALNA POLITIKA 68 5.1. Državni budžet 68 5.2. Fiskalna politika 69 5.2.1. Automatski stabilizatori 71 5.2.2. Diskreciona fiskalna politika 70 5.2.3. Javni rashodi i prihodi kao instrumenti fiskalne politike 71 5.3. Efekat istiskivanja 73 5.4. Uticaj državnog duga na ekonomski rast 76

VI GLAVA: (NE)ZAPOSLENOST I INFLACIJA 79 6.1. Nezaposlenost 79 6.1.1. Tražnja i ponuda rada 79 6.1.2. Okunov zakon 82 6.1.3. Teorijske osnove nezaposlenosti 83 6.1.4. Vrste ili oblici nezaposlenosti 85 6.1.5. Prirodna stopa nezaposlenosti 86 6.2. Inflacija 87 6.2.1. Indeksi cena 88 6.2.2. Vrste inflacije 90 6.2.3. Uzroci inflacije mogu biti različiti kao i njeni efekti i posledice 91 6.2.4. O efektima i posledicama inflacije 94 6.3. FIlipsova kriva 95

VII GLAVA: NOVAC I MONETARNA POLITIKA 99 7.1. Kratak osvrt na istoriju novca 99 7.2. Funkcija novca 100 7.3. Karakteristika novca 101 7.4. Novčani agregati 102 7.5. Novčani sistem 103 7.6. Vrednost novca 103 7.7. Promene u kupovnoj snazi/vrednosti novca 104 7.8. Ponuda novca 106 7.9. Tražnja novca 109 7.10. Ravnoteža ponude i tražnje za novcem 110 7.11. IS - LM model (model ravnoteže na robnom i novčanom tržištu) 114 7.12. Ekonomske teorije novca 116

VIII GLAVA: MEĐUNARODNA TRGOVINA, ELEMENTI MEĐUNARODNIH PLAĆANJA I DEVIZNI KURS 118 8.1. Izvori međunarodne trgovine 118 8.2. Teorija apsolutne i komparativne prednosti 119 8.3. Uticaj spoljne trgovine na proizvodnju 123 8.4. Multiplikator otvorene ekonomije 124 8.5. Ekonomski protekcionizam - carine i kvote 125 8.6. Elementi bilansa međunarodnih plaćanja 128 8.7. Devizni kurs, tržište i međunarodno kretanje kapitala 131

VI

IX GLAVA: PRIVREDNI CIKLUSI 134 9.1. Kratak istorijski prikaz 134 9.2. Četiri faze ciklusa 135 9.3. Savremeni kapitalizam i kriza 138 9.4. Predviđanje privrednih ciklusa 139 9.5. Teorije privrednih ciklusa 140 9.5.1. Monetarna teorija 141 9.5.2. Teorija novatorstva (ili inovaciona teorija) 141 9.5.3. Psihološka teorija 142 9.5.4. Teorija nedovoljne potrošnje 142 9.5.5. Teorija prevelikih investicija 142 9.5.6. Teorija sunčevih pega 142 9.5.7. Teorija ,,dugih talasa” 143

X GLAVA: MODELI PRIVREDNOG RASTA 144 10.1. Pojam privrednog rasta 144 10.1.1. Teorije uzleta, stagnacije i uravnoteženog rasta 145 10.1.2. Kratkoročne i dugoročne teorije privrednog rasta 147 10.2. Privredni razvoj 147 10.3. Analiza modela rasta 148 10.3.1. Kejnsijanski modeli makroekonomske ravnoteže148 10.3.2. Neoklasične teorije rasta

XI GLAVA: RAZVOJ EKONOMSKE MISLI 154 11.1. Počeci ekonomske misli 154 11.2. Karakteristike ekonomskog učenja merkantilista i fiziokrata 155 11.3. Klasična ekonomija - bitne odlike 156 11.4. Marksistička ekonomska misao 160 11.5. Neoklasična škola 160 11.6. Kejnzijanska ekonomska teorija 162 11.7. Glavne struje savremene ekonomske misli 163

LITERATURA 167

1

UVODNE NAPOMENE

Postoji velika razlika između etimološkog i savremenog značenja reči “ekonomija”. Pojam “ekonomija” potiče od grčkih reči oikos (kuća, domaćinstvo, privreda) i nomos (zakon, pravilo) ⇒ oikonomia ⇒ u slobodnom prevodu predstavlja skup zakona ili pravila o upravljanju domaćinstvom, odnosno privredom. Termin oikonomia je označavao znanja i veštinu proizvodnje i potrošnje materijalnih dobara unutar jednog domaćinstva, kojim je upravljalo jedno lice.

Kada su spomenuta znanja, odnosno veštinu proučavali na nivou grada, odnosno države, stari Grci su uz termine oikos i nomos dodavali i termin polis (grad-država). Spajanjem tih termina u 17. veku je nastala sintagma “politička ekonomija”.

Krajem 18. veka sintagma politička ekonomija počinje označavati novu naučnu disciplinu.

Politička ekonomija je proučavala veze i odnose između političkog sistema, s jedne, i privrednog sistema neke zemlje, s druge strane.

U savremenim raspravama termin “ekonomija” se koristi u više različitih značenja, ali je svima zajednička proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja dobara i usluga. Potrebno je shvatiti i razliku između ekonomije kao nauke i ekonomije kao veštine. Ekonomija, kao nauka, predstavlja veliko područje društvenih nauka u kojem se proučavaju i objašnjavaju proizvodnja i ponuda, raspodela, razmena, te tražnja i potrošnja roba i usluga u određenom vremenu, prostoru i društvu.

Sintagmom “teorijska ekonomija” obuhvata se skup pristupa, metoda spoznaje i teorija koje proizvode osnovne pojmove i temeljna objašnjenja ekonomskih zbivanja, procesa i odnosa, bez obzira na to da li se koriste u obrazovanju ili poslovnom i političkom svetu.

Sintagmom “primenjena ili poslovna ekonomija” obuhvata se veština upotrebe naučnih i stručnih znanja u procesu proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje roba i usluga unutar postojećih tehnoloških, političkih, institucionalnih i drugih okvira.

Dve ključne pretpostavke u ekonomiji

� Oskudnost (retkost) dobara – Oskudnost je takvo stanje da su dobra u odnosu na želje ograničena. Kada bi dobara u prirodi bilo u neograničenim količinama ekonomija ne bi niti trebala postojati.

� Želja za efikasnošću (učinkovitost) – upotreba oskudnih sredstava na najefikasniji mogući način u zadovoljenju ljudskih želja i potreba, te smanjenje rasipnosti u proizvodnji i potrošnji.

Tri osnovna problema svake ekonomske organizacije: šta, kako i za koga proizvoditi:

1. Šta će se proizvoditi (koje robe) i u kojim količinama? Svako društvo mora odrediti koliko će nekog dobra, između mogućih dobara, proizvesti i kada će ih proizvesti (Proizvoditi hranu ili odjeću i u kojem omjeru).

2. Kako će se dobra proizvesti? Društvo mora odrediti ko će vršiti proizvodnju, s kojim sredstvima i koje će tehnike proizvodnje pri tom upotrebljavati. (Ko će se baviti proizvodnjom, a ko upravljanjem, ko prodajom…).

2

3. Za koga će se dobra proizvoditi? Jedan je od ključnih zadataka odlučiti ko će uživati plodove proizvodnih napora. (Za koga je proizvod namenjen; za uski ili široki krug potrošača?)

Da bi odgovorila na sva tri pitanja ekonomija mora odlučiti o utrošcima i proizvodima.

1. Utrošci (input-i) su robe ili usluge koje preduzeća upotrebljavaju u svojim proizvodnim procesima. Preduzeća pomoću svoje tehnologije kombinuju utroške da bi proizvodila proizvode.

2. Proizvodi (output-i) su različita proizvodna dobra ili usluge koji proizlaze iz proizvodnog procesa i koji se ili troše ili upotrebljavaju u daljnjoj proizvodnji.

Pokušaj postizanja pomenute ravnoteže (između proizvodnje i potreba) predstavlja izuzetno složen zadatak i svojevrstan izazov u uslovima funkcionisanja savremene privrede, koju odlikuje vrlo široka podela rada, te visok stepen razvoja proizvodnih snaga i veoma veliki broj različitih potreba ljudi. S tim u vezi, javlja se potreba za odgovorima na sledeća pitanja:

a) Koji mehanizam omogućava nesmetan tok reprodukcije i života uopšte, ne samo u navedenim gradovima, već u društvu kao celini?

b) Koji regulatori dovode u sklad odnos proizvodnje i potrošnje?

Koji regulatori utiču na mehanizam proporcionalne raspodele ukupnog fonda društvenog rada, odnosno sredstava za rad i tekućeg rada određene društvene zajednice? Pokušaj postizanja pomenute ravnoteže (između proizvodnje i potreba) predstavlja izuzetno složen zadatak i svojevrstan izazov u uslovima funkcionisanja savremene privrede, koju odlikuje vrlo široka podela rada, te visok stepen razvoja proizvodnih snaga i veoma veliki broj različitih potreba ljudi.

S tim u vezi, javlja se potreba za odgovorima na sledeća pitanja: a) Koji mehanizam omogućava nesmetan tok reprodukcije i života uopšte, ne samo u

navedenim gradovima, već u društvu kao celini? b) Koji regulatori dovode u sklad odnos proizvodnje i potrošnje? c) Koji regulatori utiču na mehanizam proporcionalne raspodele ukupnog fonda društvenog

rada, odnosno sredstava za rad i tekućeg rada određene društvene zajednice?

Odgovore na ova pitanja mogu dati ekonomski sistemi. Ekonomski sistem može se shvatiti na više načina:

a) U širem smislu ekonomski sistem predstavlja određeni način proizvodnje tj. ukupnost proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa datog društva.

b) U užem smislu strukturu ekonomskog sistema čini celina njegovih: 1. Raspoloživih resursa; 2. Privrednih subjekata; 3. Aktivnosti tih privrednih subjekata; 4. Postojećih ekonomskih institucija.

Ekonomski sistemi se mogu podeliti

a) Tržišno-konkurentski. Sistem temeljen na privatnom vlasništvu i privatnom preduzetništvu. Sistem u kojem pojedinci slobodno donose odluke šta će proizvoditi ili kupovati. Sistem slobodne oscilacije cena u kojem se dobija i gubi, zasnovan na načelu “laissez faire” (lese fer).

3

b) Centralno-planski. Država donosi sve važnije odluke o proizvodnji i potrošnji. Sistem zasnovan na državnom vlasništvu, državnom preduzetništvu, centralizaciji odlučivanja, subordinaciji i planiranju.

c) Mešoviti, tj. kombinovani sistem. Mešoviti sistem je takav sistem u kojem deluje tržišni mehanizam unutar institucionalnog okvira kojeg određuje država. Mešoviti sistem privređivanja je dominantan sistem privređivanja danas u svetu jer čisti modeli privređivanja bilo tržišni bilo naredbodavni ne postoje ni u jednoj zemlji.

Dva osnovna domena aspekta analize u ekonomiji su mikroekonomija i makroekonomija.

Mikroekonomija. Utemeljiteljem mikroekonomije se smatra Adam Smith. Bogatstvo naroda (1776). Razmatrao kako se određuju pojedinačne cene proizvoda, kako se definišu cene zemlje, rada i kapitala, te jačinu i slabosti tržišnog mehanizma. On je prvi prepoznao mehanizam “nevidljive ruke” kao specifično svojstvo tržišta čijim delovanjem rad pojedinaca za ličnu korist vodi do opšte dobrobiti društva. Proučavanje mikroekonomije je od Smithova doba jako napredovalo, ali i danas se u stručnim i naučnim radovima često citira.

Makroekonomija. Makorekonomija, za razliku od mikroekonomije, nije postojala u današnjem obliku do 1936. kada je John Maynard Keynes objavio svoju Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca.Tražeći izlaz iz Velike ekonomske krize koja je pogodila svet 1930-tih razvio je teoriju o tome koji su uzroci nezaposlenosti i pada ekonomske aktivnosti, kako funkcionšu centralne banke i zašto neke države napreduju, a druge ne. Dokazivao je da vlade imaju važnu ulogu u usklađivanju odnosa privrednih uzleta i padova kao poslovnih ciklusa.

� Ponašanje subjekata i aktera

Mikroekonomija proučava jedan deo ekonomije – pojedinca, faktore proizvodnje, jednu granu ili region privrede (pojedinac, domaćinstva, preduzeća, jedna grana industrije).

Makroekonomija posmatra ekonomiju u celini – ukupnu proizvodnju, zaposlenost, novac ili inflaciju (država – nacionalna privreda, regija – međunarodna ekonomija, svet – svetska ekonomija).

� Fokus interesovanja

Mikroekonomija-Ponuda i tražnja za nekim proizvodom, individualne cene pojedinačnih proizvoda, veličina ličnog dohotka, profita, kamate, rente.

Makroekonomija-Nezaposlenost, recesija (kriza), budžetski deficit, inflacija, devizni kurs.

� Obuhvat istih veličina

Mikroekonomija-Količina proizvodnje (proizvod i/ili usluga) jednog preduzeća, cena pojedinačnog proizvoda ili usluge, zaposlenost i dohodak pojedinca, domaćinstava i sektora, razmena pojedinih roba sa inostranim preduzećima.

Makroekonomija - bruto domaći proizvod - ukupna vrijednost svih roba i usluga proizvoda u jednoj godini, inflacija - rast opšteg nivoa cena, zaposlenost - stepen korišćenja raspoloživih proizvodnih kapaciteta, platni bilans -agregatni izraz ekonomskih odnosa sa inostranstvom.

I GLAVA: TEMELJNI POJMOVI

1.1. Proizvodne mogućnosti društva

Alternativne mogućnosti proizvodnje. Uzmimo primer neke zemlje u kojoj postoji određena, dakle, ograničena, 'haotično' nedovoljna količina faktora proizvodnje dobara, tj. fabrika i oruđa), zemlje i tehničkog znanjaona može proizvoditi veoma različite vrste i količine roba. Sve zavisi od njihove alokacije razmeštaja tih oskudnih faktora proizvodnje. Svaka se privreda, u stvari, nalazi momentu) pred alternativnim izborom pri odlučivanju o tome šta će se proizvoditi i koliko, zkako, konačno inplicite i za koga. To se može ilustrovati tabelarno i grafički.

Mogućnosti A

B C D

E F

Tabela 1. Alternativne mogućnosti proizvodnje hrane i mašina.izabrati jednu od šest kombinacija parova koji se sa datim resursima mogu proizvesti

Iz primera vidimo da, u situaciji pune zaposlenosti svih faktora, društvo mora vršiti izbor između mogućnosti obeleženih sa A, B, C, D, E i F. Tako, ukoliko se nameni više rada, materijala, i drugih resursa za proizvodnju mašina (sa 90 na 120, odnosno iz tmanje ostati za proizvodnju hrane (koja se smanjuje od 30 na 20 jedinica). (U ovom slučaju, tzv. oportunitetni trošak za nove mašine (30) proizvodi samo hrana i A gde su svi resursi namenjeni proizvodnji samo mašina.

Slika 1. Kriva proizvodnih mogućnosti dobara: hrane i/ili mašinaoznačavajući granicu proizvodnih mogućnosti.

Svaka ubeležena tačka na grafikonu predstavlja odgovarajući par/kombinaciju hrane i mašine iz tabele 1. Tačka unutar krive, kao stoje tačka N, ukazuje na "zločin ekonomske neefikasnosti", što znači da resursi nisu bili korišćeni u punoj meri i/ili na najbokrive bliže kordinatnom početku to je funkcionisanje privrede neefikasnije). Treba reći i da alternativnih proizvodnih mogućnosti ima bezbroj između ob

4

I GLAVA: TEMELJNI POJMOVI MAKROEKONOMIJE

1.1. Proizvodne mogućnosti društva

Alternativne mogućnosti proizvodnje. Uzmimo primer neke zemlje u kojoj postoji određena, dakle, ograničena, 'haotično' nedovoljna količina faktora proizvodnje - rada, kapitala (kapitalnih

ka i oruđa), zemlje i tehničkog znanja. Sa istim faktorima proizvodnjona može proizvoditi veoma različite vrste i količine roba. Sve zavisi od njihove alokacije razmeštaja tih oskudnih faktora proizvodnje. Svaka se privreda, u stvari, nalazi momentu) pred alternativnim izborom pri odlučivanju o tome šta će se proizvoditi i koliko, z

, konačno inplicite i za koga. To se može ilustrovati tabelarno i grafički.

Hrana Mašine 0 150

10 140 20 120 30 90

40 50 50 0

Tabela 1. Alternativne mogućnosti proizvodnje hrane i mašina. Tabela pokazuje da zemlja može izabrati jednu od šest kombinacija parova koji se sa datim resursima mogu proizvesti

Iz primera vidimo da, u situaciji pune zaposlenosti svih faktora, društvo mora vršiti izbor između mogućnosti obeleženih sa A, B, C, D, E i F. Tako, ukoliko se nameni više rada, materijala, i drugih resursa za proizvodnju mašina (sa 90 na 120, odnosno iz tačke D u tačku C), utoliko će manje ostati za proizvodnju hrane (koja se smanjuje od 30 na 20 jedinica). (U ovom slučaju, tzv. oportunitetni trošak za nove mašine (30) iznosi 10 jedinica hrane). Reperne tačke su: F kada

svi resursi namenjeni proizvodnji samo mašina.

Slika 1. Kriva proizvodnih mogućnosti dobara: hrane i/ili mašina. Kriva povezuje parove tačaka, označavajući granicu proizvodnih mogućnosti.

Svaka ubeležena tačka na grafikonu predstavlja odgovarajući par/kombinaciju hrane i mašine iz tabele 1. Tačka unutar krive, kao stoje tačka N, ukazuje na "zločin ekonomske neefikasnosti", što znači da resursi nisu bili korišćeni u punoj meri i/ili na najbolji mogući način (što je tačka unutar

inatnom početku to je funkcionisanje privrede neefikasnije). Treba reći i da alternativnih proizvodnih mogućnosti ima bezbroj između obeleženih tačaka na grafikonu (n

Alternativne mogućnosti proizvodnje. Uzmimo primer neke zemlje u kojoj postoji određena, rada, kapitala (kapitalnih

. Sa istim faktorima proizvodnje/resursima ona može proizvoditi veoma različite vrste i količine roba. Sve zavisi od njihove alokacije - razmeštaja tih oskudnih faktora proizvodnje. Svaka se privreda, u stvari, nalazi (u datom momentu) pred alternativnim izborom pri odlučivanju o tome šta će se proizvoditi i koliko, zatim

Tabela pokazuje da zemlja može izabrati jednu od šest kombinacija parova koji se sa datim resursima mogu proizvesti.

Iz primera vidimo da, u situaciji pune zaposlenosti svih faktora, društvo mora vršiti izbor između mogućnosti obeleženih sa A, B, C, D, E i F. Tako, ukoliko se nameni više rada, materijala, i

ačke D u tačku C), utoliko će manje ostati za proizvodnju hrane (koja se smanjuje od 30 na 20 jedinica). (U ovom slučaju, tzv.

e tačke su: F kada se

Kriva povezuje parove tačaka,

Svaka ubeležena tačka na grafikonu predstavlja odgovarajući par/kombinaciju hrane i mašine iz tabele 1. Tačka unutar krive, kao stoje tačka N, ukazuje na "zločin ekonomske neefikasnosti", što

je tačka unutar inatnom početku to je funkcionisanje privrede neefikasnije). Treba reći i da

eleženih tačaka na grafikonu (n+1).

Nesporno, da sama ograničenost resursa društva su neograničene, a resursi za proizvodnju dobara i usluga su retka, odnosno ograničena, čijom bi se upotrebom, podmirile u datom momentu potrebe ljudi, iz čega proizilazi pitanje izbora, kao jedno od krucijalnih problema u ekonomiji. U tom kontekstu valjaznačaj alternatativnog izbora za privredu.

Kriva proizvodnih mogućnosti ili kriva transformacije može da pokaže i regionalne razlike koje karakterišu proizvodne mogućnosti pojedinih regija i/ili zemalja. Uzmimo dve zemlje: zemlja A i zemlja B; neka je, npr., proizvodni potencijal zemlje B veći od mogućnosti zemlje A kao što je to pokazano na slici 2.

Slika 2. Proizvodne mogućnosti dve zemlje.mogućnostima dve zemlje, što se može objasniti većim proizvodnim potencijalom i superiornijim tehničko- tehnološkim znanjem zemlje B u odnosu na iste u zemlji A.

Ovde se navodi samo hipotetičmogućnostima pojedinih regija i zemalja.

Kretanje uzduž krive granica proizvodnih mogućnosti (PPF Postoji u ekonomiji važna razlika između kretanja uzduž krive i pomeranja same krive proizvodnih mogućnosti. Možemo ovu razliku ispitati na slici 3. Unutrašnji luk/granica proizvodnih mogućnosti je reprodukcija PPFproizvodi 30 jedinica hrane i 90 jedinica mašina. Ukoliko makroekonomija odluči da troši višhrane na datom nivou potencijala resursa, To kretanje duž krive predstavlja odluku izbora

5

nost resursa per se nameće alternativnost njihove upotrebe. Potrebe društva su neograničene, a resursi za proizvodnju dobara i usluga su retka, odnosno ograničena, čijom bi se upotrebom, podmirile u datom momentu potrebe ljudi, iz čega proizilazi pitanje zbora, kao jedno od krucijalnih problema u ekonomiji. U tom kontekstu valja posmatrati ulogu i

atativnog izbora za privredu.

Kriva proizvodnih mogućnosti ili kriva transformacije može da pokaže i regionalne razlike koje mogućnosti pojedinih regija i/ili zemalja. Uzmimo dve zemlje: zemlja A i

zemlja B; neka je, npr., proizvodni potencijal zemlje B veći od mogućnosti zemlje A kao što je

Slika 2. Proizvodne mogućnosti dve zemlje. Ucrtane krive ilustruju razlike u proizvodnim mogućnostima dve zemlje, što se može objasniti većim proizvodnim potencijalom i superiornijim

tehnološkim znanjem zemlje B u odnosu na iste u zemlji A.

Ovde se navodi samo hipotetički model inače realno prisutnih razlika u proizvodnim mogućnostima pojedinih regija i zemalja.

krive granica proizvodnih mogućnosti (PPF – Production possibility frontier)Postoji u ekonomiji važna razlika između kretanja uzduž krive i pomeranja same krive

mogućnosti. Možemo ovu razliku ispitati na slici 3. Unutrašnji luk/granica h mogućnosti je reprodukcija PPF sa slike 1. Tačka D pokazuje odluku države da

proizvodi 30 jedinica hrane i 90 jedinica mašina. Ukoliko makroekonomija odluči da troši višhrane na datom nivou potencijala resursa, tada se ona može kretati duž PPF, recimo, do tačke E. To kretanje duž krive predstavlja odluku izbora (choice) više hrane manje mašina.

ativnost njihove upotrebe. Potrebe društva su neograničene, a resursi za proizvodnju dobara i usluga su retka, odnosno ograničena, čijom bi se upotrebom, podmirile u datom momentu potrebe ljudi, iz čega proizilazi pitanje

posmatrati ulogu i

Kriva proizvodnih mogućnosti ili kriva transformacije može da pokaže i regionalne razlike koje mogućnosti pojedinih regija i/ili zemalja. Uzmimo dve zemlje: zemlja A i

zemlja B; neka je, npr., proizvodni potencijal zemlje B veći od mogućnosti zemlje A kao što je

ruju razlike u proizvodnim mogućnostima dve zemlje, što se može objasniti većim proizvodnim potencijalom i superiornijim

a u proizvodnim

Production possibility frontier). Postoji u ekonomiji važna razlika između kretanja uzduž krive i pomeranja same krive

mogućnosti. Možemo ovu razliku ispitati na slici 3. Unutrašnji luk/granica sa slike 1. Tačka D pokazuje odluku države da

proizvodi 30 jedinica hrane i 90 jedinica mašina. Ukoliko makroekonomija odluči da troši više , recimo, do tačke E.

više hrane manje mašina.

6

Slika 3. Pomeranje krive PPF vs kretanja uzduž krive PPF. U navedenom grafičkom prikazu je od suštinske važnosti razlikovati kretanje uzduž krive PPF (npr., od D na E - više hrane manje mašina) od pomeranja/translacije krive na viši nivo proizvodnih mogućnosti (kao što je iz D 'startne' godine u G kasnije godine) .

Uzeli smo da je unutrašnji luk PPF društva za 1990. Ako posmatramo istu zemlju 2000. godine, možemo videti da se PPF pomakla do spoljnjeg luka/krive PPF. Taj pomak je jedino moguć pod pretpostavkom povećane upotrebe proizvodnih resursa i/ili intenzivnim tehnološkim promenama/usavršavanjem. Drugim rečima, sa postojećim resursima rada i kapitala čak ni teorijski nije moguće podići ekonomsku aktivnost izvan krive PPF (ukupna proizvodna sposobnost je ograničena, a shodno tome, limitirano je i bilo kakvo povećanje dobara - hrane i/ili dobara - mašina izvan krive proizvodnih mogućnosti).

Smisao ovog izlaganja je da na jednom varijantnom slučaju (kretanje od D do E) vidimo kretanje duž krive, dok u drugom slučaju (od D do G) vidimo pomeranje iste krive.

1.2. Činioci proizvodnih mogućnosti društva

Pod ovim naslovom ćemo se zadržati na analizi četiri određujuća činioca proizvodnih mogućnosti društva u koja tradicionalno se svrstavaju: stanovništvo, prirodni uslovi, bogatstvo (kapital) i tehnologija. Ukratko o svakom od njih.

Stanovništvo.-Stanovništvo predstavlja neobično važan i odlučujući činilac privrednog života svake zemlje, jer se oduvek čovek javlja i kao proizvođač i kao potrošač dobara i usluga. Bez njega se proces rada sam po sebi (spontano) ne može odvijati. Stoga je značajno ukazati na demografska, ekonomska i druga obeležja stanovništva. Prvo, u demografskom pogledu, posebno su značajne apsolutna veličina stanovništva i stopa prirodnog priraštaja. Ova stopa označava razliku između stope nataliteta i stope mortaliteta (broj rođenih odnosno umrlih prema ukupnom broju stanovništva). Drugo, prema starosnoj strukturi razlikujemo radno sposobno i tzv. izdržavano stanovništvo (deca, bolesni, stari i sl.). Treće, podela na ekonomsko aktivno (deo stanovništva koje je angažovano u materijalnoj proizvodnji i van nje) i neaktivno (izdržavano stanovništvo i nezaposleni na tržištu rada). Četvrto, važnu komponentu stanovništva čini njegova kvalifikaciona struktura, gde se u stvari radi o stepenu stručne spreme i vrstama zanimanja.

Prirodni uslovi. Prirodni uslovi predstavljaju činilac koji može imati veliki uticaj na proizvodnju društva, jer je, kako je poznato, proizvodnja u stvari „prisvajanje prirode“. Skup svih prirodnih uslova jedne zemlje predstavlja se njenim prirodnim bogatstvom. Sa apekta određujućih/“retkih“ činilaca proizvodnje u prirodna bogatstva spadaju: zemljište sa florom i faunom, rudno blago i energetski izvori, klimatski i hidrografski uslovi, geografski položaj itd. Prirodno bogatstvo se može podeliti na biološko i mineralno. Prvo (sunčeva energija, biljni i životinjski svet) je regenerativno što znači da se obnavlja, a drugo (fosilna goriva i nepogonska mineralna prirodna bogatstva) iscrpljivo, odnosno, neregenerativno-neobnavljivo.

Bogatstvo društva (kapital). Bogatstvo društva obuhvata ukupnu količini materijalnih dobara koja su stvorena redom minulih i sadašnjih generacija, a ne i dar prirode, i sa kojom jedna društvena zajednica raspolaže (znači, koja još nisu utrošena, tj. da su u upotrebi ili, pak, da se mogu upotrebiti). Veličina društvenog bogatstva (struktura, kvalitet i dr.) zavisi u velikoj meri od nivoa privredne razvijenosti. Veći stepen ekonomskog razvitka označava i više moći u korišćenju prirodnih uslova, veću proizvodnost rada, pa će i fond bogatstva biti veći. Menja se

7

istovremeno i sam način života ljudi (i to kako odnosi u proizvodnji, tako i u porodici, braku, politički i drugi odnosi). I sama sredstva (mašine, fabrike) javljaju se kao rezultat ljudske proizvodnje. Ona su nejednako raspoređena između pojedinih zemalja i unutar njih, što ukazuje na različite proizvodne mogućnosti i u racionalnom pogledu.

Tehnološke promene i inovacije. Izložene činioce - stanovništvo, prirodne proizvodne faktore i bogatstvo (kapital) možemo nazvati osnovnim, ali je tu i veoma važan činilac - tehnologija. Ovde manje razvijene regije/zemlje imaju jednu potencijalnu prednost: mogu se, naime, nadati koristima kopiranja tehnologije razvijenih zemalja, imitiranje tehničkih izuma i inovacija. Ovde budite oprezni pri izricanju optimističkih ocena. "Zapamtite, upozorava Samuelson, napredna tehnologija sama je po sebi razvijena tako da odgovara specifičnim uslovima razvijenih zemalja - što uključuje visoke plate, obilje kapitala u odnosu na rad, i obilje kvalifikovanih inženjera. Ti uslovi ne prevladavaju u siromašnim zemljama".

Značaj činilaca proizvodnih mogućnosti. Činioci proizvodnih mogućnosti svakog društva (ne samo prirodni faktor nego i kapital i radna snaga) mogu se supstituisati: ukoliko nekog činioca nema dovoljni on može biti nadomešten u određenoj meri drugim, jer postoji mogućnost njihove alternativne upotrebe u raznim oblastima, za proizvodnju različitih proizvoda. Mnogi ekonomisti mogućnost (delimične) supstitucije objašnjavaju delovanjem zakona opadajućih prinosa. Suština ovog zakona sastoji se u tome što se dodavanjem svake jedinice jednog činioca da bi se kompenzirala oskudica drugog postiže sve manji, marginalni (granični) prirast. Iz ovoga izvode stav da u postizanju istog efekta, što je ova supstitucija izraženija, dolazi do sveg većeg rasta troškova, a to, opet, znači da se kao inverzija zakona opadajućih prinosa javlja zakon rastućih troškova. Ali, mogućnost alternativne upotrebe kapitala dovodi i do pojava njegovih antipoda do ispoljavanja zakona rastućih prinosa i zakona opadajućih troškova. Samo se po sebi razume da je mogućnost supstitucije (alternativne upotrebe) proizvodnih činilaca od izuzetne važnosti za povećanje proizvodnih mogućnosti društva.

Zakon o opadajućim prinosima. Ovaj zakon, koji Samuelson naziva fundamentalnim zakonom ekonomije i tehnologije, pokazuje da će povećanje varijabilnog inputa prema dragim fiksnim inputima, pri datom stanju tehnologije dovesti do povećanja ukupne proizvodnje, sa tim što će se posle izvesne tačke ovaj ekstra prinos, koji rezultira iz tih ulaganja dodatnih inputa, postajati sve manji i manji. Ovo opadanje dodatnog prinosa proizilazi iz činjenica da se prema dodatnim ulaganjima varijabilnog inputa nalazi sve manji obim fiksnih inputa sa kojima se kombinuje u cilju proizvodnje (termin dodatni, znači granični, marginalni).

Primer Zakona o opadajućim prinosima:

Jedinica rada Ukupni output

Dodatni output stvoren

dodatnom jedinicom rada

0 0 1 2000 2000 2 3000 1000 3 3500 500 4 3800 300 5 3900 100

8

Tabela 2. Opadajući prinosi su fundametalni zakon u ekonomiji i tehnologiji. Prema zakonu opadajućih prinosa kada dodamo jedinicu rada uz fiksnu zemlju i ostale inpute dodatni autput teži smanjivanju.

Tabela 2. pokazuje prisustvo opadajućih prinosa: druga jedinica rada doprinosi 1.000 mtc dodatnog autputa, stoje manje od doprinosa prve jedinica rada (2.000 mtc); treća jedinica rada doprinosi još manje autput nego druga (prinos je 500 mtc), a četvrta doprinosi još manje, itd.

Slika 4. Grafička interpretacija zakona opadajućih prinosa. Na slici su ucrtani prinosi žita kada se iste jedinice rada dodaju fiksnoj površini zemlje. U datim uslovima autput raste po opadajućoj stopi; ekstra proizvod/prinos je uzastopno sve manji, što samo pokazuje da se pojavio zakon opadajučih prinosa.

Zakon o opadajućim prinosima je jedan od centralnih zakona ekonomije. Možemo ga ilustrovati i pomoću važnog analitičkog istrumentarija u makroekonomiju koji se odnosi na funkciju proizvodnje.

Funkcija proizvodnje. Makroekonomski ugao posmatranja ('pogled odozdo') odnosi se na globalnu privredu čiji su segmenti veliki broj preduzeća koja koriste rad (L) i sve ostale proizvodne faktore koje ćemo nazvati kapital (K). Tako ćemo dobiti funkciju proizvodnje, kao funkciju dveju varijabli: Q = f (L,K)

Funkcija proizvodnje se obično predstavlja u vidu funkcije troškova rada uz konstantne troškove kapitala (rana verzija) i obrnuto, kao funkcija troškova kapitala uz nepromenjene troškove rada (nova teorija rasta). Firme kombinuju inpute (inputs - proizvodni utrošci) radi proizvodnje određenog autputa (output, vrednost proizvodnje - dobara i usluga). Jednostavnosti radi, uzmimo da je u kratkom roku veličina kapitala konstanta (fabrike i opreme traju duže vreme, ne menjaju se često), a rad varijabilni input. Sažeto, porastom ulaganja L faktor K ostaje nepromenjen. Uvećanje L za AL usloviće povećanje proizvodnje za AQ, s tim što će nakon određene tačke povećanje ulaganja faktora L rezultirati sve manjim dodatnim autputom (tabela 2 i slika 4).

1.3.Oportunitetni trošak

Princip oportunitetnog troška, temeljen (kao što znamo od ranije), na oskudnosti i izboru, može

9

se pokazati pomoću granice proizvodnih mogućnosti (tabela 1. i slika 1). Recimo da zemlja odluči da proizvodi hranu u iznosu od 10 jedinica, to znači da se mora odreći proizvodnje 10 jedinica mašina (smanjiti njihovu proizvodnju sa 150 na 140 jedinica; ova promena se na slici 1. iskazuje pomeranjem krive/granice proizvodnih mogućnosti iz tačke A u tačku B). Radi povećanja hrane za daljih 10 jedinica neophodno je smanjiti proizvodnju 20 jedinica mašina (sa 140 na 120 jedinica), itđ. Očigledno da svako povećanje hrane podrazumeva sve veće odricanje proizvodnje mašina, sve je veća ’cena’ u obliku neproizvedenih mašina. Isto pravilo važi i u slučaju prelaza/prestruktuiranja sa proizvodnje hrane na proizvodnju sve veće količine mašina. Smanjenje proizvodnje hrane za 10 jedinica (sa 50 na 40 jedinica, odnosno iz tačke F u tačku E na krivi proizvodnih mogućnosti), znači porast proizvodnje mašina za 50 jedinica (sa 0 na 50). Sva dalja smanjenja produkcije hrane za 10 jedinica (sa 40 na 30, itd.) biće izražena u sve manjem prirastu proizvodnje mašina, za 40 jedinica (sa 50 na 90), 30 jedinica (sa 90 na 120), itd. Dakle, oportunitetni trošak je mašina koja se treba žrtvovati da bi se proizvela dodatna količina hrane, odnosno obrnuto, hrana da bi se povećala proizvodnja mašina. Oportunitetni trošak je, drugim recima, vrednost dobra i usluga koje nismo koristili (koje smo žrtvovali), a mogli smo.

Veoma važan faktor pri donošenju ekonomskih odluka jeste kategorija oportunitetnog troška. Oportunitetni trošak odluke povezan je sa institutom oskudnosti, pa u takvim uslovima izbor jedne stvari/mogućnosti, po pravilu znači odricanje od nečeg drugog, odnosno, žrtvovanje zadovoljstva koje bi proizašlo iz korišćenja drugih mogućnosti. Preciznije, to je propuštena dobit, jer su resursi bili usmereni ka korišćenju drugih dobara i usluga (tj. zbog alternativne upotrebe resursa). De facto, najčešća primena oportunitetnih troškova je vezana za robe i usluge netržišnog karaktera (voda, čist vazduh, rekreacija i sl.).

1.4. Institucije svojine

Da bi se mogao shvatiti sistem društvenih odnosa koji nastaju u procesu proizvodnje, treba unutar njih odabrati one temeljne odnose koji određuju karakter cele složene mreže ljudskih odnosa. Takav temeljni odnos jeste odnos među ljudima koji se zasniva na posedovanju stvari (dobara). No, ne radi se ovde o slučajnom posedovanju, već priznatom od strane društva, koje je zaštićeno društvenim normama i eventualno sankcijama protiv narušavanja tih normi, običajem ili zakonom. Takvo posedovanje nazivamo svojinom. Svojina se u ekonomskom smislu shvata kao pojam kojim se označava vlast privrednih subjekata (pojedinca ili grupa pojedinaca udruženih u odgovarajuće organizacije) nad stvarima, koja ih ovlašćuje:

a) da donose privredne odluke vezano za njihovo ekonomsko iskorišćavanje kao upotrebnih dobara za ljudske potrebe;

b) na prisvajanje svih poslovnih rezultata koji se dobijaju iz takve upotrebe predmeta svojine.

Svojinska vlast nad sredstvima je ekskluzivna i pripada samo titularima (lice ili grupa pojedinaca koja donosi vlasničke odluke), pa su shodno tome svi ostali subjekti isključeni i obavezni da svojim ponašanjem ne remete njeno nesmetano ostvarivanje. To je razlog zbog čega se vlast na sredstvima uvek iskazuje i kao društveni odnos između vlasnika i nevlasnika stvari (na površini se svojina manifestuje kroz odnos čoveka i stvari). Ovaj odnos se ostvaruje u formi prava svojine koja (društvenim prihvatanjem i priznavanjem) dobija oblik apsolutnog prava - deluje egra omnes (prema svima).

10

Vlast nad sredstvima se u naučnoj interpretaciji sastoji iz tri grupe ovlašćenja:

� držanje stvari (usus), � korišćenje stvari (fructus), i � raspolaganje stvarima (abusus).

Držanje stvari podrazumeva da titular svojine donosi odluke koje se odnose na neposrednu upotrebu stvari. Ovo ovlašćenje neretko se naziva i posedovanjem stvari, kontrolom stvari ili upravljanjem stvarima.

Korišćenjem stvari se označava ovlašćenje titulara da zahteva prisvajanje novih stvari koje nastaju iz predhodne upotrebe predmeta svojine u realnom obliku (kao što je neto produkt), ili nominalnom obliku (kao stoje nova vrednost). Ovo ovlašćenje se, u stvari, svodi na prisvajanje nekog od postojećih oblika dohotka - nadnice, rente, kamate, profita - koji u svom novčanom izrazu predstavlja novu vrednost.

Raspolaganje stvarima daje ovlašćenje titularu da promeni izgled ili kvalitet stvari, da otuđi pravo svojine na stvarima. Sam prenos prava svojine ostvaruje se bilo putem poklona, bilo putem prodaje. Na taj način ostvaruje se razmena robe na tržištu. Ovde takođe spada i ovlašćenje vlasnika da uništi stvar, odnosno da je stavi van produktivne/ili uopšte van upotrebe. Razumljivo, vlasnici drže stvari samo da bi od njih ostvarili što veću korist (bez obzira na društveni sistem.

Ako pođemo od izloženog shvatanja pojma i suštine svojine, može se reći da preovlađuje mišljenje po kome su se i u istoriji ljudske civilizacije formirala samo dva osnovna oblika svojine: kolektivna i privatna. U svakodnevnoj privrednoj praksi ova oblici svojine nisu međusobno potpuno nezavisni i potpuno odvojeni, ali poznavanje čistih, tipičnih oblika svojina, svakako pomaže da odredimo osnovne karakteristike različitih svojinskih odnosa u praksi.

1.5. Tržište kao ekonomska institucija

Sam pojam tržišta je veoma složen. Često se koristi u opštem smislu kao ukupnost ponude i tražnje raznih materijalnih dobara i usluga, koje se sreću na određenom mestu i u određeno vreme, radi prodaje, odnosno kupovine robe i usluga, kao i skup svih ustanova koje omogućuju kontakt između prodavca i kupca.

Nekad je tržište bilo mesto u kome je i doslovno bila izlagana roba, a kupoprodaja vršena uz prisutnost kupca i prodavca. Danas to nije slučaj. Pojam mesta je više figurativan i u stvari više sadrži odnos ponude i tražnje (kontakti između kupca i prodavca uspostavljaju se raznim savremenim sredstvima veze, a fizičku prisutnost robe zamenjuju uzorci, specifikacije, utvrđeni standardi itd.).

Ovo nije mesto da se detaljnije ulazi u sistematizaciju i tipologiju tržišta, ali je potrebno navesti osnovne kriterijume na bazi kojih se tržište deli na pojedine oblike i vrste. U tom smislu mogu se izvršiti sledeće podele tržišta:

a) prema vrsti robe tržišta se dele na: ona na kojima se obavlja promet proizvoda i usluga, mašina, sirovina i predmeta potrošnje, novca i kapitala, radne snage, nekretnina itd.;

b) prema prostom na lokalno, regionalno, nacionalno, međunarodno i svetsko; c) prema količini robe na tržište na veliko i tržište na malo; d) prema načinu na koji se vrši prodaja na standardno tržište, samoposluge, robne berze, itd.

11

1.5.1. Konkurencija.

Konkurencija (concurentia - suparništvo, nadmetanje) je takmičenje u robno-novčanoj privredi koje se sprovodi sa ciljem da se cenama, boljim kvalitetom i većim asortimanom, kao i na druge načine animira što veći broj potrošača, obezbedi veća prodaja i osvoji tržište, odnosno da se putem većih cena dođe do robe čija je ponuda ograničena.

Sredstva konkurentske borbe su vrlo raznovrsna. Tu su najčešće: cene, kvalitet, asortiman, ambalaža, uslovi prodaje (rabat, kredit, reklama, ponuda većih cena, uračunate transportne troškove itd.). Konkurencija može imati i nelojalne oblike, kao što su: stvaranje raznih smetnji konkurentima (sprečavanje da dođe do adekvatnih sirovina, kredita, radne snage itd.), širenje laži, potkopavanje ugleda konkurentskih preduzeća itd.

Prema tipu konkurencije, tržišta se mogu podeliti na savršenu konkurenciju, nesavršenu konkurenciju i monopol.

a) Tržište savršene (slobodne, perfektne) konkurencije se karakteriše sledećim osobinama: � postojanje većeg broja prodavača i kupaca, tj. atomiziranost ponude i tražnje, tako da

učesnici na jednom tržištu ne mogu putem međusobnog dogovora da utiču na cene;

� stanje dovoljne količine robe i usluga kako ni prodavci ni kupci ne bi mogli da dominiraju na tržištu (da stvore monopol);

� potpuna elastičnost tražnje, tj. da kupci mogu da donose odluke o kupovini bez pritiska da baš tu robu moraju nabaviti (potpuna elastičnost pretpostavlja i mogućnost potpune supstitucije drugom robom);

� mobilnost svih faktora proizvodnje i robe, što pretpostavlja da ne postoje nikakve prirodne, ekonomske ni pravne prepreke za nove preduzetnike koji bi se bavili proizvodnjom;

� prodavci i kupci moraju biti upoznati sa uslovima u vezi sa kupoprodajom robe ili činjenjem usluga.

Ekonomska misao XVII-XIX veka zagovarala je princip potpune slobodne konkurencije. Takve težnje našle su svoj puni izraz u sintagmi "laisser faire, laisser passer, le mond va de lui mame” (pustite da stvari teku same od sebe, svet se sam snalazi).

b)Tržište nesavršene (nepotpune, ograničene) konkurencije predstavlja prelazni oblik između tržišta potpune slobodne konkurencije i potpuno monopolskog tržišta. Njega karakteriše stanje opšteg relativiteta:

� relativna elastičnost ponude i tražnje, kao i relativna mogućnost supstitucije proizvoda; � relativna mobilnost sredstava za proizvodnju, radne snage, robe i akumulacije.

U teoriji mikroekonomije poznata su tri oblika nesavršene konkurencije:

a) monopolistička konkurencija, koja uslovljava prisustvo velikog broja proizvođača, kao i višestrukost stvarnih ili samo „ukrasnih” razlika između proizvoda;

b) nesavršena konkurencija, koja podrazumeva prisustvo malog broja proizvođača i slabu ili nikakvu diferencijaciju proizvoda (homogeni oligopoli);

c) nesavršena konkurencija, koja se odlikuje malim brojem proizvođača i izraženom diferencijacijom proizvoda (heterogeni oligopoli);

12

c) Monopolsko tržište je potpuna suprotnost slobodnom tržištu. Monopol može postojati na strani ponude i/ili na strani tražnje (monopol, odnosno monopson). Osnovne karakteristike monopolskog tržišta jesu:

� postojanje jednog proizvođača/prodavca na strani ponude i/ili jednog kupca na strani tražnje, čime se omogućava monopolsko formiranje cena;

� neelastičnost ponude i tražnje i nemogućnost supstitucije; � ograničena mobilnost faktora proizvodnje, robe i kapitala.

Vrsta konkurencije

Broj proizvođača

Stepen diferencijacije

proizvoda

Prisutnost u granama

Stepen kontorole

cena

Metodi prodaje

Savršena konkurencija

Mnogo Nema Neke grane

poljoprivrede Nikakav Robne berze

Monopolistička konkurencija

Dosta Jak Trgovina na

malo Slab Reklama, itd.

Homogeni oligopol

Malo Mali ili nikakav Proizvodnja

sirovina Slab

Administrativne cene

Heterogeni oligopol

Malo Jak Automobili, oprema, itd.

Slab Reklama, itd.

Monopol 1 Nema Komunalne

usluge Jak

Upotreba „javnih veza”

Tabela 3: Pregled tržišta po vrstama prema konkurentnosti

Među ekonomistima postoji relativna saglasnost da tržište obavlja četiri veoma bitne funkcije:

1. informativna 2. alokativna 3. distributivna i 4. selektivna funkcija

Informativna funkcija tržišta – proizvođači i potrošači se informišu putem tržišta. Potrošači putem tržišta saznaju koji se proizvodi i usluge se nude, a proizvođači saznaju koji proizvodi i usluge se traže. Tržište na taj način pruža informacije o tražnji i ponudi za određenim proizvodima i uslugama, a te informacije se dobijaju putem praćenja tržišnih cena. Učesnici na tržištu, i oni sa strane tražnje, i oni sa strane ponude, informišu se na tržištu, a zatim na osnovu dobijenih informacija donose ekonomske odluke.

Alokativna funkcija tržišta – resursi kojima privredni subjekti raspolažu oskudni su i mogu se upotrebiti na više različitih načina odnosno za proizvodnju različitih dobara. Šta će se od raspoloživih ekonomskih resursa proizvoditi odlučuje se na osnovu ponašanja potrošača na tržištu odnosno na osnovu informacija o tražnji koja određujuće utiče na cenu dobara. Kada tražnja za određenim dobrom raste tada raste i njegova cena, raste i profit proizvođača tog dobra, a tada se i više različitih proizvođača interesuje za proizvodnju tog dobra. Kada više proizvođača počne da proizvodi to dobro, odnosno kada se poveća ponuda datog dobra, tada dolazi do opadanja njegove cene i deo proizvođača se povlači sa tržišta. Na taj način tržište obavlja svoju alokativnu funkciju utičući putem tržišnih cena na odluke proizvođača o alokaciji resursa koje

13

poseduju.

Distributivna funkcija tržišta – tržišnim mehanizmom vrši se i raspodela dohodaka. Svaki privredni subjekt ostvaruje dohodak zavisno od trenutnog stanja na tržištu, zavisno od njegovih ličnih sposobnosti, ili od vrste i količine dobara koje poseduje. Na tržištu se formiraju dohoci svih faktora proizvodnje – i rada (najamnine), i kapitala (profit i kamata), i zemlje (renta). Ako određeni radnik poseduje natprosečne kvalifikacije za obavljanje određenog posla (ako je reč, na primer, o vrhunskom menadžeru sa velikim znanjem i iskustvom) onda će taj radnik prodajući svoje radne sposobnosti na tržištu moći da zaradi više od nekog menadžera koji poseduje slabije kvalifikacije. U svakom slučaju, njihove kvalitete vrednovaće tržište koje će, uz ostale faktore koji mogu delovati (odnos ponude i tražnje za radnom snagom, politika države, konkurencija), odrediti i cenu njihovog rada.

Selektivna funkcija tržišta – tržište vrši selekciju privrednih subjekata (preduzeća) nagrađujući one uspešnije (efikasnije i efektivnije), a kažnjavajući one koji su manje uspešni. Oni uspešniji će ostvarivati profit i napredovati na tržištu, dok će oni manje uspešni ostvarivati gubitke. Na taj način, podstičući efikasnije proizvođače, tržište podstiče i efikasnost čitave privrede doprinoseći tako razvoju ekonomskog sistema.

Funkcije tržišta predstavljaju važan aspekt odgovara na fundamentalna pitanja u ekonomiji: šta, kako i za koga proizvoditi. Odgovore na ova pitanja možemo tražiti i u teoriji ponude i tražnje.

1.5.2. Osnovna znanja o ponudi i tražnji- tržišne cene

Ponuda je naziv za količinu roba i usluga koja se nudi na prodaju po određenoj ceni, na određenom tržištu i u određeno vreme. Tražnja označava količinu roba i usluga koju su potrošači spremni da kupe po određenoj ceni, na određenom tržištu i u određenom vremenu. U razmeni, dakle na tržištu, proizvodnja se uvek ispoljava kao ponuda, a potrošnja uvek kao tražnja.

Sa stanovišta vremena, ponuda i tražnja mogu biti dnevne, nedeljne, mesečne, godišnje, trajne, povremene, sezonske; a sa aspekta tržišta lokalne, nacionalne, svetske.

Obim i struktura ponude i tražnje se formiraju pod uticajem brojnih faktora, u koje bezuslovno spadaju: obim i struktura proizvodnje, zaposlenost i platežna sposobnost potrošača, raspodela dohotka, nivo robnih cena i cena usluga, demografska kretanja, položaj pojedinih klasa i slojeva u društvenoj organizaciji rada, veličina i pristupačnost tržišta, navike stanovništva i preferencije potrošača, ciljevi ekonomske politike, opšte i socijalne i političke prilike, očekivane buduće promene itd.

Od posebnog značaja je sama priroda odnosa koji objektivno postoje između nivoa cena, s jedne strane i ponude i tražnje, s druge strane. To je odnos međusobne zavisnosti, jer ne samo đa ponuda i tražnja utiču na cene, nego i cene određuju ponudu i tražnju. U stanju uspostavljene ravnoteže ponude i tražnje, tržišna cena je jednaka njenoj gravitacionoj tački, tzv. ekvilibrijumu.

Ako je ponuda veća od tražnje, onda se roba prodaje ispod te (gravitacione) tačke. Obrnuto, ako je ponuda inferiorna u odnosu na platežno sposobnu tražnju, tržišne cene se dižu iznad te (gravitacione) tačke. A dok ove neravnomemosti nestanu, prestaje i apostrofirani uticaj.

Celina tih odnosa između ponude i tražnje daje zakon ponude i tražnje.

14

1.5.3. Tražnja

Svi proizvodi rada se kupuju ili kao dobra za proizvodnju ili kao dobra za život, da bi tako ušli u proizvodnju ili potrošnju. Stoga se proizvođači javljaju kao nosioci tražnje dobara za proizvodnju, a stanovništvo/potrošači kao nosioci tražnje dobara za život. U oba ova slučaja na strani potrošnje stoji izvesna društvena potreba čija je kvantitativna određenost potpuno elastična i kolebljiva. Tako, različite novčane prilike kupaca i različite cene roba i usluga prouzrokuju da se društvene potrebe na tržištu javljaju različitim intenzitetom i na taj način dovode do kvantitativne razlike između stvarne društvene ponude i tražnje. Kada bi sredstva za život bila jeftinija ili kada bi nominalni dohoci kupaca bili veći, tada bi - ceteris paribus - radnici kupovali više ovih roba, pa bi izgledalo da je porasla "društvena potrebe" za ovim robnim vrstama. Suprotne pojave - pad nominalnog dohotka i porast cena - imali bi za posledicu sniženje tražnje, pa bi izgledalo kao da se smanjila "društvena potreba" za ovim robnim vrstama.

Opšte je poznato da će, pod prepostavkom da su svi ostali uslovi nepromenjeni, tražena količina neke robe u određenom vremenu zavisiti od nivoa cena te robe: ako je viša cena onda će tražnja za tom robom biti manja, i obrnuto, ako je niža cena onda će biti veća tražnja za tom robom. Ovaj odnos između tržišne cene i tražnje dat u brojčanom nizu, naziva se skalom tražnje.

Poređenjem kolona (P) i (Q) može se utvrditi nivo tražnje za svaki nivo alternativnih cena.

Situacija Cena po jedinici

robe X (P) Tražena količina

robe X (Q) A 5 9

B 4 10 C 3 12 D 2 15 E 1 20

Tabela 4. Skala tražnje. Pri svakoj ceni potrošači će hteti da kape određenu količinu dobara. Smanjivanjem cene rasta tražena količina i obrnuto.

Brojčani podaci iz tabele 4. mogu se grafički interpretirati, pa će se dobiti 'grafikon tražnje', ili kriva tražnje koja predstavlja geometrijski izraz odnosa između tržišnih cena i traženih količina neke robe (slika 5).

15

Slika 5. Kriva tražnje stavlja u odnos obim tražnje i cene. Na slici se uočava porast krive tražnje u odnosu na smanjenje cene - zbog toga je nagib krive negativan (u ovom slučaju je kriva konveksna).

Na slici 5. cene su prikazane na vertikalnoj osi, a tražena količina na horizontalnoj. Svaki par P i Q brojeva iz tabele 3. obeležen je ovde kao tačka, a blaga kriva koja prolazi kroz te tačke daje nam krivu tražnje. Činjenica da tražnja (dd) ide naniže i udesno ilustruje vrlo važan "zakon postepeno smanjujuće tražnje". Taj zakon glasi: kada cena neke robe poraste, tražnja te robe se, uz ostale promenljive uslove, smanjuje. Ili, što izlazi na isto, ako se na tržištu iznese veća količina neke robe, onda - pod uslovom da sve ostalo ostane nepromenjeno - ta roba može biti prodata samo po nižoj ceni.

Matematički, interpretacija ovog zakona može se dati u obliku funkcije: d = f (p)

Kao osnov validnosti zakona postepeno smanjujuće tražnje navodi se: svako sniženje cena donosi po pravilu nove kupce, a može izazvati i određene ekstra kupovine od strane ranijih kupaca te robe, i obrnuto, uz pojačanu supstituciju.

Međutim, ne samo da kriva tražnje nije jednaka za različite robe, već se ona može menjati i za istu robu, usled promena veličine drugih uticajnih faktora: promena u nivoima novčanih dohodaka kupaca i promena tržišnih cena drugih roba, a ne samo razmatrane robe. Time smo došli do pitanja supstituta ili konkurentske robe i komplementarne robe.

Supstituti ili konkurentska roba su proizvodi čija su svojstva donekle bliska tako da mogu na sličan način zadovoljiti jednu potrebu. Primer supsituta su maslac i margarin, svinjsko, goveđe i drugo meso, ugalj i mazut u domaćinstvu itd. U slučaju poskupljenja, tražnja korišćenog proizvoda će oslabiti i preneće se na neki drugi jeftiniji proizvod (ili proizvod čija je tržišna cena stabilna) slične korisnosti. Razumljivo, čovek bira ono što je za njega najpogodnije.

Komplementarna roba je ona čija je upotreba povezana sa upotrebom još jedne ili više drugih roba. Tako je, npr. čaj komplementaran šećeru, automobil benzinu itd. Komplementarne robe se dopunjuju u potrošnji; tu važi sledeće pravilo: veća tražnja komplementarne robe mora biti praćena odgovarajućim porastom tražnje drugih roba čija potrošnja prati njenu upotrebu. Na primer, smanjena tražnja automobila, čije su cene skočile dovodi do smanjenja tražnje benzina i drugih zavisnih roba.

Uključivanjem u analizu tražnje za nekom robom i uticaja kretanja tržišnih cena ostalih roba, ranija formula opadajuće funkcije tražnje dobija potpuni izgled:

� = ��, ��, … . �� gđe ��, ��, … . ��predstavlja cene svih ostalih roba koje su u određenoj meri konkurentne robi koja se razmatra.

Sva dosadašnja iskustva nam govore da je reakcija tražnje na promene cena kod različitih roba različita. Dok promena cene neke robe ima vrlo mali uticaj na oscilacije tražnje za tom robom (npr. hleb), dotle se u slučaju neke druge robe promena cene snažno odražava na obim tražnje (npr. bela tehnika i mnogi drugi tzv. proizvodi visokog standarda).

A. Maršal je prvi postavio merilo za ocem uticaja cena na tražnju. On ga je nazvao elastičnost tražnje. Elastičnost tražnje se dobija iz odnosa relativne promene tražnje prema relevantnoj

16

promeni cena. Ovim putem se izražava za koliko će se procenata tražnja smanjiti (tj. povećati) pri svakom povećanju (odnosno smanjenju) cene neke robe za 1%.

Stepen tih promena izražava se koeficijentom elastičnosti tražnje, koji se može defmisati kao:

� = ��

��

gde je � koeficijent elastičnosti tražnje, Q količina tražene robe, a P tržišna cena date robe.

� = 7%

10%= 0,7; � =

7%

4%= 1,75;� =

7%

7%= 1;

U zavisnosti od numeričke vrednosti koeficijenta razlikuju se tri osnovne kategorije elastičnosti: a) elastična tražnja koja obuhvata slučajeve gde je Ed > 1 i označava visoko reagovanje

tražnje na svaku promenu cena; b) neelastična tražnja, u ovo spadaju slučajevi kod kojih je Ed < 1, tj. slučajevi koji

označavaju slabo reagovanje tražnje na promenu cena; c) stabilna elastičnost ili tzv. jedinična elastičnost, obuhvata slučajeve gde je Ed - 1, u

kojima promena u ceni izaziva srazmernu, ali obrnutu promenu u tražnji i prodaji robe.

Elastičnost zavisi, kako vidimo, od procentualnih promena P i Q.

Slika 6. Kategorije cenovne elastičnosti tražnje

17

Slika 6a. Sve tačke na pravoj liniji tražnje imaju isti apsolutni nagib. Iznad cene na središnjoj tački tražnja je elastična, ispod nje tražnja je neelastična, na njoj je stabilna.

Kao pravilo za izračunavanje � u bilo kojoj tački prave linije (na slici 6) proizilazi da je � jednaka vrednosti koja se dobija deljenjem dužine prave ispod te tačke sa dužinom dela prave linije iznad te tačke.

Samo u slučaju perfektne vertikalne ili horizontalne krive, kao na slici 7., možemo izvesti zaključak da postoji neelastičnost i elastičnost iz samog nagiba.

Slika 7. (a) Perfektna neelastičnost/savršeno neelastična tražnja i (b) perfektna ili beskonačna elastičnost/savršeno elastična tražnja.

Već smo napred istakli da se u praksi tražnja za nekom robom ne može posmatrati izolovano od kretanja tržišnih cena ostalih roba. Otuda se utvrđivanje elastičnosti tražnje jedne robe, s obzirom na promene cena druge robe i, dosledno tome, istraživanje da li između tih roba postoje odnosi supstitucije i komplementarnosti, može sprovesti pomoću merenja tzv. unakrsne elastičnosti.

Pretpostavimo da se želi utvrditi u kojoj meri utiču promene cene robe X na potraživanje količine robe Y. Ovo se može izračunati pomoću sledećeg obrasca unakrsne elastičnosti:

�#�$ =

∆&&

∆�#

�#

= �# ∙ ∆&

& ∙ ∆�#

Brojčana vrednost unakrsne elastičnosti može biti pozitivna, negativna ili jednaka nuli. Ako je pad cena jedne robe uzrokovao smanjenje prodaje druge robe, robe su supstituti, a numerička

vrednost unakrsne elastičnosti imaće pozitivan predznak, jer su obe dodajne veličine (∆y i ∆px) negativne. Ako smanjenje cene jedne robe izazove porast prodaje drage robe, robe su

komplementarne, a predznak je negativan, jer dodajne veličine imaju različite predznake (∆px,

negativan, a ∆y pozitivan). Koeficijent unakrsne elastičnosti čija je vrednost jednaka nuli, odražava perfektnu međusobnu nezavisnost roba X i Y.

Pored cena značajan uticaj na tražnju ima i visina dohotka. Nije teško razumeti daje povećanje nominalnog dohotka svakog pojedinca ili domaćinstva, faktor koji, po pravilu, utiče na porast potrošnje (pod pretpostavkom da su svi ostali faktori ostali nepromenjeni). Svakako da će ovaj

18

uticaj biti različit u slučaju pojedinih vrsta roba. No, bez obzira na to, može se uzeti da promene na nivou novčanog dohotka izazivaju promene u tražnji u istom pravcu (dok, podsetimo se, promene cena izazivaju promene tražnje u suprotnom smeru). Jasno, sledi da se tražnja može aproksimativno smatrati i funkcijom cena (p) i nominalnog dohotka (z), odnosno da je:

d = f (p, z)

Slika 8. Pomeranje krive tražnje. Ilustracije radi, porast dohotka potrošača če delovati na pomeranje krive tražnje udesno (uz nepromenljivu tržišnu cenu) i obrnuto.

Na slici 8 izvučena je kriva tražnje (dd) za robu X pošto su prethodno dati nivo dohotka potrošača i nivo cena svih ostalih roba. Neka su cena i količina potraživane robe X u tački A na krivoj dd. Pretpostavimo li da dohodak potrošača raste, gotovo je sigurno da će porasti i tražnja za robom X, pa će se, prema tome, kriva tražnje pomeriti u desno, recimo na poziciju d'd’, pri čemu tačka A' označava novu/veću kupovinu robe X. I obrnuto, ako bi se smanjio novčani dohodak potrošača, onda bi se mogao očekivati pad u tražnji za robom X, što bi se odrazilo na pomeranje krive tražnje dd ulevo, recimo na položaj d”d", i tačkom A”, koja bi označavala novi obim tražnje robe X, pri njenoj nepromenjenoj tržišnoj ceni.

Slično se dešava i pri promeni cena supstituta. Na primer, porast cene robe Y, koja je supstitut robe X, mogao bi da pomeri krivu tražnje za robom X na d'd', jer porast cene supstituta utiče na porast tražnje za robom X, kojom se može zadovoljiti ista potreba, a koja nije poskupela. Sa druge strane, porast cene robe G, koja je komplementarna roba u odnosu na robu X, verovatno bi prouzrokovao pomeranje krive tražnje dd za robu X ulevo, na položaj d"d".

Što se, pak, tiče koeficijenata elastičnosti tražnje s obzirom na dohodak, njegov obrazac glasi:

�( =)� ∙ *

)* ∙ �

U XIX veku je Ernest Engel (Nemac, statističar) na primeru porodičnog budžeta (izdataka) istraživao vezu između intenzivnosti potreba i nivoa dohotka, kao i način na koji se oni reflektuju na potrošnju, i utvrdio da postoji izvesna zavisnost između veličine dohotka i strukture potrošnje. Na temelju nalaza do kojih je došao, on je formulisao ekonomske zakonitosti poznate u ekonomskoj literaturi pod nazivom Engelovi zakoni.

Evo tih zakona: Prvi Engelov zakon - što je veći dohodak, to je manji udeo namenjen ishrani, i obratno;

19

Drugi Engelov zakon - udeo namenjen ishrani je isti bez obzira na visinu dohotka; Treći Engelov zakon - udeo namenjen stanovanju, ogrevu i osvetljenju je isti bez obzira na visinu dohodka; Četvrti Engelov zakon - što je veći dohodak, to je veći udeo namenjen higijeni, kulturi, sportu, putovanju i sl.

Na osnovu ovih zakonitosti Engel izvodi zaključak da je elastičnost tražnje s obzirom na dohodak manja od 1 u slučaju nužnih životnih namirnica, a veća od 1 kada su u pitanju robe koje nisu od bitne važnosti za egzistenciju. Engelovi zakoni se različito manifestuju na različitom stepenu razvijenosti i u različitim zemljama. Takođe, menja se i struktura pomenute kategorizacije roba.

Slika 9. Engelova kriva za normalna i inferiorna dobra. Engelova kriva pokazuje odnos potrošnje dobra i veličine dohotka. Na panou a, goveđa pečenica je normalno dobro, a Engelova kriva ima nagib naviše. Međutim, na panelu b, hamburger je normalno dobro uz dohodak manji od 60 € nedeljno i inferiorno dobro uz dohodak veći od 60 € nedeljno. Sa rastom dohotka, potrošač prelazi sa hamburgera na poželjnu vrstu mesa, goveđu pečenicu.

1.5.4. Ponuda

Pod ponudom se, kako smo već istakli, podrazumeva robna masa i usluge koje izlaze na tržište u određeno vreme i po određenoj ceni. Stoga, na povećanje ili smanjenje ponude utiče količina proizvedene i ponuđene robe i njena tržišna cena. Međutim, masa proizvedene robe u nekom vremenu i ponuda, ne moraju se kvantitativno podudarati; ponuditi se može i roba koja je ranije proizvedena, koja potiče iz zaliha, pa će ponuda biti veća od ostvarene proizvodnje, i obrnuto, ponuda može biti manja od mase proizvedenih roba, ako se deo te robe ne iznese na tržište, već se stvaraju zalihe. Zato se može reći daje proizvodnja jednaka ponudi (i po obimu i po strukturi) samo ukoliko se proizvodnja ostvaruje u obliku robne proizvodnje kao proizvodnja za tržište.

Između ponude i cena ponuđene robe postoji korelacija, Promene u obimu ponude utiču na nivo cena ponuđene robe - porast ponude izaziva pad cena, a sužavanje ponude porast cena. Isto tako i promene cena utiču, sa svoje strane, na kretanje ponude. Između cena i ponude postoji, dakle, odnos uzajamne zavisnosti (obostrani uticaj). Matematička interpretacija uticaja nivoa tržišnih cena neke robe na veličinu ponude te robe ima oblik funkcije (Cournot):

s = f (p)

20

Istaknutu zavisnost izražava skala ponude (tabela 5.)

Situacija Moguće cene po jedinici robe X

(P)

Količina koju će proizvođač hteti iznijeti na tržište

(Q) A 5 18 B 4 16 C 3 12 D 2 7 E 1 0

Tabela 5. Skala ponude. Za svaku cenu (P) data je odgovarajuća količina (Q), koju će proizvođači hteti da iznesu na tržište u datom momentu.

Ovaj odnos zavisnosti između ponuđene količine robe i kretanja njihovih cena može se grafički predstaviti, pa će se dobiti "kriva ponude (Slika 10).

Slika 10. Kriva ponude izražava odnos ponuđene količine i cene. Svaki P i Q par brojeva iz tabele 2 (skale ponude) ovde je ucrtan kao tačka, a blaga kriva (ss) koja prolazi kroz te tačke daje postepeno rastuću ponudu, koja pokazuje da proizvodne odluke robnih proizvođača u velikoj meri zavise od kretanja cena,

Razume se, i ovde, kao i u slučaju zavisnosti tražnje od cena, reagovanje ponude na promene cena nije uvek i za svaku robnu vrstu jednako. Informacije o tome daje nam elastičnost ponude. Stepen intenziteta ove zavisnosti izražava koeficijenat elastičnosti ponude, koji se računa iz odnosa procentualne promene količine robe koja se nudi na tržištu i procentualne promene tržišne cene te robe. Nalazimo, u vezi sa tim, različite slučajeve elastičnosti. Na primer, ako ponuda uopšte ne reaguje na promene cena (kao što je slučaj sa ponudom lako kvarljive robe), tada se radi o tzv. savršeno neelastičnoj ili vertikalnoj ponudi. Ako je pak horizontalna kriva ponude, tada će i najmanje smanjenje cena uticati na to da količina ponuđene robe padne na nulu, a najmanje povećanje cene će izazvati beskonačni porast ponude, i tada se srećemo sa drugom krajnosti - beskonačno elastičnom ponudom. Ponudu, koja je između ovih krajnosti, nazivamo elastičnom ili neelastičnom, već prema tome da li je relativna promena ponude veća ili manja od relativne promene tržišne cene.

21

Koeficijent elastičnosti ponude dobija se:

�+ = ��

��

gde �+ označava koeficijent elastičnosti ponude; Q je količina, ponuđene robe, a P tržišna cena date robe.

Slika 11. Kategorija elastičnosti ponude. Na slici su ucrtane tri krive ponude: ,�,�, ,�,� i ,-,-.

Svaka označava po jednu od tri osnovne moguće kategorije elastičnosti ponude. Kriva ,�,�, koja

sa apscisom zatvara ugao od 45° ima elastičnost ponude od ravno 1.Kriva ,�,� je blažeg nagiba i označava elastičnu ponudu sa koeficijentom elastičnosti većim od 1.Kriva,-,-, koja je strmijeg nagiba u odnosu na ,�,�, neelastična je sa koeficijentom elastičnosti manjim od 1.

Na slici 11 se vidi i kako se za neku krivu ponude ss može utvrditi njena elastičnost u bilo kojoj tački, npr. tački A'. To se radi tako što se povuče tangenta na krivu u izabranoj tački A' i njenim poređenjem sa krivama ,�,�,,�,� i ,-,- se utvrđuje kojoj je krivoj najviše slična i time se dolazi do odgovora o prirodi njene elastičnosti.

Elastičnost ponude neke robe zavisi od mogućnosti proizvodnje i stanja zaliha. Ponuda se brzo može povećati kod onih roba kojih ima na zalihama. Ako nema zaliha elastičnost ponude zavisi od mogućnosti proširenja proizvodnje. Ako raspoloživi kapaciteti proizvodnje nisu bili dovoljno uposleni onda je moguće postići proširenje proizvodnje u kratkom roku. U protivnom slučaju proširenje proizvodnje je moguće ostvariti u dužem periodu jer je ono uslovljeno povećanjem proizvodnih kapaciteta.

Osim tržišne cene, na ponudu utiče i čitav niz drugih faktora. Tako može doći do promene u ponudi određene robe i pri nepromenjenoj tržišnoj ceni te robe. Neka se uzme da će proizvođači neke robe, zbog promenjenih uslova proizvodnje, moći ostvariti veći prihod u razmeni, uz istu tržišnu cenu, za očekivati je da bi oni tada bili spremni da po toj istoj ceni prodaju sada veću količinu te robe nego ranije. Tačka A bi se pomerila u A'. Obrnuto, ako bi usled izmenjenih uslova proizvođači sada mogli očekivati slabije rezultate u razmeni, koje bi ostvarili prodajom date robe po nepromenjenoj ceni, verovatno je da bi se ponuda te robe smanjila, a tačka A bi zauzela poziciju A". Dakle, ranija kriva ponude ss bi se pomerila udesno i naniže u s's', ili ulevo i naviše u s"s", što se može videti na grafikonu 12.

