Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

126
1

description

Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Transcript of Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Page 1: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут

   Увод

Деца Апокалипсе и последња истинска

побуна

   Свети Антоније Египатски (велики)

   Мученица Евдокија - покајана блудница

   Свети Мојсије Етиопљанин - покајани

1

Page 2: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Наше порекло

   Плач човечији од искони

   Деца Рата

   Богоодступништво

Наша смрт

   Последице рата човековог против Бога

   Плодови богоборног лудила

   Тиранија моде

   Изобличена лепота

   Тријумф апсурда

   Апатија

   Окултизам

   Ништа више није шокантно

   Нови светски поредак

   Последњи геноцид

   Апокалипса

Наше Васкрсење

   Истина

   Трагање за Истином

   Душа

   Постојање Бога

   Откривење

   Оваплоћење

   Син Божији

   Пут, Истина и Живот

   Крст

   Васкрсење

   Света Тројица

   Православно Хришћанство -

Православље

Хришћани - Истинољупци Божији

   Хришћани - Истинољупци Божији

разбојник

   Ксенија Петербуршка - бездомна

боготражитељка

   Свети Пајсије Величковски

   Свети Герман Аљаски - Апостол

Православља у Америци

   Старац Михајло - бранитељ чистога

Православља

   Новомученици руски Јеротеј и Серафим

   Шездесет Новомученика руских

   Старац Гаврило - страдалник Христа

ради

   Свети Јован Шангајски - христољубац и

чудотворац

   Монах Серафим Роуз - борац Христов у

Америци

   Новомученик руски Нестор

Хришћанска побуна - последња истинска

побуна

   Хришћанска побуна - последња

истинска побуна

   Чула

   Страсти

   Врлина

   Молитва

   Бол срца

   Три главна непријатеља

Завршна реч

   Деца Апокалипсе постаће со свету

 

превео са енглескогМатеј Арсенијевић

 Наслов изворника

"Монкс Јохн Марлер анд Андреw Вермутх: YОУТХ ОФ ТХЕ АПОКАЛYПСЕ - анд тхе Ласт Труе Ребеллион"

Ст.Херман оф Аласка Бротхерхоод, Неw Валаам МонастерyМонк'с Лагоон, Спруце Исланд, Аласка 1995

 

2

Page 3: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Увод Издавачка кућа "Светигора" је учинила прави корак када се

одлучила да, у оквиру своје библиотеке "Св. Петар Цетињски", објави књигу „Деца Апокалипсе“ и њихова хришћанска побуна, из пера монаха Јована (Марлера) и Андреја (Вермута), Православних Американаца и духовних следбеника о. Серафима (Роуза) (1983.), великог савременог борца за Православну Америку и Православље на Западу, оснивача и дугогодишњег духовника Православног манастира Св. Германа Аљаског, у дивљини Северне Калифорније, код градића Платине. Књига која се налази пред србским Православним читалаштвом по много чему је, заиста, ретка књига, јер су је писали млади Православни Хришћани са Запада за младе Православне Хришћане широм наше цивилизације, која је - по свим својим претпоставкама, начелима и начину живота - на крају XX века постала глобална западна цивилизација. Писали су је они који су у потрази за Истином - после потуцања кроз воду и ватру нихилистичког света - пронашли Христа Богочовека, јединог Спаситеља човековог, за оне који пролазе кроз исту страшну воду и страшну ватру, посрћући и трагајући за Христом Богочовеком, јединим Спаситељем човековим.

Писали су је: 1) Да раскринкају једну од, како сами кажу, "најбоље чуваних

тајни западне цивилизације" (која тврди да је умро Бог и да нема Цркве, јер је - по Ничеу - "први и последњи Хришћанин /тј. Христос/, умро на Крсту"), откривајући истину да је - и данас, у време данашњег, "пост-хришћанског" (=анти-хришћанског!) Новог светског поретка - још увек жива и победна она иста и истинита хришћанска вера, којом је живела и побеђивала рана Црква, разапета на крст тадашњег "новог светског поретка" - паганског Римског царства.

2) Да - посведочивши спасоносну истину Христову, истину Цркве Христове, светлост Живога Православља - позову на побуну "децу апокалипсе", тј. младе ових последњих времена, у којима Зло "без задржавања", разобручено и легално (кроз све системе и институције цивилизације) влада светом и историјом.

Зар (опет) на побуну, рећи ће неко, зар у свету који је сав саз-дан од адске монотоније безбројних буна и побуна? Да, на побуну, али на једину истинску и делотворну човекову побуну - на покајање као прву и последњу хришћанску побуну и устанак:

а) против западног духовно-политичког Зла, које се самопроглашава и - што ратом, што миром - намеће читавој планети и историји као једино "добро" иједини "спас",

б) против западне Лажи о Богу ("умро је Бог", нема Спаситеља), о човеку ("умро је Божији човек", нема спасења за човека) и о историји ("умрла је историја као сарадња Бога и човека", нема Цркве као спасења света), која се самопроглашава и тирански намеће као једина спасавајућа "истина" и

3

Page 4: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

в) против адског тоталишаризма Греха у свету последњих времена, који претендује не само на човеков овоземаљски живот, већ и на његову вечну судбину.

"Покајмо се, покајте се!" - тај чудесни позив на живот који не умире, што га Хришћанство, од Христа као свог Почетка до краја времена и Другог доласка Христовог, упућује свету: тај први и основни позив на побуну против палости и смртности, аутори ове књиге упућују савременој омладини, "деци апокалипсе" која за животом истшштим трага у псаламској "долине сенке смртне", на крају Западног Пута, на развалинама цивилизације "човековог рата против Бога Живога".

 Плач човечији од искони  Од утробе мајчине новорођенче плаче, а истим тим сузама плаче и

данашње поколење младих. Свака суза сваког детета јесте болни израз општег осећања човекове отпалости од савршенства у трулежност, страдање и смрт. И ми одрастамо, а тај плач не престаје. Напротив, у овим временима над којима треба туговати, тај плач постаје све гласнији, тај плач представља једину утеху данашњој омладини.

Данашње поколење младих, које лако може бити и последње, оковано је у очај тог плача, јер млади итекако добро виде да се овај пропадајући свет ближи своме крају. А данашњој омладини нико није рекао истину да ће у Апокалипси[1] Бог свакоме утрти сузе са очију његових. Напротив, младима испирају мо-зак да је та вечна истина - "релативна".

Ми млади смо сами и заточени у тамници овога света, у којој нам испирају мозак да верујемо да "нема апсолутне истине" и утувљују да "нема одговора на питање: 'Зашто?'". Детињство смо провели у таквој студеној тамници, и стога није никакво чудо што већ у младости почињемо да трагамо за смрћу.

Нема одговора на питање - "Зашто?", и зато је - чини се - једина слобода у самоубиству. Нема истине у свету лажности, нема лепоте у свету ругобности, нема љубави у свету насиља и мржње, нема Бога у свету безверја, и није никакво чудо што се у свакој соби, и на свакој улици, и у свакоме граду може чути плач младих. То је разлог што долази до њихове оправдане побуне.

Слом нашега света јесте последица највеће победе коју је - од када је света и века - једна философија, једна идеологија однела над човековом слободом, а та философија и идеологија јесте - Нихилизам.

Нихилизам је вера да "нема истине". Нихилизам као немилосрдна и бесловесна звер уништава све, остављајући за собом само развалине, жалост, бол и смрт. Нихилизам посебно бира младе за своју жртву, јер зна да је невиност младости најлакше нагрдити.

Нихилизам је унутарња звер која господари духом овога времена. Нихилизам нам говори да нема одговора на питање -"Зашто?" и да, стога, више нема никаквога разлога да живимо. Нихилизам је звер богоодступништва, у чијим се чељустима рађа данашња омладина. Ми смо

4

Page 5: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

деца у чељустима те звери. Ми смо деца Нихилизма, ми смо деца Апокалипсе.

Ми припадамо поколењу које умире смрћу свеопштега самоубиства - тог Последњег Геноцида. То самоистребљење може зауставити само Истина Божија. Да би смо примили Истину Божију морамо најпре умрети за овај свет, а потом и васкрснути. У томе је наше ослобођење. То је наша хришћанска побуна - последња истинска побуна.  

[1] Апокалипса значи, пре свега, Божије Откривење крајње истине о смислу историје, а то је - спасење света, до кога ће доћи на крају историје, приликом Другог Доласка Христовог у слави. Православно схватање Апокалипсе је, стога, пре свега, радосно, како и исповеда Црква на крају Символа вере: " Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века". Коначно спасење света и човека, коначна победа Љубави Божије, коначна заједница Бога и човека - то је за нас православне Апокалипса, а не мрачни смак и уништење "прљавог" и злог света, што смо као представу о Апокалипси примили са латинскога средњевековнога Запада, и што до данас представља опште место незнања многих православних Хришћана, а тиме и извор неправославне и анти-историјске "духовности (теологије) страха". Истина, када аутори у првом делу књиге, метафорично говоре о данашњој омладини као о "деци Апокалипсе", они појам "Апокалипса" користе у западњачком и секуларном смислу, као време и место свеопштег уништења цивилизације, да би - у другој половини књиге - читаоце све више уводили у тајну православног схватања Откривења {прим. прев.)

Деца рата У Почетку, када на земљи владаше мир, човеку беше дарован

страшни и узвишени дар - дар слободне воље. Злоупо-требивши овај савршени дар живота човек је за само један једи-ни тренутак увео човечанство у смрт. Тај дар слободе је у себе укључивао избор између два пута: пута добра и пута зла. Човек је изабрао - зло. Попут анђела који паде са Небеса, попут муње која севну, човечанство је пало у бездан трулежности и смрти.

Ми смо деца рата човековог против Бога и то је наше порекло. Пореклом смо из хиљада и хиљада година човековог страдања од глади, жеђи, наготе, ропства и смрти. Човек је на сваком кораку свог богоодступничког пута готово до темеља рушио сваки мост повратка своме Творцу. Човек је на сваком кораку на место свога Творца постављао свој несавршени разум и звер свог нихилизма.

Јездећи на тој звери човечанство је "напредовало" у потпуни назадак. Та звер се показала крајње опасном и данас се налази ван сваке контроле. Она прождире данашњу омладину као своју главну жртву. Нема ниједног младог човека који није ухваћен у канџе те звери - Нихилизма.

Из рата у рат, из геноцида у геноцид, из холокауста у холокауст: људска историја се може сажети у једну једину реч - Смрт.

Од првих племенских ратова дсгпрвих грађанских ратова, од Француске до Бољшевичке револуције, од И до ИИ светског рата, од

5

Page 6: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Вијетнама до ратова градских банди: човечанство је,  у својој слободи, увек изабирало стазу Смрти. Човечанство је увек изабирало стазу рата зла против добра.

У људској историји, историји нашег порекла, сви ратови су се кад-тад завршавали. Међутим, рат који је човек започео на самом почетку историје, наставља се све до данас и данашње поколење младих се налази усред њега. Свакога дана наш свет све више одступа од Истине и тмина тог рата опкољава нас све више, са свих страна. И та ће тмина постајати све црња и црња ако не будемо схватили да се рат којег се гнушамо, и та глад и то страдање које тај рат проузрокује, збивају на бојном пољу наших срца.

Тај рат није рат народа против народа, нити човека против човека, већ рат човека против Бога.

Богодступништво "Бог је мртав...".[1] Бог је умирао у срцима људи од када је настао овај свет. Како је

историја одмицала, људи су западали у све горе и горе стање. Кретање историје је, уствари, било кретање ка полаганој смрти Божијој у срцима људи. Нихилисти би рекли да је то било кретање ка уништењу света. То је наше порекло, нас као деце рата. Ми смо рођени у безданим водама богоодступништва и одгајани смо да се утопимо у тим водама, и наше безбројне сузе се вавек мешају са тим страшним океаном.

Та потопна киша богоодступништва почела је да пљушти по овом свету у онај дан када је Каин убио свог брата Аве-ља. Када је египатски фараон бацио Изабрани народ у ропство, плач робова који се чуо, одјекивао је са дна океана човековог богоодступништва. Када је грчки философ Сократ, због истине, драговољно испио чашу смрти, његове речи су се, такође, утопиле у води тог отровног океана. Али, када је Христос био разапет, Његове Сузе и Крв су занавек надмоћале тај океан богоодступништва.

Нерон, цар римскога света - који се, у првом веку после Христа, називао "читавом цивилизацијом" - полудео је једнога дана и у свом лудилу почео да бесни против оних који су трагали за Истином и волели Истину, против Хришћана. Цар Нерон је свирао харфу, гледајући како његови људи, по његовој заповести, спаљују царски град Рим. Стојећи на балкону своје палате,  Нерон је гледао пламен силнога пожара и слушао крике свога народа, и настављао да свира своју харфу. У тим тренуцима воде људскога богоодступништва почеле су да испаравају, а њихова пара спрометнула се у пламен Нихилизма. Најстрашније од свега јесте то што се та песма нихилистичког лудила пева до данас, са тим што су се звуци Неронове харфе данас претворили у потпуну и наказну дисхармонију. Неронова песма је била почетак суноврата западне цивилизације.

Тај суноврат је убрзан великим Расколом из 1054. када је западна цивилизација отпала од хришћанскога Истока, од Цркве. Западни део света је овим расколом ушао у "мрачно доба", доба крвавих Крижарских ратова,[2] доба Ренесансе и њене обнове паганизма. Човек је почео да поставља свој

6

Page 7: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

несавршени ум на место "умирућег Бога". Наука је заменила хришћанску духовност, а овај свет је замрачио небо над собом и човеков рат против Бога је почео да бива све немилосрднији.

Преживели смо векове холокауста над Богом и самим собом и данас једва да смо још живи. Преживели смо Волтерову и Русоову философију, и били сведоци крвопролића које је иза-звала њихова философија у Француској револуцији. Видели смо како "Нови поредак" руши стари хришћански поредак и хриш-ћанску традицију.[3] Видели смо Дарвинове идеје и како људи масовно прихватају те његове идеје као нову религију. Видели смо одсеве Дарвинових идеја у очима Карла Маркса док је, ин-спирисан Дарвином, узвикивао: "Идеја Бога мора бити уништена". Марксов зет је сажео философију тога времена у реченицу: "Дарвиново Порекло врста лишило је Бога Његове улоге Творца органскога света". [4]

Лењину и Стаљину су, потом, били дати кључеви "царства" овога света. Стаљин је био ученик богословије када су му до руку дошли популарни Дарвинови списи, после чега је извео "логичан" закључак да је човек резултат еволуцијског процеса којим влада окрутна утакмица.[5] То је философија модернога света - философија "опстанка најспособнијих". У име ове философије Стаљин је побио преко четрдесет милиона људи и то на тако окрутан начин какав историја дотад није видела.

Нешто мање од две хиљаде година од дана када је Нерон над запаљеним Римом отпевао своју песму уништења, луди пророк и философ Нихилизма са краја XИX и почетка XX века, Фридрих Ниче, поново је запевао исту песму, распаљујући исти пожар, али сада још страшнијим пламеном. Ниче је био тај који је - у својој мржњи према вери, а посебно према Хришћанству - прогласио Бога за мртвога. Ниче је тај који је разорним дахом свог усклика "Бог је мртав!" запахнуо многе који су веровали у Бога. Ниче је желео да животу гледа право у очи, и да му при том Бог не омета видик, и оно што је видео помутило му је ум. [6]

 Ниче је, својим списима и својом философијом, отворио врата пакла из којих је излетео демон вере у непостојање истине. И не само то, Ниче је својом идејом Нихилизма дао дуго очекивано оправдање убиству. На почетку XX века, један човек се надахнуо Ничеовом философијом и почео да дела у складу са њом. Тај човек се звао Адолф Хитлер. [7]

Упознавши се са Ничеовом философијом - по којој инфериорнији и слабији морају бити уништени - Хитлер је покушао да оствари Ничеовог "нат-човека" кроз своју вољу за моћ, и, при том, бацио читаво човечанство на колена. Хитлер је попут Нерона, сам потпалио пожар "холокауста", у којем је, на крају, изгорео и његов сопствени народ. Он је отпочео окрутну борбу чији је циљ био да загоспо-дари светом. Он је, са том намером, започео ИИ светски рат.

Тај рат је породио прву " контракултуру": после њега су почеле да избијају прве масовније побуне, први протести "Бит (Беат) генерације". Тада су почеле да се јављају нове врсте музике попут "џеза" и "блуза". Људи су почели да певају песме које су биле глас конфузне потраге за одговорима усред света насиља. Они су желели да живе друкчијим животом од живота којим је живео бесмислени "модерни" свет.

7

Page 8: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

И крик њиховога протеста је, како се та музика разви-јала, постајао све гласнији, нарочито од тренутка када се појавила "побуњеничка" музика тврдог звука звана - "рок". То је било време у коме су "Битлси" (Тхе Беатлес- Бубе), најпопуларнија рок-група свих времена, изјављивали: "Ми смо данас популарнији од Исуса Христа".[8] Та њихова изјава сажето износи ис-тину о духу тадашњега времена.

После тога је дошао Вијетнамски рат који је породио јошједну "контра-културу" -хипипокрет. Та "контра-култура" је отишла још даље од претходне, "бит-културе", гоњена још вишим и још недефинисанијим идеалима. Хипи-покрет је својом идеологијом "слободне љубави" утро пут свим модама и покретима који су касније преплавиле крај XX века. Поколење младих данас јесте поколење разних "контра-култура": сви ти панкери, андерграундери, боди-билдери, скинхедси, хеви-металци, хи-пици, репери, гангстери, скејтери, шминкери и алтернативци јесу уствари припадници "генерације Икс" - поколења у потрази за изгубљеним идентитетом.

Сви ови побуњенички покрети имају заједнички именитељ који их све међусобно повезује. То је порука Нихилизма: заједнички крик и заједничка порука коју сви ови покрети објављују. И како време пролази, збрка се увећава а звер Нихилизма прождире младе све брже и страшније. Данашња омладина не може да избегне пламени дах и зубе те звери, који је доживотно унакажавају. Али, данас нема никога ко нас младе може унапред да упозори на опасност која нам прети од тог пламена и тих зуба, тако да ми, млади, морамо на сопственој кожи да научимо шта тај пламен и шта ти зуби јесу, надајући се да ћемо успети да преживимо то страшно учење.

Лако је рећи да ми, деца модернога доба, нисмо зара-жени историјом Нихилизма, али нас стварност оповргава, јер као напуштена деца седимо у пепелу и пустињи богоодступништва, као усамљеници који су преживели векове смрти, у којима није било никога да им покаже пут до куће, јер је све било уништено.

Фридрих Ниче, гласноговорник те "генерације Икс", својом причом "Лудак" као да даје застрашујући опис управо нашег безбожног времена и као да дефинише управо искуство данашње омладине:

"Да ли сте чули за лудака који - у ране јутарње часове - пали светиљку и одлази на трг, непрекидно вичући: "Тражим Бога, тражим Бога!". Будући да на тргу увек има много оних који у Бога не верују, масом убрзо почиње да се шири смех. "Зашто Га тражиш? Да ли зато што се изгубио?", пита га један. " Да ли је Он залутао као дете?", пита га други." Или се можда крије? Можда се плаши од нас? Можда је отишао на пут? Или је можда емигрирао?, добацују му са подсмехом. Лудак тада утрчава међу њих и почиње да их стреља погледом.

"Где је Бог?", крикну лудак. "Ја ћу вам рећи. Ми смо га убили - ви и ја. Сви ми смо ми богоубице. Али, како учи-исмо то? Како бесмо у стању да испијемо море? Ко нам даде сунђер да обришемо читав хоризонт? Шта учинисмо када ову земљу ослободисмо њеног сунца? Где се то сунце сада на-лази? Куда ми сада идемо? Удаљавамо ли се то ми од свих сунаца? Зар се ми уствари непрестано не суновраћујемо? Тамо-амо, унапред-уназад, у свим правцима? Има ли ичега горе и ичега доле? Зар не пропадамо као кроз бескрајно ништа? Зар не осећамо дисање празних простора? Није ли све

8

Page 9: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

хладније и хладније? Није ли око нас ноћ и не пада ли непрестано све већа и већа ноћ? Зашто онда да изјутра не палимо све-тиљке? Зар не чујемо буку коју дижу гробари, сахрањујући Бога? Зар не осећамо већ задах Божијега распадања? И богови се распадају, зар не? Бог је мртав. И ми смо ти који смо га убили. И како ћемо се ми, убице над убицама, утешити? Оно најсветије и најмоћније што је свет икада имао, искрварило је сада под нашим ножевима. Ко ће спрати ту крв са нас? Има ли воде која нас може опрати? Које службе искупљења и које свете обреде да измислимо? Није ли вели-чина нашега дела превелика за нас? Зар не морамо и ми сами постати богови да бисмо постали достојни величине тог дела? Јер, никада на земљи не беше већега дела, и ко год се после нас роди, захваљујући том делу, биће учесник више историје него што је сва историја пре тога дела". Ту лудак заћута и погледа у оне који су га слушали. И они стајаху без гласа, гледајући га запањено. Он, ко-начно, баци светиљку на земљу, разби је и оде..."

Данашња омладина, такође, готово лудачки трага за Богом, али се овај свет подсмева невиности њене младости, говорећи: "Зашто Га тражите? Да ли зато што се изгубио?".

И млади бацају светиљку своје чежње на земљу и одлазе...  

[1] Фридрих Ниче. „Воља за моћ“, том први, Сабрана Дела Фридриха Ничеа, Њујорк, Макмилан КОмп. 1909. стр.6[2] Намерно смо се у преводу користили појам "крижари", а не крсташи. Кри-жари су бвлв припадници средњевековних папско-освајачких војски, које су, наводно, ишле да ослобађају Христов гроб од неверника, а уствари вршиле немилосрдне нападе и освајања територија православног Византвјског царства в других православних краљевстава, брутално рушећи, пљачкајући и оскврњујући православне цркве и светиње... Западни крижари су, чак, 1204. привремено срушили и само Византијско Царство, када је - по речима једвог западног всторичара - "дошло до пљачке какву свет није видео од пада Рвма 476." - а по злу је, у историји, остало чувено и оскврњење Часне Трпезе саборног храма Свете Премудрости (Софије) у окупираном православном Константинопољу, који починише западни "витезови". Прави крсташи, тј. они који се боре под знаком Крста Часног а за Слободу Златну јесу православни хрвстољубиви војници. Тако су заветни Срби од Бога добили послушање да буду чувари Крста Часног и Слободе Златне у истории. Западнохришћански, папски криж је, нажалост, мвого пута у историји, од Средњег Века па све до ваших дана, ратовао и ратује против православвог Крста Часног {прим. прев.).[3] О.Серафим Роуз „Нихилизам“, издање Братства Светог германа, Платина, Калифорнија, 1994. стр.92[4] Види Пол Лафарг, Социјализам и интелектуалци[5] Ричард Вумбрант „Маркс и сатана“, Кросвеј Букс, Вестчестер, стр. 85[6] Немачки филкософ Фрифрих Ниче је свој побуњенички живот окончао у душевној болници, у потпуном помрачењу ума, а једина „животна“ разонода му је – по сведочењу болничког особља установе у којој је био смештен – била да са прозора своје болничке собе, свакога дана у тачно одређено време, немо посматра у даљини воз који је туда стално пролазио. (прим.прев.)[7] Постоји податак да је Адолф Хитлер Мусолинију лично поклонио једну Ничеову књигу.

9

Page 10: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

[8] То су речи Џона Ленона, лидера „Битлса“ који је ту своју, планетарну популарност, платио главом, јер га је – само десетак година касније – 1980. на улици револверским хицима  усмртио поремећени обожаватељ (прим.прев.)

 Последице рата против Бога Данас, у тами, осећамо страшне последице човековог рата против

Бога. Број мртвих тела је из дана у дан све већи, а - грђе и горе! - број мртвих или смртно рањених душа је готово бескрајан. И, чини се, да за многе душе више нема наде за опоравак.

И као што то бива у сваком рату, и у овом највише страдају деца. У овој, како се чини, вечној борби чбвековој против Бога, не само да се врши насиље над дечијом невиношћу, већ се она потпуно уништава. Шездесетих година овога века, магазин "Тајм" донео је, као једну од прича са насловне стране, чланак под насловом " Бог је мртав". Седамдесетих, "Тајм" је донео, такође, причу са насловне стране, али сада под насловом "Маркс је мртав". То је нагнало једног младог цивика да на зиду свог факултета напише следећи графит: " Бог је мртав, Маркс је мртав, а и ја се не осећам баш добро!".[1]

Ниче, философ који је врло добро знао да је Бог умро у срцима људи, прорекао је, чак, да ће XX век бити век два непосредна резултата "смрти Божије" у људским срцима. Први ће бити тај да ће XX век бити најкрвавији од свих векова у људској историји, а други - да ће у XX веку доћи до провале свеопштег лудила. Показало се да је Ниче био је у праву у оба предвиђања, а доживео је да се на њему самом испуни пророчанство о лудилу.

 Лудило богоборног света

 Философија пустоши човековог рата против Бога и

философија Апокалипсе[2] могу се сажети у једну једину реч: Ништа. Од детињства нам говоре да смо ништа. Школујемо се у школама где нам говоре да смо дошли ни из чега, и где нас обмањују да верујемо да се смрћу поново враћамо у то ништа. Једном речју: све је ништа.

Фјодор Достојевски, чувени руски писац XИX века, о том питању пише:" Ако нема вере у бесмртност душе, онда је све дозвољено".[3] Ако је све - ништа и ако нема разлога да се живи, онда је једини логичан закључак - лудило, јер је - како се чини - једино у лудилу излаз из овог самоуништитељског света. Философија и животни стил "лудила као нормалности" све више улази у моду. И све више младих данас размишља на такав начин. И тај начин размишљања, у извесном смислу, постаје неопходан за опстанак младих, оно без чега не могу у борби у којој "само најјачи опстају".

Следећих пар реченица, на упечатљив начин, описују лудило које влада у овом помахниталом свету:

Упознао сам једног младог панкера који је имао осамнаест година. Живео је у једном андерграунд-гетоу у Оукланду. Он је сваке ноћи заспивао у сузама, уз ноћну пуцњаву са улица. Усред ноћи добијао би потребу да изађе напоље и да шпарта улицама те "ратне" зоне. Облачио

10

Page 11: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

би прљаву одећу и грозничаво ходао празним улицама, правећи лудачке гримасе, вичући на сав глас, булазнећи и разговарајући сам са собом. Људи из суседства су се држали подаље од њега. Када би се вратио у своју прљаву собу, осећао је унутрашње задовољство што је "успео" у тој борби у којој "опстају само најјачи". Онда би пустио неку хард-рок музику, препуну људских крикова, и почео да се сече жилетима. Са његовог лица су капале бесне сузе на његове груди и у његове ране. Он је очајнички желео да умре, али га је нешто спречавало да се до краја суочи са смрћу. Сигуран сам да тај младић није био стварно луд, већ да се играо ватром лудила".

Одлазећи из родитељског дома у годинама ране младости, млади упадају у чељусти андерграунд-живота, где је лудило једина важећа "норма". Па чак и када живе у малом граду, млади гаје у својим срцима тај андерграунд[4] и чезну да барем један-пут пробају укус побуне тог андерграунд лудила.  

 

[1] Рејви Захаријас: „Сломљена слика: право лице Атеизма“, Бејкер Букс Хаус, Гранд рапидс, 1990. стр. 22-23[2] Аутори књиге у првим главама књиге користе појам „Апокалипса“ у смислу „секуларизоване Апокалипсе“, тј. свеопштег пропадања и пропасти света и човека, дакле нако како се тај опште разумева и користи на Западу. Они свесно то чине, јер књигу пишпу за западну омладину (прим.прев.)[3] Ф.М.Достојевски, „Браћа Карамазови“, Пингвин Букс, 1984. стр. 764[4] Андерграунд (ундергроунд), значи у преводу - подземље, а у жаргону савремене омладине, као и (пост)модерне културологије то је појам који означава побуњенички живот младих који се одвија мимо званичне културе и друштва, који за својим изгубљеним идентитетом трага кроз побуну против тираније свих секуларних естаблишмента и њихове беживотности и јаловости. Андерграунд-гетои су делови града (обично сиромашна предграђа) где владају закони оних којн су "ван закона", у преносном и буквалном смислу. Друга је ствар, што су се данашњи под-културни и андерграунд покрети већ установили као паралелви естаблишменти, као бизнис и мода, што само показује да су култура и под-култура, естаблишмент и андерграунд тј. анти-естаблишмент постали део једног истог секуларног и богоборног система цивилизације под влашћу кнеза таме. О томе, из своје перспективе, нарочито сведочи истоимени филм "Подземље" Е. Кустурице који је 1995. добио Златну палму у Кану и доживео огромни успех на овим просторима, јер је безбожнички и анациовални југокомунизам, под чијом се окупацијом Србски православни варод налазв већ више од пола века ( а за којвм тај филм заправо тугује!) уствари, подземље на земљи, оргавизовава и окупаторска теорија, пракса и систем који плански сабија србско Небо и србску земљу у подземље безбожништва и анационалности (при

Плодови богоборног лудила Као што нихилизам рађа лудило и махнитост, тако и лудило рађа три своја

плода: секс, дрогу и насиље. Ови плодови су налик на лудило које их је родило по томе што су настали из жеље за бекством од бесмисла.

11

Page 12: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Младима се чини да ће кроз задовољства секса, дроге и насиље побећи и престати да осећају беду живљења у овом умирућем свету. Зато деца Нихилизма ова три плода нихилистичког лудила - секс, дрогу и насиље - величају и уздижу готово до метафизичких размера. Но, секс, дрога и насиље немају никакве везе ни са каквом "метафизичношћу", јер да имају не би престајали са нашом смрћу. Секс, дрога и насиље престају са смрћу, али зато до смрти живе паразитски на живом мртвацу.

Секс Живимо у свету лишеном сваке љубави и самилости, у свету чије окрутно

друштво - због своје незасите пожуде за стицањем новца и моћи - непрестано продаје девичанску чистоту својих кћери.

Ако погледамо безбројне рекламне паное који стоје дуж ауто-путева, или било коју телевизијску рекламу, или ако само бацимо поглед на штандове са штампом у било ком супер-маркету, постаје нам сасвим јасно који је то производ број један у модерном свету: то је - секс. Секс не продаје само себе, већ и све остало, од цигарета и алкохолних пића до хране за псе. И ко је објекат ове проституције? Наше мајке, сестре и кћери.

Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање?

То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот.

У овом свеизопачењу изопачен је и смисао саме љубави. Савршена љубав коју нам открива Бог јесте извор смисла свеколике љубави. Када је Бог прогнан из људског срца и ума, нестало је и истинске љубави. Оно што је остало од љубави јесте само пука љуштура испод које човек скрива своју плотску пожуду.

Истинска љубав је толико страна овом бездушном времену, да је људи - чак и онда када се, у ретким приликама, деси - једноставно одбацују. У нихилистичком свету влада мазохистичка лаж-љубав. Другим речима, толико смо упрљани и унакажени лажним љубавима да нам је тешко да од другога прихватимо његову истинску и несебичну љубав.

Нема ничег у овоме свету што може да исцели ту суштинску самоћу данашњег поколења младих, одраслих у празним кућама без љубави. Љубав је поткопана општим ратом против љубави, ратом који већину младих људи нашега времена претвара у своје жртве, а тај рат јесте рат брачних развода који за собом оставља пустош самоће. И као да је већина нас младих одрасла без родитеља, или пак уз родитеље који нам нису дали одговор.

Дете данашњице је злостављано и напуштено дете. Без обзира да ли се ради о сексуалном злостављању, батинању деце или ускраћивању љубави, дете модернога доба расте као изранављено биће. Дете се од почетка бори за опстанак, а његове ране временом огрубе у тврде ожиљке, и оно научи да се прилагођава друштву без љубави. А где нема љубави, секс неизбежно прераста у насиље.

12

Page 13: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

 Дрога

 У бездушном свету, који проповеда материјализам и конформизам, млади

су ти који - у својој потрази за другачијим светом - иду до краја. Други начин бекства од таквога света, поред секса, јесте дрога.

И без обзира да ли се ради о младима са плочника предграђа, који кроз бунт покушавају да уздигну свој дух изнад смрдљивог света насиља, сиромаштва и, како изгледа, потпуно безнадежне будућности; или о младим панкерима који покушавају да кроз панк побегну од индустријализованог лудила модерног света; или, пак, о универзитетским студентима, припадницима средње класе, који би да побегну од јаловог света интелектуализма, дрога данашњој младежи стоји надомак руке као средство којим се "лако" отварају врата другога света.

Три су карике у ланцу наркоманије: фасцинираност, обмана, смрт. Од времена када је Тимоти Лири на Харварду почео да експериментише са употребом ЛСД-а и да проповеда слоган нове контра-културе: "Стимулиши се, укључи се, откачи се", масе младих покушавају кроз употребу дрога не само да побегну од окова угњетачког друштва, већ и да се "укључе" у "духовну" стварност.

Лири је проповедао идеју да се ум кроз употребу ЛСД-а ослобађа утврђеног начина мишљења и улази у нови начин ми-шљења који производи много перцептивнију свест. Он је тврдио да корисиик ЛСД-а у том процесу "трансцендира" своје бивше "ја", које је било обликовано од стране корумпираног друштва, и да на тај начин формира своје нову и "развијенију" личност.

Први корак на путу коришћења психоделичних[1] дрога јесте фасцинираност. Испразни свет се - пред очима онога који експериментише дрогом - одједном појављује у потпуно "новом" светлу. У овој фази корисник дроге заборавља на исквареност тог света и почиње да осећа задовољство због тога што доживљава нешто ново у животу.

Прелест (обмана) већ делује када корисник дроге почне да верује да је дрога кључ за промену сопственога "Ја". Од ове тачке почиње низбрдна спирала сурвавања у зависност, низ коју се корисник дроге суновраћује у психички депресивно стање, постајући на крају потпуни зависник или наркоман. Упавши у ту јаму, корисник постаје роб наркоманске навике и потпуне телесне зависности од дроге. Дрога почиње да га тиранише све док из његовога тела не ишчили и последња трунка живота, односно све док га не прогута смрт,

На крају се сва та магновена светлуцања "више свести", за којом су трагали Лири и генерација контра-културе шездесетих, показују као пуко привиђење. Оно што је почело као потрага за истином показује се на крају као масовна прелест. Контра-културна парола "Власт - људима!" показала се, на крају, као испразни слоган, будући да је љубав паролаша охладнела и да се већина "револуционара контра-културе" вратила у свет материјализма. Идеал побуњеничке генерације - идеал трагања за истином се, на крају, срозао у трку за уживањима и самоугодни-штвом сваке врсте. Када се све завршило,

13

Page 14: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

показало се да је тај покрет био само још једна у низу мода, које доносе и односе променљиви ветрови "духа времена".

Овај неуспели човеков покушај да, кроз употребу дрога, оствари најдубље жеље своје душе, открива нам право стање у коме се налази душа савременога човека:

 1. човек је незадовољан стањем света,

2. човек је незадовољан празнином коју осећа у себи,

3. човек нема чиме да уздигне свој дух изнад тог незадовољства.

 

Друго средство бекство од тог незадовољства светом, на које се не обраћа пажња у овом свету уживања, јесте алкохолизам. У савременој култури, култури трке за уживањима, алкохолна пића су постала средство за затупљивање маса и самоуништење несрећника. Поред телевизије, алкохол је најчешће сред-ство коме људи прибегавају да би избегли да се суоче са истином.

Човек непрестано избегава да се суочи са својом савешћу, користећи се притом свим могућим средствима, укључујући ту и бекство од стварности кроз алкохолизам. Празна душа човекова се привремено "пуни" чулном еуфоријом коју производи пијанство, чиме човекова пажња бива привремено одвраћена од сопствене испразности.

