Diwan broj 09

Sarajevo (1914-2014): Gavrilo Princip est un terroristeToleranz in der Praxis oder wie Bosnien seine Tür für Juden geöffnet hat

Luksemburg/Luxembourg - ok tobar/octobre 2013. - N o9.

Emir Suljagić: Mi smo na terenu, ne bošnjačimo sa mindera

Wahlen in Luxemburg

Veliko Vojvodstvo

uoči izbora

DiwanMagazin na bosanskom, francuskom i njemačkom jeziku

Istraživanja: Bošnjaci iz Crne Gore najmlađa populacija u Luksemburgu

Bosnien: Volkszählung könnte Ethnien noch mehr spalten

Luksemburg uoči izbora: Predstavljanje stranaka i programa

Emir Suljagić, lider Koalicije “1.mart”

Diwan na ekshumaciji dijelova skeleta Bošnjaka Višegrada iz jezera Perućac

BZK Preporod – 110 godina tradicije

Eine Notiz über Vianden und Frau Burg

Prvo bošnjačko pozorište

“Oui à la religion, mais dans la sphère privée”

Predstavljamo najznačajnije književnike Luksemburga u historiji

IMPRESSUMGlavni i odgovorni urednik

(Rédacteur en chef)Almir MEHONIĆ

Izvršni urednikVelid Jusufović

Redakcijski kolegij:Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan,

akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico

Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar,

Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Salković, Edin

Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović

Umjetnička fotografijaNedžib Vučelj

Dizajn i prelomSemir Šišić

ŠtampaImprimerie EXE

Izdavač / éditeurCentre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Partnerska organizacija / partenaire

Le projet est financé par

FEI 2007-2013

Adresa redakcije26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz

Tel. +352 26 950 681Mob. +352 691 725 226

Fax. +352 26 950 680e-mail: [email protected]

L’opinion exprimée dans cette publi-cation ne re� ète pas nécessairement

la position o� cielle de l’O� ce luxem-bourgeois de l’accueil et de l’intégra-tion / Ministère de la Famille et de

l’Intégration

Diwan - oktobar/octobre 2013.

Aktuelnosti:

Reportaža:

Pod lupom:

Međe:

Geschehnisse:

Diwanhana:

Notiz:

Kultura:

Position:

Književnost:

33

32

27

26

14-17

34

12-13

9-11

6

3

Izdvajamo iz sadržaja:

e. Pravo na udžbenike iz oblasti jezika, književnosti, hi-storije i etnologije.

Ćerić je bio mišljenja da “na-cionalnom maticom Muslima-na” ne bi upravljali komunisti, jer oni nisu sav narod.

Iako je ova inicijativa odbačena, ipak je pokrenu-la raspravu unutar komunističkog režima po ovom pitanju i ona je omogućila drugim bošnjačkim inte-lektualcima poput Atifa Purivatre i Kasima Suljevića da ukažu na problem diskriminacije i zapostavljanja Bošnjaka. Purivatra je, u toj raspravi, iznio podatak da je u čitankama od prvog do četvrtog razreda osnov-nih škola zastupljenost Muslimana (Bošnjaka) 2%, zastupljenost Hrvata 7%, a zastupljenost Srba 62%.... U imenima, zastupljenost 4% muslimanska, 7% hrvat-ska i 52% srpska.

Ovi primjeri najbolje pokazuju kako je samo ostra-šćen i jednostran dio bošnjačkog korpusa, koji bez va-ljanog argumenta, na najprizemnijim osnovama, zna diskreditirati intelektualce iz komunističkog vremena.

Ovakav, redukcionistički pristup pitanjima naše etnije, historije, kul-ture i ukupne bošnjačke baštine, šteti ponajviše nama samima. “Možemo reći da su Bošnjaci stari evropski narod koji ne može biti sveden na jednu dimenziju postojanja narodnog bića, naprimjer, religijsku, jezičku, historijsku ili neku drugu karakteris-tiku etniciteta, nego se moraju gledati holistički kao narodno povijesno biće u totalitetu, koje ima svoju evolucijsku putanju, postaje, sadržaje, smjerove,

događaje. Tek kad se posmatra kao cjelina, bošnjački narod se pokazuje i otvara nam punu sliku svoga pos-tojanja u povijesti. Zanemarivanje te cjeline falsi� cira veliki dio sadržaja slike Bošnjaka u povijesti.” (Citat iz teksta prof.dr. Senadina Lavića)

Ovaj redukcionistički pristup nas je doveo u poz-iciju da se unutar našeg korpusa javljaju ideje o novim etničkim izjašnjavanjima. Svakako da su to pogrešni i štetni putevi, ali trebamo postaviti pitanje krivice po-jedinih elita u Bošnjaka, koje su u svom djelovanju stav-ljali znak jednakosti između etnije i konfesije. Oni su do-brim djelom vjerski omeđili Bošnjake, uzvikujući parole “svaki je Bošnjak musliman”, i tako izopćili jedan dobar dio naše populacije i otjerali ga ka lažnim etnosima.

Na koncu, aktuelni popis će pokazati da nije bitno (statistički) koliko će u BiH imati pripadnika neke vjere, nego koliko će kojeg naroda biti. Bojazan je da su pojedi-ne pogrešne poruke, koje su dolazile sa bošnjačke strane, samo umanjile broj Bošnjaka u konačnom zbiru. Mi, ne samo da nismo uspjeli jedan dio katolika i pravoslavaca vratiti u naše etničke redove, nego smo i jedan dio tradi-cionalnih Bošnjaka otjerali iz našeg korpusa.

Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

U ovom broju Diwana pokušali smo otkriti još jednog zaboravljenog velikana u Bošnjaka – U jednog zaboravljenog velikana u Bošnjaka – U Husagu Čišića, čovjeka koji je u Titovoj Jugo-jednog zaboravljenog velikana u Bošnjaka – Husagu Čišića, čovjeka koji je u Titovoj Jugo-jednog zaboravljenog velikana u Bošnjaka –

slaviji, među prvima, progovorio o položaju Bošnjaka i Bosne. Koliko li je još zaboravljenih i zanemarenih Hu-saga u našoj povjesti? Onih koji su dizali svoj glas u opa-snim vremenima i štitili svoj narod, pa čak i onda kada je taj čin izgledao iracionalno.

U jednom dijelu bošnjačkog korpusa (primarno onom vjerski orijentiranom) vlada ogroman animozitet prema Bošnjacima, posebce funkcionerima, koji su bili unutar Komunističke partije u doba bivše Jugoslavije. Bošnjački intelektualci iz tog kruga se odbacuju apriori, a da se pri tom ne sagledavaju realne okolnosti, njihov angažman, inicijative i djelo.

No, istina se čini posve drugačija kada su u pitanju pojedinci, pa i grupe bošnjačkih intelektualaca u tom vremenu. Borba za opstojnost našeg naroda i države (u novije vrijeme) počela je mnogo prije devedesetih godina i predvodili su je upravo intelektualci unutar komuni-stičkog sistema. Na sreću, ovu tezu će danas potvrditi relevantni naučni izvori i relevantni bošnjački intelektualci.

Poslužićemo se ovom prilikom pri-mjerom ličnosti iz reda bošnjačkih in-telektualaca, koji je borbu za bošnjačke institucije, ma koliko to zvučalo nevje-rovatno, počeo baš tada – u komuni-stičkom sistemu.

Koliko je šira bošnjačka javnost čula za Salima Ćerića, člana Central-

Koliko je šira bošnjačka javnost čula za Salima Ćerića, člana Central-

Koliko je šira bošnjačka javnost

nog komiteta Saveza komunista BiH? Pred bošnjačku inteligenciju 70-tih

godina postavilo se pitanje oblika i sadržaja ravnopravnosti njihovog naroda. Međutim, takvo pitanje Savez komunista nije postavljao kao izdvojen problem. Svi su, osim Bošnjaka, imali nacionalne kulturne ustanove iz predhodnog perioda, naslijeđene ili novouspostavljene. “Da li su Bošnjaci (tada Muslimani) bez tih i takvih institucija mogli biti ravnopra-van narod?”, bilo je pitanje koje je dolazilo iz tog djela boš-njačke inteligencije. Ostala je zabilježena inicijativa Salima Ćerića za osnivanje Muslimanske matice. Ćerić je materijal njačke inteligencije. Ostala je zabilježena inicijativa Salima Ćerića za osnivanje Muslimanske matice. Ćerić je materijal njačke inteligencije. Ostala je zabilježena inicijativa Salima

obima 20 stranica uputio kao prijedlog CK SKBiH. Inicijativa je podrazumjevala: a. Korišćenje jezika i pisma koje Bošnjaci smatraju

svojima, u međusobnom kontaktu i u kontaktu sa nad-ležnim službama;

b. Pravo da im se sredstva javnog informisanja obra-ćaju na tom jeziku i pismu;

c. Pravo na kulturno djelovanje u okviru svoje naci-onalnosti;

d. Pravo na školsku nastavu na jeziku i pismu koje smatraju svojima;


Bošnjački redukcionizam

1

Kapija

– Kranich, načelnica općine Mainz –Hechtsheim gdje se nalazi gradilište bu-dućeg centra; Admir Atović, konzul BiH u Frankfurtu; Dag Đumrukčić, konzul BiH u Stuttgartu; Jasmin ef. Demić, glavni imam u Švicarskoj; Rifet Fetić, savjetnik reisu-l-uleme, Mirsad Kalajdžić, šef Ure-da za bosnjačku dijasporu; Edin Ramić, izaslanik člana Predsjednistva BiH, kao i mnogobrojni imami i predsjednici dže-mata u Njemačkoj i susjednih država.

Raif Jusufović iz Wiltza najveći donator u danu postavljanja

kamena temeljcaDomaćini njima svima bili su imam

džemata Mainz Halil ef. Makić zajedno sa predsjednikom i članovima odbora.

Nakon oficijelnog programa usli-jedila je svečana ceromonija samog postavljanja kamena temeljca, a čast da zajedno sa reisom Kavazovićem i organizatorima postavi kamen te-meljac pripala je Raifu Jusufoviću iz Wiltza, inače porijeklom iz Tutina. Raif je ovu čast zaradio tako što je u danu postavljanja kamena temelj-ca bio najveći vakif za ovaj centar sa 10.000 eura donacije.

- Vi i Diwan ne predstavljate samo sebe, već vi kroz ovaj pro-jekat predstavljate i cijeli bošnjač-ki narod Evropi. Znam koliko je teško raditi jedan ovakav časopis koji u sebi pored tekstova na bo-sanskom ima i tekstove na drugim, evropskim jezicim. Ovakvi projek-ti su izuzetno značajni za Bošnja-ke, kako u dijaspori, tako i u do-movini, rekao je predsjednik Boš-njačke zajednice kulture Preporod prof. Senadin Lavić.

Pravo na tekstove iz preporodovog Godišnjaka

Učesnici razgovora su razmatra-li mogućnosti saradnje i usaglasili konkretne poteze u narednom pe-riodu. Diwan je dobio ekskluzivno pravo preuzimanja tekstova i nauč-nih radova koji izlaze u preporodo-vom Godišnjaku.

Profesor Lavić je upoznao Meho-nića i Džunuzovića sa aktivnostima i projektima Preporoda i kao poklon im uručio Preporodove godišnjake za 2011. i 2012. godinu.

Inače, Bošnjačka zajednica kultu-re Preporod osnovana je 1903.godi-ne i kulturna je institucija Bošnjaka koja ima najduži historijat posto-janja. Preporod danas ima blizu 80 lokalnih organizacija.


UNjemačkom gradu Mainzu svečano je prošlog mjeseca

položen kamen temeljac za izgradnju novog Islamskog Kulturnog Centra Bošnjaka u ovom gradu. Svečanosti su pored najviših predstavnika Islam-ske Zajednice prisustvovali i mnogi drugi predstavnici javnog, kulturnog i političkog života. Ovom nesvakidaš-njem događaju prisustvovalo je blizu 3000 ljudi iz svih krajeva Njemačke. Kamen temeljac je sa još nekoliko osoba položio Reisu-l-ulema Islam-ske Zajednice u Bosni i Hercegovini Husein ef. Kavazović.

Delegacija magazina Diwan, koju su činili Almir Mehonić

i Anes Džunuzović posjetila je, na poziv Senadina Lavića predsjednika BZK Preporod, najstariju bošnjačku kulturnu instituciju.

Skupu je prisustvovao predsjednik Islamskog kulturnog centra – Sjever Velid Jusufović i glavni urednik maga-zina Diwan Almir Mehonić.

Reisu mr. Husein ef. Kavazoviću je ovo bila prva posjeta jednom od džemata u dijaspori, od trenutka kada je izabran na ovu važnu poziciju. Pored njega tu su još bili ambasador BiH u Njemačkoj Edin Beglerović; Pašo ef. Fetić, muftija Islamske zajednice Bošnjaka Njemačke (IZBNJ); Edin Atlagić, predsjednik IZBNJ; Irene Alt, ministrica njemačke pokrajine Rhe-inland-Pfalz za integraciju, porodicu, djecu, omladinu i žene; Ursula Groden

U prvom djelu sastanka u centrali Preporoda u Sarajevu prisustvovao je i Sejfudin Tokić, predsjednik Bošnjačkog pokre-ta za ravnopravnost naroda. U razgovoru je bilo riječi o pred-stojećem popisu stanovništva i aktivnostima na tom polju, kao i o političko-društvenoj situaciji u Sandžaku.

U drugom djelu razgovora prof. Senadin Lavić je čestitao uredniku Diwana i cjelokupnoj redakciji na ideji i radu na magazinu Diwan. Profesor Lavić je istakao kako je vrlo značajno pitanje “kako pred-stavljati Bošnjake u dijaspori”, jer se kroz ljude i njihove projek-te i aktivnosti gleda cijelokupan bošnjački narod.

2

Delegacija iz Luksemburga na svečanosti u Mainzu

Delegacija magazina Diwan posjetila BZK Preporod

Aktuelnosti

Vi i Diwan ne predstavljate samo sebe, već vi kroz ovaj projekat predstavljate i cijeli bošnjački narod Evropi. Znam koliko je teško raditi jedan ovakav časopis koji u sebi pored tekstova na bosanskom ima i tekstove na drugim, evropskim jezicima. Ovakvi projekti su izuzetno značajni za Bošnjake, kako u dijaspori, tako i u domovini, rekao je predsjednik Bošnjačke zajednice kul-ture Preporod prof. Senadin Lavić.

Almir Mehonić i Mithad Hajrović sa reisom Huseinom ef. Kavazovićem

Velid i Raif Jusufović sa hafizom Sulejmanom Bugarijem

U mjesecu avgustu je 76 ljudi zatražilo azil u Luksembur-

gu, 30 manje nego u prethodnom mjesecu. To je vidljivo iz statistike odjela za imigraciji, koja je objav-ljena 17. septebra 2013. godine. Po-gotovo broj podnosioca zahtjeva porijeklom sa Kosova se drastično smanjio. Međutim, broj izbjeglica iz Bosne i Hercegovine se povećao od dva zahjteva u julu na jedanaest za-htjeva u avgustu ove godine.

U avgustu je bilo svega deset za-htjeva sa Kosova, dok je u prethod-nom mjesecu bilo čak 36.

Statistika pokazuje da 52 zahtje-va dolazi iz Evrope, 18 iz afričkih i 6 azijskih zemalja.

Samo u šest slučajeva status izbje-glice je priznat dok je čak 51 zahtjev odbijen. U devet slučajeva službe su odgovorile da nisu nadležne.

Sve ukupno, od početka godine, azil u Luksemburgu je zatražilo 666 ljudi.


U 2011. godini 119.173 djece i mladih su živjeli u Luksem-

burgu, objavio je Nacionalni ured za statistiku “Statec” u svom najnovi-jem izvještaju. Udio omladine ispod 20 godina starosti u ukupnom sta-novništvu od 2001. do 2011. sma-njio se za 1,3 posto.

Čak 43,7 posto djece i omladine u Velikom Vojvodstvu su stranci. Iako više od 80 posto ljudi koji žive u Luksemburgu u dobi do 20 godi-na su rođeni ovdje, samo 56,3 po-sto ima luksemburški pasoš. Svaki peti omladinac do 20 godina je Por-tugalac (18,8%), svaki 20 Francuz (5,7%), svaki 30 Belgijanac (2,9%), a svaki 50 Italijan (2%).

U okviru populacije državljana Crne Gore, pretežno Bošnjaka iz juž-nog djela Sandžaka, koji žive u Luk-semburgu, mladi do 20 godina čine čak 43,2 posto i predstavljaju naj-mlađu populaciju, dok je procenat mladih Italijana do 20 godina sa 13,4 % posebno nizak.

Tačno 27,1 posto djece i omladi-ne do 20 godina su stranci rođeni u Velikom Vojvodstvu. Njih 16,6 posto ih je rođeno u inozemstvu. Od stra-naca je samo manjina (38%) rođena u inozemstvu, dok 62 posto pripada drugoj generaciji.

Statistika na dalje pokazuje da 82,6 posto djece i omladine žive u domaćinstvu s oba roditelja ili jednim roditeljem i njegovim par-tnerom, dok 15,9 posto odrastaju samo s jednim roditeljem. U dobi od 25 godina, 55,8 posto mladih ljudi više ne živi sa svojim rodite-ljima. Kod stranaca taj udio je 74,8 posto za 39,6% veći nego kod Luk-semburaca.

U dobi od 25-29 godina samo 25 posto Luksemburaca je u braku. Kod portugalske populacije u toj dobi je 46,9% u braku, a kod stra-naca iz Crne Gore (Južni Sandžak) čak 82,4 posto je u braku.

3

Bošnjaci iz Crne Gore najmlađa populacija u Luksemburgu

Manje zahtjeva za azil

Svaki peti omladinac do 20 godi-na u Luksemburgu je Portugalac. Unutar državljana Crne Gore, čak 43,2 posto su mladi do 20 godina, a u dobi od 25-29 godina čak ih je 82,4% u braku. Iz ovoga se može zaključiti da su Bošnjaci iz Crne Gore najbrže rastuća populacija u Velikom Vojvodstvu.

Ko želi znati da li je od strane tajne službe (SREL) praćen

kao građanin, to može od sada sa-znati. Oko 17.000 dokumenata sada je dostupno javnosti.

Ko želi biti siguran da on nije bio praćen u godinama od 1960. do 2000. od strane tajnih službi, može sada tražiti uvid u dokumenta SREL-a.

Od kada su dokumenta iz “služ-benih arhiva” sa adrese “route d’Esch” premještene u Nacionalni arhiv, one su dostupne javnosti. Za-interesirani mogu, također, napra-viti kopiju dokumenata. Prije toga zahtjev za pristup treba biti upućen Tužilaštvu (Parquet Général, Se-crétariat du Parquet Général, Cité Judiciaire, L-2080 Luxembourg).

Do sada se javilo 50 ljudi koji imaju interes za uvid u nekada tajna dokumenta.

Protivzakonito prisluškivanje tajne službe (SREL) prouzrokovalo je buru u Luksemburgu

Tajna dokumenta otvorena za javnost

Do sada je let iz Luksemburga kretao oko podne, tako da je po dola-sku u Istanbul imao jednostavan pri-stup letovima za Bliski istok. Kako bi i udaljenija odredišta bila dostupna bez dugog čekanja, od juna sledeće godine neki avioni će polijetati oko 18 sati sa luksemburškog aerodroma Findela.

13.000 turskih turista godišnje

Dok iz luksemburskog pogleda, veza s Istanbulom može stajati u pr-vom planu, Turkish Airlines također reklamira Luksemburg kao svjetsku destinaciju. Ako maksimalni kapa-citet dostigne 50.000 putnika go-dišnje, u junu 2014., 13.000 njih bi trebali da su Turci, koji će posjetiti Veliko Vojvodstvo. “Želimo izgraditi most”, rekao je Eminoglu.

Turkish Airlines, nije turistička agencija, međutim, aviokompanija radi s agencijama koje nude od-more u paketu. Tako je već sada potpisan ugovor po kojem će u toku jedne godine 1.000 Japanaca i 3.000 Turaka posjetiti Luksem-burg i prenoćiti jednu noć prije nego otputuju dalje.

U svom magazinu “Skylife” Tur-kish Airlines reklamira sa sveobu-hvatnom reportažom Luksemburg.

Profesori koji rade u srednjim školama u Luksemburgu do-

bro zarađuju ili bolje reći vrlo dobro, kada uzmemo u obzir recentno po-ređenje u EU.

Prema tim podacima, godišnja bruto dobit gimnazijskih profeso-ra, na kraju godine iznosi prosječno 104.049 € (oko 8.670 € mjesečno). Time Luksemburg polako zauzima prvo mjesto.

Također, dobro zarađuju učitelji u Danskoj. Oni uzimaju oko 70.000 eura godišnje. Zatim slijede Austri-janci (57.779 €), Finci (49.200 €) i Belgijanci (48.955 €).

Ne tako dobra situacija je u Bu-garskoj. Godišnji prihod jednog na-stavnika iznosi samo 4.750€.

Sudeći prema ovim podacima razlike u plaćama profesora u EU su ogromne.


Turkish Airlines letjeće sva-kodnevno od juna 2014. na

relaciji Luksemburg - Istanbul. Od ovogodišnjeg ljeta postoje četiri leta sedmično, dok će ih u budućnosti biti sedam. Od otvaranja direktnih letova prevezeno je više od 10.000 putnika.

“Ljetna sezona je za nas vrlo do-bro protekla”, rekao je luksemburški predsjednik Uprave Tuncay Emino-glu u razgovoru za “Luxemburger wort”. Rasprodaja letova je u prosje-ku 80 posto, iako smo mi očekivali oko 70 posto.

Zbog visoke popularnosti, te da bi osigurali bolji pristup daljim leto-vima iz Istanbula do Dalekog istoka u 2014. godini će biti uvrštena još tri dodatna leta u program.

4

Svakodnevni letovi na relaciji Luksemburg - Istambul

Učitelji u Luksemburgu zarađuju najviše

Aktuelnosti

Najavljujemo od sljedećeg ljeta

Od juna iduće godine održavat će se svakodnevni letovi između Luksem-burga i Istanbula

Prošlog mjeseca je u Luksemburgu održano niz sastanaka i skupova

povodom popisa stanovništva u BiH. Sa ve-likim zanimanjem prisutnih i interaktivnim učešćem protekla je tribina u Wiltzu, orga-nizovana u režiji udruženja “Zavidovići” u Luksemburgu, dok je domaćin večeri bio bosanski Kulturni centar “Sloga” iz Wiltza.

Gosti i učesnici na tribini su bili gos-podin Suad Omerašević, načelnik općine Zavidovići, zatim glavni imam Medžlisa IZ u Zavidovićima Sulejman ef. Efendić i predsjednik Bošnjačke Zajednice Kultu-re “Preporod” Samir ef. Hasičić.

Inače, iz Luksemburga je organi-zovan i prevoz zainteresiranih radi popisa u BiH.

“Entente sans frontières” asbl propose des cours de langues agrées par le Ministère de l’Education Nationale. Les cours répondent aux critères pour l’obtention du label de qualité et béné� cient du soutien � nancier du Ministère de l’Education Nationale.

COURS DU SOIR:FRANCAIS DEBUTANTS A1-60H: mardi et jeudi de 17h à 18h40BCS (bosniaque, croate, serbe) DEBUTANTS A1-60h: mardi de 19h à 20h40BCS (bosniaque, croate, serbe) FAUX- DEBUTANTS A2-60h: jeudi de 19h à 20h40

Inscriptions: la � che d’inscription est à demander par mail: [email protected] ou par téléphone : + 352 621 288 749

Lieu des cours: Lycée technique Michel Lucius 157, Avenue Pasteur L-2311 Luxembourg (en face du dernier arrêt du bus n°3)

Début des cours le 1er octobre 2013

14, rue Pierre DupongL-7314 Heisdorf+ 352 621 288 749+ 352 691 382 847

Autorice će nastupiti u subotu, 14. de-cembra od 18 sati u velikoj s ali u Difer-danžu.

Hall La Chiers Adresse: rue du GazL-4573 Differdange

Na festivalu će takođe biti prisut-ni autori iz Francuske, Italije, Špani-je, Portugalije, Rumunije, Kapverda, Luksemburga itd. Očekuje se prisus-tvo velikog broja ljubitelja knjige iz svih krajeva svijeta.

Autor je sekretar Literarnog kluba « Husein Bašić », Luksemburg


Autor : Sead Ramdedović

Možemo naučiti govoriti neki strani jezik perfekt-no, usavršiti akcenat, pisati

i objavljivati na tom jeziku, ali, taj jezik nikada ne može zamijeniti prve riječi koje su ušle u našu podsvijest, riječi najdražih, naš maternji jezik. Prve riječi koje smo naučili ostaju ugravirane du-boko u memoriji, riječi koje najbolje os-jećamo, koje nam spavaju na duši. Ko-liko god jezika govorili i kasnije naučili, maternji je nezamjenjiv. Njegova se, rekao bih, boja, melodičnost, intonacija slažu sa našim gestovima, crtama lica,c-jelokupnom pojavom.

Danas smo svjesni da mnogi auto-ri pribjegavaju drugačijoj metodi od uobičajene. Služe se jezicima vellikih naroda ne bi li lakše osvojili veću čita-lačku publiku, prodali knjige u većem tiražu, ili pak, zato što su pravopis ne-kog stranog jezika učili u školi, kao što je slučaj sa autorima iz Luksemburga, koji pišu na francuskom ili njemač-kom. Naveo bih kao primjer posljednji

roman velikog luksemburškog pisca Guy Helmingera « Novi Brazil » koji je pisao na njemačkom, a inpiraciju je našao u izbjeglicama sa prostora bivše Jugoslavije. Postoji velika opasnost da ti tekstovi ostanu bez duše i budu jako suhoparni, jer tehnika ne može zami-jeniti prirodu.

U cilju promovisanja i važnosti maternjeg jezika uprava garda Difer-danža , Gradska biblioteka Diferdanža, CLAE i Literarni klub « Husein Bašić » organizuju Festival maternjeg jezi-ka i književnosti koji će se održati u decembru ove godine od 09/12/2013 –do 15/12/2013.

Predviđen je susret sa 4. predstav-nice literarnog svijeta iz bivše Jugo-slavije, i to : Diana Burazer - HrvatskaNadija Rebronja – Srbija, SandžakHedina Tahirović - Sijerčić - BiHLjubica Ostojić - BiH

Autorice će govoriti o položaju žene-pisca na Balkanu i o važnosti maternjeg jezika u literaturi. Obezbijeđen je simul-tani prevod, a veče će uljepšati svojim mu-zičkim koreografijama Selma & Selma.

5

Festival maternjeg jezika i književnosti

Entente sans frontières a.s.b.l.Insertion, formation, orientation

Aktivnosti udruženja

Najavljujemo

http://www.facebook.com/EntenteSansFrontieres

Tribina na temu popisa u BiH

Gesammelt werden laut Mili-novic «demografische, wirtschaf-tliche und soziale Daten sowie Indikatoren für Migration». Die ersten Ergebnisse sollen 90 Tage nach Abschluss der Erhebung veröffentlicht werden.

«In Bosnien werden die Verwaltungsposten entsprechend der Stärke ihrer Volksgrup-pen aufgeteilt. Darum sind Volkszählungen ganz wichtig», sagt Norbert Mappes-Niedeck. Er ist Journalist und Balkankenner.

Ethnische Zugehörigkeit wird abgefragt

Bei der Volkszählung soll deshalb auch die ethnische Zu-gehörigkeit abgefragt werden. Die Angabe ist allerdings freiwillig. An den Rand gedrängt fühlen sich dabei Roma und Juden, de-nen einige öffentliche Posten vo-renthalten bleiben. Wegen der politischen Differenzen war der Zensus, der eigentlich alle zehn Jahre ansteht, immer wieder verschoben worden.

Die Bevölkerungsstruktur hat sich durch den Bosnienkrieg von 1992 bis 1995 deutlich verändert. In dem jahrelangen Konflikt wurden fast 100‘000 Menschen getötet, mehr als zwei Millionen Einwohner flüchteten innerhalb

Bosniens oder ausser Landes. He-ute wird die ex-jugoslawische Re-publik mit einem Leopardenfell verglichen, weil ihre Bevölkerun-gsgruppen so zersprengt sind.

«Die bosnischen Muslime haben sich lange geziert vor die-ser Volkszählung, vor allem aus Furcht davor, dass die Ergebni-sse der ethnischen Säuberungen so festgeschrieben werden», sagt Mappes-Niedieck. Es gebe einige Orte, vor allem in Ostbosnien, die von der bosniakischen Bevölke-rung heute nicht mehr bewohnt würden, zum Beispiel Srebreni-ca. «Die Leute tragen sich aber trotzdem so ein, als würden sie noch in diesen Orten leben.»

Demografische Strategien entwickeln

Dass es keine aktuellen Daten zur Bevölkerungsstruktur gibt, macht es den bosnischen Behörden schwer, Wirtschaftskonzepte sowie soziale und demografische Strate-gien zu entwickeln. So können das Pro-Kopf-Einkommen sowie die Kaufkraft und der Bildungsstand der Bevölkerung nicht hinreichend klar eingeschätzt werden.

Die bislang letzte Volkszählung in Bosnien im Jahr 1991 ergab eine Bevölkerung von 4,4 Milli-onen Menschen, davon 43,5 Pro-zent Muslime sprich Bosniaken, 31,2 Prozent Serben und 17,4 Pro-zent Kroaten. Mittlerweile wird von rund einer Million weniger Einwohnern ausgegangen. «Der Anteil der muslimischen Bosnier könnte stark gestiegen sein. Der der Serben könnte annähernd gleich geblieben sein, und der der Kroaten könnte eher abgenommen haben», vermutet Mappes-Niedieck.

Verschiebungen der ethnis-chen Gruppen könnten sehr gro-sse politische Konsequenzen ha-ben. Einerseits wegen der Verwal-tungsposten, die proportional auf die verschiedenen Volksgruppen aufgeteilt werden. «Andererseits wegen einer allfälligen serbischen Dominanz: Diese würde erneute serbische Forderungen nach der Abtrennung von Bosnien sehr stärken», sagt Bosnien-Kennerin Flottau. «Zündstoff wird es auf jeden Fall geben.»


Im multiethnischen Bo-snien-Herzegowina hat am Dienstag die erste

Volkszählung seit Ende des Krie-ges 1995 begonnen. Bis zum 15. Oktober befragen rund 19‘000 In-terviewer die Bürger des Landes. «Zum ersten Mal seit 22 Jahren erhalten wir ein vollständiges Bild der Bevölkerung von Bosni-en-Herzegowina», so Zdenko Mi-linovic, Leiter der Statistikbehör-de.