22

Slika 12. Pomeranje krive ponude. Kako se smanjuju troškovi tehnologije i inputa, pri nepromenljivoj ceni dobra, kriva ponude se pomera u desno i obrnuto.

1.5.5. Međusobni odnos ponude i tražnje

Ponuda i tražnja uzeti zajedno, u svom jedinstvu, čine zakon ponude i tražnje, preko kojeg, u uslovima konkurentskog tržišta, deluje zakon vrednosti i ostvaruje svoju funkciju srazmeme raspodele društvenog rada na pojedine delatnosti i robne aktere. Jedino, dakle, uzete u svojoj simbiozi, ponuda i tražnja predstavljaju zakon ponude i tražnje, koji u stvari znači da se stabilna tržišna cena formira na nivou na kojem su ponuda i tražnja izjednačene, odnosno, jedina cena koja može da potraje je ona cena koja se nalazi na tački preseka krive ponude i krive tražnje. Svaka druga cena je samo momenat u kretanju, jer će ona neminovno, pod delovanjem konkurencije prodavača i kupaca, tendirati ka ceni ravnoteže ponude i tražnje, ka tzv, ravnotežnoj ceni, "kao svojoj prirodnoj gravitacionoj tački”.

Delovanje zakona ponude i tražnje pokazaćemo na sledećem primeru.

Situacija Moguće cene

Tražena količina (Qd)

Nuđena količina (Qs)

Pritisak na cene

A 5 9 18 ↓

B 4 10 16 ↓

C 3 12 12 -

D 2 15 7 ↑

E 1 20 0 ↑

Tabela 6. Ravnotežna cena se uspostavlja kada se tražena količina izjednači sa ponuđenom količinom, Samo po ravnotežnoj ceni od 3 ponuda i tražnja su izjednačene; pri nižoj ceni javlja se oskudica i cene rastu, a pri višoj ceni hiperprodukcija dobara, koja snižava cene.

Pođimo od situacije A u tabeli 6. Po ceni od 5N, proizvođači će izneti na tržište 18 jedinica robe X, dok će potrošači na tom istom tržištu hteti da kupe samo 9 jedinica te robe. Ponuda je veća od

tražnje pa će zalihe robe X rasti, što će probe. Tako će cena imati tendenciju da pada, ali neće padati beskonačno, niti će pasti na nulu (strelica usmerena naniže). Slično je i u primeru situacije D i situacije E. Tu, takođe, nema jednakosti između količine robe X koju su proizvođači spremni da ponude, a potrošači spremni da kupe po ceni od 1, odnosno 2N, s tim što je u oba slučaja (D i E) tražnja veća od ponude. Stokovi robe će se prazniti, pa će zbog nedovoljne ponude te robe na tržištu ceneUvek će se naći na strani tražnje takvi potrošači koji su odlučni da plate i višu cenu samo da dođu do robe X. Taj pritisak na cene prikazan je u poslednjoj koloni strelicom usmerenom naviše. Samo je cena od 3N (situacija C) ona cena kojajedino na nivou te cene ostvarena ravnoteža između ponuđene i tražene količine robe X. Međutim, u stvarnoj ekonomskoj praksi, ova cena ravnoteže, stabilnosti i relativnog mirovanja se ne postiže odjednom i na duže vreme.

Isti primer može se pokazati slici 13

Slika 13. Ravnoteža na tržištu se ostvaruje na presecištu kriva tražnje i ponude. Tržišna cena u stanju ravnoteže je tamo gde se kriva ponude i kriva tražnje seku. Pri svakoj nižoj ceni, višak tražnje će potisnuti cene naviše, a pri svakoj ceni višoj od one u stanju ravnoteže, ponuđena količina biće preterana i cene će stoga biti potisnute naniže, na nivo ravnoteže).

Slika 13, kao i tabela 5, pokazuje proces formiranja tržišne cene i njene oscilacije okorobe koja se pojavljuje kao tačka ka kojoj se uvek vraća tržišna cena, a koja se predstavlja kao cena u stanju ravnoteže ponude i tražnje. U tacki C ovog dijagrama, koja je ujedno i tačka preseka krive ponude i tražnje, ponuđena količina robe X To je tačka koja označava ravnotežnu cenu (P = 3). Pripostoji nesklad između ponuđene i tražene količine robe X (s > d), a poprečna puna crta (Apokazuje višak ponude u odnosu na tražnju. Strelice usmerene na dole pokazuju pravac u kojem će se cene kretati usleđ konkurencije prodavača. Obrnuto se dešava pri ceni nižoj od ravnotežne. Povučene poprečna linija (D-D) označava višak konkurencija kupaca vršiti pritisak na cene naviše (strelice usmerene

Naš primer pokazuje kako ponuda i tražnja u svom međuodnosu determinišu formiranje ravnotežne cene. Ali uzmemo li u obzir uticaj promena do kojih dolazi u samoj ponudi i tražnji,

23

tražnje pa će zalihe robe X rasti, što će podsticati proizvođače da postepeno snižavaju cenu svoje robe. Tako će cena imati tendenciju da pada, ali neće padati beskonačno, niti će pasti na nulu (strelica usmerena naniže). Slično je i u primeru situacije D i situacije E. Tu, takođe, nema

između količine robe X koju su proizvođači spremni da ponude, a potrošači spremni da kupe po ceni od 1, odnosno 2N, s tim što je u oba slučaja (D i E) tražnja veća od ponude. Stokovi robe će se prazniti, pa će zbog nedovoljne ponude te robe na tržištu ceneUvek će se naći na strani tražnje takvi potrošači koji su odlučni da plate i višu cenu samo da dođu do robe X. Taj pritisak na cene prikazan je u poslednjoj koloni strelicom usmerenom naviše. Samo je cena od 3N (situacija C) ona cena koja može postojati, koja će biti stabilna, jer je jedino na nivou te cene ostvarena ravnoteža između ponuđene i tražene količine robe X. Međutim, u stvarnoj ekonomskoj praksi, ova cena ravnoteže, stabilnosti i relativnog mirovanja se

duže vreme.

primer može se pokazati slici 13.

. Ravnoteža na tržištu se ostvaruje na presecištu kriva tražnje i ponude. Tržišna cena u e se kriva ponude i kriva tražnje seku. Pri svakoj nižoj ceni, višak

potisnuti cene naviše, a pri svakoj ceni višoj od one u stanju ravnoteže, ponuđena količina biće preterana i cene će stoga biti potisnute naniže, na nivo ravnoteže).

, kao i tabela 5, pokazuje proces formiranja tržišne cene i njene oscilacije okorobe koja se pojavljuje kao tačka ka kojoj se uvek vraća tržišna cena, a koja se predstavlja kao cena u stanju ravnoteže ponude i tražnje. U tacki C ovog dijagrama, koja je ujedno i tačka preseka krive ponude i tražnje, ponuđena količina robe X je jednaka traženoj količini te iste robe. To je tačka koja označava ravnotežnu cenu (P = 3). Pri ceni višoj od ravnotežne, u tačpostoji nesklad između ponuđene i tražene količine robe X (s > d), a poprečna puna crta (A

osu na tražnju. Strelice usmerene na dole pokazuju pravac u kojem cene kretati usleđ konkurencije prodavača. Obrnuto se dešava pri ceni nižoj od ravnotežne.

D) označava višak tražnje u odnosu na ponudu, pa ak na cene naviše (strelice usmerene ka tački C).


odsticati proizvođače da postepeno snižavaju cenu svoje robe. Tako će cena imati tendenciju da pada, ali neće padati beskonačno, niti će pasti na nulu (strelica usmerena naniže). Slično je i u primeru situacije D i situacije E. Tu, takođe, nema

između količine robe X koju su proizvođači spremni da ponude, a potrošači spremni da kupe po ceni od 1, odnosno 2N, s tim što je u oba slučaja (D i E) tražnja veća od ponude. Stokovi robe će se prazniti, pa će zbog nedovoljne ponude te robe na tržištu cene postepeno rasti. Uvek će se naći na strani tražnje takvi potrošači koji su odlučni da plate i višu cenu samo da dođu do robe X. Taj pritisak na cene prikazan je u poslednjoj koloni strelicom usmerenom

može postojati, koja će biti stabilna, jer je jedino na nivou te cene ostvarena ravnoteža između ponuđene i tražene količine robe X. Međutim, u stvarnoj ekonomskoj praksi, ova cena ravnoteže, stabilnosti i relativnog mirovanja se

. Ravnoteža na tržištu se ostvaruje na presecištu kriva tražnje i ponude. Tržišna cena u e se kriva ponude i kriva tražnje seku. Pri svakoj nižoj ceni, višak

potisnuti cene naviše, a pri svakoj ceni višoj od one u stanju ravnoteže, ponuđena

, kao i tabela 5, pokazuje proces formiranja tržišne cene i njene oscilacije oko vrednosti robe koja se pojavljuje kao tačka ka kojoj se uvek vraća tržišna cena, a koja se predstavlja kao cena u stanju ravnoteže ponude i tražnje. U tacki C ovog dijagrama, koja je ujedno i tačka

je jednaka traženoj količini te iste robe. ceni višoj od ravnotežne, u tački A,

postoji nesklad između ponuđene i tražene količine robe X (s > d), a poprečna puna crta (A-A) osu na tražnju. Strelice usmerene na dole pokazuju pravac u kojem

cene kretati usleđ konkurencije prodavača. Obrnuto se dešava pri ceni nižoj od ravnotežne. tražnje u odnosu na ponudu, pa će sada

.


24

odnosno pomeranje krive ponude ili tražnje, tada će doći i do pomeranja ravnotežne cene. Iz slike 14 a) i b) može se videti kako se to odvija.

Slika 14. Uticaj promene ponude i tražnje na ravnotežnu cenu i količinu. Ako se ponuda iz bilo kojeg razloga pomeri ulevo, tačka preseka, koja pokazuje cenu u stanju ravnoteže, kretaće se krivom tražnje naviše, što će da rezultira ravnotežom u tački R'(a). Ako se tražnja pomeri udesno, tada će ravnoteža da se menja po krivi ponude prema gore, do R' .

Slika 14. a) pokazuje kako se pomeranje krive ponude odražava na ravnotežnu cenu. Ako pretpostavimo da zbog promenjenih uslova proizvodnje (npr. usled pada produktivnosti rada i si.) proizvođači ponude po svakoj od alternativno uzetih cena (P) manju količinu robe X, tada bi se kriva ss pomerila ulevo i zauzela položaj krive s'. Uz uslov da kriva tražnje (dd) ne menja svoje mesto, tačka preseka krive ponude i krive tražnje premestila bi se od tačke R u tačku R', koja bi predstavljala novu tačku ravnoteže, odnosno viši nivo nove ravnotežne cene. I obrnuto, ukoliko bi se kriva ponude iz bilo kog razloga (recimo, usled porasta produktivnosti rada i sl.) pomerila udesno, tačka preseka, koja predstavlja cenu u stanju ravnoteže (R'), kretala bi se krivom tražnje dd naniže, što bi rezultiralo u nižoj ceni (P) i većoj količini (Q) robe X pri svakoj od mogućih cena, pa bi ujedno i ravnotežna cena bila niža (R).

Slika 14. b) pokazuje delovanje povećane tražnje, uz nepromenjenu ponudu, na ravnotežnu cenu. Ako pretpostavimo da bi povećani nominalni dohoci uticali na porast tražnje za robom X, kriva tražnje dd pomerila bi se udesno i zauzela bi položaj d'd', što bi dovelo do pomeranja tačke preseka krive ponude i krive tražnje (nivo ravnotežne cene) udesno i naviše (iz R u R'). Ako bi se pak, kriva tražnje dd pomerila u levo, onda bi se ravnotežna cena pomerila na niži nivo.

25

Indikativno je da se istovremenim pomeranjem krive ponude i krive tražnje mogu pokazati sve moguće kombinacije delovanja promena u ponudi i tražnji na formiranje tržišnih cena ma koje posmatrane robe.

1.6. Ekonomske funkcije države

Sama suština savremene faze razvoja društva se, pre svega, ogleda u tome što je široko prisutna uloga države i u ekonomskoj oblasti života. Takva uloga države je naročito došla do izražaja u toku velike svetske krize (1929-33. god.) i posle nje, a naglo se razvija posle drugog svetskog rata. Ekonomska aktivnost države je i pre toga postojala, ali u manjoj meri. Zato se državno-kapitalistički počeci vezuju za prvi svetski rat koji je pred ratne učesnike/zemlje postavio krupne zadatke fmansiranja vođenja rata. Bio je to prvi pokušaj države da reguliše u globalnim razmerama kretanje kapitalističke privrede. Naročito je to došlo do izražaja u Nemačkoj, a i u drugim kapitalističkim zemljama. Zbog toga se uzima da prelaz na državno-monopolistički kapitalizam počinje Prvim svetskim ratom, a da prelazno razdoblje traje sve do izbijanja krize krajem treće decenije (1929. god.).

I u razdoblju posle Prvog svetskog rata nastavlja se intervencija države, ali pomalo jenjava. Prosperitet u vremenu od 1925. do 1929. godine ponovo izbacuje u prvi plan monopole, velike kompanije i banke, koji svesrdno zahtevaju da se smanji uloga države u privredi. Uticaj države se smanjuje i stvara privid o mogućnosti daljeg održavanja i razvitka kapitalizma na principima laisser-faire-a. Te iluzije su srušene 1929. godine, izbijanjem velike krize, kada se činilo da su teškoće na duže vreme prevaziđene.

Upravo velika svetska kriza 1929-33. godine predstavlja prekretnicu u odnosu država - privreda. Jer, faktori koji su ranije izazivali oživljavanje privrede sada su potpuno otkazali. Desetine miliona radnika ostalo je bez posla, a veliki broj preduzeća i banaka pao je pod stečaj. Mit o automatizmu i samoregulisanju kapitalističke privrede bio je definitivno srušen. Kapitalizam se po prvi, put susreo sa dramatičnim opštim krahom, bliže nego ikada pre. Država se morala umešati u privredni život. Tako je započela državno-monopolistička faza u razvoju savremenog kapitalizma.

Katastrofalno dejstvo krize tridesetih godina u SAD dovelo je do čitavog sistema državnih mera (1933) koji je nazvan “New Deal” (novo delo). Ono što karakteriše Nju Dil su njegovi programi organizovanja masovnih javnih radova (regulisanje toka reke Tenesi, izgradnja velikih hidrocentrala, mostova, puteva itd.), jer je trebalo smanjiti nezaposlenost koja je u to vreme dostizala oko 13 miliona, što je svakako strahovita cifra. Jedino se ogromnim državnim narudžbinama moglo postići oživljavanje privrede. Da bi se privreda pokrenula nije bila dovoljna samo reforma novčanog i kreditnog sistema (napuštanje zlatnog važenja, devalvacija dolara što je vodilo u “kontrolisanu politiku inflacije” itd.), već je država morala pribeći sistemu javnih dugova, odnosno zajmova i progresivnim porezima.

Slične intervencije su usledile i u drugim kapitalističkim zemljama. U Nemačkoj su javni radovi zauzeli značajno mesto, ali je njihov karakter bio drugačiji. Javni radovi su bili uklopljeni u ratne pripreme, što je bila odluka i svih drugih mera državno- monopolističkog kapitalizma Nemačke tog vremena. Od ostalih zemalja posebno se ističu još Japan i Italija.

Od velike krize na ovamo državna intervencija u privredi sve više dobija na značaju.

26

Ciljevi državne intervencije. Za jedan od osnovnih ciljeva državne intervencije se uzima postizanje stabilnih tokova reprodukcije - ostvarivanje određenog privrednog razvoja i rasta. Taj cilj se postiže i kroz aktivnosti države u vođenju anticiklične ekonomske politike. Jer sama priroda ekonomskih ciklusa, kao sukcesivno smanjivanje uspona i perioda kriza, najjače ugrožava opšti napredak u ekonomiji i dr. Zato je i razumljivo da se anticiklična politika nalazi u samom fokusu angažovanja države. Ovi zahtevi za stabilnim kretanjem privrede podrazumevaju i odnose se, s jedne strane, na punu zaposlenost svih resursa, a s druge strane na bliski pritisak protiv inflacije. Iz toga sledi: puna zaposlenost svih faktora proizvodnje uz stabilne cene esencijalna je veličina i ishodište anticiklične ekonomske politike (ali ne i rigidnih makroekonomskih koordinata).

Dok je na početku (prvih decenija) državnog intervencionizma akcenat bio na dostizanju pune zaposlenosti, u poslednje vreme, pitanje inflacije sve više izbija u prvi red interesovanja i teorije i prakse. Država se u isto vreme ne oglušuje i od svojih socijalnih aspiracija.

1.7. Makroekomski ciljevi i instrumenti

Predstavljamo najpre najvažnije ciljeve i instrumente na kojima se temelji makroekonomska politika kao i regulative.

Glavni ciljevi makroekonomije su: stabilan rast ukupne proizvodnje, stabilan nivo cena, visok nivo zaposlenosti i uravnotežen spoljnotrgovinski i platni bilans.

Proizvodnja. U najopštijem smislu, krajnji cilj ekonomske aktivnosti jeste obezbediti stanovništvo robama i uslugama koje oni žele.

Sta može biti važnije za jednu privredu od proizvodnje prostranog stana, dovoljno hrane, obrazovanja i rekreacije za njene ljude?

Najobuhvatnija mera ukupne proizvodnje neke privrede je njen bruto domaći proizvod-BDP (Gross domestic product-GDP). On je mera tržišne vrednosti svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u nekoj zemlji. Postoje dva načina za merenje BDP-a. Nominalni BDP se izražava u tekućim/aktuelnim tržišnim cenama, a drugi, realni BDP je procenjen u stalnim/nepromenljivim cenama (recimo u cenama 2000). Ovaj drugi, realni BDP je najčešće korišćeni agregatni izraz rasta i nivoa domaće proizvodnje. Nestabilnosti u BDP -u su poznate kao privredni ciklusi, čija silazna faza „razorno“ deluje na sveukupan privredni ambijent i životni standard. S tim u vezi, razlikujemo potencijalni BDP kao maksimalno mogući nivo proizvodnje, tj. dugoročni trend realnog BDP -a. On predstavlja dugoročne faktorske mogućnosti proizvodnje (sve privrede raspolažu resursima u izrazu rada, kapitala i zemlje), čijom kombinacijom sa datom tehnologijom ostvaruje ili to (maksimalni autput) koju privreda može realizovati uz održivi nivo cena. Često se zove proizvod na nivou visoke zaposlenosti. U toku privrednih ciklusa, tekuća proizvodnja odstupa od potencijalne. Ta razlika između stvarnog i potencijalnog BDP u makroekonomiji se zove BDP jaz (gap). U slučaju da privreda funkcioniše ispod granica svojih proizvodnih mogućnosti, ispod potencijalnog proizvoda, pojavljuju se visoki nivoi nezaposlenosti i neiskorisćeni resursi; silazna putanja kretanja privrede naziva se recesija, kada je jaz mali, a depresija kada je jaz velik. Ako ekonomija "obitava" iznad potencijalnog proizvoda, cene rastu uporedo sa temom iskorišćenja kapaciteta.

800

1000

3000

2000

4000

10000

5000

8000

12000

1930 1940

Pot

enci

jaln

ire

alni

BD

P, m

ilija

rde

dola

ra,

cene

iz20

00.

POSLOVNI CIKLUSIpotencijala

Slika 15. Tekući i potencijalni BDP. Poslovni se ciklusi javljaju kada stvarna proizvodnja odstupa od svojeg potencijala. Ravna linija pokazuje potencijalnu ili trend proizvodnju tokom perioda 1929-2003. Potencijalna proizvodnja je rasla oko 3,4% godišnje. Primetiteizmeđu stvarne i potencijalne proizvodnje tokom velike depresije 1930

Zaposlenost. Drugo, važno područje ekonomije i uopšte svakog društvenog sistema, u smislu društvenog odnosa je pitanje visoke zaposlenosti koja je isto što i niska nezap„Prirodna“ je želja ljudi da budu u mogućnosti pronalaska dobrog, visoko plaćenog radnog mesta, bez predugog traženja i čekanja, a koje mu omogućava egzistenciju (standard). I ovom prilikom ćemo se poslužiti primerom američke ekonomije

Slika 16. Nezaposlenost raste u recesiji, pada u toku ekspanzije. Slika pokazuje kretanje nezaposlenosti kao dela radne snage koji traži ali ne može da nađe posao. Primećujemo

27

1940 1950 19801960 1970 1990 2000

(Velika) depresija

gap velikvelika nezaposlenost ineiskorišćeni resursi

Recesijagap mali

2010

Rast cena

Tekući BDPPotencijalni BDP

Godina

CIKLUSI – odstupanje stvarne proizvodnje od

Potencijalnaproizvodnja jerasla oko3,4%godišnje.

Tekući i potencijalni BDP. Poslovni se ciklusi javljaju kada stvarna proizvodnja odstupa od svojeg potencijala. Ravna linija pokazuje potencijalnu ili trend proizvodnju tokom

2003. Potencijalna proizvodnja je rasla oko 3,4% godišnje. Primetiteizmeđu stvarne i potencijalne proizvodnje tokom velike depresije 1930-ih.

Drugo, važno područje ekonomije i uopšte svakog društvenog sistema, u smislu društvenog odnosa je pitanje visoke zaposlenosti koja je isto što i niska nezap„Prirodna“ je želja ljudi da budu u mogućnosti pronalaska dobrog, visoko plaćenog radnog mesta, bez predugog traženja i čekanja, a koje mu omogućava egzistenciju (standard). I ovom prilikom ćemo se poslužiti primerom američke ekonomije-slika 16.

. Nezaposlenost raste u recesiji, pada u toku ekspanzije. Slika pokazuje kretanje nezaposlenosti kao dela radne snage koji traži ali ne može da nađe posao. Primećujemo

od

Tekući i potencijalni BDP. Poslovni se ciklusi javljaju kada stvarna proizvodnja odstupa od svojeg potencijala. Ravna linija pokazuje potencijalnu ili trend proizvodnju tokom

2003. Potencijalna proizvodnja je rasla oko 3,4% godišnje. Primetite veliki jaz

Drugo, važno područje ekonomije i uopšte svakog društvenog sistema, u smislu društvenog odnosa je pitanje visoke zaposlenosti koja je isto što i niska nezaposlenost. „Prirodna“ je želja ljudi da budu u mogućnosti pronalaska dobrog, visoko plaćenog radnog mesta, bez predugog traženja i čekanja, a koje mu omogućava egzistenciju (standard). I ovom

. Nezaposlenost raste u recesiji, pada u toku ekspanzije. Slika pokazuje kretanje nezaposlenosti kao dela radne snage koji traži ali ne može da nađe posao. Primećujemo

ekstremne 1930-te, kada je nezaposlenost dostigla neslućene razmere (u 1933 čapuzajuču stopu nezaposlenosti posle 1969.

Stopa nezaposlenosti je uneta na vertikalnoj osi i predstavlja procenat radne snage koja je nezaposlena. Njena tendencija koincidira kretanju privrednih ciklusa; kad je proizvodnja u silaznom položaju tražnja za radnom snagom pada, pa se stoga stopa nezaposlenosti povećava, i obrnuto, rast proizvodnje znači i opadanje stope nezaposlenosti. Cilj, dobrog zaposlenja za sve koji žele pokazao se danas sve teže ostvarivim.

Stabilne cene i slobodno tržište. Trslobodnim tržištem, kao pretpostavkom za usmeravanje resursa ka njihovoj najefikasnijoj upotrebi. Kada ljudi postaju zbunjeni, čine greške (u brizi za očucene se naglo menjaju (opšti nivo cena naglo raste ili pada) i kao epilog imamo ekonomsku neefikasnost. Uobičajeni način merenja opšteg nivoa cena je indeks potrošačkih cena, CPI (consumer price index), koji predstavlja tzv. potrošačku korpu dobara (ukljustanovanje, odeću i medicinsku zaštitu) koja se može kupiti za prosečan iznos primanja prosečnog domaćinstva. Prosečnu stopu rasta ili pada cena (iz godine u godinu) zovemo stopom inflacije. Stopa inflacije izračunava se iz odnosa razlike CPIgodine prema CPI prethodne godine i pomnoženo sa 100. Kao ilustraciju inflacionih kredajemo grafikon u slici 17.

Međunarodna razmena. U savremenom svetu nema nacionalne ekonomije koja je autarhična, bez obzira na veličinu, nivo razvijenosti i uređenja. Pitanje je samo stepena upućenosti na trgovinu sa drugim zemljama (dakle, ekonomski interes je dominantan).

Slika 17. Kretanje inflacije 1929potrošačkih cena (consumer priče indeks, CPI). Primećujemo ekstremno visok pad cena u vreme Depresije; od Drugog svetskog rata cene su tendirale naviše naročito posle naftnog udara 1973, i 1979. godine.

Predmet razmene mogu biti dobra, usluge i kapital. Osnovne komponente međunsu izvoz i uvoz, pa su one i važne veličine sa stanovišta ekonomske i razvojne politike. Države

28

te, kada je nezaposlenost dostigla neslućene razmere (u 1933 čapuzajuču stopu nezaposlenosti posle 1969.

Stopa nezaposlenosti je uneta na vertikalnoj osi i predstavlja procenat radne snage koja je nezaposlena. Njena tendencija koincidira kretanju privrednih ciklusa; kad je proizvodnja u

tražnja za radnom snagom pada, pa se stoga stopa nezaposlenosti povećava, i obrnuto, rast proizvodnje znači i opadanje stope nezaposlenosti. Cilj, dobrog zaposlenja za sve koji žele pokazao se danas sve teže ostvarivim.

. Treći makroekonomski cilj je održati stabilne cene sa slobodnim tržištem, kao pretpostavkom za usmeravanje resursa ka njihovoj najefikasnijoj upotrebi. Kada ljudi postaju zbunjeni, čine greške (u brizi za očuvanjem vrednosti cene se naglo menjaju (opšti nivo cena naglo raste ili pada) i kao epilog imamo ekonomsku neefikasnost. Uobičajeni način merenja opšteg nivoa cena je indeks potrošačkih cena, CPI (consumer price index), koji predstavlja tzv. potrošačku korpu dobara (ukljustanovanje, odeću i medicinsku zaštitu) koja se može kupiti za prosečan iznos primanja prosečnog domaćinstva. Prosečnu stopu rasta ili pada cena (iz godine u godinu) zovemo stopom inflacije. Stopa inflacije izračunava se iz odnosa razlike CPI tekuće godine i CPI predhodne godine prema CPI prethodne godine i pomnoženo sa 100. Kao ilustraciju inflacionih kre

U savremenom svetu nema nacionalne ekonomije koja je autarhična, nu, nivo razvijenosti i uređenja. Pitanje je samo stepena upućenosti na

trgovinu sa drugim zemljama (dakle, ekonomski interes je dominantan).

. Kretanje inflacije 1929-2003. Slika pokazuje stopu inflacije iskazanu indeksom mer priče indeks, CPI). Primećujemo ekstremno visok pad cena u vreme

Depresije; od Drugog svetskog rata cene su tendirale naviše naročito posle naftnog udara 1973,

Predmet razmene mogu biti dobra, usluge i kapital. Osnovne komponente međunarodne trgovine su izvoz i uvoz, pa su one i važne veličine sa stanovišta ekonomske i razvojne politike. Države

te, kada je nezaposlenost dostigla neslućene razmere (u 1933 čak 25%) kao i

Stopa nezaposlenosti je uneta na vertikalnoj osi i predstavlja procenat radne snage koja je nezaposlena. Njena tendencija koincidira kretanju privrednih ciklusa; kad je proizvodnja u

tražnja za radnom snagom pada, pa se stoga stopa nezaposlenosti povećava, i obrnuto, rast proizvodnje znači i opadanje stope nezaposlenosti. Cilj, dobrog zaposlenja za sve

eći makroekonomski cilj je održati stabilne cene sa slobodnim tržištem, kao pretpostavkom za usmeravanje resursa ka njihovoj najefikasnijoj

svoga novca), cene se naglo menjaju (opšti nivo cena naglo raste ili pada) i kao epilog imamo ekonomsku neefikasnost. Uobičajeni način merenja opšteg nivoa cena je indeks potrošačkih cena, CPI (consumer price index), koji predstavlja tzv. potrošačku korpu dobara (uključujući hranu, stanovanje, odeću i medicinsku zaštitu) koja se može kupiti za prosečan iznos primanja prosečnog domaćinstva. Prosečnu stopu rasta ili pada cena (iz godine u godinu) zovemo stopom

tekuće godine i CPI predhodne godine prema CPI prethodne godine i pomnoženo sa 100. Kao ilustraciju inflacionih kretanja

U savremenom svetu nema nacionalne ekonomije koja je autarhična, nu, nivo razvijenosti i uređenja. Pitanje je samo stepena upućenosti na

2003. Slika pokazuje stopu inflacije iskazanu indeksom mer priče indeks, CPI). Primećujemo ekstremno visok pad cena u vreme

Depresije; od Drugog svetskog rata cene su tendirale naviše naročito posle naftnog udara 1973,

arodne trgovine su izvoz i uvoz, pa su one i važne veličine sa stanovišta ekonomske i razvojne politike. Države

29

nastoje po pravilu održati izvoz i uvoz (približno) u ravnoteži; razlika između vrednosti izvoza i uvoza predstavlja tzv, neto izvoz - ako je njegova veličina sa pozitivnim predznakom tada imamo trgovački suficit, i obrnuto, trgovački deficit, kada je njegova veličina negativna (uvoz veći od izvoza). U istoj ravni važnosti je područje deviznih kurseva, koji predstavljaju cenu domaćeg novca izraženu u novcu drugih zemalja (npr. devizni kurs je 119,0675 RSD za jedan EUR, itd.). Kada kurs neke zemlje raste, cene uvoznih dobara padaju, a izvoz postaje skuplji za inostrane kupce - neto izvoz opada i obrnuto.

Što se tiče instrumenata ekonomske politike treba znati da su to ekonomske varijable koje više ili manje kontroliše država i pomoću kojih utiče na makroekonomske tokove/ciljeve (da podrži stabilan rast nacionalne proizvodnje, visok nivo zaposlenosti, stabilan nivo cena i uravnoteženi bilans u odnosima sa inostranstvom).

Fiskalna politika. Počnimo sa fiskalnom politikom koja obuhvata upotrebu poreza i javne potrošnje, čijom se operacionalizacijom podstiče ili destimuliše proizvodnja. Javna potrošnja se odnosi na državne izdatke koji obuhvataju kupovinu dobara i usluga od strane države (nabavku tenkova, gradnju puteva i nasipa, hidrocentrala, plate sudijama, činovnicima, itd.). Preko veličine javne potrošnje, kao neposredne veze između javnih izdataka i agregatne tražnje, država ostvaruje uticaj na nivo BDP; tj, pokazuje koliko BDP a se troši kolektivno a ne privatno, te odnos javnog i privatnog sektora. Drugi deo fiskalne politike čini oporezivanje, koje sa svoje strane utiče na privredu na dva načina: prvo, umanjuje dohodak stanovništva, čime se reducira lična potrošnja i time agregatna tražnja, i drugo, porezi čine elemenat pri kalkulaciji tržišne cene, ostvarujući na taj način važan uticaj na ekonomsku aktivnost. Ako su profiti više oporezovani to će obeshrabriti preduzetnike da ulažu u nove fabrike i kapitalna dobra, dok će niže poreske stope stimulisati ekonomski uzlet.

Monetarna politika. Način na koji centralna banka reguliše ponudu novca i odnos između novca, proizvodnje i inflacije jedno je od važnih i kontraverznih područja makroekonomije. Monetama politika koju sprovodi vlada očituje se preko upravljanja novcem, kreditom i bankarskim sistemom. U svakodnevnim transakcijama ljudi se služe gotovim novcem i depozitima po viđenju (i tako izmiruju svoje račune). Centralna banka u svom poslovanju može regulisati količinu novca koju stavlja na raspolaganje privredi (kao i nebankarskom sektoru). Centralnoj banci stoje na raspolaganju tri osnovna instrumenta putem kojih ona kontroliše količinu novca u opticaju, i to; operacije na otvorenom tržištu, promena stope obaveznih rezervi i pramena eskontne stope. Isto tako, njoj pripada i određivanje politike deviznog kursa i drugih finansijskih i ekonomskih varijabli (kamatna stopa i dr.).

Politika uvoza-izvoza. Ovaj istrument ekonomske politike dobija sve više na značaju. Uopšteno uzev, svodi se na dva područja: politiku razmene i kontrolu deviznog tržišta. U instrumente razmene prevashodno spadaju carine, kvote, tarife i drugi načini kontrole uvoza i izvoza. Na deviznom tržištu se utvrđuje devizni kursevi - mogu biti prepušteni samo ponudi i tražnji, fiksno određeni u odnosu na druge valute, te najzad, mešavina slobodnog tržišta i ad hoc intervencija monetarnih vlasti.

Politika dohotka. Politika dohotka stanovništva se bavi politikom zarada i cena, politikom preraspodele u društvu, vođenjem aktivne socijalne politike i dr. Mnogi ekonomisti su ranije zastupali politiku nadnica - cene, kao jeftin način za borbu protiv inflacije u kratkom roku.

Savremena ekonomska teorija ga, međutim, ocenjuje jednostavno neefikasnimštetnim, koji protivreči proklamovanoj slobodi tržišta i konkurencije. Ostaje dilema, da li se politika dohotka može uzeti za najkontraverzniji od svih makroekonomskih instrumenata.

1.8. Agreatna ponuda i tražnja

Centralni model za razumevanje određivanja bruto domaćeg proizvoda (BDmodel AS–AD (Aggregate Supply -kojem se iskazuje odnos agregatne sastoji od ukupne potrošnje domaćinstava, poslovnog sektora (firmi), vlade i stranaca u nekoj ekonomiji. Ona predstavlja realni autput koji bi slobodno bio kupdatu fiskalnu i monetarnu politiku i ostale opisuje koliko bi autputa privreda bila spi uslovima na tržištu (slika 18).

Slika 18. Krive agregatne ponude i tražnje. BDP i opšti nivagregatne ponude i tražnje. Agregatna tražnja je količina ukupne potrošnje na različitim nivoima cena, uz ostale nepromenjene faktore. Agregatna ponuda pokazuje koliko će fírme proizvesti i prodati dobara na različitim nivoima cmenjaju. Opšta makroekonomska ravnoteža ostvaruje se u E (ravnotežni autput može biti udaljen od pune zaposlenosti, odnosno potencijalnog autputa

Na sledeće dve slike pokazane su situacije: konjunktura z

30

Savremena ekonomska teorija ga, međutim, ocenjuje jednostavno neefikasnim i skupim, pa čak i štetnim, koji protivreči proklamovanoj slobodi tržišta i konkurencije. Ostaje dilema, da li se politika dohotka može uzeti za najkontraverzniji od svih makroekonomskih instrumenata.

razumevanje određivanja bruto domaćeg proizvoda (BDP) i nivoa cena je - Aggregate Demand), model makroekonomske ravnoteže ponude (AS) i agregatne tražnje (AD). Agregatna tražnja se

sastoji od ukupne potrošnje domaćinstava, poslovnog sektora (firmi), vlade i stranaca u nekoj ekonomiji. Ona predstavlja realni autput koji bi slobodno bio kupljen pri svakom nivou cena, uz

atu fiskalnu i monetarnu politiku i ostale faktore koji utiču na tražnju. Agregatna ponuda opisuje koliko bi autputa privreda bila spremna proizvesti i prodati pri datim cenama, troškovima

. Krive agregatne ponude i tražnje. BDP i opšti nivo cena su određene presekom agregatne ponude i tražnje. Agregatna tražnja je količina ukupne potrošnje na različitim nivoima cena, uz ostale nepromenjene faktore. Agregatna ponuda pokazuje koliko će fírme proizvesti i prodati dobara na različitim nivoima cena, uz uslov da se ostale varijable ne menjaju. Opšta makroekonomska ravnoteža ostvaruje se u E (ravnotežni autput može biti udaljen od pune zaposlenosti, odnosno potencijalnog autputa.

Na sledeće dve slike pokazane su situacije: konjunktura za vreme rata i šokovi ponude:

Realni BDP

i skupim, pa čak i štetnim, koji protivreči proklamovanoj slobodi tržišta i konkurencije. Ostaje dilema, da li se politika dohotka može uzeti za najkontraverzniji od svih makroekonomskih instrumenata.

P) i nivoa cena je model makroekonomske ravnoteže u

Agregatna tražnja se sastoji od ukupne potrošnje domaćinstava, poslovnog sektora (firmi), vlade i stranaca u nekoj

ljen pri svakom nivou cena, uz faktore koji utiču na tražnju. Agregatna ponuda

atim cenama, troškovima

o cena su određene presekom agregatne ponude i tražnje. Agregatna tražnja je količina ukupne potrošnje na različitim nivoima cena, uz ostale nepromenjene faktore. Agregatna ponuda pokazuje koliko će fírme

ena, uz uslov da se ostale varijable ne menjaju. Opšta makroekonomska ravnoteža ostvaruje se u E (ravnotežni autput može biti udaljen

rata i šokovi ponude:

Slika 19. Konjunktura za vreme rata je uslovljena povećanom agregatnom tražnjom. U toku rata porast odbrambenih troškova povećava agregatnu tražnju, što pomera krivu agregatne tražnje od AD na AD' i ravnotežnu proizvodnjproizvoda, nivo cena se uzlazno pomiče sa P na P', a inflacija je izvesna.

Slika 20. Posledica šokova ponude. Posledica naglog i visokog porasta cena inputa (nafte, roba ili troškova rada) je porast troškova poslovanja, što vodi u stagflaciju. Kriva AS pomera se od AS na AS' a ravnoteža sa E na E'.je tako u dvostrukom gubitku: niska proizvodnja i visoke cene.

31

Realni BDP

. Konjunktura za vreme rata je uslovljena povećanom agregatnom tražnjom. U toku rata porast odbrambenih troškova povećava agregatnu tražnju, što pomera krivu agregatne tražnje od AD na AD' i ravnotežnu proizvodnju sa E na E' Zbog rasta proizvodnje iznad potencijalnog proizvoda, nivo cena se uzlazno pomiče sa P na P', a inflacija je izvesna.

. Posledica šokova ponude. Posledica naglog i visokog porasta cena inputa (nafte, roba ili troškova rada) je porast troškova poslovanja, što vodi u stagflaciju. Kriva AS pomera se od AS na AS' a ravnoteža sa E na E'. Autput se smanjio sa Q na Q' dok su cene povećane. Privreda je tako u dvostrukom gubitku: niska proizvodnja i visoke cene.

Realni BDP

. Konjunktura za vreme rata je uslovljena povećanom agregatnom tražnjom. U toku rata porast odbrambenih troškova povećava agregatnu tražnju, što pomera krivu agregatne tražnje

u sa E na E' Zbog rasta proizvodnje iznad potencijalnog

. Posledica šokova ponude. Posledica naglog i visokog porasta cena inputa (nafte, roba ili troškova rada) je porast troškova poslovanja, što vodi u stagflaciju. Kriva AS pomera se od

e povećane. Privreda

II GLAVA: KRUŽNI TOK PROIZVODA I DOHOTKA

2.1.Kružni tok makroekonomije

Institucionalni sektori. Osnovni institucionalni sektori (grupe ekonomskih subjekata gde se na nivou makroekonomije obavljaju homogene transakcije) u svakoj ekonomiji su:

a) domaćinstva (households), b) preduzeća (business), c) država (government), i d) odnosi sa inostranstvom (netto export)

Izučavanjem odnosa koji figuriraju na nivou makroekonomije između navedene četiri grupe ekonomskih subjekata - institucionalifunkcionisanje nacionalne privrede; najkraće rečeno, pojasniti logiku ekonomskih procmakroekonomiji.

Ravnoteža. Stanje ravnoteže definagregatnoj ponudi, a ukoliko ove veličine nisu jednake, onda kružni tok makroekonomije nije u ravnoteži. Ekonomske transakcije u krkretanju dobara i usluga (proizvodnje, potrošnje i razmene realnih ekonomskih dobara) između institucionalizovanih sektora makroekonomije, a druge, ilustrunominalno - u novcu.

Kružno kretanje robe i novca. Kružni tok makroekonomije novčanih transakcija, na drugoj strani, moguće je pratiti na odnosu samo dva institucionalizovana sektora; domaćinstva i privrede (zanemarili smo ovde potrošnju države i razmenu sa inostranstvom). U takvoj zatvorenoj privredi (bez države i okruženja) slika 1. pokazuje sve bitne odlike odnosa koje proizilaze iz relacije domaćinstvo

32

II GLAVA: KRUŽNI TOK PROIZVODA I DOHOTKA

Osnovni institucionalni sektori (grupe ekonomskih subjekata gde se na nivou makroekonomije obavljaju homogene transakcije) u svakoj ekonomiji su:

odnosi sa inostranstvom (netto export).

Izučavanjem odnosa koji figuriraju na nivou makroekonomije između navedene četiri grupe institucionalizovanja sektora, možemo "odozgo" posmatrati

funkcionisanje nacionalne privrede; najkraće rečeno, pojasniti logiku ekonomskih proc

Stanje ravnoteže definišemo kao situaciju kada agregatna tražnja odgovara agregatnoj ponudi, a ukoliko ove veličine nisu jednake, onda kružni tok makroekonomije nije u ravnoteži. Ekonomske transakcije u kružnom toku mogu biti robne i finansijske. Prve govore o kretanju dobara i usluga (proizvodnje, potrošnje i razmene realnih ekonomskih dobara) između

makroekonomije, a druge, ilustruju iste tokove, ali izražene

. Kružni tok makroekonomije - kretanje robe i usluga, na jednoj, i novčanih transakcija, na drugoj strani, moguće je pratiti na odnosu samo dva institucionalizovana sektora; domaćinstva i privrede (zanemarili smo ovde potrošnju države i

enu sa inostranstvom). U takvoj zatvorenoj privredi (bez države i okruženja) slika 1. pokazuje sve bitne odlike odnosa koje proizilaze iz relacije domaćinstvo - preduzeće.

Osnovni institucionalni sektori (grupe ekonomskih subjekata gde se na

Izučavanjem odnosa koji figuriraju na nivou makroekonomije između navedene četiri grupe zovanja sektora, možemo "odozgo" posmatrati

funkcionisanje nacionalne privrede; najkraće rečeno, pojasniti logiku ekonomskih procesa u

išemo kao situaciju kada agregatna tražnja odgovara agregatnoj ponudi, a ukoliko ove veličine nisu jednake, onda kružni tok makroekonomije nije u

ansijske. Prve govore o kretanju dobara i usluga (proizvodnje, potrošnje i razmene realnih ekonomskih dobara) između

ju iste tokove, ali izražene

kretanje robe i usluga, na jednoj, i novčanih transakcija, na drugoj strani, moguće je pratiti na odnosu samo dva institucionalizovana sektora; domaćinstva i privrede (zanemarili smo ovde potrošnju države i

enu sa inostranstvom). U takvoj zatvorenoj privredi (bez države i okruženja) slika 1. preduzeće.

33

Slika 1. Kružni tok privrednih aktivnosti i dohotka. Gornji tok pokazuje da ljudi troše svoj novac za kupovinu finalnih dobara - ukupan godišnji novčani tok tih kupovina jedan je od izraza BDP. Donji tok meri godišnji iznos troškova proizvodnje, koji privreda isplaćuje za nadnice, rentu, kamatu, dividendu i profite. Oba izraza BDP moraju biti iste veličine.

Možemo izraziti još neke specifičnosti kružnog toka zatvorene privrede (u vezi sa štednjom i investicija valja imati u vidu daje iznos štednje jednak iznosu investicija). Šta su investicije? Uzmimo za trenutak da ne postoje rashodi države i inostrani sektor, tako da su investicije deo gornjeg toka proizvoda koji nije potrošnja. Drugo pitanje - šta je iznos štednje? Odgovor je jednostavan - uz ranije pretpostavke i izuzeće korporativne štednje, štednja je deo donjeg toka/krivine raspoloživog dohotka ili BDP koji nije potrošen.

Od svih delova BDP-a najpodložnije su promenama investicije, tj. ulaganja u novu proizvodnju. Investicije moraju biti uravnotežene sa štednjom.

I=S

Kako ukupnu štednju (S) čini privatna štednja (PS), bruto štednja preduzeća (GBS) i štednja države (GS), a ukupne nacionalne investicije (In) bruto investicije (BI) i neto izvoz (X), to će vedeti identitet

BI + X = PS +GBS + GS

Makroekonomija je za potrebe svoje analize razvila veliki broj makroekonomskih agregata, a svaki od njih, zavisno od načina izračunavanja i svoje strukture, predstavlja pokazatelj rezultata ili strukture rezultata ekonomskog sistema. Ipak, najkorišćeniji makroekonomski agregat, kako u ekonomskim analizama konkretne privrede, tako i u njenom poređenju sa drugim privredama je bruto domaći proizvod (BDP odnosno GDP - od engleskog Gross Domestic Product).

2.2. Bruto domaći proizvod (BDP)

Bruto domaći proizvod (BDP) se određuje za određenu geografsku oblast (obično se odnosi na izvesnu državu, ali može da se određuje i za posmatrani region, grad, kao i za ekonomsku integraciju (dakle grupu) zemalja poput nama najbliže Evropske unije). BDP se takođe utvrđuje za određeni vremenski period, obično za jednu kalendarsku godinu ili za kvartal (odnosno tromesečni period u jednoj godini). Ovo stoga što BDP predstavlja varijabilu toka jer sadrži vremensku dimenziju (tj. jer se određuje za izvesni vremenski period). Bruto domaći proizvod jedne zemlje predstavlja meru njene proizvodne aktivnosti. Kao takav, BDP se može definisati na sledeća tri načina.

I Definicija bruto domaćeg proizvoda - prema prvoj definiciji BDP predstavlja sumu neto finalnih prodaja obavljenih na izvesnoj teritoriji u određenom vremenskom periodu. BDP = Σ neto finalnih prodaja obavljenih na izvesnoj teritoriji u određenom vremenskom periodu.

II Definicija bruto domaćeg proizvoda - dodata vrednost koja se proizvede u okviru privrede posmatrane zemlje, u suštini, predstavlja dohodak onih faktora proizvodnje koje su firme uposlile (tj. angažovale). Bez dodate vrednosti ne bi bilo moguće isplatiti plate, kamatu na akcije, kao ni profit vlasnicima posmatrane kompanije. U tom smislu se, prema trećoj definiciji BDP-a, BDP definiše kao suma dohodaka od faktora proizvodnje zarađenih u privrednim aktivnostima na određenoj teritoriji u definisanom vremenskom periodu.

34

BDP = Σ faktorskih dohodaka zarađenih u privrednim aktivnostima na određenoj teritoriji u definisanom vremenskom periodu.

III Definicija bruto domaćeg proizvoda - ova definicija bruto domaćeg proizvoda uzima u obzir činjenicu da svaka konačna (finalna) prodaja posmatranog dobra ili usluge obuhvata vrednost svih aktivnosti koje su omogućile da dobra i/ili usluge postanu dostupne krajnjim potrošačima, odnosno kupcima. Ova definicija, u suštini, sadrži čitav lanac (proizvodnih i uslužnih) aktivnosti od kojih se svaka tretira kao dodata vrednost. U tom smislu se BDP može definisati i kao suma dodatih vrednosti stvorenih na određenoj teritoriji u određenom vremenskom periodu.

BDP = Σ dodatih vrednosti stvorenih na određenoj teritoriji u određenom vremenskom periodu

Iz BDP-a je isključena većina proizvoda koji se proizvode i potroše kod kuće i koji nikada ne izađu na tržište (npr. spremanje kuće) kao i proizvode koji su proizvedeni i prodati ilegalno.

Nominalni i realni bruto domaći proizvod. Moraju se razlikovati, u smislu iskazivanja, dve vrste bruto domaćeg proizvoda i to:

Nominalni bruto domaći proizvod koji se izražava u tekućim cenama, pri čemu se pri obračunu BDP-a količina množi s cenama koje su aktualne u godini izračuna BDP-a /tekuće cene/ i

Realni bruto domaći proizvod koji se izražava u stalnim cenama, pri čemu se u obračunu BDP-a količina množi s cenama određene bazne godine i koje se primenjuju u svim godinama obračuna na jednakom nivou /stalne cene/.

Odnos između nominalnog i realnog bruto domaćeg proizvoda naziva se BDP deflator i on se izračunava prema sledećem obrascu:

BDP deflator = (Nominalni BDP / Realni BDP) x 100

Akoje BDP deflator 0,48 znači da je nominalni BDP iznosio 48% realnog dohotka za tu godinu.

2.3. Merenje BDP

Bruto domaći proizvod možemo obračunati na tri načina:

a) Metod izdataka (product approach) podrazumeva sabiranje svih izdataka na proizvodnju finalnih dobara i usluga:

• Rashode lične potrošnje na dobra i usluge (C – consumption)

• Bruto domaće privatne investicije (I - investment),

• Državne rashode na dobra i usluge (G - government) i

• Neto izvoz (X), vrednost izvoza umanjen za vrednost uvoza.

Sabiranjem navedenih rashoda četiri institucionalizovana sektora u vremenskom intervalu date/jedne godine dobija se vrednost BDP, kao najmerodavnijeg pokazatelja ekonomskog ambijenta - stanja privrede i rasta. Izrazimo se simbolima:

BDP = C + I + G + X

Potrošnja se odnosi na potrošnju domaćinstava (consuption expenditures by households) koja obuhvata potrošnju trajnih dobara, (automobili, frižideri i si), netrajnih/tekućih dobara (hleb, meso, mleko i si.) i usluge (lekara, mehaničara, berbera i si). Potrošnja je dvostruko

35

determinisana, s jedne strane, prihodima domaćinstva iz kojih se alimentira lična potrošnja, a sa druge strane, to su robni fondovi, tzv. potrošna dobra. Dakle, imamo dva toka - robni i novčani, koji se ispoljavaju na tržištu kao ponuda potrošne robe (iza koje stoje proizvođači) i tražnja za istom (koja je finansirana od strane potrošača). Iz kupovnih fondova stanovništva se, pored kupovine potrošne robe i plaćanja raznih usluga, jedan deo troši na plaćanje poreza, a ako nešto pretekne ide na štednju i/ili za investicije.

Investicije (Gross private domestic investment), su komponenta BDP koja obično podrazumeva kupovinu mašina, opreme i alata za poslove fírme, građevinske objekte i promene u zalihama sirovina i gotovih proizvoda. Investicije, u stvari, znače odricanje od tekuće potrošnje da bi se povećala buduća potrošnja i standard. Investicije uključuju sve mašine, preduzeća i kuće sagrađene tokom godine, iako je jedan deo njih kupljen zato da bi se zamenila stara kapitalna dobra koja su izrabačena i bačena na otpad. Takve investicije (koje ne vode računa o amortizaciji) nazivamo bruto investicijama. Samo neto prirast kapitala zovemo neto investicijama (tj. bruto investicije minus amortizacija). Kupovina obveznica i akcija se ne može smatrati elementom investicija, budući da se tu radi o transferu vlasništva već postojeće aktive.

Državni izdaci (Government purchases of goods and services) se odnose na kupovinu fizičkih dobara i usluga od strane države (izdaci za zarade civila na radu u vojsci i vojnika, vojne opreme i tome slično).

Država takođe jedan iznos novca troši na plaćanje na osnovu transfera, kao što su penzije, pomoć nezaposlenim, subvencije firmama (privatnim-investicione subvencije i državnim - za nadoknadu gubitka zbog finansiranja nekog opšteg interesa, izgradnja puteva, recimo). Tipična transfema plaćanja su socijalna davanja i beneficije nezaposlenim i isključene su iz BDP.

Neto izvoz (Net Exports) se svodi na razliku između izvoza i uvoza dobara i usluga. Njegov značaj u savremenoj ekonomiji sve više raste.

Ovim smo završili kratku deskripciju komponenti BDP po metodu izdataka. Obratimo sada pažnju na elemente BDP po metodu dohotka i maksimu: iznosi utrošeni na godišnju proizvodnju jednaki su dohotcima dobijenim u proizvodnji te iste godine.

b) Metod dohotka (earnings approach). Po metodu dohotka BDP se dobija kao zbir najamnine, kamata, renta, profit, amortizacija i poreza.

BDP= w+I+R+pf+Dp+T w – nadnice, plate i dodaci i – kamate R – renta Pf – profiti korporacija Dp – amortizacija T – porezi

BDP jezbir faktorskih dohodaka, zarađenih u privrednim aktivnostima na odeđenoj teritoriji u definisanom vremenu. Izračunavanjem sume svih dohodaka, zarađenih unutar zemlje čini BDP

c) Prema metodu nove vrednosti (output approach) BDP je zbir dodatih vrednosti, stvorenih na određenoj teritoriji u definisanom vremenu. Firme kao privredni subjekti stvaraju dodatu vrednost preradom sirovina i poluproizvoda koje plasiraju na tržištu. U svrhu izbegavanja

36

dvostrukog obračunavanja u BDP se uključuju samo finalni proizvodi, a isključuju se međufazni koji su upotrebljeni u izradi finalnog proizvoda.

FAZA PROIZVO DNJE

PRIHODI OD PRODAJE

(1)

TROŠKOVI MEĐUFAZNIH

SIROVINA I DOBARA

(2)

DODATA VREDNOST:

NADNICE, PROFITI, ITD.

(3)=(1)- (2) PŠENICA 24 0 24 BRAŠNO 33 -24 9

ISPEČEN HLEB 60 -33 27 ISPORUČEN

HLEB 90 -60 30

207 -117

90 (zbir dodatih vrednosti)

BDP per capita. Pored uobičajenih problema koji prate merenje BDP-a (poput prikupljanja podataka posredstvom poreskih službi, učestalog neprijavljivanja prihoda, vremena koje je potrebno kako bi se dobili prihvatljivi rezultati, povremenih potreba za sprovođenjem korekcije BDP-a i tome slično), treba naglasiti da se u vidu pravog izazova javlja poređenje BDP-a po pojedinačno posmatranim zemljama. Stoga se najčešće meri BDP per capita (BDP po glavi stanovnika) koji predstavlja prosečni dohodak koji se zaradi u okviru granica posmatrane zemlje.

Nejednakost u raspodjeli dohotka. BDP na pokazuje ništa u vezi sa raspodelom dobara i usluga među stanovništvom. Ekonomska nejednakost dobija različite oblike u savremenim uslovima. Dimenzioniranje ekonomskog minimuma, učešća pojedinih socijalnih grupa u raspodeli, personalnoi koncentraciji ekonomskog bogatstva i sl. Mnoga društva/države utvrđuju socijalni minimum (minimalni deo ishrane, brigu o zdravstvenoj zaštiti, odeci i stanovanju). Gde povući liniju siromaštva? Kako ga kvantfikovati? Da li je (i zašto) izraženija razlika nejednakosti dohotka od vlasništva od nejednakosti dohotka od rada? Ova i mnoga druga pitanja o ekonomskoj relativnosti zavređuju pažnju naučne i drage (institucionalne, recimo) javnosti.

37

Slika 2. Lorencova kriva pokazuje stepen nejednakosti. Što je Lorencova kriva više konkavna to su veće i nejednakosti u raspodeli dohotka.

Stepen nejednakosti se obično u literaturi ilustruje pomoću Lorencove krive, na osnovu pretpostavke o potpunoj jednakosti apsolutnoj nejednakosti i stvarnoj nejednakosti (slika 2).

Pretpostavku potpune jednakosti izražava linija 45°, To je, u stvari, slučaj jednakosti veličina na apcisi i ordinati, što znači da tačno određeni procenat stanovništva prisvaja isto toliki procenat dohotka. Suprotno tome je drugi ekstrem - potpuna nejednakost i hipoteza da i jedna osoba ima sav dohodak. I najzad, imamo stvarnu nejednakost: koja se dobija unošenjem podataka o raspodeli dohotka privrede po pojedinim grupama domaćinstava ili stanovništva na naš grafički prikaz.

2.4. Ostali makrekonomski agregati

Makroekonomija, pored BDP obračunava i druge agregate koji se međusobno razlikuju po strukturi odnosno po kategorijama dohotka koje uključuju, odnosno isključuju.

Bruto nacionalni proizvod-BNP (GNP-Gross National Product). Zbir svih dohodaka koji su rezidenti date ekonomije ostvarili u određenom vremenskom periodu, bez obzira na mesto – u zemlji ili u inostranstvu. BNP je ukupna vrednost svih finalnih proizvoda i usluga proizvedenih na bazi proizvodnih faktora (rada i kapitala) čiji su vlasnici rezidenti određene zemlje.

Obuhvata dohotke ostvarene u inostranstvu ali ne i dohotke stranaca u zemlji!

BNP = BDP + neto faktorska plaćanja

neto faktorska plaćanja = faktorska plaćanja iz inostranstva – faktorska plaćanja inostranstvu

Poslednjih godina skraćenica GNP (Gross National Product) zamenjena je i sada se koristi naziv GNI-Gross National Income (Bruto nacionalni dohodak), dok je sam agregat ostao isti.

Neto domaći proizvod (NDP) – predstavlja bruto domaći proizvod umanjen za troškove amortizacije (amortizacija predstavlja novčane izdatke kojima se pokriva trošenje osnovnih sredstava, objekata, opreme u privredi).

Nacionalni dohodak (NI) je jednak sumi faktorskih dohodaka koje primaju vlasnici radne snage, kapitala i zemlje. On je jednak sumi najamnina, kamata, renta i profita.

NI = w + i + R + Pf NI = GDP - (Dep. + T).

Raspoloživi dohodak je onaj koji domaćinstvu ostaje za potrošnju (C) i štednju (S) a izračunava se tako da se od ukupng dohotka (NI) oduzmu neposredni porezi (Td) i pridodaju transferna plaćanja (Tp).

DI = C + S DI = NI – Td + Tp.

Neto ekonomsko blagostanje (Net Economic Welfare - NEW) je novi pokazatelj ekonomske aktivnosti (početkom osamdesetih godina prošlog stoleća W. Nordhaus i J. Tobin, profesori sa Jela (SAD) oblikovali su NEW). Naime, u težnji da dođu do kvalitetnijeg sintetičkog pokazatelja razvoja, oni su veličinu BDP korigovali oduzimanjem i dodavanjem određenih stavki. Kao glavna odbitna stavka se uzima vrednost šteta koje ljudi i proizvodnja nanose prirodnoj sredini

38

(zagađenje, zakrčenje, iscrpljivanje prirodnih resursa i sl). Osnovne dodatne stavke su: vrednost vremena dokolice i sive ekonomije. Domaćinstvo može da donese odluku da manje radi kako bi povećala svoje psihičko zadovoljstvo od dokolice, ali i od veće upotrebe dobara i usluga. Kao dodatnu stavku valja uzeti moguće efekte aktivnosti tipa - uradi sam (o tome smo već govorili). Najzad, neregistrovane aktivnosti, po prirodi stvari, nisu uključene u BDP. Mi ove aktivnosti delimo na dve grupe: (1) nezakonite aktivnosti (kocka, zelenaštvo, prostitucija i trgovina narkoticima) i (2) zakonite aktivnosti koje nisu registrovane zbog evazije poreza (procenjuje se da ona iznosi 10% do % BDP).

39

III GLAVA: OSNOVI AREGATNE PONUDE I TRAŽNJE

3.1. Analitička osnova agregatne tražnje

Agregatna tražnja (AD) predstavlja ukupnu ili agregatnu količinu proizvoda koja će biti kupljena uz dati nivo cena (ceteris pctribus) ili, drugim recima, agregatna tražnja jeste ukupna potrošnja u svim sektorima: lična potrošnja (domaćinstva), privatne domaće investicije, državni izdaci na robe i usluge i neto izvoz. Agregatna tražnja fokusira četiri komponente:

Potrošnja stanovništva (C) je prvenstveno određena raspoloživim dohotkom. Ostali činioci koji imaju uticaja na potrošnju su dugoročna kretanja u dohotku, bogatstvo domaćinstva i agregatni nivo cena. Analiza agregatne tražnje se bavi odgovorom realne potrošnje (tj. nominalna ili novčana, npr., u dinarima, lična potrošnja podeljena indeksom cena promena lične potrošnje) na agregatni nivo cena. Tako u uslovima rasta nivoa cena potrošači nastoje da smanje kupovinu dobara i usluga s obzirom da njihovi realni dohotci, per se, ne prate rast cena, i vice versa, kada dođe do pada opšteg nivoa cena, raste agregatna potrošnja.

Investicije (I), kao što smo istakli, se očituju u ukupnom nivou proizvoda, troškovima kapitala (određenim poreskom politikom, politikom kamatnih stopa i drugim fmansijskim uslovima) i očekivanjima za budućnost. Uz to, monetama politika je važan put kojim ekonomska politika može uticati na ponudu novca, kamatnu stopu, a preko ovih i na ukupnu veličinu investicija.

Treća komponenta agregatne tražnje je državna potrošnja (G) u koju svakako spadaju izdaci za naoružanje, usluge u javnim službama (profesora, sudija...), opreme za izgradnju saobraćajnica, itd. Za razliku od potrošnje i investicija, ova komponenta agregatne tražnje određena je direktno odlukama države u vezi sa potrošnjom za odgovarajuće namene na svim nivoima te iste države.

Četvrta komponenta agregatne tražnje jeste neto izvoz (X). On predstavlja razliku između vrednosti izvoza i vrednosti uvoza. Neto izvoz je određen domaćim i inostranim dohotkom, relativnim cenama i deviznim kursevima (preciznije, uvoz je uslovljen domaćim dohotkom i proizvodnjom, odnosom domaćih i inostranih cena i deviznim kursom domaćeg novca; izvoz-uvoz drugih zemalja je u najvećoj meri zavistan od dohotka i proizvoda inostanstva, relatvnih cena i takođe deviznih kurseva).

Slika 1. pokazuje krivu agregatne tražnje i njene četiri komponente. Zbir ove četiri komponente potrošnje, uz dati nivo cena je agregatne tražnja; ili agregatne tražnja na tom nivou cena.

40

Slika 1. Komponenta agregatne tražnje. Agregatna tražnja se sastoji iz komponenti lične potrošnje (C), domaćih privatnih investicija (I), državne potrošnje roba i usluga (G) i neto izvoza (X). Agregatna tražnja se pomiče kada dođe do pramena u makroekonomskoj politici (kao što su nove situacije u monetarnoj ekonomiji, promene u državnoj potrošnji ili poreskim stopama) ili kada dođe do promena u eksternim varijablama koje utiču na potrošnju (reč je o inostranoj proizvodnji koja ima uticaja na X ili promenama u aspektu poverenja biznisa koje utiču na I).

Lakšem razumevanju materije pomoći će ako odgovorimo na neka pitanja vezana za odnose izđataka/tražnje i nivoa cena. Zašto AD kriva ima opadajući nagib? Koji činioci imaju uticaja na pomeranje/ translaciju krive AD? Po čemu se kriva agregatne tražnje razlikuje od krive tražnje za individualnim dobrima?

Kriva AD opadajućeg nagiba. Epitet glavnog uzročnika silaznog nagiba krive agregatne tražnje ekonomisti vezuju za efekat novčane ponude. U najkraćim crtama efekat novčane ponude podrazumeva: kada rastu cene, uz fiksnu nominalnu količinu novca, realna tražnja za dobrima i uslugama opada. Kako to razumeti?

Da bi smo objasnili efekat novčane ponude, pretpostavimo da centralna novčana institucija (centralna banka) upravlja nacionalnim novčanim sistemom tako da količina/ponuda novca uz različite nivoe cena ostaje nepromenjena. Ako bi na Slici 2(a) indeks opšteg nivoa cena dobara porastao sa 100 na 150, novčana ponuda bi ostala na, recimo 600 mlrd. Iz ovoga logično sledi da ako je novčana ponuda fiksna, dok nivo cena raste, realna novčana ponuda mora pasti. Realnu novčanu ponudu definišemo kao nominalnu novčanu ponudu podeljenu sa nivoom cena. U našem primeru račun je ovaj: realna novčana ponuda u 'startnom' razdoblju je 600 mlrd., a u sledečem razdoblju, usled rasta cena, pala je na 400 mlrd. (600 x 100/150). Neto efekat je opadanje ukupne realne potrošnje na 2.000 mlrd. i uzlazno kretanje duž krive AD (u pravcu tačke B). Uticaji drugih faktora su danas kvantitativno manje značajni.

Slika 2. Kretanje duž krive agregatne tražnje i translacija krive AD.

a) Porast nivoa cena uz konstantnu ponudu novca ishodi restriktivnu monetarnu politiku i opadanje ukupne potrošnje. Neto efekat je uzlazno kretanje po datoj AD krivi, ceteris paribus.

b) Ostale varijable sada nisu konstantne. Promene u varijablama koje grade krivu AD, kao

Realni BDP Realni BDP

41

što su: novčana ponuda, poreska politika, izdaci za vojsku itd., vođe do promene agregatne potrošnje na datom nivou cena.

Zaključak:

Vidimo da AD kriva ima opadajući nagib, što ukazuje da potraživani realni proizvod opada sa rastom opšteg nivoa cena. Osnovni razlog opadajućeg nagiba krive AD je efekat novčane ponude, pri kojem više cene uz konstantnu nominalnu ponudu novca, dovode do nedostatka novca i smanjenja agregatne tražnje (investicija, neto izvoza, pa čak i lične potrošnje).

3.1.1. Promene agregatne tražnje

Pogledajmo sada spisak determinanti AD kao i način na koji one to čine:

VARIJABLE UTICAJ NA AGREGATNU TRAŽNJU (AD) VARIJABLE EKONOMSKE POLITIKE

Monetarna politika

Porast ponude novca smanjuje kamatnu stopu i stvara povoljnije kreditne uslove i time uzrokuju veće nivoe investicija i potrošnju trajnih potrošnih dobara

Poreska politika

Porast izdataka za robe i usluge direktno povećava potrošnju; sniženje poreza i povećanje transfera povećavaju dohodak i u krajnjoj instanci podstiču porast potrošnje.

EKSTERNE VARIJABLE

Inostrani proizvod Porast proizvodnje u inostranstvu vodi povećanju izvoza (inputa).

Vrijednost imovine

Porast cena akcija i cena stanova utiče na povećanje bogatstva domaćinstva i time povećava potrošnju; može takođe da vođi do nižih troškova kapitala i porastu investicija.

Demografske promjene Viši nivo populacije povećava potrošnju. Očekivanje i povjerenje biznisa

Veće poslovno poverenje uzrokuje da privreda očekuje veće profite, pa stoga povećava investicije.

Tabela 1. Komentar: Jednostavni oblik agregatne tražnje pokazuje odnos ukupne potrošnje i nivoa cena. Gornja tabela ilustruje uticaj ostalih važnijih varijabli na agregatnu tražnju i translaciju AD u desno, i vice versa.

Ključne varijable AD možemo podeliti na dve kategorije, kao što je dato u Tabeli 1. U prvoj kategoriji su varijable ekonomske politike koje su pod nadzorom države. To su monetama politika - instrumenti kojima centralna banka može uticati na ponudu novca i druge finansijske uslove - i fiskalna politika - porezi i državni izdaci. Opisan je način na koji ove politike države mogu uticati na komponente agregatne tražnje. Druga kategorija uključuje eksterne varijable ili varijable koje su determinisane izvan sistema AD-AS (neke od tih varijabli su izvan domašaja makroekonomije - ratovi ili revolucije - neke varijable su izvan kontrole domaće politike - međunarodna privredna aktivnost - a neke imaju izrazito nezavisno kretanje - berza).

Slika 2(b) kako bi promene varijabli iz tabele 1 uticale na translaciju krive AD u desno (a obrnuto!).

42

3.1.2. Makroekonomska nasuprot mikroekonomske tražnje

Postoje značajne razlike između mikro i makro krive tražnje. O čemu je reč.

Podsetimo se da je kriva tražnje za nekim individualnim dobrom opadajuća funkcija cena tog proizvoda (zbog efekta supstitucije i efekta dohotka). Budući da, prvo, porast cene nekog proizvoda uzrokuje smanjenje njegove tražnje, jer potrošači sada kupuju više njegove jeftinije supstitute i drugo, jer porast cene nekog dobra znači smanjenje realnog dohotka potrošača, zbog čega on sa realno manjim dohotkom može kupiti manju količinu tog dobra.

I kriva agregatne tražnje je, isto kao i kriva tražnje za individualnim dobrima, opadajuća kriva nivoa cena, ali iz drugih razloga. Naime, porast opšteg nivoa cena u nacionalnoj privredi, znači porast svih cena, pa stoga nema efekta supstitucije. Po istom principu porast opšteg nivoa cena znači i porast cena proizvodnih faktora kao i njihovih dohodaka, pa nema ni efekta dohotka na smanjenje potrošnje. Kao što smo napred objasnili, preferentni razlog opadanja krive agregatne

tražnje s obzirom na nivo cena ./0

.1< 0 je uticaj promena realne novčane mase na kamatnu stopu

i uticaj kamatne stope na veličinu agregatne tražnje (pre svega na sektor investicija).

Zaključak je: Makroekonomska AD kriva razlikuje se od mikroekonomskih kriva tražnje po tome što makro-kriva odražava promene cena i proizvoda za ćelu privredu, dok mikro-kriva analizira ponašanje pojedinačnog dobra. Nadalje, kriva AD ima opadajući nagib primamo zbog efekta novčane ponude; nasuprot tome, kriva mikro-tražnje ima opadajući nagib zbog efekta supstitucije, dok su dohoci i cene ostalih dobara konstantni.

3.1.3. Alternativni pogledi u vezi sa krivom AD

Među ekonomistima uglavnom postoji saglasnost kada se govori o varijablama koje ostvaruju uticaj na tražnju. Međutim, sporovi nastaju u vezi sa značajem koji pridaju pojedinim uticajima. Naime, jedan broj ekonomista pri analizi kretanja agregatne tražnje naročito naglašava monetarne uticaje i ulogu ponude novca, iz čega proizlazi daje, prema njima, primarna determinanta novčanog izraza potrošnje upravo ponuda novca. Preciznije, drže da postoji tačno određeni odnos između novčane vrednosti svih kupovina i sume raspoloživog novca. Ako se, recimo, ukupna novčana potrošnja identifikuje sa nominalnim BDP-om (po tekućim cenama) tada će nominalni BDP biti proporcionalan novčanoj ponudi... Nasuprot ovim, druga grupa ekonomista stoji na stanovištu da osobitu uticajnu ulogu na području agregatne tražnje imaju autonomni tokovi dohotka i potrošnje, koji se očituju u izrazu državnih izdataka, investicija i ekonomskih uslova u inostranstvu. Ipak, većina makroekonomista se priklanja eklektičkom pristupu, što će reći da je širok spektar varijabli koji ostvaruju uticaj na agregatnu tražnju; u različitim periodima po njima različiti uticaji pokreću privredu. Ovim zaključujemo pregled osnovnih elemenata agregatne tražnje. To je samo jedna oštrica makaza koje određuju realni BDP i opšti nivo cena. Sledeća je agregatne ponuda, o čemu u nastavku.

