Džejms Paterson – Endrju Gros

Dvorska luda

Prevod – Milica Cvetković

Naslov originala:James Patterson – The Jester

Izjave zahvalnosti

Autori bi želeli da kažu da je Dvorska luda, u svakom pogledu, deloizmišljeno, beletristika i, mada su obraćali pomnu pažnju na istorijskepojedinosti i vreme, tu i tamo neka činjenica je rastegnuta ili istinaiskrivljena zbog priče.Zahvaljujemo H. D. Mileru sa Jejlskog univerziteta na njegovom

učenom a ipak uvek anegdotskom čitanju ovog rukopisa. Takođe iMeri Džordan, koja je sve vreme održavala ovaj projekat na pravomputu.A najviše od svih, hvala Sju i Lin, čiji su toplina, smeh i raspoloženje

našli put do mnogih stranica ove knjige. I našoj deci Kristen i Metu iNiku i Džeku, u nadi da zvuk smeha nikada neće prestati da budedruštvo koje ih vodi i drag prijatelj u životu.

UvodOTKRIĆE

Dr Alberto Macini, u mrkom odelu od tvida i sa svojim uobičajenimtamnim naočarima s ramom od kornjačevine, probijao se kroz gužvuglasnih i uzbudenih novinara koji su zakrčili stepenište Istorijskogmuzeja u Boreu."Možete li da nam kažete nešto o artefaktu? Da li je pravi? Da li ste

zbog toga ovde?", navaljivala je jedna žena gurajući mu u licemikrofon s oznakom "CNN". "Jesu li obavljena ispitivanja DNK?"Dr Macini je počeo da se nervira. Kako su ovi novinarski šakali već

obavešteni? O otkriću još ništa nije ni potvrdeno. Odmahnuo jeizveštačima i kamermanima."Ovuda, doktore", obratio mu se jedan od saradnika iz muzeja.

"Molim vas, udite!"Macinija je unutra očekivala sićušna tamnokosa žena, četrdesetih

godina, u crnim pantalonama i žaketu. Izgledalo je kao da će sepokloniti kada se našla pred ovim uvaženim gostora."Hvala vam što ste došli. Ja sam Rene Lakaz, direktorka muzeja.

Pokušala sam da obuzdam predstavnike štampe, ali...", slegnula jeramenima. "Nanjušili su senzacionalnu vest. Ovo je kao da smootkrili atomsku bombu.""Ako se ispostavi da je artefakt koji ste otkrili autentičan", odvratio

je iskreno Macinł, "onda ste pronašli nešto daleko značajnije odbombe."Kao direktor Vatikanskog muzeja, Alberto Macini je ozbiljnošću

svog autoriteta garantovao za svako važno otkriće od religijskogznačaja koje je izašlo na svetlost dana u minulih trideset godina. Zagraviranne ploče za koje se smatra da su pripadale apostolu Jovanu.Za prvu Vericotte Bibliju. I jedno i drugo se sada nalazi u trezorimaVatikana. Učestvovao je i u razotkrivanju svih prevara, stotina njih.Rene Lakaz je povela Macinija duž uskog hodnika iz petnaestog

veka, koji su prekrivale pločice ukrašene grbovima."Kažete da je relikvija otkrivena u nekoj grobnici?", pitao je Macini."U tržnom centru...", nasmešila se Lakazova. "Čak i u centru Borea

radi se danonoćno. Buldožeri su iskopali ono što mora da je bila

kripta. Ne bismo je ni videli da se nekoliko sarkofaga nije otvorilo."Lakazova je povela svog uvaženog gosta do malog lifta, pa su se

popeli do trećeg sprata."Grobnica je pripadala nekom davno zaboravljenom vojvodi koji je

umro 1098. godine. Obavili smo testove kiselinom i spektralnuanalizu. Izgleda da starost odgovara. U početku smo se pitali zbogčega bi dragocena relikvija, već tada stara hiljadu godina, donesenas druge strane sveta, bila zakopana u grobnici iz jedanaestog veka.""I šta ste otkrili?", upita Macini."Izgleda da se naš vojvoda, zapravo, borio u Krstaškom ratu.

Znamo da je tragao za relikvijama iz Hristove epohe." Konačno sustigli do njene kancelarije. "Preporučujem vam da duboko udahnete.Uskoro ćete ugledati nešto zaista izvanredno."Artefakt je ležao na jednostavnom belom platnu na stolu za

ispitivanje; delovao je skromno, kako samo tako dragocena stvarmože.Macini je konačno skinuo naočare. Nije uspeo da duboko udahne.

Ostao je bez daha. Gospode Bože, pa to jeste atomska bomba!"Pogledajte izbliza! Na njemu je urezan zapis."Direktor Vatikanskog muzeja savio se nad predmetom. Da,mogao

bi da bude. Ima sve tačne oznake. Tu je bio i zapis. Na latinskom.Primakao se i zažmurio da bi pročitao. "Acre, Galilee..." Proučavaoje artefakt s jednog kraja na drugi. Epoha je odgovarala. I oznake. Asve se slagalo i s opisom u Bibliji. A opet, kako to da je zakopanoovde? "Sve ovo, zapravo, ništa ne dokazuje!""To je istina, naravno." Rene Lakaz je slegnula ramenima. "Ali

doktore... Ja sam iz ovog kraja. Otac mi je iz doline, otac moga oca, injegov otac. Stotinama godina ovuda se pronose priče, mnogo prenego što je ova grobnica otvorena. Svaki školarac u Boreu raste uzte priče – da je ova sveta relikvija bila ovde, u Boreu, još pre devetstotina godina."Macini je video stotinu ovakvih navodnih relikvija, ali neizmerna

snaga upravo ove očarala ga je i potresla. Sila kojom je ona zračilapodstakla ga je da klekne na kameni pod.Na kraju je to i učinio – kao da se nalazio u prisustvu Isusa Hrista."Čekala sam da stignete pa da pozovem kardinala Peroa u Pariz",

rekla je Lakazova.

"Zaboravite Peroa." Macini je podigao pogled i ovlažio suve usne."Pozvaćemo papu."Alberto Macini nije mogao da odvoji pogled od neverovatnog

artefakta na običnom belom platnu. Ovo je bilo više od krunenjegove karijere. Ovo je bilo pravo čudo. "Samo još nešto", rekla jegospodica Lakaz."Šta?", promrmljao je Macini. "Šta još?""Po ovdašnjem predanju, oduvek se smatralo da je dragocena

relikvija ovde. Ali nikada i da je pripadala vojvodi. Radi se o čovekudaleko skromnijeg porekla.""Kakav bi to čovek niskog roda došao do ovakve dragocenosti?

Sveštenik? Možda neki lopov?""Ne." Rene Lakaz je razrogačila svoje smede oči. "U stvari, dvorska

luda."

Prvi deoPOREKLO KOMEDIJE

Poglavlje 1Vej di Per, selo u južnoj Francuskoj, 1096. godine

Crkvena zvona su zvonila.Glasna, uznemirujuća zvonjava odjekivala je kroz mesto usred

dana.Zvona u podne čuo sam samo još dva puta za četiri godine kolłko

živim u ovom mestu. Jedanput, kada je do nas stigao glas da jekraljev sin umro. A drugi put, kada je, za ratova, borbena družinarivala našeg gospodara iz Dinja projuriła kroz naše mesto i ostavilaosmoro mrtvih i spalila skoro sve kuće do temelja.Šta li se to dešava?Požurih do prozora na drugom spratu krčme koju sam držao sa

svojom ženom Sofi. Ljudi su istrčavali na trg noseći svoje alatke."Šta se dešava? Kome je potrebna pomoć?", vikali su.Onda je Arno, koji je obrađivao njivu uz reku, progalopirao mostom

na svojoj mazgi, pokazujući unazad na drum."Dolaze! Skoro da su ovde!"S istoka sam čuo hor veoma jakih glasova koji su se dizali kao

jedan. Provirio sam kroz krošnje drveća i zastao otvorenih usta."Gospode, mora da sanjam", pomislio sam. Ovde je i trgovac s

kolima na dva točka bio događaj. Trepnuo sam pred ovim prizorom,ne jednom već dva puta.Najveći skup ljudi koji sam ikada video, zakrčio je put do grada"Sofi, dodi brzo, odmah", viknuo sam. "Ovo je neverovatno."

Prozoru je žurno prišla žena kojom sam oženjen već tri godine, plavekose skupljene pod belom kapom, spremna za radni dan. "Majkobožija... Ig...""To je vojska", promucao sam, jedva verujući sopstvenim očima."Vojska krstaša."

Poglavlje 2Čak i do nas u Vej di Peru stigao je glas o papinom pozivu. Čuli

smo da mnoštvo ljudi ostavlja porodice, stavlja na sebe simbol krsta,čak i blizu, u Avinjonu. A evo ih ovde... vojska krstaša, maršira krozVej di Peri!Ali kakva vojska! Više nalik rulji, jednoj od onih opisanih u

proročanstvima Isaije ili Jovana. Muškarci, žene, deca, s toljagama ialatkama, izašli pravo iz kuća. A bilo ih je mnogo – više hiljada! Nisubili opremljeni oklopima ni uniformama, već odrpani, s crvenimkrstovima, bilo našaranim, bilo ušivenim na obične tunike. A na čeluove skupine... ne neki naduvani vojvoda ili kralj s grbom na verižnjačii oklopu koji veličanstveno sedi na ogromnom paripu, već čovečuljaku gruboj monaškoj odori, bosonog, ćelav i sa slamnatom krunom,posađen na običnu mazgu."Turke neće uplašiti mačevima," rekao sam i odmahnuo glavom,

"nego svojim groznim pevanjem."Sofi i ja smo posmatrali kolonu koja je stigla do kamenog mosta na

ulazu u naše mesto. Videli smo mlado i staro, muško i žensko; nekesa sekirama, maljevima i starim mačevima, stare vitezove kakoparadiraju u zarđalim oklopima. Kola na dva i četiri točka, umornemazge i konje koji su služili za oranje. Hiljade njih.Svi meštani su stajali i zurili. Deca su istrčavala i igrala oko monaha

kako se približavao. Niko nikada nije video takvo nešto. Pa ovde senikada ništa ne dešava.Pažnju mi je privukla jedna čudna stvar."Sofi, kaži mi, šta vidis?""Šta vidłm? Ili najsvetiju vojsku koju sam ikada videla ili najluđu. U

svakom slučaju, najgore opremljenu.""Ali, pogledaj, nigde nijednog velikaša. Samo obični muškarci i

žene. Poput nas."Široka kolona vijugala je ispod nas do glavnog trga, a čudni monah

na njenom čelu trzajem je zaustavio mazgu. Jedan vitez s bradompomogao mu je da sjaše. Otac Leo, mesni sveštenik, prišao je da gapozdravi. Pevanje je prestalo, oružje i zavežljaji su spušteni. Celonaše mesto okupilo se na malom trgu. Slušali su.

"Zovu me pustinjak Petar", počeo je monah, začudujuće jakimglasom, "koga je ponukala Njegova svetost papa Urban da povedevojsku vernih u Svetu zemlju i oslobodi Grob Gospodnji od nevernihhordi. Ima li ovde vernih?"Imao je bledo lice i dug nos, nalik na životinju koju je jahao, a mrka

odora bila mu je puna rupa, izlizana. A ipak, dok je govorio, činilo sekao da raste, a glas mu se dizao moćno i ubedljivo."Ojalovljenu zemlju na kojoj je naš Gospod podneo žrtvu opoganili

su neverni Turci. Polja koja su nekada točila med i mleko sada ležepoprskana krvlju hrišćanske žrtve. Crkve spaljuju i pljačkaju, svetamesta uništavaju. Najsvetije blago naše vere, mošti svetaca, bacajupsima; dragocene bočice napunjene kapima krvi samog Spasiteljaprosuli su na hrpu balege kao ukiseljeno vino.""Pridružite nam se", izvikivali su mnogi iz kolone. "Ubijmo pagane i

zauzmimo mesto pored Gospoda na Nebu.""Onima koji pođu", nastavio je monah po imenu Petar, "onima koji

ostave svoje zemaljsko imanje i pridruže se krstašima, Njegovasvetost papa Urban obećava neizrecive nagrade. Blago, plen i vojnuslavu. Svoju zaštitu vašim odanim porodicama koje ostanu za vama.Večito blaženstvo na Nebu, uz noge našeg blagodarnog Gospoda. Akao najveću nagradu, slobodu. Slobodu od potčinjenosti po vašempovratku. Ko će poći, hrabre duše?" Monah je pružio ruke, pa njegovpoziv postade skoro neodoljiv.Trgom se razlegoše povici odobravanja. Ljudi koje sam godinama

poznavao uzvikivali su: "Ja... ja ću poći!"Primetio sam kako Mat, mlinarev stariji sin, od samo šesnaest

godina, diže ruke i grli majku. I kako Žan, kovač, koji je mogao dalomi gvožde rukama, pada na kolena i stavlja simbol krsta. Jošnekoliko drugih ljudi, neki od njih još dečaci, trče da pokupe svojestvari, a onda se utapaju u kolonu. Svi su vikali: "Dei leveult!" Bogtako hoće!"I meni samom uzavre krv. Kakav se to slavan poduhvat ukazivao

preda mnom? Blago i plen pokupljeni usput. Mogućnost da izmenimsvoju sudbinu jednim potezom. Živnuh u duši. Razmišljao sam osticanju slobode i o blagu koje bih mogao da zadobijem s krstašima.U jednom trenutku zamalo da podignem ruku i viknem: "I ja ću poći. Ija ću staviti na sebe simbol krstal"

Ali, tada sam osetio kako mi Sofi steže ruku. Ostao sam nem. Zanekoliko minuta procesija je ponovo krenula. Redovi zemljoradnika,zidara, pekara, sluškinja, kurvi, putujućih zabavljača i odmetnika odzakona grabe svoje torbe i improvizovano oružje i pridružuju sepesmi. Monah Petar se popeo na svog magarca, blagoslovio selojednim pokretom, a onda pokazao na istok.Posmatrao sam ih s čežnjom za koju sam mislio da me je odavno

napustila. U mladosti sam mnogo putovao. Podigli su me lutajućipevači, studenti i učeni ljudi koji su zabavljali narod od grada dograda. I nedostajalo mi je nešto iz tog doba. Nešto što je moj život uVej di Peru stišao, ali nije potpuno ugasio. Nedostajala mi je sloboda,a, čak i više od toga, želeo sam slobodu za Sofi i decu koju ćemoimati jednog dana.

Poglavlje 3Dva dana kasnije u naše mesto stigli su novi posetioci.Sa zapada se začula tutnjava od koje se zemlja tresla, a zatim

oblak kamenčića i prašine. Nailazila je četa konjanika u punomgalopu! Kotrljao sam bačvu iz skladišta, kada su na sve strane počelida padaju krčazi i boce. Zahvatila me je panika. Kroz glavu mi jeprošao razorni napad pljačkaša od pre dve godine. Svaku kuću uselu su ili spalili ili opljačkali.Začuo se krik, zatim uzvik. Deca koja su se igrala loptom na trgu

izmakla su im se s puta. Osam krupnih ratnih konja protutnjalo jepreko mosta i stiglo u središte mesta. Na ogromnim atovłma jahali suvitezovi s ljubičastim i belim oznakama Balduina od Treja, našegfeudalnog gospodara.Družina konjanika se zaustavila na trgu. U vođi vitezova prepoznao

sam Norkrosa, kastelana našeg feudalnog gospodara, vojnogzapovednika njegove vojske. Pogledom je s konja obuhvatio našeselo i glasno primetio:"Ovo je Vej di Per?""Mora da jeste, gospodaru", odgovorio je jedan od vitezova iz

pratnje i naglašeno šmrknuo. "Rečeno nam je da jašemo na istoksve do smrada govana, a onda da krenemo pravo za njim."

Njihovo prisustvo ovde moglo je da znači samo neko zlo. Polakosam krenuo prema trgu, a srce mi je jako udaralo. Moglo je svaštada se desi. Gdeje Sofi?Norkros je sjahao, a za njim i ostali, dok su im konji besno frktali.

Vojni zapovednik je imao tamne, napola sklopljene oči koje suodavale samo uske trake svetlosti, kao osmine meseca, i pramenjeslabe, tamne brade."Donosim vam pozdrave od vašeg gospodara Balduina", rekao je

da ga svi čuju, stupajući u sredinu trga. "Do njega je stigao glas da jeovuda pre dva dana prošla rulja, s nekim blebetavim kaluđerom načelu."Dok je on govorio, njegovi vitezovi su se razišli po selu. Odgurivali

su žene i decu, zabijali glave u kuće kao da ih poseduju. Na njihovimnadmenim licima moglo se pročitati: Sklanjajte mi se s puta, govnaobična. Vi niste ništa. Možemo da radimo šta nam je volja."Vaš gospodar me je zamolio da vam prenesem", obznanio je

Norkros, "kako se nada da nikog od vas nije ponelo buncanje onogverskog ludaka, čiji mozak je sasušeniji čak i od njegovog đoke."Sada mi je bilo jasno šta su Norkros i njegovi ljudi radili ovde.

Tragali su za dokazima da su Balduinovi podanici stavili simbol krsta.Norkros je paradirao trgom zaustavljajući pogled svojih sitnih očiju

na jednom po jednom meštaninu."Vaš gospodar Balduin jeste taj koji polaže pravo na vašu službu,

ne tamo neki umoljčani pustinjak. Zakletvom i čašću obavezali ste senjemu. U odnosu na njegovu, papina zaštita je ništavna."Konačno sam uspeo da ugledam Sofi kako s kofom žuri od bunara.

Uz nju je išla mlinareva žena Mari i njihova kćerka Eme. Očima samim davao znake da se klone Norkrosa i njegovih siledžija.Progovorio je otac Leo."Tako ti duše, viteže", rekao je sveštenik stupajući ka njemu, "ne

omalovažavaj one koji se sada bore za slavu Boga. Ne poredipapinu svetu zaštitu sa svojom. To je jeres."Začuše se očajnički krici. Dva Norkrosova viteza vraćala su se na

trg vukući mlinara Žorža i njegovog malog sina Aloa za kosu. Gurnulisu ih obojicu na sredinu trga.Osetio sam grč u stomaku. Nekako su saznali...

Norkros je zaista izgledao oduševljeno. Prišao je dečaku koji jeustuknuo, i pokrio mu lice svojom krupnom šakom."Papina zaštita, kažeš, a, pope?" Zasmejao se."Hajde da vidimo

koliko ta zaštita stvarno vredi."

Poglavlje 4Naša nemoć bila je tako očigledna da sam se osećao posramljeno.

Norkrosov mač zazveča kada se on ustremi ka uplašenom mlinaru."Tako mi svega, mlinaru." Norkros se smešio. "Zar još prošle

nedelje nisi imao dva sina?""Moj sin Mat je otišao u Vokliz", rekao je Žorž i pogledao ka meni."Gvoždarski zanat..." Norkros je klimao glavom stežući usne.

Osmehnuo se kao da kaže: Znam da je to obično sranje. Žorž mi jebio prijatelj. Bio sam svom dušom uz njega. Razmišljao sam o oružjukoje sam imao u krčmi i da li bismo ikako mogli da se borimo s ovimvitezovima ako budemo morali."A pošto ti je jači sin otišao", navaljivao je Norkros, "kako ćeš

nastaviti da plaćaš porez vojvodi kada ti je radna snaga smanjena zatrećinu?"Žorž je šarao očima."Biće to lako, gospodaru. Radiću sam mnogo više.""Dobro je to." Norkros je klimnuo glavom i prišao dečaku. "U tom

slučaju, neće ti mnogo nedostajati ovaj, je l' da?" U tren oka ščepaoje devetogodišnjeg momčića kao naramak sena.Aloa, koji se džilitao i vrištao, poneo je prema mlinu.Dok je prolazio pored mlinareve preplašene ćerke, Norkros je

namignuo svojim ljudima."Ne ustručavajte se da se posłužite mlinarevim izuzetnim žitom."

Sirota Eme je pomamno vrištala dok su je oni cereći se odvlačili umlin.Pred očima mi se odvijala tragedija. Norkros je dohvatio uže od

konoplje i uz pomoć jednog iz svoje družine vezao Aloa za lopaticevelikog točka na mlinu, koji je uranjao duboko pod površinu reke.Žorž se baci pred zapovednikove noge."Zar nisam uvek bio veran našem gospodaru Balduinu? Zar nisam

činio ono što je trebalo?"

"Slobodno se požali Njegovoj svetosti." Norkros se zasmeja ipriveza čvrsto dečakove ruke i noge za točak."Oče, oče...", izbezumljeno povika Alo.Norkros poče da okreće točak. Žorž i Mari sumanuto kriknuše kada

Alo nestade pod vodom. Norkros ga zadrža za trenutak, pa laganookrenu točak. Dete se pojavi, pomamno hvatajući vazduh.Odvratni vitez se nasmeja našem svešteniku."Šta sad kažeš, oče? Da li ovo očekuješ od papine zaštite?"

Ponovo spusti točak i dečak nestade pod vodom.Seljaci jeknuše prestravljeni.Izbrojah do trideset."Molim vas", zavapi Mari na kolenima. "Pa, on je tek dete."Norkros najzad poče da diže točak. Alo je grcao i izbacivao vodu iz

pluća. Iza njih su dopirali nepodnošljivi krici njegove sestre. I samsam jedva disao. Morao sam nešto da učinim – čak i pod uslovomda zapečatim sopstvenu sudbinu."Gospodine." Kročio sam prema Norkrosu. "Ja ću pomoći mlinaru

da poveća porez za trećinu.""A ko si pa ti, šargarepo?" Nadmeni vitez se okrenuo i prikovao

pogled za ćubu moje jarkocrvene kose."I šargarepe, ako to moj gospodar želi." Prišao sam korak bliže. Bio

sam spreman sve da učinim, da brbljam bilo šta što će odvućinjegovu pažnju. "Dodaćemo pride i dva bušela šargarepe!"Hteo sam da nastavim – vic, glupost, bilo šta što mi padne na

pamet – kada jedan od njegovih ljudi dojuri do mene. Uspeo sam davidim samo odsjaj njegove okovane rukavice kada me je drškom odmača udario u glavu. U sledećem trenutku nadoh se na zemlji." Ig, Ig", začuh Sofi kako vrišti."Ova šargarepica mora da gaji sklonost prema mlinaru", rugao se

Norkros. "Ili prema mlinarevoj ženi. Za trećinu više, kažeš. Pa,prihvatam tvoju ponudu u ime svog gospodara. Računaj da ti jeporez povećan."Istovremeno je ponovo pokrenuo točak. Začuh kako se Alo otima i

guši dok je nestajao pod vodom.Norkros viknu:"Ako hoćete da se borite, onda se borite za slavu svog vlastelina

kada vas pozove. Ako želite blago, onda prionite žešće na posao. Ali

običajni zakon je zakon. Svima su vam jasni zakoni, zar ne?"Naslonio se na točak, ovoga puta najduže. Kroz gomilu se prolomi

bolno preklinjanje:"Molimo vas... pustite dečaka! Pustite ga!" Stegnutih pesnica

odbrojavao sam vreme koje je Alo proveo ispod vode. Dvadeset...tńdeset... četrdeset.Onda Norkros razvuče lice u oduševljen osmeh. "Zaboga... jesam li

ja to zaboravio na vreme?"Polako je okrenuo točak. Kada se dečakovo lice pomolilo na

površini, bilo je otečeno, iskolačenih očiju. Njegova mala vilicabeživotno je visila.Mari vrisnu, a Žorž poče da grca."Baš šteta", uzdahnuo je Norkros i zaustavi točak tako da je Aloovo

beživotno telo ostalo iznad vode. "Izgleda da i nije bio stvoren zaživot mlinara."Usledi tišina, stravičan trenutak ispunjen osećanjem praznine i bola.

Tišinu razbiše samo jecaji Eme, koja se klecajući pojavi iz mlina."Hajdemo!" Norkros je okupio vitezove. "Mislim da je vojvodina

poruka stigla do cilja."Dok se vraćao preko trga, zaustavio se iznad mene. Ja sam sve

vreme ležao i lebdeo izmedu života i smrti. Onda mi je svoju teškučizmu pritisnuo uz vrat."Nemoj da zaboraviš na šta si se obavezao, šargarepo. Posebno

ću proveriti tvoju isplatu poreza."

Poglavlje 5To strašno popodne izmenilo mi je život. Te noći, dok smo Sofi i ja

ležali u krevetu, nisam mogao od nje da sakrijem istinu. Ona i ja smodelili sve, i dobro i zlo. Ležali smo priljubljeni na slamarici u našojmaloj odaji iza krčme. Nežno sam milovao njenu dugu plavu kosukoja joj se spuštala niz cela leđa. Svaki njen pokret, svako nabiranjenosa, podsećalo me je na to koliko je volim i da sam je zavoleo joškada sam je prvi put ugledao. Nama se desila ljubav na prvi pogled.Sa deset godina! Mladost sam proveo putujući s jednom grupomzabavljača. Njima su me predali kao sasvim malog, kada mi je umrlamajka. Bila je ljubavnica jednog sveštenika, koji više nije mogao da

prikriva moje postojanje. Zabavljači su me podigli kao jednog odsvojih, podučili me latinskom jeziku, gramatici, logici, da čitam ipišem. Ali više od svega da zabavljam publiku. Putovali smo pokatedralnim gradovima, Nimu, Kliniju, Le Piju, recitovali svojenepristojne pesme, izvodili akrobatske i žonglerske tačke za narod.Svakog leta smo prolazili kroz Vej di Per. Tu sam spazio Sofi u krčminjenog oca. Od mene nije mogla da sakrije svoje plahe plave oči. Akasnije sam primetio da viri dok smo probali. Bio sam ubeden da jekriomice gledala mene... Otkinuo sam cvet suncokreta i prišao joj."Šta, kad uđe, bude kruto i čvrsto, al' kad izade, postane mlitavo?"Širom je otvorila oči i porumenela."Kako iko sem davola može da ima tako jarko crvenu kosu?", pitala

je. A zatim otrčala.Kupus, zaustio sam da kažem.Svake godine kada bismo ponovo došli, doneo bih Sofi po jedan

cvet suncokreta, sve dok od štrkljaste devojčice nije odrasla unajlepšu ženu koju sam video. Smislila je pesmu o meni, rimovanurugalicu:

Devojče srete lutalicu momkaU čestitog meseca veselom krugu,I mada to beše ljubav na prvi pogled oka,Ta ljubav jeste predodređena za tugu.

Zvao sam je "moja princeza", a ona je kazala da verovatno imampo jednu takvu u svakom gradu. Ali uistinu ih nisam imao. Svakegodine bih joj obećao da ću se vratiti i uvek sam se vraćao. Jednegodine sam ostao.Tri godine našeg braka bile su najsrećnije koje sam ikada proživeo.

Prvi put u životu osetio sam da imam porodicu. I da sam veomazaljubljen.Ali te noći, dok sam grlio Sofi, nešto mi je govorilo da ovako više ne

mogu da živim. Ubijao me je bes koji se rasplamsao zbog užasatoga dana. Uvek će se naći neki Norkros, uvek će nam naturiti nekinovi porez. Ili će biti neki novi Alo... Jednoga dana dečak razapet natočak može biti naš rodeni sin.Dok ne budemo slobodni.

"Sofi, moram o nečem važnom da razgovaram s tobom." Priljubiosam se uz glatku krivinu njenih leda.Ona samo što nije utonula u san."Može li to da sačeka, Ig? Šta može biti važnije od onoga što smo

upravo doživeli?"Progutao sam knedlu."Rajmund od Tuluza prikuplja vojsku. Rekao mi je Pol, kolar. Polaze

za Svetu zemlju kroz nekoliko dana."Okrenula se u mom zagrljaju i pogledala me praznim, nesigurnim

pogledom."Moram da pođem", kazao sam.Sofi je sela, skoro zapanjena."Hoćeš da staviš krst?""Ne krst. Ne bih se borio za to. Ali Rajmund je obećao slobodu

svakome ko mu se pridruži. Slobodu, Sofi... Videla si šta se danasdogodilo."Ispravila se."Zaista sam videla, Ig. A videła sam i to da te Balduin nikada neće

osloboditi obaveze. Niti bilo koga drugog.""U ovom slučaju, nema izbora", negodovao sam. "Rajmund i

Balduin imaju sporazum. Moraće da prihvati. Sofi, pomisli kako binam se životi izmenili. Ko zna šta mogu da pronadem tamo?Ispredaju se priče o blagu koje samo čeka da ga pokupiš. O svetimrelikvijama koje vrede kao hiljadu naših krčmi.""Odlaziš", rekla je i odvratila pogled od mene, "jer ti nisam rodila

dete.""Nije tačno! Ne smeš tako da misliš, ni na jedan jedini čas. Volim te

više od svega. Svakog dana kada te pogledam dok radiš po krčmi,čak i u masnoj i zadimljenoj kuhinji, zahvalim se Bogu na sreći kojumi je podario. Nama je sudeno da budemo zajedno. Vratiću se doktrepneš."Klimala je glavom, neuverena."Ti nisi vojnik, Ig. Mogao bi da pogineš.""Jak sam. I vešt. Niko ne ume da zbija šale kao ja.""Niko ne želi da sluša tvoje budalaste viceve, Ig." Smrknula je.

"Osim mene.""Onda ću nevernike da poplašim svojom crvenom kosom."

Primetio sam uzdržan osmeh na njenom licu. Stavio sam ruke nanjena ramena i pogledao je u oči."Vratiću se. Kunem ti se. Baš kao i onda kada smo bili deca. Uvek

sam ti govorio da ću se vratiti. I uvek sam se vraćao."Klimnula je glavom pomalo nevoljno. Video sam da se plaši, ali i

sam sam se plašio. Zagrlio sam je i pomilovao po kosi. Sofi jepodigla glavu i poljubila me, pomalo vatreno, a pomalo plačno.Uzbudio sam se. Nisam mogao to da sputam. U njenim očima sam

primetio da i ona oseća isto. Uhvatio sam je oko struka, a ona sepopela na mene. Razdvojila je noge i ja sam nežno ušao u nju. Telomi je ošinula njena vrelina."Moja Sofi...", prošaputao sam.Kretala se u istom ritmu sa mnom, meko stenjući od zadovoljstva i

ljubavi. Kako bih mogao daje ostamm'? Kako bih mogao da budemtako lud?"Ig, vratićeš se?" Uprla je pogled u mene."Kunem se." Pružio sam ruku i obrisao svetlucavu suzu ispod

njenog oka. "Ko zna?", nasmešio sam se. "Možda ću se vratiti kaovitez. S neopisivłm blagom i slavom.""Moj vitez", šapnula je. "A ja, tvoja kraljica..."

Poglavlje 6Onoga dana kada je trebalo da pođem osvanulo je svetlo i jasno

jutro. Ustao sam rano, pre sunca čak. Prethodne večeri varoš seoprostila od mene uz svečanu gozbu. Bio sam počasni gost kome suupućene sve zdravice i želje za srećan put.Osim jedne.Na vratima krčme Sofi mi je dala vreću. U njoj je bila preobuka, hleb

i grančica leske za čišćenje zuba."Moglo bi da ti bude hladno", rekła je. "Treba da predeš planine.

Čekaj da ti donesem kožuh."Zaustavio sam je. "Sofi, leto je. Biće mi potreban kada se vratim.""Onda ću ti spakovati još hrane.""Snaći ću se za hranu." Isprsio sam se. "Ljudi će rado nahraniti

jednog krstaša."

Zaustavila se i nasmejala mojoj jednostavnoj lanenoj tunici i prslukuod teleće kože."Ne izgledaš baš kao pravi krstaš."Stajao sam pred njom, spreman da krenem, i uzvratio joj osmeh."Ima još jedna stvar", rekla je Sofi trgnuvši se. Žurno se uputila do

stola uz ognjište. Trenutak kasnije vratila se sa svojim omiljenimčešljem od tankog komada bukovine išaranog cvetovima. Nekada jepripadao njenoj majci. Znao sam da je, pored krčme, i ovaj češaljimao za nju posebnu vrednost. "Ponesiovo sa sobom, Ig!""Hvala", pokušao sam da se našalim, "ali tamo kuda sam pošao

ženski češalj bi izazvao čudenje.""Tamo kuda si pošao, ljubavi moja, biće ti i potrebniji."Na moje iznenadenje, polomila je svoj dragoceni češalj na dva dela.

Pružila mi je jednu polovinu. Onda je podigla svoju, pa smo spojiliiskidanu ivicu, i ponovo dobili savršenu celinu."Nisam nikada pomišljala da ću se opraštati od tebe", prošaputala

je trudeći se iz sve snage da se ne rasplače. "Mislila sam da ćemozajedno proživeti život.""I hoćemo", kazao sam. "Vidiš..." Ponovo smo sastavili delove

češlja i napravili celinu.Privukao sam Sofi i połjubio je. Osetio sam kako njeno vłtko telo

podrhtava pod mojim rukama. Znao sam da je pokušavala da budehrabra. Više nismo imali šta da kažemo."Pa..." Duboko sam udahnuo i osmehnuo se.Dugo smo se gledali, a onda sam se setio da i ja imam poklon za

nju. Iz džepa prsluka izvadio sam mali cvet suncokreta. Rano togjutra otišao sam do brda i ubrao ga. "Vratiću se, Sofi, da ti beremsuncokrete."Uzela ga je. Jasne plave oči su joj se ovlažile od suza.Prebacio sam vreću preko ramena i pokušao da još jedanput

upijem njene divne oči koje su se cakliłe. "Volim te, Sofi.""I ja tebe, Ig. Jedva čekam sledeći suncokret."Krenuo sam ka drumu. Na zapad, ka Tuluzu. Na kamenom mostu

na ivici varoši okrenuo sam se i poslednji put pogledao krčmu. Onaje bila moj dom minule tri godine. Najsrećnije doba moga života.Mahnuo sam Sofi poslednji put. Ona je stajala sa suncokretom u

ruci i još jednom podigla svoju polovinu češlja.

Onda sam poskočio, kao da igram, da bih promenio raspoloženje ikrenuo, ali sam se kao čigra još jednom okrenuo ne bih li uhvationjen smeh.Njenu zlatnu kosu koja pada do struka. Taj hrabri osmeh. Zvonki

smeh kao u devojčice.To je slika koju sam nosio sledeće dve godine.

Poglavlje 7Godinu dana kasnije, negde u Makedoniji

Bradati vitez je uz strmi greben poterao svog konja do nas."Marširajte, princeze, ili će jedina turska krv koju budete videli biti

ona na krpi kojom ćete brisati podove."Marširajte... Već mesecima smo marširali. Mesecima tako dugim i

iscrpljujućim, bez ikakvih zaliha, koje pamtim samo po ubojima nastopalłma ili po vašima u bradi.Prešli smo Alpe i Evropu. Ispočetka smo išli u urednom poretku,

veselo dočekivani iz grada u grad, u čistim tunikama s jarkocrvenimkrstovima i šlemovima koji su blistali na suncu.Onda smo se našli u strmim planinama Srbije – napredovali smo

sporim i nesigurnim korakom i naletali na zasede na svakomgrebenu. Video sam mnogo odanih duša, željnih da se bore zabožiju slavu, kako vrišteći sleću u prostrane jaruge ili padaju odstrele nekog Srbina i Mađara, i to na hiljadu milja od prvog tragaTuraka.Usput su nam govorili da je Petrova vojska bila u prednosti od

nekoliko meseci, kasapila nevernike i sakupljala plen dok su se našiplemići svadali i koškali medu sobom, a mi ostali vukli se popogubnoj vrućini kao pretučena stoka i natezali oko oskudne hrane.Vratiću se za godinu dana, obećao sam Sofi. Sada je to bio

podrugljivi refren u mojim snovima. A isto je bilo i s našompesmicom.

Devojče srete lutalicu momkaU čestitog meseca veselom krugu,

Na putu sam stekao dva prijatelja do groba. Jedan je bio Nikodim,stari Grk, poznavalac nauka i jezika, koji je uporno održavao korakuprkos svojoj torbi punoj rasprava Aristotela, Euklida i Boetija. Zvalismo ga Profesor. Nikodim je već išao na hodočašća u Svetu zemlju iznao je turski jezik. Mnoge sate na putu proveo je podučavajući imene. Pohodu se pridružio kao prevodilac, a zbog njegove sedebrade i umoljčane odeće, bio ga je glas da je i vidovit. A svaki putkada bi neki od vojnika prostenjao "Gde smo to, do davola,Profesore?" i kada bi stari Grk promrmljao samo "Blizu...", taj glas ovidovitosti je bledeo.A bio je tu i Robert sa svojom guskom Hortenzijom, koji se tajno

pridružio našim redovima dok smo prolazili kroz Apt. Svežeg lica ibrbljiv, Robert je tvrdio da ima šesnaest godina, ali nije bilo potrebnoda neko bude vidovit pa da shvati da dečko laže. "Došao sam dasečem Turke", hvalisao se mašući sklepanim nožem. Dao sam muštap koji će mu pomoći u hodanju. "Evo ti, počni s ovim", smejaosam se. Od tog trenutka on i njegova guska postali su naše sjajnodruštvo.Kada smo konačno izašli iz planina, bilo je pozno leto."Gde smo mi to, Ig?", stenjao je Robert kada se još jedna

nepregledna dolina zatałasala pred našim očima."Prema mojim proračunima...", pokušao sam da zvučim veselo, "s

leve strane posle sledećeg grebena ukazaće nam se Rim. Zar nijetako, Niko? Mi smo se prijavili za hodočašće na grob apostola Petra,zar ne? Ili to beše, o sranja, krstaški pohod?"Kroz iznurene redove razlegao se umorni smeh.Nikodim je hteo da odgovori, ali svi povikaše i ućutkaše ga."Znamo, Profesore, blizu smo, je l' da?", rugao se Miš, minijaturni

španac velikog kukastog nosa.Iznenada začuh povike s čela kolone. Velikaši poteraše svoje

umorne konje napred.Robert pojuri za njima."Ako se tamo biju, Ig, sačuvaću ti mesto."Odjednom mi se učini da su mi noge spremne da polete. Dohvatio

sam štit i potrčao za dečakom. Ispred nas se otvarao širok klanacizmeđu planina. Tamo se okupilo više stotina ljudi, vitezova i vojnika.

Barem jednom nisu se sporečkali. Vikali su, tapšali jedan drugog poleđima, podizali mačeve ka nebu i bacali šlemove uvis.Robert i ja smo se progurali kroz gužvu i provirili preko ivice klanca.Tamo u daljini siva linija brda se sužavala u usku traku svetlucavog

plavetnila. "Bosfor!", vikali su ljudi.Bosfor…!"Sine Marijin", promrmljao sam. Stigli smo!Prolamali su se oduševljeni uzvici. Svi su pokazivali na zidine grada

smeštenog na kraju prevlake. Konstantinopolj. Taj prizor me jeostavio bez daha kao nijedan ranije. Blistav u izmaglici, grad jeizgledao kao da se prostire u nedogled.Mnogi vitezovi padoše na kolena da se pomole. Ostali, previše

iscrpeni da bi slavili, jednostavno su spustili glave i plakali."Šta se dešava?" Robert se osvrtao oko sebe."Šta se dešava…?", ponovio sam. Kleknuo sam, dohvatio šaku

zemlje i stavio je u svoju vreću da bih zapamtio ovaj dan. Onda sampodigao Roberta uvis. "Vidiš li ona brda tamo?", pokazao sam mupreko kanala.Klimnuo je glavom."Naoštri nož, dečače... Tamo su Turci!"

