Dilen tomasNE IDI NJEAN U OVU DOBRU NO

Ne idi njean u ovu dobru no,Izgorjet treba starost i buncat kad izmie dan;U bijesu, gnjevna to umire joj sjaj.

Na kraju znaju mudri da tama je u pravu,Razraljala im munju nije rije, pa ipakNe idu njeni u ovu dobru no.

Dobri ljudi, zadnji talas, nariu kako suKrhka im djela bljetat i plesat mogla u uvali zelenoj,Gnjeve i bjesne jer umire sjaj.

Divlji ljudi to epali su i pjevali sunce dok u letuI saznali, prekasno, da poalie put,Ne idi njeno u ovu dobru no.

Teki ljudi, blizu smrti, sa zjenom koja gasne videDa slijepe oi sijevnut ko meteor mogu i bit ive,Bjesne, u gnjevu to sjaj umire.

A ti, moj oe, tamo na alosnom visu,estokom svojom suzom kletvu i blagoslov mi daj,Ne idi njean u ovu dobru no,U gnjevu budi, gnjevan to umire sjaj.

Prevod: NikicaNe odlazi tiho u tu blagu nogori i bunca starost na kraju dana.esti se, besni, dok svetlost se gasi!Lako mudri shvate: tama je pravedna,jer reima munju nisu razgranali, ipak Ne odlaze tiho u tu blagu no.Dobri poslednjim nariu drhtajemNad krhkim delima u zelenoj uvali:este, besne, dok svetlost se gasi.Divljavi sunce love, opevaju mu let.Kad kasno saznaju da su ga raalostili,ne odlaze tiho u tu blagu no.Trezveni pred smrt, sumranim pogledomVide: i slepeve oi gore i raduju se,Pa se este, besne, dok svetlost se gasi.A ti, moj oe, u tunim visinama gore:Kuni me, blagoslovi, tim gorkim suzama!Ne odlazi tiho u tu blagu no!esti se, besni, dok svetlost se gasi!U PRAVCU POETKA

U tatoru svetlosti u zahuktaloj poljani velike prolene veeri, blizu mora i broda koji je imao katarku od kedrovine, zadnju palubu ukaenu kljunovima i koljkama, savijeno ruiasto jedro i dva vesla s perajima; sa galebovima visoko iznad, dok su roda, pelikan i vrabac leteli do kraja okeana i prvog zrna zemlje van vremena koja se okree na vrhu peanog sata kao perjana uba, niz tamu prolea jedne haotine godine; kao stene u istoriji, svakom crtom i nakrabanim udom, uicom igle, senkom nerva, posekotinom na srcu, iskidanim miiem i zemljanim vlaknom, zabeleen kao ludost lutanja, pad lovorovog lista, pad hrasta, prskanje meseevog vremena u sudaru sa inkarnacijom ubice, ivo otelotvorenje i zbrojani talasi, ovek se rodio u pravcu poetka. Iz sna do koga ga je podigao mesec planinama svojih oiju i snanim svevideim rukama koje baca iza sebe i koje su pune plima i prstiju, sve do velikog mora, on se borio preko ivice veeri, uzletao je kao guska u nebo i pozvao svoje furije po imenu iz vetrom napisane listove grobova i voda. Ko je taj strnac koji je doao iz ribarske varoi na ploveem ostrvu, kao grd, isklesan u ledu, kao morski bun sa liem od snega za njenu kosu, vii od kedrove katarke, dok je padala severna, bela kia, a more gonjeno kitovima dopiralo do onih duplji. Bila je slana i bela, i putovala je kao polje na jednoj vlati okruenoj pticama. Vee se smestilo usred njenog uvek nemirnog srca, uo je njene ruke u vrhovima drvea palo je jedno pero, njeni prsti su nadleteli glasove i svet je poeo da tone kroz viziju trave, vodenih ivotinja i snega, koja se pokazala pred sirenom strankinjom. Svet je bio ispijen do poslednje kapi; penasti vrtlog poslednje estice muio se da ga zemlja upije, kao da je kia sa neba pustila svoje oblake da padnu u grliinom letu, nalik na manu paperjasih godinjiih doba, a tvrdi grd koji je padao, irio se, zbunjen, u obliku pola od cveta pola od pepela, ili u otrom preiavajuem vetru, kroz visoku piramidu od blata i kroz meki, lagani tok pare i lia. Tano u centru maije on je bio ovek sa kopna u dubokom moru, kosa ga je ibala do oka u kiklopovim grudima. Bokovi su bili razapeti izmeu njenog glasa; plivali su beli medvedi, mornari su se utapali uz zvuke muzike koju je ona pisala i izvlaila rukama i priama iz njegovih uzdignutih vlasi; vukla je za ui njegov strah i odnela ga je pevajui u svetlo, kroz umu zmijokosog glasa koji je prevrtao kamenje. Otkrovenje je gledalo preko svog ukoenog ramena. Kao je postala? Od poslednje varnice razuma, ili iz pravog kitovog mlaza? Sagorevanje na kraju, pogrebna vatra koja poigrava, ili izgubljena raketa sa svojim toplim tragom, ili tamo gde su se prvo prolee i njegova ludost peli na morske ograde, a lokoti vrtova popucali i voda se prelila preko svetlog planinskog vrha? ija je to bila slika u vetru, trag na senci, odjek koji je traio da mu se odgovori? Imala je oreol oko glave i kosu od zmija. Kretala se u prodiruoj, slanoj poljani, u hronici i stenama, tamnim anatomijama, u samom usidrenom moru. Besnela je u utrobi mazge. Zastajkivala je u galopirajuoj dinastiji. Glasno je govorila u starom grobu i utala na suncu. Video je njenu izgnanu sliku iscrtanu nogom none more u otrovu i zaklonjenu od vetra otisak njegon palca koji se pripijao uz ruku pauinastom senkom, pitanje poznatog odjeka; ta je moje raanje, granitni izvor koji se gasi tamo gde se prva vatra pojavi u izvajanom svetu, ili velika vatra s lavljom grivom u predvorju prvog luka. Jedan je glas tada, te veeri, putovao svetlom i vodenim talasima, jedan je sloj klizio, tamo gde zeleno-zelena panska muica boji trag oktopoda otrov je puzio kroz penu, a sa etiri ugla mape jedan heruvim, u obliku ostrva, gonio je duvajui oblake na more.