Der Zensus droht allerdings, die Gräben zwischen Bosnia-ken, Serben und Kroaten weiter zu vertiefen. Warum also trotz den aufflammenden Problemen eine Volkszählung? Die ehemali-ge Balkan-Korrespondentin des deutschen Nachrichtenmagazins «Der Spiegel», Renate Flottau, sagt: «Wegen eines möglichen EU-Beitritts verlangt Brüssel die-se Volkszählung.»

6

Bosnien: Volkszählung könnte Ethnien noch mehr spalten

Geschehnisse

Eigentlich ist eine Volkszählung die unverzichtbare Grundlage für politische, wirtschaftliche und gesellschaftliche Planung. In Bosnien droht sie aber, den ohnehin blockierten Staat zu zerschlagen.

haut-fourneaux dans le sud du pays ne se contenta pas d’altérer les paysages buco-liques mais transforma également la so-ciété. Alors qu’elle pouvait auparavant se décrire comme une société agricole, où les hommes s’ils ne disposaient pas exacte-ment des mêmes revenus, vivaient cepen-dant dans des conditions similaires, elle se composait dorénavant de classes sociales au destin et conditions très inégalitaires.

Les hommes politiques mais aussi les intellectuels à la fois sous la pression interne et externe, également sous l’in-fluence des expériences menées par les grand pays voisins, ont, pour régler la question sociale et aussi assurer l’indé-pendance du pays, choisi la voie de la

nation solidaire. Elle consistait non seule-ment à inclure les ouvriers à la nation en leur accordant le droit de vote mais aussi à réduire les inégalités socio-économiques existantes par une politique d’interven-tion sociale. C’est au début du xxe que les premières lois sur l’assurance chômage, l’assurance accident, l’assurance vieillesse furent introduites. Nous ne pouvons jusqu’à maintenant que saluer ces avan-cées à la fois politiques et sociales qui ont constitué une rupture avec la démocra-tie libérale du XIXe et posé les premières pierres d’un Etat économiquement plus solidaire.

Ce renforcement de la solidarité s’est cependant symptomatiquement réalisé par l’exclusion des étrangers de la nation

et de la citoyenneté mais a marqué encore peut-être plus profondément, c’est sur ce point que nous voulons venir, la façon d’imaginer le lien qui relie les hommes dans une société. Les discours actuels sur l’intégration basée sur la langue luxem-bourgeoise ne peuvent que nous confir-mer dans cette hypothèse. Nous lisons ac-tuellement sur les affiches qui égrènent la voie publique : Lëtzebuergesch = Integra-tion - en n’ignorant pas que ce discours devenu dominant est relayé par les asso-ciations issues de l’immigration et plus médiatiquement par ceux qui veulent dé-fendre les droits des travailleurs immigrés - autrement dit que le seul fait de parler une même langue définit le lien qui unit les hommes d’une même société.

Revenons, pour comprendre cette subversion du xxe siècle, aux sources de l’idéal révolutionnaire qui envisageait l’égalité non pas sur une forme de ressem-blance culturelle partagée, mais plutôt comme une forme de similarité et d’au-tonomie. La première pouvait s’expliquer par la capacité de reconnaître l’égalité de chaque homme indépendamment de ses différences tandis que la deuxième pou-vait, comme l’écrit Rosanvallon, se définir négativement par l’absence de subordina-tion -positivement comme un équilibre de l’échange. Ces deux caractéristiques de l’égalité généralement associées à l’exercice de la citoyenneté étaient impensables dans une société industrielle structurée par la subordination économique et divisée par les luttes sociales. Le choix de la ressem-blance culturelle dont les contours ont été dessinés par l’appropriation nationale de la langue luxembourgeoise laisse dans ce sens présager que le recours à l’iden-tité nationale a permis dans une société désolidarisée de construire un sentiment d’égalité entre les hommes d’un même pays, même si cette égalité s’est construite autour de l’exclusion de ceux qui ne par-tageait pas ces références symboliques et linguistiques.

Impossible aujourd’hui de refaire l’histoire mais peut-être pouvons nous humblement tenter de la comprendre et déconstruire toutes les évidences parfois très simplistes qui détournent la langue luxembourgeoise de ses fonctions pre-mières de communication, reconnais-sance et référence commune et réduisent le débat sur la manière de faire société. Osons revisiter l’idée d’égalité !!!

L’idée d’un Etat-Relation est une création sémantique somme toute poétique de Jean-Philippe

Ruiz qui lors d’un discours au cours de la remise du Bicherpräis par les éditions Ul-timomondo lança une invitation à tracer les contours d’un Etat qui repenserait la manière de faire société.

La question centrale d’une telle inter-pellation ne pourrait se laisser réduire à quelques affirmations mais j’aimerais tou-tefois profiter de cet article pour établir un lien avec l’histoire contemporaine du Luxembourg.

Le Grand-Duché de Luxembourg s’est construit au cours de son histoire sous la forme d’un Etat-Nation qui ne peut être dissocié au xixe siècle de l’idéal de démo-cratie. Or, les révolutionnaires français et américains ne pouvaient à l’époque de la « grande effervescence » séparer la démo-cratie comme régime de la souveraineté du peuple de la démocratie comme forme d’une société d’égaux. L’idée est géné-reuse et a été malmenée au Luxembourg comme partout ailleurs en Europe par les élites locales ou nationales qui à par-tir des années 1830 préférèrent circons-crire cet idéal à une forme de démocratie libérale qui s’est contentée d’introduire une égalité basée sur des mêmes droits politiques et civiques tout en prenant le soin d’introduire un suffrage censitaire. Rappelons que dans les années 1840, lors des premières élections qui ont eu lieu au Luxembourg, seul 3% de la population en âge électoral, payant un certain niveau d’impôt, constituait le corps électoral. Le développement de la révolution indus-trielle fit que ce sont les mêmes hommes détenteurs d’un capital foncier ou écono-mique qui dirigeaient le pays.

Les commentaires peu critiques sur l’histoire de la démocratie laissent à pen-ser qu’au fil du temps et des progrès la question sociale fut introduite et que le corps électoral s’est progressivement, presque sublimement élargi pour fina-lement inclure en 1919 l’ensemble des hommes et des femmes de ce pays. L’his-toire est belle et se laisse conter… la réalité un peu moins candide !

Pour tenter de la saisir, il convient sans doute de revenir aux débuts de la révolution industrielle qui modifia le pays en profondeur. La construction des

Diwan - oktobar/octobre 2013. 7

Position

Autour de l’Etat-relation

Anita Helpiquet

Nekada su poslije ikindije na-maza, uoči Bajrama, pucali topovi ili prangije. Nekada je na selima bio običaj da ujutro, na Bajram, hodaju bubnjari i svirači od kuće do kuće, bubnjaju i sviraju na svojim svirala-ma, a domaćini ih časte i darivaju.

U noći uoči Bajrama običaj je da se djeca vanredno okupaju, a odrasli ujutro, prije odlaska u džamiju na Bajram-namaz, a svi ukućani na te dane oblače ono što najljepše ima-ju. Odrasli muškarci i muška djeca s njima odlaze, obučeni u bajramska odjela i namirisani, u najbližu dža-miju na sabah i Bajram-namaz. Na-kon toga nastaju čestitanja, a ako je neko ljut sa nekim, lijepo je da se za Bajram izmire.

Nekada se pucalo iz lovačkih pu-šaka s kućnih prozora, i to mecima punjenim samo barutom, koji bi se za Bajram posebno pripremali. Djeca če-stitaju Bajram roditeljima ljubljenjem u desnu ruku, a roditelji uzvraćaju djeci ljubljenjem u čelo i davanjem bajramluka, obavezno u novcu, uz hajr-dovu. Nekada su se u većim mje-stima i gradovima Bajram-namazi klanjali isključivo na jednom mjestu, tzv. Musalli (džamiji bez krova), gdje bi se okupljali svi klanjači toga grada.

Običaj je da se odmah iza Bajram-namaza zijarete mezari svojih umrlih, gdje im se uče dove.

Zatim se kolju kurbani i kur-bansko meso se djeli rodbini, kom-šijama, prijateljima i siromašnim. Kurbane djele djeca. Pod pojmom “komšija” , kojima se, pored ostalih, djeli kurban, podrazumjevaju se i komšije druge vjere.

Običaj je da odrasli muškarci – domaćini obavljaju bajramske posjete rodbini, komšijama i pri-jateljima drugi i treći dan Bajra-ma, dok su ostali dani Bajrama rezervisani za međusobne posjete žena, kao i njihov odlazak svojim roditeljima. Otuda se, u tradici-ji Bošnjaka, ti dani zovu “ženski bajrami”.

Običaj je da se prvi dan Bajrama, poslije klanja kurbana, ide u očevu kuću, u kojoj se priprema zajednički bajramski ručak. Ako otac nije bio živ, onda se išlo u kuću najstarijeg brata.

Bajram u narodnim izrekama

Bošnjaci su značaj Bajrama pre-nijeli i u mnogim mudrim izrekama i narodnim poslovicama. Pa tako kada Bošnjaci hoće nešto naročito istaknuti kao vrijedno i nešto što se vrlo rijetko događa, kažu: Nije Bajram svaki dan”. Za one koji ne shvaćaju vrijednost nečega, nego sve olahko uzimaju u narodu se kaže: “Budali je svaki dan bajram”. Ako, pak, neko ne radi neki posao u svo-je vrijeme, nego ga odgađa u zadnji čas, često kada je prekasno, Bošnjaci kažu: “Ne tovi se kurban na Bajram”. Sporost, ljenost Bošnjaci komentari-šu sa izrekom: “Dok se Bajro obuče i Bajram se provuče”. Na kraju ovog niza izreka, navešćemo još jednu koja govori da sve što je lijepo brzo prođe, a poslovica glasi: “Top puče, Bajram prođe”. Očito je ova izreka nastala u vrijeme kada se pucanjem iz topa, u velikim čaršijama, objavlji-vao prestanak bajramskih dana. Taj pucanj topa ostavljao je iza sebe tugu i sjetu u dušama i srcima Bošnjaka, posebice najmlađih.

Danas, pak, primjetna je komer-cijalizacija Bajrama. Bajram je po-stao odličan način kako bi vlasnici kafana i diskoteka, u što kraćem roku, zaradili ogromnu svotu novca, na račun svetog islamskog praznika. Stoga je na svima nama obaveza da radimo na očuvanju stvarnih vrijed-nosti ovog najvećeg muslimanskog i bošnjačkog praznika i da se supro-stavimo svakoj vrsti njegove devija-cije u našoj tradiciji.

Almir Mehonić


“Ni bajrami više nisu kao “Ni bajrami više nisu kao “što su nekad bili

ašikluci gdje ste sada kao nekad u mahali

haj pusti sevdah gdje da panena mahale porušene

Nejma više stare česmeni oraha kraj čardaka…”

Tako je nekada pjevao Sa-fet Isović, žaleći za ne-kadašnjim Bajramima,

starim običajima i adetima, sev-dahom, česmom i orahom. Tako je to u životu. Nekim posebnim ži-votnim naočarima gledamo proš-le dane, djetinjstvo, odrastanje, zavičaj, praznike, pa naposljetku i Bajrame.

“Ni bajrami više nisu kao što “Ni bajrami više nisu kao što “su bili”, otpjevao je nekada davno narodni pjesnik žaleći za nekim svojim vaktom i sjećanjima na Ba-jram. Danas možemo čuti istu re-cenicu od starih ljudi, kao što će, možda, i naša djeca istu čuti neka-da od nas.

Duga je tradicija Bajrama u Bo-sni, Sandžaku i među Bošnjacima. Za Bajrame su se pripremali, da ih što ljepše dočekaju, podjedna-ko stari i mladi, bogati i siromašni, svaki na svoj način i prema svojim mogućnostima.

8

Nije Bajram svaki dan

Naša riječ

Autor: Ekipa Diwana

Izborna kampanja za parla-mentarne izbore u Luksem-burgu ulazi u svoj zenit, me-

đutim, to se u Velikom Vojvodstvu ni po čemu ne može primjetiti. Izbor-ne poruke su odmjerene, a politička propaganda svedena na minimum. Skupovi se koriste za prezentaciju programa, dok publika u tišini, sje-deći, prati govornike. Na ulicama, na posebnim panoima, izlijepljene pla-kate izbornih lista, jedne do drugih, kao da nenapadno kažu “to smo mi, pa izaberite.” Plakate se ovdje mogu lijepiti samo na tim posebnim pano-ima, a glasanje je zakonska obaveza.

Kršćansko-socijalna narodna stranka (CSV)

Najpopularija stranka među Luksemburžanima je Kršćansko-socijalna narodna stranka (CSV) iz koje dolazi dugogodišnji premijer Je-an-Claude Juncker, koji je jedno vri-jeme bio i na čelu Eurogrupe. Čini se an-Claude Juncker, koji je jedno vri-jeme bio i na čelu Eurogrupe. Čini se an-Claude Juncker, koji je jedno vri-

da će i poslije ovih izbora CSV zadr-

žati čelnu poziciju, međutim, ključ-no je pitanje da li će uspjeti da zadrži 26 mandata (od 60 poslaničkim mje-sta), koliko ih je osvojila u prošlim izborima 2009. godine.

Na 55 stranica svoga programa, kojeg su prezentirali za izbore, CSV poručuje da i dalje žele zemlju u kojoj se garantuju pravičnost i stabilnost.

- Kralj treba i dalje ostati simbol jedinstva i neovisnosti zemlje. On je iznad stranaka, podvlači CSV. U Ustavu žele ubaciti preciznija pra-vila o raspuštanju Parlamenta kao i pravila za slobodu vjere i za luksem-burški jezik. Također, CSV smatra da građani trebaju biti intenzivnije uključeni u reviziji Ustava.

Što se tiče odnosa između Crkve i uključeni u reviziji Ustava.

Što se tiče odnosa između Crkve i uključeni u reviziji Ustava.

države, Jean-Claude Juncker je uka-zao na reviziju pravnih i � nancijskih aspekata, jer “društva evoluiraju, pa tako i crkve trebaju napredovati.”

Na političkoj razini, CSV se za-laže za odvajanje mandata državnih poslanika i gradonačelnika. Sudjelo-vanje na parlamentarnim izborima je još uvijek povezano sa državljan-

stvom. Dakle, CSV se distancira od prijedloga drugih stranaka da se pravo glasa veže sa rokom boravka u državi.

Ekonomske reformeKada su u pitanju preduzeća,

CSV se založio za model po kojem bi preduzeća mogla odlučiti da li žele niske korporativne poreze i od-reći se amortizacije, ili žele nastaviti plaćati porez po trenutnom modelu. S obzirom na stanje proračuna, ne treba očekivati manje poreze za po-jedince. Međutim, parovi bi trebali biti u mogućnosti da odlučuju, da li žele biti oporezivani pojedinačno ili zajedno.

CSV želi “umjeren rast” poreza, čime hoće nadoknaditi nedosta-tak primanja elektronske trgovine. PDV na cijename osnovnih pre-hrambenih proizvoda treba ostati 3 posto.

Kako je potrošačka korpa uskla-đena, prema CSV, može se rasprav-ljati, ali alkohol i duhan trebaju biti uklonjeni iz potrošačke korpe.

Promišljanje u školamaU osnovnim školama CSV, ta-

kođer, preferira uvođenje direktora škola. Pismenost djece ne samo da bi trebalo biti sprovedena na njemač-kom jeziku, već može biti učinjena i na francuskom. Što se tiče vjeronau-ke, CSV podržava i dalje održavanje tih časova u osnovnim školama,dok bi u srednjim školama treblo ponu-diti obrazovanje sveobuhvatnih vri-jednosti.


Mirna kampanja i neizvjesne koalicije

Pod lupom

20. oktobra parlamentarni izbori u Luksemburgu

Demokratska stranka (DP)

Demokratska stranka je treća stranka po brojnosti u Luk-semburgu i na izborima 2009. godine osvojila je 9 poslaničkih mandata ili 15% glasova. Ovo je stranka liberalnog opredjeljenja i u prošlom mandatu je predstavljala vodeću opozicionu stranku u državi. Međutim, čini se, da će poslije ovih izbora ova politička organizacija biti najbolja „udavača“, uzimajući u ob-zir političke varnice koje su došle na relaciji CSV-LSAP.

Program sredine - Izborni program DP je pro-

gram sredine, tim riječima je li-der stranke Claude Meisch završio svoj govor na kongresu stranke na kojem je predstavljen izborni program liberala. Fokus progra-ma na 131 stranici je na privredi i konkurentnosti, zapošljavanju i obrazovanju, stambenoj politici i finansijama.

- DP nudi bolja rješenja za pro-bleme zemlje, rekao je Meisch. A problema ima dovoljno u očima DP. Liberali smatraju da vlast CSV-LSAP nije bila uspješna. Koalicija nije ugrožena zbog afere prisluškivanja, već, zbog nedostatka ideja mišljenja je Claudea Meisch.

- Ko glasa CSV, glasaće za sta-gnaciju Luksemburga. Ova zemlja treba promjene, poručuju iz oove partije.

Za pravo glasa sa 16 godinaLSAP se zalaže za reformu iz-

bornog zakona na način da se uvedu anti-akumulacijska pravila o politič-kim mandatima i ograničenje tra-janje mandata ministara. Socijalisti traže veće pravo za političku par-ticipaciju za strance koji žive i rade u Luksemburgu i pravo glasa sa 16 godina.

LSAP želi smanjiti broj minista-ra i poslanika, a preko referenduma više uključiti građane u političke odluke.

Odvajanje crkve od državeDrugi cilj socijalista je odvajanje

crkve i države i ukidanje vjeronau-ke u osnovnim školama. „Da ne se ne zaboravi i birokracija u državi. Bili smo nekada zemlja kratke staze. Moramo se opet vratiti tamo”, rekao je Schneider aludirajući na kompli-kovanu i dugu proceduru u admini-straciji.

- Povećanje poreza i za LSAP nema zaobilazni put, ali ne prije nego se provjere sve uštede, rekao je Schneider.

Socijalisti su za povećanje poreza pod uvjetom da Luksemburg zadr-ži najnižu poreznu stopu u Evropi. LSAP želi uvesti porez za bogate i podići gornju stopu na 45 posto od poreznog godišnjeg prihoda od 400.000 €.

Osim toga, socijalisti su za mo-dernizaciju proračunskih politika i za reformu zakonodavstva o pomo-ćima.

Luksemburška socijali-stička radnička stranka (LSAP)

LSAP je najjača ljevičarska par-tija u Luksemburgu, koja je na iz-borima 2009. godine uzela 21,6% glasova ili 13 poslaničkih mandata i sa tim rezultatom bila druga par-tija po veličini. Ipak, to je bio blagi pad u odnosu na izbore 2004. go-dine kada je ova partija osvojila 14 poslaničkih mjesta. LSAP je u proš-lom mandatu činila vlast sa CSV, no, poslije turbulencija unutar ove koalicije i raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora ostaje pod znakom pitanja da li će i poslije ovih izbora biti tako.

Izborni program LSAP, kako ga je predsjednik stranke Alex Bodry okarakterisao, je hrabar, autentična i usmjeren prema budućnosti.

- Program koji odražava naša temeljna uvjerenja: pravdu, solidar-nost i slobodu, kao što i dolikuje za socijalističku stranku, smatra Bodry.

Vodeći kandidat socijalista Eti-enne Schneider u predstavljanju programa je govorio o novim per-spektivama za Luksemburg.

- Mi ćemo se založiti da u ovoj državi bude sve po redu. Pravna država je zadobila ogrebotine i vrijeme je da se sprovedu broj-ne reforme, kako bi se povjere-nje građana obnovilo, rekao je Schneider.

Socijalisti su bez kompromisa za au-tomatsko podešavanje in� acije.

Diwan - oktobar/octobre 2013.10

Pod lupom

Nejasna izjava o koaliciji

Međutim, jasnu izjavu o kolacijama javnost još nije dobila od DP. - Treba-mo koaliciju koja želi i može raditi za-jedno, uopćena je poruka koja se mo-gla čuti. Međutim, da će DP činiti dio vladajuće koalicije, u to su sigurani.

Bez pokopljenog indeksaU nekim tačkama je predsjednik

Claude Meisch bio konkretan. Da-kle, DP želi raditi za “posao-pakt” (Job-Pakt). Ako se ide po liberalima, indeks tranše će biti izostavljene u cilju unapređivanja konkurentnosti samo ako se poslodavci obavežu dati mladim ljudima priliku. Međutim, poklopljeni indeks je pogrešno rje-šenje. Provedba nije izvodljiva čak i iz tehničkih razloga.

Besplatno čuvanje djece do tri godine

Naime Meisch je bio konkretan i po pitanju čuvanja djece u obdaništi-ma. Čuvanje djece mora biti dodatno proširen a kvalitet ponude poboljšan. - Znam da će biti teško, ali ćemo raditi na tome da čuvanje djece do tri godine bude besplatno, rekao je Meisch.

DP također ima jasnu ideju o ustav-noj reformi i pravu glasa za strance. O ustavnoj reformi, prema DP, treba da građani odlučuju preko referenduma. Sudjelovanje stranaca na parlamentar-nim izborima, liberali vide kao pred-nost za demokraciju. Međutim, Meis-chu je dobro poznato da su mišljenja o tom pitanju podijeljena.

- Moramo biti oprezni da po tom pitanju ne dođe do podjele sta-novništva, jer DP želi graditi svo-ju politiku s građanima, istakao je predsjednik DP.

Stranka zelenih (Déi Grég)Kao i u mnogim drugim

evropskim državama i u Luksem-burgu djeluje Stranka zelenih. U par-lamentarnom sazivu poslije izbora 2009. godine Zeleni su osvojili 7 man-data ili 11,7% podrške birača. Oni su jedina stranka u Luksemburgu koja je zadržala isti broj mandata kao na iz-borima 2004. godine.

Žele obnoviti državuZeleni se zalažu za ograničavanje

državnih funkcija u dva mandata, zatim, dijalog sa građanima, refor-ma državnog vijeća i omogućavanje liberalnijeg pristupa građana javnim informacijama.

Više programskih tačaka tiču se pitanja energije i okoline, socijalne pravde i mobilnosti. Sve to je nadopu-njeno sloganom za kampanju: “Više zeleno, više odgovornosti”. Ova stran-ka ističe da su se njihovi parlamentarci odgovorno ponašali tokom protekle četiri godine u parlamentarnoj opozi-ciji. Zeleni su odgovornost pokazali u posljednjih nekoliko godina i u lokal-noj politici, tako da su spremni da tu odgovornost preuzmu i na državnom nivou. Zeleni ne žele u vladu zbog vla-danja, već su ključne programske slič-nosti.

Alternativna demokratska reformatorska stranka (ADR)

ADR je luksemburška desnica, koja je na izborima 2009. godine uzela 4 mandata ili 8,1% glasova. Međutim, 2 poslanika su istupila iz ADR u

toku prošlog skupštinskog mandata, a jedan od njih, Jean Colombera os-novao je novu stranku – Partiju za integralnu demokraciju (PID) .

Nema povećanja PDV-a

Kao prvo, ADR daje značaj pri-vredi i � nansijama. Državne dugove ADR želi smanjiti kroz bolje korište-nje PDV-a i mjera štednje. - Poveća-nje PDV-a ne dolazi u obzir. Ni kod direktnog PDV-a, niti kod indirek-tonog PDV-a “, kažu u ADR.

Oni smatraju da bi povećanje PDV-a teško pogodilo one s malim ili srednjim primanjima, a manje one koji zarađuju četiri, pet puta mi-nimalnu platu.

- To ne bi bilo pošteno, rekao je Schoos iz ADR.

ADR se zalaže da se neki pro-jekti stave na čekanje, kao tramvaj u glavnom gradu „gdje se može ušte-deti pola milijarde eura“, zatim, po-većanje vrijednosti piksela u javnim funkcijama i vojni transportni zra-koplov.

Socijalna savjest se veže za pru-žanje mogućnosti zahtjevu za pen-zije za one roditelje koji se brinu o odgoju djece .

Na luksemburskom, molimADR posebnu pažnju poklanja

luksemburškom jeziku, kao elemen-tu integracije i društvene kohezije. Jezik bi trebao u svakodnevnom ži-votu , u školi i na poslu , igrati veću ulogu, Luksemburški jezik bi trebao biti opći, obvezan predmet u osnov-nom i srednjem obrazovanju, a na tr-žištu rada luksemburški bi trebao biti uvjet za neka zanimanja u privatnom sektoru.

U prošlom sazivu Parlamenta, još je i stranka ljevice uzela 1 poslanički mandat, ili 3,3% glasova.


Raspored poslaničkih mandata poslije izbora 2009. godineIZBORNI OKRUZI SA BROJEM POSLANIKA KOJE NOSE

Sjever Centar Jug Istok

Diwan: Da li je Demokratska fronta stranka sa kojom ćete razgovarati o je-dinstvenoj listi?

Suljagić: Da. I oni i svaka druga stran-ka koja BiH vidi kao jedinstvenu i cjelo-vitu državu i u svojoj političkoj platformi ima borbu protiv poricanja genocida.

Diwan: Da li imate neku platformu da im ponudite o raspodjeli pozicija, možda bi Vaš prijedlog mogao biti osnova za dalje razgovore na ovu temu?

Suljagić: To nije naš posao, to je ono što oni moraju dogovoriti međusobno. Mi niti želimo prihvatiti tu odgovornost, niti imamo prerogativ da se bavimo stranač-kom politikom.

Diwan: Kakve će biti posljedice ako ne bude jedinstvene liste?

Suljagić: Jednom riječju: katastrofalne. Prvo, to će biti kraj mita o tzv. probosan-skim strankama. I biće jasno da nikoga od njih ne zanima Bosna od Drine do Une, nego polovina današnje Federacije BiH u kojoj mogu prosperitetno krasti. Ozbiljan je trenutak i ne možemo se više lagati. Barem dio njih je već odustao od svoje probosan-ske platforme onog trenutka kada je podr-žao sramni prijedlog Zakona o prebivalištu. Drugi dio odustaje ovih dana pokazujući spremnost da bobanovskoj politici Draga-na Čovića i HDZ-a isporuči treći entitet i spremnost da bobanovskoj politici Draga-na Čovića i HDZ-a isporuči treći entitet i spremnost da bobanovskoj politici Draga-

iskoristi presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Sejdić-Finci da jednom za svagda okolči bošnjakistan kojim će pede-set porodica upravljati kao feudom.

Diwan: Je li moguće da se jedinstvena lista napravi bez nekih ključnih partija poput SDP-a ili SDA, da neka od njih ide samostalno, a da Vi pravite jedinstvenu listu od ostalih partija?

Suljagić: Ne. Odbijam da nama bude isporučena odgovornost za dvadeset godi-na njihovog ili bilo čijeg nerada. Činjeni-isporučena odgovornost za dvadeset godi-na njihovog ili bilo čijeg nerada. Činjeni-isporučena odgovornost za dvadeset godi-

ca da se neke stvari moraju događati sada zorno pokazuje da mi imamo političko vođstvo koje nema viziju ove zemlje ni na srednji rok, a kamoli nešto ozbiljnije.

Diwan: Da li je moguće da osnujete političku partiju ako ne bude dogovora o jedinstvenoj listi, ili da pozovete glasače da glasaju za samo jednu stranku?

Suljagić: Ne. Ali, neko će morati da plati političku cijenu.

Diwan: Da li ste razmišljali o uklju-čivanju u jedinstvenu listu i hrvatske stranke koje se nazivaju probosanskim? Ako takve uopće postoje!?

Suljagić: Mi u ovom trenutku razgova-ramo sa HSP-om i jednom regionalnom hr-vatskom, Posavskom strankom, dakle i ako ću biti pošten reći ću Vam da jedino s njima nemamo problema tehničke prirode i ne moramo da se natežemo, narodski kazano.

Samo u Prijedoru u biračkom spisku ima 25.000 nesrba

Diwan: Dokle ste stigli sa logistič-kim poslovima za uspjeh eventualne zajedničke liste probosanskih stranaka. Dakle, dokle ste stigli sa kampanjom animiranja Bošnjaka i drugih koji su do agresije živjeli na sadašnjem prostoru RS-a, a koji su probosanski orijentirani, da glasaju baš u tim mjestima?

Suljagić: Iza nas je vrlo uspješnih de-vet mjeseci. Iz nekih drugih razloga ne mogu govoriti o brojevima, ali mogu reći da je broj identificiranih birača jako velik i da smo uspjeli našim građanima obja-sniti važnost svakog glasa u tom entitetu. Najveći dio tih ljudi privremeno boravi u inostranstvu i njih ni MUP RS niti sara-jevske stranke ne mogu dotaći.

Diwan: Koliko očekujete da će Bošnjaka i dr. koji imaju status iz predhodnog pitanja glasati u RS-u? Kako teku prijave u RS-u?

Suljagić: Mi smo se u ovoj godini foku-sirali na identifikaciju onih birača koji imaju pravo da glasaju, dakle već se nalaze u birač-kom spisku, a do sada nisu glasali. U Prije-doru, na primjer, u biračkom spisku imate oko 25.000 građana nesrpske nacionalnosti, ali samo oko tri i pol hiljade je glasalo na zadnjim izborima. Vrlo slično je i u Dobo-ju i u drugim mjestima u tom entitetu. Naš posao je da te ljude identificiramo, što smo već u dobroj mjeri uradili, mobiliziramo ih, pomognemo im da se registruju za glasanje poštom i pobrinemo se da glasaju.

Mi ne bošnjačimo sa minderaDiwan: Koliko je popis Vama kon-

trolno mjerilo, neki međurezultat? Ko-liko Vam može biti orijentir za dalje aktivnosti? U smislu koliko će Bošnjaka biti spremno da se popiše baš na mjestu prijeratnog života, a ne putem maila, a što može biti i neki nagovještaj rezulta-tima Vaših aktivnosti?

Suljagić: Da budem krajnje otvoren, ne bih te dvije stvari dovodio u vezu. Mi smo, kao Prvi mart, brutalno odbijeni od strane Fondacije “Popis 2013.” i Tarika Zaimovića kada smo ponudili da koordiniramo aktiv-nosti. Sada je tek jasno zašto je to tako: mi nismo ljudi koji bošnjače sa mindera, nego radimo i s nama se mora raditi. U međuvre-menu, iz onoga što znam popis se odvija ge-neralno jako loše, građani su neinformirani,


Razgovarao: Anes Džunuzović

Diwan: Bliže se izbori, ostala je još godina, političke partije Dje još godina, političke partije Dlagano kreću u kampanju, do-

kle su stigli pregovori o jedinstvenoj listi probosanskih partija za RS?