Poglavlje 8Pred kapijama Konstantinopolja odmarali smo se dve nedelje.

Nikada u životu nisam video takav grad, te blistave kupole, stotinevisokih kula, rimske ruševine i hramove popločane uglačanimkamenom. U njegove zidine moglo je da stane deset gradovaveličine Pariza.A ljudi... Ispunjavali su ogromne zidine, uzvikivali od radosti. Bili su

odeveni u lagani pamuk i svilu živih boja, svih nijansi crvene iljubičaste, kakve nikada nisam video. Tu je bilo predstavnika svihrasa. Evropljana, crnih robova iz Afrike, žutih ljudi iz Kine. A bili su toljudi koji nisu smrdeli. Koji su se kupali i mirisali na parfeme i nosiliukrašenu odeću. Čak i muškarci!Proputovao sam Evropu u mladosti i učestvovao u predstavama po

većini velikih gradova, ali nikada nisam video ovakvo mesto! Ovde je

zlata bilo kao lima. Tezge i pijace su bile pretrpane najegzotičnijomrobom. Kupio sampozlaćenu kutiju za parfem da je odnesem Sofi."Već imamo relikviju!", smejao se Niko. Opčinili su me novi ukusi,

kim i dumbir, a bilo je i voća koje nikada nisam okusio: pomorandže ismokve.Upijao sam svaku egzotičnu sliku i smišljao kako ću je opisati Sofi.

Svuda su nas pozdravljali kao heroje, a skoro da se ni sa kim nismoni borili. Ako će ovako biti sve vreme, vratiću se namirisan islobodan!Onda su nas vitezovi i velikaši okupili."Krstaši, ovde ste da sprovodite božije delo, a ne zbog srebra i

sapuna." Oprostili smo se od Konstantinopolja i prešli Bosfor prekodrvenih pontonskih mostova.Najzad smo se našli na zemlji zastrašujućih Turaka! Prve tvrđave

na koje smo naišli bile su prazne i napuštene, varoši popaljene iopljačkane."Pagani su kukavice", rugali su se vojnici. "Kriju se po rupama

poput veverica."Svuda smo vidali iscrtane crvene krstove, tako su paganski gradovi

sada biłi blagosloveni imenom Gospodnjim. Sve su to bili znaci da jetuda prošao Petar.Velikaši su nas pritiskali. "Žurite, lenjivci, inače će mali pustinjak

pokupiti sav plen."I žurili smo, a novi neprijatelj nam je postala usijana vrelina. Bili

smo isušene kože, kao pečeni pasci,Oni najbogougodniji medu nama sanjali su o svom svetom

poduhvatu; velikaši, nema sumnje, o relikvijama i slavi; oni nevini otome da konačno pokažu da vrede.Ispred Civetota prvi put smo iskusili neprijatelja. Nekoliko konjanika

s turbanima i ogrtačima opkolilo nas je i odapelo nešto bezopasnihstrela na nas, a onda pobeglo u brda kao deca kada se igraju."Vidi, pobegoše kao babe", kikotao se Robert. "Pošalji Hortenziju za

njima." Počeo sam da pijučem kao pile. "Mora da su u nekomsrodstvu s tvojom guskom."Civetot, skup kamenih kuća na ivici guste šume, izgledao je

napušten. Niko nije hteo da se zadržava i zaostaje u jurnjavi za

Petrovom vojskom, ali bila nam je neophodna voda, pa smo odlučilida udemo u grad.Već na njegovom obodu, nozdrve mi je ispunio težak zadah.

Nikodim me je pogledao."Osećaš to, zar ne, Ig?"Klimnuo sam glavom. Zadah mi je bio poznat, od zakopavanja

mrtvih. Ali ovo je bilo hiljadu puta jače. Prvo sam pomislio da je tosamo poklana stoka ili otpaci, ali kako smo se primicali, video samda se Civetot dimi kao kada drvo tinja. Kada smo ušli u varoš, na svestrane smo naišli na leševe. More delova tela. Odrubljene glaverazrogačenih očiju, udovi isečeni i naslagani kao drva, krv koja secedi na spečenu zemlju. Ovde je bio pokolj. Muškarci i ženeposečeni kao zaražena stoka, trupova obnaženih i s prosutomutrobom, glava ugljenisanih i spečenih, koje vise na kopljima. Crvenikrstovi po svim zidovima, razmazani krvlju."Šta se to ovde dogodilo?", promucao je jedan vojnik. Neki su

povraćali i sklanjali pogled. Ja sam u stomaku osećao prazninupoput jame.Iz šume se pojavi nekoliko posrćućih prilika. Odeća im je bila

nagorela ili poderana, koža crna od krvi i prljavštine. Svi su imali istiprazni pogled razrogačenih očiju, kao oni što su videli najgorazverstva i nekako preživeli. Bilo je nemoguće reći da li su bili turci ilihrišćani."Petrova vojska je razbila nevernike", viknuo je Robert. "Krenuli su

ka Antiohiji."Ali, niko od nas nije se obradovao."Ovo je Petrova vojska", sumorno je primetio Nikodim. "Ono što je

od nje ostalo."

Poglavlje 9Te večeri se onih nekoliko preživelih okupilo oko vatri, navalilo na

hranu i opisalo sudbinu vojske pustinjaka Petra.U početku su imali nešto uspeha, pričali su oni."Turci su bežali kao zečevi", kazao je jedan stari vitez. "Ostavljali su

nam svoje varoši. Svoje hramove. 'Do leta ćemo stići u Jerusalim',svi su izvikivali. Podelili smo se. Jedan odred od šest hiljada ljudi

krenuo je na istok da zauzme tursku tvrdavu u Kserigordonu.Šuškalo se da su tu otete svete relikvije za koje traže otkup. Mi ostalismo se sačekivali."Posle mesec dana do nas je stigao glas da je tvrđava pala. Płen i

blago ljudi su podelili medu sobom. Sandale apostola Petra, rečenonam je. Onda smo i mi krenuli tamo, željni plena.""Sve su to bile laži", dodao je drugi vojnik suvo i neveselo, "koje su

širili nevernički špijuni. Odred koji je išao na Kserigordon već je biogotov – ne od opsade, nego od žedi. Tvrđava je ostala bez vode.Jedna horda Seldžuka opkolila je grad i jednostavno, čekala. Kadasu naše trupe konačno, u očaju i izludele od žedi, otvorile kapije, doposlednjeg čoveka su ih savładali i poklali. Šest hiljada njih jenestalo. Onda su se ti đavoli okomili na nas.""U početku se s okolnih brda čulo zavijanje...", pričao je još jedan

preživeli, "... tako strašno da smo pomislili da smo ušli u dolinu punudemona. Stajali smo u vrstama i posmatrali brda.Onda se, iznenada, sve smrklo, sunce nam je zaklonio oblak strela.Nikada neću zaboraviti taj zaglušujući zvuk. Svaki drugi čovek se

uhvatio za neki deo tela ili za vrat i pao na kolena. Onda su nasnapali konjanici s turbanima – talas za talasom, odsecali su udove iglave i desetkovali nam redove. Prekaljene borce je zahvatio užas,pa su bežali ka logoru, a konjanici su im bili za petama. Žene, deca,slabi i bolesni, nezaštićeni – iseckani na komade pod šatorima. Onisrećniji bili su ubijeni na licu mesta, ostali su zarobljeni, silovani,odsecani su im udovi jedan po jedan. Mi preostali, siguran sam u to,pošteđeni smo samo da bismo preneli priču."Grlo mi se osušilo. Nestali su... Svi? To je nemoguće! U mislima

sam vratio ona vesela lica i radosne glasove monahove vojske kadaje prošla kroz Vej di Per. Mat, mlinarev sin. Žan, kovač... svi mladikoji su se tako rado pridružili. Od njih ništa nije ostalotMučnina od besa razlila mi se stomakom. Zbog čega god da sam

pošao – slobode, bogatstva – sada me je napustilo kao da ga nikadanije ni bilo. Prvi put sam osetio želju da se borim ne samo zbogsebe, već da bih ubijao te skotove. Da im se osvetim! Morao sam daodem. Protrčao sam pored Roberta i Nika, pored vatri, do ivicelogora.

Zašto sam uopšte dolazio ovamo? Prepešačio sam čitavu Evropuda bih se borio za ono u šta čak nisam ni verovao. Ljubav mogaživota, sve ono što je za mene bilo ispravno i dobro, bilo je milionimamilja udaljeno. Kako su sva ta lica – sva ta nada – mogli danestanu?

Poglavlje 10Sahranjivali smo mrtve čitavih šest dana. Zatim je naša pokolebana

vojska pošla dalje na jug.U Cezareji smo udružili snage s grofom Robertom od Flandrije i

Boemundom od Antiohije, čuvenim borcem. Oni samo što su zauzeliNikeju. Duh nam je ojačala priča o tome kako su Turci bežali kolikoih noge nose, a njihovi gradovi pali pod hrišćansku zastavu. Našaneiskusna trupa sada je postala vojska od dobńh četrdeset hiljadaljudi.Ništa nam nije stajalo na putu ka Svetoj zemlji osim muslimanskog

utvrdenja Antiohije. Pričalo se da su tamo pribijali vernike za gradskezidine, a najveće od svih svetinja hrišćanskog sveta, pokrovpoškropljen suzama Bogorodice i samo ono koplje kojim je Spasiteljproboden na krstu, držali su u gradu.Ipak, ništa što smo do tada videli nije moglo da nas pripremi za

pakao na koji ćemo naići.U početku je to bila vrelina, najgora koju sam ikad osetio.Sunce, taj crvenooki demon, počelo je besno da prži, a mi nismo

imali zaklon, pa smo počeli da ga mrzimo i proklinjemo. Prekaljenivitezovi, proslavljeni u bitkama, urlali su od muke, jer su se doslovnopekli u oklopima, a kožu su im prekrili plikovi od dodira s usijanimmetalom. Ljudi su padali u hodu, savladani, a kako su padali, tako subili ostavljeni, nezbrinuti.Pa, onda žed... Svaki grad na koji smo naišli spalili su sami Turci,

opustošili ga i ostavili bez ikakvih zaliha. Ono malo vode što smonosili potrošili bismo kao ludaci. Vidao sam ljude, očiglednopomahnitale, kako piju sopstveni urin kao da je pivo."Ako je ovo Sveta zemlja", primetio je Spanac Miš, "neka je Bog

slobodno zadrži."

Tela su nam vapila, a ipak smo se vukli dalje; srčanost i volja sunam, kao i voda, polako nestajali. Usput sam pokupio nekoHkovrhova turskih strela i kopalja za koje sam znao da će dosta vredetikod kuće. Dao sam sve od sebe da oraspoložim ljude, ali malo togasam mogao da pronadem za uveseljavanje."Čuvajte suze", upozoravao je Niko održavajući svoj teški korak s

nama. "Kada se dokopamo planina, mislićete da je ovo raj."Niko je bio u pravu. Na putu naiđosmo na planine oštrih vrhova,

jezivo strme i potpuno beživotne. Uske staze, jedva dovoljno širokeza kola i konja, presecale su vrhove koji su se nizali, sve viši odvišeg. U početku smo se radovali što za sobom ostavljamo onajpakao, popevši se, dočekao nas je novi.Što smo bili više, svaki korak nam je postajao sve sporij i opasniji.

Ovce, konje, kola pretovarena zalihama morali smo da vučemopojedinačno uz strminu. Samo kratko posrtanje, kamen koji sekotrlja, bili su dovoljni da čovek nestane preko ivice, ponekad vukućiza sobom i svog suseda."Samo napred", navaljivali su velikaši. "U Antiohiji će vas Bog

nagraditi."Ali, na svakom vrhu na koji smo se ispeli pred očima nam se

ukazivao novi vis, a staze su bivale sve gore i gore. Nekada ponositivitezovi sada su se skrušeno vukli, s konjima koji im nisu od koristi,preteškim oklopima, pored pešaka kakvi smo bili Robert i ja.Negde u visovima nestala je Hortenzija; u kolima je ostalo nekoliko

njenih pera. Nikada nismo saznali šta joj se dogodilo. Mnogi susmatrali da su se velikaši omrsili o Robertovom trošku. Drugi sugovorili da je ptica bila pametnija od nas, pa je na vreme izvukla živuglavu. Dečaku se srce cepalo. Ta ptica je prešla Evropu s njim!Mnogi su smatrali da je i nama sreća okrenula leda kada i njoj.Pa ipak smo se i dalje peli, korak po korak, goreći u svojim

tunikama i oklopima, vođeni saznanjem da je s druge straneAntiohija.A iza nje Sveta zemlja. Jerusalim!

Poglavlje 11

"Ispričaj nam neku priču, Ig", doviknuo mi je Nikodim dok smoprelazili naročito opasan uspon. "I to što sablažnjiviju."Staza, koja kao da je bila isečena na ivici planine, krivudala je nad

ogromnim ambisom. Jedan pogrešan korak značio bi stravičnu smrt.Vezao sam jednu kozu kanapom i poverio svoj život njenimodmerenim koracima da me vuku dalje."Ima jedna priča o manastiru i javnoj kući", rekao sam vrativši se u

svoje krčmarske dane.Putnik je išao praznim putem kada je primetio tablu zakačenu za

drvo:"Manastir sestrinstva svete Brigite, Javna kuća, na dve milje.""Da, i sam sam ga video", dobacio je jedan vojnik. "Još davno, na

prethodnom grebenu." Strahote uspona razbio je dobrodošli smeh."Putnik je pretpostavio da je u pitanju neka šala", nastavio sam, "pa

je produžio. Uskoro je stigao do druge table. 'Sestrinstvo sveteBrigite, Javna kuća, jedna milja.' Sada mu je već zagolicanaznatiželja. Još malo dalje, naišao je na treću tablu. Ovoga puta:'Manastir, Bordel, odmah desno.''Zašto da ne?', pomisli putnik i skrete niz drum dok ne stiže do

jedne stare kamene crkve s natpisom Sveta Brigita. Priđe i povučezvono i pojavi se igumanija. 'Šta bismo mogle da učinimo za tebe,sine moj?''Videh natpis na drumu', reče putnik. 'Vrlo dobro, sine moj', reče

igumanija. 'Pođi za mnom, molim te.'Povede ga kroz niz mračnih, zavojitih prolaza u kojima je video

mnogo lepih mladih kaluđerica koje su mu se smeškale.""Gde su te kaluđerice kada su meni potrebne?", promrmljao je

vojnik iza mene."Konačno se igumanija zaustavi pred jednim vratima", nastavio

sam. "Putnik uđe i tamo ga dočeka još jedna pristala kaluđerica kojamu reče: 'Stavi zlatnu paru u pehar.' Istresao je džepove, savuzbuđen. 'Dovoljno je', reče ona. 'Sada samo prođi kroz ta vrata.'Zagrejani putnik žurno prođe vrata, ali nađe se napolju, na ulazu,

ispred još jedne table. 'Idi s mirom', pisalo je na njoj ,'i smatraj da sipropisno izjeban!'Sa svih strana prolomi se smeh.

"Ne razumem", čuo se Robert iza mene. "Mislio sam da je tubordel.""Nema veze." Prevrnuo sam očima. Nikova dosetka je upalila.

Narednih nekoliko trenutaka naši jadi su delovali podnošljivo. Svešto sam želeo bilo je da sidem s grebena.Iznenada začuh lomljavu iznad glave. Na nas se obrušio slap

kamenja i šljunka. Stajao sam iza Roberta i povukao ga na planinskustranu, pa se uhvatih za stenu dok se ogromno kamenje mrvilo okonas, za dlaku od mene, i padalo preko ivice u provaliju.Zurili smo jedan u drugog s uzdahom olakšanja, shvativši kako smo

bili blizu smrti.Onda sam iza sebe začuo njakanje mazge i Nikodima kako

pokušava da je smiri."Mirna!" Mora da ju je izbezumiło kamenje koje je padalo."Umiri tu životinju", zarežao je jedan starešina. "Ona ti nosi hranu

za sledeće dve nedelje."Nikodim je dohvatio konopac. Zadnje noge žłvotinje iskrenule su se

kada je pokušala da se dohvati staze.Posegnuo sam za povocem oko njenog vrata, ali se mazga

uskopistila i saplela. Nije mogla da se održi na stazi. Njene uplašeneoči su kazivale da je bila svesna opasnosti, ali je kamen pod njompopustio. Uz jezivo njakanje jadna mazga se zanela preko ivice ipala u prazno.Ovaj pad je izazvao dalju nesreću, jer je mazga povukla i životinju

za koju je bila vezana.Video sam da se sprema propast."Ooo" viknuo sam. Ali, stari Grk je

bio prespor, i previše opterećen opremom da bi se uklonio.Bespomoćno sam posmatrao kako se spotiče u svojoj dugoj odori."Niko!", vrisnuh kada starac skliznu preko ivice. Posegnuh ka

njemu, ne bih li ga uhvatio za ruku.Uspeo sam da uhvatim kaiš njegove kožne torbe koja mu je visila s

ramena. To je bila nit koja ga je razdvajala od smrti.Starac me je pogledao i klimnuo glavom."Moraš me pustiti, Ig. Ako me ne budeš pustio, obojica ćemo pasti.""Nećemo. Pruži mi drugu ruku", preklinjao sam ga. Iza mene se

okupila gomila u kojoj se nalazio i Robert. "Daj mi ruku,Niko!"

U očima sam mu potražio tragove panike, ali pogled mu je bio jasani siguran. Poželeo sam da kažem: Drži se, Profesore, Jerusalim jeblizu.Ali, torba mi iskliznu iz ruke. Nikodim, sa svojom sedom kosom i

bradom koje su vijorile na vetru, istrže se od mene."Ne!" Posegnuo sam za njim da ga uhvatim i dozivao ga po imenu.Nestao je u jednom jedinom trenutku. Marširali smo zajedno hiljadu

milja, ali za njega ništa nije bilo daleko, uvek blizu... Ne pamtim oca,ali sam po boli koja me je ophrvala shvatio da mi je najbliže ocu štosam ikada osetio bio Nikodim.Uz stazu se progurao neki vitez i gundajući se raspitivao o onome

što se tu dešava. Bio je to Gijom, Boemundov vazal, jedan odvelikaša koji su nas predvodili.Provirio je preko ivice i progutao knedlu."Vidovnjak koji nije predvideo svoju smrt?", ispljunuo je. "I nije neka

šteta."

Poglavlje 12Danima me je pritiskao gubitak prijatelja. Nastavili smo da se

penjemo, ali pri svakom koraku, jedino što mi je izlazilo pred oči biloje lice mudrog Grka.U početku nisam ni primetio da je staza postala šira. Shvatio sam

da idemo kroz doline, a ne po vrhovima. Pošli smo nłzbrdo. Ubrzalismo hod, a i raspoloženje u redovima postalo je veselije jer smoiščekivali ono što je pred nama."Čuo sam od Španca da ima hrišćana prikovanih lancima za

zidine", kazao je Robert dok smo koračali. "Što pre stignemo tamo,pre ćemo osloboditi našu braću.""Drugar ti je nestrpljiv, Ig", doviknuo mi je Miš. "Objasni mu da to što

stigneš prvi na zabavu ne znači da ćeš i spavati s gazdaricom.""Željan je borbe", branio sam Roberta, "a ne možemo ni da mu

zamerimo. Dugo smo hodali."Iza nas se začuo topot konja koji nam se približavao u galopu."Prolaz!"Uklonili smo se sa staze i osvrnuvši se ugledali Gijoma, isto ono

nadmeno đubre koje je ismevalo Nika posle njegove smrti. Bio je

pod punom opremom na svom ogromnom konju i gotovo poobaraoljude dok je nezainteresovano jahao pored vojnika."Evo za koga se mi borimo, ha!" Podsmešljivo sam se poklonio uz

naglašeno mahanje.Uskoro smo izbili na prostranu čistinu izmedu planina. Poveća reka,

možda kojih šezdeset koraka širine, isprečila se ispred naše kolone.Tamo napred čuli su se velikaši kako se raspravljaju o najboljem

mestu za prelaz preko reke. Rajmund, naš zapovednik, uporno jegovorio da izvidači i karte ukazuju na jedno mesto na jugu. Ostali,nestrpljivi da se pojave pred Turcima, a među njima tvrdoglaviBoemund, zalagali su se da se ne gubi ceo dan. Na kraju sam videoonog istog viteza Gijoma kako izleće iz gomile. "Ja ću vam napravitikartu", viknuo je Rajmundu. Ustremio je svog paripa niz strmu obalu,pa u reku.Gijomov konj je zagazio s vitezom u oklopu na sebi. Ljudi su se

poredali uz obalu, delom kličući, a delom se smejući njegovompokušaju da zadivi plemstvo.Na trideset koraka od obale voda i dalje nije prelazila konjske

zglobove. Gijom se obazreo i mahnuo, a ispod brkova mu se ukazaotašt osmeh. "I moje majke majka mogla bi da prede ovuda",doviknuo je. "Da li kartopisci beleže?""Nisam dosad znao da paun tako voli vodu", rekoh Robertu.Iznenada, usred reke, Gijomov konj kao da se sapleo. Vitez je

pokušavao sve što je mogao, ali kako je bio u punoj ratnoj opremi inije imao čvrst oslonac, nikako nije mogao da se zadrži u sedlu.Naglavačke je pao s konja u reku.Trupe na obali prsnuše u smeh. Nasta izrugivanje, negodovanje,

pogrdno mahanje rukama."Oh, kartopisci... ", smejao sam se usred buke, "...da li beležite?"Prigušeni smeh trajao je neko vreme, dok smo čekali da se vitez

pojavi. Ali nijeDvorska luda"Ostao je pod vodom od sramote", primetio je neko. Ali, uskoro smo

shvatili da Gijoma nije sramota sprečavala da se izvuče, već težinaoklopa.Kako je to postalo jasno, dreka se stišala. Jedan vitez je ugalopirao

u reku i gazio do onog mesta. Prošao je pun minut dok je uspeo da

stigne tamo. Sagnuo se i stao da traži Gijoma pod vodom. A onda je,podigavši vitezovo teško telo, doviknuo na obalu: "Udavio se,gospodaru."Na obali se svima ote uzdah. Ljudi su poobarali glave i počeli da se

krste.Samo nekoliko dana ranije, isti taj Gijom stajao je iza mojih leđa

pošto je Nikodim skliznuo s kamene litice u smrt.Pogledao sam Roberta, a ovaj je slegnuo ramenima 1 bledo se

osmehnuo. "I nije neka šteta", rekao je.

Poglavlje 13Stigli smo do visokog grebena koji se nadnosio nad prostranu

snežnobelu ravnicu i tu nam se ukazala.Antiohija.Ogromna tvrdava u zidinama, koja kao da je izgradena od jedne

stenovite gromade. Veća i moćnija od bilo kog zamka koji sam videotamo kod kuće.Prizor mi je izazvao jezu.Bila je podignuta na oštroj strmini. Stotine utvrdenih kula čuvalo je

svaki deo spoljnog zida koji je izgledao kao da je deset stopa debeo.Nismo imali sprave za opsadu koje bi razbile takve zidove, ni lestvekoje bi dosegle njihovu visinu. Delovala je nepobedwo.Vitezovi su poskidali šlemove i s poštovanjem osmatrali grad. Znao

sam da jedna ista otrežnjujuća misao svima prolazi kroz glavu.Moramo da zauzmemo ovo mesto."Ne vidim nijednog hrišćanina prikovanog za zidine",reče Robert, žmirkajući na sunce."Ako očekuješ mučenike", tmurno sam ga upozorio, "ne brini, bićeš

zadovoljen."Jedan po jedan, nastavili smo uskom stazom niz greben. Ljudima je

zavladao osećaj da je najgore prošlo. I da, bez obzira kakvu nam jeBog sudbinu pripremio, bitke pred nama sigurno neće biti većeiskušenje od onoga s čime smo se već suočili. Opet krenuše priče oblagu i slavi.Zapevši za kamen, primetio sam nešto sjajno ispod njega. Sagnuo

sam se i sa nevericom dohvatio svetlucav predmet.

Bile su to korice neke vrste noža. Veoma stare, u to sam biouveren. Ličile su na bronzane, a imale su i urezan tekst koji nisamrazumeo."Šta je to?", pitao je Robert."Ne znam." Poželeo sam da je Niko tu. Znao sam da bi on umeo da

pročita zapis. "Možda je na jeziku Jevreja... Bože, izgleda staro.""Ig je bogat", vikao je Robert. "Moj prijatelj je bogat! Bogat, tako mi

svega!""Tiše", smirivao ga je jedan vojnik. "Ako te čuje neki od naših

cenjenih vođa, nećeš još dugo imati blago."Stavio sam korice u vreću koja se već punila. Osećao sam se kao

neko ko je upravo dobio bogat miraz. Jedva sam čekao da pokažemSofi! Kod kuće ovakav plen može da nam obezbedi hranu za zimu.Nisam mogao da poverujem u svoju veliku sreću."Ovde ti relikvije padaju s grane", gunđao je Miš otpozadi, "samo

ako ima drveća."Staza kojom smo išli bila je ravna i laka za hod. Ljudi su se opet

hvalisali koliko će Turaka pobiti u očekivanoj bici. Posle mog otkrłća,razmišljanja o blagu i plenu postala su živa i stvarna. Možda ću ipostati bogat.Iznenada se čelo kolone zaustavi. Nasta jeziva tišina. Dokle je

pogled dopirao, staza ispred nas bila je oivičena belim kamenovima,udaljenim za širinu ruku jedan od drugog. Svaki je bio oslikan jarkocrvenim krstom."Đubrad nam želi dobrodošlicu", reče neko. Pre je ličilo na

izrugivanje. Stresoh se zbog ovih nizova crvenih krstova.Robert je potrčao napred da bi zavitlao jedan kamen ka zidinama,

ali kada im se primakao, zastao je u pokretu. Drugi već pristiglivojnici, krstili su se.To nije bilo kamenje – nego lobanje.Na hiljade lobanja.

Poglavlje 14Bilo je među nama budala koje su verovale da će Antiohija pasti za

jedan dan. Tog prvog jutra smo se poređali, a bilo nas je sigurno višehiljada. More belih tunika i crvenih krstova.

Nebeska vojska, da sam zaista verovao.Usredsredili smo se na jedan potporni zid od sivog kamena, trideset

stopa visok, na istočnoj strani, na kome su se tiskali branioci u belimodorama i svetloplavim turbanima na svakoj stražarnici. A još više,izdizale su se kule, stotine kula, u kojima su bili strelci čiji su se dugi,savijeni lukovi presijavali na jutarnjem suncu.Srce mi je tuklo pod tunikom. Znao sam da ću svakog časa morati

da jurnem u napad, ali noge kao da su mi se ukopale u zemlju.Prizivao sam svoju Sofi kao u mołitvi.Pored mene u redu stajao je mladi Robert i izgledao pripravno."Jesi li spreman, Ig?", pitao je nestrpljivo se osmehujući."Kada napadnemo, drži se mene", savetovao sam ga. Bio sam

dvostruko veći od njega. Iz nekog razloga zakleo sam se da gaštitim."Ne brini, Bog me čuva." Robert je delovao samouvereno. "A i tebe,

Ig, mada ti to kušaš i poričeš."Znak trubom je pozvao da se dohvatimo oružja. Rajmund i

Boemund, u punoj spremi, progalopirali su pored linije na svojimkonjima s grbovima. "Vojnici, budite hrabri. Obavite svoju dužnost."Tada se iznenada iza gradskih zidina začu jeziva galama. Turci su

nas izazivali i rugali nam se. Zagledao sam se u jednog iznad glavnekapije. Onda se ponovo začu truba. Potrčasmo.Ne znam šta mi je tačno prolazilo kroz glavu dok smo jedan za

drugim napredovali prema debelim zidinama. Još jednom sam sepomolio Sofi. I Bogu, zbog Roberta, da nas sačuva.Ali, znam da sam trčao ponesen plimom napada. Iza leda sam čuo

šum strela koje su preletele preko neba, udarale o debele zidine kaobezazleni štapići i uz zveket padale po zemlji.Sto koraka... Iz kula nas za uzvrat zasu šuma strela. Podigao sam

štit dok su se one zabadale u nas, udarale i odzvanjale o štitove ioklope na sve strane. Ljudi su padali, hvatajući se za glave i grla. Krvim je šikljala s lica, a s njihovih iskrivljenih usana širilo se stravičnokrkljanje. Mi ostali išli smo napred, a Robert je i dalje bio uz mene.Ispred nas, glavnoj kapiji su primicali prvog "ovna". Kapetan našegodeljenja naredio je da idemo za njim. Odozgo nas zasušekamenjem i zapaljenim strelama. Ljudi su vrištali i padali, što

probodeni, što valjajući se po zemlji u pokušaju da ugase vatru natelu.Prvi "ovan" je udario u tešku kapiju, čvrstu drvenu branu visine

trojice muškaraca. Odbio se kao kamičak bačen u zid. Ljudi koji surukovali "ovnom" izmakli su se i ponovo udarili. Pešaci su nabranioce bacali koplja, koja su dosezala samo do polovine visinezidina, a njih je odozgo zasipala kiša kopalja i grčka vatra, istopljenikatran. Ljudi su se okretali po zemlji, bacali i vrištali dok su im beletunike buktale u plamenu. Oni koji su zastajali da im pomognu i samisu bivali zahvaćeni tom istom gorućom tečnošću.Bila je to prava klanica. Ljudi koji su tako dugo putovali, izdržali

toliko toga – dok im je božiji poziv odzvanjao u srcima – bili supokošeni kao žito u polju. Ugledao sam kako jedna strela probadavrat sirotog Miša, dok je on hvata s obe strane i pada na kolena.Drugi su se sručili na njega. Bio sam siguran da ću i sam uskoropoginuti.Jedan od nosača "ovna" pade. Robert zauze njegovo mesto. Ubrzo

su ponovo udarili na kapiu, ali bez rzultata.Strele i kamenje i zapaljeni katran zasipali su nas iz svih pravaca

kao kiša. Bila je potrebna velika sreća da se izbegne smrt. Osmatraosam zidine ne bih li pronašao strelce ili one što bacaju katran i, nasvoj užas, ugledao dva krupna Turčina kako se spremaju da prospubure kipućeg katrana na one što drže "ovna". Zaleteo sam se uRoberta, odgurnuo ga s njegovog mesta i stisnuo ga uz zidineupravo kada je crni sumporni talas zahvatio njegove drugove. Svikriknuše sručivši se na kolena, pa se uhvatiše za spržena lica i oči, aod njih dopre ogavni smrad mesa.Pritisnuo sam Roberta uza zid, na trenutno bezbedno mesto. Naše

trupe su svuda bile proređene. Vojnici su padali na kolena i ječali.Ovnovi za probijanje bili su bačeni u stranu i napušteni.Odjednom se napad pretvori u povlačenje. Začu se uzbuna, a ljudi

se okrenuše i potrčaše od zidina. Za njima su letele strele i koplja iobarale ih dok su bežali."Moramo da odemo odavde", rekao sam Robertu. Odvukao sam ga

od zidina, pa smo iz sve snage potrčałi. U trku sam se molio da me sleđa ne raspori saracenska strela. Dok smo bežali, kroz otvorenukapiju moćnog utvrdenja izadoše desetine jahača s turbanima koji su

mahali dugim krivim mačevima. Pojurili su za nama kao lovci kadagone zeca, izvikujući ludačke krike koje sam prepoznao kao "Allahuakbar". Bog je veliki.Uprkos tome što nas je bilo daleko manje, nije nam bilo druge do

da se zaustavimo i borimo. Izvukao sam mač, pomiren s tim da misvaki dah može biti onaj poslednji i da me može poseći prvi talasjahača.Jedan tamnoputi Saracen projuri blizu mene, a glava čoveka pored

koga sam bio odlete kao da je šutnuta lopta. Još jedan jahač zari seuz krik u naše redove kao da je rešio da se ubije. Poskakasmo nanjega i isekosmo ga. Malo-pomalo, poče da se osipa grupica ljudikojoj smo se Robert i ja priključili. Turci su ih sekli dok su proletalipored njih, a oni su prizivali božije ime.Dograbio sam Roberta za tuniku i povukao ga odatle. Kad se malo

pročistila gužva, video sam jednog jahača kako juriša pravo na nas upunoj brzini. Stao sam ispred dečaka i dočekao jahača s mačemispred sebe. Ako je to ono, neka bude. Mačevi nam se sudariše uzzveket, a od udarca mi se zatrese čitavo telo. Pogledao sam nanižeočekujući da ću videti svoje noge odvojene od tela, ali, hvala Bogu,ostao sam ceo. Saracen je pao iza mene, a njega i njegovog konjapokrio je oblak prašine. Skočio sam ka njemu dok nije stigao da sepovrati i zarivao mu mač duboko u vrat dok mu mlaz krvi nijepotekao iz usta.Pre toga nikada nikoga nisam ubio, ali sada sam udarao i sekao

sve što se kretalo, kao da sam samo za to odgajan.Svakog trenutka kroz kapiju je izletalo sve više jahača. Jurišali su

na naše trupe u begu i sekli ih gde ih zateknu. Krv je natapala zemljuna sve strane. Jedan talas naše konjice isprečio im se, ali je bionadjačan. Izgledalo je kao da nam je cela vojska pobijena.Gurao sam Roberta kroz dim i prašinu u pravcu naših redova. Sada

smo bili van domašaja strela. Ljudi su još stenjali i umirali u polju, aTurci ih sekli. Bilo je nemoguće razlikovati crveni krst od lokve krvi.Tek tada sam primetio da su mi tunika i ruke umrljani krvlju, ali

nisam znao čijom. A noge su mi bile ispečene od topljenog katrana.Iako sam video mnoge ljude kako padaju, na izvestan način bio samponosan. Borio sam se hrabro. A isto tako i Robert. I zaštitio sam ga,kako sam se zavetovao. Mada sam želeo da oplakujem svoje pale

prijatelje, među kojima je bio i Miš, pao sam na zemlju srećan samozato što sam živ."Bio sam u pravu, Ig." Robert se okrenuo ka meni cereći se. "Bog

nas je, ipak, sačuvao."Onda je spustio glavu i ispovraćao sve iz sebe.

Poglavlje 15Takav je bio gotovo svaki dan. Napad za napadom.Nizale su se besmislene smrti.Opsada je trajala mesecima. Jedno vreme je izgledalo da će se naš

krstaški pohod okončati u Antiohiji, a ne u Jerusalimu.Naši katapulti su bacali zapaljeno kamenje, koje jedva da je

ostavljalo ogrebotine na debelim zidinama. Čeoni napad, jedan zadrugim, samo je povećavao broj mrtvih.Konačno smo izgradili ogromne opsadne sprave, visine najviših

kula. Ali, one su naišle na tako silovitu odbranu sa zidova, da supostale grobnice naših najhrabrijih ljudi.Što je Antiohija duže odolevala, naš moral je opadao. Hrane skoro

da nije bilo. Sva stoka je zaklana; čak smo i pse pojeli. Voda jepostala retkost, kao vino.I sve vreme pronosile su se glasine kako su hrišćani unutar zidina

mučeni i napastvovani. A svete relikvije skrnavljene.Na svakih nekoliko dana poneki muslimanski ratnik bacio bi posudu

s kule, a ona bi se razmrskala o zemlju i iz nje se prosipala krv."Evo krvi vašeg beskorisnog Spasitelja", rugao bi nam se. "Vidite li

kako vas on spasava." Ili bi bacio upaljen komad platna na zemlju."Ovo je pokrov bludnice koja mu je podarila život."Tu i tamo, turski ratnici su preduzimali napade van gradskih zidina.

Kidisali su na naše redove kao da su izvodili svete misije, urlali su isekli svakog ko im se suprotstavio, a oni opkoljeni sasecani ukomade. Nisu se plašili, ponašali su se junački. To nas je navelo dashvatimo kako se neće lako predati.Oni koje smo zarobili błli su ponekad predavani neustrašivoj grupi

franačkih ratnika koje smo zvali Tafuri. Bosonogi i prekriveniprljavštinom i ranama, Tafuri su se raspoznavali po odrpanoj odeći

od grubog sukna koju su nosili umesto uniforme i po okrutnomdivljaštvu u borbi. Svi su ih se plašili. Čak i mi.U bitkama su se Tafuri borili kao opsednuti đavoli, koristili okovane

buzdovane i sekire, škrgutali zubima kao da su hteli da neprijateljeprožderu žive. Za njih se govorilo da su obeščašćeni vitezovi,sledbenici nekog tajnog gospodara, i da su se zavetovali nasiromaštvo dok ne uspeju da otkupe milost u Božijim očima.Nevernici koji nisu imali sreću da poginu na bojnom polju bili su

predavani njima, kao otpaci psima. S gadenjem sam gledao kakoove svinje vade utrobu muslimanu i trpaju mu je u usta dok umire.Takve stvari su se dešavale, i mnogo gore, tako mi svega.Ovi Tafuri nisu pripadali nijednom plemiću, a većini nas delovalo je

da nisu pripadali čak nijednom bogu. Bili su obeleženi žigom krsta navratu, što nije toliko govorilo o njihovoj verskoj prilježnosti, već osposobnosti da izdrže bol.Što je stravična opsada duže trajala, to sam više osećao da se

udaljavam od svega što mi je poznato. Već je bilo osamnaest mesecikako sam pošao od kuće. Sanjao sam Sofi svake noći, a često ipreko dana: sećao sam se kako je izgledala dok me je pratilapogledom, njenog hrabrog osmeha dok sam skakutao niz drum.Da li bi me uopšte prepoznala sada, bradatog, omršavelog poput

pritke i pocrnelog od prašine i neprijateljske krvi? Da li bi se i daljesmejala mojim šalama i da li bi me zadirkivala zbog nevinosti poslesvega što sam video i spoznao? Kad bih joj doneo suncokret, da li bipoljubila moju jarkocrvenu kosu, sada punu skorele krvi i vašaka?Moja kraljica... Kako je sada delovala daleko! "Devojče srete

lutalicu momka", pevao sam najtišim glasom pred spavanje svakevečeri, "u čestitog meseca veselom krugu."

Poglavlje 16Glas se proneo od bataljona do bataljona poput vatre. "Spremite

se... Puna ratna oprema. Večeras ulazimo!""Večeras u novi napad?" Iznureni i uplašeni, vojnici oko mene

stenjali su u neverici. "Zar misle da noću možemo da vidimo ono štodanju ne možemo ni da pogodimo?"

"Ne, ovoga puta je drugačije", uveravao nas je kapetan. "Večerasćeš poći na spavanje s emirovom ženom!"Logor ožive. U Antiohiji se nalazio izdajnik. On će predati grad.