Prevod: Branka Petrovi

NEPRIJATELJI

Bilo je jutro na zelenim poljima Darviske doline, a gospodin Oven je plevio korov sa ivica batenske staze. Jak vetar ga je vukao za bradu, biljni svet je grmeo pod njegovim nogama. Vrana se izgubila na nebu i dozivala je mujaka, ali mujak nije doao. I vrana je odletela na zapad sa jadom u kljunu. Kada se uspravio i pogledao nebo, gospodin Oven je video kako crna krila lepraju naspram crvenog sunca. U kuhinji, punoj promaje, gospoa Oven je jadikovala nad supom. Nekada davno u dolini se samo sklanjala stoka; deaci sa farmi stizali su sa bregova da skupe stoku i da je odvedu na muu; nijedan stranac nije stupio u dolinu. Hodajui usamljen po poljima, gospodin Oven je naiao na nju pred kraj jednog kasnog leta, kada se stoka smirila a potok aputao nad ljunkom. Ovde nasred doline sagradiu jednospratnu kuu okruenu vrtom, mislio je gospodin Oven. Seajui se tano puta kojim je stigao uz vijugave bregove, vratio se u selo zapitkivanju gospoe Oven. Tako se dogodilo da je jednospratna kua iznikla u zelenim poljima; vrt je prekopan i zasaen, a okolo je podignuta niska ograda da titi povre od krava.

To je bio poetak godine. Leto i jesen su proli; vrt je procvetao i umro; po korovu se uhvatilo inje. Gospodin Oven se ponovo sagnuo istei stazu, dok je vetar povijao glave oblinjih trava i od svojih zelenih usta pravio proroite. Strpljivo je davio korov; korenje je izlazilo na povrinu, ratujui sa zemljom oko sebe; insekti su bili zaposleni u rupama gde je izbio korov, ali nisu ostavljali mrlje umirui izmeu njegovih prstiju. Bio je umoran od njihovog umiranja a jo umorniji od pada korova. Korenje je izlazilo na povrinu, a jeftine, zelene glave su padale dole.

Gledajui u dubine svoga kristala, gospoa Oven je zaboravila na supu. Kugla je potamnela pa se onda osvetlila, kao da se u njoj pokrenula duga. Zagrevala se kao sunce, pa se onda opet hladila kao arktika zvezda i sijala je u naborima haljine gde ju je gospoa Oven uvala sa ljubavlju. Za dorukom su joj listii aja u olji ispriali o tamnom strancu. ta li e joj rei kristal, pitala se gospoa Oven. Korenje je izlazilo na povrinu, a zgreni crv, uznemiren ispitivakim prstima, slepo se uvijao na suncu. Odjednom su se sve praznine u dolini ispunile vetrom, glasovima korenja, disanjem niskog neba. Ne vriti samo mandragora; i iupano korenje govori; svaki korov koji je gospodin Oven upao iz zemlje plakao je kao dete. U selu iza brega svakako besni vetar, a ve prostrt u dvoritu igra udne igre. ene sa oblijima u svojim utrobama oseaju udaranje novih bila dok se saginju iznad korita koja se pue. ivot e se nastaviti u venama, u kostima, u mesu to vezuje, to ima svoja dobra i klime ba kao i dolina koja vezuje okolne kue mesom zelene trave.

Kugla je, kao otvoren grob, izdala svoje mrtve gospoi Oven. Ona je buljila u usne ena i kose ljudi to su se uplitale u aru na licu kristalnog sveta. Ali, odjednom, are su nestale i ona je mogla da vidi samo obrise Darviskih bregova. ovek sa crnim eirom na glavi je hodao stazom u nevidljivu dolinu. Ako se bude jo pribliio pae u njeno krilo. ovek sa crnim eirom na glavi hoda po bregovima doviknula je kroz prozor. Gospodin Oven se nasmejao i produio da plevi.