Suljagić: Da budem potpuno otvoren, nisam uvjeren da ćemo usprkos svim napo-rima koja smo uložili uspjeti da izdejstvu-jemo zajedničku listu ili barem neokrnje-nu zajedničku listu. Već sada sam prilično siguran da SDP neće pristati na to, dok je očigledno da i SBB flertuje sa idejom da na izbore u RS-u izađe sam. Istovremeno, ni sa onim strankama koje su pristale na zajednič-ku listu nije moguće organizirati sastanak,ako ništa drugo da na vrijeme počnemo teh-nički dio razgovora o listi, jer to će objektivno biti najveći izazov. To naravno nije razlog i mi nećemo odustati od toga, barem tako što ćemo ih kontinuirano podsjećati koja je po-litička cijena odustajanja od zajedničke liste.

Ozbiljan je trenutak i ne možemo se više lagati

Diwan: Da, vrlo ste optimistični bili vjerujući da je moguća koalicija stranaka kakve su SDP, SBB, SDA, SBiH, SDU?

Suljagić: To nije pitanje njihove među-sobne ljubavi, nego matematičkog impe-rativa. Nijedna od tih stranaka ne postoji u entitetu RS ako same izađu na izbore. Ovako, na zajedničkoj listi, mogu računati na sasvim sigurno tri poslanika u državnom parlamen-tu iz RS-a i sve ono što u pripadajućoj podjeli stranačkog plijena – jer, da se ne lažemo, to je njihov jedini motiv – ide uz ta tri poslanika. I to je broj koji je minimum, brojevi kojima mi trenutno baratamo ukazuju na to da imamo četiri poslanika u džepu, kako se to kaže, ali samo uz uslov zajedničke liste.

12

RS nam ne može ništa bez pomoći iz Sarajeva

Emir Suljagić, koordinator Kolacije ‘’1. mart’’

Diwanhana

Jedna od najozbiljnih posljedica rada “Prvog marta“ je ta što je konačno raz-bijen mit o tome kako eto postoji skupi-na partija koje Bosnu vide od Drine do Une i kako dijele viziju cjelovite države. To je očigledno laž, jer su pohrlili da i rukama i nogama glasaju za prijedlog Zakona o prebivalištu koji stvara prav-ni osnov za administrativno etničko čišćenje u RS-u, dvadeset godina nakon fizičkog etničkog čišćenja

Diwan: Kako komentirate pitanje škole u Konjević Polju i napade na po-vratnike na bajram u Zvorniku?

Suljagić: Ništa kao te dvije stvari ne pokazuje ono što sam već rekao, da su naše političke elite davno odustale od pola naše zemlje i da smo mi kao narod istinski prepu-šteni sami sebi. Ne mora Vam se svidjeti ovo što ću sada reći, ali naprosto moram. Dakle, svi se vi sjećate histerije koja je nastupila kada sam kao ministar obrazovanja u Kantonu Sarajevo pokušao da hiljadu i po nebošnjač-ke djece stavim u ravnopravan položaj pred zakonom u slučaju vjeronauke. Tadašnji re-isul-ulema Mustafa Cerić nije čak ni moju porodicu ostavio na miru, Bakir Izetbegović se polomio od primanja Udruženja vjero-učitelja, Zlatko Lagumdžija me, skoro kao taoca, cijeli jedan dan držao u kancelariji i bezuspješno pritiskao da povučem odluku, a SBB-ov poslanik u kantonalnoj skupštini me optužio da pravim teren za novu Srebrenici. Jučer, u četvrtak, je ministar obrazovanja u tuzlanskom kantonu, izvjesni Adem Šehidić, roditeljima učenika u Konjević polju, rekao da njihova djeca ne mogu pohađati školu u tuzlanskom kantonu, jer on ne želi da kvari dobre odnose sa ministrom prosvjete entite-ta RS i ne voli da se bilo kome petlja u posao, kao što ne voli da se ni njemu bilo ko petlja u posao. Upamtite, ta djeca su predmet siste-matske politike posrbljavanja. Gdje je sada Cerić da ministra upita da li su te škole nje-gova babovina, pa da odlučuje ko može, a ko ne može u školu? Gdje je sada Bakir Izetbe-gović? Ko sada pravi teren za novu Srebre-nicu? Nigdje nikoga, zato što se to iz njihove perspektive događa u drugoj državi.

Diwan: Da li ste optimista po pitanju budućnosti nesrba u RS-u?

Suljagić: S ovim političkim vođstvom, s ovim ljudima na vlasti, ne. Kao što sam već rekao, ovo je ozbiljan istorijski trenutak i na-rod treba da zna da je sam i prepušten sam sebi, kao što je bio u proljeće 1992. godine.

Diwan: Na sve napade koji dolaze na Vas i na Prvi mart nisam vidio reakciju pro-bosanskih političkih partija, ili se varam?

Suljagić: Ne varate se, mi smo iz ra-zličitih razloga podjednako problema-tični i sarajevskim strankama, jer kao što sam rekao, mi pokazujemo da oni lažu kada govore o tome da su za državu i za jednistvenu i cjelovitu državu.

Diwan: Imate li onda opstrukcija u radu od Bošnjaka, što pojedinaca, što partija?

Suljagić: Naravno. To se još uvijek ne radi koordinirano, ali narodski kazano ispod stola stranački aktivisti različitih stranaka – o imenima ćemo kada za to dođe vrijeme – zbunjuju narod, govore kako mi hoćemo da pravimo partiju itd. Ali, kao što rekoh, mi ra-dimo i ne obaziremo se na te idiotarije.

Diwan: U koaliciji Prvi mart puno je udruženja i organizacija koje predstavljaju žrtve agresije, kao i povratničkih udruže-nja. To Vas obavezuje i da štitite interese te populacije u RS-u, zbog toga se često ogla-šavate kod kršenja prava ove populacije, a ona se krše od zakonskih rješenja pa niže. Kako gledate i šta možete učiniti da zau-stavite zakonska rješenja koja se donose u RS-u a koja idu na štetu povratnika i opće-nito nesrpske populacije u RS-u? Zakon o katastru, porezu na nepokretnosti?

Suljagić: U mjeri u kojoj možemo i sa resursima koje imamo na raspolaganju, mi pokušavamo odgovoriti i na brojne druge potrebe povratnika. Pošto država funkcioni-ra kao udruženje građana, ponekad izgleda da je Prvi mart postao adresa na kojoj ljudi rješavaju barem neke od potreba na koje dr-žava treba da odgovori. Tako da se bavimo i pravnom zaštitom povratnika i podizanjem svijesti o posljedicama takvih zakona kao što je onaj o katastru i o porezu na nepokretno-sti, rješavamo vrlo konkretne probleme vrlo konkretnih ljudi, kojima je zemlja ili imovina oteta, koji ne mogu da plate poreze itd.

aktivisti ne znaju šta im je posao i koje su po-sljedice tog posla, a vlasti u RS otvoreno i bez posljedica krše zakon. Sa stanovišta “Prvog marta” mogu reći da je to što se nismo uklju-čili u popis najbolje za nas i naš kredibilitet, ali istinski i duboko strahujem od posljedica.

Diwan: Dokle se stiglo u tom logi-stičkom poslu kada je riječ o zakonima u kantonima i na nivou Federacije koji predstavljaju kočnicu povratku u RS? Mi-slim na zakone koji reguliraju neke sta-tuse poput boračkog, zdravstvene zaštite, dječijeg doplatka? Da li ćete uspjeti taj problem riješiti i olakšati prijave Bošnja-ka i dr. bosanskih patriota u RS-u?

Suljagić: Mi smo i u tom slučaju uspje-li za devet mjeseci izdejstvovati ono što nije učinjeno u proteklih skoro dvadeset godina. U sarajevskom kantonu zakon koji štiti sva prava povratnika je već usvojen, u proceduri je u tuzlanskom i zeničkom kantonu, a zavr-šen je i nacrt federalnog zakona o pravima povratnika i trebao bi biti pred Vladom, od-nosno Parlamentom do kraja godine.Narod je prepušten sam sebi, kao što je bio u proljeće 1992. godine

Diwan: Da li će zakoni koje usvaja RS kako bi spriječio prijave zaustaviti proces prijava i povratka, te Vaših aktivnosti?

Suljagić: RS nam ne može ništa bez kvi-slinga iz Sarajeva. Kao što sam rekao, jedna od najozbiljnih posljedica rada “Prvog mar-ta” je ta što je konačno razbijen mit o tome kako eto postoji skupina partija koje Bosnu vide od Drine do Une i kako dijele viziju cje-lovite države. To je očigledno laž, jer su po-hrlili da i rukama i nogama glasaju za prijed-log Zakona o prebivalištu koji stvara pravni osnov za administrativno etničko čišćenje u RS-u, dvadeset godina nakon fizičkog etnič-kog čišćenja.

Diwan: Puno ste na udaru iz RS-a, neko Vam je upao na imanje, da li je otkriveno ko?

Suljagić: Nisam i sumnjam da je to važno MUP-u RS. Ako im oni nisu po-kazali gdje je moja kuća i naredili im da to urade, sasvim je sigurno da ih neće niti tražiti niti hapsiti.

Diwan: Očekujete li kako se bliže izbori i veću kampanju i razne načine da se uklonite, ne mislim na fizičko uklanjanje, ali plašite li se nekog politički montiranog sudskog proce-sa, neke izmišljene montirane afere koja bi Vas mogla zaustaviti, ili nečeg sličnog?

Suljagić: Ako se to i dogodi, neće se dogoditi bez saučesništva strana iz Sa-rajeva, u to možete biti sigurni.

Diwan: Osjećate li se sigurno kada ste u RS-u?

Suljagić: Da. Ja tamo živim, tamo je moja kuća, tamo je sve moje i ja sam slobodan građanin Bosne i Hercegovine.


nen unter Leitung von Amor Mašović dabei. Dank des guten Willens der Staatsanwältin Nataša und auf die Ein-ladung von Amor Mašović durfte auch meine Wenigkeit, der Autor dieser Zei-len, bei der Exhumierung dabei sein.

Der Massenmord an der Drina

„Die gefundenen Knochen gehören höchstwahrscheinlich Bosniaken aus Višegrad, die 1992 umgebracht wur-den“, sagt uns Mašović, während wir ne-ben einem gefundenen menschlichen Schädel stehen. Er fügt hinzu: „Dieser Teil des Schädels gehört wahrscheinlich einem der Bosniaken, deren Überreste Teil des Schädels gehört wahrscheinlich einem der Bosniaken, deren Überreste Teil des Schädels gehört wahrscheinlich

wir vor drei Jahren gefunden haben, als der Staudamm umgebaut und der See-stand auf 17 Meter gesenkt wurde. Da-mals fanden wird Skelettreste von 200 Bosniaken. Das waren unvollständige Reste, und bisher wurden 162 Perso-nen identifiziert. Den Rest konnten wir nicht identifizieren, weil uns die DNA-Proben von nahen Verwandten fehlen. Höchstwahrscheinlich wurden alle nahen Verwandten umgebracht und es gibt niemanden, der eine Blutprobe geben kann, aufgrund der wir die Iden-tifizierung durchführen könnten.“, sagt uns Mašović. Die Staatsanwältin Nata-ša unterbricht unser Gespräch und lädt uns ein, mit einem Boot der Grenzpoli-zei von Bosnien-Herzegowina den Flu-

ss zu überqueren und auf dem ande-ren Drina-Ufer das Dorf Kurtalići zu besuchen.

Wir setzen das Gespräch in dem Boot fort, in dem uns Oliver, ein Mitgli-ed der Grenzpolizei von Bosnien-Her-zegowina, über den Fluss fährt. „Drina ist das größte Grab von Bosniaken und das größte Grab auf dem Balkan überha-upt. Bosniaken aus Ostbosnien wurden geschlachtet, getötet und in diesen Fluss geworfen. Das passierte noch während der Balkankriege, dann während des ersten und des zweiten Weltkrieges und letztendlich während des letzten Krieges. Bisher haben wir die Leichen von 441 Personen aus dem Fluss Drina herausgeholt und identifiziert. Doch auf dem Grund und an den Ufern von Drina sind noch viele weitere Personen versteckt. Nur in Višegrad wurden 600 Bosniaken als vermisst gemeldet. Die meisten von ihnen haben ihr Ende in der Drina gefunden. Aber in die Drina wurden nicht nur Bosniaken aus Više-grad geworfen, sondern auch aus Roga-tica, Foča, Rudo, Srebrenica, Žepa, Zvor-nik, Bratunac, es gab sogar Leichen von Bosniaken aus Priboj und Prijepolje. Es handelt sich um Bosniaken, die in Sje-verino, einem Dorf zwischen Priboj und Rudo aus dem Bus und im Ort Štrpci aus dem Zug herausgeholt wurden. Wir haben auch Skelette von zwei Soldaten der Jugoslawischen Volksarmee gefun-den, von Bosniaken Almas Ahmetspa-hić aus Višegrad und Ermin Meštrovac aus Lendići bei Jajce. Almas meldete sich zum letzten Mal aus Priština und wurde im Ort Paočići gefunden. Und Ermin meldete sich zum letzten Mal bei seinem Vater Smajo am 10. Juni 1992 aus Trste-nik. Ermins Knochen wurden im Ort Donje Štitarevo aufgefunden“, sagt uns Mašović mit einer schweren Stimme.

Massenverbrechen an Bosnia-kinnen aus Višegrad

Wir sind alle still geworden, an ei-nem sowieso stillen Tag an der Drina, ohne Wind, ohne Hundegebell, ohne Zurufe der Menschen von den Feldern,


Autor: Anes Džunuzović

Am Freitag, den 27. Septem-Am Freitag, den 27. Septem-Aber 2013, wurde am See Aber 2013, wurde am See APerućac, einige Kilometer APerućac, einige Kilometer Aflussabwärts von Višegrad entfernt, in den Dörfern Miloševići und Kurtali-ći an fünf verschiedenen Orten eine Exhumierung von einzelnen Skeletttei-len, höchstwahrscheinlich von Bosnia-ken, die 1992 in Višegrad umgebracht wurden, durchgeführt. Es wurden Teile eines menschlichen Schädels, ein Schulterblatt und ein Unterschenkel gefunden. Bei der Exhumierung waren die Anwälte der Staatsanwaltschaft von Bosnien-Herzegowina sowie die Mitar-beiter des Instituts für vermisste Perso-

14

Drina – das größte Massengrab auf dem Balkan

“Diwan“ bei der Exhumierung von Skeletteilen der Bosniaken aus Višegrad am See Perućac

Reportage

Bisher wurden die Leichen von 441 Personen aus dem Fluss Drina hera-usgeholt und identifiziert. Doch auf dem Grund und an den Ufern von Drina sind noch viele weitere Skelette versteckt. Nur in Višegrad wurden 600 Bosniaken als vermisst gemeldet. Die meisten von ihnen wurden in der Dri-na gefunden. Aber in die Drina wur-den nicht nur Bosniaken aus Višegrad geworfen, sondern auch aus Rogatica, Foča, Rudo, Srebrenica, Žepa, Zvornik, Bratunac, es gab sogar Leichen von Bosniaken aus Priboj und Prijepolje.

ihnen mehrere Zehnten oder mehrere Hunderte von Malen, dann wurden sie umgebracht und in die Drina oder in die Massengräber hineingeworfen.“, sagt uns Mašović, während wir an der Drina entlang gehen und erfolglos ver-suchen, in der Nähe des 2001 entdeck-ten Massengrabs noch einen Knochen, einen Mantel, ein Kleid, einen Schuh, eine Uhr oder irgendetwas anderes zu finden, was von den Bosniaken aus Višegrad geblieben ist, die in die Drina geworfen wurden.

Wir werden wieder gerufen. Es ist Zeit, auf die andere Seite, in Miloševići zurückzufahren, damit dort die Exhu-mierung der gefundenen Knochen – einem Schädelteil, einem Unterschen-kel und einem Schulterblatt – beendet werden kann.

Beim Aussteigen aus dem Boot ver-abschieden wir uns von Mašović und dem Rest des Teams. Wir lassen sie in Ruhe ihre Arbeit zu Ende machen und fahren nach Sarajevo. Wir fahren dabei durch Višegrad, und Dženan sagt, wir sollten anhalten und uns die berühm-te Brücke ansehen, die in dem Roman „Die Brücke über die Drina“ von Ivo Andrić die Hauptfigur darstellt und für den er den Nobelpreis für Literatur be-kam. Die Brücke wird gerade als osma-nisches Erbe von der Republik Türkei restauriert. Dann sehen wir einander an und es ist uns klar. Wir fahren an der Mehmed-paša Sokolović-Brücke, an der in dem letzten Jahrhundert hun-derte von unseren Mitbürgern Bosnia-ken umgebracht wurden, vorbei.

In dieser Nacht habe ich von der Drina, der Brücke, dem Töten und Schlachten geträumt. Am nächsten Morgen fragte ich mich, wie es wohl Amor Mašović geht?!

rechte Drina-Ufer treten, in den Dorf Kurtalići, gerade an den Ort, wo ein Massengrab war, wo 2001 61 Leichen von Bosniaken ausgegraben wurden und wo jetzt ein Teil des menschlichen Schädels entdeckt wurde. Die DNA-Analyse wird zeigen, ob der Teil des Schädels zu einer schon identifizierten Person gehört oder es sich um ein wei-teres bosniakisches Opfer handelt, das in die Drina geworfen wurde.

Alpträume

Während die Mitarbeiter des In-stituts für vermisste Personen und die Staatsanwältin Nataša die nötige Proze-dur für die Exhumierung durchführen, führe ich mein Gespräch mit Mašović weiter. „Tschetniks aus Višegrad waren besonders monströs. Višegrad ist nicht nur eine Stadt des Schlachtens und des Werfens in die Drina sondern auch der Scheiterhaufen. Sie wissen, dass in der Pionirska-Straße am 27. Juni 1992 mehr als 70 Menschen in ein Haus ein-geschlossen und verbrannt wurden. Sie kennen auch den Fall auf Bikavac. Von solchen Scheiterhaufen gab es noch viele in Višegrad und in den Dörfern in der Umgebung von Višegrad. Leider zeigte niemand von den jetzigen serbi-schen Einwohnern oder von der Regie-rung in Višegrad bis heute keine Reue, kein Mitleid und keine Bereitschaft, zumindest einige Massengräber zu ent-decken und zu sagen, wohin die Reste der in der Pionirska-Straße verbrann-ten Personen, hingebracht wurden. Einfach niemand. Alle schweigen und stehen auch heute noch hinter diesem grausamen Verbrechen aus dem Jahr 1992. In Višegrad wurden mehr als 200 Bosniakinnen vergewaltigt, einige von

die jetzt leer stehen, und in Dörfern, in denen seit Ermordungen und Vertrei-bungen aus dem Jahr 1992 niemand mehr lebt. Die Stille wird nur durch das Geräusch des Bootes unterbrochen, das Oliver selbstbewusst steuert. Ich wollte, während wir noch an der Drina waren, von meinen Händen den Dreck wegwaschen, den ich mir bei meinem ungeschickten Einsteigen in das Boot holte. Ich streckte meine Hand nach dem Wasser, aber dann ergriff mich ein Schauder am ganzen Körper, mein Blut erfror und ich begann zu schwitzen. Die Frage ging mir durch den Kopf: „Wie kannst du in der Drina, die voll von Blut und Leichen ist, deine Hände waschen?“. Ich gab auf und Mašović, der meine Gedanken zu lesen schien, erzählte weiter: „Vor einigen Jahren er-zählte mir ein Bosniake aus diesem Dorf (Kurtalići), dass er im April 1992, bevor er vor Tschetniks flüchtete, auf der Dri-na eine Tür schwimmen sah mit einer toten Frau, die daran gebunden war. Er sprang ins Wasser, um die Frau zu ret-ten und, als er näher kam, sah er auf der andere Seite der Tür noch eine Frau, die auch gebunden war. Das waren Bosnia-kinnen aus Višegrad. In der Drina wur-den auch Leichen in Säcken gefunden, was darauf hindeutet, dass diese Men-schen lebendig ins Wasser geworfen wurden. Von der Brücke Mehmed-paša Sokolović in Višegrad haben Tschetniks Frauen mit kleinen Kindern ins Wasser geworfen und gewetteifert, wer sie am schnellsten erschießen wird. Das Ziel war es, sie umzubringen, bevor sie in die Drina fallen. Unter 162 bisher iden-tifizierten Opfern, die 2010 hier am Ufer von Drina gefunden wurden, waren 40 Frauen – Bosniakinnen aus Višegrad. Unter ihnen waren auch drei Mädchen zwischen 9 und 17 Jahren. Die ältesten unter ihnen waren Aiša Imamagić und Hašida Ohranović, die 1906 geboren wurden. Damals wurden auch zehn Kinder ausgegraben. Das jüngste Kind war Haris Podžić, der nur vier Jahre alt war, als er getötet und in die Drina geworfen wurde“, schließt Mašović sei-ne Geschichte ab, während wir an das


Na Drini genocid

“Pronađene kosti pripadaju najvjero-vatnije Bošnjacima iz Višegrada koji su ubijeni 1992. godine”, kaže nam Mašović dok stojimo pored jednog pronađenog komada ljudske lobanje i dodaje: “Ovaj dio lobanje najvjerovatnije pripada ne-kom od Bošnjaka čije smo ostatke pro-našli prije tri godine kada je remontirana brana, a nivo jezera bio spušten za 17 metara, tada smo pronašli skeletne ostat-ke od 200 Bošnjaka. Bili su to nepotpuni ostaci, do sada su identificirani ostaci od 162 osobe, a ostale ne možemo iden-tificirati jer nemamo uzorke DNK od bliskih rođaka. Najvjerovatnije se radi o tome da su svi bliski rođaci stradali i da nema niko ko bi dao krv na osnovu koje bi izvršili identifikaciju”, kaže nam Mašo-vić. Poziv tužiteljice Nataše da patrolnim čamcem Granične policije BiH pređemo u selo Kurtalići na drugoj strani Drine, zakratko nas je prekinuo u razgovoru. Nastavili smo ga u čamcu dok nas je preko Drine prevozio Oliver, pripadnik Granične policije BiH. “Drina je najveća grobnica Bošnjaka i najveća grobnica na Balkanu. U nju su bacani nakon klanja i ubijanja Bošnjaci istočne Bosne još od Balkanskih ratova, pa onda Prvog i Dru-gog svjetskog rata, te tokom posljednje agresije. Do sada smo iz Drine izvadili i identificirali 441 osobu, a sigurno da dno i obale Drine kriju još puno više ljudskih

ostataka. Samo iz Višegrada, odakle je i najveći broj do sada identificiranih, kao nestalo vodi se više od 600 Bošnjaka, oni su najvećim dijelom završili u Drini. Ali nisu samo Bošnjaci iz Višegrada bacani u Drinu, već i iz Rogatice, Foče, Rudog, Srebrenice, Žepe, Zvornika, Bratunca, pa čak je bilo i tijela Bošnjaka iz Priboja i Prijepolja, riječ je o onim Bošnjacima koji su skinuti iz autobusa u Sjeveri-nu, selu između Priboja i Rudog, i onih skinutih iz voza u Štrpcima. Našli smo i tijela dva vojnika JNA, Bošnjaka, Al-mas Ahmetspahić iz Višegrada i Ermina Meštrovca iz Lendića kod Jajca. Almas se posljednji put javio iz Prištine, a pro-nađen je na lokalitetu Paočići. A Ermin se posljednji put ocu Smaji javio iz Trste-nika 10. juna 1992. Erminove kosti pro-nađene su na lokalitetu Donje Štitarevo”, teškim glasom govori nam Mašović.

Masovni zločini nad Bošnjakinjama Višegrada

Utihnuli smo svi, u ionako tihom danu na Drini, bez vjetra, bez laveža pasa, dozivanja ljudi sa njiva koje su pra-zne i sela u kojima niko ne živi još od ubijanja i protjerivanja 1992. godine. Mir remeti samo motor čamca kojim suve-reno upravlja Oliver. Poželjeh, dok smo još na Drini, u čamcu, da sperem ruke od blata koje zaradih dok sam nevješto ulazio u čamac i pružih ruku, a onda mi kroz tijelo prođoše hladni trnci, krv mi se, čini mi se, zaledi i preznojih se. Kroz glavu mi prođe pitanje “Kako ćeš u Drini punoj krvi i leševa oprati ruke”. Odustao sam, a Mašović kao da mi pročita misli nastavlja pričati: “Prije nekoliko godina pričao mi je jedan Bošnjak iz ovog sela (Kurtalići) da je u aprilu 1992. godine, prije nego je izbjegao pred četnicima, vidio kako Drinom plutaju vrata, a na njima vezana mrtva žena. Zaplivao je da je izvuče, a kad se približio vidio je još jednu ženu vezanu sa druge strane vra-ta. To su bile Bošnjakinje iz Višegrada. U Drini su nalažena i tijela zamotana i vezana u prtene džakove, što sugeriše da su živi bacani. Sa mosta Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu četnici su ba-cali žene sa malom djecom u naručju i takmičili se ko će ih prije upucati. Cilj je bio ubiti ih prije nego upadnu u Drinu. Od 162 osobe do sada identificirane od ostataka pronađenih 2010. godine, ovdje na obali Drine, 40 su bile žene – Bošnja-kinje iz Višegrada. Među njima su bile i tri djevojčice uzrasta od 9,5 do 17,5 go-dina. A najstarije su bile Aiša Imamagić i Hašida Ohranović, rođene 1906. godine. I desetero djece smo tada ekshumirali, najmlađi je bio Haris Podžić koji je imao samo četiri godine kad je ubijen i bačen



U petak, 27. septembra 2013. U petak, 27. septembra 2013. U godine iz jezera Perućac, U godine iz jezera Perućac, U nekoliko kilometara ni-U nekoliko kilometara ni-U zvodno od Višegrada u selima Miloše-vići i Kuratlića vršena je ekshumacija, na pet lokacija, pojedinačnih dijelova skeleta najvjerovatnije Bošnjaka ubije-nih u Višegradu 1992. godine. Prona-đeni su komadi ljudske lobanje, lopa-tica, podkoljenična kost. Ekshumacija je izvršena uz prisustvo tužitelja Tuži-teljstva BiH, kao i uposlenika Institu-ta za nestale osobe koje je predvodio član kolegija direktora Instituta Amor Mašović. Zahvaljujući dobroj volji tu-žiteljice Nataše, a po pozivu Amora Mašovića ekshumaciji je prisustvovala i moja malenkost, autor ovih redova.

16

Drina - najveća masovna grobnica na Balkanu

Diwan na ekshumaciji dijelova skeleta Bošnjaka Višegrada iz jezera Perućac

Reportaža

Do sada je iz Drine izvađena i identifi-cirana 441 osoba, a dno i obale Drine kriju još puno više tjela. Samo iz Više-grada, odakle je i najveći broj do sada identificiranih, kao nestalo vodi se više od 600 Bošnjaka, oni su najvećim di-jelom završili u Drini. Ali nisu samo Bošnjaci Višegrad bacani u Drinu, već i iz Rogatice, Foče, Rudog, Srebrenice, Žepe, Zvornika, Bratunca, pa čak je bilo i tijela Bošnjaka iz Priboja i Prijepolja

u Drinu”, završava priču Mašović dok izlazimo na desnu obalu Drine, u Kurta-liće, baš na mjesto gdje je bila masovna grobnica iz koje je 2001. godine ekshu-mirana 61 osoba, sve Bošnjaci, a gdje je sada otkriven jedan komad ljudske loba-nje. DNK analiza će utvrditi da li pripada već nađenim licima ili se radi o još jednoj bošnjačkoj žrtvi koja je bačena u Drinu.

Noćne more

Dok su osoblje Instituta i tužiteljica Nataša obavljali potrebnu proceduru koja se izvršava prilikom ekshumacije nastavio sam razgovor sa Mašovićem. “Četnici iz Višegrada bili su posebno monstruozni. Višegrad je i grad vatre-nih lomača, a ne samo klanja i bacanja u Drinu. Vi znate da je u Pionirskoj ulici u kući zatvoreno i zapaljeno više od 70 ljudi 27. juna 1992. Znate za sličan slučaj i na Bikavcu, a takvih lomača je bilo još puno u Višegradu i selima oko Višegra-da. Nažalost, niko od sadašnjih žitelja, Srba, i vlasti u Višegradu do danas nije pokazao ni trunke kajanja, sažaljenja, dobre volje da bar otkrije neke grobni-ce, da kaže gdje su odneseni ostaci zapa-ljenih ljudi u kući u Pionirskoj, da kažu gdje su masovne grobnice. Jednostavno niko, svi šute i podržavaju i dan-danas taj svirepi zločin iz 1992. U Višegradu je silovano više od 200 Bošnjakinja, neke od njih su silovane desetinama i sto-tinama puta, a onda ubijane i bacane u Drinu ili masovne grobnice”, govori nam Mašović, dok bezuspješno pokuša-vamo šetajući pored Drine u blizini ma-sovne grobnice otkrivene 2001. godine pronaći još neku kost, neki kaput, halji-nu, cipelu, sahat, nešto što je ostalo od Bošnjaka Višegrada bačenih u Drinu. Ponovo nas zovu, vrijeme je da se vra-timo na drugu stranu, u Miloševiće, da se tamo dovrši ekshumacija pronađenih kostiju, jednog dijela lobanje, podkolje-nične kosti i jedne lopatice. Mi smo se po izlasku iz čamca pozdravili sa Ma-šovićem i ostalom ekipom, ostavili smo ih da dovrše svoj posao, a mi smo otišli put Sarajeva. Prošli smo kroz Višegrad, Dženan kaže da stanemo malo, da ode-mo do čuvenog mosta, glavnog junaka romana Ive Andrića “Na Drini ćuprija” zbog kojeg je dobio Nobelovu nagradu za književnost, a koga upravo obnavlja Republika Turska, kao Osmansku za-ostavštinu. Onda se pogledasmo, i sve nam bi jasno. Prošli smo bez pogleda na most Mehmed-paše Sokolovića na kome su zaklane u zadnjem stoljeću stotine naših sunarodnika Bošnjaka. Te noći sam sanjao Drinu, most, ubijanje i klanje. Ujutru se zapitah kako je onom Amoru Mašoviću!?


La colonne royale démarre à 10h10, se dirigeant vers l’Hôtel de Ville, qui deviendra des années après la Bibliothèque municipale de Bosnie-Herzégovine. Le pro-gramme, publié la veille dans la presse locale, prévoit de traverser la ville pour saluer le peuple, puis d’assister à la réception à l’Hôtel de Ville. Personne n’imagine alors que cette journée fi nira autrement qu’en fête, et qu’elle restera à tout jamais gravée dans l’Histoire de l’Europe et du monde.

François-Ferdinand vient en Bos-nie-Herzégovine en visite amicale. Marié à une aristocrate tchèque, l’héritier du trône est aussi un slavo-phile, favorable à décentraliser l’Etat en donnant aux populations slaves de son Empire, majoritaire-ment plus nombreuse que les Al-lemands et les Hongrois, une forte autonomie et les mêmes droits que ceux des populations allemandes et magyares. Cela contrariait non seulement Vienne et Budapest mais aussi Belgrade qui avait d’autres projets pour la Bosnie-Herzégovine et les Slaves du Sud.