Пијење алкохолних пића је - као својеврсно бекство од стварности, са једне, и друштвено уживање, са друге стране - данас постало "идеал" који се јавно велича и слави. Пити алкохолна пића је данас мода. Људи поистовећују омиљено пиво, вино или жестока пића са сопственим идентитетом. Типичан пример јесу призори "пријатељства-по-пићу", којих су препуне ре-кламне кампање за алкохолна пића. Обескорењени савремени човек је увучен у мреже алкохолизма и његова празна душа постајероб "духа времена". А "духом времена" управља зла похота. То је разлог због кога се увек баш секс користи за рекламе које треба да продају алкохолно пиће. Ако то није секс, онда је то нека друга превара, као што је, на пример, идеја да су "истинско пријатељство" и "добра времена" незамисливи без употребе алкохолних пића. И готово да нам је немогуће побећи од утицаја таквих реклама... Чак и онда када смо свесни да Цивилизација таквим рекламама хоће да нам прода маглу, оне кваре наш ум на подсвесном нивоу.

Алкохолизам је, попримивши размере друштвене епидемије, постао омиљена забава, тј. главно средство за избегавање дубљих питања о животу, као што су: "Који је смисао човековог живота?" и "Шта се дешава после смрти?".

Бескрајна пожуда и похлепа модернога човека наново је оживела паганско-римски цдеал, идеал трке за уживањима: као идеал који је поново загосподарио мас-медијском ареном данашњице.

У Римском царству ИВ века, хришћански писац Августин пише: "Све људе уједињује један једини циљ - привремена земаљска срећа. И премда их живот - у тим њиховим бескрајним покушајима да стекну земаљску срећу - баца тамо-

14

Page 15: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

амо и витла као морске таласе, све што чине усмерено је искључиво ка том циљу".

Мрачни крај те модерне епидемије јесте - алкохолизам. Алкохолизам је звер која прождире мушкарце, жене и децу. Алкохолизам је демон који најпре запоседа душу једнога човека да би, потом, преко њега убио читаву његову породицу. У канџама ове звери личност шчепане жртве се цепа у "доктора Џекила и  мистера Хајда".[2]

Алкохоличар се увек брани тако што негира свој алкохолизам. Алкохоличар разбешњено насрће на свакога ко му каже да је алкохоличар, да би се затим, у складу са својом ропском природом, поново завукао у јаму свог алкохолизма.

Штета коју наноси алкохолизам је неизмерна. Како измерити крв милиона људи који су због пијанства погинули у саобраћајним несрећама? Како измерити сузе које пролише и проливају деца алкохоличара?  Насиље, злостављање деце, разводи и деца без родитеља: све су то последице алкохолизма. Оно што је с почетка била фантазија, временом је постала зависност, а потом и ропство. Оно што је почело у смеху завршава се сада у сузама.

Свакога заболи душа када види човека који је некада био слободан и пун живота, а који је, потом, у алкохолизму постао сужањ што умире у смртоносној клопци овога демона. Човек кога смо волели, пред нашим очима постаје - странац. Временом се све више удаљава од нас и ми схватамо да онај кога смо некада познавали више не постоји. Јер онај кога смо познавали никада не би могао да буде као особа коју сада гледамо. Не, то није исти човек, већ утвара. Пре или касније морамо себи да поставимо питање: " Шта је то што му је украло душу?".

Неизбежни крај лажне потраге за духовним испуњењем кроз употребу дрога и алкохола јесте смрт душе. Души је неопходна истина да би живела, али у овим трагичним временима тешко је доћи до истине. Непријатељ истине продаје смртоносну лаж дроге и алкохола као истину. Данашње, модерно поколење младих јесте поколење које је гладно и жедно истине, и које ће у тој својој глади појести и попити све што му се понуди.

Текст који следи јесте болни приказ онога што се може десити многим младим људима, припадницима нихилистичког поколења, уколико им се не пружи Истина:

"Познавао сам два брата са којима сам играо фудбал када сам био дете. Живели смо у малом и сиромашном граду. Да би зарадили коју пару, многи људи су се бавили растурањем дроге. Неки су то радили уз посао, а другима је то био једини извор прихода. Већина дилера је носила пиштољ, а неки чак и аутомате. Родитељи те двојице браће су растурали дрогу звану "кранк". Кранк или метамфетамин, дрога јефтине производње, веома је популарна међу младима зато што је врло јефтина и брзо ствара зависност.

Једног дана та два брата су, жешће издрогирана "кранком" и ЛСД-ом, отишла на језеро за рекреацију. Тамо су срели ренџера кога су замолили да их колима провезе унаоколо и покаже им околину. У једном тренутку, старији брат је извукао лулу и почео да пућка. Ренџер му је рекао да не пуши у колима.

15

Page 16: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Повређеног поноса, овај се у трену разљутио, а одмах потом и потиуно побеснео. Само тренутак касније, ренџер је лежао мртав, пререзаног врата.

Тај старији брат је, касније, размећући се у својој бахатости, испричао некоме причу о свом злочину, а та особа је, пак, неопрезно проширила даље причу међу својим познаницима у супермаркету. Полиција је дошла у кућу убице и тамо га затекла, жешће издрогираног психоделичним гљивама. Полиција је лако изнудила признање и он је сам признао сваки детаљ злочина.

Судбина млађег брата је била још страшнија. Пошто му је старији брат одведен у затвор, он је у својој кући узео превелику дозу " кранка". Три дана и ноћи није могао да спава због дејства дроге. Треће ноћи, нервозно се шетао око куће, чекајући да сване. Одједном је, без икаквог повода, у наступу беса улетео у кућу, зграбио очеву пушку, упао у спаваћу собу својих родитеља, убио оца и мајку, а затпм отрчао у собу где је спавала његова шестомесечна сестрица и њу, такође, убио. После свега, ставио је пушчану цев себи у уста и повукао обарач".

У овој огавној причи о бесмисленом насиљу, убиствима и самоубиству, три ствари су шокантне. Прво, прича се завршава тиме што један млад човек убија свог оца и своју мајку, оне који су му дали живот и родили га на овај свет. Друго, он потом убија и своју сестрицу, недужно детенце. Коначно, он одузима себи живот. Ово није тек један усамљени случај убиства и самоубиства, всћ све чешћа и масовнија појава, која сведочи о томе да је очајна омладина повела рат против самога живота. Каква је то ватра која је спалила душу тог младог човека? Која га је то сила натерала да повуче обарач?

Јасно је да корисник дроге - без обзира да ли се ради о ономе који само експериментише дрогом или, пак, о правом наркоману - под утицајем дроге улази у један свет у коме делују скри вени фактори, чије се деловање не може предвидети пре самог узимања дроге, нити разумети током самог њеног деловања. Илузија коју пружа дрога јесте оно што највише привлачи младе. Ономе који се дрогира се, с почетка, чини да је испуњен новим знањем и да му је обећан нови свет. А у шта се, потом, претвара то знање? Одговор је једноставан: у ништавило.

Трагање кроз дроге јесте само пусти сан у коме човек јури за утвара-ма. На крају сна се покаже да је све било само привиђење, које трагатеља оставља у стању потпуне опустошености.

 Насиље

 Трећи плод савременог лудила јесте насиље. Насиље модерног

човека се пројављује на два начина: као насиље над другима и насиље над собом. Насиље над другима је дубинско зло које поробљује срца људи: то је необуздана жеља да се насилно повређују други људи. Такво насиље данас више није изоловани инцидент: оно је упрљало крвљу руке толиких људи. Чини се да више није могуће сакрити се од насиља.

Деца убијају своје родитеље, родитељи убијају своју децу, пријатељи убијају пријатеље, млади убијају младе. Време у коме живимо јесте време безумнога насиља, у коме људи повређују и убијају једни друге - убијања

16

Page 17: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

ради. И онда људи говоре да не разумеју зашто такво и толико насиље влада овим светом.

Када би чули шта говоре саме убице, вероватно би пронашли одговор на то питање. Када су недавно, једног убицу упитали зашто је побио толике људе, он је одговорио да га је на то подстакла порнографија. Један други убица је изјавио да је видео како се људи убијају у филмовима и да је по-мислио: "А што не бих пробао и ја...". Некада су деца сакупљала спичице са ликовима спортиста, а данас, у овом "напредном" времену, деца су потпуно луда за сличицама са ликовима гангстера-убица.

Други облик насиља јесте насиље над самим собом које је данас попримило масовне размере. Оно се не зауставља само на све већој популарности тетовирања, на моди пробадања[3] или, чак, унакажавање сопственог тела (које практикују "модерни примитивци"), већ иде и даље - све до крвавих мазохистичких ритуала.

Готово сва деца рата, која припадају тој изгубљеној Генерацији Икс", искусила су насиље бар једанпут у свом животу, ако оно већ не господари у потпуности њиховим животима. Али, млади не чине над собом само физичко, већ и ментално насиље.

 Ми одбијамо да живимо у збрци овог нихилистичког света и то нас баца у очајање, и ми - испуњени бесом - своју агресивност обрушавамо на себе саме. И опет заспивамо у сузама. Под утицајем електронских медија и модерне уметнос-ти, нова мода је ушла "у моду": лудило и њени плодови - секс, дрога и насиље.

Постало је мода бити саучесник у овом троструком човекоубиству  

[1] "Психоделично" значи - оно што разара душу, душеразорно, душегубно. Од латинске именица псyцха - душа и латинског глагола делере - уништавати. "Психоделија" је постала саставви део и једна од главни идеолошких теза (пост)модерне контра-културе: Тако имамо психоделичну... музику - музику која разара душу, психоделичне дроге - дроге које разарају душу, психоделичну уметност - уметност која разара душу, а одведавно и и тзв. "психоделични транс" - врсгу играња на рејв-журкама која, како јој сам назив каже, разара душу тако што је баца у демонски транс ... Можемо прошврити овај увид и рећи да, уствари, живимо у психоделичној цивилизацији - цивилизацији која на свим својвм нивоима, својом "духоввошћу", политиком, економијом в културом разара и уништава хришћанску и боголику душу човекову {прим. прев.).[2]  Ради се о класичном дволику из енглеске модерве књижевности. Доктор Џекил је био угледни лондонски лекар, сређеног личног и друштвеног живота, али који се ноћу - под утицајем црномагичног напитка, који је сам справио - претварао у опаког и наказног мистера Хајда. Мистер Хајд је ноћу харао улицама Лондона и вршио свакојака демонска злодела. Синдром "доктор Џекила и мистер Хајда" јесте синоним за схизофренију или расцепљеност личности. Тема омиљена и хипертрофирана у анти-хришћанској метафизици фројдовске психоанализе, у модерној (психоаналитички оријентисаној) западној уметности, а нарочито у холивудској "индустрији (злих) свова", с краја XX века в њеним безбројним фвлмовима "по истинитим догађајима", о обвчним или, чак, угледним људима, који преко ноћи постају манијаци и убице-психопате (прим. прев.). 

17

Page 18: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

[3] Минђушама, зихернадлама, привесцима и алкама свих врста, којима се пробадају уши, нос, образ, језик, пупак и друга места наа тела (прим.прев.)

 Тиранија моде На развалинама историје, човек подсвесно наставља свој рат против

Бога. Мода је постала главни покретач и објекат свих људских жеља. Заслепљени мраком таштине, постајемо робови разних мода које долазе и пролазе, које се рађају и умиру, и које уствари откривају праву слику о духовном паду младих и трагичном стању њихових душа. Заборавили смо да мода одсликава дух времена, којим - како је говорио свети Игњатије Брјанчанинов- управљају духови поднебесја.

У ово постмодерно доба, мислимо да смо успели да се ослободимо тираније моде тиме што смо се определили за моду опште анархије, али уствари - опет је мода та која нас је шчепала за грло и дави. Стваралаштво младих и њихово изражавање пројављује ову чињеницу кроз своју несносно гласну музику и избезумљену уметност. Човеков рат против Бога увек претвара ствар-ност у наказну стварност.

1924. совјетски архитекта Јуриј Аненков рекао је следеће: "Уметност ће достићи свој врхунац, тек тада када прецизна машина буде заменила непрецизну уметникову руку". Он би можда и био у праву да ту његову "машину" није начинио исти " несавршени" уметник: човек.

Данашња омладина схвата да се мисао тог уметника показала потпуно погрешном. Његова "прецизна" машина се извргла у сопствену супротност. Уметност се налази на самрти. Уметност је раније била начин да се пројави лепота, а данас се претворила у пројављивање крајње наказности. Данашња омладина и не уме ништа друго осим да кроз такво пројављивање наказности опише машинерију Нихилизма, у чијим су се зупцима родили на овај наказни свет, јер младе од малена и нису ничему другоме учили осим тој наказности те они и не знају ништа друго осим те наказности.

Међутим, ту је и она друга страна модерне уметности, где буја материјализам: то су "уметници" који се богате и постају славни тако што својом "уметношћу" досипају гориво у ту машинерију Нихилизма. Један од оснивача "модерне уметности", сликар Пабло Пикасо, сажео је ову чињеницу у једну једину реченицу, коју сви превиђају: " Прешао сам их све и намлатио брдо пара".

Новац је основно покретачко средство цивилизацијске машинерије Нихилизма. Савремена уметност обезбеђује гориво за ту машинерију, а ми смо ти који га купујемо. У овом пост-модерном добу тзв. "Музичка телевизија" (МТВ), такође, служи тој машинерији. Она 24 часа дневно кљука своје следбенике звуцима и сликама троје инцестуозне деце модерног лудила: секса, дроге и насиља... а све то само ради - новца, новца, новца...

Оно што следи јесте прича коју је испричао један бивши алтернативни панк-рок музичар. Ради се о његовом искуству о ономе што се дешава и стоји "иза позорнице":

18

Page 19: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

"Насилничке и махните радње које су музичари раније изводили на сцени да би дали снагу својим "револуционарним паролама", постале су сада атракција за публику, и људи данас плаћају огромне паре да би гледали музичара који је спреман да изгара на сцени физички, ментално, и на сваки други начин.

Има један тренутак - који настаје из потребе да се "надмаши" претходни концерт и да се постигне још већа слава - у коме све измиче контроли и музичар више нема власти над собом.

Међутим, испод еуфоричне маске све те помахниталости, може се осетити скривени задах смрти - задах труљења душе. Албум групе "Блек Сабат",[1] који носи наслов "Продали смо своје душе за Рокенрол", заудара у потпуности тим страшним задахом. Први пут када сам се сусрео са тим задахом моју душу је преплавио ужасан страх.

Био сам на коцерту групе "Блек Сабат", међу хиљадама других људи, гледајући бенд који је за мене увек представљао инспирацију и који је постављао стандарде и за моју сопствену музику.

У једном тренутку, током концерта, на сцену је долетела из публике једна ципела. Нешто касније, певач групе је подигао ципелу, помокрио се у њу и испио сопствену мокраћу. Гомила је прихватила овај огавни чин са страхопоштовањем и одобравањем, али мене је у срцу пресекла потпуно другачија реакција.

Схватио сам да бенд више не свира своју музику ради забаве, већ искључиво да би зарадио паре. Схватио сам да су они извели тај одвратни чин да би, на крају месеца, кући до-нели своју месечну плату. Схватио сам да они више немају никаквога избора у погледу тога како ће се понашати на сце-ни, да су постали робови свог сопственог имиџа. Ово ме је погодило, јер сам схватио да и ја сам идем истом стазом. Схватио сам шта сам у ствари до тада поштовао као свој животни сан. Схватио сам тада да ћу и сам постати живи пакао.

Погледао сам око себе и схватио да публику не чине ни андерграундери, ни панкери, ни "неприлагођени", већ да та публика представља пресек општег стања модерне омладине, пресек у коме су заступљене све друштвене групе. Схватио сам да нико од њих не схвата, као што сам ја то схватио, да иза читавог тог спектакла зјапи пакао: сви су пред собом гледали само групу људи који живе идеал модерног живота".

Најнесрећнији резултат овог процеса јесте то што хаотична и насилничка музика постаје све популарнија и доступнија све широј слушалачкој публици. И то је постало мода за којом не лудује само омладина, већ и читава јавност.

Има један начин играња који је популаран међу данашњом омладином и зове се "шутка",[2] при којој разјарени младићи скачу једни на друге и праве "гомилу", витлајући се, како је Ниче говорио, "тамо-амо, напред-назад, у свим правцима". ("И, има ли ичега горе и ичега доле?"). Насилнички испољавајући своју агресивност, таква омладина довршава Ничеову реченицу: "Зар се ми не суновраћујемо кроз бескрајно ништавило?".

19

Page 20: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Ова врста играња је некада важила као препознатљива карактеристика панка, јер је демонстрирала његово "лудило". Међутим, она је данас пронашла пут до средњошколских журки.

Овај тренд се, путем МТВ-ија, пропагира најширој публици. Ужасне телевизијске слике мешају се са музиком, и све се то нуди младима који имају довољно година да умеју сами да "укључе машину" (телевизор). Како дете да схвати визуалне представе као што је, на пример, слика шуме где је дрвеће окићено фетусима који висе са грана; или призор у коме музичари беживотно висе на кукама за месо?[3] Музика која је некада била утеха људском животу постала је, данас, средство производње пакла на земљи, оно што нас вавикава на тај пакао. Лепота је данас разапета.  

[1] Блацк Саббатх – у преводу значи црни шабат, црномагијска вештичија субота (прим. Прев.)[2] Колико данас брзо напредује пост-модерно обезличење можемо видети на примеру поређења панкерске „шутке“ коа је још увек задржавала трагове неког међуличног односа и општења (макар кроз узајамно „шутирање“) и „психоделичног транса“, начина играња на рејв журкама, где свако за себе – без икаквог,општења са другим – сатима рејвује, тј. „бесни“ сатима... („то раве“ на енглеском значи пре свега „беснети“) – (прим.прев.)[3] Поменимо само још једну од МТВ реклама: из екрана телевизора пред којим седи младић и девојка, излеће седмоглава авет-аждаја у облику слова МТВ, која потом насрне на ово двоје  ладих људи, прождере их живе и потом поврати само њихове кости и поново се врати у екран телевизора. Или, пак, ону , у којој пост-модерни Адам и Ева стоје пред телевизором и прихватају предлог змије (сатане) узимају и загризу јабуку на којој пише МТВ, после чега све нестајеу хасоу. (прим.прев.)

Изобличена лепота Чувени писац Фјодор Достојевски је рекао: "Лепота ће спасити свет".

Прогрес је, заједно са својим машинама, уназадио свет претворивши га у место где више нема лепоте. Ако је лепота уништена, шта ће онда спасити свет?

Од детињства нас уче да су одвратне ствари - привлачне чиме у нама унакажују представу о истинској лепоти. Више нема разлике између онога што је лепо и онога што је ружно, и ми се данас - због тога - налазимо у хаосу. Говоре нам да "лепота зависи од ока посматрача", али када би то било истина онда више не би било никакве шансе да свет буде спасен, јер би свако човеково тумачење лепоте било смртносно. Чувени песник Китс каже: "Лепота је истина, истина је лепота". А истина никада не може зависити "од ока посматрача".

Историчари уметности говоре да је "религија била колевка уметности". Ово запажање нам открива да је први човеков импулс ка уметности био религијски: да на земаљски начин уздигне свој дух изнад онога што је пуко земаљско. Тако уметност може да изражава различита стања људскога духа: љубав, радост, патњу и самилост; или, пак, може да узноси дух до сазрцања Божанског.

20

Page 21: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Али, дух модернога доба је убио душу човекову. Савремени човек је у тој мери изгубио свако осећање да више не може да осети чак ни да има душу. И та обездушеност јесте производ модерног друштва и његове уметности.

Људи су, у прошлости, на разне начине умели да изразе и прикажу истинску лепоту, да искажу човекову чежњу за битовањем у вишој истини, да уздигну човека до тог места - до Лепоте. То су чинили кроз уметност: књижевност, сликарство и музику.

Прво питање које морамо себи да поставимо јесте:"Шта је суштина уметности?". Колико још јуче нико не би оклевао да одговори да је то - лепота. Данас,

пак, људи говоре да је лепота релативна. Говоре да је традиционални смисао за лепоту резултат конформистичког повиновања угњетачким моралним стандардима и да је, тиме, "политички неприхватив".[1] Међутим, поставља се питање: ко је конформиста, данас, када је наказност у моди?

Уметност савременог света више не узводи људску душу ка висинима, већ је помућује и изобличава. Модерни уметници сликају слике и компонују песме, које нису ништа друго до израз очаја и беса. Деструкција слика своје слике, деструкција пева своје песме, а живот постаје - апсурд.

 

[1] Политицал цоррецтнесс – „политичка исправност“, појам који означава новосветску морално-политичку подобност: миљешње и понашање прописано идеологијом мундијалистичког Секуларизма. Та парола јесте једно од основних оруђа за планетарно ширење „америчке демократије и западног погледа на свет“. (прим.прев.)

 Тријумф аспурда

 Модерно доба је доба апсурда. Оно што је некада било сматрано ружним

данас се сматра лепим. Оно што је некада било сматрано погрешним, данас се сматра исправним. Људи више не жнве да би стварали живот, већ да би га уништавали. Данас када је Бог мртав, живот је постао тријумф апсурда.

Савремена уметност на најупечатљиввји начин открива сгање распадања у коме се налази модерно доба. Из човекове присилне потребе да изражава апсурд настала је и једна нова форма уметничког изражавања, позната као "авангардна уметност".

Апсурдност савремене уметности је достигла свој врхунац када је један чувени авангардни уметник публици апсурдног света приказао своје апсурдно "ремек-дело". "Уметник" је стајао на бини, очи у очи са једним другим човеком. Тај други човек је, потом, извукао пиштољ и пуцао у "уметникову" руку. Публика је реаговала бурним аплаузом. Критичари су викали: "Бриљантно!" и "Овај човек је геније!". Тај "уметник" се обогатио на рачун свог "ремек-дела", написао о томе чак и књигу, и пос-тао "шампион апсурда".  

Абсурдизам је достигао свој циљ онога тренутка када је убица постао херој. Добар пример за ово јесте један савремени филм[1] о убици који убија и једе своје жртве. Он је у филму представљен као осећајан и интелигентан човек,

21

Page 22: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

који ни по чему не личи на човека чије су руке умрљане крвљу. Међутим, он уствари и не жели ништа друго осим да задовољи своју људождерску глад.

У једној сцени, тај доктор, Ханибал Лектор (Ханибал-Канибал!) пресеца гркљан једном затворском стражару, качи га мртвог на решетке своје затворске ћелије, раширених руку попут разапетог анђела, и, док му се стражарева крв још слива са уста, седи и слуша класичну музику.

И тај човек, на крају филма, испада херој, "светац" Нихилизма и људи се диве "психолошкој дубини" филма. Али, та и таква "дубина", као и обично, није дала никакав одговор, већ искључиво пуки опис посуновраћености немилосрдне данашњице. И док је - на крају филма - филмско платно постајало све црње, аплауз у сали је постајао све гласнији. Седећи у тами биоскопске сале, чуо сам да је неко иза мог левог рамена рекао: "Ханибал Лектор је мој идол!".

Дух овога времена је дух апсурда. Човек је окружен светом хаоса, а у себи не налази никакво унутарње јединство. Можда су критичари у праву када кажу да је уметник апсурда "дубок" у описивању духа времена. Али, зар критичари не би требало да се баве оним што је уметност, а не што је дух времена? Јер дух времена се мења као што се мењају годишња доба. Када критички разматрамо дух времена, тада се више не бавимо уметношћу, већ искључиво модом. Али, зар уметност у модерном добу, уосталом, и није постала само пука мода? Да, уметност је данас мода. Ако ствари тако стоје, шта је онда то што покреће моду апсурдности у модерном свету и модерној уметности?

Шта је то што ствара тај "дух времена", који убија људску душу? Која то сила уметничку лепоту претвара у пуку моду? Одговор не може бити други него овај: Нихилизам, тај вечни непријатељ истине. Када је истина умрла у људским ср-цима, Нихилизам се прерушио у прелест моде и нахрупио у испражњену људску душу. Где нема истине, тамо дух Нихилизма све више јача. При таквом стању ствари, човек - заједно са свим оним што он ствара - постаје апсурд. Заборавивши истину, човек је изгубио слободу. Остаје питање: како човек да се ослободи од тираније нихилистичке моде?  [1] Ради се о шокантном филму и великом светском хиту „Кад јагањци утихну“ (1991.) који је 1992. добио Оскара за најбољи филм, и који је код наше биоскопске публике, у Србији и Црној Гори, постигао велики успех. Лик Ханибала Лектора, демонски поремећеног, а интелектуално генијалног доктора-канибала (људождера), одглумио је Ентони Хопкинс, који је за ту улогу, такође, добио Оскара. (прим.прев.)

Апатија  Када млади човек схвати да је све то модерно лудило само "још једна

цигла у зиду"[1] а да се тај зид руши, и када схва-ти да више не може уживати ни у сексу, ни у дроги, ни у насиљу, његово срце и душу преплављује осећање очајничке обамрлости које се назива - апатија. Апатија је стање у коме човек тврдо-главо одбија да трага за вишом истином живота.

22

Page 23: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Не можемо се више ослонити на "религију" као последње средство за постизање жељеног "излаза" из безизлаза савремене пропасти. Лагали су нас безброј пута и ми смо безброј пута били повређени. Испропадали смо много пута од разних "вера" и више нас не занима никаква "организована" религија, јер смо схватили да је свака "организована" религија само још једна у низу овоземаљских институција које покреће воља за моћ. А та воља за моћ је уништила многе људске животе. Нагледали смо се већ довољно тога како нас те институције гледају са ви-сине и наслушали се како нам соле памет да ћемо горети у паклу ако се не прикључимо њиховој организацији. Тако размишљају млади данас.

Наслушала се омладина њихових лицемерних прича и те приче данашњу младеж више не занимају. Једни проповедају сиромаштво, а живе у луксузу и богатству на туђ рачун. Други проповедају мир, а кријумчаре оружје. Трећи верују у насилно преобраћење и сматрају да отпаднике од њихове религије треба поубијати.

Многе религије су прегазиле преко нас и оставиле нас у стању потпуне апатије и нама данас не преостаје ништа друго него да кажемо: "Жао нам је, наш усуд је јачи од ваше догме!". Зато се више нећемо ни осврнути када неки нови циркус од "религије" буде прошао нашим градом, већ ћемо наставити да живимо по старом.

Данас јасно видимо да све те различите "вере" једнако тврде да су оне једини пут спасења, а да је остатак света проклет. И да све те различите "религије" поседују искључиво мање или веће трунчице истине... Седећи у чекаоници овог очајног живота, питамо се хоће ли истина преживети овај човеков рат против Бога?

Модерни апатични човек више нема начина да општи са својим Творцем. Он чак више и не жели да чује саму реч "Бог". Он се изнервира на сам помен те речи. А и када је чује, прво на шта помисли јесу ТВ-проповедници са својим кадилацима, због којих одмах мења телевизијски канал. Телевизија аутоматски лишава његов ум сваког узвишеног осећања. Па чак и када не може да пронађе програм који би стимулисао његов ум, модерни човек опет мења канал само да не би гледао те ТВ-проповеднике. Чим поново налети на неку бесмислену ТВ-емисију, он опет мења канал, и тако у недоглед. Али, ниједан телевизијски програм не може више да задовољи ум младога човека. Оно што га при-ива за телевизор јесте краткотрајни тренутак наде у могућност неког смисленијег живота, коју доживљава док мења ТВ-канале.

Вештачка и магична телевизијска слика - истински хипнотишући и отупљујући људска чула - обликује свест модерног човека и претвара га у празног примаоца порука о " бекству од стварности". И премда и сами осећамо да нас телевизија обликује у складу са површним вредностима овога света, и премда осећамо да нам она квари ум, и премда осећамо да презиремо ту машину (телевизор), ми и даље грозничаво настављамо да мењамо ТВ-канале.

Џери Мендер, човек који се годинама успешно бавио радом на рекламама, спровео је лично истраживање о последицама деловања телевизије. Он је рекао да се телевизијска слика - за разлику од слике коју даје филмска камера - формира на визуални начин, у "оку ума". Циљ телевизије је да се слика утисне директно у памћење тако да временом човек

23

Page 24: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

више није у стању да у свом памћењу разликује телевизијску слику од слика стварног животног искуства.[2] Како ћеш онда моћи да разликујеш истину од неистине, и илузију од стварног догађаја? Телевизијска слика је намерно начињена да да прикаже "акцију", "конфликт", "узбуђење" и бурне манифестације живота. Такве гламурозне слике распаљују људску машту и фантазију, а посебно машту и фантазију младих људи, које није тешко импресионирати. Телевизија младе људе, који желе да истински сагледавају живот, стимулише да живе у лажној представи о животу. Прљавштина тог телевизијског нихилизма младима испира мозак.

Шта је са онима који упорно желе да достигну вишу истину живљења? Шта ће од њих испасти на крају? Ако успеју да преживе досаду "модернога доба" и одбаце "свеце" нихилизма, ако успеју да се изборе против бесловесности савременога живота, преостаје им последња препрека коју морају савладати: апатија, која води у симпатију... Симпатију према ђаволу. [3]  

[1] Аутори алудирају на наслов култне песме „Још једна цигла у зиду“ („Анотхер Брицк ин тхе Wалл“) култне рок групе Пинк Флојд (прим.прев.)[2] Џери Мендер, Четири аргумента за елиминацију телевизије [3] Аутори овде алудирају на хит Ролингстоунса, једне од најпопуларнијих рок група свих времена, који носи истоимени назив „Симпатија за ђавола“ („Сyмпатхy фор тхе Девил“) – (прим.прев.)

Окултизам  Будући да је "Бог - мртав" и да је "искрварио под нашим  ножевима",

некомора да заузме Његово место као нови "господар". У свету лишеном сваког мистичког искуства, људи грозничаво трагају за

вратима пута који води ка другом свету. И за то им нису довољне помодне лудости, већ им је потребан и непосредан контакт. И многима се чини да управо свет окултизма нуди кључ који откључава та врата.

За једне је тај кључ - секс, за друге су то дроге, а за треће је то насиље. Али, има и оних за које је тај кључ - сатанизам. Ако расплетемо клупко бљутавих окултистичких мода, видећемо да постоје две основне категорије окултизма: "меки" (софткор) и "тврди" (хард-кор) окултизми.

"Меки" окултизам је, у основи, помодна обнова паганизма кроз обожавање природе и истраживање малопознатих природних моћи душе, као што су: ментална телепатија, ишчитавање ауре, врачање тарот-картама, левитација, и томе слично. Људи се упетљавају у меки окултизам не из свесне побуне против Бога, већ из радозналости и таштине, тј. из жеље да задобију некакве посебне моћи или увиде који би их уздигли изнад "масе просечних" људи.

"Тврди" окултизам је свесно обожавање сатане. Такви људи заиста себе називају сатанистима. Ту се ради о свесној по-буни против Бога, јер у сатану може веровати само онај који верује да има Бога. И то не било ког Бога, већ конкретно да има хришћанског Бога. Тврди окултизам је вера да је Бог

24

Page 25: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

"тиранин" који тиранише свемир, а да је сатана човеков најбољи пријатељ који жели да човеку да слободу и учини га срећним тако што му помаже да задобије све што жели у овом свету.

Овде речи Достојевског и Ничеа, сваке на сопствени начин, одзвањају у свој својој истинитости. Када се мушкарац (или жена) иницира у седми степен сатанизма, заклиње се да ће ће његов (њен) животни принцип бити: "Ништа није истинито, а све је дозвољено".[1] У времену потпуног опустошења, када разарање господари животом као главна животна "норма", сасвим је очигледно ко је тај "господар" света који је заменио Бога, јер сатана је тај који не може ништа да створи, већ само да уништава.

Главни проблем обе врсте окултизма као "вере" јесте у томе што они који их практикују не знају шта је то што се налази иза завесе овога света. Окултисти се, у свом незнању, незналачки баве другим светом, не разликујући при том добре и зле силе тог другог света. Последица овога незнања јесте да се особа ; која се "игра" духовима, по правилу, на крају нађе на страни зла, чак и када то није била њена првобитна намера.

Ово што следи јесте прича једног младог панкера, К. Ајвија, који је одрастао у разореној поридици и који је покушао да нађе излаз из те животне ситуацију кроз бекство у окултизам: "Живео сам у својим фантазијама и световима које сам сам стварао. Од 'нормалног' детета постао сам панкер са панкерским фризуром и чизмама. Наносили су ми бол, повређивали су ме и тукли због моје индивидуалности. Једног дана ме је један мој ортак позвао на једну посебну журку. На ту журку су дошли моји ортаци из школе и две старије женске. Мени је речено да ћемо седети и причати, пити соду, јести чипс и завитлавати се.

Али, те две женске су биле вештице а журка је уствари била вештичији скуп. Тада сам инициран у магијску праксу Вике (WИЦЦА). Ако не знате, Вика је древни женски облик друидске магије. Зато су ме и назвали вештицом, а не вешцем. Брзо сам напредовао и постао искусна вештица. Мој ум је потонуо у чудни делиријум и лудило. Веровао сам да је лудило највише животно искуство. Ако умрем, све ће бити готово. Ако полудим, проћи ћу кроз смрт без умирања. То је била моја философија. Бавио сам се магијом и дан и ноћ.  Бављење вештичијом магијом ме је одвело на разна места, углавном кроз асгрална путовања. Било је то природно ширење света моје фантазије. Био сам свемоћан и све у том свету који сам сам створио ме је гледало са поштовањем. Осећање моћи је оно што вас мами да се бавите магијом. У стварном свету ја сам био нико и ништа, у магији сам био неко и нешто. Осећао сам се непобедивим. Био сам у заблуди (прелести).

Једне ноћи ме је пробудила јака напетост бешике. То је био један од оних тренутака када лежите на кревету, погледате на сат, а затим у врата, покушавајући да се одлучите да ли ћете устати или ћете остати у кревету и издржати до јутра. Одлучио сам да устанем и да одем до купатила. У том тренутку сам схватио да је читаво моје тело парализовано од врата па наниже. У Вика магији се не користе ни дроге, ни алкохол. Свако за кога би се открило да користи дроге или алкохол би био искључен из вештичијег реда. Знао сам да ничег није било у мом организму што је могло изазвати такву пар-ализованост. Једино објашњење до кога сам могао доћи јесте да ме је напало

25

Page 26: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

нешто што је духовне природе. Напустио сам своје тело на астрални начин и подигао се изнад њега. Тада сам доживео потпуни шок.

Око мога тела је било око петнаест демона који су га чврсто држали и смејали се хистерично. Један од њих се окренуо и погледао ме и рекао ми да сам ја највећи (.....)[2] идиот каквог он није већ дуго сред. Демон је рекао да су ме учили правом путу, али да сам ја отишао на погрешан пут, да сам толико забраздио да идем право у пакао и да ми нема спаса. Затим ми је предложио да склопимо договор. Два демона су дошла до мог астралног тела и окренула ме наглавачке. Када сам се преокренуо нашао сам се у паклу. Нема начина да опишем шта сам видео, осетио и омирисао. То никада нећу моћи да заборавим. Те приказе...

Вратили су ме, потом, у моју собу и дали ми ултиматум. Или да се убијем, па да онда постанем попут њих - тј. да се више не мучим него да будем мучитељ, или да умрем и, у сваком случају, одем у пакао. Изабрао сам самоубиство. Мало пре него што су ме вратили у моје тело, прошаптао сам у себи: "Исусе, ако Те има, помози!".

Одједном ме је обасјала блештава светлост и демони су се распршили на све стране. Устао сам и почео да грдим Бога. "Зашто си допустио да прођем кроз све те ствари?". Грдио сам Га скоро читав сат, чистећи измет и мокраћу које је моје тело испустило током искуства са демонима.

Тада сам, први пут чуо глас Божији. Тај глас ми је рекао само једну једну једноставну реченицу која ме је зауставила на путу моје пропасти:

"Све што сам желео да учиниш било је да тражиш" .