Ba tada je preasni gospodin Devis zalutao; on je lutao celoga jutra, ali je sada potpuno izgubio put; stajao je uznemiren na ivici Darviskih bregova. Jak vetar je duvao kroz granje, a velika sivo-zelena zemlja nesigurno se pokretala ispod njega. Gde god bi bacio pogled bregovi su se burno dizali prema nebu, a kad je potraio da se skloni od vetra poplaila ga je tama. to je dalje hodao, predeo oko njega bivao je sve udniji; dostizao je nesanjane visine, a onda je ponovo padao u dolinu ni malo veu od njegovog dlana. Drvee je hodalo poput ljudi. udnom sluajnou stigao je na ivicu bregova ba kada je sunce doprlo do sredine neba. Dok se iroki svet ljuljao od jednog do drugog horizonta, on je stao pod drvo i pogledao u dolinu. U polju je bila kuica okruena vrtom, oko nje je grmela dolina, vetar je naletao na nju kao bokser ali je kua stajala mirno. Gospodinu Devisu je izgledalo kao da je kuu iznela iz sela neka ogromna ptica i postavila je na sredinu ogromnog sveta.

Ali dok se peo preko otrih ivica i silazio niz strane brega, izgubio je svoje mesto u kristalu gospoe Oven. Oblak je zamenio njegov crni eir, a pod oblakom je hodao veoma stari fantom, spodoba od vazduha sa zamrznutim zvezdama u bradi i polumesecom umesto osmeha. Gospodin Devis nije znao nita o tome dok mu je kamenje grebalo ruke. Bio je star, bio je opijen vinom jutra, ali iz njegovih rana je tekla ljudska krv.

Ni gospodin Oven nije znao za promenu u kristalu dok je, licem okrenut zemlji, rukama stezao vratove planog korova. On je uo kako gospoa Oven prorokuje dolazak crnog eira i nasmejao se kao to se uvek smejao njenoj veri u snage mraka. Podigao je glavu kada ga je pozvala i s osmehom se vratio jasnijoj poruci zemlje. Mnoite se, mnoite se, rekao je crvima ometenim u njohovom rovanju. Sekao je smee crve na pola, tako da polovine mogu da se mnoe, da svoj ivot rasprostru vrtom i da izau kao zaraza u polja i u stomake goveda.

Gospodin Devis nije znao nita o tome. Video je mladia vredno nagnutog nad zemljom; video je da kua izgleda kao prijatna slika, a uz prozor je bilo prisutno lice blede mlade ene. Skidajui svoj crni eir, predstavio se kao paroh sela udaljenog deset milja.

Vi krvarite, rekao je gospodin Oven.

Ruke gospodina Devisa bile su zaista krvave.

Kada je gospoa Oven izvidala parohove rane, ponudila mu je da sedne u fotelju kod prozora i skuvala mu olju jakog aja.

Videla sam vas na bregu, rekla je, a on je upitao kako je mogla da vidi kada su bregovi visoki i udaljeni.

Imam dobre oi, odgovorila je.

Nije posumnjao u to. Njene oi bile su najudnije oi koje je ikada video.

Mirno je ovde, rekao je gospodin Devis.

Nemamo asovnik, odgovorila je i postavila sto za troje.

Vi ste vrlo ljubazni.

Ljubazni smo prema onima koji nam dolaze.

Pitao se koliko ih to dolazi do usamljenje kue u dolini, ali nju nije upitao jer se bojao njenog odgovora. Slutio je da je ona udna ena koja voli tamu zato to je tama. Bio je prestar da se interesuje za tajne mraka; sada, u pocepanom tamnom odelu, mokar i sa previjenim rukama, oseao se stariji nego ikada. Jutarnji vetrovi mogli bi da ga obore na zemlju, a mogo je da uote ne primeti iznenadan dolazak mraka. Kia bi mogla da proe kroz njega kao to prolazi kroz telo duha. Sedeo je pored prozora, umoran, sed starac i bio je skoro nevidljiv prema prozorima i beloj navlaci na stolici.

Obed je bio brzo gotov, i gospodin Oven je doao neopran iz vrta.

Da izmolimo zahvalnicu?, upitao je gopodin Devis kada su sve troje seli za sto.

Gospoa Oven je klimnula glavom.

O, svemogui Boe, blagoslovi ovaj na obed, rekao je gospodin Devis. Diui pogled dok se molio, vido je da su gospodin i gospoa Oven zatvorili oi. Zahvaljujemo ti na darovima koje si nam dao. Video je kako se usne gospodina i gospoe Oven lako miu, ali je znao da njihove molitve nisu njegove molitve.

Amin, rekli su zajedno.

Ponosan za obedom, gospodin Oven se saginjao nad svojim tanjirom kao to se saginjao nad planim korovom. Kroz prozor se videlo svee telo zemlje, zelena koa trave i grudi Darviskih bregova; duvao je vetar koji je ledio srce u ivotinje i sijalo je sunce koje je popilo rosu sa polja; stvaranje se znojilo na pore drvea, a zrna peska na dalekim obalama mnoila su se dok je more valjalo svoje talase preko njih. Oseao je grubu hranu na svoj jeziku: koa na mesu znaila je neto i donoenje hrane do usta imalo je neki cilj. Sa iznenadnim zadovoljstvom video je da je grlo gospoe Oven obnaeno.