Pendant que la colonne de l’héritier du trône se fraye le che-min, plusieurs jeunes hommes, mêlés à la foule et munis de deux bombes, d’un revolver et d’un peu de cyanure, sont bien décidés d’assassiner l’archiduc. Parmi eux, Gavrilo Princip.

Qui est Gavrilo Princip ?

Fils d’un facteur, Gavrilo Princip est un Serbe de Bosnie-Herzégovine, né le 13 juillet 1894 à Bosansko Grahovo. Il est le septième enfants d’une famille de neuf enfants. Dans cette famille serbe, très pauvre, seulement trois enfants ont survécu à la tuberculose. Gavrilo Princip lui-même était atteint par cette maladie lors de l’attentat.

Dès l’âge de 17 ans, Gavrilo Princip est très engagé. Il est membre de Mlada Bosna, une organization révolution-naire anarchiste et terroriste du début du 20e siècle, formée de jeunes nation-alistes yougoslaves. Son opposition à l’annexion de la Bosnie-Herzégovine par les Autrichiens, Gavrilo Princip ne la cache pas, ce qui lui vaudra dès 1912 l’expulsion des écoles de Tuzla et Sara-jevo. Il poursuivra ses études à Belgrade où il sera rapidement approché par les membres de l’organisation secrète Crna Ruka (La Main Noire), un movement nationaliste serbe dirigé par le général Apis, qui avait pour objectif la création d’une Grande Serbie rassemblant tous les Slaves du Sud dans un Etat.

Quelques jours avant le 28 juin 1914, Gavrilo Princip rentre en Bosnie-Herzégovine en train. Il a un rendez-vous avec l’Histoire, toutefois son rôle décisif dans l’attentat relève presque d’un hasard. Désigné pour être le derni-er maillot du projet de l’assassinat, celui qui doit agir seulement si les tentatives de ses confrères échouent, Gavrilo Prin-cip attend son heure, le sandwich à la main, à un endroit où il n’était même pas censé être.

Quelques heures avant, l’archiduc avait déjà évité de justesse un attentat à la bombe qui avait blessé dix mem-bers de son équipe. Après la réception donnée par le maire, et au moment où tout semblait être perdu pour les ter-roristes, l’archiduc décide de rendre visite aux blessés à l’hôpital. Sur la route, son chauffeur de trompe de che-min et s’arrête pour tourner, fatalement


Dimanche, 28 juin 1914, le jour de la fête nationale serbe, il fait un temps

radieux à Sarajevo et la rue s’apprête à clamer l’archiduc François-Ferdi-nand et sa femme, Sophie de Hoen-berg. Le couple princier est venu en visite à Sarajevo, commander des manoeuvres militaires. Pour eux, c’est un voyage exceptionnel, car depuis quinze ans qu’ils sont mariés, c’est la première fois que Sophie as-siste à une cérémonie offi cielle aux côtés de son mari. Un privilège qui lui est normalement interdit par la dynastie des Habsbourg à cause de son bas rang.

18

Gavrilo Princip est un terroriste

Erinnerung

On sait presque tout de l’attentat de Sarajevo, cet évènement déclencheur qui mit le feu à l’Europe, divisée alors entre la Triple-Alliance (Autriche-Hon-grie, Allemagne et Italie) et la Triple-Entente (Russie, France et Grande-Bretagne). Toutefois, 100 ans après, on ne sait presque rien de Gavrilo Princip, l’homme qui tira deux coups de pisto-let sur l’Archiduc François-Ferdinand et sa femme Sophie, la duchesse de Hohenberg. Quel était son rôle dans l’attentat ? Quelles étaient ses objec-tifs ? Pouvait-il imaginer des conséqu-ences de son acte et pourquoi conti-nue-t-il de diviser l’opinion publique des Balkans ?

1914-2014: SARAJEVO AU COEUR DE L’EUROPE

Fahrudin Kladničanin

juste devant Gavrilo Princip. Le jeune homme est surpris mais réagit vite, sort son pistolet et tire deux coups de feu. Le premier coup, mortel, touche l’Archiduc dans le cou, le deuxième son épouse Sophie, dans l’abdomen.

Avant de perdre conscience, Fran-çois-Ferdinand prononce ses derniers mots: “Sophie, ma chère ! Ne meurs pas !

Reste en vie pour nos enfants !”Arrivé à Konak, la résidence du

gouverneur, le couple royal est encore vivant mais ils fi nissent par succomber à leurs blessures peu de temps après.

Héros ou terroriste ?

Arrêté immédiatement sur le lieu du crime, Gavrilo Princip n’a pas pu être condamné à mort n’ayant pas atteint l’age légal de majorité. Condamné à la peine maximale de 20 ans de prison, il fut enfermé dans la forteresse de There-sienstadt, (aujourd’hui en République Tchèque), où il subit pendant des années des conditions d’incarcération inhu-maines. Atteint de la tuberculose osseuse, amputé du bras gauche, isolé, victime de la violence des gardiens, il souffre de la faim et meurt à petit feu, dans une cel-lule sans toit, à la merci des intempéries. Finalement, un mois avant la fi n de la Grande guerre, Gavrilo Princip décède le 28 avril 1918, à l’âge de 23 ans.

Si les faits historiques de l’attentat sont connus dans les moindres détails, Gavrilo Princip reste toujours une enig-ma pour les historiens. Pour certains, il est nationaliste serbe qui rêvait d’une “Grande Serbie”, pour d’autres il est nationaliste yougoslave qui luttait pour le regroupement de tous les Slaves du Sud. On dit que Princip lui-même af-fi rmait : “Je suis un nationaliste yougo-slave, aspirant à l’unifi cation de tous les Slaves du sud, et je ne me soucie pas de quelle forme notre État sera, je sais juste qu’il devra être libéré de l’Autriche”.

Ses vraies motivations sont donc as-sez fl oues. Beaucoup d’historiens pensent d’ailleurs que, vu son jeune âge, Gavrilo Princip n’avait pas conscience que son geste allait engendrer une guerre mon-diale et changer le cours de l’Histoire.

Qui est véritablement Gavrilo Prin-cip, on ne le saura probablement jamais. Un héros, un patriote, un combattant de la liberté ? Ou bien un terroriste, un as-sassin, un nationaliste ? Chacun vous dira sa théorie car l’homme n’a jamais cessé de diviser l’opinion publique dans les Balkans. Gavrilo Princip restera héros pour l’histoire serbe alors qu’il est, pour l’histoire des autres peuples du Balkan, une personalité controverse et même terroriste.


Komentar

Povodom početka obrazovanja na bosanskom jeziku u sandžačkim školama

postojanost i identitet. Nažalost, država konstantno i tiho sprovodi opstrukciju zakona i ugrožavanje poštovanja prava jednog manjinskog naroda na fundament svog manjinskog identiteta, odnosno prava na obrazovanje na svom maternjem jeziku. Sigurno da su evidentne određene nepra-vilnosti kada je u pitanju uvođenje bosan-skog jezika u nastavni plan i program, ali bez obzira na sve reakcije koje dolaze iz sumraka srbijanskih medija poput Večer-njih novosti, političkih i civilnih krugova, niko ne smije i ne može da urušava važan dio kulturne autonomije jedne nacionalne zajednice, a to je pravo na obrazovanje na maternjem jeziku.

Bošnjačko nacionalno vijeće je u jed-nom decenijskom periodu pripremalo teren za ostvarivanje ovog prava, a kada su se stekli elementarni uslovi za potpunu nastavu na bosanskom jeziku, prethodio je jedan ozbiljniji poduhvat u težnji da se što

bolje razumije konzumira-nje ovog prava. U skladu sa zakonom, BNV je sačinilo nastavne planove i programe na bosanskom jeziku, koji su djelimično zasnovani na de-cenijskom iskustvu obrazov-nih programa Bosne i Herce-govine, a sa druge strane, uz uvažavanje nastavnih plano-va i programa Srbije, sve je prilagođeno potrebama Boš-njaka koji žive u Sandžaku.

Nastava na bosanskom jeziku nije nametanje iden-titeta i nacionalna indoktri-nacija bošnjačke djece, to je

želja koja je proistekla od roditelja, koji su anketom potvrdili da svoju djecu žele da školuju na bosanskom jeziku. Obrazovanje na bosanskom jeziku nije simbolički ute-meljeno pravo jedne nacionalne zajednice, to je stvarna potreba Bošnjaka u Sandžaku. Moramo se složiti sa činjenicom da je na-stavni plan i program obrazovnog sistema R. Srbije isključivao svaku relevantnu infor-maciju iz drugih manjinskih zajednica, pa i bošnjačke. Osnovno i srednje obrazovanje je namjenjeno pripadnicima srpskog naroda, dok su druge zajednice preko “fakultativnih” predmeta mogli površno i jednokratno da uče o svojoj kulturi i tradiciji. Obrazovanje na bosanskom jeziku je nužnost koja nije utemeljena samo u pravnoj regulativi, već i u cjelokupnom životu Bošnjaka.

Uvođenjem obrazovanja na bosanskom jeziku djeca će konačno imati prilike da uče o svojoj bogatoj bošnjačkoj kulturi. Manj-kavosti koje postoje, vremenom će nestati, a sistem obrazovanja na bosanskom jeziku postaće sve snažniji i jači.

Zaštita pojedinačnih i kolektiv-nih prava pripadnika manjin-skih naroda u Republici Srbiji zagarantovana je Ustavom Re-

publike Srbije, domaćim zakonima i među-narodnim ratifikovanim dokumentima. U okviru tih pravnih akata posebno mjesto za-uzima i obezbjeđivanje prava na obrazova-nje na maternjem jeziku manjinskih naroda, kao i mehanizmi zaštite i načini ostvarenja tog prava.

Ljudskim i manjinskim pravima Ustav Srbije posvećuje i čitavo Drugo poglavlje, od člana 18. do člana 81. Član 18. Ustava precizi-ra da su “ljudska i manjinska prava zajamče-na Ustavom neposredno primjenjuju”, te da se “odredbe o ljudskim i manjinskim pravi-ma tumače u korist unaprjeđenja vrijednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i ma-njinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje”. Članom 79. Ustava pripadni-cima manjinskih naroda se, između ostalog, garantuje i pravo na “izražavanje, čuva-nje, njegovanje, razvijanje i javno izražavanje nacionalne, etničke, kulturne i vjerske po-sebnosti”, na “korišćenje svog jezika i pisma”, kao i na “ško-lovanje na svom jeziku u dr-žavnim ustanovama”. Pored Ustava, kao najvišeg pravnog akta u državi, niz drugih za-konskih, podzakonskih akata i međunarodnih dokumena-ta, kao što je Okvirna konven-cija za zaštitu prava nacional-nih manjina, Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima, garantuju pripad-nicima “manjina”, čitav korpus manjinskih prava. Uvažavajući ove pravno obavezujuće domaće i međunarodne akte, Bošnjacima se garantuje školovanje na svom maternjem, odnosno, bosanskom jeziku.

Sandžak je multietnički region i činj-nica da se “uvođenjem bosanskog jezika” potvrđuje značaj i vrijednosti multietničkog života. Od ove školske godine djeca bošnjač-ke nacionalnosti učiće na svom maternjem jeziku, svoju kulturu, istoriju, jezik i književ-nost. To je pravo koje nam zakon i međuna-rodna dokumenta potvrđuju i niko ne može da osporava, opstruiše i ugrožava na bilo koji način konzumiranje ovog prava. Država je u obavezi da kreira ambijent ravnopravnosti prema svim pripadnicima manjinskih naro-da u konzumiranju njihovih prava. To je nje-na osnovna obaveza – sprovođenje zakona.

Osjećaj otuđenosti i nesigurnosti na-staje u jednoj zajednici ako se sistematski radi na osporavanju prava na sopstvenu

Nužnost, potreba, pravo…

Emir Isović je u decembru 2012. izdao tu mapu pod imenom “Bosna i Hercegovina, stotinu je razloga zašto te volim!”. Ova mapa je na proljetnom Sajmu knjiga i učila u Sarajevu osvojila specijalnu nagradu. No nije se na Isović na ovome zaustavio.

Mapa srednjovjekovne Bosne

- Onda se rodila ideja da nacrtam mapu starih gradova i tvrđava u BiH. Ušavši u tematiku srednjovjekovne Bo-sanske države, stalno sam bio primoran širiti vlastita znanja o tom slavnom pe-riodu naše zemlje, a i selektovati infor-macije koje ću uvrstiti na tu mapu. Pa sam tako dodao jednu vremensku len-tu, tj. vremensku liniju gdje čitalac može da vizuelno u jednom pogledu obuhva-ti 500 godina historije Bosanske drža-ve. Naveo sam i imena naših banova i kraljeva, dodao sam nekoliko manjih mapa koje objašnjavaju proces širenja Bosanske države, a na poleđini mape sam napravio pravu malu enciklopedi-ju o srednjovjekovnoj Bosni. Koristeći detaljne infografike opisao sam našu prijestolnicu, kraljevski grad Bobovac, slavnu bosansku vojsku, oružja i oruđa koja su koristili. Opisao sam društveni

život tada, ne samo aristokratije, već i običnih kmetova. Tu ćete pročitati i o gradskom životu, a i o Vjeri bosanskoj, to jest, bosanskim bogumilima, našim precima na koje su najmanje tri puta pokretani krstaški pohodi od strane Zapada. I posebno sam ponosan na jedan detaljan infografički vodič kroz fenomen Bosanskog stećka, gdje čita-lac može da sazna sve o stećcima, od njihovog izgleda do mape rasprostra-njenosti. Tekstove je pregledao prof. dr. Enver Imamović i ovim putem želim da mu se zahvalim na pomoći, kaže Isović.

“Infografički vodič kroz Bosansko kraljevstvo” je najznačajniji projekat Isovića do sada, a u planu je i izdanje na engleskom jeziku.

Ovaj vrijedni i domišljati Sarajlija ovog ljeta je izdao još jedan infografički poster, sada o Starom mostu u Mosta-ru, jednom od najvrijednijih ostataka materijalne kulture u našoj zemlji. Či-talac tamo može pročitati sve o nastan-ku grada Mostara, izgradnji Starog mo-sta, to jest Sultan Sulejmanove ćuprije, kako se zvala do Prvog svjetskog rata, načinu i metodama gradnje, nekim in-teresantnim anomalijama itd. Sve ovo je propraćeno i pojašnjeno originalnim ilustracijama ogromnog formata, pa je čitati ovaj poster pravo zadovoljstvo.

Na kraju, svi zainteresovani mogu pronaći obje mape u knjižarama “Svjetlost komerc” u Sarajevu, Tuzli, Zenici, Bihaću, Goraždu, Gračanici, ili preko Isovićeve oficijelne stranice www.isovicemir.com i www.bosanskokraljevstvo.com.

Isović na kraju razgovora za Diwan podvlači “da kupovinom ovih “pamet-nih” postera ne samo da ćete stvarati čitalačke navike i razvijate istraživački duh kod vaših mališana, već ćete dopu-niti i proširiti svoja znanja.”


Emir Isović, profesor eng-leskog, umjetnik, grafički dizajner i dječiji ilustrator

iz Sarajeva, dosjetio se zanimljivog načina kako da školarcima približi geografiju, historiju, tradiciju i običaje naše zemlje.

On, naime, pravi karte na koji-ma slikovito prezentira bh. gradove sa svim specifičnostima po kojima je naša država prepoznatljiva. Šarenilo sa svim specifičnostima po kojima je naša država prepoznatljiva. Šarenilo sa svim specifičnostima po kojima je

boja i likovi iz crtanih filmova zaoku-pljaju pažnju djece, a ni odrasli ne ostaju ravnodušni.

- Prije pet, šest godina došao sam na ideju da nacrtam jednu ilustrovanu kartu Bosne i Hercegovine i to tako da svaki grad bude predstavljen nekim svojim najznačajnijim simbolom. To je projekat koji sam crtao oko četiri godine, doduše nekim laganim tem-pom, poslije posla i vikendima, ali je zaista trebalo jako dugo da završim tu kartu, kaže za Diwan Isović.

Na kraju posla na stolu je bila jed-na sveobuhvatna ilustrovana mapa BiH koja sadrži preko hiljadu ilu-stracija i u koju su uvršteni ne samo gradovi i prirodno-historijske zname-nitosti BiH, već i fragmente iz kultu-re, historije, gastronomije, zanatstva, zatim naše velike pisce i spisateljice...

20

Čovjek koji je nacrtao historiju Bosne

Avlija

Emir Isović, ilustrator iz Sarajeva

rijski istretirana. Neće ovo štivo biti lektira samo mladima, niti je namijenjeno njima – ova mreža zbivanja i pripovjedačke majstori-je uvući će, bez sumnje, i starije, iskusnije i probirljivije čitaoce… Pripovjedačka majstorija Edita Agovića je neupitna, a ovaj krimi-nalističko-psihološki roman čeka, u to sam ubijeđen, svijetla buduć-nost... Ne mogu ni ovdje da se ne prisjetim velikog BH-književnika Nedžada Ibrišimovića koji reče, a to osta zabilježeno i upamćeno: “Kada pisac napiše kiša – hoću da je papir mokar”. Uspio je to Edit Agović i tamo gdje napiše nož –sječivo bljesne, a gdje napiše krv pogledamo vlastite ruke da nisu krvljom umrljane”, stoji u osvrtu Faiza Softića.

I umjetnica Naida Ribić ima samo riječi hvale za novi roman Agovića. “Agović je ponovo do-kazao da je majstor pera i da mu ni jedna oblast nije strana, uk-ljučujući i mračni svijet našeg postojanja, koji je bio, a i ostaće, tajanstven i nedokučiv, zauvjek. On je uspio ući u tu tajanstvenost i vjerodostojno prikazati momen-te nasilja, grubosti, hladnoće, ali i istraživanja istine, a sve to kroz duboku igru događaja, koji, iako su tu na dohvat razumijevanja, do samoga kraja ostaju nedokučivi... Radnja romana otvara mnoge vi-dike i pitanja na koja međutim ne dobijamo potpun odgovor pa, po-znajući autora, vjerujem da ćemo imati prilike čitati i nastavak ovog zanimljivog djela, koje, sigurna sam, nikoga neće ostaviti ravno-dušnim. Ljubitelji krimi priča će uživati, a oni koji se po prvi put sreću s tim žanrom, kao što sam to bila ja, bit će duboko zahval-ni Agoviću, na rasplamsavanju ljubavi prema ovoj oblasti proze.Edit - hvala ti za moj prvi proči-tani kriminalistički roman”, piše Naida Ribić u predgovoru ovog romana.

Inače, Edit Agović je rođen 1974. godine u Beranama. Osnov-nu i srednju školu je završio u No-vom Pazaru, nakon čega je studi-rao elektrotehniku i žurnalistiku, da bi 1998. godine kao politički disident emigrirao u Holandiju, gdje je živio i radio do 2012. go-dine. Do sada je objavio zbirku poezije “Balada” (2003.), te roma-ne “666” (2007.) i “Emina” (2010.). Bio je urednik i kolumnista više glasila na bosanskom jeziku.


Uizdanju Literarnog klu-ba ‘Husein Bašić’ – Luk-semburg, u štampariji

Dobra knjiga - Sarajevo, odštam-pan je novi roman Edita Agovića, književnika i publiciste koji odne-davno sa porodicom živi u Luk-semburgu. Roman nosi naslov “X ili Y”, a fokus radnje ovog psiho-trilera smješten je u Luksemburg, što je svojevrstan kuriozitet, kada su u pitanju književnici s podne-blja bivše Jugoslavije.

Intrigantno ubistvo supruge šefa policije u Mersch - u, koje se, na osnovu materijanih dokaza, pripisuje njegovom zamjeniku, naizgled u fokusu je radnje. No, nakon nekih novih momenata,

21

Prvi roman na bosanskom jeziku čija je radnja smještena u Luksemburg

Prva promocija romana

Literarni klub “Husein Bašić“, zakazao je za 2. novembar 2013. godine, s početkom od

19.30 časova, prvu prmociju romana ‘X ili Y’ u Luksemburgu.

O knjizi će govoriti Faiz Softić i Remzija Haj-darpašić, a moderator skupa će biti gospodin Sead Ramdedović.

Adresa održavanja promocije je: CLAE BURE-AUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg.

Predstavljamo roman Edita Agovića, knjževnika koji živi u Luksemburgu

slučaj poprima internacionalni karakter, a žrtva biva osumnjičena za smrt osobe čiji dijelovi tijela su, smatralo se, pripadali njoj.

U svom osvrtu na roman “X ili Y” književnik Faiz Softić, između ostalog, je naveo: “Na svega osam-desetak stranica teksta ovaj mladi i izuzetno daroviti pisac uspijeva da dokuči sve vragolije spletki, lju-bavi, podvala, opasnih igara koji-ma obiluje današnji moderni svijet koji je, izgleda zasićen svim i sva-čim i uporno traga za izazovima koji klize samom oštricom mača. Ova vrsta žanra nije niti dovoljno zastupljena u bošnjačkoj i drugim nama sličnim literaturama, niti je na adekvatan način kritičko-teo-


Velikani

navodi se u Čišićevom dopisu. Protivio se stavovima da se BiH zasniva na ravnoprav-nosti Srba i Hrvata, ističući da BiH na rav-nopravnostima ta dva naroda, bez Bošnja-ka, nema izgleda za opstanak. Husaga Čišić nopravnostima ta dva naroda, bez Bošnja-ka, nema izgleda za opstanak. Husaga Čišić nopravnostima ta dva naroda, bez Bošnja-

je još tada ukazao na srpski nacionalizam: - Jer po srpskoj nacionalnoj ideolo-

giji, naša uža otadžbina BiH spada u ži-votni prostor srpske nacije, kao i još mnoge druge nacionalno ne pročišćene zemlje, te se zato nameće dužnost svakom nacionalnom Srbinu, ma gdje se nalazio, da nastoji, da se te zemlje i stvarno uklope u svoj nacionalni matičnjak, kao sastavni dio njegov – istakao je Čišić, napomenuvši da Bošnjaci “mirne duše matičnjak, kao sastavni dio njegov – istakao je Čišić, napomenuvši da Bošnjaci “mirne duše matičnjak, kao sastavni dio njegov – istakao je

ne podnose da se na tako problematičan način propagira ugled njihove uže otadžbine BiH”.

Amandman odbijenOdbijanju Ćišićevog amandmana pret-

hodilo je cjelonoćno vijećanje Tita i Đilasa, tako da je prvi Ustav FNRJ donijet bez udo-voljavanja bošnjačkom zahtjevu.

Jedan od istraživača djela Husage Čišića, voljavanja bošnjačkom zahtjevu.

Jedan od istraživača djela Husage Čišića, voljavanja bošnjačkom zahtjevu.

profesor sociologije iz Mostara Enes Ratku-šić cijeni kako je Čišićev doprinos, u kontek-profesor sociologije iz Mostara Enes Ratku-šić cijeni kako je Čišićev doprinos, u kontek-profesor sociologije iz Mostara Enes Ratku-

stu ukupne borbe za nacionalnu i političku afirmaciju Bošnjaka i BiH, izniman.

- Razumijevajući i sagledavajući sve to u današnjim povijesno-političkom kon-tekstu, bez imalo straha ode eventualne nedosljednosti, može se zaključiti sljedeće – većina današnjih bošnjačkih predstavni-ka u vlastima nije dostojna ni da spomene njegovo ime, a kamoli da se s njim poredi – rekao je Ratkušić. On dodaje da je Husaga bio dobrano otvorio put borbi Bošnjaka za nacionalnu afirmaciju, ali da značajan broj bošnjačkih političara i intelektualaca, kao i danas, nije bio dosljedan Husaginom putu.

- Posebna priča su političari, ali i intelek-tualci koji su došli nakon Husaginog politič-kog sklanjanja, od vladajuće komunističke garniture, koji su rješenje tzv. “musliman-skog pitanja” u to vrijeme vidjeli isključivo

u srpskom ili hrvatskom opredjeljivanju. Većina ih nije bila dorasla vremenu u kojem su živjeli – navodi Ratkušić.

Poznati mostarski književnik, rahmetli Alija Kebo pišući o liku i djelu Husage Čišića naveo je da su “njegova stajališta, otvorenost, objektivnost i britkost smetali ljudima uskih pogleda i afiniteta, raznim zavidnicima, i smutljivcima koji su htjeli i hoće da bošnjački narod biološki istrijebe s ovih prostora”. Otjerao Pavelićevog Džafer-bega

i generala Ambrosija Ono što Čišićevu ličnost čini iznimnom

jeste da nije postojao nesklad između njego-vog intelektualnog i moralnog stava s jedne strane i praktično političkog angažmana, s druge strane. Nacionalna samosvijest i borba za prava Bošnjaka nije ga nikada ograničila. Sa simpatijama je 40-tih gledao na okupljanje antifašističke omladine i ilegalaca u njegovoj kući. Bio je jedan od inicijatora Mostarske re-zolucije kojom su bošnjački intelektualci osu-dili ustaška zlodjela. Vlasti NDH su ga uzalud pokušale pridobiti. Džafer-beg Kulenović, Pavelićev čovjek za “muslimanska pitanja” pokušao ga je vrbovati, ali ga je Čišić otjerao iz svoje kuće. Neobavljena posla se vratio i rođak talijanske kraljevske porodice, general Ambrosi, koji ga je 1942. godine, također, uzalud želio privući na stranu fašizma.

Husein Husaga Čišić, bošnjački je političar i intelektualac, izni-mna ličnost koja je dala pečat

historiji Bosne i Hercegovine i posebnoBošnjaka u prelomnim vremenima s kraja 19., početkom i sredinom 20 stoljeća.

Šira javnost svakako premalo zna o Či-19., početkom i sredinom 20 stoljeća.

Šira javnost svakako premalo zna o Či-19., početkom i sredinom 20 stoljeća.

šiću, za što se ponajviše ima zahvaliti de-cenijama komunističke vladavine, kada je njegovo djelo smišljeno zataškavano, budući da se radilo o jednom od najvećih boraca za prava Bošnjaka i Bosne. Jasno, Čišićevom da se radilo o jednom od najvećih boraca za prava Bošnjaka i Bosne. Jasno, Čišićevom da se radilo o jednom od najvećih boraca za

prešućivanju kumovao je svakako i tradici-onalni nemar samih Bošnjaka. Husaga Čišić prešućivanju kumovao je svakako i tradici-onalni nemar samih Bošnjaka. Husaga Čišić prešućivanju kumovao je svakako i tradici-

će u historiji poglavito biti zapamćen kao naš prvi političar koji je u Titovoj Jugoslavi-ji otvorio pitanje položaja Bošnjaka i Bosne u toj novoformiranoj državi. On je tako na Trećem zasjedanju AVNOJ-a podnio aman-dman na novi Ustav socijalističke Jugoslavije i jasno istupio protiv negiranja prava musli-manskog naroda i BiH kao republike.

Naime, mada je Bosna i Hercegovina ušla u sastav Federacije kao jedna od šest ravno-pravnih Republika, Bošnjacima nije bilo mje-sta kao “šestoj buktinji” na grbu nove države, koja je trebala biti njihov simbol. Čišić je pred-sta kao “šestoj buktinji” na grbu nove države, koja je trebala biti njihov simbol. Čišić je pred-sta kao “šestoj buktinji” na grbu nove države,

lagao unošenje šeste buktinje u državni grb Jugoslavije, zato što su Bošnjaci, pored Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonoca i Crnogora-ca, šesta jugoslavenska nacija.

No, tadašnji ministar za konstituantu, kasniji disident Milovan Đilas je Čišiću od-

No, tadašnji ministar za konstituantu, kasniji disident Milovan Đilas je Čišiću od-

No, tadašnji ministar za konstituantu,

govorio da to da li su Bošnjaci nacija jeste “teorijsko pitanje koje se ne može rješavati jednim dekretom”. S obzirom da njegov pri-jedlog nije usvojen, Čišić je prigovorio Pred-jednim dekretom”. S obzirom da njegov pri-jedlog nije usvojen, Čišić je prigovorio Pred-jednim dekretom”. S obzirom da njegov pri-

sjedništvu Ustavotvorne skupštine i s tim u vezi bio jedini poslanik koji je 1946. godine glasao protiv Ustava socijalističke Jugoslavi-je! Za taj čin je u postratnoj Jugoslaviji, kada se sa “unutrašnjim neprijateljima” žestoko obračunavalo, trebalo je isuviše hrabrosti.

O ovim Čišićevim amandmanima i gla-obračunavalo, trebalo je isuviše hrabrosti.

O ovim Čišićevim amandmanima i gla-obračunavalo, trebalo je isuviše hrabrosti.

sanju protiv Ustava Jugoslavije doskora se nije ništa znalo. Komunističke vlasti oči-to su se potrudile da sakriju, prije svega, razloge koji su Čišića, čiji su sinovi Husref to su se potrudile da sakriju, prije svega,

koji su Čišića, čiji su sinovi Husref to su se potrudile da sakriju, prije svega,

i Mithad dali živote u borbi protiv fašizma, ponukali na ovakvu reakciju.

