deliberativna demokratija

THEORIA 2 DOI:10.2298/THEO1202021JBIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 21–52 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

22 Ivana Janković

Ivana Janković

DELIBERATIVNA DEMOKRATIJA – ISTORIJA JEDNE IDEJE

APSTRAKT: Deliberativna demokratija svoj uzor pronalazi u antičkoj demokratskoj praksi. Među modernim misliocima teoretičari deliberativne demokratije inspiraciju pro- nalaze u Rusoovoj političkoj misli i koncepciji “opšte volje”, a naročito u njegovom in- sistiranju da opšta volja ne predstavlja puki zbir pojedinačnih volja. Međutim, ideja “opšte volje”, javnog interesa i delanja za opšte dobro kolektiva često je kritikovana kao da ne ostavlja dovoljno mesta za individualna prava i slobode. Cilj ovog rada jeste da se pokaže da deliberativna demokratija polazi od individualnih prava i sloboda, ali da demokratsku poceduru ne treba shvatiti kao prostu agregaciju individualnih preferencija. Teoretičari deliberativne demokratije dovode u pitanje pretpostavku da kolektivno odlučivanje treba shvatiti isključivo po modelu glasanja. Kroz proces javne i racionalne diskusije dolazi do revidiranja stavova, pročiščavanja i transformacija incijalnih preferencija. Kao rezultat ovog procesa, učesenici ili postižu konsenzus ili dolazi do formiranja jednovršnih poredaka preferencija. Na taj način deliberativna demokratija izbegava paradokse i problemi sa kojim se susreće agregativni model demokratije.

KLJUČNE REČI: deliberativna demokratija, preferencije, konsenzus, jednovršnost, teorija društvenog izbora.

Deliberativna demokratija je forma demokratije u kojoj javna diskusija i razmatranje zauzimaju centralno mesto u procesu opravdavanja zakona i načela na kojima zajednica počiva. Kroz proces deliberacije dešava se i proces transformacije inicijalnih preferencija učesnika. Za razliku od agregativnog modela demokratije, u kome se izražene preferencije uzimaju kao dati, gotov, materijal (kao u potpunosti oformljene preferencije), čijim se sabiranjem onda traži pobednička opcija, deliberativna demokratija akcenat stavlja na pročišćene i reflektovane preferencije. Kada ljudi, koji su jednaki po autoritetu i pravu na uvažavanje, deliberiraju, oni dobijaju nove informacije, revidiraju svoje stavove, pretpostavljaju različite tačke gledišta i razvijaju nove načine razumevanja problema o kojima se raspravlja. De- liberacija može naterati pojedince da ponovo razmisle koje su alternative legitimne, koji kriterijumi su prihvatljivi i kako bi izbori trebalo da budu rangirani. U tom procesu javne razmene mišljenja, u kojoj svako javno iznosi razloge u prilog opcija koje preferira, individualne preferencije se oblikuju tako da je moguće naći za-

THEORIA 2 DOI:10.2298/THEO1202021JBIBLID 0351–2274 : (2012) : 55 : p. 21–52 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper

22 Ivana Janković

Deliberativna demokratija – istorija jedne ideje 23

jedničku osnovu između onoga što pojedinac želi i onoga što drugi žele. Kako bi se postigao dogovor, i kako bi se došlo do najboljih odluka za sve članove društva, svaki učesnik deliberacije mora predloge koje javno iznosi opravdati razlozima koje i drugi mogu da prihvate.

Ideja koja se nalazi u pozadini ovog pristupa jeste da su zakoni koji se donose legitimni u onoj meri u kojoj su javno opravdani građanima na koje se primenjuju. Tako, pravilno shvaćena demokratija jeste kontekst u kome individue slobodno i ravnopravno učestvuju u procesu promišljene i obrazložene diskusije, nasuprot stra- teškoj participaciji pojedinih inidividua koje delaju u cilju zadovoljenja ličnih po- litičkih preferencija ili preferencija neke određene grupe.

Iako u svom formalnom obliku koncepcija deliberativne demokratija nastaje 80-tih godina XX veka, ideja deliberativne demokratije kao procedure donošenja odluka kroz diskusiju slobodnih i jednakih građana stara je koliko i demokratija sama. Obe nastaju u Grkoj, u Atini, u 5-tom veku pre nove ere. Stari Grci su u svom shvatanju demokratije isticali ne samo jednakost pred zakonom, već i jednakost u pogledu mogućnosti svakog slobodnog građanina da se u skupštini javno obrati ostalim članovima zajednice i argumentovano brani svoje stavove. Građani koji nisu učestvovali u diskusijama o stvarima od javnog značaja i dobrobiti zajednice smatrani su beskorisnim, a na diskusiju samu gledalo se kao na nužnu pripremu za bilo kakvu promišljenu radnju.

Cilj ovog rada biće da pokaže kako se ideja razvijala od svojih “atinskih korena”, polazeći od Aristotelovog učenja o državi i politici, preko modernih mi- slilaca, kao što je Ruso, njenih kritičara i alternativnih teorija koje su do skorije prošlosti bile dominantne, pa do njenog konačnog preporoda i formiranja oblika i snage koju danas ima.

I.

Aristotelovi argumenti u prilog vladavini većine

Stari Grci su smatrali da je život u polisu (državi) prirodna i nužna zamisao. Za razliku od „mehanicističkog“ shvatanja države koje nalazimo kod modernih mi- slilaca (koji su stupanje u zajednicu shvatali kao stvar dogovora određenih individ-ua koje se time, s jedne strane, odriču dela svojih sloboda, a s druge, štite lične interese i potrebe, tj. gde se ljudi udružuju u zajednicu zbog očuvanja svojih privatnih interesa), u tradiciji antičkog shvatanja države (polisa) nalazi se „organicističko“ shvatanje. Aristotel je smatrao da je čovek po svojoj prirodi državotvorno biće (zoon politikon) i da sama država nastaje po prirodi stvari. Ona je važnija od svakog pojedinca, na način na koji je celina važnija od svojih delova. Čovek je,

22 Ivana Janković


24 Ivana Janković

dakle, po Aristotelu, „državotvorno biće (zoon politikon)...sposobno da živi u društvu...“ i da uz pomoć razuma (logosa) ima uvide u to „šta je korisno a šta štetno, pravedno i nepravedno“. 1

Država je, za Aristotela, zajednica racionalnih, slobodnih i jednakih ljudi koji su u stanju da samostalno donose odluke, da procenjuju šta je za njih dobro a šta ne, da u skladu sa tim odlučuju, i da se zatim tim odlukama pokoravaju. Dobra zajednica nastaje kao rezultat dogovora onih koji je sačinjavaju, kao odnos u kom se odluke i zakoni, koji se odnose na živote svih onih koji tu zajednicu čine, kolek-tivno donose. Dobro uređeni režimi su, prema Aristotelu, oni gde se vlada u interesu svih građana, a loši oni gde se vlada samo u interesu onih koji su na vlasti, „jer u njima odnos upravljača i potčinjenih liči na odnos gospodara i roba, dok je država zajednica slobodnih ljudi“.2 Iako, prema Aristotelovom učenju, načelo di- stributivne pravde nalaže da svako dobija u skladu sa svojim zaslugama, te da bi najveći udeo u raspodeli počasti i bogatstava trebalo da imaju oni čije su zasluge najveće, Aristotel ne misli da bi bilo dobro da samo nekolicina najvrlijih treba da vlada državom. Polis čini mnoštvo slobodnih ljudi i on se kao celina sastoji od svih njih, a cilj je omogućiti da svako ostvari blagostanje u harmoniji sa drugima. Iz tog razloga, u politički život moraju biti uključeni svi članovi zajednice, i oni vrliji i oni slabijeg karaktera. Na taj način se stvara stabilna država i grade se prijateljske veze, osećaj bliskosti i atmosfera međusobnog uvažavanja među svim njenim građanima.

U prilog tezi da je demokratsko većinsko odlučivanje bolje od odluka koje bi donosila nekolicina eksperata ili prosvećena elita, Aristotel navodi nekoliko argumenata:

- Većina ljudi bolje rasuđuje od nekolicine. “Izgleda besmisleno da neko bolje vidi sa dva oka, bolje čuje sa dva uha i bolje radi sa dve noge i dve ruke nego mnogo ljudi sa mnogim očima, ušima, nogama i rukama, jer danas i monarsi pribavljaju sebi mnoge oči, uši, ruke i noge time što dele vlast s onim ljudima koji su prijatelji njihove vlasti i njih samih.“3 Navode-ći primer sa gozbom koja je uvek lepša kada svako donese svoj deo nego kada jedan pripremi sve, Aristotel potkrepljuje stav da u mnoštvu pronala- zimo veće izvorište ideja i bogatije iskustvo.4 Na taj način mnoštvo građana koji teže postizanju opšteg dobra, razmenjujući svoja znanja, iskustva i ideje, mogu lakše doći do ostvaranja zajedničkog cilja. Ograničeno sazna-

1 Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1970, 1253a, str .5.2 Aristotel, Politika, Beograd, Kultura, 1970, 1279a, str. 83.3 Ibid., 1287b, str. 110.4 Milorad Stupar, Filozofija politike: antičko i moderno shvatanje političke zajednice, Institut za

filozofiju i društvenu teoriju, Filip Višnjić, Beograd, 2010, str. 200.


24 Ivana Janković


nje pojedinca dopunjuje se razmenom mišljenja, čime se revidiraju i una- pređuju početni stavovi, uviđaju mane i ističu vrline.

- U društvima u kojima vlada većina, više različitih pojedinačnih vrlina sa- bira se u jednu vrlinu koja tako postaje bliža idealnoj, celoj vrlini, te zato “masa naliči na čoveka sa mnogo osećaja, mnogo karaktera i inteligen- cije“5.

- Većinu je teže korumpirati od nekolicine ili jednog čoveka. „Nije li oči- gledno da se teže može pokvariti više ljudi?“6

- Tamo gde su ljudi jednaki, moraju imati jednaka prava i dostojanstvo.

Uzimajući u obzir navedene argumente i imajući u vidu da Aristotel smatra da postoji objektivno dobro nezavisno od interesa pojedinca, kao i da kolektiv zaista teži da postigne to opšte dobro, zaključak koji nesumnjivo proizilazi iz njegovog učenja o najboljem tipu vladavine jeste da je demokratsko većinsko odlučivanje su- periornije od znanja nekolicine eksperata. Kada tome pridodamo i ideju da dono- šenje odluka od javnog značaja treba da se obavlja putem javne diskusije u kojoj učestvuju svi slobodni i jednaki građani, ne čudi što većina teoretičara deliberativne demokratije današnu verziju tog oblika demokratije vidi pre kao ponovno oživlja-vanje ideje koja je postojala u atinskoj demokratiji, nego kao novu teoriju.

Ideju da je kolektivno donošenje odluka putem rasuđivanja i javne rasprave bolji i legitimniji način za ostvarivanje dobrobiti zajednice zastupali su i neki mo- derni mislioci. Rusoova koncepcija opšte volje, i uloga koju participativna demokratija ima u dostizanju tog cilja, predstavlja rehabilitaciju Aristotelove vizije demokratije kao sredstva da se dođe do onoga što bi bilo objektivno dobro ili javni interes, koji je iznad svakog pojedinačnog interesa i volje.

Rusoova “opšta volja”

U svom verovatno najznačajnijem delu, Društveni ugovor, Ruso (Jean-Jacques Rousseau) iznosi sopstvenu teoriju društvenog ugovora, zasnovanu na neograni-čenom suverenitetu naroda. Po prirodi stvari, da bi zaštitili svoje interese i imovinu, ljudi se udružuju i iz prirodnog stanja stupaju u društvene odnose. Prema Rusoou, jači i bogatiji pojedinci se dalje udružuju i, preko zakona, nameću svoju volju drugima. Na taj način, čovek koji je “po prirodi slobodan” ulazi u “okove zakon-skog poretka” koji je neslobodan i nepravičan i koji ljude stavlja u nejednak položaj. Moralni imperativ za Rusoa je da čoveka oslobodi okova građanskog društa i pronađe uslove za stvaranje optimalne i moralno prihvatljive zajednice za

5 Ibid., 1281b, str.90.6 Ibid., 1286a, str. 105.

24 Ivana Janković


26 Ivana Janković

sve njene članove, to jest da napravi skicu takvog društva u kome ljudi mogu da žive zajedno, a da pri tome ne budu podvrgnuti eksploataciji i volji nekolicine. S obzirom na to da je čovek po prirodi slobodan, politička vladavina može mu se legitimno nametnuti samo ako je on sa tim saglasan, odnosno ako postupa u skladu sa zakonima koje je sam doneo. “Treba naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao i pre.”7

Rusoovo stanovište je da je suverena volja naroda neotuđiva (vlast može da se prenese ali ne i volja) i nedeljiva (volja je opšta ili predstavlja samo volju pojedinca ili grupe), te da ljudi ne mogu da prenesu na nekog drugog svoje vrhovno pravo na upravljanje samim sobom. Suverenost se nalazi u opštoj volji naroda, koja pred-stavlja saglasnost pojedinačnih interesa ljudi, odnosno ono što je svim tim interesi-ma zajedničko (javni interes), tačku preseka koja čini same temelje države ili društva. To što je volja opšta ne znači da je ona jednoglasna, već da ničiji glas nije isključen, tj. da su svi glasovi uzeti u obzir.