I ona je bila nagnuta nad svojim tanjirom, ali je viljukom lupkala po njemu. Nije jela, jer su je obuzele stare sile. Nije smela da podigne glavu zbog zelenila svojih oiju. Po zvuku je znala na koju stranu duva vetar u dolini; po povijanju senki na stolnjaku znala je gde je suce. O, kako bi mogla da uzme svoj kristal i da u njemu vidi prostore tame kako pokrivaju ovo zimsko svetlo. Ali tama se skupljala u njenom mozgu, uvlaei u sebe svetlo oko nje. S njene leve strane bio je duh; svom snagom je uvukla nedokuivo svetlo koje se kretalo oko njega i pomeala ga u svom tamnom mozgu.

Kao ovek koga je isisala ptica, gospodin Devis je osetio oajanje u svojim venama. U slatkom zanosu ispriao je svoju avanturu na bregovima; ispriao je kako je bilo hladno i kako je duvalo, kako su brda ila as dole as gore. Ispriao je kako je zalutao od kavgadija u vetru, ali ga je tama preplaila i on je ponovo poao po bregovima gde ga je jutro bacilo kao talasi lau. Gde god je iao oduvavalo ga je na otvoreno, saterivalo u usku senku. alei se, rekao je da nigde nije bilo sklonita za starca. Voleo je svoju parohiju i zemlju koja je okruuje, ali su bregovi beali pod njegovim koracima ili ga bacali u vazduh. I poto je voleo svog Boga, voleo je i tamu u kojoj su ljudi iz davnina oboavali tamno nevidljivo. Ali sad su peine u bregovima bile pune oblija i glasova koji su mu se rugali zato to je star.

On se boji tame, mislila je gospoa Oven, divne tame. Sa osmehom na licu, gospodin Oven je mislio: On se boji crva u zemlji, parenja u drvetu, ive masnoe zemlje. Gledali su u starca i videli da lii na duha vie nego ikada. Prozor iza njega bacao je otrcan krug svetlosti oko njegove glave.

Odjednom je gospodin Devis klekao da se moli. Nije razumevao hladnou u svom srcu, niti strah koji ga je zbunjivao. Dok je govorio svoje molitve za spasenje, gledao je u osenene oi gospoe Oven i u nasmejane oi njenog mua. I kleei na tepihu, pored stola, gledao je sa uenjem u tamni mozak i grubo tamno telo. Gdedao je i molio se kao neki stari bog opkoljen neprijateljima.

HALJINA

Dva dana su ga pratili kroz itavu grofoviju, ali ih je on zavarao u podnoju bregova i sakriven u zlatnom bunu sluao je kako se dovikuju silazei u dolinu. Iza drveta na prevoju bregova virio je u polja na kojima su trali kao psi, zabadajui tapove u bunje. Kada se iznenada sa prolenog neba spustila magla i sakrila ih od njega, lako je zaurlao. Magla mu je bila kao majka, pokrivala je mesta gde je koulja bila pocepana a krv usirena na kljunjama. Grejala ga je; oseao je maglu kao hranu i pie na usnama. Kroz njen ogrta osmehivao se kao maka. Udaljavao se od one strane brega koja vodi u dolinu i poao prema guem drveu. Ono ga je moglo odvesti do vatre i tanjira supe. Mislio je na ugljevlje koje negde pucketa, na ognjite, i na usamljenu mladu majku. Mislio je o njenoj kosi. Bilo bi to divno gnezdo za njegove ruke. Trao je izmeu drvea i naao se na uskom putu. Kojom stazom da poe: prema mesecu ili dalje od njega? Magla je sakrivala mesec. Ali u uglu neba, gde se razdvojila, mogao je da vidi krakove zvezda. Poao je prema severu gde su bile zvezde, mumlajui pesmu bez melodije i sluajui svoje noge kako ljapkaju po vlanoj zemlji.

Sada je imao vremena da sabere misli. Ali tek to je poeo da ih sreuje, zahuktala je buljina sa drvea koje se nadnosilo nad put. Zaustavio se i namignuo joj. Osetio je melanholiju u njenom kriku. U jednom trenutku video je kako sedi na grani i kreti. Upaio se i pojurio dalje. Nije zaao ni nekoliko koraka u tamu, a ona je ponovo zakretala i odletela. Jadni zec, pomislio je, lisica e mu popiti krv. Put se peo prema zvezdama. Drvee, doline i seanje na puke, sve je ostalo iza njega.

uo je korake. Starac, sav blistav od kie, izaao je iz magle.

Dobro vee, gospodine, rekao je starac.

Nema noi za sina ene, odgovorio je ludak.

Starac je zviznuo i pourio, skoro trei, prema drveu koje je iviilo put.

Neka doznaju lovaki psi, smejao se ludak dok se peo uz breg, neka psi doznaju. Lukav kao lisica, vratio se na mesto gde se zamagljeni put ravao u tri pravca. Do avola zvezde, rekao je i uputio se u tamu.