No, u svome dopisu Predsjedništvu Skup-štine naroda Ustavotvorne skupštine od 18. januara 1946. godine Čišić sasvim jasno ističe štine naroda Ustavotvorne skupštine od 18. januara 1946. godine Čišić sasvim jasno ističe štine naroda Ustavotvorne skupštine od 18.

nepravdu koja je nanesena Bošnjacima.- Nama Bosancima, kao nesumljivom

izdanku onih starih Bošnjana ostavili su pravo da se zovemo muslimanima s prozir-nom tendencijom da nam u znaku toga, u svim danim zgodama, ospore pravo riječi u nacionalnim i državno-pravnim pitanjima naše uže otadžbine Bosne i Hercegovine –

Prvi političar koji je u Titovoj Jugoslaviji otvorio pitanje položaja Bošnjaka i Bosne

Husaga Čišić (1878 – 1956)

Hapšen, pritvaran, interniran

Husaga Čišić je rođen 15. decembra 1878 godine u Mostaru, gdje je proveo

i najveći dio svog života. Izuzetnu pažnju je pridavao ličnom obrazovanju. Prilazi Po-kretu za vjersko prosvjetnu-autonomiju Bošnjaka u vrijeme Austro-Ugarske vlasti, kojeg je pokrenuo ali-efendija Džabić. Za-jedno s prijateljima je pokrenuo list “Mu-savat” gdje se ističe izuzetno oštrim članci-ma protiv austrougarskih vlasti. Formirao je i stranku Muslimansko demokratsku

organizaciju. Zbog svog pisanja je bivao hapšen, pritvaran, a potom u tri navrata interniran na Bivolje Brdo kod Čapljine, hapšen, pritvaran, a potom u tri navrata interniran na Bivolje Brdo kod Čapljine, hapšen, pritvaran, a potom u tri navrata

u Bihać, te Arad. Tokom Prvog svjetskog rata je bio mobilisan u kažnjeničku jedi-nicu Đera, a potom u IV bosanskoherce-govačku regimentu sa kojom je ratovao u Italiji gdje je ranjen. Bio je predsjedavajući Gradskog vijeća Mostara, pa predsjednik Općine Mostar, predsjednik Vakufsko-mearifskog sabora Muslimana u Sarajevu, senator u Kraljevini Jugoslaviji, te član III zasjedanja AVNOJ-a i ZAVNOBIH-a.

da) u Bosni u osmanskim izvorima datira iz 1557. godine. Prvi jevrejski stanovnici Sarajeva nastanili su se u Sagrakči Hadži Mahmudovoj mahali, ulici koja je poznati-ja i kao Ulomljenica. Pod kraj XVI stoljeća veliki vezir Sijavuš-paša sagradio je veliki han ili Sijavuš-pašinu dairu (podignut kao evlijadet vakuf), koju je kasnije dao na stanovanje siromašnim jevrejskim po-rodicama kao izraz domaćinske solidar-nosti, da bi se nešto kasnije pored njega sagradio stari jevrejski hram nazvan ‘’Il Kal Grandi’’. Brzim prilagođavanjem tako otvorenom društvu Jevreji su stekli svoje prve dućane u sarajevskoj čaršiji a neri-jetko su bili i pripadnici pojedinih esnaf-skih udruženja. Jevreji su uznapredovali u svojim poslovima i, uz poštovanje koje su stekli među muslimanima, dobili su slo-bodu da prelaze granicu pokrajine kako bi prenosili robu u Austriju.1 Naseljavajući se u Bosni i Hercegovini, zemlji koja je bila sastavnim dijelom velike Osmanske imperije, Jevreji su postali dio društvene zajednice u kojoj se njihov položaj nije bitno razlikovao od položaja drugog ne-muslimanskog stanovništva. Posmatrano sa aspekta prava, Jevreji su, spadajući u nemuslimanski dio stanovništva, imali poseban status. Priznajući faktičko stanje postojanja stanovništva različitih konfesija Šerijat je, kao osnova pravnog sistema u postojanja stanovništva različitih konfesija Šerijat je, kao osnova pravnog sistema u postojanja stanovništva različitih konfesija

Osmanskom carstvu, priznavao pripad-nicima tih religija pravo da određena pi-tanja rješavaju prema propisima svoje vjer-ske zajednice. Svoje porodične, imovinske i svake druge poslove Jevreji su rješavali pred svojim vjerskim starješinom, dok su u agrarno-pravnim pitanjima odgovarali, kao i svi, pred kadijom. U kontekstu prava

u tom periodu svakako je značajna izjava osvajača Carigrada, Srbije i Bosne, sultana Mehmeda II Fatiha, koji je neposredno na-kon zauzeća Carigrada zagarantovao sva prava hrišćanima i Jevrejima koja su im bila određena šerijatom. Prema osman-skim podacima jasno se vidi da su Jevreji od početka osmanske uprave u Bosni imali potpunu slobodu da vrše svoje vjerske ob-rede, da hodočaste svoja sveta mjesta u Pal-estini, kao i mnoga druga prava. Kolike su te slobode bile najbolje ilustruje podatak da su u nekoliko sarajevskih hamama (Gazi Husrev-begov, Isa-begov, Firuz-begov) postojali izgrađeni bazeni namijenjeni za obavljanje teville, odnosno ritualnog pran-ja. U te zasebno odvojene prostorije nije mogao niko da uđe osim Jevreja. Takav bazen koji se nalazio u sklopu kompleksa Gazi Husrev-begovog hamama postojao je sve do 1939. godine. S obzirom da su Jevreji pretežno živjeli u gradovima, oni su zbog bavljenja trgovinom i zanatstvom bili oslobođeni određenih državnih pore-za. Premda ne postoji mnogo podataka o jevrejskoj zajednici u Sarajevu u XVII stoljeću, ipak se zna da je ona postojala svo to vrijeme, mada bez naročitog isticanja, što svjedoči i oskudica podataka o njoj u jevre-jskoj literaturi i dokumentima tog vreme-na. Njezin prvi rabin za koga se zna Samu-el Baruli, došao je iz Soluna na početku 17. stoljeća, a za njegov se grob tradicionalno tvrdi da je najstariji na židovskom groblju u Sarajevu.2 Pod kraj XIX stoljeća djelovalo je nekoliko kulturnih sefardskih društava: El Progreso, La Nueva Flor (Novi Cvijet), La Benevolencia, La Humanidad i La Gloria, koja su povremeno priređivala predstave u kojima su igrali talentovani sarajevski se-fardski mladići. Jevrejska kultura i tradicija do danas je ostala utkana u mozaik kulture bosanskohercegovačkih naroda. Ona je polučila jedno od napoznatijih djela čiji se primjerak još od 1894. godine nalazi u Biblioteci Zemaljskog muzeja, a riječ je o Sarajevskoj Haggadi. Ovaj jevrejski manuskript, remek djelo španske ilumi-natorske umjetnosti zrelog XIV stoljeća, donesen je u Bosnu u XVI stoljeću. O ovom bogato ukrašenom rukopisu je širom svijeta objavljena brojna litera-tura, koju u ovoj priči neću spominjati, ali ću napomenuti da on u sarajevskom Zemaljskom muzeju predstavlja jednu od najvažnijih akvizicija, za koju je zain-teresovana kulturna i naučna javnost čitavog svijeta.3 Austro-Ugarska okupaci-ja 1878. godine izazvala je velika politička pomijeranja, koja su se značajno odrazila na demografske i socijalno-ekonomske prilike u Bosni i Hercegovini, kada u Bos-nu u određenom broju dolaze i Aškenazi. Tako je 1895. od ukupno 8.213 Jevreja na Sefarde otpadalo 5.729 lica ili 69,76 %, a na Aškenaze 2.484 osobe ili 30,24 %.4


Autor: prof. Alen Zečević

Progon jednog cijelog naroda, kao onaj koji se desio Jevrejima na tlu Pirinejskog poluotoka, a koji

su Jevreji zvali S’farad (Zapadna zemlja), s kraja XV stoljeća, u kontekstu svjetske his-torije predstavlja svakako jedno od njenih najtragičnijih poglavlja. Tokom svog eg-zodusa Jevreji su iza sebe ostavili sve što su imali, svu svoju stečevinu i domove, prodavši u bescijenje sve što je imalo iole neku materijalnu ili duhovnu vrijednost. Prinuđeni da napuste Španiju, nakon ulti-neku materijalnu ili duhovnu vrijednost. Prinuđeni da napuste Španiju, nakon ulti-neku materijalnu ili duhovnu vrijednost.

matuma kralja Ferdinanda i Isabele, Jevreji su morali da negostoljubivi Pirinejski po-luotok zamijene novim, za njih sigurnijim mjestom za život.

Snažan talas doseljavanja Jevreja iz Španije i Portugalije na prostore naših ze-

Snažan talas doseljavanja Jevreja iz Španije i Portugalije na prostore naših ze-

Snažan talas doseljavanja Jevreja iz

malja, koje su bile pod osmanskom vlašću, tekao je krajem XV i prvim decenijama XVI stoljeća, kada se određen broj jevre-jskih porodica nakon dugih pomijeranja po evropskom kontinentu doselio u Bosnu i Hercegovinu, tačnije u Sarajevo. Dolas-kom u Sarajevo, u grad koji se naglo počeo razvijati podizanjem prvih monumental-nih građevina, Jevreji su iskusili posve novi ambijent dolazeći u sredinu koja je već tada bila multikonfesionalna. Tu su zatekli mus-limane, katolike i pravoslavce u skladnome suživotu koji se stoljećima nije narušavao sukobima. Naprotiv, tokom višestoljetne zajedničke historije najbrojniji su bili primjeri dobrosusjedskih odnosa i bliskih kulturoloških veza, pa su Jevreji došli u dot-icaj sa novim civilizacijskim krugom koji im je nudio uslove za nove početke. Prva pouzdana vijest o prisustvu Jevreja (Sefar-

23

Od S’farada do BosneTolerancija u praksi, ili kako je Bosna otvorila svoja vrata Jevrejima

Tradicija

liken und orthodoxe Christen in einer Koexistenz, die seit Jahrhun-derten durch keine Konflikte beein-trächtigt wurde. Ganz im Gegenteil, im Laufe der langen gemeinsamen Geschichte waren Beispiele guter Nachbarbeziehungen und enger kultureller Bindungen zahlreich, so dass Juden mit einem neuen Zivili-sationskreis in Berührung kamen, der ihnen gute Bedingungen für einen neuen Anfang bot. Die er-ste verlässliche Nachricht über die Anwesenheit von Juden (Sefarden) in Bosnien datiert in osmanischen Quellen aus dem Jahr 1557. Die er-sten jüdischen Einwohner Saraje-vos wohnten in der Sagrakči Hadži Mahmud- Gasse, bekannter als Ulomljenica-Gasse. Gegen Ende des 16. Jahrhunderts baute der Großve-sir Sijavuš-paša eine große Über-nachtungsunterkunft, die er später armen jüdischen Familien zum Wohnen zur Verfügung stellte, als Ausdruck der einheimischen Soli-darität. Etwas später wurde daneben der alte jüdische Tempel, genannt „Il Kal Grandi“, gebaut.

Durch ihre schnelle Anpassung an eine so offene Gesellschaft beka-men die Juden ihre ersten Läden im Zentrum von Sarajevo und waren oft Mitglieder in einzelnen Handwerk-ersverbänden. Juden hatten Erfolg in ihren Geschäften und genossen großen Respekt unter Muslimen, so dass ihnen erlaubt wurde, die Grenze des Staates zu überschreiten, um ihre Waren nach Österreich zu transportieren. Durch ihre Ansied-


Die Vertreibung eines gan-zen Volkes wie die der Juden Ende des 15. Jahr-

hunderts auf der iberischen Halbin-sel, die von Juden S’farad (Westland) genannt wurde, stellt in der Weltge-schichte ohne Zweifel eines ihrer traurigsten Kapitel. Während des Exodus ließen die Juden alles, was sie hatten, hinter sich zurück: ihren ganzen Besitz und ihren Heim. Sie verkauften alles, was irgendeinen materiellen oder spirituellen Wert hatte. Nach dem Ultimatum des Königs Ferdinands und der Köni-gin Isabella waren sie gezwungen, Spanien zu verlassen und die un-gastfreundliche iberische Halbinsel durch einen anderen, für sie sicheren Wohnort einzutauschen.

Eine starke Welle von jüdischen Immigranten aus Spanien und Por-tugal kam Ende des 15. und in den ersten Jahrzehnten des 16. Jahr-hunderts in das Gebiet der südos-teuropäischen Länder, die unter os-manischer Herrschaft standen. Da-mals wanderte eine gewisse Zahl von jüdischen Familien nach vielen Migrationen durch das europäische Kontinent nach Bosnien-Herze-gowina – genauer gesagt nach Sara-jevo – ein. Nach ihrer Ankunft in Sa-rajevo, in einer Stadt, die sich durch erste monumentale Bauten rasch zu entwickeln begann, erlebten die Ju-den eine ganz andere Umgebung, die schon damals multikonfessionell war. Da trafen sie Muslime, Katho-

Ono što je stalna odrednica među-ljudskih odnosa, a što se danas širom svi-jeta posve bezobzirno narušava, tokom svih stoljeća uspijevalo je opstati u Bosni kao neotuđiva potreba za životom dosto-jnim svakog čovjeka, neovisno o svakom vidu njegovog opredjeljenja. Istina, ni-jedno društvo i nijedan vladajući poredak nije savršen, ali sumirajući sveukupnost društvenih odnosa u kosmopolitskoj sre-dini kakva je bila i još uvijek jeste Bosna, može se reći da su odnosi Bošnjaka musli-mana i Jevreja najvećim dijelom bili dobri, šta više, razvijali su se kao model ponašanja i poštivanja drugoga i drugačijeg. Na-kon višestoljetnog dijeljenja zajedničkog životnog prostora sa različitim konfesi-jama, Jevreji i Bošnjaci, na žalost, dijele i istovijetnu sudbinu proživjelog geno-cida. Antisemitizam koji se razbuktao 40-ih godina XX stoljeća otvorio je put mračnoj ideologiji nacizma u Drugom svjetskom ratu, u toku kojeg su Jevreji podnijeli višemilionske žrtve. U potpu-nom fašističkom okruženju, Bošnjaci su organizirajući se oko svojih vodećih intelektualaca izrazili ogorčenje i neslag-anje sa politikom okupatorske vlasti koja je progonila i ubijala Jevreje, okupljeni narod je svoju volju i zahtjeve za zaustav-ljanjem nasilja predočio svojim potpi-sima u obliku peticija. Sa druge strane, Bošnjaci su se već stoljećima suočavali sa prijetnjom biološkog istrebljenja. Histo-rija je zabilježila da se nad njima izvršilo najmanje 14 genocida, a vrhunac geno-cidne politike prema Bošnjacima desio se 11.jula 1995. godine u Srebrenici gdje je u samo nekoliko dana sistematski ubijeno više od 8 hiljada bošnjačkih civila. Nama je poznata solidarnost i podrška naših jevre-jskih sugrađana u tim teškim godinama, a naročito su bile ohrabrujuće njihove ogorčene reakcije ovdje i širom svijeta, na praksu pojave konclogora koja se pojavila na našim prostorima.

Nakon što su daleko u prošlosti izgu-bili sve što su imali, prinuđeni da krenu na put traganja za domom dostojna čovjeka, naseljavajući se u našu gostoljubivu zemlju Bosnu gdje su povratili dugo iščekivane ljudske i životne slobode, Jevreji su joj se odužili svojim vrlinama koje su sa sobom nosili cijelim tim putem, sa porukom i na-putkom drugima da se ljudsko dostojanst-vo obnavlja tamo gdje ima dobrih ljudi.

1 Muhamed Nezirović, Prilozi 29 (2000), His-torija bosanskih Jevreja Moše (Rafaela) Ati-jasa – Zeko Efendije; str. 245 - 2602 Noel Malcolm, Povijest Bosne; Sarajevo 1995, str. 1503 Dr. Vlajko Palavestra, Pričanja o sudbini sarajevsjke Haggade; Sefard 92, str. 305 -3124 Up. Avram Pinto, Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine; Sarajevo 1987., str. 16


Tradicija Tradition

Von S’farad (Westland) bis nach BosnienToleranz in der Praxis oder wie Bosnien seine Tür für Juden geöffnet hat

lung in Bosnien-Herzegowina, das ein Teil des großen osmanischen Reiches war, wurden Juden zum Teil der Ge-sellschaft und ihre Lage unterschied sich nicht deutlich von der Lage an-derer nicht-muslimischer Einwohner.

Rechtlich gesehen, hatten die Juden, da sie zu dem nicht-muslimischen Teil der Bevölkerung gehörten, einen be-sonderen Status. Das islamische Gesetz (Šerijat), als Grundlage des Rechtssys-tems im Osmanischen Reich, erkannte das Bestehen von unterschiedlichen Konfessionen an und gab den Angehöri-gen dieser Religionen das Recht, bestim-mte Probleme nach den Vorschriften ihrer eigenen religiösen Gemeinschaft zu lösen. Ihre Familien-, Eigentum- und viele andere Geschäfte erledigten Juden vor ihrem religiösen Oberhaupt, während für landwirtschaftlich-rech-tliche Fragen der islamische Richter (kadija) zuständig war. Wenn man über die Rechte in dieser Zeit spricht, muss man die Worte des Eroberers von Ist-ambul, Serbien und Bosnien, des Sul-tans Mehmed des Zweiten Fatih, erwäh-nen. Unmittelbar nach der Einnahme von Istambul hat er allen Christen und Juden alle nach dem islamischen Ge-setz bestimmten Rechte garantiert. In osmanischen Quellen ist deutlich belegt worden, dass Juden seit Beginn der islamischen Verwaltung in Bosnien vollständige Freiheit genossen, ihre re-ligiöse Riten verrichten konnten, in die heiligen Städte nach Palestina pilgern durften, wie auch viele weitere Rechte hatten. Wie groß diese Freiheiten war-en, zeigt am besten die Angabe, dass in mehreren öffentlichen Bädern von Sarajevo (Gazi Husrev-beg-, Isa-beg- und Firuz-beg-Bad) mehrere Becken für die Verrichtung von „tevilla“ (der jüdischen rituellen Waschung) vorge-sehen waren. In diese abgetrennten Räume konnten nur Juden reingehen. Ein solches Becken, das sich im Gazi Husrev-beg-Bad befand, existierte bis 1939. Juden lebten vorwiegend in Städten und waren von staatlichen Steuern befreit, weil sie Handel und Handwerk betrieben. Obwohl nicht viele Angaben über die jüdische Reli-gionsgemeinschaft in Sarajevo im 17. Jahrhundert vorhanden sind, weiß man trotzdem, dass sie die ganze Zeit existiert hat, doch ohne sich zu expo-nieren. Darüber zeugen unter anderem die wenigen Angaben in der jüdischen Literatur und den Dokumenten aus dieser Zeit. Der erste bekannte Rabin Samuel Baruli kam aus Solun am An-fang des 17. Jahrhunderts. Sein Grab soll der älteste auf dem jüdischen Friedhof in Sarajevo sein.1

Gegen Ende des 19. Jahrhunderts waren mehrere Sefarden-Kulturvereine aktiv: El Progreso, La Nueva Flor (Neue Blume), La Benevolencia, La Humani-dad und La Gloria. Sie haben von Zeit zu Zeit Aufführungen veranstaltet, in denen begabte sefardische Jugendliche spielten. Jüdische Kultur und Tradition blieb bis heute in das Mosaik der Kul-turen von bosnisch-herzegowinischen Völkern eingebunden. Sie schuf eines der bekanntesten Werke, dessen Aus-gabe sich seit 1894 in der Bibliothek des Landesmuseums in Sarajevo befin-det. Es handelt sich um Haggada von Sarajevo. Dieses jüdische Manuskript, ein Kunstwerk der spanischen Illumi-natorenkunst des reifen 14. Jahrhun-derts, brachte man im 16. Jahrhundert nach Bosnien. Zahlreiche Bücher und Texte auf der ganzen Welt wurden in dieser reich verzierten Schrift verfasst. Dieses Buch ist eines der wichtigsten Ausstellungsstücke des Nationalmuse-ums, an dem die kulturelle und wissen-schaftliche Öffentlichkeit der ganzen Welt Interesse hat.2 Die Österreich-Ungarische Besetzung im Jahr 1878 löste große politische Bewegungen aus, die sich deutlich auf demographische und sozio-wirtschaftliche Umstände in Bosnien-Herzegowina auswirkten. Damals kam eine gewisse Zahl von Aškenazi nach Bosnien. So entfiel im Jahr 1895 von insgesamt 8213 Juden 5729 oder 69,76 % auf die Sefarden während 2484 Personen oder 30,24 % Aškenazi waren.3

Jene Determinante der zwisch-enmenschlichen Beziehungen, die heutzutage auf der ganzen Welt völ-lig rücksichtslos verletzt wird, konnte in den vielen Jahrhunderten in Bos-nien-Herzegowina erhalten bleiben als unverkäu� iches Bedürfnis nach einem menschenwürdigen Leben, unabhängig von jeder Art von Orien-tierung. Selbstverständlich ist keine Gesellscha� und keine Gesellscha� -sordnung perfekt, aber wenn man alle gesellscha� lichen Verhältnisse in einer kosmopolitischen Umgebung, wie es Bosnien war und noch immer ist, subsumiert, kann man sagen, dass die Beziehungen zwischen Bosniaken / Muslimen und Juden zum größten Teil gut waren. Sie entwickelten sich sogar zu einem Modell des Umgangs und des Respektieren des anderen und andersartigen. Nachdem Juden und Bosniaken mehrere Jahrhunderte lang einen gemeinsamen Lebensraum mit unterschiedlichen Konfessionen geteilt haben, teilten sie auch das glei-che Schicksal des überlebten Geno-zids. Antisemitismus, das in den 40er

Jahren des 20. Jahrhunderts erwachte, ö� nete den Weg für eine dunkle Na-tionalismusideologie im zweiten Welt-krieg, in dem Juden mehrere Milionen Opfern erlitten. In einer faschistischen Umgebung versammelten sich Bos-niaken damals um ihre führenden Intelektuelle und äußerten ihre Ver-bitternis und Abneigung gegen die Politik der Besetzungsmacht, die Ju-den vertrieb und tötete. Das versam-melte Volk bestätigte seinen Willen und seine Forderungen, dass man mit der Gewalt au� ört, durch ihre Unter-schri� en in Form von Petitionen.

Auf der anderen Seite waren Bos-niaken schon seit Jahrhunderten der Gefahr vom biologischen Aussterben ausgesetzt. Im Laufe der Geschichte wurden 14 Völkermorde an Bosniak-en begangen, dessen Höhepunkt das am 11. Juli 1995 vollbrachte Genozid in Srebrenica darstellt, als in nur weni-gen Tagen mehr als 8000 bosniakische Zivilisten umgebracht wurden. Ihre jüdischen Mitbürger zeigten Solidar-ität und leisteten Unterstützung in diesen schweren Jahren, wobei ihre verbitterten Reaktionen über die Err-ichtung von Konzentrationslagern in Bosnien-Herzegowina sowohl im In-land als auch in der ganzen Welt be-sonders ermutigend gewesen waren. Den bosnischen Juden blieb die Hal-tung der bosniakischen Elite während des zweiten Weltkriegs fest in Erin-nerung. In diesen lebensgefährlichen Zeiten fanden die klügsten bosnia-kischen Köpfe der damaligen Zeit die Kra� , Petitionen gegen die nazistische Vertreibung von ihren jüdischen Nachbarn zu organisieren.

Nachdem Juden in ihrer Vergan-genheit alles, was sie besessen haben, verloren haben, waren sie gezwungen auf die Suche nach einem menschen-würdigen Heim zu gehen und siedel-ten sich in unserem gastfreundlichen Land an, wo sie die lang ersehnten Menschen- und Lebensfreiheiten wie-der gewonnen haben. Diesem Land haben sie durch ihre Tugenden Geg-endienst erwiesen. Diese Tugenden haben sie auf dem ganzen Weg mit sich getragen, mit einer Botscha� und Anweisung an andere, dass man die menschliche Würde nur dort wieder gewinnt, wo es gute Menschen gibt.

1 Noel Malcolm, Povijest Bosne; Sarajevo 1995, str. 1502 Dr. Vlajko Palavestra, Pričanja o sudbini sarajevske Haggade; Sefard 92, str. 305 -3123 Up. Avram Pinto, Jevreji Sarajeva i Bosne i Hercegovine; Sarajevo 1987., str. 16


Predsjednici BZK Preporod od Obnoviteljske skupštine 1990.

predsjednik dr. Mehmed Spaho. Već tada je bilo jasno da će se tokom dvadesetog stoljeća voditi ve-lika političko-propagandna i militarna borba oko bošnjačkog naroda i države Bosne i Hercegovine.

Te dvije linije unutar bošnjačkog kulturnog djelovanja objedinjene su u “Preporod” 1946. godine. No, već 1949. zabranjen je rad narodnih kulturnih društava. Tek 5. oktobra 1990. obnov-ljen je rad “Preporoda” i za njegovog predsjedni-ka izbaran je prof. dr. Muhsin Rizvić.

Utjecaji iz Beograda i ZagrebaBZK “Preporod”, dakle, nasljeđuje “Gajret” i

“Narodnu uzdanicu”, odnosno od 1946. godine “Preporod” nastavlja rad prijeratnih kulturnih društava Bošnjaka. Kulturna društva Bošnjaka imala su za cilj da obrazuju i odgajaju nadarenu bošnjačku omladinu prema potrebama vreme-na. Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slove-naca 1918. nastavljena je politika nacionalnih pokreta na tlu Bosne i Hercegovine kojom se Bošnjaci navode da se izjasne kao Srbi ili kao Hrvati, da zanemare Bosnu, bosanstvo i boš-njaštvo. Bošnjaci, nažalost, nisu imali narodne ni nacionalne (državne) strategije u prvoj polovini njaštvo. Bošnjaci, nažalost, nisu imali nacionalne (državne) strategije u prvoj polovini njaštvo. Bošnjaci, nažalost, nisu imali

dvadesetog stoljeća. Bili su nemoćni u punom smislu riječi. Posmatrani sa strane nalikovali su na lahak plijen za prve susjede. Srpski propagan-dni mehanizam je bio zahvatio “Gajret” dvadese-tih godina 20. stoljeća i bitno uticao na njegovu prosrpsku orijentaciju. Na to se odgovorilo for-miranjem “Narodne uzdanice” 1924. godine. U tom društvu, s druge strane, počelo je s prohr-vatskom orijentacijom što je dovelo do jedne tužne i opasne raspolućenosti Bošnjaka između srpstva, hrvatstva i jugoslavenstva. Tek 1993. go-dine na Bošnjačkom ratnom saboru u Sarajevu (27. i 28. septembra 1993.) ta je raspolućenost dokinuta povratom starog narodnog imena za narod -imena Bošnjak. Otada nema više nikoga ko među Bošnjacima ne zna svoje narodno i na-cionalno ime, Bošnjak i Bosanac.

Obnovljeni “Preporod“ na braniku bošnjačkog identiteta

Ni srpski, a ni hrvatski etnički sadržaj u Bosni i Hercegovini nisu bili “orijentirani” prije druge polovine 19. stoljeća. To je rezultat svje-

sne političke propagandne djelatnosti Crkve i kulturnopolitičkih tijela i pojedinaca koji su radili na tome zadatku iz Beograda i Zagreba. Taj proces je direktno povezan s političkom, re-ligijskom i svakom drugom vrstom moći, koju bošnjački etnički element tada, na početku 20. stoljeća, nije imao u toj mjeri da se može nositi s dva nacionalna projekta prvih susjeda. “Obliko-vanje” svijesti je postalo bitno za razvoj etničkog i nacionalnog jedinstva.

Od Obnoviteljske skupštine “Preporod” (5. oktobra 1990), to treba posebno naglasiti, nikada nije imao problema s identitetom naroda za čiju se kulturu odgovorno brine. O “identitetskim nedoumicama” između dva svjetska rata može biti govora, ali i to treba shvatiti kao dio bošnjač-ke strategije preživljavanja u teškom i nepovolj-nom kontekstu. Od 1990. godine predsjednici “Preporoda” prof. dr. Muhsin Rizvić, prof. dr. Enes Duraković, prof. dr. Munib Maglajlić, prof. dr. Šaćir Filandra i danas prof. dr. Senadin Lavić sasvim jasno, nedvosmisleno i odgovorno pred-stavljaju ličnosti koje bošnjački identitet zastupa-ju u punom intelektualnom kapacitetu. Oko pi-tanja bošnjačkog identiteta više nema dvojbe niti nerazumijevanja unutar bošnjačke inteligencije u Bosni i širom svijeta.

Kraj 60-tih obilježila snažna bošnjačka književnost

U tzv. “gluhom dobu” nije baš sve bilo pra-zno, besadržajno, bez glasa ili lika… Krajem šez-desetih godina počinje velika promocija Bosne, Bošnjaka (od 1968. govori se o Muslimanima kao narodu koji će postati ustavna kategorija). Pojavljuje se snažna književnost po kojoj se Bo-sna i Bošnjaci prepoznaju među drugim naro-dima u tadašnjoj Jugoslaviji. U sedamdesetim godinama Bosna i Sarajevo su veliko kulturno žarište. Znanstveno, umjetničko, ekonomsko, sportsko, općekultruno djelovanje ljudi sedam-desetih i osamdesetih godina napravilo je od Bo-sne prepoznatljivu činjenicu, nezaobilazan reali-tet ispunjen kulturnim energijama koje su imale važan uticaj na mnoge generacije Bosanaca. A sve to je kulminiralo 1984. godine s organizaci-jom Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu.

Bošnjaci su u tome periodu radili mnogo u oblasti književnosti i književne kritike, umjet-nosti, ali nisu, naprimjer, imali većih rezultata u stvaranju jedne historiografske slike o sebi zasno-vane na znanstvenim činjenicama. Nisu napisali savremenu historiju Bosne. Tek je prof. dr. Mu-stafa Imamović napisao Historiju Bošnjaka (koju


Autor: prof. dr. Senadin LavićI

BZK “Preporod” je bošnjačka insti-tucija kulture, koja uz prekid rada u nekim godinama socijalističkog raz-

doblja našeg društva, traje više od jednog stoljeća i svjedoči o našem kulturno-povijesnom anga-žmanu i odgovornosti. Na početku 21. stoljeća BZK “Preporod” predstavlja bošnjačku instituci-ju kulture koja baštini sve bitne sadržaje, događa-je i procese unutar bosanske i bošnjačke kulture u dvadesetom stoljeću. Glavno sjedište (Matični odbor) „Preporoda“ je u Sarajevu, a širom Bosne i Hercegovine su brojne općinska društva – da-nas ih ima preko sedamdeset. “Preporod” je raz-granat u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sandža-ku, Kosovu, Norveškoj, Švedskoj... granat u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sandža-ku, Kosovu, Norveškoj, Švedskoj... granat u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sandža-

Davno je bila 1903. godina kada je bošnjačka inteligencija, koja se već iskazala radom oko lista Behar (Safvet-beg Bašagić, začetnik kulturnog preporoda Bošnjaka u 20. stoljeću, E. Mulabdić, H. Fazlagić, S. Aličehić, A. Šćeta i dr.), pokrenula preporoda Bošnjaka u 20. stoljeću, E. Mulabdić, H. Fazlagić, S. Aličehić, A. Šćeta i dr.), pokrenula preporoda Bošnjaka u 20. stoljeću, E. Mulabdić,

kulturno-prosvjetno društvo “Gajret” u Sarajevu. Smatra se da su ideju za osnivanje jed-

nog ovakvog društva dala braća Defterdarević, Ahmed-beg i Ibrahim-beg, koji su spadali u prvu generaciju fakultetski obrazovanih Bošnjaka.