[1] Ричард Вумбрант, Маркс и сатана, стр. 107[2] Овде следи псовка коју аутори књифе, из разумљивих разлога, нису пренели, већ је само назвали тачкицама, па и ми, у преводу, поступамо на исти начин (прим.прев.) 

Ништа више није шокантно Живимо у свету који је обујмљен паклом. Следимо заповести "духа

времена" и налазимо се у "деветом кругу". Медији су нас научили све о сексу, дроги и насиљу. Прошли смо кроз курс Нихилизма и дипломирали на факултету

деструкције. Старогрчки философ Аристотел је рекао: "Школа и образовање

служе да би млади научили шта треба да воле, а шта не". А нас данас уче да мрзимо Бога.

Уче нас да је наш циљ да успемо у овом свету и да, на тај начин, отпаднемо од Небеса. Ничеову философију самоубиственог лудила су уврстили у "обавезну лектиру"[1] за младе, дајући тиме оправдање богоубиству. Уче нас да је живот немилосрдна утакмица и свима нам дају безличне бројеве уместо личних имена.

И да иронија буде већа, живећи у складу са оним чему су нас учили у инстуитуцајама овога света, ми изнова бнвамо институционализовани и

26

Page 27: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

смештени или у тапацирану собу или у затворску ћелију, и опет нам дају наш број.

Један од водећих учитеља у овој школи деструкције зове се "револуција". Тај учитељ тврди да је против "система", али у стварности тај противник "система" и сам јесте највећи слуга "система".

То је суштина савремене револуционарне[2] прелести: наша наводна побуна против "система" се сама претвара у најгори могући систем.

[1] У многим образовним сиситемима дела Ф.Ничеа представљају обавезну средњешколску литературу.[2] Када говоре о "револуционарности" западне омладине, аутори мисле не само иа њихово често политичко левичарство (заношење марксизмом и социјализмом, давање подршке комунистичким револуционарннм покретвма широм света...), већ пре свега на духовно, онтолошко левичарство читаве западне цивилизације, које млади пројављују кроз секуларну "побуну" против секуларних ауторитета цивилизације тј. лажности секуларизоване "традиције", породице, друштва, напретка, успеха... Но та се побуна, будући искључиво људска, на крају, по правилу, уклопи у "систем" против кога се бунила и постаје саставни део озакоњене цивилизацијске побуне против истине и живота, против Бога Живога... (прим. прев.)

Нови светски поредак

 Револуција је у крви модерног човека, она све јаче куца у његовом срцу,

постајући све више његово друго срце. Циљ револуције је, као што је Ниче објаснио, стварање "потпуно нових услова епистенције". [1]

Резултат нихилистичког и анти-теистичког[2] рушења старог хришћанског поретка јесте концепт „Новог доба" (Неw Аге), које треба да буде "ново" у апсолутном, а не у релативном смислу.

Хитлер је запалио пожар холокауста у потрази за "новим светским поретком" који је, на крају, спалио и њега и његов народ. Укратко говорећи, нихилистичка револуција, подигнута ради рушења ауторитета и поретка, увек и  сама постаје нова институција - Нови светски поредак. "Нови светски поредак" настаје из данашњег цивилизацијског "система, а тај "систем" су млади већ једном одбацили. Али, ако ис-тински одбацујемо "Нови поредак" или тзв. "небо на земљи", онда морамо истински одбацити и Нихилизам. Морамо то учинити иако нас институције, које су нас лишиле Бога, уче сасвим супротно.

Цивилизација деструктивног Нихилизма која је, кроз револуцију, утабала пут "новом поретку" рађа оно што ће бити коначна провала терора, а то је - дух антихриста.

И опет се на духовној сцени историје појављује Ниче, који узима харфу и почиње да свира песму свог нихилизма, проглашавајући себе за "антихриста". Само неколико деценија после Ничеа популарна панк-група "Сеx Пистолс" (Секс-пиштољи) - говорећи у име модерне омладине - ломи Неронову харфу и, уз неподносиву буку електричних гитара, пева изобличеним гласом, заједно са Ничеом: "Ја сам анархиста. Ја сам анархиста. Ја не знам шта хоћу, али знам како ћу то да остварим. Ја хоћу да уништавам...".

27

Page 28: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

У историји света је било много оних који су на себе попримали антихристовски лик, који су - проливајући крв људску - тежили власти и поробљавању људи. Од Нерона до Хитлера и данашњег Запада над светом се стално надносе облаци претње "нових светских поредака".

Хитлер је узео Ничеова дела као философски водич за најкрвавији и најстрашнији рат у историји света, рат који је био логични завршетак једног атеистичког погледа на свет. Хитлер је рекао:

"Ослободио сам Немачку од идиотских и деградирајућих лажи савести и морала... Створићемо младе људе пред којима ће дрхтати свет. Желим да створим младе људе способне за насиље - упорне, немилосрдне и окрутне.

Али, наш циљ није само да упремо прстом у анти-христовска крвопролића и злочине из прошлости. Наш циљ је да разоткријемо суштину терора, која се не налази у личностима Нерона, Наполеона, Хитлера Лењина или Стаљина, већ првенствено у "духу времена", који је много страшнији од сваког од њих понаособ. Дух овога времена и времена у којима су они владали јесте антихристовски дух.

Шта је "Нови светски поредак", ако не царство анти-христово, сатанска имитација и извртање Царства Божијег? Човек може бити најекстремнији и најразочаранији порицатељ Бога једино ако верује у богоборну илузију у коју је положио све своје наде.

Онај који не верује у Христа мора да верује и повероваће у антихриста. Нихилизам свој историјски врхунац достиже у зацарењу антихриста, но његов крајњи и духовни циљ превазилази чак и ту коначну пројаву сатанизма: а тај циљ јесте пакао у коме ће Нихилизам сагорети и доживети свој коначни пораз.[3]

"Дечице, последње је време, и као што чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи, отуда знамо да је последње време" (1. Јов. 2,18).

 

[1] Ф.Ниче, „Воља за моћ“, стр. 92[2] Појам "атеизам" (безбожништво) се често - под утицајем богоборне (анти-Теистичке) културе и њеног образовања - погрешно корнсти уместо тачнијег појма -"антитеизам" (богоборство). Јер историја последњих трију векова, а нарочито XX века, показала је да нема атеизма који се, пре или касније, не претвара у анти-теизам. После Христа сваки "атеизам" је, по својој суштини, увек сатанистички анти-теизам, те стога нема "неутралних" атеиста, јер они својим приватним и друштвеним животом - били они тога свесни или не - учествују у цивилизацијском акту колективног и озакоњеног богоборства и богоубиства, што је суштина тзв. "Новог светског поретка" (прим. прев)[3] О.Серафим Роуз. „Нихилизам“, изд. Братства Светог Германа, 1994.  

Последњи геноцид  Дошли смо до краја нашег пута. У временима насиља у којима живимо

чини се да више нема ниједног јединог разлога због кога бисмо наставили да живимо, да нема више ниједног јединог разлога да се ујутру будимо и да

28

Page 29: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

започињемо нови дан. Данашња омладина је дошла до закључка да једина рука која може утрти сузе са њиховог лица јесте рука самоубиства.

Многи ће људи глатко одбацити ова наша запажања као "једнострана", иако и сами увиђају њихову истинитост. Истине ради, дакле, морамо испитати и другу страну, тј. тај такозвани "позитивни" поглед на живот.

И, заиста, не може се оповрћи чињеница да испод све те бујице очаја, разочарања и подљудскости, која узвире из ере Нихилизма, тече упоредо и струја оптимизма и идеализма. Њу чине млади људи - који могу бити и идеалистичке, али и практичне душе - спремни и одлучни да се носе са тешким проблемима данашњице и да се боре за ширење својих недефинисаних идеала. Научници откривају "тајне" свемира. Пацифисти и ненасилно оријентисани идеалисти воде борбу за мир, братство, уједињење света и превазилажење старих мржњи. Млади уметници су "огорчени" због опште неправде и неједнакости, и труде се да - како најбоље знају и умеју у овом жалосном свету - шире поруку нове радости и стваралаштва. Ту је и велики број оних обичних младих људи који су одушевљени што живе у овом "узбудљивом" времену, и који искрено, са самопоуздањем, ентузијазмом и оптимизмом гледају у будућност, у будући свет у коме ће можда, ипак, постојати нека могућност да човек своју жалост претвори у радост. У исто време, старија генерација је већ исувише убијена у појам ером Нихилизма да би могла да дели такве наде данашње омладине.

Али, мора се поставити следеће питање: ако свет из дана у дан постаје све боље место за живот, зашто толико људи данас извршава самоубиство? Број самоубистава достиже размере незабележене у историји света. Самоубиство се данас популаризује и идеализује, са циљем да се млади људи подстакну да дигну руку на себе и то не само пиштољем, жилетом или отровом, већ и на један "попаган" начин као што је, ва пример, "полагано" самоубиство дрогом. Често кажемо за себе да смо "пријатно обамрли". Ова изјава говори сасвим довољно о нашој генерацији.

Али, онај који жели да тоне у обамрлост у ствари тврди да је све око њега и у њему - бол, јер без бола не би било потребе тражити утехе у стању обамрлости. А ми себе убеђујемо да у такву обамрлост треба да тонемо не само понекад и повремено, већ стално, јер овај искварени свет у нама непрестано изазива бол. Живимо под сталним притиском тог бола, у свету који је до теме-ља прожет духом разарања и у коме, чини се, нема лекара за душу човекову, и то нас приморава да забодемо иглу лаж-избављења у своју руку, и да - на тај начин - покушамо да ублажимо наш жи-вотни бол. Тако у нас улази инфекција самоубиства.

И та кобна инфекција више не захвата само мањину, већ се огромном брзином шири на већиву младих, тако да данас имамо ситуацију да је већина младих, на овај или онај начин, постала жртва самоубиствених склоности. Већина нас је познавала неког који је извршио самоубиство, али да би ствари биле још шокантније, велики број младих је бар једанпут покушао да изврши самоубиство.

29

Page 30: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

За многе младе људе самоубиство је постало идеал за који вреди живети, а за неке чак и идеал за који вреди умрети. Самоубиство не само да је постало позорница ва којој млади живе, већ оно све чешће спушта и завесу смрти преко њиховог живота.

Сећам се да су пре пар година сви моји пријатељи ишчекивали да један популарни андерграунд панк-музичар изађе из затвора и врати се на сцену. Његово име је било Џ. Џ. Ален и он је био осуђен на робију зато што је на једном од својих кон-церата запалио једну девојку. Људи су нестрпљиво очекивали да буде пуштен на слободу да би видели да ли ће испунити обећање и убити се на свом последњем концерту. Наиме, он је на једном од својих ранијих концерата изјавио да ће на сцени пред свима извршити самоубиство. Та изјава је привукла огроман број младих на његове концерте. Он је 1994. на индиректан начин испунио своје обећање. После концерта одржаног непосредно по изласку из затвора, тај несрећник је умро иза сцене од превелике дозе дроге. Тај човек - који је на својим концертима повређивао себе на неисказиве начине само да би задовољио радозналост својих обожаватеља - био је екстремни нихилиста апсолутног Нихилизма деструкције.

Али, тај човек је данас мртав, тај несрећник је пао као још једна млада жртва човековог рата против Бога.

Апокалипса  Звер Нихилизма нас је бацила на колена. Дух времена је мрачан, а будућност изгледа више нисмо у стању ни

да замис-лимо. Најперверзније идеје су постале стварност и сведоци смо најстрашнијих врста смрти које се могу замислити. Од овога горег бити не може.

Тврдња да "од овога горег бити не може" може нам се - док седимо у пријатној соби или док се шетамо природом под плаветнилом небеског свода - учинити спорном. Али, та тврдња је жива истина за милионе младих људи који умиру у чељустима звери модернога Нихилизма.

Једном приликом, када сам био на једном андерграунд панк-рок концерту алтернативне музике, кроз главу ми је прошла мисао: може бити горег и од овога! То сам помислио, гледајући како се певач групе засеца жилетом и како крв тече на све стране. Музика је била гласна онолико колико бука може бити гласна, а да човек од ње одмах и потпуно не оглуви. Просторија је била мрачна и препуна дима. На зидовима су били исписани графити - поруке модерних анти-пророка. Када се довољно изрезао жилетом, певач је почео да се дере из свег гласа: "Унакажен сам за цео живот!". Урликао је ове речи из петних жила. Музика која га је пратила подсећала је на неподносиву буку машина у фабрици. Наставио сам да уживам у музици и звуцима које сам некад толико волео, али ме је поново сколила иста мисао: "И од овог има горег".

Свет је прешао границу иза које више нема повратка. Отишли смо предалеко и повратка нам више нема. Оно што на најбољи могући начин илуструје оно о чему говоримо јесте чињеница да данас никога више ништа не може шокирати.

30

Page 31: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Одлазимо у биоскоп и гледамо филм о канибалистичком убици који на крају испада херој. И ту за нас нема ничег шокантног. Убеђујемо себе да је то само нешкодљива "забава". Ова свеопшта лаж је поубијала хиљаде људи и то рукама оних убица, које су надахнуће за свој злочин пронашли управо у тој и таквој "забави". Нисмо више шокирани ни када чујемо за многе крваве ратове који гутају безброје људских живота. Више нисмо шокирани ни када у вестима чујемо колико има људи који убијају децу, и нисмо више шокирани чак ни када чујемо да је Бог мртав.

Ништа више није шокантно и нама преостаје да поставимо још једно питање: "Који ће бити знак краја света?".

И на ово питање у нама уздрхти наше срце и чујемо глас који нам говори:

 "Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите;

јер треба све да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и

помори, и земљотреси по свету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће на-роди

омрзнути на вас имена мога ради. И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омрзнуће

друг на друга. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко до краја претрпи, биће спасен. И проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свету за

сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај. Кад, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк

Данило, где стоји на месту светоме... Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света

до сада нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али избраних ради скратиће се они дани.

Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте. Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће

знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране... Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће

бити долазак Сина Човечијег. Јер где је труп онде ће се и орлови скупити. И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју

светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће

проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом... (Мт. 24, 6-30).

 То је Апокалипса.

31

Page 32: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Ова генерација јесте Нихил-генерација,[1] "генерација Икс"; поколење у чељустима самоубиства. Од тренутка када на-пустимо утробу материну, ми смо "неприлагођени" и "аутсајдери" у свету који нам говори да је живот бесмислен, да нема одговора на питање "Зашто?". Уче нас: дошли смо из Ништавила и враћамо се у Ништавило. Ово је, укратко, универзална философија модерног нихилистичког света: родиш се, живиш, умреш...

Систем који нас зна само као своје бројеве говори нам да су нам дани одбројани. И то испирање мозга оскврњује наше умове, остављајући нас да сами и без игде икога заспивамо и бу-димо се у сузама док нас зуби нихилистичке Звери дробе све ви-ше, и док се око нас разуларује свеопште уништење. Нихилизам је у наше време постао толико свеприсутан и свепродоран, потпуно и дубински запосевши умове и срца свих људи, да више нема чак ни "фронта" на коме бисмо могли покушати да му да пруимо отпор.

Рат бесни, а данашња омладина јадикује за детињством у коме није било насиља. У овом страшном човеком рату против Бога, авај, сасвим логично долази до појаве масовног самоубиства младих, до тог последњег ауто-геноцида.

  

[1] Нихил, на латинском значи – „ништа“. Нихил-генерација је, дакле, покољење онтолошког Нихилизма, покољење рођено, васпитано и одрасло у богоборној и нихилистичкој цивлизацији: цивилизацији која верује у Ништавило и бесмисленост свега на овој палој земљи, које живи ништавилом, које се креће у Ништавилу. (прим.прев.) 

Истина У својој побуни против палога света прошли смо кроз воду и кроз ватру.

Борили смо се против његове изопачености својом музиком, својом уметношћу и својом животном  илософијом. Лутали смо се кроз тмину и сада стојимо у сенци смрти. Сада је прави тренутак да се ми, деца Апокалипсе, подигнемо, да се суочимо са непријатељем и - победимо га!

Први корак који морамо учинити јесте да препознамо нашег непријатеља и да га погледамо право у очи. Ми се бори-мо против звери Нихилизма. Луди пророк Нихилизма, Фридрих Ниче, дефинисао је апсолутни Нихилизам на следећи вачин: "Нема истине и нема 'ствари по себи'". То је Нихилизам и то у његовом најкрајњем облику, како о њему у својој Вољи за моћ пише Ниче. Свет је данас дошао, на свом крају, до таквог Нихилизма. А тај Нихилизам јесте бездан тмине, јер - ако нема ис-тине, онда нема ни светлости!

Тврдња "нема истине" је по себи - метафизичка тврдња. Она није настала као плод разумског сазнања и не може би-ти доказана. Та тврдња пре представља исповедање вере у неистину.[1]

Сама тврдња да "не постоји никакав апсолут" по себи већ јесте апсолутна тврдња, која и сама представља објаву сопствене "истине". Објављујући своју

32

Page 33: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

"апсолутну" истину давише  "нема истине", Нихилизам противречи сам себи и доказује своју сопствену крајњу лажност.

Човеку, у таквој нихилистичкој философији, тачније, вери у неистину - преостаје само магловита "нада" у некакву "релативну истину". Но, ако погледамо науку, као главни кри-теријум истине за модернога човека, видећемо да о концепту "релативне истине" тамо нема ни говора. Када у науци не би било апсолутних приниципа истине од којих се полази, тада не би било ни критеријума на основу којих бисмо нешто могли да класификујемо као знање тј. истину.

Наука је открила много о томе како функционише физички свет. Но, упркос свим тим открићима, на она најдубља питања још увек није дат одговор: и даље остаје тајна како је настао живот и како је створен козмос. Теорија "Великога праска" не допире до суштине овога питања управо по питању настанка материјалног света. Одакле су дошле елементарне честице козмоса? Природни закон, који наука потврђује, јесте да материја не може бити ни створена, ни уништена. То је парадокс науке: ми јесмо, али одакле смо? Зашто постоји нешто, а не ништа?.[2]

Ако материја не може бити ни створена, ни уништена, онда је стварање света морало бити натприродно, а свет - од тренутка стварања - може само да се мења. Овде човек и његова на-ука морају да се зауставе. Ту почиње метафизика. Сада морамо да изнова преиспитамо све што смо у животу прихватили као готову чињеницу. Ако наука није у стању да одговори на најдубља питања нашега постојања, ко може?

Научници данас не могу да дају ниједан поуздан одговор. Они поседују огромну интелигенцију, али су потпуно изгубљени у мноштву теорија о постојању, животу и смрти, и то у толикој мери да све што могу да учине јесте само да постављају безбројна питања.

Најумнији и најпопуларнији од свих данашњих научника и мислилаца, Стивен Хокинг, приморан је да постави следеће питање:

"Ако будемо дошли до заокружене теорије (о настанкусвета), она би за неко време требало да - у својим основним принципима - постане разумљива свакоме, а не да остане разумљива само неколицини научника. Тада би философи, научници и најобичнији људи били у стању да узму учешћа у расправи о питању "Зашто?": "Зашто постојимо ми и свемир?". Ако нађемо одговор на то питање, то би био крајњи тријумф људскога ума - јер онда бисмо познали Божији ум.[3]

Ако погледамо науку и природу, видећемо да се ту ради искључиво о истинама физике, које се закономерно откривају у козмосу. Принципи као што је закон земљине теже или Њутнов закон кретања јесу апсолутни "закони" или "истине" који су непромениви по свом карактеру.[4] Безбројни феномени који се збивају у козмосу нису нимало "релативни", већ представљају строги резултат одређених закона или "истина" природе.

Кроз истраживање принципа природе, на основу којих функционише физички свет, схватамо две ствари:

1. козмос функционише у складу са невидивим принципом истине,

33

Page 34: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

2. човек је, као део тог козмоса, у потпуности потчињен тим невидивим законима истине.

Суштина је у томе да идеја "релативне истине" има везе са човековим поимањем живота, али да нема никакве везе са самом истином. Када не може да схвати или нема снаге да појми свет који га окружује, човек себи каже: "Све је релативно". Он брка променивост материјалнога света са невидивим принципима истине који управљају тим светом. Идеја "релативне истине" ни-је ништа друго до бекство од питања о истини.

Суштина је у томе да човек - сваки пут када објави да је "истина релативна" - сам себе уваљује у лаж, чиме открива да је неистина заправо у њему самом, а да његова објава о "релативности истине" нема никакве везе са питањем апсолутне истине.

Коначно, "релативна истина" јесте противречност у себи, као што је то и сам Нихилизам из кога је таква "истина" произашла. "Релативна истина" заправо и није ништа друго до један другачији и прерушени облик Нихилизма.

Зато, ко год свесно или несвесно изабере да верује у Нихилизам, он то не чини из неког логичног разлога, већ на основу чина своје воље, у чину својеврсне вере. Нихилизам је вера у лаж. И ми Нихилизам не одбацујемо само из некаквих теоријских разлога, већ такође одбацујемо и конкретне плодове тог болесног дрвета: лудило и смрт.

Данашња омладина је једно обескорењено поколење које се потуца по калу искварености овог нихилистичког света. Али, у свакоме од нас је засађено семе истине које нам омогућава да схватимо лажност кала који нас окружује. И управо та икона истине у нама јесте оно што зажиже искру побуне против мора лажи у коме се давимо.

Истина не може бити заснована на лажности. Када искра истине умре у нама, наша побуна против лажи се измеће у двоструко зло, јер мржњом се мржња победити не може. Нећемо успети да победимо свет који нас угњетава све док се наша побуна не укорени у истини. Ако наставимо да се бунимо у духу грамзивости, беса и мржње, поразићемо сами себе и сами ћемо постати робови духа деструкције против кога смо се толико борили.

Ми треба да почнемо да се боримо против оца лажи, оно-га који обитава тамо вде нема истине. Да се боримо против Нихилизма, против антихристовског духа, чији су плодови: ропство, лудило, убиство, самоубиство и свеопште уништење. Да се боримо против духовне болести која је убила Бога у срцима људским.

Али, Бог није мртав! Мртва је једино душа модернога човека. Бог нас чека отворених руку да би нас пригрлио као Своју дечицу. И у овом тренутку, Савршена Истина зове све жртве модернога доба и његовога Нихилизма: "Дођите к Мени, сви који сте обремењени и уморни, и Ја ћу вас одморити. Само Ме потражите и Ја ћу бити ту!", говори Христос.

 

[1] Види О. Серафим Роуз, „Нихилизам“, Братство Светог Германа Аљаског

34

Page 35: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

[2] Аутори парафразирају познату Хајдегерову реченицу са почетка његове фундаменталне књиге Увод у метафизику, реченицу у којој је збрано основно питање философије и западне духовности као метафизике (прим.прев.)[3] Стивен Хокинг, Кратка историја времена, Бантам Букс, 1992. стр. 172[4] Иако се варијабле мењају, принцип остаје апсолутно непроменљив.

Трагање за Истином Питање истине је ствар живота и смрти. То је питање које лежи у самом

темељу људског срца. Философи су се од памтивека расправљали око овог питања више него око било ког другог питања. Питање истине представља срж сваке философије, науке и религије. У одговору на питање истине лежи одговор на питање смисла живота и смрти.

Истина се не може доказати пуким негирањем Нихилизма и његове деструкције. Како опажамо истину? Да ли је истина стварна или, пак, само једна апстрактна идеја? Како сазнајемо истину? Како се открива истина?

Наговештаје о откривењу истине налазимо још у древној Кини где је, око шест векова пре Христа, живео мудрац по имену Лао Це. Он је читав свој живот посветио проучавању људске природе и природнога света. Пошто је читав свој живот провео у контемплативном сагледавању тајне живота, Лао Це је дошао до философије зване Тао. Тао значи - "пут" или "стаза живота".

У својој књизи Тао Те Кинг, Лао Це поетски излаже своја запажања о извесним животним истинама које се откривају у људској природи и природном свету. Ова поетска запажања откривају философију козмоса којим управља невидива сила:

 Дотакни крајњу празнину;И држи се чврсто и мирно.

Све бива заједно.Гледах ја све како се обрће

И видех где зриИ враћа се, опет, све ка корену своме.

И кажем: у овом је мир.У повратку корену своме;

Или још боље: У повратку божијој  вољи,Која је - видех то - непроменивост.

Познање истепросветљењем ја зовем и тврдим

Да не знати њуЈесте слепота што порађа зло.

Али кад сазнашШта вечност јесте,

Ти достижеш зрелост.А зрелост је праведност,

А праведност - царственост,А царственост јесте божанска.

Божанствено јесте ПутКоји је коначан.

35

Page 36: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

А тада, ако и умреш,Нестати нећеш. [1]

 Изричући трунчице истине, Лао Це открива вишу ис-тину, која управља

читавом творевином. То је почетак схватања истине као појединачног, невидивог и апсолутног Бога.

Стотинак година после Лао Цеа живео је грчки философ Сократ. У свету у коме су владала паганска веровања, Сократ је учио философији козмоса којим управља јединствена истина, невидива мудрост. У Старој Грчкој овакво схваташе истине је било изражавано речју "логос", која у преводу значи -"реч" или "реч истине".

Потпуно посвећен путу мудрости и врлине, Сократ је живео аскетским животом уздржавања и медитирања о философским питањима. Он је учио своје ученике науку самоодрицања и трагања за једном истином. Сократа је следило мноштво ученика који су опонашали његов начин живота.

Не могавши да поднесе Сократов, радикално другачији начин живота, као и његов велики утицај на омладину, паганско друштво Старе Грчке је почело да прогони Сократа, истинског побуњеника против ондашње лажности, како због његових уверења тако и због његовог начина живота.

Сократ је, коначно, био изведен, пред суд. На суду му је било дато да бира: или да се одрекне своје философије и исповеди безумно веровање у паганске богове, или, пак, да буде осуђен на смрт.

Сократ је изабрао смрт.   

[1] Лао Це, Стаза живота, Сајнет Класикс, Њујорк, 1955. стр. 68Душа

  Од самих почетака потраге за истином, од древних религија

америчких домородаца-Индијанаца па све до старогрчких философа, човек је веровао у бесмртност душе.

Сама унутарњост човековог бића открива постојање душе. Човек може осетити бесмртну природу душе на основу невидивих унутарњих атрибута свога бића.

Први је - савест, унутарњи глас којим се човек руководи у доношењу животних одлука.

Други је - ум, дар мишљења којим је човек обдарен. Трећи је - срце, човекова способност за духовна осећања као што су

вера, нада и љубав, која откривају човекову нематеријалну природу. Четврти је - слободна воља. У дару слободне воље сједињени су сви

невидиви арибути човекове бесмртне душе. Воља је деловање духа човечијег. Човек користи своју савест, свој ум и своје срце да да би доносио одлуке о томе шта ће чинити у животу.

Али, слободна воља јесте оно што човеку даје слободу: слободу да ствара или уништава, слободу да живи или да умре, слободу да воли или да мрзи.

36

Page 37: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Коначно, сваки човек је свестан свога постојања. Сваки човек је свестан своје егзистенције и своје слободне воље. Ако, пак, почне истински да трага за невидивим квалитетима унутар себе самога, он почиње да осећа и своју духовну и бесмртну природу - своју душу.

Код Лао Цеа и Сократа видимо људску душу која се извија ка познању вечне истине. У кинеском Таоу и старогрчком Логосу људска философија достиже свој врхунац, али ни на том врхунцу жеђ душе још увек ни издалека није утољена. У Таоу и Логосу људска философија долази до сазнања да створеним све-том управља невидива и вечна сила, која је савршена и изнад људскога разумевања. Та сила јесте Извор и Узрок живота.

Овде се већ ради о схватању Бога као Творца свих ствари видивих и невидивих.

Постојање Бога  Људски ум није у стању да сам по себи сазна Истину Божију.

Будући да је Бог "нематеријалан", не може бити никаквих научних или математичких доказа којим би се могло доказа-ти да Бога има. Вера у Бога захтева чин наше воље да верујемо. То је разлог због кога постојање Бога неће никада бити у потпуности доказано нити, пак, оповргнуто. Човек мора у свом животу да се служи духовном способношћу вере. То је у складу са Божијом бескрајном Премудрошћу: човек мора да се служи својом духовном природом да би познао Бога, Који је Дух. А шта је вера? Вера је љубав.

Вера може бити описана као здружени напор ума (разума), срца (осећања) и слободне воље усмерен на разумевање онога што је самом уму недоступно.

Јован (Сергијев) Кронштатски, руски мистик са краја XИX и почетка XX века, пише следеће:

"Вера је убеђеност у духовну истину, у Оно што Јесте, то јест у Бога; убеђеност у постојање духовног света са свим његовим атрибутима; убеђеност која је слична нашој убеђености у постојање материјалног света са свим оним што му припада"".

У истинској вери, која је љубав, ми почињемо да се приближавамо Творцу. И заиста, савршеност смисла који се пројављује у физичком свету открива нам сву премудрост Творца.Човеку се, кроз сагледање Творчеве творевине - природнога све-та, открива Ум који стоји изнад козмоса. Зашто птице с јесени лете на југ? Шта је то што нагони сунцокрете да се окрећу за сунцем да би упијали живодајне сунчеве зраке? Ко подиже читаво дрво из маленог семена које лежи у прашини? Лепота творевине објављује Лепоту Творца, Који надилази свако људско схва-тање. Природа је икона Највећега Уметника. Планине, мора, реке и сва жива створења величају Онога Који их је створио.

Душа човекова по својој природи трага за истином, трага за Богом. Она, посматрајући творевину, у њој може сагледати лепоту и премудрост, које собом откривају саму Истину Божију и Самога Творца. То је начин на који

37

Page 38: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

човек може осети-ти Бога. Међутим, потрага за Богом се не завршава тим осећањем Бога, она се наставља јер душа човекова жели лично да унозна Бога.

Атанасије Велики, светитељ које је у ИВ веку живео у Египту, овако описује први корак у човековом познању Творца: "... Јер, какве користи од постојања за створење ако оно не позна Онога Који га је створио? Како људи могу бити разумна створења ако немају никаквога знања о Речи и Уму Творца, кроз које су примили своје биће? Када не би имали знања о земаљским стварима, они не би били ништа бољи од животиња. Зашто би Бог уопште створио људе, ако Му намИ ера није била да људи могу да Га познају?. [1]

Схвативши да је људско сазнање несавршено и ограничено људи су почели да чекају откривење Истине, које би дошло непосредно од Бога. И тада се навршило време да Бог открије пуноту истине.  

 

[1] Свети Атанасије Велики, „О Оваплоћењу“, Академија Светог Владимира, Њујорк, стр. 38

Откривење  По недокучивој премудрости Творца, тајне стварања света биле су

откриване Пророцима Божијим, почевши од ста-роизраиљског пророка Мојсија (који је живео око 1550 година пре Христа). Пророк Мојсије је, примивши од Бога откривење Истине, повео народ свој Израиљ и свеколико човечанство ка богопознању. Реч "Израил" значи - "видети Бога".

Прави Израилац јесте онај који "види" Бога. Историјски, народ Израил је била група људи која је следила откривења, што их је Мојсије примио од Бога. Судбина старозаветног Израила[1] је - у једном ширем смислу - била слика односа свих људи са Богом.

Пророк Мојсије је од Бога био изабран да буде вођа свог народа, који се у то време налазио у египатском ропству. Он је као беба био остављен у корпи на обали Нила. Ту га је, по Божијем провиђењу, пронашла фараонова кћи и подигла у царској палати као свог сина. Када је већ био старац, од својих осамдесетак година, добио је непосредну заповест од Бога да изведе свој народ Израиљ из Египта, не само из физичког ропства, већ и из тамнице духовнога ропства. Тако је Израиљ, а у њему и читаво човечанство, започео потрагу за слободом, како физичком тако и духовном.

Мојсије је, као пророк Божији, након тога, на гори Синају, у дубини египатске пустиње, примио од Бога заповести или законе Божије. То су биле заповести које је Творац дао Својим људима, палим у бездане безакоња и пропадивости, да би они изнова могли имати приступа непропадивости и савршенству, које су претходно изгубили. Ове богонадахнуте заповести су постале морални закон за све људе, закон живота заснован на љубави према Богу и ближњима.

Пре Мојсија и осталих Пророка Божијих, човечанство се вртело унутар безизлазног круга испразних философија и сујеверја.

38

Page 39: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Ако постоји Ум који је изнад творевине, зар онда није било логично да ће доћи дан када ће та премудрост просветлити људски ум? И зар није било логично да ће Бог, Који је савршен у Својој Премудрости, једнога дана открити Себе Својој творевини?

Мојсију је био дат први кључ којим су откључана прва врата друтога света, чиме је људима отворена могућност предокушања поновног сједињења са Богом. Божанска откривења дарована Мојсију омогућила су да људи учине нови корак према познању Божије Истине. После Мојсија долазе пророци Данило, Јеремија, краљ Давид и Исаија који најављују да ће доћи "Помазаник" Божији који ће открити пуноту Божије Истине. Они пророкују да ће тај "Помазаник", који ће потпуно открити Божију Истину на земљи, у исти мах бити и "Месија" или "Спаситељ", Онај Који ће спасти човечанство од робовања физичкој и духовној смрти.

Пророк Исаија, Богом надахнут, говори: "Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, Којему је власт на рамену, и Име ће му бити: дивни Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез Мира. Без краја ће расти власт и мир на престолу Давидову и у царству његовоме да се уреди и утврди судом и правдом од сада до века. То ће учинити ревност Господа над војскама" (Иса. 9, 6-7).

Старозаветни Израиљци су Исаијино пророчанство тумачили искључиво на земаљски начин: очекивали су "Помазаника" који ће доћи у слави великој да, као земаљски цар, заседне на престо Давидов. А сам Давид - који није био само земаљски цар, већ и пророк Божији - пророковао је о доласку "Помазаника" овако: "Доћи ће Бог наш (видиво), и не у тишини" (Иса. 50,3).

Тврдити да ће Бог Творац доћи на видиви начин била је потпуно незамислива тврдња, која се касније показала као истинито пророштво о васпостављању поновне заједнице овога света са другим светом, тј. Царством Божијим, јер ће Бог, нематеријални (невештаствени) и невидиви, убрзо постати и материјалан (вештаствен) и видив - као лични Бог.[2]

На основу ових и многих других пророштава Израиљци су нестрпљиво очекивали долазак Цара Израиљског, "Помаза-ника" који би повео народ Израиља и ослободио читаво човечанство. Било је појединих религиозних група, као што су то на пример били Есени, које су потпуно напуштале овај свет и – у затвореним аскетским заједницама у дубини пустиње - чекале Помазаников долазак.

Најтајанственије пророштво дошло је од богонадахнутог пророка Исаије: "Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил" (Иса. 7,14).

Реч "Емануел" у преводу са старојеврејског значи - "Богје са нама". Тврдња да ће девојка (девица) затруднети и родити дете које ће се звати "Бог је са нама" је била претешка за многе, јер несавршени људски ум није могао да разуме и схвати чињеницу да Бог може да постане дете кроз чистоту девичанске утробе. Зато је ово пророштво многе векове представљало недокучиву тајну за људе.

Последњи у низу старозаветних Пророка био је онај чији је долазак пророковао још пророк Исаија. То је био пророк Јован (Крститељ и Претеча), последњи Пророк који је пророковао свету пре доласка "Помазаника"

39

Page 40: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Божијег. Јован је одрастао у пустињи, живећи у потпуној чистоти. У зрелим годинама, вратио се из пустиње као онај који се непосредно срео са Богом. Живео је постећи и молећи се Богу, проповедајући изгубљеним људима да је Царство Божије близу. Јован је био глас који је припремао свет за долазак Бога, Који је требало да дође на видиви начин.

Многи људи су долазили пророку Јовану Претечи да би чули његову проповед и он им је говорио: "Ја вас крштавам водом за покајање, а Онај што долази за мном, јачи је од мене: ја нисам достојан Њему обуће понети; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем" (Мт. 3,11). Исаија је, много векове пре тога, пророковао о пророку Јовану Претечи и о доласку Спаситеља, говорећи:

„Глас који виче у пустињи: приправите пут Господњи ... И јавиће се слава Господња, и свако тело ће (је) видети" (Иса. 40, 3, 5).