Ono što Ruso želi da naglasi svojim snažnim zalaganjem za nedeljivost suvereniteta jeste uverenje da niko nema pravo da govori i dela u ime naroda, osim naroda samog, i sa njegovim ovlašćenjima. S obzirom na to da, po Rusou, ne sme da postoji politička nejednakost među građanima, on se zalaže za neposrednu demokratiju, atinskog tipa, nasuprot predstavničkoj demokratiji. Iz tog razloga, opšta volja se ostvaruje samo preko direktih oblika demokratskog odlučivanja i ni na koji način ne može da bude reprezentovana nekim organom vlade. Opšta volja se, kao i kod Aristotela, po vrednosti stavlja ispred pojedinca i njegove pojedinačne volje. „...pojedinačna volja po svojoj prirodi teži privilegijama, dok opšta volja teži jednakosti“.8

Opšta volja nije puki zbir individualnih volja (puki agregat), odnosno, nije isto što i volja svih. Međutim, one su ipak povezane preko pravila većinskog glasanja. S obzirom da svaka privatna volja teži uvećanju sopstvene dobrobiti, a opšta volja udovoljenju interesa svih članova grupe, opšta volja predstavlja ono što Ruso naziva „zbir razlika“, tj. zajedničku osnovu koju je, uprkos razlikama, svako spreman da prihvati. Kada bi svaki građanin bio dovoljno obavešten i imao neophodnu količinu informacija i znanja , veliki broj malih razlika proizveo bi opštu volju i odluke koje bi uvek bile dobre. Zašto Ruso naglašava da se radi o velikom broju malih razlika? Ukoliko je broj tih razlika manji, što bi ukazivalo na veći broj pojedinaca grupisanih oko jedne volje koja predstavlja određenu frakciju ili stranku, to je i volja manje opšta. U tom slučaju „...razlike se svode na manji broj i daju manje opšti rezultat. Najzad, kada jedna od tih grupa postane toliko velika da

7 Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str.35.8 Ibid., str. 43.


26 Ivana Janković


nadmaši sve druge, kao rezultat nemate više zbir malih razlika, već jednu jedinu razliku: tada više nema opšte volje, a mišljenje koje preovlađuje je pojedinačno mišljenje.“ 9

Ipak, Rusoova ideja opšte volje i neposredna demokratija koju zastupa može imati primenu samo u manjim zajednicama (državama), u kojima se inidivude donekle poznaju i u kojima je moguće periodično okupljanje građana. U takvim uslovima građani bi zajednički i na ravnopravnoj osnovi, uz pomoć deliberacije (Rusoov dobro obavešten narod) mogli da dođu do onoga što predstavlja opštu volju, koja postoji nezavisno od svake pojedinačne volje.

Ruso akcenat stavlja na prosuđujuću karakter donošenja odluka, gde u procesu međusobne saradnje i promišljanja glasači nastoje da otkriju objektivnu opštu volju, stavljajući po strani prvobitne sebične interese (osnovna pretpostavka Rusoove političke filozofije je da mora postojati jednistvena politika koja predstavlja opšte dobro, jedinstven ispravan odgovor10). Na taj način opšta volja pripada kako čitavoj zajednici i rezultat je kolektivnog prosuđivanja, tako i svakom članu društva po- jedinačno ukoliko se poedinac indentifikuje kao član te zajednice. Ako pođemo od Rusoove pretpostavke da svi teže ka tome da se dodje do odluka koje su u skladu sa opštim dobrom, ukoliko je svaki pojedinačan građanin dovoljno kompetentan i obavešten o stvarima od javnog interesa, verovatnoća da pogodi šta je opšte dobro veća je od 50%. Dokaz da, kada su navedeni uslovi ispunjeni, većinsko glasanje dovodi do ispravnih odluka, koje su u skladu sa javnim interesom, dao je francuski matematičar Markiz de Kondorse (Marquis de Condorcet).

Kondorseova teorema porote

„Teorema porote“ je teorema o verovatnoći da neka grupa individua dođe do ispravne odluke. Teoremu je formulisao i matematički dokazao francuski matema- tičar Markiz de Kondorse, 1975. godine u delu Essai sur l'application de l'analyse á la probabilité des décisions rendues á la pluralité des voix. Pretpostavka najjed-nostavnije verzije teoreme jeste da grupa želi da dođe do neke odluke putem većinskog glasanja. Postoje dva ishoda tog procesa: jedan je ispravan, drugi ne- ispravan, pri čemu kod svakog glasača postoji nezavisna verovatnoća p da pogodi koji je ishod ispravan. Rezultat kolektivnog izbora zavisiće od toga da li je verovat-noća p veća ili manja od 50%, kao i koliko je glasača uključeno u proces donošenja odluke:

9 Ibid., str. 4810 Milorad Stupar, Filozofija politike: antičko i moderno shvatanje političke zajednice, Institut za

filozofiju i društvenu teoriju, Filip Višnjić, Beograd, 2010, str. 271.

26 Ivana Janković


28 Ivana Janković

- Ako je verovatnoća da će svaki glasač ispravno glasati veća od 50%, uvećanjem broja glasača povećava se i verovatnoća da će se putem većin-skog odlučivanja doći do ispravne odluke

- Ali, ako je verovatnoća da će svaki glasač ispravno glasati manja od 50%, povećanjem broja glasača, stvari se drastično pogoršavaju i verovatnoća da će se doći do ispravne odluke postaje sve manja (sve dok ne bude 0)

Ako se napravi paralela sa Rusoovim opravdanjem većinskog odlučivanja (koje je uvek usmereno na opšte dobro), dolazi se do zaključka da u slučaju da se broj glasača koji uviđaju šta je opšte dobro neograničeno povećava, verovatnoća da se većinskim odlučivanjem dođe do ispravne odluke jednaka je 1.

Međutim, Rusoov centralni pojam “opšte volje” i pojam narodnog suvereniteta naveli su neke autore da Rusoa vide kao teoretičara koji nije mario za individualna prava i slobode. Kolektivni aspekt slobode i njegovo shvatanje društvenog ideala koji po svaku cenu mora biti ostvaren, Bendžamin Konstan (Benjamin Constant) kritikuje kao potpuno neprihvatljiv i nekompatibilan sa idejom slobode kakvu danas nalazimo u modernim društvima.

II

O razlici između slobode starih i slobode modernih naroda

Po Konstanu, sloboda antičkog sveta bila je participativna, republikanska sloboda, koja je građanima omogućavala da direktno vrše uticaj na politiku i po- litičke odluke, kroz proces stalne deliberacije u narodnim skupštinama. Kako bi ostvarili ovaj stepen participacije, građani antičkog sveta bili su u obavezi da ulažu vreme i energiju da bi ispunili ove moralne obaveze. Postojanje jedne klase ljudi, robova, koji su obavljali produktivne poslove, omogućavalo je građanima da bes- konačno dugo razgovaraju o stvarima od javno - političkog značaja. Ono što se tada zvalo sloboda bilo je kompatibilno sa kolektivnom slobodom i potpunim podvrga-vanjem pojedinca autoritetu zajednice. Sve privatne akcije su, navodi Konstant, stavljane pod teške nadzore. Nikakva važnost nije bila data individualnoj nezavis-nosti, niti u slučaju mišljenja, niti u slučaju rada, a najmanje u religiji. „Zakoni su regulisani običajima, a s obzirom da su običaji imali uticaj na sve ostalo, teško da je postojalo išta što nije bilo regulisano zakonom.“11 Treba naglasiti i činjenicu da je antička sloboda bila ograničena na relativno mala i homogena društva. Sve ovo je u suprotnosti sa onim što što sloboda predstavlja u modernim društvima. Sloboda

11 Benjamin Constant, “De la liberté des Anciens comparée à celle des Modernes” (“The Liberty of Ancients Compared with that of Moderns”, translated by Biancamaria Fontana, in: Constant: Political Writtings, Cambridge University Press, 1988, str. 310)


28 Ivana Janković


kakvu danas vrednujemo bazirana je na posedovanju individualnih građanskih sloboda, vladavini prava, i slobodi od preteranog uplitanja države u život pojedinca. Kao nužna posledica veličine modernih država, direktna participacija mora biti ograničena. Još jedan razlog za ovo ograničenje nalazi se i u činjenici da u modernim društvima ne postoje robovi, te da svako mora da, uz pomoć sopstvenog rada, zarađuje za život. Zato, građani biraju predstavnike koji onda, u ime naroda, diskutuju u Parlamentu i na taj način “spašavaju” ljude od svakodnevnog političkog angažovanja. „Svačije je pravo da se udružuje sa drugim individuama, bilo da razgovaraju o sopstvenim interesima, ili da ispovedaju religiju koju oni i njihovi saradnici preferiraju, ili da prosto ispune svoje dane na način koji je najviše u skladu sa njihovim sklonostima ili hirovima“12

Iz onoga što Konstan tvrdi sledilo bi da danas više ne možemo uživati slobodu kakva je postojala u antičkom svetu, a koja se sastojala u aktivnom učešću u javnom životu. Naša sloboda se, po njemu, mora sastojati od neometanog uživanja i i lične nezavisnoti. Zato nam treba nova organizacija političkog života, tj. reprezen-tativni sistem vladavine.

Ako pogledamo neka mesta u“ Društvenom ugovoru“, kao što su ona u kojima Ruso navodi da „ukoliko je država bolje uređena, utoliko, u duhu građana, javni poslovi odnose prevagu nad privatnim“13 ili „opšta volja ne može da greši pa je treba nametnuti i silom”, jasno je zašto Konstan tako oštro kritikuje despotizam francuskih političkih filozofa Žan Žak Rusoa i opata Meblija (Abbé de Mably)14 , a njihovo viđenje ocenjuje kao kao opasno po individualnu slobodu.

Šumpeterovo (realistično) shvatanje demokratije

Još jedan udarac Rusoovoj viziji demokratije, i tradicionalnom konceptu demokratije uopšte, zadao je Jozef Šumpeter (Joseph Shumpeter), ekonomista i poli- tički teoretičar, izloživši svoje stanovište koje je u oštroj suprotnosti sa onim što je on nazvao „klasičnom doktrinom“, a što je predstavljalo jedan “realističan” model demokratije, zasnovan na empiriji. Naime, on je osporio ideju demokratije kao procesa u kome glasačko telo identifikuje nekakvo opšte dobro, a onda pomoću opšte volje bira svoje predstavnike, koji zatim ispunjavaju njihove vizije. De- mokratija za Šumpetera ne predstavlja ni vladavinu čitavog naroda, ni vladavinu većine, već zapravo vladavinu nekolicine političara, koji onda manipulišu ljudskim

12 Ibid., str. 30913 Ž. Ž. Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str. 94.14 Benjamin Constant, “The Liberty of Ancients Compared with that of Moderns”, translated by

Biancamaria Fontana, in: Constant: Political Writtings, Cambridge University Press, 1988, str. 315.

28 Ivana Janković


30 Ivana Janković

neznanjem i ljudskom površnošću. On tvrdi da ne postoji “volja naroda”, niti jedinstveno i jednoglasno prihvaćeno “opšte dobro” oko kojeg bi se svi ljudi složili. Individualna volja je zavisna od propagande stranaka i njihovih lidera. Šumpeter zato daje mnogo realističnije određenje demokratije kao poretka u kome se sve svodi na borbu lidera za glasove građana (tržišni model). Demokratija nema vrednost po sebi, niti vodi nekim dobrim i ispravnim odlukama, ona je samo politički metod, “institucionalno uređenje za dolaženje do političkih odluka, koje određenim individuama dodeljuje moć da odluče o svim stvarima kao važnim za njihovo us- pešno traganje za glasovima ljudi”15. Jedini trenutak kada narod zaista vlada i kada je slobodan jeste momenat izbora, kada može da promeni predstavnike kojima je nezadovoljan i da zatim postavi nove, nakon čega nema gotovo nikakvog uticaja.