Prvi predsjednik “Gajreta” bio je Safvet-beg Bašagić. Ovo društvo imalo je svoju ekspozituru u Beogradu. Naime, 1923. godine u tom gradu je pokrenut “Beogradski Gajret - Osman Đikić” koji je vremenom bošnjačku omladinu, koja je dolazi-la da studira na Beogradski univerzitet, počeo da pridobija za srpsku nacionalnu ideju i projekte. Zato je ovo društvo imalo veliku podršku i pokro-viteljstvo prestolonasljednika Petra. Na tu podva-lu Bošnjaci su brzo reagirali 1923. i na prijedlog Hamzalije Ajanović krenuli u osnivanje drugog društva koje bi se suprotstavilo srbiziranju Bošnja-ka, a naročito fakultetske omladine. Tek nakon go-dinu dana, jer vlasti nisu davale saglasnost za osni-vanje, tačnije 17. oktobra 1924. godine pokrenuto je društvo “Narodna uzdanica” u prostorijama Jugoslovenskog muslimanskog kluba, u tadašnjoj kiraethani na Bendbaši. Ime društva motivirano je stihovima Safvet-bega Bašagića: “Ustaj omladi-no mila, uzdanico roda svoga.” Iza njega je stajala Jugoslavenska muslimanska organizacija i njen

26

Tradicija duga 110 godina Bošnjačka zajednica kulture “PREPOROD” (1903-2013)

Međe

Prof.dr. Muhsin Rizvić Prof. dr. Enes Duraković Prof. dr. Munib Maglajlić Prof. dr. Šaćir Filandra Prof. dr. Senadin Lavić

je izdao “Preporod”) pri kraju dvadesetog stolje-ća. Naravno, bilo je tu pojedinih kvalitetnih rado-va (disertacije, pojedinačna istraživanja i slično), ali nije bilo planskog znanstvenog istraživanja s ciljem da se dođe do preciznih uvida o Bosni i njenoj povijesno-kulturnoj strukturi. Zato je oko Bosne i Bošnjaka velikosrpska i velikohrvatska “znanstvena” orijentacija isplela mnoge opasne mitove koje treba razbiti znanstvenim radovima i objašnjenjima. Sada bi Bošnjaci morali u polju filozofije i znanosti (kulturne i socijalne antro-pologije, historiografije, sociologije, politologije, etnologije, pravnih nauka i dr.) mnogo više raditi i predstaviti se svijetu i drugim narodima.

“Preporod” danas“Preporod” je postojana kulturna institucija

Bošnjaka koja ima povezujuću i koordinirajuću funkciju unutar raznih tijela, institucija i druš-tveno-povijesnih procesa u kojima se nalazimo kao pojedinci i društvo. O tome svjedoče broj-ni projekti i ostvarenja u posljednih dvadeset godina. Prije svega riječ je o ediciji Bošnjač-ka književnost u 100 knjiga u kojoj je do sada objavljeno 11 kola (jedno kolo 5 knjiga), o pet-stotina pripremljenih natuknica za Bošnjački bibliografski leksikon, izdavanje Imamovićeve Historije Bošnjaka, objavljivanje značajnih dije-la bošnjački i evropskih autora iz oblasti druš-tvenih nauka u kojima se na određeni način ra-ščlanjuju pitanja od izuzetne važnosti za Bosnu i Bošnjake, časopisi Godišnjak i Bosnian studies: Journal for research of Bosnian thought and culture, održavanje naučnih skupova posve-ćenih najznačajnijim književnicima (Nedžad Ibrišimović, 2007., Irfan Horozović, 2008., Tvrt-ko Kulenović, 2009., Dževad Karahasan, 2010., Abdulah Sidran, 2011.), kao i naučnih skupovi o političkim i društvenim procesima koji se bitno odnose na Bošnjake te druge projicirane aktivnosti koje su u toku. I još mnogo drugih aktivnosti na polju organizacije i uvezivanja bošnjačkih kultrunih potencijala diljem Bosne i Hercegovine i regiona. BZK “Preporod” orga-nizira islikarske izložbi i promotivne programe. Naravno, nije samo Sarajevo mjesto za izložbe i promocije. To radimo i u Zvorniku, Livnu, Brč-kom, Zenici, Žepču, Mostaru, Tuzli, Kalesiji...

Također, kad se pogleda Godišnjak koji iz-daje BZK “Preporod” može se vidjeti koja je moć “Preporoda” i koji su to programi u njegovom sadržaju diljem Bosne i Hercegovine.

BZK “Preporod” je organizirao u Sarajevu (6. marta 2011) veliki znanstveni skup pod na-zivom BOSANSKOHERCEGOVAČKA DR-ŽAVA I BOŠNJACI na kojem su učestvovali znanstvenici iz Bosne, Srbije, Hrvatske, Slovenije, Velike Britanije, Njemačke i SAD.

Danas je BZK “Preporod” respektabilna kulturna institucija, prije svega, zbog bogatstva sadržaja koje nudi širom Bosne i Hercegovine. Koordinacija je razvijena unutar države i ona daje rezultate. U drugim državama “Preporod” je autonoman i posvećen specifičnostima druš-tvenog života koji je određujući za Bošnjake koji u njima žive. Naravno, imamo kontakte i saradnju s Preporodom u Zagrebu, Dubrovni-ku, Novom Pazaru, Oslu i drugim gradovima izvan Bosne. Nadamo se da ćemo jednog dana imati Bošnjačku zajednicu kulture “Preporod” u Turskoj, SAD, Kanadi i drugim važnim ze-mljama gdje Bošnjaci žive.


Notiz

Eine Notiz über Vianden und Frau BurgAutor: Almir Mehonić

Von dem Ort aus, wo sich 1945 amerikanische Be-freiungskanonen befan-

den, sehe ich mir die grandiose Burg Vianden an. Die Burg ist unrealistis-ch groß im Vergleich zum Städtchen im Tal. Ganz klar will sie sagen, dass die Stadt ihrentwegen entstanden ist. Und Bücher sagen, dass dies eine der schönsten Burgen solcher Art in Europa ist. Zur Burg gehen wir ganz langsam auf dem steinernen Weg, der uns ins Mittelalter zu führen scheint, als hier berühmte Könige und Ritter herrschten. Jedes äußere Detail des Baus strahlt eine Würde aus, vielmehr als sein Inneres. Die Burg ist das strikte Gegenteil von Al-hambra in Granada in Andalusien, deren innere Schönheit man hinter ihrem mehr als bescheidenen Äuße-ren überhaupt nicht vermuten kann.

Noch bei dem ersten Kontakt gewinnt Vianden die Herzen der Liebhaber von Altbauten und von Geschichte für sich. Später merke ich, dass mich gerade dieser unsichtbare Faden immer wieder in diese kleine luxemburgische Stadt zurückführte. Denn der Grund war sicherlich nicht nur die großartige Forelle in den vi-andenischen Restaurants mit Blick auf den Fluss. Mir � el die Legende von Sarajevo und das Wasser vom Brunnen in der Altstadt ein. Die Le-gende besagt, dass jeder, der von di-esem Brunnen trinkt, nach Sarajevo

zurückkommt. Hierher würde eine Legende über Forellen in den Resta-urants von Vianden passen. Wer die Forelle einmal probiert, wird in diese Stadt zurückkehren.

Durch die mit Stein gep� asterte Innenstadt, über die sich dicht ane-inander gereihte Häuser erheben, kommt man zur Brücke am Fluss. An der Brücke tri� man den Dichter Victor Hugo, sein Denkmal, sein Haus (heute Museum) und ein Ho-tel, das seinen Namen trägt.

“Vianden, in dieser herrlichen Landscha� gelegen, die einst ganz Europa besuchen wird, besteht aus zweierlei, gleichermaßen ermuti-gend und eindrucksvoll: eine unhei-mliche Ruine und eine heitere Bevöl-kerung”, schrieb der Dichter, der vier mal in dieser Stadt war und der hier einen Teil Teil von seinem Werk “L ‘Annee Terrible” (Schreckliches Jahr) schrieb, während er von seinem Fen-ster aus die damals zerstörte Burg beobachtete.

Doch heutzutage scheint die Burg von dieser Brücke aus unerreichbar zu sein. Sie erhebt sich über der Stadt und scheint ein Teil des viandenischen Himmels zu sein. Sie können Fotos von der Burg machen, aber die Fotos wer-den nicht ausreichen. Sie werden zurückkommen. Das sagt Ihnen ein erfahrener Mann, der sich zu-mindest in dieser Sache auskennt.

14. jula 1871. Victor Hugo je vodio akciju da se ugasi veliki požar koji je izbio u nizu slamnatih kuća u donjem dijelu grada. U odsutnosti gradonačel-nika, pjesnik je organizirao lanac ljudi (koji su kantama dodavali vodu) do ri-jeke. Pjesnik je i sam učestvovao u ovom lancu od ponoći do dva sata ujutru.

Victor Hugo je u ovom gradu imao osamnaestogodišnju ljubavnicu, Marie Mercier. Ovdje je, 11. avgusta 1871., izvadio svoj prvi zub.

Kuća na mostu, u kojoj je pjesnik živio pretvorena je 1935. u muzej Victor Hugo.

Ona sadrži ručno pisana pisma pje-snika, namještaj, dokumenta i repro-dukcije crteža Viandena iz njegovog vremena. Naspram kuće, na ogradi mo-sta, nalazi se bista Victora Huga koja je poklon francuskog Senata.

Kaldrmom popločana čaršija, nad kojom su se nadvile načičkane i slijeplje-ne kuće, vodi nas do mosta preko rijeke. Na mostu vas sreće pjesnik Viktor Hugo, njegov spomenik, njegova kuća (danas muzej) i hotel sa njegovim imenom.

“Vianden, koji se nalazi u ovom prekrasnom kraju, koji će jednoga dana posjetiti čitava Evropa, se sastoji od dvije jednako ohrabrujuće i impre-sivne stvari: jezivih ruševina i vedrih ljudi”, pisao je pjesnik koji je u ovom gradu bio u četiri navrata i u kojem je pisao jedan dio svoje “Užasne godine”, gledajući sa svoga prozora na tada po-rušenu tvrđavu.

Danas, pak, sa ovog mosta, tvrđava izgleda nedostižno. Uzvisila se nad gra-dićem i kao da je dio oblaka vianden-skog neba. Napravit ćete fotogra� je, no, one neće biti dovoljne. Opet ćete se vra-titi. Govori vam iskusan čovjek, barem po ovom pitanju.


Autor: Almir Mehonić

Sa mjesta gdje su 1945. bili smješteni američki oslobodilački topovi gledam

glamuroznu tvrđavu Vianden. Nestvarno velika spram malog gradića u njenom pod-nožju, sasvim jasno želi reći da je grad nastao zbog nje. Knjige kažu da je ovo jedna od naj-ljepših tvrđava ovakve vrste u Evropi. Kreće-mo se lagano strmim, kamenom poploča-nim putem do nje, koji kao da nas vodi do srednjeg vijeka, kada su ovdje stolovali slavni kraljevi i vitezovi. Veličanstvenost izbija iz svakog spoljnog detalja ove građevine, mno-go više nego unutrašnjost. Sušta suprotnost

Alhambre u Granadi, Andaluziji, čija unu-tarnja ljepota se nikako ne može naslutiti po, više nego skromnom, spoljašnjem izgledu.

Iz prvog kontakta Vianden osvaja srca ljubitelja starina i historije. Kasnije ću pri-mjetiti da me je ta nevidljiva nit stalno vra-ćala u ovaj luksemburški gradić, jer siguran sam da nije samo sjajna pastrmka u vian-denskim restoranima sa pogledom na rje-ku. Pala mi je na um ona legenda o Sarajevu i vodi sa česme na čaršiji. Legenda kaže da ko popije tu vodu, mora se vratiti u Sarajevo. Ovdje bi se zgodnim učinila legenda o pa-strmci u restoranima u Viandenu. Ko je jed-nom proba, morat će se vraćati u ovaj grad.

28

Zapis o Viandenu i gospođi tvrđavi

Putopis

Victor Hugo, veliki francu-ski pjesnik, bio je čak četiri

puta u Viandenu. U avgustu 1862. je na putovanje kroz veličanstveni kraj Ardennes otkrio Vianden. Vratio se 1863. a muzički orkestar iz Viandena donio mu je rođendanski dar. Nakon kratkog prolaza 1865. Victor Hugo je u Viandenu zatražio azil, nakon što je 30. maja 1871. bio protjeran iz Bel-gije. Dok se njegova pratnja smjestila

u hotelu KOCH, koji je više ličio na hostel nego na hotel, Victor Hugo se smjestio na prvom spratu susjedne zgrade, pokraj mosta. Ovdje je pje-snik napisao jedan dio od “L’année Terrible” (“Užasna godina”). S nje-govog prozora posmatrao je moćnu siluetu porušene tvrđave i šareno kretanje stanovništva u Viandenu. “Vianden, koji se nalazi u ovom pre-krasnom kraju, koji će jednoga dana posjetiti čitava Evropa, se sastoji od dvije, jednako ohrabrujuće i impre-sivne, stvari; jezivih ruševina i vedrih ljudi”, pisao je pjesnik.

Vianden i pjesnikMuzej Viktor Hugo

Na slici: Desno - Hotel Viktor Hugo; Lijevo - kuća/muzej Viktor Hugo

Muzej Viktor Hugo: Radna soba pjesnika

remodèle le fort et fonde, dans l ’enceinte des murs, Vranduk ville : Sotto Vranduch. Assiégée plusieurs fois par les Ottomans, Vranduk tombe finalement en 1463 et devient une fortification militaire stratégique. Au début du XVIIIe siècle, le prince autrichi-en Eugène de Savoie, réalisant la difficulté de conquérir Vranduk, décide de le contourner lors de ses conquêtes en Bosnie qui ont laissé de nombreuses cités en état

de destruction totale, impitoya-blement brûlées. Au XIXe siècle, Vranduk est utilisé comme une prison pour les opposants poli-tique de l’administration ottoma-ne, une période tristement célèbre de l’histoire de la citadelle... La domination ottomane qui a duré plusieurs siècle a laissé jusqu’à nos jours, de nombreuses tra-ces comme la mosquée du sultan Mehmed al-Fatih et la fontaine.

Les troupes autrichiennes prennent Vranduk en 1878. C’est la fin d’une époque tumultueuse pour la citadelle qui perdra rapide-ment sa place militaire stratégique, car dès 1890 l’Autriche-Hongrie retire ses garnisons de Vranduk. Depuis cette date, la forteresse est abandonnée. Toutefois, restaurée il y a une dizaine d’année, la citadelle est aujourd’hui en très bon état. Pour les visiteurs, passionnés de l’Histoire du Moyen Âge, Vranduk est particulièrement intéressant car malgré le temps et les différen-tes modifications, la citadelle a gardé sa forme originelle à quelque détails près, comme la tour qui au Moyen-Âge fut un peu plus élevée. Lors d’une fouille archéologique entreprise en 1968, on a retrouvé ici de nombreuses pièces intéres-santes datant du Moyen-Âge et du période ottoman, tel que les vaisse-lles, les bijoux, l’argent et les outils. Aujourd’hui, ces pièces sont expo-sées au Musée de Zenica.


Construit sur un rocher au 14 siècle, sur une route stratégique, Vran-

duk est considérée au Moyen-Âge route stratégique, Vran-

duk est considérée au Moyen-Âge route stratégique, Vran-

comme la porte de la Bosnie. Mentionné pour la première fois le 10 mars 1410 dans un docu-ment rédigé par les citoyens de Dubrovnik, cette citadelle a été à cette époque l’une des cités roya-les, au même titre que Srebrenik, Bobovac ou encore Kraljeva Su-tjeska. Ce fut le lieu où se déro-ulait de nombreux évènements importants de la vie politique, diplomatique, sociale et religieu-se de l ’Etat bosnien médiéval. Les bans et les rois de Bosnie résidai-ent à Vranduk, c’est ici qu’ils re-cevaient leurs invités de marques, les délégations étrangères et les représentants de la République de Dubrovnik, qu’ils signaient les chartes, négociaient les accor-ds commerciaux, adoptaient les lois... C’était l ’âge d’or de Vran-duk.

Au XVe siècle, Vranduk se développe considérablement. Le roi Tomas renforce les remparts,

29

Vranduk, la porte de la Bosnie

Tvrđava Vranduk

Stari grad Vranduk je, vjero-vatno, podignut krajem 14.

stoljeća na strateški vrlo važnom putu. Od osnivanja do 1463. godi-ne, Vranduk je banski, a zatim kra-ljevski grad. U njemu su bosanski kraljevi primali izaslanstva, pot-pisivali ugovore i izdavali povelje. Brat kralja Tomaša, Radivoj, se u dokumentima spominje kao “knez od Vranduka”.

Vranduku je doživio pun razvoj u XV. stoljeću. U okolici Vranduka se razvio sustav obrambenih obje-kata i unutar tih zidina manje nase-lje “sotto Vranduch”.

Osmanlije su u više navrata op-sjedale Vranduk. Zauzeli su ga 1463. godine. U svom pohodu na Bosnu 1697. godine, Eugen Savojski je, uo-čivši težinu osvajanja grada, zaobi-šao Vranduk. Austrijske trupe su

1878. godine zauzele grad i u njemu držale posadu do 1890. godine kada je napušten.

Džamija sultana Fatiha

Vrandučka stara džamija poz-nata i kao Džamija sultana Fatiha sagrađena je nakon što su 1463. go-dine Osmanlije osvojile Vranduk. Vrandučka džamija je bila tvrđavska džamija sagrađena direktno uz utvr-du. Ovakve džamije obično nisu im-ale česmu, već bunar koji se nalazio u sklopu utvrde.

Jedna od karakteristika ove džamije su njena dva ulaza –sa sjev-erne i sa zapadne strane. Veliki broj imama ove džamije su bili iz obitelji Imamovića u Vranduku. U ovoj obitelji se čuva berat izdan od strane bosanskog valije Silahdar Abdulah-paše, u mjesecu muharemu 1195. A.H. (1780. /1781.)

A 10 km de la ville de Zenica, dans la Bosnie Centrale, la pe-tite citadelle fortifiée de Vran-duk domine la belle vallée de la rivière Bosna.

između plemstava kao posebna umjetnič-ka vrijednost. Već početkom XV stoljeća pojavljuju se prvi umjetnici Bošnjaci koji se bave islamskom umjetnošću. Dakle, pola stoljeća prije nego Bosna pada pod Osmansku vlast neka umjetnička dijela koja pripadaju islamskoj umjetnosti pripisuju se nekim umjetnicima iz okoline Sarajeva. Naravno, oni su bili inspirirani Osmansko-islamskom umjetnošću čiji će utjecaj ostati u Bosni sve do XX stoljeća, sa refleksijama i utjecajem do današnjeg, savremenog izraža-ja u islamskoj umjetnosti Bosne.Dominacija Osmansko-islamke

umjetnost u BosniNaklonjenost umjetnosti, sklonost ka

lijepom, Bošnjaci su pokazali izuzetnim ra-zumjevanjem islamske umjetnosti. U Ista-nbulskim arhivama čuvaju se umjetnine iz Osmanskom perioda pa se mogu naći dijela nastala početkom XVI stoljeća, a koja pot-pisuju umjetnici sa dodatkom riječi Bošnjak na kraju imena. Dakle, samo pola stoljeća nakon ulaska Osmanlija u Bosnu, već ima-mo velike Bošnjačke islamske umjetnike. Zapravo, bošnjački islamski umjetnici osta-vili su nevjerovatan trag u osmansko-islam-skoj umjetnosti, posebno u XVI stoljeću.

Nasuh Matrakči – Leonardo Da Vinči istoka

Najpoznatiji među njima su Nasuh Ma-trakči i Osman Nakaš. Matrakči je bio iz Vi-sokog, a zvao se Nasuh Karađoz bin Abdu-

lah el-Bosnavi. Nadimak Matrakči dobio je nakon što je stvorio takmičarsku igru sa palicom pod nazivom “Matrak”, što na turskom znači neprocjenjiva i nevjerovat-na. Ne zna se tačna godina Matrakčijevog rođenja, ali se zna da je 1481. godine po-hađao Enderun školu za genijalce, u koju je išao i sultan Sulejman Veličanstveni, po-znat i kao Kanuni (Zakonodavac). U Ista-nbul je otišao kao regrutovani vojnik. Živio je u vrijeme tri sultana Bajazita II, Selima I i Sulejmana Kanunija (Veličanstvenog). Bio je svestrana ličnost, umjetnik koji je radio kaligrafiju, slikao je, bio minijaturista, ali u isto vrijeme je bio i naučnik, izuzetan ge-ograf i matematičar, univerzalni um koga porede sa Leonardom Da Vinčijem. Uveo je novu vrstu minijaturnog slikarstva, a to su minijaturne slike gradova. Učestvovao je u ratnim pohodima posebno u vrijeme Sulejmana Kanunija i to prema istoku i u tim je pohodima oslikavao panorame gra-dova. Najpoznatija je njegova sika, panora-ma Istanbula iz 1537. Ime Nasuha Matrak-čija nalazi se u svim najvažnijim svjetskim umjetničkim enciklopedijama. Najzna-čajni Matrakčijevi radovi su “Umdet-ul Hisab” i “Dragulj o ratnicima”. Prvo djelo dokazuje da je on otkrio genijalne metode množenja u matematici. Jedan od značaj-nih rezultata predstavljenih u ovoj knjizi je metoda rešetke, koja se koristila u Enderun školi, u kojoj je predavao skoro 50 godina prije nego što je Džon Naper (John Napier) predstavio tu metodu zapadnom svije-tu. Djelo “Dragulj o ratnicima” značajna je rasprava o ratovanju i ratnim tehnikama početkom XVI stoljeća. Matrakči ju je ob-javio 1526. godine prije nego što se desila velika Bitka kod Mohača, u kojoj je Sulej-man Kanuni sa svojom vojskom porazio Ugarsku vojsku, predvođenu Ludovigom II. Pretpostavlja se da su u toj bici primjen-jivani i savjeti iz Matrakčijeve knjige.



Islam je sa svim svojim odlikama i Islam je sa svim svojim odlikama i Ikarakteristikama, određenjima i pra-Ikarakteristikama, određenjima i pra-Ivilima u Bosnu stigao nekoliko dese-Ivilima u Bosnu stigao nekoliko dese-Itina godina prije nego su Osmanlije ušle u Bosnu sredinom XV stoljeća. Pošto je islam vjera ljubavi ili ljepote, savršenstva jednoće i potrebe da se ta jednoča dokuči na razne načine, umjetnost biva jedno od sredstava potvrde Božije jednoće i sveprisutnosti.

Islamska umjetnost u Kraljevini Bosni

Zabilježeno je da je islamska umjetnost prvi put na tlo Bosne došla posredno, a ne izvorno, stigla je kao vrijednost, dragocje-nost kojom su trgovali bosanski plemići. Bosanskom plemstvu posebno su bili za-nimljivi perzijski ćilimi, koji su poklanjani

30

Bošnjaci su utjecali na razvoj Osmanske umjetnosti

Islamska i bošnjačka umjetnost u Bosni i Hercegovini kroz historiju

Kaligrafija Ali ef. Faginovića, čuva se u Bošnjačkom isntitutu Minijatura Osmana Nakasa: ‘Opsada Beča’

Kultura

Činjenica je da su bošnjački umjetnici imali veliki utjecaj na razvoj Osmansko-islamske umjetnosti. Sve što se radilo u Istanbulu radilo se i u Sarajevu. Bilo je to ujednačavanje stilova. Bošnjaci su studi-rali u Istanbulu i tamo prihvatali umjet-ničke izraze. Bošnjaci su učestvovali u razvoju Osmansko-islamske umjetnosti i neki od najvećih umjetnika iz tog pe-rioda bili su Bošnjaci, koji su u samom Istanbulu utjecali na tu umjetnost

Ali Faginović je bio posljednji učitelj kaligra� je koji je vodio vlastitu ka-ligrafsku školu. Vještinu pisanja od Ali Figanovića preuzeli su kaligra� Derviš Korkut i Husein ef. Rizvić. Prisustvo ovih triju škola, posebno najmlađe, utjecalo je da kaligra� ja preživi i ostane prisutna u Bosni u XX stoljeću, da preživi i Austro-Ugarsku i Kraljevinu Jugoslaviju i SFRJ. Broj kaligrafa XX stoljeća je mali, kao i prepisivača Kur’ana. Samo su dva prepisa Kur’ana napravljena među Bošnjacima Bosne u XX stoljeću. Dakle, u XX stoljeću islamska umjetnost u Bosni se svela na nekoliko imena, na nekoliko kaligrafa. Jedan od njih je i profesor Kovačević koji je bio učenik kaligrafa koji su pohađali zadnje kaligrafske škole.

Dragulji islamske umjetnosti u Bosni

U Bosni se danas nalaze vrijedna islamska umjetnička dijela. U Zemaljs-kom muzeju, Arhivu grada Sarajeva, Bošnjačkom institutu, Muzeju grada Sarajeva, Gaz Husrev-begovoj biblio-teci, nalaze se značajne kolekcije i dijela iz islamske umjetnosti. Zemaljski muzej ima jednu od najznačajnijih kolekcija perzijske umjetnosti na svijetu. Riječ je o kolekciji ćilima među kojima se nalazi i fragment jednog ćilima iz XVII stoljeća. Nažalost, ova kolekcija nije dostupna pos-jetiteljima, posljednji put bila je izložena nekad iza Drugog svjetskog rata. To je izuzetna kolekcija. Također, biblioteka Gazi Husrev-begova ima rukopise koji imaju ogromnu umjetničku vrijednost.

Islamska umjetnost u Bosni danas

Nakon agresije na BiH interes za is-lamskom umjetnošću se budi. Tradicio-nalni elementi islamske umjetnosti pop-ut kaligra� je, arabeske, ebrua dobijaju neke nove de� nicije bliske novom vre-menu i poimanju umjetnosti. A, imamo i moderne izražaje umjetničke gra� ke, instalacije, ebrua koji je prilagođen današnjem razumjevanju umjetnosti - apstraktan je, ekspresivan, prihvatljiv i modernom poimanju umjetnosti, lj-epote, estetike. Kaligra� ja dobija nove znalce koji se obrazuju u Turskoj, Iranu itd. Dakle, u Bosni se danas kada govo-rimo o islamskoj umjetnosti radi sve ono što se radi i u Istanbulu i u Kairu i u Širazu i u Dubaiju. Iako ne postoji katedra za islamsku umjetnost pri Aka-demiji likovnih umjenosti recimo, post-oje određena udruženja koja se bave a� rmacijom islamske umjetnosti, tradi-cionalne i savremene, postoji i časopis Islamic Arts magazine, i što je najvažnije sve više zainteresirenih za učenje tehni-kama islamske umjetnosti.

se razlikovali pojedini bošnjački umjet-nici bili su motivi. Bošnjaci su oduvijek bili inspirirani predislamskom umjetnošću i dobom, umjetnošću stećaka i dobu Bosne kao kraljevine. U umjetnosti stećaka imamo speci� čnosti koje su mogle i mogu biti prim-jenjene u islamskoj umjetnosti i to je ono što je speci� čnost bosanske, bošnjačke islamske umjetnosti, dakle motivi. Može se reći da je islamska umjetnost u Bosni stoljećima bila inspirirana prirodnim motivima Bosne, pejzažima, biljnim svijetom, geogra� jom koji su onda prenošeni u umjetnost. Da-kle, to su te speci� čnosti bošnjačke islamske umjetnosti kroz historoju, ali i danas.

Islamska umjetnost u Bosni tokom XX stoljeća

XIX stoljeće je jedno od zlatnih stoljeća bošnjačke kaligra� je. U periodu od 1850. do 1920. godine u Bosni su postojale privatne škole kaligra� je. To je bilo turbulentno vri-jeme, nakon skoro pet stoljeća došao je drugi civilizacijski i kulturološki nadzor, došla je Austro-Ugarska vlast. Austro-Ugari su očekivali da će Bošnjaci prihvatiti novi umjetnički izraz, novu kulturu, kulturu koju oni donose, a koja se temeljila na zapadno-hrišćanskom svjetonazoru. U nametanju svojih vrijednosti bili su pomalo i agresivni. Međutim, Bošnjaci nisu prihvatili zapadnu kulturu i umjetnost. U periodu vladavine Austro-Ugarske Bosnom među Bošnjacima nije bilo ni jednog akademskog slikara, a razlog je ne prihvatanje zapadnjačkog umjetničkog izražaja, ne prihvatanje za-padne � guralne umjetnosti. Početkom XX stoljeća najveće umjetničke zvijezde zapada su Pikaso, Van Gog, Gogen, a kod nas su to i dalje kaligra� . U drugoj polovini XIX stoljeća pojavljuju se i tri velike škole ka-ligra� je u Bosni, konkretno u Sarajevu. To su škole Abdulaha Hasetića, Husejn Rakim Islamovića i Ali Faginovića.

Osman Nakaš – Glavni minijaturist Osmanskog carstva krajem XVI

stoljećaOsman Nakaš je rođen u Sarajevu.

Bio je jedan od osnivača Osmanske mini-jature. Posato je glavni majstor slikarske radionice krajem XVI stoljeća, što zapravo znači da je bio najbolji umjetnik u državi. Bio je izuzetan ilustrator. Nakašov stil u ilustracijama opisan je kao “običan, ali perceptivan”. Njegove ilustracije ukazuju na najsitnije detalje, jednostavno opisuju događaje u realnom stilu. Njegov rad uticao je na sljedeće generacije slikara u Osmans-kom carstvu. Savremeni turski pisac Orhan Pamuk je u romanu ‘’Zovem se crvena’’ bio inspiriran likom Osmana Nakaša. Ovaj lik se provlači kroz cijeli roman.