Svet je bio lopta ispod njegovih nogu, lopta koja je odskakala dok je trao; drvee se izvrnulo. U daljini je zalajao lovokradiin pas ugledavi zamku, on ga je uo i potrao je bre, mislei da mu je neprijatelj za petama.

Zaronite, deaci, zaronite, povikao je, ali glasom oveka koji pokazuje na zvezdu padalicu.

Setivi se iznenada da od dana bekstva nije spavo, prestao je da tri. Sada je kia bila umorna od udaranja u zemlju, pa su se kapi lomile i prskale okolo na vetru kao zrna peska. Ako bude susreo san, san e biti devojka. Poslednje dve noi, dok je hodao i trao preko naputene zemlje, sanjao je o tom susretu. Lezi, rei e ona, dae mu svoju haljinu da legne na nju i ispruie se pored njega. Dok je sanjao, a granice pod njegovim nogama utale kao njena haljina, neprijatelj je vikao poljima. Trao je sve dalje, ostavljajui san iza sebe. as se pojavljivao mesec, a as sunce, ponekad je ispod crnog neba odbacivao vetar pre nego to bi poeo da duva.

Gde je Dek?, pitali su u vrtovima onaga mesta koje je napustio. Na bregovima, sa kasapskim noem, odgovorili su smejui se. Ali noa nije bilo, baen na drvo jo je tamo podrhtavao.

Glava mu je bila grozniava. Trao je sve dalje i dalje, urliui za snom.

A ona je bila sama u kui. ila je sebi novu haljinu. Bila je to laka svilena haljina sa cveem na grudima. Jo nekoliko uboda i moi e da je obue. Leae tako lepo na njenim ramenima, a dva cveta e joj rasti iz grudiju.

Kada bude etala sa muem u nedelju ujutro, preko polja u selo, momci e joj se kriom osmehivati, a pad haljine na njenom stomaku naterae sve udovice da priaju po selu. Obukla je novu haljinu i, gledajui se u ogledalu iznad ognjita, videla je da je lepa nego to je zamiljala. Lice joj je u njoj bilo belje, a dugaka kosa tamnija. Haljina je bila duboko izrezana oko vrata.

Napolju, u noi, tragali su za ludakom. Imao je zelene oi, priali su, i oenio se gospoom. Odsekao joj je usne zato to se osmehivala ljudima. Odveli su ga, ali on je ukrao no iz kuhinje, ranio svoga uvara i pobegao u divlje doline.

Izdaleka je video svetlost u kui i dovukao se do ivice vrata. Nije video, ali je oseao nisku ogradu. Zarala ica ga je grebala po rukama, a mokra, gadna trava puzila mu je preko kolena. im je preao ogradu doli su da ga pozdrave cvetni domaini vrata. Rasparao je prste, a stare rane su jo krvarile. Kao ovek od krvi iziao je iz neprijateljske tame na stepenice. Rekao je apatom: Samo da ne pucaju u mene. Otvorio je vrata.

Bila je nasred sobe. Kosa joj je padala u neredu, a tri dugmeta na haljini bila su otkopana. Zato je pas zaurlao? Uplaena urlikom mislei na prie koje su joj priali, zaljuljala se na svojoj stolici. ta li se dogodilo sa gospoom? pitala se.

Vrata nisu kripnula. Uao je u sobu, pokuavajui da se nasmeje i pruajui ruke.

Vratio si se, rekla je.

Onda se okrenula i ugledala ga. Bio je krvav sve do zelenih oiju. Stavila je prste na usta. Ne pucajte, rekao je.

Dok je pokretala ruku haljina se rastvorila oko vrata. On je u udu gledao u njeno iroko, belo elo, njenje uplaene oi i usta, i dole u cvee na njenoj haljini. im bi pokrenula ruku, haljina je poigravala na svetlu. Sedela je pred njim pokrivena cveem. Spavati, rekao je ludak. Kleknuvi, stavio je svoju zauenu glavu u njeno krilo.

VENO MLADBy Bob DylanSlobodan prevod: CastanedaIz knjige Darka Mandia NEVIDLJIVI DODIR TIINE

Moe gospod da te blagosilja i uvek sauva,moe sve tvoje elje da ostvari,moe sve da uradi za drugei neka drugi urade za tebe.

Moe graditi stepenice ka zvezdamai popeti se na svaku preku;moe ostati veno mlad.

Veno mlad,veno mlad;moe ostativeno mlad.

Moe rasti i postati pravedan,moe rasti i postati iskren;moe uvek znati istinui videti svetlost koja te okruuje,moe uvek biti hrabar,stajati uspravno i biti jak;moe ostati veno mlad.

Veno mlad,veno mlad;moe ostativeno mlad.

Mogu tvoje ruke uvek biti zauzete,mogu tvoje noge uvek biti brze,treba imati vrst temeljkada vetrovi menjaju smer;moe tvoje srce uvek biti veselo,moe tvoja pesma uvek da bude pevana;moe ostati veno mlad.