И све ово би испуњено у смирењу и сили.   

[1]  Када се говори о "Изабраном народу" треба скренути пажњу да ни у ком случају не би требало мешати старозаветни, мојсијевски Израил, ондашњи "Изабрани народ", са даиашњим Израелом, Јеврејима талмудског јудаизма, нити са секуларно-атеистичким Јеврејима, како то, по незнању, чини већива западних „хришћана“, али и немало Православаца. Од Христа - од Његовог Оваплоћења, Крста, Васкрсења, Вазнесења и Педесетнице - Црква Христова, Народ Цркве, Народ Божији, тј. Хришћани јесу, до краја времена, Нови Израил, нови боговидци и богоносци, нови Изабрани Народ Божији, Народ од Бога избран да кроз Цркву као Тело Христово учествује у тајни Оваплоћења, Крста и Васкрсења, народ који верно чека Други долазак... Христов, који чека "васкрсење мртвих и живот будућега века". Изабрани народ је, дакле, онај народ преко кога Бог пројављује Своју вољу о свету и историји, а то је, од Христа до краја времена, Црква Христова, јер једино она, и нико други, чека Други Христов долазак, други и коначни долазак јединога Месије, јединога Спаситеља. Зато није правилно говорити о "јудео-хришћанској" традицији, јер су Хришћанство и јудаизам (после Христа) две супротне вере и два супротна изабранства, већ је правилно ту традицију звати старозаветно-хришћанском (новозаветном) традицијом, зато што новозаветни монотеизам, откривен у Оваплоћеном Богочовеку Христу као вера у Свету Тројицу, јесте нспуњење старозаветног мојсијевског монотеизма.  [2] Бог Спаситељ у Личности, Бог Спаситељ као Жива Личност, а не више Бог као идеја или као религијски закон или као гневни Судија 8прим.прев.)

Оваплоћење  Баш онда када је свет помислио да је Бог мртав, Бог постаје плот (тело),[1]

постаје човек. Када је човек помислио да се коначно"ослободио" окова сопствене савести и заувек ишчупао из загрљаја Живога Бога, тај наизглед далеки и безлични Бог се оваплотио, постао личан и доступан: Бог је постао Човек, Бог је постао Личност.

Месија, Син Божији, родио се од чисте девојке, Дјеве Марије, да би се тиме открило Његово божанско порекло. У томе се открила савршеност Божијег Оваплоћења (рођења у телу): да би Бог, Који је Сав Пречистота,

40

Page 41: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

постао тело, требало је најпре да као човек уђе у овај свет кроз пречисту девичанску утробу Дјеве Марије, која беше пореклом од цара и пророка званог Давид, као што је и било проречено.

Тај Човек - Коме је Сам Бог био Отац - звао се Исус Христос. "Исус" значи - Спаситељ, а Христос значи - "Помазаник" (Божији).

Тако се Бог јавио на начин који потпуно надилази људ-ски ум: родио се из девичанске утробе и испунио сва пророштва.

Христос Богочовек[2] је од рођења био савршен Човек и живео као савршен Човек у несавршеном свету, страдајући од рођења Свога до смрти Своје као и сваки други човек. Када се навршило богоодређено време, Христос је престао да се бави дрводељством и почео свету да објављује благовест Свога Оваплоћења и Своје богочовечанске мисије. Тако је Бог Творац дошао Својој творевини и открио Истину у њеној пуноти.

Свака Христова реч је била непогрешиво и савршено откривење истине о бесмртности људске душе, о животу после смрти, о физичком и оном другом свету (Царству Божијем), о рату и миру у духовном животу, о Богу као апсолутној Истини. Христос је пророчки говорио о томе да ће Га свет, коме је дошао да подари живот вечни, одбацити.

Христос је пророчки говорио о Својој смрти - смрти коју ће као Бог морати да претрпи од оних које је створио. Бог је постао човек, страдао као човек, открио човеку Пут, Истину и Живот, а затим умро на Крсту, испунивши тиме најсавршенију од свих истина - Истину Божије Љубави.

 Човечанство је - пре Христовога доласка - било крајње отуђено од Бога. Чак и они који слушаху Пророке немаху ништа друго до огранично знање о Божијој Истини, јер људима још увек није било дато пуно откривење нове заједнице са Богом, до које ће доћи тек кроз Божије Оваплоћење. Чак ни богооткривени Закон није могао да утоли духовну жеђ човекову. Људи су заборавили две прве заповести: заповест љубави према Богу и заповест љубави према ближњима. Људима је био потребан живи пример праве љубави према Богу и према ближњима. Људима је било потребно да чују истину о бесмртности душе и о постојању другог, Божијег света. Људима је било потребно да се поновно сједине са Богом.

 

 

[1] Отуда и појам „Оваплоћење“, као један од кључних богословских појмова хришћанске вере (прим.прев.) [2] Богочовек значи: и Бог и човек у исто време и за сва времена. Христос је пун и цео Бог Који је постао пуни и цели Човек, примивши све људско осим греха. Син Божији в Син Човечији - Једини "Нови под сувцем", једини Бог Спаситељ Који је постао човек да би човек могао да постане бог по благодати Божијој. Син Божији Који вас је усиновио - да сваки човек може да постане син Божији и ми смо сви "браћа Господња", јер је Христос ваш Брат. И нико не узвиси човека толико као сам Бог (прим. прев.).

Син Божији

41

Page 42: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

 Нихилистички свет, којим господаре безбожништво и разарање, тврди да

морамо веровати искључиво у оно што можемо видети и додирнути. А сада стојимо лицем у лице са Богом, Који је постао Личност и истовремено остао Бог, Бог Кога свет може и видети и додирнути. Бог је коначно открио Истину у свој њеној пуноти, а свет и даље одбија да верује у оно што види и што додирује.

Историјске књиге бележе податке о томе да је Исус Христос био разапет на Крст, и свет рачуна време у односу на Христово рођење, тј. дели време на оно пре и после Христа. Тако, сви разумни људи, ако ништа друго оно бар прихватају чињеницу да се Исус Христос родио, живео и био разапет.

Многи људи данас говоре да је Исус Христос био "велики човек", "истински хуманиста", па чак и да је био "пророк". Други говоре да је Христос још био жив када су Га скинули са Крста и положили у гроб, и да је то разлог што је касније виђен жив. Све су то покушаји да се Христос претвори у "једног од многих људи", све је то жалосно настојање човеково да измири своје безверје са Истином Божијом.

К. С. Луис, писац и оксфордски професор, пише овако о онима који не верују да је Христос био Бог:

"(Такви кажу)... Спреман сам да прихватим Христа као великог учитеља морала, али не прихватам Његову тврдњу да је био Бог". То је оно што никада не смемо рећи. Човек који би био само човек а изговорио све оне речи које је изговорио Исус не би никако могао бити велики учитељ морала. Он би морао бити или безумник - једнако безуман као и човек који за себе изјављује да је пржено јаје - или би морао бнти сам ђаво паклени. Зато морате начинити избор: или је Исус био, и јесте, Син Божији или је, пак, био безумник".

Христос је, током Свог живота у овом свету, изрекао многе речи које су откриле Његове две природе - божанску и човечанску. Христос је рекао: "Ја и Отац једно смо" (Јн. 10, 30). Тиме је лично потврдио Своју једност и једнакост са Богом Оцем. Онај који изјави овако нешто или је сишао с ума[1] или је заиста једнак са Богом.[2]

Истина да је Христос - Месија, коју су пророковали старозаветни Пророци, откривена је када је Христос ушао у синагогу у граду Назарету. Христос је тада стао међу оне који су се сабрали да би служили службу Божију и чули реч Божију из пророчких списа, и почео да чита из књиге пророка Исаије:

"Дух Господњи је на Мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће се отпустити, и слепима да ће прогледати: да ослободим потлачене; и да проповедам при-јатну годину Господњу".

И затворивши књигу врати је служитељу па седе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у Њега.

А поче им говорити: Данас се изврши ово Писмо у ушима вашим" (Лк. 4,18-21).

Ово је био почетак Христовог откривења Истине свету који је одбацио истину. Када Христос у синагоги назаретској објави да је Исаијино пророштво уствари пророштво о Њему и да је оно сада испуњено, окупљени у храму

42

Page 43: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

почеше да се гневе, и уставши истераше Га из града. Ти људи су хтели да га убију због речи које је говорио за таквом силом (Лк. 4, 32).  

Христов разговор са Самарјанком на кладенцу за воду у Самарији, такође, открива истину о Исусу Христу као Месији (Спаситељу) и Помазанику Божијем, онакву какву су је прорекли старозаветни пророци. Самарјанка је дошла да захвати воде, а Христос јој се обраћа:

"Сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни" (Јн. 4,13-14).

Самарјанка му одговара: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам". Тада Христос открива тајну њенога срца. Он јој говори нешто што нико није знао, да је живела у неморалу са седморицом мушкараца. Она му тада одговара: "Господе, видим да си пророк".

А Христос јој даље говори: "Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и Који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају" (Јн. 4,23-24).

Жена му тада говори: "Знам да долази Месија који се зове Христос. Када он дође, објавиће нам све". Исус јој одговара: „Ја сам - Који говори са тобом“ (Јн. 4, 26).

Много пута је Христос у Свом учењу објављивао своју једност са Богом: "Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син и ако хоће коме Син открити“ (Мт. 11,27). У овим тајанственим речима Христос открива своје две природе - Божанску и људску. Он, такође, откри-ва и то да је Он - Пут којим човек може да општи са Богом.

Идентитет богочовечанске личности Исуса Христа се најочитије открива када Христос пита Своје ученике шта мисле ко је Он. Христос их упита: "А ви шта велите ко сам ја? А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. А Исус одговара-јући рече му: 'Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима"' (Мт. 16,15-17).

Апостол Јован, ученик "кога Христос љубљаше" и који у време Христове проповеди беше још младић, јасно исповеда Истину Божијег Оваплоћења речима:

"А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познамо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовоме Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни"(1. Јован. 5, 20).

Свакоме ко чује или прочита Христове речи и сведочења Његових ученика, јасно је да је потпуно неразумно тврдити да је Исус Христос био само "велики човек" или "истински хуманиста". Свет (и сваки човек) мора да донесе одлуку: или да прихвати Христа као Богочовека или да Га одбаци.

Доношење ове одлуке укључује у себе неколико момената. Припаднику „Генерације Икс", који је доживотно унакажен Нихилизмом и његовим освајачким походом на свет, тешко је да прихвати "благу (добру) вест" (Јеванђеље) Христову као нешто стварно. У овом исквареном свету, први импулс који се јавља у срцу човековом јесте презир према свему што за себе тврди да је крајње. Али, ми морамо наћи снаге да се, у сваком погледу,

43

Page 44: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

издигнемо изнад овога света и да будемо довољно јаки да препознамо Бога, када нам се Он открије.

У историји свих религија света, Исус Христос је једини човек, за Кога је доказано да је заиста постојао а Који је за Себе тврдио да је Оваплоћени Бог. Све остале религије су основали људи који су тврдили да имају знање о Богу или најбољу животну философију. Али, како је толико људи поверовало једној тако храброј тврдњи?

Будући свецели Бог и свецели Човек у једној савршеној Личности, Христос је Собом постао одговор на човеково питање: "Како општити са Богом?". Христос се оваплотио, и – Бог и човек су поново у заједници!

Прорекавши да ће бити издан, разапет и да ће васкрсну-ти из мртвих, а затим и испунивши то Своје пророштво, Христос је коначно доказао да је истинити Бог. Нико никада у историји света није никада дао таква пророштва, а затим их и сам испунио.  

 

[1] Ако је само човек (прим.прев.)[2] Ако је Богочовек, као што Исус Христос јесте. (прим.прев.)

Пут, Истина, Живот  Исус Христос - као оваплоћена превечна Истина Божија, као Логос ("Реч

Божија", "Слово Божије") - јесте коначно испуњење и старокинеског Таоа као "пута истине" и старо-грчког Логоса као "речи истине". Христос каже: "Ја сам Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 6). Ако реч "религија" значи - поновно уједињење Бога и човека,[1] онда је Сам Христос - истинска Религија, јер су у Њему Бог и човек поново сједињени у заједницу.

Прве главе Јеванђеља по Јовану откривају нам Христов идентитет као Логоса (Речи, Слова) Божијег:

"У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог... И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине" (Јн. 1,1,14).

Атанасије Велики, светитељ који је у ИВ веку живео у Египту, пише о тајни сједињења Бога и човека у Исусу Христу: Као човек, Он је живео људским животом. Као Логос (Реч, Слово), Он обдржава живот васељене. А као Син, Он је непрестано једно са Оцем. [2]

Христос је дошао у свет да открије пуноту Божије Љубави. Исус Христос је Својим Оваплоћењем пројавио Истину и Љубав на начин који је, потом, омогућио људима да познају апсолутну Истину и Љубав Божију. Христос је таквим пројав-- љивањем Божије Љубави, отворио човеку пут ка вечноме животу. Христос је дошао да човеку открије вечни живот и бесмртност душе, такође, и да - уништивши смрт - покаже људима Сво-је Васкрсење.

Исус Христос је дошао и донео Своје најрадикалније учење љубави, које надилази сву мудрост овога света. Дубина љубави којој је Христос учио и коју је пројављивао потиче од самог Извора живота, љубави и стварања, од Бога

44

Page 45: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Живога. Христос је рекао: "Волите оне који вас мрзе" (Лк. 6, 27), јер љубав побеђује мржњу, љубав надвладава зло, љубав искорењује страх.

Љубав у Христовом учењу заузима прво место, а на другом месту налази се - побуна. Побуна против овога света. Христос је учио да човек треба да се одрекне робовања овом свету, да се одрекне робовања поседовању и исквареној логици овога света. Христос је учио да побуна против палог света започиње као обновљена љубав према Богу и ближњима, а завршава се управо као одрицање од овог света.[3] Када каже - "Нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10,34), Христос мисли управо на ову и овакву побуну, на духовну побуну добра против зла.

Христос нам је показао шта значи одрицање од овог света када је рекао:

"Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од све-та него вас ја избрах од света, зато вас мрзи свет"(Јн. 15,18).  

Христос нам је показао шта значи одрицање од поседовања[4] када је ушао у јерусалимски храм и истерао из њега све они који су продавали и куповали, и испретурао столове оних ко-ји су мењали новац. Христос им је тада рекао: "Написано је -Дом мој молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину раз-бојничку" (Мт. 21,12).

Христос је, такође, показао шта значи одрицање од поседовања када је рекао:

„Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одела?... Него иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт. 6, 25; 33).

Христос је учио одрицању од логике палога света, говорећи: "Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби

живот свој мене ради наћи ће га. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју" (Мт. 16, 25-26).

И пошто је открио свету такво, најрадикалније учење, као и да је Он Сам - Истина, Пут и Живот, Христос је био разапет на Крст.

 

[1] Реч „религија“ прихваћена у свим европским језицима (индоевропског порекла) потиче од латинске именице „религио“, изведене од глагола религере, који управо значи то – „поново повезати, сјединити“ (прим. прев.)[2] Свети Атанасије Велики, „О Оваплоћењу“[3] Одрицање од "овог света" у Хришћанству не значи одрицање од живота у стварном свету, бекство у некакав нестварни "духовни" живот који вема везе за "прљавштином" историје и реалног живота у коме живимо. Хришћанско одрицање од света јесте одрицање од палог света као јединог могућег света, од његове палости и лажности, од робовања тој палости, тј. смртности. Хришћански став према свету је у противречности

45

Page 46: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

потпувог одрицања од палог света и потпуног прихватања у Христу обновљеног света, "против света, за свет" и такав став увек подразумева борбу против зла и неправде у свету, за спасење света, што је и основни задатак Цркве у историји (прим. прев.).[4]  Одрицање од поседовања не звачи да човек не треба ништа да поседује, јер Бог зна да човек мора да има и одећу и обућу, и храну и пиће, и стан или кућу где да живи... Одрицање од поседовања јесте одрицање од поробљености поседовањем, тј. одрицање од стања у коме човек више ве поседује ствари, већ оне повратно поседују њега, тј. од стања у коме се човек "постварио", постао "ствар међу стварима", роб хране, роб пића, роб одеваља, роб новца, роб богатства, роб каријере, роб славе... преставши да буде духовни домаћин васељене који има сав свет, јер је слободан Богом и у Богу (прим. прев.)

Крст После трогодишње проповеди током које је страдао због тога што је

објављивао Истину Божију, Христос је на крају претпрео и смрт ради потпуног испуњења Истине.

Ондашњи "праведници" су гледали да убију Христа због чудеса која је чинио и због силе Његових речи. Они су коначно успели да нађу изговор[1] за то злодело, као и да окрену народ против Христа у тој мери да је постало неизбежно да се њихова мрачна намера и оствари. Христа је пољупцем издао један од Његових ученика и предао Га ондашњим "властима".

У име римскога цезара, цара "читаве васелене", римском провинцијом Палестином управљао је, у то време, Понтије Пилат.

Како вели Јеванђеље, у оне дане уђе Пилат у судницу, па дозва Исуса и рече му: "Народ твој и просвештеници предадоше те мени. Шта си учинио?".

Исус одговара Пилату: "Царство моје није од овога света; кад би било царство моје од овога света, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али Царство моје није одавде".

Пилат га поново пита: "Дакле, ти си цар?". А Христос му одговара: "Ти кажеш да сам ја цар. Ја сам за то рођен и

за то сам дошао на свет да сведочим истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој“ (Јн. 18,33; 35-37).  

Тада Пилат пита Исуса: "Шта је истина?", после чега "узима Исуса и шиба Га". А војници плету венац од трња и стављају Исусу на главу, облаче Му пурпурну хаљину, и ругају Му се: "Здраво, царе јудејски!", и ударају Га по образима.

Исус излази из суднице, одевен у пурпурну хаљину, са трновим венцем на глави. Пилат говори окупљенима: "Ево, човека!". Угледавши Христа, првосвештеници и народ почињу да вичу: "Распни Га, распни Га!".

Пилат одговара гомили: "Узмите Га ви па Га распните, јер ја не налазим кривице на Њему". Јевреји одговарају Пилату: "Ми имамо закон и по закону нашем мора да умре, јер начини себе Сином Божијим".

46

Page 47: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

А када Пилат чу шта су му рекли, уплаши се још више, и опет се враћа у судницу, где пита Исуса: "Одакле си ти?". Али, Исус му не даје никаквога одговора.

Пилат виче на Христа: "Зар мени не одговараш? Зар не знаш да имам власт да те распнем и имам власт да те пустим?".

А Исус одговара Пилату: "Не би имао власти никакве надамном кад ти не би било дано одозго" (Јн. 19,11).

Од тог тренутка, Пилат гледа како да ослободи Христа. Али присутни Јевреји урлају из свег гласа: "Ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе гради царем противи се ћесару".

Чувши ове речи, Пилат изводи Исуса напоље, седа на судијску столицу и говори окупљеним Јеврејима: "Ево, цар ваш!". А они на то поново вичу: "Распни, распни Га!". А Пилат их поново пита: "Зар да цара вашега разапнем?". Првосвештеници одговарају Пилату: "Немамо цара осим (римскога) ћесара". И Пилат тада предаје Христа првосвештеницима да Га разапну. Ови узимају Христа и одводе Га.

Христос, носећи крст, успиње се до места званог Лоба-а, на јеврејском - Голгота. Тамо Христа распињу, и са Њим, још двојицу разбојника, са једне и друге стране, а Њега стављају у средину.

Један од разапетих злочинаца[2] хули на Христа говорећи: "Ако си ти Христос, спаси себе и нас!". А други разбојник[3] кори оног првог и говори: "Зар се ти не бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? Ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим делима као што смо заслужили, а Он никаква зла не учини". А затим се тај исти разбојник окреће ка Христу и говори Му: "Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме". А Христос му одговара:

"Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају" (Лк. 23, 43). У том тренутку тама покри сву земљу. А Христос, "знајући да се све

свршило, да се сасвим испуни Писмо", рече: "Жедан сам!". Ту испод Крста је стајао суд пун сирћета, и војници напунише сунђер

сирћета и и натакнувши на трску, дадоше Му да пије. Окусивши сирће Христос рече: "Свршило се! А потом повика из свега гласа: "Оче, у руке Твоје предајем дух Свој!" (Лк. 23, 46). И рекавши ово, издахну.

Бог је издан пољупцем, шибан и шамаран, пљуван и вређан, обнажен и распет у потпуној тишини.

Крст је врхунац истине. Крст је средиште Христовог учења. Страдањем на Крсту, Христос је човеку отворио пут у живот вечни. Христово распеће открива истину и дубину Божије љубави, јер "познасмо љубав по томе што Он за нас Свој живот положи" (1. Јован. 3:16): "Од ове љубави нема веће, да ко жи-вот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15,13).

За свет који воли уживања, Христова порука је најтежа могућа порука. Учење Крста стоји у крајњој супротности са му дрошћу овога света. Свет нас учи да на сваки начин треба да се трудимо да продужимо и унапредимо свој живот, а Христос нас учи да треба да умремо за овај свет да бисмо живели вечно.

Све у животу Исуса Христа било је и јесте најузвишеније учење икада објављено свету. Крстом Његовим, свету је даровано најузвишеније учење

47

Page 48: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

љубави, најсилнији пример смирења и највећи пример страдања за истину. Христос је претрпео не само Крст, пробадање клиновима и копљем, већ је претрпео и да Га одбаце они којима је дошао, и то само зато што им је објавио истину Божије Љубави.

Његови су Га осудили на смрт на Крсту, а Он је спасао човечанство и људима занавек отворио врата вечнога живота.

  

[1] Оптужили су Христа да хули на Бога због тога што је рекао за Себе да је Син Божији (прим.прев.)[2] То је био леви разбојник, који је висио разапет са Христове леве стране и који се н и пред лицем смрти није покајао (прим.прев.)[3] Десни разбојник, који је био разапет са Христове десне стране и који се у том предсмртном часу искрено покајао за своје грехе, видевши Христа како невин страда и препознавши Га као Бога (прим.прев.)

Васкрсење И управо онда када свет мисли да је "Бог мртав" и "да умире под нашим

ножем"... Бог васкрсава из мртвих! Крст увек иде заједно са Васкрсењем. Као што сваки пут води ка своме

одредишту, тако је и Крст пут који води ка Васкрсењу као крајњем одредишту човековом.

Пошто је Христос био разапет пред мноштвом народа, Његово тело је скинуто са Крста и положено у гроб. А будући да је Христос отворено рекао да ће трећега дана васкрснути из мр-твих, првосвештеници и фарисеји измолише од Пилата стражу и послаше је да чува гроб где беше положен Христос да ученици Његови не би случајно украли Његово тело и, потом, тврдили да је Он васкрсао.

Трећега дана, рано изјутра, дошле су ученице Христове на гроб да помажу миром Његово тело[1] и тамо затекле римске војнике како, престрављени натприродним догађајем[2] који се збио пред гробом Господњим, леже "као мртви". На њихово запрепашћење и запрепашћење целога света, Христос је васкрсао из мртвих!  

Васкрсли Христос се лично јавио најпре Својим ученицама, а потом и Апостолима. Уставши из мртвих у трећи дан, као што је претходно Сам прорекао, Исус је показао да је Он заиста Христос - Оваплоћени Бог. Васкрсли Христос говори: "Даде ми се свака власт и на небу и на земљи" (Мт. 28,18).

Али, ако је Христово тело три дана лежало у тами гроба, где је за то време био Његов дух? Он је био у Аду (паклу). Христос је сакрушио вратнице пакла и као Бог избавио душе које су биле од века заточене у Аду (паклу). Јер небеса су - до Оваплоћења Бога и Његове смрти на Крсту - била затворена за човека.

Христос је Својим Васкрсењем људима открио вечни живот који је у Богу: "Ко Моју реч слуша и верује Ономе Који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот" (Јн 5, 24). Као Спаситељ света, Исус Христос исцељује човеков најдубљи животни страх, страх од Смрти. Исус Христос је васкрсао из мртвих не само Духом Својим, већ

48

Page 49: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

и Својим, физичким Телом, баш као што ће, такође, васкрснути и наша физичка тела.

Христос се после Свога Васкрсења неколико пута јавио Својим ученицима. "А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била

затворена, тамо где се бејаху окупили ученици Његови због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече: "Мир вам!".

Апостоли су били запрепашћени и уплашени, мислећи да адхове очи виде духа. Христос им тада говори:

"Зашто сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге Моје, да сам ја главом; опипајте Ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да Ја имам".

Пошто је ово рекао, Христос им показа руке и ноге. Затим им рече: "Ово су речи које сам вам говорио још док сам био са вама, да се мора све испунити што је о Мени написано у Закону Мојсијеву и у Пророцима и у Псалмима" (Лк. 24,44).

Тада им Христос отвори ум да могу да разумеју Свето Писмо, и рече им:"Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне

из мртвих трећега дана, и да се у Његово име проповеда покајање и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте сведоци овоме. И ево, Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине" (Лк. 24, 46-49).

Тада их Христос изведе напоље до Витаније, и подигавши руке Своје благослови их.

 "И док их благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо, а они Му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом" (Лк. 24, 50-52).  

[1] Помазивање умрлога као погребна обичај онога времена, вршило се мирисавим уљем или миром, због чега црква ове ученице и верне ревноснице Христове зове „мироносицама“, онима које носе миро (прим.прев.)[2] У тренутку када су мироносице дошле до гроба Господњег, затрескла се силно земља, јер је анђео Господњи сишао са неба, одвалио камен од врата гробних и сео на њега. И како Јеванђеље каже „лице његово бијаше као муња и одећа његова бела као снег“ (Мт. 28:3). Од тог призора уплашише се римски стражари и „постадоше као мртви“ (прим.прев.)

Света Тројица  Мада суштина Божија надилази људски ум, Бог је неке од Својих

одлика открио човеку. Свети Јован Дамаскин, мудри православни монах, је - у вези са парадоксом човековог поимања Бога - једном приликом написао:

"Онај ко би да говори или слуша о Богу требало би, ван сваке сумње, да зна да у стварима богословља (науке о Богу) и Оваплоћења Исуса Христа ни у ком случају није све неизразиво, али није ни све потпуно изразиво, нити је, пак, све несазнативо, али ни све доступно сазнању. Оно што може бити сазнато јесте једна ствар, док је оно што може бити

49

Page 50: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

изречено са-свим друга ствар, као што је једна ствар говорити, а друга зна-ти. Штавише, много од тога о Богу што није јасно сазнато не може бити на одговарајући начин ни исказано, тако да смо приморани да људским речима изражавамо оно што надилази људски поредак". [1]

Човек само у крајњем смирењу, какво је имао овај свети монах, може да почне да поима Бога. Бог не може бити смештен у епрувету нити вивисециран у лабораторији. Ако неко и поку-ша да појми Бога на тако ограничен начин, неће Бог бити тај који је вивисециран, већ то могу бити и јесу само човекове илузије.

Јован Дамаскин, описујући Бога, почиње од Божије безграничности: "Ми знамо и исповедамо да Бог нема почетка и нема краја, да је вечан и непролазан, нестворен, непроменив, невидив, недокучив, сведобар, свеправедан, Творац свега створеног...".

Дамаскиново објашњење, затим, све више иде у појединости: "Ми даље знамо и исповедамо да је Бог - Један, то јест, једна

Суштина, и да Бога схватамо као Три Личности, јер Бог и јесте у Три Личности: Оца и Сина и Светога Духа".[2]

Ово схватање Бога као Тројице, Три Личности несли-вено сједињене у једној Божанској Суштини без икаквог раздељивања, јесте тачка на којој људски ум и језик ударају о зид своје ограничености.

Христос је открио истину о Светој Тројици заповешћу коју је дао Апостолима после Свога Васкрсења: "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа"(Мт. 28,19).

Да би на неки начин приближили тајну Свете Тројице нашим земаљским појмовима, и оно што је несхвативо нашем схватању, древнохришћански Свети Оци су се користили поређењима из природе: сликом три светиљке које дају једну неразделиву светлост; сликом сунца као Оца, сунчевих зрака као Сина и сунчеве светлости као Светога Духа; сликом подземног извора реке (Отац), надземног врела реке (Син) и речнога тока (Дух Свети) који чине једну јединствену реку; сликом детелине са три листа која су сједињена у јединствену биљку.

Но, све су то само земаљске представе о небеским стварностима. Мудри Григорије Богослов закључује:

"Испитао сам у свом уму ово питање врло пажљиво, и сагледао га из сваког угла, да бих открио неку (земаљску) сличност са том тајном, али нисам био у стању да откријем било шта на земљи са чим би се могла упоредити Природа Божија. [3]

И премда је Божија Суштина крајње неприступна чак и људској мисли, Бог је, кроз Своје божанске енергије, стварно и делатно присутан у сваком тренутку овог нашег живота. Нема ничега што је створено а да га није створио Бог. Бог је, стога, свеприсутан у Својој творевини. Бог-Отац је непресушни Извор, основ и Отац свега што постоји, Отац милостиви, Који нас воли и брине о нама, о Својој творевини, јер смо ми Његова деца по благодати.

Са нама је Бог-Син, рођен од Оца пре свих векова, ис-тинита Светлост од истините Светлости, жива Сила и Премудрост, сведржитељни Логос (Слово, Реч), савршена и жива слика и икона невидивога Бога, Који је постао видив.

50

Page 51: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

У нама и у свеколикој творевини, по Божијој милости и сили, обитава Дух Свети, Који испуњава све, Који је Животодавац и Животворац, Утешитељ, Извор и Ризница добара. Над нама, са нама и у нама јесу Отац, Син и Свети Дух - Тројица у Јединству, Један Бог. [4] [1] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне вере, књига прва, стр. 166-167[2] Исто, стр. 167[3] Свети Григорије Богослов, Омилија 31, О Духу Светоме, главе 31-33, Ердеманови Никејски и пост-Никејски Оци, друго коло, том 7, стр. 328[4] о.Михаил Помазански, Православно догматичко богословље, Братство Светог Германа, 1983. стр. 73-102

Православно Хришћанство – Православље  Бог је открио истину људима и није их оставио без пута којим они могу да

достигну Истину, живећи и умирући за њу. Људима је дат велики и неовоземаљски дар - дар Хришћанства.

Хришћанство је жива веза између Бога и човека који верује и нада се у Бога.

Хришћанска вера и нада у Бога јесте сила коју не може да победи ни пакао. Хришћанска вера је жива заједница оних који чезну за Истином Божијом, који чезну за Богом у Његовој пуноти. Јединство и сабрање Хришћана у хришћанској вери јесте Црква - заједница Бога и човека коју је Христос дошао да ост-вари. Сама реч "Црква" управо и значи - заједница.

Да бисмо почели да разумевамо такву тајну као што је Црква - коју је Бог даровао људима за духовно усавршавање и спасење - морамо претходно потпуно одбацити сваку пред-идеју о томе шта реч "Црква" значи у њеној модерној употреби. То морамо учинити, јер у овом времену свеопштих религијских по-дела и разградње ми имамо потпуно погрешну слику о томе шта је то Црква.

Црква Христова није пука земаљска институција. Црква Христова је Тело које се састоји од људи који верују, исповедају и клањају се Богу Живоме. Хришћанска Црква, онако како је изворно схватана од њеног почетка, састоји се од два неразделива дела: Цркве у овом свету и Цркве на Небесима, у Царству Божијем. У Хришћанству нема поделе на земаљску и небеску стварност. Земаљска Црква управо из тог свог јединства са небеском Црквом непрестано прима благодат и управо то јединство јесте оно што омогућује људима непосредно општење са Богом и Царством Божијим.

Земаљска Црква (Црква у овом свету) јесте заједница верних који се заједнички боре и заједнички страдају за Христа. Небеска Црква јесте заједница на Небесима којој припадају они Хришћани који успешно завршише своју земаљску борбу и достигоше до Христа.

Обе Цркве јесу Једна Црква у којој се узајамно прожимају овај свет и Царство Божије. После Свог Васкрсења, Христос је, пред Своје Вазнесење на небо, рекао апостолима:

"Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28,19).

51

Page 52: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Апостоли и други ученици Христови су, после, Вазнесења Христовог, из Јерусалима отишли на све четири стране света да би свему свету проповедали истину Христову: апостоли Петар и Павле су проповедали Христа у Грчкој и Риму, апостол Марко у Етиопији, апостол Тома у Индији, апостол Андреј у Русији и Румунији, Аристовул у Енглеској. Будући у једном уму и једној души, учили су једној Вери и једној Истини.

Тако је, у апостолска времена, била установљена Црква Христова. Једна од најбоље чуваних тајни коју овај свет упорно скрива од људи јесте чињеница да та и таква изворна Црква, поз-ата као Православна Црква, још увек постоји и да данас још увек чува тај древни и изворни, апостолски и неовоземаљски дух ране Цркве. Чак и у ова последња времена, Православна Црква још увек чува изворно богослужење и учење Цркве Христове, онакве каква је она била на почетку. Разлог због кога је Православна Црква Христова преживела готово две хиљаде година до данас и живеће до краја времена јесте то што Божија Истина, која је у њој, надилази простор и време.

Циљ Цркве јесте да сједињује сваког човека понаособ и заједно све људе са Богом у духовну и вечну заједницу која надилази телесну смрт. Циљ Цркве је да открива вечни живот људима, да даје чврсте доказе тог живота, да стварно и видиво пројављује хришћанску веру, да изграђује темеље и зидове, свод и кров те вере, да изнутра уређује и украшава храм те вере.

Зраци духовнога света и данас просијавају кроз сваку реч Светога Пи-сма као што су сијали током читаве двехиљадегодишње историје Цркве. Хришћанство је широм отворило врата Царства Божијег, и то у толикој мери да га је већ погрешно и даље звати "религијом", будући да то може навести људе да бркају богоустановљено Хришћанство са човекоустановљеним религијским институцијама овога света.

Хришћанство је Откривење, Божије Откривење онима који љубе Истину Божију, истинољупцима Божијим. [1]

  

[1] Свети владика Николај (Велимировић), Пролог, стр. 239 

Хришћани – истинољупци Божији  Оне који су прихватили Христа као живу Личност, као Оваплоћеног

Бога и који су ходили путем Истине, Истине коју је Он открио човеку, овај свет је увек проглашавао за "неприлагођене" и "отпаднике". Још од времена када је Христос ра-апет, овај свет Хришћане сматра "непријатељима народа".[1] Ти "непријатељи народа" и љубитељи Истине Божије звали су се и зову се - Хришћани.

Овдашњи пагански свет је одбацио прве Хришћане, прогонио их, мучио и убијао, чиме је испуњено Христово божанско пророштво: "Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзуо пре вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет" (Јн. 15,18-19).  

52

Page 53: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Да би избегли прогоне први Хришћани су се скривали у катакомбама - местима на којима су сахрањивани мртви - где су се молили у тајности, потпуно одвојени од света. Они су живели у непрекидном ишчекивању мучеништва, због чега су непрестано духовно бдели, припремајући се за Царство Божије. Они нису марили за земаљска богатства, угодности и част, јер су их стра-дање и близина мучеништва потпуно ослобађали таквих брига. Они нису имали приватне својине, а све што су имали било је заједничко. Једном речју, они су били "једно срце и једна душа" (Дела ап. 4, 32) и нису били од овога света.

Згариште спаљенога Рима се још увек димило када је римски цар Нерон дошао на идеју да оптужи Хришћане за под-метање пожара и да бес народа стиша крвљу Хришћана. То је био једини излаз за човека који је претходно убио сопствену мај-ку и спалио пола Рима. Нерон - чије је име постало синоним за све оно најокрутније и најболесније - био је први римски цар ко-ји је отпочео прогоне тих невиних и саможртвених истинољуба-ца Божијих - Хришћана. На све стране су се чуо поклич - "По-бијмо Хришћане!": и - читав пагански свет је устао на Хришћане.[2] Тако је римски цар Нерон отворио "сезону крвавог лова" на Хришћане, која траје ево већ две хиљаде година.