Bošnjaci su bili i najveći pokrovitelji is-lamske umjetnosti u Osmanskom carstvu XVI stoljeća. Neke od najvećih i najpozna-tijih džamija u Istanbulu gradili su bošnjački begovi, paše i veziri. Posebno izdvajamo džamije: Mehmed-paše Sokolovića, zatim čuvenu Rustem-pašinu džamiju, Sinan-pašinu, Atik Ali-pašinu, Ibrahimpašinu i mnoge druge bez kojih se današnji Istanbul ne može ni zamisliti.Specifi čnosti islamske umjetnosti

Bošnjaka u vrijeme Osmanlija Činjenica da su bošnjački umjetnici

imali veliki utjecaj na razvoj Osmansko-islamske umjetnosti daje nam za prvo da kažemo kako je ta umjetnost istovremeno i nacionalna bošnjačka umjetnost. Sve što se radilo u Istanbulu radilo se i u Sarajevu. Bilo je to ujednačavanje stilova. Bošnjaci su studirali u Istanbulu i tamo prihvatali umjetničke izraze. Bošnjaci su učestvovali u razvoju Osmansko-islamske umjetnosti i neki od najvećih umjetnika iz tog perioda bili su Bošnjaci, koji su u samom Istanbulu utjecali na tu umjetnost. Ono po čemu su


Matrakçı Nasuh: “Minijatura Tabriza”

skom smislu. Figure u karađozu, izrađivane od štavljene i jarko obojene kože, pokretaoje glumac – izvođač pomoću konca, pri tome igrajući sve likove istovremeno, pa je, prema tome, Karađoz osmišljen kao predstava dvaju likova, Karađoza – kao čovjeka iz naroda, i stranog gradskog aris-tokrate Hadživata (Hacivat). Glavni junak, Karađoz, je običan stanovnik sa ulica Cari-grada koji je svojim šalama, bez imalo uste-zanja, provocirao niže organe vlasti, najviše zbog korupcije i grubog kršenja moral-nih obrazaca ponašanja, razotkrivajući nedostatke tog potkupljivog svijeta jezikom koji izaziva batinu i kažnjavanje. O prirodi njegovog lika pisao je francuski pjesnik Gerard de Nerval koji je u zapisima naslov-ljenim kao Voyage en Orient istakao da ‘’ u savremenim komadima, ovaj gospodin (Karađoz) uvijek pripada opoziciji ‘’. Pored (Karađoz) uvijek pripada opoziciji ‘’. Pored (Karađoz) uvijek pripada opozicijitih likova, Karađoz je obogaćen sa još nekoliko sporednih istanbulskih likova kao što su pospani pušač opijuma (tiryaki), nasilnik Tuzsuz Deli Bekir, čelebi (dendi), hvalisavac Matiz i nekoliko ženskih likova (zenne) koje ogovaraju stanovnike Istanbu-la. Radnja je nekada mogla da bude posve nepredvidiva i spontana, pa su se u pred-stavi nerijetko pojavljivali i likovi iz brojne Karađozove rodbine, hodža, rabin, igrač na konopcu i dr. Prema tome, Karađoz je vjerno oslikavao svakodnevni život običnih ljudi u Istanbulu kao kosmopolitske metro-pole, kao paradigme šarolikog Osman-skog carstva čije se stanovništvo sastojalo od različitih etno-nacionalnih i vjerskih grupa. Tako se u karađozu pojavljuju likovi

iz različitih etnosocijalnih grupa: Turčin ili Baba Himmet kao gorostasan lik drvosječe iz Anadolije, čovjek koji u postupcima dru-gih ljudi ne vidi loše namjere i pri tome se ne srdi na Karađozove šale; zatim tu je i Laz, debeli mesar sa obala Crnog Mora. Jedan od zanimljivijih likova je svakako Kurd, noćni čuvar u nekoj od istanbulskih ma-hala, ne naročito rječit, što nastoji prikriti svojim ozbiljnim izrazom lica. Uz njega tu je i Adžem, Perzijanac, čovjek koji trguje ženskom odjećom, šalovima i tepisima, odličan poznavalac perzijske poezije čije stihove često recitira u posve patetičnom tonu, pa ga zbog toga domišljati Karađoz naziva ‘’ružom Irana’’. Prikrivenu aristokrat-iju predstavlja lik Ermenina, draguljara sa fesom i kišobrana slomljene drške, čovjek koji nastoji da impresionira druge svojim naizgled aristorkratskim držanjem, iako je i sam svjestan da si takav status ne može priuštiti. Cjelokupna predstava ne bi bila potpuna da se u njoj ne pojavljuju likovi Grk i Franak, Levantinac i Evropljanin, u svo-jstvu trgovca i liječnika. Pored njih je stalno prisutan Jevrej (Yahudi), dobro poznati lik u Karađozu, sklon cjenkanju, kao i Albanac (Arnaut) koji na ulici prodaje bozu, trguje stokom. Njima se pridružuje Rumelijac (Rumelili) ili muhadžir, doseljenik sa Bal-kana odmjeren u svakoj svojoj riječi.

Koliko je ljudi različitih nacionalnosti živjelo u Istanbulu najbolje potvrđuju stari Bošnjaci koji su govorili da je to grad u kojem se stiče ‘’jetmiš ići mile’’, odnosno, sedamdeset i dva svijeta, a Karađoz je up-ravo odražavao takvu sliku istanbulskog ali i osmanskog svijeta u cjelini.

Iako se Bošnjaci nisu pojavljivali u ovom carigradskom teatru, predstava Karađoz je ipak stigla u Bosnu, putujući kroz mnoge gradove osmanskih provincija. Pojavu i igranje Karađoza u Bosni zabilježio je Evlija Čelebi na početku druge polovine XVII stoljeća, gdje se teatar u potpunosti prilagodio tadašnjim prilikama usvajajući bosanski jezik. Karađoz, koji je dospjeo u Bosnu i tu trajno ostao, doživjeo je nekoliko promjena u odnosu na njegovu izvornu, carigradsku formu. Imao je pet standard-nih likova, junaka koji su proživljavali sve moguće i nemoguće situacije, počev od Karađoza, ćelavog grbavca kojeg odlikuje snalažljivost i vještina da se prilagodi svim nedaćama koje mu život donese. Uz njega je Hadži – Hajvat, njegov prijatelj i drug,



Nalazeći se na razmeđu dva Nalazeći se na razmeđu dva Ncivilizacijska kruga, dva svi-Ncivilizacijska kruga, dva svi-Njeta, Istoka i Zapada, Bosna Njeta, Istoka i Zapada, Bosna Ni Hercegovina je tokom svoje historije afirmisala mnoge kulturne i obrazovne tekovine, pored onih naslijeđenih iz vreme-na srednjovjekovne bosanske kraljevine, zadobijajući svoj konačan, potpuniji ob-lik, stvarajući autohtonu, cjelinu sui ge-neris, u mnogo čemu prepoznatljivu i bogatu duhovnu supstanciju njenih ljudi. Ta supstancija, koja se izgrađivala i posto-jala kao formula koegzistencije različitih kulturno-umjetničkih tradicija, a koju smo naslijedili od naših predaka kao multilater-alnu, snažila se i kontinuirano obnavljala duhovnim snagama bosanskog čovjeka kao njegovo kulturno-historijsko i duhov-no tkivo. To duhovno tkivo sačinjavale su, pored ostvarenih književnih i obrazovnih dostignuća, i mnoge narodne igre, ple-sovi, javni događaji koji su se održavali na ulicama i trgovima gradova, kao prelazne forme od uličnih predstava sa skromnim sadržajem do savremenog pozorišta.

U bogatoj duhovnoj tradiciji Bošnjaka svoje mjesto je pronašlo tursko ‘’pozorište sjenki’’, nazvano Karađoz (Karagoz – Crnooki), po istoimenom junaku. Pozorište sjenki, koje je nastalo u istočnjačkoj, osman-skoj kulturi, steklo je veliku popularnost u Bosni i drugim provincijama Carstva, ponajviše zahvaljujući činjenici da uslijed islamskih propisa u Osmanskom carstvu nije postojao teatar u savremenom evrop-

32

Karađoz - prvo bošnjačko pozorište Pozorište sjenki u tradiciji Bošnjaka

Kultura

Mehmet A. Saygın

ière, sont garanties, sauf la répres-sion des délits commis à l’occasion de l’usage de ces libertés.”

Article 9 CEDH : “1. Toute per-sonne a droit à la liberté de pen-sée, de conscience et de religion ; ce droit implique la liberté de chang-er de religion ou de conviction, ainsi que la liberté de manifester sa religion ou sa conviction indivi-duellement ou collectivement, en public ou en privé, par le culte, l’enseignement, les pratiques et l’accomplissement des rites.

2. La liberté de manifester sa religion ou ses convictions ne peut

faire l’objet d’autres restrictions que celles qui, prévues par la loi, constituent des mesures nécessaires, dans une société dé-mocratique, à la sécu-rité publique, à la pro-tection de l’ordre, de la santé ou de la morale publiques, ou à la pro-tection des droits et lib-ertés d’autrui.”

Les passages surli-gnés de ces deux arti-

cles sont cruciaux : c’est parce que le “privé” n’est pas l’“intime” que la liberté religieuse peut s’exercer également en public. Et l’exercice en public de la liberté religieuse ne peut être circonscrit qu’à la seule condition de satisfaire aux exigences posées par le § 2 de l’article 9 CEDH. Le droit en vi-gueur est donc clair.

Lorsque l’amalgame entre “sphère privée” et “sphère intime” est dû à l’ignorance, il est regret-table. Lorsqu’il traduit de la mau-vaise foi, il devient coupable de violation d’une liberté fondamen-tale. Or, la liberté garantie par ces deux dispositions est celle de tous et la réduction de son champ nuirait à tous.

Cette formule toute faite émaille éditos, opin-ions et commentaires

publiés dans des forums de dis-cussion. Ainsi donc, la religion aurait toute sa place dans notre société, mais à condition qu’elle soit con� née à la “sphère privée”, notion qui renverrait dans les faits les croyants à leurs domi-ciles. “Chez eux (et uniquement chez eux), ils exercent leur liberté religieuse comme ils le veulent”, en somme.

La notion de “sphère privée” ne fait l’objet d’aucune dé� nition juridique. Chacun peut donc y aller de sa subjectivité. C’est ce qui conduit les ten-ants de ce discours à (faire semblant de) confondre le “privé” et l’“intime”, plus pré-cisément à réduire le premier au second. Or, une liberté dont l’exercice serait con-� né à l’intimité ne serait qu’une illusion. Cela n’a pas plus de sens que de garantir la liberté de pensée à condition que la per-sonne qui l’exerce se taise.

Il peut être intéressant de mettre la rhétorique de la sphère privée réduite à la sphère inti-me à l’épreuve d’une analyse juridique élémentaire. La lectu-re des instruments de garantie des droits humains fait ressor-tir qu’au contraire, le privé n’est pas l’intime. Pour la Belgique, il s’agit des articles 19 de la Con-stitution (C) et 9 de la Conven-tion européenne des droits de l’Homme (CEDH).

Article 19 C : “La liberté des cultes, celle de leur exercice pub-lic, ainsi que la liberté de mani-fester ses opinions en toute mat-

lik kojeg karakteriše lukavost, spletkarenje i logika varalice, koji je uvijek tražio priliku da nadmudri svog prijatelja Karađoza. Treći je Bekri Mujo, siledžija i problematični pijani-ca, čovjek koji je uokolo nastojao da dokaže reputaciju velikog zavodnika i ljubavnika. Nasuprot njega stajao je simbol moralne policije, predstavnik uleme Mehmed-efendija, poznatiji kao Fenjerli, jer je imao običaj da danju i noću nosi fenjer u potrazi za sitnim kradljivcima. Peti, i posljedni lik, bio je bogati Jevrej Bonsokadli Moša, lik težak na novcu, škrtica, premda jedan be-zazlen i dobroćudan čovjek, zbog ćega je uvijek bio predmetom trojice šaljivđija.

Iako je Karađoz bio jako popularan u širim društvenim krugovima, ipak, njegovo održavanje nije uvijek nailazilo na odobra-vanje. Tako se u vilajetskom listu Sarajevski cvjetnik, koji je izašao u štampu 1870. go-dine, pisalo da su to ‘’sramotne predstave’’, ali sve to nije spriječilo da se Karađoz nastavi održavati i za vrijeme austrougarske uprave u Bosni i Hercegovini, sve do 1930. godine. Njemački pozorišni historičar Georg Jacob je zapisao da se 1904. godine u Sarajevu odi-grala predstava karađoza u kafani Huseina Pašalića, i da je tada bio zadivljen veoma dobrim izvođačem programa, izvjesnim Samuilom Gratijanijem. U toku predstave, kao kuriozitet, moglo se primjetiti prisus-tvo dvaju jezika, u prvom dijelu bosanskog, a u drugom turskog jeziika, što je govorilo o harmoniji bosanskog pozorišta sjenki. Po-sljednji Karađoz-teatar u Bosni održavao je u Sarajevu, na Crikus-placu, Hasib bin Mehmed, koji je za sebe volio reći da je prvi bosanski hokobaz (mađioničar), ali je usli-jed prodora zvučnog filma i drugih oblika narodne zabave, bio primoran da 1930. go-dine ugasi svoje pozorište.

Karađoz je stoljećima bio prisu-tan u duhovnom biću Bošnjaka, svojim humorističnim predstavama doprinosio obrazovanju i edukaciji najrazličitijih slo-jeva društva, zanemarujući njihova etno-konfesionalna opredjeljenja, pokazujući se kao kulturna vrijednost koja nadilazi unutardruštvene razlike i odbjedinjuje bo-sanski folklor. Bošnjački narodni genije, koji je imao sve potrebne pretpostavke za afirmaciju drugoga i drugačijeg, pokazao je da je u potpunosti ravnopravan spram dru-gih, evropskih i svjetskih, da može polučiti djela koja se svrstavaju u red najboljih os-tvarenja na mnogim poljima stvaralačke djelatnosti, i da je bosanskohercegovača tradicija kao takva jedan od bitnih el-emenata u stvaranju konačnog mozaika svjetske kulturne baštine. Plodovi jedne takve kulture, kakva je bošnjačka, sa čijim se tekovinama znatan broj evropskih ze-malja, nota bene, ni u kojem smislu ne mogu komparirati ili čak staviti u istu ra-van, pokazali su da bošnjačka tradicija nosi specifičan kod duhovnog stvaranja.


Position

“Oui à la religion, mais dans la sphère privée”

burgensia“ – što je izraz, koji označa-va sve što je napisano i odštampano a što su napisali Luksemburžani, što je napisano u Luksemburgu ili o Luk-semburgu, neovisno od datog jezika kojim je pisano.

Mlada književnost

U poređenju sa susjedima bogate tradicije – Francuskom i Njemačkom – luksemburška književnost ima re-lativno kratku historiju. Iako je bio-grafski ep u stihovima o viandeškoj predstojnici samostana Yolandi, koji je oko 1290. godine napisao bene-diktski sveštenik Hermann von Vel-denz (umro 1308. godine) potvrđeni pisani dokument iz Srednjeg vijeka, ipak se nastanak luksemburške naci-onalone književnosti uobičajeno da-tira u prvu polovinu 19. stoljeća.

Kao okvirni datum uzima se 1839. godina koja predstavlja jasnu prekretnicu u historiji Luksemburga. Sporazum – koji su 19. aprila te go-dine u Londonu potpisale velike sile – odredio je granice sada nezavisne Velike kneževine, te je od nje nači-nio jednojezičnu oblast u kojoj će domaći stanovnici koristiti isključi-vo luksemburški jezik. Luksembur-ški nacionalni osjećaj se definitivno probudio.

Klasično trozviježđe

U ovu prvu generaciju nakon 1839. godine, koja se izražavala pr-venstveno na dijalektu, spadaju tri autora koji i danas važe za klasike luksemburške književnosti: Michel Lentz (1820.-1893.), koji je 1959. godine napisao tekst luksemburške nacionalne himne „Ons Hémécht“, te u čijim pjesmama (koje su ka-snije često prerađivane u šansone) do izražaja dolaze patriotski osje-ćaji njegovih sunarodnjaka („De Feierwon“, „ Wé méng Mamm nach huôt gesponnen“); Edmond de la

Fontaine (1832.-1891.), poznatiji pod svojim pseudonimom Dicks, koji se smatra osnivačem pozorišta na luksemburškom jeziku; te Michel Rodange (1827.-1876.) koji je sa svojim (po ugledu na Goetheov ep „Reineke Fuchs“) velikim epom u stihovima „Renert oder de Fuuß am Frack an a Ma’nsgrëßt“ 1872. godine stvorio luksemburški nacionalni ep bez premca. Na prvu dvojicu do da-nas podsjeća spomenik postavljen na trgu Place d’Armes – koji je bio prvi takve vrste u Luksemburgu uopće.

Sa ovom popularnom trojicom pisaca književnost na lokalnom je-ziku krajem 19. stoljeća doživjela je najveći procvat. Osim toga, razvijale su se i književnosti na francuskom i njemačkom jeziku, ali njihova pri-sutnost je u svijesti čitalačkog sta-novništva bila dosta manje izražena. Spomenimo barem Félix-a Thyes-a (1830.-1855.) koji važi za prvog luksemburškog autora koji piše na francuskom jeziku, te čiji je roman „Marc Bruno: profil d‘artiste“ objav-ljen posthumno iste godine kada je i umro.

Za razliku od toga, o luksembur-škoj književnosti umjetničke vrijed-nosti na njemačkom jeziku može se govoriti tek na prelazu u 20. stoljeće. Njen najvažniji predstavnik je Niko-laus Welter (1871.-1951.) koji piše o luksemburškim temama na njemač-kom jeziku – na primjer kao drama-tičar u djelu „Sinovi Öslinga“ („Die Söhne des Öslings“ - 1904), te kao pjesnik u djelu „Visoka peć“ („Hocho-fen“ – 1913). U isto vrijeme Welter važi za prvog luksemburškog histori-čara književnosti. Neke njegove knjige su objavljene u Njemačkoj, tako da je ovaj autor i van granica svoje ze-mlje uživao određeni književni reno-me. Rame uz rame s njim stoji Batty Weber (1860.-1940.) koji je postao poznat kao romansijer („Fenn Kass“, 1913) i izvanredno produktivan fe-ljtonist. Listovi njegovog „Kalendara na otkidanje“ izlazili su skoro svakod-nevno u „Luksemburškim novinama“ od 1913. do 1940. godine.

(Nastaviće se)


Na evropskoj književnoj karti nisu prisutni čak ni obrisi Luksemburga. On

je jedna bijela mrlja, jedan vakum, koji van granica Velike kneževine samo rijetki upućeni znaju popuniti imenima autora i njihovih dijela. Van luksemburških granica ljudi često ne znaju ni koji se jezici govore i pišu ovoj poslije Malte najmanjoj državi Evropske Unije, a da ne govorimo o tome na kojim tradicijama se zasniva današnja luksemburška književnost, kojim temama se bave njihovi pisci, koji trendovi i tendencije se tu mogu pratiti. Međutim, onaj ko se malo bolje zagleda brzo će otkriti da ovdje na malom prostoru vlada tematska i formalna raznolikost i višeglasje.

Za ovo skučeno/ograničeno zna-nje čitalačke publike u Zapadnoj Evropi i šire postoje dobri razlozi. Oni su u vezi sa jezičkom situacijom uzrokovanom geografskim položa-jem i historijom jedne države koja je oduvijek bila na presjeku romanskih i germanskih kultura, koje su utjeca-le na njene folklorne, kulturne i je-zičke navike, a koja se opet trudila da zadrži određenu samostalnost.

Na osnovu ovih posebnih okol-nosti tokom stoljeća je ovdje nastao – barem u Evropi – jedinstven jezički krajolik koji karakteriše zajedničko i paralelno djelovanje triju jezika: luk-semburškog, njemačkog i francu-skog u svakodnevnom životu, u svim slojevima društva i u cijeloj državi.

Ova kompleksna višejezična komponenta se odražava i na luk-semburšku književnost, te obilježa-va biografiju luksemburških pisaca – pri čemu pojam „luksemburška književnost“ može biti problema-tičan. Naime, čisto jezički gledano, luksemburška književnost ne posto-ji, nego književnost koja se izražava na tri ili – ako tome dodamo i autore koji pišu na engleskom jeziku – čak četiri jezika. Ova polifona produkci-ja se sažima pod pojmom „Luxem-

34

Književnost u Luksemburgu (I)

Književnost

Michel Rodange Félix-a Thyes Michel Lentz Nikolaus Welter Batty Weber Edmond de la Fontaine

NEBULEUSE DU VIDE

Tends l’oreille :Ne l’entends-tu pas grisonner, la

chevelure de la Terre lasse ?Ne l’entends-tu pas grisonner, la

chevelure de la Terre lasse ?Ne l’entends-tu pas grisonner, la

Le Monde dérive dans une nébuleuse de vide.

Cette île, espace découvert, est en train de sombrer.

Cette île, espace découvert, est en train de sombrer.

Cette île, espace découvert,

Quand nos têtes seront enfouies dans le sol,

Quand nos têtes seront enfouies dans le sol,

Quand nos têtes seront enfouies

Elles seront longtemps encore bercéesPar le souffle lourd d’un vent

Elles seront longtemps encore bercéesPar le souffle lourd d’un vent

Elles seront longtemps encore bercées

souterrain.

Seuls les mots survivront- ceux que nous n’avons jamais

prononcés -- ceux que nous n’avons jamais

prononcés -- ceux que nous n’avons jamais

Préservant longtemps, ô prodige,prononcés -

Préservant longtemps, ô prodige,prononcés -

Le souvenir de notre séjour ici-bas.Préservant longtemps, ô prodige,

Le souvenir de notre séjour ici-bas.Préservant longtemps, ô prodige,

Tends l’oreille :Le souvenir de notre séjour ici-bas.

Tends l’oreille :Le souvenir de notre séjour ici-bas.

ne l’entends-tu pas grisonner, la chevelure de la Terre lasse ?

ne l’entends-tu pas grisonner, la chevelure de la Terre lasse ?

ne l’entends-tu pas grisonner, la

Le Monde dérive dans une nébuleuse de vide.

ILS SE LEVENT DE LEUR TOMBE

Ils se couchent dans la tombeTels des enfants innocentsLes Musulmans de BosnieTels des enfants innocentsLes Musulmans de BosnieTels des enfants innocents

Ils partent en exilTels des enfants insouciants

Ils partent en exilTels des enfants insouciants

Ils partent en exil

Les Musulmans de BosnieTels des enfants insouciantsLes Musulmans de Bosnie

Tels des enfants insouciants

En exil, dans la tombeTels des enfants imprudentsIls partent, ils se couchent

Tels des enfants imprudentsIls partent, ils se couchent

Tels des enfants imprudents

Les Musulmans de BosnieIls partent, ils se couchentLes Musulmans de BosnieIls partent, ils se couchent

Mais voyez maintenantDe leur exil lointain

Mais voyez maintenantDe leur exil lointain

Mais voyez maintenant

De leur bannissement atroceIls nous reviennent - nos bons

Bosniens !

Le visage graveIls se lèvent de leur tombe

Le visage graveIls se lèvent de leur tombe

Le visage grave

- leur foi en est affermie -Nos bons Bosniens

- leur foi en est affermie -Nos bons Bosniens

- leur foi en est affermie -

Le cœur vaillantIls se lèvent de leur tombe- leur âme en est embellie -

Nos bons Bosniens

Ils se lèvent de leur tombePlus forts en esprit

Plus forts et plus ardentsPlus forts en esprit

Plus forts et plus ardentsPlus forts en esprit

Nos bons BosniensPlus forts et plus ardents

Nos bons BosniensPlus forts et plus ardents

Oh mon DieuComme il en reste peu

Mais qu’elle est puissante la lumière Comme il en reste peu

Mais qu’elle est puissante la lumière Comme il en reste peu

victorieuseQui illumine leur face.

POURQUOI SOMBRE VENISE

Je regarde le ciel au-dessus de Venise.Là-haut, et partout, Dieu demeure.

Unique.Celui qui a créé l’univers,

les sept milliardsde mondes de l’univers,

dans chaque monde,plein de langues et de peuples

et une Venise.Il a donné un petit peuple

dans un monde,sur un continent appelé Europe,

dans la tribudes Slaves du Sud. Là est la frontière.

Bosnie, Bosnie, Bosnie. Là se rejoignentet s’affrontent la croix de l’Est et la croix

de l’Ouest, issues d’une même croix.Le peuple bosniaque est doux.C’est pour cela qu’il fut touché

par la maind’une foi en un Dieu qui n’est pas né,

n’a pas donné vie, mais qui est le seigneurdes mondes et le maître du jugement

dernier.

Je regarde le ciel au-dessus de Venise.Les seigneurs terrestres ont décidé

que le peuple bosniaque n’existe pas.Venise sombre. L’Europe sombre.

Sombres le berceau et l’enfant dans le berceau.

Sombres les continents. Sombre la rosedans le vase en verre de Murano.

Sombre Murano. La chambre d’hôtel sombre.

Pourquoi le peuple bosniaquene doit pas exister dans le monde ?Parmi les couleurs, une de moins ?Parmi les parfums, un de moins ?

Pourquoi ne faut-il pas que dans le monde

cette Venise existe ?Parmi les merveilles, une de moins ?

Je regarde le ciel au-dessus du monde terrestre.

En un grand arc, une étoile tombedans l‘univers sans fond. Comme si

elle tombait au milieu du Grand canal.Le monde terrestre, parmi les

sept milliardsde mondes de l’univers,

veut s’appauvrir de tout un peuple.Telle est la volonté des seigneurs

terrestres.Dans l’univers, alors, une étoile tombe.

Pour cela sombre Venise.L’univers devient plus pauvre,

de tout un monde.Telle est sa volonté.


Abdulah Sidran est né en 1945 à Bieniesevo, en Bo-snie-Herzégovine. Il de-

vient très vite l’un des plus grands snie-Herzégovine. Il de-

vient très vite l’un des plus grands snie-Herzégovine. Il de-

poètes de Bosnie-Herzégovine, mais vient très vite l’un des plus grands poètes de Bosnie-Herzégovine, mais vient très vite l’un des plus grands

aussi de toute l’ex-Yougoslavie. Cer-poètes de Bosnie-Herzégovine, mais aussi de toute l’ex-Yougoslavie. Cer-poètes de Bosnie-Herzégovine, mais

tains de ses recueils ont marqué la aussi de toute l’ex-Yougoslavie. Cer-tains de ses recueils ont marqué la aussi de toute l’ex-Yougoslavie. Cer-

vie littéraire de son pays (Chahba-tains de ses recueils ont marqué la vie littéraire de son pays (Chahba-tains de ses recueils ont marqué la

se, Ars poetica, Testament du mer-vie littéraire de son pays (Chahba-se, Ars poetica, Testament du mer-vie littéraire de son pays (Chahba-

veilleux) et ont été partiellement se, Ars poetica, Testament du mer-veilleux) et ont été partiellement se, Ars poetica, Testament du mer-

traduits en différentes langues. Il veilleux) et ont été partiellement traduits en différentes langues. Il veilleux) et ont été partiellement

est mondialement connu comme traduits en différentes langues. Il est mondialement connu comme traduits en différentes langues. Il

scénariste des films d’Emir Kustu-rica (Papa est en voyage d’affaire, le Temps des gitans, etc.).rica (Papa est en voyage d’affaire, le Temps des gitans, etc.).rica (Papa est en voyage d’affaire, le

Les oeuvres de Abdulah Sidran, Temps des gitans, etc.).

Les oeuvres de Abdulah Sidran, Temps des gitans, etc.).

en vers et en prose, sont intimement liées à la ville de Sarajevo, à la Bo-en vers et en prose, sont intimement liées à la ville de Sarajevo, à la Bo-en vers et en prose, sont intimement

snie multiéthnique et multiculture-liées à la ville de Sarajevo, à la Bo-snie multiéthnique et multiculture-liées à la ville de Sarajevo, à la Bo-

lle, à son origine bosniaque et slave snie multiéthnique et multiculture-lle, à son origine bosniaque et slave snie multiéthnique et multiculture-

de provenance musulmane.lle, à son origine bosniaque et slave de provenance musulmane.lle, à son origine bosniaque et slave

Abdulah Sidran est membre de provenance musulmane.

Abdulah Sidran est membre de provenance musulmane.

de l’Académie des sciences et des arts de la Bosnie-Herzégovine (ANUBiH).arts de la Bosnie-Herzégovine (ANUBiH).arts de la Bosnie-Herzégovine

SARAJEVO DIT : JE SUIS UNE ILE AU COEUR DU MONDE

Immense est le monde, les continents dérivent

et le malheur sévit partout, mais ici les choses sont

et le malheur sévit partout, mais ici les choses sont

et le malheur sévit partout, mais

différentes : au nord comme au sud,la forêt embaume pareillement

différentes : au nord comme au sud,la forêt embaume pareillement

différentes : au nord comme au sud,

et cette fragrancela forêt embaume pareillement

et cette fragrancela forêt embaume pareillement

ne ressemble à rien qu’on ait et cette fragrance

ne ressemble à rien qu’on ait et cette fragrance

entendu, vu ni touché.ne ressemble à rien qu’on ait

entendu, vu ni touché.ne ressemble à rien qu’on ait

En vain se dilatent les narines (pour l’embryon,

le ventre de sa mère n’aurait-il (pour l’embryon,

le ventre de sa mère n’aurait-il (pour l’embryon,

pas justement cette odeur ?)Odeur de Rien, qui de la même voix

pas justement cette odeur ?)Odeur de Rien, qui de la même voix

pas justement cette odeur ?)

pleure et chanteOdeur de Rien, qui de la même voix

pleure et chanteOdeur de Rien, qui de la même voix

car l’amour et le malheur ont ici pleure et chante

car l’amour et le malheur ont ici pleure et chante

le même visage,tout est semblable. Aux portes

le même visage,tout est semblable. Aux portes

le même visage,

de la ville,tout est semblable. Aux portes

de la ville,tout est semblable. Aux portes

des sentinelles saisies d’effroi, des sentinelles

des sentinelles saisies d’effroi, des sentinelles

des sentinelles saisies d’effroi,

qui dorment debout (portées sur une aile invisible),

qui dorment debout (portées sur une aile invisible),

qui dorment debout (portées sur

mais une voix, toujours la même, les fait sursauter :

mais une voix, toujours la même, les fait sursauter :

mais une voix, toujours la même,

Sarajevo, la foudre t’anéantisse ! les fait sursauter :

Sarajevo, la foudre t’anéantisse ! les fait sursauter :

A nouveauquelqu’un m’appelle à l’aide.

Le désespéré ou le sage, l’enfant, quelqu’un m’appelle à l’aide.

Le désespéré ou le sage, l’enfant, quelqu’un m’appelle à l’aide.

l’aventurier ou le voyouLe désespéré ou le sage, l’enfant,

l’aventurier ou le voyouLe désespéré ou le sage, l’enfant,

devant moi réconciliés ! Tout est un, l’aventurier ou le voyou

devant moi réconciliés ! Tout est un, l’aventurier ou le voyou

tout revient au même.Je suis une île au cœur du monde.Rien ne m’atteint hormis son sang

alangui, hormisRien ne m’atteint hormis son sang

alangui, hormisRien ne m’atteint hormis son sang

la peur qui plane au-dessus alangui, hormis

la peur qui plane au-dessus alangui, hormis

de nous tous.la peur qui plane au-dessus

de nous tous.la peur qui plane au-dessus

Le silence, et rien alentour.

35

SARAJEVO DIT: JE SUIS UNE ILE AU COEUR DU MONDEAbdulah Sidran est un écrivain, poète et scénariste bosnien

EGKS-a, najvažniji ekonomski sek-tor Velike kneževine – industrija željeza i čelika – stavljen je pod kon-trolu jedne nadnacionalne instituci-je. Za Luksemburg je to bio i riziko, ali takođe i šansa, jer je zbog svoje značajne proizvodnje željeza i čelika bio punopravno zastupljen u organi-ma ove zajednice.

Luksemburg je 1957. godine potpi-sao „Rimske ugovore“ sa Francuskom, Njemačkom, Italijom, Belgijom i Ho-landijom o osnivanju Evropske eko-nomske zajednice (EWG) i korištenju atomske energije (Euroatom). Vlada je uspjela da, tokom pregovora, osigu-ra pravnu jednakost svih država, pa i najmanjih, te direktno zastupništvo u organima zajednice (Evropska ko-misija, Savjet ministara i.t.d.). Ugovor iz 1965. godine - o fuziji egzekutivnih organa raznih zajednica - učvrstio je poziciju grada Luksemburga kao jed-nog od tri glavna grada Evropske Uni-je, pored Brisela i Strazburga. U luk-semburškom glavnom gradu nalaze se važni organi i institucije zajednice: Generalni sekretarijat evropskog par-lamenta, Sud, Evropska investiciona banka, razne službe Evropske komi-sije, Evropska služba za državnu revi-ziju, Evropska služba za publiciranje i.t.d. Za ove institucije luksemburška vlada je napravila „Evropski kvart“ na Kirchberg-platou.