3.2. Analitička osnova agregatne ponude

Sada ćemo analizirati agregatnu ponudu u makroekonomiji. Agregatna ponuda (AS) pokazuje ukupnu količinu dobara i usluga koju su preduzeća spremna da ponude pri različitom nivou cena, uz ostale nepromenjene uslove. Agregatne ponuda govori o proizvodnoj i cenovnoj strani privrede. Njome se objašnjava logika ponašanja proizvodnje na nacionalnom nivou. Agregatna ponuda u osnovi zavisi od dve različite grupe uticaja: potencijalnog proizvoda i odnosa

43

najamnina - cene. Ovde ćemo se osvrnuti na svaki od tih uticaja.

3.2.1. Agregatna ponuda i potencijalni proizvod

Agregatna ponuda bitno zavisi od nivoa potencijalnog proizvoda. Sažeto rečeno, potencijalni proizvod privrede predstavlja količinu proizvoda i usluga koju jedna privreda može proizvesti, a da održi stabilne cene. Veličina potencijalne proizvodnje određena je raspoloživom količinom rada, kapitala i zemlje. Kombinacija ovih faktora uz dati nivo tehnologije će omogućiti maksimalno podnošljivi nivo proizvodnje, i njega u analitičkom smislu reprezentuje kriva proizvodnih mogućnosti. Ako privreda proizvodi više od potencijalnog proizvoda, cene će rasti sve brže i brže, zato jer se resursi koriste isuviše intenzivno. Ukoliko privreda proizvodi manje od svojih potencijala, doći će do pojave visoke nezaposlenosti i neiskorišćenih kapaciteta. Između ove dve krajnosti je nivo proizvodnje koji definišemo kao potencijalni proizvod. Važno je ukazati da potencijalni proizvod ne podrazumeva 100% zaposlenost; naprotiv, on podrazumeva postojanje “prirodne stope nezaposlenosti” (Samuelson/Nordhaus prikazuju da se prirodna stopa nezaposlenosti kreće oko 6 posto radne snage).

Koji je odnos agregatne ponude i potencijalnog proizvoda? U osnovi, nivo potencijalnog proizvoda ilustruje količina dobara i usluga koja bi u jednoj privredi bila proizvedena, pod uslovom da se tražnja postepeno povećava i da se proizvođači ne sučeljavaju sa šokovima koji mogu uticati na ponudu. Ipak, zbog činjenice da je agregatna tražnja podložna oscilacijama, i da pod uticajem određenih faktora (troškovnih udara), preduzeća mogu proizvesti manje od potencijalnog proizvoda ili u razdobljima jakog pritiska (kao što je vreme rata) mogu proizvesti količinu koja nadilazi potreban proizvod.

Tabela 2. pokazuje glavne determinante agregatne ponude, grupisane na varijable koje utiču na potencijalni proizvod i one na troškove proizvodnje.

VARIJABLE UTICAJ NA AGREGATNU PONUDU (AS) POTENCIJALNI PROIZVOD

Inputi

Raspoloživa količina kapitala, rada i zemlje određuju inpute u procesu proizvodnje. Potencijalni proizvod podrazumeva nezaposlenost rada i ostalih proizvodnih činilaca na najnižem održivom nivou uz stabilne cene. Rast inputa uzrokuje povećanje potencijalnog proizvoda i agregatne ponude

Tehnologija i efikasnost

Inovacije i tehnološka poboljšanja povećavaju nivo potencijalnog proizvoda

NAJAMNINA I TROŠKOVI

Najamnine Niže najamnine uslovljavaju niže troškove proizvodnje (ceteris paribus); to za dato potencijalni proizvod znači da će ponuđena količina dobara biti veća pri svakom nivou cena.

Uvozne cene Padom cena na svetskom tržištu ili apresijacijom kursa domaćeg novca, uvozne cene padaju i time troškovi proizvodnje sa poznatim uticajem na translaciju krive agregatne tranje.

Drugi troškovi inputa

Niže cene drugih inputa (niže cene nafte ili smanjenje državnih nameta) prenose se na troškove proizvodnje, koji se smanjuju i pri tome raste agregatna ponuda.

Tabela 2. Komentar: Agregatna ponuda pokazuje odnos ukupne ponude proizvoda s nivoom cena. Navedene varijable povećavaju agregatnu ponudu, pomičući AS krivu u desno, i vice

44

versa.

3.2.2. Troškovi inputa

Nivo agregatne ponude determinišu i troškovi inputa. Rast troškova proizvodnje/inputa podrazumeva porast cena robe i usluga koje se nudi tržištu. Tabela 2. predstavlja listu faktora troškova koji utiču na agregatnu ponudu.

Od faktora koji utiču na agregatnu ponudu daleko su najvažniji troškovi najamnine; o njihovom značaju najbolje govori podatak da oni čine u razvijenim tržišnim privredama oko tri četvrtine ukupnih troškova proizvodnje (SAD). U malim otvorenim privredama poput najvećeg broja zemalja u svetu, pri determiniranju agregatne ponude troškovi uvoznih inputa mogu biti značajnija varijabla rasta ukupnih troškova nego najamnine. Slika 3. na sledećoj strani prikazuje uticaj promena potencijalnog proizvoda i troškova na agregatnu nonudu Na grafičkom iskazu (a) prikazana je situacija da povećanje potencijalnog proizvoda, bez promena najamnine i troškova proizvodnje pomera krivu agregatne ponude na istom nivou i desno od AS na AS'. Ako se sada povećavaju troškovi proizvodnje, bez promene potencijalnog proizvoda, kriva se pomera prema gore i levo (b).

Translacija AS krive na primeru realnih podatak (u SAD) za dve različite godine, 1980. i 1990. data je na Slici 4. Ukratko, kada se tokom vremena potencijalni proizvod povećava (jer raste stanovništvo, kapital ili zbog tehnoloških promena) zajedno sa porastom troškova (najamnina, cena energenata), agregatna ponuda se pomiče sa AS na AS'.

Slika 3. Uticaj porasta potencijalnog proizvoda i porasta troškova na agregatnu ponuda. a) Porast potencijalnog proizvoda, pri konstantnim proizvodnim troškovima pomiče krivu agregatne tražnje paralelno udesno sa AS na AS', b) kada dođe do porasta troškova (npr. zbog povećanja najamnine), a potencijalni proizvod ostane na istom nivou, kriva agregatne ponude pomiče se vertikalno prema gore, sa AS na AS' .

Realni BDP Realni BDP

45

Slika 4. Rast potencijalnog proizvoda povećava agregatnu ponudu udesno a troškovi prema gore. Vidimo potencijalni proizvod za date dve godine kao uzlazne krive obeležene sa Qp i Qp. Povećanje potencijalnog proizvoda uticalo je na pomeranje agregatne ponude (AS) u desnu stranu. Ako se dodatno povećaju cene energenata i ostali troškovi inputa, to će s vremenom uticati na translaciju AS krive naviše. Rezime: neto uticaj povećanja navedene dve varijable se manifestuje kroz pomeranje AS udesno i prema gore.

3.2.3. Kriva agregatne ponude

U ekonomskoj teoriji ni do danas nema jedinstvenog stava po pitanju izgleda krive agregatne ponude: da li je ona položena, nagnuta ili pak vertikalna. Pretpostavlja se da je u kratkom roku, kriva AS vodoravnija, dok je u drugom roku strmija. Zbog toga se često kriva agregatne ponude u literaturi prikazuje ovako:

Realni BDP

46

Slika 5. Kriva agregatne ponude. Pretpostavljena su tri različita segmenta krive AS: horizontalni (kejnzijanski), kada se volumen proizvodnje menja, a nivo cena ostaje isti, vertikalni (klasični), kada je realni proizvod kostanta na nivou pune zaposlenosti, dok cene variraju i središnji (tzv. neoklasični segment) kod koga se menjaju i autput i nivo cena.

3.2.4. Razmotrimo sada bliže različitost pogleda na AS krivu

U segmentu 0Q, kriva agregatne ponude je horizontalna. U tom đelu se povećanjem agregatne tražnje može povećati realni BDP bez značajnijeg uticaja na cene. Ovo iz jednostavnog razloga (stav je Kejnza) da privreda nije uvek u stanju pune zaposlenosti, a agregatna ponuda i agregatna tražnja mogu se šeći u tački na kojoj je autput daleko ispod potencijalnog, iz čega dolazi do pojave nedovoljne zaposlenosti resursa. Analogno tome, povećanje tražnje za proizvodnim faktorima neće hitnije uticati na porast njihovih cena na viši nivo. Isto tako, cene i najamnine su vrlo otporne na smanjivanje, Čime se eliminišu razlozi za promene cena autputa. Tvorac horizontalne, potpuno elastične krive AD, je Dž. M. Kejnz, koji je dao značajan doprinos u vreme velike depresije tridesetih godina 20. veka (o čemu će više reci biti na drugom mestu).

Drugi ekstrem je vertikalni segment krive agregatne ponude, što znači da se realni BDP ne može povećati iznad potencijalnog proizvoda (Q'), bez obzira na rast cena, budući da su svi raspoloživi faktori već uposleni. U ovom modelu cene i nadnice su fleksibilne, što daje šansu privredi da, ako bude izbačena iz ravnoteže, vrlo brzo dostigne nivo potencijalnog proizvoda i pune zaposlenosti. Klasičari su na osnovu toga došli do stava daje ekonomska politika upućena na podsticanje tražnje apriori osuđena na neuspeh, jer da se efekti takve politike, pre svega, manifestuju u rastu cena, a ne u porastu BDP-a i uposlenosti. Ovaj se deo krive AS u ekonomiji zove klasičnim delom, jer su klasični ekonomisti u analizi pretpostavljali da privreda radi u uslovima pune zaposlenosti, tj. pretpostavljali da je kriva AS vertikalna.

Između ta dva ekstrema nalazi se središnji/neoklasični segment u kojem kriva AS ima pozitivan nagib; njena derivacija je veća od nule, ali ona nije vertikalna. Rast proizvodnje u tom delu krive AS uzrokuje rast cena. Dakle, polazi se od stava da je kriva AS rastuća funkcija cena, te da je na početku, u uslovima nedovoljne zaposlenosti, njen oblik naglašeno elastičan, a da je kasnije isti neelastičan. Zato i kriva agregatne ponude postaje sve strmija. Može se reći da su zaključci neoklasičara, ipak, u mnogome slični ključnim stavovima klasičara, ali i najbliže ekonomskoj realnosti.

3.2.5. Agregatna ponuda u kratkom i dugom roku

Ono što već na prvi pogled možemo uočiti u modernoj makroekonomskoj analizi je da se često povlači razlika između dva koncepta agregatne ponude: kratkoročna agregatna ponuda i dugoročna agregatna ponuda. Kratkoročna agregatna ponuda odnosi se na ukupan autput koji preduzeća proizvode u nekoj zemlji i prodaju po određenim cenama, ceteris paribus, obično u vremenskom periodu od nekoliko meseci do jedne godine. Nasuprot njoj, dugoročna kriva agregatne ponude odnosi se na proizvodnju u vremenskom razdoblju od jedne do deset i više godina. U slučaju kratkoročne agregatne ponude preduzeća će reagovati na povećanje tražnje povećanjem proizvodnje i cena, jer većina troškova u preduzeću ima nefleksibilan karakter (npr. nadnice, zakupnine i sl., čija se visina utvrđuje terminskim ugovorima). Ovaj pozitivan odnos proizvodnje i cena ogleda se u rastućem nagibu AS krive (grafički je predstavljena na slici 6(a). Međutim, u dugom roku, kako se troškovi prilagođavaju višem nivou cena, odgovor na

povećanje tražnje obično (može se reći gotovo uvek) je povećanje cena, a gotovo nikad povećanje proizvodnje. Dugoročna kriva AS ima oblik vertikalne linije, jer se svi troškovi (koji su u kratkom roku imali nepromenljiv karakter), nakon nekog potrebnog vremena prilagode (podležu promenljivosti u dugom roku).

Slika 6. AS kriva je pozitivno iskošena u kratkom roku, aagregatne ponude (AS) u kratkom roku je rastuća funkcija cena (b). U dugoročnom roku AS kriva je vertikalna linija, a ponuda proizvoda jednaka je potencijalnom proizvodu. Na dugi rok sve cene i najamnine su fleksibilnprilagođavaju tako da opšti nivo cena nema uticaja na realni proizvod. Pomeranja AS krive u dugom roku mogu usloviti tehnološke promene.

3.3. Ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje (AS

Presek krive agregatne ponude i agregatne tražnje određuje opšti nivo cena i ravnotežni obim proizvodnje. Oblik krive AS uslovljava različite efekte istih promena agregatne tražnje nacene. To vidimo na sledećoj slici:

47

povećanje tražnje obično (može se reći gotovo uvek) je povećanje cena, a gotovo nikad čna kriva AS ima oblik vertikalne linije, jer se svi troškovi (koji

su u kratkom roku imali nepromenljiv karakter), nakon nekog potrebnog vremena prilagode (podležu promenljivosti u dugom roku).

Slika 6. AS kriva je pozitivno iskošena u kratkom roku, a vertikalna je u dugom roku. (a) Kriva agregatne ponude (AS) u kratkom roku je rastuća funkcija cena (b). U dugoročnom roku AS kriva je vertikalna linija, a ponuda proizvoda jednaka je potencijalnom proizvodu. Na dugi rok sve cene i najamnine su fleksibilne; na različitim nivoima tražnje cene i najamnine se prilagođavaju tako da opšti nivo cena nema uticaja na realni proizvod. Pomeranja AS krive u dugom roku mogu usloviti tehnološke promene.

Ravnoteža agregatne ponude i agregatne tražnje (AS-AD model)

Presek krive agregatne ponude i agregatne tražnje određuje opšti nivo cena i ravnotežni obim proizvodnje. Oblik krive AS uslovljava različite efekte istih promena agregatne tražnje na

oj slici:

povećanje tražnje obično (može se reći gotovo uvek) je povećanje cena, a gotovo nikad čna kriva AS ima oblik vertikalne linije, jer se svi troškovi (koji

su u kratkom roku imali nepromenljiv karakter), nakon nekog potrebnog vremena prilagode

vertikalna je u dugom roku. (a) Kriva agregatne ponude (AS) u kratkom roku je rastuća funkcija cena (b). U dugoročnom roku AS kriva je vertikalna linija, a ponuda proizvoda jednaka je potencijalnom proizvodu. Na dugi rok

e; na različitim nivoima tražnje cene i najamnine se prilagođavaju tako da opšti nivo cena nema uticaja na realni proizvod. Pomeranja AS krive u

Presek krive agregatne ponude i agregatne tražnje određuje opšti nivo cena i ravnotežni obim proizvodnje. Oblik krive AS uslovljava različite efekte istih promena agregatne tražnje na BDP i

Slika 7. Efekti povećanja agregatne tražnje u kejnzijanskom, neoklasičnom i klasičnom segmentu AS krive. Povećanje ukupne tražnje u kejnzijanskom/ravnom segmentu dovodi do rasta proizvodnje uz nepromenjeni nivo cena (valja iskoristiti sve mogućnosti za uvećanje agregatne tražnje, po ovom modelu). U neoklasičnom/središnjem delu bezmalo svako uvećanje ukupne tražnje utiče na promene obima proizvodnje i nivoa cena, nejednakog inteziteta (stoga veliki manevarski prostor polismejkera/kreatora ekonomskih kretanja). Najzad, u klasičnom/vertikalnom segmentu rast ukupne tražnje rezultira povećanjem nivoa cena.

Rast agregatne tražnje sa 345 na 34

zaposlenost resursa) uticao bi na povećanje domaćeg bruto proizvoda sa nivo cena, �5=��. Kontinuitet porasta agregatne tražnje (zbog porasta bilo koje njene komponente) sa 34� na 34� uticalo bi na porast realnog domaćeg bruto proizvoda kao i na porast opšteg nivoa cena na zaposlenosti �- (potencijalni proizvod), pa će taj pomak krive AD uzrokovati porast cena na Ukoliko bi se agregatna tražnja pomerila na (budući da se on ne može realno povećati, jer su svi proizvodni faktori uposleni), ali bi rezultirala povećanjem cena na �6. Došlo bi samo do rasta nominalnog BDP.

Uočimo sada promene u krivi agregatne ponude. Sve dok agregatna tražnja ne pređe agregatne ponude je�5ABCD. Kad je agregatna tražnja ponuda ��CDE. Kada je kriva agregatne tražnje ponude �-4�, a kad je kriva tražnje ravna/horizontalna u delu �6�, a u toj tački (E) ima lom i postaje vertikalna.

Ravnoteža u AS-AD modelu se menja i kada dolazi do pomeranja krive agregatne ponude. O tome govori grafički prikaz na Slici 8.

Slika 8. Pomeranje ravnoteže uslovljeno translacponude sa 3,� na 3,�, dovodi do pojave inflacije, kao posledice porasta troškova, tj. posledice rasta cena naviše od ��Pj na ��. Logično, realna proizvodnja se smanjuje sa pomeranje krive agregatne ponude sa pad nivoa cena sa �� na �-

Razumljivo daje najpoželjnija situacija pomeranja tačke ravnoteže sai veći obim proizvodnje (zbog rasta

48

egatne tražnje u kejnzijanskom, neoklasičnom i klasičnom segmentu AS krive. Povećanje ukupne tražnje u kejnzijanskom/ravnom segmentu dovodi do rasta proizvodnje uz nepromenjeni nivo cena (valja iskoristiti sve mogućnosti za uvećanje agregatne

vom modelu). U neoklasičnom/središnjem delu bezmalo svako uvećanje ukupne tražnje utiče na promene obima proizvodnje i nivoa cena, nejednakog inteziteta (stoga veliki manevarski prostor polismejkera/kreatora ekonomskih kretanja). Najzad, u klasičnom/vertikalnom segmentu rast ukupne tražnje rezultira povećanjem nivoa cena.

34� u ravnom segmentu krive AS (kada postoji nedovoljna zaposlenost resursa) uticao bi na povećanje domaćeg bruto proizvoda sa �5 na ��

. Kontinuitet porasta agregatne tražnje (zbog porasta bilo koje njene uticalo bi na porast realnog domaćeg bruto proizvoda

kao i na porast opšteg nivoa cena na ��. Dalji porast agregatne tražnje na 34- dostiže nivo pune (potencijalni proizvod), pa će taj pomak krive AD uzrokovati porast cena na

Ukoliko bi se agregatna tražnja pomerila na 346, ta okolnost ne bi uticala na povećanje Q lno povećati, jer su svi proizvodni faktori uposleni), ali bi . Došlo bi samo do rasta nominalnog BDP.

Uočimo sada promene u krivi agregatne ponude. Sve dok agregatna tražnja ne pređe ABCD. Kad je agregatna tražnja 34�, nivo cena je �� pa je agregatna

CDE. Kada je kriva agregatne tražnje 34-, a nivo cena �-, tada je kriva agregatne , a kad je kriva tražnje 346 i nivo cena �6, kriva agregante ponude je

, a u toj tački (E) ima lom i postaje vertikalna.

AD modelu se menja i kada dolazi do pomeranja krive agregatne ponude. O tome govori grafički prikaz na Slici 8.

Slika 8. Pomeranje ravnoteže uslovljeno translacijom AS krive. Pomeranje krive agregatne , dovodi do pojave inflacije, kao posledice porasta troškova, tj. posledice

. Logično, realna proizvodnja se smanjuje sa �� na agregatne ponude sa 3,� na 3,-, dovodi do rasta proizvodnje od

Razumljivo daje najpoželjnija situacija pomeranja tačke ravnoteže sa na �-, koja znači niže cene i veći obim proizvodnje (zbog rasta produktivnosti, odnosno ukupne efikasnosti).

egatne tražnje u kejnzijanskom, neoklasičnom i klasičnom segmentu AS krive. Povećanje ukupne tražnje u kejnzijanskom/ravnom segmentu dovodi do rasta proizvodnje uz nepromenjeni nivo cena (valja iskoristiti sve mogućnosti za uvećanje agregatne

vom modelu). U neoklasičnom/središnjem delu bezmalo svako uvećanje ukupne tražnje utiče na promene obima proizvodnje i nivoa cena, nejednakog inteziteta (stoga veliki manevarski prostor polismejkera/kreatora ekonomskih kretanja). Najzad, u klasičnom/

u ravnom segmentu krive AS (kada postoji nedovoljna uz konstantni

. Kontinuitet porasta agregatne tražnje (zbog porasta bilo koje njene uticalo bi na porast realnog domaćeg bruto proizvoda �� na ��,

dostiže nivo pune (potencijalni proizvod), pa će taj pomak krive AD uzrokovati porast cena na �-.

, ta okolnost ne bi uticala na povećanje Q lno povećati, jer su svi proizvodni faktori uposleni), ali bi

Uočimo sada promene u krivi agregatne ponude. Sve dok agregatna tražnja ne pređe 34�, kriva pa je agregatna

, tada je kriva agregatne , kriva agregante ponude je

AD modelu se menja i kada dolazi do pomeranja krive agregatne ponude. O

ijom AS krive. Pomeranje krive agregatne , dovodi do pojave inflacije, kao posledice porasta troškova, tj. posledice

na ��. Obrnuto, , dovodi do rasta proizvodnje od �� na �- uz

, koja znači niže cene

49

IV GLAVA: POTROŠNJA I INVESTICIJE

Predmet naše analize u ovom dijelu skripte su determinante potrošnje stanovništva i potrošnje preduzeća, odnosno investicije - grose modo. Ove dve makroekonomske kategorije imaju temeljnu ulogu u funkcionisanju nacionalne ekonomije. Naime, treba odmah napomenuti da su važni uslovi makroekonomske ravnoteže (u smislu Kejnzove teorije) ove relacije: a) dohodak jednak zbiru potrošnje i investicije i b) investicije jednake štednji. Otuda će se na ovom mestu ukazati na razloge koji uzrokuju tendencije u domenu investicija i potrošnje.

Na samom “kraju” izlaganje ove dve komponente možemo spojiti u jednostavni model određivanja dohotka, tzv., model multiplikatora.

4.1. Potrošnja i štednja

Potrošnja je krucijalna komponenta sa najvećim učešćem u BDP (consumption - C). Domaćinstva i pojedinci su privredni subjekti koji donose odluke o potrošnji u kom smislu razlikujemo sledeće kategorije: potrošnju trajnih potrošnih dobara (automobili, kućni aparati, televizori), potrošnju tekućih dobara (hleb, mleko i drugi predmeti ishrane) i usluge (intelektualnog karaktera - usluge lekara, profesora i dr., ili zanatske - mehaničara, farbara).

Tabelarni prikaz 1. govori o globalnoj dakle, prosečnoj strukturi potrošnje u datim uslovima ekonomskog ambijenta.

KATEGORIJA POTROŠNJE VRIJEDNOST KATEGORIJE %

Trajna dobra 632 12%

Motorna vozila 253

Oprema domaćinstva 254

Ostalo 125

Netrajna dobra 1545 30%

Hrana 772

Odeća i obuća 264

Energija 133

Ostalo 375

Usluge 2974 58%

Stanovanje 779

Usluge u domaćinstvu 310

Transport 205

Zdravstvena zaštita 816

Ostalo 865

Ukupna lična potrošnja 5.151 100%

Tabela 1. Osnovne komponente potrošnje u 1996. (SAD, tekuće \ cene).

Slika 1. Govori o izdacima za potrošnju na različitim nivoima dohotka u ekonomiji SAD, u 1996. godini; proizilazi da siromašne j porodice raspoloživ novac pretežno troše na nužna potrošna dobra (hranu i stanovanje) - kako dohodak raste izdaci za hranu takođe rastu (ipak, sporije od dohotka), ali se sada radi o kvalitetnijoj hrani (kvalitetnije meso, voće, povrće).

50

Slika 1. Izdaci iz porodičnog budžeta prate pravilan obrazac. Evidentno su elementi potrošnje neposredno uslovljeni nivoima dohotka (upućujemo studente na tzv. "Engelove zakone").

Izdaci na luksuzna dobra rastu brže od dohotka, te, konačno, štednja raste vrlo intenzivno na višim nivoima dohotka. Od svih dobara, štednja se može uzeti za najvažnije luksuzno dobro.

Valja odmah primetiti da domaćinstva usmeravaju svoj dohodak na potrošnju i na štednju. No, budući da je štednja nepotrošeni deo dohotka, izlazi da je jednaka dohotku minus potrošnja. Odluka o tome da li će domaćinstvo preferirati potrošnju u datom vremenu ili štednju, zavisi da li će njegova potrošnja postići viši nivo u nekom dragom/budućem vremenu, ili će biti više/manje redukovana. Realno je da bogati štede više nego siromašni, kako u apsolutnom iznosu, tako i u procentu na svakom nivou dohotka.

Funkcija potrošnje. Odnos između veličine raspoloživog dohotka i potrošnje naziva se funkcija potrošnje. Izvesno da je on jedan od najvažnijih odnosa u makroekonomiji, naročito u aspektu rasta BDP i zaposlenosti. O tome u nastavku izlaganja. Pokažimo prvo funkciju potrošnje.

51

Slika 2. Funkcija potrošnje. Kriva kroz tačke A, B, C, D, E, F i G je funkcija potrošnje. Ona je pozitivna funkcija (raste sa povećanjem DI). Linija od 45° ukazuje na C=DI, odnosno daje potrošnja jednaka označenom nivou raspoloživom dohotku. Tačka u kojoj kriva potrošnje preseca liniju 45° pokazuje nivo DI na kojem se postiže prelomna tačka (B); ispod je C veće od DI, a iznad C manje od DI.

Zapažamo da desno od prelomne tačke (B) funkcija potrošnje leži ispod linije 45°. Strelice E' - E pokazuju odnos između dohotka i potrošnje, odnosno iznos neto štednje. Ulevo od prelomne tačke, na nižem nivou raspoloživog dohotka, linija 45° očitava koliko ukupna potrošnja domaćinstva premašuje nivo raspoloživog dohotka. Na pitanje kako je uopšte moguća takva situacija, jedini validan odgovor je da domaćinstva pozajmljuju ili da troše deo ranije štednje. Širenje funkcije potrošnje iznad dohotka ukazuje na pojavu tzv. negativne štednje (na slici 2. negativna štednja se izražava u vertikalnoj udaljenosti između funkcije potrošnje i linije 45).

Funkcija štednje. Međuzavisnost raspoloživog dohotka i štednje { naziva se funkcija štednje. To je grafički prikazano na slici 2; ( raspoloživi dohodak je označen na vodoravnoj osi, ali je ovde štednja (u svom + i - izrazu) uneta na vertikalnoj osi.

Slika 3. Funkcija štednje je “Mirror Image ” (slika u ogledalu) funkcije potrošnje. Štednja je izvedena oduzimanjem potrošnje od dohotka (S = DI - C). U navedenom grafikonu, funkcija štednje predstavlja vertikalnu udaljenost linije 45° i funkcije potrošnje, (Uočavamo da je tačka B na istom nivou dohotka i na slici 1.

Granična sklonost potrošnji (i štednji). U savremeno doba ekonomija pridaje veliki značaj odgovoru potrošnje na promene dohotka. Ta se pojava/reagovanje potrošnje naziva granična sklonost potrošnji ili MPC (marginal propensity to consume). Termin "granična" se vrlo često koristi u ekonomiji da bi se označilo nešto dodatno ili ekstra; npr, granični trošak označava dodatni trošak za proizvodnju dodatne jedinice proizvoda, granični prihod je izraz za dodatni prihod i si.; "Sklonost potrošnji" označava željeni nivo potrošnje.

Da ponovimo, granična sklonost potrošnji predstavlja dodatni iznos koji domaćinstvo troši kada dobije dodatnu jedinicu dohotka.

Na bazi činjenice da je zbir potrošnje i štednje jednak raspoloživom dohotku (C + S= DI), moguće je izvesti zaključak daje svaka promena u raspoloživom dohotku ∆DI jednaka zbiru

52

promena (∆) u potrošnji i štednji. Leksikom matematike ovaj odnos ima sledeći izgled:

∆C+ ∆CS= ∆DI

Kada obe strane jednačine podelimo sa prirastom raspoloživog dohotka (DI) dobijemo izraz:

∆C/∆DI + ∆S/∆DI = ∆DI/DI = 1

Njega je moguće napisati u obliku:

MPC + MPS = 1

Izraz ∆C/∆DI pokazuje za koliko se promeni potrošnja kada se raspoloživi dohodak promeni za 1, Pretpostavimo, npr. da je MPC = 0,70, a daje raspoloživi dohodak povećan za 1.000 novčanih jedinica, sledi da je uvećanje potrošnje 700. Shodno tome, ∆S/∆DI govori za koliko se promeni štednja promenom u raspoloživom dohotku; i naziva se granična sklonost štednji (marginal propensity to save - MPS). Ako je, recimo, MPS = 0,30, a da je pozitivna promena raspoloživog dohotka od maločas (1.000 ), onda je štednja uvećana za 300. Izbor je na domaćinstvu - da li će svoj dohodak koristiti na potrošnju ili na štednju, i u kojem odnosu (da je uvek MPC + MPS = 1).

Boljem razumevanju relacija u oblasti raspodele DI na C i S (na potrošnju i štednju, respektivno) svakako doprinosi upoznavanje kategorija prosečne sklonosti potrošnji i iste štednji. Računska operacija je prosta, obe strane jednačine C + S = DI se podele sa veličinom raspoloživog dohotka (DI); tako dobijena jednakost glasi:

C/DI + S/DI = DI/DI = 1, ili APC + APS = 1

Ako se veličina potrošnje podeli sa raspoloživim dohotkom dobija se kategorija prosečne sklonosti potrošnji (average propensity to consume - APC), koja govori o procentu raspoloživog dohotka koji domaćinstva troše. Analogno toj relaciji, odnos između veličine štednje i raspoloživog dohotka predstavlja kategoriju prosečne sklonosti štednji (average propensity to save - APS).

DI C S MPC MPS APC =

C/DI APS = S/DI

24000 24110 -110 1.004

25000 25000 0 0.89 0.11 1.000 0

26000 25850 150 0.83 0.17 0.994 0.006

27000 26600 400 0.75 0.25 0.985 0.015

28000 27240 760 0.64 0.36 0.972 0.028

29000 27830 1170 0.59 0.41 0.959 0.041

30000 28360 1640 0.53 0.47 0.945 0.055

Tabela 2. Granična sklonost potrošnje i štednje. Svaka novčana jedinica dodatnog dohotka koristi se ili na dodatnu potrošnju ili na dodatnu štednju, Kombinujući njihove veličine omogućuje nam da izračunamo graničnu sklonost potrošnje (MPC) i graničnu sklonost štednje (MPS).

53

Ponovimo ukratko glavne formulacije koje smo napred razmotrili. Pođimo redom:

� funkcija potrošnje pokazuje nivo potrošnje/domaćinstva u odnosu na nivo raspoloživog dohotka,

� funkcija štednje pokazuje nivo štednje domaćinstava u odnosu na dohodak; budući da ono što je ušteđeno jednako onom što nije potrošeno, to je grafikon štednje odraz u ogledalu grafikona potrošnje,

� granična sklonost potrošnji predstavlja iznos dodatne potrošnje uzrokovane dodatnom jedinicom raspoloživog dohotka. Grafički, to je sam nagib krive potrošnje,

� granična sklonost štednji predstavlja dodatnu štednju generisanu dodatnom novčanom jedinicom dohotka. Grafički posmatrano, to je nagib krive štednje. Kako je svaka novčana jedinica dohotka koja nije potrošena nužno ušteđena, ona je:

MPS = 1 - MPC

Teorije funkcije potrošnje (štednje)

Prema značaju koji pridaju pojedinim faktorima u determinaciji funkcije potrošnje (i štednje) mogu se razlikovati sledeće teorije:

1. teorija apsolutnog dohotka, 2. teorija relativnog dohotka, 3. teorija permanentnog dohotka i 4. teorija životnog ciklusa.

U nastavku ukratko o svakoj od navedenih teorija potrošnje.

Teorija apsolutnog dohotka (The Absolut Income Theory) zasniva se na učenju Dž. M. Kejnza i njegov stav da se potrošnja zasniva na veličini dohotka, ali se ne menja istim tempom, kojim se dohodak uvećava. Funkcija potrošnje može napisati u obliku:

C= α + βY α=sklonost prema potrošnji (dio potrošnje nezavisan od dohotka)

β =granična sklonost potrošnji; dio potrošnje ovisan o dohotku Y

Prema ovoj teoriji s porastom dohotka opada udeo lične potrošnje u dohotku

Teorija relativnog dohotka (The Icome Theory). Prema teoriji relativnog dohotka deo koji domaćinstvo odvaja za potrošnju zavisi od njegovog dohotka i dohotka njegovih suseda. Ovaj efekat nazivamo “demonstracijski efekat”. Zato osobe sa nižim dohotkom imaju veću prosečnu sklonost potrošnji C/Y. Ako dohodak jednog domaćinstva ostane nepromenjen , dok se povećavaju dohoci ostalih, njegov će se relativni položaj pogoršati. Da bi sačuvao svoj relativni životni standard nepromenjenim domaćinstvo će povećati udeo potrošnje u svom dohotku

Teorija permanentnog dohotka (The Permanent Icome Theory) zastupa stav da potrošači ne reaguju na isti način na sve promene u nivou raspoloživog dohotka. Ako je, npr. promena dugoročnog karaktera/ima permanento trajanje, domaćinstva će obično trošiti najveći deo porasta raspoloživog dohotka (recimo, u slučaju unapređenja na bolje plaćeno radno mesto i sl.). Obrnuto, ukoliko je promena raspoloživog dohotka eksplicite kratkoročnog karaktera (jednokratna premija i sl), uslediće najverovatnije situacija da se značajan deo uvećanja raspoloživog dohotka usmeri u štednju (manje u potrošnju). Ovaj deo rasploživog dohotka se

54

tranzitorni (prolazni) dohodak, te možemo napisati:

DI=789+78:

DI-raspoloživi dohodak 4;1-permanentni dohodak

4;<-tranzitorni dohodak

I pored svih teškoća u obračunu i nepreciznosti savremeni ekonomski umovi gotovo bez izuzetka prednost (nad drugim teorijama na istu temu) daju teoriji permanentnog dohotka M. Fridmana.

Teorija životnog ciklusa potrošnje i štednje (The Life-Cycle Theory) objašnjava ponašanje pojedinca sa stanovišta potrebne alokacije potrošnje u toku čitavog životnog veka. Tvorac ove teorije je F. Modiljani. Većina ljudi odlazi sa 65 godina u penziju i logično dolazi do smanjenja njihovog dohotka i promene u potrošnji. Da bi predupredili očekivani pad u potrošnji, oni štede tokom svog radnog veka i tako obrazuje fond novčanog bogatstva pojedinca (ili jednostavno, fond ušteda). Tako formirano bogatstvo takođe utiče na tekuću potrošnju. Po ovom shvatanju, ljudi troše manje od tekućeg dohotka dok su mladi, da bi u starosti trošili više nego Što im iznose tekuća primanja. U mladosti više štede, a u starijem dobu troše (i) formiranu ušteđevinu. Ovo se može izraziti funkcijom sledećeg oblika:

C = aWR + cDIL gde je,

WR - životno bogatstvo (nasleđeno i radom stečeno bogatstvo), a - granična sklonost potrošnji iz WR, DIL - radni dohodak (ukupan dohodak u jednoj godini rada), i c - granična sklonost potrošnji iz radnog dohotka.

Dohodak koji je ostvaren radom naziva se radnim dohotkom i on se razlikuje od dohotka koji je rezultat drugih činilaca, npr. zemlje (renta), kapitala (profit). Ova teorija s pravom ističe uticaj bogatstva potrošača kao jednog od faktora koji nesumljivo ima uticaja na visinu tekuće potrošnje

4.2. Investicije

Druga komponenta bruto domaćeg proizvoda (BDP) su investicije. Investicija u širem smislu predstavlja ulaganja u osnovne/fiksne i obrtne fondove. Drugim recima, one su deo godišnjeg proizvoda koji u raspodeli nije namenjen potrošnji stanovništva, nego zameni starih kapitalnih dobara i izgradnji kapaciteta. U užem smislu investicije su neto-porast kapitalnih stokova.

Investicije prema raznim kriterijumima mogu se podeliti na više vrsta: 1. prema nameni, delimo ih na investicije u osnovne/fiksne fondove (zgrade, oprema, alati,

luke itd.) i investicije u obrtne fondove (sirovine, nedovršeni proizvodi i zalihe robe); 2. prema subjektu ulaganja na javne i privatne (državne i individualne); 3. prema području ulaganja na privredne i neprivredne investicije; 4. prema motivu nosioca investicione odluke na inducirane (tj. investicije koje su pokrenute

tražnjom - odnosima na tržištu) i autonomne (to su investicije o kojima se odluke donose nezavisno od stanja na tržištu, npr., investicije u infrastrukturu: puteve, energetsku mrežu, kanalizaciju i vodovod itd.);

5. prema poreklu na domaće, strane i mešovite investicije; 6. prema izvorima sredstava (za nivo privrede) na bruto, neto i nove.

55

Uloga investicija u privredi najmanje je dvostruka. Prvo, kako su investicije po opsegu značajna i istovremeno vrlo promenljiva kategorija izdataka i potrošnje, neočekivane promene njihove veličine mogu imati veliki uticaj na agregatnu tražnju i analogno tome, na proizvodnju i zaposlenost. Drugo, investicije su, u stvari, akumulacija kapitala. Porast investicija u obliku kapitalnih stokova (građevinski objekti - construction, opreme - equipment, i zaliha robe i materijala-inventories) podiže potencijalni proizvod i u dugom roku ubrzava njegov rast (imaju tzv. efekat akceleratora). U obzir uzimamo samo realne investicije, dok se finansijske ili portfolio investicije isključuju iz ovog izlaganja, budući da se one odnose na finansijske transakcije ili portfolio promene-transfer finansijske imovine između privrednih subjekata (hartije od vrednosti, zemljište), ali se njima ne menjaju realni fondovi.

Na pitanje zašto preduzeća investiraju, odgovor u prvi mah može izgledati suvišan, da se kapitalna dobra kupuju kada se očekuje da bi se iz toga projekta mogao zaraditi profit, tj. da će firma ostvariti veći profit od troška investicije. Ukoliko bi profitabilnost investiranja/rentabilnost po proceni investitora bila niska, do investicionog poduhvata ne bi ni došlo.

Druga važna odrednica nivoa investicija jesu troškovi investiranja. Među njima najveći značaj ima kamatna stopa. Investitor, recimo, može svoj novac da uloži u izgradnju fabrike ili nove zgrade, ali takođe on novac može da uloži u banku. Šta će vlasnik učiniti sa novcem u svojini zavisi odlučujuće od toga da li je očekivani profit na nivou višem od visine kamatne stope ili je obrnuto, kamatna stopa viša od očekivanog profita. U prvom slučaju investicije će biti realizovane, dok će u drugom slučaju odustati od investicione namere. Važno je napomenuti da najveći uticaj na donošenje odluke o visini investicija ima realna, a ne nominalna kamatna stopa. Kako razumeti odnos realne i nominalne kamatne stope?Ovaj odnos verovatno najbolje ilustruje sledeća relacija:

Realna kamatna stopa = Nominalna kamatna stopa - Stopa inflacije

Na primer. Ako preduzeće posuđuje novac od banke po kamatnoj stopi od 8 posto, onda po isteku ugovora o zajmu ono mora da vrati banci ceo iznos zajma i da povrh toga plati 8% vrednosti na ime ugovorene kamate. Ukoliko bi u međuvremenu došlo do porasta cena, npr., za 5%, tada bi banka izgubila tačno toliki deo kupovne snage pozajmljene sume svog novca, tako da bi krajnji iznos realne zarade bio 3% vrednosti zajma. Iz obračuna, dakle, proizilazi da realna kamatna stopa iznosi 3%, a nominalna 8%.

Kamata predstavlja, drugim rečima, oportunitetni trošak upotrebe novčane vrednosti/kapitala. U tom smislu, rast kamatne stope povećava oportunitetni trošak investiranja (zbog moguće alternativne upotrebe novca), ovo važi i za uslove kada se investicija finansira iz sopstvenih izvora kapitala. Padom oportunitetnog troška rasta spremnost da se investira, tj. povećavaju se investicije. Suprotno vredi ako raste kamatna stopa (raste oportunitetni trošak i opadaju investicije).

56

Slika 4. Funkcija investicija. Grafikon predstavlja funkciju očekivanog profita i visine realne kamatne stope. Što je više kamatna stopa, investicije su niže, i obrnuto, što je niža kamatna stopa, veće su investicije, jer padaju troškovi investiranja.

Pored kamatne stope na investicije deluju i drugi faktori, na primer: viši BDP, viši porezi i pesimizam. Prikažimo grafički tri slučaja:

Slika 5. Pomeranje krive tražnje za investicijama. U grafičkom prikazu krive tražnje za investicijama (Di) strelice pokazuju uticaj: većeg BDP (a), većih poreza (b) i pesimistička očekivanja (c) koji može nastati usled npr. straha od recesije i sl.

Izvesno porast BDP uticače na translaciju krive tražnje za investicijama prema udesno, kao što je

57

prikazano na slici 5 pod a. Važi i obrnuto.

Ako bi došlo do pooštravanja fiskalne politike, odnosno porasta poreskih stopa, tada bi se povećali troškovi investiranja u tom segmentu i analogno pad interesa/za investiranje.

Najzad, očekivanja (i poverenje biznisa) je, takođe važno utičajno obeležje investicija, investicije su pre svega "igra" sa neizvesnim, koju per se nosi 'budućnost'. Šta se događa ako investitori postanu optimisti i ocenjuju da će prihod udvostručiti? Ili postanu pesimisti i misle da će se prihodi ubrzo prepoloviti? Moguće je izvesti račun i sagledati efekte uticaja očekivanja (hipotetičkih promena) na investicije. Slika 6. pod (c) pokazuje kako pojava pesimizma utiče na translaciju krive tražnje za investicijom

Investicije su izuzetno promenljive, a kolebanja mogu biti vrlo oštra. To sugeriše okolnost da su uslovljene isto tako nesigurnim faktorima, kao što su uspeh ili krah novih i neispitanih proizvoda, promena u fiskalnoj i monetarnoj ekonomiji (stope poreza i kamate), politički 'efemeris' i dragi slični promenljivi uslovi i dešavanja u privrednom okruženju i inside. Promenljivost investicija najbolje ilustruje njihov procenat potencijalnog BDP.

4.3. Investicije i štednja-lokus1 ,,IS-model”

Investicije predstavljaju važan postulat sa uticajem na nivo dohotka i proizvodnje u svakoj makroekonomiji. Dobrim delom dinamika privrednog rasta zavisi od procesa investiranja. Investicije potiču iz štednje, a ova je, opet, deo raspoloživog dohotka (koji se dobija kada se od ukupnog dohotka domaćinstva oduzme lična potrošnja). Budući da štednju ostvaruju domaćinstva, odnosno i stanovništvo, a investicije realizuje drugi institucionalizovani sektor u makroekonomiji, sektor biznisa, tj. privreda, među njima postoji [vremenska distinkcija. Ovaj momenat se u ekonomskoj teoriji uzima kao posebno važan i označava kao uzrok pojave mnogih makroekonomskih distorzija (o čemu nešto kasnije).

Ravnoteža investicije i štednje u makroekonomiji prikazana je na slici 1. Ovaj grafički prikaz objedinjava dvostruku zavisnost: a) zavisnost štednje od visine kamatne stope i b) zavisnost veličine investicija od kamatne stope. Evo kako to izgleda:

1 Lat.-mjesto

58

Slika 6. Ravnoteža investicija i štednje u makroekonomiji. Kriva I predstavlja veličinu investicija, a kriva S štednje. Na ordinati je označen nivo kamatne stope; na apcisi štednja i investicija. Ravnotežna tačka je tačka E u kojoj je vrednost investicija jednaka veličini štednje.

Na slici 6. predstavljen je ravnotežni položaj štednje i investicija (E). Investicije su funkcija kamatne stope: I = f (r), pri čemu je jasna ova funkcija opadajućeg nagiba; tj., što kamatna stopa na višem nivou, to je niži obim investicija, i obrnuto. Štednja je takođe funkcija kamatne stope, ali sada se pomeranjem naviše: S = f (r). Ravnoteža investicija i štednje se ostvaruje na nivou kamatne stope �5, ��, ��, označavaju udaljavanje od �5,. Treba primetiti da su ovakve odnose i zastupali gotovo svi ekonomisti klasične (i neoklasične) škole. Kejnzijanski model ravnoteže štednje i investicije se, međutim, bitno razlikuje - o čemu u nastavku.

Obim investicija je, u kejnzijanskoj koncepciji, funkcija kamatne stope, kao i u klasičnoj teoriji, dok je kategorija štednje funkcija veličine bruto društvenog proizvoda, odnosno proizvodnje. Klasični i model je, podsećamo, povezivao i obim štednje sa visinom kamatne stope. Na taj način je kejnzijanska koncepcija fokusirala stav po kome je dinamika investicija i štednje generisane različitim faktorima - investicije visinom kamatne stope, a štednja veličinom dohotka.

Ako pođemo od pretpostavke zatvorene ekonomije i apstrahovanja državnih rashoda, veličinu dohotka možemo dobiti kao zbir potrošnje i investicija. Budući da je potrošnja funkcija dohotka, raspoloživi dohodak se može napisati kao C + S a kako je C+I = C+S, logično da je I = S, gde su investicije funkcija kamatne stope -I = f (r), a štednja funkcija dohotka - S = f (BDP). Suština makroekonomske relacije AD - AS se očituje i u tome da štednja i investicije, kako vidimo, zavise od različitih uzročnika realne ekonomije.

Sada ćemo bliže odrediti nivo dohotka pri kome se štednja i investicije nalaze u odnosu ravnoteže. U tu svrhu prezentiran je grafički dijagram na slici 9.

Grafička analiza upućuje da nivo dohotka ON obezbeđuje ravnotežu između štednje i investicija. Međutim, tačka E ravnoteže ne doseže nivo pune zaposlenosti. Punu zaposlenost reprezentuje linija F. Tačka N upravo govori da ravnoteža može biti ostvarena i u tački nedovoljne zaposlenosti (više ili manje udaljenoj od F). Ovoj će tački (N) težiti makro ekonomija, uvek kada bude narušena ravnoteža između I i S.

Slika 7. Kejnzijanska interpretacija ravnoteže štednje i investicija. Prava I označava konstantni

BDP.

59

nivo investicija nezavisno od nivoa dohotka. I je autonomna varijabila. Kriva koja predstavlja štednju - S je rastuća funkcija dohotka. Tačka ravnoteže, odnosno tačka preseka investicija i štednje - E, nalazi se ispred linije koja označava potencijalni BDP/punu zaposlenost – F.

Drugim recima kada je S veće od I, deo robe neće biti realizovan, zalihe rastu, a preduzeća počinju da smanjuju proizvodnju i ona kao i dohodak počinju, zahvaljujući 'nevidljivoj ruci' tržišta, da se kreću ka tački N. Obrnuti tok imamo kada je S na nižem nivou od I, a to znači da se namera investitora/biznisa ne podudaraju sa nivoom štednje, zalihe roba se smanjuju, što je indikativan znak preduzećima za pokretanje investicionog ciklusa i (da) krenu u proširivanje proizvodnje.

Dva pitanja zavređuju našu pažnju. Kako dostići nivo pune zaposlenosti i istovremeno očuvati ravnotežu između I i S? Da li postoji fleksibilnost cenovnog mehanizma? Odgovor je, najkraće, sledeći:

a) Ukoliko investiciona aktivnost oživi, moguće je dostići ravnotežu investicije-štednje u tački pune zaposlenosti. Grafički je to jednostavno rešiti. Potrebno je krivu I samo podići naviše dok ne dostigne tačku presecišta S/F. U realnoj stvarnosti, Kejnz je glavnu ulogu u pomeranju krive I prepustio državi, akcentirajući njen značaj i ulogu u procesu stimuliranja izgradnje fabrika, puteva i stambenih zgrada;

b) Suočivši se sa padom cena proizvoda, preduzeća se pre priklanjaju smanjenju proizvodnje i otpuštanju radnika, nego snižavanju cena svojih dobara. U tom smislu, Kejnz logisticira sa pretpostavkom da je stvarni izraz nesklada štednja-investicija upravo pojava nezaposlenosti sa svim ekonomskim i 'etničkim' implikacija.

Još nešto, uvidom u grafikon 7. se vidi da je S = f (BDP), a ne dominantna funkcija kamatne stope, kako su to tvrdili klasičari. Imajući to u vidu, sada je jasno da ravnoteža između AD-AS (agregatne ponude i tražnje) implicite podrazumeva i ravnotežu između C i I (potrošnje i investicije). Kod Kejnza, investicije su i funkcija granične produktivnosti kapitala i kada ova pada, smanjenje kamatne stope ne može da ih pokrene. Okolnost daje štednja funkcija dohotka, a da su investicije funkcija kamatne stope, ukazuje na svu složenost procesa postizanja ravnoteže između investicija i štednje. Model IS grafički je predstavljen na slici 8.

60

Slika 8. Model IS (investicija-štednja). Investicije su funkcija visine kamatne stope - IV kvadrant. Uz uslov jednakosti investicija i štednje. I = S dobija se linija 45° - III kvadrant. Visina štednje je funkcija veličine dohotka - II kvadrant.

Na datom grafiku predstavljen je model IS - investicija I (investment) - štednja (saving). Obratimo pažnju na podatak da je jednakost investicija i štednje bitan uslov ravnoteže na tržištu roba i usluga. Pređimo sada na analizu modela IS, i to sa četvrtim kvadrantom. U njemu je ilustrovana zavisnost između investicija i kamatne stope, koja je, znamo, obrnuto srazmerna; što je viši nivo kamatnih stopa (r) niže su investicije (I), u obrnutom slučaju, obrnuto. Npr., nivou kamatne stope od �5, odgovara nivo investicija ;5,, itd. Pređimo sada na kvadrant tri. U ovom kvadrantu je ucrtana jednakost između I i S što je i uslov ravnoteže; kriva IS je 45°. Nadalje, štednja i i je kriva koja zavisi od dohotka - drugi kvadrant. I najzad, u prvom kvadrantu je moguće jednostavno očitati tačku ;,5, na osnovu nivoa �5, i @4�5,

IS kriva se dobija na sledeči način:

@4�� @4�5 @4�

61

Slika 9. Dobijanje IS krive. Ukoliko r raste tada raste i S, a I pada pa skup tačaka( ;�,�), A;�,�),

( ;5,5), daje krivu IS.

4.4. Paradoks štedljivosti

Iz dosadašnjeg izlaganja je jasno da su štednje i investicije značajna determinanta rasta autputa i zaposlenosti. U tom pogledu nema veće razlike u stavovima ekonomista. Međutim, na pitanje da li (veća) štednja nužno koristi privredi, nailazimo u ekonomskoj teoriji na nesumljivo dva oprečna odgovora. Po mišljenju klasičara, što je viši nivo štednje to je dublji ,,rezervoar“ iz koga se finansiraju investicije i ima posledice na prosperitet društva. U vezi sa istom temom, Kejnz postulira vrednosti gotovo dijametralno različitog značenja od prilaza koji čine klasičari. O tome detaljnije u nastavku izlaganja.

Kejnz odbacuje argumente klasične ekonomske teorije i smatra da oni nisu primereni zahtevima koje ispostavlja visok nivo privrednog razvoja; što je nivo razvijenosti nacije viši to će sklonost štednji uvek biti izraženija od sklonosti investicijama. Uz to, kako se povećava fond kapitala objektivno se smanjuje njegova granična efikasnost s obzirom da je i izbor alternativnih ekstra profitnih investicija sve oskudniji (smanjen). Podsećamo da je S = f (BDP) i daje ta korelacija pozitivna. Ukoliko je štednja viša u odnosu na ono što investitori žele da troše, onda će nesumljivo i krajnji efekat biti negativan.

Simplifikacija je ova. Ukoliko se privreda nalazi u položaju nedovoljne zaposlenosti, a to je obično i slučaj (uslovi pune zaposlenosti postojali su samo privremeno u istorijskom viđenju nacionalnih privreda), rast sklonosti štednji (po sistemu spojenih sudova) produkuje smanjenje sklonosti potrošnji. Time se otežava prodaja dobara i povećavaju stokovi/zalihe gotovih proizvoda. Proizvodnja se značajno redukuje, slede brojna otpuštanja sa posla, da bi pad BDP doveo i do smanjivanja dohotka domaćinstava. Zato kažemo: pad je privredne aktivnosti neminovna posledica rastuće sklonosti štednje. Ovaj rezultat koji iznenađuje jer je ranije akcentirana štedljivost kao gest dobrog biznisa), naziva se ,,paradoks štedljivosti". Grafička ilustracija ,,paradoksa" štedljivosti je data na slici 10.

62

Slika 10. Paradoks štedljivosti. U stanju nepotpune nezaposlenosti privrede, opadanje sklonosti potrošnji na bilo kojem nivou dohotka pokrenuće krivu štednje naviše, u položaj SI. Ravnotežni nivo BDP opada na tačku �� (presek linije I i ,�), jer u slučaju kada je željena štednja veća od očekivanih investicija, dohodak opada, ali muliplikativno, i to sve do novog akvilibrijuma štednje i investicija

U grafikonu je na apcisi označena proizvodnja (BDP), a na ordinati štednja, odnosno investicije. Slovima F je predstavljen obim proizvodnje pri punoj zaposlenosti. Kriva I pokazuje veličinu investicija, koje u uslovima nezaposlenosti, mogu biti komplementarne potrošnji i dohotku (BDP), a ne konkurentne. Otuda, osenčeni trougao ilustruje smanjenje investicija inducirano smanjenjem štednje (vidi isečak �, ��5). Tako su i dohodak i investicije otišli na dole. Kod nižeg BDP biće potrebno manje a ne više kapitalnih dobara - biće u stvari i manje investicije. Sve to govori da se paradoks štednje očituje upravo u tome da rast štednje smanjuje, a ne uvećava investicije. U tome je i suštinska razlika u odnosu na postulate klasičara.

4.5. Inflacioni i deflacioni jaz

Narušavanje ravnoteže između investicija i štednje može dovesti do dve otežavajuće situacije u funkcionisanju privrede, poznate kao inflacioni i deflacioni jaz. Ovo treba detaljnije opisati.

Ukoliko investicije ispoljavaju tendenciju da budu veće nego štednja, odnosno u situaciji kada je štednja manja od iznosa investicija, onda će od preduzeća/privrede da se traži više dobara nego što ona može da proizvede na nivou pune zaposlenosti. Ovo znači da namera privrede da investira se ne podudara sa iznosom štednje. U takvim uslovima stokovi finalnih proizvoda se smanjuju, a višak kupovne moći može samo da posle dira rast cena i inflacionu spiralu. Novčani nacionalni dohodak će da poraste usled ,,papirnatih" pramena na oznakama cena, ali realni nacionalni proizvod ne može da ide iznad nivoa maksimalne pune zaposlenosti. Nažalost, uzlazno kretanje cena nastaviće se toliko dugo dok postoji inflacioni jaz (Samuelson).

Na slici 11. daje se grafička ilustracija inflacionog i deflacionog jaza uz korišćenje krive agregatne tražnje i agregatne ponude.

63

Slika 11. Inflacioni i deflacioni jaz. Agregatna ponuda je predstavljena linijom 45°, što znači da je pretpostavljena jednakost između nacionalnog prihoda i potrošnje. Agregatna tražnja = C + I, tj. nacionalni dohodak sa namenom za ličnu potrošnju i investicije. U tački E (preseku agregatne tražnje i agregatne ponude) prikazan je nivo ravnoteže nacionalnog dohotka (0 - Q). Treba se podsetiti da se nivo pune zaposlenosti (o čemu je više puta ranije bilo reci) moše pomeriti na obe strane od tačke E (u �� ili ��). Ovaj momenat bitno doprinosi razumevanju problema gepa inflacije i deflacije.

Kada se dohodak koji odgovara punoj zaposlenosti nađe u relaciji 0 - �� tada agregatna tražnja nadilazi nivo agregatne ponude. Strelicom između višeg AD i nižeg AS, levo od tačke E, označen je inflacioni gep. Obrnuti slučaj nastaje kada dohodak dosegne O - ��, tj. premaši nivo ravnoteže 0-� agregatna ponuda će tada biti veća od agregatne tražnje, a strelice između sada više AS krive i niže AD predstavljaju deflacioni gep.

Drugi je slučaj, kada je štednja na nivou višem od zahteva za investiranjem (S veće od I), U ovoj situaciji stanovništvo veći deo svog dohotka usmerava na štednju, pa su izdaci na kupovinu robe i usluga relativno mali. Deo dobara posledično neće biti realizovan, zbog čega će se povećati zalihe, a suočeni sa padom tražnje preduzetnici će početi da smanjuju proizvodnju. Proizvodnja i dohodak moraju da padnu za višestruki iznos od izvornog deflacionog jaza (efekat multiplikatora).

Recimo da svaka novčana jedinica smanjenog dohotka povlači smanjenje od, npr., 2/3 u izdacima za potrošnju, dohodak će morati da padne za tri puta toliko koliko iznosi inicijalni gep).

Ukratko. Ukoliko štednja pri punoj zaposlenosti nije nadoknađena privatnim investicijama (ili javnim merama), privreda ne može da | održi i dalje nivo pune zaposlenosti. Tada se kaže da postoji deflacióni jaz, čija se veličina izražava/meri manjkom investicija u odnosu na obim štednje, pri punoj zaposlenosti (na nivou potencijalnog BDP).

64

4.6. Princip multiplikatora i akceleratora

Jedan od cijenjenih ekonomskih mislilaca 20. vijeka Džon Mejnard Kejns tvrdio je da investicije dovode do privrednih ciklusa. Odsustvo investicija uzrokuje pad ekonomskih aktivnosti, a povezano s tim i rast nezaposlenosti, smanjenje nacionalnog dohotka i rast inflacije. Kejns je u kretanje privrednih ciklusa uveo kategoriju poznatu kao “Kejnsov multiplikator”. Multiplikatorom objašnjava da će povećanje investicija dovesti do povećanja realnog nacionalnog dohotka u većem obimu, nego što je povećanje samih investicija i obrnuto, smanjenje investicija uzrokovaće smanjenje nacionalnog dohotka u većem obimu nego što je obim smanjenja investicija. Ipak, ne može se samo njime objasniti uticaj investicija na privredne cikluse.

Promjene pojedinih sastavnih komponenti agregatne tražnje (AD) djeluju multiplikativno na obim proizvodnje i veličinu bruto domaćeg proizvoda (BDP). Model multiplikatora je teorija koja objašnjava uticaj komponenti AD u kratkom roku na obim proizvodnje. Multiplikator je množilac koji pokazuje za koliko se mijenja BDP zavisno od promjene komponente.

Promjene u nivou potrošnje imaju akceleratorski (ubrzavajući) efekat na nivo investicija. Relativno skromno povećanje u potrošnji nekog potrošačkog dobra, dovodi do ogromnog porasta u investicijama. Potrošnja, makar dostigla vrlo visok nivo, mora stalno iz godine u godinu da raste, da bi moglo da bude novih investicija, tj. proširene reprodukcije i investicione potrošnje

4.6.1. Princip multiplikatora

Počećemo ovo izlaganje jednom simplifikacijom.

Primer principa multiplikacije. Pođimo od toga da neko uloži 100 KM da bi izgradio bilo kakav objekat, na primer garažu, tada stolari i proizvođači drveta, cigle i si. dobijaju taj iznos u vidu dodatnog prihoda.

Ako svi imaju graničnu sklonost potrošnji -

6 a to će reći graničnu sklonost štednji

�

6 (od svake

jedinice prihoda namenjuje se potrošnji -

6 , a

�

6 se štedi) to znači da će oni potrošiti na ovaj

način:

1. krug investicije 1000 potrošnja raste za 1000 1000

2. krug dohodak 1000 MPC 3/4 , potrošnja 750 750

3. krug dohodak 750 MPC 3/4 , potrošnja 562,50 562,5

4. krug dohodak 562,5 MPC 3/4, potrošnja 421,87 421,87

I tako će se taj process nastaviti s tima da u svakoj novoj rundi potrošnja iznosi -

6 prethodne. To

je lanac koji se sve više smanjuje. Kada se lančana potrošnja sabere, dobija se ukupna suma, koja u našem primeru iznosi 1000+750+562,5+421,87……= 3999,9999 ili 1/1-3/4x1000 ili 4x1000=4000. Lako vidimo da je za MPC ¾ multiplikator 4.

Dakle, veličina multiplikatora zavisi od veličine granične sklonosti potrošnji i uvek je jednaka recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji.

Jednostavna formula multiplikatora je

��B��C��B

=1

To znači da što su veći ponovni izdaci dodatne potrošnje, to je veći multipikator. I obrnuto, što se više od svake sekundarne potrošnje izdvoji u korist dodatne štednje, to jmultiplikator. Pogledajmo to i grafički.

Slika 12. Svaka jedinica investicije investicije pomeraju krivu investicija II na ITautputa od 4 za svaku jedinicu rasta investicija.Na osnovu ovog uopštenog izlaganja o multiplikatoru, može se zaključiti da porast investicija uzrokuje porast dohotka (nacionalnog dohotka) u uvećanom, multiplikovanom iznosu (većem od porasta investicija), U stvari, taj prošireni efekat investicija na dohodak naziva se multiplikator. Radi se o brojčanom koeficijentu koji pokazuje koliko iznosi povećanje dohotka koje proizilazi iz svakog povećanja investicija. Ili drugačije, to je broj kojim se množi promenase odredila promena dohotka koja iz toga proizilazi.

4.6.2. Princip akceleratora

Da bi suština principa akceleracije bila jasnija počećemo od sledećeg primera. Pretpostavimo đa se u jednom tekstilnom preduzeću fond kapitalne opreme održatrostrukoj proizvodnji tekstila: vrednost godišnje prodaje je, npr., 20 mlrd., a kapitalne opreme 60 mlrd. Uzmimo da se kapitalna oprema sastoji iz 20 mašina različite starosti, od kojih se svake godine jedna utroši i zameni. Bruto investicije iznose 3 mlrd. godišnje što i odgovara godišnjoj zameni jedne mašine (preostalih 17 mlrd. od prodaje predpostavlja se da ide na najamnine i dividende). Ovo pokazuje prva faza u tabeli 6. (Jednostavnosti radi, koristi se u našem primeru odnos kapitala prema proizvodu 3:1, a zanemaruju promene u i kamatnoj stopi, cenama, iskorišćenosti kapaciteta; jedna kompleksnija analiza zahtevala bi uključivanje promena u zalihama.)

Pretpostavimo dalje da u četvrtoj godini prodaja poraste za 50%, od 203:1, broj mašina takođe mora da poraste za 50% ili od 20 na 30 mašina. Stoga, u četvrtoj godini

65

BDP

��B =1

D�,E��B��F��E1000

1

1 G D�HE��B��F��E1000

To znači da što su veći ponovni izdaci dodatne potrošnje, to je veći multipikator. I obrnuto, što se više od svake sekundarne potrošnje izdvoji u korist dodatne štednje, to jmultiplikator. Pogledajmo to i grafički.

Svaka jedinica investicije "multiplicira" se u četiri jedinice autputainvesticije pomeraju krivu investicija II na IT: novi ravnotežni nivo dohotka je E̒autputa od 4 za svaku jedinicu rasta investicija. Na osnovu ovog uopštenog izlaganja o multiplikatoru, može se zaključiti da porast investicija uzrokuje porast dohotka (nacionalnog dohotka) u uvećanom, multiplikovanom iznosu (većem od

U stvari, taj prošireni efekat investicija na dohodak naziva se multiplikator. Radi se o brojčanom koeficijentu koji pokazuje koliko iznosi povećanje dohotka koje proizilazi iz svakog povećanja investicija. Ili drugačije, to je broj kojim se množi promenase odredila promena dohotka koja iz toga proizilazi.

Da bi suština principa akceleracije bila jasnija počećemo od sledećeg primera. Pretpostavimo đa se u jednom tekstilnom preduzeću fond kapitalne opreme održava uvek na visini koja odgovara trostrukoj proizvodnji tekstila: vrednost godišnje prodaje je, npr., 20 mlrd., a kapitalne opreme 60 mlrd. Uzmimo da se kapitalna oprema sastoji iz 20 mašina različite starosti, od kojih se svake

. Bruto investicije iznose 3 mlrd. godišnje što i odgovara godišnjoj zameni jedne mašine (preostalih 17 mlrd. od prodaje predpostavlja se da ide na najamnine i dividende). Ovo pokazuje prva faza u tabeli 6. (Jednostavnosti radi, koristi se u našem primeru odnos kapitala prema proizvodu 3:1, a zanemaruju promene u i kamatnoj stopi, cenama, iskorišćenosti kapaciteta; jedna kompleksnija analiza zahtevala bi uključivanje promena u

Pretpostavimo dalje da u četvrtoj godini prodaja poraste za 50%, od 20 na 30 mlrd. Pri odnosu 3:1, broj mašina takođe mora da poraste za 50% ili od 20 na 30 mašina. Stoga, u četvrtoj godini

1000

To znači da što su veći ponovni izdaci dodatne potrošnje, to je veći multipikator. I obrnuto, što se više od svake sekundarne potrošnje izdvoji u korist dodatne štednje, to je manji krajnji

se u četiri jedinice autputa/dohotka. Nove novi ravnotežni nivo dohotka je E̒' sa rastom

Na osnovu ovog uopštenog izlaganja o multiplikatoru, može se zaključiti da porast investicija uzrokuje porast dohotka (nacionalnog dohotka) u uvećanom, multiplikovanom iznosu (većem od

U stvari, taj prošireni efekat investicija na dohodak naziva se multiplikator. Radi se o brojčanom koeficijentu koji pokazuje koliko iznosi povećanje dohotka koje proizilazi iz svakog povećanja investicija. Ili drugačije, to je broj kojim se množi promena investicija da bi

Da bi suština principa akceleracije bila jasnija počećemo od sledećeg primera. Pretpostavimo đa va uvek na visini koja odgovara

trostrukoj proizvodnji tekstila: vrednost godišnje prodaje je, npr., 20 mlrd., a kapitalne opreme 60 mlrd. Uzmimo da se kapitalna oprema sastoji iz 20 mašina različite starosti, od kojih se svake

. Bruto investicije iznose 3 mlrd. godišnje što i odgovara godišnjoj zameni jedne mašine (preostalih 17 mlrd. od prodaje predpostavlja se da ide na najamnine i dividende). Ovo pokazuje prva faza u tabeli 6. (Jednostavnosti radi, koristi se u našem primeru odnos kapitala prema proizvodu 3:1, a zanemaruju promene u i kamatnoj stopi, cenama, iskorišćenosti kapaciteta; jedna kompleksnija analiza zahtevala bi uključivanje promena u

na 30 mlrd. Pri odnosu 3:1, broj mašina takođe mora da poraste za 50% ili od 20 na 30 mašina. Stoga, u četvrtoj godini

66

mora se kupiti 11 mašina, i to: 10 novih i 1 za zamenu. Sada vidimo da se prodaja povećala za 50%, a porast investicija u mašine sa 1 na 11, ili za 1000%. Upravo taj dati odgovor investicija na promene u proizvodnji predstavlja princip akceleratora. Ako prodaja dalje raste i u petoj i u šestoj godini za po 10 mlrd. i dalje će se kupovati 11 mašina godišnje (10+1). Do sada se odvijalo sve idealno - relativno skromno povećanje prodaje rezultiralo je ogromnim porastom izdataka za investicije. Ali, sada se pokazuje i druga strana principa akceleracije. Prema principu ubrzanja/akceleracije, prodaja, makar da je dostigla visok nivo, mora da nastavi sa stalnim rastom (iz godine u godinu) da bi investicije ostale iste. Ako bi prodaja ostala na istom nivou u sedmoj godini, od 50 mlrd., tada bi neto investicija pale na nulu, a bruto investicije se opet spustile na jednu mašinu (što je samo amortizacija). To znači da je stagnacija (tj. bez promena ili pad od 0%) prodaje dovela do pada od 90% u bruto investicijama (od 11 mašina na jednu mašinu) i 100% u neto investicijama (od 30 mlrd. na nulu, tj. nijednu mašinu). (Vidi treću fazu u tabeli 6). Ukoliko bi, pak, prodaja naredne, osme godine, : pala ispod dotadašnjeg nivoa (niže od 50 mlrd.) onda bi bruto i investicije pale na nulu, ne bi ih uopšte bilo; fabrika bi počela da vrši i "dezinventarisanje, da prodaje deo svoje kapitalne opreme/mašina. Otuda princip akceleratora može da uzrokuje ekonomsku nestabilnost - depresiju.

4.6.3. Međusobno dejstvo multiplikatora i akceleratora

Za razumevanje međusobnog delovanja principa akceleracije i multiplikatora navodimo sledeći red stvari. Smanjenje u proizvodnji mašina znači, u krajnjem slučaju, i smanjenje dohodaka i izdataka za životna sredstva, pored ostalog, u našem primeru za tekstil (odeću).

To bi dovelo do daljih multiplikatorskih promena u potrošnji (akceleratorskog pada u neto investicijama) i tu se zatvara ovaj zatvoreni krug delovanja.

Vreme Godišnja prodaja

Fond kapitala

Neto investicije

Bruto investicije (Nl+zamena)

Prva faza Prva godina 20 60 0 1 mašina po 3=3 Druga godina 20 60 0 1 mašina po 3=3

Treća godina 20 60 0 1 mašina po 3=3

Druga faza Četvrta godina 30 90 30 (1+10) mašina po 3=33 Peta godina 40 120 30 (1+10) mašina po 3=33 Šesta godina 50 150 30 (1+10) mašina po 3=33

Treća faza Sedma godina 50 150 0 1 mašina po 3=3

Četvrta faza Osma godina 40 Dezinvestiranje

Tabela 3. Princip akceleratora pokazuje da je porast kapitala (neto investicije u opremu i/ili zalihe) moguć samo kada proizvod/prodaja raste. Rast proizvodnje i prodaje se mora nastaviti kako bi se sprečio pad investicija. Stoga investicije osciliraju više od prodaje.

Vremenom investicije dostižu najnižu tačku (ovu određuju bruto investicije u postrojenja i opremu, koje teško mogu biti negativne). Na ovoj tački dolazi do zamene sredstava za rad, čime

67

već počinje privredna ekspanzija. (Evo jedne sintagme tome u prilog: recesija, reći će ekonomski eksperti, sadrži "seme” sopstvenog oporavka). Model multiplikator - akcelerator sada ima stimulativno dejstvo: porast investicija izaziva ekspanzivni rast nacionalnog dohotka, što sa svoje strane dovodi do rasta prodaje, a ova, opet, do tražnje za investicijama (kapitalne opreme i zaliha), te relativno niske nezaposlenosti, itd.

68

V GLAVA: BUDŽET I FISKALNA POLITIKA

Sam termin budžet potiče od latinske reci "bulga", koja označava kožnu torbu (ministar fmansija). Ima dosta indicija da je u svojim fundamentalnim oblicima budžet bio poznat još starim Grcima i Rimljanima, ali je u današnjem značenju prvi put upotrebljen u francuskom zakonodavstvu za državni budžet u 1806. god. (budget de l'e'tat).