Крвопролиће је започело погубљењем двојице Христових ученика који су у то време били у Риму - апостола Петра и Павла. На основу оновремских сведочанстава о њиховом погубљењу данас чињенично знамо како је изгледало њихово мучеништво. Најпре је апостолу Павлу секиром одсечена глава, а затим је дошао ред и на апостола Петра. Он је требало да буде разапет на крст.[3]

Када је доведен до места вде је требало да буде разапет, апостол Петар је замолио своје џелате да га разапну наопако на крст, рекавши: "Нисам достојан да будем разапет као мој Господ". Тада, џелати обрнуше крст, и приковаше га са ногама увис, а главом надоле.[4] Апостол Петар је разапет за Истину, и ту његову жртву за Истину занавек запамтише и свет и сва потоња поколења.

Мучеништво је било сматрано крајњим чином одрицања од света и највишим обликом хришћанске духовности. Хри-шћани и Хришћанке су мучени и убијани на најокрутније могуће начине. Они су спаљивани, дављени, комадани, одсецане су им главе, руке и ноге и разапињани су на крст због своје вере у Једнога Бога. Њих су ондашњи анти-теистички (богоборни) пагани искушавали покушавајући, углавном безуспешно, да их примора-ју да се одрекну Христа и хришћанске вере. Хришћанских Мученика је безброј у историји Цркве, која је, уствари, историја непрекидног мучеништва, и они - као примери крајње верности Христу - представљају непобитни доказ бесмртне победе Хришћанства, победе која надилази овај свет.

Хришћани који су, у то страшно време, непоколебиво веровали у Бога и Његовог Сина Исуса Христа свакодневно су се суочавали са могућношћу насилне, мученичке смрти. За прве Хришћане је, заиста, од животнога значаја било то што им је омогућено да управо телом - које је кадро да носи Бога у себи -истрпе муке мучеништва. Једино је Христос као Оваплоћени Богочовек Духом Својим Светим, Који је обитавао дубоко у Хришћанима, могао да им да снаге да победнички прођу кроз студени пожар страха од смрти, кроз ужасе бола и страдања којима су била изложена њихова тела и њихове душе током

53

Page 54: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

мучеништва. Ти хришћански Мученици су кроз све ове векове светлели, а светле и данас, поколењима као најузвишенији пример аскетске борбе коју зовемо: смрт за свет.[5]

И после више од три века ужаса, током којих је проливена крв хиљада и хиљада хришћанских истинољубаца, престала  је стравична агонија анти-хришћанских прогона. Из бола и стра-дања тих истинољубаца свануло је, коначно, и сунце слободе. У ИВ веку, вера тих "отпадника" постала је "државна религија" тадашњег цивилизованог света. Неморалне римске законе замениле су закони установљени на моралним вредностима, миротворном духу и милосрђу хришћанске вере.

Али, са озваничењем Хришћанства, почео је да се јавља један други велики проблем. Више није било страдања и прогона, и Хришћани су све више почињали да праве компромисе са овим светом. У својој слободи и богатству, почели су да заборављају да су страдање и сиромаштво неопходни за истински духовни живот. У хришћанску мисао је све више продирала идеја да ће се спасти само они који припадају "организованој" религији. Многи су почели да схватају Цркву као овосветску политичку институцију, а не као средство узрастања у савршенство Царства Божијег.

И поново су истинољупци Божији ступили на сцену као актери прогона, али то је био сада драговољни самопрогон, због кога су, у очима света, изгледали као луде. Хришћани и Хришћанке који су трагали за Истином више него што су је могли наћи у Цркви као пуко земаљској институцији почели су да се повлаче у дивљине и пустиње. Бескрајна пространства египатских, сиријских и палестинских пустиња штитила су их од утицаја овога света, као што су - не тако давно пре тога - зидови катакомби штитили ране Хришћане.

Ти древни Хришћани-пустињаци су кроз пост, девственост, неспрестано стражење, рад и подвиг поново оживели катакомбни дух Хришћанства, али сада у облику добровољног само-прогона. Ти Хришћани су живели као живи мученици који су се определили да их свет сматра за своје "отпаднике". Тако је започела прва хришћанаса побуна против хришћанског света који је почео да се секуларизује. И ти први побуњеници су се звали - монаси. Сагледавши таштину овог умирућег света и желећи да побегну од тираније овдашњих мода, ти истинољупци Божији су се повлачили у пећине и јаме, на планине, у колибе где су живели у потпуном сиромаштву, нимало не марећи за своје тело и свој спољашњи изглед. Они су живели само за то да умру за овај свет, за свет коме су, ионако, били добри само као мртви.

Они су се клонили градова као болести, јели су једном дневно или, чак, једном недељно, више волећи живот у глади него испразан живот у самозадовољству и уживањима. Спавали су само пар сати дневно, и то не лежећи у кревету, већ седећи на столици. Они су се одрицали сна, јер су сматрали да их сан одваја од свесне заједнице са Богом. Они су се - у својој тежњи ка савршенству - непрестано борили против своје пале природе, против својих страсти и грехова.

У почетку су ти "отпадници" живели сами, животом потпуног одрицања и тиховања. Али било је и других Хришћана који су - видевши

54

Page 55: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

подвиг ових првих монаха и њихово праведни-ко одрицање од саморазарајућег света - пожелели да и сами почну да живе тим, споља гледано, сулудим начином живота. Тако су почеле да ничу велике монашке заједнице и пустиње су се претвориле у велике монашке градове са стотинама и хиљадама грађана - монаха и монахиња који су имали само један једини циљ: живети и умрети за Истину Божију. Црква је временом почела да сматра те подвижнике доживотним мученицима. Зашто?

Зато што Мученик у једном тренутку претрпи мучеништво и после тога умире, док монах добровољно страда читавог свог живота, распињући се и умирући сведневно и свеноћно за овај свет.

Овај начин живота, назвав монаштвом, брзо се проширио на сав тадашњи хришћански свет, а монаси су постали чувари изворног духа хришћанског "андерграунда".[6] Из кратњег сиромаштва ових подвижника израсли су, временом, читави градови и друштва. Најпре би се један монах населио у пустињи или потпуној дивљини. Онда би се други настањивали око њега, и вре-меном би таква заједница прерасла у сеоце или, чак, градић. Монаштво се на овај начин ширило у Палестини, Египту, Византији, Грчкој, Србији, Русији, Румунији, Бугарској, Италији, Етиопији, Ирској, Француској, Америци, и широм света. И мада се овај узвишени монашки образац православног Хришћанства проширио на све четири стране света, овај свет ту чињеницу до данас скрива од људи као једну од својих најбоље чуваних тајни.

  Животописи који следе јесу истините приче о Светитељима који су

живели у разним периодима хришћанске историје, о људима који су жртвовали читав свој живот за Истину Божију. Оно што следи представља само један летимичан поглед у пребогати свет Светих, који нам дају свети пример своје хришћанске побуне - последње истинске побуне.

 

 

[1] Овај назив је први пут, у новијој историји, употребљен за Хришћане (свештенике, мовахе, вернике...) у Француској анти-хришћанској револуцији, а обилато је коришћен у Бољшевичкој револуцији и касније у стаљинизму, као и сввм осталим безбожничким, комунистичким револуцијама. Код нас је у револуцији 1941-45. и непосредно по њеном завршетку безбожничка власт побила преко две стотине свештеника в епископа СПЦ, да не говоримо о, како се процењује, две до три стотине хиљада православних Срба којв су пали од руке слугу цр(ве)номагијског Пентаграма-Петокраке. Са друге стране, није немогуће да ће врло ускоро и слуге белог (такође, црномагијског) Пентаграма "Новог светског поретка", почети да гове Хришћане и Цркву Христову као "непријатеље народа (демократвје, мира, људских права, "отвореног друштва"...) (прим. прев.).[2] Мученици Колосеума, Тан Паблишерс, 1987.[3] Разапињање на крст је у римско време била најтежа и најсрамнија казна, јер је крст био „знак срама“ и на такву казну су били осуђивани само најоокорелији злочинци, разбојници и убице. (прим.прев.)

55

Page 56: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

[4] Древни сиријски документи, Преникејски Оци, том 8[5] О. Михаило Ојер. Свети Василије Велики и стварање аскетских заједница, изд. Манастира Св.Пајсија, Форествил, 1994.[6] Аутори ове књиге намерно користе термин "андерграунд" у жељи да на што жввљи начин приближе данашњој омладини аскетски дух Хришћанства који јој је, иначе, унапред одбојав. Овде се иде на игру речи и смисла, јер су први хришћански подвижнвци живели заиста у "авдерграунду: у подземљу, у катакомбама, док данашња омладина свој "андерграунд" сматра истинотрагатељском побуном против отуђености и обезличености савременог друштва и живота. Аутори се, иначе, овим смелим методом - обраћања младима на језику на коме млади могу да их разумеју - када говоре о Хришћанству, користе кроз читаву ову књигу

Свети Антоније Египатски (Велики) Свети Антоније је био Египћанин који је живео у ИВ ве-у. Имао је богате

родитеље, и одрастао је у благостању и изобиљу. Није желео да похађа овосветске школе, те је остао неписмен и једноставан младић. Када је имао осамнаест година, умрли су му и отац и мајка, оставивши му у наследство све своје богатство.

Једнога дана стојећи на служби у цркви, чуо је следећи речи из Светога Писма: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди про-дај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу" (Мт. 19, 21).

Чувши ово, Антоније продаде све што је имао и пок-лони сав новац сиромасима, не задржавши ништа за себе. Затим оде у египатску пустињу и насели се близу реке Нила. Живећи сам, често је обилазио пустиножитеље[1] који су живели сличним животом. Гледајући њихове подвиге и врлине, и сам се трудио да их достигне. Тако је живео, мудро учећи од других, док их временом све није надишао у врлини.

Антоније је сам живео у пустињи и био изложен напа-дима многих искушења. Када би га спопадало сећање на некадашње богатство, Антоније би се жестоко борио против таквих помисли, непрестано водећи рат против своје палости и стремећи ка савршенству за којим је толико чезнуо. Он често није спавао по читаву ноћ, јео је само суви хлеб, со и воду, па и то тек на сваких неколико дана. Схвативши  да подвизавање тела разбуктава душу, Антоније је ревновао све више и преданије. Да би се што више удаљио од света и људи, Антоније је своје станиште преселио у гробнице у које су сахрањивани мртви. Међутим, људи су га и тамо пронашли и тамо му долазили у посету.

Антоније је својим подвизима достигао до таквог духовног савршенства да више није имао искушења ни од пожуде, ни од тела, ни до света. Али, тада су почела нова искушења. Почели су да му се јављају и да га нападају демони - пали ангели, покушавајући да га на тај начин одвоје од непрестаног молитвеног разговора са Богом. Демони су га много пута физички напали са таквом силином да је Антоније после тих њихових напада изгледао као живи леш, немоћан да се помери од болова.[2]

Де-шавало се да га сабрат, који му је доносио хлеб, пронађе у тако рђавом стању да је морао да га пренесе до оближњег села. Када би се освестио, Антоније би одмах захтевао да га врате у његову гробницу да тамо настави своју борбу.

56

Page 57: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

После неколико година такве борбе, Антоније је одлу-чио да напусти гробницу у којој је живео и да се пресели на једно још забитије место да би тамо могао још жешће да настави своју борбу за савршену заједницу са Богом. Но они - који су хтели да крену његовим подвижничким стопама - пронашли су га и у пла-нинама у које се повукао и опет почели да му долазе. Једном приликом, Антоније - желећи да буде непрестано сам са својим Богом - није хтео да им отвори врата те су их ови развалили.

Антоније је временом израстао у правог духовног горостаса. И много је оних који су, видевши га или чувши његове поуке, пожелели да напусте овај свет и постану монаси. Пустињаци су се сабирали око Антонија и његова монашка заједница се све више разрастала. И пустиња око Антоније се убрзо претворила у прави монашки градић. Захваљујући његовом надахнитељском примеру, пустиња је заврвела монасима који су непрестано певали химне Богу, проучавали хришћанске списе, пос-тили, молили се и помагали сиромашнима. Непрестано стражећи вад својом душом и душама других људи, ти монаси су стекли способност да духовним видом могу да виде у дубине људскога срца.

Антоније је духовно поучавао монахе о томе колико је ништаван овај свет у поређењу са славом света који ће доћи. Он их је поучавао суштини и циљу духовнога живота на земљи сасвим једноставним, али снажним речима: "Живи као да ниси од овога света и имаћеш мир". Он је своје ученике упозоравао на бројне варке којима се служе демони, и сви су веровали његовим поукама, јер је његов живот, као живи доказ, стајао иза сваке његове речи. Он их је саветовао да не запостављају у потпуности своје тело, већ да му дају онолико колико му је потребно али ништа више од тога, јер је то прави начин на који душа остварује потпуну власт над телом.

Хришћани су, у то време, у Египту били изложени прогонима. Жарко желећи да пострада за веру, Антоније је одлучио да сам пође у сусрет мучеништву. Отишао је у Александрију и на јавним местима проповедао Христа, али га је његова неустрашивост сачувала од смрти. Судија, који је претходно многе Хришћане већ осудио на смрт, уплашио се саме мисли да би се Антоније могао појавити на суду. Када се окончао период гоњења, Антоније се вратио у самоћу својих планина.

Антонију је, због његове саможртвене љубави према Богу, био дарован мистички дар виђења будућности. Једном приликом су двојица браће путовали да се сретну са Антонијем, међутим на том дугом путу они усред пустиње остадоше без воде. Један од браће је умро, а други лежећи на земљи чекао смрт. Тада Антоније посла двојицу монаха да однесу воде оном другом брату који је још увек био жив, јер Бог откри Антонију шта се десило са браћом. Ти монаси су живога брата напојили водом, а другог сахранили. Када су га питали зашто раније није послао монахе да спасу обојицу браће, Антоније је одговорио да је таква била воља Господња, јер му је Господ дао виђење када је први брат већ био мртав.

Једном приликом Антонију је било дато да начас види други свет, да види шта се збива са душама после њиховог изласка из тела. Он је видео да душа, после смрти тела, излази из тела и да јој приступају и добри и зли ангели (бестелесна бића која нису људска бића). Он је видео да се добри и зли ангели отимају за душу, али да су, на крају, зли ангели успели да дотичну душу одведу

57

Page 58: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

са собом, зато што је живот човека коме је та душа припадала био зао и зато што се тај човек још за живота определио за зло. После овог виђења Антоније воћима није могао да спава, већ се непрестано молио са сузама и јецајима.

Премда није имао никакво светско образовање, Антоније је био изузетно мудар човек. Једном приликом су код њега дошли неки философи са намером да му се изругају, јер су знали да је био неписмен и нешколован. Антоније их упита: "Шта има првенство - ум или ученост? И шта је узрок чега: ум - учености или ученост - ума?". Када му философи одговорише да ум има првенство над ученошћу, Антоније им одговори: "Сада схватате да човек развијенога ума нема потребе за ученошћу".

У другој прилици, неки који себе сматраху "мудрима" међу паганским философима дођоше код Антонија, тражећи од њега да им објасни хришћанску веру, али са намером да у том објашњењу пронађу противречности због којих би, потом, исмејали и њега и његову веру. Жалећи их због њиховога незнања, Антовије уздахну и одговори им на њихово питање, овако:

"Шта је боље - исповедати веру у Крст или у ваше порочне богове? Веру у знак храбрости и презира према смрти, или веру у нечисте философије? Или, шта је боље: рећи да се Логос (Реч Божија) није изменио, већ остао исти, примивши људско тело ради спасења и добра људи, и Сам учествујући у људскоме рођењу да би омогућио  људима да и они могу да учествују у божанској и духовној природи... Или унизити Божанско до нивоа бесловесних бића, и онда обожавати четвороножна створења и животиње и слике људи? Јер то је оно што ви, мудри, обожавате! Како се усуђујете да нам се подсмевате због тога што исповедамо да се Христос јавио као човек, ви који - одвајајући душу од неба - тврдите да је душа одлутала и отпала од небеских висина павши у тело? Ви сте у заблуди када верујете да је душа нестворена, говорећи да је душа слика ума. Треба да схватите да ви уствари богохулите на Самог Оца ума када на такав начин размишљате о уму.

А што се тиче Крста, шта је, по вама, боље: истрпети Крст и не плашити се ни једнога облика смрти; или препричавати митове о боговима који једу своју децу и убијају своје очеве? Јер то је оно што ви сматрате за мудрост! И како је могуће да се ругате Крсту, а да се не чудите пред Васкрсењем? Да се не питате како Христос није само човек, већ и Бог?..."

То су биле Антонијеве речи, на које пагански "мудраци" нису знали шта да одговоре. Поздравивши се са њим, ови људи отидоше, преображени истином Христовом, која им се открила кроз Антонијеве речи.

Када је већ зашао у дубоку старост, Антоније јер осетио да му се ближи смртни час. Позвавши оне који су му били блиски, Антоније рече: "Спремам се на пут наших Отаца, јер ме је позвао Господ. Нећу више бити са вама".

Пошто ово рече, ученици се поздравише са њим, и он издахну, а његово лице се обасја унутарњом светлошћу. Такав је био живот монаха Антонија, оца монаштва, неустрашивог истинољупца Божијег.

  

[1] Пустиножитељи – они који живе у пустињи, моансаи, подвижници (прим.прев.)[2] Ова прича може бити застрашујућа за Хришћанина данашњег времена. Али, она у ствари говори о бескрајној љубави и поштовању Бога према човеку. Бог је,

58

Page 59: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

видевши силину Антонијеве богочежње и велике подвиге који су у њему рађали велику духовну снагу, допуштао да се верни раб Антонње у суровој, али Божијега човека достојној бици туче са демонима, са силама зла да би показао људима да је човек са Богом и у Богу јачи и од пакла и од смрти, да је - како је богонадахнуто зборио велики светитељ XX века Јован Шангајски - после Христове смрти и Васкрсења "човек постао страшан смрти" (прим. прев.)

Света Мученица Евдокија – покајана блудница  Евдокија се родила у Самарији, у Палестини, у И веку после Христа. У

младости беше веома лепа и због своје лепоте живела је крајње неморалним животом. Занимала су је само уживања овога живота. Била је опседнута нечистотом распусног полног живота.

Временом су почели да јој нуде велике суме новца да би тиме платили своје пожудно уживање у њеном загрљају, и она је убрзо постала најбоље плаћена проститутка у свом крају. Једном приликом извесни врли монах по имену Герман пролажаше кроз њен град на свом путу у једну удаљену земљу. Он је преспавао у дому једног свог пријатеља, који се налазио одмах поред Евдокијине куће. Монах у одређено време поче да пева своје молитвене песме. Када заврши певање, он взвади из своје торбе свитке са учењима Светих Отаца, великих хришћанских духовника, и поче из њих да чита о крају света. Монах Герман је свом пријатељу, који пожеле да чује реч за спас душе, наглас читао о крају света.

Те вечери је проститутка Евдокија, кроз отворен прозор, чула монаха како чита, и чула речи о крају света. То што је чула потресло ју је до темеља њенога бића: сузе су почеле да обливају њено лице, јер је схватила каквим одвратшм животом живи.

Будући престрављена, Евдокија није могла заспати целе ноћи, а ујутру посла по монаха Германа. Када је монах дошао у њеиу кућу, Евдокија га упита: "Молим вас, реците ми који је смисао онога што сте читали прошле ноћи. Молим вас, реците ми истину!". Тада јој Герман рече: "Ако послушаш моје речи, спашћеш се и бићеш прослављена у векове векова. Наследићеш бесмртни живот после смрти. Али, ако желиш да се спасеш, мораш учинити две ствари. Најпре, мораш да се крстиш и тиме очистиш од сваке нечистоте. Затим, мораш да разделиш све своје богатство убогима и сиромашнима".

Док је слушала монахове речи, Евдокију је преплавио ужас од саме помисли да ће морати да живи у сиромаштву, узда-јући се само у Бога. На ово јој монах рече: " Ако желиш да провериш моје речи, скини са себе скупу одећу и само недељу дана носи сиротињску и ружну одећу, затвори се у свој дом, пости и моли се Богу са сузама. Бог ће ти открити шта треба да чиниш".

Десило се онако како је Герман и рекао, и Евдокија је крајем недеље примила свето Крштење, одрекла се свег свог богатства и све своје имовине. Она потом отиде у један женски ма-настир где се замонаши и започе дуги живот подвизавања у послушности, дуготрпљењу, бдењу, молитви и посту. Она више није марила за своје тело, подвизавала се у студени, лишавала се сна и хране, кажњавала себе и своје тело за свој претходни живот, који проведе у чулним уживањима и нечистоти.

59

Page 60: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

После неколико годнна проведених у манастиру, Евдокија је достигла такав степен чистоте да је постала узор за све тамошње пустињске монахе и монахиње. Када се игуманија и настојатељица њеног манастира упокојила, све монахиње су једнодушно изабрале Евдокију за нову духовну водитељку сестринства.

У то време започе велики прогон Хришћана: мучени су и убијани сви Хришћани који нису хтели да принесу жртве идолима и паганским божанствима. Будући да се знало да је Евдокија Хришћанка, убрзо дођоше војници и одведоше је у тамницу.

Евдокија, потом, би изведена пред управитеља тамо-шње области, који је стао да је испитује о њеној вери. Она му одговори: "Ја сам Хришћанка и слушкиња јединог доброг и са-страдалног Господа. У Њега верујем свим својим срцем и ништа  ме не може одвојити од Његове љубави. Стога, немојте губити време постављајући ми даља питања. Чините оно што сте науми-ли да чините и ослободите ме овога света".

Видевши Светитељкину одлучност, управитељ нареди да јој се стргне одећа до паса, да буде тучена и мучена. Евдокија је, сва обливена крвљу, херојски подносила муке. Видевши како храбро подноси муке, управитељ нареди да престану да је муче. Евдокија је лежала сва у крви, али још увек жива. Тада јој управитељ рече: "Жено, сажали се над сопственом лепотом и принеси жртву боговима". Евдокија му одлучно одговори: "Верујем у истинитог Бога". Гувернер се због ових речи разгоропади и нареди да је обнаже до голе коже и окрутно ишибају. Међутим, видевши њену љубав према Богу и одлучност пред лицем смрти, управитељу одједном дође нешто жао због тога што јој учини, и отпусти је полумртву.

Тај управитељ, после неког времена, умре и на његово место дође други, још суровији и окрутнији човек који је, такође, прогонио Хришћане. Када чу за Евдокијину храброст, посла војнике да јој одсеку главу. Тако, она својом мученичком смрћу уђе у вечни живот, као непобедива истинољубитељка Божија.

Свети Мојсије Етиопљанин – покајани разбојник У четвртом веку живео је човек по имену Мојсије. Мојсије је био

афричког порекла, тачније Етиопљанин, крупнога стаса и изузетне памети. Као младић, Мојсије је био један од најопаснијих разбојника у Северној

Африци. Он је био вођа разбојничке банде и познат по томе што је ножем клао људе. Мојсијеви разбојници су сејали пустош и пљачкали куће, отимали имовину да би је нотом продавали и од тог новца живели распусним разбојничким животом. Када није био у пљачки, Мојсије је жестоко пијанчио и проводио ноћи са распусним женама.

Ево пар реченица које описују срамни живот који је Мојсије водио као вођа разбојничке банде:

Мојсије је јако мрзео једног човека због тога што га је овај, једне ноћи када је Мојсије кренуо у пљачку, отерао са свог имања, изашавши из куће са псима. Да би убио тог човека, који је живео са друге стране Нила, Мојсије се

60

Page 61: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

скинуо, ставио нож у зубе, ушао у реку и - држећи одећу изнад главе - препливао реку.

Но, тај човек је видео Мојсија и, док је овај пливао преко реке, успео да се сакрије тако што се закопао у песак. Мојсије није могао да га пронађе, те се задовољио тиме што је убио његова четири овна, завезао их конопцем и одвукао вазад преко реке. Однео их је до једног месара где их је одрао, најбоље де-лове меса појео, а кожу продао да би могао да купи вина. Затим  је пијанчио до бесвести, после чега се вратио својој разбојни-чкој дружини.

Но, десило се да се у Мојсију, "најгорем од свих разбојника" Северне Африке, одједном нешто преломило и да је он одлучио да престане да живи тим грешним начином живота и да остатак живота проживи кајући се пред Богом. Напустио је своју банду и отишао у египатску пустињу, где је нашао светог старца, монаха Исидора. Мојсије је замолио старца да му допусти да живи у монашкој заједници познатој као "Скит".

Тако је Мојсије у пустињи започео ону духовну борбу срца која води ка Христу. Будући да је физички био изузетно снажан, Мојсије је водио веома строг начин живота: постио је данима, бдио ноћима и вежбао свој у ум у чистим мислима. Због свог пређашњег живота, који беше испуњен полном распусно-шћу, Мојсије би изложен страшним нападима блудне страсти. Да би се изборио са нападима пожуде, Мојсије је појачао своје по-движничке трудове готово до надљудског степена. Седам година није спавао, молећи се по целу ноћ и одмарајући се само један сат у току дана.

Мојсије, некада кољач и убица, научио је временом шта је то састрадална милост према људима. Његова љубав према ближњима је толико нарасла да је све људе почео да ставља изнад себе. Ноћу би шетао кроз пустињу до свих монашких колиба, где би узимао крчаге за воду, носио би их до оближњег извора и пунио их водом. Најближе келије су од извора биле удаљене око три километра, док је било и ових келија које су од извора била удаљене више од десет километара. Све ово је Мојсије чинио у тајности, тако да људи нису знали за његово дело, но само Бог.

Упркос Мојсијевим великим трудовима и подвизима, демон блуда га није остављао на миру. Старац Исидор му је говорио: "Одмори се, Мојсије, не насрћи на демоне, немој желети да се тучеш против њих, јер у свему треба имати умерности, чак и у аскетском подвигу". Будући огњенога духа, Мојсије му је одговарао: "Али, ја верујем у Бога, у Кога сам положио сву своју наду и верујем да - будући да ме је наоружао - не смем престати да водим рат против демона док ови не одступе од мене". Тада га је старац благословио, говорећи: "У Име Исуса Христа, од овога тренутка демони ће одступити од тебе. Дођи и приступи Светом Причешћу и бићеш очишћен од свеколике твоје нечистоте, како телесне тако и духовне. Тако ће бити да се не би погордио да си сам победио демона блуда, већ да би благодарио Богу Који те је ослободио".

Мојсије је напредовао у духовном животу, а око њега су почели да се сабирају многи људи који су желели да посвете своје животе Богу. Многи из његове бивше разбојничке банде, као и други разбојници напустише свој грешни начин живота и пођоше за Мојсијем, говорећи: "Ако се онај који је био најгори од најгорих боји Бога, зар не би онда требало да се и ми бојимо Бога?". Једном су четири разбојника напала Мојсијево станиште, надајући се

61

Page 62: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

да ће код њега наћи неку вредност. Међутим, Мојсије их је - као снажан човек - савладао, свезао конопцем и одвео у цркву. Некада је Мојсије био лопов који је поткрадао стадо, а сада је постаде пастир који трага за изгубљеним овцама.

Мојсије Етиопљанин је, касније, био удостојен и свештенства и пребогато обдарен многим даровима Божијим. У ње-говој храброј души није била трунке страха, јер љубав изгони сваки страх. Мојсије постаде прави Старац, истински духовни мудрац славне скитске пустиње. Непосредно пред свој одлазак из овог земаљског живота Мојсије упозори своје ученике говорећи: "Ускоро ће доћи разбојничка банда и узети ми живот, тако да се испуни истина да свако ко посеже за ножем, од ножа и гине" (Мт. 26,52). Убрзо потом дођоше неки разбојници који убише старца Мојсија и готово све његове ученике. Један Мојсијев уче-ик је успео да се сакрије у жбуњу одакле је видео како су Мојсијева душа и душе његових ученика, биле ослобођене тела и ушле у вечни живот.   

Света Ксенија Петербуршка – бездомна боготражитељка  Света Ксенија се родила у XВИИИ веку у Петербургу, у Русији и до

удаје живела лагодним животом. Удала се за царског пуковника по имену Андреј, са којим је живела у срећном браку. Била је срећно удата жена, верна свом супругу, који је живео овосветским животом. Међутим, он једне ноћи на пијанци изне-нада премину од пијанства, иако је био млад и доброга здравља.

Неочекивана смрт вољенога мужа срушила је читав Ксенијин свет. Имала је двадесет и шест година и није имала деце. Болом опхрвана удовица сагледала је свој бесмислени мали свет и ништавност свега што је поседовала, и одједном почела да схвата сву таштину овог пролазног живота и његове испразне среће. На опште запрепашћење својих пријатеља и рођака, Ксенија је почела да раздаје све што је имала. Новац и личне ствари разделила је сиромасима, а кућу је поклонила једној својој пријатељици. Коначно, њени рођаци дођоше до закључка да је она сишла са ума, тако да су се од тада према њој понашали као према умно поремећеној особи.

Схвативши да за њу више нема стварне среће у овоме свету, као и да је материјално богатство само препрека за задобијање истинског мира у Богу, Ксенија је изненада нестала и није је било читавих осам година. Ксенија је све те године провела ходећи најтежим путем усхођења ка духовном савршенству, путем подвига "лудости (јуродства) Христа ради" (1. Кор. 4,10). "Луди (јуродиви) Христа ради" јесу они који се - гледано са становишта овога света - понашају као потпуно луди људи, али који понижење достижу стање највишег духовног савршенства,  надилази овај свет. Те "луде" (јуродиви) имају, од Бога даровано, савршено разумевање живота и смрти, добра и зла, љубави и мржње. Они живе у потпуној измирености са Богом, а свет ту њихову измиреност називао лудилом.

Ксенија се, после осам година бездомничког лутања, вратиила у свој родни град, обучена у овешталу униформу свога поко-јвога мужа.

62

Page 63: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Одазивала се само на његово име и људи су је све до шрти звали - Андреј. Она је на себе узела претешки подвиг: подвизавала се животом скривене врлине, али не само за себе, већ и за свог супруга који је умро пијан. Тугујући због његових грехова и сопствене несавршености, Ксенија је лутала улицама најсиромашнијих крајева Петербурга. Где год су је сретали, људи су је терали и исмејавали, а немало пута чак гађали и камењем. Но, и поред тога, она је пред очима своје душе, у потпуном смирењу и ду-готрпљењу, држала лик Христов, лик Онога Који је страдао без роотања, Који је отрпео све оптужбе, поднео сав прогон, претрпео мучење и распеће на Крсту. Угледајући се на Христов пример, Ксенија је смирено и кротко истрпела све тешкоће свог подвига, говорећи једино ово: "Бог нека им опрости, јер не знају шта чине".

Они који би осетили сажаљење према њој давали би јој чисту преобуку или нешто одеће, међутим она је - у својој несебичној љубави према људима - раздавала другима све што би до-била, не остављајући ништа за себе.

Ксенија је пронашла мир у својим страдањима, јер је у сиромаштву Христа ради открила највеће богатство. Она је својим тајним молитвеним животом задобила бескрајно богатство - богатство непрестане молитвене заједнице са Богом. И Бог јој је даровао дар прозорљивости. Могла је да види будућност као да се дешава овде и сада. Могла је да прозире (види) у срца и мисли оних које би сретала. Понекад би јој Бог открио да се некоме ближи смртни час, тако да је она сваког таквог могла на време да упозори како га смрт не би затекла неприпремљеног.  Једном су видели Ксенију како узнемирено трчи хладним и завејаним улицама, вичући из свег гласа: "Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће читава Русија пећи палачинке!". Мада су сви знали да је древни руски обичај да се у знак сећања на упокојене пеку палачинке,[1] као и обично нико није могао да схвати смисао тих њених загонетних речи. Но, само дан после тога руска царица је пронађена мртва у својим одајама. Тек тада су сви схватили загонетне речи пророчице Божије Ксеније.

Људи су временом почели да прихватају њено чудно понашање као неку врсту Божијега знамења, а она се понекад заиста веома чудно понашала. Једном приликом, Ксенију су видели како плаче цео дан и целу ноћ. Када су је питали зашто плаче, она би само говорила: "Крв! Крв! Видим реку крви овде!", после чега би настављала да плаче још више. Нико није могао да схвати о чему је говорила, иначе, мирна Ксенија, нико није могао да схвати смисао њених застрашујућих речи. Неколико дана касније у крају се догодило крваво убиство, које су њене сузе прорекле пре него што се догодило.

Ксенија није имала ништа осим својих дроњака. Када би ушла у дом неког од својих пријатеља, она је радосно говорила: "Ево мене и свега мојега!". Дуго нико није знао где Ксенија проводи своје ноћи. Једне ноћи полицајци из њенога краја пратили су је и открили да она ноћи проводи на отвореном, молећи се Богу до јутра, без обзира да ли пљушти киша или дува ветар.

Коначно дошао је час Ксенијог пресељења у Царство Божије. Није више било њеног светлог лица да обасјава петер-буршке сиротињске уличице и

63

Page 64: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

уџерице, предграђа и поља око града. Тако је живела и упокојила се у Богу још једна истинољубитељка Божија, коју је овај свет сматрао лудом.

[1] Православни Руси од давнина за покој душе упокојених пеку палачинке. Припремање заупокојених палачинки код Руса одговара нашем припремању кољива за парастос и помен. Описани догађај се збио 24. децембра 1761. године, а сурадан 25. децембра умрла је руска царица Јелисавета Петровна. (прим.прев.)

Свети Пајсије Величковски  Свети Пајсије Величковски се родио у једном руском селу у XВИИИ

веку. Он је од најраније младости заволео чистоту и простодушност, разликујући се по свему од остале деце свога узраста. Читање Житија Светих је у његовој души разбуктало чежњу да напусти овај свет и постане монах.

Као младић био је послат на школовање у Кијев. Тамо је наставио да чита и подражава животима Светих, тако да се временом све мање занимао за овосветско образовање. Он је због тога потпуно запоставио учење и управитељ школе је од Пајсија затражио објашњење за рђаво учење. Пајсије, који је иначе увек био стидљив и скроман младић, одговорио је управитељу сасвим отворено, говорећи:

"Први разлог је тај што намеравам да постанем монах, а знајући да не знам када ће ми доћи смртни час, желим да постанем монах што је пре могуће. Други разлог је тај што од тог спољашњег учења не видим никакву корист за душу, јер учим само о паганским божанствима и 'мудрацима'. Од свог премногог познавања паганске мудрости данашњи људи ду-ховно потпуно ослепеше и одступише са правога пута. Пагански 'мудраци' говоре високоумне речи, а у душа им је пуна мрака и незнања, и сва им је мудрост само на језику. Не видећи никакву корист од таквога учења и бојећи се да ће ме оно по-кварити, престао сам да учим".

Видевши да је млади Пајсије одлучан да истраје у својој одлуци, управитељ га је немилосрдно казнио.

Пајсије је, у својој чежњи за монаштвом, пролио многе сузе молећи се Богу да га упути на прави пут. У то време његову душу је захватио пламен чежње за поклоничким путовањима по светим местима. Пајсије напушта школу и Кијев, и почиње да лута, гоњен тугом своје душе, као бедни туђинац који у овом свету трага за својом Небеском Отаџбином. Пајсије иде од манастира до манастира, и после многих разговора са светим старцима и монасима, доноси одлуку да постане монах.

Међутим, Пајсије ускоро схвата да живот у манастиру није прави пут за њега, јер је манастир у коме је живео био ис-кварен лицемерјем, а Пајсије је свим својим бићем жудео за чистотом неисквареног и нелажног монаштва. Опет је почео да лута, опет тужна срца, не налазећи оно за чим је трагао, али сада је барем био оно што је одувек желео да буде - монах.