Njegova mala veličina nije smeta-la Luksemburgu u tome da ima ak-tivnu ulogu tokom izgradnje evrop-

ske unije. Premijer Pierre Werner (1913.-2002.) može se smatrati uteme-ljiteljem eura. Nakon što je izabran za vođu ekpertne grupe, on se već 1970. godine u Evropskoj komisiji zalagao za integraciju valute (Wernerov plan). Šengenski sporazum o ukidanju lič-nih kontrola na granicama je nazvan po jednom luksemburškom selu gdje su 1985. godine potpisani prvi spora-zumi. Dva luksemburška državnika, Gaston Thorn i Jacques Santer bili su od 1981. do 1985., te od 1995. do 1999. godine u vodstvu Evropske komisije. Od Joseph-a Bech-a (1887.-1975.) pa sve do Jean-Claude Juncker-a (rođe-nog 1954.) luksemburški političari su se pokazali kao spretni posredni-ci u evropskim pregovorima. Rezul-tati referenduma iz 2005. godine o Evropskom ustavu (56,52% glasova za) pokazuju da je većina Luksem-buržana za produbljivanje evropskog ujedinjenja.

Ekonomske promjene nakon 1945. godine

Nakon 1945. Godine, Luksemurg je započeo zapanjujući ekonomski razvoj čije su posljedice bile stalno povećanje životnog standarda te osi-guranje socijalnog mira. Međutim, zbog nekadašnje jednostrane eko-nomije, Luksemurg je 1974. godine snažno pogodila kriza industrije željeza i čelika. Od 1974. do 1992. godine industrija željeza je smanjena za više od 50%, dok je broj zaposle-nih u industriji željeza i čelika opao za dvije trećine. 1997. godine uga-šena je posljednja visoka peć. Samo nekoliko modernizovanih fabrika je preživjelo krizu. Sluteći ovu krizu, država je već 50-tih godina započe-la politiku diverzifikacije industrije. Konačno je uslužni sektor došao na mjesto industrije željeza i čelika, te je postao najvažnija lokomotiva luk-semburške ekonomije.

60-tih godina počeo je razvoj fi-nansijskog centra. Velika kneževina je pri tome profitirala od restriktiv-nih inostranih zakona i od razvoja euro-dolar-tržišta. Internacionalne banke su se u velikom broju otvorile svoja sjedišta u Luksemburgu. Da-


Drugi svjetski rat je doveo do nove orijentacije luk-semburške vanjske poli-

tike. Svojim sudjelovanjem u ratnim naporima saveznika Luksemburg je izgubio svoj neutralni status, te je mogao da računa na svoje mjesto u internacionalnoj zajednici koja je nastala nakon 1945. godine. Velika kneževina je osnivački član svih po-sljeratnih organizacija koje su se za-snivale na multilateralnoj saradnji: Ujedinjenih nacija, Benelux-a, Or-ganizacije za evropsku ekonomsku saradnju (OEEC), Briselskog saveza, Savjeta Evrope, Sjevernoatlanskog saveza (NATO).

Međutim, odlučujuće otvaranje je uslijedilo tek u okviru evropskog procesa ujedinjenja. Možda nije bila slučajnost da je historijska inicijativa za ujedinjenje Evropljana došla od francuskog ministra vanjskih po-slova, koji je rođen u Luksemburgu kao sin oca Francuza i majke Luk-semburžanke, naime Robert-s Schu-man-a. Odgojen u obje kulture, bio je spreman za veliko djelo njemač-ko-francuskog pomirenja. Kada je Schumann 1950. godine napravio plan za osnivanje Evropske zajedni-ce za ugalj i čelik (EGKS) i Luksem-burg je bio uključen. Zahvaljujući velikoj spretnosti luksemburških diplomata, Luksemburg je 1952. godine izabran kao sjedište visokog predstavništva Evropske zajednice za ugalj i čelik (EGKS). Osnivanjem

36

Otvaranje prema svijetuHistorija Velike kneževine Luksemburg IV

Historija

(„Compte rendu des séances pu-bliques“), koji izlazi kao prilog u luksemburškim dnevnim novi-nama. Transkripcija rasprava je na luksemburškom jeziku (ovdje se radi o najdužim tekstovima koji redovno izlaze na ovom jezi-ku), a pitanja za vladu se obično postavljaju na francuskom jezi-ku. Tekstovi zakona su uvijek na francuskom jeziku.

Kako bismo razumjeli ovu si-tuaciju moramo znati da se – po zakonu od februara 1984. godine – u oblasti javne uprave i pravo-suđa mogu koristiti francuski, njemački i luksemburški jezik. Isti izbor ima svaki građanin kada piše zahtjeve javnoj upravi, mada uprava nije obavezna da odgovori na istom jeziku.

Iako je njemački jezik u jav-nom životu na nacionalnom ni-vou sveukupno slabo prisutan, na općinskom nivou je to sasvim drugačije, kako u usmenoj tako i u pismenoj komunikaciji. Na dr-žavnom nivou se rad administra-cije zasniva na jednoj stabilnoj ravnoteži: francuski se koristi u pisanju a luksemburški u govoru (za posao i komunikaciju).

Ovakva praksa je postala uobi-čajena i na najvišem nivou: tako je premijer vlade Jean-Claude Junc-ker 1996. godine godišnji izvještaj vlade o ekonomskom, socijalnom i finansijskom položaju nacije po prvi put objavio na luksembur-škom jeziku. (Nastaviće se)

Upotreba jezika: priznate prakse bez službenog jezika

Država, škola i crkva su tri institucije čija jezička praksa do-zvoljava interesantnu analizu. Naime, u Velikoj kneževini Luk-semburg ne postoji službeni jezik, tako da su francuski, njemački i luksemburški jezik svugdje pri-sutni u različitoj mjeri, te dijele svoje uloge kao poslovni, knji-ževni i jezici sporazumijevanja.

Jezici na državnom nivou

Zakoni su formulisani na francuskom jeziku. To ima za posljedicu da je – pravno gleda-no – samo francuski jezik mje-rodavan na svim nivoima javne uprave.

Za razliku od toga, govor-ni francuski jezik je vremenom skoro sasvim nestao iz parla-menta (poslaničkog doma), iako ga neki ministri u važnim izvje-štajima vlade koriste radije nego luksemburški. Upotreba jezika na ovom veoma službenom mje-stu nije izričito definisana, tako da se političari i političarke ov-dje orjentišu po svom ličnom izboru.

U stvarnosti, redovne ra-sprave u parlamentu se danas održavaju na luksemburškom jeziku. Tako se dešava da se isto-vremeno i bez problema koristi više jezika, što se odražava u tzv. Izvještaju poslaničkog doma

nas finansijski centar, čije su aktiv-nosti postale raznolike, čini petinu bruto domaćeg proizvoda, desetinu nacionalne zaposlenosti, te trećinu državnog prihoda od poreza. Luk-semburgu je pošlo za rukom da uspješno razvije određene oblasti ekonomije koje puno obećavaju, na primjer oblasti finansija ili audiovi-zuelne oblasti. U ovome leži jedan od ključeva luksemburškog uspjeha.

Pogled u budućnost

Luksemburg je na početku 21. stoljeća jedno raznoliko društvo, ze-mlja koja cvjeta i koja se bez proble-ma integrisala u evropsku zajednicu. Sadašnji ubrzani porast stanovniš-tva se dešava skoro isključivo pu-tem useljenja. Nasuprot tome je broj Luksemburžana, zbog malog broja djece, ostao skoro isti. Na taj način dolazi do sve veće neuravnoteženo-sti između „domaćih“ i stranaca koji ovdje žive, te do opasnosti od rasta-kanja društva. Zbog toga se sadašnji državni organi zalažu za dva odlu-čujuća faktora integracije: za politič-ko učešće i za luksemurški jezik kao zajednički jezik za sve nacionalnosti koje žive u Luksemburgu. Međutim, ostaje pitanje da li će Luksemburg uspjeti da sačuva svoj kolektivni identitet i svoj specifični socioeko-nomski model u jednom vremenu sve veće globalizacije?

Luksemburg i “Velika regija“

Luksemburg sa svojim susjedi-ma Saarland-om, Lothringen-om, Rheinland-Pfalz-om i Valonijom veže zajednička historija. Danas se ove historijske veze nastavljaju u „Velikoj regiji“, jednoj oblasti tran-snacionalne i međuregionalne sa-radnje na površini od preko 65.000 km² i sa 11 miliona stanovnika. U „Velikoj regiji“ nema velikih inter-nacionalnih metropola. To je nado-knađeno osnivanjem „Kvatropole“, jedne mreže gradova koja ide pre-ko granica i koja povezuje gradove Luksemburg, Trier, Saarbrücken i Metz. Za Luksemurg je razmjena sa susjednim regijama i nužnost i sva-kodnevna realnost. Svaki dan dola-zi preko 130.000 ljudi iz Francuske, Belgije i Njemačke da rade u Lukse-murgu. Ekonomskom procesu inte-gracije može se pridodati i kulturna dimenzija. 2007. godine se program „Luksembur g i Velika regija, evrop-ski glavni grad kulture“ protezao po cijeloj regiji.


Integracija

Jezici u Luksemburgu (II)

- Zastupanje: putem prisustva u državnim savjetodavnim organima;

- Informisanje: putem brojnih pub-likacija za radnike i radni svijet;

- Obrazovanje: putem učešća u oblikovanju i organizaciji stručnog obrazovanja;

- Dodatna kvalifikacija: putem po-nude dodatnih kvalifikacija u Lifelong Learning- centru (centru za doživotno učenje) u Luksemburgu.

- Slanje radničkih zastupnika u in-stitucije za socijalno osiguranje, te kao posmatrače u socijalni sud i sud rada.

ŽELIM POVEĆATI UTJECAJ RADNIKA NA POLITIČKE DEBATE. JA ĆU BIRATI!Radnička komora (CSL) štiti interese

svojih preko 430.000 članova. Ona zastupa sve radnike i učenike na praksi koji žive u Luksemburgu ili u inostranstvu, a koji su zaposleni u Luksemburgu, te penzionere koji su prije radili u Luksemburgu.

Na taj način je radnička komora Vaš glas u procesu donošenja zakona i u brojnim socio-ekonomskim institucijama u državi. socio-ekonomskim institucijama u državi. socio-ekonomskim institucijama

ŽELIM ODRŽATI MOJU KUPOVNU MOĆ. JA ĆU BIRATI!

Radnička komora (CSL) izrađuje so-cio-ekonomska stajališta kako bi se borila protiv smanjenja socijalnih doprinosa. Ona daje komentare na ekonomske i socijalne tokove, koje radnici moraju pažljivo prati-ti (preraspodjela, inflacija, troškovi plata, i.t.d.). U ovome kontekstu ona se redovno izjašnjava o korisnosti “indeksa” koji ga-rantuje održavanje Vaše kupovne moći. Radnička komora je pokazala da “indeks kupovne moći” ne šteti natjecateljskim sposobnostima luksemburških preduzeća.

BRINEM SE ZA SVOJU PENZIJU. JA ĆU BIRATI!

Radnička komora (CSL) šalje svoje za-stupnike u institucije socijalnog osiguranja kao što su nacionalno penziono osiguranje i nacionalno zdravstveno osiguranje. Ona formuliše obrazložena stajališta u prilog odr-žanju i povećanju doprinosa socijalnog osi-guranja. U okviru debate o penzijama, ona je pokazala da postoje alternative za smanjenje socijalnih doprinosa koje je uvela vlada .

ŽELIM BITI INFORMISAN(A) O SVOJIM PRAVIMA. JA ĆU BIRATI!

Radnička komora (CSL) izdajebrošure i elektronske informacione no-vine, koje objašnjavaju prava radnika:

- Otkazi- Godišnji odmor- Penzije- Bolovanje- Porezi- i.t.d.Tu ćete naći odgovore na svoja

svakodnevna pitanja i primjere za podnošenje zahtjeva ili žalbi kod svog poslodavca ili kod organa vlasti.

Ove publikacije se po vrlo niskoj cijeni mogu nabaviti u knjižarama, a na internetu stoje na raspolaganju za besplatan download.

BRINEM SE ZA SVOJE ZDRAVLJE NA RADNOM MJESTU. JA ĆU BIRATI!Radnička komora (CSL) bavi se i zdrav-

ljem i sigurnošću radnika u Luksemburgu. Trenutno CSL izrađuje indikator za mjere-

nje i istraživanje radnog kvaliteta u Luksembur-gu. Na osnovu toga će moći biti izrađene kon-kretne mjere za poboljšanje radnog kvaliteta.

Osobe koje su izložene stresu na radnom mjestu mogu, osim toga, dobiti i besplatno savjetovanje u radničkoj komori.

BRINEM SE ZA SVOJU BUDUĆNOST I BUDUĆNOST SVOJE DJECE.

JA ĆU BIRATI!Radnička komora (CSL) učestvuje

u organizaciji stručnog obrazovanja i daljnjeg stručnog kvalificiranja.

Svjesna činjenice da su nezaposlenost i nedovoljno obrazovanje blisko povezani, radnička komora nudi veliki broj mogućnosti obrazovanja na različitim nivoima, te pri tome podržava različite obrazovne koncepte (večernju školu, osnovne i stručne seminare, univerzitetske studije u saradnji sa inostranim institucijama, certificiranje Vaših stručnih sposobnosti, potvrđivanje Vašeg znanja koje ste stekli tokom stručne prakse, i.t.d.).

Smjerovi obrazovanja koji se nude su veome raznoliki: računovodstvo, pravo, informatika, socijalne kompe-tencije, ljudski resursi, finansije, i.t.d.

ŠTITIM SVOJA SOCIJALNA PRAVA! JA ĆU BIRATI!

Prije nego parlament usvoji neki za-kon koji se tiče radnika i penzionera, vla-da je obavezna da nacrt zakona predoči radničkoj komori kako bi ona dala svoje stajalište. Povrh toga, radnička komora može izrađivati i prijedloge zakona.

Na taj način, radnička komora učestvuje u procesu usvajanja zakona. Ona godišnje sastavi oko 80 stajališta na najrazličitije teme kao što su ekonomija, porez, socijalne teme, socijalno osiguranje, radno pravo, stanovanje, okolina, obrazovanje i.t.d.


Jean-Claude REDING, predsjed-Jean-Claude REDING, predsjed-Jnik radničke komore u pozivu za Jnik radničke komore u pozivu za Jnastupajuće izbore je rekao: Jnastupajuće izbore je rekao: J “U Luksemburgu, u novembru 2013.J

“U Luksemburgu, u novembru 2013.J

godine, biće održani socijalni izbori na državnom nivou (za radničku komoru) i u preduzećima sa najmanje 15 upo-slenih (za zastupnike osoblja). Na nivou radničke komore radi se o izborima za članove skupštine, koji će kroz svoje istupe i publikacije u narednih pet godina zastu-pati interese svih radnika i penzionera.

Ovi izbori predstavljaju stub naše demo-kratije u Velikoj kneževini, jer omogućavaju svim radnicima i penzionerima bez obzira na njihovo državljanstvo i mjesto stanovanja da izborom svojih predstavnika u radničkoj komori bolje zastupaju svoje zahtjeve.

Radnička komora je Vaš glas u procesu donošenja zakona i u mnogobrojnim so-donošenja zakona i u mnogobrojnim so-donošenja zakonacijalnim i ekonomskim odborima u zemlji. Ona daje svoje stajalište o svim nacrtima za-kona koji se direktno ili indirektno tiču njen-ih članova kako bi zaštitila njihove interese i interese njihove djece.

Podrškom kandidata iz Vaše strukovne grupe možete ojačati uvjerljivost radničke komore kod luksemburških institucija, te joj na taj način omogućiti da ispuni svoju ulogu kod zakonskog priznavanja i poboljšanja sta-tusa radnika i penzionera u punom obimu.

Radnička komora je komora za Vašu struku, koja zastupa Vaše interese kao radnika i penzionera.”

KO IMA PRAVO IZAĆI NA IZBORE?Oko 430.000 radnika i penzionera koji

su trenutno zaposleni ili su bili zaposleni u Luksemburgu, bez obzira na njihovodržavljanstvo i mjesto stanovanja, pozivaju se da u novembru 2013. godine učestvuju u izborima zastupnika njihove strukovne ko-more – radničke komore.

Podrškom kandidata iz Vaše strukovne grupe možete ojačati uvjerljivost radničke komore kod luksemburških institucija, te joj na taj način omogućiti da ispuni svoju ulogu kod zakonskog priznavanja i poboljšanja sta-tusa radnika i penzionera u punom obimu.

RADNIČKA KOMORA SE PREDSTAVLJA

Glavni zadatak radničke komore se sastoji u tome da zastupa i brani interese radnika i penzionera.

Njene nadležnosti i aktivnosti obuh-vataju sljedeća polja:

- Konsultativni zadaci: putem izrade stajališta o nacrtima zakona i o propisima velikog kneza u okviru procesa donošenja zakona;

38

Izbori za radničku komoru Poziv za 430.000 radnika i penzionera koji žive ili rade u Luksemburgu

Predstavljamo

ZAŠTO BIRATI?

Primjer liste za izbor tri člana i tri za-mjenika.

Lista se sastoji od 6 kandidata, koji su poredani po abecedi. Birač može popuniti svoj birački listić na dva načina:

- Može izabrati cijelu listu (ovdje će birač ispuniti kružić u kvadratiću gore iznad liste ili će tu nacrtati križić (+ ili x). Na ovaj način on bira cijelu listu i automatski daje svakom kandidatu sa liste jedan glas.

- Može podijeliti svoje glasove poje-dinim kandidatima (u kvadratić iza nji-hovog imena). Na ovaj način on može dati sve svoje glasove kanidatima sa iste liste

- ili može podijeliti svoje glasove na različite liste. Broj glasova odgovara maksi-malnom broju kandidata koji se biraju. Sva-kom kandidatu može dati maksimalno dva glasa. U našem primjeru iz poslovne grupe 8, birač raspolaže sa ukupno 6 glasova. Svaki križić iza imena jednog od kandidata se broji kao jedan glas.

KAKO ĆE SE BIRAČKI LISTIĆ POSLATI NAZAD NA BIRAČKO MJESTO?Nakon što je dao svoj glas, birač će

saviti birački listić pod pravim uglom, stavit će ga u neutralnu kovertu i zat-voriti je. Onda će ovu kovertu staviti u kovertu za pošiljku nazad na kojoj stoji adresa predsjedavajućeg izbornog mjesta, potpisaće se na mjestu koje je naznačeno na koverti i koje je predviđeno za potpis birača, zatvorit će ovu kovertu i poslati je tako što će je jednostavno ubaciti u neko poštansko sanduče. Ovo se mora desiti na vrijeme, tako da pismo stigne najkasnije do dana izbora (t.j. do 13. novembra) do predsjedavajućeg datog izbornog mjesta.

Frankirano pismo se može poslati iz Luksemburga ili iz inostranstva.

usluge, 5. uslužni sektor, 6. uprava i ja-vna preduzeća, 7. zdravstvo i socijalno, 8. nacionalna željeznica, 9. penzioneri).

KAKO ĆE BIRAČI DOBITI BIRAČKI LISTIĆ?

Najkasnije do 7. Novembra, pred-sjedavajući izbornog mjesta će bira-čima poslati izborne listiće poštom u običnom pismu.

Ovo pismo će sadržavati biračke listiće, koji će se nalaziti u jednoj “neu-tralnoj koverti” koja će biti otvorena i na kojoj će stajati natpis “Wahlen der Berufs-kammern, Gesetz vom 4. April 1924” (“Iz-bor radničke komore, zakon od 4. aprila 1924.”), te naziv strukovne grupe kojoj pripada birač.

Tu će biti još jedna druga koverta, takođe otvorena, na kojoj će stajati adresa predsjedavajućeg Vašeg izbornog mjesta, registracioni broj te naznaka “Porto über-nimmt Empfänger” (“Poštarinu plaća pri-malac”). To je koverta u kojoj ćete poslati biračke listiće nazad.

KAKO ĆE BIRAČ ISPRAVNO POPUNITI SVOJ BIRAČKI LISTIĆ?

Birački listići sadrže brojeve kandi-datskih lista, njihove nazive, kao i imena i prezimena kandidata.

Broj glasova koje birač može dati od-govara broju članova i zamjenika koji se biraju za njegovu strukovnu grupu.

Sljedeći birački listić je primjer jedne liste koja je predložena za strukovnu gru-pu br.8 (nacionalna željeznica) za koju se biraju tri člana i tri zamjenika. Iznad svake liste se nalazi kvadratić za biranje cijelok-upne liste; još dva kvadratića nalaze se iza imena i prezimena svakog kandidata.

O okviru ovih stajališta, radnička komora je, na primjer, dovela u pitanje najnovije porezne mjere koje naročito povećavaju poreznu opterećenost sred-nje klase dok preduzeća u Luksem-burgu plaćaju relativno male poreze.

Radnička komora se sastoji od 60 izabranih članova koji su podijeljeni u različite grupe. Vi ćete birati kandidate iz svoje strukovne grupe.

Obično ove liste sa odgovarajućim kandidatima prave sindikati koji su aktivni u određenim sektorima. Vi pri tome možete birati ili cijelu listu ili određeni broj pojedinačnih kandidata, a koji odgovara broju članova koji se biraju za Vašu strukovnu grupu.

PODJELA MJESTA PO STRUKOVNIM GRUPAMA

Industrija željeza i čelika: 5 mjesta; Ostale industrije: 8 mjesta; Građevina: 6 mjesta; Finansijske usluge: 8 mjesta; Uslužni sektor: 14 mjesta; Uprava i ja-vna preduzeća: 4 mjesta; Zdravstvo i so-cijalno: 6 mjesta; Nacionalna željeznica: 3 mjesta; Penzioneri: 6 mjesta.

KAKO ĆE SE ODVIJATI IZBORI?Kao termin za izbore radničke komore

koji će se sprovesti poštanskim putem određen je 13. novembar 2013. godine.

Svaki birač bira predstavnike svoje strukovne grupe u okviru radničke ko-more (1. industrija željeza i čelika, 2. os-tale industrije, 3. građevina, 4. finansijske


KOGA BIRATI?

KAKO BIRATI?

60 poslanika se biraju sva-kih pet godina od strane nacionalnog izbornog ti-

jela. U slučaju raspuštanja posla-ničkog doma, najkasnije nakon tri mjeseca, održavaju se novi iz-bori.

Poslanici se biraju u direk-tnim, tajnim, ravnopravnim i općim izborima. Pri tome se radi o izboru sa liste po principu pro-porcije. Svi Luksemburžani koji ispunjavaju zakonske uslove ima-ju pravo da izađu na izbore. Za sve birače koji su uneseni u bi-račke liste, učešće na izborima je obavezno.

Pravo na učešće na izborima imaju svi luksemburški državlja-ni koji imaju najmanje 18 godina i koji posjeduju svoja građanska prava, t.j. koji nisu osuđivani zbog nekog općepravnog prekršaja.

Pasivno izborno pravo pripa-da svim punoljetnim osobama koje imaju mjesto stanovanja u Luksemburgu, te koje osim toga ispunjavaju uslove koji su predvi-đeni za aktivno izborno pravo.

Poslanički mandat je nespojiv sa pozicijom člana vlade, sudije redovnog sudstva ili člana držav-nog savjeta.

1 poslanički dom

ASTI: Izborna obaveza i za strance

Više od 44 % svih stanov-nika koji žive u Luksem-

burgu su stranci, međutim, oni 20. oktobra neće moći da sudje-luju na parlamentarnim izbori-ma – što je za predsjednicu ASTI Lauru Zuccholi nepodnošljiva situacija.

“Luksemburci kao i stran-ci imaju probleme i interese na koje očekuju odgovore,” rekla je predsjednica ove organizacije za strance.

Zuccholi se zalaže da stranci, prema uzoru na evropske izbore, nakon boravka u državi mini-malno dvije godine, steknu pra-vo glasa.

Biračko pravo i zajedništvo

Stranci, ako ispunjavaju uv-jete, trebaju kao i Luksemburci automatski biti upisani na iz-borne liste. Stranci bi trebali imati, kako aktivno, tako i pasiv-no biračko pravo.

“Dvojno državljanstvo i pravo glasa ne bi trebali biti povezani jedno s drugim”, rekla je Laura Zuccholi. Cilj bi trebao biti da se sudjelovanje stranaca omogući na sljedećim parlamentarnim iz-borima.

Cijele grupe nisu u dovoljnoj mjeri politički zastupljene, kaže Zuccholi, kao što na primjer ima sve manje radnika sa luksembur-skim državljanstvom.

U kriznim vremenima, važno je stvoriti osjećaj zajedništva po-ručuju iz ASTI.

Izborni okruzi

U Luksemurgu postoje četiri iz-borna okruga:

- izborni okrug Jug (kantoni Es-ch-sur-Alzette i Capellen), 23 posla-nika;

- izborni okrug Istok (kantoni Grevenmacher, Remich i Echter-nach), 7 poslanika;

- izborni okrug Centar (kantoni Luksemburg i Mersch), 21 poslanika;

- izborni okrug Sjever (kantoni Diekirch, Redingen, Wiltz, Clerf i Vianden), 9 poslanika.

Podjela poslaničkih mjesta

Izbor se vrši po listama. Što se tiče podjele glasova, luksemburško izbor-no pravo sadrži vlastite odredbe koje biraču nudi dvije mogućnosti: On ras-polaže sa toliko glasova za jednu od-nosno više lista, koliko je poslaničkih mjesta u datom izbornom okrugu, te može dati sve svoje glasove jednoj je-dinoj listi ili dati glasove pojedinim kandidatima po svom izboru.

Podjela poslaničkih mjesta se odvija po izbornim pravilima pro-porcionalnisti te po načelu mi-nimalnog izbornog koeficijenta. Na taj način se može obezbijediti odgovarajuća zastupljenost malih političkih grupacija.

Nastaviće se


Izborni sistem

Država

Cilj je sudjelovanje stranaca na sljedećim parlamentarnim iz-borima.

Političke institucije u Luksemburgu (II)

Le 30 octobre 2013 à 20h au Centre culturel de rencontre,

Abbaye de Neumünster à Luxembourg- Grund

Al Andaluz Project est une collaboration active depuis

2006 entre des musiciens allemands, espagnols et marocains venant des formations Estampie, L’Ham de Foc et Aman Aman.

Le projet est né du désir de faire revivre aujourd’hui les aspects par-ticuliers de spiritualités multiples, de sérénité studieuse et créativité musicale et poétique de l’époque fle-urie de la culture Andalouse du VII siècle.

On découvre trois voix féminines (Sigi Hausen pour le christianisme, Mara Aranda pour les séfarades et Iman al Kandoussi pour la traditi-on musulmane) qui alternent solo et choeur d’accompagnement.

Au renouveau des musiques médiévales, méditerranéennes et sépharades se mèlent les chants an-tiques qui dialoguent en utilisant des langues et des cultures musica-les différentes dans une vision de tolérance, de beauté et de spiritualité.

Les instruments de l’ensemble se composent d’instruments tradi-tionnels comme l’oud, kanoun ou vielle à roue.

La musique qui en ressort est atmosphérique, intense, émoti-onnellement et techniquement au plus haut niveau.

Organisé par Folk Clupp Lëtze-buerg Asbl, en collaboration avec le CCRN et le Circulo Cultural Espa-nol Antonio Machado.

Mara Aranda: chant Iman al Kandoussi: chant Sigrid Hausen: chant, flute Michael Popp: ud, saz, fidel Ernst Schwindl: vielle, nyckel-harpa, harmonium indien Jota Mar-tinez: vielle, citola, lavta Aziz Sam-saoui: quanun Sascha Gotowtschi-kow: percussion


Oglasna tabla

Važni kontaktiDer Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates

Das luxemburgische Verwaltun-gsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit be-stimmte Vorgänge direkt online zu erledigen.htt p://www.guichet.public.lu/fr/index.html

7-9, avenue Victor HugoL-1750 LuxembourgTél. : (+352) 247-85700http://www.olai.public.lu/fr/index.html

CLAE BUREAUX26 rue de GasperichL- 1617 LuxembourgTéléphone : 00 352 29 86 86-1Fax : 00 352 29 86 [email protected]

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés. 12, rue Auguste Laval L-1922 LuxembourgTel : 43 83 33-1Fax : 42 08 71Madame Mounia ZerktouniEmail : [email protected]

5 av. Marie-ThérèseL-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507www.cefi s.lu

AL ANDALUZ PROJECT EN CONCERT AU LUXEMBOURG

Projekt Al-AndalusKoncert u Luksemburgu

30. oktobra 2013. u 20 časova U Centre culturel de rencontre,

Abbaye de Neumünster u Luxemburg-Grund

Al Andaluz je projekat aktivi-ran 2006. godine u suradnji

njemačkih, španjolskih i marokanskih muzičara. Al Andalus Projekt je po-svećen muzici iz španjolskog srednjeg vijeka, u vrijeme muslimanskog kra-ljevstva Al Andalus , gdje su kršćani , muslimani i židovi Sefardi, živjeli zajedno na Iberijskom poluotoku, ne bez konflikata, ali uglavnom mirno. Te različite kulture su utjecale jedna na drugu i obogaćivale su se međusobno.

Bosanski ćilim je posebna vrsta ćilima, većinom orijentalnog izgleda koji predstavlja važnu kulturnu vrijednost kod Bošnjaka.

Bosna i Hercegovina je jedina evropska zemlja koja ima svoj, bosanski ćilim, kao osoben vid primijenjene, narodne, tradicijske likovnosti.

Najobičnije bosanski ćilimi su crvene pozadine i imaju raznovrsne mustre po sebi. Bosanske ćilime krasi ljepota, bogata likovna ornamentika, kolorit. Bosanski ćilim spaja i uticaje dalekog Orijenta i autohtonih balkanskih elemenata.

Za izradu ćilima koristi se vuna domaće ovce, a za bojenje uglavnom biljni sastojci. Od ukrasa uglavnom se koristila prava, cik-cak linija, trokut, romb, također i motivi iz fl ore i faune, rađeni veoma stilizovano.

Bosanski ćilim ima važnu ulogu u bošnjačkoj i bosanskoj kulturi. Prije su žene same pravile ove ćilime i često su davani kao pokloni, a skoro uvijek pokrivali podove starih bošnjačkih kuća. U ilidžanskom naselju Vlakovo, otvorena je tkaonica bosanskih ćilima u želji da se sačuva i njeguje ćilim kao bosanskohercegovački brend.

Diwan broj 09

Documents

Transcript of Diwan broj 09