Antiohija će konačno pasti. Ne zato što su joj zidovi pali, nego zbogizdaje i gramzivosti."Je l' istina?", pitao je Robert dok je žurno navlačio čizme. "Hoćemo

li konačno da im naplatimo?""Naoštri taj nož!", rekao sam nestrpljivom momku.Rajmund je naredio da vojska rasturi logor ne bi li delovalo kako se

spremamo da napadnemo neki drugi grad. Povukli smo se dve milje,do reke Oronta. Onda smo čekali skoro do zore. Dat je znak. Svibudite pripravni...Pod okriljem mraka, tiho smo se došunjali nazad, u blizinu gradskih

zidina. Traka rumenog svetla samo što nije pukla nad brdima naistoku. Krv mi se uzburkala. Danas će Antiohija pasti. Onda idemona Jerusalim. Sloboda.Dok smo čekali znak, stavio sam ruku na Robertovo rame."Nervozan?"Dečak je odmahnuo glavom."Ne plašim se.""Ovog jutra si još dečak, ali do večeri ćeš postati čovek", rekao sam

mu.Stidljivo se nasmešio."Mislim da ćemo obojica postati ljudi." Namignuo sam mu.Onda se nad severnom kulom pojavi znak bakljom. To je bilo to!

Naši ljudi su bili unutra."Hajdemo!", viknuše velikaši."Napad!"Naša vojska krete u napad. Franci, Normani, Tafuri, rame uz rame,

s jednim ciljem, jednom mišlju. "Pokažimo im čiji bog je jedini!",izvikivali su predvodnici.Naši bataljoni se uputiše ka severnoj kuli, niz koju su spuštene

lestve, pa se u talasima popesmo uz njih. Iznutra se začuše uzvici izvuci žestoke bitke. Zatim, sasvim iznenada, velika kapija se otvori.Pred našim očima. Ali, umesto da muslimanski konjanici izlete unapad, naša pobednička vojska se raštrkala.Kroz grad smo napredovali zbrkano. Zgrade su paljene. Ljudi s

turbanima su istrčavali na ulicu i bivali posečeni i pre nego što bi

uspeli da podignu mačeve. Povici "Smrt paganima" i "Dei leveult",Bog tako želi, odjekivali su odasvud.Trčao sam uz ostale, bez neke velike mržnje prema neprijatelju, ali

spreman da se borim sa svakim ko bi me napao. Video sam jednogbranioca presečenog napola udarcem sekire. Žedni bitke, ljudi utunikama s crvenim krstom odsecali su glave i podizali ih visoko kaoda su neko blago.Ispred nas jedna mlada žena vrišteći istrča iz zapaljene kuće. Na

nju se baciše dva pljačkaša Tafura, strgoše joj odeću i obljubiše je,jedan za drugim, nasred ulice. Kada su bili gotovi, otrgoše joj s rukebronzanu narukvicu i udariše je buzdovanom.S užasom sam zurio u njeno krvavo telo. U njenoj stegnutoj šaci

ugledao sam krst. Gospode Bože, pa onaje bila hrišćanka.Trenutak kasnije, iz iste zgrade na mene polete Turčin užagrelih

očiju, možda njen muž. Stajao sam okamenjen. Pred očima mi seukaza slika sopstvene smrti. Pomislih jedino da povičem: "To nisambio ja..."Ali, kad je Turčin kopljem bio nadohvat mog vrata, Robert ga

zaustavi, zarivši mu nož u grudi. Čovek se zanese, jezivorazrogačenih očiju. Onda pade mrtav preko svoje žene.Treptao sam skamenjen. Okrenuo sam se ka Robertu uzdahnuvši s

olakšanjem."Vidiš, ne bdi samo Bog nad tobom", namignuo je. "I ja bdim."Samo što je izgovorio ove reči, pojavi se još jedan ratnik s

turbanom i pođe na njega mašući sabljom.Dečak mu je bio okrenut ledima, a ja sam shvatio da ne mogu da

stignem na vreme. Robert je cimao svoj nož, ali on se zaglavio ugrudima Turčina. Dečakovo lice još je bilo obasjano onim širokimnevinim osmehom."Roberte!", kriknuo sam."Roberte!"

Poglavlje 17Napadač se zaleteo ka Robertu i zamahnuo sabljom obema

rukama. Imao sam samo delić trenutka da se umešam. Pokušaosam da u okretu obiđem oko Roberta, ali mi je Turčin smetao. Svešto sam uspeo bilo je da vrisnem: "Ne...!"

Sablja je zakačila Roberta odmah ispod grla. Čuo sam kako mupucaju kosti i video kako mu rame leti od tela kada se teški mačzario u njegove grudi, kao da će ga razdvojiti na dva dela.Najpre sam zurio užasnut. Izgledalo je kao da je dečak nemoćan da

spreči sopstvenu smrt i, umesto da se okrene svom napadaču,okrenuo se ka meni. Do kraja života ću pamtiti izraz njegovog lica.Zatim sam se, pribravši se, ispružio i probo Turčina mačem.

Ponovo sam ga ubo dok je padao. I kada je ležao na zemlji, nastaviosam da ga sečem, kao da ću brutalnošću povratiti prijatelja.Onda sam kleknuo pored Roberta. Telo mu je bilo raspolućeno, ali

je lice i dalje bilo dečačko i glatko, kao onog dana kada nam sepridružio, praćen svojom smešnom guskom. Zadržavao sam suze...Bio je tek dečak... Svuda oko mene vladalo je nekontrolisano ludilo.Vojnici s crvenim krstovima jurili su ulicama, uletali iz kuće u kuću,krali, palili. Deca su zapomagala za majkama pre nego što subacana u divlji plamen kao drvca za potpalu. Tafuri, zaslepljenipohlepom, klali su i hrišćane i nevernike, trpajući svaku dragocenostu svoju prljavu odeću.Kakav je to Bog nadahnuo ovakav užas? Da li je ovo božija krivica?

Ili ljudska?U meni je nešto prepuklo. Raspršilo se sve za šta sam mislio da se

borim, svi moji snovi o slobodi i bogatstvu koji su me doveli dovde.Ništa više nije bilo na svom mestu. Nije mi bilo stalo do Antiohije. Nido oslobađanja Jerusalima. Ni do ličnog oslobađanja. Samo samželeo da pođem kući. Da još jedanom vidim Sofi. Da joj kažem da jevolim.Mogao sam da podnesem surovost zakona i poreza i gnev našeg

gospodara, samo da je još jednom zagrlim. Ovamo sam dospeo dabih postao slobodan. Sada sam se oslobodio. Oslobodio sam seiluzija.Moj puk je krenuo dalje, ali ja sam zaostao, obuzet tugom i besom.

Nisam znao kuda da krenem, samo sam znao da više ne mogu dase borim u ovom ratu. Tumarao sam okolo, lutao po zapaljenimzgradama, potucao se od užasa do užasa. Pokolj i krici na svestrane. Po ulicama krv do gležanja.Stigao sam do jedne hrišćanske crkve. Sanctum Christi... Svetog

Pavla... Bilo mi je gotovo smešno: ovo... ova stara grobnica bila je

ono za šta smo se borili. Ova prazna kamena kocka bila je ono štosmo došli da oslobodimo.Poželeo sam da udaram po crkvi mačem. Ona je bila gnezdo laži.

U nastupu besa, posrćući, uspeo sam se uz strme kamenestepenice."Bog hoće ovo?", viknuo sam. "Bog hoće ovo ubijanje?"

Poglavlje 18Samo što sam stupio u taman, svež brod crkve, začuo sam ispred

sebe bolni jauk. Ovo ludilo, jednostavno, ne prestaje!Na stepeništu pred oltarom dva Turčina obučena u crno nadnosila

su se nad sveštenika, šutirala ga i psovala na svom jeziku, apreplašeni sveštenik je činio sve da se odbrani jednom grubomdrvenom motkom.Trenutak ranije sam oklevao i stradao mi je prijatelj. Prema ovom

svešteniku nisam imao obaveze, ali sam ovoga puta napao punomsnagom.Uz glasan krik, potrčao sam isukanog mača, upravo u trenutku

kada je jedan od napadača zario bodež u sveštenikov stomak. Druginevernik se okrenuo, a ja sam skočio na njega. Oštrica moga mačaprodrla mu je u slabinu. Turčin je jezivo urliknuo.Drugi napadač se podigao i okrenuo prema meni, uperivši bodež

prekriven sveštenikovom krvlju. Ustremio se, pljujući reči koje samprepoznavao, Ibn Kan... Sine Kainov.Okrenuo sam se u stranu i podigao mač iznad njegovog potiljka.

Sečivo mu je prošlo kroz vrat kao kroz grančicu. Turčin se srušio nakolena, a glava mu se otkotrljala daleko. Onda se zaneo unapred ipao na ono što je trebalo da mu bude lice.Stajao sam, skamenjen pred Turčinovim unakaženim telom. Više

nisam znao šta se u meni krije. Šta ja to ovde radim? Šta sam topostao?Prišao sam svešteniku da mu pomognem ako je moguće. Kada

sam kleknuo pored njega, oči su mu bile zamagljene. Ispustio jeposlednji dah. Beskorisna drvena motka ispala mu je iz ruke.Prekasno... Nisam ja heroj, ja sam budala.

Baš tada začuh iza leda komešanje. Osvrnuh se i ugledah trećegnapadača. Ovaj je bio golih grudi i čudovišan, veličine dvojice ljudi.Kada je video da su mu drugovi pobijeni, ustremio se na mene,mača uperenog za napad.Tog trenutka sam shvatio da sam bespomoćan. Ovaj napadač je

bio medved, a ne čovek, ogromnih ruku, skoro dvostruko većih odmojih. Ne bih mogao da odbijem njegov napad, kao što ne bihmogao da zaustavim tornado. Kada me je napao, podigao sam mač,ali udarac mu je bio tako silovit da me je odbacio unazad na mrtvogsveštenika. Napao me je ponovo, divljeg pogleda uprtog u mene.Ovoga puta mi je mač izleteo iz ruku i zazvečao o pod crkve. Poleteosam za njim, ali me je Turčin zaustavio okrutnim udarcem nogomizbivši mi vazduh iz pluća. Umreću... Znam to. Nije bilo načina dapobedim ovo čudovište. Poslednjom snagom posegao sam zasveštenikovim drvenim štapom. Obasjala me je slabašna nada:možda bih mogao da ga udarim po cevanicama.Ali, moj napadač je jednim jedinim džinovskim korakom stigao do

mene i prikovao štap svojom sandalom. Zavirio sam skotu u crneoči. Više nisam imao trikova. Iznad moje glave, na oštrici je zaigraoodsjaj jedne baklje. Hteo sam da umrem…Kakve su mi duboke slike ispunile razum dok sam stegnut čekao da

mač padne? Nije mi palo na pamet da se pomolim, da zamolim Bogada mi oprosti grehove. Ne, Bog me je doveo ovamo gde mi je bilomesto. Oprostio sam se od moje slatke Sofi. Imao sam osećaj dasam se osramotio što je ostavljam na ovaj način. Ona nikada nećesaznati kako sam umro, zašto, ni gde, ni da sam na samom krajumislio na nju.Kroz glavu mi je prošla spoznaja o neverovatnoj ironiji svega. Evo

me kako umirem ispred oltara posvećenog Hristu, na svetomkrstaškom pohodu u koji nikada, zapravo, nisam ni verovao.Nisam verovao... Pa opet umirem zbog te stvari. Dok sam

posmatrao svog ubicu, strah me je napustio. A isto tako i potreba dase opirem. Zagledao sam se Turčinu u oči. Pomislio sam da samtamo našao nešto što je u tom trenutku odslikavalo moje sopstvenemisli. Preplavio me je najčudniji nagon. Više nisam mogao da seuzdržim.Nisam se pomolio, ni zatvorio oči, čak nisam ni molio za svoj život.

Umesto svega, počeo sam da se smejem.

Poglavlje 19Turčinov mač lebdeo je nada mnom. Svakog sekunda može da

zada poslednji udarac. A ja sam, ipak, samo uspeo da se smejem.Onome za šta umirem. Potpunoj besmislenosti svega. Dragocenoj

slobodi koju umalo da mi dodele.Pogledao sam u njegove poluzatvorene oči i, mada sam slutio da

mi je došao poslednji čas, jednostavno nisam mogao da se uzdržim.Samo sam se smejao...Napadač je zastao, mača uzdignutog iznad moje glave. Verovatno

je pomislio da će pred Svevišnjeg da pošalje neku totalnu budalu.Izvijenih obrva, žmirkao je na mene. Bio je zbunjen.Prekopavao sam po glavi tražeći nešto što bih mogao da mu kažem

na njegovom jeziku, nešto čemu me je Nikodim naučio. Bilo šta."Ovo ti je poslednje upozorenje", kazao sam mu. "Jesi li spreman

da se predaš?"Onda sam opet prsnuo u smeh.Ogromni Turčin, očiju poput zažarenog ugljevlja, nadneo se nada

mnom. Iščekivao sam smrtni udarac. Onda sam primetio da mu seizraz opušta u bledi osmeh.Gušeći smeh, zamucao sam: "Sstvar je u tome... Ja čak i nisam

vernik."Džin je oklevao. Nisam znao da li će progovoriti ili udariti. Usta su

mu se iskrivila u stidljiv osmeh."Nisam ni ja."Mač mu je i dalje podrhtavao iznad moje glave. Znao sam da svaki

trenutak može da mi bude i poslednji. Podigao sam se na laktove,pogledao ga u oči i rekao:"Pa, namerio se nevernik na nevernika i moraš me ubiti u ime

onoga što ne poštujemo."Polako, skoro neobjašnjivo, neprijateljstvo s njegovog lica je

iščezavalo. Na moje potpuno zaprepašćenje, Turčin je spustio mač."Nas je izgleda tako malo", rekao je. "Nema svrhe da taj broj još

više smanjim."

Da li je ovo moguće? Da li je bilo moguće da usred ovog pokoljapronadem srodnu dušu? Zagledao sam mu se u oči: toj zveri koja jetrenutak ranije bila spremna da me iseče nadvoje. Ugledao samnešto što čitave ove krvave noći nisam video: vrlinu, duh, ljudskudušu... Nisam mogao da poverujem. Molim te, Bože, konačno samse pomolio, ne dozvoli da ovo bude neka okrutna šala."Je li ovo zbilja? Pustićeš me da odem?" Prsti su mi konačno

popustili stisak oko sveštenikovog štapa.Turčin me je odmerło, a onda klimnuo glavom."Verovatno si pomislio da ćeš svet osloboditi običnog ludaka",

rekao sam."Pomislio sam." Reče cereći se.Zatim su mi se misli usredsredile na trenutnu opasnost. "Bolje da

odeš. Naše snage su svuda okolo. Opasno je za tebe.""Da odem...?" Turčin kao da je uzdahnuo. "Kuda da odem?" Na

njegovom licu, s koga je nestala mržnja i naslada, bilo je nečega štoje ličilo na pomirenost sa sudbinom.U tom trenutku s ulaznih vrata dopreše bučni koraci. Začuli su se

glasovi. Vojnici su uleteli u crkvu. Na sebi nisu imali krstove, većprljave odore. Tafuri."Izlazi odavde", bodrio sam Turčina. "Ovi ljudi neće biti milosrdni."Pogledao je u napadače. Onda mi je, jednostavno, namignuo. I

sam je počeo da se smeje, a zatim se okrenuo i suočio snapadačima.Tafuri su se stuštili na njega svojim mačevima i groznim

buzdovanima."Afe..." Vrisnuo sam. "Poštedite ovog čoveka! Poštedite ga!"Uspeo je da ubije prvog jednim moćnim udarcem mača. Ali onda je

nadjačan, obasut teškim udarcima i rezovima. Nije pustio ni glasa,sve dok mu se moćno telo nije pretvorilo u ogavnu gomilu mesa, ninalik na plemenitu dušu kakav je bio.Vođa Tafura je udario i poslednji put po krvavoj hrpi, a zatim je

pretresao Turčinove haljine u potrazi za nečim vrednim. Pošto ništanije našao, slegnuo je ramenima i rekao pratiocima: "Hajde danademo prokletu kriptu!"Svim silama sam se ustezao da ne poletim na Tafure, ali bi me ti

divljaci sigurno ubili.

Prošli su tik kraj mene, krenuvši u pljačkanje crkve. Drhtao sam odužasa.Glavni grabljivac je prešao oštricom mača preko mojih grudi, kao da

je procenjivao da li da i mene ostavi u onom stanju u kom je bioTurčin. Onda je obradovano šmrknuo i rekao: "Ne budi tako tužan,crvenokosi! Slobodan si!"

Poglavlje 20Slobodan, rekao mi je Tafur. Slobodan!Ponovo sam počeo da se smejem. Ironija čitave stvari me je

potpuno obuzela. Ovi divljacł su isekli na komade poslednju trunkuljudskosti u svem ovom paklu. A onda... oni su me oslobodili!Da Turčin nije zastao samo nekoliko trenutaka ranije, bio bih mrtav.

Ja bih bio u toj lokvi krvi koja je natapala kamen. A on me je, ipak,poštedeo. U svom ovom ludilu doživeo sam tren svetlosti i istine sovim Turčinom, kome ni ime nisam znao. Naše duše su se dotakle.A grabljivac mi je rekao da sam slobodan.S naporom sam se podigao. Prišao sam telu čoveka koji me je

poštedeo i zagledao se, zgrožen, u njegov krvavi leš. Kleknuo sam itakao mu šaku. Zašto...? Mogao bih da izadem iz crkve. Mogao bihda budem sasečen čim stupim na ulicu ili da živim godinama, čitavživot. Radi kog cilja?Zašto si me poštedeo? Zavirio sam u Turčinove otupele oči. Šta si ti

to video?Smeh je bio ono što me je spaslo. Smeh koji ga je nekako dirnuo.

Bio sam na samo dah od smrti, a ipak, umesto panike i straha, dušumi je ispunio smeh. Usred sve ove borbe. Jednostavno sam gazasmejao. Sada njega nema, a ja sam m. Preplavi me nekosmirenje. Upravu si, Tafure... Konačno sam slobodan.Trebalo je da nestanem odande. Znao sam da više ne bih mogao

da se borim. Postao sam drugi čovek. Drugačiji nego trenutak ranije.Krst na mojoj tunici ništa mi nije značio. Iscepao sam ga s grudi.Trebalo je da se vratim. Trebalo je da ponovo vidim Sofi. Šta jedrugo moglo da bude važnije? Bio sam lud što sam je ostavio. Zbogslobode? Iznenada mi je istina jasno iskrsla pred oči. I detetu bi bilojasno.

Jedino sa Sofi sam se osećao zaista slobodan.Poželeo sam da sa sobom ponesem nešto iz crkve. Nešto što će

obeležiti ovaj trenutak za ceo život. Nagnuo sam se nad Turčina.Jadni ratnik nije imao ništa: ni prsten, ni neki zalog.Spolja se začuše glasovi. Mogao bi da bude bilo ko. Nevernici,

pljačkaši, novi Tafuri u potrazi za plenom. Obazreo sam se. Molim te,nešto.Vratio sam se do sveštenika. Podigao sam štap koji sam držao

kada mi je Turčin poštedeo život. Bilo je to grubo, čvornovato parčedrveta, možda četiri stope dugačko, i tanko. Ali delovalo je jako. Onoće mi biti prijatelj kada opet budem prelazio planine, moj drug.Zakleo sam se da ću ga nositi sa sobom kud god pošao, do krajaživota.Pogledao sam u mrtvog Turčina i šapatom se oprostio od njega. "U

pravu si, prijatelju; ima nas tako malo."Namignuo sam mu.Podigavši pogled, primetio sam malo raspeće na oltaru. Delovalo je

kao pozlaćeno i ukrašeno rubinima. Skinuo sam ga i stavio uzavežljaj. To sam zaslužio. Zlatni krst.Kada sam izašao, okružio me je ropac ljudi na samrti. Na ulicama je

i dalje vladao pakao. Pobednička horda ušla je dublje u Antiohiju,čisteći grad od svega muslimanskog. Na sve strane je bilo rasutihkrvavih leševa. Nekoliko pridošlica u čistim oklopima projurilo jepored mene u želji da stekne svoj deo plena.Čuo sam grozne samrtne krike nešto dalje, uz brdo, ali tamo nisam

pošao. Spustio sam jedan kraj sveštenikovog štapa na zemlju ikoraknuo – na drugu stranu.Dalje od besmislenog ubijanja. I od mog puka. Nazad ka gradskoj

kapiji.Nikada u ovom životu neću videti Jerusalim.Zaputio sam se kući i Sofi.

Drugi deoCRNI KRST

Poglavlje 21Bilo mi je potrebno šest meseci da nađem put do kuće.Iz Antiohije sam se uputio na zapad, prema obali. Želeo sam da se

što više udaljim od svog ubilačkog bataljona. Svukao sam svojukrvavu odeću i obukao ogrtač nekog hodočasnika na čiji leš samnaleteo. Postao sam dezerter. Sva obećanja Rajmunda od Tuluza oslobodi sada su bila poništena.Putovao sam noću, prelazio gole planine, sve do Svetog Simeona,

luke koju su držali hrišćani. Tamo sam spavao na dokovima kaoprosjak dok nisam uspeo da ubedim nekog grčkog kapetana da mepusti na brod do Malte. Odatle sam put platio veštinom navenecijanskom teretnom brodu koji je nosio šećer i sukno za Evropu.Venedja... I od nje mi preostaje ogroman put do moje varošice.Put sam platio prisećajući se dana koje sam proveo kao putujući

glumac, recitujući priče iz Pesme o Rolanu i zabavljajući posadu zaobrocima svojim grubim šalama. Neosporno, posada je doneklesumnjala u mene. Dezertera je bilo na sve strane, a zbog čegadrugog bi jedan sposoban čovek, bez prebijene pare, bežao iz Svetezemlje?Svake noći sanjao sam o Sofi, o tome da joj donesem nešto

vredno. O njenim plavim pletenicama, njenom zanosnom,razdraganom smehu. Pogled sam upirao ka zapadnom horizontu, anjena slika me je, poput nežnog lahora, terala kući.Kada smo stigli u Veneciju, srce mi je poskočilo od sreće što ću

kročiti na evropsko tlo. Na isto ono tlo koje će me odvesti do mogseoceta.Ali, bačen sam u tamnicu jer me je, za odredenu nagradu, potkazao

sumnjičavi kapetan. Jedva sam uspeo da sakrijem vreću sdragocenostima u pristaništu pre nego što su me zatvorili u tesnu,smrdljivu rupu, punu lopova i krijumčara sa svih strana.

Stražari su me zvali Jeremija, a delovao sam kao polulud čovek uodrpanoj odeći, koji se ne odvaja od svog štapa. Učinio sam sve štosam mogao ne bih li održao zdrav razum, a tamničarima sam tvrdioda sam samo pokušavao da stignem kući i svojoj ženi. Oni su meismevali: "Vašljiva zver kao ti ima ženu?"Ali, sreća me još nije napustila. Nekoliko nedelja kasnije jedan

mesni velikaš platio je da se pusti deset robijaša u ime naknade zaneko učinjeno zlodelo. Jedan od robijaša tokom noći je umro, pa suodabrali srdačnog, ludog Jeremiju da popuni broj. "Vrati se svojojženi, Francuščiću", rekao mi je sudski službenik i pružio mi mojumotku. "Ali ti savetujem da prethodno odeš u kupatilo."Te iste noći pokupio sam vreću s dragocenostima s onog mesta

gde sam je ostavio i krenuo na put. Na zapad, po podlokanimdrumovima, u kopno. Prema kući.Uputio sam se preko Italije. U svakom gradu u koji sam stigao

pričao sam priče za obrok od hleba i piva. Zemljoradnici i pijanciopčinjeno su slušali priču o opsadi Antiohije, o divljaštvu Turaka i opreranoj smrti moga prijatelja Roberta. Ispeo sam se na neka nižabrda, a zatim i na Alpe. Tamo su duvali hladni i jaki vetrovi. Bio mi jepotreban čitav jedan mesec da ih predem. I konačno, kada sam sespustio s vrhova, dočekao me je francuski jezik.Francuski! Srce mi jeposkakivalo jer sam bio blizu kuće.Nailazio sam na poznate gradove. Dinj, Avinjon, Nim... Nalazio sam

se na samo nekoliko dana od Vej di Pera. I od Sofi. Počeo sam dabrinem kako će to biti. Da li će ona uopšte i prepoznati ovu ruinu ukoju sam se pretvorio? Zamišljao sam joj izraz lica kada budem staopred nju. Zateći ću je kako podgreva supu ili pravi maslac, u haljinisa šarama i plavim kikama koje vire ispod bele kapice. "Ig", kriknuće,previše zapanjena da bi se pomerila. Tek Ig, bez ijedne druge reči. Aonda će mi se baciti u naručje, a ja ću je stegnuti kao da nikadanisam ni odlazio. Dodirivaće mi lice i šake da se uveri da nisamprividenje, pa će me zasuti poljupcima. Baciće samo jedan pogledna moje lice, rite i izranjavljene bose noge i smesta će shvatiti krozšta sam sve prošao. "Pa..." Daće sve od sebe da se nasmeši. "Ipakse nisi vratio baš kao vitez?"Po rominjavoj kiši konačno sam stigao do oboda Vej di Pera. Pao

sam na kolena.

Poglavlje 22Te poslednje milje prešao sam skoro u trku. Prepoznavao sam

drumove kojima sam išao, okolinu u kojoj sam se osećao domaće iprijatno. Pokušao sam da za sobom ostavim sve ono loše što mi sedesiło. Niko, Robert, Civetot, Antiohija. Sav taj jad sada mi jedelovao daleko, bez ikakve veze sa stvarnošću. Stigao sam kući.Mome stradanju je kraj. Stigao sam, mada ne kao vitez ili štitonoša,

pa čak ne ni kao slobodan čovek. A opet, osećao sam se kaonajbogatiji plemić na svetu.Ugledao sam poznati penušavi potok i kameni zid koji ga je

oivičavao i koji je vodio do varoši. Ugledao sam Žilovo polje hmelja.Pa krivinu koju sam tako dobro znao, pa kameni most nešto dalje.Vej di Per...Zastao sam, kao prosjak pred gozbom, da sve to upijam nekoliko

trenutaka. Bio sam sit svega što mi se desilo, užasa koje samostavio za sobom, mnogih milja i meseci putovanja, dok sam svevreme sanjao o licu Sofi, o njenom dodiru i osmehu.Bilo mi je žao što nije jul, pa da ušetam u varoš sa suncokretom.

Istražio sam trg. Sve poznata lica obavljaju svoje poslove. Sve je bilokao što sam i pamtio. Moji stari drugovi, kovač Odo, Žoržmlinar,crkva oca Lea…Naša krčma...Naša krčma! Zurio sam u nju užasnut. Ne, to nije moguće…!U trenu sam shvatio da se sve promenilo.

Poglavlje 23Jurnuo sam preko trga, lica bledog kao u duha.Deca su zurila u mene, a onda otrčala ka svojim kućama. "Jeste Ig.

Ig de Lik. Vratio se iz rata", vikala su.Sve što je ostalo prepoznatljivo u mom izgledu bila je ćuba crvene

kose. Ljudi pojuriše ka meni, susedi koje sam znao, koje nisam videopune dve godine; na licima im se sada mešala zapanjenost i radost."Ig, Bogu hvala, to si ti."

Ali, prošao sam pored njih jedva ih primećujući. Nešto me je vuklopravo ka našoj krčmi.Našem domu... Kada sam stigao na to mesto, srce mi se steglo.Tamo gde je nekada bila naša krčma stajalo je prazno zgarište.Iz pepela se uzdizao jedan jedini čadavi potporni stub, koji je

nekada nosio dvospratnu gradevinu, podignutu rukama moga tasta.Naša krčma je spaljena do temelja."Gde je Sofi?", promucao sam najpre zgarištu krčme, a onda licima

koja su se okupila oko mene.Išao sam od jednog do drugog, uveren da ću je svakog časa

ugledati kako se vraća sa bunara. Ali svi su stajali u tišini.Srce je počelo ludački da mi tuče. "Gde je Sofit", viknuo sam. "Gde

mi je žena?"Konačno se iz grupe izdvojio njen stariji brat Matje. Dok me je

gledao, izraz lica mu se menjao – od iznenadenja do dubokeuznemirenosti. Prišao mi je i obgrlio me rukama. "Ig, ne mogu dapoverujem. Hvala Bogu, vratio si se."Znao sam da se dogodilo najgore. Zagledao sam mu se u oči." Šta se desilo Matje? Gde je moja žena?"Izraz duboke tuge prekrio mu je lice. Oh, Bože... Skoro sam

poželeo da mi ne kaže ništa. Poveo me je za ruku do ostataka našegdoma."Došli su konjanici, Ig. Desetak njih, dvanaest... Dojurili su usred

noći, kao demoni, paleći sve što su stigli. Na grudima su imali crnekrstove. Nisu nosili oznake. Ne znamo uopšte ko su. Samo tikrstovi.""Konjanici... ?" Srce mi se steglo od užasa. "Kakvi konjanici, Matje?

Šta su učinili sa Sofi?"Nežno mi je spustio ruku na rame."Spalili su tri kuće. Kolara Pola, Sema, starog Žila, a žene i decu su

pobili dok su bežali. Onda su došli do krčme. Pokušao sam da ihzaustavim, Ig, jesam", uzviknuo je.Zgrabio sam ga za ramena."A Sofi?" Znao sam da se dogodilo ono najgore. Ne, to nije

moguće. Ne sada..."Nema je, Ig." Matje je odmahnuo glavom.

"Pokušala je da pobegne, ali su je ti ljudi uveli unutra. Tukli su je,Ig..." Iskrivio je usta i spustio glavu. "Učinili su ono najgore. Čuo samje kako vrišti. Mene su držali dok su nju tukli i silovali. Preturili su svukuću, rasturajući pedalj po pedalj. Onda su nju izvukli napolje. Bila jekao neka beživotna stvar, jedva živa. Bio sam uveren da će jeostaviti da umre, ali vođa grupe ju je bacio na svog konja dok suostali bacali baklje. Tada se to desilo..."Jedva sam ga čuo. Neki daleki glas odzvanjao mi je u glavł. Ne, to

ne može bitil Oči mi se napuniše suzama. "Tada se desilo šta,Matje?"Oborio je glavu."Odvukli su je, Ig. Znam da je mrtva."U nogama više nisam imao nimalo snage. Klonuo sam na kolena.

Oh, Bože, kakoje to moglo da se dogodi? Nema moje Sofi... Zuriosam u ugljenisane ostatke svog prošlog života."Norkros je to učinio, zar ne? Balduin...?""Nismo sigurni", odmahivao je Matje glavom. "Da sam siguran, sam

bih pošao za njima. To su zveri, ali bez lica. Nisu imali nikakveoznake, spuštenih vizira. Uspeli su u šumi da se sakriju. Samo su utvoju kuću ulazili. Kao da su zbog tebe i došli."Zbog mene... Ti skotovi. Dve godine sam se borio za Balduinovog

vlastelina. Prepešačio sam pola sveta i video neke od najgorih stvari.Pa opet, oduzeli su mi jedino što sam voleo. Podigao sam neštopraha sa zgarišta i propustio ga kroz prste."Sirota moja Sofi...!"Matje je kleknuo pored mene."Ig, ima još nešto...""Još nešto? Šta bi još moglo da bude?" Pogledao sam ga u oči,

Stavio je šaku na moj obraz. "Kada si otišao, Sofi je rodila sina."

Poglavlje 24Matjeove reči učiniše da se osećam kao da se na mene sručio

kameni zid i zatrpao me. Sin...Tri godine smo Sofi i ja bezuspešno pokušavali da dobijemo dete.

Želeli smo ga više nego išta drugo. O tome smo razgovarali čak i

one poslednje noći koju smo proveli zajedno. Ostavio sam je i nikadanisam saznao da sam dobio sina.Okrenuo sam se prema Matjeu, uz zrnce nade probudene u srcu."I on je mrtav, Ig. Nije imao ni godinu dana. Skotovi su ga ubili te

iste noći. Istrgli su joj ga iz naručja kada je pokušala da pobegne."Oči su mi se ispunile suzama. Sin... Sin koga nikada neću upoznati,

ni držati! Prošao sam najsurovije bitke, najgore od svih užasa. Aliništa nije mogło da me pripremi za ovo."Kako?", promrmljao sam. "Kako je umro moj sin?""To čak ne mogu ni da ti kažem." Matje posive u licu. "Samo mi

veruj na reč kad ti kažem da je umro."Ponovio sam pitanje, ovoga puta upiljivši mu se u oči."Kako?"Glas mu je postao tako tih."Kada je na svog konja bacio njeno beživotno telo, voda je rekao:

'Nemamo mesta za ovu igračku. Bacite ga u vatru."Osećao sam kako mi raste napetost, i bes, kao da utroba hoće da

mi prsne kroz kožu. Posle toliko vremena Bog nam se osmehnuo.Blagoslovio nas je sinom. Sada me je pljunuo najoštrijom mogućomporugom.Kako sam samo mogao da ih ostavim? Kako sam ja još živ kada su

oni mrtvi?Pogledao sam Matjea i pitao ga:"Kako se zvao?" On proguta knedlu. "Dala mu je ime Filip." Osetio

sam da mi se nešto steže u grlu. Filip je bilo ime putujućeg glumcakoji me je podigao. To je učinila meni u čast. Mila Sofi, nema te više!Nema ni mog sina... Poželeo sam da i sam umrem, istog togtrenutka, usred tog ugljenisanog pepela, na ostacima svog starogživota."Ig", počeo je Matje, dižući me, "moraš da dođeš." Poveo me je

stazom do brda na kom sam neposredno pre ulaska u varošicustajao i posmatrao je. Mali komad škriljca obeležavao je grob mogasina.Seo sam pod krošnje visokih topola."Filip de Lik, sin Iga i Sofi", bilo je urezano u kamen. "Leta

gospodnjeg MXCVIII."

Spustio sam glavu na zemlju i zaplakao. Zbog svog dragog sinaFilipa koga nikada neću videti, čak ni jedan jedini put u životu. Zbogsvoje žene, koja je zasigurno bila mrtva.Jesam li zbog ovoga pošteden? Zbog ovoga Turčin nije mahnuo

svojim ubilačkim mačem? Da bih poživeo da otkrijem kako sam svesvoje voljene izgubio? Jesam li zbog ovoga spasen smehom? Da bisada Bog mogao meni da se smeje?Skinuo sam vreću u kojoj su bile stvari što sam ih doneo za Sofi:

kutija za parfem, nešto starih novčića, korice noža, zlatni krst – pasam iskopao rupu pored groba svoga deteta. Pažljivo sam položio"blago" u nju. Sada je sve to za mene bilo bezvredno."Tebi pripadaju", prošaputao sam Filipu. Mom dragom detetu.Poravnao sam zemlju i još jednom položio glavu na nju. Tako mi je

žao, Filipe i Sofi. Bol je polako počela da se pretvara u bes. Znaosam da je Balduin naredio ovo. A Norkros je sproveo u delo. Alizašto? Zašto?Ja sam samo krčmar, pomislio sam. Nisam niko i ništa. Samo kmet.Ali kmet koji će se pobrinuti da umreš.

Poglavlje 25Kada smo se Matje i ja vratili u varoš, oko nas se okupilo mnoštvo

ljudi. Otac Leo, Odo, ostali moji prijatelji... Svł su želeli da me uteše iblagoslove. I da čuju o mom dvogodišnjem ratovanju.Ali ja sam prošao pored njih. Morao sam da odem do krčme. Do

njenih ostataka... Čeprkao sam po ugljenisanom drvetu i pepelu,tražeći bilo šta što je još imalo njen dah, dah moje Sofi – parčeodeće, neki sud, poslednju uspomenu na ono šta sam izgubio."Sve vreme je pričala o tebi, Ig", rekao mi je Matje. "Strašno si joj

nedostajao. Svi smo bili ubeđeni da si nestao u ratu. Ali ne i Sofi.""Siguran si, brate, da je mrtva?",Jesam." Matje je slegnuo ramenima. "Kada su je odveli, bila je već

više mrtva nego živa.""Ali ti je, zapravo, nisi video kako umire? Ne možeš pouzdano da

znaš?""Pouzdano, ne. Ali preklinjem te, brate, nemoj gajiti lažnu nadu. Ja,

koji sam njene krvi, stalno se molim da jeste bila mrtva već kada su

je odvukli odavde."Pogledi su nam se sreli."Tako ona i ne mora da bude mrtva, Matje?"Zbunjeno me je pogledao."Moraš to da prihvatiš, Ig. Ako tada i nije bila mrtva, siguran sam da

je umrla ubrzo potom. Možda su ostavili njeno telo negde uz drum.""Znači, pretražio si drum? I jesi li je našao? Je li iko ko je putovao

sa zapada naišao na njene posmrtne ostatke?""Ne, ništa.""Onda postoji nada. Kažeš da nikada nije posumnjala u mene. Da

je znala da ću se vratiti. Pa, i ja to isto znam za nju."Našao sam se u onom delu krčme u kome su bile naše odaje. Sve

je pretvoreno u prah i pepeo. Naš krevet, komoda s fiokama... Napodu sam ugledao nešto što je odbijalo svetlost.Pao sam na kolena i uklonio pepeo. Srce samo što mi nije puklo od

radosti. Suze su mi navirale na oči.Bio je to češalj moje Sofi. Njena polovina češlja koji mi je stavila na

dlan kada sam polazio. Bio je ugljenisan, naprsao; skoro mi sesmrvio u rukama. Ali ja je osetih u svojoj duši! Podigao sam češalj inestrpljivo izvukao iz vreće drugi deo. Pokušao sam da ga sastavimnajbolje što sam umeo. U tom trenutku Sofi mi se živo javila – njeneoči, njen smeh – onako kakva je bila kada sam je video poslednjiput."Ovi vitezovi, Matje, nisu je ostavili da umre u plamenu kao što su

ostavili moga sina. Odveli su je iz nekog razloga." Podigao sampogled ka njemu, visoko izdigavši češalj. "Možda moja nada, ipak, inije tako uzaludna."Napolju su me čekali moji stari prijatelji, Odo i mlinar Žorž."Samo kaži, Ig", rekao je Žorž. "Pojurićemo te skotove s tobom. Svi

smo mnogo prepatili. Znamo ko je za to odgovoran. Zaslužuju daumru.""Znam." Spustio sam ruku na mlinarevo rame. "Ali najpre moram da

pronadem Sofi.""Žena ti je umrla", kazao je Odo. "Videli smo, Ig, iako sve deluje kao

noćna mora, a ne stvarnost.""Jesi li je video mrtvu?" Čekao sam da mi kovač odgovori.

Pogledao sam u Žorža. "A ti?"

Obojica su slegnuli ramenima ispunjeni krivicom. Pogledali suMatjea tražeći podršku."Sofi će za mene uvek biti živa, kao i moj sin Alo", rekao je mlinar.

"Na Nebu.""Za tebe Žorž, ali ne i za mene. Sofi je još živa na zemlji. Znam to.

Osećam je."Podigao sam štap i vreću, zabacio mešinu s vodom oko vrata i

krenuo ka kamenom mostu."Šta si naumio, Ig, da ih bodeš tom motkom?" Odo me je žurno

stigao. "Ti si samo jedan. Bez oklopa i bez mača.""Naći ću je, Odo. Uveravam te da ću pronaći Sofi.""Sačekaj da ti dam nešto hrane", molio je Odo. "Ili nešto piva. I

dalje piješ pivo, zar ne, Ig? Vojska te nije odvikla od toga? Sledećešto budem čuo biće kako ideš nedeljom u crkvu."Po njegovom brižnom pogledu bilo mi je jasno kako misli da me

više nikada neće videti."Dovešću je nazad, Odo. Videćeš."Uzeo sam svoj štap i krenuo ka šumama.Ka Treju.