Veno mlad,veno mlad;moe ostativeno mlad.Poslao: Pet Jul 17, 2009 8:43 am Naslov: Don Don

Sad dobro jutro naim budnim duama,Koje iz straha jedna drugu ne posmatraju,Jer ljubav svu ljubav za druge prizore ograniava,I jednu malu odaju ini jednim svugde.Nek pomorski otkrivai u nove svetove idu,Nek mape, svetove na svetovima, drugima pokazuju,Mi jedan svet posedujemo,svaki po jedan ima i jedan jeste.

incija~ pocasni gradjanin ~

Pridruio: 21 Jun 2009Poruke: 2267Poslao: Pet Jul 17, 2009 12:48 pm Naslov:

Ako jo nemam svu tvoju ljubav,Draga, nikad je svu neu imati;Vie nijedan uzdah ne mogu da ispustim, pokrenem,Nit mogu izmolit jo ijedna suza da kane;Sve svoje blago koje bi tebe trebalo da kupi-Uzdahe, suze, zakletve i pisma-potroih;Ipak, vie mi nita ne moe pripastiNo to se pri pogodbi kanilo;Ako je onda tvoj dar ljubavi delimian,Da neto meni, neto drugima dopadne,Draga, nikad te svu neu imati.

Il ako si mi tada dala sve,Sve je bilo tek sve to si tad imala;Al ako u tvome srcu, otad, postoji ili eNovu ljubav stvoriti drugi ljudi,Koji imaju svoje blago u celiniI mogu u suzama, uzdasima, zakletvama, pismima nadmaiti mene,Ta nova ljubav nove strahove moe da rodi,Jer na tu novu ljubav nisi se zavetovala ti;No ipak jesi;tvoj poklon budui, optiTlo, tvoje srce, moje je; togodRaslo tamo, draga, ja trebam da imam sve.

Ipak, ne bih da sve imam jo,Onaj to ima sve ne moe imati vieA poto moja ljubav svakoga dana priznajeNovi rast, treba da ima spremne nove nagrade;Ne moe mi svaki dan ne dati svoje srce;Ako ga dati ne moe, onda ga nikad dala nisi;

Ljubavi zagonetka je, mada ti srce odlazi,Ono kod kue ostaje, i ti, gubei, spasava ga.Ali mi emo nain izdaniji imatiNego da srca menjamo, da ih zdruimo, te emoBiti jedno, i jedno drugog sve.

incija~ pocasni gradjanin ~

Pridruio: 21 Jun 2009Poruke: 2267Poslao: Pon Jul 20, 2009 11:38 am Naslov:

Tano je, dan je-ta ako jeste?Da li e zato ustati od mene?Zato bi smo ustajali, jer je svetlo?Da li smo legli, jer je bila no?Ljubav, koja nas uprkos tami donese ovamo,Treba da nas uprkos svetlosti dri zajedno.

incija~ pocasni gradjanin ~

Pridruio: 21 Jun 2009Poruke: 2267Poslao: Sre Avg 12, 2009 11:02 pm Naslov:

Idi i uhvatizvezdu padalicu,zanesi na korenu mandragore,kai gde su sve minule godine,Ili ko rastavi avolje stopalo,Ui me da sluam pevanje sirena,Ili da se klonim uboda zavisti,I otkrijVetar kojiSlui napretku asna uma.

Ako si odvuen udnim prizorimaStvari nevidljive da vidi,Jai deset hiljada dana i noi,Dok ti starost ne osnei kose,Kad se vrati kazat e miSva neobina uda to su ti se zbila,I zakleti seNigdeNe ivi ena verna, a lepa.

Ako je nae, javi mi,Takvo hodoae bi slatko bilo;-Mada bismo se na susednim vratima mogli sresti;Mada je verna bila kada si je sreo,I jo je dok pie svoje pismo,Ipak eBitiNeverna, pre no doem, dvojici ili trojici.

incija~ pocasni gradjanin ~

Pridruio: 21 Jun 2009Poruke: 2267Poslao: Uto Sep 01, 2009 9:52 am Naslov:

Kui mi poalji moje dugozalutale oiKoje, oh predugo, na tebi prebivaju;No poto tamo saznae takvo zlo,Takve izvetaenosti,I lane strasti,UiniNeprilinim za dobre prizore, jo ih zadri.

Kui ponovo poalji moje bezopasno srce,Koje nikakva nedostojna misaone bi mogla da okalja:Ali ako od tvog nauiDa zbija aleSa sveanim izjavama,I kriI re i zavet,Zadri da, jer onda moje nije.

Ipak mi poalji nazad moje srce i moje oi,Da mogu znati i videti tvoje lai,I smejati se i radovati se kadSi na muciI vene za nekimKo te neeIli se pokae laljivim, kao ti sada.

incija~ pocasni gradjanin ~

Pridruio: 21 Jun 2009Poruke: 2267Poslao: Uto Sep 29, 2009 8:47 am Naslov:

Ni jedan ljubavnik ne kae: "Volim", niti iko drugiO savrenom ljubavniku moe da sudi;On misli da ne moe niko drugi, niti e se sloitiDa iko osim njega voli.Ne mogu rei voleh, jer ko moe reiDa je jue poginuo?Ljubav suvikom toplote vie mladih, nego starih,Smrt preteraom hladnoom ubija;Umiremo tek jednom,umro je i onaj koji je voleo poslednji,Onaj ko kae dvaput, lae:Jer, mada izgleda da se kree i mrda malo,To ulo obmanjuje.ivot je kao svetlost to se jo oglaavaKad ivot svetlosti zae.Ili kao toplota koju vatra u vrstoj tvariOstavlja za sobom dva sata posle.Jednom sam voleo i umro; i sada sam postaoSvoj epitaf i grob.Tu mrtvi govore svoje poslednje, pa i ja:Ljubavlju umoren, gle! ovde leim!

brankusi~ pocetnik ~

Pridruio: 03 Dec 2009Poruke: 1Poslao: Sre Mar 03, 2010 6:30 pm Naslov:

jeli ovo od Don Dona?

nincija~ pocasni gradjanin ~

Pridruio: 21 Jun 2009Poruke: 2267Poslao: et Mar 04, 2010 11:34 am Naslov:

@brankusi, ovo je iz knjigePredavanje o senci

Ljubavi, svaki bi drugi avo osim tebeZa datu duu i sam neto dao.Na dvoru tvoji druzi svakodnevnoDaruju vetinu rimovanja, lova i kockeOnima koji su im od ranije odani.Samo ja nemam nita koji sam darovao vie,Ve sam, avaj, budui nizak, jo nii.

Ne traim sad dispenzacijuDa krivotvorim suzu, uzdah ili zavet,Ne traim od tebe da povueNon obstante sa zakona prirode;To su povlastice, one se sadreU tebi i tvojima; niko se krivo kleti ne trebaUkoliko nije mezimac Ljubavi.

Daj mi svoju slabost, oslepi me,Na oba naina, kao ti i tvoji, i oi i duh;Ljubavi, ne daj da nikad saznam da je ovoLjubav ili da je ljubav detinjasta;Ne daj da saznam da drugi znajuDa ona zna za moje muke, da ne bi takoNeni stid novi jad uinio mojim.

Ako nita ne da, ipak si pravedna,Jer ne bih tvojim prvim podsticajima verovao;Gradii, to vrsto se dre, dok ih velika paljbaNe prisili, prema zakonu rata, uslove ne postavljaju.Takav je u ljubavnom ratu moj sluaj;Ja ne mogu obavezati na milost,Privolevi ljubav da najzad pokae ovo lice:

Ovim licem kojim bi mogla zapovedatiI menjati idolatriju svake zemlje;Ovo lice, koje, gde god dolo,Moe prizvati zaklete iz manastira, mrtve iz grobova,istopiti oba pola odjednom i ispunitiPustinje gradovima i nainiti vieRudnika na zemlji,no to je pre kamenoloma bilo...

Don Don2011/03/17,06:20Kad uzdahne, ne uzdie dah,ve duu moju izdie,Kad plae, neneno nena,krv se mog ivota rastae.Ne moe bitiDa me voli, kao to kae,Ako u svom moj ivot razara;Ti se najbolji deo mene.Nek mi tvoje zloslutno srcenikakvo zlo ne smilja;Sudba moe preuzeti tvoju ulogui tvoje strahove ispuniti;Ali pomisli da smo seTek na stranu okrenuli da usnimo;Oni koji jedno drugo odraavajuivim, nikad se ne rastaju.

Idi i uhvati zvezdu padalicu

Idi i uhvati zvezdu padalicu, Zanesi na korenu mandragore, Kai mi gde su sve minule godine Ili ko rastavi avolje stopalo, Ui me da sluam pevanje sirena, Ili da se klonim uboda zavisti, I otkrij Vetar koji Slui napretku asna uma.

Ako si vian udnim prizorima Stvari nevidljive da vidi, Jai deset hiljada dana i noi, Dok ti starost ne osnei kose, Kad se vrati kazae mi Sva neobina uda to su ti se zbila, I zakleti se Nigde Ne ivi ena verna, a lepa.

Ako je nae, javi mi Takvo hodoae bi slatko bilo; - Ipak ne, ne bih poao, Mada bismo se na susednim vratima mogli sresti; Mada je verna bila kad si je sreo, I jo dok pie svoje pismo, Ipak e Biti Neverna, pre nego to doem, dvojici, ili trojici.

Oh kako je slaba ljudska moda ako sree hoeni asa ne moe dodati,ni as izgubljen dozvati.Al ako nesrea doepridodamo joj svoju snagui uimo je vetini i mei,sama preko nas da napreduje.

1. Naa zemlja

Trebalo bi da imamo zemlju sunca,Velianstvenog sunca,I zemlju miriljave vodeGde je sumrak bletava arena maramaRumena i zlatna,A ne ovu zemljuGde je ivot ledan.

Trebalo bi da imamo zemlju drvea,Visokog drvea gustog,Pognutog od brbljivih papagajaBletavih kao dan,A ne ovu zemlju gde su ptice sive.

Ah, trebalo bi da imamo zemlju radosti,Ljubavi i radosti i vina i pesme,A ne ovu zemlju gde je radost greh.

Havanski snovi

San je koktejl kod Slopi Doa -(Moda, to niko ne zna.)

San je put za Batabano.(Al' niko ne zna da li je tako.)