Šumpeter je zastupao koncepciju političkog života u kojoj ima jako malo pro- stora za demokratsku participaciju i individualni ili kolektivni razvoj. Demokratija je daleko od toga da bude forma života koju krase jednakost i najbolji mogući uslovi za postizanje napretka kroz proces participacije. Uloga građana se zapravo iscrpljuje u pravu da povremeno izabere predstavnike, dajući im zatim punomoć da delaju u njihovo ime. Suština demokratije se na kraju svodi na mogućnost građana da smeni jednu vladu drugom, čime se isključuje mogućnost tiranskih zakona i rizika od onih predstavnika vlasti koji bi da se permanentno ustale na političkoj sceni. Demokratija dozvoljava da postoji širok spektar političkih želja običnih ljudi, ali se stvarna javna politika svodi na nekolicinu dovoljno iskusnih i kvalifikovanih da se takvim poslovima bave. “Ako želimo da se nedvosmisleno suočimo sa či- njenicom, moramo priznati da je u modernim demokratijama… politika neminovno isto što i karijera.”16 Ovo nije, naglašava Šumpeter, nekakav ciničan pogled na politiku. Naprotiv, ono što bi bilo neozbiljno i cinično jeste da se pravimo da bi demokratska zajednica mogla biti samo-regulativna zajednica vođena idejom opšteg dobra, u isto vreme znajući da će jednoj grupi ineteresa uvek poklanjati više pažnje nego svim ostalima. 17

Šumpeter je imao i dosta loše mišljenje o političkim i intelektualnim kapaciteti-ma običnog građanina, smatrajući ga slabim i sklonim snažnim emocionalnim im- pulsima. Za potrebe ovog rada najznačajnini je Šumpeterov pasus koji se tiče vrlo negativnog određenja glasača u reprezentativnoj demokratiji: „tipičan građanin pada na najniži nivo mentalnog delovanja čim uđe u političko polje. On obrazlaže i analizira na način koji bi lako prepoznao kao infantilan unutar sfere svojih stvarnih interesovanja. On postaje ponovo primitivan.“18 Nemogućnost zdravorazumskog prosuđivanja i neznanje jeste ono što odlikuje obične građane, kako neuke tako i

15 Joseph A. Schumpeter, Capitalism, socialism and democracy, Routledge, 1994, str. 269.16 Ibid., str. 28517 David Held, Models of democracy, Cambridge: Polity press, 2006, str. 154.18 Joseph A. Schumpeter, Capitalism, socialism and democracy, Routledge, 1994, str. 262.


30 Ivana Janković


one obrazovane, kada se radi o političkim poslovima. Obrazovanje, kaže Šumpeter, retko pravi razliku, jer su stvari koje se tiču političkih pitanja obično daleko od svakodnevih života ljudi. Ukoliko nisu neposredno angažovani u politici i ukoliko nisu direktno odgovorni za donošenju političkih odluka, obični građani se poli-tikom bavi na infantilan način.

Ako i priznamo da, u uslovima koje Šumpeter opisuje, prosečan građanin ima malu motivaciju da uči i odlučuje o političkim pitanjima, kao i činjenicu da nečiji posebni interesi često proizvode volju naroda, ne moramo da prihvatimo ovako pesimistične stavove o demokratskom uređenju. To nas može odvesti do zaključaka suprotnih onima koje iznosi Šumpeter. Jedan od zaključaka bi mogao biti i zahtev da napravimo takvu javnu armosferu u kojoj će se svaki glas čuti, u kojoj će svako moći da, snagom racionalnih argumenata, utiče na kreiranje pravila po kojima živimo, ne da bude pasivan u periodu od izbora do izbora. Demokratija postaje legitimna kroz proces javne deliberacije (koja poboljšava i izmiruje nepotpune, neinformisane, netranzitivne i neopravdane preferencije individua) u kojoj građani mogu da diskutuju o svojim verovanjima i vrednostima, te da u tom procesu pro- nađu zajedničko tlo za rešavanje problema sa kojima se, kao zajednica, susreću. Ukoliko bi ljudi bili motivisani da uzmu više učešća u političkom životu društva kome pripadaju, da znaju više o stvarima koje se direktno ili indirektno tiču njihovih života (teško je prihvatiti Šumpeterovu tezu da politička pitanja nemaju nikakve veze sa svakodnevnim životom građana), došli bismo do boljih rezultata. To je promena koju teoretičari deliberativne demokratije zagovaraju. Oni predlažu “lek” za Šumpeterovo zapažanje o tome da su preferencije glasača oblikovane i izmanipulisane od strane političara, uvodeći distinkciju između politike kao prostog sabiranja datih preferencija i politike kao transformacije preferencija kroz racional-nu diskusiju.19

Teorija društvenog izbora i Erouova teorema

Svakako najozbiljniji izazov za demokratiju predstavljaju rezultati do kojih je došla teorija društvenog izbora. Teorija društvenog izbora, kako ju je definisao Vilijam Rajker (William H. Riker), jeste “opisivanje i analiza načina na koji su preferencije individualnih članova grupe objedinjene u odluku grupe kao celine”. Kondorse je još u 18. veku, u vidu paradoksa glasanja, ukazao na moguće probleme za demokratsku proceduru koja bi, prostim sabiranjem individualnih preferencija, trebalo da nam kao rezultat da onu opciju koju društvo u celini u najvećoj meri preferira. Kondorse je, naime, 1785. godine u svom najvažnijem delu "Essai sur

19 John Elster, “The market and the forum: three varieties of political theory”, in Foundations of social choice theory, Cambridge: Cambridge University Press, str. 104.

30 Ivana Janković


32 Ivana Janković

l'application de l'analyse á la probabilité des décisions rendues á la pluralité des voix", pokazao da polazeći od tranzitivnih individualnih preferencija20 (u slučaju kada imamo više od dva kandidata) možemo doći do cikličnih, netranzitivnih, dru- štvenih preferencija koje nastaju kao rezultat sabiranja individualnih preferencija. Ovaj rezultat je paradoksalan jer nam pokazuje da preferencije koje većina iskazuje mogu biti u konfliktu jedne sa drugima.

Pretpostavimo da imamo tri kandidata na izborima a, b i c, i da postoje tri glasača x, y i z, takva da je njihov poredak preferencija sledeći:

x: a>b>c (glasač x preferira kandidata a najviše, zatim b, pa c)y: b>c>a (glasač y preferira b najviše, zatim c, pa a)z: c>a>b (glasač z preferira c najviše, zatim a, pa b)

Koji kandidat predstavlja najpreferiraniju opciju većine? Koristeći Kondorseov metod (alternative se upoređuju po parovima i alternativa koja pobedi upoređuje se dalje sa pobedničkom alternativom, sve dok ne dobijemo alternativu koja je pobedila sve ostale) dolazimo do rezultata da se u većinskom glasanju a preferira u odnosu na b, b u odnosu na c i c u odnosu na a. Preferencije većine nam pokazuju da kandidat a dobija kandidata c, b dobija c, c dobija a, a ponovo dobija c i tako ad infinitum. Ovo nam pokazuje da su preferencije društva u celini komplikovanije nego preferencije individue. Rezultat su netranzitivne društvene preferencije, te je nemoguće naći kandidata koga društvo u celini najviše preferira. 21

Problem moderne teorije društvenog izbora ekspliciran je kroz implikacije Erouove (Keneth Arrow) teoreme mogućnosti (General Possibility Theorem). Te- orija društvenog izbora polazi od pretpostavke da je moguće, polazeći od onoga što individua najviše preferira, a onda sabirajući izražene preferencije pojedinačnih čla- nova društva (uz pomoć procedure glasanja), kao rezultat dobiti ono što društvo u najvećoj meri preferira. Međutim, Erouova teorema (ne)mogućnosti, ili Erouov paradoks, pokazuje manje optimistične rezultate. Erou je pokazao da je takva agre- gacija preferencija praćena nemogućnošću, nestabilnošću i arbitrarnošću. Naime, on je dokazao da ne postoji mehanizam za sabiranje preferencija koji zadovoljava set naizgled neškodljivih uslova. Time je dovodena u pitanje demokratska procedu-ra donošenja odluka. Da vidimo kako izgleda Erouova teorema i koji su to (naiz-gled neškodljivi) uslovi fer i slobodnog izbora koje bi svaka demokratska procedu-ra trebalo da zadovolji.

20 Tranzitivnost u ovom slučaju znači da ako imamo tri alternative x,y, z, i ako preferiramo x u odnosu na y, i y u ondosu na z, moramo preferirati x u odnosu na z.

21 Jedno od pitanja može biti i to koliko je ovakav ishod realan u postojećim demokratskim procedurama? Odgovor je dosta nepovoljan po demokratsku proceduru prostog sabiranja individualnih preferencija. Verovatnoća da se kao rezultat sabiranja tranzitivnih individualnih preferencija dobije netranzitivan društveni rezultat povećava se s povećanjem broja alternativa ili broja glasača.


32 Ivana Janković


Erouova teorema pokazuje da, pod pretpostavkom individualne racionalnosti22, za glasače kojima su ponuđene tri ili više različite alternative ne postoji sistem glasanja koji bi omogućio da individualni poredak preferencije pretvorimo u kolektivni poredak, koji bi takodje bio racionalan, a koji bi zadovoljio četiri sledeća kriterijuma:

I U – univerzalni domenII P – slaba Pareto optimalnostIII I – nezavisnost od irelevantih alternativaIV D – nepostojanje diktatora

Uslov U (univerzalni domen) kaže da se u obzir uzima svaki mogući individu-alni poredak preferencija, sve dok je taj poredak koherentan. Uslov P (slaba Pareto optimalnost) znači da ukoliko sve individue u društvu preferiraju opciju x, onda i društvo gledano u celini preferira opciju x. Uslov I (nezavisnost od ireleventnih alternativa) nam govori da pozicija alternative x u odnosu na alternativu y u dru- štvenom poretku preferencija zavisi isključivo od toga kakvu poziciju x ima u odnosu na y u svakom individualnom poretku preferencija. Ovaj uslov nam zapravo govori da svako strateško uvođenje novih alternativa ne može da promeni pre toga izraženi odnos između alternative x i y. I, na kraju, uslov D znači da odluke ne smeju da se donose na diktatorki način, odosno da poredak preferencija jedne osobe ne može biti usvojen bez obzira na poretke preferencija koje imaju ostale individe u društvu.

Erouova teorema (ne)mogućnosti nam, dakle, pokazuje da ne postoji funkcija društvenog izbora takva da zadovoljava uslov racionalnosti (u smislu potpunosti i tranzitivnosti) i uslove U, P, I i D (u slučaju kada imamo tri i više alternative). Erouova teorema glasi: Bilo koji poredak koji je racionalan i zadovoljava uslove U (univerzalni domen), P (slaba Pareto optimalnost) i I (nezavisnost od irelevantnih alternativa) jeste diktatorski. 23

Erouova teorema (ne)mogućnosti nam sugeriše da za probleme kolektivnog donošenja odluka ne postoji zadovoljavajuće demokratsko rešenje. Teoretičari deliberativne demokratije tvrde da uvođenjem deliberacija članovi grupe koja treba da donese kolektivnu odluku dobijamo optimističnije rezultate.

22 Erou racionalnost, bilo individualnu, bilo kolektivnu, definiše u skladu sa kriterijumom koherentnosti. Skup preferencija je koherentan ako zadovoljava uslove tranzitivnosti i potpunosti. Individua ima tranzitivan skup preferencija, u odnosu na tri alternative x, y i z (poredjane po načinu na koje su preferirane), ako x preferira u odnosu na y , y u odnosu na z i x u odnosu na z. Kriterijum potpunosti kaže da inidivua ili preferira jednu opciju u odnosu na drugu, ili drugu u odnosu na prvu, ili je indiferentna između te dve alternative.

23 Zbog prirode teksta koji pokušava da pokaže istorijski razvoj ideje deliberativen demokratije, kao i zbog kompleksnosti dokaza koje Erou izvodi, nećemo ulaziti u detalje Erouove teoreme, niti u njeno detaljno dokazivanje.