U sistemu javnih finansija centralno mesto pripada, upravo, državnom budžetu. Države koriste budžete radi kontrole i evidencije sopstvene fiskalne aktivnosti. U budžetu se prikazuju godišnji rashodi javnog sektora na specifične programe - obrazovanje, socijalna pomoć, odbranu, itd., kao i poreske izvore - porez na dohodak građana, porez za socijalno osiguranje, itd. Razlike prihoda i rashoda predstavljaju se kao deficit ili suficit; prvi znači stanje viška rashoda nad prihodima, drugi, obrnuto stanje, višak prihoda nad rashodima. Kada su prihodi i rashodi u određenoj godini jednaki, država ima uravnoteženi budžet. U savremenim uslovima, države, po pravilu, izazivaju budžetski deficit, one troše više nego što iznose njihovi prihodi. Ukupan budžetski deficit ili akumulirane pozajmice države iz prethodnih godina predstavljaju kategoriju državnog duga (ponekad nazvan javnim dugom). Da bi platila svoje račune (u uslovima oskudnih prihoda) država obično izdaje obveznice (obećanje da će u budućnosti isplatiti novac) koje postaju vlasništvo/aktiva javnosti (domaćinstva, banaka, privrede, inostranstva i drugih nevladinih udruženja). O uticaju budžetskog deficita i javnog duga na biznis govorićemo na sledećim stranicama.

5.1. Državni budžet

Uopšteno uzev, budžet čine budžetski prihodi i rashodi. Osnovni budžetski prihod predstavljaju različite vrste poreza. U pojedinim zemljama čak oko 90 procenata budžetskih prihoda se ostvaruje iz ovog izvora. U ekonomski profilisanim napisima sreću se različite podele poreza. Svakako da najviše korišćena i najinteresantnija je podela na neposredne (direktne) i posredne (indirektne) poreze. Pod neposrednim porezima se smatraju oni koji se odnose na lice i firmu i direktno pogađaju njihovu imovinu, dohodak ili prihod, tj. koji se plaćaju "na izvoru", pre trošenja prihoda, dok se posrednim porezima smatraju, pak, oni koji se plaćaju pri trošenju dohotka na dobra i usluge. U vezi sa ovom podelom poreza možemo razvrstati u tri "entiteta": a) porezi na imovinu, kao što su porezi na zemljište, stanove, kuće, a isto tako i porez na nasleđe i poklone; b) porezi na prihode fizičkih lica (građana) i korporacija, u koje možemo ubrojati i doprinose iz zarada za socijalno osiguranje i c) porezi na potrošnju, gde spada porez na promet, (PDV), akcize i carine. Od interesa je ukazati na poresku strukturu; u razvijenim privredama, direktni porezi učestvuju čak 85 % u ukupnim porezima, dok u nerazvijenim (ili nedovoljno razvijenim) zemljama situacija je upravo suprotna - dominiraju posredni porezi, odnosno porez na promet. Iako porez na promet predstavlja stabilan i siguran poreski oblik, njegov ozbiljan nedostatak svakako je njegova regresivnost; on srazmerno više opterećuje lica sa nižim primanjima, što ima za posledicu nepovoljne socijalne efekte. Specifični izvor prihoda javnog sektora čine profiti državnih firmi i/ili prihodi koje država ostvaruje po osnovu prava vlasništva (tzv. domenski prihodi). U Evropi je njihov značaj vidno naglašeniji u strukturi izvora javnih prihoda, naročito u nerazvijenim regijama, nego, recimo, u SAD, gde je ova budžetska stavka relativno skromna. Na troškovnoj strani javnih prihoda figuriraju državni ili javni rashodi (države i njenih organa) namenjeni zadovoljavanju javnih (opštih) potreba. Postoji vise pristupa njihovog razvrstavanja. Jedan od osnovnih i u teoriji javnih finansija često prisutnih

69

"agregiranja" je podela državnih rashoda na četiri kategorije:

� Rashodi državnog sektora na ime plata zaposlenih u javnim službama, kao i izdaci za dobra i usluge potrebnih za rad državnih organa.

� Investicioni rashodi države za izgradnju puteva, aerodroma, luka i si. � Transferna plaćanja sektoru stanovništva u koje spadaju izdaci za socijalnu pomoć,

osiguranje za slučaj nezaposlenosti, penzije, subvencije i si. � Kamate na državne dugove.

Često se može sresti podela javnih rashoda po objektu trošenja. Radi se, naime, o podeli na lične i materijalne javne rashode. Lični rashodi su namenjeni izdržavanju organa uprave (plate, invalidnine, penzije i dr.), dok u materijalne spadaju rashodi namenjeni obavljanju javnih funkcija (sredstva za vojsku, investicije, kancelarijski materijal i sl.) U nastavku izlaganja upoznajmo osnovnu terminologiju koja tretira suštinu i odnose budžeta, kao što su: stvarni budžet (actual budget), strukturni budžet (structural budget) i ciklični budžet (cyclical budget); takođe su u "u opticaju" i makro-termini uravnoteženi budžet (balanced budget) i neuravnoteženi budžet (disbalanced budget). Navodimo njihov kratak opis.

Realni ili stvarni budžet predstavlja stvarni novčani iznos izdataka, prihoda i deficita u određenom periodu. Ovaj budžet je izraz realnog ekonomskog ambijenta. Strukturni budžet pokazuje koliki bi bili državni prihodi, rashodi i deficiti, pod pretpostavkom da ekonomija ostvaruje potencijalni nivo proizvodnje.

Ciklični budžet predstavlja efekte poslovnog ciklusa na budžet - meri promene u prihodima, rashodima i deficitima, koje nastaju zbog toga što privreda ne ostvaruje potencijalnu proizvodnju, već je u stanju prosperiteta ili recesije. Ciklični budžet je razlika između stvarnog i strukturnog budžeta. Za razliku od stvarnog budžeta, koji iskazuje realnu ekonomsku veličinu, strukturni i ciklični su obračunske kategorije.

Ukoliko iz konteksta izložene kategorizacije budžeta izdvojeno posmatramo samo budžetski deficit, ono što je eksplicite jeste da on takođe može biti stvarni, strukturni i ciklični. Stvarni deficit (actual deficit) predstavlja razliku između stvarnih budžetskih prihoda i rashoda. Strukturni deficit (structural deficit) predstavlja budžetski deficit prirodne stope zaposlenosti ili potencijalnoj proizvodnji, uz pretpostavku ekonomskog ambijenta strukturne nezaposlenosti. Ciklični deficit (cyclical deficit) predstavlja razliku između prva dva - stvarnog i strukturnog deficita. Ciklični deficit odražava promene u porezima i potrošnji koje se po automatizmu prilagođavaju stanju privrede (npr. za vreme recesije do deficita može doći zbog smanjenja poreskih prihoda, porasta socijalne pomoći i izdataka za slučaj nezaposlenosti).

Posmatrano po pojedinim godinama, budžeti su obično neuravnoteženi, kada postoji razlika između budžetskih prihoda i rashoda (suficit, odnosno deficit). Ukoliko su, pak, budžetski rashodi jednaki budžetskim prihodima onda država ima uravnoteženi budžet.

5.2. Fiskalna politika

U opstem smislu pod fiskalnom politikom podrazumeva se proces oblikovanja javnih prihoda i rashoda, sa ciljem da se pomogne ublažavanju uzleta i padova poslovnog ciklusa i podrži rastuća i visoka zaposlenost ekonomije, stabilne cene i spoljnotrgovinska ravnoteža. Kao jedan od važnih oblika ekonomske politike ona se koristi za postizanje ključnih makroekonomskih ciljeva.

70

Analogno tome, fiskalna politika predstavlja vrlo efikasno sredstvo za suzbijanje depresije. U manje razvijenim zemljama težište se stavlja na repere fiskalnih mera ka ostvarivanju privrednog rasta (redistributivnu funkciju: prebacivanje resursa sa potrošnje na akumulaciju i porast produktivnosti), iako se ne zanemaruju ni njihovi stabilizacioni aspekti. Sve u svemu, fiskalna politika je faktor globalnog usmeravanja potrošnje i drugih makroekonomskih agregata. Fiskalna politika se realizuje prevashodno na dva osnovna načina, i to: putem automatske fiskalne politike (automatic fiscal policy) i uz pomoć diskrecione fiskalne politike (discretionary fiscal policy); u prvom slučaju je reč o automatskim fiskalnim stabilizatorima (automatic fiscal stabilizers), u drugom o tzv. diskrecionim merama fiskalne politike.

5.2.1. Automatski stabilizatori

U suvremeni fiskalni sistem postoje ugrađeni tzv. automatski stabilizatori, kao što su progresivni porezi, naknade za slučaj nezaposlenosti i ostale socijalne intervencije. Progresivno oporezivanje zarada (građana) i profita (korporacija) predstavlja najvažniji automatski stabilizator. (Za progresivne poreze se smatraju oni kod kojih poreske stope brže rastu sa porastom dohotka.) Kako progresivno oporezivanje osigurava stabilnost? Dok počne padati dohodak (u silaznoj fazi ciklusa), iako države ne intervenišu na promenu poreskih stopa, automatski padaju budžetski prihodi od poreza i to brže u odnosu na smanjenje autputa, a to treba da ublaži pad agregatne tražnje; proizvodnja neće pasti toliko koliko bi inače pala da nema istaknute progresije poreza. U inflatornim uslovima (uzlaznim fazama ciklusa), progresivno oporezivanje snižava dohodak građana, agregatnu tražnju i usporava uzlaznu spiralu cena i najamnina (uvećanje vrednosti proizvodnje sporije je od porasta budžetskog prihoda). Danas je odbačeno stanovište staro više od sto godina po kome je stabilnost poreskih prihoda dobra stvar; naprotiv, aktuelno je mišljenje ekonomista da sadašnji poreski sistem mora da bude visokog stepena automatske elastičnosti, odnosno da se budžetski prihodi povećavaju u vreme inflacije, a smanjuju u doba recesije.

Savremene tržišne ekonomije imaju razvijen sistem transfernih plaćanja, kao što je npr. naknada za slučaj nezaposlenosti; pošto izgube posao radnici primaju nadoknadu (socijalni dodatak), a kada se vrate na posao primanja se obustavljaju. Tako ovaj vid naknade na anticiklični (stabilizirajući) način upumpava i isisava sredstva u i iz privrede. Gotovo identičan slučaj je i sa ostalim vidovima socijalne intervencije (pomoć porodiljama sa malom decorn, markice za hranu i zdravstveno osiguranje).

5.2.2. Diskreciona fiskalna politika

Pored automatskih stabilizatora (koji mogu redukovati deo fluktuacije u privredi, ali ih ne mogu u potpunosti otkloniti), države koriste i diskrecionu fiskalnu politiku kako bi se suprostavljale poslovnim ciklusima. To je ona politika kada država menja poreske stope i/ili programe javne potrošnje u cilju podrške rastu realnog BDP i zaposlenosti. Diskreciona politika, po pravilu, podrazumeva promene (putem zakona) same strukture i elemenata fiskalnog sistema.

Osnovni instrumenti diskrecione fiskalne politike su: javni radovi, projekti javnog zapošljavanja i promene poreskih stopa.

Javni radovi podrazumevaju aktiviranje državnih investicionih projekata koji se primamo preduzimaju radi podsticanja tražnje i stvaranje uslova za veće upošljavanje nezaposlenog dela stanovništva. Neka ulaganja u javne radove, kao što je iz ekonomske istorije poznati Nju Dil iz vremena Velike depresije u SAD, ili, na primer, elektrifikacija sela, pokazala su se veoma

71

korisnim za funkcionisanje privrede (i smanjenje nezaposlenosti). No, danas se ovakvi projekti manje praktikuju, jer iziskuju dugu pripremu, pa se može desiti da (zbog toga što nije moguće predvideti vremensko trajanje recesione faze ciklusa) podsticanje tražnje i zaposlenosti stupi na scenu u momentu kada se ekonomija oporavlja od recesije, tj. ulazi u fazu prosperiteta, što bi se negativno odrazilo na privrednu ravnotežu.

Projekti javnog zapošljavanja (puble-service emloyment) podrazumevaju unajmljivanje nezaposlenih radnika za rad u javnom sektoru na godinu ili nešto više dana, nakon čega bi se oni premeštali na redovna radna mesta u privatnom sektom. Radna mesta u javnom sektom mogu se otvoriti i ukinuti vrlo brzo, što je svakako prednost ovih projekata, iako se i njima upućuju zamerke da se mogu smatrati rasipničkim i da je prelaz na regularan posao pod velikim stepenom neizvesnosti.

Poreske stope i njihove promene mogu se koristiti za podsticanje i/ili za obuzdavanje privredne aktivnosti. Mnogi smatraju promene poreskih stopa idealnim sredstvom: čim dođe do promena poreske stope na njih se reaguje brzo; npr. snižavanje poreza podstiče potrošače na veće izdatke za kupovinu potrošnih dobara, što uzrokuje ekonomski uzlet. Međutim, i ovde su prisutne kritike upućene na njihovo anticiklično dejstvo. Jednom snižene poreske stope teško se kasnije vraćaju na svoj prvobitni viši nivo. Ako pođemo od pretpostavke da su ljudi upoznati sa privremenim karakterom promena poreskih stopa, mogli bi zadržati strukturu svoje potrošnje (ili je neznatno promeniti), pa bi se marginalizovao i njihov anticiklicni efekat. Ako ovde dodamo i to da je monetama politika izuzetno efikasna i u podsticanju i u ograničavanju privrede, razumljivo je da mnogi ekonomisti poslednjih decenija prošlog veka, akcentiraju fiskalnu politiku samo u determinanciji ravnoteže investicija i štednje, a eventualno i kao sredstvo u borbi sa nekom od snažnih recesija ili izuzetno visokim inflacijama, koje se ne mogu obuzdati isključivo monetarnom politikom.

5.2.3. Javni rashodi i prihodi kao instrumenti fiskalne politike

Najpre o uticaju javnih rashoda na ukupan nivo autputa. Još je Kejnz ustanovio mehanizam deficitarnog finansiranja, kao jedan od bitnih postulata makroekonomije. O čemu se radi? Odbacujući raniji teorijski „aksiom“ po kome je država obavezna da vodi politiku uravnoteženog budžeta. Kejnz smatra da u doba recesije je nužno aktivirati mehanizam državnih rashoda radi povećanja agregatne tražnje, ali to nikako ne činiti povećanjem poreza već posustaloj privredi. Potrebno je aktivirati druge izvore, na primer, izdavanje državnih obveznica, emisije novca i sl. i tako podstaći tražnju i rast autputa. Kada se privreda nađe u sledećoj fazi konjukturnog ciklusa, fazi razvoja, država će ostvarivati veće iznose poreza, a time i mogućnost za redovno servisiranje javnog duga i kontrolu pregrejane tražnje. Pogledajte kako to izgleda prikazano modelom multiplikatora.

Multiplikator državne potrošnje predstavlja porast proizvodnje, a (Q) koji je rezultat uvećanja državnih rashoda na dobra i usluge za jednu novčanu jedinicu. O tome govori slika 1.

Evidentno pomeranje krive ukupne potrošnje (u položaj C + I + G') uslovljeno je rastom javnih/državnih ili budžetskih izdataka, što se u krajnjoj instanci efektuira srazmerno većim porastom proizvodnje (BDP). Ovaj odnos možemo napisati u vidu (Q " - Q') = (G' - G) x multiplikator državne potrošnje (što znači da je porast proizvodnje jednak proizvodu povećanja državnih izdataka/potrošnje i multiplikatora potrošnje). Dodatni državni izdaci za dobra i usluge

staviće u pokret lanac ponovne potrošnje, čime se generiu dodatni dohoponovo biti potrošeni i multiplikovani.

Ovo važi za uslove nepotpunog korišćenja kapaciteta, što ukazuje na andržavne potrošnje i multiplikatora investicija (što je i logično; jer je on samo recipročni oblik granične sklonosti štednji), obe možemo nazvati multiplikatorima potrošnje.

C, I, G, G'

Slika 1. Multiplikator državnih rashoda (javne potrošnje). Kada rasta G, proizvodnje (BDP) će porasti za G puta multiplikator potrošnje. Pomeranje presecišta iz tačke E u tačku E' uslovljeno je porastom proizvoda.

Multiplikator javne potrošnje je funkcija graničnevrednosti granične sklonosti štednji:

DBI��I��F��

Na isti način može se prikazati i situacija smanjenja državne potrošnje zbog čega posledično dolazi do umanjenja BDP za iznos koji je po pravilu veći od autonomnog smanjenja budžetskih izdataka.

72

novne potrošnje, čime se generiu dodatni dohoci, od kojih će neki ponovo biti potrošeni i multiplikovani.

Ovo važi za uslove nepotpunog korišćenja kapaciteta, što ukazuje na analogiju multiplikatora državne potrošnje i multiplikatora investicija (što je i logično; jer je on samo recipročni oblik granične sklonosti štednji), obe možemo nazvati multiplikatorima potrošnje.

Multiplikator državnih rashoda (javne potrošnje). Kada rasta G, proizvodnje (BDP) će porasti za G puta multiplikator potrošnje. Pomeranje presecišta iz tačke E u tačku E' uslovljeno

Multiplikator javne potrošnje je funkcija granične sklonosti potrošnji i jednak je recipročnoj vrednosti granične sklonosti štednji:

��š�� =1

1 G D�HE��ž�F��

=1

D�,E��ž�F��š��

Na isti način može se prikazati i situacija smanjenja državne potrošnje zbog čega posledično dolazi do umanjenja BDP za iznos koji je po pravilu veći od autonomnog smanjenja budžetskih

ci, od kojih će neki

alogiju multiplikatora državne potrošnje i multiplikatora investicija (što je i logično; jer je on samo recipročni oblik

Multiplikator državnih rashoda (javne potrošnje). Kada rasta G, proizvodnje (BDP) će porasti za G puta multiplikator potrošnje. Pomeranje presecišta iz tačke E u tačku E' uslovljeno

sklonosti potrošnji i jednak je recipročnoj

��š��

��

Na isti način može se prikazati i situacija smanjenja državne potrošnje zbog čega posledično dolazi do umanjenja BDP za iznos koji je po pravilu veći od autonomnog smanjenja budžetskih

c

Slika 2. Pomeranje krive lične potrošnje pod uticajem povećanja poreza, Pomeranje krive lične potrošnje sa C na C' je posledica smanjenja raspoloživog dohotka zbog rasRavnotežna tačka E se pomiče u E' i znači smanjenje ravnotežnog proizvoda sa Q' na Q".

Povećanje poreskih opterećenja ima za posledicu smanjenje lične potrošnje. Pod pretpostavkom da se I i G ne menjaju, smanjenje potrošnje domaćinstva će se prezaposlenosti. Konkretno, pad lične potrošnje pod teretom većih poreza imaće muitiplikatorski uticaj na smanjenje BDP. To je važno za slučaj inflacije, i obrnuto, u slučaju nezaposlenosti valja smanjiti poreze.

Poreski multiplikator je manji od multiplikatora potrošnje, tj.:

Poreski multiplikator - MPC x multiplikator potrošnje,

što se može objasniti na jednostavan način: uzmimo da država troši 1 $ na G taj se 1 $ troši direktno na Q, dok s druge strane država smanji poreze za 1 $, potrošnju (C) dok se ostatak štedi. Upravo različita reakcija na 1 $ državne potrošnje i poreza dovoljno je da smanji porezni multiplikator ispod multiplikatora potrošnje. Preciznije, neka je MPC obeležen sa r, tada u uslovima pporast potrošnje je:

Ako se sada porezi smanje na 1 $, potrošači štede (1 troše r u prvom krugu, ukupna potrošnja iznosi:

pa je logično da je poreski multiplikator jednak r puta multiplikator potrošnje.

5.3. Efekat istiskivanja

Kratkoročni uticaj državnog deficita na varijacije BDP poznat je u ekonomskoj teoriji pod

73

Slika 2. Pomeranje krive lične potrošnje pod uticajem povećanja poreza, Pomeranje krive lične potrošnje sa C na C' je posledica smanjenja raspoloživog dohotka zbog rasRavnotežna tačka E se pomiče u E' i znači smanjenje ravnotežnog proizvoda sa Q' na Q".

Povećanje poreskih opterećenja ima za posledicu smanjenje lične potrošnje. Pod pretpostavkom da se I i G ne menjaju, smanjenje potrošnje domaćinstva će se preneti na smanjenje i Q i zaposlenosti. Konkretno, pad lične potrošnje pod teretom većih poreza imaće muitiplikatorski uticaj na smanjenje BDP. To je važno za slučaj inflacije, i obrnuto, u slučaju nezaposlenosti valja

je manji od multiplikatora potrošnje, tj.:

MPC x multiplikator potrošnje,

što se može objasniti na jednostavan način: uzmimo da država troši 1 $ na G taj se 1 $ troši direktno na Q, dok s druge strane država smanji poreze za 1 $, samo se deo upotrebljava za potrošnju (C) dok se ostatak štedi. Upravo različita reakcija na 1 $ državne potrošnje i poreza dovoljno je da smanji porezni multiplikator ispod multiplikatora potrošnje. Preciznije, neka je MPC obeležen sa r, tada u uslovima povećanja državne potrošnje za jednu jedinicu, ukupan

1 J � J �� J �- J ⋯ … .�

1 G �

Ako se sada porezi smanje na 1 $, potrošači štede (1 - r) od povećanog raspoloživog dohotka i troše r u prvom krugu, ukupna potrošnja iznosi:

1 J � J �� J �- J ⋯ … .�

1 G �

pa je logično da je poreski multiplikator jednak r puta multiplikator potrošnje.


Slika 2. Pomeranje krive lične potrošnje pod uticajem povećanja poreza, Pomeranje krive lične potrošnje sa C na C' je posledica smanjenja raspoloživog dohotka zbog rasta poreza. Ravnotežna tačka E se pomiče u E' i znači smanjenje ravnotežnog proizvoda sa Q' na Q".

Povećanje poreskih opterećenja ima za posledicu smanjenje lične potrošnje. Pod pretpostavkom neti na smanjenje i Q i

zaposlenosti. Konkretno, pad lične potrošnje pod teretom većih poreza imaće muitiplikatorski uticaj na smanjenje BDP. To je važno za slučaj inflacije, i obrnuto, u slučaju nezaposlenosti valja

što se može objasniti na jednostavan način: uzmimo da država troši 1 $ na G taj se 1 $ troši samo se deo upotrebljava za

potrošnju (C) dok se ostatak štedi. Upravo različita reakcija na 1 $ državne potrošnje i poreza dovoljno je da smanji porezni multiplikator ispod multiplikatora potrošnje. Preciznije, neka je

ovećanja državne potrošnje za jednu jedinicu, ukupan

r) od povećanog raspoloživog dohotka i


Stvarna proizvodnja

nazivom efekat istiskivanja (crowding out effect). Hise na stav da država svojom „agresivnom“ fiskalnom politikom teži da snizi privatne investicije. Pretpostavimo da država povećava javne rashode (npr. otpočne sa projektom izgradnje puta) ili smanji poreze, to će sa svoje strane uvećati BDP za multiplikovani iznos. No, moramo uzeti u obzir i reakciju novčanog tržišta; pošto je realni BDP veći, da bi se obavila nesmetana razmena roba i usluga, dolazi, per se, do situacije, da transakciona tražnja za novcem raste, aknovčanoj ponudi, dovodi do uvećanja kamatne stope, što se konačno odražava na istiskivanje investicija (i druge oblike potrošnje osetljive na promenu kamata). U slučaju da je reč o diskrecionoj fiskalnoj politici (rastu budžetskih izdataka ilistrukturnog deficita (čiji su efekti porast kamatnih stopa i istiskivanje investicija). Stav opšte važnosti bi bio: efekat istiskivanja investicija se pojavljuje kada se umanjuje uticaj fiskalne politike usled restriktivne reakcije novčanog tržišta.

Ekonomisti se uglavnom slažu da se zbog državnih deficita istiskuje bar deo investicija. Pitanje za koliko (?) ostaje zasad bez odgovora. Pogledajmo ekstreme podsticanje investicija.

Potpuno istiskivanje. Na slici 1. prikazanna istiskivanje investicija za 100%.

Slika 1. Potpuno istiskivanje investicija. (1) Fiskalna ekspanzija (viši poreza) utiče na porast državne potrošnje dobara i usluga, te dovodi do pomeranja krive C + I + G + X. (2) sledi monetama reakcija, koja povećava kamatne stope i smanjuje komponente osetljive na promene kamate, što dovodi do krkoja je jednaka sa prvobitnom tačkom ravnoteže E. Investicije i neto izvoz su istisnuti 100%.

Kriva C + I + G + X pokazuje situaciju pre porasta budžetskih izdataka sa ravnotežnom tačkom E. Ako bi država donela program povećanja potrošnje dobara i usluga iz G u G' to bi imalo za posledicu novu krivu C + I + G' + X. Ukoliko bi izostao odgovor novčanog tržišta, došlo bi do porasta BDP iz Q u Q' Međutim, zbog monetarne reakcije, rastu kamatne stope i posledično

74

Stvarna proizvodnja

nazivom efekat istiskivanja (crowding out effect). Hipoteza istiskivanja, najkraće rečeno, svodi se na stav da država svojom „agresivnom“ fiskalnom politikom teži da snizi privatne investicije. Pretpostavimo da država povećava javne rashode (npr. otpočne sa projektom izgradnje puta) ili

sa svoje strane uvećati BDP za multiplikovani iznos. No, moramo uzeti u obzir i reakciju novčanog tržišta; pošto je realni BDP veći, da bi se obavila nesmetana razmena roba i usluga, dolazi, per se, do situacije, da transakciona tražnja za novcem raste, aknovčanoj ponudi, dovodi do uvećanja kamatne stope, što se konačno odražava na istiskivanje investicija (i druge oblike potrošnje osetljive na promenu kamata). U slučaju da je reč o diskrecionoj fiskalnoj politici (rastu budžetskih izdataka ili umanjenju poreza) prisutan je rast strukturnog deficita (čiji su efekti porast kamatnih stopa i istiskivanje investicija). Stav opšte važnosti bi bio: efekat istiskivanja investicija se pojavljuje kada se umanjuje uticaj fiskalne

ne reakcije novčanog tržišta.

Ekonomisti se uglavnom slažu da se zbog državnih deficita istiskuje bar deo investicija. Pitanje za koliko (?) ostaje zasad bez odgovora. Pogledajmo ekstreme - potpuno istiskivanje i

Potpuno istiskivanje. Na slici 1. prikazan je slučaj kako izrazita monetarna reakcija može uticati

Slika 1. Potpuno istiskivanje investicija. (1) Fiskalna ekspanzija (viši državni izdaci ili smanjenje poreza) utiče na porast državne potrošnje dobara i usluga, te dovodi do pomeranja krive C + I + G + X. (2) sledi monetama reakcija, koja povećava kamatne stope i smanjuje komponente osetljive na promene kamate, što dovodi do krive C + I" + G' + X" i nove ravnoteže u tački E", koja je jednaka sa prvobitnom tačkom ravnoteže E. Investicije i neto izvoz su istisnuti 100%.

Kriva C + I + G + X pokazuje situaciju pre porasta budžetskih izdataka sa ravnotežnom tačkom nela program povećanja potrošnje dobara i usluga iz G u G' to bi imalo za

posledicu novu krivu C + I + G' + X. Ukoliko bi izostao odgovor novčanog tržišta, došlo bi do porasta BDP iz Q u Q' Međutim, zbog monetarne reakcije, rastu kamatne stope i posledično

poteza istiskivanja, najkraće rečeno, svodi se na stav da država svojom „agresivnom“ fiskalnom politikom teži da snizi privatne investicije. Pretpostavimo da država povećava javne rashode (npr. otpočne sa projektom izgradnje puta) ili

sa svoje strane uvećati BDP za multiplikovani iznos. No, moramo uzeti u obzir i reakciju novčanog tržišta; pošto je realni BDP veći, da bi se obavila nesmetana razmena roba i usluga, dolazi, per se, do situacije, da transakciona tražnja za novcem raste, ako, pri datoj novčanoj ponudi, dovodi do uvećanja kamatne stope, što se konačno odražava na istiskivanje investicija (i druge oblike potrošnje osetljive na promenu kamata). U slučaju da je reč o

umanjenju poreza) prisutan je rast strukturnog deficita (čiji su efekti porast kamatnih stopa i istiskivanje investicija). Stav opšte važnosti bi bio: efekat istiskivanja investicija se pojavljuje kada se umanjuje uticaj fiskalne

Ekonomisti se uglavnom slažu da se zbog državnih deficita istiskuje bar deo investicija. Pitanje potpuno istiskivanje i

a reakcija može uticati

državni izdaci ili smanjenje poreza) utiče na porast državne potrošnje dobara i usluga, te dovodi do pomeranja krive C + I + G + X. (2) sledi monetama reakcija, koja povećava kamatne stope i smanjuje komponente

ive C + I" + G' + X" i nove ravnoteže u tački E", koja je jednaka sa prvobitnom tačkom ravnoteže E. Investicije i neto izvoz su istisnuti 100%.

Kriva C + I + G + X pokazuje situaciju pre porasta budžetskih izdataka sa ravnotežnom tačkom nela program povećanja potrošnje dobara i usluga iz G u G' to bi imalo za

posledicu novu krivu C + I + G' + X. Ukoliko bi izostao odgovor novčanog tržišta, došlo bi do porasta BDP iz Q u Q' Međutim, zbog monetarne reakcije, rastu kamatne stope i posledično se

75

smanjuju investicije i neto izvoz. Epilog je: imamo novu-staru krivu potrošnje, samo sada sa drugim simbolima C + F + G' + X”, i sa novom-starom ravnotežom E, E".

Podsticanje investicija. Zadržimo se i dalje na kratkoročnom uticaju budžetskog deficita na privredu, ali sada na okolnostima u kojima deficit podstiče ili utiskuje' investicije. Naime, kao što smo videli visoke kamatne stope de facto obeshrabruju investitore. Sa druge strane, investicije mogu biti veće na većem nivou BDP, jer privreda mora kupovati više fabrika i opreme, pošto se postojeće intenzivnije koriste. Ako se proizvodnja stimuliše fiskalnom politikom u slučaju da je realni BDP ispod potencijalnog, investicije mogu takođe porasti (i uz pretpostavku da nema monetarnog efekta). Slučaj je prikazan na slici 2

Slika 2. Kada postoje nedovoljno iskorišćeni proizvodni kapaciteti moguće je podsticati investicije. Investicije se mogu stimulisati većim deficitom kada postoje neiskorišćeni resursi i kada investicije reaguju na povećanu proizvodnju. Porast G pomera naviše krivu C + I+G + X.

Ravnotežni autput raste sa Q na Q\ S obzirom da investicije pozitivno reaguju na rast autputa, njihov rast je odraz veće državne potrošnje - kratkoročno.

Slika 2. pokazuje da je kriva investicija rastuća; pozitivan nagib govori da zbog efekta proizvodnje investicije rastu sa rastom realnog BDP. Uz to, pošlo se od pretpostavke da je isključen uticaj kamatne stope, tako da se ravnoteža pojavljuje tamo gde se seku linije ukupne potrošnje i linije 45 stepeni. Kakav je u ovom slučaju uticaj veće državne potrošnje na investicije? Kada fiskalna politika povećava izdatke iz G u G ' strukturni deficit raste, a kriva agregatne potrošnje se premešta naviše (na liniji C + I' + G' + X), tako da se ravnotežni nivo proizvodnje pomera sa Q na Q' Evidentan je podsticaj investicija (s obzirom na veći proizvod) i

76

dostiže veći nivo nego ranije (pre fiskalne 'intervencije'). Može se sada izvesti opšti stav da fiskalna ekspanzija zajedno sa odgovarajućom (njoj akomodiranom) monetarnom politikom može, u nedovoljno zaposlenoj privredi, povećati investicije (koje se menjaju sa I na I').

5.4. Uticaj državnog duga na ekonomski rast

Napred smo se bavili razmatranjem kratkoročnih uticaja državnog deficita. Sada prelazimo na dugoročna pitanja. Kako javni dug utiče na ekonomski rast i hoće li sniziti životni standard stanovništva u budućnosti? Odgovor implicira tri problema: poteškoće servisiranja spoljnog duga, gubitak efikasnosti zbog oporezivanja i smanjenje ekonomskog rasta usled premeštanja kapitala (istiskivanje akumulacije).

Interni prema eksternom dugu. Prvo treba naglasiti da se dugovi dele na interne (unutrašnje) i eksterne (spoljne). Interni predstavljaju dugove koje država duguje svojim građanima (oni, prema mnogim ekonomistima, ne čine teret stanovništvu jer 'dugujemo sami sebi'). Na pojednostavljenom primeru to izgleda ovako; ako bi svaki građanin posedovao državne obveznice u bilo kojoj vrednosti (uzmimo daje njihova vrednost 10.000 dolara) i kada bi svako snosio jednak teret poreza za servisiranje duga, nije teško uvideti da građani jednostavno duguju sami sebi, pa je izlišno govoriti o teškom teretu na osnovu duga.

Spoljni dug je sasvim nešto drugo. To je dugovanje prema strancima. Taj dug predstavlja neto odbitke od dobara raspoloživih stanovnicima u dužničkoj zemlji. Zbog nagomilanih velikih javnih dugova mnoge su zemlje našle se u teškoj ekonomskoj situaciji; bile su prisiljne da izvoze više robe i usluga nego što su uvozile (i tako ostvarivale trgovačke suficite), kako bi bile u stanju da plate glavnice i kamate zaduživanja iz prošlosti (tj. da redovno servisiraju spoljne dugove). Teret servisiranja, kod spoljnog duga, odražava se na smanjenje mogućnosti potrošnje i standard ljudi. Čak je SAD krajem 80-tih godina postao dužnička država (sa velikim spoljnim deficitom ili negativnim netom izvozom). Od poverioca američka privreda se pridružila listi zemalja dužnika.

Pad efikasnosti zbog oporezivanja. Kada je reč o unutrašnjem dugu, nije teško primetiti da on iziskuje plaćanje kamata imaocima obveznica, a da bi se taj novac prikupio moraju se povećati porezi. No, iako bi isti ljudi bili oporezovani za plaćanje iznosa što ih primaju u vidu kamata kao vlasnici obveznica, može se očekivati povećana opreznost ljudi da se upuštaju u neke veće poslovne zahvate - to se može smatrati poremećajem efikasnosti.

Premeštanje kapitala. Bez sumnje, najozbiljnije posledice velikog javnog duga ogleda se u premeštanju kapitala, odnosno zameni mesta privatnog kapitala i javnog duga. Ono što je iz svakodnevnog života svakome jasno i ne mora zato biti ekonomski stručan, jeste da ljudi akumuliraju imovinu iz mnogih razloga kao što su 'obezbeđenje' za godine u penziji, obrazovanje i drugih razloga. Oni štede stičući u vlasništvo raznu imovinu: kupuju kuće, akcije i obveznice firmi, ulažu na štednju i u državne obveznice; sva ta sredstva možemo podeliti na: državni dug i sredstva koja predstavljaju vlasništvo nad privatnim kapitalom. Dalji sled stvari je sledeće pojašnjenje. Pretpostavimo da su ljudi vlasnici 1000 jedinica imovine, koju žele držati za godine starosti ili za neke druge svrhe. Kada državi dug raste, ostala imovina koju ljudi poseduju mora se smanjiti, pošto je njen iznos fiksiran, tj., u momentu kad država prodaje svoje obveznice druga sredstva se moraju redukovati. Budući da ta druga sredstva zapravo predstavljaju privatni kapital i drugu realnu imovinu, stoga ako se državni dug poveća za 100 jedinica to onda podrazumeva

da će se za 100 jedinica smanjiti imovina koju stanovništvo ima u posedu. Ovaj primer govori o stopostotnom premeštanju, što je u praksi ipak malo verovatno. Veća je verovatnoća da se desi parcijalna zamena, što je pokazano na slici 3.

Uticaj porasta državnog duga pokazan je na slici 3 (b). Dugovi će se prodati zbog prinosa koje donose i tako postaju deo portfolija domaćinstva. Zato se kriva neto ponude kapitala pomera levo za 1000 jedinica državnih dugova. Nova ravnoteža se uspostavlja severozapadno na krivi tražnje za kapitalom, pomerajući se iz tačke A u tačku B. Kamatna stopa raste na 5%. Firme se obeshrabruju da drže kapital i količina kapitala se smanjuje sa 4000 na 3750. Prema tome, 1000 jedinica državnog duga istiskuje 250 jedinica ukupnog kapitala u društvu, pa je proizvodnja stoga manja. Ekonomski učinak dugoročnog uticaja velikog državnog duga naočituje u sledećem:

a) Veliki državni dug može uticati na premeštanje privatnog kapitala u posedu stanovništva. Do toga dolazi jer se štednja umesto u obveznice i akcije firmi lako usmerava u državne obveznice. To je razlog da porast državn

b) Na dugi rok, veći državni dug može uticati na usporavanje rasta potencijalne proizvodnje i potrošnje zbog troškova otplate spoljnog duga, neefikasnosti koju produkuje oporezivanje za isplatu kamata na javni uslovljena premeštanjem kapitala (u meri koja zavisi od uslova proizvodnje i navika štednje domaćeg građanina i stranaca).

77

da će se za 100 jedinica smanjiti imovina koju stanovništvo ima u posedu. Ovaj primer govori o totnom premeštanju, što je u praksi ipak malo verovatno. Veća je verovatnoća da se desi

parcijalna zamena, što je pokazano na slici 3.

Uticaj porasta državnog duga pokazan je na slici 3 (b). Dugovi će se prodati zbog prinosa koje portfolija domaćinstva. Zato se kriva neto ponude kapitala pomera levo

za 1000 jedinica državnih dugova. Nova ravnoteža se uspostavlja severozapadno na krivi tražnje za kapitalom, pomerajući se iz tačke A u tačku B. Kamatna stopa raste na 5%. Firme se

hrabruju da drže kapital i količina kapitala se smanjuje sa 4000 na 3750. Prema tome, 1000 jedinica državnog duga istiskuje 250 jedinica ukupnog kapitala u društvu, pa je proizvodnja stoga manja. Ekonomski učinak dugoročnog uticaja velikog državnog duga na ek

Veliki državni dug može uticati na premeštanje privatnog kapitala u posedu stanovništva. Do toga dolazi jer se štednja umesto u obveznice i akcije firmi lako usmerava u državne obveznice. To je razlog da porast državnog duga može smanjiti ukupan kapital u privredi.Na dugi rok, veći državni dug može uticati na usporavanje rasta potencijalne proizvodnje i potrošnje zbog troškova otplate spoljnog duga, neefikasnosti koju produkuje oporezivanje za isplatu kamata na javni dug, i najzad, zbog niže akumulacije koja je uslovljena premeštanjem kapitala (u meri koja zavisi od uslova proizvodnje i navika štednje domaćeg građanina i stranaca).

da će se za 100 jedinica smanjiti imovina koju stanovništvo ima u posedu. Ovaj primer govori o totnom premeštanju, što je u praksi ipak malo verovatno. Veća je verovatnoća da se desi

Uticaj porasta državnog duga pokazan je na slici 3 (b). Dugovi će se prodati zbog prinosa koje portfolija domaćinstva. Zato se kriva neto ponude kapitala pomera levo

za 1000 jedinica državnih dugova. Nova ravnoteža se uspostavlja severozapadno na krivi tražnje za kapitalom, pomerajući se iz tačke A u tačku B. Kamatna stopa raste na 5%. Firme se

hrabruju da drže kapital i količina kapitala se smanjuje sa 4000 na 3750. Prema tome, 1000 jedinica državnog duga istiskuje 250 jedinica ukupnog kapitala u društvu, pa je proizvodnja

ekonomski rast se

Veliki državni dug može uticati na premeštanje privatnog kapitala u posedu stanovništva. Do toga dolazi jer se štednja umesto u obveznice i akcije firmi lako usmerava u državne

og duga može smanjiti ukupan kapital u privredi. Na dugi rok, veći državni dug može uticati na usporavanje rasta potencijalne proizvodnje i potrošnje zbog troškova otplate spoljnog duga, neefikasnosti koju produkuje

dug, i najzad, zbog niže akumulacije koja je uslovljena premeštanjem kapitala (u meri koja zavisi od uslova proizvodnje i navika

Ukupni kapital (K)

Slika 3. Dugoročno državni dug iziskuje privatni kapital Na slici 3 (pod a i b) prikazane su ponude i tražnje za kapitalom; preduzeča potražuju kapital, a stanovništvo putem štednje (akcije, obveznice, realna imovina i dr.) nudi kapital Slika (a) pokazuje ravnotežuKapital je 4000, a kamatna stopa 4%. Slika (b) pokazuje šta će se desiti ako državni dug iznosi 1000 jedinica. Obe krive (DD i SS) korespondiraju sa realnom kamatnom stopo

78

Ukupni kapital (K)

Dugoročno državni dug iziskuje privatni kapital Na slici 3 (pod a i b) prikazane su uzeča potražuju kapital, a stanovništvo putem štednje (akcije,

obveznice, realna imovina i dr.) nudi kapital Slika (a) pokazuje ravnotežu bez državnog duga. Kapital je 4000, a kamatna stopa 4%. Slika (b) pokazuje šta će se desiti ako državni dug iznosi 1000 jedinica. Obe krive (DD i SS) korespondiraju sa realnom kamatnom stopom.

Dugoročno državni dug iziskuje privatni kapital Na slici 3 (pod a i b) prikazane su uzeča potražuju kapital, a stanovništvo putem štednje (akcije,

bez državnog duga. Kapital je 4000, a kamatna stopa 4%. Slika (b) pokazuje šta će se desiti ako državni dug iznosi

VI GLAVA: (NE)ZAPOSLENOST I INFLACIJA

Dva ključna problema funkcionisanja savremene ekonomije su: nezaposlenost i inflacija, knjihovi međusobni odnosi (skriveni mehanizstruktuirano ovo poglavlje - najpre se razmatraju "fenomeni" pojedinačno, a zatim njihova uzajamna povezanost.

6.1. Nezaposlenost

Pitanje nezaposlenosti spada u najuži krug problema sa kojima se suočava savremena tržišna privreda. Ona je najtrajnija društvena briga i kao takva zaokupljkojeg drugog ekonomskog pitanja. Visoka nezaposlenost u tržišnim uslovima rada znači per se neiskorišćene resurse sa svim negativnim implikacijama na razvoj, kao i niži životni standard i socijalne konflikte u društvu. Ozbiljrazvojem savremene makroekonomske analize, ali i dalje predstavlja jedan od najvećih izazova ekonomske teorije.

6.1.1. Tražnja i ponuda rada

Kao subjekti tražnje na tržištu rada se pojavljuju preduzeća idomaćinstva.

Tražnju za radom određuju realne nadnice i novčano izražena vrednost graničnog proizvoda rada (onog momenta kada se vrednost graničnog proizvoda izjednači sa visinom nadnica prestaje uvećanje broja unajmljenih radnika) dopunske jedinice rada.

Tražnja za radom je u obrnutom odnosu sa veličinom najamnine: kada najamnine rastu (ceteris paribus) onda se smanjuje tražnja za radom, i suprotno, pri smanjenju najamnine uvećava se tražnja za radom. Opisanu korelacionu vezudajemo na niže navedenoj slici 1. w

Slika 1. Kriva tražnje za radom. Kriva tražnje za radom pokazuje tražnju na različitim nivoima najamnine. Opadanjem visine najamnine raste tražena količina rada, i obrnuto, niže najamnine, veća tražnja na tržištu rada.

79

VI GLAVA: (NE)ZAPOSLENOST I INFLACIJA

Dva ključna problema funkcionisanja savremene ekonomije su: nezaposlenost i inflacija, kskriveni mehanizam njihovog uzajamnog delovanja). U tom smislu je

ajpre se razmatraju "fenomeni" pojedinačno, a zatim njihova

Pitanje nezaposlenosti spada u najuži krug problema sa kojima se suočava savremena tržišna privreda. Ona je najtrajnija društvena briga i kao takva zaokuplja pažnju ekonomista više od ma kojeg drugog ekonomskog pitanja. Visoka nezaposlenost u tržišnim uslovima rada znači per se neiskorišćene resurse sa svim negativnim implikacijama na razvoj, kao i niži životni standard i socijalne konflikte u društvu. Ozbiljnije izučavanje nezaposlenosti bilo je moguće tek sa razvojem savremene makroekonomske analize, ali i dalje predstavlja jedan od najvećih izazova

Kao subjekti tražnje na tržištu rada se pojavljuju preduzeća i država, a kao subjekti ponude

Tražnju za radom određuju realne nadnice i novčano izražena vrednost graničnog proizvoda rada (onog momenta kada se vrednost graničnog proizvoda izjednači sa visinom nadnica prestaje

dnika) dopunske jedinice rada.

Tražnja za radom je u obrnutom odnosu sa veličinom najamnine: kada najamnine rastu (ceteris paribus) onda se smanjuje tražnja za radom, i suprotno, pri smanjenju najamnine uvećava se tražnja za radom. Opisanu korelacionu vezu (između visine najamnine i obima tražnje za radom) dajemo na niže navedenoj slici 1.

Slika 1. Kriva tražnje za radom. Kriva tražnje za radom pokazuje tražnju na različitim nivoima najamnine raste tražena količina rada, i obrnuto, niže najamnine,

Dva ključna problema funkcionisanja savremene ekonomije su: nezaposlenost i inflacija, kao i ). U tom smislu je

ajpre se razmatraju "fenomeni" pojedinačno, a zatim njihova

Pitanje nezaposlenosti spada u najuži krug problema sa kojima se suočava savremena tržišna a pažnju ekonomista više od ma

kojeg drugog ekonomskog pitanja. Visoka nezaposlenost u tržišnim uslovima rada znači per se neiskorišćene resurse sa svim negativnim implikacijama na razvoj, kao i niži životni standard i

nije izučavanje nezaposlenosti bilo je moguće tek sa razvojem savremene makroekonomske analize, ali i dalje predstavlja jedan od najvećih izazova

država, a kao subjekti ponude

Tražnju za radom određuju realne nadnice i novčano izražena vrednost graničnog proizvoda rada (onog momenta kada se vrednost graničnog proizvoda izjednači sa visinom nadnica prestaje

Tražnja za radom je u obrnutom odnosu sa veličinom najamnine: kada najamnine rastu (ceteris paribus) onda se smanjuje tražnja za radom, i suprotno, pri smanjenju najamnine uvećava se

(između visine najamnine i obima tražnje za radom)

Slika 1. Kriva tražnje za radom. Kriva tražnje za radom pokazuje tražnju na različitim nivoima najamnine raste tražena količina rada, i obrnuto, niže najamnine,

Svaka tačka na krivoj D ilustruje tražnju za radom na datom nivou najamnine. Njen silazni nagib pokazuje da višem nivou zarada odgovara manja tražnja za radom viša tražnja za radom.

Što se tiče ponude rada može se odmah reći da ona takođe zavisi od veličine najamnina. Po pravilu, domaćinstva uvećavaju ponudu rada kada nadnice rastu, a smanjuju ponudu rada u slučaju pada nivoa najamnina. Upravo zbog toga kriva ponude rada ima uzlazni smer kretanja (slika 2).

Slika 2. Kriva ponude rada. Kriva S pozitivnog je nagiba, što ukazuje da pri povećanju najamnina raste ponuda rada, dok se pri njenom opadanju ponuda rada smanjuje.

Na ovom mestu ukratko ćemo se osvrnuti na jednu interesantnu ekonomsku pojavu vezanu za ponudu rada - uvećanje najamnina uzrokuje rast i opadanje ponude rada. Kako je to uopšte moguće? Ovu na prvi pogled paradoksalnu situaciju objašnjavamo putem dohotka i supstitucionog efekta na pojedinačnim tržištima rada. Na slici 3. data je kriva ponude na parcijalnim tržištima rada određene grupacije radnika.

w

80

Svaka tačka na krivoj D ilustruje tražnju za radom na datom nivou najamnine. Njen silazni nagib pokazuje da višem nivou zarada odgovara manja tražnja za radom i obrnuto, niža najamnina

Što se tiče ponude rada može se odmah reći da ona takođe zavisi od veličine najamnina. Po pravilu, domaćinstva uvećavaju ponudu rada kada nadnice rastu, a smanjuju ponudu rada u

a. Upravo zbog toga kriva ponude rada ima uzlazni smer kretanja

Slika 2. Kriva ponude rada. Kriva S pozitivnog je nagiba, što ukazuje da pri povećanju najamnina raste ponuda rada, dok se pri njenom opadanju ponuda rada smanjuje.

ukratko ćemo se osvrnuti na jednu interesantnu ekonomsku pojavu vezanu za uvećanje najamnina uzrokuje rast i opadanje ponude rada. Kako je to uopšte

moguće? Ovu na prvi pogled paradoksalnu situaciju objašnjavamo putem dohotka i g efekta na pojedinačnim tržištima rada. Na slici 3. data je kriva ponude na

parcijalnim tržištima rada određene grupacije radnika.

Efekat dohotka

Efekat supstitucije

Svaka tačka na krivoj D ilustruje tražnju za radom na datom nivou najamnine. Njen silazni nagib i obrnuto, niža najamnina -

Što se tiče ponude rada može se odmah reći da ona takođe zavisi od veličine najamnina. Po pravilu, domaćinstva uvećavaju ponudu rada kada nadnice rastu, a smanjuju ponudu rada u

a. Upravo zbog toga kriva ponude rada ima uzlazni smer kretanja

Slika 2. Kriva ponude rada. Kriva S pozitivnog je nagiba, što ukazuje da pri povećanju

ukratko ćemo se osvrnuti na jednu interesantnu ekonomsku pojavu vezanu za uvećanje najamnina uzrokuje rast i opadanje ponude rada. Kako je to uopšte

moguće? Ovu na prvi pogled paradoksalnu situaciju objašnjavamo putem dohotka i g efekta na pojedinačnim tržištima rada. Na slici 3. data je kriva ponude na

Slika 3. Unazad obrnuta kriva ponude Primećujemo da kriva ponude prvo raste u pravcu severoistok, da bi dostigavši tačku A, promenila smer kretanja i počeladeluje protiv efekta supstitucije sa rastom cena/najamnine).

Kada najamnine rastu sa niskog inicijalnog nivoa, potrošači najčešće preferiraju novčani dohodak jer se sada svaki sat rada bolje plaća. Svaki sat dokolice postaje skuplji i za radnika predstavlja propuštenu dobit kroz vremena u radno. Ovaj proces je u ekonomiji poznat pod nazivom efekat zamene/supstitucije. Na slici 3. efekat supstitucije doseže do tačke A na krivi S, tj. do momenta kada se ona zakrivljuje i ponovo vraća ordinati.

Protiv efekta supstitucije deluje efekat dohotka. Na višem nivou dohotka kroz nadnice, kada radnici zadovolje svoje egzistencijalne potrebe, menja se njihov odnos prema slobodnom vremenu. Sa većom zaradom, zaposleni će hteti da kupe viviše slobodnog vremena i dokolice. Slobodnog vremena će imati više samo pod uslovom da smanje ponudu rada. Upravo iznad prelomne tačke A imamo situaciju da rast nadnica smanjuje količinu rada koja se nudi i efekat dohdodatno vreme dokolice ima veću cenu u vidu propuštene najamnine).

Na pitanje koji će efekat biti jači, supstitucije ili dohotka, na datom nivou najamnine, odgovor je samo jedan: to zavisi od pojedinca

Sada možemo da ukrštanjem krive ponude i tražnje na agregatnom tržištu rada da prikažemo prirodni nivo zaposlenosti, odnosno punu zaposlenost. To je ona zaposlenost koja je dovoljna za proizvodnju BDP u presecištu agregatne ponude i agregatne tražnje dobara i usluga.

w

Slika 4. Ravnoteža na agregatnom tržištu rada. Ravnotežni nivo nazaposlenosti određuje presek kriva agregatne ponude rada, S (granični prihod privrede) i

81

Slika 3. Unazad obrnuta kriva ponude ('efekat supstitucije' na suprot 'efektu dohotka'). Primećujemo da kriva ponude prvo raste u pravcu severoistok, da bi dostigavši tačku A, promenila smer kretanja i počela se vračati natrag u severozapadnom pravcu (efekat dohotka

itucije sa rastom cena/najamnine).

Kada najamnine rastu sa niskog inicijalnog nivoa, potrošači najčešće preferiraju novčani dohodak jer se sada svaki sat rada bolje plaća. Svaki sat dokolice postaje skuplji i za radnika predstavlja propuštenu dobit kroz rastući gubitak zarade, pa otuda i transformacija slobodnog vremena u radno. Ovaj proces je u ekonomiji poznat pod nazivom efekat zamene/supstitucije. Na slici 3. efekat supstitucije doseže do tačke A na krivi S, tj. do momenta kada se ona zakrivljuje i

Protiv efekta supstitucije deluje efekat dohotka. Na višem nivou dohotka kroz nadnice, kada radnici zadovolje svoje egzistencijalne potrebe, menja se njihov odnos prema slobodnom vremenu. Sa većom zaradom, zaposleni će hteti da kupe više dobara i usluga, a hteće, takođe, i više slobodnog vremena i dokolice. Slobodnog vremena će imati više samo pod uslovom da smanje ponudu rada. Upravo iznad prelomne tačke A imamo situaciju da rast nadnica smanjuje

rada koja se nudi i efekat dohotka postaje dominantniji od efekta supstitucije (iako dodatno vreme dokolice ima veću cenu u vidu propuštene najamnine).

Na pitanje koji će efekat biti jači, supstitucije ili dohotka, na datom nivou najamnine, odgovor je samo jedan: to zavisi od pojedinca, a svaki od njih različito reaguje na rast nadnica.

Sada možemo da ukrštanjem krive ponude i tražnje na agregatnom tržištu rada da prikažemo prirodni nivo zaposlenosti, odnosno punu zaposlenost. To je ona zaposlenost koja je dovoljna za

presecištu agregatne ponude i agregatne tražnje dobara i usluga.

Količina rada

Slika 4. Ravnoteža na agregatnom tržištu rada. Ravnotežni nivo nadnice L5 i ravnotežni nivo zaposlenosti određuje presek kriva agregatne ponude rada, S (granični prihod privrede) i

('efekat supstitucije' na suprot 'efektu dohotka'). Primećujemo da kriva ponude prvo raste u pravcu severoistok, da bi dostigavši tačku A,

nom pravcu (efekat dohotka

Kada najamnine rastu sa niskog inicijalnog nivoa, potrošači najčešće preferiraju novčani dohodak jer se sada svaki sat rada bolje plaća. Svaki sat dokolice postaje skuplji i za radnika

rastući gubitak zarade, pa otuda i transformacija slobodnog vremena u radno. Ovaj proces je u ekonomiji poznat pod nazivom efekat zamene/supstitucije. Na slici 3. efekat supstitucije doseže do tačke A na krivi S, tj. do momenta kada se ona zakrivljuje i

Protiv efekta supstitucije deluje efekat dohotka. Na višem nivou dohotka kroz nadnice, kada radnici zadovolje svoje egzistencijalne potrebe, menja se njihov odnos prema slobodnom

še dobara i usluga, a hteće, takođe, i više slobodnog vremena i dokolice. Slobodnog vremena će imati više samo pod uslovom da smanje ponudu rada. Upravo iznad prelomne tačke A imamo situaciju da rast nadnica smanjuje

otka postaje dominantniji od efekta supstitucije (iako

Na pitanje koji će efekat biti jači, supstitucije ili dohotka, na datom nivou najamnine, odgovor je , a svaki od njih različito reaguje na rast nadnica.

Sada možemo da ukrštanjem krive ponude i tražnje na agregatnom tržištu rada da prikažemo prirodni nivo zaposlenosti, odnosno punu zaposlenost. To je ona zaposlenost koja je dovoljna za

presecištu agregatne ponude i agregatne tražnje dobara i usluga.

i ravnotežni nivo zaposlenosti određuje presek kriva agregatne ponude rada, S (granični prihod privrede) i

82

agregatne tražnje za radom, D (iznos rada koji su ljudi voljni da ponude za svaku nominalnu nadnicu). Nivo zaposlenosti M5' predstavlja punu zaposlenost.

6.1.2. Okunov zakon

Američki ekonomista A. Okun (Artbur Okun, 1929-1979) formulisao je inverznu međuzavisnost između nezaposlenosti i autputa (BDP), poznatu pod nazivom Okunov zakon. Ukratko Okunov zakon glasi: povećanje stope nezaposlenosti u privredi od 1% iznad prirodne stope nezaposlenosti, utiče na zaostajanje realnog BDP za 2,5% ispod njegovog potencijalnog nivoa. Proizilazi da ako privreda funkcioniše na nivou koji je niži od pune zaposlenosti (kada se proizvodni kapaciteti nalaze u stanju maksimalne iskorišćenosti), znači realizaciju manjeg realnog BDP (u odnosu na potencijalni BDP). Jaz BDP predstavlja trošak nezaposlenih resursa - gubitak potencijalne proizvodnje.

Grafički prikaz Okunove krive ilustruje odstupanje stvarnog u odnosu na potencijalni BDP usled nezaposlenosti. BDP gep je veći ukoliko je nezaposlenost veća. Na slici 5 prikazana je Okunova kriva.

Slika 5. Okunova kriva — nezaposlenost i gubitak potencijalne proizvodnje. Ilustracija u kvadrantima respektivno: tražnja za radom u zavisnosti od nezaposlenosti; prenosni mehanizam (tražnja = tražnja); BDP u zavisnosti od tražnje za radom, i Okunova kriva - međusavisnost BDP i nezaposlenosti.

Na slici 5 prikazana je međuzavisnost tri parametra: DL - tražnja za radom. U - nezaposlenost i BDP - bruto domaći proizvod.

Analizu započinjemo sa I kvadrantom u kojem je prikazan međuodnos nezaposlenosti i agregatne tražnje za radom; proizilazi da manja tražnja za radom ima za posledicu veću stopu nezaposlenosti, i obrnuto, sa rastom tražnje za radom nezaposlenost se smanjuje, a zaposlenost je

BD

83

visoka. U II kvadrantu je i na apcisi i na ordinati uneta agregatna tražnja za radom, čiji je reprezetant linija 45%. U III kvadrantu prikazana je korelacija visine BDP i agregatne tražnje za radom. Najzad, u IV kvadrantu ucrtana je Okunova kriva koja ilustruje odnos nezaposlenosti i autputa - BDP. Vidimo da visoka stopa nezaposlenosti podrazumeva pad BDP i obrnuto, što samo potvrđuje inverzni odnos između nezaposlenosti i privrednog rasta. Slika 6. pokazuje usku vezu između promena autputa i nezaposlenosti.

Logično je da promena nezaposlenosti uzrokuje pomeranje Okunove krive, stoje grafički predstavljeno na slici 7.

Slika 7- Pomeranje Okunove krive. Rast nezaposlenosti dovodi do pomeranja Okunove krive ulevo, a to znači povećanje gubitka autputa. Suprotno, smanjenje nezaposlenosti potiskuje Okunovu krivu udesno, odnosno dolazi do smanjenja gubitka autputa, tj. jaza koji deli realni od potencijalnog BDP.

6.1.3. Teorijske osnove nezaposlenosti

Iako se u ekonomiji nije pojavila univerzalna teorija o razlozima nezaposlenosti u tržišnoj privredi, mnoge analize upućuju na zajedičko zapažanje da nezaposlenost nastaje usled nefleksibilnosti najamnina. Evo pitanja: Zašto su najamnine nefleksibilne? Zašto one vode do prisilne nezaposlenosti?

Razmotrimo jedno tipično tržište rada uz pomoć mikroekonomske teorije nezaposlenosti. Kriva ponude rada (SS) postaje neelasitčna kod količine rada L' (koju nazivamo radnom snagom), gde je visok nivo najamnina (slika 8). Potpuniji odgovor se nalazi u objašnjenju dobrovoljne, odnosno nedobrovoljne nezaposlenosti, te izvorima nefleksibilnosti najamnina.

Dobrovoljna nezaposlenost (voluntary unemployment) predstavlja stanje kada jedan deo radne snage odluči da ne prihvati posao po nadnicama čija je visina određena odnosom između ponude i tražnje na tržištu rada. Slika 8(a) pokazuje ponašanje nezaposlenosti u uslovima fleksibilnih

84

najmnina, sa tržišnom ravnotežom u tački E i ravnotežnom najamninom u W. U tim uslovima, firme su spremne đa zaposle sve kavalifikovane radnike, koji žele da rade za tržišnu najamninu. Linija A-E pokazuje broj zaposlenih. Jedan broj radne snage pokazuje želju za radom, ali po višim najamninama, i taj broj nezaposlenih radnika, predstavljen segmentom E-F, poprima status dobrovoljno nezaposlenih, jer jednostavno ne žele da rade po važećim tržišnim nadnicama.

Važno je napomenuti da privreda može postići visoku efikasnost i dobro funkcionisati, čak i u uslovima kada u isto vreme postoji izvestan broj nezaposlenih radnika; jer dobrovoljno nezaposleni radnici možda trenutno više preferiraju dokolicu ili bilo šta drugo od radnih mesta na kojima dobijaju aktuelne najamnine.

Slika 8. Nefleksibilne najamnine mogu dovesti do prisilne nezaposlenosti. U slučaju (a) najamnine se pomeraju naviše i naniže radi 'čišćenje tržišta' rada i nema prisilne nezaposlenosti. Drugi deo slike (b) pokazuje slučaj nefleksibilnih najamnina, odnosno stanje kada najamnine ne uspevaju da 'očiste' tržište rada. Uz visoke najamnine na tacki W' radnici J-H su zaposleni, ali su zato H-G radnici prisilno nezaposleni.

85

Njihova nezaposlenost može biti i frikcionalnog karaktera (dok po završetku školovanja ne nađu svoje prvo zaposlenje, može se doneti odluka o ostanku kod kuće i čuvanju dece pre nego slabo plaćeni posao, itd.). Sve u svemu, mnogi su razlozi zbog kojih ljudi mogu odlučiti da ne rade neko vreme, iako bi zvanično bili evidentirani kao nezaposleni.

Nesporno je da savremena privreda može ostvarivati vrhunsku produktivnost i u isto vreme proizvoditi znatnu nezaposlenost; ovo stoga što su privredi potrebni rezervni nezaposleni radnici spremni za posao i za slučaj iznenadne ponude značajnog broja radnih mesta. U svakom slučaju privreda sa fleksibilnim najamninama ne može imati značajnu (nedobrovoljnu) nezaposlenost.

Nedobrovoljna nezaposlenost (unvoluntary unemployment) je posledica nefleksibilnosti najamnine na tržištu rada. Na slici 8 (b) nedovoljna ili prisilna nezaposlenost prikazana je segmentom H-G. Broj radnika koji je spreman raditi za nadnicu W nalazi se u tački G na krivi ponude (SS), ali traže se samo radnici u tački H, kao što je pokazano na krivi tražnje (DD), što znači da veći broj radnika želi da radi po tim najamninama (W), ali to nije u mogućnosti iz razloga što firme nemaju dovoljno raspoloživih slobodnih radnih mesta, pa će stoga postaviti i strože zahteve u aspektu kvalifikacija, povećavajući radne norme i unajmljujući i najsposobnije i najiskusnije radnike na tržištu. Ovim smo otvorili pitanja: Zbog čega najamnine nemaju osobinu brzog prilagođavanja na ekonomske šokove u smislu oscilacija prema gore ili prema dole do prirodnog nivoa koji označava tačku preseka krive tražnje i ponude (koja predstavlja uravnoteženje tržišta rada)?

Tako još uvek ne postoji celoviti odgovor zbog čega se najamnine i zarade ponašaju tromo, ekonomisti navode više razloga takvom stanju, a kao najčešći se pominju specifičnost formiranja zarada na tržištu rada i uloga sindikata u tome. Nivo najamnine je obično unapred dogovoren i po pravilu fiksiran na oko godinu dana, a kada se menjaju (prilagođavaju), one se za sve kategorije (npr. platne razrede) podižu ili spuštaju za isti postotak. Rade će se ipak firme odlučiti da prilagode donju granicu kvalifikacija za radna mesta nego najamnine u slučaju neravnoteže na tržištu rada. Značajna je i nezaobilazna uloga sindikata u pregovorima sa državom i preduzetnicima oko utvrđivanja nivoa najamnine radnika po određenim kvalifikacionim grupama i dr. O takvim se sporazumima uopšte pregovara jedanput u svake tri godine. To je i razlog zašto se u stručnoj literaturi rigidnost nadnica akcentira kao osnovni uzrok koji dovodi do pojave nedobrovoljne (prisilne nezaposlenosti).

No, konačno u dugim rokovima najamnine imaju tendenciju pomeranja da bi se uravnotežila ponuda i tražnja, pa tako uzroci nezaposlenosti i slobodna radna mesta teže da nestanu kako se zarade količine rada prilagođavaju tržišnim uslovima. Kako taj dugi rok može značiti mnogo godina, periodi nezaposlenosti mogu potrajati takođe mnogo godina.

6.1.4. Vrste ili oblici nezaposlenosti

Ekonomisti identifikuju tri osnovna oblika nezaposlenosti: frikcionu, strukturnu i cikličnu.

Frikciona nezaposlenost (frictional uneployment) se ispoljava zbog neprekidnog kretanja ljudi između regiona i u okviru različitih kategorija u strukturi radne snage, odnosno kroz različite faze njihovog životnog ciklusa. Čak i u uslovima buma i pune zaposlenosti uvek je bilo fluktuacija, tj. jedan deo radnika stalno se 'promeće' i traži posao bilo da je u međuvremenu završio školovanje (dodatno obrazovanje i si.) ili jednostavno iz razloga da se sele u neki drugi grad (naselje). U ovu kategoriju nezaposlenosti valja svakako uključiti i žensku radnu snagu koja

86

se ponovo vraća na posao posle porodiljskog odsustva. S obzirom da frikciono nezaposleni radnici često menjaju radna mesta ili traže bolje plaćena, uvreženo je mišljenje da je ovaj tip nezaposlenosti u osnovi dobrovoljna nezaposlenost.

Strukturna nezaposlenost (structural unemployment) je produkt neodgovarajućeg odnosa ponude i tražnje za radom. Do raskoraka između ponude i tražnje za radom može uslediti zbog toga što u okviru same tražnje dolazi do raslojavanja - traženja za jednom vrstom rada raste, dok se tražnja za nekom drugom vrstom rada smanjuje, a ponuda rada ne uspeva relativno brzo da to isprati. Često srećemo u praksi strukturne neusklađenosti između zanimanja i regija, po pojednim sektorima privrede i si. Zapažen vid strukturne nezaposlenosti je kategorija takozvanih, tehnoloških viškova. Ovi se javljaju najčešće u radno intenzivnim delatnostima, čiji doprinos stvaranju ukupnog proizvoda sa prodorom novih tehnologija i inovacija relativno opada. To je slučaj i sa čitavim regijama, koje gube na značaju. No, većina ekonomista se slaže da će nova tehnologija i znanje u krajnjoj liniji i na dugi rok posticajno delovati na privredni rast i podići agregatni nivo zaposlenosti. Ipak, mnogi aspekti odgovora na pitanje kauzalnosti između tehnoloških progresa i (ne) zaposlenosti čekaju bliže naučno i stručno određenje (i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu). Pomenimo i to da sprovođenje permanentnog obrazovanja i savremeni programi prekvalifikacije radnika (kao odgovor na izazov tehnoloških dostignuća) mogu biti od posebne važnosti pri ublažavanju strukturne nezaposlenosti.

Ciklična nezaposlenost (cyclical unemployment) je treći oblik nezaposlenosti koji nastaje usled niske tražnje za radom. Kako ukupna potrošnja i autput padaju u fazi recesije, nezaposlenost raste svuda (npr. u 1982. god. nezaposlenost se povećala u 48 od 50 država SAD). To je respektivni signal da je porast nezaposlenosti uveliko cikličnog karaktera. Dok se frikciona i strukturna nezaposlenost mogu pojaviti i u situaciji kada je ukupno tržište rada u ravnoteži (usled visoke fluktuacije ili postoje velike regionalne distinkcije radne snage), to nije slučaj kao ciklične nezaposlenosti, koja se dominantno javlja kada zaposlenost pada zbog nedovoljnosti agregatne tražnje.

6.1.5. Prirodna stopa nezaposlenosti

Prirodna stopa nezaposlenosti (natural rate of unemployment) predstavlja ekonomski ambijent kada je ciklična nezaposlenost jednaka nuli, a postoji firikciona i strukturna nezaposlenost. Ili drugačije, to je stopa na kojoj su tržište rada i proizvoda u ravnoteži (bez opasnosti od nastanka uzlazne spiralne inflacije). Iako ne postoji tačno utvrđena visina stope prirodne nezaposlenosti, većina ekonomista se slaže da se radi o intervalu koji se kreče između 4 i 7 procenata. (Često se operiše sa podatkom da su u SAD 2-3% radne snage novi radnici koji prvi put traže zaposlenje kao i povratnici na posao, a oko 1% su zaposleni koji su napustili svoja radna mesta - tako daje 80~tih godina 3-4% radne snage bilo nezaposleno iako niko od njih nije ranije izgubio posao).

Iz ranijeg izlaganja nam je poznato da puna zaposlenost ne podrazumeva 100% zaposlenost, već implicira jednu prirodnu stopu nezaposlenosti koja je tesno povezana sa veličinom potencijalnog bruto domaćeg proizvoda, odnosno potencijalnog BDP. Zato kažemo da je potencijalni BDP, u stvari, nivo domaćeg proizvoda koji se ostvaruje pri postojanju pune zaposlenosti, tj. pod pretpostavkom egzistiranja u njoj prirodne stope nezaposlenosti. Budući da se stvarna i prirodna stopa nezaposlenosti ne podudaraju, to se razumljivo i stvarni BDP najčešće ne poklapa sa nivoom potencijalnog BDP.

87

Odnosi između, stvarne/realne i prirodne nezaposlenosti mogu biti dvojaki. Prvo, stvarni nivo nezaposlenosti može da premaši prirodni nivo nezaposlenosti zbog čega se u privredi ne ostvaruje jedan deo BDP (čitaoca upućujemo na naslov koji se odnosi na Okunov zakon). Drugo, prirodna stopa nezaposlenosti označava prag nezaposlenosti ispod kojeg pritisak na tržiše rada i dobara teži da podigne najamnine i cena naviše; reducirajuća nezaposlenost, stopa rasta cena i najamnine postaje viša i obrnuto (više o tome vidi tekst o Filipsovoj krivi).

Ono što karakteriše prirodnu stopu nezaposlenosti je upravo njen rast na dugi rok, što se smatra ozbiljnijim poremećajem u funkciomsanju ekonomije. Na primeru američke privrede ovaj trend je sledeći: 60-tih god. prirodna stopa nezaposlenosti je iznosila 4%, 70- tih je procenjena na 5%, da bi 80-tih (viđeli smo) dostigli 6 i više procenata. Među razloge, odnosno faktore koji su uticali na ovakva kretanja Samuelson/Nordhaus navode sledeće: demografske promene, politika države i strukturne promene.

Kojim se merama može sniziti prirodna stopa? Evo nekoliko interesantnih sugestija.