San moda nije drugo do njeno lice -Moda lepeza sa srebrnom ipkom -A moda san je rua iz Vedada -(Quien sabe? Ko to zbilja zna?)

Nedoumica

Crnkinja mi je mati bila,A otac stari bee mi beo.Ako sam ikad grdio oca,To bih porei sada hteo.

Ako sam crnu majku kleo,Ako je do vraga poslah katkada,Kajem se, kajem zbog toga sadaI samo bih joj dobra eleo.

Otac mi umre u palati.U straari mi umre mati.Kad nisam ni crn ni beo,Gde u umreti, da mi je znati?

Frank Maral Devis

Dr fil. Dajzl Donson

Dajzl Donsonimao je etiri fakultetske diplomeznao je razlog ovogi poreklo onogmogao je drati govor na latinskomili psovati na grkomi, nauivi takve stvari,on je umro od gladijer nije hteo da poduavaniti je mogao da bude sluga.

Kaunti Kalen

Crna devojka je umrla

S dve bele rue na grudima,Sa sveom kraj nogu i ela,Crna Madona na odru leiJer se Vitezu Smrti svidela.

Venani prsten zaloi majkaDa bi je u belom pokopala.Kada bi videla sebe noasGordo bi zaigrala i zapevala.

Voring Kjuni

Bez odraza

Ona ne znaKoliko je lepa,Ona misli da svojim crnim telomNe moe da se ponosi.

Kada bi mogla da zaigraGolaPod palmamaI da ugleda svoju sliku u reci,Ona bi znala.

Ali na ulici nema palmi,I niko ne moe da se ogledaU vodi od sudova.

MAGALU

Dolazi leto.Krivuda halapljivi krokodil.Kraguj odnosi glupavog akala.Flamingo je rumena pegaNa tamnozelenom drveu,Ne zna se dal su mu nogeTananije od vrata.Iz grla nasmejanog jezeraIzvire zanosna pesmaI uspavljuje lenjog gutera,Tu udnu ivotinjicu,Na steni gde sunce pee.U takvom predelu,Gde boja die i buja,Videh Magalu vatrenih usana,Crnu kao stablo u noi,Gde slua oveka s belim okovratnikomI malom crnom knjigom s krstom na koricama.O, hodi, Magalu! Daj mi ruku,Pa u ti itati pesme,arene rei, aneoske simfonije,Nasmejau ti grlo, raspevau ti srce.Ne daj mu da te odmami od kikotave vode,Tihih jezera, umiljatog vetria.Ta zar e dati boje tvoga zalaska suncaI strasna tajanstva tvojih uma,Za veru koja ti ne doputa da igra?

Lesli Morgan Kolins

KREOLKA

Kad igra,Da li na paniju misli -Na suknje purpurne i leprave kastanjete,Kreolko?

Kada se smei,Da li na Francusku misli -Na zlatno vino i nene menuete,Kreolko?

Kad peva,Da li na mladu Ameriku misli -Na sivo oruje, ubojne bajonete,Kreolko?

Kad plae,Da li na Afriku misli -Na modre noi, nehatne kanconete,Kreolko?CRNAC GOVORI O REKAMA

Za mnoge reke sam znao:Reke iskonske kao svet, koje su tekle dok jo u ljudskimvenama krv nije bila potekla.

Moja je dua duboka kao reke.

Kupao sam se u Eufratu kad zore behu mlade.Sagradio sam kolibu pokraj Konga i on me uspavljivao.Posmatrao sam Nil i podigao piramide kraj njega.Kada je Abe Linkoln siao u Nju Orleans, uo sampesmu Misisipija i video njegovo muljevito dnopozlaeno zalaskom sunca.

Za mnoge reke sam znao.Prastare, mutne reke.

Moja je dua duboka kao reke.

Frank Maral Devis

NO U ETIRI VIDA

I

eznutljivoKo ena ljubljenom svomDolazi no u sobu svetaI lei, podatna i zadovoljna,Pod hladnim okruglim licemMeseca.

II

No je radoznalo dete to lutaIzmeu zemlje i nebe, i uvlai sekroz prozore i vrata, zamazujuiCeli krajPurpurnom bojom.DanJe majka koja se izvinjavaI, sa krpom u ruci,Stie za detetom svojim.

III

TorbareiOd vrata do vrataNo prodajeCrne kese zvezdanih bonbonaKornete pune meseca od vanileDok joj seRoba ne rasprodaOnda odgega do kueZveckajui sivim noviimaZore.

IV

Lomna pesma noi, tanana ko vlaknoKida se u bilion deliaMirnih senkiPred gromkim dezomJutarnjeg sunca.

Arna Bontan

LETNJIKOVAC NA JUGU

Ko smrt su mirne topole tamo.Duhovi mrtvih ljudiSusreu svoje dame,Koje u senci etaju dve po dveIl' stoje na mramornim stepenicama.

Muzika odjekujeKroz otvorena vrtaA kroz pamuna poljaZveckaju robovski lanciKoji se vuku po zemlji.

Godine se vraaju uz elinu zveku,Ruka je na kapiji,Osuen list na zidu treperi.Duhovi etaju.Oni su polomili rueA topole stoje mirne kaosmrt.