32 Ivana Janković


34 Ivana Janković

III

Teorija deliberativne demokratije

Deliberativna demokratija delimično nastaje i kao odgovor na teškoće koje je pred demokratski izbor postavila teorija društvenog izbora.24 Deliberativna demokratija kao proces otvorene diskusije, proces u kome dolazi do oblikovanja, formiranja i revidiranja početnih preferencija, suprotstavljena je agregativnom modelu demokratije koji izražene (sirove) preferencije uzima kao date i konačne, koristeći zatim proceduru glasanja i sabiranja sirovih preferencija kao jedini način da do- đemo do rezultata koji bi predstavljao kolektivni izbor. Oštrica argumenta koje teoretičari deliberativne demokratije upućuju agregativnom modelu demokratije (odnosno teoriji društvenog izbora) usmerena je upravo na ovakvo shvatanje iz- raženih preferencija, kao datih i nepromenjivih. Ali kako nam ovo pomaže da iz- begnemo probleme na koje ukazuje teorija društvenog izbora?

Cilj koji pred sebe postavlja agregativni model demokratije jeste, dakle, sabrati individualne preferencije kako bi dobili kolektivni izbor, na što je moguće efikasni-ji i fer način. Ali kako odrediti koji je način najviše fer i najefikasniji? S obzirom da preferencije izražavaju individualnost i slobodu svakog pripadnika političke zajednice, preferencije se smatraju “svetim” i svaki stav bi trebalo da ima jednaku va- žnost. Međutim, ljudi vrlo često imaju suprotstavljene stavove. “Problem je, dakle, naći institucionalnu strukturu koja na najbolji način ispunjava uslove jednakosti i efikasnosti. Tako, liberalne demokrate25 mogu da se podele oko pitanja da li treba preferirati većinsko pravilo odlučivanja ili ideju pluralističkog sistema koja razli- čitim grupama u društvu daje različitu snagu uticaja na odluke, proporcijalno interesima grupe za te odluke. Bilo kako bilo, ovo je porodična svađa u kojoj su obe strane vođene istim idealom, naime kako postići fer i efikasan kompromis s obzirom na mnoge konfliktne preferencije koje su izražene u političkoj zajednici.”26

Iako teoretičari deliberativne demokratije takođe kreću od toga da postoje suprotstavljene preferencije, stanovište deliberativne demokratije jeste da prosta ag- regacija preferencija nije dovoljna i da je neophodno da se u javnom životu obez- bedi moralna rasprava koja bi građanima omogućila da ostalim članovima društva ponude argumente u prilog teze koju zastupaju, kao i da saslušaju i uvaže argu-mente koje drugi imaju da ponude. U tom procesu javnog iznošenja i opravdavanja argumenata, koji se ne mogu zasnivati samo na sebičnim potrebama i opravdanjima

24 Ivan Mladenović, „Savremene teorije demokratije“, str. 226, Filozofija i društvo 1/2008, str. 217–247.

25 Agregativni model demokratije.26 David Miller, „Deliberative Democracy and Social Choice”, Political Studies (1992), XL,

Special Issue, 54-67, str. 55.


34 Ivana Janković


tipa “jer ja prosto mislim da je tako bolje” ili “jer je grupa kojoj ja pripadam važnija”, u kom argumenti koji se iznose moraju biti opravdani i prihvatljivi drugima, dolazi do transformacije samih preferencija. Osnovni cilj ove teorije je paž- ljivo preispitivanje i odmeravanje razloga za ili protiv nekog stanovišta, osvešći-vanje stavova koje imamo, postavljanje pitanja o tome otkuda sklonost ka određe- nim stavovima (da li su naši ili su nam nametnuti, da li smo izmanipulisani ili istinski verujemo u stvari koje izražavamo) i slično. “Deliberativno stanovište po- čiva na očigledno drugačijoj koncepciji “ljudske prirode u politici”… koja se oslanja na sposobnost osobe da bude pod uticajem racionalnih argumenata i da ostavi sa strane partikularne interese i mišljenja, iz poštovanja prema ukupnoj pra- vičnosti i zajedničkom interesu kolektiva.”27 Ali ovo svakako ne znači da glasanje kao procedura u potpunosti gubi svoju ulogu. Iako je postizanje saglasnosti u toku deliberacije idealni cilj kome se teži, većina deliberativnih demokrata deliberaciju shvata kao sredstvo za promišljanje naših odluka, za “pročišćenje” inicijalnih preferencija. Nakon toga će verovatno ipak postojati potreba da se glasanjem odluči između dve ili više prihvatljivih opcija. Saglasnost, dakle, ne mora da se ogleda isključivo u dosezanju jedne konačne odluke, već i u dostizanju sporazuma o pro- ceduri ili kriterijumima koji će se pri donošenju odluka koristiti. Generalni problem koji je teorija društvenog izbora postavila pred demokratski izbor sastojao bi se, ukratko, u tome da ne postoji fer i racionalan način za sabiranje preferencija koje glasači izražavaju. Ali ovo povlači i dva specifičnija problema – arbitrarnost u oda- biru pravila odlučivanja i gotovo neizbežnu pojavu strateškog glasanja.28 Prvi problem nastaje zbog toga što među mnogim pravilima nije lako odlučiti se za ono koje bi bilo najbolje za dolaženje do najispravnijih društvenih odluka. Najpoznatiji primeri su svakako Kondorseov metod odlučivanja29 i Bordin metod30. Nevolja je i u tome što primenjujući npr. ova dva pravila na neki iskazani skup preferencija često nećemo dobiti iste rezultate, tj. “Kondorseov pobednik može da postoji, ali druga opcija može biti izabrana ukoliko koristimo Bordin metod”.31 Ovo se dešava kada, npr. većina ljudi preferira opciju a, ali je ta opcija vrlo nisko rangirana kod

27 Ibid., str. 56.28 Ibid., str. 58.29 Bilo koja opcija koja pobeđuje sve druge u seriji „jedan na jedan“ poređenja alternativa treba

da bude društveni izbor. Međutim, ništa nam ne garantuje da će Kondorseov pobednik (alternativa koja će pobediti sve ostale) uvek postojati.

30 Svaki glasač rangira ponuđene opcije prema redosledu preferencija, tako da najpreferanija opcija dobija vrednost n, druga opcija n-1, treća vrednost n-2 i tako dalje. Na kraju se prebroje i sabiraju sve vrednosti koje opcije dobijaju i ona sa najvišom vrednosti jeste pobednik. Zato što kao rezultat uglavnom dobija široko prihvaćene opcije, a ne one koje većina preferira, Bordin metod se često opisuje kao izborni sistem zasnovan na konsenzusu, a ne kao većinski.

31 David Miller, „Deliberative Democracy and Social Choice”, Political Studies (1992), XL, Special Issue, 54-67, str. 59.

34 Ivana Janković


36 Ivana Janković

onih koji preferiraju opciju b, gde na kraju pobeđuje npr. opcija c, koju preferira mali broj ljudi, ali je velika većina stavlja na drugo mesto u svom poretku preferen-cija. U ovakvoj situaciji moguća je pojava strateškog glasanja. Ukoliko su, recimo, opcija a i opcija b podjednako popularne i neizvesno je koja će pobediti, ljudi tada mogu, kako bi povećali šanse da njihov izbor pobedi, pogrešno da predstavljaju svoj poredak preferencija, strateški stavljajući suparničku opciju na poslednje mesto (iako je, npr, ona odmah ispod opcije koju ta osoba najviše preferira).

Ali na koji način deliberativna demokratija može da odgovori na probleme koje je pred demokratski izbor postavila teorija društvenog izbora? Normativni aspekt teorije društvenog izbora sastoji se u navođenju minimalnih uslova koje demokratska procedura (jedan prihvatljiv mehanizam agregacije) mora da zadovolji, dok se njen logički aspekt sastoji u tome da pokuša da pokaže da postoje neki logički mo- gući sistemi agregacije koji zadovoljavaju te minimalne uslove. Kao što smo već videli, Erou je pomoću svog dokaza demonstrirao da takav sistem ne postoji.

Ono što teoretičari deliberativne demokratije dovode u pitanje jeste pretpostavka da proceduru za dolaženje do kolektivnih rezultata treba shvatiti samo kao prostu agregaciju datih, sirovih preferencija. Njihova proširena koncepcija racional-nosti individua koje pokušavaju da dođu do kolektivnih izbora sastoji se u revidi-ranju, promišljanju i transformaciji početnih peferencija. Međutim, transformacija individualnih preferencija ne dešava se nekakvim nasilnim nametanjem, već jedino putem prihvatanja opravdanih razloga. Zahvaljujući argumentovanoj raspravi u kojoj učesnici iznose razloge za opcije koje preferiraju, individue promišljaju po- nuđene alternative, čime se podstiče transformacija ili promena preferencija. S druge strane, ovakva praksa vodi povećanju sklonosti ka kooperaciji.

Deliberacija može da poveća verovatnoću da će individue sarađivati, tj. da će svi učesnici rasprave izložiti svoje iskrene preferencije (za neiskrene preferencija postoje kazne: ukoliko se ispostavi da je neka osoba lažov i da samo želi da manipuliše drugima, sledeći put mu niko neće verovati). Drajzek (J. Dryzek) i List (C. List) naglašavaju informativni aspekt deliberacije i činjenicu da će učesnici rasprave znati u koje informacije da veruju. “Prvo, uvođenje više govornika po- maže da se formira sklonost ka iskrenosti time što se omogućava potvrda informa-cija. Drugo, pored informativnog aspekta deliberacije, argumentativni i refleksivni aspekt u pravom smislu ograničavaju mogućnosti pojedinca da manipuliše. “32

Teoretičari deliberativne demokratije izlaz su našli u slabljenju uslova U (univerzalni domen), tj. zahtevu da procedura društvenog izbora u obzir uzme svaki mogući individualni poredak preferencija. Iako se ovaj aksiom može smatrati sa- moočigledim, i iako bi, bar na prvi pogled, narušavanje ovog uslova bilo u neskladu sa demokratskim principima, tokom procesa deliberacije dolazi do (ili barem teo-

32 John S. Dryzek and Christian List, „Social choice theory and Deliberative Democracy: A reconcilation“ , British Journal of Political Science, Vol.33, No.1, 1-28, str.10


36 Ivana Janković


retičari ove struje očekuju da će se do dogoditi ) spontanog smanjivanja početnog seta preferencija. Ali koje su to preferencije koje bivaju eliminisane u procesu deliberacije? Rekli smo da se u toku deliberacije, usled zahteva za opravdanim ar- gumentima koje svaka individua daje ostalim članovima zajednice u prilog opcije koju preferira, kao rezultat dobijamo pročišćene preferencije. Tako, preferencije koje prvo otpadaju jesu one koje su zasnovane na pogrešnim verovanjima, ira-cionalne i nepotpune preferencije, zatim sebične preferencije, preferencije koje su drugim članovima društva moralno neprihvatljive itd. “….mi imamo dobar razlog da očekujemo da će u procesu deliberacije doći do transformacije inicijalnih političkih preferencija (koje mogu biti zasnovane na privatnom interesu, interesu određene grupe, predrasudama itd) u moralne sudove o stvarima o kojima se odlu- čuje, što će znatno smanjiti broj individualnih poredaka preferencija sa kojima se konačna procedura odlučivanja suočava”.33

Jedan od mogućih ishoda procesa pročišćavanja početnog skupa preferencija putem javne deliberacije jeste da na kraju dođemo do jedne, najbolje opcije koju svi prihvataju. Na taj način bi učesnici deliberacije postepeno došli do konsenzusa. U slučaju kada je moguće dolaženje do konsenzusa, potpuno se eliminiše potreba za procedurom glasanja i proces deliberacije postaje jedino sredstvo za dolaženje do kolektivnih odluka. Međutim, ovo je previše idealističko očekivanje, jer ljudi retko dolaze do odluka u kojima sve razlike među mišljenjima nestaju. U većini slučajeva diskusija nije dovoljna da bi se odluka donela, pa je neophodno proceduru deliberacije dopuniti procedurom glasanja. Drugi, mnogo realističniji, mogući ishod je da do ograničenje domena funkcije društvenog izbora dolazimo ukoliko je zadovo- ljen uslov “jednovršnosti”.34 Profil individualnih preferencija je jednovršan ako postoji poredak alternativa sa leva na desno takav da svaki pojedinac ima najpreferiraniju opciju da su ostale preferencije takve da što su dalje od najpreferirani-je opcije, to ih on manje preferira.

Konsenzus kao cilj deliberacije

Neki teoretičari deliberativne demokratije veruju da deliberacija može dovesti do međusobnog slaganja. Cilj dostizanja konsenzusa tokom deliberacije povećava

33 David Miller, „Deliberative Democracy and Social Choice”, Political Studies (1992), XL, Special Issue, 54-67, str. 63.