Poglavlje 26Trčao sam, obnevideo i sluđen, u pravcu odakle sam stigao. U

pravcu zamka moga vlastelina u Treju.Bol me je razdirala kao besan pas. Moj sin je umro zbog mene.

Zbog moje glupe ludorije. Zbog ludosti i ponosa.Dok sam trčao, u meni je narastala gorčina. Pomisao na tog skota

Norkrosa ili na bilo kog od njegovih silnika, kako uzima moju sirotuSofi...Borio sam se u Svetoj zemljł za te takozvane plemenite ljude, dok

su oni napastvovali i ubljali u ime Boga. Marširao sam i ubijao i išaoza papinim pozivom. A ovo mi je bila nadnica. Nikakva sloboda, nipromena u životu, već jad i prezir. Bio sam budala što sampoverovao bogatašima.Trčao sam dok me noge nisu izdale. Onda sam, iscrpen i

obnevideo od besa, pao na zemlju, a moje rane je prekrila prašina.

Morao sam da pronađem Sofi. Znam da si živa! Sve ću tinadoknaditi! Znam koliko si prepatila.Na svakoj okuci molio sam se da ne naletim na njeno telo. Svaki

put kada se to nije desilo, rasla je u meni nada da je živa.Posle čitavog dana putovanja, osvrnuo sam se i video da ne znam

gde sam. Nisam imao hrane a ostao sam i bez vode.Dvorska ludaSve što me je pokretalo bio je bes. Pogledao sam u sunce. Da li

sam se kretao ka istoku ili ka severu? Nisam znao.Ali trčao sam i dalje. Noge kao da su mi bile od gvožda. U glavi mi

se vrtelo, a želudac mi je vapio za hranom. Oči su mi se maglile odsuza. I opet sam trčao.Namernici koje sam sretao na drumu zagledali bi me kao da sam

poludeo. Pravi ludak sa štapom. "Trej...", preklinjao sam ih.Brzo bi mi se sklanjali s puta. Hodočasnici, trgovci, čak i odmetnici

od zakona propuštali su me da prodem zbog razjarenog pogleda.Nisam znao da li je prošao jedan ili dva dana. Trčao sam dok me

noge ponovo nisu izdale. Kada sam povratio prisustvo duha, namene se spustila tama. Noć je bila hladna, a ja sam drhturio. Izžbunja su se razlegali preteći zvuci.Iz dubine šume čuo sam žuborenje potoka. Krčio sam put kroz

šumu prateći taj zvuk.Iznenada sam izgubio tlo pod nogama. Posegao sam za granom

nekog žbuna, ali mi je ona iskliznula. Posrtao sam. Pokušavao samda se dočepam bilo kakvog oslonca, neke loze, grane. Više nisamimao tlo pod sobom.Gospode... padao sam.Neka se desi. To sam i zaslužio. Umreću ovde ove noći.Prizivao sam Sofi dok sam leteo niz jarugu.Udario sam glavom o nešto tvrdo. Osetio sam kako mi topla i gusta

tečnost ispunjava usta. "Stižem", rekao sam još jednom.Rekao sam Sofi.Rekao sam zastrašujućem mraku...Onda mi se sve zatamnilo, ali je bilo mnogo bolje, hvala ti,

Gospode.

Poglavlje 27Osvestio sam se – ne uz zvuk brzaka, niti uz bilo šta božansko,

nego pri zemlji, uz opasan tutanj.Otvorio sam oči. Još je bila noć. Pao sam u duboku jarugu, daleko

ispod druma. Leđa su mi bila savijena preko nekog drveta i jedvasam mogao da se pomeram. Na glavi sam imao ranu koja je strašnobolela.Opet sam začuo duboku riku iz šiime."Ko je to tamo?", viknuo sam. "Ko je to?"Odgovora nije bilo. Usredsredio sam se na tačku u mraku u pravcu

iz kog je dopirao zvuk, pokušavajući da razaznam neki oblik. Ko bi tomogao da bude ovde usred noći? Svakako, niko koga bih poželeoda sretnem.Onda sam ugledao par očiju. Očiju ni nalik ljudskim, nego

ogromnih, žutih, uskih, zakrvavljenih. Sledila mi se krv.Tada se to pokrenulo! Čulo se kako se lomi granje pod njegovim

nogama. Stvorenje je iskoračilo iz šume i izašlo na čistinu.Tamno, dlakavo...Gospode, Isuse Hriste! Bio je to vepar! Na manje od dvadeset

koraka.Njegove žute oči bile su okrenute ka meni dok me je promatrao kao

da sam mu sledeći obrok. Čulo se dahtanje. A onda je nastaosamrtni mir.Stvorenje se spremalo da napadne. Bio sam ubeđen u to.Pokušao sam da razbistrim misli. Svakako, nisam mogao da se

borim s ovakvom zveri. Čime bih se borio? Bila je dvostruko šira odmene. Svojim oštrim kljovama mogla je da me iseče na komade.Srce mi je tuklo i to je bio još jedini zvuk koji sam čuo osim dubokog

režanja zveri. Ona je još jednom koraknula ka meni. Vepar nijeskretao svoj ubilački pogled sa mene. Taj pažljiv i vrebalački pogled.Bože,pomozi mi, šta da učinim? Nisam mogao da bežim. Stigao bi

me već pri prvim koracima. Nije bilo nikoga koga bih pozvao upomoć.Tražio sam jako drvo da se popnem, ali nisam hteo da se

pomeram, da ga ne izazovem. Zver kao da me je proučavala,zabačene glave, frktanjemi me izazivala da osetim njen divlji, vrelidah, i krv iz prethodnih okršaja slepljenu u njenim čekinjama.

Dohvatio sam nož za pojasom. Nisam bio siguran da li može daprobije kožu zveri.Vepar je frknuo još dva puta i iskezio zube na mene, čeljusti crvenih

i zabalavljenih. Nisam želeo da umrem. Ne na ovaj način... Molim te,Bože, ne dozvoli da se borim s ovom zveri.Osećao sam se tako neverovatno usamljen.Onda je zver, još jednom duboko zagroktavši, kao da je shvatala

šta mislim – napala. Sve što sam mogao da učinim bilo je da sebacim iza drveta, jedva izbegavši prvi siloviti ubod njenihzastrašujućih zuba.Divljački sam zario nož u nju i zaparao joj njušku i vrat, dajući sve

od sebe da odvratim njene iskežene zube. Zver je počela opako danapada. Ponovo i ponovo. Mahao sam nožem povlačeći se okodrveta. Veprovi zubi su mi se zarili u butinu i ja sam kriknuo. Izgubiosam dah.Blagi Bože, proboden sam!Nisam imao vremena da pregledam ranu. Zver je ponovo udarila u

mene, ovoga puta me je ubola u stomak. Vrisnuo sam od bola.Udario sam je nogom i zamahnuo nožem. Ona se povukla, pa opet

napala. Zarila je zube u moju butinu i počela da trese glavom kao dahoće da mi iščupa nogu.Udarao sam je drugom nogom i oslobodio se. Pokušao sam da

potrčim, ali u nogama više nisam imao snage. Krv je prskala na svestrane.Nekako sam odšepao preko čistine, a snaga me je skoro izdala.

Osećao sam kao da mi gori stomak. Bio sam gotov. Pao sam nastranu, naslonio se na neko drvo i čekao da mi dode kraj.Pored drveta sam ugledao svoj štap. Mora da se tu zaustavio dok

sam padao. Pružio sam ruku ka njemu iako i nije bio neko oružje.Zurio sam u razjarenog vepra koji je groktao. "Napadni me, hajde,

završi šta si započeo."U mislima mi se iznenada pojavio Turčin, koji me je poštedeo u

jednom sasvim drugom svetu. Ovoga puta nema tog smeha koji bime izbavio. Zgrabio sam štap kao da je koplje. "Napadni me", viknuosam ponovo vepru. "Dokrajči me! Spreman sam! Dokrajči me!"Kao da me je poslušala, zver je napala još jednom.

Dah mi je bio smiren. Nisam mogao drugačije da se branim, negoda podignem štap na obris koji je leteo ka meni. Sakupivši svupreostalu snagu, svu moć sam uperio u udarac palicom vepru meduoči.Zver se oglasi krikom od koga se ledi krv. Uspeo sam da je

povredim. Štap joj se zario u jedno oko. Borila se i mahnito treslaglavom pokušavajući da ga se oslobodi.Dohvatio sam nož i onom preostalom snagon stao da joj ga

zarivam u vrat i njušku, u sve što sam mogao da ubodem.Krv se slivala niz njenu dlaku, a svaki moj udarac je pogađao. Rika

joj je jenjavala. Posrtala je, i dalje mlateći glavom da bi se oslobodilaštapa, a ja sam nastavljao da udaram i razdirem njenu čekinju.Veprova krv se pomešala s mojom. Konačno je savio zadnje noge.

Dograbio sam palicu i zario je duboko u njegovu lobanju. Iz njegovihzubatih usta izvila se samrtna rika.Uz tresak, čudovište se sručilo na stranu. A ja sam samo klečao,

potpuno bez snage. I zapanjen. I sam sam iznemoglo kriknuo.Pobedio sam!Ali, bio sam gadno ranjen. Krv mi je tekla iz stomaka i butine.

Morao sam da se izvučem iz jaruge da ne bih u njoj umro.U mislima mi se javio lik Sofi. Znam da sam se nasmešio; pružio

sam ruku da je dodirnem. "Evo puta", šaputala je. "Dođi mi!"

Poglavlje 28Bilo je tiho, kao u bilo kojoj usnuloj varoši. Mrki jahači doveli su

svoje zadihane konje do ivice izdržljivosti.Nekoliko kućica sa trščanim krovovima i drvenim ogradama, a u

štalama su spavale životinje. To je bilo sve.Biće to lak posao, tek razonoda za ovakve ljude. Vođa je šmrknuo i

spustio vizir. Na šlemu je imao crni vizantinski krst. Odabrao je samoljude koji su ubijali iz zadovoljstva, koji su išli u lov zbog plena, kaošto su drugi išli u lov zbog hrane. Na sebi su imali samo potamneleborbene oklope, bez obeležja, a viziri su im bili spušteni. Nije seznalo ko su oni. Na sebe su prikačili oružje – bojne mačeve, sekire ibuzdovane. Gledali su vođu, nestrpljivi, žedni, spremni.

"Zabavite se", rekao je čovek sa crnim krstom, a kroz naredbu muje provejavao smeh. "Samo, ne zaboravite zbog čega smo ovde!Onaj koji pronade relikviju postaće bogat. A sada, jašite!"Eksplozija topota napadača razbila je noć na parčad.Začuo se i jedan udar zvona upozorenja. Ali prekasno! Trska prvih

upaljenih kuća već je buktala u plamenu. Uspavana varoš je oživela.Žene su vrištale i trčale da sakriju decu. Probuđeni varošani davali

su sve od sebe da izađu iz kuća i da se zaštite, ali su ih dočekivaliudarci mačeva ili su bili izgaženi u gužvi dok su jahači tutnjali okolo.Ovi bedni seljaci, razmišljao je čovek s crnim krstom, istrčavaju i

umiru kao spljeskane muve da bi zaštitili svoje ništavne gomilicegovana. Misle da smo mi neka osvajačka vojska koja je došla da imoduzme stoku i otme njihove kučke. Ni ne slute zbog čega smoovde!Dok su vatre i sakaćenja sejali užas, čovek s crnim krstom

nezainteresovano je dokasao kroz ulice do velike kamene zgrade,najbolje u varoši. Pratila su ga petorica jahača.Iznutra su se čuli uspaničeni krici – neka žena je vrištala, a deca su

poustajala iz kreveta."Provaljuj!" Čovek sa crnim krstom dao je znak ljudima. Jedan jedini

udarac sekire rasklimao je vrata.Na njima se pojavio čovek s beloplavim šalom. Imao je dugu sedu

kosu i gustu bradu."Šta tražite ovde?", pitao je uplašeno. "Nismo učinili nikakvo zlo.""Sklanjaj mi se s puta, Ješo", zarežao je čovek sa crnim krstom.Žena vlasnika kuće, ogrnuta vunenim šalom, užurbano se pojavila i

progovorila bez straha. "Mi smo mirni ljudi", rekla je. "Daćemo vamsve što zatražite."Čovek sa crnim krstom uhvati je za vrat i prikova za zid. "Pokaži mi

gde se nalazi", zahtevao je. "Pokaži mi, ako ti je imalo stalo donjegovog života!""Mołim vas, novac je u dvorištu", zastenjao je prepadnuti muž. "U

kovčegu ispod cisterne. Uzmite ga! Uzmite šta vam je volja!""Pretražuj kuću", viknuo je čovek sa crnim krstom svojim ljudima.

"Ruši sve zidove! Samo ga nadite!" "Ali novac je... Rekao samvam..."

"Nismo došli po novac, smradu", rekao je čovek sa crnłm krstom,pakosnog pogleda. "Ovde smo zbog jednog dragulja. Zbogdragocene hrišćanske relikvije."Njegovi silnici uleteše unutra. Naišli su na jednog starca koji je

rukama štitio dvoje preplašene dece. Dečaka, od možda šesnaestgodina koji je već imao lokne što su mu obeležavale rasu, i devojku,možda godinu dana mlađu, crnih, prestrašenih očiju."Šta hoćeš da kažeš?" Otac se srušio na kolena. "Ja sam trgovac.

Nemam dragulja. Nemam relikvija."Pedalj po pedalj, cela kuća je razbijena. Silnici su mačevima

probijali zidove, udarali sekirama o kamen, razvaljivali kovčege ikredence.Čovek sa crnim krstom povuče trgovca nagore uhvativši ga za grlo.

"Neću da me više zamajavaš. Gde je blago?""Uveravam vas, nemamo dragulje." Čovek se gušio i tresao. ,Ja

trgujem vunom.""Trguješ vunom", klimnu čovek sa crnim krstom i pogleda u

trgovčevog sina. "Videćemo." Izvukao je nož i prislonio ga uzdečakovo grlo. On ustuknu, a na grlu mu se pojavi krvav trag."Pokaži mi gde je blago, inače će ti sin umreti!""Ognjište, ispod pločica ognjišta." Otac pognu glavu na ruke.Dva viteza hitro dotrčaše do ognjišta i, uz pomoć sekira, razbiše

podne ploče i otkriše tajno sklonište. Iz njega su izvadili kovčeg ukome su bili novčići, ogrlice, broševi, sve od zlata i srebra. I na krajui savršen rubin veličine zlatnika, optočen zlatom na vizantinski način.Odavao je jarku svetlost. Vitez ga je visoko podigao."Nemaš pojma šta držiš u ruci." Jevrejin je zadržavao suze."Nemam, je l'... ?", iscerio se čovek sa crnim krstom. "To je Pavlov

pečat. Tvoja rasa nije vredna ni da ga dodirne. Više nećete krasti odnašeg Gospoda.""Nisam ga ukrao. Ti ga kradeš. Meni je prodat.""Prodat, ne ukraden... ?" Oči čoveka sa crnim krstom su zasijale.

Ponovo je prišao sinu. "Onda je ovo samo mali gubitak u odnosu naono što je tvoja rasa uzela od nas."U istom času zario je nož u mladićev stomak. Dečak dahnu; oči mu

se razrogačiše, a krv udari na usta. Sve to vreme čovek sa crnimkrstom se cerio.

"Nefreme...", vrisnuše trgovac i njegova žena. Pokušali su da priđusinu, ali su ih ostali napadači zadržali."Spaljuj kuću", rekao je čovek sa crnim krstom. "Seme im je

zatrveno. Više ne mogu da pogane zemlju.""Šta ćemo sa ćerkom?", pitao je jedan od vitezova.Čovek sa crnim krstom cimnuo je devojku i zagledao se u nju

procenjivački. Bila je lepa. Prešao je rukom u rukavici preko njenogglatkog obraza."Kakvo divno krzno, trgovče vunom... Pitam se kako li izgleda kada

se uviješ u ovakav materijal. Zašto mi ne kažeš?""Molim vas, sve ste već uzeli", preklinjao je otac. "Ostavite nam

nju!""Bojim se da nećemo." Čovek sa crnim krstom odmahnuo je

glavom. "Moram je uzeti kasnije. A nema sumnje da će i vojvodinmazgar poželeti isto. Povedite je s nama!" Bacio je devojku kadrugom vitezu. Izneli su je iz kuće dok je vrištala od užasa i straha."Ne budi tako tužan, Ješo", obratio se čovek sa crnimKrstom čoveku koji je jecao,dobacivši mu novčić iz kovčega s

blagom. "Kao što ti reče, nisam ti ukrao ćerku, kupio sam je."

Poglavlje 29"Da li je mrtav?"Do mene je kroz maglu dopro jedan glas. Ženski glas... Otvorio

sam oči. Ali ništa nisam uspeo da vidim. Samo lelujavu izmaglicu."Ne znam, gospo", čuo se drugi glas, "ali rane su mu teške. Ne

izgleda da će još dugo.""Kako ima neobičnu kosu...", primetio je prvi głas.Treptao sam, a u mozgu je počelo polako da mi se razbistrava. Kao

da sam pred očima imao svetlucavi veo koji mi je ometao vid. Da lisam mrtav? Nada mnom se nadvijalo jedno ljupko lice. Gustoupletena plava kosa pobegla je ispod purpurne brokatne kapuljače.Osmehivala se. To me je ogrejalo poput sunca."Sofi", promrmljao sam. Pružio sam ruku da joj taknem lice."Povređen si", odvratila je žena, a glas joj je zvučao kao nežni

cvrkut ptice. "Bojim se da si me zamenio s nekim drugim."Nisam osećao bol po telu.

"Da li je ovo raj?", pitao sam.Žena se ponovo nasmešila."Ako je raj svet u kome svi ranjeni vitezovi liče na povrće, onda

jeste, mora biti."Osetio sam kako mi šakama obuhvata glavu. Ponovo sam

zatreptao. Nije to bila Sofi, ali je bio neko ljubak, neko ko je govoriosevernjačkim dijalektom, pariskim."Još sam živ", promucao sam uz uzdah."Ovog trenutka jesi. Ali rane su ti ozbiljne. Moramo te odvesti

lekaru. Jesi li odavde? Imaš li porodicu?"Pokušao sam da se usredsredim na njena pitanja. Sve je bilo tako

nejasno i bolno. Samo sam rekao:"Ne.""Da li si odmetnik od zakona?", začuo se odozgo glas druge žene.S mukom sam uspeo da vidim jednu damu u elegantnoj odeći,

očigledno kraljevskoj, na zapanjujućem belom konju."Uveravam vas, gospo", rekao sam uz najbolju volju da se

osmehnem, "bezopasan sam." Podledao sam svoju tunikuprekrivenu krvlju. "Uprkos svom izgledu." Sada sam osetio oštrasečiva bola u stomaku i bedru. Nisam imao snage. Uz uzdah samponovo pao nauznak."Kuda ste se uputili,Monsieur Rouge?", pitala je zlatokosa devojka.Nisam imao predstavu gde se nalazim. Ni koliko sam daleko

odmakao. Tada sam se setio vepra."Uputio sam se u Trej", rekao sam."U Trej!", uzviknula je. "Čak i da možemo da te odvedemo do Treja,

plašim se da bi umro pre nego što bismo stigli", rekla je devojkazabrinuto."Da ga odvedemo'?", pitala je starija dama odozgo. "Pogledaj ga!

Prekriven je ko zna čijom krvlju. Smrdi na šumu. Ostavi ga, dete!Naći će ga neko od njegove vrste."Poželeo sam da se nasmejem. Posle svega kroz šta sam prošao,

život mi je bio na kocki dveju plemkinja koje su se prepirale.Odgovorio sam svojim najboljim izgovorom:"Ne treba da brinete, gospodo, moj štitonoša će stići svakog časa."Onda mi je mlada devojka namignula.

"Deluje bezopasno. Ti jesi bezopasan, zar ne?" Zagledala mi se uoči. Odavno nisam video ljupkije lice."Samo prema vama." Bledo sam se osmehnuo."Vidite?", rekla je. "Ja jemčim za njega."Pozvala je u pomoć dvojicu pratilaca sa šlemovima poput kofe i u

zelenim tunikama, pa je pokušala da me podigne. Oni su pogledali usvoju gospodaricu, stariju od dveju žena.«Ako baš moraš", uzdahnula je velika dama. Mahnula je i pratioci

poslušaše. "Ali on je tvoja briga. I, ako se već toliko brineš, dete,neće ti biti teško da se odrekneš svoga konja."Pokušao sam da se podignem na noge, ali nisam imao snage u

njima."Ne muči se, crvenokosi", rekla je plava devojka. Jedan od

pratilaca, krupni, trapavi Mavar, podigao me je uhvativši me za ruke.Dama je bila u pravu. Rane su mi bile ozbiljne. Da sam ponovoizgubio svest, nisam siguran da bih se ikada probudio."Ko me spasava?", upitao sam je. "Da znam koga da blagosiljam

na Nebu ako umrem.""Spasao te je tvoj sopstveni osmeh, crvenokosi", smejala se

devojka. "Ali ako se Gospod smiluje na tebe... ime mi je Emili."

Poglavlje 30Probudio sam se, ovoga puta s osećajem mira i toplote vatre pored

sebe. Nalazio sam se u udobnom krevetu, u velikoj prostorijikamenih zidova. S moje desne strane bio je drveni sto s činijomvode.Iznad mene jedan bradati čovek u crvenoj odori zadovoljno se

osmehnuo debelom svešteniku koji je stajao pored njega."On se budi, Luje. Sada možeš da se vratiš u opatiju. Izgleda da

ovde nemaš posla."Sveštenik je spustio svoje otromboljeno lice do moga. Slegnuo je

ramenima."Dobro si obavio posao, Ogiste... na telu. Ali tu je i pitanje duše.

Možda ima nečeg što bi ovaj okrvavljeni stranac želeo da ispovedi."Ovlažio sam usne i zatim odgovorio:

"Žao mi je, oče. Ako je ispovest ono što tražite, bolju ćete dobititamo napolju od vepra koji me je napao. A, svakako, i bolji obrok."Ovo je nateralo lekara da se nasmeje."Tek je sekund ponovo s nama, a već ti je doskočio."Sveštenik se namršti. Bilo je jasno da ne voli da bude meta ruganja.

Stavio je mekani šešir."Onda odoh ja."Sveštenik je otišao, a lekar ljubaznog izgleda sede pored mene."Ne obraćaj pažnju na njega! Kladili smo se ko će te dobiti, on ili ja."Pridigao sam se na laktove."Drago mi je što sam predmet vaše razonode. Gde sam?""U dobrim si rukama, uveravam te. Mene bije glas da nikada nisam

izgubio pacijenta koji zaista nije bio bolestan.""A gde sam?"Slegnuo je ramenima."Vi ste, gospodine, bojim se, istinski veoma bolesni."Uspeo sam slabašno da se nasmešim."Mislio sam na mesto, doktore. Gde sam doveden?"Lekar me je blago potapšao po ramenu."Znam to, dečko. Nalaziš se u Boreu."Bore... Razrogačio sam oči od iznenadenja. Bore je bilo jedno od

najmoćnijih vojvodstava u Francuskoj. Tri puta veće od Treja. Povrhtoga, Bore se nalazio na četiri dana jahanja od Treja, ali na sever.Kako sam se obreo ovde?"Koliko dugo... sam već u Boreu?", konačno sam pitao."Četiri dana ovde. Još dva u putu", rekao je lekar. "Vikao si više

puta.""I šta sam rekao?"Ogist je ocedio krpu u činiji i stavio mi je na čelo."Da ti srce nije celo, mada ne od rane zadobijene od vepra. Nosiš

ogroman teret."Nisam ni pokušao da se usprotivim. Moja Sofi leži negde – u Treju.

A Trej je bio na nedelju dana pešačenja. I dalje sam osećao da ježiva.Napregao sam se da ustanem."Imate moju zahvalnost što ste mi vidali rane, Ogiste. Ali moram da

idem."

"Opa!" Lekar me je zadržao. "Još nisi dovoljno dobro da bi išao. Ine zahvaljuj meni. Ja sam tek nanosio meleme i palio rane. GospaEmili je ta koja zaslužuje zahvalnost.""Emili... da..." Kroz izmaglicu sećanja prizvao sam njeno lice.

Pomislio sam da je ona Sofi. I odjednom su slike s mog putovanjaovamo počele da mi se vraćaju. Mavar mi je napravio kaiševe. Damase odrekla svog konja zbog mene i hodala iza."Bez pomoći ovih hodočasnika", reče doktor " ti bi bio mrtav.""U pravu si, zaista joj dugujem zahvalnost. Ko je ta dama, Ogiste?""Jedna brižna duša. I dvorska dama.""Dvorska?" Iskolačio sam oči. "O kom to dvoru govorimo? Kažeš da

ti je naređeno da me paziš? Ko ti je naredio? Koga ti služiš?""Pa, vojvotkinju Anu", odgovorio je. "Ženu Stefana, vojvode od

Borea, koji je otišao u krstaški pohod i koji je kraljev rodak."Kao da mi je svaki nerv u telu zatreperio. Nisam mogao da

poverujem. Pazili su me rodaci kralja Francuske!Lekar se osmehnuo."Dobro si se udesio, ubico vepra. Sada se oporavljaš u njihovom

zamku."

Poglavlje 31Seo sam u krevetu, zbunjen i preneražen.Nisam ovo zaslužio. Nisam bio vitez, ni velikaš. Običan čovek. A,

pri tom, veoma srećan čovek – srećan da me zver nije iseckala nakornade. Moja muka mi se opet vratila, moja žena i sin. Mora da jeprošlo više od nedelju dana otkad sam pošao da tražim Sofi."Veoma cenim tvoju negu, doktore, ali moram da odem. Molim te

da se zahvališ milostivoj domaćici u moje ime."Ustao sam iz kreveta, ali nisam uspeo da odšepam više od nekoliko

bolnih koraka. Začu se kucanje na vratima. Ogist ode da vidi ko je."Možeš lično da se zahvališ dami", rekao je. "Došla je."Bila je to Emili; haljina od lana sa zlatnim obrubima još više je

isticala njenu lepotu. Bože, nisam je izmislio. Bila je jednako ljupkakao i priviđenje iz mojih snova. Samo što su joj oči svetlucale meko izeleno.

"Vidim da naš bolesnik ustaje", uzviknula je Emili, očiglednooduševljena. "Kako je naš Crveni danas, Ogiste?""Uši mu nisu povređene. A nije ni jezik", kazao je lekar, gurkajući

me prstom.Nisam znao da li da se poklonim ili da kleknem. Nisam nikada

govorio s plemstvom, osim kada su mi se obraćali. Ali nešto me jenateralo da joj se zagledam u oči. Pročistio sam grlo."Bio bih mrtav da nije bilo vas, gospo. Ne postoji način na koji bih

vam izrazio svoju zahvalnost.""Uradila sam ono što bi i svako drugi. Osim toga, pošto si već

pobedio vepra, bila bi šteta da si postao večera sledećoj napasti kojabi naišla onuda."Ogist je dogurao jednu stolicu, pa je Emili sela."Ako već moraš da iskažeš zahvalnost, možeš da mi dozvoliš

nekoliko pitanja.""Bilo koja", rekao sam. "Molim vas, pitajte.""Prvo, jedno lako. Kako se zoveš, crvenokosi?""Ime mi je Ig, gospo." Pognuo sam glavu. "Ig de Lik.""I bio si na putu za Trej, Ig de Lik, kada si naišao na tog neotesanog

vepra?""Tako je, moja gospo. Mada me je doktor obavestio da sam pravac

malo promašio.""Tako izgleda." Gospa Emili se osmehnula. To me je iznenadilo.

Nikada nisam upoznao nekog velikaša s izoštrenim smislom zahumor, osim za okrutan humor. "A na ovaj put si krenuo sam. Bezhrane. Bez vode. Bez normalne odeće...?"Osetio sam knedlu u grlu – ne zbog nervoze, već zbog onoga što

mora da je delovalo kao moja beskrajna glupost."Bio sam u žurbi", kazao sam."U žurbi?" Emili je klimnula glavom uz učtiv pokret. "Ali, čini mi se,

ukoliko se dobro sećam matematike, da bez obzia na to koliko brzoputuješ, ako je to u pogrešnom pravcu, razdaljina do cilja će ti sesamo povećati, zar ne?"Usećao sam se kao idiot pred ovom ženom koja me je spasla.

Ubeden sam da sam pocrveneo."U žurbi izbunjen", odgovorio sam.

"Reklo bi se." Raširila je oči. "A razlog tolikoj žurbi... i zbunjenostije… ako ti ne smeta?"Odjednom se moje bolovanje na miru sasvim izmenilo. Ovo nije bila

igra, a ja nisam bio igračka za zabavu, bez obzira na to koliko samjoj dugovao.Njen izraz takođe se promenio, kao da je osetila moju nelagodu.

"Molim te da imaš na umu da ti se ne rugam. Mnogo puta za vremeputovanja uzvikivao si u bunilu. Znam da nosiš veliki teret. Možda inisi vitez, ali svakako si na nekom zadatku."Pognuo sam glavu. Sva lakoća prethodnog trenutka pobegla je od

mene. Kako bih mogao da pričam o takvim užasima? I to ovoj ženikoja me nije ni znala? Grlo mi se osušilo. "Istina je. Na zadatku sam,gospo. Ali ne mogu vam reći o njemu.""Molim vas, recite, gospodine." (Nisam mogao da poverujem.Mene

je oslovila s "gospodine".) "Uznemireni ste. Nimalo vas neomalovažavam. Možda mogu da vam pomognem.""Bojim se da ne možete", kazao sam i oborio glavu. "Ionako ste već

previše pomogli.""Možete mi verovati, gospodine. Kako bih vam dokazala više nego

što sam već učinila?"Nasmešio sam se. Uhvatila me je."Samo da znate, onda, da ovo nisu priče plemića, onakve koje ste,

bez sumnje, navikli da slušate.""Ne tražim zabavu", odvratila je, pogleda čvrsto prikovanog za moje

oči.Moje iskustvo s ovim ljudima visokog roda uvek me je učilo da se

čuvam njihovih poreza i nasumičnog ubijanja i potpunenezainteresovanosti za naše nevolje. Ali ona je delovala drugačije. Uočima sam joj video saosećanje. Osetio sam to i pri onom prvompogledu dok sam ležao uz drum, na ivici smrti."Ispričaću vam, gospo. Zaslužili ste to. Samo se nadam da vas

neće uznemiriti.""Uveravam te, Ig", rekla je gospa Emiłi uz osmeh, "ako još nisi

primetio, otkrićeš da je moja otpornost na uznemiravanje priličnovelika."

Poglavlje 32Tako sam joj ispričao. Sve.O Sofi i našem selu. O mom putovanju u Svetu zemlju, o groznim

bitkama tamo. O mom trenutku s Turčinom... kako sam spasen,osloboden da se vratim i ponovo vidim Sofi.Zatim sam ispričao Emili o stravičnoj istini koju sam otkrio po

povratku.Glas mi je promukao, a oči su mi se ispunile suzama dok sam

govorio. To je bio razlog zbog koga sam tumarao šumama kao ludakdok nisu naišle na mene. Zbog čega sam morao da odem u Trej...Sve to vreme Emili je bila kao prikovana za mesto mojom pričom.

Ni jedan jedini put nije me prekinula. Znao sam da je mnogo toga štosam rekao okrznulo njenu nabujalu maštu. A opet, nijednom nijereagovala kao razmažena plemkinja. Nije postavljala pitanja o momdezertiranju iz vojske, niti se vređala zbog mog gneva premaNorkrosu i Balduinu. A kada sam stigao do razloga zbog kojeg takoočajnički imam potrebu da stignem u Trej, oči su joj zasijale."Zaista razumem, Ig."Nagnula se napred i položila svoju ruku na moju."Vidim da ti je zaista učinjena nepravda. Moraš otići u Trej i pronaći

svoju ženu. Ali, šta nameravaš da učiniš, da odeš tamo tako sam?Bez oružja i bez pristupa vojvodinom krugu? Balduin je ovde dobropoznat: samoživi razvratnik koji cedi svoje sopstveno vojvodstvo. Štaćeš da učiniš, da ga pozoveš na bojno Polje? Da ga izazoveš namegdan? Samo ćeš biti bačen u tamnicu ili ubijen...""Govorite onako kako bi Sofi govorila", rekao sam. "Ali ako to i

deluje sumanuto, moram da pokušam. U tome nemam izbora.""Onda ću ti ja pomoći, Ig", prošaputala je Emili. "Ukoliko mi

dopustiš."Zagledao sam se u nju, istovremeno zbunjen i razoružan njenim

poverenjem i odlučnošću."Zašto to činite za mene? I sami ste visokog roda. Služite na

kraljevskom dvoru.""Rekla sam ti još prvi put, Ig de Lik. Tvoj osmeh je taj koji te

spasava.""Ne mislim tako", rekao sam i usudio se da zadržim pogled na njoj.

"Mogli ste da me ostavite na drumu. Moje muke bi umrle sa mnom."

Emili je odvratila pogled."Reći ću ti, ali ne sada.""A ja sam vama ispričao sve.""To je moja cena, Ig. Ako poželiš da se raspituješ okolo, mogu da

naredim da te isporuče natrag, tamo gde sam te našla."Spustio sam glavu i nasmešio se."Vaša cena je prihvatljiva, gospo Emili. Istinski sam vam zahvalan,

bez obzira na vaše razloge.""Dobro je", kazala je. "Pa, najpre moramo da pronađemo neki

paravan za tebe. Način na koji ćeš ući tamo. Šta je to što radišdobro, osim onog preciznog smisla za orijentaciju koji sam većvidela?"Nasmejao sam se njenom oštrom bockanju."Jedan sam od onih s mnogo veština, ali bez ijednog talenta.""Videćemo", rekla je Emili. "Šta si radio u svojoj varoši pre rata?""Držali smo krčmu. Sofi se brinula o hrani i krevetima, a ja...""Kao i većina krčmara, točio si pivo i zabavljao mušterije.""Kako vi možete da znate tako nešto?", pitao sam."Nije važno. A za vreme rata? Iz onoga što vidim, sigurno nisi bio

izviđač.""Borio sam se. Naučio sam da se borim sasvim dobro, zapravo. Ali

za mene se govorilo da sam uvek uspevao da zabavim prijateljesvojim pričama i odvratim im misli od bitke. U najburnijim trenucimauvek bi tražili da im pričam priče." Ispričao sam joj kako samodrastao putujući zemljom, recitujući stihove i grube pesme kaoputujući pevač. I kako sam posle rata stigao kući razgaljujući gostepo krčmama kao putujući zabavljač.""Zabavljač", ponovila je Emili."I to skroman, ali sam uvek bio vešt u sklapanju prijateljstava."

Nasmešio sam se da bih joj stavio do znanja o kome govorim.Emili je porumenela, a zatim ustala. Ispravila je haljinu uz uzdržan

izraz lica."Moraš sada da se odmaraš, Ig de Lik. Ništa se neće desiti dok ti

rane ne zacele. U međuvremenu, ja moram da idem."Iznenada sam se zabrinuo."Molim vas, gospo, nadam se da vas nisam uvredio."

"Uvredio?", uzviknula je. "Ni najmanje." Prsnula je u najdivnijimogući smeh. "U stvari, tvoji raznovrsni talenti su mi dali sjajnuideju."

Poglavlje 33Sutradan po podne, Emili je kucnula na vrata velike spavaće sobe u

delu zamka u kome su bile gospodarske odaje. Vojvotkinja Ana jebila za stolom i nadgledala rad grupe dvorskih dama na nekojtapiseriji."Zvali ste me, moja gospo", rekla je Emili."Da", odgovorila je Ana. Pet žena je prestalo da radi i podiglo

poglede u iščekivanju znaka da izađu. "Molim vas, ostanite", rekla jeAna. "Razgovaraću s Emili u sobi za oblačenje."Vojvotkinja je povela Emili u susednu prostoriju, spojenu sa

spavaćom sobom, u kojoj se nalazio veliki sto za oblačenje, činije snamirisanom vodom i ogledalo.Ana je sela na stolicu."Želim da porazgovaramo o zdravlju tvog novog crvenog udvarača",

lekla je."Oporavlja se dobro", odgovorila je Emili. "I molim vas, nije on moj

udvarač. U stvari, on je oženjen i želi da pronade svoju ženu.""Svoju ženu! I tamo se uputio kada smo ga našle onako udešenog

u šumi? Zanimljivo traganje." Ana se nasmešila. "Ali, sada kad mu jedobro…""Nije sasvim dobro", upala je Emili."Ali sada, pošto seoporavlja, bilo bi prikladno da krene svojim

putem. U svakom slučaju, lekar mi kaže da on želi da ode.""Pretrpeo je veliku nepravdu, gospodo, koju želi da naplati. Onaj

koji ga je uvredio je Balduin od Treja.""Balduin", Ana je zgrčila lice kao da je progutala ukiseljeno vino.

"Balduin, svakako, nije prijatelj ovog dvora. Ali poslovi onog čoveka,niski kakvi su, nisu naša briga. Tvoje srce je divljenja vredno, Emili.Prevazišla si ono što niko ne bi mogao očekivati od tebe. Sada želimda ga pustiš da ode.""Neću ga oterati, gospodo." Emili se ispravila. "Hoću da mu

pomognem da ispravi nepravdu koja mu je učinjena."

"Da mu pomogneš?" Ana je delovala zapanjeno. "U čemu da mupomogneš? Da povrati svoju titulu? Svoju čast? Svoje odelo?""Molim vas, gospodo, svaki čovek zaslužuje da ima čast, bez obzira

na svoj položaj u životu. Ovom čoveku je naneta strašna nepravda."Ana joj priđe. Pošto je bila u svojim privatnim odajama i nije

trenutno upravljala dvorom, pustila je svoju tamnosmeđu kosu nizramena i leđa. Imala je samo trideset godina, ali je na mnogo načinabila Emili kao majka. "Slatka moja Emili, otkuda ti samo takve ideje?""Znate dobro, moja gospo. Znate zbog čega sam došla da boravim

ovde, zbog čega sam napustila Pariz i svoje lične tegobe tamo."Ana je nežno spustila ruku na njeno rame. Zaista je volela ovu

devojku."Jednako si brižna, dete, koliko i brzopleta. Svejedno, čim bude bio

spreman da putuje, mora da ode. Ako bi moj muž čuo za ovo, vratiobi se iz krstaškog pohoda i tukao me dok ne pomodrim. Taj Crveniima li neko zanimanje? Neku veštinu, osim borbe s veprovima?""Ja ću ga naučiti jednom zanimanju – počinjem danas", odgovorila

je Emili."Ali ne za ovde, nadam se. Već imamo i previše zaposlenih.""Ne, ne za ovde, moja gospo. Kada nauči ono što imam da ga

podučim, odmah kreće na put. Mora da nađe ženu. On je veomadragocena za njega."