� Bolje usluge tržišta rada. O čemu je reč? Budući da se slobodna radna mesta ne usklađuju po nekom automatizmu sa nezaposlenim radnicima (po broju i strukturi), frikciona i strukturna nezaposlenost mogu se u značajnoj meri redukovati adekvatnim informacijama, uključujući kompjuterizovani popis slobodnih radnih mesta, većim mogućnostima obučavanja, itd. Sve to može doprineti usporavanju rasta ili blagom sniženju prirodne stope.

� Državni programi prekvalifikacija mogu pomoći jednom broju nezaposlenih radnika da se stručno osposobe za obavljanje poslova u propulzivnim sektorima (industrijskim granama u usponu). Korist je najmanje dvostruka - omogućuje se ljudima da budu produktivni i ostvare veća primanja, a istovremeno se smanjuju izdaci države za tzv. transfema plaćanja. Ovo tim pre, jer se obično radi o niže obrazovnoj radnoj snazi, ili su to radnici u delatnostima zahvaćenim recesijom.

� Samuelson/Nordhaus bi to ovako formulisao: Ukloniti vladine prepreke. U tom kontekstu se preferira reforma sistema osiguranja protiv nezaposlenosti (uvesti stimulativne mere za rad onih koji su u režimu socijalne pomoći, uspostaviti minimalne najamnine i zarade i dr.). Javni radovi podrazumevaju aktivnost države kojom se otvaraju nova radna mesta i to posebno za grupe radnika koje su najviše ugrožene (nekvaliftkovani, tinejdžeri, 'imigranti'. Ipak, uloga je države i ovde relativno ograničeno.

6.2. Inflacija

Izraz inflacija prvi put je upotrebljen u knjizi A. Demlera "Velika papirna obmana ili približavanje finansijske eksplozije" (izdatoj u Nemačkoj 1864. godine) u kojoj autor aproksimira finansijski krah zemlje usled enormnog porasta cena. Inače, kao pojava, iako pod drugim nazivom, inflacija datira još iz doba rimske imperije (stara je oko 4.000 godina); poznati su slučajevi kada bi dolazilo do naglog rasta cena zemlje ili znatnog pada kamata usled priliva velike količine zlata na tržište Rima, do čega je dolazilo posle pobedničkih ratova koje su rimske legije vodile u Makedoniji, Egiptu i drugim delovima sveta. U našoj monetarnoj teoriji rašireno je shvatanje da je tzv. prekivanje novca (renovatio monetarum) u smislu smanjivanja njegove metalne sadržine uz zadržavanje ranije nominalnog iznosa praoblik inflacije. Međutim, inflacije koje su nastajale u usiovima metalnog novca bile su 'minorne' u odnosu na stepen obezvređivanja

88

do kojeg dolazi sa inflacijama u uslovima papirnog (nekonvertibilnog za zlato) novca.

,��NI��B�O�� =P�F��AO��Q G P�F��AO�� G 1Q

P�F��AO�� G 1Q

Suprotna pojava inflaciji je deflacija, koja se dešava kada opšti nivo cena pada. To znači da se deflacija shvata kao stanje privrede u kojem efektivna novčana tražnja zaostaje za ponudom robne mase. Deflacija označava podizanje kupovne moći/vrednosti novca. Srodan pojam je dezinflacija, a predstavlja smanjivanje stope inflacije. Obe pojave su retke, gotovo uklonjene iz ekonomskog života potkraj prošlog veka.

6.2.1. Indeksi cena

Najznačajniji indeksi cena su: indeks potrošačkih cena, BDP deflator i indeks proizvođačkih cena.

a) Indeks potrošačkih cena (CPI-consumer price index) se najčešće upotrebljava pri obračunu inflacije (on med troškove/izdatke za korpu potrošačkih roba i usluga). U SAD se, recimo, uzimaju cene za 364 klasifikovana artikla od 23.000 firme u 87 područje u državi i na osnovu prikupljenih podataka izračunava indeks cena, na taj način, što se izvrši ponderisanje svake cene pomoću ekonomskog značaja pojedinačne robe. Pokažimo to na jednom hipotetičkom primeru. Uzmimo da domaćinstva kupuju tri vrste robe: hranu, stan i medicinske usluge, i daje struktura potrošnje sledeća: 20% budžeta se troši na hranu, 50% na stanovanje i 30% na zdravstvenu zaštitu. Neka je CPI 100 u 1995. baznoj godini (postavljamo cenu svake robe na 100), tj. (0,20 x 100) + (0,50 x 100) + (0,30 x 100) - 100 (indeks prosečnih cena). Zatim, računamo CPI i stopu inflacije za 1996. godinu. U 1996. godini cene hrane rastu za 2% (na 102), cene stanovanja 6% (na 106), a cene zdravstvene zaštite povećavaju se 10% (na 110). Indeks potrošačkih cena za 1996. se računa ovako:

Indeks potrošačkih cena (1996) = (0,20 x 102) + (0,50 x 106) + (0,30 x 110) = 106,4

Iz ovog uprošćenog primera se vidi da ako je 1995. indeks potrošačkih cena iznosio 100, tada je u 1996. taj indeks 106,4. Stopa inflacije u 1996. je (106,4 - 100/100) x 100 = 6,4%. Vredno je napomenuti da obračun stvamog/realnog CPI obuhvata mnogo više roba i usluga od prezentiranog hipotetičkog slučaja.

b) BDP deflator predstavlja odnos nominalnog prema realnom BDP pa se otuda može uzeti kao cena svih komponenti BDP (C, I, G, X).

Njegova bitna karakteristika je promenljivost pondera (po čemu se razlikuje od indeksa potrošačkih cena, čiji su ponderi fiksni). Postoje i deflatori za komponente BDP, koje se često koriste kao dopuna CPI.

c) Indeks proizvođačkih cena je najstariji metod u obračunu inflacije (još od 1890). On izražava nivo cena u veleprodaji ili proizvodnji. Temelji se na cenama skoro 3.400 proizvoda (cene hrane, industrije i rudarstva). Ponderi su stalni i računaju se iz neto prodaje pojedine robe.

Indeksi cena, pored široke upotrebe i izvanredne koristi, nose sa sobom i određene nedostatke. Jedna od njih je izbor bazne godine (o čemu smo ranije govorili). Drugi

89

nedostatak tiče se kvaliteta robe (sigurniji avio prevoz, tačniji satovi); kako nagoveštavaju neka istraživanja, kad bi se promene kvaliteta na odgovarajući način uključile u indeks cena CPI bi svakako imao usporeniji rast. Budući da to nije slučaj CPI intenzivnije raste.

Dva grafička prikaza dugoročnog kretanja inflacije. Prvi grafikon se odnosi na istoriju cena i realnih nadnica u Ujedinjenom Kraljevstvu od 1270-1988.

Slika 9. Inflacija cena je pojava prisutne na tržištu od najranijih vremena. Zapažamo činjenicu daje cena tržišne korpe dobara (hrane, odeće i dr.) porasla oko 400 puta od 1270. godine (nekada je povećanje cena bilo povezano sa povećanjem novčane mase ~ posle otkrića bogatstva Novog sveta ili od štampanja novca u vreme Napoleonovih ratova). Interesantno je primetiti da realne najamnine (novčani iznos najamnina/nadnica podeljenog sa nivoom cena) posle industrijske revolucije imaju snažan i postojan rast.

Na drugom grafikonu je prikazana istorija potrošačkih cena u SAD nakon građanskog rata do danas.

90

Slika 10. Kretanje cena potrošačkih dobara od 1860. Sa svakim ratom cene su rasle, a zatim posle padale. Međutim, posle 1940. porast je neprekidan (u gotovo svim zemljama), ali sa različitom dinamikom.

6.2.2. Vrste inflacije

Osvrnimo se sada na tri oblik inflacije, i to: umerenu, galopirajuću i hiperinflaciju.

� Umerena (blaga) inflacija odlikuje se skromnim odnosno sporim rastom cena (jednocifrene godišnje inflacije). Kada su cene relativno stabilne, ljudi stiču poverenje u novac i spremni su ga držati na štednim računima, budući da se njegova vrednost (gotovo) ne menja; isto tako, spremni su zaključivati dugoročne ugovore u nominalnom izrazu. Jednom rečju, umerena inflacija pretpostavlja stabilan odnos između novčane i realne aktive.

� Ako dođe do bržeg rasta cena (dvocifrene ili trocifrene godišnje stope rasta cena), tada se radi o galopirajućoj inflaciji. Ovo unosi nesigurnost u privredu i ozbiljno ugrožava ekonomsku aktivnost; novac postepeno gubi svoju funkciju, vrednost u ugovorima se usklađuje u odnosu na neki indeks cena ili se, pak, izražavaju u nekoj stranoj valuti, realna kamatna stopa je često negativna veličina. U takvim uslovima, ljudi drže samo minimalnu sumu novca za dnevne transakcije.

� Ukoliko se ne bi preduzele mere na obuzdavanju tako pokrenute inflacione spirale, ona prerasta u treći oblik - hiperinflaciju, kada se porast cena i novčani opticaj dostižu neslućene razmere. Novac se obezvređuje veoma brzo i progresivno, što rezultira potpunim haosom u privredi i fmansijama. Najbolji primer za hiperinflaciju je slučaj u Nemačkoj 1920-tih godina (slika 11).

Slika 11. Nemačka hiperinflacija 1922kraja 1923. do astronomskih visina, što

6.2.3. Uzroci inflacije mogu biti različiti kao i njeni efekti

Inflacija tražnje. Do inflacije najčešće dolazi usled bržeg rasta novčane mase iznad realne proizvodnje i ponude robne mase (demand inflation). Razlozi za to su brojni, na primer:

� autonomno stvaranje novca (videli smo slučaj hiperinflacije u Neprekomemo štampanje novca) od strane institucija banaka, eskontovanjem menica i drugih hartija od vrednosti i/ili odobravanjem kredita na tekuće računa ili u žiralnom novcu iznad realne štednje, tzv., kreditna ekspanzija;

� deficit državnog budžeta, koji se pokriva novom emisijom novca;� smanjenje stopa obaveznih rezervi poslovnih banaka kod centralne banke, što može

izazvati inflatorni pritisak;� aktiviranje tezaurisanog delà monetarne mase

prirode (strah od nastupajućeg rasta cena, novčane reforme itd.), a što predstavlja u suštini dodatnu novčanu tražnju koja vrši pritisak na postojeće robne fondove;

� poremećeni odnosi u raspodeli dohotka na potrošnju i štednju/akumulaciju, kada se produktivnost rada predvi

� debalans u plaćanjima sa inostranstvom, itd.

Slika 12. ilustruje proces inflacije tražnje, kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog potencijala privrede podižući cene naviše da bi se izjednačila AD i AS.

91

ka hiperinflacija 1922-1924, Novčana masa je porasla od početka 1922. do kraja 1923. do astronomskih visina, što važi i za cene (indeks cena je porastao sa 1 na 10xl0

6.2.3. Uzroci inflacije mogu biti različiti kao i njeni efekti i posledice

Do inflacije najčešće dolazi usled bržeg rasta novčane mase iznad realne proizvodnje i ponude robne mase (demand inflation). Razlozi za to su brojni, na primer:

autonomno stvaranje novca (videli smo slučaj hiperinflacije u Nemačkoj, odnosno prekomemo štampanje novca) od strane institucija banaka, eskontovanjem menica i drugih hartija od vrednosti i/ili odobravanjem kredita na tekuće računa ili u žiralnom novcu iznad realne štednje, tzv., kreditna ekspanzija;

udžeta, koji se pokriva novom emisijom novca; smanjenje stopa obaveznih rezervi poslovnih banaka kod centralne banke, što može izazvati inflatorni pritisak; aktiviranje tezaurisanog delà monetarne mase čiji su uzroci prevashodno psihološke

d nastupajućeg rasta cena, novčane reforme itd.), a što predstavlja u suštini dodatnu novčanu tražnju koja vrši pritisak na postojeće robne fondove;poremećeni odnosi u raspodeli dohotka na potrošnju i štednju/akumulaciju, kada se produktivnost rada predviđa u smislu kriterijuma; debalans u plaćanjima sa inostranstvom, itd.

Slika 12. ilustruje proces inflacije tražnje, kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog potencijala privrede podižući cene naviše da bi se izjednačila AD i AS.

, Novčana masa je porasla od početka 1922. do važi i za cene (indeks cena je porastao sa 1 na 10xl09).

Do inflacije najčešće dolazi usled bržeg rasta novčane mase iznad realne proizvodnje i ponude robne mase (demand inflation). Razlozi za to su brojni, na primer:

mačkoj, odnosno prekomemo štampanje novca) od strane institucija banaka, eskontovanjem menica i drugih hartija od vrednosti i/ili odobravanjem kredita na tekuće računa ili u žiralnom

smanjenje stopa obaveznih rezervi poslovnih banaka kod centralne banke, što može

čiji su uzroci prevashodno psihološke d nastupajućeg rasta cena, novčane reforme itd.), a što predstavlja u

suštini dodatnu novčanu tražnju koja vrši pritisak na postojeće robne fondove; poremećeni odnosi u raspodeli dohotka na potrošnju i štednju/akumulaciju, kada se

Slika 12. ilustruje proces inflacije tražnje, kada agregatna tražnja raste brže od proizvodnog

92

Slika 12. Inflacija tražnje. Na visokom nivou autputa (iznad potencijalnog proizvoda), rast tražnje (sa AD na AD') uzrokuju inflaciju tražnje, jer sa strmom AS krivom (ograničenom ponudom) veća agregatna potrošnja rezultira većim nivoom cena (cene rastu od P do P').

Analiza se kreće u granicama AD - AS modela. Ako dođe do porasta jedne ili više komponenti agregatne tražnje uslediče pomeranje krive AD: naviše, jer se raspoloživa količina robe može prodati po povoljnijim/višim cenama, i udesno, jer se pri nepromenjenim cenama može planirati više robe. Pri datoj ponudi, povećana tražnja utiče na rast cena i porast obima proizvodnje. U uslovima jake inflacije obično ponuda postaje neelastična, tako da se svaki porast tražnje pretvara direktno u porast cena.

Inflacija troškova ili ,,inflacija šoka ponude”. Do inflacije dolazi i u uslovima nepromenljive novčane mase ukoliko se smanje robni fondovi ili se ubrza opticaj novca. Među uzroke inflacije koji dovode do smanjenja robnog kontigenta mogu se ubrojati:

� apsolutni pad proizvodnje; � relativno smanjenje proizvodnje do kojeg dolazi kroz promene privredne strukture; � pad ponuda dobara na tržištu zbog većeg izvoza u odnosu na ostvareni uvoz; � kada se uvećavaju troškovi proizvodnje usled povećanja cena materijala, nadnica i

profita/dobiti ili iz drugih razloga koji dovode do smanjenog korišćenja proizvodnih kapaciteta i porasta troškova po jedinici proizvoda, što izaziva porast cena robe (cost inflation).

Savremene inflacije osobene su po tome što cene i najamnine počinju da rastu pre nego što je dostignut nivo pune zaposlenosti. One rastu čak i u uslovima kada je 30% kapaciteta izvan pogona i 10% radne snage nezaposleno. Prvi put se pojavila 30-tih i 40-tih godina prošlog veka, dovodeći do dramatičnih promena u ponašanju cena nakon Drugog svetskog rata (vidi grafikone na slikama 9. i 10). Ekonomisti pridaju najamnini poseban značaj u razumevanju troškovne inflacije (koja je svakako važan deo poslovnih troškova). Na primer, 1982. u SAD je stopa nezaposlenosti iznosila skoro 10%, a plate su ipak porasle za 5%. Zamerke su upućene

93

sindikatima, koji su "izborili" porast novčanih najamnina i pored visoke nezaposlenosti. Posle 1970. javljaju se i drugi uzroci (nafta, hrana kao i valutni kursevi) inflacije troškova. Očigledan primer predstavljaju prvi i drugi naftni šok, odnosno visok skok cene sirove nafte u 1973. i 1979. godini, koji su uslovili rast cena autputa u gotovo svim tržišnim privredama. Troškovnu inflaciju možemo prestaviti i grafički (slika 13).

Slika 13. Inflacija troškova. U uslovima visokog porasta troškova (zbog rasta najamnina, cena nafte) kriva AS se pomera u položaj AS'. Porast cena finalnih dobara P na P' posledično obara autput ispod njegovog potencijalnog nivoa, stoje izraz troškovne inflacije.

Ovde je značajno uočiti rast cena, iako je u ekonomiji dominantna visoka nezaposlenost i nedovoljna iskorišćenost resursa. Porast troškova pomera krivu agregatne ponude naviše uz silaznu krivu agregatne tražnje. Autput može značajno opadati. Kako rast cena uslovljava smanjenje realnih najamnina, pod pritiskom sindikata dolazi do uvećanja njihovih nominalnih veličina i tako započinje 'trka' između rasta cena i novčanih najamnina, što za posledicu ima novi talas rasta cena.

Za savremene industrijske privrede svojstvena je očekivana ili inercijska inflacija. To znači da će ona biti ugrađena u odgovarajuće ugovore o nadnicama, monetarnim i fiskalnim planovima itd., te potrajati kroz duže vreme, sve dok se ne poremeti 'mir' ("neutralna ravnoteža" koja se na određenoj stopi može održati kroz neodređeno vreme) pod uticajem šokova od strane tražnje ili troškova i si Ukratko, inercijska/očekivana inflacija nastaje kada se kriva AS i AD konstantno pomiču na više po istoj stopi (recimo po stopi od 4%).

Još nekoliko detalja u vezi sa uzrokom. Ratovi donose najoštriji porast cena i inflacije velikih razmera (slika 10). To se može objasniti enormnim državnim izdacima koje se ne mogu servisirati iz redovnih javnih prihoda (budžeta) zbog čega je ona prisiljena na dodatnu emisiju novca bez realnog pokrića (u robi). Do inflacije bi došlo i da se ne poveća novčana masa, kada se usled nastalih promena u globalnoj strukturi BDP (Čiji se deo odnosi na sredstva za ratne namene) smanje robni kontigenti. I prirodne nepogode mogu biti, na kratak rok, jedan od uzroka

94

inflacije (do otklanjanja nastalih šteta).

Uzroci inflacije mogu se naći i na strani investicija. Ovo tim pre, ako se one izvode iz nove emisije, kada je duži vremenski razmak između početka izradnje i puštanja pogona u rad, pri niskoj efikasnosti investicionih ulaganja (ako je npr. porast proizvodnje niži od projektovanog kapaciteta), prekoračenja rokova gradnje, itd. Sve to, u dužem ili kraćem vremenu, vodi do raskoraka između robnih i novčanih agregata usled čega dolazi do inflacionih tenzija.

Inflacija se može javiti kao propratna pojava i u fazi uzleta - visoke konjunkture i zaposlenosti.

Obično veći broj uzroka inflacije deluje u interakciji i simultano. Kada je jednom pokrenuta, inflacija aktivira mehanizam sopstvenog kretanja (samoprodukcije) i nastaje tzv. inflaciona spirala - rast cena uzroluje rast novčane mase, što se, opet, lančano odražava porast cena, itd,

6.2.4. O efektima i posledicama inflacije

Među ekonomistima vlada shvatanje da blaga i kratkotrajna inflacija stimulativno deluje na tokove razvoja, da vodi većoj zaposlenosti i punijem korišćenju kapaciteta (posebno kada se jave znaci nastupajuće recesije). Međutim, ovi efekti su privremenog karaktera, pogotovo ako se ne uoči momenat kada treba staviti pod kontrolu inflaciona žarišta. Zahvaljujući trenutnom rastu nominalnih vrednosti (zarada, dobiti) stvara se "novčana iluzija" da se uspeh može ostvariti, a da pri tome nije nužno starati se o produktivnosti rada, racionalizaciji, uštedama itd., pa su i posledice inflacije, kada ona uzme maha, neuporedivo teže od koristi koje ona na početku daje podsticanju proizvodnje. Jer nestabilan i visok rast cena izaziva ozbiljne disproporcije u privrednoj strukturi (grana, regiona, izvozno-uvoznog sektora privrede i si), imovina preduzeća se topi (čak i onda kada vrednost sredstava za rad raste pri bržem rastu opšteg nivoa cena) i dovode do neefikasnog investiranja i neracionalne upotrebe sredstava za reprodukciju. Pored toga, inflacija se ogleda i u nizu drugih negativnosti. Ona pogađa standard lica sa fiksnim i unapred određenim primanjima, dok uvećava bogatstvo onih koji ostvaruju profite/dobit, ili pak omogućuje državi da se na "lak način" oslobodi svojih dugova. Inflacijom raste i tražnja za kreditima jer su dužnici u povoljnijem položaju, pošto svoje dugove otplaćuju u nominalnom iznosu, a poverioci oštećeni, jer im se vraća samo deo realne vrednosti. Kamatna stopa je negativna u stanju inflacije pa se gubi svaki interes za štednju, S druge strane povećava se tražnja za robom jer svako želi da se resi novca koji gubi vrednost. Kupuje se sve do čega se dođe na tržištu. Špekulacije uzimaju sve više maha, a raspodela primarnog dohotka izložena je nekontrolisanim udarima rasta cena. Inflacija utiče i na odnose sa drugim državama - smanjuje se uvoz i slabe devizne rezerve zemlje. Konačno, u ovim uslovima (jake inflacije) privreda prelazi u naturalnu razmenu sa svim njenim nezgodama i štetnim posledicama po ukupan ekonomski razvoj.

Inflacija, kako je već rečeno, odraz je visoke nestabilnosti privrede. Da bi se otklonili uzroci inflacije, preduzima se čitav arsenal mera. Jedna od neposrednih mera je smanjenje državnih rashoda (deficitno budžetsko finansiranje). Dalje, ograničavaju se potrošački i investicioni krediti i uvodi veća kamatna stopa. U uobičajene anti- inflacione mere spadaju i neposredna (pod 'protektoratom država") kontrola rasta cena, redukcije u domenu investicija, povlačenje dela monetarne mase iz opticaja i dr. Ujedno je neophodno da se u principu osiguraju trajni efekti u dinamiziranju proizvodnje, strukturne promene i veći značaj kvalitativnih faktora rasta

95

(ekonomije ukupnog rada). Sve ove i druge mere imaju samo jedan cilj: da otklone narušeni ekvilibrij odnosa na tržištu (između robne ponude i efektivne tražnje) i tako osiguravaju put koji vodi stabilizaciji cena i kupovne snage novca na dugi rok.

6.3. FIlipsova kriva

Krajem šeste decenije 20. veka novozelandski ekonomista A. Filips (Alban W. Philips, profesor na London School of Economics) ustanovio je nelinearnu negativnu vezu između stope nezaposlenosti i stope promena najamnine u Ujedinjenom Kraljevstvu za period 1861-1957. Od tada je ta relacija poznata kao Filipsova kriva.

Slika 14. Filipsova kriva - inverzni međuodnos najamnine - nezaposlenost Filipsova kriva pokazuje da stopa rasta najamina opada sa stopom nezaposlenosti i obrnuto. Strelice govore o tome da su ostvarene stope promene nadnica, u razdobljima smanjene stope nezaposlenosti, iznad ocenjene prosečne Filipsove krive, dok su u razdobljima povećane stope nezaposlenosti, ispod nje. (Sa "u" je obeležena stopa nezaposlenosti na apcisi, a sa "W" stopa promene nadnica.)

Na slici 15. dajemo i Filipsovu krivu koju su izveli Samuelson/Norhaus.

96

Slika 15. Filipsova kriva opisuje odnos između nezaposlenosti i inflacije. Desna vertikalna osa koja označava promena najamnine je veća od leve vertikalne ose koja označava stopu inflacije pri pretpostavljenom rastu prosečne produktivnosti rada od 2%. Proizilazi da veća zaposlenost iziskuje nižu inflaciju i obrnuto - evidentan je inverzni odnos inflacije i nezaposlenosti.

Slika 15. ilustruje međusobnu povezanost tri faktora: stopa inflacije koja je naneta na levoj vertikalnoj liniji, stopa nezaposlenosti prikazana na horizontalnoj liniji i godišnji rast plata prikazanoj na desnoj vertikalnoj liniji. Kretanjem udesno silazno niz krivu raste nezaposlenost, dok se snižavaju stope promena cena i najamnina. Aritmetički proračun je sledeći: ukoliko rast produktivnosti rada iznosi godišnje 2%, tada će pri rastu najamnina od 6%, cene rasti po stopi od 4%. Dakle:

Stopa inflacije = stopa rasta najamnina - stopa rasta produktivnosti. Filipsova kriva ilustruje 'kompromis' (trade off) između stope inflacije i nezaposlenosti. Uslovi nagodbe određeni su nagibom krive, slika 16.

Slika 16. Izbor između stope inflacije i stope nezaposlenosti. Na grafikonu je prikazan odnos između nezaposlenosti "u" i inflacije ,,π”. Sa I i II obeležene su krive preferencije, koje predstavljaju geometrijska mesta tačaka takvih kombinacija stopa inflacije i stope nezaposlenosti koje obezbeđuju isti nivo društvenog blagostanja; konveksne su i označavaju više nivoe blagostanja ukoliko su bliže koordinatnom početku. Tačka dodira Filipsove krive i krive preferencije predstavlja optimalni spoj stope inflacije i stope nezaposlenosti.

Ako je uzeto da stvarnu stopu nezaposlenosti predstavlja relacija OB, onda postoji mogućnost da se ona smanji na OA, uz podizanje stope inflacije na Pa, na taj način što će se u potrebnom obimu povećati tražnja. Predpostavlja se da je deo stvarne stope nezaposlenosti, koji je obeležen sa AB, posledica nedovoljne tražnje i da pomoću monetarne i fiskalne ekspanzije može da se postigne željeno smanjenje nezaposlenosti. Okosnicu trejdofa čini stabilnost u odnosima ovih dveju promenljivih.

Odnos između inflacije i nezaposlenosti ostaje stabilan samo u uslovima nepromenljive stope inercijske ili očekivane inflacije. Ali kad stvarna stopa inflacije poraste iznad stope inercijske

inflacije (pri vrlo niskoj nezaposlenosti), ljudi se počinju prilagođavati novom, višem nivou inflacije i anticipiraju njen dalji porast. Tako se inercijska inflacija prilagođava novoj realnosti. A kratkoročna Filipsova kriva se pomera

Slika 17. Dugoročna Filipsova kriva. Na slici je prikazan uticaj šokova tražnje ili troškova na kratkoročnu Filipsovu krivu. Privreda se na startu nalazi u tački A, potom se širi padom nezaposlenosti ispod prirodne stope u tački B, a rezinercijske stope. Vremenom inflacija biva anticipirana i ugrađuje se u novu kratkoročnu Filipsovu krivu (SRPC'). Kada se privreda vrati na prirodu stopu nezaposlenosti u tačku D, ona biva jače opterečana - visom i iner

Veza tačaka A, B, C i D. Kriva koja se pomera proizvela je uvojak koji ide u smeru kazaljke na satu kao što je i prikazano na slici.

Analitički posmatrana ideja da šokovi pomeraju Filipsovu krivu može se saopštiti kao rkoraka opisan na slici 4. Pođimo redom.

Period 1. U ovom periodu nezaposlenost je na prirodnoj stopi; nema šokova ponude i tražnje i privreda se nalazi u tacki A.

Period 2. Rast proizvodnje u vreme ekspanzije obara stopu nezaposlenosti, firme ambicupošljavaju radnike (neke čak povećavaju najamnine) i povećavaju se cene. Počinje trka između plata i cena. Privreda se kreče uvis i levo u tacku B, a niža nezaposlenost uzrokovaće višu inflaciju.

Period 3. Pri višoj stopi najamnine i cena povećavaposlodavca i radnika, koja se zatim ugrađuju u buduće odluke u vezi sa najamninama i cenama, da bi se kao krajnji rezultat toga pokazao rast inercijske inflacije. Kratkoročna Filipsova kriva pomera se uvis i stvara novu Filipsovu krivu (označenu sa SRPC') iznad originalne (SRPC). Nova kratkoročna Filipsova kriva pokazuje daje došlo do rasta inercijske inflacije.

Period 4. Usporavanja privredne aktivnosti vraća proizvodnju na njen potencijalni nivo, a stopu

97

inflacije (pri vrlo niskoj nezaposlenosti), ljudi se počinju prilagođavati novom, višem nivou inflacije i anticipiraju njen dalji porast. Tako se inercijska inflacija prilagođava novoj realnosti.

va kriva se pomera (vidi sliku 17).

. Dugoročna Filipsova kriva. Na slici je prikazan uticaj šokova tražnje ili troškova na kratkoročnu Filipsovu krivu. Privreda se na startu nalazi u tački A, potom se širi padom nezaposlenosti ispod prirodne stope u tački B, a rezultat toga imamo rast inflacije iznad inercijske stope. Vremenom inflacija biva anticipirana i ugrađuje se u novu kratkoročnu Filipsovu krivu (SRPC'). Kada se privreda vrati na prirodu stopu nezaposlenosti u tačku D, ona

visom i inercijskom i stvarnom stopom inflacije.

Veza tačaka A, B, C i D. Kriva koja se pomera proizvela je uvojak koji ide u smeru kazaljke na satu kao što je i prikazano na slici.

Analitički posmatrana ideja da šokovi pomeraju Filipsovu krivu može se saopštiti kao rkoraka opisan na slici 4. Pođimo redom.

Period 1. U ovom periodu nezaposlenost je na prirodnoj stopi; nema šokova ponude i tražnje i

Period 2. Rast proizvodnje u vreme ekspanzije obara stopu nezaposlenosti, firme ambicupošljavaju radnike (neke čak povećavaju najamnine) i povećavaju se cene. Počinje trka između plata i cena. Privreda se kreče uvis i levo u tacku B, a niža nezaposlenost uzrokovaće višu

Period 3. Pri višoj stopi najamnine i cena povećavaju se inflaciona očekivanja od strane poslodavca i radnika, koja se zatim ugrađuju u buduće odluke u vezi sa najamninama i cenama, da bi se kao krajnji rezultat toga pokazao rast inercijske inflacije. Kratkoročna Filipsova kriva

u Filipsovu krivu (označenu sa SRPC') iznad originalne (SRPC). Nova kratkoročna Filipsova kriva pokazuje daje došlo do rasta inercijske inflacije.


inflacije (pri vrlo niskoj nezaposlenosti), ljudi se počinju prilagođavati novom, višem nivou inflacije i anticipiraju njen dalji porast. Tako se inercijska inflacija prilagođava novoj realnosti.

. Dugoročna Filipsova kriva. Na slici je prikazan uticaj šokova tražnje ili troškova na kratkoročnu Filipsovu krivu. Privreda se na startu nalazi u tački A, potom se širi padom

ultat toga imamo rast inflacije iznad inercijske stope. Vremenom inflacija biva anticipirana i ugrađuje se u novu kratkoročnu Filipsovu krivu (SRPC'). Kada se privreda vrati na prirodu stopu nezaposlenosti u tačku D, ona

Veza tačaka A, B, C i D. Kriva koja se pomera proizvela je uvojak koji ide u smeru kazaljke na

Analitički posmatrana ideja da šokovi pomeraju Filipsovu krivu može se saopštiti kao redosled

Period 1. U ovom periodu nezaposlenost je na prirodnoj stopi; nema šokova ponude i tražnje i

Period 2. Rast proizvodnje u vreme ekspanzije obara stopu nezaposlenosti, firme ambicioznije upošljavaju radnike (neke čak povećavaju najamnine) i povećavaju se cene. Počinje trka između plata i cena. Privreda se kreče uvis i levo u tacku B, a niža nezaposlenost uzrokovaće višu

ju se inflaciona očekivanja od strane poslodavca i radnika, koja se zatim ugrađuju u buduće odluke u vezi sa najamninama i cenama, da bi se kao krajnji rezultat toga pokazao rast inercijske inflacije. Kratkoročna Filipsova kriva

u Filipsovu krivu (označenu sa SRPC') iznad originalne (SRPC). Nova kratkoročna Filipsova kriva pokazuje daje došlo do rasta inercijske inflacije.


98

nezaposlenosti na nivo prirodne stope. Inflacija pada na niži nivo zbog veće nezaposlenosti.

U rezimeu se ukazuje na sledeće ishode:

� s obzirom da je došlo do porasta inercijske inflacije, stopa inflacije je na prirodnoj stopi nezaposlenosti veća u četvrtom nego u prvom periodu;

� nezavisno od toga što su agregatna ponuda i tražnja u ravnoteži, firme i radnici očekuju višu inflaciju, i

� najzad, privreda ostvaruje isti realni BDP i nivo nezaposlenosti u D kao i u A, iako cena i nominalni BDP sada rastu brže nego što je to bio slučaj dok ekspanzija nije podigla očekivanu stopu inflacije.

Sve indikacije govore u prilog stavu da će stopa inflacije težiti rastu/padu ukoliko se stopa nezaposlenosti razlikuje od svoje prirodne stope. U tom kontekstu treba obratiti pažnju na tri situacije, i to: (1) sve dok je nezaposlenost ispod prirodne stope, inflacija će ispoljavati težnju ka rastu, (2) pri visokoj nezaposlenosti (sve dok je nezaposlenost iznad prirodne stope), inflacija teži padu (ili tendirati prema nuli), i (3) samo kada je nezaposlenost na nivou prirodne stope, inflacija neće težiti ni povećanju ni smanjenju, jedino tada će se inflacija stabilizovati, bez obzira na njenu inercijsku stopu; prema tome, jedini nivo nezaposlenosti, koji odgovara stabilnoj stopi inflacije jeste prirodna stopa nezaposlenosti, pa se dugoročno Filipsova kriva mora kretati uzlazno/pravo iznad prirodne stope nezaposlenosti (kao što pokazuje pravac D-A na slici 17).

99

VII GLAVA: NOVAC I MONETARNA POLITIKA

Ekonomisti se slažu da je novac vrlo specifičan oblik ekonomskih dobara i uz to retka roba. Novac je ušao u naš svakodnevni život u tolikoj meri da gotovo izgleda da on postaje smisao života. Mi novac koristimo kako bismo kupili robu ili uslugu, i ta ga uloga novca čini vrednim, mada on često poprima oblike koji bi u suprotnom mogli izgledati "bezvredni", kao što su monete izrađene od legura, komadići papira, određeni iznos u računovodstvenim knjigama ili samo deo informacija koji se prenose optičkim kablovima. Novac najčešće smatramo nečim što omogućuje i olakšava obavljanje bilo koje ekonomske aktivnosti, a nikako nečim što je samo sebi svrha. Kad se novcem dobro upravlja, proizvodnja može biti stabilna uz stabilne cene, ali monetarni sistem može nekada zatajiti sa posledicama po privredu i standard ljudi; tada nastaje inflacija ili depresivni ciklus. Stoga i nastojanje svake države da obezbedi stabilnu vrednost novca i rast proizvoda.

7.1. Kratak osvrt na istoriju novca

Nagoveštaji razmene se javljaju na niskom stepenu privrednog razvoja - nekada davno. Prvi način trgovine je bila trampa, koji se sastojala od razmene robe za robu. Odnos razmene mogao bi se prikazati kao R1 - R2 , ali isto tako i R2 - R3, itd. Međutim, trampa (neposredna razmena) je nailazila na izvesne teškoće:

� trampa podrazumeva "koincidenciju" želja, tj., trebalo je dosta vremena i truda da se sretnu baš oni posednici proizvoda čije sa potrebe za razmenom odgovarale korisnim svojstvima konkretnih predmeta koje su želeli dati odnosno dobiti u razmeni;

� veliki broj razmenskih odnosa koji su nastajali između proizvoda koji se pojavljuju na tržištu.

Tokom vremena, navikom i praksom pojedinih tržišta, izdvaja se jedan proizvod (roba), koji ima naročitu prođu (svako ko ga ima može ga razmeniti za svaku drugu robu) i koji se izdvaja kao posrednik u razmeni svih ostalih proizvoda. Taj proizvod/roba postaje novac (negde je to bila stoka, negde žito, koža itd.), na lokalnom tržištu. Kasnije su ovu ulogu preuzeli plemeniti metali (zlato i/ili srebro), koji su imali niz prednosti nad ostalim robama: postojanost, deljivost, u malim količinama imaju veliku vrednost itd. To je bio tzv. robni novac.

Naprednije države su u prometu najpre koristile novčani materijal u vidu nejednakih komada metala (robe - novaca), najčešće srebro i zlato. Prilikom svakog plaćanja (kupovine ili prodaje) morao se ispitati sadržaj (kvalitet) i meriti težina poluge za koju bi se razmenjivala roba. To je bio tzv., pensatorni sistem razmene. Jasno da je takav način plaćanja otežavao robni promet. Radi bržeg obavljanja razmenskih operacija, ugledni pojedinci (uglavnom trgovci) počinju da utiskuju određene znakove kojima jamče da takav komad robe- novca (zlata) ima tačno navedenu težinu i da je određenog sadržaja/finoće; to je tzv. numenatorno plaćanje. Kasnije je, širenjem prometa i prelaženjem granica lokalnog tržišta, nastala potreba da neki veći autoritet preuzme izdavanje novca. Vremenom, ovu obavezu na sebe preuzima država, koja pristupa kovanju novca određenog/standardnog oblika i stavlja žig na svaki komad metala koji obitava u funkciji novca. Tako nastaje kovani novac - moneta.

Država utvrđuje novčani ili kovnički paritet, pod kojim se podrazumeva broj novčanih jedinica koje se iskivaju iz jednog kilograma čistog metala (zlata), i remidijum - koji znači dozvoljeno : odstupanje nominalne od stvarne vrednosti koju kovina ima. Zamena takvog punovrednog novca/monete manje vrednim metalima (gvožđem, bakrom i sl.) i zatim papirnim ceduljama

100

(papirnim , novcem) predstavlja dalju etapu u razvoju robno-novčane razmene. Tako je došlo do definitivnog odvajanja nominalne od realne vrednosti novca. Kao što se prometna vrednost roba kroz proces njihove razmene kristalizuje u zlatnom novcu, tako se zlatni novac sublimira u opticaju do svog sopstvenog simbola, najpre u obliku izlizanog zlatnika, zatim u obliku pomoćnih metalnih moneta i, konačno, u obliku bezvredne marke papira, pukog znaka vrednosti. Uloga države se svodi na garanciju da papirni novac - novčani znak - simbolično predstavlja određenu vrednost. Papirni novac reprezentuje (menja zlato samo kao sredstvo prometa). Na svakoj papirnoj jedinici utisnuto je novčano ime prema količini zlata koju ona zamišljeno predstavlja. Papirni novac se ne može konvertovati u zlato; njegova vrednost je ništavna prema vrednosti koju predstavlja.

Razvojem bankarstva i robno-novčane razmene, javlja se još jedna vrsta novca - depozitni (kreditni novac). Ovaj oblik novca nema nikakvu materijalnu vrednost (supstancu) već se predstavlja u liku računskih znakova koji se beleži u bankarskoj evidenciji (knjigama). No, ovim smo otvorili pitanje druge funkcije novca.

7.2. Funkcija novca

Novac ima četiri osnovne funkcije i to: � sredstvo razmene robe, � sredstvo očuvanja vrednosti kao blaga, � obračunska jedinica (mera vrednosti), i � novac kao platežno sredstvo.

Novac kao sredstvo razmene. Treba reći da novac služi kao sredstvo razmene znači da će ga svi učesnici na tržištu prihvatiti u međusobnom prometu roba i usluga. Naime, pojedinci mogu prodati svoje proizvode za novac i koristiti taj novac za kupovinu drugih roba i usluga u budućnosti. U tom procesu, novac omogućuje pojedincima da kupuju proizvode od drugih umesto da ih sami proizvode. Specijalizovaće se svi u oblastima za koje imaju najbolje uslove -| najviše talenta i veštine. Pojedinci zatim mogu razmenjivati taj novac za proizvode rada drugih ljudi. Širenjem obima trgovine i porastom broja proizvoda i usluga u razmeni, novac dobija sve veći značaj u privredi i uopšte. Prema tome, funkcija novca kao sredstva razmene roba i usluga jeste njegova najvažnija funkcija na osnovu koje se određuje i sama definicija novca.

Novac kao sredstvo za očuvanje vrednosti. Povlačenjem novca iz opticaja - sfere prometa - nastaje posebna funkcija novca - novac kao blago. Takav postupak imobilizacije neke sume novca ima naziv tezaurisanje novca. U ovoj ulozi se novac pojavljuje kada se roba proda, R - N, posle čega dolazi do prekida novčanog toka, tako da izostane druga faza, kupovina drugih dobara - N - R' Prekidom u opticaju, novac prestaje da funkconiše kao sredstvo prometa - on postaje blago (sredstvo za očuvanje vrednosti). Jer, novac kao univerzalni ekvivalent, omogućuje njegovom vlasniku da ga u svakom momentu pretvori u bilo koju drugu vrednost.

Novac kao obračunsko sredstvo. Novac se isto tako koristi i kao jedinica obračuna, tj. kao jedinica kojom merimo vrednost stvari. Obračunska jedinica je uobičajen naziv ili mera. Isto kao što merimo masu u kilogramima, vrednost merimo u novcu. Evro je, na primer, monetama jedinica u EU, dolar u SAD. To je, drugim recima, samo jedinica koja omogućuje da se jednostavno upoređuju relativne vrednosti roba i usluga. Firma koristi KM za izražavanje svog profita ili gubitka, dnevni kućni budžet i redovni troškovi daju se u KM-a, kao obračunskoj jedinici, itd. Upotreba obračunskog sredstva (mere vrednosti) pojednostavljuje privredni život u

101

ogromnoj meri.

Novac kao platežno sredstvo. Četvrta je funkcija novca da on predstavlja sredstvo izražavanja odloženog plaćanja ili platežnog sredstva. Ova funkcija istovremeno obuhvata upotrebu novca kao sredstva razmene (daleko najvažnije funkcije novca) i kao obračunske jedinice. Novac kao platežno sredstvo javlja se usled sezonskog karaktera proizvodnje, troškova čuvanja robe itd., zbog čega se otuđivanje robe vremenski razdvaja od ostvarivanja njene cene. Tako dolazi do nastanka kredita i kreditnih/dužničkih odnosa, tj. do kupovine sa odloženim plaćanjem. U momentu otuđivanja /prodaje robe (njenog prelaska iz ruke prodavca u ruke kupca) novac nije realno prisutan u razmeni, ali se u njemu izražava vrednost (vrši funkcija mere vrednosti), jer se jedino tako (u izrazu novca) može utvrditi visina duga (iznos protivvrednosti robe).

7.3. Karakteristika novca

U najmanju ruku, novac mora imati pet osnovnih karakteristika,To su: � Prenosivost. Novac u prvom redu mora biti pogodan za nošenje i prenos pri obavljanju

kupovine na različitim lokacijama. Ako novac nije prenosiv, neće biti prihvaćen za širu upotrebu.

� Trajnost. Ako novac nema osobinu fizičke trajnosti, izgubiće svoju vrednost. Na primer, voće bi moglo služiti kao novac, ali bi ga bilo teško održati u istom prirodnom stanju; vremenom bi istrunilo i postalo nekorisno za bilo kakvu upotrebu.

� Deljivost. Novac mora biti lako deljiva stvar, a da pri tome ne gubi na kvalitetu. Međutim, gledano istorijski, novac nije uvek bio deljiv.Tako su u prošlosti ljudi koristili kao sredstvo razmene npr. stoku, koja uopšte nije deljiva, ili, uzimamo dijamant, koji podeljen na manje delove, zauvek gubi svoju prvobitnu vrednost.

� Standardizovanost. Ljudi će biti sigurni da primaju istu vrednost u ekonomskoj razmeni samo ako je novac standardizovan. Novčane jedinice moraju biti jednakog kvaliteta i fizički se ne smeju razlikovati. Suprotno ipak postoje (upotreba duvana kao novca i dr.).

� Prepoznatljivost. Novac mora biti lako prepoznatljiv. Ako ga ne mogu prepoznati, ljudima će biti teško odrediti da li se radi o novcu ili o nekoj manje vrednoj imovini (falsifikatu). Čak i laik mora vrlo brzo utvrditi razliku između novca i drugih predmeta.

Oblici/vrste savremenog novca. U modernim društvima, pojam novca u dnevnoj upotrebi obuhvata:

� sitan kovani novac, � papirni novac - novčanice, i � depozite (sredstva na računima banaka).

Sitan kovani novac i novčanice nose naziv gotovog ili efektivnog novca, dok se novac na računima u bankarskim depozitima naziva žiralnim novcem. Svi navedeni oblici/vrste savremenog novca, sa kojima paralelno egzistiraju i drugi oblici kreditnog novca stvoreni u robnom prometu, čine ukupan novčani opticaj ili novčanu masu.

O tzv. kreditnom novcu treba znati da je on potekao iz funkcije novca kao platežnog sredstva. U kreditni novac spadaju:

� menice, � banknote, i � ček.

Menica je kreditni vrednosni papir (strogo propisanog oblika, sadržaja, prenosa i načina

102

ostvarivanja) kojim se njen izdavalac (trasant) obavezuje da u određenom roku isplati poveriocu (remitentu) na njoj označenu sumu novca ili izdaje nalog drugom licu (trasatu) da takvu isplatu izvrši. (U prvom slučaju se govori o vlastitoj ili solo menici, a u drugom o trasiranoj ili vučenoj menici). Prodavač koji je robu prodao na kredit, dobija od kupca menični list kao osiguranje svojeg potraživanja. Vlasnik menice može tu menicu upotrebiti za plaćanje obaveza prenošenjem (indosiranjem) na svog poverioca, ovaj na treće lice itd., do dana dospeća njene isplate. Na taj način (putem indosiranja do roka isplate) menica postaje istrument plaćanja, čime ona stiče svojstvo kreditnog novca. Najzad, ukoliko se jednom istom menicom obavi više uzastopnih plaćanja, utoliko će manje biti potrebno u opticaju gotovog novca.

Banknota predstavlja prvi oblik papirnog novca, tj,, novca koji zamenjuje robu - novac/zlato. Banknota je specifična menica na emisionu banku, kojom ona preuzima obavezu da donosiocu na zahtev isplati određenu količinu novca u zlatu. Po definiciji, banknote predstavljaju zamenike zlata u prometu i konvertibilne su za zlato. Banknote nastaju na taj način što su banke izdavale priznanice licima koja su depono vala zlato ili zlatan novac, kao i na bazi privatnih menica koje bi primane u eskont. Ove su se priznanice - banknote, pokazale pogodnim sredstvom plaćanja, pa su tako i počele vremenom, opticati umesto pravog novca. Gašenjem konvertibilnosti za zlato, banknote se pretvaraju u papirni novac sa prinudnim kursom.

Ček je pismena isprava kojom se daje nalog banci da izvrši isplatu. Ček može da izda lice koje ima deponovan novac kod banke ili kome je banka otvorila kredit u određenom iznosu. Imalac čeka ima dve mogućnosti:

� da podnese ček na naplatu kod banke u valutarnom novcu (novčanicama i sitnom kovanom novcu), i

� da ga upotrebi za plaćanje duga (indosira) drugim licima. U drugom slučaju ček cirkuliše u svojstvu kreditnog novca, zamenjujući valutarni (gotov) novac u opticaju. U razvijenoj robnoj privredi sve više se robno-novčani promet odvija posredstvom žiro i tekućih računa kod banaka, čiji su imaoci privredne i vanprivredne firme, društveno - pravna lica i pojedinci. Obaveze koje teku iz dužničko-poverilačkih odnosa, izmiruju se sada jednostavno - prenošenjem sa računa nalogodavca (dužnika) na račun primaoca (poverioca) bez upotrebe gotovog novca. U ovom slučaju novac funkcioniše idealno kao depozitni, žiralni ili knjiški novac. Otuda se ovaj oblik plaćanja i naziva bezgotovinskim plaćanjem. Njegova se prednost ogleda u većoj brzini i sigurnosti, kao i u nižim troškovima platnog prometa, što ga čini reprezentantom savremenog plaćanja.

7.4. Novčani agregati

Ekonomisti i tvorci ekonomske politike, u razvijenim tržišnim privredama, pri utvrđivanju novčane mase (ukupna novčana sredstva nacionalne ekonomije, novčanog opticaja ili ponude novca) koriste četiri parametra/novčana agregata. To su: D� novčana masa u užem smislu reći, D� novac u širem smislu reči, D- najširi novčani agregat i D6 ili NDA, neto domaća aktiva.

Agregat D� predstavlja novac u najužem smislu i obuhvata oblike novca koji se odmah troše, kao što je gotovina (kovani novac i novčanice) i novac na tekućem računu (depoziti po viđenju). On odražava transakcijsku funkciju novca, dakle služi za plaćanje.

Drugi značajan novčani agregat jeste D�. On predstavlja zbir elemenata koji čina D� i oročenih depozita u komercijalnim bankama, u zadružnim štedionicama ili u štednim i kreditnim udruženjima, kreditnim asocijacijama itd. Iako se ne mogu izdati čekovi na oročene depozite,

103

obično se mogu konvertovati u gotov novac bez gubitka vrednosti (uz kratak otkaz/na zahtev).

Danas su dva najznačajnija novčana agregata D��D� - kao kvantitativne mere ponude novca (u tom ih svojstvu često koristimo u radu). Novčani agregat D- predstavlja zbir D� i aktive i pasive fmansijskih institucija koji uključuju i dugoročne depozite koji se ne mogu lako pretvoriti u sredstva za potrošnju (transakcijska sredstva). U takva sredstva se ubrajaju udružena sredstva i oročeni depoziti (sredstva rezervi, sredstva za kupovinu deviza i sredstva za pokriće po akreditivima, kreditne garancije u poslovanju sa inostranstvom i doznake u inostranstvu).

Novčani agregat (ili neto novčana aktiva) D6 sastoji se od novčanog agregata D- i salda kratkoročnih i dugoročnih obaveza bankarskog sistema u devizama prema inostranstvu i potraživanja od inostranstva (obaveze su: redovni klirinški računi, obaveze po kreditima, oročeni depoziti stranih lica i drugo, a potraživanja: po klirinškim računima, kreditima i ostalim izvorima potraživanja, uključujući i zlato, valute i čekove, račune u inostranstvu i oročena sredstva).

7.5. Novčani sistem

Određujući kakva će roba, kakva će stvar, u kakvom obliku i ulozi funkcionisati kao novac na njenoj teritoriji, država utvrđuje u stvari svoj novčani sistem. Novčani sistem označava valutu - zlatna, robna, papirna valuta, te novčanu jedinicu neke zemlje - dinar, dolar, lira, jen itd., kao i opšte regulisanje novčanih kretanja u ekonomskom životu pojedinih država. Najpre se razvio metalistički novčani sistem. U takvom se novčanom sistemu, kao sredstvo prometa i sredstvo plaćanja, upotrebljavao metalni novac od jednog, dva ili više određenih metala - zlato, srebro, bakar ili zlato i srebro istovremeno. Umesto zlatnog ili srebrnog kovanog novca u prometu su kao njihovi simboli (surogati) mogli cirkulisati certifikati i/ili banknote, što na suštini stvari ništa nije menjalo.

Ako u jednoj zemlji kao novac kola jedan metal, npr. zlato ili srebro, onda u toj zemlji postoji monometalistički sistem (jedinstvena metalna valuta). Na osnovu monometalističke zlatne valute su sistemi: čist zlatni standard (zlatni novac), zlato-polužni standard (iza banknote je količina zlata) i zlatno-devizni standard (kao podloga služe devize drugih država u kojima je zlatni novac). (On je 1971. godine konačno doživeo krah i od tada prestaje da postoji.)

Danas u svetu postoji pretežno papirni novčani sistem. U tom sistemu novčanica emisione banke nije zamenljiva, iskupljiva za punovredni novac - zlato. To je nama poznati tzv., pravi ili čisti papirni novac s prisilnim kursom. On je baza sistema depozitnog novca koji jeste najsavremeniji oblik novca današnjeg sveta.

7.6. Vrednost novca

Vrednost novca se ispoljava u dvojakom smislu: � kao vrednost novca u zemlji - to je njegova unutrašnja vrednost, koja dolazi do izražaja u

kupovnoj snazi novca, i � vrednost novca na svetskom tržištu - to je njegova međunarodna vrednost koju iskazuje

valutni/devizni kurs. I jedna i druga vrednost potiču iz uloge novca kao sredstva razmene, tj. same prirode novca, što je i razlog zbog čega ćemo se nešto detaljnije pozabaviti ovim pitanjem.

Unutrašnja vrednost novca. Unutrašnja vrednost novca proizilazi iz kupovne snage novca koju on ima na domaćem tržištu neke zemlje. Njen realan izraz je sadržan u količini roba i usluga koje

104

se mogu datom periodu kupiti za jednu novčanu jedinicu, odnosno za određeni broj jedinica novca. Stoga, veća kupovna moć novca označava veću masu dobara koja se može, za novčanu jedinicu/sumu novca, u razmeni dobiti i, suprotno tome, manja kupovna snaga znači manju količinu roba i usluga za jedinicu sumu novca.

Kupovna snaga novca se matematičkim izrazom može prikazati na sledeći način:

, =L

DER

gde je: S- kupovna snaga/prometna vrednost novca, W - suma robnih cena (vrednost robnih transakcija), M - novčana masa (u koju spadaju: gotov novac, kreditni novac i žiralni novac).

Na vrednost novca direktno deluju i cene. U tom pogledu zakoniti odnos glasi: između kretanja cena i kupovne snage novca postoji obrnuto proporcionalna zavisnost.

Spoljna vrednost novca - valutni/devizni kurs. Spoljna ili međunarodna vrednost novca, tj. intervalutarni kurs potiče iz kupovne snage koju novac ima na svetskom tržištu. Ta snaga se zasniva na valutnoj ili deviznoj kursnoj vrednosti novca. Kurs novca je izraz kojim se vrednost novčane jedinice iskazuje novčanim jedinicama druge zemlje. Uobičajeno je u dnevnoj praksi da se za spoljnu vrednost novca koristi opšti naziv devizni kurs, što proizilazi iz činjenice da se danas najčešće radi o kupovini i prodaji deviza, a samo izuzetno valuta.

Kursna vrednost papirnog novca. Prelaskom na papirnu valutu ("slom zlatnog standarda") situacija se bitno menja. Jer kurs papirnog novca nema takve granice u oscilacijama, kao što je to bio slučaj sa zlatnim novcem. Gotovo sve je prepušteno igri ponude i tražnje na tržištu novca ili kod banaka. Generalno uzevši, kod papirnog novca možemo govoriti o dve vrste kurseva:

1. Službeni (zvanični) kurs formira država i to na bazi metalnog pariteta. Naime, država određuje količinu zlata koju predstavlja novčana jedinica i na osnovu te zamišljene količine zlata propisuje kurs prema valutama drugih zemalja.

2. Slobodni (berzanski) kurs se formira nezavisno od službenog kursa.

Najzad, treba reći da su stanje platnog bilansa, inflacija i paritet kupovne snage novca, neosporno faktori sa uticajem na kursu vrednost novca. Ali, treba istaći daje devizni kurs rezultat i drugih faktora koji deluju na kupovnu snagu novca i odnose u platnom bilansu zemlje. To su, pre svega, održavanje visoke stope rasta i pune zaposlenosti, pa je ishodišno i devizni kurs podređen tim ciljevima. Unutrašnja stabilnost novca podređena je, dakle, njegovoj spoljnoj stabilnosti. U tom smislu može se govoriti o manipulisanom fluktuirajućem deviznom kursu, koji se naziva plivajući (floating) kurs. Vidnu ulogu u tome preuzima država, čije intervencije, posebno u oblasti proizvodnje (produktivnosti rada, privrednoj strukturi i itd.), spoljne trgovine i međunarodnom plaćanju, imaju za cilj održavanje fluktuacije kursa u poželjnim granicama.

7.7. Promene u kupovnoj snazi/vrednosti novca

Promene vrednosti novca javljaju se kao posledica faktora koji dovodi do dealinacije robnih fondova i novčane tražnje ili su odraz uticaja monetarnih mera u zemlji. No, bez obzira na uzroke, obe vrednosti se mogu smanjiti i tada je reč o depresijaciji novca, ili povećavati, u kom slučaju govorimo o apresijaciji novca.

Depresijacija novca. Pod depresijacijom novca se podrazumeva smanjivanje vrednosti novčane

105

jedinice, a razlika koja iz toga potiče naziva se disažio. Depresijacija se ostvaruje na dva načina: inflacijom (kada se smanjuje kupovna snaga novca u zemlji) i devalvacijom (kada se smenjuje intervalutarni kurs novca).

� Inflacija. Pojam inflacije potiče od latinske reci inflatio što u doslovnom prevodu ima značenje naduvavanje ili nadimanje. Pod inflacijom definišemo svako stanje u kojem efektivna novčana tražnja prevlađuje nad ponudom robe - novčana masa prevazilazi robnu masu - što izaziva porast cena i obezvređivanje kupovne snage novca. Danas postoji shvatanje da inflacija može nastati i bez stvarnog porasta cena, kada se radi o takozvanoj prikrivenoj (prigušenoj) inflaciji, npr., u slučaju monopola ili državne intervencije u kontroli cena, novčanog opticaja i sl. Inflacija postaje karakteristična pojava u sistemu nekonvertibilnih (papirnih) novčanica sa prinudnim kursom. Uzroci inflacije mogu biti različiti, kao i njeni pojavni oblici, efekti i posledice (o tome više kasnije).

� Devalvacija. Devalvacija je ekonomsko monetama mera kojom se snižava vrednost novčane jedinice u odnosu na utvrđeni standard - zlato (pri. čemu se smenjuje količina zlata koja predstavlja jedna novčanica), ili neku drugu valutu (npr. USA dolar itd., povećanjem kursne vrednosti stranog novca). Devalvacija se sprovodi u cilju usklađivanja niže unutrašnje i više spoljne vrednosti novca. Devalvacijom se sankcioniše (potvrđuje aktom države) stvarna depresijacija novca usled delujuće inflacije (rasta cena u zemlji).

Apresijacija novca. Pod aspresijacijom novca se podrazumeva svako povećanje vrednosti novčane jedinice. Razlika između apresiranog i neapresiranog novca nosi naziv ažio. Apresijacija dolazi do izražaja u deflaciji i revalvaciji.

� Deflacija. Deflacija je poremećaj u kupovnoj snazi novca, suprotna inflaciji. To znači da se deflacija shvata kao stanje privrede u kojem efektivna novčana tražnja zaostaje za ponudom robne mase. Deflacija označava podizanje kupovne moći/vrednosti novca. U pravcu deflacionog gepa deluje niz različitih faktora, kao što su:

• smanjenje količine novca u opticaju,

• restrikcija kredita,

• prodaja vrednosnih papira (državnih obveznica),

• usporavanje visokih poreskih i kamatnih stopa,

• usporavanje brzine opticaja novca,

• povećanje robnih fondova, itd. Za vreme kriza i recesija dolazi, po pravilu, do izrazitih deflacionih tendencija, što neizostavno vodi sniženju opšteg nivoa cena kroz kontrakciju novčane mase i opadanje platežno sposobne tražnje. Deflacija izaziva potpuno suprotne posledice od inflacije. Posledice deflacije imaju, dakle, negativan predznak (visoku nezaposlenost, gubitke u privredi). Da bi se sprečilo takvo stanje opšte privredne depresije preuzimaju se mere u borbi protiv deflacije - reflacione mere. U tom cilju, ubacuje se dodatna suma novca u privredu i prometne kanale, uvode najpovoljniji ušlo vi kreditiranja, smanjuju kamatna i eskontna stopa, destimuliše štednja i tezauracija, pokreću javni radovi i tako dalje, što treba da dovede do povećanja novčane tražnje i uspostavljanja potrebne ravnoteže između robnih i novčanih fondova, a time i do vraćanja na uslove normalne reprodukcije - porast korišćenja kapaciteta i porast zaposlenosti. Deflacija je najčešće "predvorje" revalvacije.

106

� Revalvacija. Apresijacija se može sprovesti i na taj način da se poveća vrednost novčane jedinice u odnosu na konvencionalno utvrđeni standard - bilo smanjenjem zlatnog sadržaja ili kursne vrednosti stranih valuta. Ovom operacijom (aktom monetarne vlasti) se, u stvari, jača spoljna vrednost domaće valute (njen intervalutami kurs), dok kursevi stranih valuta iskazani u domaćem novcu padaju. Takvo povećanje vrednosti novca naziva se revalvacija. Ova mera se sprovodi radi uklanjanja nesklada između više spoljne vrednosti i niže unutrašnje vrednosti domaćeg novca (preduzima se u cilju sprečavanja uvozne inflacije).

7.8. Ponuda novca

Po prestanku zlatnog važenja, u kom sistemu je postojao automatizam u regulisanju potrebne količine novca i stabilnost novčane jedinice, pitanje ponude (i tražnje) novca postalo je znatno složenije budući da takav mehanizam više ne postoji. Za ovaj nivo analize dovoljno je zapamtiti da ukupnu ponudu novca (ili ukupna masa novca u opticaju) ilustruje obrazac:

Ponuda/masa novca = Primarni novac X monetarno - kreditni multiplikator

U obrazloženju kategorija u ovom obrascu ukazujemo na sledeće:

a) Emisija tzv. primarnog novca. Šta podrazumevamo pod pojmom emisije novca? Emisija novca predstavlja izraz pod kojim se označava izdavanje gotovog novca i novčanica. Pravo emisije novca ima centralna banka, ili "banka banaka" u svakoj zemlji. To je jedna od osnovnih njenih funkcija. Istovremeno, ona ima zadatak da reguliše novčani i kreditni opticaj i da "čuva" stabilnost domaće valute. Dalja specifičnost centralne banke jeste u tome da je ona ustanova javnopravnog karaktera - "svojevrstan organ države". Centralna (emisiona) banka izdaje novac sistemom kreditiranja na kratak rok. Dugoročne su im operacije po pravilu zabranjene. Emisija novca sprovodi se na više različitih načina:

• odobravanjem reeskontnih i dokumentarnih kredita bankama, kao i kredita za likvidnost,

• centralna banka se može javiti i u ulozi kreditora države na osnovu otkupa državnih vrednosnih papira (državnih obligacija),

• otkupom deviza, itd.

Takvim odobravanjem kredita vrši se emisija tzv. primarnog novca, koji inače, u bilansnom pogledu nije ništa drugo nego potraživanje centralne banke, čije su stavke na strani pasive:

• sredstva rezervi (depoziti) banaka kod centralne banke, i

• gotov/efektivni novac u opticaju. Primami novac pokreće proces umnožavanja ili multiplikacije novčane mase, zbog toga se primami novac naziva monetarnom bazom na kojoj se gradi celokupna novčana masa - ponuda novca jedne zemlje.

b) Monetarno - kreditna multiplikacija. Multiplikacija depozita i kredita predstavlja monetarni fenomen u čijoj osnovi leži bezgotovinski promet i izdavanje/emisije kredita. U dnevnom opticaju je uobičajeno da se najveći deo kredita koristi bezgotovinski, prenošenjem sa jednog žiro računa na drugi, čime se omogućava stanje kreditne ekspanzije kada se izdaje nekoliko puta više kredita nego što iznosi početni depozit banke. Ovaj proces u kojem banke mogu samostalno da kreiraju sredstva, naziva se kreditnom ili monetarnom multiplikacijom. Na primer, ako je početni depozit 100, a potrebna likvidna sredstva ili obavezna sredstva likvidnosti 20%, tada će (uz pretpostavku da postoji višebankarski sistem i uz zadržavanje iste

107

rezerve) proces multiplikacije depozita i kreditna ekspanzija ići ovim tokom:

Depozit (D) Kredit (K) Rezerva (R) I banka 100 80 20

II banka 80 64 16

III banka 64 51,2 12,8

IV banka 51,2 40,96 10,24

itd.

Ukupno: 500 400 100

Tabela 1-Monetarno kreditna multiplikacija

U objašnjenje reda veličina u našem hipotetičkom primern treba ukazati na sledeće: Svaka banka od I do IV ima obavezu da određeni deo depozita, koji se utvrđuje u procentima (odluku o tome donosi Centralna banka), zadrži kao rezervu likvidnosti, kako bi na zahtev komitenata mogla svoje obaveze da ispuni isplatom tražene svote u efektivnom novcu. Višak likvidnih sredstava (ostali deo depozita) banka može dalje da plasira, da u toj visini odobri kredit. Korisnik kredita prenosom tih sredstava u korist poverioca isplaćuje svoj dug i tako ova sredstva prelaze u drugu banku (banku II) koja time povećava svoj depozitni saldo. Banka II postupa na isti način kao i banka I, itd. U tome se sastoji proces multiplikacije.

Maksimalni iznos do kojeg se može multiplicirati depozit (i kredit) računa se primenom formule:

4S = 41

T

Gde je: 4S - maksimalni iznos depozita koji se može dobiti multiplikacijom, D - početni depozit, R - koeficijent rezervne likvidnosti (računat na jedinicu depozita).

U izvedenom primeru to iznosi:

4S = 1001

0,2= 500

Kao matematička/teorijska mogućnost maksimalne multiplikacije uzima se: � Monetarni multiplikator - 1/R čiji koeficijenat 5 u datom primeru znači da se inicijalni

depozit može povećati najviše pet puta; ekstremi su: R=0, kada je depozitni multiplikator jednak beskonačno i R-1, kada j e multiplikacija 0.

� Kreditni multiplikator koji predstavlja odnos viška likvidnih sredstava i rezerve (80 : 20 = 4), uvek je manji za jedan od depozitnog multiplikatora, pri čemu je konačan iznos rezerve jednak početnom depozitu. U predpostavljenim uslovima maksimalna suma ekspanzije kredita iznosi 400 - to je tzv, sekundarna emisija novca.

Ukoliko bi, na primer, obavezna rezerva bila 10%, onda bi, uz iste pretpostavke odnosni multiplikatori iznosili 10 i 9.

Novčani istrumenti kojima se reguliše ponuda novca/novčana masa.

Politika eskontnih stopa je važan instrument putem koje centralna banka može da utiče na ponudu novca. Šta je ekonomski gledano eskontna stopa? Eskontna stopa je, u stvari, kamatna stopa po kojoj centralna banka pozajmljuje novčana sredstva poslovnim bankama. Jedan deo

108

depozita poslovne banke moraju da drže kao rezervu gotovine. U slučaju da dođe do neočekivano visokog povlačenja depozita iz banke one su prinuđene da od centralne banke traže zajam uz određenu kamatnu/eskontnu stopu. Ako bi ta stopa bila do nivoa tržišne, to bi dalo sigurnost u poslovanja bankama da ulažu u biznis svoja sredstva sve do nivoa obavezne rezerve. Međutim, ukoliko bi ovu stopu centralna banka povisila iznad tržišne, u tom bi se slučaju banke našle u rizičnoj situaciji, pod pretpostavkom da su, usled neočekivanog povlačenja depozita, one prinuđene da se obrate za pozajmicu centralnoj banci po toj/višoj stopi od tržišne. Na taj način bi poslovne banke bile primorane (politikom eskonta) da drže dodatni iznos rezervi gotovine, a to bi se, odrazilo na smanjenje ponude novca.

Svaka poslovna banka, da bi mogla da udovolji svojim obavezama za isplatu u gotovini (klijentima) mora da drži jedan deo sredstava u likvidnoj formi. Ta sredstva predstavljaju obavezne ili zakonske rezerve likvidnosti. Obavezne rezerve gotovine se utvrđuje u vidu procenta na iznos depozita. Banke mogu da drže veći iznos gotovine od propisane stope, ali ne i manji, već prema tome da li postoji šansa za rentabilan plasman - za davanje na zajam ili kupovinu državnih obveznica. Podsetimo se da ukupna ponuda novca zavisi od visine multiplikatora novca, koji, znamo, predstavlja recipročnu vrednost veličine obaveznih rezervi.

Operacije na otvorenom tržištu obuhvataju kupovinu i prodaju hartija od vrednosti od strane centralne banke. Kada centralna banka prodaje hartije od vrednosti, ona povlači deo novca iz opticaja, odnosno smanjuje likvidna sredstva kod poslovnih banaka, smanjuje kreditni volumen i novčanu masu. Na drugoj strani, kada centralna banka kupuje hartije od vrednosti, one ubacuju u promet nove količine novca, odnosno povećava likvidnost poslovnih banaka, povećava kreditni volumen i novčanu masu. Na taj način centralna banka kreira i povlači primami novac, a na osnovu kreditnog multiplikatora utiče, na količinu novca u opticaju, odnosno ponudu novca.

Kriva koja ilustruje ukupnu ponudu novca u novčanom tržištu može imati trojak nagib: (1) Kriva ponude novca može imati oblik vertikalne linije kao što je to pokazano na slici 2. (a), što se objašnjava time da centralna banka perforira održavanje fiksne količine novca nezavisno od promene visine kamatne stope. (2) Suprotno, kriva ponude novca može imati oblik prave linije na istoj udaljenosti od horizontalne ose (b), to je slučaj kada centralna banka forsira očuvanje visine kamatne stope na datom nivou, bez obzira na količinu novca u opticaju. (3) Najzad, kriva ponude novca može imati oblik prave linije pozitivnog nagiba (c), pod uslovom da centralna banka odluči da uveća ponudu novca, ne vodeći računa o promenama visine kamatne stope.

Slika 1. Ponuda novca. Nagib krive ponude zavisi od toga koje ciljeve akcentira centralna banka; (a) očuvanje visine kamatne stope, (b) ponudu konstantne veličine novca, (c) povećanje ponude novca nezavisno od kretanja kamatne stope naviše ili naniže,

7.9. Tražnja novca Tražnja za novcem predstavlja novčani iznos koji ljudi kao i preduzeća drže u visoko likvidnom obliku (D�). Razlozi kojima se oni povode mogu biti veoma različiti. U osnovi tražnje za novcem nalazi se transakcioni motiv, raspolaganju dovoljno novca za svakodnevne transakcije, tj, da bi platili račune i kupovali robe. Uz to ljudi drže novac kao deo aktive radi zaštite svoje imovine, a može figurirati i motiv rizika i očekivanja. Računski pokazana ukupna tražnja novca ima svoj izgled:

Tražnja novca - f (trasankcioni motiv; motivi rizika i očekivanja)

Na slici 3. predstavljeno je kretanje tražnje za novcem zavisno od promene kamatne stope i promene veličine BDP.

Ekonomska analiza potvrđuje da je tražnja za novcem osetljiva na kamatne stope. Kada je kamatna stopa vrlo niska ljudi (pri tom velike količine novca u odnosu na svoj dohodak, jer svojih obaveza. Suprotno, porast kamatnih stopa uzrokuje pad količine gotovog novca, koji su tržišni subjekti spremni da drže radi plaćanja tekućih izdataka, jer se povećavaju troškovi držanja novca (troškovi oportuniteta). Zbog toga kriva tražnje z %

Slika 2. Tražnja za novcem. Na horizontalnoj osi je uneta količina novca, a na vertikalnoj visini kamatne stope na novčanu aktivu. Kriva tražnje za novcem je opadajućeg nagiba, što znači da ako je kamatna stopa veća manje se traži novac, i obrnuto, manja kamatna stopa uzrokuje većutražnju za novcem. Posedovanje nenovčane aktive ima suprotni predznak. Do translacije krive tražnje za novcem može doći usled promene BDP, a takođe zbog promene koeficijenta brzine obrta novca (V).