34 Ideju jednovršnosti definisao je škotski ekonomista Dankan Blek (D. Black, “The Theory of Committees and Elections”, Cambridge: Cambridge University Press, 1958) kako bi pokazao da je moguće da društveni izbor bude racionalan, odnosno tranzitivan, uprkos Kondorseovom paradoksu. Blek je dokazao da ukoliko su inidividualne preferencije jednovršne, onda je većinsko pravilo nediktatorsko pravilo agregacije preferencija, koje zadovoljava nezavisnost od irelevantnih alternativa.

36 Ivana Janković


38 Ivana Janković

šanse deliberativnoj koncepciji da odgovori na problem netranzitivnih društvenih poredaka preferencija. Kada ljudi javno raspravljaju, oni menjaju svoja mišljenja, pretpostavljaju različite tačke gledišta i razvijaju nove uvide u probleme o kojima se govori. Deliberacija može navesti pojedince da uvaže mišljenja drugih ljudi, da ponovo razmisle o tome koje su alternative legitimne, koje su strukturne dimenzije problema o kome se raspravlja prihvatljive i kako bi alternative trebalo da budu rangirane. Rols (John Rawls) i Habermas (Jürgen Habermas), najuticajniji anglo-američki i kontinetalni politički filozofi od kraja 20. veka, odigrali su veliku ulogu u razvoju ideje deliberativne demokratije. Njihova stanovišta naglašavaju dijaloški pristup slobodnih i jednakih građana političkim principima i institucijama kao iz- voru legitimnosti političkih odluka, ali se i razlikuju u pogledu ciljeva i nivoa ana- lize. Prva razlika tiče se ciljeva pravičnosti, racionalnosti i socijalne stabilnosti. Najveći interes za Habermasovu etiku diskursa jeste uspostavljanje fer delibera-tivne procedure koja bi omogućila dolaženje do međusobnog slaganja, zasnovanog na racionalnom obrazloženju. U Rolsovom političkom liberalizmu, sa druge strane, konsenzus svih članova o fundamentalnim političkim principima pravde osigurava legitimnost i socijalnu stabilnost. Druga razlika između ova dva stanovišta tiče se različitih nivoa analiza koje koriste kako bi unapredili svoje ciljeve. Habermas je usmeren na mikro-nivo, skoncentrisan na deliberativne procedure i učesnike deliberacije, dok je Rols usmeren na makro-nivo, na traženje supstativnih principa koji bi u najvećoj meri bili prihvatljivi.

U “Teoriji pravde”, govoreći o svojoj najpreferiranijoj koncepciji pravde, Rols definiše pravdu kao pravičnost35. Međutim, status pravde kao pravičnosti vreme- nom se menjao. Prvobitno ustanovljen kao moralna koncepcija pravde, u “Politič- kom liberalizmu” status pravde postaje politička koncepcija. Tokom razmatranja o političkom liberalizmu, Rols dolazi do toga da su javni um i deliberativna praksa nužni da bi se održala politički slobodna država. Rekli smo, naime, da je Rolsu najviše stalo do očuvanja stabilnosti u demokratskom društvu. Ali kako je moguće očuvati stabilnost u društvu u kom postoji mnogo različitih mišljenja i doktrina? Verujući da su ljudi sposobni za toleranaciju i međusobno uvažavanje, Rols je smatrao da ova sposobnost ne vodi samo do prostog pluralizma, već do onoga što je on nazvao “razložni pluralizam”36. On se nadao da će činjenica da postoje mnogo- brojne moralne, filozofske i religiozne doktrine koje ljudi prihvataju prirodno raz-

35 Pravda kao pravičnost sastoji se iz dva principa pravde: iz principa slobode i principa razlike. Princip slobode kaže da svaka osoba ima pravo na osnovne slobode, kao što su politička sloboda, sloboda izražavanja, sloboda na okupljanje, fer i jednake šanse u pogledu službi i po- ložaja, slobodu na privatnu svojinu itd, sve dok je kompatibilna sa sličnim slobodama drugih. Princpi razlike glasi da su društvene i ekonomske nejednakosti dopuštene samo ukoliko one idu u korist onih kojima je u društvu najlošije.

36 Svaka od mogućih doktrina koju neka individua ili grupa zastupaju je razložna jer se može braniti u smislu da bi i drugi mogli da je prihvate.


38 Ivana Janković


viti toleranciju i pomoći ljudima da shvate suštinu demokratskog uređenja. Među-tim, trebalo je smisliti kako obezbediti stabilnost u uslovima razložnog pluralizma. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno pronaći nekolicinu osnovnih zakona koji bi legitimno bili nametnuti i prihvatljivi svim građanima. Rolsovo rešenje je da odgovor treba potražiti u političkoj koncepciji pravde (njegova liberalna teorija pravde, “pravda kao pravičnost”), koja bi zapravo bila moralna koncepcija izvedena iz fundamentalnih ideja koje su sastavni deo javne političke kulture, tj. koja bi u naj- većoj meri bila prihvatljiva građanima u demokratskom društvu, ne brišući i uva- žavajući zatečeni pluralizam gledišta. Rols ne samo da pokušava da uspostavi spe- cifične principe pravde, koje naziva pravda kao pravičnost, već zahteva da oni budu i moralno legitimni, tvrdeći da moralni principi pravde treba da budu izabrani pod hipotetičkim uslovima (Roslova “početna pozicija”) u kojima su sve osobe moralno slobodne i jednake. Prelazeći sa područja moralnog na područije političkog, Rols pokušava da osigura socijalnu stabilnost kroz moralni konsenzus o osnovnim po- litičkim principima pravde. Rešenje problema pronalazi u mogućnosti postizanja “preklapajućeg konsenzusa”. Takav konsenzus je moralan jer bi svaki građanin prihvatio iste osnovne zakone (principe pravde) iz različitih razloga, tj. svako bi mogao da prihvati političku koncepciju pravde iz razloga koji su svojstveni nje- govoj sopstvenoj doktrini. Tu koncepciju čine upravo ona dva principa pravde koje je Rols izložio u “Teoriji pravde” – princip slobode i princip razlike. Dostizanje “preklapajućeg konsenzusa” Rols vidi kao ostvarljivu osnovu demokratske stabil-nosti. Ideja javnog uma podrazumeva ideju reciprocita37 i zahtev da građani moraju da budu u stanju da jedni drugima opravdaju svoje političke odluke pozivajući se samo na javno dostupne vrednosti i standarde.

Habermasova pažnja je prvenstveno skoncetrisana na pokušaj da se u okviru fer procesa pregovaranja dođe do racionalnog opravdanja normi. Njegova etika diskursa reformuliše Kantov kategorički imperativ tako da se on sada testira u sa- mom procesu diskusije. Princip univerzalizacije može se primeniti jedino kroz stvarnu deliberaciju. Moralna prihvatljivost, na taj način, može biti uspostavljena samo u praksi. Kritikujući Rolsovo stanovište i tvrdeći da test prihvatljivosti neke političke koncepcije ne može biti unapred određen od strane filozofa, Habermas smatra da bi sami građani o tome trebalo da odlučuju u procesu deliberacije.38 Rols greši kada unapred podrazumeva saglasnost oko fundamentalnih principa koji čine njegovu koncepciju pravde kao pravičnosti.

37 Nakon što su prihvatili činjenicu razumnog pluralizma, građani imaju osnovnu dužnost da se pristojno ponašaju jedni prema drugima i prepoznaju principe koji mogu biti prihvaćeni od strane individua koje vode različite živote i imaju različite sisteme vrednosti.

38 J. Habermas, „Reconciliation Through the Public use of Reason: Remarks on John Rawls's Political Liberalism“, Journal of philosophy, Vol. 92, N. 3, str. 109-131.

38 Ivana Janković


40 Ivana Janković

Princip diskursa zahteva da sve osobe na koje se određena pravila odnose moraju da budu u stanju da kroz racionalnu diskusiju odobre ona pravila koja su opravdana. Naravno, odobravanje ima i moralnu dimenziju. Stvarni svet u kome živimo, a koji nam je osnova za komunikaciju, uključuje kulturne i socijalne as- pekte koji formiraju moralne norme. “Pravni poredak može biti legitiman samo ako nije u suprotnosti sa osnovnim moralnim principima”.39 Iz toga sledi da opravdanje normi kroz diskusiju suštinski osigurava moralno zasnovani konsenzus o legitim- nim političkim principima pravde (iz Rolsove perspektive, etika diskursa bi trebalo da može da uspostavi socijalnu stabilnost koju politički liberalizam pokušava da dostigne).

Racionalni konsenzus je implicitni cilj svakog deliberativnog procesa u kome individe žele jedna drugu da ubede snagom boljeg argumenta. Habermas koristi ovaj ideal racionalnog konsenzusa kako bi razvio teoriju etike diskursa, koja deliberativnu proceduru smatra sredstvom za davanje legitimnosti političkom autoritetu. Habermasoba teorija deliberativne demokratije ima tri opšte crte. Prva, njen primarni cilj je opravdanje moralnih i pravnih normi. Drugo, njegov model deliberacije je po svojoj prirodi proceduralan – on pruža smernice za argumentaciju koja pojedincu dozvoljava da pravilno proceni opravdanost tvrdnji o moralnim principi-ma i legitimnost pravnih propisa i pravila. Treće, Habermasova etika diskursa jedino može biti aktualizovana u realnom svetu, tj. kroz diskusiju između realnih građana (a ne Roslovih fiktivnih građana u hipotetičkim situacijama kao što je prvobitna pozicija). Prava javna deliberacija bi trebalo da uključi “otvorenu kon- verzaciju” u kojoj se od svih učesnika zahteva da slušaju jedni druge, razmenjujuću različita iskustva, u toku neprekidnog procesa učenja.

Džošua Koen (Joshua Cohen), učenik Džona Rolsa, u tekstu “Deliberacija i demokratska legitimnost” 40 definiše uslove za koje smatra da predstavljaju osnovne principe teorije deliberativne demokratije. Deliberativnu demokratiju Koen definiše kao “društvo u kome se poslovi regulišu javnom deliberacijom njenih članova” .41 Ideal deliberativne teorije sadržan je u opisima kao što su “vladavina građana nad samim sobom”, “antički model demokratije” itd. Težnja ka postizanju saglasnosti po pitanju onoga što bi bilo opšte dobro jeste glavna težnja ovog oblika demokratije. Opšte dobro, po Koenu, jeste ono što nastaje kao rezultat nakon procesa deliberacije, u kom otpadaju kao neligitimni svi sebični interesi ili interesi neke posebne grupe. U deliberativnoj demokratiji, politička moć i političke mogućnosti bi trebalo da u potpunosti budu nezavisne od ekonomskog i socijalnog položaja. Na

39 J. Habermas, Between Facts and Norms: Contributions to a Discourse Theory of Law and Democracy, Cambridge, MA: MIT Press, 1996, str. 106.

40 J. Cohen, „Deliberation and Democratic Legitimacy“ in: Hemlin, A. and P. Pettit (eds) The Good Polity: Normative analysis of the State, Oxford: Blackwell, str. 17-34.

41 Ibid., str. 17.


40 Ivana Janković


kraju, demokratsko okruženje bi moralo da podstiče razvoj političke kompetencije, kao i da omogući osnovu za samopoštovanje njenih članova.

Želeći da razradi ovaj ideal, Koen predstavlja ono što naziva “formalnom koncepcijom” deliberativne demokratije. Polazeći od ove formalne koncepcije, on prelazi na suštinsko objašnjenje deliberativne demokratije i idealne deliberativne procedure koja u sebi sadrži pojam opravdanja kroz javnu raspravu i razmatranje, a koja služi kao model za funkcionisanje deliberativnih institucija. Koen ističe pet glavnih karakteristika formalne koncepcije deliberativne demokratije: 1. To je nezavisno udruženje za koje njegovi članovi veruju da će trajati u nedređenoj buduć-nosti; 2. Građani ovakvog društva veruju da je proces deliberacije odlučujući faktor u procesu formiranja njihovih institucija, kao i u to da će te institucije i nakon što su uspostavljene podržavati dalju deliberaciju. Deliberacija među jednakim člano- vima čini osnovu legitimnosti svih odluka koje se donose; 3. Poštovanje pluralizma vrednosti i ciljeva; 4. S obzirom da deliberativnu proceduru smatraju izvorom legitimnosti, građani očekuju da zakoni koji se donose budu trasparentni; 5. Svaki član društva poštuje deliberativni kapacitet ostalih članova društva.