Poglavlje 34Odmarao sam se još tri dana, dok mi većina rana nije zarasla.Onda je Emili pokucala na vrata, vidno uzbuđena. Raspitivala se za

moje zdravlje. "Da li si u stanju da hodaš?""Da, naravno." Skočio sam iz kreveta da joj pokažem, mada sam i

dalje bio pomalo slab."To će biti dovoljno." Delovala je zadovoljno. "Onda pođi za mnom!"Krenula je ka vratima, a ja sam požurio, malo hramljući, da održim

korak s njom. Provela me je kroz široke i zasvođene hodnike,ukrašene prelepim tapiserijama, zatim niz strmo kameno stepenište."Kuda to idemo?", pitao sam trudeći se da držim korak. Osećao

sam se prijatno što sam napustio bolesničku sobu. "Da ispitamo tvoj

novi paravan, nadam se", rekla je. Frešli smo u drugi deo zamka.Nikada ranije nisam bio toliko blizu prebivališta kraljevske porodice.Na glavnom spratu nalazile su se prostrane prostorije, s dugim

redovima stolova i ogromnim ognjištima, koje su čuvali vojnici nasvakim vratima. Vitezovi su se muvali tuda u ležernim tunikama,razmenjivali priče i bacali kockice. Baklje na zidovima osvetljavale suhodnike.Zatim smo prošli kroz kuhinju, s primamljivim mirisom belog luka u

vazduhu, sa služavkama i poslužiteljima koji su muvali tuda, sbačvama vina i piva.Išli smo još dalje, niz jedan uski hodnik koji je vodio pod zemlju.

Ovde su zidovi bili od grubo obradenog kamena. Vazduh je bioustajao i vlažan.Sada smo bili u nekoj vrsti tamnice. U utrobi zamka. Kuda me je to

Emili vodila? Šta je mislila s onim moj novi paravan?Konačno, kada su hodnici postali već toliko slabo osvetljeni i vlažni

da bi jedino živo biće koje bi tu moglo da obitava bila neka pospanazver, Emili se zaustavila ispred jednih velikih drvenih vrata."Moj novi paravan je krtica", rekao sam smejući se."Ne budi prost", rekla je i kucnula. "Udite", zamumlao je neki glas iz

dubine prostorije. "Hajde, hajde! Požurite dok se nisam predomislio!"Radoznalo sam pratio Emili u hladnu sobu. Više je ličila na ćeliju, ili

na tamnicu, ali je bila prostrana i osvetljena svećama; po zidovimasu bile police ispunjene nečim za šta sam pomislio da su igračke ipomagala.U pozadini, na ukrasno izrezbarenoj stolici, sedeo je grbavac u

crvenoj tunici, uskim zelenim nogavicama i šarenom haljetku.Svojim žućkastim očima pogledao je Emili."Udi, tetkice. Mogu li da te liznem? Samo jedan liz...""Oh, ućuti, Norberte", odvratila mu je Emili oštro, mada ne i ljutito.

"Ovo je čovek o kome sam ti pričala. Ime mu je Ig. Ig, ovo je Norbert,gospodareva luda.""Oh, Bože." Norbert je iskočio iz stolice. Bio je presavijen i nalik

patuljku, a ipak se kretao zapanjujućom brzinom. Vinuo se do mene,obuhvativši moju riđu kosu svojim ogromnim očima, pa mi je staviošaku na glavu i onda je hitro povukao.

"Da li nameravate da me spržite, gospodo? Šta je on – baklja iličovek?""Ono što sigurno nije, nije budala, Norberte", upozorila ga je Emili.

"Mislim da ćeš morati dobro da isplaniraš svoj posao."Pažljivo sam posmatrao Emili."Moj paravan je dvorska budala, gospođo?""A zašto da ne?", odvratila je Emili. "Kažeš da imaš dara da

zabavljaš ljude. Postoji li bolja uloga? Norbert mi je rekao da jenjihova stara luda kao sirće.""A njegov humor je čak i kiseliji", graknuo je Norbert."I da gubi naklonost tvog gospodara Balduina. Neće biti veliki

poduhvat za jednog mladog, perspektivnog čoveka kao što si ti dapridobije njegovu pažnju. Mislim da će to biti lakše nego da se stuštišna njegov zamak u napadu besa."Počeo sam da mucam. Upravo sam se vratio iz rata gde sam se

borio jednako hrabro kao i ostali. Žudeo sam da osvetim nepravdukoja mi je razdirala dušu. Nisam sebe zamišljao kao heroja. Ali dabudem luda?"Ne mogu da osporavam vaše razloge, gospo, ali... Ja nisam

budala.""Oh, pa ti misliš da je to prirodno da se neko ponaša na taj način?"

Patuljasti čovek je doskakutao do mene. "Da nema vežbe, učenja...?Ti misliš, šargarepo" – gladio mi je lice grubim šakama i treptaokrupnim očima – "da ja nikada nisam bio tako mlad i lep kao ti?"U skoku se vratio unazad, skupivši oči."Samo zato što izigravaš budalu, dečko, ne mora da znači da si

zaista i glup. Damin plan je veoma dobro zamišljen. Ukoliko budešimao dara da ga sprovedeš.""Ništa me više ne pokreće nego to da pronadem svoju ženu", bio

sam uporan."Nisam rekao volje, dečko. Rekao sam dara. Dama kaže kako

misliš da imaš šarma. Da sebe zamišljaš kao zabavljača.Zabavljači... oh, oni mogu da oraspolože smerne devojke i mušterijeomamljene pivom. Ali pravo umeće je biti u stanju da uđeš uprostoriju punu zlikovaca i spletkaroša i da nasmeješ ljutitog kralja?"Pogledao sam u Emili. Bila je u pravu. Bio mi je potreban neki način

da se uvučem u Balduinov zamak. Sofi, ako je još ziva, neće biti

doterana i dvorena, zar ne? Trebalo bi da se šunjam okolo, dapridobijem poverenje..."Možda mogu da naučim", odgovorio sam.

Poglavlje 35"Učenje..." Norbert je zavrteo glavom i zaurlao od smeha. "Učenje

bi trajalo godinama. Kako bi ti za kratko vreme naučio da uradišovo?"Patuljak je uzeo upaljenu sveću i mahnuo golom šakom kroz

plamen, a da nije ni zucnuo, onda je pucnuo prstima, a plamen jeutrnuo, kao nekom čarolijom. "Ono što treba da znam jeste šta je tošto ti je priroda dala. Pa, reci mi, šta ti radiš?""Radim...?", promrmljao sam."Radiš", odbrusio je Norbert. "Kakvog si mi to učenika dovela,

tetkice? Je l' ga kamen udario u glavu? Šta ti radiš? Žongliraš,prevrćeš se, padaš?"Obazreo sam se oko sebe. Spazio sam jedan štap naslonjen na

sto, otprilike iste veličine kao ona moja palica. Namignuo samNorbertu."Mogu da uradim ovo." Stavio sam jedan kraj štapa na dlan i

balansirao njime, pa ga lagano prebacio na jedan jedini prst. Punminut štap je stajao uspravno."Oh, pa to je dobro", zacvrkutao je Norbert. "Ali možeš li ti da uradiš

ovo?" Zgrabio je štap od mene. U deliću sekunde je uspostavioravnotežu, baš kao i ja, na kažiprstu. Zatim ga je, skoro bez pauze,bacio u vazduh i dočekao kao i pre, na isti prst. Onda opet, i sve najednom prstu."Ili ovo?" Prezrivo se nasmešio i počeo da obrće štap tako brzo da

je izgledalo kao da ga okreće šest pari ruku. Nisam bio u stanju čakni da pratim njegovo kretanje. Onda ga je zaustavio i predao mi gajednim pokretom. "Hajde da vidim kako ti to radiš.""Ne umem", priznao sam."Onda, možda, ovo..." Namignuo mi je iskolačenim očima. "Dama je

kazala da si okretan."Pokretom koji je prkosio mom oku, ovaj zdepasti, iskrivljeni starac,

presamitio se u kolut unapred, a zatim odmah unazad, tačno tamo

odakle je počeo."A šta je s vicevima? Dama je kazala da možeš da me zasmeješ.

Mora da znaš neke bajne viceve?""Znam ih nekoliko", rekao sam.Norbert je prekrstio ruke."Dakle, napred, dečko! Zapanji me! Zasmej me tako da se upišam!"Tada sam postao nestrpljiv da odgovorim izazovu, nestrpljiv da

nadmašim ludu. Ovo sam sigurno mogao da uradim. Preturio sampo glavi najbolje viceve."Ima jedan o seljaku koji je bio tako lenj da, kada je video kako

nekom vitezu u prolazu iz kese s novcem ispada zlatnik...""Znam to", prekinuo me je Norbert. "Kaže svom prijatelju: 'Ako se

vrati istim putem, ovo bi mogao da nam bude srećan dan.'""Onda, ima onaj o putniku i javnoj kući", počeo sam. "Neki putnik

išao drumom...""Znam to", ponovo mi je dreknuo. "Na tabli piše 'Čestitamo, upravo

si izjeban.'"Pokušao sara s još dve priče koje nikada nisu izneverile. "Znam to",

rekao je za obe. Kao da ih je sve znao. Emili je uzdržavala smeh."I to je to? To je sav tvoj repertoar?" Luda je zavrteo glavom. "Umeš

li bar da praviš rime? Natmuren kralj ne može da prenebregne,odbojno, sočnu priču o svojoj ženi ako se ona ispriča zabavno."Ovo sa štapom je lako, je l' da? Pogrbi leđa, skači okolo kao

majmun i svi se valjaju od smeha. Ajde, Crveni, mora da imaš neštočestito. Treba ti paravan? Pa, želim da budem učitelj, želim dabudem učitelj." Šepurio se i zavijao kao razmaženo dete. "Znaš, kadbolje razmislim, možda će ti biti lakše da se stuštiš na Balduinovzamak nego da ga zasmeješ."U napadu neraspoloženja, pretraživao sam pogledom prostoriju.

Ovo mi nije bilo zabavno. Nije ovo bila glupa audicija. Radilo se osudbini moje žene. Onda sam u uglu ludine sobe ugledao loptu ilanac."Ovo.""Šta? 'Oćeš da se dobacujemo?", pitao je Norbert podsmešljivo."Ne, ludo. Donesi mi lanac!" Setio sam se nečega što sam video u

krstaškom pohodu. Jedan zarobljeni Saracen izvodio je trik da bi

zabavio svoje stražare; trik je bio tako dobar da su ga ostavili uživotu."Veži me ovim", rekao sam. "Obmotaj me sasvim, najjače što

možeš! A ja ću se osloboditi."Emili me zabrinuto pogleda. Lanac je bio težak. Kada bi se previše

jako zategao, istisnuo bi sav vazduh iz čoveka."Sam si tražio", slegnuo je Norbert ramenima.Otišao je i dovukao do mene teški lanac. Udahnuo sam duboko

nekoliko puta, onako kako sam video da je Saracen radio kada jeizvodio taj trik. Onda je luda počela da me obavija. Polako, teško,lanac je počeo da me steže. Podigao sam ruke, a ona ga jeobmotala oko mojih ramena. I za sreću, izmedu nogu."Tvoj prijatelj Riđan baš ima dara da presudi sebi", kikotao se

Norbert."Molim te, budi pažljiv", rekla je Emili.Naduo sam grudi najviše što sam mogao dok ih je luda obmotavao

lancem. Morao sam da povećam svoju zapreminu. Morao sam dadržim vazduh. Video sam kako se to radi. A i propitivao sam Turčinao ovome. Samo sam se nadao da će mi poći za rukom da ponovimnjegov uspeh."Izgubljeno vreme", rekao je Norbert pošto je zaključao lanac.

Odmakao se.Beočuzi su mi pritiskali ramena. Polako sam ispustio vazduh koji

sam zadržao u plućima. Oko mojih grudi oslobodio se majušniprostor za migoljenje. Bilo je mesta koliko za prst, da mogu daudahnem jednom ili dva puta.Zatim sam uspeo da pomerim ramena napred-nazad. Zatim,

postepeno, i ruke. Svaki iscrpljujući minut delovao je kao čitav sat.Težina lanca me je vukla ka podu. Ruke su mi bile prikovane izaleđa, ali sam na kraju uspeo jednu da oslobodim.Emili je uzdisala. Luda je nastavila da me posmatra, konačno

zainteresovana za mene.Bila mi je potrebna sva snaga da oslobodim jednu ruku. Stomak i

noga su me i dalje boleli od napada vepra. Svaki napor me jeiscrpljivao, ali sam postepeno, uz pomoć slobodne ruke, uspeo daodvijem lanac. Izmedu nogu, ispod ruku, oko grudi. Namotaj ponamotaj je nestajao. Onda sam oslobodio i drugu ruku.

Kada sam šutnuo i poslednji namotaj, Emili kriknu od sreće.Stropoštao sam se, natopljen znojem. Pogledao sam u svog učitelja.Norbert je lupkao prstima po bradi. Nasmešio se Emili."Mislim da s ovim možemo da radimo."

Poglavlje 36Učio sam s Norbertom skoro dve nedelje, sve dok mi se rane

konačno nisu sasvim zacelile. Dane sam provodio u žongliranju,prevrtanju i posmatranju kako on izvodi predstave pred dvorom, anoći u pričanju i ponavljanju viceva i rima.Mic po mic, naučio sam veštinu dvorske lude.Uglavnom mi je išlo lako. Bio sam putujući zabavljač i naviknut na

uveseljavanje publike. A oduvek sam bio gibak. Uvežbavali smokolutove unapred i stajanje na rukama; za uzvrat, naučio sam ga triks lancima. Stotinama puta je Norbert u visini struka pružao rukuumesto šipke, a ja sam nastojao da se u kolutu prebacim preko nje.U početku sam stalno udarao glavom o slamenu prostirku i stenjaood bolova. "Nađi sebi novi način da se povrediš, Crveni", govorio bimi učitelj i vrteo glavom.A onda mi je, polako ali sigurno, samopouzdanje poraslo. Uspevao

sam da preskočim Norbertovu ruku, mada sam ponekad padao nazadnjicu. Poslednjeg dana, preskočio sam i dočekao na noge tačnona mestu odakle sam krenuo.Pogledao sam ga u oči. Norbertovo lice je obasjao veličanstven

osmeh."Dobro će ti ići." Klimnuo je glavom. Moja obuka je konačno

završena. Žurilo mi se; slika Sofi nikako se nije gubila iz mojih misli.Ako se i malo nadam da ću je zateći živu, moram odmah da idem.Na kraju našeg poslednjeg časa Norbert je dovukao teški drveni

sanduk."Otvori ga, Ig. To ti je poklon od mene."Podigao sam poklopac i izvukao komplet složene odeće. Zelene

pantalone i crvena tunika. Meka šiljata kapa. Šareni haljetak odzakrpa."Emili je to napravila", rekla je luda ponosito, "ali prema mom

nacrtu."

Sa zebnjom sam gledao u kostim dvorske lude. Norbert se iscerio."Strah te je da izigravaš budalu, ha? Ponos ti je, znači, najgori

neprijatelj, a ne Balduin."Oklevao sam. Znao sam da zbog Sofi ovu ulogu moram da

odigram, ali mi je bilo teško da zamislim sebe u toj odeći. Prisloniosam tuniku uz telo i odmerio je preko grudi."Obuci je već jednom", navaljivao je Norbert pljesnuvši me po

ramenu. "Bićeš kao riba u vodi." Iz sanduka sam izvadio nizzvončića. "Oni su za kapu", kazao je Norbert. "Nijedan vlastelin neželi da mu se njegova budala prikrade i iznenadi ga."Znao sam da uniformu moram da nosim, ali nije dolazilo u obzir još

i da zvonim."Njih ću ostaviti tebi.""Bez zvončića...?, uzviknuo je Norbert. "Bez uzetog stopala, bez

pogrbljene kičme?" Ponovo me je udario po ramenu. "Ti si zaistaneka nova sorta."Odložio sam svoju tuniku i nogavice i navukao kostim dvorske lude.

Polako sam počeo da osećam kako mi telo ispunjava novosamopouzdanje. Nosio sam odelo mladog putujućeg pevača,uniformu vojnika u krstaškom pohodu. Sada ovo...Osmotrio sam sebe od glave do pete i prsnuo u smeh. Osećao sam

se kao drugi čovek. Bio sam spreman."Ganuo si me." Norbert je glumio potresenost. "Nedostatak grbe me

pomalo brine – jedna dvorska luda mora da ima pojavu. Oh, zato ćešse dopasti damama!"Skočio sam i napravio salto unapred, dočekao se i ponosno

poklonio."Spreman si, znači, Ig", rekao je. Cimnuo je malo moju tuniku i

haljetak da bi ih doterao. "Još samo jedna stvar... Nije dovoljno,momče, da ih samo nasmeješ. Svaka budala može da nasmeječoveka. Samo padne na lice. Obeležje prave lude jeste da stičepoverenje dvora. Možeš govoriti stihove ili besmislice, šta god tivolja, ali nekako se moraš dotaći nečeg istinitog. Nije dovoljno da tigospodar pokloni osmeh, momak. Moraš ga izazvati da ti pokloni iuvo.""Pokloniće Balduin meni uvo", uveravao sam ga. "A onda ću mu ga

odseći i doneti ga tebi."

"Dobro. Napravićemo čorbu od njega!", zagrmeo je Norbert.Iznenada mi je povukao ruku, kao da hoće da me pomeri s mesta, aonda me pogledao nešto zamagljenih očiju."Ubeden si u ovo, Ig? U izlaganje svoj toj opasnosti? Bila bi šteta

da sam ovo dragoceno podučavanje potrošio na leš. Siguran si da tije žena živa?""Osećam to svom dušom." Zagledao sam mu se u oči.Podigao je svoje kosmate obrve i osmehnuo se."Onda idi, momak...! Uhvati vetar... Pronađi svoju ljubljenu! Ti si

sanjar, momče, ali opet, koja dvorska luda to nije?" Namignuo je iisplazio jezik. "Lizni je u moje ime!"

Poglavlje 37Bilo je prohladno jutro i sunce se probijalo kroz izmaglicu, nisko na

nebu. Emili me je sačekala na kamenom drumu ispred kapije zamka."Rano ustaješ, Ig de Lik.""I vi, gospo. Žao mi je što sam vas izvukao napolje tako rano."Odvažno se osmehnula."To je za ispravnu stvar, nadam se.""I ja se nadam", rekao sam.Na sebi je imala mrku pelerinu koju je jutrom uvek nosila. Stegla je

kragnu zbog vlage. Stajao sam pred njom u svojoj komičnoj odećidvorske lude. Živahno sam poskočio s okretom, a ona se nasmejala."Čujem da vama treba da zahvalim na novim prnjama." Poklonio

sam se."Čemu hvala?" Ona se naklonila. "Dvorska luda ne može da odigra

svoju ulogu ako tako i ne izgleda. Osim toga, ona tvoja druga odećazaudarala je na jednu posebno smrdljivu zver."Osmehnuo sam se gledajući uporno u njene meke zelene oči."Osećam se kao budala pred vama, gospo.""Meni ne ličiš na budalu. Izgledaš baš smelo, kažem ti.""Smela luda... To i nije baš ono što se smatra ispravnim."Oči su joj zasijale."Zar ti nisam rekla, Ig, da imam sklonost da činim ono što se ne

smatra ispravnim?""Rekli ste mi." Klimao sam glavom.

Stajali smo dugo nemo zureći jedno u drugo, grudi su mi preplavilaosećanja. Ova prelepa devojka je toliko mnogo učinila za mene. Danije bilo nje, bio bih mrtav, od mene bi ostala krvava mrlja uz drum.Pružio sam ruke ka njenim. Među nama je sevnula varnica, toplinausred jutarnje svežine.Držao sam je duže nego što sam mogao i da sanjam. Nije povukla

ruke."Toliko mnogo vam dugujem, gospo Emili! Bojim se da vam

dugujem nešto što nikada neću moći da vam platim.""Ništa mi ne duguješ", rekla je dignute brade, "osim da kreneš u

svoj pohod i da ga bezbedno okončaš."Nisam više znao šta da kažem. Za mene je postojala samo Sofi.

Svake noći kada sam polazio na počinak u mislima su mi igralehiljade slika našeg zajedničkog života, a žudeo sam da još jedanputdotaknem njenu kožu. Voleo sam svoju ženu, a opet, ova žena mi jetoliko učinila. I ništa nije dobila za uzvrat. Poželeo sam da je zagrlimi dam joj do znanja šta osećam. Neki moćni talas rastao je u meni;od njega mi je zadrhtala svaka"Nadam se svim srcem da je tvoja Sofi živa", konačno je rekla

Emili."Živa je. Znam da jeste."Moja šaka je i dalje pokrivala njenu. Kada sam je konačno povukao,

osetio sam gubitak – ali i jedan mali predmet utisnut u moj dlan,uvijen u laneno platno."Ovo je bilo među tvojom odećom", rekla je Emili, "kada sam te

našla na drumu."Odvio sam smotuljak. Dah mi se presekao u grudima. Bio je to

slomljenł češalj s obojenom ivicom koji sam pronašao na zgarištunaše krčme. Češalj moje Sofi!Emili su zaigrale suze u očima, ali pogled joj je ostao hrabar, a glas

čvrst. Uzela me je za ruku."Idi i nađi je, Ig de Lik! Zaista verujem da je to razlog zbog kojeg si

spasen."Klimnuo sara glavom. Stegnuo sam joj šaku svom snagom.

"Nadam se da ću, od svih na svetu, opet videti vas, moja gospo.""Od svih na svetu, i ja se nadam da ću videti tebe, Ig de Lik. Boli

me što odlaziš!"

Pustio sam je i zabacio torbu na leda. Podigao sam svoju palicu iuputio se na jug, pravim drumom za Trej.Poskočio sam i napravio piruetu da bih poslednji put pogledao

Emili. Ona je stajała i gledala za mnom, i hrabro se smeškala.Zapitao sam se čime sam, sa svim onim svetovima koji nasrazdvajaju, zaslužio tako ljupku prijateljicu."Zbogom", prošaputao sam.Učinilo mi se da je i ona pomerala usne."Zbogom, Ig."

Poglavlje 38Oklopljeni jahači napadači obrušili su se na uspavano imanje. Bila

je to prostrana kuća u susednom vojvodstvu, miljama udaljena odprvog grada.Platiće mi, pretio je čovek sa crnim krstom. Nijedan čovek ne može

da bude toliko odvažan da krade božije. Naročito ne istinske relikvijehrišćanstva.U početku se samo razlegao oštar lavež pasa kada su krupni konji

zatutnjali u tišini noći. Onda baklje razbiše tamu i sve se pretvori uplamen.Jahači su zapalili štale, a konji su uzmicali i njištali od straha.

Nekoliko zaplašenih radnika, koji su tamo spavali, istrčaše. Pokosišeih ljutim oštricama, usput.Imanje ožive i osvetli se. Šest mrkih vitezova je sjahalo, dvojica

razbiše teška drvena vrata svojim sekirama. Čovek sa crnim krstomupade unutra sa svojim ljudima.S druge strane vrata pojavio se vitez, vlasnik imanja. Ime mu je bilo

Ademar. Čitava Francuska je znala za ovog starca, čuvenog borca; idalje je stajao s takvom snagom da je to jasno govorilo o njegovojprošlosti. Iza njega je stajala njegova žena uvijena u noćni ogrtač.Vitez je navukao tuniku. Na njoj su bili ljubičasti i zlatni kraljevskikrinovi."Ko ste vi?", ispitivao je Ademar napadače. "Šta tražite ovde?""Komad zlata, starče. Iz tvog poslednjeg pohoda", kazao je čovek

sa crnim krstom."Nisam ja bankar, uljezu. Moj poslednji pohod bio je u službi pape."

"Onda ti neće biti teško da se prisetiš. Ono što tražimo opljačkanoje iz jedne grobnice u Edesi.""U Edesi?" Stari vitez je prelazio pogledom s jednog uljeza na

drugog. "Kako vi to znate?""Slava plemenitog Ademara nadaleko je čuvena", kazao je čovek

sa crnim krstom."Onda znate i to da sam se borio s Vilijemom kod Hejstingsa. Da

nosim Orden zlatnog krina, koji mi je dao sam kralj Filip. Da sambranio našu veru kod Akre i Antiohije, gde još leži moja krv.""Znamo mi sve to", nasmejao se čovek sa crnim krstom. "U stvari,

zato i jesmo ovde."Dao je znak jednom od svojih ljudi koji veza ruke vitezovoj ženi.

Ademar je pošao da je odbrani, ali ga je zaustavila oštrica mačauperena u grlo."Uvredio si me, uljezu. Ne pokazuješ ni lice ni boje. Ko si ti? Ko te

šalje? Reci mi da bih te poznao kada se sretnemo u paklu.""Poznaj ovo", rekao je čovek sa crnim krstom i podigao šlem,

otkrivši žig u obliku crnog krsta sa spoljnje strane vrata.Stari vitez se ućutao kada ga je prepdznao."Odvedi nas do relikvije", kazao je čovek sa crnim krstom.Njegovi silnici stadoše da ih vuku kroz kuću, dok je vitezova žena

uzaludno vikala na svoje napadače. Prošli su ispod kamenog luka kazadnjem dvorištu u kome se nalazila mala kapela. U njoj je iznadbronzanog oltara stajalo raspeće."U Edesi si opljačkao grob hrišćanskog svetilišta. U relikvijaru su bili

krstovi, odežde i novčići. Tu je bila i zlatna kutija. U njoj pepeo. Po tosmo došli. Samo po kutiju punu pepela..."Čovek sa crnim krstom zgrabi sekiru od jednog od svojih pratilaca i

podiže je iznad vitezove glave. Vitez sklopi oči. Dok je njegova ženavrištala, čovek sa crnim krstom zamahnuo je sekirom u velikom lukui za dlaku promašio viteza, razbivši kameni pod ispod oltara. Podmoćnim udarcem stena puče.Ispod kamena se ukaza skroviti prostor. U njemu je bio zlatni

kovčežřć uvijen u platno. Jedan od ljudi čoveka sa crnim krstomkleknuo je i dohvatio ga. Razbio je dragoceni kovčeg kao da je nekabezvredna stvar.

Izvadio je jednostavnu drvenu kutiju. Otvorio ju je i s divljenjem seupiljio u tamni pesak u njoj."Bogohulno je da ti uzmeš takvu stvar u Njegovo ime." Stari vitez

ga je streljao očima.Oči čoveka sa crnim krstom blesnuše ispunjene besom. "Onda

ćemo pustiti Njega da odluči."Osvrnuo se po razorenoj kapeli i pogled zaustavio na raspeću koje

je visłlo na zidu. "Takva duboka vera, hrabri viteže. Moramo sepotruditi da takva vera bude potvrdena i da je svi vide."

Poglavlje 39Moje putovanje do treja trajalo je šest dana. Prva dva dana drum je

bio pun putnika – trgovaca s kolima, radnika s alatom i drugim ličnimstvarima, hodočasnika koji su se vraćali kući.Trećeg dana sela su postala manja, a i gužva.Četvrtog dana u sumrak šćućurio sam se ispod jednog drveta radi

skromnog obeda od hleba i sira. Nisam mogao dugo da seodmaram. Trej je bio još jedan dobar dan hoda odatle, a iščekivanjeda stignem tamo i pronađem Sofi udaralo mi je u damarima kaoneumorni bubanj.Odlučio sam da hodam još malo, dok ne padne potpun mrak.Ispred sebe sam začuo glasove. Zatim uzvike, pa ženske vriske.

Naišao sam na porodicu trgovaca – muž, žena i sin – koju su upravonapala dva pljačkaša.Jedan od lešinara dokopao se plena, keramičke činije."Vidi šta ja imam, Kratki! Ćasu za pišanje.""Molim vas", preklinjao je trgovac, "nemamo novca. Uzmite robu

ako morate!"Onaj koji se zvao Kratki se iskezio:"Ajde da se trampimo. Možeš da zadržiš ćasu za pišanje za jedan

ubod u tvoju ženu."Krv mi je proključala u venama. Nisam poznavao te ljude. A imao

sam i svoje hitne poslove u Treju. Ali nisam mogao da stojim postrani i posmatram kako će ih opljačkati, možda i ubiti.Spustio sam svoj zavežljaj i prišunjao se bliže zaklonjen žbunjem.

Na kraju sam izašao iza zaklona.

Kratki me je spazio. Bio je zdepast i zadrigao, ćelavog temena, aliveoma mišićav. Znao sam da izgledam smešno u svojimnogavicama i haljetku."Ostavite ih", rekao sam. "Pustite ih i odlazite.""Šta to ovde imamo?" Divlji odmetnik od zakona iscerio se bezubim

ustima. "Lepa vila izađe iz šumarka.""Čuli ste čoveka." Prišao sam bliže držeći svoju palicu. "Uzmite šta

vam treba! Možete to da prodate u prvoj varoši."Kratki se ispravio, nimalo ne ustuknuvši pred pretnjom nepoznatog

u odeći dvorske lude."Ono što bih ja učinio, a, junačino? Ono što bih ja učinio jeste da

smesta pobegnem. Tvoje loše šale ovde nam nisu potrebne.""Pustite me da probam još jednom", kazao sam i koraknuo napred.

"Šta kažete na ovu? Koji to ljubavni položaj daje najružniju decu?"Kratki i njegov drug izmenjaše poglede, kao da ne mogu da

poveruju šta se to dešava."Ne znaš, Kratki?" Stegao sam palicu. "Pa, zašto jednostavno ne

pitaš svoju majku."Onaj visoki se promuklo zasmejao, ali ga je Kratki ućutkao

pogledom. Podigao je svoj buzdovan iznad ramena. Posmatrao samkako mu pogled postaje sužen i zao."Ti si stvarno neka budala, zar ne?"Pre nego što je izgovorio poslednje reči, zamahnuo sam palicom.

Dobro sam ga raspalio po ustima i on se zaneo unazad. Dohvatio seza vilicu, pa opet podigao oružje. Pre nego što je uspeo dazamahne, skočio sam ka njemu i zveknuo ga štapom prekocevanice. Presamitio se od bola. Udario sam ga ponovo po cevanici,a on je jauknuo.Onaj drugi je pošao ka meni, ali kako je to učinio, trgovac je brzo

prišao i gurnuo baklju zlikovcu u lice. Cela glava mu je buknula.Zaurlao je i počeo da se udara po glavi da bi ugasio plamen. Ondamu se zapalila i odeća, pa je otrčao u šumu vrišteći, a Kratki za njim.Trgovac i njegova žena su mi prišli."Dugujemo ti zahvalnost. Ja sam Žofri." Čovek mi pruži ruku. "Imam

tezgu s keramikom u Treju. Ovo je moja žena Izabela. Moj sinTomas."

"Ja sam Ig." Prihvatio sam njegovu ruku. "Dvorska luda. Ne bistepogodili?""Kaži nam, Ig", raspitivala se njegova žena, "kuda ti ideš?""I ja idem u Trej.""Onda ostatak puta možemo zajedno", ponudio je Žofri. "Nije nam

ostalo mnogo hrane, ali ono što imamo rado ćemo podeliti s tobom.""Zašto da ne", složio sam se. "Ali mislim da bi bolje bilo da

napravimo rastojanje izmedu nas i noćnih gmizavaca. Moj zavežljajje tamo."Žofrijev sin me upita:"Ideš li u Trej da budeš luda na dvoru?"Osmehnuo sam se dečaku."Nadam se, Tomase. Čuo sam da je tamošnja, luda postala pomalo

dosadna.""Možda i jeste", slegnuo je Žofri ramenima. "Ali težak te posao

očekuje. Koliko ima kako nisi bio u našem gradu?""Tri godine", odgovorio sam.Podigao je drške svojih kolica."Bojim se da ćeš ovih dana otkriti kako Trej i nije neko mesto za

smejanje."

Poglavlje 40Jedva što smo napustili šumu, dva jutra kasnije, kada je Žofri

pokazao ispred nas."Evo ga!"Grad Trej blistao je na suncu, smešten na vrhu visokog brda. Da li

je Sofi zaista tu? Grupica oker zgrada ugnezdila se na strmini, a, nasamom vrhu, veliki sivi zamak s dve kule isturene u nebo.U Treju sam bio dva puta. Jednom da namirim potraživanje od

jednog vłteza koji nije platio svoj račun, a drugi put sa Sofl na pijaci.Žofri je bio u pravu. Kako smo se približavali selima po obodu,

primetio sam da se Trej izmenio."Vidi kako su ratarska polja zaparložena", rekao je pokazujući ih,

"dok je tamo gospodarevo imanje uredno zasejano."I zaista, video sam kako su manji komadi zemlje stajali neobrađeni,

dok su vojvodina polja, oivičena jakim kamenim ogradama, bujala.

Kako smo prilazili gradu, nailazili smo i na druge ozbiljne znakepropadanja na sve strane. Drveni most preko potoka bio je sav urupama po daskama da smo ga jedva prešli. Ograda je bila propala ipolomljena.Bio sam zapanjen. Sećao sam se Treja kao poletnog i naprednog.

Najveća tržnica u vojvodstvu. Mesto proslave Ivanjske noći.Peli smo se uz strmo, vetrovito brdo koje se dizalo ka zamku. Ulice

su zaudarale na otpad, na ocedine iz zamka koje su se skupljale poivici druma.Svinje su bile napolju. Svakog jutra ljudi su se oslobađali svog

dubreta tako što su ga bacali na ulice. Onda su svinje puštane da sehrane otpadom. Samo njihov jutarnji obrok bio je dovoljan da mi seutroba okrene.Na jednom zakrčenom uglu Žofri je rekao:"Naša tezga je, u ovoj ulici. Bićeš dobrodošao da odsedneš kod

nas, Ig, ako nemaš gde drugde."Zahvalio sam im se. Morao sam da počnem svoj pohod – unutar

zamka.Trgovac me je zagrlio."Uvek ćeš imati prijatelja ovde. A usput, rođaka moje žene radi u

dvorcu. Reći ću joj šta si učinio za nas. Ona će ti zasigurno ostavljatinajbolje ostatke mesa.""Hvala." Namignuo sam Tomasu i skakutao malo dok nisam

izazvao smeh. "Dođite i posetite me ako dobijem posao."Mahnuo sam im kada sam krenuo, a zatim se uputio kroz grad,

grabeći uz brdo. Ljudi su zurili u mene, a ja sam se kezio i žonglirao,uživljavajući se u novu ulogu. Nova dvorska luda bila je kao i dolazakglumačke družine, izazivala je praznično raspoloženje i radost.Gomila dronjave dece me je pratila, igrala oko mene, vikala i

smejala se. Međutim, srce mi je tuklo samo za tegobni zadatak kojisam imao pred sobom. Sofije bila tu... Osećao sam to.Negde među svim tim kamenom i truleži ona je postojala.Trebalo mi je skoro sat vremena da prođem kroz krivudave ulice i

konačno stignem do kapija zamka. Četa uniformisanih vojnika smlečnobelim šlemovima i Balduinovim ljubičasto-belim bojamastajala je kao posada spuštenog visećeg mosta i proveravala ljudekoji su ulazili.

Red se otegao. Neki su prolazili. Ostali su, pošto bi objasnili svojslučaj, bili grubo odgurivani u stranu.To je to, moj novi paravan... moja prva proba. Želudac mi je titrao.

Molim te, Bože, dozvoli da se pokažem dorastao ovome.Duboko udahnuvši, stupio sam pred kapiju.I opet sam osetio Sofi.

Poglavlje 41"Šta je to, ludo? Imaš neka posla ovde?" Kapetan garde, grubog

izgleda, odmeravao me je od glave do pete."Imam, Vaša milosti." Poklonio sam se stražaru i nasmešio. "To je

posao zbog kojeg sam došao i posao koji ću obaviti. Važan posao...Ne tako važan kao vaš, Vaša milosti, ali stvar velikaša, mislimveseljaka...""Začepi gubicu, budalo!" Zarežao je stražar. "Ko te čeka unutra?""Gospodar me čeka." I moja Sofi.Stražar podiže obrvu."Gospodar? Čeka tebe'?""Gospod nas čeka sve." Iscerio sam se i namignuo.Neki ljudi koji su čekali u redu počeše da se kikoću."Gospodar Balduin, dakle", nastavio sam. "On je taj koji me čeka.

Samo što on to još ne zna.""Gospodar Balduin?" Stražar je zažmirio na jedno oko. "Za šta ti

mene smatraš? Za budalu'?" Zagraktao je od smeha.Skromno sam se poklonio."U pravu ste, gospodine, ne postoji potreba za mnom kada je već

ovde takva visprenost kao što ste vi. Vi zaista mora da držitekasarnu svu noć presamićenu od smeha.""Već imamo dvorsku ludu, ludo. Ime mu je Palimpost. Ovo ti i nije

srećan dan, ha? Izgleda da smo svi sluđeni?""Pa, nas dvojica smo sluđeni, je l' da?", uzviknuo sam. Trebalo je

da kažem nešto što će mi osigurati podršku. Čak je i ovaj okopljenicrv mogao da bude šarmiran.Kleknuo sam ispred jednog seljačeta. Čačkao sam oko njegove

brade, nosa, a onda sam pucnuo prstima i u ruci mi se našla suvašljiva. Dete je zaciktalo od sreće.

"Danas je tužan dan, dečače, zar ne, jer se smeh zabranjujemačem. Nemoj mi reći da se veliki gospodar Balduin zbog nečegaplaši smeha."Medu posmatračima se začuo slabašan aplauz,"Ajde, naredniče", doviknula je zgodna, punačka žena. "Pusti ludu

unutra. Kakvo zlo on može da nanese?"Čak su i ostali stražari delovali kao da se predaju."Pusti ga da prode, Alberte. Čovek je u pravu. Tamo gore bi dobro

došlo malo rasterećenja.""Da, Alberte", dodao sam i sam. "Mislim, Vaša milosti. Dobro bi

došlo malo rasterećenja. Evo, pridrži ovo!" Pružio sam mu svojutorbu. "Bez tereta sam mnogo rasterećeniji. Hvala." Prekrstio samruke."Vuci guzicu unutra", grmnuo je stražar na mene, "pre nego što

završiš na vrhu moga koplja." Gurnuo mi je torbu u rebra.Poklonio sam se još jedanput, namigujući zahvalno ženi i seljaku

dok sam žurno ulazio.Drhtaj olakšanja mi je protresao teło. Ušao sam.Pokretni most je stenjao pod mojim nogama; zidine zamka

nadvijale su se visoko nada mnom. Kada sam prešao most, našaosam se u prostranom dvorištu. Ljudi u poslu žurili su tamo-amo.Nisam znao kuda da krenem. Nisam znao da li je Sofi tu, čak ni da

li je živa. U grudima me je stezalo.Pošao sam ka ulazu u zamak. Sunce je visoko odskočilo. Bilo je

nešto pred podne. U dvorskoj sudnici još zasedaju.Morao sam da obavim posao. Bio sam dvorska luda.

Poglavlje 42Dvorski poslovi su se obavljali u velikoj sali, na kraju glavnog

hodnika visoke tavanice, ukrašene lukovima.Pratio sam sva zvanična kretanja: vitezove obučene u svakodnevne

nogavice i tunike; paževe koji žure svojim poslom sa štitovima ioružjem; dvorane u šarolikim odorama i pelerinama s peruškama nakapama; molioce, i plemenite i proste. I kuda god da sam išao, tražiosam Sofi.