Током својих трагалачких лутања, Пајсије чу да његова мајка јако пати што је он постао монах. Пајсијева мајка није могла ни да једе ни да спава, већ је дан и ноћ јадиковала, уништавајући тако свој живот. Једном приликом Пајсијева мајка зачу глас који јој рече: "О, несрећнице! Шта учини? Уместо да

64

Page 65: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

љубиш Господа свога и Творца свим својим срцем својим и свом својом душом, ти си заволела Његову творевину, свога сина, више него Творца, и због своје безумне и богопротивне љубави изабрала си да се убијаш глађу, због чега ћеш заслужити вечну казну. Треба да се угледаш на свога сина, да се и ти одрекнеш овога света и свега што је од овога света и постанеш монахиња. Таква је воља Божија". Пајсијева мајка одмах отиде у женски манастир где прими монашки постриг, и ускоро се упокоји са миром Божијим у души.

Лутајући у потрази за духовником који би могао да га подучава невидивом духовном животу, Пајсије је пропутовао сву Јужну Русију и Румунију. Своје трагање је окончао на Светој Гори, маленој монашкој држави која се налази на североистоку Грчке, на полуострву Халкидик, окруженом Егејским морем. Света Гора, света земља посута бројним манастирима, била је место на коме је Пајсије пронашао истинску духовну утеху. Пајсије је непрестано трагао за духовником који је искусан у монашком животу, који добро познаје Свето Писмо и учење Светих Отаца, и који живи истинским усамљеничким животом, у тиховању и сиромаштву, и коме би могао да се преда у потпуној по-слушности за спас своје душе. Али, још увек таквога није налазио.

Пајсије се настанио у малој келији, где је почео да живи тешким подвижничким животом поста, глади и жеђи, молитве и суза. Прошао је кроз многа искушења, страдајући и душевно и телесно. Његов пост се састојао у томе што је јео само суви хлеб и пио само воду. Његово сиромаштво је било потпуно. Није имао чак ни чисту преобуку. Носио је стално једну исту, прљаву одећу коју је повремено крпио. У својој љубави према Истини Божијој, Пајсије је својеручно преписао многе светоотачке књиге о духовном животу. Пајсије је преписивао књиге, стојећи за сталком за читање Јеванђеља да би, на тај начин, предупредио дремеж и губљење умне сабраности. Он је, на тај начин, развио дубоко разумевање духовнога живота. Још увек није имао духовника, али је почео да схвата да је заправо пронашао духовника за којим је толико трагао. Тог духовника нашао је у древним Светим Оцима и то кроз читање њихових списа.

После неког времена, које Пајсије проведе у овим подвизима, дође му известан млади монах по имену Висарион. Тај монах је изразио жељу да живи са Пајсијем и од Пајсија прима поуке о духовном животу. Пајсије му одговори овако: "Брате! Примораваш ме да кажем нешто тужно што ће изнова продубити бол мога срца, зато што и сам, такође, са много труда и жалости, трагах за духовним учитељем и не нађох га. Када је Христос отишао у пустињу, одбацио је сатану постом, смиреношћу, сиромаштвом, бдењем и молитвом. Христос се супротставио сатани Светим Писмом. Христос је извојевао победу над предводником наше (пале) природе, научивши нас како да га побеђујемо и давши нам моћ да то чинимо. Свако ко следи свог Господа на тај начин, у понизности и љубави, и прихвата послушање да се на тај начин односи према другим душама и да их подучава Господњим заповестима, прима од Господа, због свог смирења, моћ да побеђује све страсти".

Монах Пајсије је објаснио младом монаху да ни сам није успео да нађе духовно искусног учитеља те да је стога почео да трага за за највећим од свих духовних учитеља - за Самим Христом Богочовеком.

65

Page 66: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Два млада монаха, Пајсије и Висарион, живели су и ду-ховно узрастали заједно, једнодушни у свему. Да би научили да одсецају своју вољу и задобијају Божију вољу, Пајсије и Висарион су уредили свој заједнички живот тако што су увели правило узајамне послушности у свему.

Међутим, нису дуго могли живети таквим мирним животом, угодним Богу и корисним души. Ускоро су са свих страна почели да долазе и други монаси који су трагали за нелажним манастиром и истинским монашким животом. Тако је у светогорској дивљини изникла монашка заједница, која је изабрала монаха Пајсија за свог духовника. Пајсије је читавог живота трагао за духовником, а сада је и сам постао духовник, који је водио и штитио своје монахе.

Број монаха који су се сабрали око Пајсија је, временом, толико нарастао да је он одлучио да оснује још један манастир, али сада у Румунији. Пајсије је повео са собом неколико ученика и основао нови манастир у дивљини Молдавије која се налази на северу Румуније. И што се нови манастир више разрас-тао, саможртвени подвизи Пајсијеви су се увећавали. Он је читаве ноћи проводио на молитви, проливајући сузе и молећи се за своју духовну децу, и преписивајући дела Светих Отаца. Мана-стир је све више растао тако да су Пајсијеви монаси, временом, калиграфски преписали велики број ретких духовних списа. Захваљујући том Пајсијевом саможртеном подвигу свет је добио чувени зборник светоотачких поука о духовном животу познат под именом Филокалија или Добротољубље.

Пајсије је наставио свој уобичајени подвижнички живот, а час растанка душе од тела се све више приближавао. Бог је Пајсију открио дан у који ће се упокојити, тако да је он почео да се припрема за одлазак из овог света и улазак у Царство Божије. Упокојио се у дубокој старости, проживевши свој богоугодни живот у молитви, тиховању и подвижничким трудовима. Његови монаси су на дан његовог упокојења били радосни, јер су знали да је Пајсије живео као Светитељ Божији, али и тужни јер су се - и поред тог знања - осећали као сирочићи.

Тако се окончао земаљски живот још једног истинољупца Божијег, који - живећи љубављу према Истини Божијој - није умро, већ живи у векове векова.  

 Свети Герман Аљаски  - Апостол Православља у Америци

 У XВИИИ веку живео је у Русији дечак по имену Герман, који је

чезнуо за Богом више него за било чим другим у овом пролазном свету. Када је имао дванаест година овај - за Бога већ опредељени - дечак отишао је у манастир. Духовник тог манастира је био чувени старац Теодор Санаксарски, пријатељ монаха Пајсија Величковског.

Једном приликом неки људи, у потрази за печуркама, зађоше дубоко у шуму и тамо набасаше на малену колибу. Из колибе изиђе дечак: био је то млади Герман који је већ у том узрасту подвижнички живео у беспутној руској дивиљини. Герман је читавим својим бићем волео тиховатељски живот у дивљини, јер је управо ту проналазио Бога. Док је још био сасвим млад, Герман се нашао лицем у лице са смрћу: оболео је

66

Page 67: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

од опасне и болне инфекције. И мада се - тешко болестан - већ растављао са животом, Герман није хтео да иде земаљскоме лекару, већ се закључао у келију и са сузама молио Богу своме за исцељење. После целоноћне молитве Герман је пао у несвест од исцрпљености и бесвесно лежао на поду. Када се ујутру пробудио, осетио је да је потпуно оздравио. Ове Божије посете Герман се, као свог највећег блага, сећао до краја живота.

После много година једноставног монашког живота, монах Герман се преселио у велики и чувени валаамски манастир који се налазио на острву усред језера. У то време игуман манастира је био праведни старац Назарије. Он је подучавао Германа духовном животу, пригрливши га као што би отац пригрлио свог сина. Назарије је овако говорио младом Герману:

"Монах мора неодступно испуњавати Господше заповести, чезнути за достизањем ангелскога стања и поретка, узрастати у богопознању и љубави према Богу и ближњима. Монах се у свему мора држати речи Божијих и не сме нимало обраћати пажњу на глас који га зове на порок. Монах мора просвећивати свој ум вишњом светлошћу,мора чувати своје тело неокаљаним, његова уста морају бити окована ћутањем, а његов језик - чист.Монах се мора непрестано сећати смрти, мора непрестано умирати за овај свет. Такав би сваки монах требало да буде, и то је темељ који би монах требало да положи за испуњење свог завета, е да би могао да принесе Богу не само дарове свог видивог подвига, већ и жртвени принос своје душе и свога духа".[1]

Назаријеви духовни савети и очинска љубав испуниле су монаха Германа огњеном ревношћу. Видевши то, Назарије допусти Герману да живи сам у дивљини. Ова стаза одвајања и одрицања од света је само за малобројне и изабране монахе, који су у стању да издрже такав тегобан и усамљенички живот. Монах Герман је био један од тих малобројних.

После много подвига и борбе у самоћи, дошло је време да Герман оконча свој отшелнички живот, јер је старац Назарије затражио од Германа да иде у далеку земљу и тамо мисионарски проповеда Христа. Герман је прихватио крст саможртвеног мисионарског подвига и, са седморицом монаха, напустио Отаџбину да би помогао људима који страдаху без Христа на туђој земљи. Њих осморица отидоше за Америку.

1794. мала група православних монаха стигла је у северозападну област Америке, звану Аљаска. После тегобног путовања кроз сибирску дивљину и опасне пловидбе преко океана, они стигоше до Аљаске где наставише своја мисионарска путовања. Они су учили обичаје и језик домородаца, живели са њима и никада се нису постављали као виши од домородаца којима су проповедали Христа.

Домородачка племена била су крајње дивљачког понашања, тако да су их Герман и његови монаси, уз велике тешкоће, учили Христовоме миру и састрадалној милости. Учили су домороце дугоочекиваној Истини Христовој, коју су многи домороци прихватили без оклевања. Аљаски домороци су сасвим природно прихватали Христа зато што су одавно већ

67

Page 68: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

чекали на откривење пуне Истине Божије, која је требало да буде објављена свету. Они су ту истину препознали у Христу.

Монах Герман се настанио на острву Спрус Ајленд (Острво смреке), близу Кодиака, док су остали монаси наставили своја мисионарска путовања. Герман је ту почео да живи истим пустињачким животом, којим је живео у дивљини своје родне Русије. Он је пронашао одговарајуће место у густој шуми и саградио своје ново станиште по узору на "барабара"-колибе[2] тамошњих домородаца. Он је свој нови дом назвао "Нови Валаам" по манастиру, који је оставио у родној Русији, јер му је Отаџбина много недостајала.

Тамо, у непроходној шуми, потпуно сам на пустом ос-трвцу, Герман се молио, постио и живео у миру и ћутању. Живео је у свом свету Светитеља Божијих и ангела, проливајући многе сузе љубави према Богу. Домороци, видевши његов саможртвени и богоносни живот, заволеше га веома и долажаху му у посету да слушају његове приче о Русији и о животима Светитеља и праведника Божијих.

У то време су на Аљаску долазили и тамо се насељавали многи Руси са намером да зараде новац на рачун аљаских домородаца. Герман је за те похлепне и агресивне досељенике дредстављао препреку тако да су они решили да га уклоне. Они су га често нападали због тога што је бранио домороце, као и  нису могли да поднесу пример његовог богоугодног живота.  Они су много пута покушали да га застраше, али Герман је знајући да тако мора да буде - истрпео све тешкоће са отменом хришћанском храброшћу.

Герман је видео да међу домороцима има много сирочади и ванбрачне деце, те почео да их доводи на своје острвце где се о њима бринуо као прави отац. Он се старао да их нахрани и телесно и душевно, приправљао им је переце и пите од лососа, подизао их у богопознању. Он је био њихов једини заштитник.

У писму Сергију Јановском, управитељу Руских колонија, чији су се становници ужасно опходили према домородцима, монах Герман пише: "Ја, најпонизнији слуга овдашњег становништва, стајем пред вас са крвавим сузама и пишем мој захтев: будите отац и заштитник наш! Утрите сузу беспомоћној сирочади, олакшајте жалост у напаћеним срцима, дајте нам да осетимо шта је утеха".

Монах Герман је живео животом потпуног себеодрицања: подизао је сирочад, али - у исти мах - држао сва монашка правила о посту, молитви и тиховању. Носио је исту одећу и лети и зими, трпећи страшне крајности аљаског поднебља. Преко одеће је носио само кожу јелена, коју није скидао нити мењао читавих осам година.

Герман је спавао у мртвачком сандуку, да би се, на тај начин, и када спава сећао смрти. Камен који је користио уместо јастука био је прекривен јеленском кожом тако да посетиоци нису могли видети на чему стварно спава. Јео је врло мало, а своје тело подвргавао је најстрожим подвизима, одричући се сваке лагодности овога света која би одвлачила његову пажњу од Бога. Да би умртвио своје тело и подвизавао се још више, носио је око врата ланац са великим металним крстом који

68

Page 69: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

је био тежак око осам килограма. Нико те ланце никада није видео током његовог живота, јер их је Герман брижљиво скривао испод своје одеће - била је то тајна коју је знао само Бог.

Највећи део свог времена Герман је проводио као прави монах, молећи се у тишини своје колибице. Неко га је једном приликом упитао: "Како успевате да живите сами у шуми? Зар вам није досадно?". На ово питање старац је одговорио овако:

"Не, ја нисам тамо сам. Тамо је Бог, јер Бог је свугде! Тамо су свети Ангели! Како некоме може бити досадно са њима? Са ким је боље и угодније разговарати, са ангелима или са људима? Наравно, са ангелима!".

Сергије Јановски, управитељ Руских колонија, почео је да долази код старца Германа да би разговарао са њим. Сергије, касније, пише о тим својим разговорима са Германом: "Био сам добро образован, познавао сам многе науке и много прочитао. Али, закон Господњи сам тешко разумевао. Био сам слободни мислилац, деиста. Када сам разговарао са Германом, он је - на моје изненађење - говорио тако силно, тако смислено да ми се чинило да се никакво образовање ни земаљска мудрост не би могли мерити са његовим речима. Разговарали смо о љубави Божијој, о вечности, о спасењу душе, о хришћанском животу. Тако сам се променио и вратио на пут Истине".

Тај Сергије не само да је, касније, и сам постао монах, већ је и три своје кћерке и сина усмерио ка монаштву.

Једном приликом су старца Германа позвали на брод, који је допловио из Петербурга. На броду су га дочекали капетан и двадесет и пет официра. Сви они су били високообразовани људи које је поставио руски Царски адмиралитет. Био је то заиста призор: међу свима њима седео је монах маленога раста, у одрпаној монашкој раси, који је својим мудрим речима довео оне што су га слушали дотле да нису знали шта да му одговоре.

Монах Герман им је поставио следеће питање: "Шта је то, господо, што волите изнад свега и што би свако од вас пожелео као остварење своје среће?". Једни су желели богатство, други славу, трећи лепу жену. "Није ли истина", рече потом старац, "да би се све ваше различите жеље могле свести на ово - да свако од вас жели оно што он по сопственом мишљењу сматра најбољим и највреднијим љубави?". "Да, управо тако", одговорише сви углас. Тада им старац рече:

"Реците ми, онда, има ли ичега бољег и вишег, што надилази све остало и што је - уопште узев - вредније љубави човекове од нашег Господа Исуса Христа, Који нас је створио, Који нас је обдарио таквим савршенством, Који даје живот свему, Који све држи, Који о свему брине и Који све воли, Који је Сам Љубав и Који је неупоредиво бољи од свих људи? Зар онда не би требало да волимо Бога изнад свега и да изнад свега чезнемо и трагамо за Њим?".

Они му одговорише: "Па, наравно! То се подразумева! То јасно само по себи!". Тада их старац упита: " А волите ви Бо-га?". Сви углас одговорише: "Наравно да волимо Бога! Како ико може не волети Бога?".

Тада монах Герман рече:"А ја, грешни, више од четрдесет година трудих се да заволим Бога и још

увек не могу рећи да Га волим савршеном љубављу". Затим поче да их поучава како би човек требало да воли Бога:

69

Page 70: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

"Када некога волимо, онда непрестано мислимо на њега, трудимо се да му угодимо, дању и ноћу наше је срце заокупљено оним кога волимо. Да ли тако, господо, и ви волите Бога? Да ли Му се често обраћате, да ли често мислите на Њега, да ли Му се стално молите и испуњавате Његове свете заповести? Зато, за наше добро и нашу срећу, обећајмо себи макар ово - да ћемо се од овога дана, од овога часа, од овога тренутка трудити да волимо Бога изиад свега и испуњавати Његову свету вољу!".

Било је случајева да је старац Герман говорио и као пророк. Једном приликом он је рекао да ће доћи дан када ће се један монах, оставивши славу овога света, настанити на Спрус Ајленду. То његово пророштво се испунило у наше дане, када се у напуштену дивљину Германовог "Новог Валаама" доселио млади јеромонах Герасим. Овај јеромонах је, сагласно древном пра-вославном обичају, ископао ковчег старца Германа, преместио његове свете мошти у кивот и пренео их у манастирску црквицу да би се на тај начин стално сећао колико су нам Светитељи и Царство Божије увек близу.

Без трунке страха пред онима који имају власт, монах Герман је радио за Господа ревносно до саме смрти. Непосредно пред своје упокојење, Герман је пророчки рекао једном од сво-јих сирочића: "Овде ће једнога дана нићи манастир". У то време, те његове речи су звучале невероватно будући да је место на коме је живео било пусто острво, далеко од сваке цивилизације. Међу-тим, сто педесет година касније његово пророштво се обистинило, јер је на његовом Спрус Ајленду, у Монашкој лагуни осно-ван манастир чиме је испуњена његова света жеља.

Дошао је час да свети монах Герман напусти овај свет. Лежећи на самртној постељи, старац Герман је затражио од једног од својих сирочића да му запали свећу и, из Светог Писма, чита Дела Апостолска. Његови вољени сирочићи су, кроз сузе у очима, гледали небески спокојно лице свог упокојеног оца, које је светлело у ноћној тами...  

[1] Мало руско Добротољубље, том 2. издање Братства Светог Германа, 1976. стр. 30[2] Барабара – колиба коју су аљаски домороци градили од стабала дрвећа које је расло крај мора и маховине.

Старац Михајло – бранитељ Вере Православне  Будући старац Михајло рођен је 1877. у Литванији. Није имао ни

годину и по дана када му је умрла мајка, а када је имао шест година умро му је и отац. Михајло је живео жалосним животом сирочета, тако да у његовом детињству није било ничега вредног памћења. Ни касније он никада није говорио о детињству, тако да се о том периоду његовога живота мало зна.

Као младић, донео је одлуку да напусти овај свет и постане монах. Међутим, морало је прође извесно време да би своју одлуку спровео у дело. Његови рођаци су покушавали да га одговоре од његове намере, саветујући му да нађе неки пристојан посао и води нормалан овосветски живот.

У фабрици, у којој је Михајло радио, једном приликом, догодила се несрећа, која га је потресла до сржи, јер је први пут схватио шта значи

70

Page 71: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

изненадна смрт. Један механичар је, желећи да заустави одређену машину, пришао машини исувише близу. Машина је дохватила крај његовог мантила и за тренутак од њега више ништа није остало. Осећање да је смрт увек близу било је оно што је Михајла коначно нагнало да донесе одлуку да постане монах.

Трећега дана после Васкрса исте године, Михајло је, тихо и не рекавши никоме ништа, пребацио малени завежљај преко леђа и неопажено напустио свој дом. У завежљају је носио Свето Писмо и два одела. Имао је само осамнаест година.  

Хранећи се оним што би му послао Бог, спавајући у шуми под отвореним небом, одбацујући све земаљске бриге, Михајло је са молитвом на уснама ишао од манастира до манастира, у потрази за сазнањем воље Божије о себи. Једном приликом му је у уму сама од себе искрсла мисао: "Буди непоколебив у одбрани чистога Православља. Мораћеш да истрпиш много, али остани непоколебив, чак и до смрти".

1902. Михајло напусти овај свет заувек. Отишао је у Валаамски манастир. Тамо је, иза древних камених зидова манастирских, проживео многе године у тиховању и миру, у свакодневном молитвеном извијању свога срца ка Богу. Али, тај мир је морао да буде прекинут: 1917. године на Русију се сручила не-задржива лавина крвавих бољшевичких прогона, од које читав свет задуго неће моћи да се опорави. Тада је над Русијом успостављена страховлада режима заснованог на богоборству званом комунизам, током које је су зверски побијени милиони Хришћана. Знајући да се злочини тог новог "колосеума" и прогони Цркве, која је поново морала да сиђе у катакомбе, још задуго неће окончати, старац Михајло је пролио безбројне молитвене сузе за сву проливену крв невиних.

Једнога дана, усред зиме, монаси видеше човека који је, преко залеђеног језера, трчао према манастиру. Он је дотрчао да би упозорио монахе да се комунистички војници приближавају манастиру. Монаси су брзо натоварили манастирске вредвости на саонице и коње, и кренули на свој жалосни пут преко преко залеђеног језера према Финској. У то време братство Валаамског манастира бројало је око триста монаха. Пошто су се скоро посмрзавали, монаси одлучише да запале ватру. Док је ватра горела монаси су у даљини гледали свој вољени манастир са великом жалошћу у души. Сузе су им капале са лица и одмах се прет-варале у лед на зимској студени. Монаси су на крају, ипак, успели безбедно да стигну до Финске, у којој није било прогона, и да тамо, ни из чега, подигну нови манастир.

Али, у тим тешким и мрачним временима, дошло је и до превирања унутар самог новог манастира у Финској. Међу монасима су се јавили они који су хтели да "реформишу" древно Предање Православља и прилагоде га духу овог палог света. Сви кмонаси који су се успротивили таквој "реформи" и "прилагођавању" нашли су се на удару манастирске управе. Монах Михајло је испунио своје послушање - да "буде непоколебив у одбрани чистога Православља" и због тога претрпео прогон од стране манастирске управе.

Када су га, због верности чистоти истинскога Правоспавља, извели на манастирски суд, он је рекао: "Можете ме живога

71

Page 72: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

сахранити, али ја нећу одступити од завета који ми је дат од Бога". После манастирског суђења, Михајло је протеран на увусто острво.

1957. Михајло је био приморан да - због прогона од стране манастирске управе, који никако није престајао - напусти и то манастирско острво, и он се, са много туге у души, преселио ју Псковски пештерски манастир, који се налазио на самој грани-.да совјетске државе. Старац Михајло је последње године свога живота провео у потпуном ћутању и затворништву, живећи само Јмолитвом и за молитву.

Оно што следи јесу кратки описи сусрета и разговора са Старцем Михајлом током последњих година његовога живота. Његове поуке су увек отварале врата Царства Божијег.

Погледао ме је својим продорним, сјајним и јасним очима. Одједном осетих да о. Михајло чита моје мисли и види у моју прошлост. 'Оче', питао сам га, 'шта мислите о смрти?'. Огарац одговори:

"Нема смрти. Има само преласка из једног у други живот. За мене лично, живот Царства Божијег много је стварнији од мог овдашњег живота. Што Хришћанин више живи унутарњим животом, он се више удаљује од овога света и неприметно се све више приближава Царству Божијем. Зато њему није тешко када дође крај, јер тада та танка копрена (између овог света и Царства Божијег - прим. прев.) једноставно ишчезава. Тајна греха делује одавно, но сматрам да се деловање те тајне у данашњој историји креће у другом правцу. Јер заиста, сетимо се колико смо, не тако давно, имали Мученика, и колико их има чак и у ове наше дане. То показује колико још увек има живих Светитеља. Али, у последњим временима неће бити мученика, јер ће богоодступништво бити страшно".

 „Да ли је тешко живети унутарњим животом?', питао сам старца.

"Не, ако идеш правим путем. У унутарњем животу нема праве линије. Човек пада и устаје. Нико ко тежи уживању нека не очекује да ће задобити унутарњи мир. Он уопште и не зна шта је унутарњи мир. У свету има много људи који унаоколо ходају као живи мртваци, који и не мисле ни о чему другом но само о уживању. Док је млад или средњих година, човек може да сакрије своје право 'Ја. Старац то не може. Често се запањимо када се пред нашим очима разоткрије нечије право 'Ја'.

Важно је да човек избегава да понавља исте падове без обзира да ли се ради о пијанчењу, коцкању, нечистоти или нечем сличном. Наше покајање слаби после сваког нашег новог пада. Привикавамо се на своје грехе и почињемо да заборављамо Божанску Благодат и, најпре, постајемо равнодушни према хришћанском животу, а потом у нама почиње да расте и отворено непријатељство према Богу. Када човек западне у овакво стање, он губи способност да препозна своје грехе и постаје покварен човек. С друге стране, они који се заиста кају, макар и изнова падали у исти грех, почињу најпре да осећају равнодушност према том греху, а потом почињу и да га мрзе. Њима постепено сви греси почињу да бивају одвратни и они временом постају Светитељи Божији.

72

Page 73: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Свако је слободан да се определи или за прави или за лажни пут. Они који изаберу прави пут морају да знају да што се пре крене тим путем, то боље. Тешко је победити пређашње навике. Човек се не рађа као криминалац и убица. Криминалци и убице су се родили као и сви други, али се нису, од почетка, кајали за "лаке" грехе, тако да су, на крају, завршили у најтежим гресима.   

 Старац Михајло ми је једном приликом дао лист папира на коме је било написано следеће: "Срећа и несрећа, успон и пад, здравље и болест, слава и срамота, богатство и сиромаштво, е долази од Бога и све се мора прихватати као такво".

Погледао сам старца и рекао: "Ово је тврда храна, оче". Старац ми одговори: "Многи људи погођени несрећом постају или

очајни, сматрајући да је све изгубљено, или почињу да ропћу, верујући да страдају неправедно. Истина је, наравно, да Бог управља нашим животима на Свој начин, који је увек најбољи за све нас.

Наша вера је углавном мртва вера. А такву веру имају и демони. Они знају да има Бога, али Му се - и поред тога - противе. Увек се сећај да су све животне невоље ту да би нам помогле да се ослободимо од овога света. Оне нас, дакле, воде ка бољем животу.

Видиш, док не стекнемо мир ума не можемо видети Бога. Способни смо да разумевамо прошлост у границама у којима нам Бог допушта да је разумевамо, али не знамо шта да чинимо сада и шта да планирамо за будућност. Ако немамо душевни мир, то значи да изнутра још увек нисмо достигли стање целовитости, да смо заслепљени страстима које нас онемогућавају да сагледамо свет у његовом истинском светлу. Када задобијемо унутарњи мир, тада су наше страсти савладане и ми можемо јасно да сагледавамо ко смо и куда идемо. Видиш, немогуће је да будемо добре слуге Божије и да успешно обрађујемо Његов виноград, уколико претходно не задобијемо унутарњи мир. Људи цене тај мир изнад свега, но очигледно је да људи тај мир не могу добити од оних који га сами немају. Све те безбројне проповеди, књиге и вежбе не дају никаквога плода зато што нису израсле из тог унутарњег мира, сазрцања и одрицања од света. Али, када стекнеш унутарњи мир, све дође на своје место, јер је тада Бог са тобом. Једино у том дубоком унутарњем миру можемо видети Бога и разумети Његову вољу".

 "Оче, како да стекнем унутарњи мир", питах затворника Михајла. Он ми одговори: "Кроз покајничко дуготрпљење и чисту молитву".

Новомученици руски Јеротеј и Серафим Ево кратког описа живота и страдања монаха Серафима и његовог

блиског пријатеља, епископа Јеротеја. Они су живели у крвава времена, када је Руски народ страдао под ударима разорног и богоборног комунистичког режима. Преко шездесет милиона невиних људи побијено је због своје вере у Бога Живога. Хришћани су били проглашени за

73

Page 74: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

"народне непријатеље" и зверски истребљивани. Но, Црква од Христовога времена трпи прогоне и ти прогони се настављају и данас.

(Будући јеромонах) Серафим се родио 1897. Атмосфера која је владала у његовој породици била је врло слична атмосфери коју је чувени руски писац Фјодор М. Достојевски описао у свом роману "Браћа Карамазови". Серафимов отац је био површан човек, који је од своје младости водио распусан живот, због чега је непрестано долазио у сукоб са својом супругом, Серафи-мовом мајком. То је доводило до непријатних сцена, које су читаву породичну атмосферу чиниле тешко подносивом.

Све ово је веома потресало изузетно осетљивог дечака Серафима. Он је схватао да је његов отац потпуни роб страсти. Будући да није желео да живи на тај начин, Серафим је почео да се бави јачањем своје воље. Неко време се бавио јогом, али га то није задовољило. Касније је почео да чита списе Светих Отаца, који су га подстакли да почне да води строг начин живота. Почео је да спава на голом поду. Често је путовања до Валаамског манастира да би тамо утолио жеђ своје богожедне душе.

У међувремену, страшни ветрови револуциЈе однели су у смрт Серафимовог оца и мајку. У то време Серафим је срео свог будућег блиског пријатеља младог епископа Јеротеја. Епископ Јеротеј је убрзо рукоположио Серафима за јеромонаха. Тако је Серафим започео свој кратки живот слуге Божијег. Богоборна револуција је у међувремену, све више добијала на свом сатанском замаху, убијајући стотине хиљада верника, свештеника, монаха и епископа.

На једном од својих путовања, отац Серафим је био ухапшен као "народни непријатељ" и подвргнут уобичајеном мучењу коме је богоборна комунистичка власт подвргавала Хришћане Серафимо здравље је - што од мучења што од затворских услова - било потпуно нарушено те је добио и туберкулозу. На крају су га пустили из затвора "да умре код куће", што се убрзо и десило. Јеромонаха Серафима је, на самртној постељи, његов блиски пријатељ епископ Јеротеј постригао у велику схиму, која гоедставља највиши степен на лествици монашког усхођења ка савршеном хришћанском животу. Великосхимник Серафим је тмп само пвадесет и шест годнна када се упокојио. Један његов оођак на следећи начин описуЈе Јеромонаха Серафима: "Имао је дубоке, тамноплаве очи, у којима је сијао сјај, који није био од овога света.“

Серафимов блиски пријатељ, епископ Јеротеј је био први мученик Руске катакомбне Цркве, који је пострадао за чистоту и слободу Цркве Христове. Епископ Јеротеј је био познат и омиљен међу верницима Његова једноставност и његово одбијање да се потчини безбожним комунистичким властима одвели су га ка мученичком венцу.

Маја 1928. издао га је један његов "пријатељ", откривши властима Јеротејево скровиште. Када су бољшевици дошли да га ухапсе скупило се много људи који су хтели да спрече да епископ Јеротеј буде ухапшен. Међутим, они који су дошли да ликвидирају убили су га на лицу месга, пуцајући му у главу.

Тај пуцањ је означио почетак новог круга гоњења истинољубаца Божијих.

74

Page 75: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Шездесет Свештеномученика руских Прича која следи јесте сведочење очевица о шездесет руских

Хришћана-Новомученика који су пострадали од безбожних комуниста, остајући - и пред лицем смрти - непоколебиви у својој хришћанској вери. Ево те приче:

"Тридесетих година пропутовао сам читав Сибир као члан научне експедиције. Пут којим смо се кретали налазио се у потпунрј дивљини у којој није било насеља, осим конц-логора. У бројним конц-логорима широм Сибира владао је стравични ужас. Људе су тукли, мучили и убијали без икаквог разлога. Било је то време тираније атеистичке совјетске државе над Русијом.

Животни услови у логорима су били ужасни, у баракама је било од шездесет до осамдесет људи, који су спавали у два реда дрвених кревета. У случају да логораш није испунио своје дневне дужности, логорски стражари су имали право да са њим учине шта им је воља. Људи су масовно умирали од глади и хладноће.

Била је јасна и тиха ноћ над долином. Док будем жив нећу заборавити ту долину. Увек ћу је се сећати! Жалосно људско јечање нас је пробудило из слатког јутарњег сна. Скочили смо на ноге и видели у даљини групу људи, која се кретала у нашем прав-цу. Због жбуња је било тешко видети шта се тачно догађа.

У групи је било шездесет логораша. Када су нам при-шли ближе видели смо да су потпуно изнемогли од глади и претераног рада. Сваки је био везан конопцем око груди: вукли су саонице - саонице у јулу! На саоницама се налазило буре пуно људскога измета. Тачно смо чули шта је један од стражара командовао: „Лези доле и не мрдај!“. Јама је већ била ископана. Тих шездесет мученика су били руски свештеници.

У тихо јулско јутро, јасно смо чули слабе гласове тих свештеника-новомученика. Убице су, на ивице јаме, једном по једном свештенику, говориле следеће: 'Куцнуо ти је судњи час. Реци нам - има ли Бога или не?'. Сваки од тих Мученика одго-варао је одлучно и непоколебиво: 'Да, има Бога!'.

Зачуо се први пуцањ. Седели смо у шаторима, а срце је хтело да нам искочи из груди... Затим се зачуо други, па трећи, четврти, пети пуцањ... Убице су доводиле једног по једног све-штеника на ивицу јаме и постављали следеће питање. „Има ли Бога?“. Шездесет пута се чуо исти одговор: 'Да, има Бога!".

Јеромонах Гаврило – страдалних Христа ради Гаврило се родио у земљи Грузији, која се налази близу Црнога мора

и која се доскора налазила под тиранском влашћу богоборних комуниста. Оно што следи јесте кратак приказ прог-она, које је монах Гаврило истрпео због Истине Божије. Тај прогон се збио у овом веку, у нашем времену.

75

Page 76: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Десило се то 1953, непосредно по Стаљиновој смрти. Гаврило је тада био млади јеромонах. На главном тргу у Тбилисију (главном граду Грузије) одржавао се скуп на коме су гов-орили представници власти. Изнад њих, на зиду зграде, висили су, као и обично, огромни плакати са портретима партијских лидера, величине два спрата.

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, по-лио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово:

Господ је рекао - не чините себи идола, нити каква лика... Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се он-да клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих... А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви...".

Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне).

Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га.

Када су га спустили на земљу, руља је - порушивши све барикаде - јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: "Докрајчимо вашку!". Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог "непријатеља народа" и на тај начин изрази своју лојалност (комунистичком режиму). Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга.

Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознативости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, погом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси.

Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Да све ово није чинио због своје бесмртне љубави према Богу, он би највероват-није полудео. Много година пошто је спалио

76

Page 77: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања "идола". Он је рекао следеће:

"Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ - слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини".

Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света.

Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој:

"Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија (боголикост) је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином.

Тешко је видети Икону Божију (боголикост) у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке... О, како је тешко волети своје непријатеље".

Старац Гаврило је много страдао за веру хришћанску и наставља да страда као редак пример савременог Хришћанина, који истрајава на путу Истине Божије без обзира на цену тог свог подвига.

 

Свети Јован Шангајски  (Будући архиепископ) Јован се родио 1896. у једном селу у јужној

Русији. Током раних револуционарних година, Јован је са породицом избегао у Србију, где је примио монашки постриг и убрзо био рукоположен за јеромонаха.

Јеромонах Јован је у тридесет и осмој години хиротон-исан за епископа, наследника Светих Апостола, после чега је послат у Кину, у град Шангај да би помогао људима који су тамо страдаху. Видевши колико је сирочића у Шангају, владика Јован је, готово ни из чега, подигао сиротиште. Он је сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама, мрачним шангајским ћумезима и предграђима, хранио их, облачио и бринуо се о њима са очинском љубављу.

Било је случајева да пси у шангајским предграђима растргну новорођенче, које би било бачено на ђубриште. Једном приликом, владика Јован је, кренувши у потрагу за таквом стра-далном дечицом, купио флашу

77

Page 78: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

ракије и кренуо у своју храбру потрагу по опасним улицама шангајских предграђа. Човек који је кренуо са њим био је потпуно збуњен, јер му није било јасно зашто је Јован, монах, купио флашу ракије. Владика Јован се заус-тавио испред једне напуштене куће, ушао унутра и пронашао новорођено дете које је плакало на гомили ђубрета. Када је дошао до детета, чуо је пијани глас како му прети из мрака. Јован је одмах кренуо ка пијанцу и понудио му флашу ракије у замену за дете. Владика Јован се те ноћи вратио у сиротиште са двоје деце на рукама.