Za Koena je deliberativna demokratija nešto više od puke teorije legitimnosti. Kada je postignut deliberativni ideal, ostvarenje suštinskih prava ogleda se u slobodi građana od bilo kakvih zatečenih i spolja nametnutih pravila i zahteva i njihovom obavezivanju samo prema rezultatima i preduslovima deliberacije. Fer i slobodan deliberativni proces jeste dovoljan razlog da se građani povinuju odluka-ma do kojih taj proces dovodi. Svi učesnici deliberacije obavezni su da iznesu razloge u prilog opciji koju predlažu, a predlozi se prihvataju ili odbacuju samo na osnovu kriterijuma boljeg argumeta. Ne postoji razlika među učesnicima deliberacije u pogledu hijerarhije, društvenog ili ekonomskog statusa. Svaki član društva može da iznese predlog, da ga dovede u pitanje ili kritikuje. I na kraju, prema Ko- enu, deliberacija uvek teži dostizanju racionalno zasnovanog konsenzusa, tj. dostizanju takvih pravila i zakona koji su prihvatljivi svim članovima društa. Me- đutim, kada nije moguće deliberacijom dostići konsenzus, ili nesto prilibližno op- štem konsenzusu, primenjuje se pravilo većine.

Jon Elster (Jon Elster) je još jedan od autora koji veruju da deliberacija može da dovede do konsenzusa. On smatra da u slučaju deliberacije “ne bi postojala nikakva potreba za mehanizmom agregacije, s obzirom da bi racionalna diskusija težila da proizvede jednoglasnost u pogledu preferencija”42. Politika je, prema Elsteru, usmerena na opšte dobro. Ali opšte dobro se ne može dostići prostom agregacijom individualnih privatnih interesa. U tekstu “Tržište i forum: tri varijante političke teorije”, Elster kritikuje teoriju društvenog izbora zbog favorizovanja

42 Jon Elster, „The marker and the forum: three varietes of political theory“, u: Elster, J. And A.Hylland (eds), Foundations of social choice theory, Cambridge: Cambridge University Press, str. 103-132, str. 112.

40 Ivana Janković


42 Ivana Janković

ponašanja karakterističnih za tržište u kome konzumenti biraju proizvode i pravce delovanja samo u skladu sa tim kako ti izbori utiču na njih i njihove lične potrebe. Međutim, ova vrsta ponašanja potpuno je neprikladna u procesu dolaženja do odluka koje će važiti za sve članove društva. “Mehanizam teorije društvenog izbora je u stanju da reši neuspehe na tržištu koji bi mogli da nastanu kao rezultat razuz-danog suvereniteta potrošača, ali je potpuno neadekvatan kao način redistribucije blagostanja.”43 Umesto prostog zbiranja sirovih, sebičnih i iracionalnih preferencija, politički sistem bi trebalo da bude ustrojen tako da omogući da u procesu javne debate o opštem dobru dodje do suočavanja i menjanja preferencija, zbog čega bi za rezultat imao samo obrazložene, racionalne i informisane preferencije. “Dugo- godišnja tradicija, od javljanja grčkog polisa pa nadalje, sugeriše da politička ak- tivnost mora biti otvorena i javna, za razliku od izolovanog i privatnog izražavanja preferencija koje se javlja prilikom kupovine i prodaje.”44 Elster zatim kaže da je cilj dostizanje jednoglasnog sporazuma, te da u slučaju kada diskusija ima tenden-ciju da proizvede konsenzus deliberativna demokratija postaje nezavisan model odlučivanja i ukida se potreba za bilo kakvim mehanizmom sabiranja preferencija. On navodi dva razloga u prilog mogućnosti postizanja konsenzusa. Prvi je koncep-tualna nemogućnost da se u javnoj debati o opštem dobru izražavaju i brane sebični i lični interesi. Drugi je psihološke prirode i sastoji se u tome da čak i onaj koji se u javnoj debati lažno poziva na opšte dobro na kraju prihvata preferencije za koje se samo pretvarao da ih ima. 45

Ono što ostaje problematično za gore pomenute teoretičare i koncepciju deliberativne demokratije koju zastupaju, jeste da se pokaže zašto bi preferencije koje se u procesu deliberacije transformišu i postaju osvešćenije i racionalnije, morale na kraju da teže zajedničkom rezultatu. Zato Elster u kasnijoj fazi rada dolazi do toga da je koncepcija po kojoj se kroz deliberaciju dolazi do konzenzusa ipak previše idealistička zamisao. S obzirom da je vreme za diskusiju u realnom svetu uvek ograničeno, deliberacija ne mora nužno da dovede do jednoglasnosti i racionalnog konsenzusa (štaviše, jednoglasnost će vrlo retko biti postignuta). U skladu sa tim zaključkom, deliberaciju bi možda trebalo shvatiti kao pomoćnu proceduru koja će, u većini slučajeva, zahtevati neki mehanizam za sabiranje preferencija. Ovakav zaključak svakako otvara prostor za približavanje teorije dru- štvenog izbora i teorije deliberativne demokratije. U sledećem odeljku bavićemo se drugom, realističnijom, koncepcijom deliberativne demokratije i njenim zastupni- cima.

43 Ibid., str. 111.44 Ibid., str. 111.45 Ibid., str. 112.


42 Ivana Janković


Deliberacija kao korektiv procedure glasanja

Uvođenje deliberacije u demokratsku proceduru značajno menja karakter demokratije. Oni koji vrše izbor odluke donose pažljivo sagledavajući opcije koje im se nude i, služeći se razložnom argumentacijom, opravdavaju drugima svoje preferencije. Oni više ne delaju iz perspektive pasivnog, nezainteresovanog i nedo-voljno informisanog posmatrača. Zato što građani nisu pasivni objekti nad kojima se vlada, već autonomni subjekti koji imaju udela u vladavini društva u kojem žive, razlozi koje deliberativna demokratija zahteva od građana i njihovih predstavnika treba da se pozivaju na principe koje individue, koje pokušavaju da nađu fer uslove međusobne saradnje, razumno ne mogu da odbiju. Javno opravdanje, dakle, zahteva da građani ponude razloge koje drugi, slično motivisani, takođe mogu da prihvate. Gatman i Tompson (Amy Gutmann and Dennis Thompson) ovo nazivaju principom reciprociteta. Međutim, za razliku od teoretičara deliberativne demokratije koji smatraju da je cilj ovakve procedure dolaženje do konsenzusa, Gutman i Tompson veruju da konflikti koji nastaju oko javnih problema ne mogu biti eliminisani (npr. neslaganja po pitanju opravdanosti abortusa, smrtne kazne, započinjanja preven-tivnog rata ili finansiranje zdravstvene zaštite). Cilj je dakle minimizirati razlike, a ne poništiti ih, ili kako bi to rekli Gutman i Tomson, cilj je traženje „ekonomije moralnog neslaganja“46.

Deliberativna demokratija ne specifikuje nijednu određenu proceduru za re- šavanje problema, što samo ukazuje na to da „nijedan metod ne može da opravda bilo koje rezultate iz sopstvene implementacije“.47 Koncepcija koja promoviše mogućnost dostizanja konsenzusa i tvrdi da su građani istinski nepristrasni prilikom deliberacije (čime se ignorišu realne razlike među ljudima i pluralizam vrednosti koji postoji) zapravo promoviše samo jedan oblik rezonovanja iznad svih drugih (pre nego dostizanje međusobnog razumevanja) i, na taj način, „ne uspeva da uvidi koliko je rezonovanje oblikovano određenom kulturom, socijalnim i jezičkim prak- sama i identitetima. Ukoliko je nepristrasnost orijentisana na dolaženje do konsen-zusa uz pomoć „snage boljeg argumenta“, onda će neki glasovi biti odbačeni kao slabi...“48 Suština koncepcije deliberativne demokratije koju zastupaju Gatman i Tompson nije u nadi da će deliberacija razrešiti sve moralne konflikte, već u na- metanju obaveze građanima da izaberu alternative i daju opravdanja koja su svima prihvatljiva. Ukoliko neki problemi ostanu nerešeni i ne mogu biti tretirani kao

46 Amy Gutmann and Dennis Thompson, Democracy and Disagreement, Cambridge, MA: Harvard University Press, str. 84.

47 Amy Gutmann and Dennis Thomson, Why deliberative democracy, Princeton, N.J, Priceton University Press, 2004, str. 19.

48 David Held, Models of democracy, Cambridge: Polity press, 2006, str. 244.

42 Ivana Janković


44 Ivana Janković

posledica nepostojanja dijaloga, od učesnika deliberacije traži se da pronađu način da se prilagode onima sa kojima se razmimoilaze u mišljenju. Potraga za prilagođa-vanjem ispoljava međusobno poštovanje koje građani imaju jedni prema drugima.

Problemi koje je, u vidu Erouove teoreme i paradoksa glasanja, demokratskom izboru postavila teorija društvenog izbora svakako zavise od nivoa raznovrsnosti različitih individualnih preferencija. U retkim slučajevima kada uz pomoć deliberacije dolazimo do konsenzusa, ovi problemi su otklonjeni (problem je pre odstra- njen nego rešen, jer nam je u tom slučaju mehanizam za sabiranje preferencija suvišan). Ali u današnjem svetu u kome su pluralizam vrednosti i stavova sastavni deo svakog demokratskog društva, kao i činjenica da političke odluke moraju da se donesu u određenom vremenskom periodu, alternativni cilj deliberacije jeste postizanje jednovršnosti preferencija.49 Već smo rekli da je profil individualnih preferencija jednovršan ako postoji poredak alternativa, sa leva na desno, takav da svaki pojedinac ima najpreferiraniju opciju te da što su ostale preferencije dalje od najpreferiranije opcije, to ih on manje preferira.50 Poretci preferencija su jednovršni ako se 1) individue slažu na supstantivnom nivou, tj. ako su njihovi poretci preferencija isti (savršen slučaj je kada je postignuta jednoglasnost) ili 2) ukoliko su poretci preferencija individua različiti, ali postoji slaganje oko zajedničke dimenzije u odnosu na koju se poretci formiraju. Takvo slaganje se naziva slaganje na meta-nivou51.

5th

4th

3rd

2nd

1st

x z wyv

49 Princip jednovršnosti kao rešenje problema sa kojima se suočila demokratska procedura i kao cilj deliberativne prakse zagovarali su teoretičati deliberativne demokratije kao što su Miler, Fishkin, Drajzek i Kristijan List.

50 John S. Dryzek and Christian List, „Social choice theory and Deliberative Democracy: A reconcilation“, British Journal of Political Science, Vol.33, No.1, 1-28, str. 12.

51 Ibid., str. 13.


44 Ivana Janković


U ovakvoj vrsti jednovršnosti sačuvana je ideja o pluralitetu vrednosti koja je karakteristična za demokratski društveni izbor. Poredak je jednovršan ukoliko na grafičkom prikazu poredaka preferencija (gde je na vertikalnoj osi prikazan stepen preferiranja opcija, a na horizontalnoj osi alternative između koji se bira) postoji samo jedan vrh koji predstavlja najpreferiraniju alternativu, a ostale manje preferi-rane alternative će sa jedne ili druge strane biti udaljenije.

Ukoliko su poretci individualnih preferencija jednovršni, kolektivni poredak preferencija je tranzitivan. Na taj način se izbegava i Kondorseov paradoks (ne dolazi do pojave cikličnih preferencija). S obzirom da tokom deliberacije dolazi do “pročišćenja” prvobitnog skupa svih mogućih preferencija, uz oslabljen uslov U (univerzalni domen je ograničen na takav način da svi poretci treba da se odnose na istu strukturnu dimenziju), zadovoljeni su svi ostali Erouovi uslovi.

List (Christian List), Luškin (R. Luskin), Fiškin (James Fishkin) i Meklin (I. McLean) u tekstu “Deliberation, Single-Peakedness and Possibility of Meaningful Democracy: Evidence from Deliberative Polls” tvrde da deliberacija može da dovede do povećanja verovatnoće da se podstigne jednovršnost.52 Dok ljudi deliberiraju, oni uče i razmišljaju o alternativama koje im se nude, kao i o kriterijumi-ma na osnovu kojih je potrebno proceniti te alternative. Jednovršnost poredaka mo- guće je postići tako što bi ljudi tokom deliberacije došli do toga da usvoje zajedni- čki pojmovni okvir, tj. tako što bi dostigli meta-saglasnost, odnosno saglasnost o zajedničkoj problemskoj dimenziji (liberalna/konzervativna, sekularna/verska itd.) Učesnici deliberacije tako postižu slaganje na “meta nivou” (postižu slaganje o tome na koji način problem treba da bude koncipiran), dok se u isto vreme suštinski ne slažu šta je najpreferiranija pozicija u okviru usvojene problemske dimenzije.