Ljudi su me primećivali i smeškali se. A ja sam im za uzvratodgovarao namigivanjem ili žongliranjem ili nekim trikom. Moja ulogaje delovala za sada. Čovek u šarenom haljetku i nogavicama kojižonglira s lopticama... Ko bi pomislio da neko takav smera neko zlo?Buka mnoštva glasova privukla me je ka velikoj sali. Visoka krila

hrastovih vrata, s izrezbarenim panoima na kojima su prikazanačetiri godišnja doba, stajala su s obe strane ulaza. Vojnici shalebardama budno su motrili, sprečavajući ulazak.Krv mi se uzburkala. Tu sam. Balduin je sedeo s druge strane.

Samo je još trebalo da uđem.Jedan paž s Balduinovim grbom s lavom izgleda da je pratio ko ima

zakazanu posetu. Nekima je govorio da sednu i čekaju; drugima,ozarenim važnošću, dozvoljavao je da uđu.Kada je red stigao na mene, prišao sam i hrabro najavio: "Ja sam

Ig iz Borea, rodak Palimposta Smešnog. Rečeno mi je da mogu daga pronađem ovde."Na pažev začuden pogled odgovorio sam šapatom:"Porodična stvar.""Toplo se nadam da si ti iz duhovite grane te porodice", šmrknuo je

paž. Hitro me je odmerio. "Naći ćeš ga, bez sumnje, kako drema spsima. Samo ne ometaj dok traju poslovi."Na moje veliko iznenadenje, mahnuo mi je da uđem.Kroz široka vrata kročio sam u veliku salu. Prostorija je bila

ogromna – najmanje tri sprata visoka, pravougaona i dugačka. Bilaje puna ljudi koji su stajali u redu čekajući da im vojvoda ukažepažnju, i onih koji su dokono sedeli za dugim stolovima.Jedan glas se isticao u vrevi. Kroz gužvu trgovaca i zajmodavaca,

koji su raspravljali o računima, progurao sam se do mesta s kog sammogao da vidim.Sedeo je oklembešeno na velikoj hrastovoj stolici s visokim

naslonom, izdignutoj od poda. Lice mu je imalo potpunonezainteresovan izraz, kao da ga ova dosadna procedura odvaja odomiljenog lova sa sokolovima.Ispred njega je neki molilac klečao na jednom kolenu.Balduin...! Pogled na njega izazvao je jezu koja mi se spustila niz

kičmu. Nedeljama sam razmišljao o tome kako mu zarivam nož ukoren vrata. Zift crna kosa padala mu je po ramenima, a na oštrom

licu nosio je kratku crnu bradu. Bio je uvijen u ljubičastobeli ogrtačpreko komotne košulje i uzanih nogavica.Ugledao sam svog rivala Palimposta kako u odeći sličnoj mojoj,

oslonjen na stepenik uz Balduina, baca kockice.Raspravljalo se o nekoj pravnoj stvari. Sudski izvršitelj, odeven u

žuto, pokazivao je na kmeta koji je klečao, i kazao: "Molilac traži dase prekrši pravo prvorodstva, gospodaru.""Pravo prvorodstva?" Balduin se okrenuo ka jednom od savetnika.

"Zar nije pravo prvorodstva temelj svih imovinskih zakona?""Jeste, gospodaru", potvrdio je savetnik."Za velikaše, za ljude koji poseduju imovinu, da", objašnjavao je

molilac, "ali mi smo skromni ratari. Ovo stado ovaca je sve štoimamo. Moj stariji brat je pijanac. Godinama ni dana nije radio nazemlji. Moja žena i ja... ova zemlja je za nas sve. Tako tebi plaćamonaš zakup za zemlju.""Ti si ratar." Balduin je zaškiljio u njega. "Ti si radan čovek, bez

obzira na sve? A ti ne piješ?""Za praznike, možda..." Ratar je zastao jer nije znao kako da

odgovori. "Kada su proslave... kada proslavljamo naše svece.""Pa, čini mi se, ovde moram da presudim kome od dvojice pijanaca

da dodelim ovce", iscerio se Balduin. Talas smeha zaorio seprostranom dvoranom."Ali, gospodaru..." Ratar se podigao."Budi miran", upozorio ga je vojvoda. "Zakon se mora poštovati. A

da bi se to postiglo, stado mora da se da prvorođenom", nastavio je."Zar to nije ispravno? A opet, mislim da ako stado bude izgubljeno,nećemo dobiti ni na koji način. Čini mi se da postoji jedno rešenje."Ozareno je pogledao po prostoriji. "Ja sam prvorodeni..."Molilac se zagrcnuo."Ti, gospodaru?""Da." Balduin se široko osmehnuo. "Prvi među prvorodenima, zar

nije tako, komorniče?""Vi ste vlastelin, moj gospodaru." Komornik se poklonio."Stoga, izgleda da bi se zakon sproveo na najbolji način kada bi te

vredne ovce pripale meni", zaključio je Balduin.Užasnuti ratar se osvrtao tražeći podršku."Uzimam ih, dakle", objavio je Balduin, "na ime prvorodstva."

"Ali, gospodaru moj", navaljivao je ratar, "ove ovce su sve štoimamo."Obuze me bes. Poželeo sam da se bacim na Balduina i da mu

zarijem nož u grlo. To je bio čovek koji je i meni oteo sve, istomlakoćom i ravnodušnošću kojom je sada uništio ovog jadnog ratara.Ali morao sam da se uzdržim. Sofi je ta zbog koje sam došaoovamo, a ne osveta ovoj svinji od čoveka.Jedan paž se nagnuo ka Balduinu."Vaši sokolovi čekaju, gospodaru.""Dobro. Ima li još posla za sud?", pitao je Balduin, pokazujući da ne

želi više posla.Nervozno sam progutao pljuvačku. Ovo je bila prilika za mene.

Zbog toga sam došao. Progurao sam se napred."Ja imam posla, gospodaru!"

Poglavlje 43"Ima ono pitanje vaših zapadnih zemalja", doviknuo sam kroz

gomilu molilaca."Ko to govori?", pitao je zapanjeno Balduin. Šapat iznenadenja

prostrujao je gomilom molilaca."Vitez, Vaše gospodstvo", viknuo sam. "Preduzeo sam osvajački

pohod i poharao i spalio sva sela vaših neprłjatelja."Balduin je ustao. Nagnuo se ka majordomu."Ali, mi nemamo neprijatelja na zapadu..."Duboko sam udahnuo i izašao ispred gomile."Žao mi je, gospodaru, ali plašim se da ih sada imaš."Polako, ali sigurno, smeh je zavladao prostorijom i postajao sve

srčaniji kako su ljudi razumeli šalu."To je neka dvorska luda", čuo sam kako neko kaže. "Predstava."Balduin je pošao ka meni, besno me šibajući pogledora. Njegov

ledeni pogled hladio mi je krv u žilama."Ko si ti, budalo? Šta te je navelo da govoriš?""Ja sam Ig. Iz Borea." Poklonio sam se. "Učio sam kod Norberta,

poznate tamošnje dvorske lude. Čuo sam da je vašem dvoru nužnopotreban smeh."

"Smeh? Moj dvor je gladan smeha...?" Balduin je žmirkao uneverici. "Ti si, svakako, rođen kao budala, čoveče. To ti priznajem. Idošao si čak ovamo iz velikog grada da zabavljaš nas.""Tako je, moj gospodaru." Ponovo sam se poklonio, a nervi su mi

bili pred pucanjem."E pa, put ti je bio uzaludan", rekao je velikaš. "Mi već imamo

budalu ovde. Zar ne, Palimposte, moj smešni ljubimče?"Palimpost skoči. Bio je to star čovek, iskrivljenog stopala, sede

kose i debelih usana, koji je delovao kao da ga je neko upravotrgnuo iza sna."Uz sve dužno poštovanje", rekao sam, pa stao usred prostorije i

obratio se dvoru, "čuo sam da Palimpost ne može da zasmeje nipijanicu. Da je izgubio veštinu. Nego, saslušajte me. Ako ne budetezadovoljni, odoh ja.""Momak te izaziva", cerio se Balduin svojoj ludi."Uhapsite ga, gospodaru", rekao je Palimpost. "Ne slušajte! On je

nameran da unese nemire u vaše vojvodstvo.""Naš jedini nemir, moja vrljava ludo, dolazi od tvojih dosadšala.

Možda je momče u pravu. Da vidimo šta je poneo iz Borea.Balduin je sišao sa svog uzvišenja. Pošao je kroz prostoriju ka

meni."Zasmej nas, pa ćemo videti kakva će ti budućnost błti. Ako

omaneš, izvodićeš šale pacovima u tamnici.""To je pošteno, moj gospodaru." Poklonio sam se. "Zasmejaću vas."

Poglavlje 44Stajao sam u sredini prostorije. Stotine pari očiju bile su uprte u

mene.U grupi dokonih vitezova ugledao sam Norkrosa, vojvodinog vojnog

poverenika, zapovednika njegove vojske. Uzbuđeno sam gaposmatrao, mada on nije gledao u mom pravcu. Svaki nerv mi jegovorio da je to čovek koji je ubio moga sina."Svi ste već, nesumnjivo, čuli priču o kravi iz Amijena", ispalio sam.Ljudi su se zgledali i odmahivali glavama."Nismo", doviknuo je neko. "Pričaj nam, ludo."

"Neka dva seljaka zajedno posedovahu jedan jedini srebrnjak. I dabi uvećali svoje bogatstvo, rešiše da kupe kravu i da istog danapočnu da prodaju njeno mleko. E, sada, kao što je svima poznato,najbolje krave su iz Amijena.Tako oni odoše tamo, pa trampiše srebrnjak za najbolju kravu koju

su našli, koja je davala mnogo mleka. I prodavali su mleko svakogajutra. Uskoro jedan od njih reče: 'Ako uzmognemo da parimo ovudivnu kravu, imaćemo ih dve. Možemo da udvostručimo mleko inovac.' Tako pretražiše selo i nadoše najboljeg bika. Uskoro će seobogatiti."Pogledao sam po prostoriji. Svi su, izgleda, pratili moje reči. Stotine

osmeha... vitezova, dvorskih dama, čak i samog vojvode. Poklonilisu mi pažnju. Poklonili su mi svoje uši."Na dan parenja doveden je bik. Najpre je pokušao da skoči od

pozadi, ali krava se pomeri u stranu. Zatim joj je prišao sleva, alikrava izmače svoj zadnji deo udesno. Kad bi joj prišao zdesna, kravabi se izmigoljila ulevo."Ugledao sam jednu privlačnu damu i prišao joj. Osmehnuo sam joj

se i zaneo svoju zadnjicu. Tek toliko da bi pomislila da sam sladak.Gomila je huknula od oduševljenja."Na kraju", nastavio sam, "nezadovoljni seljaci digoše ruke. Nije bilo

načina da se ova krava iz Amijena pari. Ali umesto da odustanu,odlučiše da se posavetuju s najmudrijom osobom u vojvodstvu. Snekim vitezom tako retke mudrosti, tako vizionarske sposobnosti, dazna zbog čega su stvari takve kakve jesu."Primetio sam da se Norkros oslonio na lakat i pratio priču. Odšetao

sam do njega. "Neki poput vas, viteže", rekao sam.Gomila se zakikotala."Ovde ti se potkrala greška u priči", rekao je Balduin smejući se,

"ako si mislio na pamet.""Tako sam čuo." Poklonio sam se vojvodi. "Ali, zarad ove priče, i on

će proći."Norkrosovo raspoloženje je postajalo kiselo i počeo je da me strelja

pogledom, crven u licu."Tako seljaci dodoše tome veoma mudrom vitezu i ispričaše mu

svoju muku s kravom. Zavapiše: 'Šta treba da učinimo?'

Mudri vitez odgovori: 'Kažete, kad bik pokuša da je opaše s ovestrane, ona vrcne ulevo? A iz onog pravca, ona vrcne udesno?''Da!', povikaše oni.Vitez malo promisli. 'Ne znam da li mogu da rešim vaš problem,

rekao je, 'ali jedno znam. Vaša krava je iz Amijena, zar ne?' Da, da',vikali su seljaci. 'Zaista je iz Amijena. Kako si mogao to da znaš?'Ponovo sam se okrenuo ka Norkrosu. Navalio sam se na mesto do

njegovog. "'Jer je moja žena', promrmljao je vitez, 'takođe izAmijena."'Svi u sali prsnuše u smeh. Vitezovi, vojvoda, dame. Svi osim

Norkrosa. Zatim se prostrana dvorana zaori od pljeska. Balduin mi jeprišao i pljesnuo me po leđima."Zaista si duhovit, budalo. Imaš li još ovakvih šala?""Mnogo", odvratih. Da bih podvukao tu činjenicu, napravio sam

salto unapred, pa unazad. Dvoranom prodoše uzdasi."Mora da se oni u Boreu dobro smeju. Možeš da ostaneš, moj novi

družbeniče. Unajmljen si."Trijumfalno sam ruke podigao. Velika dvorana je odjekivala od

aplauza. U duši sam znao da se nalazim na korak od čoveka zakoga sam se zakleo da ću ga ubiti."Palimposte, od danas si u penziji", objavio je Balduin. "Pokaži

novoj ludi tvoje mesto.""Upenziji!? Ali ja to ne želim, moj gospodaru. Zar vam nisam služio

svim svojim veštinama?""S ono malo veština koje imaš. Onda si nepenzionisan. Dodeljujem

ti novu dužnost. Na groblju. Pokušaj da tamo uveseliš publiku."

Poglavlje 45Dva dana po mom dolasku, Balduin je objavio veliku proslavu u

dvoru, s velikašima, vitezovima i drugim zvanicama plemenitog rodaiz celog kraja. Vojvoda je umeo da straći ono što su njegovi sirotikmetovi zaradili.Vojvodin komornik obavestio me je da ću ja biti glavna zvezda

proslave. Balduinova žena, gospa Eloiza, čula je za moju audiciju,pa je s nestrpljenjem očekivala da vidi kako nastupam.To će biti moj prvi pravi ispit!

Na dan toga skupa čitav zamak se pušio od aktivnosti.Nepregledna vojska slugu u svojoj najboljoj odeći, tunikama odljubičaste i bele tkanine, marširala je s posuđem i svećnjacima kavelikoj sali. Minstreli su se uvežbavali na travnjaku. U kamine supostavljene džinovske cepanice. Omamljujući mirisi pečenih gusaka,svinja i ovaca obavijali su zamak.Čitav taj dan proveo sam doterujući svoj nastup. Ovo je bio moj prvi

pravi nastup. Morao sam da zablistam da bih ostao u Balduinovojmilosti. Žonglirao sam, obrtao štap, uvežbavao okrete unapred iunazad, prorađivao priče i viceve.Konačno, stiglo je i veče gozbe. Nervozan kao ženik, pošao sam ka

sali za proslavu. Prostoriju su ispunjavala četiri duga stola, pokrivenanajboljim lanenim čaršavima i ukrašena svećnjacima s vojvodinimgrbom.Svaki pristigli gost bio je pozdravljen fanfarama. Prilazio sam

svakom od njih i najavljivao ih šaljivim epitetima. "Njegova ćelavost,vojvoda od Loare i njegova ljupka nećaka, ups... supruga, gospaKati." Cilj svake šale bio je da ponizim muža i pohvalim ženu, bezobzira na to koliko je ona obična. Svi su sarađivali.Tek kada se dvorana napunila, pojavili su se Balduin i njegova

Eloiza. Već pri prvom pogledu na nju bilo mi je jasno da se Balduinnije oženio zbog njenog izgleda. Njih dvoje su se gegali po dvorani,Balduin se grlio i šalio s muškarcima, Eloiza je s naklonom primalaizdašne hvale. Zauzeli su svoja mesta u čelu najvećeg stola.Kada su svi gosti posedali, Balduin je ustao i podigao pehar."Dobro došli! Večeras imamo mnogo toga da proslavimo. Dvor se

obogatio novim stadom. I dolaskom dvorske lude iz Borea. Ig će naszasmejati ili...""Čula sam da je novi ljubimac moga muža pravi đavo", kazala je

gospa Eloiza. "Možda bi mogao da nas razveseli s nekoliko šala."Duboko sam udahnuo i skakućući prišao glavnom stolu. "Daću sve

od sebe, moja gospo."Žurno sam se uputio ka njoj, ali sam se onda bacio u krilo jednom

debelom starijem čoveku koji je sedeo u redu niže. Iscerio sam se igladio mu bradu. "Biće mi čast da nastupam vama, Vaša milosti.Ja...""Ovamo, ludo", pozvala me je gospa Eloiza. "Ovde sam."

"Zaboga!" Skočio sam kao oparen iz starčevog krila."Naravno, moja gospo. Mora da me je zaslepila vaša lepota da

nisam video."Kiselo se osmehnula."Ludo", nastavila je gospa Eloiza, "sigurno masa nije izvikivala tvoje

ime pre neki dan za ovako mlako laskanje. Možda sam ja ta koja jezaslepljena. Da li ja to pred sobom vidim Iga ili Palimposta?"Duhovitost domaćice izazvala je kikot u prostoriji. I sam sam se

poklonio, zagrejan izazovom.Na kraju stola jedan trbušast sveštenik cevčio je pivo iz krigle.

Skočio sam na sto ispred njega, uz zveckanje tanjira i krigli."Evo, onda, ovog vica... Neki čovek ode kod sveštenika da ispovedi

svoje mnogobrojne grehe. Reče kako ima mnogo toga da kaže."Sveštenik me pogleda."Meni?""Videćemo, oče, šta ćeš misliti o tome na kraju. Najpre čovek

ispovedi kako je ukrao nešto od prijatelja, ali dodade da je i tajprijatelj ukrao od njega nešto iste vrednosti. 'Jedno potire drugo',kazao je sveštenik. 'Oprošteno ti je.'""To je tačno", klimnuo je glavom sveštenik."Zatim", nastavio sam, "momak reče da je jednom pretukao tog

istog čoveka štapom, ali da je iste takve udarce i sam dobio. 'Opetse te dve stvari potiru', odvrati sveštenik. 'Ništa ne duguješ Bogu'.Sada ovaj pokajnik oseti da bi moglo da mu prode i sve ostalo.

Reče da ima još nešto da prizna, još jedan greh, ali da ga je previšesramota. Kada ga sveštenik obodri, on reče: 'Jednom sam, oče,imao tvoju sestru.''Moju sestrul', riknu sveštenik. Čovek shvati da samo što nije osetio

sveti gnev. 'A ja sam imao tvoju majku u nekoliko mahova', rečesveštenik. 'I opet jedan greh potire drugi. Tako je obojici oprošteno."'Gosti su tapšali i smejali se. Postiđeni sveštenik obazirao se po

dvorani, pa je i sam zapljeskao."Još, ludo", doviknula je gospa Eloiza, "u istom maniru." Okrenula

se Balduinu. "Gde si skrivao ovo blago?"Kroz dvoranu se razleglo veselo čavrljanje. Izneta je hrana – labud,

guska i svinja. Užurbane sluge dopunile su pehare i vrčeve.

Skočio sam do sluge koji je nosio ćasu sa sosom. Omirisao samga. "Savršeno." Uzdahnuo sam. "Ko zna razliku izmedu srednjeg iretkog?"Zvanice su se zgledale i slegnule ramenłma.Prišao sam jednoj porumeneloj dami."Šest palaca je srednje, moja gospo. A osam je retko."Opet su svi prasnuli u smeh. Krenulo mi je. Primetio sam da

Balduin prima čestitke i da je oduševljen predstavom.Uz mnogo fanfara, kolona slugu domarširala je iz kuhinje s

pripravljenim poslužavnicima. Balduin je ustao."Jagnjetina, dragi gosti, iz našeg novog stada."Zario je nož u komad jagnjetine i odgrizao parče stojeći ispred svog

sluge. "Izvrsno, slugo, šta ti kažeš?""Jeste, moj gospodaru." Sluga se kruto poklonio.Na svoj užas, u potištenom slugi prepoznao sam istog onog ratara

od kog je Balduin samo dva dana ranije na prevaru oteo stado.Iznenada mi se krv uzburkala od besa."Molim te, ludo, nastavi", kazao je Balduin, ustapunih mesa."Hoću, moj gospodaru." Poklonio sam se.Na kraju Balduinovog stola ugledao sam Norkrosa kako nabada

meso okružen ostalim vitezovima. "Vidim li ja tamo mog gospodaraNorkrosa kako puni usta?"Norkros je podigao pogled i, skupivši oči, zadržao ga na meni."Recite mi", upitao sam celo društvo, "ko je veći junak našeg

gospodara od hrabrog Norkrosa? Kome bi medu nama pre moglo bitioprošteno za taštinu? Zapravo, čujem da je ovaj dobri vitez tolikotašt da tokom ljubavnog vrhunca izvikuje svoje sopstveno ime."Norkros spusti nož. Zurio je u mene, a niz bradu mu je tekao sos od

pečenja. Sve je bilo propraćeno smehom, ali kako se vitezovo licezatezalo, smeh je polako zamro."A ima onih koji se pitaju", nastavio sam, "šta imaju zajedničko

praznični ukrasi i moj gospodar Norkros?"Uvoga puta nije bilo zabavnog mrmljanja. Vazduh je ispunio teški

muk."Otkrićete", rekao sam, "da su im jaja samo za ukras."U tom je vitez skočio i izvukao mač. Pojurio je oko prepunog stola

prema meni.

Ja sam se pravio da bežim."Pomozi mi, pomozi mi, gospodaru. Nemam mač, a bojim se, opet,

da sam zario preduboko."Napravio sam okret i optrčao oko stola prema Balduinu. Norkros

me je pratio, povijen i nešto pripit.Lako sam mu izmicao kružeći oko stola, na radost gostiju koji samo

što se nisu kladili da li će me vitez uhvatiti i prerezati mi grlo. Nakraju sam se bacio Balduinu u zaštitničko krilo."Ubiće me, gospodaru.""Neće", odvratio je Balduin. "Opusti se, Norkrose! Naša nova

budala je uspela da te povredi. Dobar smeh, a ne ubijanje, treba daublaži ranu.""On me vređa, gospodaru. To ne trpim ni od jednog čoveka.""Ovo nije čovek", zacerekao se Balduin. "On je tek jedna luda. I

priređuje nam mnogo radosti.""Dobro te služim", ključao je vitez crven u licu. "Tražim da se borim

s budalom.""Nećeš se boriti", ustade gospa Eloiza. "Budala je radila po mom

naređenju. Ukoliko mu se nešto desi, znaću ko je počinilac. Osećajse bezbedno, Ig."Norkros je duboko, nezadovoljno huknuo, a svi pogledi u prostoriji

bili su uprti u njega. Polako je vratio svoj teški mač u korice."Sledeći put, budalo", rekao je, "ja ću biti taj koji se smeje." Vratio

se na svoje mesto, ali više ni za trenutak nije odvratio pogled smene."Namerio si se na neprijatelja koga ne treba ljutiti", cerekao se

Balduin dok je jeo jagnjetinu. Bacio je nešto loja iz svog tanjira napod. "Evo ti! Posluži se!"Pogledao sam preko dvorane u Norkrosa. Znao sam da sam stekao

neprijatelja za sav život.Ali i on je.

Poglavlje 46Nisam imao vremena za gubljenje. Došao sam da nadem Sofi. Bila

je živa. Znao sam to.

Moj sukob s Norkrosom odmah mi je doneo istaknut položaj međuosobljem zamka. Dali su mi nadimak Ig Opasni ili, kako su mi rekli, uskladu s Norkrosovim gnevom, Ig Otpisani. Ljudi, za koje sampretpostavljao da služe vojvodu samo iz straha ili obaveze, prilazilisu mi i šapatom izražavali podršku. Uspeo sam da sklopim nekolikokorisnih prijateljstava.Bila je tu kuvarica Beta, jedna bucmasta, zajapurena žena oštrog

jezika, koja je vodila kuhinju kao besprekoran brod. I Filip, sobar sgornjeg sprata, koji se hranio u kuhinji pored mene. Čak i narednikoružara Anri, koji se kikotao na moje viceve.Ispitao sam svakog od njih da li je čuo za lepu plavokosu ženu koju

drže zarobljenu u zamku, mada sam prećutao da sam ličnozainteresovan. Niko nije ništa čuo."Jesi li proverio u bordelu?", namignuo mi je narednik. "Kada

gospoda više nemaju koristi od njih, šalju ih tamo." Tako sam iučinio. Otišao sam tamo i razgledao, praveći se izbirljivommušterijom. Ali, hvala Bogu, među kurvama iz Treja nije bilo nikogako bi izgledao kao Sofi."Deluješ mi malo napeto za jednu dvorsku ludu", kazala i je Beta

posmatrajući me jednog jutra dok je mesila testo. "Opet tvojaizgubljena dragana?"Poželeo sam da mogu da joj se poverim."Nije moja, Beta, već jednog prijatelja", slagao sam. "Neko me je

zamolio da se raspitam.""Prijatelja, kažeš." Kuvarica me je sumnjičavo zagledala. Kao da se

poigravala mnome. ,Je li ona visokog ili prostog roda?"Pogledao sam jepreko svoje činije."Kako bi ovakva bitanga kao ja poznavala ikog visokog roda?",

iscerio sam se. "Osim tebe, možda...""Oh, da, osim mene..." Beta se zakikotala. "Ta sam, Imam vlastitu

vojvodsku.Zbog toga robujem usrcu tame svaki dan do mraka."Smejala se i nastavila da obavlja svoje poslove. Ali, kada se vratila

cimajući jedan lonac, privukla mi se s leda i poverljivo rekla:"Možda je 'Taverna' ono što tražiš, ljubavi."Pogledao sam je."Taverna?"Propela se na prste da dohvati ćasu s belim lukom s visoke police.

"Tamnica", rekla je tiho. "Uvek je puna gladnih usta. Barem na nekovreme. Zovemo je Taverna. Tamo svi udu na nogama, ali obično jepotrebno četvoro ljudi da ih iznesu odatle."Hteo sam da joj zahvalim, ali ona je hitro odjezdila na drugu stranu

kuhinje i počela da ljušti luk za čorbu.Taverna. Nadalje sam danima špijunirao oko nje dok sam se šetao

po dvorłštu. Teška gvozdena vrata, uvek sa po najmanje dvastražara iz Balduinove rezerve. Jednom ili dva puta odšetao samdonde i pokušao da zagrejem stražare. Izvodio sam neke trikove,bacao loptice u vazduh, okretao svoju palicu. Nikada nisam dobioviše od prezrivog osmeha."Gubi se, budalo", zarežao je jedan stražar na mene. "Niko se ovde

i ne seća kako izgleda smeh.""Hoćeš li da virneš", nabusito je pitao drugi, "siguran sam da će ti

Norkros naći mesto."Požurio sam dalje, pretvarajući se da sam na sam pomen njegovog

imena zadrhtao. Ali nastavio sam da kujem planove. Kako da uđem?Ko bi mogao da mi pomogne? Probao sam s komornikom. Čak samprobao i sa samim vlastelinom Balduinom. Jednoga dana, poslezasedanja suda, počeo sam da mu se ulagujem."Vreme je za piće, moj gospodaru. Šta mislite o tome da ja častim...

u Taverni?"Balduin se nasmejao i rekao svojim pratiocima:"Budali je tako potrebno piće da je spreman na rizik da dobije

boginje kako bi došao do njega."Jedne večeri, dok sam večerao u kuhinji, Beta je sela pored mene."Čudna si ti sorta, Ig. Po čitav dan si sav od osmeha i trikova. Ali

noću si ćutljiv i sumoran kao nesrećni ljubavnik. Zašto mi se čini dataj gubitak o kome pričaš nije prijateljev?"Više nisam mogao da skrivam tugu. Nekome sam morao da

verujem." U pravu si Beti. Svoju ženu tražim. Odveli su je iz našeg sela.

Vitezovi koji su ga napali. Znam da je ovde. Osećam to u dubiniduše."Beta nije delovala iznenađeno. Samo se osmehnula."Znala sam da nisi budala", rekla je. "A mogu da budem dobar

prijatelj", dodala je, "ako ti je to potrebno."

"Potrebnije nego što možeš i da pretpostaviš", rekao sam uočajanju. "Ali zašto'?""Budi uveren, Ig, ne zbog tvojih blesavih doskočica, ni zbog tvog

laskanja." Izraz Betinog lica se izmenio, postao topliji. "Žofri iIzabela, Ig... Oni su mi rođaci. Šta misliš, zbog čega sam ti uvekostavljala najbolje ostatke mesa? Ne misliš, valjda, da si baš tolikozabavan? Tebi, Ig, dugujem za njihove živote."Uhvatio sam je za ruke."Taverna, Beta. Moram da uđem tamo. Sve sam pokušao, ali nema

načina.""Nema načina?" Kuvarica me je dugo gledala, pokušavajući da

shvati moje namere. "Za budalu, možda, i nema. Samo bi budalapoželela da uđe u Tavernu. Ali ovde vlada jedna izreka. Najlakše ćešnekom zapržiti čorbu ako za to zamoliš kuvaricu!"

Poglavlje 47Bilo je sveže za letnju noć u Boreu. Vetrić je pirio kroz bašte. Gospa

Emili se uvila u pelerinu. Uz nju je bio Norbert, dvorska luda.Emili se te večeri trudila da čita knjigu s junačkim pesmama, ali

samo je okretala stranice, a misli su joj lutale prostorom kao oblacidima. Rime pesnika i povesti o izmišljenim junacima nisu joj višezaokupljale pažnju. Srce joj se stezalo zbog zbrke koju do sada nijespoznala. I sve se vrtelo oko jedne stvari. Jednog lica.Šta mi se to dešava?, pitala se. Osećam da ludim.Norbert je to primetio. Kucnuo joj je na vrata nešto ranije te večeri.

"Poznajem smeh, moja gospo, a da bih ga poznao, morampoznavati i tugu.""Znači, ti si dvorska luda, ali i lekar?", pravila se da mu prebacuje."Nije potrebno da neko bude lekar da bi primetio šta vas muči,

gospo. Nedostaje vam onaj momak, zar ne?"Da je bio bilo ko drugi, ona bi se ujela za jezik."Nedostaje mi, ludo. Ne mogu da lažem."Norbert je seo preko puta nje."Niste jedini. I meni nedostaje."Ovo je bilo nešto novo za Emili. Naučila je da misli kako su

muškarci kao muve, dosadni, uvek zuje oko nje. Previše zaokupljeni

svojim razmetanjem i potrebom da se njihova dela posmatrajuozbiljno. Ali ovo je bilo nešto drugo. Kako se to dogodilo? Iga jepoznavala tek nekoliko nedelja. Njihovi životi su bili tako različiti, aopet je saznala sve o njemu. Najverovatnije ga više nikada nećevideti."Osećam da sam ga ja poslala u ovaj poduhvat", rekla je Norbertu.

"A sada bih volela da mogu da ga vratim.""Niste ga vi, gospo, poslali. I, uz dužno poštovanje, nije on vaš da

biste ga vraćali."Norbert je bio u pravu. Ig nije njen. Ona je samo naletela na njega.Tako se ona šćućurila te večeri u bašti. Bilo joj je potrebno da oseti

vazduh na licu. Nekako je tu, pod istim mesecom, osećala kao damu je bliže. Ne znam da li ću te ikada više videti, Ig de Lik. Ali molimse da te vidim. Nekako, na neki način."Mnogo rizikujete s takvim osećanjima", rekao je Norbert."Ona nisu smišljena unapred. Ona jednostavno ... postoje."Uzeo ju je za ruku. Među njima je na trenutak zavladao odnos ne

kao izmedu plemkinje i sluge, već kao među prijateljima. Emili jepocrvenela, pa se nasmešila. "Izgleda da moje srce pripadadvorskim ludama sa raznih strana.""Ne brinite, moja gospo. Naš Crveni je oprezan i okretan. Znate, ja

sam ga podučavao. A iver ne pada daleko od klade. Uveren sam daje dobro. Naći će on svoju ženu.""Dvorska luda i lekar, a sada i vidovnjak?" Zagrlila je dvorsku ludu.

"Hvala ti, Norberte." Zatim ga je posmatralaBilo je kasno. U bašti je vladala tišina. Obećala je svešteniku da će

se rano probuditi za jutarnje molitve."Budi bezbedan, Ig de Lik", prošaputala je, zatim se uputila ka

dvorcu.Išla je preko lođe iznad bašte do privatnih odaja. Iznenada, iz

mraka noći, začu ispod sebe glasove.Ko bi mogao da bude napolju u to doba? Emili se sakrila iza jednog

stuba i zaškiljila u tamne senke pod sobom.Žena i muškarac. Glasovi su se pojačali.Napregla se da čuje."Nije to to, viteže", kazala je žena. "Nije to ono blago."

Bila je to Ana. Napolju, u mraku, s nekim muškarcern. On nijedelovao kao vitez. Više kao monah. U mantiji. Ali s mačem.Emiłi je pomislila kako je naletela na nešto što nije trebalo da vidi.

Ana je bila ljuta. Nikada nije čula da njena gospodarica govori takvimtonom."Znate šta moj muž želi", rekla je. "Pronadite to!"

Poglavlje 48Nekoliko dana kasnije, dok sam jeo svoj večernji obrok, kuvarica

Beta mi je namignula i povukla me u stranu."Ima načina", rekla je. "Ako još hoćeš da vidiš Tavernu.""Kako?", pitao sam primakavši joj se bliže. "I kada?""To i nije neka državna tajna, ludo. Ljudi moraju da jedu, zar ne?

Stražari, vojnici... čak i zatvorenici. Svakodnevno neko iz mojekuhinje nosi večernji obrok u tamnicu. Ko bi imao išta protiv kada biga donela luda?"Oči mi zasjaše. Budala izvršava poslove za kuvaricu. Moglo bi da

upali."Pokušaću tako", rekla je Beta. "Ostalo je do tebe. Ako ti je žena

tamo, Ig, trebaće ti više od sreće da je izvučeš. Samo nemoj danavučeš vojvodin grozni gnev na mene."Uzeo sam je za ruku i stegao je."Ništa neću navući na tebe,osim svoje zahvalnosti. Mnogo ti

dugujem, Beta.""Već sam ti rekla, ja tebi dugujem živote svojih rodaka.""Ali, nekako mi se čini da je ovo nešto više od onoga što sam učinio

za Žofrija, Izabelu i Tomasa na putu ovamo."Nasmešila se i ubacila repu u lonac."Balduin je naš vlastelin." Šmrknula je. "Ali, nikada neće moći da

upravlja našim srcima. Vidim da si zaljubljen. Ove ruke, možda, ijesu grube i ružne, ali mi nisu baš tako daleke stvari koje se tičusrca."Pocrveneo sam."Zar sam tako providan?""Ne brini, ljubavi, niko drugi ne može da primeti. Previše su obuzeti

grabljenjem za sebe i smejanjem tvojim blesavim šalama."

Podigao sam jednu glavicu luka onako kako bi se podigla krigla inazdravio."Poštovaćemo naše međusobno poverenje, Beta."Ona je podigla repu. Kucnuli smo se njima."Osećam da dolazi glavobolja." Namrštila se. "Sutra uveče. Budi

tamo u sumrak.""I još nešto, Ig. Pitao si me da li je neka žena zatvorena u ćelije.

Proverila sam. Postoji jedna dama koju drže u Taverni. Jedna koja bimogla da odgovara opisu tvoje žene. Plavokosa. I stalno priča obebi."Te reči... Ozarile su mi dušu kao čista čarolija. Ono što je tako dugo

bio samo tračak nade, sada se oslobodilo. Sofi je ovde! Sada sam toznao. Videću je sutra uveče. Najzad!Zagrlio sam Betu i gotovo je oborio u lonac s čorbom.

Poglavlje 49Čitavog sledećeg dana samo sam čekao sumrak. Vreme je očajno

sporo prolaziło. Da stvar bude još gora, Balduin me je pozvao da gazabavljam dok mu je obućar uzimao meru za nove čizme. Kakav jeto gad. Morao sam da ga održavam u dobrom raspoloženju, azapravo sam želeo da mu zarijem nož u srce.Ipak, morao sam nekako da utučem vreme. Ponavljao sam u sebi

Betine reči. Ponovo sam prolazio u mislima kroz ono što ću uraditi.Kako ću to izvesti. Sanjao sam o licu svoje Sofi – licu koje sampoznavao od detinjstva. Zamišljao sam nas ponovo u našoj krčmi.Kako je izgrađujemo iznova... Kako počinjemo život iz početka. Kakoimamo drugo dete.Dok se popodne vuklo, sedeo sam na svojoj goloj slamarici i

posmatrao sunce kako seda. Napokon, svetlost između šipki iznadmoje sobe poče da se muti. Sumrak... Konačno je došao čas davidim Sofi.Otišao sam do kuhinje. Beta je jurila kroz kuhinju, žaleći se osoblju,

s vlažnom krpom preko čela da bi bilo uverljivije."Moram da prilegnem. A imam još i da pripremim vojvodi obed. Ko

će odneti čorbu u Tavernu? Ig, kakva sreća", uzviknula je ugledavšime. "Hajde, budi zlato."

"Imam samo dve ruke", šalio sam se s osobljem, "a jednu..." –mrdao sam prstom i šmrktao namrštenog nosa – "... koristim začeškanje.""To je sve što mi treba." Beta me je povela u stranu. "Samo neka ti

druga bude dalje od čorbe."Uzela je pokriven lonac s ognjišta i rekla:"Daj ga Armanu, tamničaru. I daj mu taj krčag s vinom. Učinio si mi

uslugu, budalo." Zatim me je konspirativno stegla za ruku. "Želim tisreću, Ig! Budi obazriv! Mesto na koje ideš je rđavo. Pravi pakao."Poneo sam lonac i krčag s vinom preko dvorišta. Ruke su mi

pomalo drhtale. Na vratima tamnice stajala su dva stražara, nekidrugi, a ne oni koji su me oterali nekoliko dana ranije."Ding, ding, ding... zvonce za večeru", objavio sam ceremonijalno."Koga to, do đavola, sada drže da radi u kuhinji?", pitao je jedan od

njlh."Ja radim sve... šale su kao poslastica. Vojvodini troškovi moraju da

se smanje.""Vojvoda mora da je pred bankrotom kada šalje tebe", Kazao je

drugi stražar.Na moje olakšanje, nisu me ispitivali. Jedan je otvorio teška vrata."Da imaš lepše sise, ja bih to odneo mesto tebe." Šmrknuo je.Vrata su se zalupila za mnom. Osetio sam drhtaj olakšanja. Ušao

sam!Stajao sam u uskom kamenom hodniku osvetljenom samo

svećama. Usko stepenište je vodilo nadole.Osetio sam promaju, zatim čuo buku – zveket gvožda, nečije

povike, rezak vapaj. Obazrivo sam koračao, srca koje samo što nijeiskočilo iz grudi, vrata oblivenog hladnim znojem.Silazio sam stepenik po stepenik, udarajući loncem o uske zidove, i

s vinskim krčagom pritisnutim uz grudi.Zastrašujuća buka se pojačala. Smrad je postao nesnosan, kao od

spaljenog mesa. To me je podsetilo na Civetot.Ustuknuo sam. Sirota Sofi. Ako je tu, moram je izvući. Noćas.Konačno se prolaz proširio u nisku prostoriju koja je ličila na

tamnicu. Sa svih strana dopirao je težak smrad izmeta. Iz ćelija sečula vika, kao da dolazi od ludaka, jezivi jauci i krici. Ugledao samognjište, a u njemu gvozdene instrumente, vrhova belih od usijanja.