Владика Јован је свој тадашњи живот у тој мери посветио сиротој и одбаченој деци да су људи говорили да се разапео за своје сирочиће. Једном је један мали дечак дошао у сиротиште такорећи ниоткуда. Дете је видело како су му безбожници убили оца и мајку, и на његове очи их искасапили на комаде. Дечак је због ове трауме изгубио моћ говора. Изгледао је као зверка ухваћена у замку, која се плаши свакога и верује још само својим зу-бима. Владика Јован је сео поред дечака, који се још увек сав тресао од шока, загрлио га и рекао му: "Знам да си изгубио оца, али си сада натао новога оца - мене". То је рекао са таквом ду-ховном снагом да је дечак бризнуо у плач и одмах проговорио!

Другом приликом, једна од жена, које су владики Јовану помагале око сирочића, попела се на звоник усред ноћи. Била је ледена и ветровита зимска ноћ. Када је отворила врата звоника угледала је владику Јована како - смрзавајући се и дрхтећи на леденом ветру - стоји сабран у дубокој молитви. Он се подвизавао молећи се, на овај начин, за своје сирочиће. Док је свет спавао, владика Јован се молио за спас читавог света, који је страдао у страшним гресима.

После много година састрадалног живота са напаћеним кинеским народом, од архиепископа Јована затражено је да оде за Калифорнију да би тамо наставно да изграђује Православну Цркву. Уз много потешкоћа, архиепископ Јован је успео да из Шангаја пребаци у Сан Франциско и све своје сирочиће.

Саму срж владикиног подвижништва чинили су пост и молитва. Он је јео само једном дневно, негде око 11 часова увече, а често није јео ништа по читавих недељу дана. Ноћи је обично проводио на молитви. Дешавало се да, током молитве, од исцрпљености падне без свести на под и тако "украде" по пар сати сна. Но, и тада би ујутру било довољно га неко само овлаш дотакне по раменима и он би одмах устајао, умивао се хладном водом и за неколико минута излазио из своје келије, потпуно свеж и оран.  

Упркос негодовању "важних" црквених личности архиепископ Јован се често играо са децом. Он је више волео да буде са децом него са тим и таквим "важним" црквеним личностима. Укратко говорећи, он није много марио за то што људи мисле о њему. Ходао је бос по киши и снегу, није водио рачуна о својој дугој седој коси која је увек била прљава, и није нимало бринуо о свом спољашњем изгледу. Он је бринуо за свој унутарњи свет.

Архиепископ Јован је често чинио ствари које су у очима света изгледале као потпуна лудост. Није нимало марио за то шта људи мисле о

78

Page 79: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

њему, већ је живео као да није од овога света. Једном приликом, на путу кроз Европу, он је, у францсуком граду Марсеју, стао насред једне прометне улице и почео да служи православно опело за мртве. Људи су се окупили око њега не схватајући шта се догађа, а ускоро је стигла и полиција која је, потом, зауставила саобраћај да би владика могао да заврши заупокојену службу. Када су га касније питали зашто је учинио таку чудну ствар, он је одговорио да је на том месту на улици убијен један Хришћанин[1] и да је он желео да се баш на том месту помоли за спас његове душе.

Будући да је живео као онај који није од овога света, архиепископ Јован је овима чија су срца била ограничена само на овај свет често изгледао као луцкаст, па чак и потпуно луд човек. Због своје саможртвене молитве и љубави према Богу и људима, Јован је од Бога добио дар прозорљивости - способности да види у људска срца и душе. Често је умео да одговори на неко питање пре него што је оно уопште и било постављено. Било је не мало случајева да је са велике даљине умео да осети оно што је некоме преко потребно и да ту потребу, на неочекиван начин, и испуни, запањујући све људе око себе.

Једном приликом током рата у Шангају, жена која је познавала владику Јована налазила се на самрти. Чудесни догађај се догодио негде између 10 и 11 часова ноћу. Напољу је беснела олуја са јаким ветром и кишом. Та жена је, у предсмртној агонији, дозивала владику Јована да дође и помогне јој на самрти.

Дежурни доктор је дошао жени и рекао јој да је то немогуће, будући да је тада напољу био полицијски час а да је болница те ноћи била закључана. Она је и поред тога наставила да дозива владику Јована. Међутим није било начина да му ико те ноћи пренесе њену поруку.

А онда се, у глуво доба ноћи, у време најжешће олује, отворише врата болнице и на њима се појави, сав мокар, владика Јован, и с врата приђе својој умирућој пријатељици. Будући да је читав догађај имао у себи нечег чудесног, жена није била сигурна да ли јој се то стварно дешава. Владика Јован се благо осмехну и тихо рече: "То сам стварно ја!". Жена тада паде у дубок сан.

Када се, осамнаест часова касније, пробудила осећала се сасвим добро. То побољшање је приписала чудесној посети владике Јована, која се збила претходне ноћи. Наравно, нико јој није веровао, говорећи да он, по таквој ноћи, није могао доћи до болнице и ући у њу јер су врата болнице била закључана. Она је тада питала болесницу, која је лежала крај ње да ли је видела оца Јована и болесница је потврдила да је те ноћи, заиста, видела владику Јована.

Још један чудесни догађај збио се док је владика Јован  боравио у Француској. Пре него што се неочекивано појавио код једне своје пријатељице, она је са прозора видела да се, испред улазних врата њене куће, налази чудан предмет, који јој је личио на комад цеви. Таман што је кренула да види о чему се ради, зачуло се звоно на улазним вратима. Отворила је врата и угледала владику Јована.

79

Page 80: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Владика је ушао у кућу, прошао кроз предсобље, ушао у салон и без речи сео у фотељу. Владика је ћутао и она је ћутала, не знајући шта да му каже. Пошто је тако поседео неких пет минута, владика устаде и оде из куће. Она је стајала запањена, не схватајући шта се догодило.

Тада поново погледа кроз прозор и виде пред својом кућом полицијски камион и полицајце како нешто раде. Један од полицајца је веома пажљиво подигао управо онај предмет који је она са прозора видела испред своје куће, ставио га у камион, који је, потом, крећући се споро, отишао низ улицу.

У то време у Паризу је било много теориристичких напада подметнутим бомбама и предмет, који је она видела пред својом кућом, био је уствари - бомба! Када је изашла напоље и видела о чему се заправо ради, схватила је смисао тајанствене посете владике Јована - он се ту појавио ћутећи да би јој спасио живот. Бог му је открио оно што је требало да се деси.

Када је владика Јован већ био у дубокој старости збио се још један чудесни догађај који је открио много о његовом унутарњем животу. Да би у тајности свог унутарњег света неометано општио са Богом, владика Јован је имао обичај да се затвори у олтар где би, иза затворених царских двери проводио сате и сате на молитви. Десило се, једном приликом, да је неко од људи из владичине цркве, ушавши у цркву, видео отворене царске двери и кренуо у олтар да нешто пита владику Јована. Када је ушао у олтар, скаменио се од запрепашћења. Видео је владику Јована - малог човека Божијег - како стоји у мраку, обасјан неовоземаљском светлошћу, при чему владичина стопала нису дотицала земљу! Видео је владику Јована у нествореној светлости, која је предображење света који ће доћи - Царства Божијег.

Оваквим чудесних догађаја било је, заиста, безброј у животу владике Јована Шангајског. Колико су само пута видели његове молитвене сузе, колико је само пута владика Јован спасао некоме живот, колико су само пута људи били сведоци строгости његовог подвижничког живота и снаге његове бесмртне љубави према Истини Божијој. Владика Јован је овај свет напустио 1966. године, а његово тело је - без употребе икаквих људских средстава за очување - до данас остало нетрулежно.

Владика Јован је кроз своје страдалништво достигао тако висок степен чистоте и праведности да је Бог његовој светој души даровао спасење, а његовом светом телу - непропадивост.

[1] Тај догађај се збио педесетих година овога века. Хришћанин, за чију душу се Свети Јован Шангајски том приликом молио, био је Краљ Мученик Александар И Ујединитељ (Карађорђевић), који је, управо на том месту, мучки убијен 9.октобра 1934.  године (прим.прев.)  

Монах Серафим Роуз – борац Христов у Америци (Будући монах) Серафим се родио у типичној америчкој породици

средње класе у Сан Дијегу 1934. године. После завршене средње школе почео је да трага за истином. Не нашавши је у друштву у коме је одрастао, отпочео је своју истинотрагатељску побуну.

80

Page 81: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Одбацио је америчко "хришћанство", које је сматрао овосветским, раслабљеним и лажним, јер је сматрао да то и такво "хришћанство" Бога смешта у епрувету. Зато се окренуо књигама лудог пророка Фридриха Ничеа, које су убрзо почеле да раздиру његову душу пакленим трзајима. Пао је у потпуно очајање, које је касније описивао као живи пакао.

Осећао је да не може да се уклопи у модерш свет, чак ни у своју сопствену породицу која га није схватала. Осећао се као онај који је рођен у погрешно време и на погрешном месту. Волео је да се шета ноћу, под озвезданим небом, али је осећао да нема ничега што би његовом животу могло дати смисао, да нема Бога, да нема ничега. Почео је да пије да би умртвио тај бол. Кренуо је стопама Џека Керуака, једног од оснивача "бит генерације", човека са којим се једном приликом и лично срео. По-тоњи монах Серафим се у то време напијао и пијан посртао по улицама, урлајући на Бога да га остави на миру. Једном прили-ком, када се напио на врху једне планине подигао је песницу ка небу, почео да проклиње и изазива Бога. Тражио је од Бога да њега, Серафима, осуди на пакао. У очајању у коме се налазио, чинило му се да би му више вредело чак и да буде осуђен на вечну муку, ако би то био начин на који би сазнао да Бога има, него да остане у стању очајничке равнодушности, која га је уништавала. Серафим је размишљао овако: када би ме Бог осудио на паклене муке онда бих - ако ништа друго - бар у том блаженом тренутку осуде, осетио Божији додир и уверио се да је Бог човеку достижан!

Много година касније монах Серафим пише: "Атеизам, истински "егзистенцијални" атеизам, који букти мржњом

према - споља гледано - неправедном или неми-лосрдном Богу јесте једна духовна појава. Такав атеизам је стварни покушај човеков да се ухвати у коштац са Богом, Чији су путеви потпуно необјасниви, чак и најпобожнијима. Показало се да се такав покушај не једном завршио у заслепљујућем сусрету са Оним за Којим стварни атеиста у ствари очајнички трага. Христос је Онај Који дела у таквим душама. Антихриста ћете увек пре наћи у душама лилипутанских климоглаваца, којима је Христос само на уснама, него у душама великих порицатеља. Ниче је, назвавши себе антихристом, тиме уствари показао своју огромну жеђ за Христом...

Серафим је потом отишао код једног од оснивача андерграунд-културе педесетих и шездесетих, Алана Вотса и постао будистички "боем" у Сан Франциску. Научио је одлично кинески језик да би могао да проучава Тео Те Кинг и друге древно-источњачке текстове у оригиналу, надајући се да ће на тај начин ући у саму срж источњачке мудрости. Али, ни ту није успео да пронађе пуноту истине за којом је толико чезнуо. Све до чега је дошао било је сазнање да будистичка "нирвана" не може испунити чежњу његове душе.

Серафим се, у својој потрази за истином, ослањао на свој људски ум, али тај га је тај ум стално обмањивао. Трагајући за истином, кроз проучавање древних религијских традиција, Се-рафим је, једном приликом, посетио и једну православну цркву. Касније о тој посети пише следеће:

81

Page 82: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Годинама сам се у својим трагањима задовољавао тиме што сам осећао да сам 'изнад свих традиција', а истовремено на неки начин веран свима њима...

Када сам, пак, први пут ушао у православну цркву, осетио сам да ми се догодило нешто што нисам никада пре тога осетио ни у једном будистичком или источњачком храму. Не-што ми је у срцу рекло да сам дошао у свој дом, да је моје трагање завршено. Нисам схватио шта то значи... Када сам почео да упознајем Православље и Православце, нова мисао је почела да обузима мој ум: да истина није никаква апстрактна идеја, за којом се трага умом и која се сазнаје умом, већ да је истина - лична, штавише да је истина - Личност, за којом трагамо и коју волимо свим својим срцем. Ето како сам срео Христа".

Серафим је убрзо постао православни Хришћанин, а у његовом срцу се само још више појачала одбојност према злу модернога света. Серафим је знао да као Хришћанин нема више чему да се нада од овога света: једина његова жеља је била да се што више удаљи од тог и таквог света. Серафим је чезнуо за подвижничком вером, која се одриче свих земаљских жеља и лагодности, и трага за искупљењем кроз дуготрпељиво подношење страдања на земљи.

У свом часопису отац Серафим пише: "Ми који би требало да будемо Хришћани, не треба да очекујемо ништа

друго него да будемо разапети (у овом свету). У овом свету ми морамо бити разапети, јер Христово Царство није од овога света, и свет га зато не може прихва-тити, ни за један једини час. Свет може да прихвати само антихриста: данас или у било ком другом тренутку".

Пре него што је пронашао Истину Божију, Серафим је страдао, јер није знао Истину Божију, а сада када ју је пронашао, он је почео да страда за Истину Божију. Он је до краја живота живео за ту Истину, подвижнички се одричући себе да би други-ма могао да преда ту Истину. Заједно са Германом, младим православним Русом, Серафим је основао Братство Светог Германа, које је назвао по Светом Герману Аљаском - мисионару Православља у Америци. Намера им је била да једнога дана оснују манастир на Спрус Ајленду онако како је то пророковао Свети Герман Аљаски. Серафим и Герман су почели да живе за идеју, коју је Свети Герман донео у Америку два века пре тога.

Два пријатеља су живела у Сан Франциску, где им је духовник био свети владика Јован Шангајски. Захваљујући ње-говим молитвама и благослову, два пријатеља су започела рад свог мисионарског братства. Отворили су књижару и почели да преводе на енглески, дотад непреведене, древне светоотачке текстове. Успели су да набаве једну половну штампарску машину на ручни погон и почели да штампају те духовно моћне списе. Надахнуће за свој несебични рад црпли су из живота хришћанских Светитеља као што су били Свети Антоније Египатски, Свети Пајсије, Света Ксенија Петербуршка и њихов савременик Свети архиепископ Јован Шангајски.

Архиепископ Јован је, пре свог упокојења, прорекао да ће у Калифорнији изникнути мисионарски манастир. Ове његове речи су се показале као истинско пророштво.

Серафиму и Герману је било доста велеграда и овога света, те су купили нешто земље у дивљини Северне Калифорније, близу града Платине, где су

82

Page 83: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

преселили своју штампарију. Почели су да живе као пустињски подвижиици древних хриш-ћанских времена. Живели су без текуће воде, телефона и струје. Сами су саградили своје станиште и живели са медведима, слепим мишевима и звечаркама.

Серафим и Герман су 1970. постали монаси, умревши тако занавек за овај свет. Подвизавајући се као монах у дивљини, Серафим је све више духовно узрастао. Он једном приликом пише:

"Град је за оне који су празни и зато град изгони из себе оне који су пуни. Пустиња чува оне који су пуни и омогућава им да узрастају".

Подвизавајући се у дивљини, далеко од вреве овога света, Серафим и Герман су се, као једна душа, жртвовали за свој свети циљ - да древно, апостолско и неовосветско Хришћанство заживи и у Америци. Зато су основали православни мисионарски манастир и тиме испунили пророштво архиепископа Јована.

Монах Серафим је, уз светлост свеће, у својој малој келији написао многе књиге о духовном стању савременога света и превео многе древне хришћанске списе о духовном животу на енглески језик. У православним земљама које су се у то време на-лазиле иза Твоздене завесе", његови списи о стању модернога човека, о смислу страдања и души после смрти извршили су огро-ман утицај на милионе људи. Његови списи су, у православним земљама под комунистичком окупацијом, тајно превођени, умножавани на писаћим машинама и растурани илегалним каналима. Човек је могао врло лоше да прође ако би код њега била пронађена нека од књига оца Серафима, да не говоримо о томе шта би му се десило ако би се открило да их помно чита и живи по њима.

Поуке монаха Серафима о новом катакомбном Хришћанству, о страдању за Истину и прогонима, које Хришћани морају да претрпе у овом свету, дубоко су потресале душе Хришћана који су трпели терор безбожничке комунистичке државе. Али, његове поуке се не односе само на њих, већ жестоко раскрин-кавају и све оне Хришћане који су задовољни овим светом и његовим институцијама. Ево сведочење једног студента који је срео оца Серафима на свом колеџу 1982. Убрзо после сусрета са оцем Сера-фимом, овај младић се придружио Серафимовом братству и постао монах.

"Срео сам оца Серафима годину и по дана пре његовог упокојења. И ја сам, попут њега, трагао за истином кроз про-учавање источњачких религија, али сам налазио само очај. Једнога дана отац Серафим је дошао у наш колеџ. Довезао се у расклиматаном камионету. Појавио се у својој изношеној црној раси, са дугом косом и веома дугом поседелом брадом. Касније сам сазнао да се није окупао од дана када је постао монах. Био је права слика потпунога сиромаштва.  

Следеће чега се сећам јесте да се шетам са оцем Сера-имом кроз колеџ. Сви гледају у њега, а он корача тако природно као да се налази код своје куће.

Отац Серафим је, усред тог прогресивног колеџа, изгледао као неко ко је времепловом управо долетео из египатске пустиње четвртога века. Отац Серафим је ушао у учионицу и одржао предавање на тему "Знаци доласка краја света". Видео сам да је бар једнако образован, ако не и образованији од мојих професора, а опет било је јасно да је човек који је дошао из дивљине. Тек

83

Page 84: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

касније сам сазнао да је отац Серафим, као професор, једно време предавао кинески језик на Берклију.

Оно што ме је највише запањило код оца Серафима било је то што се тај човек очигледно и потпуно жртвовао за Бога. Он није био универзитетски професор који зарађује пуно новца, нити је, пак, био, религијски лидер који жуди за влашћу над људским душама. Он је био једноставни монах који је, изнад свега, чезнуо за Истином. Знао сам да би он и умро за Истину, јер је за њу већ сада умирао. [1]

У највећем замаху свог списатељског и преводилачког рада, отац Серафим се изненада смртно разболео. Једне вечери, после изузетно напорног дана, отац Герман је отишао код оца Серафима који је лежао у својој келији. Отац Герман је почео да се јада, говорећи о томе како се они толико труде да шире Православље а како нико за то не мари. Отац Герман се овако јадао: "Нема никога да ми помогне", а видевши лоше стање у коме се налазио отац Серафим, рече и ово: "Немам више чак ни тебе". Отац Серафим придиже главу и прошапута: "Имаћеш ме у Царству Божијем".

Дошла је 1982. година и живот оца Серафима се сасвим приближио својој земаљској кончини. Његови дани су били на измаку. Отац Герман је дошао оцу Серафиму, који је у мука-ма умирао у болничкој постељи и затражио од њега допуштење и благослов да оснује манастир на острву Светог Германа на Аљасци, што је био њихов заједнички животни циљ. Отац Серафим је, кроз самртне болове, радосно прошапутао: "Бог нека те благослови...".

Отац Серафим се убрзо и упокојио, оставивши свог пријатеља самог. Серафимова целоживотна потрага за Истином Божијом почела је и трајала кроз страдање, а завршила се уласком у вечни живот и Царство Божије.

[1] Ово сведочење смо добили од оца Дамаскин Кристенсена, који је написао биографију оца Серафима под насловом „Не од овога света“.

Новоомученик руски Нестор – бранитељ Светих Икона  Нестор Савчук се родио 1960. на Криму, у Јужној Русији. Никада није

имао баш неки нарочито близак однос са сво-јом породицом. Као младић трошио је своју енергију кроз рвање, бокс и борилачке вештине. Поседовао је изоштрену свест, којом се издвајао од својих вршњака.

Нестор је, такође, био уметничка душа, имао је дара за сликање. Када је имао нешто преко двадесет година отпутовао је за Одесу да би тамо радио као помоћник код мајстора, који су сликали фреске. У Одеси се спријатељио са старијим уметницима, који су га надахњивали својим причама о праведницима и праведницама Божијим који су својим храбрим подвизима прослављали Бога у руским манастирима преко хиљаду година.

Почетком осамдесетих, Русија се већ седму деценију налазила под комунистичком окупацијом тако да су многи Руси, у мањој или већој мери, заборавили своју православну хришћанску веру. Нестор је, тих дана у Одеси, осетио како му се у срцу разбуктава неки тајанствени огањ. Осетио је у себи чежњу да на-пусти сву таштину овога света и да се врати својим древним хришћанским коренима.

84

Page 85: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Доневши одлуку да сав свој живот посвети Богу, Нестор напушта Одесу и одлази у древни Почајевски манастир из XИИИ века. Ту Нестор прими монашки постриг и трудољубиво започе свој монашки пут. Вођен Божијом Руком, Нестор у манастиру срете двојицу својих давно "несталих" деда-ујака. Један је био ожењени свештеник који је живео са породицом у обли-жњем граду, а други је био веома поштовани старац, који је на-алеко био познат по свом праведном животу.

У тадашњој Русији под комунистичком окупацијом ма-настирима је управљала безбожничка власт. Безбожничка држава је захтевала да сви монаси буду званично регистровани. Нестор је, као жестоки противник комунистичког безбожништва, одбио да се региструје. Средином осамдесетих, Почајевски манастир се нашао под ударом безбожничких власти. Неки монаси су отерани у конц-логоре, док су други једноставно "нестали". Будући да није био регистрован код државе, монах Нестор је знао да постоји могућност да буде бачен у тамницу или, чак, убијен ако га безбожничке власти открију непријављеног у манастиру. Он је настављао своју духовну борбу, кријући се као "илегални" монах и живећи у готово ратним условима. Млади монах Нестор је због своје непоколебиве и храбре душе убрзо био рукоположен за јеромонаха.

После неког времена, услови у Почајевском манастиру су постали тако неподносиви да је већина монаха или отишла из манастира, или отерана у конц-логоре, или убијена. Не знајући шта да чини, јеромонах Нестор се обратио свом духовнику, старцу Јовану Крестјанкину. Овај посаветова Нестора да оде у забачено село по имену Жарки. Послушавши старчев савет као глас Божији, Нестор се запути на далек пут преко огромних пространстава руске провинције.

После дугог путовања, Нестор стиже у Жарки. Село Жарки се налази у потпуној дивљини и пут који води до њега се већи део године налази под водом, тако да се у Жарки може ући само током летњих месеци. У Жарком је, у време Несторовог доласка, било само још неколико Хришћана. Чим је стигао у то забачено село, изгубљено у руској дивљини, Нестор је отишао право до цркве у којој је требало да служи као свештеник. Била је то стара и оштећена црква, али пуна древних икона. Иконе су биле те које су подстакле младога Нестора да се определи за подвижнички живот, а - како ће се касније показати - иконољубац Нестор је мученички пострадао, штитећи управо иконе Христове и иконе Светитеља Божијих. Од тренутка када је постао монах, његово срце је буктало за Христа и Царство Божије, које предображено сија са икона. Нестор је иконе Христове доживљавао као прави Хришћанин. Он у њима није видео само дрво и боју, већ је његово - вером преображено - срце, гледајући иконе, сазерцавало у њима вечно Царство Божије. Он је знао да схватити тајну иконе Христове значи схватити тајну Оваплоћења Божијег.

Једном давно, двојица праведних јуродиваца Христа ради пострадаху мученички у жарковској цркви. Пре него што су били убијени изрекли су пророштво да ће "свештеник који у тој цркви буде служио до краја - бити спасен". Нестор није знао за то пророштво, али је отпрве осетио мистичку атмосферу древне жарковске цркве, заволео је свим својим срцем и пожелео да у њој остане до краја живота.

85

Page 86: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Као и већину оних који иду путем праведничким и Нестора су чекала страдања. Полиција га је упозоравала на опа-сност која прети од крадљиваца икона - мафијаша из Одесе, који су организовано крали иконе из сеоских цркава и продавали их на црном тржишту за велике паре. Готово све цркве у тој области су биле опљачкане.

С друге стране, отац Нестор је имао проблеме са локалним хулиганима који су га малтретирали због тога што је свештеник. Једнога дана, отац Нестор је кренуо на пут, трудећи се, као што је то увек чинио, да буде што је могуће мање запажен. Отишао је до аутобуске станице носећи у ташни нека важна доку-мента. На станици су му пришла три пијана младића и почела да га вређају. "Покажи нам твој крст", зачикавали су га, покушавајући да му раскопчају капут и дођу до напрсног крста. Отац Нестор их је одгурнуо, јер није могао да допусти да се косну његовог напрсног крста. Не знајући да је отац Нестор вешт у борилачким вештинама, младићи кренуше у напад. Међутим, отац Нестор лако одби њихов напад, а та његова одбрана је више личила на игру него на борбу. У тренутку када се сагнуо да са земље подигне документа која су му испала из руке док се бранио, један од младића га удари песницом у лице. Убрзо је стигла и полиција која је похватала пијане младиће. Међутим, отац Нестор је замолио полицајце да пусте младиће. Он није заборавио да је не тако давно и он сам пролазио кроз крајности бунтовничке младости. Месец дана касније ти исти младићи су дошли код оца Нестора и извинили му се. После разговора са оцем Нестором, један од те тројице младића, по имену Андреј, одлучио је да се придру-жи оцу Нестору, преселио се у његову кућу и почео да живи по-движничким начином живота.

Отац Нестор је својим младалачким полетом и хриш-ћанском ревношћу унео живост у живот забаченог Жарког. Он је, такође, опслуживао неколико цркава у тој области, помажући свима којима је помоћ била потребна, како Хришћанима тако и нехришћанима. Млади отац Нестор је својим примером у душама тамошњих Руса обнављао сећање на древне хришћанске корене Рускога народа. Поред свог несебичног рада за ближње, Нестор је водио строг молитвени живот. Пошто би преко дана путујући обишао своју духовну децу, отац Нестор би се ноћу враћао пешице кући. Није волео да се вози колима, а те ноћне шетње су биле једино време које је могао да одвоји за себе. Чак и зими, отац Нестор је по снегу пешачио више од двадесет километара да би стигао кући. То су били тренуци у којима је могао да буде насамо са Богом: пешачио је и за то време се погружавао у молитву... Када би стигао кући, настављао би са својим строгим молитвеним правилом, које се састојало од вишесатног певања древних црквених песама и молитвеног клечања са сузама.

После неког времена, отац Нестор је отпутовао за Абхазију,[1] у којој је беснео рат, да би помагао тамошњим страдалницима и међу њима ширио светлост и истину Христову. Живећи  у ратним условима, отац Нестор је убрзано духовно сазревао и у њему је почела да се рађа жеља да и сам поднесе највећу хришћанску жртву - да мученички пострада за своју веру у Христа. Знајући да је у непријатељској земљи Абхазији, Православном Русу смрт увек близу, отац Нестор је одлучио да тамо и остане. Међутим, његов духовник му је из Русије поручио да се врати у Жарки, говорећи: "Да ли мајка напушта своју

86

Page 87: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

сопствену децу да би одгајала туђу?". Нестор је схватио да мора да се врати својој духовној деци.

По повратку у Русију, отац Нестор се суочио са још већим тешкоћама, па чак и са прогоном. Његова црква је неколико пута била опљачкана, једном је чак био подметнут и пожар, а и он сам је много пута страдао од зависти и злости својих мештана. Отац Нестор се, неком приликом, једном свом пријатељу поверио да су му највише мука задали управо они којима је највише пружио.

1993. године су убијена три монаха у чувеном Оптинском манастиру који се налази у централној Русији. Оптина пу-стиња је у XИX веку била духовна престоница православне Русије, надалеко позната по читавом низу стараца, који је почињао од Светог Пајсија Величковског. Безбројни људи - укључујући ту и Достојевског, Толстоја и друге познате Русе - долазили су у Оптински манастир да би чули поуке великих стараца.

Три оптинска монаха избодена су на смрт у ноћи Васкрсења Христовог 1993, и то за време васкршњег богослужења. Аутопсија је показала да се, по свој прилици, радило о ритуалном убиству: свој тројици је био пререзан гркљан, а тела су им била избодена по сатанистичком обрасцу. Полиција је на манастир-ском имању пронашла окрвављени нож на чијем сечиву је био урезан сатанистички број 666. Касније је ухапшен човек који је признао да је починио та убиства, и да су она била део сатанистичког култа, као и да је убиство починио са намером да убије тро-јицу најбољих монаха у манастиру.

Отац Нестор је често говорио о тим оптинским новому-ченицима са великим поштовањем и било је јасно да и он сам жарко жели да крене њиховим стопама, да и сам пострада муче-ничком смрћу за Христа. Један Несторов пријатељ је покушао да га посаветује да би можда, ипак, било корисније да дуготрпељиво истрајава на путу бескрајних животних невоља. На ово му је отац Нестор одговорио: "Пријатељу мој, имам жарку жељу да примим мученички венац зато што сам у младости водио рђав живот и живео само за себе. Како да узвратим Господу за све оно што ми је даровао?". Пријатељ га је упозорио: "Сувише је смело желети мучеништво, мораш да будеш спреман на дуготрпљење". Отац Нестор му је опет одговорио: "Знам да јесте, но молићу се Богу за мучеништво, и можда ћу успети да то и измолим од Њега".

Нестор је сав буктао огњем вере која надилази овај свет. Он смрт није сматрао крајем, већ почетком истинског живота. Његова вера је била огњена и он се све више молио Богу да му подари страдање, па чак и смрт, али не као бекство од овога света, већ као мистичко сараспеће распетом Христу.

Несторова црква је у међувремену поново била опљачкана. Овога пута је оцу Нестору, заиста, прекипело - његова сирота црква се опет нашла на удару пљачкаша. Морао је да учини нешто. Изашавши из цркве, угледао је на снегу трагове аутомобилских гума који су водили до пута што је замицао у шуму. Почео је да следи те трагове. После неког времена у даљини је угледао паркирана кола. Да га пљачкаши не би препознали као монаха, отац Нестор је скинуо камилавку и расу, и кренуо ка паркираним колима, тетурајући се и вичући као пијанац. Пљачкаш је одмах искочио из кола и напао оца Нестора. Још једном је оцу Нестору добро дошло познавање борилачких вештина, та-ко

87

Page 88: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

да је успешно одбио криминалчев напад и, у међувремену, успео да запамти број регистарских таблица бандитових кола. Полиција је потом ухапсила пљачкаше и вратила иконе у цркву. Убрзо су до оца Нестора допрле гласине да ће га мафија убити уколико покрене тужбу против пљачкаша. Његови блиски пријатељи су га наговарали да одустане од тужбе.

Отац Нестор је отишао до пљачкаша који га је напао и питао га: "Зашто си оп љачкао цркву?". Пљачкаш му је одговорио: "Због новца". Отац Нестор га је потом питао: "Да ли ти је жао што си опља-чкао цркву цркву?". Међутим, пљачкаш му је без трунке гриже савести одговорио: "Не кајем се ја ни због чега". Отац Нестор је знао да мора да заузме чврт став према мафији. Он је био свестан да не сме да допусти да га мафија заплаши, јер би то било на штету његове сироте цркве. Једном од оних који су покушали да га одговоре од покретања тужбе, отац Нестор је одговорио:

"Да су они моји лични непријатељи ја бих им опростио, међутим ти људи су непријатељи Хришћана и Бога. Они се не кају за зла која су починили. Не могу да их пустим тек тако".

Уследило је неколико покушаја атентата на оца Несто-ра, у којима је он за длаку избегао смрт. Крађе икона су учестале у читавој области. Свака црква у околини била је опљачкана бар једанпут. Отац Нестор је почео ноћу да држи стражу код своје цркве. Али, мафија више није хтела иконе, она је сада тражила живот оца Нестора.

Једне ноћи отац Нестор је чуо лупање на вратима свог дома. Отворио врата и нашао се очи у очи са бандитом, који му је уперио пиштољ у главу. Међутим, није се уплашио, већ је неустрашиво погледао разбојнике у очи, окренуо се, ушао у свој дом и закључао врата. Разбојници су почели да ломе прозоре. Отац Нестор је зграбио сигнални пиштољ и испалио неколико хитаца да би их заплашио.

Међутим, разбојници - знајући да је Нестор монах и свештеник и да неће пуцати у њих - почеше да упадају у кућу кроз поломљене прозоре. Отац Нестор је утрчао, потом, у своју собу и закључао врата за собом, и кроз други прозор је, на брзину, повезао неком крпом и отрчао у мрак. Трчао је кроз ноћ, а његова крв је капала по земљи - истој оној земљи на коју ће се убрзо пролити и његова мученичка крв.

Знајући да му сваки дан може бити последњи, отац Нестор је удвостручио свој мисионарски рад. Један његов блиски пријатељ се сећа: "Свакоме је давао целога себе. И сви су притицали к њему. У неким тренуцима му је било веома тешко. Он би се тада затварао у кућу, постио и молио се по два-три дана. То је био начин на који се окрепљивао. Последње године живота, постао је тако дубок... Из њега је избијала нека дубља једноставност, која долази од поуздања у Бога. Није се плашио никога. Био је необичан човек који се сав предао вољи Божијој. Био је неустрашив".

Отац Нестор је, још за живота, прошао кроз зид који раздваја Бога и човека, и Бог је постао жива сила у њему. Један блиски Несторов пријатељ се присећа свог последњег разговора са потоњим новомучеником Нестором: "Разговарали смо о не-пријатељима Цркве. Отац Нестор ми рече: 'Зашто да их се плашимо?.

88

Page 89: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Ја му рекох: 'Али, ти опаки пљачкаши харају на све стране!1. Он ми тихо одговори: 'У свему нека буде воља Божија. Пострадати за Христа је највећа радост!'. Говорио је о духовном рату који се водиуданашњем свету... Биоје већ спреман за смрт".

 ***

 31. децембра 1993. јеромонах Нестор је пронађен мртав испод прозора

своје куће, пререзаног гркљана и сав избоден ножем. Мештани верују да се није радило само о пукој освети, већ о стратешком потезу у духовном рату које се данас широм света води против Цркве Христове.

Но, што силе таме постају све јаче, то постаје и видивија светлост Христова. Живот и смрт јеромонаха Нестора нису пораз, већ победа правде Божије. Мучеништво за Истину Божију је највише људско искуство.

Јеромонах Нестор је отишао из овог земаљског живота у својој тридесет и трећој години: толико година је имао и Господ Исус Христос када је био разапет. [1] Абхазија је област у Грузији. А Грузија је земља која се данас граничи са Јужном Русијом, а раније је била део Совјетског Савеза.

Хришћанска побуна – последња истинска побуна  Од дана када се Бог оваплотио и био распет па све до данас, "Царство

Небеско с напором се узима и подвижници га задобијају" (Мт. 11, 12). Одговор на питање "Зашто?" откривен је и сада морамо да задобијамо Царство Небеско са напором: у вери, нади и љубави. Данас је време за хришћанску побуну - последњу истинску побуну.

Ми више нисмо деца човековог рата против Бога, зато што сада знамо пут, истину и живот. У нашим срцима је завршен тај страшни човеков рат против Бога. У нама више нема насиља, већ је остала само сила одлучности наше воље да живимо и умиремо за Истину Божију. Сада почиње наша невидива борба. То је борба против страсти и порока у нама, која ће трајати до краја живота. То је рат против греха чији је циљ задобијање врлина. Ова невидива борба започиње и завршава као хришћанска побуна - последња истинска побуна.

Одвајање од овога света јесте први корак те хришћан-ске побуне на путу ка истинској слободи, а кључ који откључава врата тог пута јесте аскетизам (подвижништво). Аскетизам је пракса задобијања врлина кроз духовни и физички подвиг: пост, молитву, бдење, тиховање и одрицање. Суштина хришћанскога подвига је у одрицању од овог пролазног света и његових ужи-вања са циљем задобијања вечног мира другога света - мира Царства Божијег. Та хришћанска побуна против овог света започиње на попришту нашег срца, наше душе и нашег тела и управо она представља једини извор истинске слободе човекове. [1]

Да бисмо схватили шта је то хришћанска побуна као последња истинска побуна, морамо најпре да научимо шта су те-ло и душа, шта су чула, шта су

89

Page 90: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

страсти а шта врлине, шта је молитва и шта је страдање. Почећемо од онога што се тиче саме људске егзистенције.