Pretpostavimo da treba da izaberemo koji izvor enegrije smatramo najpoželjni-jim. Ponuđene alternative su ugalj, gas i nuklearna energija. Ono što bi u slučaju postizanja meta saglasnosti trebalo uraditi jeste odrediti da li nam je za tu odluku važniji npr. ekonomski aspekt ili životna sredina. Drugi način na koji deliberacije može da nam pomogne da ostvarimo jednovršnost odnosi se na usvajanje već go- tovih poredaka preferencija sa kojima se identifikujemo, npr. poredaka preferencija političke elite. Ukoliko su profili poredaka preferencija političkih elita jednovršni, a pretpostavlja se da jesu zbog meta-slaganja samih političkih elita, onda će i naše preferencije biti jednovršne. Naravno, ovaj drugi način je mnogo manje u skladu sa prirodom deliberativne prakse.

Javna deliberacija, dakle, može da dovede do usvajanja zajedničke problemske dimenzije u okviru koje treba doneti neku odluku. U skladu sa usvojenom problem-skom dimenzijom, deliberacija će dovesti do saglasnosti oko toga kako alternative treba da budu raspoređene (sa leve i desne strane) u odnosu na alternativu koja se najviše preferira. Šta nam postizanje meta saglasnosti otkriva o preferencijama

52 Ovo isto tvrdi i Miler u tekstu „Deliberative Democracy and Social Choice”.

44 Ivana Janković


46 Ivana Janković

birača? To nam pokazuje da oni na isti način razumeju u kom svetlu treba razma-trati izbor koji im se nudi, čak i ako zauzimaju različite pozicije po pitanju datog spektra alternativa koji se pred njima nalazi.53 Međutim, postizanje meta saglasnosti u deliberativnom procesu, u vidu usvajanja zajedničke problemske dimenzije, nije ni malo lak zadatak.

List i ostali autori u radu “Deliberation, Single-Peakedness and Possibility of Meaningful Democracy: Evidence from Deliberative Polls” iznose empirijske rezultate dobijene u „deliberativnim anketama“ (deliberative polls)54. Deliberativne „ankete“ su konstuisane tako što se pravi uzorak potpuno nasumice izabranih ljudi. Ti ljudi se intervjuišu o zadatim pitanjima pre nego što deliberacija počne, da bi nakon izvesnog vremena koje provode deliberirajući pod pažljivo kontrolisanim uslovima (grupe vode obučeni moderatori koji im daju sav mogući materijal koji bi im omogućio da se što bolje upoznaju sa problematikom kojom se bave, vode računa da se svi argumenti koji se navode u prilog i protiv ponuđenih alternativa pažljivo razmotre, kao i da niko od učesnika preterano ne dominira, već da svi podjednako učestvuju u raspravi), učesnici ponovo odgovarali na pitanja koja su im na početku postavljena. Rezultati dobijeni nakon učestvovanja u deliberativnim „anketama“ pokazuju da u toku deliberacije, dobijajući nove informacije, učesnici zaista proširuju svoja znanja. I što je još važnije, rezultati pokazuju da se u većini slučajevima nakon deliberacije (u većoj ili manjoj meri) povećava verovatnoća za dostizanje jednovršnosti. Najbolji rezultati se dobijaju kada se radi o pitanjima sa kojima je javnost slabije upoznata, tj. kada se radi o onim pitanjima o kojima se prethodno nije mnogo diskutovalo. U slučaju kada se radi o pitanjima sa kojima je javnost bolje upoznata, gde je, uslovno govoreći, izvesna deliberacija već sprovede-na pre same deliberativne «ankete», rezultati nisu toliko pozitivni. „Takođe smo tvrdili da bi deliberativni efekat trebalo da bude veći kod onih koji najviše uče i razmišljaju.... Sumnjamo da stepen upoznatosti sa problematikom i to koliko individua u tom procesu uči, nisu jedini uslovi ili posredujući faktori, već su dva najvažnija. Sumnjamo da mnogo zavisi od šireg kvaliteta same deliberacije. Što je deliberacija fokusiranija, ozbijnija i refleksivnija, više bi trebalo da unapređuje dostizanje jednovršnosti.“55

53 D. Milller, „Deliberative Democracy and Social Choice”, Political Studies (1992), XL, Special Issue, 54-67, str. 64.

54 U daljem toku rada termin deliberativ polls biće prevođen kao deliberativna anketa. Iako reč „anketa“ ne opisuje na najbolji način ono što ovaj termin u originalu predstavlja, atribut „deliberativna“ ipak ukazuje da nije reč samo o običnoj anketi. „Deliberative poll“ bi se moglo prevesti i kao „deliberativno izjašnjavanje“, „deliberativno istraživanje“, mada ni jedan termin u potpunosti ne odgovora originalnom značenju.

55 John S. Dryzek and Christian List, „Social choice theory and Deliberative Democracy: A reconcilation“, British Journal of Political Science, Vol.33, No.1, 1-28, str. 20.


46 Ivana Janković


Pogledajmo neke od rezultata deliberacije koje su List i ostali autori izneli u “Deliberation, Single-Peakedness and Possibility of Meaningful Democracy: Evi- dence drom Deliberative Polls”:

n – broj učesnika u deliberaciji k – broj ponuđenih alternativaS1 – strukturna dimenzija pre deliberacijeS2 – sturkurna dimenzija posle deliberacijeK2 – Kondorseov pobednik posle deliberacijeJ1 – verovatnoća za postizanje jednovršnosti pre deliberacijeJ2 – verovatnoća za postizanje jednovršnosti posle deliberacijeJ1 – J2 – promena u postizanju jednovršnosti

Iz navedene tabele možemo videti da su najbolji rezultati za postizanje jed-novršnosti postignuti u slučaju deliberacije povodom raspodele prihoda u Nju Hejvenu (New Haven). Očigledno je da je u ovom slučaju deliberacija bila jako uspešna, jer su ljudi koji su u njoj učestvovali dosta naučili (u ovom slučaju javnost nije bila toliko upoznata sa problemima o kojima se u okviru ove teme razgovaralo) i na kraju uspeli da se slože oko osnovnih problemskih dimenzija. Dobri rezultati dobijeni su i u slučaju deliberacije koja je sprovedana u različitim kompanijama (SWEPCO, CPL, WTU) o izvorima električne energije. Raspravljajući o tome da li ugalj, vetar, prirodni gas, nuklearna ili solarna energija proizvodi najveći deo električne energije u određenoj oblasti, zatim o tome da li stanovnici, kompanije ili industrijski potrošači najviše konzumiraju električnu energiju itd, učesnici su ostvarili napredak i ostvarili slaganje na određenom nivou, povećavši tako verovat-noću za postizanje jednovršnosti. Nešto slabiji napredak ostvaren je i u delibera-tivnom procesu koji se vodio oko proširenja aerodroma u Nju Hejvenu. Međutim,

Predmet

Politika elektro-privrede

(izvori električ-ne energija)

Proširenje aero-droma

Raspodela pri-hoda

Australijski državni vrh

Promena bri-tanske monarhi-

je

„Deliberativni polovi“

SWEPCOCPLWTU

New Haven

New Haven

Australijski us-tavni referen-

dum

Britanska monarhija

N

232216230

132

132

343

258

k

444

3

4

3

3

S1

(2314)(2314)(2314)

(213)

(1234)

(213)

(213)

S2

(2314)(3124)(2134)

(213)

(1234)

(123)

(213)

K1

333

2

3

1

1

K2

113

2

2

2

1

J1

.405

.389

.374

.773

.515

.828

.651

J2

.556

.519

.496

.811

.803

.776

.647

J1 – J2

.151

.130

.122

.038

.288

-.052

-.004

46 Ivana Janković


48 Ivana Janković

kao što se iz tabele vidi, u slučajevima kada se raspravljalo o važnim pitanjima vezanim za nadležnosti državnih organa u Australiji, australijskoj zastavi, himni, o reči „kraljevski“ u imenima „Kraljevska australijska mornarica“ i „Kraljevsko australijsko ratno vazduhoplovstvo“ itd, verovatnoća da se postigne jednovršnost bila je manja nakon nego pre deliberacije. To nam pokazuje da je u ovim pitanjima koja su od šireg javnog značaja i učesnicima poznatija, deliberacija proizvela veće razlike i dovela do većeg neslaganja nego što je postojalo pre procesa deliberacije.

Na koji način možemo da povećamo primenu deliberacije u modernim društvi-ma? Deliberativne „ankete“ su definitivno jedan od načina da se to postigne. Vide- li smo da se u slučajevima kada se ovakvi događaji organizuju od deliberacije očekuje da promeni mišljenja ljudi koji u njoj učestvuju, jer mišljenja koja oni usvajaju postaju informisanija uz pomoć pažljivog razmatranja dokaza i zbog toga što oni koji u tom procesu učestvuju uzimaju u obzir mišljenja i argumente koje drugi učesnici iznose. Fiškin smatra da bi redovno organizovanje „deliberativnog dana“ ili „deliberativnog vikenda“ dovelo do pobošljanja kvaliteta javne debate i same političke sfere. „Tako, nadamo se, sve više informisano građanstvo i sve od- govornija politička elita koja predviđa javnu odgovornost, pomogla bi ostvarivanje ‘prave renesanse građanske kuluture’“. 56 Kako bi ljudi bili ohrabreni da učestvuju u ovakvim događajima, Fiškin predviđa i novčanu nadoknadu. Među druge, masovni-je, mehanizme za poboljšanje komunikacije, informisanosti i razmenu stanovišta, ali i za informisanje političke elite o tome šta građani žele, svakako spadaju televizija, radio, internet, razne društvene mreže itd. Deliberativne demokrate se nadaju da bi nove forme deliberativnog angažovanja stimulisala na razmišljanje ne samo one koji su direktno uključeni u proces, već i sve one koji se nalaze u njihovom okruženju. Sastavni deo ovakve mogućnosti jeste i poboljšanje građan-skog obrazovanja koje bi služilo povećanju kapaciteta za javnu raspravu. Gatman i Tomson smatraju da bi građansko obrazovanje trebalo da bude deo procesa učenja svakog deteta, kroz ceo sistem školstva. Ukoliko „rezonovanje iz tačke gledišta drugog“, učenje da se sopstvene želje i interesi stave u kontekst onoga što drugi žele, ne dođe spontano i prirodno, mora se nastojati da se to postigne kako kroz dečiju igru, tako i tokom čitavog školovanja.

Rekli smo da deliberativna demokratija omogućava transformaciju prvobitnih preferencija, kroz proceduru javne deliberacije. Rekli smo i da je vreme predviđeno za deliberaciju ograničeno. To je istaknuto kao jedna od mana teorije deliberativne demokratije, jer odluke na kraju moraju da se donesu. Upravo iz ovog razloga, koncepcija deliberativne demokratije shvaćena kao korektiv agregativnom modelu demokatije, koji se bazira na mehanizmu glasanja, a ne kao samostalna teorija, označena je kao realističnija i bliža onome što se zaista dešava kada donosimo

56 Ackerman, B. and Fishkin, “Deliberation day“ in Debating deliberative democracy, 2003, Oxford: Blackwell, str. 7–30.


48 Ivana Janković


demokratske odluke. Ali, tu se javljaju još neki problemi. Pomenuli smo delibera-tivne „ankete“ u kojima učestvuje nekolicina ljudi koji onda zajedno provode vreme učeći i diskutujući. Ovde se odmah kao problem nameće veličina teritorije i broj ljudi koji mogu da učestvuju u takvim događajima, kao i troškovi koje bi države imale prilikom praktikovanja takve ideje. U današnjim državama za koje je karakterističan veliki broj ljudi, teško je organizovati da svi učestvuju u delibera-tivnom procesu. Robert Gudin (R. Goodin) nudi svoje rešenje problema uvođenjem distinkciju između „eksternalističko – kolektivnog“ aspekta demokratske procedure i „internalističko – refleksivnog“ aspekta, insistirajući na značaju ovog drugog.

Fokus deliberativne demokratije je obično na svom “eksternalističko–kolek-tivnom” aspektu. To je, naravno, savršeno razumljivo, jer demokratija je, suštinski, način kolektivnog donošenja odluka u kome svako učestvuje na ravnopravnoj osnovi. No ipak, deliberacija ima i drugi, “unutrašnje-reflektivan” aspekt. On se sastoji iz vaganja razloga za i protiv neke radnje. U tom smislu, deliberacija “za- uzima mesto” u glavi svake individue.