Stomak mi se stegao. Odjednom nisam znao šta da učinim –ako jenađem.Dva vojnika su sedela opkoračivši drvenu klupu, svučeni u tunike

bez rukava i pregače. Onaj tamnoputi, s ogromnim, širokimramenima, prezrivo se osmehnuo kada me je ugledao."E, sad smo najebali. Vidi ko donosi večeru.""Ti si Arman?" Ispružio sam lonac.Slegnuo je ramenima."A ako si ti novi kuvar, vojvoda je stvarno dobrog izabrao za ove

nesrećnike. Gde je Beta?""Oborila ju je glavobolja. Zato je mene poslala.""Spusti to samo ovde. Možeš da vratiš lonac od popodneva."Stavio sam lonac na sto uz gomilu drvenih činija."Koliko je večeras gostiju... u Taverni?""Šta se to tebe tiče?", pitao je onaj drugi."Nikada ranije nisam bio ovde." Obazreo sam se, ne obraćajući

pažnju na njega. "Veselo. Ne smeta ti da malo pogledam okolo?""Ovo nije tržnica, budalo. Obavio si svoju dužnost. Sada se gubi."Prilika mi je polako izmicala. Osećao sam da imam samo još jedan

časak da sredim stvar. "Ajde, pusti me da im ja unesem hranu. Daneprovodim praveći blesave šale i okrećući se kao čigra. Pusti me dapogledam. Odneću im njihove činije."Stavio sam vinski krčag na sto ispred njega."Vi, momci, zaista želite da dodirujete tu splačinu?"Arman je polako privukao krčag ka sebi. Otpio je gutljaj vina iz

njega, pa ga je pružio dalje."Ma nek ide do đavola." Slegnuo je ramenima i namignuo kolegi.

"Što da ne priuštimo đoki dvorske lude da se digne. Uzmi tamo šta tise svida! Besplatno je."

Poglavlje 50Skrenuo sam iza ugla i ugledao ćelije. Zadah je bio neverovatan,

skoro nepodnošljiv. Gospode, Sofi...Spustio sam konačno lonac sa čorbom i počeo da radim. Ovi ljudi

moraju da budu nahranjeni, a dok obavljam svoj posao, mogu datražim Sofi u svakom mračnom kutku.

Počeo sam nespretno da sipam retki, mutni čorbuljak u činije. Srcemi je udaralo tamo-amo kao zvono za upozoravanje.Poneo sam dve činije do prve ćelije. Ruke su mi drhtale. Čorba se

prosuła na pod.Na prvi pogled, ćelija je delovala kao da je prazna. Ličila je na ulaz

u pećinu, iskopana u čvrstoj steni, samo nekoliko stopa duboka. Nisvetlosti ni zvuka, samo smrad ljudske prljavštine. Jedan mokripacov je preda mnom ispuzao iz nje.Onda sam u dubini primetio sjaj očiju. One su treptale, drhtale

uplašene. Iz senke se pojavi glava. Bez kose, spečna, utonula licaprekrivenog ranama koje su curile.Zatvorenik je dopuzao do mene, razrogačenih očiju. "Mora da sam

umro kad je luda došla kod mene.""Bolje i luda nego sveti Petar." Kleknuo sam i gurnuo činiju ispod

rešetaka.Pružio je svoju tanku, ukočenu ruku kojom je zgrabio drvenu činiju.

Obuzela me je tuga. Nisam imao predstave šta je učinio da gastrpaju ovamo. U Treju i nije bio potreban razlog da bi sepretpostavilo da je neko kriv za nešto. Ali nisam bio ovde zbognjega...U sledećoj ćeliji nalazio se zgutureni Mavar. Bio je go i prljav;

pacovi su mu grickali rane po nogama. Mrmljao je nešto na jezikukoji nisam razumeo. Jedva da me je i pogledao svojim staklastimočima."Drži se, starino!" Gurnuo sam činiju ispod rešetaka. "Vreme ti je

skoro isteklo."Prešao sam do sledećih ćelija, a nisam čak ni uzeo još čorbe. Kao i

onaj prvi, zatočenici su delovali pre kao uhvaćene životinje nego kaoljudi. Stenjali su i zvirili u mene slomljenim, žutim očima. Dubokosam udahnuo jer mi se iznenada povraćalo.Zatim sam, iz neke dalje ćelije, začuo jauk. Ženski glas!Postao sam napet. Sofi? Nisam bio siguran mogu li da nastavim."Eto tvoje drage, budalo", zanjakao je Arman sa svog mesta.

"Slobodno uskoči unutra ako ti ona odgovara. Ima čaroban jezik."Stisnuo sam pesnice i pošao u pravcu ženinih krika. Za pojasom

sam stezao dršku noža. Ako je ovo Sofi, sigurno ću ubiti stražare. INorkrosa.

Ponovo je odjeknuo ženin vapaj."Idi kod nje, budalo! Gadura ne voli da joj otkažu", viknuo je Arman.Zadržao sam dah i stupio pred ćeliju te žene. Ovde je smrad bio još

gori. Nepodnošljiv. Zbog čega?Ona je bila skupljena u loptu u dnu ćelije. Zraka svetlosti padala joj

je na dugu i raščupanu kosu. Izgledalo je da steže lutku ili igračku,isprekidano jecajući kao da je i sama napušteno dete. "Moja beba",rekla je jedva čujnim šapatom. "Molim vas... mojoj bebi treba mleko."Jedva sam je nazirao. Nisam mogao da joj odredim godine niti da

raspoznam lice. Sabrao sam se i rekao:"Sofi?" Obuzeo me je strah. Dah mi se presekao. Držati nekoga

ovako – bilo bi bolje da je umrla.Žena je s teškoćom izgovarala jedva povezane rečenice."Jadna beba", mrmljala je. "Bebi treba mleko." Zatim mi je nešto

zazvučalo kao... Filip.Oh, Bože. Sledio sam se. Prišao sam bliže rešetkama. Šta su joj to

uradili? "Sofi", pozvao sam je. Kada sam izgovorio njeno ime,osušila su mi se usta. Silueta je ličila na njenu, i kosa. Molim te,okreni se ka meni! Dozvoli da te vidim!"Malom je potrebno mleko...", opet je zamumlala. "Šta da radim?

Grudi su mi suve."Oči mi se ispuniše suzama. I dalje je nisam video."Sofi", ponovio sam.Bacio sam se na rešetke."Bebi je potrebno mleko", čuo sam je kako ponovo kaže, a onda je

iznenada ispustila neprirodan krik koji je razdirao uši. Kao da me jenožem presekla.Pružio sam ruke, a njen pogled je konačno pao na mene. Dah mi

se zaledio u grudima. Slamasta kosa joj je padala preko lica. Ali očije čvrsto prikovala na moje. Bile su žute. Bile su prošarane venama.Nos joj je bio ravan i bubuljičav.Oh, Bože! To nije bila ona.Noge su mi klecnule. To nije bila ona. Srce mi se ispunilo radošću,

ali i obeshrabrenošću i razočaranjem."Moja beba...", viknula je žena preklinjući. Ispružila je nike s lutkom

da bih je video.

Oh, zaboga! To nije bila lutka. Bilo je pravo dete. Sićušno, tekrodeno dete, očigledno mrtvo, mrtvorođeno."Kako mogu da ti pomognem?", prošaputao sam. "Kako?""Zar ne vidiš?", gurala je bebu ka meni. "Detetu je potrebno mleko.""Dozvoli da ti pomognem.""Mleko!", kriknula je žena. "Nahrani ga.Ništa nisam mogao da učinim. Sirota žena je sasvim poludela.Zurio sam u nju još jedan trenutak, a onda pojurio niz hodnik ka

stepenicama.Tamničari su počeli da se smeju kada sam prošao pored njih."Već odlaziš, budalo?", doviknuo je Arman. "Šta bi, nema viceva?"Izleteo sam iz tamnice i pojurio uz stepenište.

Poglavlje 51Obliven ledenim znojem, utrčao sam u zamak i u svoj alkov ispod

stepeništa. Tamo sam se bacio na slamaricu. Nisam mogao daobuzdam dah, uspaničen i podivljao.To nije bila ona.Moja voljena Sofi mora da je, ipak, umrla.Prvi put sam shvatio šta su govorili ljudi iz mog mesta, Matje, čak i

Norbert, moj učitelj. Nije bilo nade. Oteto joj je dete, silovana je iostavljena pored puta da umre. Sada sam naučio najmračniju lekcijusvog života.Zario sam glavu u dlanove. Ovoj blesavoj maskaradi došao je kraj.

Držala me je nada, a sada se ta nada raspršila. Moram da krenem.Svukao sam kapu dvorske lude i bacio je na pod. Nisam bio dvorskabudala. Samo budala! Budala kakva se ne rađa.Dugo sam tako sedeo. Hteo sam da shvatim istinu.U blizini kreveta začuo sam korake, a onda i glas."Da li si to ti, Ig?"Podigao sam glavu... i video Estelu, komornikovu ženu.Namigivala mi je u dvoru. Mnogo puta. Dočepala bi me se i

izazivala me. Večeras je pokrila ramena mekim šalom; gusta riđakosa, koju sam dosad vidao samo upletenu i podignutu, padala joj jeoko vrata. Oči su joj bile okruglaste i nestašne. A trenutak – nijemogla izabrati gori!

"Kasni su sati, moja gospo. Ne radim.""Možda nisam došla zbog posla", rekla je Estela i ušla u alkov.

Pustila je da joj šal padne i otkrije komotnu bluzu."Kakva zapanjujuće crvena kosa", prošaputala je. "Kako to da

ovakva vatrena luda može biti tužna?""Molim vas, moja gospo, večeras nisam raspoložen za šale. Opet

ću biti smešan ujutro.""Sada mi baš i nije potrebno da se smejem, Ig. Dozvoli da te osetim

na drugi način."Sela je pored mene. Blizu. Telo joj je bilo namirisano svežom

lavandom i ljiljanom. Pružila je ruku i pogladila me po obrazu.Odmakao sam se od njenog dodira."Nikada nisam videla ovakvu kosu." Kao da se usredsredila na nju.

"To je boja plamena. Kakav si ti zaista, Ig, kada ne moraš da se šališsve vreme?"Još više se primakla. Osetio sam punoću njenih grudi uz moje.

Jednom nogom je opkoračila moju."Molim vas, moja gospo."Alł, Estela je navaljivala. Izvila je ramena i pustila da joj bluza

spadne do struka. Grudi joj se zaljuljaše. Onda sam osetio kako mivrh njenog vrelog jezika igra po vratu."Kladim se da i u drugim delovima tela imaš istu tu vatru kao u kosi.

Dodirni me, Ig. Ako nećeš, reći ću vojvotkinjł da si pokušao da mediraš ispod haljine. Prost čovek koji dodirne ženu velikaša... To nijeuloga koju bi poželeo da igraš."Bio sam u zamci. Ako se budem opirao njenom nasrtanju, biću

optužen da sam nasrnuo na nju. Grickala me je. Onda je zavuklaruku ispod moje tunike i opipala mi alatku.Istog trenutka osetih vrh noža kako mi se zariva u vrat. Bio sam

nepokretan. Jedan muški glas je graknuo:"Na kakav sam ja to nestašluk naleteo?"

Poglavlje 52Nož se polako povukao, a ja sam se okrenuo i ugledao Norkrosa.

Čudovište se cerilo na mene.

Onda me je opet ubo nožem, pa sam osetio toplinu krvi koja kliziniz vrat."Gadna situacija, budalo. Gospa Estela je žena vojvodinog

komornika, člana suda. Mora da si lud što si se nabrusio na takvudamu."Grudi su mi se stegle od panike, jer sam shvatio da su mi ovo

namestili."Ništa nisam učinio, gospodaru." Srce mi je divlje lupalo."Mali kuronja nije imao želju", uzdahnula je Estela. "Izgleda da je

sva žestina naše budale u kosi."Norkros me je zgrabio za tuniku i podigao, držeći oštricu ispod moje

brade. Iznenada skotu oči zasijaše jer me je prepoznao."Njegova kosa... Znam te odnekle. Odakle, budalo? Reci mi!"Shvatio sam da sam propao. Besno sam ga pogledao."Moja žena... Šta si uradio sa Sofi?""Tvoja žena", prezrivo je frknuo vitez. "Šta bih ja radio sa ženom

jedne budale niskog roda? Osim što bih je tucao."Poleteo sam na njega, ali me je dohvatio za kosu i rukama i nožem

čvrsto stisnutim ispod moje brade prisilio da se polako spustim nakolena."Dobro me slušaj, budalo! Video sam te. Ali gde? Gde sam već

video tvoje lice?""Vej di Per." Ispljunuo sam ove reči."Ono dupe od mesta", šmrknuo je Norkros.Prisećao se. Usne mu razvuče veoma bled osmeh."Sad te se stvarno sećam... Ti si ona crvena veveričica koja je

probala da me zaustavi da ne udavim mlinarevog sina."Norkros se osmehnu šire."I šta bi s razmetljivim Igom? Dvorska luda nad ludama koja je učila

kod Norberta iz Borea?" Njegov osmeh se pretvorio u glasni smeh."Ti? Pa ti si krčmar! Prevarant!"Opet sam pokušao da ga gurnem, ali se mi oštrica njegovog noža

zari u vrat. Osetio sam da mi je probila kožu."Ti si mi uzeo ženu. Ti si bacio mog sina u vatru.""Ako i jesam, tim veselije, ti bedni crve", slegnuo je Norkros

ramenima. Zatim je namignuo Esteli. "Vidim da ste jako uvređeni,moja gospo. Idite i prijavite uvredu!"

Ona je uredila bluzu i žurno otišla."Hoću, gospodine. Hvala vam što ste naišli kad je trebalo." Istrčala

je iz sobe. "Straža…".Norkros se ponovo okrenuo ka meni. Pogled mu je bio čvrst i

pobednički."Šta kažeš, budalo? Izgleda da se, ipak, ja poslednji smejem."

Poglavlje 53Bacili su me, vezanih ruku, u mračan, prazan sobičak na prvom

spratu zamka. Tamo sam proveo noć u nespokojstvu.Znao sam da mi je sudbina zapečaćena. Gospa Esteła će odigrati

svoju ulogu napadnute osobe, baš kao što je i mene izigralaprethodne noći. Norkros će biti heroj koji je odbranio njenu čast. Bićemoja reč naspram reči velikaša. Sada me više nikakav smeh naovom svetu neće spasti.Trgao me je glasan zveket na vratima. Ispod njih je dopirala tanka

nit svetlosti. Bio je dan. Udoše tri jaka stražara u Balduinovojuniformi. Kapetan me povuče."Ako znaš kakav karambol, šargarepice, sad je pravo vreme..."Grubo me je odgurao do velike dvorane. U sudnici se čuo žamor

vitezova i dvorana, baš kao i onog dana kada sam došao. Jedanglasnik je obaveštavao dvor o nekom čuvenom vitezu koga su ususednom vojvodstvu ubili odmetnici od zakona.Balduin je otromboljeno sedeo na svojoj izdignutoj stolici, brade

oslonjene na ruku. Dao je znak glasniku da mu priđe."Hvalisavi Ademar... ubijen u sopstvenom domu?""Nije samo ubijen, gospodaru..." Glasniku je očigledno bilo

neprijatno što je primoran da donese ovakvu vest. "Prikovan je zazid svoje kapele kroz udove, a njegova žena pored njega. Gospodarje razapet.""Razapet." Balduin se polako uspravio. "Kažeš da su ga banliti

Podigli iz kreveta?""Lovci na blago bio bi bolji izraz. Jahali su naoružani kao za bitku,

lica skrivenih ispod šlemova. Nisu imali oznake na zastavi, samo naoklopu znak crnog krsta."

"Crnog krsta?", razrogači oči Balduin. Nisam mogao da odredim dali mu je iznenađenje bilo iskreno ili prividno. "Norkrose, znaš li za tubandu?"Norkros istupi izgomile. Na sebi je imao dugačku crvenu dolamu i

za pojas pripasan bojni mač."Ne znam, moj gospodaru.""Jadni Ademar." Balduin je progutao knedlu. "Reci mi, glasniče,

kakvo blago su tražile te kukavice?""Ne znam", odmahnuo je glasnik glavom. "Ademar se upravo vratio

iz Svete zemlje gde je bio ranjen. Priča se da se vratio s vrednimplenom. Čuo sam da je u pitanju pepeo samog svetog Mateja.""Matejev pepeo", kaza Balduin. "Takav plen vredi samog

kraljevstva.""Samo je jedna relikvija svetija", kazao je Norkros. "Longinovo

koplje." Balduinu sevnuše oči. "Koje je umočeno u krv samogSpasitelja."Skriveni jahači koji pale i ubijaju. Nisam nimalo sumnjao da se

Norkros krije i iza toga. Kako sam samo želeo da mu prerežemgrkljan!"Gospodaru", nastavio je Norkros, "Ademarova sudbina je

zapečaćena, ali drugi posao treba obaviti.""Ah, da, sudbina naše male budale." Balduin je mahnuo glasniku da

ode, a onda je ponovo seo i pozvao me prstom."Rečeno mi je, budalo, da si mahao svojim malim stojkom tamo gde

mu nije mesto. Izgleda mi da si uvredio veoma veliki broj ljudi zavreme svog kratkog boravka ovde."Prostrelio sam Norkrosa pogledom."Ja sam taj koji je pretrpeo najveću uvredu.""Ti? Kako to?", zasmejao se Balduin. "Zar je Brismonova žena bila

tako neprijatna?" Uzeo je šaku oraha iz ćase i stao da ih žvaće."Nisam ni pipnuo tu damu.""A opet, dokazi kažu drugačije. Protivrečiš svedočenju člana mog

suda. Uvređenoj strani, takođe. I to rečju budale..."Koprcao sam se onako sputan ka Norkrosu."Ovaj plemeniti član tvoga dvora ubio je moju ženu, moj gospodaru.

Moju ženu i dete..."U gomili je zavladala tišina.

Norkros je odmahnuo glavom."Ova budala je uvrtela sebi u glavu da sam ga uništio da bih ga

kaznio za napuštanje obaveze prema tebi kada je pobegao ukrstaše.""Pa, jesi li, viteže?", pitao je Balduin.Norkros je samo slegnuo ramenima."Uistinu, gospodaru, ne sećam se."Talas najokrutnijeg smeha razlio se prostorijom."Vitez se ne seća, bivša budalo. Da li bi opet da mu protivrečiš?""Bio je to on, Vaše gospodstvo. Lice mu je bilo sakriveno, baš kao i

kod ovog sirotog viteza o kome se danas govorilo."Norkros je koraknuo ka meni i mašio se za mač."Opet me izazivaš, budalo. Raspolutiću te.""Budi miran!" Vojvoda je podigao ruku. "Imaćeš već prilike. To je

ozbiljna optužba, budalo. Opet, obavešten sam da krstaški pohodtraje i dalje, da su vojske Rajmunda i Boemunda nadomak Svetoggrada. A ti si, nekako, ovde. Reci mi, kako to da je tvoja služba tamookončana tako brzo?"Bio sam spreman da promucam nešto, ali na ovu optužbu i nisam

imao odgovor. Spustio sam glavu.Tišina puna osude ispunila je prostoriju.Balduin je iskrivio lice u osmeh."Ti si se žalio na uvredu, budalo, a eto, izgleda da se tvoja nedela

gomilaju. Sada zločinima preljube i prevare moram da dodam idezerterstvo."Grudi mi ispuni gnev koji je rastao. Bacio sam se, u vezan, ka

Norkrosu, ali pre nego što sam i korak napravio, vojvodini ljudi meoboriše na pod."Budala želi da te napadne, Norkrose", rekao je Balduin."I ja želim njega, moj gospodaru.""Imaćeš ga. Ali, viteže, unizilo bi te da se s njim boriš. Mislim da

sam pustio da trpiš previše uvreda od ove veverice. Vodite ga",odmahnuo je rukom. "Sutra u podne možeš da mu odsečeš glavu.""Počastvovan sam." Vitez se pokloni.Balduin je tužno mahao glavom."Budala, krčmar, špijun... kako god trebalo da te zovem, velika je

ovo šteta. Moraćemo ponovo da trpimo Palimposta. Za vreme tvog

boravka ovde zaista smo imali dosta smeha." Ustao je, umotao se uogrtač i spremio se da ode. Onda se okrenuo. "I, Norkrose...""Da, moj gospodaru.""Nema potrebe da tupiš oštar mač na budalin vrat."

Poglavlje 54Odvukli su me niz stepenište u tamnicu, odravši mi kolena i rebra o

tvrdi kameni pod.Morao sam opet da udišem isti onaj odvratni smrad od prethodne

večeri.Čuo sam smeh i tresak teških vrata pošto su me dva ogromna

stražara, držeći me za ruke, ubacila u jednu otvorenu ćeliju.Kada su mi se oči privikle na tamu, ugledao sam Armana,

tamničara, kako se podrugljivo ceri."Brzo si se vratio, dvorska ludo. Znači da ti se smeštaj ipak dopao."Taman sam hteo da ga pošaljem do davola, ali me je šutnuo u

stomak i isterao mi dah."Bojim se da ćemo ovoga puta mi doneti paprikaš."Stražari su se nasmejali. Arman me je snagom životinje podigao u

sedeći položaj. Kleknuo je pored mene i zatresao glavom."Uvek mi dovode šljam. Nikako da neki velikaš bude optužen za

kakav maštovit zločin. Samo kurve i drkadžije, pljačkaši crkava,prosjaci, nekoliko Jevreja... Ali dvorska luda... To je nešto novo."Uđe Armanov drug noseći teške lance."E pa, moramo da te vežemo, dvorska ludo. I to za tako kratak

boravak... Ali vojvoda je platio za prvoklasni smeštaj, te tako etolanaca."Arman me je podigao i stegao mi ruke na ledima. "Srećna budala si

ti. Neće te zaboleti sečivo. Samo mali ubod iglom …ovde." Stegnuome je za vrat. "Da ostaješ ovde neko vreme, mogao bih da tipokažem šta je prava zabava. Gnječenje jaja, rasecanje nozdrva,vađenje očiju... nabijanje usijanog žarača duboko kroz dupe. To,svakako, pročišćava sinuse."Klimnuo je glavom svom drugu koji polako poče da namotava lanac

oko mojih grudi.Mozak mi je bio napregnut.

"Molim te!" Podigao sam ruku da bih ga zavarao. "Sačekaj samotrenutak!" Udahnuo sam duboko, neprimetno pumpajući pune grudivazduha."Znam", uzdahnuo je Arman. "U početku je malo skučeno. Ali kada

se navikneš na lance, zaspaćeš kao klada."Podigao sam ruku još na trenutak, zatim sam mu se zahvalno

osmehnuo. Uspeo sam da još tri puta duboko udahnem i naduvaopluća koliko sam mogao. Osetio sam kako su se raširila."Spreman?", izvi tamničar obrve.Klimnuh glavom."Spreman."

Poglavlje 55Vrpoljio sam se i koprcao na leđima u majušnoj ćeliji tarući ruke o

stegnute lance.Nisam znao koliko je vremena prošlo, koliko sam već ovde. Samo

sam znao da će, ako budem tu i ujutro kada oni dođu, sa mnom bitigotovo.Ispustio sam sav vazduh. Stvorio se vrlo mali prostor u kome sam

mogao da pomeram ruke.Prolazili su sati. Osvojio sam palac slobode. Pa još pola palca.

Osećao sam da je lanac malo popustio, ali ne i dovoljno.Skupio sam ramena i uvukao bradu u lanac. Prvi put posle nekoliko

sati uspeo sam da udahnem s lakoćom. Izvukao sam jednu rukukroz namotaje. Zatim i drugu i jedan namotaj lanca ode preko mojeglave.Onda sam začuo glasove kako se približavaju niz stepenice. Neko

je doneo večeru. Vreme je za čorbu. Stražari su jeli i razgovaralismejući se.Ostali zatvorenici su gunđali i dozivali. Zatim su se začuli koraci...

Stizao mi je poslednji obrok."Pa", rekao je s uzdahom jedan poznat glas, "izgleda da sam

ponovo u poslu."Podigao sam pogled. Pred mojom ćelijom je stajao Palimpost,

odbačena dvorska luda. Nosio je moju palicu."Došao si da likuješ", promrmljao sam, osetivši gorki ukus poraza.

"Ni najmanje." Zatresao je svežnjem ključeva. "Zapravo, došao samda te izbavim."Razrogačio sam oči od iznenađenja. Bio sam ubeden da je u

pitanju neka okrutna šala. Naplata... Očekivao sam da udu stražari iprsnu u smeh. Ali nisu se pojavili."Beta i ja smo opili stražare čorbom. Brže sada, hajde da te

oslobodim.""Beta... i ti...?" Nisam mogao da poverujem u to što je rekao. Ovo je

čovek koji je zbog mene otpušten. A sada mi je mahao slobodompred očima. "Da li je to istina?""Istina je ako uspeš da podigneš dupe." Uvukao je ključ u bravu,

okrenuo ga i vrata su se uz škripu otvorila.I dalje nisam mogao da poverujem. Ali to nije bilo važno. Čak i ako

je ovo neka okrutna šala, čak i ako se nekoliko stopa dalje krijeNorkros, spreman da me iseče nadvoje, sutra ću svejedno biti mrtav."Moram nekako da te oslobodim tih lanaca", uzdisao je Palimpost."Nema problema", rekoh. Izmigoljio sam ramena i ruke i pred

njegovim očima iskliznuo iz gornjih beočuga. Zatim sam odmotavaonavoje sve dok mi nisu pali do članaka. Odgurnuo sam ih i oslobodiose.Palimpost je delovao zapanjeno."Proklet bio, jesi dobar", uzviknuo je. "Brzo... dođi."Zadržao sam ga."Zašto... zašto ovo činiš za mene?""Iz kolegijalnosti", slegnula je luda ramenima."Molim te, nemoj da se šališ." Spustio sam ruku na njegovo rame.

"Reci mi zašto…"Pogledao me je s bolom u očima."Spasao si drage osobe moje prijateljice. Misliš da si ti jedini koji bi

rizikovao sve zbog ljubavi?"Zurio sam u njega u neverici."Ti... i Beta?""Zašto je tako teško da u to poveruješ, čoveče? Osim toga, bila bi

šteta da propadneš. Nisi bio tako loš."Dao mi je moju vreću, palicu i jedan tamni ogrtač. Izvukao sam nož

iz vreće i stavio ga za pojas, ispod tunike. Onda sam navukao ogrtači krenuo ka stepeništu.

"Ne na tu stranu", upozorio me je Palimpost uzevši me za ruku. "Zamnom."Poveo me je dublje u tamnicu. Pećina oštrih ivica se proširila, pa se

opet suzila u otvor ne veći od male rupe u steni. Na mestu koje muje bilo poznato, Palimpost je kleknuo i izvukao kamen iz zida blizupoda. Pojavio se prolaz."Na pola puta je račvanje. Kada stigneš do njega, udari levo. Izlazi

u šanac. Idi ka šumi. Dok je mrak, bićeš bezbedan. Odeš li desno,završićeš u zamku. Zapamti – levo."Spustih se do prolaza."Dobar si ti čovek. Žao bi mi bilo da ti naudim.""Oh, pa šta predstavlja malo opasnosti u životu kad je ljubav svuda

oko nas?", iskezio se."Kaži Norbertu da se ne opušta. Sledeći put, ja ću biti taj koji će da

napadne."Gurnuo me je, a ja sam uhvatio ravnotežu pomoću palice. Prolaz je

imao nisku tavanicu, bio je uzak i oštrih ivica. Hladna voda mi jedosezala do cevanica. Nepodnošljivo je smrdelo. Naletao sam naploveće predmete. Bio sam siguran da su to crknuti pacovi.Mahnuo sam u znak pozdrava, ispružio palicu i počeo da se

probijam. Levo, rekao je Palimpost, izvan zidina zamka. U šumu. I uslobodu.Ali, kada sam stigao do račvanja, nisam oklevao. Okrenuo sam

desno. Pošao sam duž mračnih, vlažnih zidina. Nazad u zamak...

Poglavlje 56Mračni tunel je vodio, ni manje ni više, do ognjišta u velikoj dvorani

gde je zasedao sud.Gurnuo sam kamen s otvora i provukao se kroz njega kao crv. Na

sve strane su bili usnuli vitezovi. Kada bi se probudili, bio bih mrtavčovek.Šunjao sam se tiho kroz prostoriju i oteo mač jednom vitezu koji je

hrkao odsutan za ovaj svet. Maznuo sam komad sira s poda ikradom pojeo parče. Onda sam žurno izašao iz dvorane.Nisam znao koji je sat, ali su hodnici zamka bili mračni i potpuno

mirni. Svetlost sveća na izdisaju lelujala je po zidovima.

Požurio sam ka glavnom ulazu u zamak, pažljivo izbegavajući daikoga sretnem.Kada sam prošao prilaz, laknulo mi je; niko me nije video. Vojnici su

se vrteli po mračnom dvorištu. Stražari su hodali po palisadima.Jedan konj je zanjištao kada je spolja dogalopirao neki jahač. Hitrosam prešao preko dvorišta uvijen u svoj ogrtač.Znao sam u kojoj sobi spava Norkros, blizu kasarne. Do nje su

vodile uske kamene stepenice, a s obe strane ulaza gorele su baklje.Stigao sam do vrata. Nekoliko puta sam duboko udahnuo. Niz

kičmu mi je prošla jeza. Iznutra sam začuo čudne zvuke. Kikotanje iuzdahe. Skot je bio tu, dobro je.Izvukao sam mač ispod ogrtača. Ovoje za moju ženu i dete.

Poglavlje 57Podigao sam zasun i otvorio teška vrata Norkrosove odaje. Unutra

je gorelo bledo svetlo. Na podu je ležala gomila odeće. Norkrosove...i jedne dame...Na masivnom krevetu sa stubovima video sam polunagu ženu kako

se klečeći drži za pročelje kreveta. Norkros, odeven samo u donjukošulju, prikucavao ju je s leđa.Bio mi je potreban samo trenutak da prepoznam gospu Estelu. I

ona i Norkros bili su toliko zaneti da me nisu primetili dok već nisamduboko ušao u sobu.Prvi se okrenuo vitez."Ko ide?"Stupio sam na svetlost i namignuo Esteli."Gospo", poklonio sam se. "Izgleda da ste opet uvređeni. Kao da

vam se to često dešava?""Ti...", istisnuo je Norkros. Oči su mu zasijale kao da gleda u

pečenog vola."Ja", odvratio sam s osmehom na usnama.Norkros se sklonio sa Estele, koja se pokrila čaršavom. On je

ustao, još uzdrhtale alatke i prostački se obrisao o sopstvenukošulju. "Kako god da si se oslobodio, imaš jaka muda da dođešovamo."

"Dobro je. Tako barem jedan od nas ima muda", rekao sam ipogledao nadole.Norkros je iskrivio lice u osmeh. Bez žurbe je posegao za mačem."Mogu i noćas da ti odsečem glavu. Onda sutra mogu duže da

spavam."Estela je dohvatila svoje stvari i potrčala polunaga prema vratima."Nemoj da ideš, Estela", rekao je Norkros. "Ništa me više ne pali

nego da prospem nečiju utrobu. Vratiću se u tebe pre nego što seosušiš."Norkros se zakikotao. Delovao je kao da baš i ne žuri kada je

obišao krevet, napeo grudne mišiće i pogledao me prezrivo, kao dasam neka buba koju će da zgnječi. "Evo, budalo, dobićešzadovoljenje." Zatim je divljački kriknuo i u velikom luku zamahnuomačem ka mom vratu.Ostao sam na svom mestu, a njegov mač je udario u moj uz zveket.

Posle udara, zamahnuo sam odozdo, ali je Norkros parirao, kao damač nema nikakvu težinu.Bio je vešt mačevalac. Videlo se to po prvim udarcima. U

krstaškom pohodu su me dobro naučili – sasvim sigurno se nikoganisam plašio – ali kroz glavu mi je sevnulo da je on daleko iskusnijiod mene... Vitez je! I ubica žena i dece.Norkros je zabrundao i divlje zamahnuo mačem, kao da hoće da

me preseče nadvoje. Odskočio sam unazad, a sečivo je prošlopored mene uz glasan fijuk.Norkros je zamahnuo istog trena u istom pokretu i ponovo me

napao. Da ne bih primio udarac, isprečio sam svoj mač i potisnuonjegov mač do zemlje. Zastali smo tako, oči u oči, isprepletanihmačeva."Boriš se kao žena", iscerio se.Onda me je tresnuo glavom u čelo i ja sam se zateturao.Zadržao sam se za krevet, a Estela mi se uklonila s puta. On me je

opet napao, ovoga puta udarajući me hitro po jednom pa po drugomramenu. Nekako sam uspeo da odbijem oba udarca.Pri udarcima čelika o čelik letele su varnice. Jezivi zveket smrti

odjekivao mi je u ušima.Zamahnuo sam da uzvratim udarac. Norkros je lako blokirao.

Izdržavao je moje udarce skoro bez napora. Onda je gurnuo mač

naniže i okrznuo me po ruci, odsekavši mi parče mesa. Kriknuo sam.Presekla me je žežena bol. Rana mi se zacrvene na podlaktici."Upoznaj osećaj", cerio se Norkros samouvereno. "Za tren će takav

biti tvoj vrat."Navalio je na mene mašući svojim moćnim mačem napred-nazad.

Blokirao sam dva, tri puta, ali pritisak je već počeo da me savladava.Osećao sam da su mi ruke sve iscrpljenije. Primetio sam da svaki

udarac dočekujem sve kasnije. Delio me je jedva neki čas odtrenutka kada će mi saterati mač u grudi. A ja sam želeo da ubijemnjega. Želeo sam da umre. Ali gubio sam. Svaki trenutak mogao bida mi bude poslednji.Konačno me je saterao u ugao. Očajnički sam zamahnuo poslednji

put, a on je s lakoćom blokirao. Smejao se, znajući da me ima.Odvratan smrad njegovog znoja me je proganjao. To odvratnocerenje moglo bi da bude poslednje što vidim."Pođi u grob sa saznanjem da sam ti tucao ženu. Ubrizgao sam

svoje seme u nju, a kada sam završio, molila me je za još."Mač mi je klizio iz ruke. Njegov se približavao mom vratu, još

nekoliko palaca i probiće mi kost. Slobodnom rukom posegnuo samza pojas. Tamo mi je bio nož... Moja poslednja nada.Norkrosove oči su plamtele odlučnošću. "Dobro me slušaj, budalo.

To će biti poslednje što ćeš čuti.""Za Sofi... za Filipa!", viknuo sam mu u lice.Tog trenutka zabih mu odozdo nož u grudi. Osetih silinu kidanja,

pucanje kosti, ali – njemu se ni mišić ne pomeri na licu.Gurao sam nož sve jače, ali on me je odozgo probadao pogledom.

Neverovatno! Nastavljao je da gura sečivo u moj vrat.Onda je otvorio usta kao da će da doda još nešto. Ovoga puta iz

njih je šiknuo mlaz krvi. Video sam da mu je olabavio stisak ruku okomača. Zatim je koraknuo unazad. Zapravo, zateturao se.Odgurnuo sam ga nožem duboko zarivenim u njegovo telo.Estela je vrištala kao da je ona ubodena.Norkros je, poput pijanca, pokušavao da održi ravnotežu. Zaljuljao

se i onda pao na kolena. Pogledao je nagore, u mene, s nevericom uočima, držeći u rukama sopstvenu utrobu. Onda se preturio mrtav.Osetio sam da me osećanja preplavljuju. Najpre olakšanje, a zatim i

tuga. Osvetio sam Sofi i Filipa, ali sam shvatio da sada za mene više

ništa ne postoji.Podigao sam mač. Morao sam da nestanem odavde. Dograbio sam

Estelu za kosu. Ona mi je namestila igru. Skoro da me je životakoštala. Zabacio sam njenu lepu glavu i prešao joj vrhom mačapreko vrata."Nemoj da vičeš ili dozivaš nekoga. Jesi li razumela?"Klimnula je glavom očiju okruglih od užasa."Imaš mnogo sreće", rekao sam s mukom se osmehnuvši, "Ja sam

ipak nežna budala."

Poglavlje 58Iscrpen i uplašen da će Estela uzbuniti zamak, izašao sam

teturajući se iz odaje mrtvog viteza. Sada sam bio i ubica.Uzeo sam palicu i mač i uspeo da siđem s palisada na jednom

nečuvanom mestu blizu Norkrosovih odaja. Jarak je bio suv, pa samga prešao peške.Odatle sam trčao. Trčao sam kroz zasenjene mračne ulice sela

ispod zamka. Trčao dok nisam došao do šume.Ruka mi je visila kao rasporeno pečenje. Rana mi je obilno krvarila.

Naišao sam na potok, pa sam oprao ranu najbolje što sam umeo ipovezao je parčetom platna s tunike. Opet sam bio otpadnik, izločinac čak, ne samo dezerter iz dalekog rata, već i ubica – ubicajednog velikaša. Nema sumnje da će me Balduin juriti. Moram da seudaljim od Treja što više mogu. Ali, kuda da odem?Krio sam se po šumi, držeći se podalje od glavnih drumova. Bio

sam gladan i bilo mi je hladno, ali misao da sam osvetio Sofi i Filipagrejala me je iznutra. Osećao sam da sam naplatio dug, da samponovo živ. Nadao sam se da će mi Bog oprostiti.Upravo kada se razdanilo začuo sam glasnu buku. Sakrio sam se u

žbunje dok je progalopirala posada naoružanih jahača odevenih uBalduinove boje. Nisam znao kuda su se uputili. U Vej di Per?Pustošeći usput drumove i sela?Krenuo sam na istok, prateći glavni drum iz dubine šume.

Izbegavao sam svakog putnika koga sam video. Nisam znao kudaidem. Ruka me je bolela i probadala.

Na izmaku dana, naišao sam na račvanje druma koje sam dobropoznavao. Prošao sam tuda prilikom nedavnog dolaska u Trej.Ka istoku leži moje selo, Vej di Per. Na dan puta. Moja krčma je

tamo, Matje, moj šurak, koji mi je jedini ostao od porodice. Mojiprijatelji... Odo, Žorž... Uspomene na Sofi i grob mog jadnog sina.Tamo bi me dočekali s dobrodošlicom. Pa, ja sam Ig, pripovedač.

Sve sam ih zasmejavao. Sigurno bi rado primili nazad izgubljenogsina.Onda me je presekla tuga.Nisam mogao da se vratim tamo. Moje selo je bilo na Balduinovoj

teritoriji. Tamo će me tražiti. I tamo više nije bilo mog doma. To jesamo mesto na kome bi me u snu progonile uspomene.Kao svaka dobra pesma, i život ima stihove. Tako su me učili

putujući zabavljači. Svaki stih mora da se otpeva. Samo svi zajednočine pesmu. Obično navedemo celu pesmu po imenu, ali kada boljerazmislimo, kada se osmehnemo, samo omiljeni stih je ono štorazgali uši.Sofi... za mene ćeš ti uvek biti taj stih.Ali, sada moram da idem... Moram da te napustim.Izabrao sam put ka severu, prema bilo kakvom životu koji me je

tamo čekao.Prema Boreu...