Što se tiče koeficijenta obrta novca i njegovog uticaja njasne. Obrazac po kojem se može računski izvesti koeficijenat obrta glasi:

Gde je: BDP - nominalna vrednost ukupne proizvodnje,

109

Tražnja za novcem predstavlja novčani iznos koji ljudi kao i preduzeća drže u visoko likvidnom ). Razlozi kojima se oni povode mogu biti veoma različiti. U osnovi tražnje za

novcem nalazi se transakcioni motiv, odnosno nastojanje ljudi da u svakom momentu imaju na raspolaganju dovoljno novca za svakodnevne transakcije, tj, da bi platili račune i kupovali robe. Uz to ljudi drže novac kao deo aktive radi zaštite svoje imovine, a može figurirati i motiv rizika i

kivanja. Računski pokazana ukupna tražnja novca ima svoj izgled:

f (trasankcioni motiv; motivi rizika i očekivanja)

Na slici 3. predstavljeno je kretanje tražnje za novcem zavisno od promene kamatne stope i

analiza potvrđuje da je tražnja za novcem osetljiva na kamatne stope. Kada je opa vrlo niska ljudi (pri tom mislimo na nebankarske subjekte, uopšte uzev) drže

velike količine novca u odnosu na svoj dohodak, jer im je to najprikladniji način svojih obaveza. Suprotno, porast kamatnih stopa uzrokuje pad količine gotovog novca, koji su tržišni subjekti spremni da drže radi plaćanja tekućih izdataka, jer se povećavaju troškovi držanja novca (troškovi oportuniteta). Zbog toga kriva tražnje za novcem izgleda kao na niže slici 2.

. Na horizontalnoj osi je uneta količina novca, a na vertikalnoj visini kamatne stope na novčanu aktivu. Kriva tražnje za novcem je opadajućeg nagiba, što znači da ako je kamatna stopa veća manje se traži novac, i obrnuto, manja kamatna stopa uzrokuje većutražnju za novcem. Posedovanje nenovčane aktive ima suprotni predznak. Do translacije krive tražnje za novcem može doći usled promene BDP, a takođe zbog promene koeficijenta brzine

Što se tiče koeficijenta obrta novca i njegovog uticaja na tražnju za novcem stvari su sasvim jasne. Obrazac po kojem se može računski izvesti koeficijenat obrta glasi:

V =@4�

D

nominalna vrednost ukupne proizvodnje,

BDP

Tražnja za novcem predstavlja novčani iznos koji ljudi kao i preduzeća drže u visoko likvidnom ). Razlozi kojima se oni povode mogu biti veoma različiti. U osnovi tražnje za

odnosno nastojanje ljudi da u svakom momentu imaju na raspolaganju dovoljno novca za svakodnevne transakcije, tj, da bi platili račune i kupovali robe. Uz to ljudi drže novac kao deo aktive radi zaštite svoje imovine, a može figurirati i motiv rizika i

f (trasankcioni motiv; motivi rizika i očekivanja)

Na slici 3. predstavljeno je kretanje tražnje za novcem zavisno od promene kamatne stope i

analiza potvrđuje da je tražnja za novcem osetljiva na kamatne stope. Kada je mislimo na nebankarske subjekte, uopšte uzev) drže

im je to najprikladniji način izmirivanja svojih obaveza. Suprotno, porast kamatnih stopa uzrokuje pad količine gotovog novca, koji su tržišni subjekti spremni da drže radi plaćanja tekućih izdataka, jer se povećavaju troškovi držanja

a novcem izgleda kao na niže slici 2.

. Na horizontalnoj osi je uneta količina novca, a na vertikalnoj visini kamatne stope na novčanu aktivu. Kriva tražnje za novcem je opadajućeg nagiba, što znači da ako je kamatna stopa veća manje se traži novac, i obrnuto, manja kamatna stopa uzrokuje veću tražnju za novcem. Posedovanje nenovčane aktive ima suprotni predznak. Do translacije krive tražnje za novcem može doći usled promene BDP, a takođe zbog promene koeficijenta brzine

a tražnju za novcem stvari su sasvim

M - količina novca u opticaju/novčane mase.

7.10. Ravnoteža ponude i tražnje za

Ravnoteža na tržištu novca predstavlja količinu novca koji se nudi, a koju istovremeno želi da drži kod sebe nebankarski sektor (stanovništvo i preduzetnici). Na slici 1. ta je količina novca obeležena sa M na apcisi. Presecište ponude i traznje za novcem označava nivo tržišne kamate stope na ordinati (r = 4).

Slika 3. Ravnoteža na novčanom tržištu. Cilj centralne banke da održi količinu novca u opticaju na istom nivou predstavljen je vertikalnom linijom ponude novca (preduzeća) ima opadajuću krivu tražnje za novcem (D). Tržište novca je u ravnoteži sa nominalnom kamatnom stopom od 4 odsto godišnje.

Ponuda novca ima oblik vertikalne prave, što govori o tome da centralna banka želi da održi konstantnu ponudu novca, bez obzira na visinu kamatne stope. Kriva trje opadajuća, jer ljudi drže manju količinu novca ako se poveća nivo kamatne stope. Pri višim kamatnim stopama, sva javnost će premeštati svoja sredstva u aktivu sa će od novca koji nosi niski ili uopšte ne nosi nikakav prinos. To se postiže češćim preusmeravanjem sredstava tamo gđe se mogu ona bolje oploditi, držanjem manje količine novca i češćim podizanjem gotovine, boljim usklađivanjem prihosistemima upravljanja gotovinom.

Na slici 3 ravnoteža kamatne stope iznosi 4% godišnje. Ovo znači da samo uz 4 posto kamatne stope nivo ponude novca što ga planira centralna banka u skladu je sa količinom novca koju ždržati javnost. Pri višoj kamatnoj stopi ljudi bi želeli da se oslobode prevelike količine novca u svom posedu i kupovali bi obveznice i druge finkamatne stope prema ravnotežnoj stopi od 4 posto. I obrnuto

Dva su osnovna razloga koji po ekonomistima dovode do promene ravnoteže na novčanom tržištu, a to su: (a) uvođenje monetarnih ograničenja i (b) uvećanje nacionalne proizvodnje i/ili opšteg nivoa cena. a) Do promene ravnoteže na tržištu novca obitako smanjuje ponuda novca. Zbog bojazni od porasta cena centralna banka može odlučiti da smanji količinu novca u opticaju (na primer, uvođenjem više stope obaveznih rezervi od strane nacionalne banke). Snižena ponuda novca izaziva veću tražnju za novcem (razlike E

110

količina novca u opticaju/novčane mase.

7.10. Ravnoteža ponude i tražnje za novcem

Ravnoteža na tržištu novca predstavlja količinu novca koji se nudi, a koju istovremeno želi da drži kod sebe nebankarski sektor (stanovništvo i preduzetnici). Na slici 1. ta je količina novca

te ponude i traznje za novcem označava nivo tržišne kamate stope na ordinati (r = 4).

Slika 3. Ravnoteža na novčanom tržištu. Cilj centralne banke da održi količinu novca u opticaju na istom nivou predstavljen je vertikalnom linijom ponude novca (S). Javnost (domać

u krivu tražnje za novcem (D). Tržište novca je u ravnoteži sa nominalnom kamatnom stopom od 4 odsto godišnje.

Ponuda novca ima oblik vertikalne prave, što govori o tome da centralna banka želi da održi stantnu ponudu novca, bez obzira na visinu kamatne stope. Kriva tražnje za novcem na slici

ajuća, jer ljudi drže manju količinu novca ako se poveća nivo kamatne stope. Pri višim kamatnim stopama, sva javnost će premeštati svoja sredstva u aktivu sa većim prinosom, bežati će od novca koji nosi niski ili uopšte ne nosi nikakav prinos. To se postiže češćim preusmeravanjem sredstava tamo gđe se mogu ona bolje oploditi, držanjem manje količine novca i češćim podizanjem gotovine, boljim usklađivanjem prihoda i rashoda, te aktivnostima i drugim

Na slici 3 ravnoteža kamatne stope iznosi 4% godišnje. Ovo znači da samo uz 4 posto kamatne stope nivo ponude novca što ga planira centralna banka u skladu je sa količinom novca koju ždržati javnost. Pri višoj kamatnoj stopi ljudi bi želeli da se oslobode prevelike količine novca u

li bi obveznice i druge finansijske istrumente, te tako snižavali tržišne kamatne stope prema ravnotežnoj stopi od 4 posto. I obrnuto.

Dva su osnovna razloga koji po ekonomistima dovode do promene ravnoteže na novčanom tržištu, a to su: (a) uvođenje monetarnih ograničenja i (b) uvećanje nacionalne proizvodnje i/ili

a) Do promene ravnoteže na tržištu novca obično dolazi kada se uvode monetarna ograničenja i tako smanjuje ponuda novca. Zbog bojazni od porasta cena centralna banka može odlučiti da smanji količinu novca u opticaju (na primer, uvođenjem više stope obaveznih rezervi od strane

a novca izaziva veću tražnju za novcem (razlike E

M

Ravnoteža na tržištu novca predstavlja količinu novca koji se nudi, a koju istovremeno želi da drži kod sebe nebankarski sektor (stanovništvo i preduzetnici). Na slici 1. ta je količina novca

te ponude i traznje za novcem označava nivo tržišne kamate stope na ordinati (r = 4).

Slika 3. Ravnoteža na novčanom tržištu. Cilj centralne banke da održi količinu novca u opticaju S). Javnost (domaćinstva i

u krivu tražnje za novcem (D). Tržište novca je u ravnoteži sa

Ponuda novca ima oblik vertikalne prave, što govori o tome da centralna banka želi da održi ažnje za novcem na slici

ajuća, jer ljudi drže manju količinu novca ako se poveća nivo kamatne stope. Pri višim većim prinosom, bežati

će od novca koji nosi niski ili uopšte ne nosi nikakav prinos. To se postiže češćim preusmeravanjem sredstava tamo gđe se mogu ona bolje oploditi, držanjem manje količine novca

da i rashoda, te aktivnostima i drugim

Na slici 3 ravnoteža kamatne stope iznosi 4% godišnje. Ovo znači da samo uz 4 posto kamatne stope nivo ponude novca što ga planira centralna banka u skladu je sa količinom novca koju želi držati javnost. Pri višoj kamatnoj stopi ljudi bi želeli da se oslobode prevelike količine novca u

ansijske istrumente, te tako snižavali tržišne

Dva su osnovna razloga koji po ekonomistima dovode do promene ravnoteže na novčanom tržištu, a to su: (a) uvođenje monetarnih ograničenja i (b) uvećanje nacionalne proizvodnje i/ili

a ograničenja i tako smanjuje ponuda novca. Zbog bojazni od porasta cena centralna banka može odlučiti da smanji količinu novca u opticaju (na primer, uvođenjem više stope obaveznih rezervi od strane

a novca izaziva veću tražnju za novcem (razlike E - N ilustruje

sada "višak" tražnje za novcem uz staru kamatnu stopu), što će usloviti rast kamatne stope dok se ne postigne nova ravnoteže u tački E' (na nivou nove i više kamatne stope od 6%, slika 4). i

Slika 4. Smanjenje količine novca. Čvrsta monetama politika premešta krivu ponude novca ulevo, sa S u S' položaj.

U našem slučaju kamatna stopa raste sa 4% na 6%, dok količina novca u opticaju opada sa M' na M". Poslovne banke će smanjiti svoj novčani potencijal, što će redukovati mogućnost kreditiranja stanovništva i preduzetnika.

b) Rast BDP i /ili više cene mogu izazvati poremećacentralna banka održava konstantnu ponudu novca, što se prikazuje na slici 6. vertikalnom linijom S. Zbog porasta realnog BDP ili opšteg nivoa cena (bez promena u realnom BDPporašće i tražnja za novcem, što će, nivou, pomeriti krivu tražnje za novcem udesno, iz D u D', i dovesti do porasta ravnotežne kamatne stope.

Slika 5. Kako promene realnog BDP i/ili cene utiču na tržištu novca. Tražnja za novcem sepovećala zbog porasta proizvodnje i/ili opšteg nivoa cena. Većtržišnih kamatnih stopa do nove ravnoteže u E'

111

sada "višak" tražnje za novcem uz staru kamatnu stopu), što će usloviti rast kamatne stope dok se ne postigne nova ravnoteže u tački E' (na nivou nove i više kamatne stope od 6%, slika 4).

Novac

Slika 4. Smanjenje količine novca. Čvrsta monetama politika premešta krivu ponude novca

kamatna stopa raste sa 4% na 6%, dok količina novca u opticaju opada sa M' na M". Poslovne banke će smanjiti svoj novčani potencijal, što će redukovati mogućnost kreditiranja stanovništva i preduzetnika.

b) Rast BDP i /ili više cene mogu izazvati poremećaj na novčanom tržištu. Pretpostavimo da centralna banka održava konstantnu ponudu novca, što se prikazuje na slici 6. vertikalnom linijom S. Zbog porasta realnog BDP ili opšteg nivoa cena (bez promena u realnom BDPporašće i tražnja za novcem, što će, u uslovima održavanja količine novca na nepromenjenom nivou, pomeriti krivu tražnje za novcem udesno, iz D u D', i dovesti do porasta ravnotežne

Slika 5. Kako promene realnog BDP i/ili cene utiču na tržištu novca. Tražnja za novcem sednje i/ili opšteg nivoa cena. Veća tražnja za novcem uzrokuje rast

tržišnih kamatnih stopa do nove ravnoteže u E'.

M

M

sada "višak" tražnje za novcem uz staru kamatnu stopu), što će usloviti rast kamatne stope dok se ne postigne nova ravnoteže u tački E' (na nivou nove i više kamatne stope od 6%, slika 4).

Slika 4. Smanjenje količine novca. Čvrsta monetama politika premešta krivu ponude novca

kamatna stopa raste sa 4% na 6%, dok količina novca u opticaju opada sa M' na M". Poslovne banke će smanjiti svoj novčani potencijal, što će redukovati mogućnost

j na novčanom tržištu. Pretpostavimo da centralna banka održava konstantnu ponudu novca, što se prikazuje na slici 6. vertikalnom linijom S. Zbog porasta realnog BDP ili opšteg nivoa cena (bez promena u realnom BDP-u),

u uslovima održavanja količine novca na nepromenjenom nivou, pomeriti krivu tražnje za novcem udesno, iz D u D', i dovesti do porasta ravnotežne

Slika 5. Kako promene realnog BDP i/ili cene utiču na tržištu novca. Tražnja za novcem se a tražnja za novcem uzrokuje rast

M

112

Ukoliko centralna banka preferira cilj fiksne ponude novca, visina kamatne stope če rasti. Novo ravnotežno stanje na tržištu novca uspostaviće se u tački E' u kojoj nivo kamatne stope iznosi 6,5%. Preferencija blaže monetarne politike ili pad tražnje za novcem ima suprotan učinak. Koristeći model multiplikatora razmotrimo uticaj monetarne politike na ekonomsku aktivnost. Navodimo grafički prikaz na slici 6.

Slika 6. Uticaj monetarne politike na BDP. Promenom kamatnih stopa i investicija centralna banka određuje ponudu novca i tako utiče na BDP. Na slici (a) kada centralna banka poveća ponudu novca, sa ,W na ,X, kamatna stope padaju budući da ljudi povećavaju svoja novčana salda. Niže kamatne stope smanjuju troškove investiranja i tako podstiču sektor biznisa da kupuju opreme i fabrike i stanovništvo da kupuje kuće. Na slici (b) ekonomija se na krivi tražnje za investicijama 4� kreće nadole iz A’ i B’ (kao i na slici (a) iz A u B). Na slici (c) vidimo kako pomoću mehanizma multiplikatora rast investicija podiže agregatnu tražnju i BDP iz A’’ u B’’.

Na slici 6. prikazan je učinak monetarne ekspanzije na ekonomiju zemlje. Analiza nas vodi suprotno od kazaljke na satu, od novčanog tržišta, preko investicija do agregatne tražnje i BDP-a. Tako možemo sagledati čitav kompleks kauzalnih veza.

Počnimo od slike 6(a). Pretpostavimo daje polazni položaj krive ponude novca bio Sa, a kamatne stope 8%, i da je centralna banka, zbog nagoveštaja recesije, kupovinom na otvorenom tržištu povećala količinu novca u opticaju, pomičući tako krivu ponude novca u Sb. U tom slučaju tržišne kamatne stope bi pale na 4%.

BDP

Nastavak priče premeštamo na sliku 6(b), da bi prikazali kako niže kamatne stope povećavaju trošenje na komponente agregatne tražnje osetljive na promene kamate. Kao posledica pada kamatnih stopa (izazvanog povećanjem ponude novca) javlja se porast investicija iz A’ iovom slučaju pod pojmom "investicije" se ne podrazumevaju samo poslovne investicije (trošenje na fabrike, opremu i zalihe), već i trajna potrošna dobra (automobile i dr.) i kuće za stanovanje, kao i neto strane investicije u obliku neto izvoza. Ovrednosti imovine - cene deonica, obveznica i kuća koje počinju da se kreću naviše. Odjednom povećava se potrošnja u mnogim aspektima ekonomije.

Najzad, slika 6(c) prikazuje ravnotežni BDP, koji se ostvaruje na nivouinvesticijama iz delà (b) jednaka ovako: Početni nivo investicija iznosi 100, što očitavamo na slici (b), dajući BDP u iznosu od 3.000. Padom kamatne stope od 8% na 4% iagregatno trošenje do nove ravnoteže u B" na slici (c) sa novim ravnotežnim BDP koji sada iznosi 3.300.

Rezime. Povećanje ponude novca iz povećale investicije iz A' u B”; a to je onda, delujući kroz multiplikator dovelo do porasta BDP iz A" u B".

Koristeći krive agregatne ponude i tražnje može se ilustrovati učinak povećane ponude novca na ukupnu makroekonomsku ravnotežu. Slika 8. pokazuje uticaj mtražnju i (eventualno) na BDP.

Slika 7. Ekspanzivna monetarna politika. U kejnzijanskom delu gde je kriva AS relativno ravna, monetarna ekonomija, pre svega, utiče na povećanje stvarne proizvodnje i ima vrlo male učinke na cene. U klasičnom delu, gde je gotovo uspravna kriva AS, monetarna će ekspanpovisiti cene i nominalni BDP, uz mali učinak na stvarni BDP.

Kao što je prikazano na slici 7, monetarnkrivu agregatne tražnje iz AD u AD’ i ukupnu ravnotežu iz tačke E i E’ Okako monetarna ekspanzija može povećati pune zaposlenosti, prikazane tačkom E" na gotovo vertikalnom delu AS, monetarne promene veća količina novca skoro da ne bi imala uticaj na realnu proizvodn

113

če premeštamo na sliku 6(b), da bi prikazali kako niže kamatne stope povećavaju trošenje na komponente agregatne tražnje osetljive na promene kamate. Kao posledica pada kamatnih stopa (izazvanog povećanjem ponude novca) javlja se porast investicija iz A’ iovom slučaju pod pojmom "investicije" se ne podrazumevaju samo poslovne investicije (trošenje na fabrike, opremu i zalihe), već i trajna potrošna dobra (automobile i dr.) i kuće za stanovanje, kao i neto strane investicije u obliku neto izvoza. Osim toga, niže kamatne stope vod

cene deonica, obveznica i kuća koje počinju da se kreću naviše. Odjednom povećava se potrošnja u mnogim aspektima ekonomije.

Najzad, slika 6(c) prikazuje ravnotežni BDP, koji se ostvaruje na nivou gde je tražnja za investicijama iz delà (b) jednaka željenoj štednji na krivi S iz delà (c). Jezikom brojeva to izgleda ovako: Početni nivo investicija iznosi 100, što očitavamo na slici (b), dajući BDP u iznosu od 3.000. Padom kamatne stope od 8% na 4% investicije rastu na 200 u tački B', a to podiže agregatno trošenje do nove ravnoteže u B" na slici (c) sa novim ravnotežnim BDP koji sada

Rezime. Povećanje ponude novca iz ,W u ,X snizilo je kamatnu stopu sa A u B; zbog toga su se e investicije iz A' u B”; a to je onda, delujući kroz multiplikator dovelo do porasta BDP

Koristeći krive agregatne ponude i tražnje može se ilustrovati učinak povećane ponude novca na ukupnu makroekonomsku ravnotežu. Slika 8. pokazuje uticaj monetarne ekspanzije na agregatnu

�1 Realni BDP

panzivna monetarna politika. U kejnzijanskom delu gde je kriva AS relativno ravna, monetarna ekonomija, pre svega, utiče na povećanje stvarne proizvodnje i ima vrlo male učinke na cene. U klasičnom delu, gde je gotovo uspravna kriva AS, monetarna će ekspanpovisiti cene i nominalni BDP, uz mali učinak na stvarni BDP.

je prikazano na slici 7, monetarna ekspanzija (u smislu povećanja ponude novca) pomiče krivu agregatne tražnje iz AD u AD’ i ukupnu ravnotežu iz tačke E i E’ Ovaj slučaj

a ekspanzija može povećati AD i snažno uticati na realni BDP. No, u uslovima pune zaposlenosti, prikazane tačkom E" na gotovo vertikalnom delu AS, monetarne promene veća količina novca skoro da ne bi imala uticaj na realnu proizvodnju. Sve bi se završilo

če premeštamo na sliku 6(b), da bi prikazali kako niže kamatne stope povećavaju trošenje na komponente agregatne tražnje osetljive na promene kamate. Kao posledica pada kamatnih stopa (izazvanog povećanjem ponude novca) javlja se porast investicija iz A’ i B’ U ovom slučaju pod pojmom "investicije" se ne podrazumevaju samo poslovne investicije (trošenje na fabrike, opremu i zalihe), već i trajna potrošna dobra (automobile i dr.) i kuće za stanovanje,

toga, niže kamatne stope vode povećanju cene deonica, obveznica i kuća koje počinju da se kreću naviše. Odjednom

gde je tražnja za à (c). Jezikom brojeva to izgleda

ovako: Početni nivo investicija iznosi 100, što očitavamo na slici (b), dajući BDP u iznosu od nvesticije rastu na 200 u tački B', a to podiže

agregatno trošenje do nove ravnoteže u B" na slici (c) sa novim ravnotežnim BDP koji sada

snizilo je kamatnu stopu sa A u B; zbog toga su se e investicije iz A' u B”; a to je onda, delujući kroz multiplikator dovelo do porasta BDP

Koristeći krive agregatne ponude i tražnje može se ilustrovati učinak povećane ponude novca na onetarne ekspanzije na agregatnu

panzivna monetarna politika. U kejnzijanskom delu gde je kriva AS relativno ravna, monetarna ekonomija, pre svega, utiče na povećanje stvarne proizvodnje i ima vrlo male učinke na cene. U klasičnom delu, gde je gotovo uspravna kriva AS, monetarna će ekspanzija pre svega

a ekspanzija (u smislu povećanja ponude novca) pomiče vaj slučaj pokazuje P. No, u uslovima

pune zaposlenosti, prikazane tačkom E" na gotovo vertikalnom delu AS, monetarne promene - ju. Sve bi se završilo

povećanjem cena. To znači da se dugoročno, kako cene i nadnice postaju fleksibilne, sve više efekat ponude novca odrazilo u promeni cena, a sve manje u promeni realne proizvodnje. Osnovni tok je stoga:

M raste → r pada → I,C,X

7.11. IS - LM' model (model ravnoteže na robnom i novčanom tržištu)

Pod ovim ćemo naslovom najpre prikazati ravnotežu na novčanom tržištu (konstrukcijom krive "LM"), a zatim izložiti model istovremene ravnoteže i na tmodel ('sinteza') ravnoteža je u teorijskoj ekonomiji poznat pod nazivom "IS

Kriva LM (Liquidity-Money) predstavlja kombinacije visine kamatne stope i iznosa realne proizvodnje, u kojima se novčano tržište kojima je tražnja za novcem jednaka ponudi novca. Drugim recima, svaka tačka LM krive prikazuje nivoe kamatne stope i proizvode na kojima su tražnja i ponuda jednaki. LM kriva je malo konveksna i ima uzlazni nagib što se može objasniti ovako: uzmimo da BDP raste, a to će po logici stvari ostvariti uticaj na porast transakcione tražnje za novcem M, ali je ponuda novca fiksna, pa će veća tražnja za novcem podići kamatnu stopu, što upućuje na pretvaranje nohartije od vrednosti (obveznice) ili štednju, jednom reči, izvan transakcijskog toka novca. To upućuje na zaključak da će tržište novca biti u ravnoteži ukoliko rast proizvoda i dohotka odgovara nivou više kamatne stope.

Naziv LM kriva potiče otuda jer je ona skup tačaka u kojima je željena količina novčanih zaliha ili likvidnost L jednaka količini novca koju omogućuje centralna banka M. %

Slika 8. LM (Liquidity Money) kriva. Ako realna vrednost proizvodnje raste sa BDP1 na viši iznos BDP2, tada će tražnja novcem porasti , uslovljavajući rast ravnoteže kamatne stope sa na ��. To znači da obe kombinacije autputa i kamatnih stopa odražavanovca. Kriva koja sadrži tačke tih dveju kombinacija realni autputkriva koja predstavlja sve kombinacije proizvodnje i kamatnih stopa za koje je tržište novca u ravnoteži.

114

povećanjem cena. To znači da se dugoročno, kako cene i nadnice postaju fleksibilne, sve više efekat ponude novca odrazilo u promeni cena, a sve manje u promeni realne proizvodnje.

→ r pada → I,C,X raste → AD raste → raste BDP i raste P

LM' model (model ravnoteže na robnom i novčanom tržištu)

Pod ovim ćemo naslovom najpre prikazati ravnotežu na novčanom tržištu (konstrukcijom krive "LM"), a zatim izložiti model istovremene ravnoteže i na tržištu robe i na tržištu novca. Ovaj model ('sinteza') ravnoteža je u teorijskoj ekonomiji poznat pod nazivom "IS - LM" model.

Money) predstavlja kombinacije visine kamatne stope i iznosa realne proizvodnje, u kojima se novčano tržište nalazi u ravnoteži, tj. nastala je spajanjem tačaka u kojima je tražnja za novcem jednaka ponudi novca. Drugim recima, svaka tačka LM krive prikazuje nivoe kamatne stope i proizvode na kojima su tražnja i ponuda jednaki. LM kriva je

lazni nagib što se može objasniti ovako: uzmimo da BDP raste, a to će po logici stvari ostvariti uticaj na porast transakcione tražnje za novcem M, ali je ponuda novca fiksna, pa će veća tražnja za novcem podići kamatnu stopu, što upućuje na pretvaranje nohartije od vrednosti (obveznice) ili štednju, jednom reči, izvan transakcijskog toka novca. To upućuje na zaključak da će tržište novca biti u ravnoteži ukoliko rast proizvoda i dohotka odgovara nivou više kamatne stope.

er je ona skup tačaka u kojima je željena količina novčanih zaliha ili likvidnost L jednaka količini novca koju omogućuje centralna banka M.

Slika 8. LM (Liquidity Money) kriva. Ako realna vrednost proizvodnje raste sa BDP1 na viši iznos BDP2, tada će tražnja novcem porasti , uslovljavajući rast ravnoteže kamatne stope sa

. To znači da obe kombinacije autputa i kamatnih stopa odražavaju ravnotežu na tržištu novca. Kriva koja sadrži tačke tih dveju kombinacija realni autput-kamatna stopa naziva se LM kriva koja predstavlja sve kombinacije proizvodnje i kamatnih stopa za koje je tržište novca u

BDP1 BDP2

povećanjem cena. To znači da se dugoročno, kako cene i nadnice postaju fleksibilne, sve više efekat ponude novca odrazilo u promeni cena, a sve manje u promeni realne proizvodnje.

Pod ovim ćemo naslovom najpre prikazati ravnotežu na novčanom tržištu (konstrukcijom krive ržištu robe i na tržištu novca. Ovaj

LM" model.

Money) predstavlja kombinacije visine kamatne stope i iznosa realne nalazi u ravnoteži, tj. nastala je spajanjem tačaka u

kojima je tražnja za novcem jednaka ponudi novca. Drugim recima, svaka tačka LM krive prikazuje nivoe kamatne stope i proizvode na kojima su tražnja i ponuda jednaki. LM kriva je

lazni nagib što se može objasniti ovako: uzmimo da BDP raste, a to će po logici stvari ostvariti uticaj na porast transakcione tražnje za novcem M, ali je ponuda novca fiksna, pa će veća tražnja za novcem podići kamatnu stopu, što upućuje na pretvaranje novca u hartije od vrednosti (obveznice) ili štednju, jednom reči, izvan transakcijskog toka novca. To upućuje na zaključak da će tržište novca biti u ravnoteži ukoliko rast proizvoda i dohotka

er je ona skup tačaka u kojima je željena količina novčanih zaliha

Slika 8. LM (Liquidity Money) kriva. Ako realna vrednost proizvodnje raste sa BDP1 na viši iznos BDP2, tada će tražnja novcem porasti , uslovljavajući rast ravnoteže kamatne stope sa �5

ju ravnotežu na tržištu kamatna stopa naziva se LM

kriva koja predstavlja sve kombinacije proizvodnje i kamatnih stopa za koje je tržište novca u

Kriva LM na slici 8 ima pozitivakratkom roku do rasta BDP.

Pređimo sada na IS-LM sliku 9. IS je, znamo, kombinacija proizvoda i kamatne stope u kojoj je potrošnja u ravnoteži, a LM kriva je ravnoteža na novčanom tržištu. Iz ti LM krive predstavlja ravnotežu i nanacrtamo IS-LM krivu u istom koordinatnom sistemu dobijamo ravnotežnu tačku u kojveličine kamatne stope, BDP, investicije i štednja, ponrecima, ravnoteža obe sfere sistema, realnog i fin %

Slika 9. IS -LM ravnoteža. Na slici smo uneli krive IS i LM, čije presecište određuje stanje istovremene ravnoteže na tržištu novca i na

Do narušavanja ravnoteže na tržištu novca i proizvoda može doći zbog promena položaja IS i /ili LM krive. Šta se dešava ako (a) dođe do autonomnog povećanja budžetske potrošnje ili pada poreza, i (b) centralna banka odluči da poveća ponudu novca?

a) Pretpostavimo da je došlo do autonomnog povećanja budžetske potrošnje (ili bilo koje druge komponente agregatne tražnje ili pad poreza koji povećavaju potrošnju). Pogledajmo te promene na slici 10. r

Slika 10. Fiskalna politika pomera IS krivu

115

Kriva LM na slici 8 ima pozitivan nagib što upućuje na zaključak da rast ponude novca dovodi u

LM sliku 9. IS je, znamo, kombinacija proizvoda i kamatne stope u kojoj je potrošnja u ravnoteži, a LM kriva je ravnoteža na novčanom tržištu. Iz toga sledi da presecište IS i LM krive predstavlja ravnotežu i na robnom i na novčanom tržištu, Drugim recima, ako

LM krivu u istom koordinatnom sistemu dobijamo ravnotežnu tačku u kojP, investicije i štednja, ponuda i tražnja novca jednake. Drugim

obe sfere sistema, realnog i finansijskog, oslikana je presekom IS: LM kriva.

Realni autput

Na slici smo uneli krive IS i LM, čije presecište određuje stanje istovremene ravnoteže na tržištu novca i na tržištu proizvoda/robe.

ja ravnoteže na tržištu novca i proizvoda može doći zbog promena položaja IS i /ili LM krive. Šta se dešava ako (a) dođe do autonomnog povećanja budžetske potrošnje ili pada poreza, i (b) centralna banka odluči da poveća ponudu novca?

e došlo do autonomnog povećanja budžetske potrošnje (ili bilo koje druge komponente agregatne tražnje ili pad poreza koji povećavaju potrošnju). Pogledajmo te promene

era IS krivu. Fiskalna ekspanzija pomera IS krivu udesno, što

BDP

n nagib što upućuje na zaključak da rast ponude novca dovodi u

LM sliku 9. IS je, znamo, kombinacija proizvoda i kamatne stope u kojoj je oga sledi da presecište IS

rugim recima, ako LM krivu u istom koordinatnom sistemu dobijamo ravnotežnu tačku u kojoj su

uda i tražnja novca jednake. Drugim ansijskog, oslikana je presekom IS: LM kriva.

Na slici smo uneli krive IS i LM, čije presecište određuje stanje

ja ravnoteže na tržištu novca i proizvoda može doći zbog promena položaja IS i /ili LM krive. Šta se dešava ako (a) dođe do autonomnog povećanja budžetske potrošnje ili pada

e došlo do autonomnog povećanja budžetske potrošnje (ili bilo koje druge komponente agregatne tražnje ili pad poreza koji povećavaju potrošnju). Pogledajmo te promene

. Fiskalna ekspanzija pomera IS krivu udesno, što

vodi novoj ravnoteži na realnom i novčanom tržištu pri višim kamatnim stopama i višem BDP. Važi i suprotno, kada dolazi do opadanja kamatnih stopa i BDP

Ekspanzivni 'fiskus', recimo u vidu porasmultiplikatora utiče na porast realnog autputa i pomiče krivu IS udesno za razmak A Posledično raste i tražnja za novcem, dovodeći do povećanja ravnotežne kamatne stope jer je povećanjem BDP porasla i transakcijska tražnja za novcem. Investicije će opadati, odnosno biti 'istisnute' usled fiskalnih promena u datom obliku. Ukoliko je dtada će investicije manje pasti, i obrnuto. Konačno, ravnotdomaći.proizvod i kamatna stopa veći nego ranije.

b) Za razliku od fiskalne, monetarna politika ostvaruje uticaj na translaciju LM krive, a da se ne menja IS kriva, o čemu govori slika 11. r

Slika 11. Monetarna politika pomera krivu LM,što ukazuje na niže kamatne stope pri višim ravnotežnim nivoima proizvoda

Rast ponude novca, kao što je pokazano na slici 11., pomeNaime, povećanje novčane ponude stvara višak ponude novca na tržištu. Što se tiče krive IS, ona je nepromenjena (budući da novčane promene ne prate promene u potrošnji). Ovo povećanje likvidnosti utiče na smanjenje kamatne stope (cene novca). To dalje utiinvesticija, što se potom multipliproizvoda uticaće i na porast trasankcijske tražnje za novcem i tako jednim delom ublažiti višak ponude novca.

7.12. Ekonomske teorije novca Sve značajnije ekonomsko teorijske diskusije o novcu možemo, mada dosta uslovno, svrstati u dve osnovne grupe:

� Teorije koje tretiraju pitanje suštine novca (kakav novac treba i može obitavati u opticaju), u okviru koje su se razvile:

1. metalistička teorija novca2. nominalistička teorija.

� Teorije o vrednosti novca i uzrocima koji dovode do promene njegove vrednosti kvantitativna teorija.

116

vodi novoj ravnoteži na realnom i novčanom tržištu pri višim kamatnim stopama i višem BDP. Važi i suprotno, kada dolazi do opadanja kamatnih stopa i BDP

Ekspanzivni 'fiskus', recimo u vidu porasta budžetske potrošnje ili pada poreza putem multiplikatora utiče na porast realnog autputa i pomiče krivu IS udesno za razmak A Posledično raste i tražnja za novcem, dovodeći do povećanja ravnotežne kamatne stope

porasla i transakcijska tražnja za novcem. Investicije će opadati, odnosno ena u datom obliku. Ukoliko je data LM kriva relativno ravna,

investicije manje pasti, i obrnuto. Konačno, ravnoteže se uspostavlja u tački Q'domaći.proizvod i kamatna stopa veći nego ranije.

a politika ostvaruje uticaj na translaciju LM krive, a da se ne menja IS kriva, o čemu govori slika 11.

Monetarna politika pomera krivu LM, Monetarna ekspanzija pomera LM krivu udesno stope pri višim ravnotežnim nivoima proizvoda.

Rast ponude novca, kao što je pokazano na slici 11., pomera krivu LM udesno, sa LM na LM'Naime, povećanje novčane ponude stvara višak ponude novca na tržištu. Što se tiče krive IS, ona je nepromenjena (budući da novčane promene ne prate promene u potrošnji). Ovo povećanje likvidnosti utiče na smanjenje kamatne stope (cene novca). To dalje utiče na povećanje investicija, što se potom multiplikativno odražava na povećanje BDP. Međutim, porast proizvoda uticaće i na porast trasankcijske tražnje za novcem i tako jednim delom ublažiti višak

ekonomsko teorijske diskusije o novcu možemo, mada dosta uslovno, svrstati u

Teorije koje tretiraju pitanje suštine novca (kakav novac treba i može obitavati u opticaju), u okviru koje su se razvile:

metalistička teorija novca nominalistička teorija.

Teorije o vrednosti novca i uzrocima koji dovode do promene njegove vrednosti

vodi novoj ravnoteži na realnom i novčanom tržištu pri višim kamatnim stopama i višem BDP.

ta budžetske potrošnje ili pada poreza putem multiplikatora utiče na porast realnog autputa i pomiče krivu IS udesno za razmak A - E. Posledično raste i tražnja za novcem, dovodeći do povećanja ravnotežne kamatne stope sa r na r’,

porasla i transakcijska tražnja za novcem. Investicije će opadati, odnosno ata LM kriva relativno ravna,

čki Q' gde su i

a politika ostvaruje uticaj na translaciju LM krive, a da se ne

a ekspanzija pomera LM krivu udesno

ra krivu LM udesno, sa LM na LM' Naime, povećanje novčane ponude stvara višak ponude novca na tržištu. Što se tiče krive IS, ona je nepromenjena (budući da novčane promene ne prate promene u potrošnji). Ovo povećanje

če na povećanje P. Međutim, porast

proizvoda uticaće i na porast trasankcijske tražnje za novcem i tako jednim delom ublažiti višak

ekonomsko teorijske diskusije o novcu možemo, mada dosta uslovno, svrstati u

Teorije koje tretiraju pitanje suštine novca (kakav novac treba i može obitavati u

Teorije o vrednosti novca i uzrocima koji dovode do promene njegove vrednosti -

117

Metalistička teorija novca

Metalistička teorija polazi od teze da jedino plemeniti metal (pre svega zlato i srebro) mogu biti novac, jer imaju, kao i bilo koja druga roba, vlastitu vrednost nezavisno od njihove monetarne/ novčane funkcije. Otuda ova teorija spada među robne teorije novca. Njena pojava vezuje se za doba nastajanja kapitalizma, a nalazimo je u teorijskom konceptu zastupnika monetarnog načela (Currency Principle), prema kojem sav emitovani novac, odnosno novčanice, moraju imati zlatnu podlogu, stopostotno pokriće u zlatnoj robi-novcu (zlatni certifikati). To znači da izdavanje novčanica/banknota mora biti podvrgnuto istim regulama koji važe i u slučaju isključivog postojanja zlatnog novca pune vrednosti. Još je A. Smit, na primer, smatrao da su banknote nadomestak zlatnog novca i da se u opticaju mogu zadržati samo tako dugo dok su njihovi imaoci uvereni da ih svakog časa mogu zameniti za metalni/zlatni novac. Osnivači “Currency Principle” stajali su na pozicijama metalisticke koncepcije novca i "pokušali je" povezati sa kvantitativnom teorijom. Pod uticajem učenja ekonomskih klasika i K. Marks (1818-1883) je prihvatio metalistički orijentisane teorije (on smatra da novac kao roba dobija svoju vrednost isključivo od radnog vremena potrebnog za njegovu proizvodnju). Kasnije su metalističku teoriju o novcu zastupali i dalje razvijali predstavnici nemačke istorijske škole političke ekonomije (K. Knis i dr.) iako nisu prihvatili postulate radne teorije vrednosti. Danas je ova teorija potpuno odbačena. Samo se još u doba jake inflacije, visoke nestabilnosti spoljne vređnosti novca (intervalutamih kurseva) i nepovoljne konjuktume situacije (recesija, a u prošlosti i u vreme kriza), javljaju se zahtevi za "reinkarnacijom" sistema metalne valute.

Nominalistička teorija novca

Nominalistička teorija stoji na stanovištu da je novac samo simbol/oznaka, apstraktna jedinica lišena svakog robnog sadržaja (Dž. Stjuart, F. Openhajmer). Prema ovom shvatanju, kupovna snaga novca ne korespondira veličini vrednosti plemenitih metala (zlata) već ona zavisi od državne odluke ("novac je stvar pravnog poretka"). Svojedobno je još Aristotel ukazao da je novac nešto Što nije od prirode dato, već da postoji na osnovu nomizma (zakona). U novije vreme je ovu teoriju dalje razvio G. T. Knap od koga potiče naziv državna teorija novca i A. Fortsman koji novcu pripisuje normativni karakter.

Kvantitativna teorija novca

Među značajnije teorije o vrednosti novca koje su izazvale i izazivaju i danas dosta polemike među monetaristima jeste kvantitativna teorija novca.

Po ovoj teoriji novac nema sopstvene unutrašnje vrednosti. Vrednost novac dobija u prometu/razmeni u odnosu na robu, dakle na tržištu. Ona direktno zavisi od ukupne sume novca u opticaju (ponude novca) koja se nalazi naspram date mase roba i usluga u određenom vremenu i prostoru jedne zajednice. Novac izražava vrednost u visini cena pojedinih roba u kom su smislu prepoznatljive interakcije koje glase: vrednost/kupovna snaga novca manja je ukoliko se za robu mora dati više novca, i obrnuto, čim su cene niže, da bi se kupila ranija roba, daje se manja suma novca, pa je time i njegova vrednost veća. Jasno, iz toga sledi da vrednost novca stoji u obrnutom odnosu sa njegovom količinom, a da su cene upravo srazmerne prema opticaju/masi novca.

118

VIII GLAVA: MEĐUNARODNA TRGOVINA, ELEMENTI MEĐUNARODNIH PLAĆANJA I DEVIZNI KURS

Gotovo svakome je poznata sintagma da u savremenom svetu autarhična privreda ne postoji. Danas i najrazvijenije privrede nisu same sebi dovoljne. I u njihovom slučaju, zbog sve veće podele rada u svim oblastima i regionalnim okvirima, te zahteva za racionalnije korišćenje proizvodnih i prirodnih potencijala i resursa, postoji potreba njihovog povezivanja sa ekonomijama drugih zemalja. Stoga, bezmalo sve zemlje stupaju u određene ekonomske odnose sa drugim zemljama i ostvaruju sa njima različite oblike interesne saradnje, s tim da su veće zemlje (i pri istom stepenu razvijenosti), po pravilu, manje zavisne od drugih i otuda sposobnije za autonoman razvoj od manjih zemalja. Stoji i obrnuto, male zemlje (zemlje sa malim brojem stanovnika, malom veličinom teritorije, ekstremno ograničenim resursima) mnogo su upućenije na međunarodnu saradnju, pa su tako i njihove privrede izloženije uticaju drugih zemalja. To je slučaj i sa našom privredom za koju se nameće kao potreba (pune zaposlenosti) relativno visok stepen integrisanosti u spoljni svet/privreda drugih zemalja. Ekonomski odnosi u koje jedna zemlja stupa sa drugim zemljama krajnje su različiti. Oni obuhvataju široku paletu raznovrsnih vidova ekonomskih veza, koje se ostvaruju među različitim zemljama, u pogledu uvoza i izvoza dobara, usluga i finansijskog kapitala, od kojih su bez premca oni koji se odnose na robnu razmenu. Ekonomija pokazuje da sve odnose saradnje zemlje sa inostranstvom prate bez izuzetka flnansijski odnosi i tokovi bilo da su posledica akta biznisa ili da su neposredno finansijskog karaktera. Svi se oni mogu podvesti pod tzv. finansijsko poslovanje sa inostranstvom. Ili su tu po pravilu.

8.1. Izvori međunarodne trgovine

Ekonomije u međunarodnoj trgovini učestvuju iz najmanje tri važna razloga: disonantnih uslova proizvodnje među geografskim područjima, opadajućih troškova proizvodnje i razlike u ukusima potrošača.

Različitost u uslovima proizvodnje. Sama priroda različitosti u proizvodnim mogućnostima zemalja potreban je uslov da bi se trgovina dogodila. Uzmite za paradigmu hranu i rekreacioni biznis. Zemlje u toplim klimatskim područjima će se logično specijalizovati u proizvodnji citrusa, kafe i sl., i tim robama trgovati i razmenu za druge robe (i usluge). Suprotno, zemlje sa hladnijom klimom, pre će se svakako baviti proizvodnjom dobara i usluga kao što su lososi, zimski turizam i sl.

Opadajući troškovi. Do komparativne prednosti kao uslova za trgovinu dolazi kada postoje rastući prinosi ili opadajući troškovi proizvodnje u velikim serijama. Mnogim industrijskim procesima svojstvena je ekonomija obima, čije su performanse rast obima proizvodnje uz istovremenu tendenciju sniženja prosečnih troškova. Ekonomija obima im tako omogućava značajnu troškovnu i tehnološku prednost nad drugim zemljama. Da li postoji bolji način povećanja obima proizvodnje nego što su specijalizacija i izvoz na ogromno svetsko tržište?

Različitost u ukusima. Ovaj razlog trgovine dolazi zbog preferencija potrošača. Zemlje bi se mogle upustiti u međusobnu trgovinu, čak i da su uslovi proizvodnje isti u svim područjima, kada bi njihovi ukusi u odnosu na dobra bili diferentni. A oni su upravo to. Sve zemlje imaju koristi od takve trgovine, a povećavaju se i ukupna ljudska zadovoljstva.

119

8.2. Teorija apsolutne i komparativne prednosti

Dva su osnovna klasična koncepta svih objašnjenja značaja međunarodne trgovine i to: koncept apsolutnih i relativnih komparativnih prednosti.

Prvobitni koncept teorije komparativnih prednosti je teorija tzv, apsolutnih prednosti koja se vezuje za ime engleskog ekonomiste A. Smita. Polazeći od premise slobodne trgovine, Smit je u svom čuvenom delu 'Istraživanje o prirodi i bogatstvu naroda' (An Inquiry Into the Nature and Causes of Wealth of Nations, 1776), stajao na stanovištu da izvoz ima ekonomskog smisla kada su troškovi proizvodnje niži u apsolutnom iznosu od onih u drugim zemljama, i suprotno, uvoz robe je poželjan pod uslovom da su troškovi proizvodnje apsolutno viši od drugih. Takvo shvatanje polazilo je od toga da za jednu zemlju ne bi bilo mudro da proizvodi ona dobra koja je u stanju da jeftinije, u razmenu za svoje proizvode, nabavi trgovinom sa drugim zemljama. Teza apsolutnih prednosti se u najvećoj meri temelji na radu kao ključnom elementu koji je potreban za proizvodnju određenog dobra i punoj pokretljivosti proizvodnih faktora među zemljama u uslovima slobodne trgovine. Konačno, može se postaviti pitanje zbog čega se zemlje koje su inferiorne u proizvodnji konkretnog dobra ipak odlučuju da učestvuju u međunarodnoj trgovini i u čemu se ogleda njihov interes.

Odgovor na ovo pitanje je dao D. Rikardo početkom devetnaestog veka. On je u svojim "Principima političke ekonomije i oporezivanja" (Principles of Political Economy and Taxation, 1817) modifikovao Smitovo učenje tako što je u teoriju međunarodne trgovine uveo pojam relative prednosti, odnosno vrlo precizno definisao princip relativne komparativne prednosti. Drugim rečima, svaka zemlja može da se specijalizuje u proizvodnji i razmeni onih roba za koje imaju relativnu, a ne apsolutnu komparativnu prednost (u kojima je relativno efikasnija nego druge zemlje). Razlike u cenama po kojima se robe razmenjuju, opredeljuju onaj ekonomski interes svake zemlje da se uključi u proces međunarodne podele rada i trgovine. Za ilustraciju teorije komparativne prednosti počećemo od jednostavnog hipotetičkog primera. Pretpostavimo da u međunarodnoj trgovini učestvuju samo dve zemlje, A i B, i da one proizvode po dva proizvoda: žito i odeću. Neka apsolutnu prednost u proizvodnji i žita i odeće ima zemlja A, što je pokazano na niže datoj slici 1.

Do trgovine između zemlje A i B će svakako doći (po teoriji A. Smita to nije slučaj iz nama sada poznatih razloga), jer obe zemlje izvlače korist iz međusobne razmene. Naime, zemlja A za proizvodnju jedinice odeće mora da se odrekne dve jedinice žita, dok se zemlja B za proizvodnju jedinice odeće mora odreći samo jedne jedinice žita. Dakle, u zemlji A je relativno jeftinija proizvodnja žita prema istoj proizvodnji u zemlji B, i obrnuto, u zemlji B se relativno jeftinije proizvodi odeća nego u zemlji A. Na ovom jednostavnom principu se temelji trgovina između pojedinih zemalja.

Proizvod Potreban rad (radnik u satima) Zemlja A Zemlja B

1 jedinica žita 2 5 1 jedinica odjeće 4 5

Tabela 1. Komparativna prednost dominantno zavisi od relativnih troškova. Zemlja A ima niže troškove rađa i u proizvodnji žita i u proizvodnji odeće. Produktivnost rada zemlje A je veća od

produktivnosti u zemlji B za 2,5 u proizvodnji žita i 1,25 puta u proizvodnji odeće. Pa ipak, njima se obema isplati da međusobno trguju.

Naravno da ono što važi za dve zemlje i za dva dobra u biti se ne menja i u principu važi i za više dobara i više zemalja. U grafičkoj analizi (komparativnih prednosti) koristićemo krive proizvodnih mogućnosti zemlje A i B, da bi se jasno izložio način na međusobno trguju. Ukoliko svaka zemlmaksimalno proizvesti 500 jedinica žita (1000:2) ili 250 jedinica odeće (1000:4, kao drugi ekstrem), dok će pod istim pretpostavkama zemlja B maksim(1000:5) ili 200 jedinica odeće (1000:5), Koristeći podatke o proizvodnji koji su navedeni u tabeli 1, uz pretpostavku da je proizvodni potencijal od 1000 sati rada u svakoj zemlji (A i B) možemo izvesti GPM (granica proizemlju B. Najpre GPM i tabela o proizvodnji u zemlji A (slika 1).

Granica proizvodnih mogućnosti u zemlji A (pri nagibu 1:2)

Mogućnosti

A B C

Slika 1. Podaci o alternativnim mogućnostima proizvodnje u zemlji A.zemlja A će proizvoditi i trošiti u tački b.

Podaci navedeni u tabeli koja je data kao prilog slike 1. ilustruodeće uz date inpute i tehnologiju zemlje A. GPM ima nagib 1:2, što pokazuje uslove supstitucije žita i odeće u proizvodnji, pri otsustvu spoljne trgovine, tako da će u istom odnosu (1:2) naći se i paritet njihovih cena. Pšto zemlja A može proizvesti istovremeno i ono što ona može potrošiti (neka je to 350 jedinica žita i 75 jedinica odeće). Potpuno isti postupak možemo izvesti i za zemlju B. Odgovarajući

120

produktivnosti u zemlji B za 2,5 u proizvodnji žita i 1,25 puta u proizvodnji odeće. Pa ipak, njima trguju.

Naravno da ono što važi za dve zemlje i za dva dobra u biti se ne menja i u principu važi i za više dobara i više zemalja. U grafičkoj analizi (komparativnih prednosti) koristićemo krive proizvodnih mogućnosti zemlje A i B, da bi se jasno izložio način na koji ove dve zemlje međusobno trguju. Ukoliko svaka zemlja raspolaže sa po 1000 sati rada, onda će zemlja A maksimalno proizvesti 500 jedinica žita (1000:2) ili 250 jedinica odeće (1000:4, kao drugi ekstrem), dok će pod istim pretpostavkama zemlja B maksimalno proizvoditi 200 jedinica žita (1000:5) ili 200 jedinica odeće (1000:5), Koristeći podatke o proizvodnji koji su navedeni u

je proizvodni potencijal od 1000 sati rada u svakoj zemlji (A i B) možemo izvesti GPM (granica proizvodnih mogućnosti) posebno za zemlju A i posebno za zemlju B. Najpre GPM i tabela o proizvodnji u zemlji A (slika 1).

Granica proizvodnih mogućnosti u zemlji A (pri nagibu 1:2)

Žito (jedinica) Odeća (jedinica)

500 0 350 75

0 250

Slika 1. Podaci o alternativnim mogućnostima proizvodnje u zemlji A. Bez spoljne trgovine e proizvoditi i trošiti u tački b.

data kao prilog slike 1. ilustruju mogući nivo proizvodnje žita i odeće uz date inpute i tehnologiju zemlje A. GPM ima nagib 1:2, što pokazuje uslove supstitucije žita i odeće u proizvodnji, pri otsustvu spoljne trgovine, tako da će u istom odnosu (1:2) naći se i paritet njihovih cena. Pod pretpostavkom daje izuzeta spoljna trgovina, tada je ono

istovremeno i ono što ona može potrošiti (neka je to 350 jedinica žita i 75 jedinica odeće). Potpuno isti postupak možemo izvesti i za zemlju B. Odgovarajući

produktivnosti u zemlji B za 2,5 u proizvodnji žita i 1,25 puta u proizvodnji odeće. Pa ipak, njima

Naravno da ono što važi za dve zemlje i za dva dobra u biti se ne menja i u principu važi i za više dobara i više zemalja. U grafičkoj analizi (komparativnih prednosti) koristićemo krive

koji ove dve zemlje a, onda će zemlja A

maksimalno proizvesti 500 jedinica žita (1000:2) ili 250 jedinica odeće (1000:4, kao drugi alno proizvoditi 200 jedinica žita

(1000:5) ili 200 jedinica odeće (1000:5), Koristeći podatke o proizvodnji koji su navedeni u je proizvodni potencijal od 1000 sati rada u svakoj zemlji (A i B)

zvodnih mogućnosti) posebno za zemlju A i posebno za

Bez spoljne trgovine

ju mogući nivo proizvodnje žita i odeće uz date inpute i tehnologiju zemlje A. GPM ima nagib 1:2, što pokazuje uslove supstitucije žita i odeće u proizvodnji, pri otsustvu spoljne trgovine, tako da će u istom odnosu

izuzeta spoljna trgovina, tada je ono istovremeno i ono što ona može potrošiti (neka je to 350 jedinica

žita i 75 jedinica odeće). Potpuno isti postupak možemo izvesti i za zemlju B. Odgovarajući

grafikon i tabela prezentovani su na slici 2.

Granica proizvodnih mogućnosti (GPM) u zemlji B (nagib = odnos troškova proizvodnje 1:1)

Mogućnosti a

b c

Slika 2. Alternativne mogućnosti proizvodnje u zemlji B. U odsustvu spoljne trgovine B će proizvoditi i trošiti b. (Pri odnosu troškova proizvodGPM i iznosi 45%.

Kako ovde teče razmena? Zemlja B može razmenjivatodeće, a zemlja A može dobiti za jednu jedinicu odeće dve jedinice žita. Iz odnosa ponude i tražnje cene će se formirati na paritetu 1,1/2 jedinice žita za 1 jedinicu odeće. To će voditi specijalizaciji za proizvodnju onih dobara kod kojih imaju komparativne prednosti; tj., zemlja A će se opredeliti za proizvodnju žita, a zemlja B odeće. U narednoj tabeli 2. i grafičkim prikazima na slici 3 i 4, ilustruje se doprinos spoljne trgovine proizvodnji i potrošnji žita i odemodo.

Bez trgovine

Zemlja Žito Odeća

Proizvodnja =

potrošnja

A 350 75 B 100 100

A + B 450 175

Tabela 2. Podaci o proizvodnim trgovinsku razmenu. Ulaskom u međunarodnu trgovinu proširene su mogućnosti proizvodnje i potrošnje zemlje A i zemlje B.

121

i tabela prezentovani su na slici 2.


Žito (jedinica) Odeća (jedinica)200 0

100 100 0 200

Slika 2. Alternativne mogućnosti proizvodnje u zemlji B. U odsustvu spoljne trgovine B će b. (Pri odnosu troškova proizvodnje/cena žita i odeće 1:1, ugao nagiba krive

Kako ovde teče razmena? Zemlja B može razmenjivati jednu jedinicu žita za jednu jedinicu odeće, a zemlja A može dobiti za jednu jedinicu odeće dve jedinice žita. Iz odnosa ponude i tražnje cene će se formirati na paritetu 1,1/2 jedinice žita za 1 jedinicu odeće. To će voditi

u onih dobara kod kojih imaju komparativne prednosti; tj., zemlja A će se opredeliti za proizvodnju žita, a zemlja B odeće. U narednoj tabeli 2. i grafičkim prikazima na slici 3 i 4, ilustruje se doprinos spoljne trgovine proizvodnji i potrošnji žita i ode

Bez trgovine Sa trgovinom

Odeća Žito Odeća Proizvodnja =

Proizvodnja Potrošnja Proizvodnja Potrošnja

500 350 0 100 0 150 200 100 500 500 200 200

Tabela 2. Podaci o proizvodnim mogućnostima zemalja A i B nakon stupanja u spoljno trgovinsku razmenu. Ulaskom u međunarodnu trgovinu proširene su mogućnosti proizvodnje i


Odeća (jedinica)

Slika 2. Alternativne mogućnosti proizvodnje u zemlji B. U odsustvu spoljne trgovine B će nje/cena žita i odeće 1:1, ugao nagiba krive

i jednu jedinicu žita za jednu jedinicu odeće, a zemlja A može dobiti za jednu jedinicu odeće dve jedinice žita. Iz odnosa ponude i tražnje cene će se formirati na paritetu 1,1/2 jedinice žita za 1 jedinicu odeće. To će voditi

u onih dobara kod kojih imaju komparativne prednosti; tj., zemlja A će se opredeliti za proizvodnju žita, a zemlja B odeće. U narednoj tabeli 2. i grafičkim prikazima na slici 3 i 4, ilustruje se doprinos spoljne trgovine proizvodnji i potrošnji žita i odeće, grose

Potrošnja

100 100 200

mogućnostima zemalja A i B nakon stupanja u spoljno trgovinsku razmenu. Ulaskom u međunarodnu trgovinu proširene su mogućnosti proizvodnje i

Na niže navedenim graficima (slika 3 i 4) može se videti potrošnje u zemlji A i B, ulaska u odnose razmene sa drugim zemljama.

Slika 3. Grafički prikaz mogućnosti potrošnje zemlje A sa i bez spoljne trgovine.zahvaljujući spoljnoj trgovini uspela da poveća potrošnju dobara u čijoj proizvodnji ima komparativni nedostatak,

Na slici 3. isprekidana linija ca predstavlja krivu proizvodnih mogućnosti zemlje A. Nova proizvodnih mogućnosti �� se formira pod pretpostavkom slobodne trgovine i odnosa cena 1 1/2 jedinica žita žita = 1 jedinica odeće. Otuda i specidostiže iznos u tački a. Razmak bis pokazuje vrednost izvoza žita u zemlju B, dok razmak as pokazuje vrednost odeće koja se uvozi. Kao rezultat slobodne trgovine privreda A završava u tački bh koja predstavlja novu, kvalitativno i kvantitativno strukturu proizvodnje i potrošnje

Slika 4. Mogućnosti potrošnje zemlje B sa i bez spoljne trgovine. Zahvaljujući spoljnoj trgovini zemlja B povećava volumen potrošnje dobara u čijoj je proizvodnji relativno nepovoljnijem

122

Na niže navedenim graficima (slika 3 i 4) može se videti potrošnje u zemlji A i B, ulaska u odnose razmene sa drugim zemljama.

Grafički prikaz mogućnosti potrošnje zemlje A sa i bez spoljne trgovine.zahvaljujući spoljnoj trgovini uspela da poveća potrošnju dobara u čijoj proizvodnji ima

Na slici 3. isprekidana linija ca predstavlja krivu proizvodnih mogućnosti zemlje A. Nova se formira pod pretpostavkom slobodne trgovine i odnosa cena 1

1/2 jedinica žita žita = 1 jedinica odeće. Otuda i specijalizacija zemlje A u proizvodnji žita, koja dostiže iznos u tački a. Razmak bis pokazuje vrednost izvoza žita u zemlju B, dok razmak as pokazuje vrednost odeće koja se uvozi. Kao rezultat slobodne trgovine privreda A završava u

ovu, kvalitativno i kvantitativno strukturu proizvodnje i potrošnje


Na niže navedenim graficima (slika 3 i 4) može se videti potrošnje u zemlji A i B, pre i posle

Grafički prikaz mogućnosti potrošnje zemlje A sa i bez spoljne trgovine. Zemlja A je zahvaljujući spoljnoj trgovini uspela da poveća potrošnju dobara u čijoj proizvodnji ima

Na slici 3. isprekidana linija ca predstavlja krivu proizvodnih mogućnosti zemlje A. Nova kriva se formira pod pretpostavkom slobodne trgovine i odnosa cena 1

jalizacija zemlje A u proizvodnji žita, koja dostiže iznos u tački a. Razmak bis pokazuje vrednost izvoza žita u zemlju B, dok razmak as pokazuje vrednost odeće koja se uvozi. Kao rezultat slobodne trgovine privreda A završava u

ovu, kvalitativno i kvantitativno strukturu proizvodnje i potrošnje.


C,I,G, E

o

BDP

položaju. Slika 4 predstavlja krivu proizvodnih mogućnosti zemlje B. pretpostavkom slobodne trgovine i odnosa cena 1,5 jedinica žita = 1 jedinica odeće. Otuda i specijalizacija zemlje B u proizvodnji odeće u tački c. Razmak odeće u zemlju A, dok razmak cs ilustruje trgovine privreda B završava u tački potrošnje. Svaka zemlja ima interesa da se specijalizuje u proizvodnji dobara kod kojih ima najveću komparativnu prednost, odnosno najmanju komparativnu štetu (ili će izvoziti proizvode u kojima je najbolja ili će izvoziti proizvode u kojima je najmanje loša (Samuelson/Nordhaus).

8.3. Uticaj spoljne trgovine na proizvodnju

U okviru ove teme pozabavićemo se analizomfunkcije izvoza.

Uticaj izvoza na domaću proizvodnju (BDP).kategorija agregatne potrošnje (poput investicija, lične i državne potrošnje), pa stoga, njegov autonoman rast ima multiplikativne efekte na BDP zemlje. Na slici 5. možemo videti apostrofirani uticaj izvoza.

Slika 5. Uticaj izvoza na domaći BDP. Izvoz roba i usluga pomakao je krivu agregatne tražnje sa C+I+G na C+I+G+E i ravnotežni proizvod iz apstrahujemo uvoz) pri nepotpunoj zaposlenosti utiče multiplikativno na domaću istim pravilima kao i ostale komponente agregatne tražnje.

Funkcija uvoza. Samo tzv, nekonkurentni uvoz (jedan deo uvoza je eventualno moguće supstituisati domaćom produkcijom, i on je, kao takav, bez multiplikativnog efekta) je funkcija domaće proizvodnje. Pod predpostavkom da celokupnu proizvodnju izražavamo domamim bruto proizvodom (BDP), tada funkciju uvoza možemo napisati:

123

BDP1 BDP2

Slika 4 predstavlja krivu proizvodnih mogućnosti zemlje B. Nova kriva ca�

pretpostavkom slobodne trgovine i odnosa cena 1,5 jedinica žita = 1 jedinica odeće. Otuda i specijalizacija zemlje B u proizvodnji odeće u tački c. Razmak b�s pokazuje vrednost izvoza odeće u zemlju A, dok razmak cs ilustruje vrednost žita koje se uvozi. Kao rezultat slobodne trgovine privreda B završava u tački b�koja predstavlja po svemu novu strukturu proizvodnje i

Svaka zemlja ima interesa da se specijalizuje u proizvodnji dobara kod kojih ima najveću u prednost, odnosno najmanju komparativnu štetu (ili će izvoziti proizvode u kojima

je najbolja ili će izvoziti proizvode u kojima je najmanje loša (Samuelson/Nordhaus).

8.3. Uticaj spoljne trgovine na proizvodnju

U okviru ove teme pozabavićemo se analizom (a) uticaj a izvoza na domaću proizvodnju i (b)

Uticaj izvoza na domaću proizvodnju (BDP). Izvoz robe i usloga predstavlja jednu od kategorija agregatne potrošnje (poput investicija, lične i državne potrošnje), pa stoga, njegov autonoman rast ima multiplikativne efekte na BDP zemlje. Na slici 5. možemo videti

5. Uticaj izvoza na domaći BDP. Izvoz roba i usluga pomakao je krivu agregatne tražnje sa C+I+G na C+I+G+E i ravnotežni proizvod iz BDP1 na BDP2. Prema tome, izvoz (za sada još apstrahujemo uvoz) pri nepotpunoj zaposlenosti utiče multiplikativno na domaću istim pravilima kao i ostale komponente agregatne tražnje.

. Samo tzv, nekonkurentni uvoz (jedan deo uvoza je eventualno moguće supstituisati domaćom produkcijom, i on je, kao takav, bez multiplikativnog efekta) je funkcija domaće proizvodnje. Pod predpostavkom da celokupnu proizvodnju izražavamo domamim bruto proizvodom (BDP), tada funkciju uvoza možemo napisati:

� se formira pod pretpostavkom slobodne trgovine i odnosa cena 1,5 jedinica žita = 1 jedinica odeće. Otuda i

s pokazuje vrednost izvoza vrednost žita koje se uvozi. Kao rezultat slobodne

koja predstavlja po svemu novu strukturu proizvodnje i

Svaka zemlja ima interesa da se specijalizuje u proizvodnji dobara kod kojih ima najveću u prednost, odnosno najmanju komparativnu štetu (ili će izvoziti proizvode u kojima

je najbolja ili će izvoziti proizvode u kojima je najmanje loša (Samuelson/Nordhaus).

(a) uticaj a izvoza na domaću proizvodnju i (b)

Izvoz robe i usloga predstavlja jednu od kategorija agregatne potrošnje (poput investicija, lične i državne potrošnje), pa stoga, njegov autonoman rast ima multiplikativne efekte na BDP zemlje. Na slici 5. možemo videti

5. Uticaj izvoza na domaći BDP. Izvoz roba i usluga pomakao je krivu agregatne tražnje sa . Prema tome, izvoz (za sada još

apstrahujemo uvoz) pri nepotpunoj zaposlenosti utiče multiplikativno na domaću proizvodnju, po

. Samo tzv, nekonkurentni uvoz (jedan deo uvoza je eventualno moguće supstituisati domaćom produkcijom, i on je, kao takav, bez multiplikativnog efekta) je funkcija domaće proizvodnje. Pod predpostavkom da celokupnu proizvodnju izražavamo domamim bruto

U = f (BDP) odnosno, U = \5 + m BDP

(pod predpostavkom linearne zavisnosti uvoza od BDP)

Gde je:

\5 - autonomni uvoz m-granična sklonost uvozu,

Prosečna sklonost uvoza računa se iz odnosa

uslovljena jedinicom BDP. U našem slučaju to je :

8.4. Multiplikator otvorene ekonomije

Obratimo sada pažnju na privredu koja se otvorila svetskom tržištu. Zato formulu za izračunavanje proizvodnje, odnosno vrednost BDP valja proširiti sektorom koji se odnosi na spoljnu trgovinu. Proizvedena dobra u zemlji mogu se prodavati u inostranstvu i to odliva izvoznih dobara potrošačima u drugim zemljama dobra u inostranim firmama mogu se kupovati na domaćem tržištu i to dovodi do priliva uvoznih dobara u domaću privredu - označimo taj uvoz sa U. Njihove(a to u praksi je i najčešći slučaj) pa se u jednostavni model (agregatne tražnje) mora uključiti barem njihov neto efekat. U makroekonomiji se ova komponenta obično obeležava sa X i ona označava neto izvoz (tj. relacija je X = E dobija naprosto četvrtu komponentu koja je dovodi u nivo jednakosti sa agregatnom ponudom prema pravilu:

Slika 6. pokazuje ravnotežu o otvorenoj privredi. nagib od krive domaće tražnje, upravo zbog izdataka za kupovinu uvoznih dobara. Stoga je potrebno uvesti sintagmu marginalne sklonosti uvozu (MPm).

domaći

124

+ m BDP

(pod predpostavkom linearne zavisnosti uvoza od BDP)

Prosečna sklonost uvoza računa se iz odnosa ]

^0_ i pokazujeveličinu uvoza koja je prosečno

uslovljena jedinicom BDP. U našem slučaju to je : \

@4�=

\5

@4�J �

8.4. Multiplikator otvorene ekonomije

ratimo sada pažnju na privredu koja se otvorila svetskom tržištu. Zato formulu za izračunavanje proizvodnje, odnosno vrednost BDP valja proširiti sektorom koji se odnosi na spoljnu trgovinu. Proizvedena dobra u zemlji mogu se prodavati u inostranstvu i to odliva izvoznih dobara potrošačima u drugim zemljama - označičemo taj iznos sa E. Proizvedena dobra u inostranim firmama mogu se kupovati na domaćem tržištu i to dovodi do priliva uvoznih

označimo taj uvoz sa U. Njihove vrednosti se ne moraju podudarati (a to u praksi je i najčešći slučaj) pa se u jednostavni model (agregatne tražnje) mora uključiti barem njihov neto efekat. U makroekonomiji se ova komponenta obično obeležava sa X i ona

je X = E — U). Tako agregatna tražnja u otvorenoj privredi dobija naprosto četvrtu komponentu koja je dovodi u nivo jednakosti sa agregatnom ponudom

BDP = C+ .I + G + X

Slika 6. pokazuje ravnotežu o otvorenoj privredi. Kriva agregatne tražnje, C+I+G+X, ima manji nagib od krive domaće tražnje, upravo zbog izdataka za kupovinu uvoznih dobara. Stoga je potrebno uvesti sintagmu marginalne sklonosti uvozu (MPm).

BDP

domaći

i pokazujeveličinu uvoza koja je prosečno

ratimo sada pažnju na privredu koja se otvorila svetskom tržištu. Zato formulu za izračunavanje proizvodnje, odnosno vrednost BDP valja proširiti sektorom koji se odnosi na spoljnu trgovinu. Proizvedena dobra u zemlji mogu se prodavati u inostranstvu i to dovodi do

označičemo taj iznos sa E. Proizvedena dobra u inostranim firmama mogu se kupovati na domaćem tržištu i to dovodi do priliva uvoznih

vrednosti se ne moraju podudarati (a to u praksi je i najčešći slučaj) pa se u jednostavni model (agregatne tražnje) mora uključiti barem njihov neto efekat. U makroekonomiji se ova komponenta obično obeležava sa X i ona

U). Tako agregatna tražnja u otvorenoj privredi dobija naprosto četvrtu komponentu koja je dovodi u nivo jednakosti sa agregatnom ponudom

Kriva agregatne tražnje, C+I+G+X, ima manji nagib od krive domaće tražnje, upravo zbog izdataka za kupovinu uvoznih dobara. Stoga je

125

Slika 6. Spoljna trgovina u modelu multplikatora (dodavanje neto izvoza domaćoj potrošnji daje ravnotežni BDP u otvorenoj privredi). Linija C+I+G predstavlja domaću potrošnju (kupovine stanovništva, privrede i države). Tome valja dodati neto inostranu potrošnju: neto izvoz uvećan za domaću potrošnju prikazan je linijom C+I+G+X. Ravnoteža se nalazi u tački E (gde je ukupni BDP jednak ukupnoj potrošnji dobara i usluga). Uočavamo da je nagib linije ukupne potrošnje manji od nagiba linije domaće potrošnje da bi se tako pokazalo smanjenje zbog izdatka na uvoz.