Два су основна вида људскога живота - телесни и душевни. Оба ова вида функционишу у складу са човековом вољом. Тело је оно чиме се изражава душа, а душа је оно чиме тело живи. Ако желимо да наше одвајање од света буде успешно онда оно мора бити и на душевном и на телесном плану.

Живот тела је у заједничком раду различитих органа, од којих сваки понаособ врши своју појединачну функцију, која је неопходна за укупни живот тела. Постоје три основна система: систем за варење, мишићно-скелетни систем и нервни систем. Када ови системи функционишу правилно и у међусобној вези, тело је здраво и живот није угрожен, али када се тај поредак поремети, тело се разбољева и живот бива угрожен. Ово правило важи и за душу.

Живот душе се састоји од три дела: ума, воље и срца, односно духа. Ум обухвата ментални живот човеков и човеково мишљење. Чим чула

нешто опазе, ум са својим мишљењем и памћењем почиње да функционише. Ништа не може да уђе у душу без мишљења и памћења. Ако нечега нема у памћењу, човек није у стању да га замишља, нити да о њему размишља. Мисли никада не долазе директно из душе. Мисао у душу увек долази споља и делује у складу са законима душе.

Други део душе јесте воља, највећи дар који нам је Бог даровао. Обдарени даром слободне воље ми доносимо најсудбинскију одлуку: да ли ћемо веровати у Бога или ћемо веровати у Ништа. И као што тело може да умре и да се распадне, тако може и душа. То се дешава када човек својом слободном вољом одлучи да одбаци Бога. У тој и таквој потпуној слободи човек је у почетку, својим грехопадом, сам себе бацио у ланце палости и до данас, окован у те ланце, још увек трага за слободом. Зато је слобода савршен, али застрашујући дар.

Трећи део душе јесте срце или средиште човековог бића. Оно се још назива и дух (највиши аспект душе). Није случајно што је духу, такође, дато и име - срце, јер тај телесни орган представља средиште човековог тела. Дух или срце јесте она сила која долази од Бога, која познаје Бога, која трага за Богом и је-дино у Њему налази себи покоја. Дух човеков најунутарњијим духовним осећањем осећа да је пореклом од Бога, осећа да потпу-но зависи од Бога и и да има обавезу да угоди Богу у свему, и живи само за Њега, и само Њим.

Још тананије пројаве срца (духа) јесу страх Божији, савест и богочежњивост.

 Страх Божији:  Сви људи, без обзира на то у којој су мери побожни, знају да постоји

Бог - Који је створио све, као и да сви зависимо од Њега. То је она природна вера која је утиснута у срце свакога човека.

 Савест:  Модерно мишљење о савести јесте да је она уствари један застарели и

друштвено условљени елемент у човеку, који треба што пре уништити. Рећи ово значи рећи да треба немилосрдно да убијемо сопствену душу, јер савест је

90

Page 91: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

глас Божији у нашем срцу, глас крји нам нечујно открива шта је добро а шта зло  и шта је угодно Богу а шта није. У овим жалосним временима човекове поробљености светом, постали смо глуви за глас своје савести, и више не чујемо јасно глас који нам говори како да разликујемо добро од зла. Зато је наш хришћански циљ да поново постанемо способни да чујемо глас сопствене савести.

 Богочежњивост:  Богочежњивост се испољава кроз свакоме човеку својствену чежњу

човекову за Добром. Богочежњивост се, такође, испољава кроз човеково незадовољство овим светом. Шта значи то незадовољство? Оно значи да ништа у створеном свету не може да утоли богожедност срца човековог.

Срце (дух) долази од Бога, срце трага за Богом, оно жели да окуси Бога, оно жели да обитава и живи у заједници са Богом и да почива у Богу. Када срце то постигне, оно достиже свој мир, а све док то не постигне, оно не може имати мира.  

[1]  Када говоре о "одвајању од овога света", аутори не мисле на бекство од света, на "праведничко гнушање" и "прање руку" од прљавштине палога света, већ на ону хришћанску побуну против човекове поробљености овим светом, његовом логиком, његовом палошћу... Хришћанско одвајање од света и одбацивање света јесте уствари хришћанска спасењска битка за свет и његово спасење. Зато су у историји Цркве највећи подвижници - највећи одрицатељи од овога света били они који су највише учинили за овај свет и његово спасење, јер су се својим подвигом уствари непрестано разапињали за живот света, јер су посведочили Царство Божије као истину овога света и праву човекову Отаџбину (прт. прев.) 

Чула  Човеков живот је веома сложен, а у исти мах и веома једноставан. Човек

је храм Божији. Нашом слободном вољом можемо обесветити тај храм или га, пак, сачувати светим.

Свети Игнатије Брјанчанинов, православни руски философ из XИX века, открива тајну човека као храма Божијег, говорећи:

"Када ум и срце постану Божије обиталиште, тада, душа и тело, такође, постају Божије обиталиште. Но, тај Божији храм бива прљан и разрушаван сваки пут када тело пада у чулну похоту и када у ум и срце почну да улазе зле помисли".[1]

Да бисмо схватили смисао човекове духовне борбе про-тив обесвећења храма Божијег који се налази у њему самом, неопходно је да схватимо смисао речи - "чулност". Она означава физичка чула - чуло вида, слуха, мириса, укуса и додира, али и душевну острашћеност која настаје кроз потчињење душе чулима. Свети Никодим Агиорит, монах који је у XВИИИ веку живео на Светој Гори, говори:

91

Page 92: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

"И премда је тело по природи склоно чулним уживањима, ум - и поред тога - води, управља и зауздава тело".[2]  Свети Јован Дамаскин, монах који је ИX веку живео у хришћанској Палестини, говори:

"Ово је разлика између разумне и неразумне душе: неразумну душу воде и њоме управљају тело и чула, док разумна душа води и управља телом и чулима. Твоје истинско биће није у видивом телу, већ у невидивој души".

Знајући све ово, јасно је да телесна чула - чуло вида, слуха, укуса, мириса и додира - јесу двери душе. Када се човек њима користи неправилно, те двери постају тамничке двери за душу. Свети Игњатије говори: "Ум је око душе".[3] То значи да човек мора непрестано да стражи како над својим чулима, тако и над својим умом.

Хришћанска истина о невидивој, тј. духовној димензији живота постала је, у нашем времену, не само нешто што се проглашава "застарелим", већ и објекат стварне мржње. Омр-знувши духовно начело живота, овај свет је склизнуо у површни живот чулности. Модерни човек је обесветио и до темеља спалио своју душу. Али, када једном схватимо и прихватимо то духовно начело као своје животно начело, онда постајемо обавезни да своју душу изграђујемо стражењем над чулима, умом и срцем.

Када гледамо зле ствари очима, ми то зло упијамо у душу; када слушамо злу музику, звуци зла продиру дубоко у нашу душу, и наше мисли и машта нам, потом, не дају мира. А зле мисли воде ка злим делима. Кратко речено, злом употребом чула ми уништавамо и наше тело, и нашу душу, и наше срце.

Свети Јован Кронштатски, руски мистик, који се упокојио почетком овога века, писао је са изузетним духовним проницањем о чулима и њиховом деловању на душу човекову. Он је тако писао, јер је и сам - уз помоћ благодати Божије - достигао такву духовну осетљивост да је могао да види у људско срце, па чак и људске мисли. О утицају музике на душу, Св. Јован Кронштатски пише следеће:

"Немој допустити да те опчарају мелодични звуци инструмента или гласа, већ по њиховом деловању на душу, или по речима саме песме, расуђуј о томе какав је дух те музике. Ако музика изазива тиха, честита и света осећања у твојој души, онда је слушај и храни своју душу њима. Али, ако музика у твојој души узбуркава страсти, немој је слушати: одбаци и тело и дух такве музике".[4]

Стражење над чистотом срца јесте суштина невидиве хришћанске борбе. Стражећи над чистотом срца, човек уствари стражи над местом где обитава Бог. Свети Теофан Затворник, руски аскета из XИX века, укратко излаже суштину духовне борбе, следећим речима:

"Има само један начин да човек започне духовну борбу: а то је - кроћење страсти. Страсти не могу бити доведене под власт душе никако другачије осим будношћу и стражењем над срцем. Стога, човек све своје време може да посвети молитви и борби против помисли тек када очисти срце од страсти. Тек тада човек може гледати ка Небесима својим физичким очи-ма и сазрцавати Небеса духовним очима своје душе, молећи се у чистоти и истини". [5]  

[1] Свети Игњатије Брјанчанинов „Бојиште - Принос савременом монаштву“, Манастир Свете Тројице, Џорданвил, 1983. стр. 227

92

Page 93: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

[2] Константин Каварнос, Модерни Правосалвни Светитељи, том 3, Институт за византијске и модерне грчке студије, Белмонт, 1979, стр. 118[3] Свети Игњатије Брјанчанинов, Бојиште, стр. 227[4] Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу[5] Из Добротољубља, „О умносрдачној молитви“, Фабер и Фабер, Лондон, 1985. стр. 200

Страсти  Као што ланци спутавају човекову слободу, тако и страсти спречавају

онога који љуби Истину Божију да општи са Богом. Говорити данас о страстима није нимало лака ствар, будући да се страсти и пороци данас сматрају врлинама, а врлине - пороцима.

Реч "страст" (енгл. "пассион") долази од латинскеречи пассио, што значи - "страдање". У данашњој употреби, реч "страст" је добила значење романтичне љубави, јер "страст", такође, значи и изузетно снажно и свеобуимајуће осећање. Но и поред тога, право значење речи "страст" јесте - страдање. Страдање од страсти јесте страдање човеково до кога долази тако што овај пали свет човека изнутра непрестано преплављује изузетно снажним и свеобуимајућим осећањем склоности ка греху. Кра-тко речено, ми страдамо због греха и зато више нисмо слободни, него постајемо робови.

Да бисмо разумели шта је страст а шта бестрашће, морамо претходно схватити шта је ропство а шта је слобода, како у видивом тако и у невидивом смислу. Када постанемо жртве страсти, постајемо робови наше сопствене плоти и живимо ропски потчињени овоме свету. А када се ослободимо страсти, онда нашој слободи вема граница, како у овом свету, тако и у нашем срцу.

Дух Божији је Дух Слободе. То је та истинска слобода и истински мир, које свет човеку нити може дати, нити их може разумети. Бог је Истина, и када "познамо Истину, Истина ће нас ослободити" (Јн. 8,32). Одговор и кључ на питање смисла људскога живота лежи у слободи да гледамо, познајемо и љубимо Бога.

"Човек чезне за оним што воли, а оно за чим човек чезне јесте оно што човек тежи и да задобије", говорио је Авва Евагрије, монах и мистик из ИВ века. То је прво начело које мора прихватити свако ко жели да победи страсти и пороке. Човек или жели и воли Бога или жели и воли оно што је против Бога. Неопходност те невидиве борбе са страстима и пороцима сасвим је очигледна: пред нама се увек налазе само две могућности - морамо се определити или за страсти или за бестрашће, или за ропство или за слободу, или за овај свет или за Бога.

Има осам основних страсти, које се јављају овим редом:  1. прождрљивост, 2. похота, 3. похлепа, 4. гнев, 5. малодушност, 6. очајање,

93

Page 94: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

7. таштина и 8. гордост.  То су основне страсти које рађају безбројне друге по-оке и грехе што

господаре овим светом. Ових осам страсти представљају карике једног истог ланца човековог ропства. Уопште узевши, свака од ових страсти - када човек поклекне пред њом - рађа следећу, и тако све до краја ланца страсти. Оне су међусобно повезане, мада ве на једном засвагда утврђен начин, јер свака душа на страсти реагује различито.

Страст има своје порекло у помисли, која је њен главни покретач. Пре но што да свој крајњи резултат - поробљеност пороком, страст - у

свом "развоју" - пролази кроз шест фаза. Но, самој помисли из које се рађа страст претходи, како је говорио Св.

Пајсије Величовски, једна суштинска ствар: слабост вере (маловерје). У души маловерног човека почиње процес падања душе у ропство страстима који има следећих шест фаза: [1]

 1) Предлог јесте проста помисао која долази у ум споља и која предлаже грех.

Најчешћи начин доласка предлога јесте нашаптавање од стране демона (злих духа). Када долази независно од човекове слободне воље, против човекове жеље и без икаквог човековог учешћа, предлог тј. сам долазак помисли не сматра се грехом, нити страшћу. Ако човек сам и својом вољом није дозвао помисао, она још увек није грех, и једино што треба чинити јесте - одбацити је.

2) Везивање за предлог јесте кључна фаза зато у њој човек ступа у разговор са злом помишљу,

чиме јој допушта да уђе у његов ум. Човек прима помисао и почиње да је држи у свом уму. Његова пажња се везује за помисао и почиње да ужива у њој. Да би се спречио даљи развој грешне помисли, да би је одбацио и избацио из ума и тако стао на пут даљем бујању зле фантазије, човек мора да - на-пором слободне воље - прибере пажњу свога ума.

3) Сједињавање са предлогом јесте прихватање помисли и то је тренутак човековог пораза. Човекова

воља више не функционише, он више нема снаге да одбаци помисао, и грех помоћу својих злих умних пред-става (слика) све више поробљује човеков ум. Човеков ум све више ужива у тим представама. У том тренутку руши се сва душевна равнотежа човекова, душа се ропски предаје демонској помисли и губи своју слободу. Грех је већ почињен у намери, иако се још није остварио као чин.

4)  Борба са помишљу јесте  ролазно противљење греху пре но што се он пот-пуно пројави као

чин. Често у овој фази нема видног напретка страсти, поготово ако се човек редовно предаје злим помислима  представама. То су тренуци у којима се грех укопава дубоко у душу.

5) Поробљеност Грехом, који је произашао из примљене помисли, јесте већ страст. То је

потчињеност греху и запоседнутост грехом. Воља више нема никакве власти

94

Page 95: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

над злом помишљу, већ помисао уп-равља вољом, трошећи на страст сву човекову пажњу и енергију. Тако човек целога себе почиње да троши на страст која га фатално привлачи, и та злокобна привлачност постаје његова навика. Страст постаје смисао свакодвевног живота, а човек почиње потајно да мрзи све што има везе са љубављу према Богу и човеку. Тамница греха постаје све хладнија и мрачнија, а сам грех из дана у дан разара душу све дубље и дубље. Хришћанин не би смео да допусти да се овако нешто до-годи. Он, стога, мора да се учи борби против страсти - том нај-тежем од свих ратова, том рату који се може упоредити са но-шењем крста.

Свети Исак Сирин, пустињак из ВИИ века, говори: "Овакво ношење крста има два вида: први је телесно одрицање, које је

нужни предуслов за борбу против страсти. Други је молитвено размишљање о Богу, и обитавање у молитви и зове се сазрцање. Први вид - телесно ношење крста очишћује страсни део душе, док други вид - духовно сазрцање уноси светлост у душу". [2]

[1] Излагање ових шест фаза развоја страсти је заснована на саборном учењу Светих Отаца које је артикулисано кроз векове. [2] Свети Исак Сирин, Аскетске Омилије, манастир Светог Преображења, Бостон, 1984. стр. 161

Врлина  Човек који се, по благодати Божијој, потпуно и свагда посвећује Богу

достиже највише добро. Али, на путу ка том добру потребно је практиковати многе и различите врлине. Христов ученик, апостол Павле у свом учењу набраја највише хри-шћанске врлине и назива их "плодовима Духа Светога". То су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22).

Реч врлина долази од латинске речи виртус која има двоструко значење: најпре, значи "сила", а потом и оно што је њено уобичајено значење - узвишени духовни и морални квалитет личности. Ето зашто добро увек одиоси победу над злом: зато што је врлина највећа сила.

Свети монах Исак Сирин написао је о врлини следеће: "Страх Божији је почетак врлине и речено је да је извор вере. Врлина

изниче у срцу човековом када човек удаљује свој ум од немира овога света да би га усредсредио на богоугодне мисли кроз молитвено размишљање о свету који ће доћи. Врлине извиру једна из друге, тако да пут врлина никада није једноличан нити досадан. Човек се, стичући врлине, временом све више просветљује. Човек би тешкоће претрпљене ради стицања врлина требало да цени као и саму врлину. [1]

Мада има много врлина, четири су основне врлине које долазе непосредио од душе. Свети Петар Дамаскин, монах који је у XИ веку живео у једној малоазијској пустињи, пише о те че-тири врлине:

"Четири су облика врлинске мудрости: Први је духовно расуђивање или знање о томе шта би требало а шта не би требало чинити; знање које је здружено са стражењем ума. Други је уздржање, којим штитимо нашу

95

Page 96: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

духовну целовитост, држећи је у слободи од свих дела, мисли и речи који нису угодне Богу. Трећи је - храброст, одважност и дуготрпљење страдања, неприлика и искушења са којим се човек сусреће на путу духовнога узрастања. Четврти је - праведност, која се састоји у држању претходна три облика у правилној равнотежи.

Ове врлине изничу из три вида или моћи душе на сле-дећи начин: из ума душе долазе врлине духовнога расуђивања и праведности, из душине воље долази - уздржање, а из срца душе долази храброст". [2]

Храброст срца јесте оно што је неопходно да би човек однео победу на путу стицања врлина. К. С. Луис каже да без храбрости ниједна друга врлина не може постојати осим слу-чајно. Без храбрости у стремљењу ка врлини човек може не само да лиши себе саме врлине, већ неизбежно бива приморан да чини и грех. Тешко је достићи врлину и због тога је за стицање врлине неопходна храброст.

Свети Григорије Палама, монах који је у XИВ веку живео на Светој Гори, у вези са овим говори: " Да ли је толико теже досегнути добро (него зло), и врлине толико теже задобити него пороке? Не видим ствари на такав начин! Чињеница је да пијан човек, који нема власти над собом, много теже ради него онај који је себи господар". [3]

Човек који господари самим собом, задобио је највишу врлину: извор врлинске моћи, а то је љубав. Говорити о љубави  значи говорити о Богу, јер Бог јесте Љубав. Или како вели Свети Исак Сирин:

"Малопре говорисмо о духовном стремљењу и трагању, а сада је дошло време да објаснимо о чему се ту заправо ради. Ради се о необјаснивој моћи коју љубав покреће у срцу човековом. Љубав према Богу огњена је по свом карактеру, и када натприридно силази у човека, душа човекова усходи у мистичко иступљење (екстазу).

Монаху Исаку Сирину поставише следеће питање: "Који је најсавршенији од свих дарова Духа Светога?". Свети Исак Сирин одговара: "Онда када се човек удостоји савршене

љубави Божије". Светом Исаку, затим, поставише ово питање: "А када ће човек знати

да је достигао то стање?". Свети Исак одговара: " Када  у  уму  човековом пламти сећање на Бога,

онда се и срце његово разбуктава огњем љубави Божије, а његове очи постају врело преобилних суза. Човек који се налази у овом стању никада није без суза, јер оно што га нагони да се непрестано сећа Бога свагда букти у њему. Такав човек разговара са Богом чак и када спава. Јер љубав захтева да све буде овако. То је савршенство које започиње још у овом животу. Онај који је задобио љубав, предокуша Христа свакога дана и свакога часа, чиме постаје бесмртан. Љубав је много слађа од живота. Онај који је задобио љубав облачи се у Самога Бога".[4]

[1] Свети Исак Сирин, Аскетске Омилије, стр. 207[2] Добротољубље, том 2. Фабер и Фабер, Винчестер, 1986. стр. 100

96

Page 97: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

[3] Свети Григорије Палама, Петнаеста Омилија, Грчка Православна богословска ревија, март 1989, бр. 34[4] Свети Исак Сирин, Аскетске Омилије, стр. 344-345 

Молитва  Љубав води ка молитви. Свети Григорије Палама, велики светогорски

монах овако говори о дубинама умносрдачне молитве: "У врлши молитве савршава се тајна нашега јединства са Богом. Молитва

је веза (људи као) умних бића са Творцем". Три су степена молитве и они подсећају на три карике једнога ланца.

Први степен води ка другом, а овај ка трећем: тим путем се молитвеник креће ка чезнутој савршеној молитви. Но, мало је оних који достигну до савршене молитве. Тачније, мало је чак и оних - који у овим растрзаним временима - достигну и први степен молитве.

Вера претходи молитви. Морамо схватити да је молитва стварни разговор човека са Богом. Када се срце молитвом очисти од греха, Бог се насељава у њему. Бог се настањује у човеку и зато се тело човеково назива храмом Духа Светога. Зато је Христос рекао да се "Царство Божије налази унутра у нама" (Лк. 17,21).

Молитва је почетак остваривања Царства Божијег у онима које чезну за Богом. Истинска молитва захтева веру која није од овога света. Свети Теофан Затворник о та три степена молитве пише следеће:

"Први степен јесте телесна молитва, која се састоји у читању писаних молитава и псалама. У овој фази потребно је стрпљење, труд и зној, јер пажња у молитви лако одлута. А када пажња одлута срце постаје неосетљиво и губи жељу за молитвом. Но, и поред лутања пажње, испуњавај своје моли-твено правило. То је активна молитва.

Други степен је сабрана молитва: ум се сабира у време молитве и моли сабрано, без лутања пажње. Ум се усредсређује на речи писане молитве и изговара их као да су његове сопствене.

Трећи степен јесте умносрдачна молитва: срце се разбуктава сабраношћу ума тако да оно што је, у први мах, била само мисао сада постаје и осећање. Молитва је најпре била у изговарању речи, затим је постала сама врлина а оно што је било искање речима сада се преображава у осећање потпуне неопходности. Онај који је прошао први степен - степен активне молитве, и други степен - степен умне сабраности, и дошао до истинског молитвеног осећања, молиће се без речи, јер Бог је Бог срца.

Окрени се к Богу, спусти сабраност ума у срце и тамо призивај Бога. Када ти се ум чврсто утемељи у срцу, стој пред Богом са трепетом, страхопоштовањем и верношћу. Када бисмо могли да до краја испунимо ово мало правило никада се у нама не би јавила страсна осећања и жеље, нити било каква друга страсна помисао". [1]

У молитви се збира сав смисао људскога постојања. Молитва је почетак и крај живота, молитва је највиши циљ коме човек треба да стреми сваког дана свога живота. Св. Теофан Затворник о молитви каже следеће:

97

Page 98: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

"Основна ствар у животу јесте умом и срцем стајати пред Богом и истрајавати у том стајању пред Богом непрестано, дању и ноћу, све до краја живота".

Молитва је једини пут ка савршенству, али молитва у овом исквареном и несавршеном свету долази искључиво од Бола срца.

 

[1] Умеће молитве: Православна Антологија, саставио: Харитон Валаамски, оревели на енглески: Е.Кадлубовски и Е.М.Палмер, Фабер и Фабер, Лондон, 1985. стр. 51-52

Бол срца  Ако има ичега што данас повезује све људе, то је онда патња. Људи свих

раса, класа и нација пате. Једноставно говорећи, патити значи - бити човек. Тиранија нихилистичког света јесте главни изазивач те свеопште патње.

Човек се буни против таквог света и тиме само још више продубљује бол, који господари његовим бићем, што пак води само још већем страдању. Међутим, најтеже страдање јесте страдање од незнања, које људе баца у трку за испразним уживањима овога света.

Питање гласи: Како човек да се ослободи страдања? Одговор гласи: Човек у овоме свету не може да побегне од страдања. Распети Христос учи да човек мора да се суочи са стра-дањем и да кроз

то страдање уђе у живот вечни, у коме више не-ће бити страдања. Али, страдање мора бити за Истину Божију. Ако страдамо нас самих ради - страдамо узалуд, али ако страдамо Истине Божије ради, онда страдамо за Бога.

Бог је извор милости и човек - по Премудрости Божијој - не може избећи страдања у овоме свету. Али, страдање је један од највећих духовних учитеља човекових. Монах Серафим Роуз, Хришћанин који је био истински философ и који је знао и схватао дар сградања, рекао је једном приликом:

"Зашто се људи уче кроз бол и страдање, а не кроз угодност и срећу? Врло једноставно, зато што се кроз угодност и срећу човек навикава да се задовољава стварима овога света, док бол и страдање нагоне човека да трага за дубљом срећом, која надилази овај свет".

Бог се открива човеку управо онда када се човеку чини да страда без икаквога разлога. Христос је управо и дошао на земљу због угњетених и палих. Христос је дошао да избави људски род духовнога ропства, да робове учини слободнима. Бог се врло често управо кроз страдање непосредно открива срцу човековом. Као човек који је и сам много страдао у животу, монах Серафим Роуз говори из личнога искуства:

Процес откривења Истине (човеку) збива се на врло једноставан начин: човек страда, човек је у невољи и тада му се отварају двери Царства Божијег. Што више страдаш и пролазиш кроз невоље, што очајничкије трагаш за Богом, више ће ти Бог помагати, више ће ти откривати Себе, више ће ти показивати излаз.

98

Page 99: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Када човек прихвати Христа у свом срцу, мрак животних страдања почиње све више да се претвара у светлост. Тада се страдање преображава у духовну храну, уз помоћ које цветају врлине.

Прва врлина којој страдање учи човека јесте смирење. Они који су много патили знају да је људска снага недовољна да се издржи бол овога живота. Човек тај бол може издржати само снагом коју му даје Бог, без обзира да ли тај бол долази од спољног извора - као што је болест, телесна повреда, или чак мучење - или, пак, од унутарњег извора, као што је усамљеност, очајање, жалост, напуштеност и туга. Бог кроз страдање поучава људе да би им открио слабост човекову е да би они, онда, почели да трагају за силом Христовом.

Следећа врлина коју рађа страдање јесте дуготрпљење. Кроз истрајно трпљење болова и мука животних стиче се духов-на снага. Заједно за дуготрпљењем долази и способност сагледавања ствари које надилазе овај свет и то у "јасном виђењу". Премудрост Божија даје страдалнику да види Вечност, где више нема болести, жалости ни уздисања. Држећи вечност у срцу, страдалник дуготрпељиво подноси све пролазне патње овога света и осећа благодарност Богу што му је даровао прилику да и сам носи свој крст. Кроз истрајно трпљење страдања смирује се душа човекова: Бог кроз страдање човеку даје прилику да постане стварни Хришћанин и да истински узраста у вери.

Трећа врлина којој се човек учи кроз страдање јесте самилост. Једино онај који је и сам страдао може имати састрадалне самилости према другом страдалнику. Ова врлина може се развити до такве мере да човек буквално може осетити бол другога човека, па чак и бол свих људи, над чијим жалосним стањем онда пролива многе сузе. Свети Исак Сирин овако говори о самилости:

"А шта је то милостиво срце? То је срце које дрхти за сву твар, за све људе, птице, животиње, па чак и за демоне, тј. за сва створења. Чим човек помисли на њих и почне да размишља о њима, у његове очи навиру сузе велике и силне самилости, која обуима читаво срце.

Срце човеково постаје у тој мери осетљиво да не може више (без суза) да поднесе да чује или види да се било ком створењу наноси бол, да се било које створење мучи.

Милостиво срце се непрестано моли чак и за оне који другима наносе бол, да и њих Бог сачува и очисти.

Што човек постаје сличнији Богу, то у његовом срцу све бескрајније извире таква милост".  

Из ове три врлине, које се задобијају "ношењем крста" Христовог, рађа се стање које се зове "бол срца". Бол срца јесте извор из кога страдалник Христа ради црпе своју снагу, оно што му даје снагу да издржи све, да прође чак и кроз саму смрт и достигне Вечност. Основ бола срца јесте сећање на смрт, на пролазност земаљскога живота и страдално стање у коме се човек налази на овој земљи. Овакве смирене мисли магновено воде страдалника к сећању на Бога.

99

Page 100: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Свети Марко Подвижник, велики монах који је у ИВ веку живео у Палестини, једноставним речима а језгровито, казу-је шта је то хришћански бол срца:

"Сећање на Бога јесте бол срца, крји се подноси у духу верности. Онај ко заборавља Бога постаје самопопустљив а тиме и неосетљив".

То и такво сећање на Бога јесте оно што заокружује хришћанску побуну против овог света - последњу истинску побуну. Ношење сопственог крста у духу верности јесте пут на коме се душа човекова очишћује и припрема за пролазак кроз телесну смрт у живот вечни.

Три главна непријатеља Укратко изнесосмо хришћанско виђење света кроз сажето

излагање о хришћанском схватању тела и душе, чула, страсти и врлина, молитве и страдања, и сада нам је потпуно јасно шта је то последња истинска побуна о којој говоримо.

Свети Пајсије у својим списима говори да се та хришћанска побуна састоји у побуни против три главна тиранина човекова: (палог) света, (палог) тела и ђавола. Последња истинска побуна о којој говори јесте управо побуна против та три тиранина:

Свет:  Прва фаза хришћанске побуне и борбе јесте борба против света.

Она започиње тиме што се одвајамо од света и одричемо његових слатких уживања, као и прелестних лепота његових пролазних богатстава и његове пролазне испразности: наша побуна започиње тиме што драговољно следујемо примеру Христовога сиромаштва. Пријатељство према свету јесте непријатељство према Богу (Јаковљ. 4,4). Стога бежи од овога света у живот тиховатељски. Одреци се света и његове обмане, напусти га неповратно. Тако ћеш победити првог непријатеља.

 Тело:  Победићеш тело ако се уздржаваш од преједања укусном храном и

напњања пићнма. Постећи, ти ћеш угасити жељу за грехом и умртвити похотне жеље телесне. Бдењем ћеш победити лењост. Уздржањем и телесном чистотом по бедићеш жељу за нечистим полним односима.[1] То су оружја уз помоћ којих тело води рат против душе.

Наше сопствено тело је, у извесном смислу, наш непријатељ, зато што се својим грешним жељама бори против наше душе.

Али, наше тело је и наш пријатељ, онда када помаже души у ономе што је добро. Својим телом, уз Божију помоћ, ми постимо, лијемо сузе и приносимо (Богу) дарове. Не бисмо могли то да чинимо само голом душом.

Ако погледамо на овај доњи свет, то јест на наше тело, видимо да је човек пролазан, смртан, наследник ватре и таме паклене.

Ако погледамо  умним очима на горњи свет, видимо да смо вечни, бесмртни и наследници небеске светлости. Стога вас молим, као слуге Христове, да не будете робови доњега света, света тела и смрти, већ да живите за горњи свет, за бесмртност.

 

100

Page 101: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

Ђаво:  Ако победиш свет и тело, тада ћеш лако узети у руке оружје борбе

против самога ђавола, против господара овога света, кнеза таме. Наоружај се свеоружјем Божијим: оружјем вере, дуготрпљења и

молитве. Овако ћеш победити ђавола и његову моћ: гордост - смирењем, таштину - смерношћу, блуд - целомудреношћу. Али изнад свега, (победићеш ђавола) крстом дуготрпељивости, распињући себе за овај свет и, тиме, умирући за грешни живот овог света.

Тада ће се твоја победа појавити као пун месец по дану, блештећи вечном славом. Анђели Божији ће ти приступити и Христос вечни Цар славе ће те примити и прославити, дарујући ти место у Своме вечноме Царству"[2]

 [1] Треба рећи да се ова монашка поука Светог Пајсија односи, наравно, на монахе и монахиње, који су се определили да иду својим тегобним и узвишеним, монашким путем ка Богу, као и на оне који се још нису определили којим ће путем ићи ка Богу - да ли путем брачнога или путем монашкога подвига. Међутим, ова поука о уздржању од "нечистоте полних односа" се, наравно, не може односити на људе којв живе у честитом хришћанском браку који Црква установљује Св. Тајвом Брака, јер је сва хришћанска брачна љубав у свим њеним аспектима, дакле и у полвом (сексуалном), Богом благословена и света, и то у тој мери света да се искључвво кроз њу рађа светиња новог живота и нови човек Божији ва земљи. Наравно, правило уздржања од полних одвоса важи и у браку и спада у заједничку брачну аскезу, како је говорио апостол Павле (в. 1. Кор. 7, 5-6) да чине муж и жева - у време Црквом прописаног поста и молитве, заједнички и по благословеном договору. Ово треба нарочито имати у виду, са обзиром ва чињеницу да је живот у неофитсквм заједницама (Србија, Грчка, Русвја...) показао као раширену појаву да новокрштени, по неофитској ревности а духовној недораслости, почињу неправилно да мисле да је пут који се излаже у монашким зборницима као што су, на пример, Добротољубље или Отачник - једини могући хришћански пут и монашка духовност једина хришћанска духовност, која важи за све: и монахе (који су напустили свет) и Хришћаве који живе у свету. Ово, како је пракса показала, касније има за последицу да млади Хрвшћани, који тек започињу свој хришћански живот, усвајају став нехришћанског и грешног презира према светињи брака (коју је сам Господ благословио Својим првим чудом у Кавв Галилејској) као према нечем "нижем", што се допушта "по нужди" и "снисхођењу" (а то је, уствари по пореклу, средњевековни римокатолички став према браку, а не православни!). Овакав став, што је такође потврдила новија црквена пракса, неретко има за последицу појаву мањих или већих проблема у личвном духовном животу младих Хришћана који живе у свету, а на плану неофитских заједница појаву да у њима људи често дуги низ година воде "духован" или "саборни" живот, али да тај живот нема својих црквених плодова као што су нови хришћански бракови и породице, нови клирици, нови монаси и монахиње, дакле да нема овога што сведочи о истинском урастању у Цркву и истинском изграђивању Цркве (прим. прев.).[2] Мало руско Добротољубље, том 4. издање Братства Светог Германа, 1994. стр. 134-136

Завршна реч – деца Апоакалипсе ће постати со свету

101

Page 102: Djeca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna

 Живимо у хаотичном свету, који се налази на самрти и сада нам је

такорећи све јасно. Као Хришћани ми смо они који су се побунили и одбили да даље учествују у човековом рату против Бога. Ми више нисмо деца рата, која заспивају у сузама због тога што мисле да је Бог умро. Ми више нисмо деца таме, већ смо деца светлости јер сада знамо своје порекло. Ми живимо кроз нашу смрт и ми ћемо васкрснути.

Сада знамо разлику између лепоте и наказности, добра и зла, љубави и мржње. Сада знамо да говорити о љубави значи говорити о Богу, јер Бог јесте Љубав. Бог није мртав, јер ко би могао убити Љубав? Љубав је оно за шта вреди умирати свакодневно. Бог је Онај за Кога вреди да страдамо до краја, јер Бог је Онај Који је први пострадао за нас.

Опстали смо, живећи у паклу овог умирућег света и сада знамо да је Царство Божије унутра у нама. И док свет наставља да се сурвава ка смрти, ми ступамо смело, носећи свој животни крст. Јасно видимо сав тај пакао, који букти око нас и доносимо хришћанску одлуку да се и сами мистично саразапнемо Христу, јер знамо да је Крст једини пут ка Васкрсењу.

Христос је Својим Васкрсењем разрушио врата Ада (пакла) и ослободио оне који су чамили оковани у њему. Христос је смрћу уништио смрт и даровао живот онима који беху мртви у гробовима. Све ово је Христос учинио у сили Божијој, оставивши нам ова једноставна упутства за нашу хришћанску побуну - последњу истинску побуну човекову:

 "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу, јер ће се утешити. Блажени кротки, јер ће наследити земљу. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети. Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско. Блажени сте када вас узасрамоте и успрогоне и кажу против вас

свакојаке рђаве речи лажући, Мене ради“ (Мт. 5, 3-11).  Испуњавајући ове истине деца Апокалипсе ће се уздићи изнад

таме краја и постати светлост свету.   "А сада остаје Вера, Нада и Љубав, ово троје али је од њих

Љубав највећа"

102