Deliberativni ideal izgleda izvodljiv u malim društvima gde je interakcija među ljudima moguća. Međutim, u masovnim društvima ovo postaje mnogo teže reali- zovati. Izazov sa kojim se deliberativne demokrate susreću jeste da se pronađe način adaptacije deliberativne procedure u društva koja su daleko većih razmera, gde je prosto neizvodljivo organizovati “jedan na jedan” diskusiju kroz celu zajednicu. Drugi problem jeste vreme koje je za donošenje odluka kroz deliberaciju potrebno. Pretpostavimo da svaka osoba ima 10 minuta da iznese i obrazloži svoj stav. Ovo nam se čini kao prihvatljiv minimum vremena koje je jednom učesniku potrebno da odbrani svoje stanovište. Pretpostavimo da dnevno posvećujemo punih deset sati takvoj deliberaciji. Pod ovim okolnostima, grupi od 60 ljudi (grupi skromnih razmera) bi trebalo 10 sati kako bi došli do neke odluke. Gudin kaže da ni nove tehnologije koje danas postoje ne doprinose rešenju ovog problema. Čak i ako se razmena stavova među pojedincima obavlja uz pomoć interneta, biće potrebno određeno vreme da pročitamo ono što su drugi ljudi napisali (pretpostavimo da nam treba 10 minuta da pročitamo šta je neko napisao i da ne možemo da donesemo odluku dok ne pročitamo šta su svi koji o temi koja nas zanima pisali – grupa od samo 60 ljudi će dnevno provoditi po 10 sati vremena čitajući kako bi doneli neku odluku). “Na koji način možemo da uključimo građane u javni život u uslovima današnjih masovnih društava, bez nerealnih očekivanja po pitanju njihovog vremena i pažnje?”57 Gudinov predlog je da se fokus pomeri na “internalističko-re- fleksivan” aspekt, prebacujući većinu posla demokratske deliberacije nazad u glavu svake individue. U odbranu tom predlogu Gudin podseća da takvi unutrašnji mentalni procesi igraju glavnu ulogu čak i u običnoj konverzaciji. Mali je korak odatle do predloga da empatija i zamišljanje mogu biti važna dopuna interpersonal-

57 Robert E. Goodin, Reflective democracy, 2003, Oxford, Oxford Universtity Press, str. 5.

48 Ivana Janković


50 Ivana Janković

noj konverzaciji u vrstama deliberacije koju demokrate žele u masovnim društvima. Deliberacija tako, po Gudinu, postaje manje stvar činjenja ljudi “konverzacijski prisutnim” a više stav činjenja ih “imagitivno prisutnim” u mislima deliberatora. Međutim, Gudin ne misli da interno-refleksivni aspekti deliberacije mogu u buk- valnom smislu zameniti eksternalističko-kolektivne. U praksi su ova dva načina ne- raskidivo isprepletena. Kako bi zaista bili demokratski, rezultati deliberacije moraju u jednom trenutku biti potvrđeni kroz eksternalističko-kolektivne procedure. No ipak, shvatanje značaja i uloge koju internalističko-refleksivna deliberacija može i mora da igra u procesu deliberacije (činjenje drugih imaginativno prisutnim jeste od suštinskog značaja da bismo uopšte razumeli šta nam oni govore) može pomoći da se prevaziđu mnoge poteškoće koju deliberacija ima u masovnim društvima. “Uz uvežbavanje pogodno informisane imaginacije, svako od nas bi mogao biti u mogućnosti da sprovede široko rasprostranjene debate unutar naših sopstvenih glava među svim konkurentskim perspektivama. Takav unutrašnji dijalog nikada ne može u potpunosti zameniti javni, spoljašnji dijalog. Koliko god da je dobro informisana naša mašta, uvek ćemo morati da ukrstimo gledišta koja pripisujemo drugima sa onima za koja se oni zaista izjašnjavaju da ih imaju.”58

Zaključak

Videli smo da teoretičari deliberativne demokratije zastupaju stav da delibera-tivna procedura pomaže u rešavanju problema koji su vezani za demokratski dru- štveni izbor. Teorija deliberativne demokratija se neprekidno razvija i teoretičari ove koncepcije od samih početaka unapređuju načine na koje je moguće doći do što boljih i efikasnijih sredstava za njenu primenu. U ranijim fazama razvoja, rešenje se sastojalo u potpunom odbacivanju procedure glasanja zbog postojanja mogućnosti za dostizanje konsenzusa putem deliberacije. U slučaju dostizanja konsenzusa bilo bi lako videti šta predstavlja društveni izbor. Međutim, čak i teoretičari koji su opštu saglasnost videli kao glavni kao cilj deliberacije, uviđali su da je taj cilj u praksi teško ostvariti i zbog toga ga označavali kao ideal kome deliberativna procedura uvek teži. Nakon toga nastala je realističnija koncepcija deliberativne demokratije po kojoj je deliberativna procedura samo pomoćno sredstvo u dolaženju do društvenih odluka. Ona pre predstavlja dopunu procedure glasanja nego sa- mostalnu proceduru za dolaženje do konačnih odluka. Teoretičari ove umerenije struje tvrde da je konsenzus u većini slučajeva gotovo nedostižan, pa čak i nepože- ljan, te postavljaju slabiji zahtev u vidu dolaženja do jednovršnih preferencija. Međutim, postizanje jedovršnih poredaka (u vidu meta-saglasnosti) podjednako je zahtevan i nimalo lak zadatak. List i ostali autori su pokazali rezultate istraživanja

58 Ibid., str. 183.


50 Ivana Janković


dobijenih tokom deliberacije, tvrdeći da se u većini slučajeva verovatnoća za postizanje jednovršnih poredaka preferencija nakon deliberacije povećava. U istraži-vanjima koje oni navode radi se o uzorcima od najviše 500 ljudi. Postavlja se pitanje kako je uopšte moguće izvesti javnu deliberaciju na nacionalnom nivou i koliko bi takav jedan poduhvat koštao države. Gudinovo rešenje u vidu okretanja ka internalističko-refleksivnom aspektu teško da može da nam pomogne. Odsustvo upornog “drugog” koji vrši pritisak, nesavršenstvo imaginacije (niko ne može da zamisli nečije druge interese, poziciju i perspektivu na tako pun i bogat način kao osoba koja sve to iskušava) i odsustvo motivacije da zamišljamo kako bi se neko ko drugačije misli osećao, predstavljaju realne probleme za ovu koncepciju. To nikada neće biti tako savršen proces kao onaj u kome zaista razgovaramo sa ljudima koji imaju drugačije perspektive ili stavove.

Ne manje važno jeste istaći i činjenicu da su istraživanja koje su List i ostali autori sproveli pokazali najbolje rezultate o pitanjima koja nisu od najveće političke važnosti i o kojima građani malo znaju. Međutim, u slučajevima koji su ljudima poznatiji (gde je već jednovršnost individualnih preferencija u velikoj meri postignuta pre deliberacije) i koji su od najveće političke važnosti, deliberacija ne dovodi do većeg slaganja na kolektivnom nivou. S ovim u vezi možemo da se pitamo da li nas deliberacija, davanjem novih uvida i informacija, kao i dovođe- njem u pitanje svake unapred usvojene koncepcije ili alternative, nužno vodi do postizanja daljeg slaganja i ukidanja nekih alternativa (čime se broj mogućih alternativa smanjuje) ili nas, pak, vodi do još većeg broja različitih mišljenja i još većeg neslaganja? Možemo svakako da zamislimo da u toku deliberacije ljudi koji su imali različita stanovišta, mada ne u potpunosti suprotstavljena, nakon deliberacije, uz pomoć novih informacija, shvate koliko su njihova mišljenja zapravo nekompatibilna.59 Ništa nam ne garantuje da će nas veća količina informacija pre razjediniti nego približiti.

Literatura

Ackerman, B. and Fishkin J. (2003), “Deliberation day“ , in: James S. Fishkin and Peter Laslett (eds.), Debating deliberative democracy, Oxford: Blackwell, str. 7–30.

Aristotel (1970), Politika, Beograd, Kultura

59 Istraživanja koje su sproveli Fiškin i ostali autori u „Deliberation, Single-Peakedness and Possibility of Meaningful Democracy: Evidence drom Deliberative Polls” upravo ovo pokazuju. Naime, u slučaju dobro poznatih pitanja i pitanja od najvišeg političkog značaja (istraživanja koja su navedena u tekstu tiču se pitanje referenduma u Australiji a pitanje budućnosti Birtanske monarhije) nakon deliberacije je verovatnoća za postizanje jednovršnosti bila manja nego pre deliberacije.

50 Ivana Janković


52 Ivana Janković

Arrow, K.J. (1963), Social Choice and Individual Values, New York: John Wiley & SonsCohen, J. (1989) „Deliberation and Democratic Legitimacy“ in: Hemlin, A. and P. Pettit

(eds.), The Good Polity : Normative analysis of the State, Oxford: Blackwell, str. 17–34.

Constant, Benjamin (1988)), “The Liberty of Ancients Compared with that of Moderns”, in: Biancamaria Fontana (ed.), Constant: Political Writtings, Cambridge, Cambridge University Press, str. 308–328

Dryzek, J. S. (2000), Deliberative democracy and beyond, Oxford: Oxford University PressDryzek, J. S, and List, C. (2003), „Social choice theory and Deliberative Democracy: A

reconcilation“ , British Journal of Political Science, Vol.33, No. 1, str. 1–28.Elster, J. (1986a),”Introduction”, in: Elster, J. (ed.), Rational Choice, New York: New York

University Press, str. 1–33.Elster, J. (1986b), “The market and the forum: three varieties of political theory”, in Foun-

dations of social choice theory, Cambridge: Cambridge University Press, str. 103–132Elster, J. (1998), Deliberative democracy, Cambridge, Cambridge University PressGoodin, R.E. (20003), Reflective democracy, Oxford, Oxford University PressGutmann, A. and Thompson, D. (1996), Democracy and Disagreement, Cambridge, MA:

Harvard University PressGutmann, A. and Thompson, D. (2004), Why deliberative democracy, Princeton, Priceton

University PressHabermas, J. (1995), „Reconciliation Through the Public use of Reason: Remarks on John

Rawls's Political Liberalism“, Journal of philosophy, Vol. 92, No. 3, str. 109–131.Habermas, J, (1996), Between Facts and Norms: Contributions to a Discourse Theory of

Law and Democracy, Cambridge, MA: MIT PressHeld, David (2006), Models of democracy, Cambridge: Polity pressList, C. Lushkin, R, Fishkin, J. and McLean, Ian (2000/2006), “Deliberation, single-

peakedness and the possibility of meaningful democracy: evidence from deliberative polls”, London School of Economic and Political Science, London, UK, unpublished manuscript

Miller, David (1992), „Deliberative Democracy and Social Choice”, Political Studies, XL, Special Issue, str. 54–67.

Mladenović, Ivan (2008), „Savremene teorije demokratije“, Filozofija i društvo 1/2008, str. 217–247.

Rawls, J. (1971), A Theory of Justice, Cambridge, MA: Harvard University PressRols, Džon (2003), “Još jednom o ideji javnog uma” , Pravo naroda sa “Još jednom o ideji

javnog uma”, Beograd, Alexandria Press / NSPM, str. 169-228Rols, Džon (1998), Politički liberalizam, Beograd, Filip VišnjićRuso, Žan Žak (1993), Društveni ugovor, Filip Višnjić, BeogradSchumpeter, J. (1994), Capitalism, socialism and democracy, London, RoutledgeStupar, Milorad (2010), Filozofija politike: antičko i moderno shvatanje političke zajednice,

Institu za filozofiju i društvenu teoriju, Filip Višnjić, Beograd


52 Ivana Janković

Ivana Janković

Deliberative Democracy – History of an Idea(Summary)

Deliberative democracy finds its model in ancient democratic practices. Among mod-ern thinkers, theorists of deliberative democracy find inspiration in Rousseau's political thought and his concept of the "general will", especially in his persistence that the general will is not a mere aggregation of individual wills. However, the idea of “general will”, public interest, and the care for the common good of the community, has been widely criticized as it appears that it does not leave the place for individual rights and freedoms. The goal of this paper is to to show that deliberative democracy does, indeed, strats of with individual rights and freedoms, but that it does not allow for democratic procedure to be reduced to the aggregation of individual preferences. Theorists of the deliberative democra-cy call into question the assumption that a collective decision-making procedure should be understood solely according the voting model. Through a process of public and rational discussion, voters do revise attitudes and initial preferences. Thus, as a result they reach either unanimous agreement or bring preferences closer to single-peakedness. In this way the model of deliberative democracy avoids paradoxes and problems that aggre- gative model of democracy encounters.

KEY WORDS: deliberative democracy, preferences, consensus, single-peakedness, social choice theory.

deliberativna demokratija

Documents

Transcript of deliberativna demokratija