To znači da su domaći kupci spremni da na svaku novu novčanu jedinicu prihoda izdvajaju deo za kupovinu uvozne robe (za potrošnju i/ili reprodukciju), odnosno, drugim recima, pokazuje porast uvoza na svaku jedinicu porasta BDP. Zbog toga se smanjuje ranije izloženi multiplikator u zatvorenoj ekonomiji i tako dobij a multiplikator otvorene privrede.

DBI��I��F��F�� =1

D�, G D��

MPS - granična sklonost štednji MPm - granična sklonost uvozu.

Valja primetiti da ulevo tačke E, koja predstavlja ravnotežni BDP, neto izvoz je pozitivan (E je veći od U), a udesno od ove tačke neto izvoz je negativna veličina (U je veći od E). Logično izlazi da se unošenje komponente čistog izvoza u model ostvaruje prostim njegovim dodavanjem drugim sastavnim komponentama agregatne tražnje. Ravnoteža se u modelu ostvaruju u tački prošeka ukupne tražnje i linije 45%; u ovoj tački je domaća proizvodnja (odnosno iznos bruto društvenog proizvoda - BDP) jednaka potrošnji domaćinstva, države i stranaca.

8.5. Ekonomski protekcionizam - carine i kvote

Robna razmena, odnosno međunarodna trgovina, za najveći broj zemalja je najznačajniji oblik saradnje sa svetom. Ona ima veliko učešće u ukupnim ođnosima/tekućim transakcijama zbog čega je i njen značaj poseban. Za međunarodnu trgovinu Samuelson ističe da ona nudi "mogućnost proizvodnje potrošnih dobara koja je takva daje u stanju da nam da više svih dobara nego što je moguće koristeći se samo domaćim mogućnostima proizvodnje".

Uloga robne razmene sa svetom proizilazi iz potrebe prevazilaženja nivoa relativne nerazvijenosti (ili relativnog zaostajanja u razvoju) za pojedine zemlje i šire regije.

Iz ovoga proističe elementarni uslov da svaka zemlja na svoj način i u skladu sa svojim specifičnostima, u smislu (ne) razvoja, utvrđuje sistem spoljne trgovine i uslove prometa robe i usluga sa ostatkom sveta. Razlike se dominantno ispoljavaju kroz ograničenja u uvozu i izvozu dobara/režimu prometa, koje primenjuju pojedine zemlje. U tom pogledu, širok je dijapazon mera zaštite - od ograničenja do zabrane.

Intrigantno zvuči sintagma da "slobodna trgovina pomaže većini ljudi malo, dok zaštita znači puno malom broju ljudi". Zaštita domaće proizvodnje već od 18. veka postaje važan reper u vođenju nacionalnih ekonomija; istina u različitom obimu i različitim merama. Mere (i istrumenti) su brojne i njih manje-više koriste sve zemlje u skladu sa svojim ekonomskim statusom (liberalizacija spoljne trgovine, po pravilu, donosi koristi zemljama na višem nivou razvijenosti privrede). Najčešće korišćenje među njima su: carine, i kvote.

Ekonomski protekcionizam kao institut podrazumeva zaštitne mere - uvozne prepreke u obliku

126

carina i kvota. Sam po sebi, protekcionizam neizbežno vodi ograničavanju spoljne trgovine (države naglašeno akcentiraju uslove razvoja na domaćem tržištu).

Da bi smo razumeli carine i kvote kao mere koje štite domaće sektore od jeftinijeg uvoza, za početak uočićemo da je carina "porez" koji se plaća na uvoz, a kvote ograničavanje količine uvoza (izvozne carine i kvote se uvode samo u izuzetnom slučaju). U tabeli 3. date su neke carinske stope za SAD i Japan devedesetih godina. Na primer SAD danas imaju carinu od 6,3% na uvoz hrane, tako da ako je cena uvozne hrane 1000 dolara, tada bi cena na domaćem tržištu, uključujući i carinu, iznosila 1063 dolara (bez poreza i dr.).

Vrsta robe SAD Japan Hrana 6,3 12,3 Piće i duvan 2,9 16,1

Sirovine 0,3 1,3 Gorivo 0,5 0,8

Hemijski proizvodi 4,0 3,7 Industrijska roba 3,3 5,1 Mašine i transportna sredstva

1,9 0,1

Tabela 3. Prosečna carinska stopa za SAD i Japan 1994 (%). Carinske stope u SAD i Japanu su generalno niske. Samo u nekim (politički osetljivim) sektorima su uvedene visoke carine i kvote, kao što je poljoprivreda u Japanu i odeća u SAD.

Prohibitivna i neprohibitivna carina. Prohibitivna carina je ona carina koja je toliko visoka da potpuno isključuje spoljnu trgovinu - bilo kakav uvoz (i izvoz). Uvidom u sliku 7. nameće se pitanje: Šta bi se desilo u slučaju da carine pređu iznos od 4 dolara po jedinici proizvoda X (tj. više nego što iznosi razlika između cena u uslovima nepostojanja spoljne trgovine od 8 i svetske cene od 4 dolara)? Ovaj novi iznos predstavljao bi prohibitivnu carinu, budući da potpuno uklanja trgovinu robom X. Slika 7 pokazuje efekte carina i kvota.

127

Slika 7. Efekat carine (i kvote). Carina smanjuje uvoz i potrošnju, povećavaju cenu i domaću proizvodnju .

Na slici 7 se može viđeti da ponuda robe X nije dovoljna da pokrije tražnju na domaćem tržištu. Postojeća razlika između domaće ponude (0-100) i platežno sposobne tražnje (0-400) podmiruje se iz uvoza (100-400, na vodoravnoj liniji). Pretpostavimo da se pri takvim odnosima uvodi ograničenje (carine i kvote), nakon čega će doći do porasta cena robe X na domaćem tržištu sa 4 na 6. Sada, u uslovima povećanih cena, domaće proizvodnje, koja je inače ranije bila skupa i nedovoljno konkurentna inostranoj proizvodnji (pre mera uvoznih ograničenja), povećava obim svoje produkcije sa 100 na 150 jedinica robe X, što će, opet, delovati u pravcu redukcije uvoza. Na našem grafičkom prikazu, uvoz se smanjuje sa 300 na samo 100 robnih jedinica (razliku između 150 i 250). Prema tome, efekti uvođenja carina (kvota) su:

� zaštitni efekat koji se manifestuje u smanjenju uvoza, kao i povećanju domaće proizvodnje i ponude (firme ponovo pokreću svoje stare pogone li ili uvode rad u dodatnim smenama);

� tzv. efekat potrošnje - ograničenja deluju u pravcu opšte redukcije potrošnje; � platnobilansni efekat, koji se ispoljava kao jedinstvo dva pređašna efekta: zaštitnog

efekta i efekta potrošnje (manji devizni odliv); � redistributivni efekat (korist i gubici) manifestuje se kroz porast cene na domaćem tržištu,

a kao posledica uvođenja ograničenja uvoza.

Razlike kvota u odnosu na carine. Premda kvote imaju efekte kvaliteta carina, neke finije razlike ipak postoje. Kvote deluju, npr., odmah i direktno na ograničavanje količina koje se mogu uvoziti, prepuštajući da se na tržištu kasnije, iz odnosa ponude i tražnje, formira nivo cena, dok carinske dažbine primamo utiču na promene nivoa cena i preko ovih na ograničenje uvoza - prepuštajući tako platežno sposobnoj tražnji da, u zavisnosti od elastičnosti tražnje uvoza prema cenama, odredi količine koje će se uvoziti.

Za razliku od carina, koje donose prihod vladi i tako možda omogućuju da se drugi porezi snize i time smanje štete učinjene potrošačima zemlje uvoznice domaći korisnici kvota mogu se naći, zahvaljujući tom sistemu, u situaciji da ostvare neočekivanu ekstra dobit. To je redovno slučaj kada je uvozna kvota mala u odnosu na domaću tražnju, pa su domaće cene (stoga) veće od cena robe iz uvoza.

ekstra dobit/profit je naziv za razliku između više domaće cene i cene uvozne robe.

Sve u svemu, priroda je sistema kvote da profit nastao na osnovu razlike u ceni stavlja u džep onih uvoznika koji su bili dovoljno sretni da dobiju dozvolu ili saglasnost za uvoz; oni mogu platiti jelo i piće, ili čak i mito, službenicima koji izdaju uvozne dozvole'. Kako resiti stvar? Ako je vlada odlučna u nameri da uvede kvote, ista treba da oskudne uvozne dozvole za ispunjavanje kvota prodaje putem javnog nadmetanja - Čime se osigurava da država, a ne uvoznik (ili izvoznik), ostvaruje prihod od prava na uvoz, a osim toga, birokratija neće biti na iskušenju da dodeljuje prava na kvote na temelju podmićivanja, prijateljstva i veza.

Makroekonomija se, po pravilu, odlučuje na primenu kvantitativnog ograničenja - kvote, u slučaju veće neravnoteže/deficita u bilansu plaćanja sa inostranstvom da bi se otklonila opasnost od značajnijeg smanjenja monetarnih rezervi ili da bi se zaustavilo to smanjenje, te da bi se sprečila takva kritična situacija u proizvodnji i/ili potrošnji pri slobodnoj trgovini» itd.

128

Umesto zaključka. Kada se uvode carine, gubici koje trpe potrošači nadilaze prihod koji ostvaruje vlada, čak i ukoliko je uvećan za ekstra profite koji zarađuju firme. Kvote imaju veoma slične efekte, a mogu još i smanjiti prihode države.

Možemo ukazati na tri argumenta za zaštitu (putem carine i kvote) od konkurencije iz ostatka sveta sa ekonomskom porukom:

� Carine mogu izmeniti uslove trgovine u interesu zemlje (kao što je SAD) koja ih uvodi za kratak rok — npr. uvođenje optimalne carine na naftu (tražnja se smanjuje zbog carine, tako da može doći do pada svetske cene nafte).

� Uvođenje tzv. privremene carinske zaštite za "mladu industriju" sa potencijalom rasta može biti efikasno na dugi rok (iako ima izuzetaka).

� U uslovima kada je zaposlenost niža od pune zaposlenosti, carine, pod određenim uslovima, mogu pomoći smanjivanju nezaposlenosti, (tražnja se, zbog rastućih cena uvoza, može skrenuti prema domaćoj proizvodnji, pa će firme unajmljivati više radnika).

8.6. Elementi bilansa međunarodnih plaćanja

Platni bilans je sistematičan pregled svih transakcija neke zemlje sa svetom, odnosno njenih rezidenata (domaći rezidenti) sa nerezidentima (inostrani rezidenti), u određenom vremenskom periodu - najčešće u periodu od jedne godine, iz kojih proizilaze obaveze plaćanja i primanja bez obzira da li su one dospele ili nisu. Tako, na primer, uvoz robe na kredit ulazi kao stavka u platni bilans iako će se plaćanje izvršiti u narednoj godini ili kasnije. Značaj platnog bilansa je veliki. On oslikava položaj zemlje u međunarodnim ekonomskim, odnosima - u smislu međunarodnog kretanja robe, usluga i kapitala, i daje relevantne informacije za redefinisanje tog položaja - kako bi on bio što povoljniji.

Struktura platnog bilansa. Platni bilans se može presecati na različite načine. Dva su osnovna: horizontalno presecanje platnog bilansa i vertikalno presecanje platnog bilansa.

Prema horizontalnom presecanju platnog bilansa sve međunarodne ekonomske transakcije se obično svrstavaju u dve grupe i to (slika 9):

� tekuće transakcije, ili bilans po tekućem računu i � kapitalne transakcije, ili bilans po računu kapitala.

Bilans po tekućim transakcijama obuhvata:

� bilans robne razmene, koji je jedna od najvažnijih pozicija platnog bilansa; ovaj bilans obuhvata pregled izvoza i uvoza roba izvršenih u toku godine,

� bilans nerobne razmene ili bilans usluga sa inostranstvom - u ovaj bilans spadaju privredne usluge, usluge po osnovu turizma, transporta, špedicije, osiguranja i dr.,

� bilans dohotka od investicija - u njemu se obuhvaćeni prihodi i rashodi po osnovu kamata, profita, dividende, rente i dr. na kapital plasiran u inostranstvo, odnosno inostrane investicije uložene u domaću zemlju,

� bilans vladinih transakcija i nemonetarnog zlata, i � bilans unilateralnih transfera, u kojem su obuhvaćene transakcije kod kojih ne postoji

obaveza protiv činidbe, kao što su pokloni, reparacije, nepovratni zajmovi, odštete, doznake radnika, iseljenice doznake i sl.

129

Bilans po kapitalnim/finansijskim transakcijama obuhvata stavke:

� kretanje dugoročnog kapitala, � kretanje kratkoročnog kapitala i � kretanje monetarnih (zlatnih i novčanih) rezervi.

Ove (kapitalne) transakcije se odnose na davanje i otplatu kredita i zajmova i direktne investicije u ekonomskim odnosima sa inostranstvom, zatim, priliv i odliv zlata i deviza kao sredstva međunarodne likvidnosti. Za njih je karakteristično da ne podrazumevaju simultano kretanje robe i kapitala (što je znamo, svojstvo tekućih transakcija). Zato se kretanje kapitala - dugoročno i kratkoročno - često podvodi pod pojam međunarodnog finansiranja, za razliku od pojma međunarodnog plaćanja, koji se vezuju za fmansijske transakcije po tekućem bilansu.

PLATNI BILANS (I+II)

AKTIVA PASIVA

I BILANS PO TEKUĆIM TRANSAKCIJAMA

1.Bilans robne razmjene

Izvoz Uvoz

2.Bilans usluga

Pružanje usluga inostranstvu Primljene usluge inostranstva

3.Dohodak investicija

Prihodi od investiranja u inostranstvo Rashodi za strane investicije u zemlji

4.Vladine transakcije

U korist inostranstva Na teret inostranstva

5.Nemonetarno zlato

Izvoz zlata Uvoz zlata

6.Unilateralni transferi

Unilateralna primanja Unilateralna davanja

II BILANS PO KAPITALNIM TRANSAKCIJAMA

7. Kretanje dugoročnog kapitala

Priliv dugoročnog kapitala Odliv dugoročnog kapitala

TEST RAVNOTEŽE

8.Kretanje kratkoročnog kapitala

Priliv kratkoročnog kapitala Odliv kratkoročnog kapitala

9. Kretanje monetarmih rezervi

Odliv (smanjenje) zlatnih rezervi Priliv (uvećanje) zlatnih rezervi

UKUPNA POTRAŽIVANJA UKUPNA DUGOVANJA

Tabela 4. Struktura platnog bilansa. Bilansno plaćanje sastoji se iz dva bilansa ili računa: račun tekućih transakcija i račun kapitalnih transakcija. Račun rezervi predstavlja kompenzirajući račun (visina njegovih promena odgovara saldu bilansa plaćanja).

Knjigovodstveno-tehnički uzev, platni bilans je uvek u ravnoteži (ekonomski, znamo, nije - ima ili suficit ili deficit). Ako, na primer, postoji deficit u platnom bilansu, on se pokriva kretanjem u bilansu po kapitalnim transakcijama; smatra se, naime, ako je deficit po tekućim transakcijama pokriven kretanjem dugoročnog kapitala (test ravnoteže, vidi sliku 9) da je platni bilans u

130

ravnoteži, a ako je pokriven kratkoročnim zaduživanjem na svetskom finansijskom tržištu i/ili zahvatom u monetarne rezerve - platni bilans u neravnoteži (više se uvozi nego što se izvozi). U slučaju suficita tekućeg bilansa (kada je priliv sredstava veći od odliva) povećaće se kratkoročna i dugoročna potraživanja od inostranstva i/ili monetarne rezerve. Eksperti su jedinstveni u mišljenju da je za održavanje međunarodne likvidnosti dovoljno da zemlja obezbedi održavanje nivoa monetarnih rezervi u visini vrednosti tromesečnog uvoza. U suprotnom (ako bi monetarne rezerve bile ispod nominovanog ekspertskog nivoa) sledi stanje međunarodne nelikvidnosti, što će reći, nesposobnost zemlje (dužnika) da izmiri dospele obaveze prema inostranim poveriocima.

Za razliku od horizontalnog presecanja platnog bilansa koje treba da da odgovor u vezi njegove (ne)uravnoteženosti, vertikalno presecanje platnog bilansa daje nam informacije o oblicima sticanja inostranih platežnih sredstava u jednom vremenskom periodu (aktiva platnog bilansa) i oblicima, načinu trošenja inostranih platežnih sredstava (pasiva platnog bilansa). Najvažnije stavke aktive su izvoz robe i usluga, unilateralni transferi, priliv kapitala i izvoz zlata. Za važnije stavke pasive slove uvoz robe i usluga, unilateralni transferi, odliv kapitala, odnosno davanje zajmova inostranstvu i uvoz zlata.

Uravnoteženje platnog bilansa. Kada se govori o neravnoteži platnog bilansa, najčešće prema uzrocima nastajanja, misli se na sledeće neravnoteže: privremena ili slučajna neravnoteža, ciklična neravnoteža i strukturna neravnoteža.

� Privremena ili slučajna neravnoteža je posledica delovanja nekog izuzetnog (vis maior) činioca, kao što su, na primer, prirodne nepogode i sl.

� Ciklična neravnoteža nastaje kao produkt poremećaja prouzrokovanih cikličnim kretanjima u svetskoj privredi. U slučaju ove neravnoteže poseže se za monetarnim rezervama (ukoliko ih ima na raspolaganju) i preduzimaju mere protiv uvozne nezaposlenosti, uvode devizna ograničenja i sl.

� Strukturna neravnoteža je produkt nepovoljnog odnosa štednja - akumulacija. Ova neravnoteža stoji u vezi sa procesom privrednog i razvoja i dugoročnog je karaktera. Radi otklanjanja neravnoteže ove vrste ekonomska politika koristi dva metoda:

• metod fmansiranja deficita ( bi se samo privremeno ublažio problem, ali ne i rešio),

• metod prilagođavanja (što podrazumeva promene u realnoj ekonomiji koje imaju za cilj jačanje konkurentske sposobnosti domaće privrede na svetskom tržištu (globalno), a to dalje povlači promene u alokaciji fiksnih fondova, menjanje strukture proizvodnje i izvoza i uvoza, povećanje proizvodnosti rada, podizanje tehnološke osnove, realne izvore investiranja i dr).

Najzad, treba reći da je finansiranje po pravilu samo metod kupovine vremena za prilagođavanje, a ovo (prilagođavanje), de facto proces prinude domaće ekonomije da komunicira sa potrebama platnog bilansa i tako se otklone uzroci neravnoteže na dugi rok gledano.

Trgovinski bilans. Trgovinski bilans ili bilans robne razmene obuhvata međunarodne ekonomske transakcije po osnovu robne i nerobne razmene i dohotka po osnovu investicija (prihode od investicija i rashode za strane investicije). On može biti uravnotežen (vrednost izvoza i uvoza je jednaka), aktivan/suficitaran (vrednost izvoza je veća od vrednosti uvoza) i pasivan/deficitaran (vrednost izvoza manja je od vrednosti uvoza). Na njega (trgovinski bilans) se odnosi najveći đeo tekućeg bilansa, pa zbog toga ima poseban značaj u bilansiranju sa

131

inostranstvom. Obično se trgovinski bilans odvojeno prikazuje, raščlanjeno i detaljno po elementima, jer su u platnom bilansu dati sumarno (po proizvodima, po zemljama, regijama i sl).

Devizni bilans. Devizni bilans predstavlja sistematski pregled svih isplata inostranstvu i svih naplata od inostranstva u jednom određenom periodu (najčešće godini dana) koja proističu po osnovu međunarodnih ekonomskih transakcija. U njemu se beleže samo efektivno izvršene naplate i isplate - i po tome se razlikuje od platnog bilansa u kome su sadržane sve transakcije sa inostranstvom nezavisno od roka dospeća. Može biti uravnotežen, zatim aktivan (kada se povećavaju devizne rezerve) i najzad, može biti pasivan (smanjuju se devizne rezerve radi očuvanja međunarodne likvidnosti).

Obračunski bilans. Obračunski bilans ili kako se često naziva 'bilans međunarodnih aktiva i pasiva" pokazuje stanje/pregled svih dugovanja (pasive) potraživanja (aktive) koje jedna zemlja ima prema inostranstvu u jednom trenutku, obično na kraju svake kalendarske godine, nezavisno od toga kada su nastala. On daje važne informacije za ocenu likvidnosti zemlje i njene kreditne sposobnosti.

Stadijumi bilansa plaćanja. Prema iskustvu razvijenih industrijalizovanih zemalja, one prolaze kroz četiri stadijuma u svojim bilansima plaćanja. Ove stadijume možemo ukratko opisati na primeru istorije bilansa plaćanja SAD,

• Mlada i rastuća dužnička privreda. Sve do Građanskog rata SAD je više uvozila nego što je izvozila, što je omogućilo zemlji da izgradi svoje kapitalne resurse.

• Zrela dužnička privreda. Do skoro 1914. godine trgovački bilans SAD prelazi u suficit; zbog obaveza po osnovu kamata i dividendi koje je zemlja bila dužna inostranstvu, tekući bilans se uglavnom održavao u ravnoteži; isto važi i za saldo kretanja kapitala.

• Nova poverenička privreda, U toku Prvog svetskog rata SAD proširuju svoj izvoz, tako da iz rata izlaze kao poverenička zemlja.

• Zrela poverenička zemlja. U ovom stadijumu SAD ostvaruje deficit na robnoj trgovini, ali i visoke zarade i suficit na nevidljivim transakcijama (kapitalu i investicijama u inostranstvu). Ovo stanje trajalo je sve do 1980-tih godina, od kada SAD postaje još jednom dužnik (radi jačanja potrošnje, a ne za investicije što je bio slučaj u prvoj fazi). Može se sresti i tumačenje da se radi o petom stadijumu - tzv. stadijumu senilne dužničke zemlje. Ili je to, prelazni period ka dugotrajnim strukturnim trgovinskim deficitom (!?).

8.7. Devizni kurs, tržište i međunarodno kretanje kapitala

Šta se pod deviznim tržištem podrazumeva? Najjedostavnije rečeno, devizno tržište je tržište na kojem se vrši promet (prodaja i kupovina) valuta različitih zemalja (foregn currepcies); tamo se određuju devizni kursevi. Organizovana tržišta u New Yorku, Londonu, Tokiju i Zurichu imaju odlučujuću ulogu u formiranju cena valuta - kupovnih i prodajnih deviznih kurseva u isto vreme. Da bi smo pokazali kako tržišta određuju cenu stranih valuta koristićemo se poznatim krivama ponude i tražnje (slika 8).

Slika 8. Ravnotežni devizni kurs. Cene strane valutesu ponuda i tražnja u ravnoteži. To je

U slučaju promjena u spoljnoj trovini zemlje gde bi opao interes za stranim valutama, one bi se pokazale kao na slici 9.

Slika 9. Smanjenje uvoza prouzrokuje apresijaciju domaćeg novca (ovde dolara).smo da SAD smanje uvoz iz Engleske i dtako da će se kriva DD - pomeriti ulevo u položaj DD' kurs dolara raste na 0,80 fonti). Epilog je: engleski izvoz raste, a američki uvoz pada, ponovo ne uspostavi ravnoteža ponude i tražnje funte

Pomeranje ulevo krive tražnje ima za posledicu niže cene stranih valuta (niži devizni kurs fonte, a viši kurs dolara). Sa stanovišta razmene imamo situaciju da se povećava engleski izvoz (u istom pravcu je i tok kapitala), a smanjuje uvoz (iz SAD), sve dok ponuda i tražnja ne dođu ponovo u ravnotežu. U našem primeru, cena fonte ja pala sa 1,80 na 1,25 dolara.

Tri velika sistema deviznih kurseva

132

Slika 8. Ravnotežni devizni kurs. Cene strane valute-devizni kurs-formira se u onoj tački u kojoj su ponuda i tražnja u ravnoteži. To je devizni kurs (E).

U slučaju promjena u spoljnoj trovini zemlje gde bi opao interes za stranim valutama, one bi se

Smanjenje uvoza prouzrokuje apresijaciju domaćeg novca (ovde dolara).z iz Engleske i dr. To će uticati na pad tražnje za britanskom fontom, pomeriti ulevo u položaj DD' - kurs funte pada na 1,25 dolara (odnosno

kurs dolara raste na 0,80 fonti). Epilog je: engleski izvoz raste, a američki uvoz pada, uspostavi ravnoteža ponude i tražnje funte.

Pomeranje ulevo krive tražnje ima za posledicu niže cene stranih valuta (niži devizni kurs fonte, a viši kurs dolara). Sa stanovišta razmene imamo situaciju da se povećava engleski izvoz (u

pravcu je i tok kapitala), a smanjuje uvoz (iz SAD), sve dok ponuda i tražnja ne dođu ponovo u ravnotežu. U našem primeru, cena fonte ja pala sa 1,80 na 1,25 dolara.

Tri velika sistema deviznih kurseva. Postoje tri velika sistema koji određuju devizne

formira se u onoj tački u kojoj

U slučaju promjena u spoljnoj trovini zemlje gde bi opao interes za stranim valutama, one bi se

Smanjenje uvoza prouzrokuje apresijaciju domaćeg novca (ovde dolara). Pretpostavili r. To će uticati na pad tražnje za britanskom fontom,

kurs funte pada na 1,25 dolara (odnosno kurs dolara raste na 0,80 fonti). Epilog je: engleski izvoz raste, a američki uvoz pada, dok se

Pomeranje ulevo krive tražnje ima za posledicu niže cene stranih valuta (niži devizni kurs fonte, a viši kurs dolara). Sa stanovišta razmene imamo situaciju da se povećava engleski izvoz (u

pravcu je i tok kapitala), a smanjuje uvoz (iz SAD), sve dok ponuda i tražnja ne dođu

. Postoje tri velika sistema koji određuju devizne

133

kurseve. To su:

• zlatni standard (o kome smo ranije govorili - vidi poglavlje o novcu);

• sistem čistih plivajućih deviznih kurseva (vidi, isto);

• » hibridni sistem "kontrolisanog" fluktuiranja deviznih kurseva; to znači da se cena nekih valuta slobodno formira na tržištu, kurs drugih valuta određuje kombinacijom državne intervencije i deviznog tržišta, dok je kurs nekih (trećih) vezan za jednu valutu ili za 'korpu' valuta.

Danas koegzistira veliki broj različitih deviznih kurseva.

Promena deviznog kursa. iz onoga što je do sada o ceni valute rečeno, jasno je da ponuda i tražnja valuta određuje devizni kurs; no, kako veliki broj okolnosti ima uticaja na trgovinu valutama, moguće su situacije:

� ravnotežni devizni kurs (equilibrium exchange rate) kada su ponuda i tražnja strane valute približno iste.

� precenjenost domaće valute (overvaluation) u odnosu na ravnotežni devizni kurs (ako ponuda neke valute nadilazi njenu tržišnu tražnju, npr., poraste uvoz, dođe do jenjavanja izvoza) i

� podcenjenosti domaće valute (undervaluation) u odnosu na ravnotežni devizni kurs (ako tražnja neke valute nadmašuje njenu tržišnu ponudu, npr., ekspandira izvoz, opadne uvoz).

Ravnoteža se, naročito u slučaju većeg i trajnijeg odstupanja tržišnog/stvarnog od zvaničnog/ravnotežnog deviznog kursa, ostvaruje odlukom vlada i/ili centralne banke, o promeni deviznog kursa na dva načina: devalvacijom (u slučaju precenjenosti domaće valute) i revalvacijom (u slučaju njene podcenjenosti).

134

IX GLAVA: PRIVREDNI CIKLUSI

Odmah treba reći da se privreda ne razvija ravnomerno. Naprotiv. Njen razvoj teče u skokovima, isprekidanim ritmom, kroz neprekidno smenjivanje uspona i padova, pa joj to daje karakter kriznog cikličnog kretanja. Time smo otvorili pitanje tzv. ekonomskih kriza.

9.1. Kratak istorijski prikaz

Prva ekonomska kriza izbila je u Engleskoj 1825. godine i nije izazvala znatniji poremećaj u drugim kapitalističkim zemljama. Do toga nije došlo zato što kapitalizam nije bio razvijen u mnogim zemljama, pa nije bilo ni značajnije povezanosti pojedinih nacionalinih privreda na širem planu.

Nova kriza, tj. druga, nastupa 1836. godine i to opet u Engleskoj. Ubrzo zahvata i privredu SAD, u kojoj se naglo razvija industrija, a sa kojom Engleska ima razvijene ekonomske veze. 1847. godine dolazi do treće ekonomske krize, opet u Engleskoj, a već 1857. godine, sa prerastanjem kapitalizma u svetski sistem, krize postaju svetska pojava i zahvataju čitav kapitalistički svet. Nakon te svetske ekonomske krize dolazi do nove krize 1866. godine, pa zatim 1873, 1882, 1890, 1907, 1920, 1929, 1937. godine. Pojedine od njih označavaju i određene etape u razvoju kapitalizma. Primera radi navodimo: kriza od 1857. godine nagovestila je da je kapitalizam postao svetski sistem; kriza od 1873. godine (to je bila jedna od najvećih kriza po razmerama i po trajnosti) označila je završetak klasičnog kapitalizma; kriza od 1900. godine, najavila je početak monopolskog stadijuma kapitalizma, a kriza od 1929. do 1933. godine, početak državnog kapitalizma. Ona je bila poslednja velika svetska ekonomska kriza. Počela je u SAD i to krahom na njujorškoj berzi vrednosnih papira (tzv. “crni utorak” 29. oktobra 1929), a zajedno sa zastojem kriza je trajala pet do pet i po godina. Da bismo samo donekle mogli stvoriti sliku o razornosti ove krize navešćemo nekoliko egzaktnih podataka: u SAD, je u periodu 1929-1932. godine, palo pod stečaj 86.500 preduzeća (iz trgovine i industrije) i 5.000 banaka, a u 1933. godini, još 4.000 banaka; u istom vremenu u Engleskoj je bankrotiralo 20.000 preduzeća, u Nemačkoj čak 71.000.

U periodu posle Drugog svetskog rata nije bilo značajnijih kriznih potresa sve do krize 1974-1975. godine, do koje je došlo zbog visokog povećanja cena nafte (tzv. naftni šok). Ona se smatra velikom strukturnom krizom svetske privrede. Već krajem sedamdesetih, a potom i osamdesetih godina svetska privreda doživljava nove krizne udare/cikluse. Najzad, treba istaći slom socijalističkih privreda krajem '80-tih i početkom '90-tih godina 20. veka.

Slika 1. ilustruje kretanje konjukturinh ciklusa u novijoj istoriji američke privrede; obeležja ciklusa su: obrazac ciklusa je nepravilan (ne postoje dva jednaka konjuktirana ciklusa), različitog su nivoa vrhovi i dna - neke su doline vrlo duboke i široke, a druge plitke i uske. No, ipak postoje neke 'porodične' sličnosti (o čemu nešto kasnije).

Slika 1. Poslovna aktivnost od 1919. Industrijska proizvodnja je neprekidno oscilirala oko njenog dugoročnog trenda. Možemo li zap

9.2. Četiri faze ciklusa

Obično se govori o četiri faze poslovnog ciklusa i to: recesija, dno, ekspanzija ili oporavak i vrh, odnosno, kriza, depresija, oživljavanje (uspon) i prosperitet (polet, konjuktura ili bum). Ove faze se periodično ponavljaju zato što u određenom periodu postoje povoljni uslovi za investiranje (jer veća akumulacija kapitala donosi veću masu profita), dok su ti isti uslovi u drugom periodu nepovoljniji (kada veća akumulacija donosi isti ili, pak, manji profit). Recesija i ekspanpredstavljaju glavne faze, dok vrh i dno označavaju tačke zaokreta u ciklusu. Vreme od jedne do druge krize predstavlja jedan ciklus i on se stalno ponavlja, ali nikada ne na isti način.

135

Slika 1. Poslovna aktivnost od 1919. Industrijska proizvodnja je neprekidno oscilirala oko njenog dugoročnog trenda. Možemo li zapaziti stabilnost privrede poslednjih četrdeset godin

Obično se govori o četiri faze poslovnog ciklusa i to: recesija, dno, ekspanzija ili oporavak i vrh, odnosno, kriza, depresija, oživljavanje (uspon) i prosperitet (polet, konjuktura ili bum). Ove faze

zato što u određenom periodu postoje povoljni uslovi za investiranje (jer veća akumulacija kapitala donosi veću masu profita), dok su ti isti uslovi u drugom periodu nepovoljniji (kada veća akumulacija donosi isti ili, pak, manji profit). Recesija i ekspanpredstavljaju glavne faze, dok vrh i dno označavaju tačke zaokreta u ciklusu. Vreme od jedne do druge krize predstavlja jedan ciklus i on se stalno ponavlja, ali nikada ne na isti način.

Slika 1. Poslovna aktivnost od 1919. Industrijska proizvodnja je neprekidno oscilirala oko njih četrdeset godina.

Obično se govori o četiri faze poslovnog ciklusa i to: recesija, dno, ekspanzija ili oporavak i vrh, odnosno, kriza, depresija, oživljavanje (uspon) i prosperitet (polet, konjuktura ili bum). Ove faze

zato što u određenom periodu postoje povoljni uslovi za investiranje (jer veća akumulacija kapitala donosi veću masu profita), dok su ti isti uslovi u drugom periodu nepovoljniji (kada veća akumulacija donosi isti ili, pak, manji profit). Recesija i ekspanzija predstavljaju glavne faze, dok vrh i dno označavaju tačke zaokreta u ciklusu. Vreme od jedne do druge krize predstavlja jedan ciklus i on se stalno ponavlja, ali nikada ne na isti način.

136

Slika 2. Četiri faze konjukturnog ciklusa. Privredni ciklus ima i svoju fazu ekspanzije(uspon i prosperitet), koji traje do dosezanja najviše tačke privrednih aktivnosti), i 2. fazu kontrakcije (obuhvata fazu pada i fazu kada privreda ostvaruje najnižu tačku privrednih aktivnosti). Faza ekonomskog pada (koja se nalazi izmedju najviše i najniže tačke ciklusa) naziva se recesija (od A do B). U slučaju kada je pad suviše dubok, kao u periodu velike ekonomske krize, ova faza se naziva depresija (zona najniže tačke - B).

U ekonomskoj teoriji, privredni ciklusi se najčešće dekomponuju na četiri osnovne faze ispoljavanja:

1. Krizu 2. Depresiju 3. Oživljavanje 4. Polet

Slika 3. Faze privrednog ciklusa

Sama kriza je neposredno glavna faza ciklusa, koja se na površini ispoljava kao kriza hiperprodukcije - suviška robe. Iako koreni krize leže u proizvodnji, ona se najpre javlja (obično brzo i neočekivano u periodu buma) u oblasti trgovine i kredita, odnosno na tržištu robe i na tržištu kapitala. Trgovci otkupljuju robu od industrijskih kapitalista i u očekivanju da će im cene i dalje rasti, drže je u magacinima. Prodajom robe trgovcima industrijalci mogu nesmetano da nastave sa proizvodnjom.

Međutim, ako trgovci ne uspeju u svojoj nameri (svakodnevni porast prodaje ne može ići u nedogled), onda se u trgovini nagomilavaju zalihe neprodate robe, pa oni smanjuju nabavke. Za sve to vreme industrijalci nastavljaju da proizvode nove robe, ali uz sve veće angažovanje kredita, čime se zalihe još više povećavaju. Porast tražnje zajmovnog kapitala vodi rastu kamatne stope, a otežana realizacija robe utiče na pad robnih cena. Obe ove tendencije (kamatnih stopa i cena) dovode do pada profitne stope, zbog čega dolazi do potpunog obustavljanja proizvodnje u mnogim preduzećima ili se znatno smanjuje, velike nezaposlenosti i niskih najamnina i si. Zatvaraju se sitna i srednja preduzeća sa zastarelim sredstvima rada. Dolazi do velikog obezvređivanja stalnog kapitala. Veliki broj dužnika nisu u mogućnosti da izmire svoje obaveze. Ulagači povlače novac iz banaka. Banke ulaze u situaciju da ne mogu da vrate uloge (jer ne mogu da naplate svoja potraživanja) i propadaju. Zastoj u plaćanju zahteva celokupni kreditni sistem. Nižu se bankrotstva. Niko nikome ne veruje, pa prestaje svako kreditiranje. Kriza je nastupila.

137

Drugu fazu čini depresija ili zastoj u kojoj celokupna privredna aktivnost pada na najnižu tačku/nivo. U periodu depresije odvija se proces usklađivanja proizvodnje (robnih fondova) i potrošnje (kupovnih fondova). Pad cena je zaustavljen na račun postepenog smanjivanja robnih rezervi, s obzirom na to, da se jedan deo robe fizički uništava, a drugi rasprodaje po sniženim cenama. Zbog toga ne dolazi do daljeg pada proizvodnje i porasta nezaposlenosti. Privreda je u stanju stagnacije (na značajno nižem nivou aktivnosti). Zaustavlja se takođe opadanje profitne stope i najamnine. Kamatna stopa se stabilizuje. Uopšte, to znači novu bazu i privredni razvoj. Utoliko pre što u toku krize dolazi do moralnog rabaćenja sredstava za proizvodnju, te se javlja potreba za njihovom obnovom, na jednoj strani, a razvijena konkurencija između firmi u vremenu krize prisiljava ih da modernizuju kapacitete, da menjaju proizvodni program, organizaciju rađa i si, radi opstanka na tržištu, na drugoj strani. Sve to stvara potrebu i znači podstrek za nove investicije.

Faza oživljavanja (uspona) je naredni segment ciklusa, u kojem dolazi do nastavka privredne aktivnosti, koja se zasniva na novoj tehničko-tehnološkoj i ekonomskoj osnovi, odnosno uz primenu nove tehnike i tehnologije i nove kriterijume privređivanja (novi asortiman, uslove realizacije i sl.). To onda izaziva nove potrebe i tražnju za mašinama i drugim elementima proizvodnje. Ovo postavlja nove zahteve za radnom snagom, čime počinje da raste najamnina. Porast najamnine se prenosi na povećanje tražnje kupovnih sredstava, a to je opet podstrek za povećanje proizvodnje potrošne robe. Trgovački kapital i zajmovi (naročito su jeftini robni krediti) ponovo 'u svoje ruke' preuzimaju funkciju prometa (ubrzavaju i šire proces kupoprodaje robe).

Period oživljavanja prelazi u četvrtu fazu - fazu prosperiteta (poleta ili buma). U ovoj fazi se ostvaruje dalje povećanje obima proizvodnje koja je po strukturi značajno raznovrsnija nego ranije. To je sasvim razumljivo s obzirom da bujaju nova ulaganja kapitala, tj. nove investicije, da se grade i otvaraju novi pogoni, osnivaju nova preduzeća, povećava zaposlenost, rastu cene, povećava se profitna stopa, nadnice itd. Usled povećanja tražnje zajmovnog kapitala raste kamatna stopa. Rastu cene akcija i javljaju (i šire) razni špekulativni poslovi. Postepeno se nazire nova hiperprodukcija roba i ciklično kretanje može iznova da počne. Kriza izbija onda kada se zahuktala privreda nađe na vrhuncu poleta.

Jasno, ekonomske krize hiperprodukcije nisu permanentne/stalne, već su periodične. Upravo ovo (kako je objašnjeno napred) periodično ponavljanje ekonomskih kriza nazivamo cikličnim kretanjem privrede. Nameće se ovde pitanje: Čime je određena dužina trajanja tih ciklusa?

Dužinu ciklusa između dve krize određuju nove investicije, njihova struktura. Dužina trajanja ciklusa određuje trajanje izgradnje novih objekata, preduzeća, fabrika, javnih objekata i si. Drugim recima, svaka izgradnja iziskuje i nova sredstava za proizvodnju i novu radnu snagu. Raste zato i akumulacija u sredstva za proizvodnju i akumulacija u novu radnu snagu. Raste, dakle, proizvodnja u svitu granama. Ali, to traje samo dok traje izgradnja. Kad se ona završi, opet dolazi do izražaja nedovoljna potrošnja, opet nastaju disproporcije o kojima je napred bilo govora.

I najzad, prilikom objašnjenja fenomena ekonomske krize uvek valja imati u vidu njenu dvostruku ulogu - rušilačku i graditeljsku. Naime, ona, s jedne strane, dovodi do opadanja proizvodnje i masovnog uništenja sredstava, a s druge strane, uspostavlja ravnotežu između robnih fondova i platežno sposobne tražnje/novčanih fondova. Međutim, to ona čini prinudno uz

ogromno propadanje kapitala i drugih vrednosti. Ali, to je u stvari jedini način da privreda ponovo uđe u normalne tokove. Konačno, masovno obnavljanekonomska kriza dovodi do nove i modernije tehnološke osnove, što se efektuira kroz znatno veći obim proizvodnje i u višu produktivnost ljudskog rada.

9.3. Savremeni kapitalizam i kriza

Očekivanja izvesnih ekonomista da će moNjihove teze demantovala je praksa. To potvrđuje ne samo ekonomska kriza 1929kojoj je na više mesta u radu bilo govora), već i činjenica da se ciklične ekonomske fluktuacije javljaju i posle Drugog svetskog rata kada državni intervencionizam ulazi u svoju razvijenu fazu i kada se sprovodi snažna militarizacijAko se tome dodaju procesi regionalne ekonomske integracije, onda nije tedolazi do transformacije cikličnih kretanja kapitalističke privrede. Njena suština se ogleda u nastojanju novog tipa krize:

• skraćuje se vremenski period ciklusa, pa se zato krize javljaju u kraćim vremenskim razmacima, a i oblici uspona blaži su nego ranije;

• monopolski uticaj i inflacija prisutni su praktično za svo vreme krize, dakle i u silaznoj fazi.

U tome leži i tajna / i objašnjenje naziva recesija, termina koji označava opšte karakteristike procesa menjanja kapitalističke privrede (ovde je reč o njegovoj savremenoj monopolskoj etapi razvoja).

Prema Samjuelu Bovlsu i Ričardfluktuacija može se predstaviti grafički.

Slika 4. Komentar: Na slici je ilustovana povezanost profitne stope, rada i cikličnost ekonomskih fluktuacija. Pretpostavimo da se privreda nalazi u fazi ekspanzije i da se stoga očekuju visoke profitne stope. Dalji sled događaja možemkapitalisti povećavaju svoje investicije. Visoko investiranje stvara visoku težnju za radom, što

138

ogromno propadanje kapitala i drugih vrednosti. Ali, to je u stvari jedini način da privreda ponovo uđe u normalne tokove. Konačno, masovno obnavljanje stalnog kapitala znači i da ekonomska kriza dovodi do nove i modernije tehnološke osnove, što se efektuira kroz znatno veći obim proizvodnje i u višu produktivnost ljudskog rada.

Očekivanja izvesnih ekonomista da će monopoli onemogućiti pojavu kriza, nisu se obistinila. Njihove teze demantovala je praksa. To potvrđuje ne samo ekonomska kriza 1929-kojoj je na više mesta u radu bilo govora), već i činjenica da se ciklične ekonomske fluktuacije

le Drugog svetskog rata kada državni intervencionizam ulazi u svoju razvijenu fazu e sprovodi snažna militarizacija privrede, posebno najrazvijenijih kapitalističkih zemalja.

Ako se tome dodaju procesi regionalne ekonomske integracije, onda nije teško razumeti zašto dolazi do transformacije cikličnih kretanja kapitalističke privrede. Njena suština se ogleda u

skraćuje se vremenski period ciklusa, pa se zato krize javljaju u kraćim vremenskim razmacima, a i oblici uspona i pada privredne aktivnosti, u periodu cikličnog kretanja,

monopolski uticaj i inflacija prisutni su praktično za svo vreme krize, dakle i u silaznoj

U tome leži i tajna / i objašnjenje naziva recesija, termina koji označava poslovni ciklus u smislu opšte karakteristike procesa menjanja kapitalističke privrede (ovde je reč o njegovoj savremenoj

Prema Samjuelu Bovlsu i Ričardu Edvardu poslovni ciklusi srednjoročnih ekonomskih staviti grafički.

Slika 4. Komentar: Na slici je ilustovana povezanost profitne stope, rada i cikličnost ekonomskih fluktuacija. Pretpostavimo da se privreda nalazi u fazi ekspanzije i da se stoga očekuju visoke profitne stope. Dalji sled događaja možemo opistai ovako: Ako očekuju visoke zarade/profite kapitalisti povećavaju svoje investicije. Visoko investiranje stvara visoku težnju za radom, što

ogromno propadanje kapitala i drugih vrednosti. Ali, to je u stvari jedini način da privreda je stalnog kapitala znači i da

ekonomska kriza dovodi do nove i modernije tehnološke osnove, što se efektuira kroz znatno

nopoli onemogućiti pojavu kriza, nisu se obistinila. -33. godine (o

kojoj je na više mesta u radu bilo govora), već i činjenica da se ciklične ekonomske fluktuacije le Drugog svetskog rata kada državni intervencionizam ulazi u svoju razvijenu fazu

ih kapitalističkih zemalja. ško razumeti zašto

dolazi do transformacije cikličnih kretanja kapitalističke privrede. Njena suština se ogleda u

skraćuje se vremenski period ciklusa, pa se zato krize javljaju u kraćim vremenskim i pada privredne aktivnosti, u periodu cikličnog kretanja,

monopolski uticaj i inflacija prisutni su praktično za svo vreme krize, dakle i u silaznoj

poslovni ciklus u smislu opšte karakteristike procesa menjanja kapitalističke privrede (ovde je reč o njegovoj savremenoj

u Edvardu poslovni ciklusi srednjoročnih ekonomskih

Slika 4. Komentar: Na slici je ilustovana povezanost profitne stope, rada i cikličnost ekonomskih fluktuacija. Pretpostavimo da se privreda nalazi u fazi ekspanzije i da se stoga očekuju visoke

o opistai ovako: Ako očekuju visoke zarade/profite kapitalisti povećavaju svoje investicije. Visoko investiranje stvara visoku težnju za radom, što

139

smanjuje nezaposlenost. Radnici lakše dolaze do posla. Njihova pregovaračka pozicija sve više jača, zbog Čega dolazi do povećanja nadnica, a smanjuje se izvršni rad (pruža se otpor ubrzavanju tempa rada). Visoke nadnice istovremeno znače niže profite. U ovoj tački se okončava faza ekspanzije u poslovnom/ privrednom ciklusu. Sada, zbog niže očekivane profitne stope, počinje period smanjenja investiranja, što opet vodi jenjavanju tražnje za radom. Tako privreda ulazi u fazu recesije. Ona se, pre svega karakteriše time da mnogi radnici gube zaposlenje, radnici više brinu o tome da ne izgube posao nego o visini nadnice, sve je veća stopa nezaposlenosti, nadnice stagniraju ili se pak smanjuju, što poslodavci koriste da bi ubrzali tempo rada. Najzad, kao rezultat recesivnog kretanja poslovnog ciklusa, tzv. troškovni uslovi privređivanja poboljšani su (smanjeni su troškovi rada i inputa), što omogućuje povećanje profita (očekivane profitne stope). Time se otvara nova faza ekspanzije itd.

Veoma značajna karakteristika nove šeme ciklusa je (i) u tome što recesija nastaje uz istovremenu znatnu inflaciju i sa rastućom nezaposlenošću. Takvu pojavu nazivamo stagflacijom. Pošto se ovde radi o padu, a ne samo o stagnaciji proizvodnje u toku recesije, ovaj termin je evoluirao u novi - slamflaciju. Takve recesije su bile 1973/74, 1981/82. i 1987. godine.

Poznato je da danas kapitalistički sistem postaje mnogo otporniji na nalete krize. Razlog tome je:

• stvaranje transnacionalnih kompanija (svojom diversifikacijom i internacionalizacijom kompanije smanjuju svoj poslovni rizik i onda kada recesija zahvati većinu delatnosti i mnoge zemlje);

• snažno ojačane funkcije države u kapitalističkom društvu.

9.4. Predviđanje privrednih ciklusa

Predviđanje/prognoziranje je jedan od najvažnijih zadataka ekonomista, kako bi se u odgovarajućem privrednom ambijentu (na primer, kada se nalazi na ulazu u fazu opadajuće ekonomske aktivnosti) reagovalo efikasnim merama i politikom. Poput snažnih svetala automobila - metafora je Samuelsona - dobra prognoza osvetljava ekonomski teren ispred i pomaže kreatorima odluke da i svoje akcije usklade sa ekonomskim uslovima. Značaj pogleda u budućnost je nesumnjiv, što važi i za prognoze ciklusa, iako nikada ne znate šta nosi ona sa sobom. U pređašnjem periodu, prognoze su se zasnivale na podacima o novcu, tovarima u transportu i proizvodnji Čelika, na temelju kojih su se izvodili 'indeksi vodećih pokazatelja' koji su trebali da posluže kao barometar u vezi. sa budućim ekonomskim aktivnostima. Sa ulaskom u eru kompjutera i statističkih tehnika, makroekonomsko prognoziranje je ostvarilo veliki napredak, čemu je pre svega pečat dao rad J. Tinbergena, zahvaljujući kome : danas imamo brojne ekonometrijske modele (L. Klein sa Warton School je takođe dao značajan doprinos ekonomskom modeliranju). Modeli se sastavljaju i inoviraju kao sistem jednačine: kod malih modela postoji deset do dvadeset jednačina, dok kod većih sistema i po nekoliko stotina pa i do desetine hiljada varijabli. Kada se specificiraju ekonomske i druge varijable (stanovništvo, poreske stope, monetama politika itd.) sistem jednačina - model, projektuje temeljne ekonomske agregate unapred, u budućnost.

O perspektivi poslovnih funkcija, upozoravamo da se nameću pitanja poput ovih (Samuelson):

• Da li je danas ekonomija okončala jednom za uvek prokletstvo prošlosti kapitalizma, kao što je savremena medicina okončala takva zla kao što su dečija paraliza i male boginje?

• Da li je privredni ciklus konačno ukroćen? Po rečima istog autora, većina ekonomista bi se saglasila sa odgovorom koji glasi:

140

Privredni ciklus je ukroćen, iako nije stvar prošlosti. Iako demokratske mešovite privrede verovatno više nikada neće da iskuse staromodne duže depresije, biće ipak još depresija bez obzira na fiskalne i monetarne mere koje mogu da ublaže njihovu učestalost, intenzitet i trajanje. I još nešto. Samo dve stranice pre, Samuelson piše da 1929. godine, upravo pre velikog kraha na tržištu akcija, stručnjaci su govorili o tome kako se zemlja (SAD) nalazi u “novoj eri” večitog blagostanja. Šta reći. Bogovi se svete onima koji su suviše ponosni(!).

9.5. Teorije privrednih ciklusa

Iako ne postoji jedinstveni odgovor, većina teorija konjuktumih ciklusa temelji se na ulozi promene agregatne tražnje kao uzroka privrednih fluktuacija. Tipičan ciklus je prikazan na slici 5., koji govori o tome kako pad (rast) u agregatnoj tražnji snižava (podiže) autput.

Uzmimo da je kratkoročna ravnoteža privrede u tački B i da kao refleks promena u potrošnji (domaćinstva, privrede ili države) nastaje translacija krive agregatne tražnje do nove ravnoteže u tački C, pod pretpostavkom da se AS ne menja. Uočavamo da autput pada od Q na Q' a cene su niže (u realnosti, stopa inflacije se snižava). Slučaj ekspanzije ima sasvim suprotan tok: kriva AD se pomera udesno, autput se primiče potencijalnom BDP, a cene rastu (i inflacija).

U ekonomskoj literaturi prisutno je mnoštvo teorija privrednih ciklusa. Sve njih možemo klasifikovati u dve kategorije: eksterne i interne. Eksterne teorije se temelje na promenama izvan privrednih sistema - u ratovima (revolucijama) i izborima; u otkrićima zlata, rastu stanovništva i migracijama, u otkrićima novih zemalja i resursa; u inovacijama; pa čak i u sunčevim pegama (klimi).

Slika 5. Pad agregatne tražnje vodi do usporavanja privrede, Pomeranje krive AD naniže i ulevo u položaj AD' vodi od nižih nivoa autputa, kao i do nižih cena ili do deflacije. Gep između stvarnog i potencijalnog BDP postaje sve veći u toku recesije.

141

Interne teorije mehanizme ciklusa nalaze se unutar samog privrednog ambijenta - u tom pristupu svaka ekspanzija uzrokuje recesiju i kontrakciju, a svaka kontrakcija izaziva oživljavanje i ekspanziju u ciklusima koji se stalno ponavljaju.

Mnogi ekonomisti danas veruju da uzroci krize leže u kombinaciji tzv. spoljnih i tzv. unutrašnjih faktora. No, težište se i pored ove činjenice ipak stavlja na fluktuacijama u kapitalnim dobrima. O tome Samuelson piše: na jednoj strani, značaj se pridaje fluktuacijama u izumima, u porastu stanovništva i teritorija, u otkrićima zlata, i u političkim ratovima, dok se sa druge strane naglašava način na koji se ove spoljne promene u mogućnostima za investicije, menjaju zbog reagovanja privrednog sistema, kreditne prakse banaka, talasa optimizma i pesimizma, ciklusa zamene principa multiplikatora i akceleratora koji dovode do dinamičnih pramena stopa, kao i nivoa, te i usled ostalih povratnih efekata rasta na investicije,

Ovde ćemo izložiti neke važnije teorije ciklusa i dati kratak osvrt na iste.

9.5.1. Monetarna teorija

Ova teorija pripisuje poslovni ciklus ekspanziji i kontrakciji novca i kredita. Njen začetnik je engleski ekonomist R. G. Horti (Hawtry) po kome se glavni uzrok ciklusa nalazi u visokim oscilacijama emisije kredita, čije polazne vrednosti su dimenzionirane politikom centralne banke. Logično sledi da bi se ciklusi mogli otkloniti realnom kreditnom politikom.

Savremena verzija monetarne teorije ciklusa vezuje se za ime M, Fridmana. Adekvatno rešenje on vidi u odbacivanju državnog intervencionizma (na temeljima kejnzijanske teorijske paradigme) i zastupa stav da je upravljanje novčanom masom jedini i dovoljan faktor usmeravanja tako složenog sistema kao što je razvijena tržišna privreda. Svako kolebanje ponude novca u odnosu na tražnju za novcem ima za posledicu ciklično kretanje privrede; veća ponuda od tražnje za novcem se u krajnjoj instanci očituje u konjukturnom smeru privrede (rastu dohotka i cena), i obrnuto, nestašicu novca u odnosu na tražnju uzrokuje silaznu fazu ciklusa (pad dohotka, cena i zaposlenosti). Samo stabilan rast novčane mase je uslov stabilnosti ukupne makroekonomije. Dakle, ishodišni faktor anticiklične ekonomske politike je ponuda novca umesto tražnje za novcem (po kejnzijanskoj teoriji).

9.5.2. Teorija novatorstva (ili inovaciona teorija)

Tvorci teorije novatorstva su A. Hansen i J. Šumpeter (mada se njenim začetnikom smatra K.Viksel). U fokusu ove teorije su inovacije kao noseći faktor svih ciklusa. Pod upotrebom nove tehnologije i inovacijama se smatra:

a) uvođenje novog proizvoda (do tada potrošaču nepoznatog ili proizvoda novog kvaliteta), b) uvođenje novog neprimenjivanog metoda proizvodnje, c) osvajanje novog tržišta, d) korišćenje novih izvora sirovina i poluproizvoda u datoj privrednoj delatnosti, i e) osvajanje nove organizacije proizvodnje i prometa.

Pomenuti procesi dovode do nove kombinacije faktora proizvodnje (inovacija), koja im donosi profite i usled proširenja na druge grane privrede, znače opšti rast proizvodnje, zaposlenosti i investicija. Konjukturna faza ciklusa, u smislu uspona privrede, je sve dotle dok se ne dostigne vrh proizvodnje i mogućnosti realizacije - efekat te inovacije ne bi iscrpeo - što dalje dovodi do pada proizvodnje i zaposlenosti i uvodi privredu u novo stanje, odnosno u njenu silaznu fazu. Novi ciklus počinje sa sledećim naletom inovacija (racionalizacija uvođenjem nove tehnologije).

142

9.5.3. Psihološka teorija

Po ovoj teoriji psihološki faktori su glavni uzročnici poslovnog ciklusa. Njen najpoznatiji predstavnik je A. Pigou, a u izvesnom smislu i Kejnz. Ovo je starija teorija ciklusa sa nematerijalnim tumačenjem uzroka; reč je o naizmeničnom smenjivanju optimističkih i pesimističkih raspoloženja stanovništva koje nakon izvesnog perioda vremena vodi prosperitetu, odnosno recesionoj fazi ciklusa. Prema mišljenju Kejnza daleko najvažnija uloga pri nastupanju privrednog ciklusa pripada graničnoj efikasnosti kapitala (iako ne isključuje značaj kamatne stope). U prilog tome navodimo sledeće Kejnzove reči: ”... ja predlažem tumačenje prema kojemu su osnovne osobine poslovnog ciklusa i, naročito, pravilnosti vremenskog slijeda i trajanje koje opravdava da ga se zove ciklus, pretežno uzrokovani kolebanjima granične efikasnosti kapitala.“ To potvrđuje i ovaj tekst: “Polet, dakle, predstavlja okolnosti u kojima preterani optimizam trijumfira nad kamatnom stopom koja bi se uz trezveniji pristup činila pretjeranom.“

I danas se u savremenoj ekonomskoj teoriji pridaje značaj psihološkim faktorima i njihovom uticaju na cene, potrošnju, tražnju, devizni kurs itd.

9.5.4. Teorija nedovoljne potrošnje

Prvi ekonomisti koji su stavili na preispitivanje tržišni mehanizam i slobodnu konkurenciju kao mehanizme uravnoteženja ponude i tražnje bili su S. Sismondi i R. Maltus. Sismondi je zapazio da sa krupnom robnom proizvodnjom se rađa i suprotnost između proizvodnje, tj. opšta polarizacija bogatstva i siromaštva. Zato se javljaju krize subkonsomacije, tj, nedovoljne potrošnje. Sitna robna proizvodnja se gubi (mali trgovci i zanatlije propadaju) i nju zamenjuje krupna serijska proizvodnja (veliki preduzetnici), pa se zato javlja kriza potrošnje (veliki preduzetnik je slabiji potrošač od svih malih obrtnika ranije). Maltus je pri izučavanju nedovoljne efektivne tražnje dao objašnjenje nezaposlenosti (što je jedno od krucijalnih pitanja kapitalističke privrede). I Marksova teorija krize i ciklusa se takođe može podvesti pod teoriju nedovoljne potrošnje (o čemu je više reči bilo napred). Doslovno, pravim teoretičarem nedovoljne potrošnje kao uzroka ciklusa/krize se obično smatra J. Hobson, engleski ekonomist, koji uzroke nedovoljne potrošnje objašnjava prekomernom štednjom - jer se gep štednje i investicija ne popunjava rastom investicija. Iza toga leži nejednaka raspodela, zbog Čega on vidi mogući izlaz u javnim radovima koji bi se finansirali iz državnih zajmova. Kao što se vidi, ovi Hobsonovi teorijski stavovi prethode kasnijim Kejnzovim shvatanjima, pa se tako može razumeti zbog čega Kejnz pripisuje ovoj teoriji kvalifikaciju da ona 'označava u nekom smislu epohu u ekonomskoj misli".

9.5.5. Teorija prevelikih investicija

Ova teorija tvrdi da suviše velike, a ne suviše male investicije izazivaju recesiju - čiji su protagonisti austrijski ekonomisti Hajek i L. Mizes. Po njihovom mišljenju recesija nastupa usled preteranog investiranja, a ove su, opet, posledica ekspanzije kredita (iza svega toga se nalazi 'inflatorna ideologija' polismejkera). Pomenimo još i poljskog ekonomistu M. Kaleckog, za koga su investicije takođe glavni uzrok poslovnog ciklusa.

9.5.6. Teorija sunčevih pega

Tvorac ove teorije je S. Dževons. On dovodi u vezu sunčeve pege (koje se javljaju u intervalu 11 do 13 godina) sa poslovnim ciklusom (to je i vreme njihovog trajanja). Od ove prirodne pojave

143

zavise klimatske prilike koje utiču na prinose u poljoprivredi i dalje, nivo cena i profita u ovoj delatnosti, da bi se stanje neravnoteže prenelo i na druge privredne grane i postalo opšta karakteristika privrede. U literaturi srećemo i drugačija tumačenja ove teorije, prema kojima se raspoloženje stanovništva direktno dovodi u zavisnost od sunčeve radijacije i može biti ekstremno - pesimističko i optimističko. Dakle, periodičnost poslovnog ciklusa objašnjava periodičnošću jedne astronomske pojave i u tom smislu je ona interesantna teorija. Ukratko, Teorija sunčevih pega - vremena - žetve: kada se na suncu pojave pege, na zemlji se menja klima, menja se raspoloženje ljudi koji onda prave promašaje u privredi.

9.5.7. Teorija ,,dugih talasa”

Prema dužini trajanja ciklusi se obično dele na tri, a rede na četiri grupe: 1) kratki ciklusi iii ciklusi zaliha sa vremenskim trajanjem od 36 do 40 meseci - 'ciklusi Kičina', 2) srednji ili investicioni ciklusi čije trajanje (od 7 do 10 godina) je vezano za obnovu poslovne opreme - 'ciklusi Žiglara', 3) dugi ciklusi (40 - 60 godina) odražavaju zamenu kapitalnih dobara - 'ciklusi Kondratjeva' i poslednja 4. grupa predstavlja tzv. specifične cikluse u građevinarstvu i stambenoj izgradnji koji iziskuju vreme između 15 i 20 godina - 'ciklusi Kuzneca'.

Kada govori o karakteru toka drugih ciklusa ruski ekonomista Kondratjev (za čije se ime vezuje ova teorija) apostrofira četiri empirijske pravilnosti: Prva empirijska pravilnost se ogleda u sledećem:

a) oko dvadeset godina pre uzlazne faze ciklusa javljaju se nova tehnička otkrića, b) neposredno pre i na samom početku uzlazne faze počinje primena otkrića u industriji, a dolazi i do promene samog proizvodnog odnosa, c) dolazi do širenja horizonta svetskih ekonomskih odnosa, u novije vreme i do promena u proizvodnji plemenitih metala i opticaja novca.

Druga empirijska pravilnost je da su uzlazne faze ciklusa bogatije socijalnim potresima i prevratima (revolucije, ratovi) nego silazne faze.

Treća empirijska pravilnost je da silaznu fazu ciklusa karakteriše duga depresija poljoprivrede.

Četvrta empirijska pravilnost je da se različito ispoljavaju srednji ciklusi (više njih čini dugi ciklus) zavisno od toga da li se nalazi na uzlaznoj ili silaznoj fazi dugog ciklusa.

Ideje Kondratjeva (i Šumpeterovu 'kreativnu destrukciju' - Creative destruction - aktuelizuje polovinom 20. veka G. Menš (nemački ekonomist) oživljavanjem interesa za tehničke inovacije kao pretpostavki dugih ciklusa (dugim ciklusima se bave i mnogi drugi autori, Van Dejn, Frimen, Svizi itd.). Na drugoj strani, Samuelson, na primer, je duge cikluse nazvao 'statističkim apsurdom', Kindelberger - 'astrologijom', itd.

144

X GLAVA: MODELI PRIVREDNOG RASTA

U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju izrazi privredni rast (Economic growth) i privredni razvoj (Economic development) kako u smislu da se ova dva pojma vrlo često identifikuju, tako i u smislu njihovog značajnog kategorijalnog razlikovanja. Uzimajući u obzir da se ipak radi o različitim sadržajima nameće se potreba njihovog preciznog pojmovnog određenja. Neki istraživači razlike između pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja upoređuju slikovito sa rastom i razvojem čovjeka (fizički rast čovjeka, tj. povećanje njegove težine i visine), dok privredni razvoj poistovjećuju sa fizičkim napredovanjem praćenim kvalitativnim razvojem psihofizičkih performasi, a prije svega sa povećanjem sposobnosti adaptiranja čovjeka promjenljivim uslovima života i rada.

10.1. Pojam privrednog rasta

Ne postoji jedinstvena definicija privrnog rasta ali se može reći da je to povećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije u određenom vremenskom periodu u odnosu na prethodni. Prema Kuznetc-ovu. Privredni rast je trajno povećanje dobara neophodnih za zadovoljenje individualnih i zajedničkih ljudskih potreba, mjereno veličinom proizvodnje po stanovniku. Privredni rast je istovremeno pretpostavka zadovoljenja rastućih ljudskih potreba u uslovima ograničenih resursa, predstavljajući pri tom povećanje agregatne ponude (znači da dolazi do realnog rasta bruto domaćeg proizvoda proizvoda po glavi stanovnika – BDP/pc). Povećanjem agregatne proizvodnje u dugom roku, mi govorimo o ekonomskom napredovanju nacionalne ekonomije.

Privredni rast nije dakle apstraktna kategorija već nezamjenjiva analitička osnova. Njegovo kvantitativno mjerenje se vrši pomoću pokazatelja – stope rasta BDP, BNP, BDP/pc itd, . Posmatrano u dugom roku pokazatelji privrednog rasta govore o napredovanju nacionalne ekonomije.

Privredni rast je uži pojam od pojma privrednog razvoja, jer je rast u osnovi komponenta razvoja i bazira se na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike a njegov nedostatak je što ne prikazuje promjene u privrednoj strukturi, niti u osnovnim privredno-sistemskim atributima.

Osnovni faktori privrednog rasta su: (a) akumulacija (kapitala) što uključuje sva investiranja u zemlju, opremu i ljudski faktor; (b) porast stanovništva i, u vezi s tim, porast raspoložive radne sanage; (c) tehnički progres („znanje" i sposobnost njegove aktivne primjene).

Privredni rast se može ostvariti na dva načina: 1. Povećanom upotrebom inputa (faktora) i 2. Povećanjem efikasnosti inputa (istom količinom faktora rastuće efikasnosti korišćenja).

Uvećanje autputa u dugom roku ima smisla jedino pod pretpostavkom funkcionisanja nacionalne ekonomije sa punim proizvodnim kapacitetima (rast je rezultat uvećane efikasnosti upotrebe proizvodnih faktora). Nakon II svjetskog rata transformisani su važeći obrasci generisanja privrednog rasta.

Najrazvijenije privrede svijeta privredni rast temelje na akumulaciji sofisticirane kapitalne opreme i neprekidnom pomjeranju granica tehnoloških mogućnosti proizvodnje. Brz ili forsiran

145

privredni rast nije moguć jer je privredni rast je dugotrajan, složen i spor proces.

Slika 1: Bruto domaći proizvod Republike Srpske za period 2011-2015.

O dinamici privrednog rasta govori “pravilo 70”. Uz prosečan rast od 1% godišnje, treba da protekne 70 godina kako bi se duplirao iznos dohotka po stanovniku. U slučaju da je rast 3%, nacionalnoj ekonomiji treba 24 godine da bi duplirala iznos bruto domaćeg proizvoda.

Najkraće rečeno, da bi izračunali koliko je godina neophodno za dupliranje vrednosti BDP, treba broj 70 podjeliti sagodišnjom stopom rasta proizvodnje (npr. 70 / 4% = 18 god)

Kretanje stope privrednog rasta u dužem vremenskom intervalu govori o kvalitetu ostvarenog rasta proizvodnje. Kvalitetni privredni rast treba da bude postojan i samoodrživ, podrazumjeva postojanje mehanizama za eliminisanje proizvodnje koja nije ekonomski efikasna.

Postoji nekoliko pristupa kada su u pitanju teorije privrednog rasta od kojih ćemo ovde navesti dva značajnija a to su teorije uzleta, stagnacije i uravnoteženog rasta i kratkoročne i dugoročne teorije privrednog rasta.

10.1.1. Teorije uzleta, stagnacije i uravnoteženog rasta

Američki profesori Samjuelson i Nordhaus napominju da svaka teorija privrednog rasta nastoji da objasni kako pojedine države prekidaju začarani krug siromaštva i počinju da mobilišu četiri najvažnija faktora proizvodnje (ljudski faktor, prirodni resursi, kapital, tehnologija). Zemlje u razvoju mogu koristiti istorijski uzorak razvoja modernih industrijski razvijenih zemalja (tzv. Maršalov plan za obnovu Zapadne Evrope), kao i raspoloživi inostrani kapital za ubrzanje svog privrednog razvoja. Štednja, investicije i obim strane akumulacije postaju presudni za dinamiku rasta.

Teorije uzleta. Teorije Teorije uzleta se povezuju sa imenom Rostova i njegovim učenjem u kome se akcentiraju pojedini periodi privrednog rasta (1960, “The stages on economic growth”) .

Pedesetih i ranih šezdesetih godina XX vijeka njegova je osnovna karakteristika da na privredni

146

razvoj gleda kao na seriju sukcesivnih etapa privrednog rasta kroz koje pojedine zemlje moraju proći u svom ekonomskom napredovanju

Nedostatak ove teorije što se model se razvija na iskustvima koje su prošle razvijene zemlje ističući značaj štednje i investicija., što podrazumijeva sličan ambijent kao što je bio i kod razvijenih zemalja, zanemarujući savremene spoljne uticaje, globalizaciju...

Medjutim, zemlje u razvoju nemaju institucionalne uslove kao razvijeni ––npr. razvijeno tržište novca, razvijen transport, obučenu i obrazovanu radnu snagu, efikasan državni menadžment, efikasnu stimulaciju, menadžersko iskustvo, sposobnost planiranja, stimulaciju, menadžersko iskustvo, sposobnost planiranja, da bi efikasno preobratili novi kapital u viši nivo proizvodnje.

Postoji pet faza ekonomskog razvoja društva: 1. tradicionalno društvo, 2. društvo koje je ostvarilo preduslove za razvoj samodrživog rasta -- „faza preduslova za uzlet”,, 3. društvo u uzletu -- „faza uzleta”, 4. društvo u kretanju ka zrelosti, 5. društvo masovne potrošnje. Ključna etapa razvoja je “faza uzleta”, koju generiše propulzivni karakter rasta jednog ili više industrijskih sektora (kao avion u fazi kad se odvoji od zemlje, pa dok ne dostigne kritičnu visinu...)

Teorije stagnacije. Relativno nerazvijene zemlje stiču veliku prednost onog momenta kada uspiju da, nakon otpočinjanja rasta, pozajmljuju akumulaciju i tehnologiju, uključujući i brojne organizacione i menadžment metode razvijenih zemalja. Fokus na međunarodnoj dimenziji privrednog rasta i nekim (mogućim) prednostima zemalja u razvoju uz smisleno angažovanje strane akumulacije, mogućnost transfera tehnoloških inovacija i adekvatnih menadžment tehnika iz razvijenih, što može biti velika prednost manje razvijenih zemalja.

Harvardski profesor Aleksandar Geršenkron razvio je teoriju poznatu kao Geršenkronov efekat –– ““što kasnije pođemo u razvoj, brže ćemo se razviti, jer ćemo koristiti sve one razvojne modele iz do sada razvijenih zemalja." Optimistička hipoteza: moguće je izbjeći određene greške koje su bile prisutne u ranim fazama razvoja razvijenih zemalja, i skratiti dužinu trajanja pojedinih etapa koristeći njihova znanja i iskustvo.

Pokret/uzlet Stagnacija Uravnotežen rast

Slika 2: Različite teorije privrednog rasta

Teorije uravnoteženog razvoja. Privredni rast u svojoj biti je uravnotežen proces u kome se privrede pojedinih zemalja stalno kreću uzlaznom linijom uvećanja proizvodnje i i zaposlenosti. Rast je sličan kornjači, koja ide sporo, ali stalno naprijed, a ne kretanju zeca, koji na mahove čini velike, skokove, ali se odmara čim osjeti umor...” Sajmon Kuznetc (nobelovac, 1971) –– proučavao je privrednu istoriju 13 razvijenih zemalja od 1800. do polovine XX vijeka i

147

opovrgava teoriju etapa rasta Rostova. On smatra da je privredni rast ovih zemalja bio najbliži modelu uravnoteženog rasta –– nije bilo perioda značajnog ubrzanja, niti stopa privrednog rasta u dužoj vremenskoj seriji.

10.1.2. Kratkoročne i dugoročne teorije privrednog rasta

Teorije kratkoročnog privrednog rasta (Short-Term Economic Growth Theories) analiziraju rigorozne matematičke odnose između stope privrednog rasta i proizvodnih inputa, posebno kapitala i radne snage. Teorije kratkoročnog privrednog rasta bave se istraživanjem relacija koje postoje između stope privrednog rasta i veličine upotrebljenih proizvodnih utrošaka.

Teorije dugoročnog privrednog rasta (Long Term Economic Growth Theories) istražuju dinamiku dugoročnog rasta kako u visoko industrijalizovanim tako i u nedovoljno razvijenim zemljama. Kao tri najvažnije škole dugoročnog privrednog rasta u razvijenim sredinama u literaturi se navode: a) škola stagnacije b) škola dugoročnog rasta sa fluktuacijama privrednih ciklusa i postepenim uvećanjem stope privrednog rasta i c) škole eksplozije i kolapsa.

10.2. Privredni razvoj

Privredni razvoj, kao širi pojam obuhvata ne samo rast obima nacionalne proizvodnje već i sve neophodne privredno-sistemske i strukturne promene.

Prema Šumpeteru (1911, Teorija privrednog razvoja) privredni razvoj nije harmoničan i postepen proces, već je, naprotiv, "spontana, diskontinuelna promjena tj. narušavanje" ravnoteže. Zbog toga privredni razvoj podrazumijeva rizik i nesigurnost i zahtjeva poseban tip ljudi koji će svjesno ulaziti u rizike novih kombinacija. Osobe koje realizuju"nove kombinacije" prihvatajući rizik Šumpeter naziva preduzetnicima.

Objašnjavajući osnovna obeležja privrednog razvoja Jurij Bajec smatra da akcenat treba staviti na sledeće:

� razvoj je normativan proces - usmeren na realizaciju određenih ciljeva, � porast društvenog blagostanja kroz otvaranje novih radnih mesta, povećanje nivoa

obrazovanja i kulturnog uzdizanja kao i stalnog razvoja svih humanih vrednosti i � stalan proces demokratizacije kroz oslobađanje pojedinaca i nacija od zavisnosti ne samo

od drugih ljudi i države, već i od snaga neznanja i nepoštovanja sopstvene ličnosti

Polazeći od činjenice da je privredni razvoj daleko kompleksniji pojam u odnosu na privredni rast, jer pored kvantitativnog povećanja ključnih makroekonomskih varijabli podrazumeva i promene u strukturi privrede kao i najznačajniji institucionalne promene u sistemu funkcionisanja privrede

Pod privrednim razvojem podrazumevamo:

� porast materijalne proizvodnje i nacionalnog dohotka uz istovremene struktume promene i promene u funkcionisanju date privrede na opštoj uzlaznoj razvojnoj liniji

� to je jedinstvo kretanja i razvoja odnosno, najopštiji oblik kretanja i razvoja privrede � svako kretanje privrede podrazumeva brojne promene koje su u istoj meri i kvalitativne i

kvantitativne � izazvane promene se vrše pod dejstvom naučnog i tehničkog progresa i izmenama

društvenog i privrednog okruženja

148

Uopšte pojmovi privredog rasta i privrednog razvoja postepeno počinju predstavljati centralne ekonomske kategorije, kako za vlasnike kapitala tako i za menadžere, političare i ekonomske teoretičare.Veliki je broj radova posvećen analizi privrednog razvoja i pojavljuje se nakon II svjetskog rata, ali uz naglašenu parcijalnost u sagledavanju razloga siromaštva pojedinih nacija.

Teorija privrednog razvoja u pravom smislu riječi je relativno mlada naučna disciplina koja zahtjeva širok istraživački pristup, sa fokusom na pojmove alokativne efikasnosti i produktivne upotrebe resursa, ali i na mnoge druge ekonomske, društvene, političke i institucionalne sadržaje.

10.3. Analiza modela rasta

Modeli privrednog rasta predstavljaju vrlo uprošćenu sliku rasta kao centralnog makroekonomskog atributa i krajnje složenog fenomena, čija se dinamika i karakter transformišu od jednog do drugog vremenskog trenutka.

Savremeni modeli privrednog rasta obrazovali su se na osnovu dva izvora:

1. Kensijanske teorije makroekonomske ravnoteže

2. Teorije proizvodnje neoklasičara

10.3.1. Kejnsijanski modeli makroekonomske ravnoteže

Kejnsijanski modeli makroekonomske ravnoteže su nastali i razvijali se na temelju kritičke razrade kejnsijanske ekonomske misli.

Najpoznatiji neokejnsijanski modeli privrednog rasta su modeli Roja Haroda (Roy Harrod) i Izija Domara (Ewsey Domar). U osnovi oba modela nalaze se dve pretpostavke: 1) rast nacionalnog dohotka (proizvodnje) isključivo je funkcija akumulacijc kapitala dok je uticaj ostalih faktora (nova zaposlenost i tehnološke promene), koji deluju na privredni rast apstrahovan. To znači da su modeli Haroda i Domara - jednofaktorski modeli.

Odlučujuća komponenta privrednog rasta i njegove dinamike su investicije. Rast investicija u analiziraniin modelima ima najvažniju ulogu i značaj. Sa jedne strane, uvećanje investicija determiniše rast agregatne tražnje na taj način što procesom multiplikatora deluje na veličinu društvenog proizvoda. Sa druge strane, investicije su pretpostavka povećanja proizvodnog kapaciteta, odnosno, one su uslov rasta ukupne ponude.

Uvećanje proizvodnje kao rezultat invcsticija pretpostavlja rast agregatne tražnje da bi se uvećani proizvodni kapaciteti u potpunosti iskoristili. Islovremeno, povećanje agregatne tražnje podrazumeva rast proizvodnih kapaciteta da bi se ona zadovoljila. U visoko razvijenim zemljama akcenat je na agregatnoj tražnji i problem je definisan na sledeći način: šta uraditi da agregatna tražnja tokom vremena raste intenzitetom koji je u funkciji potpunog korišćenja rastućih proizvodnih kapaciteta. Suprotno, u nedovoljno razvijenim privredama težište je na agregatnoj ponudi, pa se problem definiše u smislu pitanja šta učiniti da proizvodni kapaciteti rastu intenzitetom dovoljnim da zadovolje rastuću agregatnu tražnju.

Harod-Domarov model rasta spada u najpoznatije i daleko najčešće korišćene modele privrednog rasta. Pretpostavke na kojima se temelji model su sledeće:

1) Proizvodnja se sastoji samo od jednog dobra koje služi za zadovoljenje svih potreba, potrošnih i investicionih.

149

2) Agregatni autput funkcija je ulaganja dva faktora proizvodnje: rada (zaposlenosti) i kapitala (akumulacije). Drugim rečima, model apstrahuje postojanje tehnoloških promena kao daleko najznačajnijeg faktora privrednog rasta u savremenim uslovima privređivanja.

3) Uvećanje faktora rada L, odnosno rast zaposlenosti rezultat je rasta stanovništva, odnosno faktor rada u modelu povećava se po nekoj konstantnoj stopi - n. Ova stopa se naziva prirodna stopa rasta stanovnišiva. Prirodna stopa rasta stanovništva je egzogeno data veličina, što znači da se model ne bavi pitanjima u vezi promene faktora rada.

4) Apstrahovanjem tehnoloških promena i tretiranjem zaposlenosti kao egzogene varijable, model polazi od stava da kapilal predslavlja odlučujuču determinantu dinamike privrednog rasta. Drugim rečima, promene kapitala u modelu se tretiraju u smislu primarne endogene promenljive.

5) Ulaganje proizvodnih faktora se karakteriše konstantnim prinosima. Konstantni prinosi (constant returns of scale) označavaju situaciju kada u slučaju promenc proizvodnih inpula u određenom procentu dolazi do rasta proizvodnje u tom istom iznosu.

6) Elastičnost supstitucije proizvodnih faktora K i L jednaka je nuli. To znači da insuficijentnost bilo kog od ova dva faktora ograničava privredni rast. Budući da faktor L ima egzogen karakler, akcenat se stavljana istraživanje ponašanja faktora K. Pretpostavka o nultoj elastičnosti supstitucije faktora znači da na nivou makroekonomije postoji samo jedan tehnološki postupak

7) Odnos između kapitala i proizvodnje, odnosno kapitalni koeficijent je konstantan ( K/Y = const.).

8) Udeo štednje u nacionalnom dohotku je poznat i nepromenjiv. 9) Tržište dobara je uvek u ravnoteži, odnosno nivo cena je nepromenjen.

Harod-Domarov model privrednog rasta je u svojoj suštini statičkog karaktera. Sledeće tri strukturne jednačine čine njegovu suštinu:

s=S/Z=I/Y

pri čemu je: s granična sklonost štednji, S - štednja. Y - proizvodnja, odnosno dohodak, a I - investicije. Po definiciji investicije su jednake promeni veličine proizvodnih fonodova, odnosno, promeni veličine proizvodnog faktora kapitala: ∆K=I .

Granični kapitalni koeficijent definisan je kao odnos između veličine prirasta proizvodnih fondova, odnosno, prirasta faktora kapitala i porasta ukupne proizvodnje:

b=∆K/∆Y=I/∆Y

Budući da je ∆K/Y stopa rasta proizvodnje r, da količnik investicija i dohotka (I/Y) predstavlja stopu štednje s, a I/Y kapitalni koeficijenlt b, proizilazi da je stopa privrednog rasta jednaka:

r=s/b

Ovako dobijena stopa privrednog rasta naziva se garantovana stopa rasta.

Osnovni nedostatak Harod-Domarovog modela privrednog rasta je nerealnost pretpostavke da je odnos K/Y jednak odnosu priraštaja njihovih veličina ∆K/∆Y (da su prosečni i granični kapitalni

150

koeficijenti jednaki). U situacijama opadajućih prinosa kapitala, što je gotovo pravilo, prosečni i granični kapitalni koeficijenti nisu identične veličine. Ova diskrepanca je ilustrovana na sledećoj slici:

Slika 3: Zavisnost veličine rasta. Opadajuće prinose kapitala pokazuje kriva Y=F(K). Zbog opadajućih prinosa neophodni su stalno uvećani proizvodni fondovi za produkciju dodatne jedinice finalnog proizvoda. Linije 0T ilustruje nerealan odnos između veličine proizvodnih fondova i proizvodnje od koga se polazi u Harod-Domarovom modelu rasta.

10.3.2. Neoklasične teorije rasta

Modeli privrednog rasta neoklasičara predstavljaju vračanje ključnim razvojnim dilemama privrednog rasta, čijim istraživanjem su se bavili klasični ekonomisti posebno Rikardo i Mil. Po predstavnicima neoklasičara, proizvodnja može da se uvećava i u situacijama kada u modelu ne egzistira korespondentno uvećanje kapitala u odnosu na rast upotrebljenog rada. U ovom slučaju logično je da se smanjuje kapitalni koeficijent. Ključna pretpostavka neoklasičara u modeliranju privredne dinamike je njihov stav o perfektnoj konkurenciji kao i punoj angažovanosti faktora.

Prilikom analize privrednog rasta neoklasičari polaze od sledećih činjenica:

� Prvo, vrednost proizvodnje je funkcija svih proizvodnih faktora u modelu (kapitala, rada i tehnoloških promena).

� Drugo, svaki faktor deluje na stvaranje vrednosti proizvodnje u skladu sa svojim graničnim proizvodom i dobija dohodak koji je jednak tom graničnom proizvodu.

� Treće, postoji kvantitativna zavisnost između obima proizvodnje i proizvodnih faktora, a takođe egzistira i kvantitativna zavisnost između pojedinih faktora.

Polazna tačka svih neoklasičnih modela privrednog rasta je proizvodna funkcija oblika:

Y= F (K, L, A)

gdje je: Y - autput (bruto društveni proizvod ili nacionalni dohodak), A - tehnološki nivo proizvodnje, K - input kapitala, L - radna snaga.

151

Analiza privrednog rasta započinjc premisom po kojoj se funkcija prozivodnje karakteriše konstantnim prinosima.

Najpoznatiji neoklasični model privrednog rasta je model Roberta Soloua. On pokazuje kako štednja, rast slanovništva i tehnološke promene utiču na uvećanje proizvodnje tokom vremena. Model, takođe, apostrofira uzroke zbog kojih se pojedine makroekonomije međusobno razlikuju u nivou životnog standarda stanovništva. Pored toga, on ilustruje način na koji ekonomska politika može da stimuliše rast životnog standarda.

Izraz y = f(k) predstavlja proizvodnju po radniku ili stanovniku, odnosno, produktivnost rada kao funkciju kapitala po radniku, tj. tehničku opremljenosti rada i ključno je polazište u modelu privrednog rasta Roberta Soloua.

Slika 4: Kriva produktivnosti. Proizvodna funkcija prikazana kao kriva produktivnosti ilustruje kretanje proizvodnje po stanovniku kao funkciju veličine kapitala po stanovniku. Međutim, usljed dejstva zakona opadajućih prinosa nakon određenog nivoa identično uvećanje tehničke opremljenosti rada doprinosi sve manjem rastu produktivnosti rada.

Slika 5: Štednja investicije i akumulacija kapitala. Funkcija štednje sy pokazuje deo dohotka

152

koji se štedi za svaki odnos K/L. Prava linija (d+n)k pokazuje koliko investicije moraju biti uvećane za svaki odnos kapital/rad.

Slika 6: Uticaj stope rasta štednje na privredni rast. Rast stope štednje dovodi do uvećanja tehničke opremljenosti rada. Zato se funkcija štednje pomera sa sy naviše na s'y. U tački C štednja nadmašuje investicije neophodne za održavanje K/L na konstantnom nivou. Zbog toga dolazi do povećanja proizvodnih fondova po zaposlenom. Povećanje stope štednje uslovljava povećanje dohotka po stanovniku. Međutim, ovaj rast egzistira samo u tranzitornom periodu, od C doC’.

Slika 7: Putanja rasta proizvodnje po stanovniku i putanja rasta proizvodnje. a) Uvećanje stope štednje uslovljava porast K/L, što ima za posledicu rast proizvodnje po stanovniku do uspostavljanja novog ravnotežnog stanja. b) Uticaj uvećanja stope štednje na privredni rast u tranzitornom periodu.

Ključni rezultati rasta neoklasične teorije privrednog rasta su sledeći:

1. Na osnovu iskazanih relacija između ključnih ekonomskih varijabli i grafičkih prezentacija proizilazi da je stopa privrednog rasta egzogena vcličina (u ovom slučaju

153

ona je jednaka stopi n). Ukratko, stopa privrcdnog rasta nezavisna je od stope rasta štednje (s).

2. Dijagramske prezentacije omogućuju zaključak da i pored činjenice da rast stope štednje ne utiče na stopu ravnotežnog privrednog rasta, rast stope štednje delujući na uvećanje tehničke opremljenosti utiče na povećanje nivoa ravnotežne proizvodnje.

3. Kada dođe do rasta produktivnosti, iako postoji ravnotežno stanje, stopa rasta autputa ravnotežnog stanja ostaje egzogena. Stopa rasta ravnotežne produktivnosti determinisana je stopom tehnoloških promena. Ravnotežna stopa privrednog rasta jednaka je zbiru stope tehnoloških promena i stope rasta stanovništva.

4. Konačni rezultat neoklasične teorije privrednog rasta odnosi se na moguću konvergenciju u razvoju dve zemlje. Ako dve privrede imaju jednaku stopu rasta slanovništva i raspolažu istom proizvodnom funkcijom, konačno će ostvariti jednak nivo dohotka. U tom kontekstu, siromašne privrede su siromašne zbog toga što nemaju dovoljno proizvodnih fondova, ali ako štede po stopi štednje bogatih zemalja i ako koriste istu tehnologiju, onda ce ih one vremenom sustići. Nadalje. ako zemlje imaju različite stope štednje, onda će one ostvariti različite nivoe dohotka u ravnotežnoj tački (steady state). U slučaju da su njihove siope tehnoloških promena i rasta stanovništva jednake, ravnotežne stope privrednog rasta će takođe biti jednake.

154

XI GLAVA: RAZVOJ EKONOMSKE MISLI

11.1. Počeci ekonomske misli

Ekonomska misao ima svoju dugu istoriju. Njene prve začetke nailazimo još u vreme pre nove ere u zemljama drevnog Istoka (Vavilon, Asirija, Egipat, Kina, Indija, Judeja). Nešto više se ekonomska misao ovog doba razvila u Grčkoj i starom Rimu, o čemu nešto više u daljem tekstu.

Ekonomsko učenje antičke Grčke čini period od VIII od VI veka p.n.e. Dva imena u tom pogledu zaslužuju posebnu pažnju. To su Platon i Aristotel, koje ubrajaju u najveće umove antičkog doba.

Platon (427-347. god. p.n.e.), poznati grčki filozof i Sokratov učenik, bio je protivnik materijalnog bogatstva. Po njemu, bogatstvo i vrlina stoje u obrnutoj srazmeri. Polazeći od svog učenja o podeli rada, on se zalaže za tzv. idealnu državu u kojoj bi postojala tri staleža: mislioci (koji bi upravljali državom), ratnici i proizvođači (zemljoradnici, zanatlije i sitni trgovci); (robove on i ne smatra staležom). Upravljački stalež - "aristrokatija duha" - živeo bi bez privatne svojine u kolektivističkim principima. Uočio je da zbog podele rada ljudi postaju međusobno zavisni i da je zato trgovina nužna, ali da njome treba da se bave samo stranci, jer je ona nedostojna atinskih građana. Novac je po njegovom mišljenju nastao iz potrebe praktičnog života i on ga posmatra isključivo kao meru vrednosti i kao znak vrednosti. Protivnik je trgovine (i privatne svojine), kao i Ksenofon, i pristalica naturalne privrede. Svoje ekonomske ideje iznosio je u mnogobrojnim spisima, a naročito u delima Republika i Zakoni.

Ekonomska analiza započela je sa Aristotelom (384 - 322. god. p.n.e.), bez sumnje, najvećim misliocem antičke grčke i Platonovim učenikom kod koga preovlađuje materijalistički i istorijski prilaz ekonomskim pojavama. U društvenim odnosima tog vremena, gde su robovi stranog porekla, on se zalaže za umerenu demokratiju, mada je pristalica robovlasničkog poretka (kao i Platon). Ekonomske pojave deli na prirodne i neprirodne. Proizvodnja za potrebe domaćinstva je prirodna, a proizvodnja za razmenu je neprirodna. S tim u vezi on kaže: Dvostruka je upotreba svakog dobra - jedna je svojstvena stvari kao takvoj, a druga nije; tako sandala služi kao obuća, a i za razmenu; i jedno i drugo je način da se sandala upotrebi, jer i onaj koji sandalu razmenjuje za ono što mu nedostaje, za novac ili hranu, iskorišćava sandalu kao sandalu; ali ne na prirodan način za njenu upotrebu, jer sandala ne postoji radi razmene. Aristotel prvi uočava razliku između upotrebne i prometne vrednosti, mada ne koristi ove termine. Zapaža da sve stvari koje se na tržištu razmenjuju moraju biti u izvesnom pogledu jednake; "bez jednakosti nema razmene, a jednakosti nema bez samerljivosti". Ali on ne nalazi odgovor na pitanje: u čemu se taj odnos "jednakosti" doista sastoji? Razumljivo je da su ga istorijski okviri društva u kojem je živeo doveli do zaključka da je novac ono što čini da su robe jednake i jednorodne. Najzad, napominjemo i njegova, za ekonomiju važnija dela, Politiku i Etiku.

Ekonomska misao starog Rima odnosi se, pre svega, na učenje o poljoprivredi. Ovo je period od III - II veka p.n.e., pa sve do VI veka n.e. (kada nastaje i razvija se državna religija - hrišćanstvo). Svakako, posebno značajna za ekonomsku misao ovog doba, su razmišljanja Katona, Kolumele, Seneke i Kara.

Katom, Marko Porcije (Marcus Portius Cato - 234-149. god. p.n.e.) istupa u zaštitu naturalne privrede na bazi robovlasničkog rada. Slovi za preteču izvesnih merkantilističkih ideja. Kolumela, Lucije Moderat (Lucius Moderat Columella, I vek p.n.e.) uočava da robovlasničke latifundije ne daju očekivano visoke prinose, pa ih zato treba podeliti na više manjih parcela i

155

predati na upravljanje slobodnim kolonima, čiji će rad biti proizvodniji. Ovim nagoveštava krah robovlasništva i pojave feudalnog načina proizvodnje. Seneka, Lucius Annaeus (Lucius Annaeus Seneca, 4. god. p.n.e. - 65. god. n.e.) tvrdi, za razliku od Aristotela, da su svi ljudi po prirodi jednaki, a da ih odnosi u društvu čine nejednakim. Ovakav stav ga dovodi do teze o odricanju ropstva, kao i do osporavanja klasičnog društva uopšte. Učenje Lukrecija Kara (Titus Lucretius Carus - 99-55. god .p.n.e.) svodi se u suštini na tezu da u osnovi razvitka društva leži napredak u proizvodnji oruđima. Otuda, svaku novu fazu u razvoju društva, on posmatra kao prirodni i zakonomerni proces, koji proizilazi iz predhodne i omogućava sledeću fazu.

Ekonomska misao feudalnog doba je u osnovi religioznog karaktera. Najznačajniji mislioci ovog vremena bili su Avgustin i Toma Akvinski.

Avgustin, Aurelije (Sanctus Aurelius Augustinus - 354-430. god.), prozvan "Blaženi", veliča rad, i to kako umni tako i fizički. "Ko ne radi neka ne jede". On smatra da je svaki fizički rad "čist i častan zanat". Ipak prednost daje radu u poljoprivredi kao "najčistijoj od svih umetnosti". Negativno se odnosi prema trgovini i zelenaštvu. Protivnik je bogatstva i s tim u vezi kaže: "Lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego bogatome ući u carstvo nebesko". Zabrane lihvarenja preživele su do danas u mnogim zemljama u obliku gornje granice kamatnih stopa.

Toma Akvinski (Thomas Aquinas - 1225-1274) je predstavnik ekonomske misli poznog srednjeg veka i najznačajniji kanonista. Podelu rada posmatra ovako: "Kao što kod pčela jedni sabiraju med, drugi prave od voska saće, a matica uopšte ne učestvuje u materijalnom radu, tako i kod ljudi: jedni su dužni da obrađuju zemlju, drugi da zidaju dom, a jedan deo ljudi, budući slobodan od svetovnih briga, dužan je da se posveti duhovnom radu". Poput antičkih mislilaca, on se odnosi prezrivo prema fizičkom radu, koji, prema njemu pripada kmetovima. U bogatstvu ne vidi ništa neprilično, jer je ono izraz ljudske aktivnosti, kao i pravo privatne svojine. Zapaženo mesto u njegovom radu zauzima teorija "pravedne cene". To je ona cena robe koja odgovara utrošku rada za njenu proizvodnju. Doduše, on dopušta da cena odstupa do toga onoliko koliko je potrebno da bi prodavač mogao da živi onako kako to odgovara njegovom društvenom položaju. On opravdava zemljišnu rentu, ali napada krupnu trgovinu i zelenaštvo (mada ni tu nije dosledan). Što se tiče zemljišne rente, Toma Akvinski je opravdava. U pogledu, pak, profita i kamate on zauzima dvojstven stav. On napada krupnu trgovinu i zelenaštvo, ali u isto vreme pokušava da nađe opravdanje za izvesne vidove trgovačkog profita i kamate. Trgovinu koja obezbeđuje uvoz neophodnih roba on smatra "časnom", jer je korisna za društvo. Trgovački profit koji nastaje tom prilikom treba, po njemu, smatrati kao platu za rad. Normalni profit je onaj koji obezbeđuje porodici trgovaca odgovarajući nivo potrošnje. Osuđujući zelenaštvo i uzimanje kamate, što je bilo zabranjeno i anatemisano od crkve, on dozvoljava izuzetke. Kamata se, pored ostalog, po njemu, može uzimati kada je dužnik pozajmljeni novac upotrebio za sticanje profita. On takođe povezuje uzimanje kamate sa rizikom kome se izlaže poverilac. Sasvim je jasno da su njegova ekonomska promišljanja bila odraz postojećih feudalnih prilika.

11.2. Karakteristike ekonomskog učenja merkantilista i fiziokrata

U dokapitalističkom periodu ekonomija još nije bila izdvojena kao posebna naučna disciplina, već je ona sastavni deo pravnih propisa, filozofskih i religioznih razmatranja, kao i književnih delà. Taj proces izvire iz ekonomskog razvoja. Stoga je prirodno da ekonomska nauka, u pravom smislu te reci, nastaje tek pojavom kapitalizma, kada privreda počinje znatno brže da se razvija. U stvari, isti uzroci koji dovode do kapitalizma, uticali su istovremeno i na razvoj ekonomske

156

misli. Posebni značanje tu ima trgovina i trgovački kapital, na kome je zasnovana ekonomija ranog kapitalizma. To nalazi snažnog odraza na shvatanja savremenika, koji su izučavali područje ekonomije. Oni su nazvani merkantilistima. (Ovaj naziv potiče od latinske reci mercantilis, što znači trgovački), Merkantilizam je vladajuća teorija (i ekonomska politika) u Evropi od XV do XVIII veka. To je u ekonomskom smislu doba nastajanja kapitalizma (njegovo manufakturno razdoblje). Bitna odlika ovog sistema jeste shvatanje da je novac (plemeniti metali, zlato i/ili srebro) najveće bogatstvo. Ono je izvor svakog blagostanja, jer ko ga ima može kupiti sve što želi. Poznati merkantilistički pisac Antoin Montchrétien (1570-1621), od koga potiče naziv "politička ekonomija", ističe: novac (zlato) je nerv rata i zlato je "silnije od željeza". Zato cilj države mora biti težnja da se stekne što više bogatstva, što veća količina novca/zlata. I drugi ekonomisti tog doba (od kojih su najpoznatiji, u Francuskoj: Boden i Monkretjen, u Engleskoj: Staford i Mun, u Italiji: Sera i Galiani, itd.) smatrali su da je trgovina (i to spoljna trgovina) najvažnija delatnost. Da bi se došlo do bogatstva treba sprečiti odliv novca iz zemlje u omogućiti njegov stalni priliv u zemlji. Jednom rečju, više robe izvoziti a manje uvoziti.

Grupa ekonomskih mislilaca druge polovine XVIII veka, nazvani fiziokrati, su za svoj glavni princip istakli "laissez passer - laissez faire" (pustite neke stvari slobodno idu same od sebe), što je u stvari, izraz njihove ideje o prirodnom poretku, kao najboljem regulatoru društvenog života. Time oni svoje shvatanje privrednog razvoja svodi na sistem pune ekonomske slobode. Bili su protiv državne intervencije u privredi. Najvažniji zadatak države, po njima, jeste da obezbedi ekonomski liberalizam i privatnu svojinu, a pojedinci će se, u takvom privrednom ambijentu, rukovoditi vlastitim interesima, pa će i društvo, samim tim, postajati sve bogatije. Po ovom učenju, izvor bogatstva nije u prometu, kako to tvrde merkantilisti, već u proizvodnji. Pravo bogatstvo je u upotrebnim vrednostima (materijalnim dobrima), a ne u novcu ("novac je sterilno bogatstvo"). Poljoprivreda se nalazi u fokusu njihove teorijske analize. Na primer, Volter (poznati francuski pisac) piše: 'Nacija koja je sita stihova, komedija, tragedija, romana, moralnih rasuđivanja i bogoslovskih diskusija, počela je, na kraju krajeva, da razmišlja o pšenici". Fiziokrati ističu daje poljoprivreda jedina proizvodna oblast koja daje čisti proizvod (tj. višak iznad onoga stoje uloženo u proizvodnju), dok industija i druge grane vrše samo preradu onoga što zemlja čoveku daje, ali to bogatstvo ne uvećavaju. Stoga je (i) jedino poljoprivredni rad produktivan. Na čemu je zasnovano takvo shvatanje? Najkraće, na tezi o uvećanju količine materijalne supstance. Takav slučaj imamo samo u poljoprivredi u kojoj početni materijal u proizvodnji ne sadrži svu masu budućeg proizvoda. Ta masa narasta tokom proizvodnje kroz proces biološkog razvitka (recimo, zrno žita bačeno u zemlju, daje biljku sa mnogo novih zrna). U industrijskoj proizvodnji se, međutim, može staviti znak jednakosti između početnog materijala i mase dobijenih proizvoda. Samo, nije svejedno da li raspolažemo sa tonama žita, gomilom balvana i sl., ili su one prerađene u brašno, stolove itd., pri čemu se svakako nije povećala materijalna supstanca, ali su dobijena nova materijalna dobra.

11.3. Klasična ekonomija - bitne odlike

Učenje fiziokrata dalje razvijaju teoretičari koji se ubrajaju u školu građanske ekonomije. Oni oblast istraživanja prenose sa poljoprivrede na celokupnu proizvodnju i kapitalistički način proizvodnje u njegovom manufakturnom razdoblju i razdoblju industrijske revolucije. Tu spadaju engleski ekonomisti: Vilijem Peti, osnivač ove škole poznat po svojoj studiji Rasprava o porezima i kontribucijama, Adam Smit, njen najznačajniji predstavnik i autor čuvene knjige Istraživanja prirode i bogatstva naroda, te David Rikardo, u čijim delima je klasična ekonomija

157

doživela punu zrelost i čije je najpoznatije delo Načela političke ekonomije i oporezivanja. Među predstavnike klasične ekonomije se takođe svrstavaju i francuski mislioci Pjer Boagijber i Simon de Sismondi.

Po hronoligiji, prvi predstavnik britanske klasične ekonomije je V. Peti (1623-1687), po struci lekar i čak profesor na Oksfordu; ekonomijom se kasnije bavio (živeo je u vreme raspada merkantilizma u Engleskoj), za koga kažu da je jedan od najgenijalnijih i najorginalnijih ekonomskih istraživača. On je u ekonomiju uveo statističke metode i metod apstrakcije, na osnovu kojih je izvodio svoje zaključke. Time je Petijeva ekonomska analiza dobila naučno obeležje. Svojim stavom da se vrednost robe određuje količinom rada koja je potrebna za njenu proizvodnju. Peti je (smatra se) osnivač teorije radne vrednosti, koja će imati velikog uticaja na dalji razvitak ekonomske misli i teorije uopšte. Tako on ističe: "Ako neki čovek može da izvadi iz zemlje u državi Peru i da donese u London, jednu uncu srebra, u istom vremenu u kojem je u stanju da proizvede jedan bušel žita, onda je jedno prirodna cena. drugoga; ako pak, zahvaljujući novim, izdašnijim rudnicima, može da dobije dve unce srebra isto tako lako kao ranije jednu, tada će žito po deset šilinga za jedan bušel biti isto tako lako jeftinije, kao što je je ranije bilo po ceni po pet šilinga, ceteris paribus. Odmah nakon toga govori "da bi se sve stvari morale ocenjivati sa dva prirodna nazivnika, koji su zemlja i rad", jer je za njega rad otac, a priroda mati bogatstva (što je inače tačna metafora). On razlikuje prirodnu cenu od političke cene; pod pivom treba razumeti vrednost robe, pod drugom cenu uopšte (tj. tržišnu cenu). Politička cena se formira pod uticajem zakona ponude i tražnje, ali njena osnova izračunava se na prirodnim cenama (oko kojih oscilira), jer "prirodna skupoća ili jeftinoća zavise od toga da li je potrebno manje ili više radnika za proizvodnju prirodnih potrepština". Količina novca po Petiju ne utiče na cenu robe. Cene rastu, ne zato što su veće količine novca u opticaju, već zbog pada vrednosti novca usled povećanja produktivnosti u proizvodnji plemenitih metala/srebra. (U Petijevo vreme srebro je služilo kao novčani materijal.) On implicite ukazuje i na problem prostog i složenog rada.

Drugi predstavnik klasične engleske ekonomije je Adam Smit (1723-1790) objavio je delo "Bogatstvo naroda" (The Wealth of Nations). 1776, koje označava datum rođenja moderne ekonomske nauke. Zahvaljujući svom radu Smit je još za života stekao veliku slavu i popularnost. On je bolje od nekih svojih predhodnika (Petija, fiziokrata) objasnio upotrebnu i prometnu vrednost, ističući da je upotrebna vrednost korisnost neke stvari, a da je prometna vrednost njena kupovna moć u odnosu na druga dobra, Smit, s pravom, tvrdi da je korisnost u stvari uslov, ali ne nikako i uzrok prometne vrednosti. "Rad je — po njemu - merilo prometne vrednosti svake robe".

No, od svih njegovih doprinosa ekonomiji, najznačajnije je njegovo uviđenje daje tržišni mehanizam samoregulišući prirodni red, odbacujući stavove merkantilista recima: "Vi mislite da poboljšate privredu svojim dobronamernim zakonima i propisima. Vi to ne činite. U sastavu laissez-faire samo interes će podmazati ekonomski mehanizam koji će izvanredno raditi. Nikakvi planeri tu nisu potrebni; nijedna vlada nema potrebe izdavati naredbe kojima će nadgledati cene ili upravljati proizvodnjom. Tržište će rešiti sve naše probleme."

Smit napušta teoriju vrednosti za objašnjenje razmene u kapitalizmu stoga što ne može na osnovu nje da objasni: prvo, ulogu kapitala i kao rezultat toga, profita, drugo, ulogu zemljišne svojine i kao rezultat toga, rentu, uprkos tome što sam daje gotovo sve elemente za jedno takvo objašnjenje. Sada više, po Smitu, vrednost ne zavisi od količine rada, već od dohotka: najamnine,

158

profita i rente, od zbira tih, po veličnini nezavisnih dohodaka. Mada to ne razrađuje, on time daje sve elemente jedne nove teorije vrednosti, koja će biti poznata kao teorija troškova proizvodnje.

Smit uspeva da teorijski razbija osnovnu doktrinu merkantilista koja stavlja u istu ravan bogatstvo sa novcem. Što se pak tiče pitanja količine novca potrebne u prometu Smit, za razliku od D. Hjuma koji razvijajući kvantitativnu teoriju novca , nastoji da dokaže da cene roba stoje u neposrednoj zavisnosti od količine novca u opticaju, negira takvu zavisnost. Pokazuje da količina novca nema uticaja na cene roba, naprotiv - cene roba određuju količinu novca potrebnog u prometu, a višak novca, za kojim promet nema potrebe, odlazi van granica zemlje, pretvara se u blago ili se koristi za industrijske svrhe.

Umesto uplitanja države u ekonomske poslove, Smit zagovara doktrinu "nevidljive ruke", o kojoj je napisao svoje slavne reći: "Svaki pojedinac... niti namerava unaprediti opšti interes, niti zna koliko ga unapređuje... on želi samo svoju vlastitu sigurnost/on hoće samo svoj vlastiti dobitak. U tom ga vodi nevidljiva ruka i ka cilju koji nije bio u njegovoj nameri. Sledeći vlastiti interes, on često efikasnije ostvaruje interes društva/javni interes nego što to zapravo i želi." i bolje, smatrao je Smit, da ga vodi takva nevidljiva ruka, nego vidljiva, nesposobna i pohlepna ruka države.

Smit je podeli rada (tj. nadmoćnoj efikasnosti specijalizacije) pridavao najveću važnost. Postavio je i temelje savremenoj analizi ponude i tražnje. On je prvi ekonomista koji je utvrdio razliku između rente i zakupnine, zavisnost cena različitih proizvoda u poljoprivredi od cene osnovnog sredstva za ishranu ljudi, itd. Od ekonomskih pitanja (zakonitosti i pojava), između ostalog još je raspravljao o utemeljenju cena i o raspodeli dohotka, različitim teorijama nadnice i izveo jedno od najranijih izučavanja inflacije.

Treći predstavnik engleske klasnične ekonomije bio je D. Rikardo (1772-1823), potiče iz bogate jevrejske porodice, berzijanac i posle najveći engleski ekonomista. Njegov najpoznatiji rad je: Načela političke ekonomije i oporezivanja (Principles of Political Economy and Taxation), 1917. koji mu je osigurao slavu. Zastupnik je teorije radne vrednosti. Kao determinantne vrednosti on ističe dva elementa i to: retkost i rad. Retkost određuje vrednost neproduktivnih, tj. neumnoženih dobara (to su dobra koja predstavljaju tzv. prirodni monopol), a rad je jedini činilac vrednosti dobara koja se mogu gotovo neograničeno umnožavati dodatnim radom (na proizvodnju kojih utiče i slobodna konkurencija). Ovaj drugi je u praksi daleko značajniji. U okviru ove problematike Rikardo objašnjava relativnu i apsolutnu vrednost, vrednost i cenu proizvodnje, ali sa znatno manje uspeha. Rikardo ide korak dalje od Smita i pod količinom rada od koje zavisi vrednost ne podrazumeva količinu rada koja je bila potrebna u momentu proizvodnje, već u momentu razmene, i ukazuje da teorija radne vrednosti važi kako za prostu, tako i za kapitalističku robnu proizvodnju. Krucijalno pitanje ekonomije, po Rikardu, je raspodela. On proučava raspodelu nacionalnog proizvoda među novim društvenim klasama: nadnice radnicima, profiti kapitalistima, rente zemljoposednicima. S obzirom da opadajući prinosi ograničavaju ukupan društveni proizvod, Rikardo je naglašavao da ako veličina jednog dohotka poveća, veličina drugog mora adekvatno tome (u istoj srazmeri) da smanji; prosto rečeno - profit industrijalca je toliko manji koliko se zemljovlasnicima (lordovima u Engleskoj) mora plaćati na ime rente. Pri analizi najamnine polazi od postavke da je rad roba kao i druge robe. Stoga je najamnina određena količinom životnih namirnica koje su potrebne radniku i njegovoj porodici. Za profit kaže da je to drugi odbitak od radnikovog rada (prvi je najamnina).

159

On prihvata kvantitativnu teoriju novca po kojoj porast količine novca izaziva proporcionalni porast cena roba, a smanjivanje količine novca njihov pad. Ovde valja imati u vidu da Rikardova analiza novca polazi primamo od zlatnog standarda, tj. zlatnog važenja, koje je bilo prisutno u njegovo vreme. Na tom principu postavlja i tezu o automatskom mehanizmu koji u uslovima ekonomskog liberalizma reguliše novčani opticaj.

Jedan od doprinosa Rikarda ekonomskoj teoriji jeste njegova podrobna analiza prirode ekonomske rente, koja i danas ima svoje zagovornike. Javni dug je takođe bio predmet njegovog interesovanja.

Francuska klasična ekonomija počinje sa Boagijberom (1646- 1714), a završava se sa Sismondijem (1773-1842). Prvi je bio odlučan pristalica liberalizma, a naročito slobodne konkurencije; dok drugi, ističe da ekonomski liberalizam u krajnjoj liniji vodi ekonomskom raslojavanju, a izlaz vidi u sitnoj robnoj proizvodnji, čije odnose idealizuje, pa se zbog toga naziva ocem ekonomskog romantizma.

Posle Smita i Rikarda, dvadesetih godina XIX veka, nastupa zatišje ekonomske nauke (koja sve više prelazi u svoju vulgarizaciju). Pomenućemo samo najvažnije ekonomske pravce toga vremena i to u Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj.

U Francuskoj je najpoznatiji Žan Baptist Sej (1767-1832), koji u svom delu, Traktat političke ekonomije (1803), zastupa tezu da vrednost robi daje njena upotrebna vrednost, odnosno da je vrednost funkcija korisnosti. Nadovezujući se na Smitovo učenje o svođenju vrednosti svake robe na nadnicu, profit, rentu, Sej je te dohotke pripisivao faktorima proizvodnje tj. radu, kapitalu i zemlji. Konsekventno, u proizvodnji upotrebnih vrednosti (korisnost daje, po Seju, predmetima vrednost/cenost) sudeluje svaki faktor proizvodnje: kapital proizvod i stvara dohodak - profit svom vlasniku, zemlja rentu zemljovlasniku, a rad stvara samo najamninu.

Za njega je kapitalizam nepromenljiv, večni, i uz to harmonični sistem. Po njemu, ekonomske krize hiperprodukcije ne mogu se pojaviti, jer svaka ponuda uključuje i tražnju. Proizvodi se razmenjuju za proizvode, pa se svi prodavci pojavljuju i kao kupci, a kupci kao prodavci. Po toj logici svaka proizvodnja/ponuda sama sebi stvara tržište/adekvatnu tražnju i istom monetarnom iznosu, a tako isto, svaka tražnja stvara sopstvenu ponudu. Ovo je suština onoga što je poznato u ekonomiji pod nazivom - Sejov zakon tržišta. Sej je po ubeđenju liberalni ekonomista.

U Engleskoj je, u "vulgarizaciji" klasika, najdalje otišao Maltus, Tomas Robert (1766-1834). Koji se ponekad pominje i kao pop Maltus. Poznat je po svojoj teoriji o stanovništvu; po toj teoriji stanovništvo brže raste od proizvodnje životnih namirnica - stanovništvo se uvećava geometrijskom progresijom, a sredstva njegove ishrane aritmetičkom. U takvoj nesrazmeri leži siromaštvo i životna beda većeg dela naroda. Da bi se te nevolje prevladale, on se zalagao za kontrolu rađanja. On je protiv radnog principa vrednosti i tvrdi da se veličina vrednosti meri troškovima proizvodnje. Odbacio je Sejov zakon tržišta i suprotstavio mu načelo efektivne tražnje.

Drugi predstavnik ove ekonomije, J. S. Mil (1806-1873), ekonomist i filizof, zastupa načelo liberalnog kapitalizma, čije zakone smatra prirodnim, a kategorije večnim. Njegovo klasično delo je Principles of Political Economy.

U Nemačkoj se kapitalizam relativno kasnije razvija, pa i do razvoja ekonomske nauke u njoj kasnije dolazi. Nemački ekonomisti iz XIX veka odbacuju metode engleskih klasika i ističu da

160

istorija ima odlučan značaj u izučavanju ekonomije. Baš zbog te svoje istorijske metode, ova škola je dobila ime: nemačka istorijska škola, koja je u suštini ekonomiju svela na privrednu istoriju ("svaka zemlja ima svoje specifične puteve razvoja"). Pokretač razvitka, po njima, nije interes pojedinca, već kolektivni duh, duh nacije, i tu oni nalaze razlog mešanja države u privredni život društva. Osnivač ove škole i njen glavni predstavnik bio je F. List (1789-1802), glavni ideolog industrijske buržoazije, koji nije pridavao značaj prometnoj vrednosti (što zamera klasicima), već razvoju privrednih snaga i, posebno državi.

11.4. Marksistička ekonomska misao

Pod pojmom marksistička ekonomska misao podrazumeva se ekonomsko učenje K. Marksa (1818-1883), koje nastaje i razvija se od sredine XIX veka. Marks je studirao pravo i filozofiju (postaje doktor filozofije (1841) sa tezom "Razlike između Demokritove i Epikurove filozofije prirode". U svojim ranim radovima ističe da su prodor tehnologije i prateće promene u društvenim i ekonomskim odnosima - naročito akumulacija kapitala - osnovni pokretači istorijskog razvoja društva (smena društveno ekonomskih formacija). Kamen temeljac njegovih ideja i shvatanja u ekonomiji čini teorija vrednosti i viška vrednosti, na osnovu čega su zatim razvijene i sve druge teorije: pretvaranje viška vrednosti u profit i vrednosti u cenu proizvodnje, teorija raspodele i njenih elemenata, teorija tendencijskog pada opšte profitne stope, teorija kriza i sve druge. Njegova najvažnija delà su: Kapital (I tom - 1867), izlaže anatomiju kapitalističkog društva, objašnjava samu suštinu kapitala, robe i vrednosti; II tom (1885, izdao F. Engels), objašnjava i analizira prometni proces kapitala; poseban predmet analize su: kružno kretanje i obrt kapitala, te reprodukcija celokupnog društvenog kapitala; III tom (1894, izdao F. Engels), kao najobimniji, obrađuje celokupan proces kapitalističke proizvodnje, zatim profit, trgovački i kamatonosni kapital i posebno - teoriju zemljišne rente) i delo po nazivom Teorije o višku vrednosti (I, II i III tom), koje su zapravo istorija ekonomskih doktrina (1905-1910, izdao K. Kaucki).

Dvadesetih godina XX veka u Sovjetskom Savezu su se formirale dve škole ekonomske misli: genetička (koja je zastupala ideju o objektivnom delovanju ekonomskih zakona u socijalističkoj privredi, a time i zakon vrednosti, koji se naučno mogu otkriti na osnovu geneze ekonomskih odnosa (po čemu je škola i dobila naziv) i telološka (koja je zagovarala prekid ekonomske tradicije i formiranje novih planskih ciljeva; ukidanje ekvivalentne razmene između industrije i poljoprivrede u svakodnevnoj praksi opravdavalo se potrebom za ubrzanom akumulacijom i prioritetima u razvoju teške industrije, i dr.)

11.5. Neoklasična škola

Sredinom sedamdesetih godina XX veka dolazi do formiranja nove škole u građanskoj ekonomskoj teoriji. To je marginalna ekonomija; nju neki nazivaju neoklasična škola, drugi moderna teorija, koja dominira sve do tridesetih godina našeg veka. Prema ovoj školi korisnost i osećanje potreba (subjektivni stav/psihološko stanje pojedinaca u određenom momentu) osnova je za određivanje vrednosti proizvoda. Evo o čemu se radi. Potrebe ljudi su različite, a svaka od njih nije jednako intenzivna. Na primer, potreba za hranom je intenzivnija od potrebe za obućom, ova druga, opet, od potrebe za frižiderom, itd. Osim toga, svaka pojedina potreba gubi na svom intezitetu što se više zadovoljava, npr. prvi komad hleba samo delimično može zadovoljiti potrebu za hranom, drugi komad, uz onaj prvi pridonosi većem, ali ne još potpunom zadovoljenju potreba, a treći komad hleba, recimo, potpuno zadovoljava našu potrebu (jasno, za

161

određeno vreme). Intenzitet potrebe koja se podmiruje prvim komadom hleba, veći je od njenog intenziteta koji se podmiruje drugim komadom hleba, a intenzitet potrebe koja se podmiruje trećim komadom, manji je od onog drugog stepena. Četvrti komad hleba i intenzitet potrebe koja bi se njime podmirila, jednak je nuli. Vrednost robe, u našem primeru hleba, prema ovoj teoriji, određuje se po ovom trećem, graničnom ili marginalnom komadu hleba, koji je svojom korisnošću zadovoljio, po intenzitetu najmanju, odnosno, najslabiju, ali ipak preku potrebu, jer se njenim zadovoljavanjem potpuno podmirila određena potreba u celini (ovde potreba za hlebom). Ukupna vrednost dobra (hleba) jednaka je korisnosti granične jedinice (trećeg komada hleba) puta količina potrebnih jedinica (vrednost trećeg komada hleba x 3). No, granična ili marginalna korisnost jednog dobra, ne zavisi samo od mesta na skali važnosti njegove korisnosti u podmirenju jedne od ljudskih potreba, već i od njene retkosti. Konkretno, u izobilju granična korisnost opada i može biti nula, a u retkosti raste. U tome se sastoji suština subjektivne teorije granične korisnosti.

Vremenom su se, unutar marginalizma, razvile tri, u mnogome različite ekonomske škole (teorijska pravca). Najranija od njih, psihološka škola, zove se još i austrijska, ili pak, uže, bečka škola, jer je u Austriji imala svoje glavne predstavnike: G. Meger (1840-1921), B. Baverek (1851-1914) i F.Vizer (1851-1926), boji su bili bečki profesori. Škola je naročito obrađivala psihološku teoriju vrednosti, kao odnos čoveka prema stvarima, u kom smislu je indikativna Mengerova skala.

U okviru marginalističke teorije poznata je i dr., tzv. lozanska škola, koja se zove još i škola privredne ravnoteže, pošto je privredna ravnoteža bila centralni predmet njenih istraživanja. Osnivač ove škole bio je L.Valras (1834-1910), a pripadao joj je i V. Pareto (1848-1923), naslednik Varlasa na katedri ekonomije u Lozani. Ona nosi naziv i matematička škola zato što joj je matematika, u najopštijem smislu, glavni metod istraživanja (služi se metodama A. Kumo-a, 1801-1877). Iako se kao škola brzo izgubila, od tada se matematika sve više primenjuje u ekonomskim istraživanjima.

Uz lozansku školu, naročito veliki uticaj na građansku ekonomiju, imala je, treća, pod nazivom kembridžka škola, čiji je utemeljivač i najuticajniji predstavnik engleski ekonomista A. Maršal (1842-1924). On je pre svega pokušao da od glavnih klasičnih teorija i subjektivizma, sačini jednu sintezu. Ipak su, među njima, ostale velike razlike, a ogledaju se naročito u tome što se, umesto vrednosti i raspodele, ova škola bavi cenom i razmenom i što umesto makroekonomskih, proučava uglavnom mikroekonomske objekte (kategorije i procese). Kod njega zakon ponude i tražnje dobija prvorazredno mesto. Na strani ponude on vidi objektivne momente, ali to nije rad, kao kod Rikarda, već su to troškovi proizvodnje, kao kod Smita i Seja. Subjektivni elementi su na strani tražnje, gde dominira korisnost (marginalna korisnost). Po njemu cenu određuju snage koje stoje iza ponude i tražnje: "Treba ih shvatiti kao dve oštrice makaza: beskrajno je pitati koja zapravo seče. Iza tražnje je marginalna korisnost, koja se ogleda u cenama tražnje kupaca..., iza ponude su marginalni napor i žrtva, koje se odražavaju u cenama ponude (u cenama, po kojima će se data količina nuditi)". Inače, Maršal je građansku ekonomsku teoriju obogatio čitavim nizom istrumenata ekonomske analize, naročito u oblasti razmene i tržišta. Maršalovo najznačajnije delo je Načela ekonomike (1890).

Ovoj školi pripada i A. C. Pigu (1877-1959), engleski ekonomist, učenik i naslednik Maršala na katedri političke ekonomije u Kembridžu. Ono što je za Pigua značajno jeste da je on osnivač i glavni teoretičar ekonomije blagostanja (welfare economics). Ova škola se orijentiše na

162

istraživanje uslova, sredstava i metoda kojima kapitalistička država može uticati na povećanje blagostanja pojedinca i društva, koja zavisi od veličine nacionalnog dohotka i njegove raspodele. Ona stavlja akcenat na ekonomsku politiku preko koje se mogu postepeno reformisati kapitalističke ustanove i odnosi, kroz državnu inervenciju i usklađivanje proizvodnje, raspodele i potrošnje, Pored Pigua, u teoretičare škole ekonomije blagostanja, ubrajaju se i V. Pareto, A. Maršal i još niz značajnih imena građanske ekonomije (npr. J. Midt N. Kalder, F. A. Feter i đr., koji naglašenije zagovaraju intervenciju države u ekonomiji). Oni kritikuju monopole i nepravednu raspodelu nacionalnog dohotka koja se sprovodi kroz institut monopolske cene. No, ta se kritika upućuje, a da se pri tome ne odstupa od modela/hipoteze slobodne konkurencije i privatnog vlasništva, koja već pojavom akcionarstva, više ne odgovara monopolskom stadij umu kapitalizma sa kraja XIX i početka XX veka.

Prvu sistematsku kritiku neoklasične teorije potpune konkurencije, dao je poznati engleski ekonomist italijanskog porekla P. Srafa (1898- 1983). On je bio začetnik shvatanja teorije monopolske i nepotpune konkurencije kao polazne tačke ekonomske analize tržišta i cena u savremenim uslovima. Svoje shvatanje izneo je u raspravama: Odnosi između cena i količine proizvoda (1925) i Zakoni prihoda u konkurentskim prilikama (1926). On je upozorio da se tržište industrijskih proizvoda sastoji od više manjih i odvojenih tržišta svakog preduzeća, pa stoga u istraživanje cena i privredne ravnoteže valja uključiti i monopole. Tako, na savremenom tržištu u kojem kupci nisu ravnodušni prema prodavcu, budući da postoje razlike među proizvodima koje konkurentski proizvođači nude, svako preduzeće mora uzeti u obzir dve vrste marginalnih kupaca. To su (a) marginalni kupci na njenom "posebnom" tržištu i (b) koji su marginalni kupci na istorodnim "monopolističko-konkurentskim" tržištima. U takvom stanju tržišta, pređuzeće se može poneti dvojako: može sniziti cenu svoje robe da bi privuklo kupce konkurenta ili može učvrstiti svoj položaj neprekidnim troškovima prodaje (reklama, usluga i si.), čime se štiti od svojih konkurenata. Navedimo i to da Srafa objavljuje svoj najznačajniji rad 1960. god., pod nazivom Proizvodnja robe pomoću sredstava za proizvodnju.

U prvoj polovini ovog veka jedan veoma istaknut, ali usamljen građanski ekonomista, dao je razvoju ekonomske misli snažan potsticaj. Bio je to J. A. Šumpeter (1883-1950, austrijanac, učenik Mengera i Bem-Baverka), poznat kao teoretičar privrednih ciklusa i razvoja. Po njemu su odlučujući faktori ekonomske dinamike (razvoja), tzv. inovacije, do kojih neminovno dovodi težnja za profitom; da bi došao do profita, preduzetnik mora da pristupi uvođenju novih kombinacija faktora proizvodnje (uvođenje u proizvodnju novih dobara, metoda, organizacije rada, otvaranje novih tržišta ili izvora sirovina). Osim ove (inovacione), razvio se i čitav niz drugih teorija privrednog razvoja, među koje spadaju: monetarna (R. Dž. Hotri, 1879-1971), teorija nedovoljne potrošnje (Dž. A. Hobson, 1887-1940), teorija prevelikih investicija (L. Mizes, 1881-1973), pa čak i teorija sunčevih pega ili teorija žetve (Mur) i druge.

11.6. Kejnzijanska ekonomska teorija

Do radikalnog zaokreta u ekonomskoj teoriji dolazi tridesetih godina prošlog veka u doba velike ekonomske krize (1929-1933), koja je pretila da ugrozi i sam kapitalistički poredak. Tada na "scenu" stupa poznati engleski ekonomista J. K. Kejnz (1893-1946), učenik, u to vreme najpoznatijeg ekonomskog mislioca Maršala. On je vrlo rano (1913) izrazio sumnju u savršenost funkcionisanja zlatnog standarda, dok u pogledu inflacije i deflacije ukazuje da je prva nepravedna, a druga štetna. U svom delu Rasprava o novcu (1930) kritikuje kvantitativnu teoriju novca i navodi da cene zavise od odnosa štednje i investicija - veća štednja od investicija izaziva

163

pad cena i privrednu depresiju, a manja štednja od investicija izaziva privredni polet. Na temelju tog nalaza (o kretanju cena u zavisnosti od odnosa štednje i investicija), Kejnz preporučuje kontrolu cena pomoću investicija, a najprikladnije sredstvo za to jeste kamatna stopa. Drugim recima, on odbacuje klasičnu doktrinu ekonomskog liberalizma i smatra da je državna intervencija nužna, i to naročito u oblasti investicija, ali i u sferi raspodele dohotka. Njegovo najpoznatije delo je Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (1936), u kojem ranija razmatranja i odnose štednja i investicija ne stavlja u kontekst cikličnog kretanja kapitalističke privrede, već ih povezuje sa problemom nezaposlenosti. Do tad važeću Sejovu tezu o punoj zaposlenosti, on menja vlastitom teorijom po kojoj je moguća i nezaposlenost i da se za punu zaposlenost treba boriti mnogim instrumentima ekonomske politike. Dakle, mikroekonomiku, do tada vladajućeg maršalijanstva, zamenio je vlastitom makroekonomijom, pri čemu se ekonomska stabilnost može postići državnom intervencijom u privredi, pa je on zbog toga i zastupa.

Kejnzov uticaj na modernu građansku ekonomiju je vrlo velik i značajan pa se sa pravom može govoriti o kejnzijanskoj ekonomiji/revoluciji. Njegov uticaj je došao do naročito velikog izražaja u domenu povezivanja ekonomske teorije i ekonomske politike sa praksom (“regulišućeg kapitalizma”). Brojne Kejnzove pristalice u svim zemljama razvijale su njegovu teoriju, a u nekim aspektima je i korigovali, tako daje izgrađen čitav jedan sistem ideja, takozvano postkejnzijanstvo, u kojem se u središtu analize nalaze determinante, tj. faktori koji određuju obim i kretanje (naviše i naniže) ukupnih društvenih veličina - agregata: nacionalnog dohotka, ukupne zaposlenosti (pri čemu se misli na sve faktore/resurse proizvodnje) i opšti nivo (sa fluktuacijama) cena.

11.7. Glavne struje savremene ekonomske misli

U razvitku ekonomske misli (Zapada), iza II svetskog rata, u celini gledano, signifikantne su mnoge promene, kako sa stanovišta predmeta ekonomskih istraživanja, tako i sa stanovišta metoda. Savremene ekonomiste zaokupljaju takvi problemi, kao što su, na primer, krize/recesije, (ne)zaposlenost, inflacija i deflacija, štednja, potrošnja i investicije, privredni rast i mnogi drugi. Veliki ekonomisti bili su proizvod sopstvenog viđenja svog vremena.

Uz dužnu opreznost, za posleratnu teorijsku ekonomiju se može reći da je, da upotrebimo ovde jedan sintagmatičan, tipično ekonomski izraz, kvazi-monopol anglosaksonske škole i to one razvijene u SAD.

Paul A. Samuelson (1915-, jedan od najuglednijih nemarksističkih/ građanskih ekonomista dobitnik Nobelove nagrade za 1970. god.; posebnu popularnost je stekao poznatim udžbenikom Ekonomija - uvodna analiza, koji je dao jak lični pečat spoju savremene i post-kejnizijanske makro i post-maršalijanske mikro ekonomske analize. Pomenuti spoj Samuelson naziva ‘neoklasičnom sintezom’ odnosno ‘neoklasičnom ekonomijom’ (neoclassical economics), mnogi njegovi zagovornici ‘velikom sintezom’, a protivnici, kao što je Dž. Robinson, ‘neo-neoklasicizmom’ Samuelson je dao veliki doprinos kvantitativnoj eknomskoj analizi, i iznad svega teorijskoj diskusiji multiplikatora i akceleratora. Osim toga istražuje matematičkim metodama i vitalne ekonomske repere, kao što su: vrednost, proizvodnja, privredna dinamika, zaposlenost, raspodela i dr.

Neoklasična sinteza koja je izložena u 15. izdanju Samuelson-Nordhausovog udžbenika Economics naglašava sledeće teze, ocene i prožimanje neoklasičnih Keynesovih ideja:

164

1. Dugoročni ekonomski rast u dugom roku ovisi, kako ekonomisti neoklasične škole kažu - o kvaliteti i količini radne snage i kapitala, zatim u tehnologiji, preduzetništvu i veštini upravljanja. Porast realnih najamnina, realnih dohodaka i životnog standarda u dugom roku određeni su porastom potencijalne proizvodnje ili proizvodnih kapaciteta,

2. Nivo proizvodnje i zaposlenosti u kratkom roku određena je međusobnim delovanjem agregatne ponude i agregatne potražnje. Veštom monetarnom i fiskalnom politikom država može stabilizovati poslovne cikluse, premda je politička i praktična mudrost upravljanja ciklusima podložna žestokoj raspravi.

3. Smanjivanje potražnje na tržištima rada i tržištima roba može uticati na smanjivanje inflacije. Trejdof (nagodba) između stope inflacije i stope nezaposlenosti (o čemu govori Filipsova kriva), tj. mogućnost vođenja politike u kojoj ostvarujemo manju stopu inflacije uz veću stopu nezaposlenosti ili obrnuto, nestabilna je u vremenu i prostoru, jer je upravljanje inflacijom složen proces. Kada se stvarna stopa nezaposlenosti, u kratkom roku, poveća iznad prirodne stope nezaposlenosti, inflacija je umerena, dok povećanje proizvodnje i zaposlenosti izaziva sve veću stopu inflacije. Čini se, ipak, da u dužem roku ne postoji mogućnost trajnijeg smanjenja stope zaposlenosti, tako da se ostvarivanje tog cilja plaća povećanjem stope inflacije.

Milton Fridman (1912-2006) spada među najpoznatije američke i svetske ekonomske teoretičare, profesor Čikaškog univerziteta, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1976. god), tvorac je nove kvantitativne teorije novca (tzv. čikaške monetarne škole) i monetarizma, prema kome opšti nivo cena u jednoj privredi zavisi od ponude novca (metalnog, banknota, depozitnog i dr.). On se zalaže za takvu ‘diskrecionu politiku’ koja daje prednost monetarnoj politici nad fiskalnom. Rast ponude novca, po Fridmanu, treba da bude neposredno determinisan rastom realnog nacionalnog bruto produkta, pa otuda i njegov stav da je ekonomska stabilnost u osnovi funkcija čvrste i dosledne monetarne politike, ograničavanja državnih ekonomskih intervencija u privredi i tržišnog formiranja cena. Čuven je i njegov koncept o ‘prirodnoj stopi nezaposlenosti’ iz kojeg je kasnije proizašla definicija ‘stagflacije’ koja označava istovremene pojave inflacije i nezaposlenosti. ‘Prirodna nezaposlenost’ ne može da se spreči, ona se javlja uz istovremenu pojavu inflacije. Pisao je još o ekonomskoj metodologiji, Maršalovoj krivoj tražnje i graničnoj korisnosti dohotka. Njegovi poznatiji radovi su: Eseji o pozitivnoj ekonomiji (1953), Studija o kvantitativnoj teoriji novca (1956), Kapitalizam i sloboda (1962), Uloga monetarne politike (1968), Inflacija i nezaposlenost (1977) i drugi.

Dzon K. Galbrajt (1908-2006), američki ekonomista, profesor na Harvardu, poznat po multidisciplinarnom pristupu ekonomskim problemima) ističe se kao kritičar tradicionalnog (konvencionalnog) ekonomskog učenja i smatra da u rešavanju problema savremenog kapitalizma treba poći od analize krupnih korporacija i međunarodnih monopola koji razvijaju modernu tehnologiju, planiranje (npr. investicije u velike projekte ne mogu biti puštene 'ex post’ valorizaciji od strane tržišta) i ostvaruju primat u proizvodnji nad potrošnjom (umesto neoklasičnog modela 'suvereniteta potrošnje', nastaje period 'suvereniteta proizvođača'). On ukazuje na pojavu, tzv., 'tehnostrukture' koja predstavlja celokupnu organizacionu strukturu korporacija (ona je u stvari asocijacija ljudi određenog znanja, iskustva i talenta, na čijem radu počiva upešno delovanje kompanije). Njoj Galbrajt suprostavlja organizovani sindikat kao 'kontrateža' snaga. Po njemu planiranje i tehnološki determinizam dovode do konvergencije oba mondijalna sistema (kapitalizma i socijalizma), uz podruštvljavanje proizvodnje. Kao jedan od

165

najistaknutijih liberala (u američkom poimanju te reči) zalaže se za sve veće prisustvo države u privrednom životu, što bi trebalo da doprinese smanjivanju socijalnih razlika postizanju društva blagostanja. U svojim delima, Galbrajt posvećuje veliku pažnju teorijskom radu Marksa, marksizmu i njegovoj primeni (posebno u studiji Doba neizvesnosti). Glavna dela su mu: Američki kapitalizam (1952), Društvena izobilja (1959), Nova industrijska država (1967),

U opštem previranju do kojeg dolazi krajem sedme i početkom osme decenije ovog veka (tada nastaje do tada nepoznato stanje nazvano 'stagflacija'; npr. SAD su prvi put u svojoj istoriji zabeležile dvocifrenu inflaciju uz istovremeno punu stagnaciju privrednih tokova) polako su se u SAD obrazovala dva nova pravca, oko kojih se okupljaju mnogi mladi ekonomisti, nezadovoljni neoklasičnom teorijskom paradigmom i to:

a) Iz monetarizma je u ranim 70-im godinama izrasla škola koja nosi više različitih naziva: nova klasična škola, konzervativna makro-ekonomska teorija, ali najčešće-škola racionalnih očekivanja (’Rational Expectations') ili skraćeno ’Ratex' škola. Prema R. Lukasu i T. Sardžentu, vodećim predstavicima (vidi dela: Rational Expectations and Econometric Practice Studies in Business-Circle Theory), polazne premise Ratex-a su:

Prvo, ekonomski agenti se maksimiziraju (što implicira od strane domaćinstva i fírme upotrebu svih raspoloživih informacija pri donošenju odluka, koje su samim tim najbolje moguće/optimalne),

Drugo, odluke su racionalne (pošto se donose na bazi relevantnih informacija - očekivanja su racionalna kada su temeljena na statističkoj predikciji budućnosti, otuda 'škola racionalnih očekivanja, tj., predpostavlja da će ljudi, sve što država svojom politikom preduzima, predvideti, odnosno razumeti, pa nema mogućnosti da budu ’nasamareni' od strane države), i

Treće, tržišta su čista (jer se ne vidi razlog zbog kojeg bi radnici i firme odložili prilagođavanje cena ili najamnina, ukoliko se to pokaže odgovarajućim za poboljšanje njihovog položaja).

Kontinuitet tržišne ravnoteže - što znači da je ponuda uvek ravna tražnji - predstavlja suštinu Ratex-ovog pristupa, budući da svaku teoriju koja negira mogućnost da će pojedinci raditi uvek za svoje dobro u komunikaciji među sobom, smatraju nepotpunom. Svet je sastavljen od pojedinaca čiji su potezi racionalni i usmereni prema vlastitom interesu, pa se vrlo brzo prilagođavaju promenama na tržištu; država je prisutna, ali sa svojim intervencijama u ekonomiji pravi greške. Među eminentne ekonomiste Ratex-a spadaju i N. Viles i E. Preskot.

b) Drugi pravac, čiji su tvorci Artur Lafer, Paul Kreg Roberts, nastupa pod jednstvenim imenom: ekonomija ponude ('Supply-side Economics'), mada bi tačnije bilo zvati ga 'teorijska ekonomija ponude'. Njegova pojava se često izjednačava sa ulogom A. Smita, koji je pre više od dva veka 'oborio' merkantilističke zablude da izvor bogatstva čini težnja u obliku akumuliranog zlata i ukazao na prave činioce - proizvodnju i ponudu. Zato se kao njen moto - ističu neki autori - može sasvim sigurno uzeti 'povratak Adamu Smitu', 'povratak Bogatstvu naroda kao paradigmi ekonomskih razmišljanja'. Neskriveno se iznosi da Sejov zakon sačinjava suštinu 'supply-side' pogleda i to u onakvom obliku kakav mu je dao Dž. Mil, da je 'proizvodnja roba stvaran i jedini opšti uzrok stvaranja tržišta za proizvedene robe'.

Najzad “supply-side”-ri smatraju da je potrebno ukinuti, ili barem smanjiti subvencije nerada i lenjosti (razne vrste socijalnih transfera stanovništva, npr. pomoć nezaposlenima) koje opterećuju budžetske rashode (iako bi to dovelo do još većih razlika u primanjima). Proizilazi

166

zaključak da se 'supply-side' koncepcija generalno suprotstavlja celokupnom neoklasičnom učenju, a naročito njegovoj kejnzijanskoj komponenti (teorija finalne potrošnje).

Ovaj pregled razvoja savremene ekonomske misli i najosnovnijim crtama te misli, odnosno ekonomske teorije, završićemo osvrtom na učenje tzv. radikalne političke ekonomije. Ona se protivi savremenom kapitalizmu i teoretski dominantnoj prevlasti matice-neoklasične sinteze maršalijanske mikro i kejnzijanske makro-analize i u prvi plan ističe: odbacivanje tradicionalne neoklasične paradigme o slobodnoj konkurenciji i tržištu kao 'prirodnom poretku’, istorijsku prolaznost kapitalističke epohe (reprodukovanje kapital odnosa - dominacije i eksploatacije - na unutrašnjem međunarodnom planu) i prelazak na socijalističku opciju u različitim varijantama - od nerobne do robne. Radikalnu političku ekonomiju karakteriše nastojanje da 'oživi' političku ekonomiju - njeno protivljenje usitnjavanju ekonomije i zalaganje za analizu izvora političke i ekonomske moći. (Pridev 'radikalno' treba da označi odbacivanje (teorijsko i praktično) kapitalizma, a 'politička ekonomija' kao povratak tradiciji klasike i Marksa.) Uspon radikalne političke ekonomije vezuje se za radikalne političke potrebe 70-ih godina XX veka - pokreti za građanska prava, feminizam, antiratni i antiimperijalistički pokreti, pokreti za versku i rasnu ravnopravnost itd. Najpotpuniji izraz dobija u gotovo svim zemljama Zapadne Evrope, Severne Amerike, Australije i Japanu, a posebno u Velikoj Britaniji i SAD. Među najznačajnije umne ljude koji su uticali na nastanak i razvoj radikalne ekonomije treba ubrojati filozofe Markuzea i Froma, ali i Habermasa, Koletija, Altisea, a od polit-ekonomista Svizija, Barana, Mandela, Doba, Mika, Betelema i dr. U najpoznatije predstavnike radikalne političke ekonomije spadaju: Edvards, Rajh, Gordon, Vajskopf, O'Konor, Magdof i mnogi drugi (SAD), Fajn, Haris, Satklif, i dr. (Britanija), de Brinof, Atali, Paola i dr. (Francuska), Itoh (Japan), Medio, Lipi (Italija).

167

LIERATURA

Babić, M. (2004). Makroekonomija. Zagreb: Mate doo.

Jakšić, M. (2008). Osnovi makroekonomije. Beograd: Ekonomski fakultet.

Mankju, N. G. (2006). Pricipi ekonomije. Beograd: Ekonomski fakultet

Milovanović, S. i Carić, M. (2007). Makroekonomija. Novi Sad: Univerzitet Privredna akademija.

Samuelson, A.P. & Nordhaus, D.W. (2000). Zagreb: Mate doo.

.

Doc. dr Ranko Mijićvssp.edu.rs/wp-content/uploads/2018/02/Makroekonomija.pdf1.5.2. Osnovna znanja o...

Documents

Transcript of Doc. dr Ranko Mijićvssp.edu.rs/wp-content/uploads/2018/02/Makroekonomija.pdf1.5.2. Osnovna znanja o...