Treći deoMEĐU PRIJATELJIMA

Poglavlje 59Otvorio sam vrata i tamo je stajao Norbert, dvorska luda, savijen

nad činijom, čačkajući zube leskovom grančicom. Otromboljio jevilicu kao da je ugledao duha."Zaboga... Ig! Ipak si se vratio."Široko se osmehivao, a zatim došepao do mene onim svojim

hodom postrance. "Kako se radujem što te vidim, momče.""I ja tebe, Norberte", odgovorio sam grleći ga zdravom rukom."Opet ranjen? Ti si kao ljudska meta, sinko", viknuo je. "Ali uđi,

drago mi je što si se vratio. Hoću da čujem sve po redu."Izvukao mi je nisku stoličicu, zatłm je nasuo čašu vina i seo

naspram mene."Vidim ti iz očiju da nisi ovamo došao ispunjen radošću. Pa, pričaj...

Jesi li je našao? Kakva je sudbina zadesila tvoju Sofi?"Spustio sam oči pred prijateljem."Bio si u pravu, Norberte. Bili su to pusti snovi da je ona nekako

preživela. Siguran sam da je umrla."Klimao je glavom, pa se nagnuo preko stola i očinski me stegao."Čoveku je dozvoljeno da tu i tamo sanjari. Mi mali ljudi živimo od

toga. Žao mi je zbog tvog gubitka, Ig."Uzdrhtao je i promuklo se zakašljao."Bolestan si?", pitao sam zabrinuto."Samo malo prehlađen", odmahnuo je. "Previše godina sam puzao

ovde dole s bubama." Pročistio je grlo. "Kaži mi ovo – kako je prošaoBalduinov sud? Jesi li dobio posao?"Konačno sam imao zbog čega da se nasmešim."Jesam, baš kao što sam i planirao. Zapravo, mislim da sam bio

uspešan.""Znao sam!", skočila je dvorska luda. "Znao sam da ćeš biti. Dobro

sam te podučio, dečko, zar ne? Pričaj mi! Moram sve da saznam."

Iznenada kao da je sve moje iznurenosti nestalo; lice mi se jarkoobasja sećanjem na zabavljanje dvora. Sve sam mu ispričao. Kakosam uspeo da uđem u zamak, kako sam ugrabio priliku da izađempred sud. Šale koje sam pričao... Kako je vojvoda oterao jadnogPalimposta."Taj matori jarac... Znao sam da je drtina presahnula." Norbert je

skakutao okolo, oduševljeno se cerekajući. "Tako mu i treba.""Ne", negodovao sam, "ispostavilo se da mi je prijatelj. I to

istinski..." Nastavio sam svoju priču, preko prepirke s Norkrosom, otome kako su mi podmetnuli i kako mi je Palimpost, ista ona budalakoju sam posramio, spasao život."Znači budalčina je sačuvala nešto časti u sebi. Dobro je. Postoji

bratstvo među nama, Ig. Mislim da si i ti sada deo toga." Toplo me jepotapšao po ramenu, a onda se opet presamitio u napadunajužasnijeg kašlja."Ti jesi bolestan", rekao sam nagnuvši se i pridržavši ga."Lekar kaže da je to samo zbog lošeg vazduha ovde dole. Kaže mi

da sam ja bedni primerak čoveka koji uveseljava. Ali opet, Ig, moždaje tvoj povratak baš u dobar čas. Zašto me ne bi zamenjivao dok sene oporavim? To je sjajan posao."Privukao sam mu bliže stoličicu."Da zamenjujem tebe?... Ovde u Boreu...?""Zašto da ne? Sada znaš zanat. Profesionalac si. Samo pokušaj da

ne radiš previše dobro."Razmišljao sam o ponudi. Mesto mi je zaista bilo potrebno. Kuda

bih inače otišao? Šta bih još radio? Ovde sam imao prijatelje.Njihova podrška je bila jaka. A i druga strana te ponude neospornomi se dopadala.Meni se to dopadalo. Gužva, aplauzi, odobravanje... Ovaj novi

izgovor… Sviđalo mi se, veoma."Zameniću te, Norberte", rekao sam uhvativši ga za rame. "Ali

samo dok se ne oporaviš.""Znači, dogovoreno je." Srdačno smo se rukovali. "Vidim da još

vučeš tu štapinu sa sobom. A nosiš i dalje onu odeću. Ali izgubio sišešir.""Moj krojač nije stigao na brzinu da me obuče."

"Nema problema", nasmejao se Norbert. Odšepao je do svogkovčega i dobacio mi filcanu kapu. Imala je zvončiće. "Zvoni, znam.Ali, kao što kažu, prosjaci ne mogu da budu izbirljivi."Stavio sam kapu na glavu. Osetio sam nešto čudno, a krv mi se

zagrejala od ponosa."Oborićeš ih s nogu, momče. U to sam siguran", iscerio se. "A

siguran sam i da ovde ima još nekog ko će biti veoma radostan štote ponovo vidi."

Poglavlje 60Posmatrao sam Emili s ulaza u dnevnu sobu pre nego što je uspela

da me primeti. Sedela je među ostalim dvorskim damama i vezla.Ispod bele kapuljače izvirivale su joj plave pletenice. Njen nosić jedelovao nežno kao pupoljak. Video sam ono što mi je bilo jasno jošprvog dana, ali što sam zanemarivao zbog prirode našegprijateljstva.Emili je bila prelepa. Nije joj bilo ravne.Namignuo sam joj s vrata i osmehnuo joj se. Raširila je oči. Bile su

kao poljski cvetovi kada se raspupe u julu.Ona je ustala, uredno složila svoj vez na sto i savršenom

uljudnošću izvinila se i pošla ka meni. Kako se približavala,ubrzavala je korak.Tek u hodniku je pojurila prema meni, uhvatila me za ruke i

pokazala svoje iskreno oduševljenje."Ig de Lik... Istina je. Neko reče da te je video. Vratio si nam se!""Nadam se da neću istrošiti ovu dobrodošlicu, moja gospo."Široko se nasmešila."Veoma sam zadovoljna. I vidi kakav si... I dalje u odeći dvorske

lude. Dobro izgledaš, Ig.""U istoj onoj odeći koju ste mi napravili, samo malo pohabanoj.

Norbert se razboleo. Obećao sam mu da ću ga zamenjivati."Njene oči, živahne i zelene, kao da su obasjale tamni hodnik."Ne sumnjam da ćemo svi zbog toga biti veseliji. Ali pričaj mi, Ig,

tvoj pohod...? Kako je prošao?"Spustio sam glavu, ni na trenutak ne pokušavajući da sakrijem

svoje razočaranje ni svoja prava osećanja.

Emili me je povela niz hodnik, gde nije bilo stražara i gde smo moglida sednemo na klupu."Molim te... Vidim da si povređen i uznemiren, ali moram da čujem.""Vaš plan je bio savršen. S mojim paravanom sve je išlo dobro.

Zamenio sam dvorsku budalu u Treju, odomaćio se kao što smo iplanirali i bio u prilici da njuškam okolo.""Nisam mislila na naš paravan, Ig. Mislila sam na pohod. Na tvoju

dragu Sofi. Šta si otkrio? Pričaj mi!""Što se moje žene tiče", osušilo mi se grlo, "sada sam siguran da je

mrtva."Svetlost u njenim očima punim nade počela je da tamni. Pružila je

ruku ka mojoj."Veoma mi je žao, Ig. Vidim kako te je to rastužilo." Sedeli smo u

tišini neko vreme. Onda je primetila moju ruku. "Opet si ranjen.""Samo malo. Nije to ništa. Već prolazi. Pronašao sam osobu koja je

odgovorna za Sofl i moga sina. Završilo se tako što sam morao dase suočim s njim.""Da se suočiš s njim..." U očima joj se javila zabrinutost. "A ishod?""Ishod?" Opet sam oborio glavu, a zatim je podigao s bledim

osmehom."Ja sam ovde. On... nije."Lice joj se ozarilo."Ja sam zadovoljna. A najviše sam zadovoljna što čujem da ćeš

ostati neko vreme." Zavrnula mi je rukav i zagledala ranu od mačana mojoj ruci. "Ovo mora da se leči, Ig.""Vi me uvek negujete dok ne ozdravim", kazao sam. Iznenadio sam

se kako sam lako prihvatio njenu negu. Skoro bez oklevanja.Osećao sam se dobro što sam ovde. Preko lica mi se razlio smirenizraz."Ali, imam još da vam pričam, bojim se. Taj čovek s kojim sam se

borio... bio je vitez. Zapravo, više od viteza. Bio je Balduinov vojnizapovednik. Ispalo je tako, u našoj borbi... da sam ga ubio."Emili je napeto gledala u mene. "Ne sumnjam da je ono što si

učinio bilo ispravno.""Biloje, gospo Emili... Kunem vam se. Ubio mi je ženu i sina. Ali taj

čovek je bio plemić. I ja...""Zar se ne smatra da je pravedno kada neko uzme zadovoljštinu

zbog gubitka svog imanja?", prekinula me je Emili. "Ili kada brani

čast svoje žene?""Za plemenite, da." Ponovo sam oborio glavu. "Ali bojim se da

nema pravde na ovom svetu koja obasjava i one niskog porekla kojiubiju viteza. Čak i kada je zasluženo.""Možda i jeste tako", klimnula je glavom. "Ali neće uvek biti tako."Pogledi su nam se sreli."Ovde si uvek dobrodošao, Ig. Razgovaraću s gospom Anom."Istog trena sam osetio kako se teško breme diže s mojih leđa. Čime

sam zaslužio ovakvu prijateljicu? Kako to da su u ovoj čistoj duši svebrane i svi zakoni po kojima sam živeo stavljeni na stranu? Osećaosam veliku zahvalnost što sam došao ovamo."Nemam načina da vam zahvalim." Uzeo sam je za ruku. Onda

sam uvideo svoju grešku, svoju neposrednost, svoju glupost.Pogled joj se spustio na moju ruku, ali nije povukla svoju."Vojvodin vojni zapovednik, kažeš...", nasmešila se konačno.

"Možda i jesi niskog roda, kao što kažeš, Ig de Lik, ali zato ciljašzapanjujuće visoko."

Poglavlje 61"Potpuno je pogrešno, dete", grdila je Ana Emili kasnije u svojoj

garderobi, "da zabadaš nos tamo gde ga zabadaš. Taj lepotanizgleda uvek završi tamo gde je najmanje poželjan."Emili je četkala dugu smedu kosu svoje gospodarice ispred

ogledala. Ana kao da je bila upadljivo neraspoložena. Ranije je Emiliuvek umela da je smekša s nekoliko dobro smišljenih priča iumiljatom veselošću. Njeno slobodoumlje oduvek je bilo izvorrasprava među njima dvema i, mada je njena gospodarica to krila,ono ih je i povezivalo.Ali sada nije bilo tako. Ne otkad se čulo da Anin muž uskoro dolazi

iz krstaškog pohoda."Nisam dete, gospođo", uzvratila je Emili."A ipak se ponekad ponašaš kao da jesi. Teraš me da gledam na

drugu stranu zbog te dvorske budale koja priznaje da je ubila vojnogzapovednika jednog vojvode. I koja traži utočište ovde.""On nije došao da se sakrije od pravde, moja gospo, već zato što

oseća da je medu prijateljima koji shvataju šta je pravda."

"A koliko tebi znači ovo prijateljstvo, Emili? Ovo prijateljstvo sprostakom niskog roda koji se uvek vraća ovamo kada je povređen.Da li je ono vredno kršenja zakona i običaja?""Vitez je ubijen u poštenom dvoboju, gospodo. On je napastvovao

čovekovu voljenu ženu.""Gde su dokazi? Ko stoji iza ovog čoveka? Pekar? Kovač?""Ko stoji iza Balduina, gospodo? Naoružani zlikovci? Njegovoj

okrutnosti i pohlepi nisu potrebni svedoci."Ana je oštro pogledala Emili u ogledalu."Vlastelinu nisu potrebne zaloge, dete." Nastade neprijatna tłšina, a

onda Ana kao da smekša. "Vidi, Emili, poznato ti je da Balduin nijeprijatelj ovog dvora. Ali nemoj me terati da biram izmedu tvog srca ipriznatih zakona. Vlastelin upravlja svojim vazalima onako kakosmatra da treba.""Ljudi su oduvek pokazivali pohlepu", produžila je Ana. "Rašire ti

noge i poseju seme, onda nabiju nos u jastuk i hrču. Ni tvoja prostadvorska luda neće se pokazati drugačije." Ana se okrenula i kao daje shvatila da je povredila Emili. Uhvatila je četku i stisnula devojčinuruku. "Moraš znati da bi me strašno obradovala Balduinova sramotau odsustvu mog muža. Ali tvoja cena je previsoka. Nemoj me teratida biram izmedu muških svinja, bile one visokog ili niskog roda.""Odlučićete tako, moja gospo, što ćete pokazati pravičnost."Anin pogled je očvrsnuo."Ne maši svojim luckastim shvatanjima o pravdi preda mnom, Emili.

Nikada nisi morala da vladaš. Nisi podanik nekom muškarcu. Ipak sigost na našem dvoru. Možda je vreme da te pošaljemo nazad?""Nazad..." Emili se prepala. Strah je ophrvao. Ana joj nikada do

sada nije pretila."Ovo je podučavanje, Emili, nije tvoj život. Tvoj život je zapisan. Ne

možeš ga izmeniti, bez obzira koliko su ti jake strasti.""Nije u pitanju moje srce, gospođo. Pravda je na njegovoj strani.

Uveravam vas.""Ne znaš ti šta je pravda", odbrusila je Ana. "Znaš samo za snove.

Slepa si, dete... i tvrdoglava. Za sada nisi pronašla muža ovde,uprkos najvećim naporima nekih od naših najhrabrijih vitezova.""Oni su naduveni volovi, a tako i smrde. Njihova herojska dela ništa

mi ne znače. I manje nego ništa!"

"A opet, ovaj džukac niskog roda ti znači. Zbog čega misliš da odnjega možeš da očekuješ više? Prestani da traćiš vreme! Smesta!"Emili je ustuknula, zrajući da je preterala. Uvredila je Anu.

Postepeno, Ana kao da je omekšala. Pružila je ruku Emili."Ipak", nastavila je, "nikida ti nije ponestalo hrabrosti da se

suprotstaviš meni.""Zato što sam vam uvek verovala, moja gospo. Zato što ste me

uvek učili da činim ono što je ispravno.""Plašim se da previše vruješ." Ana ustade."Obećala sam mu, gospodo." Emili je spustila glavu. "Neka ostane.

Neću ići dalje. Ovim sam vas ophrvala jer ste vi mudriji. Molim vas,dozvolite da ostane!"Ana je uporno i ispitnački zurila u Emili. Nežno joj je dotakla lice.

"Šta je to život učinio s tobom, jadno moje dete, da si tako tvrdaprema svojoj klasi.""Nisam tvrda", odgovorila je Emili, kleknuvši i spustivši glavu na

Aninu ruku. "Samo vidim da mimo nje postoji ceo jedan svet.""Ustani!" Ana je nežno podiže. "Tvoja budala može da ostane.

Barem dok se Balduin ne bude raspitivao za njega. Nadam se daćemo, u Norbertovom odsustvu, otkriti da je zanimljiv.""Dobro je naučio, moja gospo", uveravala ju je Emili, obradovana."Ono što me uznemirava je to što uči od tebe. Taj drugi svet o kom

pričaš može da ti se učini stvaran. Može da izazove tvoju znatiželju. Itvoje srce. Ali čuj me, Emili... To nikada neće biti tvoj život."Drhtavica prođe devojčinim telom. Protrljala je obraz o šaku svoje

gospodarice. "Znam, moja gospo."

Poglavlje 62Sledećeg jutra imao sam prvi nastup pred dvorom gospe Ane.

Veliku dvoranu u Boreu video sam tek iza Norbertovih leđa pri prvojposeti, kada sam proučavao njegove veštine dok je nastupao. Sadami je ta dvorana, sa svojim lukovima koji se dižu trideset stopa uvisinu i koja je napunjena do kraja šaroliko obučenim vitezovima idvoranima, izgledala čak daleko veća i impresivnija nego što sammogao da zamislim.

Srce mi je lupalo. Ne samo zbog ogromne prostorije i prostečinjenice da je Trej bio selendra u odnosu na ovo; ni zbog moje novevlastelinke i milosti koju treba da osvojim. Bilo je to i zbog saznanjakoga zamenjujem. Norbert je bio dvorska luda najvišeg stepena.Duboko me je ganulo to što ga menjam ovde, pred ovim dvorom.Dolazak dvorana nije učinio ništa da stiša moju nervozu. Jeka truba

najavila je dolazak gospe Ane u haljini s dugim svilenim šlepom, injenih dama, među kojima je i Emili, koje su nosile jastučiće iosveženja ako zatreba.Paževi u gornjim tunikama zelene i zlatne boje najavljivali su dnevni

red. Savetnici su leteli okolo, takmičeći se zapažnju gospe Ane.Mnoštvo vitezova za svečano postavljenim stolovima nije nosilosvoje skromne svakodnevne tunike, kao u Treju, nego su sedelielegantno obučeni u njene boje – zeleno i zlatno.Toga dana na redu je bila kraća rasprava pred sudom u kojoj su se

suprotstavili sudski izvršitelj i jedan siromašni mlinar oko nameta nanjegovo dobro. Kao što je bilo uobičajeno po svim gradovima, sudskiizvršitelj je smatrao da mlinar zadržava nešto sebi. Video sam to stoputa u svom selu. I uvek je sudski izvršitelj bio taj koji je dobijao spor.Ana je slušala pažljivo, ali uskoro kao da se umorila. U odsustvu

svoga muža, bila je primorana da sudi u ovako zamornim stvarima, aovo je bilo tako prizemno kako samo može biti.Anin pogled stade da luta."Ova zađevica je smešna", rekla je. "Ludo, to je tvoja oblast. Šta ti

kažeš? Dođi i presudi!"Istupio sam iz gomile iza njene stolice. Delovala je iznenađeno, kao

da je zatečena novim licem u sviti."Kažete da ja treba da presudim, moja gospo?" Poklonio sam se."Osim ako nisi tako tupav kao što su oni", odvratila je. Mlak smeh

se razlegao prostorijom."Neću biti", rekao sam, prisećajući se svih slučajeva kada sam

video kako su mi prijatelji prevareni, "ali moram vam odgovoritijednom od svojih zagonetaka. Šta je najsmelije na celom svetu?""Pozornica je tvoja, ludo. Reci nam, šta je najsmelije?""Košulja sudskog izvršitelja, moja gospo. Jer ona lopova steže oko

vrata svakodnevno."

Sudnicom je zavladao muk umesto veselog brujanja. Sve oči subile uprte u sudskog izvršitelja u očekivanju njegovog odgovora.Ana je usredsredila pogled na mene."Norbert me je obavestio da uzima odsustvo, ali me nije obavestio

da dužnost predaje jednom tako hitrom duhu. Pridi bliže! Poznajemte, zar ne?"Kleknuo sam pred njom i skinuo kapu."Ja sam Ig, dobra gospo. Već smo se sreli. Na putu za Trej.""Monsieur Rouge", uzviknula je, a po izrazu lica videlo se da tačno

zna kome se obratila. "Deluješ mi malo bolje skrpljen nego kad samte poslednji put videla. I našao si zanimanje. A onomad si navukaooklop i odjahao u neki pohod.""Moj oklop je jedino ovo", isturio sam svoju kariranu tuniku. "A mač

mi je ovaj štap. Nadam se da vam nisam previše nedostajao.""Teško da možete nekom da nedostajete, monsieur", reče Ana uz

stegnut osmeh, "s obzirom da ne odlazite."Mnoge dame su počele da se kikoću. Ceremonijalno sam se

poklonio na ove njene izlive duhovitosti."Norbert kaže da ćeš biti odgovarajuća zamena. A na dvoru postoji

još jedna osoba koja te dobro brani. A vidi kako nastupaš... Ovde,pred našim sudom, na svom prvom koraku, već si uprljao čizme.Stao si na mlinarevu stranu u ovome?""Stao sam na stranu pravde, gospo." Osetio sam kako temperatura

u prostoriji raste."Pravde... Šta to može budala da zna o pravdi? Ovo je stvar

zakona i prava."S poštovanjem sam se naklonio."Vi ste zakon ovde, moja gospo. I sudija prava. Zar nije Avgustin

rekao: 'Uklonite pravdu i šta će ostati od kraljevstava osim bandizločinaca na visokom nivou.'""Razumeš se i u kraljevstva, vidim... u svom ispunjenom i

raznovrsnom životu."Prišao sam sudskom izvršitelju."Zapravo, razumem se u kriminalce. Sve ostalo je samo

nagađanje."Dvoranom prostruja suzdržan smeh. Čak je i Ana dozvolila sebi da

se nasmeši.

"Dvorska luda koja citira Avgustina? Kakva si ti to budala?""Budala koja ne zna latinski, gospodo, samo je još veća budala."

Opet nešto tapšanja i poneko klimanje glavom. I još jedan osmeh odAne."Podigli su me putujući zabavljači, Vaša milosti. Znam mnogo

beskorisnih stvari." Skočio sam na šake i balansirao jedno vreme, pase oslonio samo na jednu ruku. Onako naglavačke, dodao sam: "Anadam se i neke sasvim korisne."Ana je blagonaklono klimnula."Sasvim korisne." Počela je da tapše. "I eto tako, sudski izvršioče,

primorana sam da se složim s budalom. Ako ne po pravu, a ono poduhovitosti. Molim te, oprosti mi! Sigurna sam da će sledeći put tasprevagnuti na tvoju stranu."Sudski izvršitelj mi je uputio ljutit pogled, pa se odmakao i poklonio."Prihvatam, moja gospo."Odrazio sam se i dočekao na noge."Pa, ubico veprova", ponovo se Ana okrenula ka meni. "Prijatelji su

ti u pravu. Norbert te je dobro podučio. Dobro si nam došao.""Hvala vam, gospođo. Neću vas razočarati."Osećao sam da se nadimam. Nastupio sam pred dosad najtežom

publikom i uspeo. Prvi put posle dužeg vremena osećao sam da mine preti zlo. Namignuo sam Emili. Telom su mi prošli žmarci ponosakada mi se osmehnula."Barem dok mi se muž ne vrati", oštro je dodala Ana. "I moram te

upozoriti, njegovi pogledi na običaje sasvim su drugačiji od mojih.Poznat je po tome da je mnogo manje oduševljen budalinim znanjemlatinskog od mene."

Poglavlje 63Sledećih dana slobodno sam radio po dvoru, zabavljao gospu Anu,

recitovao priče i pesme iz svojih zabavljačkih dana, smišljaopodrugljiv savet kada bi me pozvala i kada joj je bio potreban smeh.Nevolje iz Treja u svesti su mi postajale sve udaljenije. Čak sam

uhvatio sebe kako uživam u svojoj novoj ulozi i u moći ženskog uha.Nekoliko puta sam uspeo da unesem duhovitost u neku situaciju i

da joj blago promenim mišljenje, uvek u korist oštećene strane.

Shvatio sam da me sluša, traži moje mišljenje, koliko god ono biloskriveno šalom, među gomilom njenih savetnika. Osećao sam dačinim nešto dobro.A Emili kao da je bila zadovoljna. Hvatao sam njene poglede među

ostalim dvorskim damama, pune odobravanja, mada je nisam videonasamo od onog prvog dana.Jednoga dana, pred kraj zasedanja suda, Ana me je pozvala."Jašeš li, ludo?""Jašem", odgovorio sam."Onda ću pripremiti konja. Želim da budeš prisutan na jednom

izletu. Budi spreman u zoru."Izlet... s vojvotkinjom...Ovo je bila neuobičajena čast, to je čak i Norbert priznao. Cele noći

sam se prevrtao na svojoj slamenoj prostirci. Šta li je to namislila samnom? Između navala šlajma i kašljanja, Norbert mi je prebacivao:"Nemoj da se previše baškariš u toj mojoj kapi. Uskoro ću se

vratiti."Sledeće zore spremno sam čekao kod štala, očekujući družinu

elegantno obučenih dvorana.Ali, od samog početka postalo mi je jasno da ovo nije neki dokoni

izlazak u prirodu. Ana je bila obučena u jahaću pelerinu, a pratila suje dva viteza koje sam poznavao, njen politički savetnik Bernar Devai kapetan njene garde, plavokosi vitez po imenu Žil. S njom je bio iMavar, koji me je uzdama pričvrstio za konja pošto su me našli ušumi i koji kao da se nikada nije odmicao od nje. Društvo je pratilačeta od dvanaest vojnika.Nisam imao pojma kuda smo se uputili. Kapija je otvorena, pa smo

izjahali iz Borea uz prvu svetlost. Tanka nit rumenog neba videla senad brdima na istoku. Odmah smo krenuli putem ka jugu.Jahao sam iza grupe plemića, odmah ispred zadnjeg stražara. Ana

je bila siguran jahač na svojoj beloj kobili koju je vodila kasom.Povremeno bi razmenila koju reč sa svojim savetnicima, ali

uglavnom smo jahali u tišini, hitrim korakom. Nismo se odmarali svedok nismo naišli na potok, na sat jahanja ka jugu.Bio sam malo nespokojan. Išli smo pravo ka Treju – Balduinovoj

teritoriji. Niko me nije pazio ni nadgledao, ali tračak zabrinutosti činioje da drhturim.

Zbog čega me je Ana pozvala na ovaj put? Šta ako me vrate uTrej?Na raskršću puteva krenuli smo jugozapadno. Kretali smo se

drumovima kojima nikada ranije nisam išao, povremeno prelazećibrda sa šćućurenim selima. Oko podne ušli smo u prostranu šumu, stako gustim i visokim drvećem da je skoro zaklanjalo sunce. Pohodje predvodio Žil. U jednom trenutku je objavio:"Ovde se završavaju naše zemlje, moja gospo. Sada smo u

vojvodstvu Trej."Međutim, jahali smo i dalje. Krv mi je brže strujala. Nisam bio

siguran šta se dešava. Imao sam želju da pobegnem. Ali kuda? Nebih odmakao ni pedeset koraka ako bi hteli da me uhvate.Ana je i dalje išla napred. Morao sam da imam poverenja u ovu

ženu. Nisam se usuđivao da pokažem strah. A opet, svaki put kadasam poverovao nekom plemiću, završio sam daleko gore. Da li jemoguće da me i sada izdaju?Konačno sam podbo konja i sustigao Anu. Neko vreme sam jahao

uporedo s njom, nervozan, sve dok nije primetila upitan izraz namome licu."Hoćeš da znaš zbog čega sam te pozvala da pođeš?"Da, klimnuo sam glavom.Nije mi odgovarala, već je kasala dalje.Sa strana sam sada primetio njive i kuće. Na jednom drvetu bio je

urezan znak: Sveta Cecilija.Naša družina je usporila hod.Konačno mi Ana mahnu da pridem,Približio sam se, plašeći se da će svakog trenutka Balduinovi vojnici

izaći iz šume i ubiti me."Evo ti odgovora, budalo", rekla je stegnutog lica. "Ako nađemo

ovde ono što mi je rečeno da ću naći u ovom selu, mislim da će namu povratku biti veoma potrebno da se razgalimo."

Poglavlje 64Opustio sam se, ali samo na trenutak. Prva stvar koju sam zapazio

bio je zadah. Smrad raspadanja... trulež mrtvih.

Zatim se malo dalje ukazaše pramenovi belog dima iznad drveća. Isamo lišće je bilo oprljeno čađu pečenog mesa od koga se stomakokretao.Misli su me ponele u prošlost... Cwetot. Ana je jahala napred i

odbojni smrad je, naizgled, nije ometao. Više nisam osećaoopasnost za sebe, samo da se približavamo nečem užasnom.Drum je postao širi. Čistina. Onda kameni most. Bili smo na obodu

varoši. Ali varoši nije bilo. Samo ono što su nekada bile kolibe idruga staništa, s trščanim krovovima urušenim od vatre, i dim koji sejoš dizao iz pepela.I ljudi koji sede uokolo otupeli, s praznim izrazima na počađavelim

licima, kao da oponašaju smirenu tišinu mrtvih. Ujahali smo u mesto.Skoro svaka kuća kao da je bila spaljena do temelja. Ispred većinesu stajali visoki kočevi zabijeni u zemlju. Na njima su bilineprepoznatljivi ugljenisani ostaci. Čudna mešavina smrada učinilaje da mi se prevrne u stomaku – izgorela kosa, meso, krv. Kočevi suizgledali kao paganska obeležja s rasporenim životinjama za teranjezlih duhova od domova kojih više nema."Šta je to?", pitala je Ana dok je prolazila pored njih. Žil, kapetan

garde, duboko je udahnuo. "To su deca, moja gospo."S Aninog lica nestade boje. Zaustavila je konja. Nagnula se i zurila

u leševe. Na trenutak sam pomislio da će pasti, ali Ana se ispravila.Lice joj je opet poprimilo sabran izraz. Čvrstim glasom je ispitivalameštane:"Šta se ovde dogodilo?"Niko nije odgovorio. Ljudi su samo zurili. Strepeo sam, zapravo, da

su im povaćteni jezici.Kapetan je viknuo:"Gospa Ana od Borea vam se obraća. Šta se ovde dogodilo?"Na to se iz pozadine začuo jeziv krik. Sve glave se okrenuše ka

krupnom čoveku odevenom u pohaban kožuh, koji je jurio ka namasa sekirom.Kada je bio na samo nekoliko stopa, jedan vojnik ga je sapleo

kopljem pa je napadač tresnuo na zemlju. Dvojica drugih vojnikaodmah se baciše na njega i jedan mu stavi mač pod grlo, pa pogledau Anu čekajući njenu reč.

Jedna žena kriknu i pritrča čoveku, ali su je zadržali. Čovek se nijeosvrtao na nju, samo je zurio u Anu očima ispunjenim bolom."Izgubio je sina", doviknu jedan glas, "dom..." Glas je pripadao

mršavom, sedom čoveku u potamneloj i pohabanoj odeći.Vojnik se spremao da ubije krupnog čoveka, ali Ana odmahnu

glavom."Neka ga!"Čoveka su podigli na noge. Anini stražari su ga snažno gurnuli do

njegove zahvalne žene, gde je ostao, teško dišući i bez załmlnosti."Šta se ovde dogodilo? Recite mi", kazala je Ana sedom čoveku."Došli su usred noći. Kukavice bez lica s crnim krstovima. Krili su se

iza maski. Kazali su da hoće da očiste varoš za Boga. Da smo miukrali nešto Njegovo.""Ukrali? Ukrali – šta?", pitala je Ana."Nešto sveto, blago. Nešto što nisu mogli da pronađu. Otrgli su svu

decu od majki. Stavili ih na stubove pred našim očima. Zapalili ih...Njihovi krici i dalje odzvanjaju u našim ušima."Obazreo sam se. Ovo je bilo Balduinovo delo, znao sam to. Ista

ona divljačka okrutnost koja mi je uzela ženu, bacila u plamoga sina.A ipak je ova klanica delovala čak i veća nego za šta bi Balduin bioodgovoran. Norkros je mrtav, a taj pakao traje."I šta su pronašli, ti krvnici?", pitala je Ana. Čovek je odgovarao siv

u licu:"Ne znam. Spalili su nas i otišli. Ja sam gradonačelnik ove varoši.

Gradonačelnik ničega, sada. Možda bi trebalo da pitate Arnoa. Da,pitajte Arnoa."Ana je sjahala. Prišla je pravo gradonačelniku i zagledala mu se u

oči."Ko je taj Arno?"Gradonačelnik je prezrivo huknuo. Bez odgovora, nekud se zaputio.

Ana je krenula za njim, a njena straža ispred nje, raščišćavajući jojput.Išli smo po opustošenom gradu. Štale sravnjene sa zemljom, pune

dima, i smrad osakaćenih konja; mlin, više pepela nego kamena.Drvena crkva, poprskana krvlju, jedina zgrada koja je još stajala.Gradonačelnik se zaustavio ispred niskog kamenog kućerka. Ulaz

je bio umrljan krvlju – ne nasumično, već u obliku velikih crvenih

krstova. Iznutra je dopirao zadah klanice. Zadržavajući dah, ušli smounutra. Ana je teško disala. Kuća je bila razorena. Nešto oskudnognameštaja bilo je iscepkano poput drva za potpalu, pod ispod njegaiščupan. Dva tela su visila obešena za ruke, muškarac i žena,trupova s iskidanim mesom. Ispod njihovih oklembešenih noguležale su njihove odsečene glave.Telo mi se zgrčilo od užasa. Nisam mogao da dišem. Viđao sam i

ranije te strahote. Glave odsečene i ispečene, tela odrane kože.Vidao sam ih ali nisam želeo da ih se sećam. Bez obzira na to, umisli mi se vratiše: Niko, Robert... klanica Antiohije. Okrenuo samglavu."Samo napred, pitaj Arnoa", smeškao se sarkastično

gradonačelnik. "Možda će ti on odgovoriti na pitanja, vojvotkinjo."Stajali smo užasnuti."Arno je rođen ovde i uvek je ovo mesto zvao svojim domom. Bio je

najhrabriji čovek koga je iko od nas poznavao, vitez na dvoru uTuluzu. A ipak su ga isekli kao svinju. Izvadili su matericu njegovežene tražeći neko blago. 'Ukradeno od Boga', rekli su. A on seupravo vratio iz borbi u stranim zemliama ""Iz borbi u kojim zemljama?", pitao je kapetan Žil. Ja sam znao.

Video sam već ovakav užas. Znao sam, ali nisam mogao daodgovorim."Iz krstaškog pohoda", iscedio je gradonačelnik.

Poglavlje 65Izašao sam iz kućerka i pokušao da izbacim iz glave ogavne slike.

Sve sam to već video. Muškarci i žene obešeni i odrani, delovinjihovih tela razbacani kao da sama ubistva nisu bila dovoljna.Cwetot.Antiohija. Krstaški pohod...Jahači u gluvo doba noći koji nisu nosili boje i nisu pokazivali lica.

Spaljene varoši, divljaštva. Da li su to Balduinova dela? Norkros jemrtav. Da li je moguće da njegovi ljudi i dalje divljaju i terorišu sela?Koje su to dragoceno blago tražili?Saberi sve, govorio sam sebi. Šta je rešenje ove zagonetke? Zašto

ne mogu da je odgonetnem?

Krstaški pohod... Odjednom je to počelo da odzvanja odasvud.Arno se upravo vratio odande. Isto tako i Ademar, za čiju samgroznu smrt čuo na Balduinovom dvoru. Njihova sela su opljačkana irazorena – kao i moja krčma.Niz kičmu osetih strah. Ovi jahači bez lica koji su ubijali divljački kao

Turci... Da li su to isti oni koji su mi ubili ženu i dete?Leđa mi je prekrio hladan, lepljiv znoj. Sve je počelo da se uklapa.Ubice nisu nosile grbove ni obeležja, samo crne krstove.Niko nije znao odakle su došli ni šta su tražili. Onda sam se setio

nečega. Matje je rekao da je izgledalo kao da je moja kuća, jedinonaša krčma bila ono što ih zanima.Šta su hteli od mene?Za vreme dugog jahanja nazad držao sam se po strani. Glavom

sam premetao misli.Šta ja to imam da me povezuje s ovim ubistvima? Strpao sam u

zavežljaj nekoliko bezvrednih sitnica. Stare korice za nož snatpisom, koje sam našao u planinama? Krst koji sam ukrao u crkviu Antiohiji? To nije imalo smisla!Posmatrao sam Anu kako jaše na čelu. Lice joj je bilo stegnuto i

smrknuto, kao da se borila s nekom unutrašnjom zbrkom. Nešto nijebilo kako treba.Zbog čega smo došli ovamo? Šta je to morala da vidi?Onda me obli hladan znoj. Anin muž, vojvoda, treba uskoro da se

vrati. Iz krstaškog pohoda...Ana je znala.Anaje znala da se ova zverstva dešavaju.Steglo mi se u stomaku. Sve vreme sam bio uveren da mi je

Norkros učinio sve one stvari, kao kaznu za odlazak u krstaškipohod. Da li je moguće da je to bila Ana? Da li je moguće daodgovori za kojima tragam nisu u Treju, već u Boreu?Ne treba više tamo da ostanem, pomislio sam. Tamo je nešto

opasno, a ja ne mogu da prepoznam šta."Budalo, dojaši ovamo", pozvala me je Ana. "Obodri me! Ispričaj mi

neku šalu!""Ne mogu", odgovorio sam. Pretvarao sam se da mi je od užasnih

prizora previše zlo. A to i nije bilo daleko od istine.

"Razumem", klimnula je glavom Ana. Ne, ne razumeš, rekao samza sebe. Jahali smo ostatak puta nazad u tišini.

Poglavlje 66Sledećih nekoliko dana držao sam Anu na oku i pokušavao da

odredim kakve bi ona veze mogla da ima s ubijenim vitezovima. I subistvima Sofi i Filipa.Povratak njenog muža bio je pitanje dana, pa je ceo Bore bio u

stanju nervoze i priprema. Po palisadima su istaknute zastave;trgovci su iznosili svoju najbolju robu; komornik je poveo svoje trupeu svečanoj formaciji. Kome mogu da verujem?U nedelju ujutro sačekao sam Emili kada se pojavila iz kapele uz

ostale dvorske dame. Uhvatio sam joj pogled i sačekao da se ostaliudalje."Moja gospo", poveo sam je u stranu. "Nemam prava da vas molim.

Ne bi trebalo da vas molim. Ali potrebna mi je vaša pomoć.""Evo", pokazala mi je i povela me do klupe za molitvu u bočnoj

kapeli. Sela je pored mene i spustila kapuljaču svog ogrtača. "Štanije u redu, Ig?"Ovo je bilo veoma teško. Tražio sam prave reči da bih počeo."Budite uvereni da nikada ne bih s vama razgovarao o ovome da

nije iz velike nužde. Znam da služite svojoj gospodarici svim svojimsrcem."Namrštila se."Molim vas, ne okolišite sa mnom. Zar niste već stekli dovoljno

poverenja u mene?""Jesam. U mnogo prilika", rekao sam.Udahnuo sam i ispričao joj užase moga puta do Svete Cecilije. Sve

pojedinosti sam joj ispričao: o ugljenisanim ostacima, oiskasapljenom vitezu, najživlje slike koje su mi zapinjale u grlu kaosećanja kojih nisam mogao da se oslobodim.Ispričao sam joj o Ademaru, za čiju sličnu sudbinu sam čuo na

Balduinovom dvoru. Oba viteza su iskasapljena, a njihova selasravnjena sa zemljom. Obojica su se nedavno vratila iz krstaškogpohoda. Baš kao i ja."Zbog čega meni pričaš o tome?", pitala me je na kraju.

"Niste čuli za ta zlodela? Na dvoru? Po zamku?""Ne. To je ogavno. Zašto bih čula za tako nešto?""Za vitezove koji nestaju i ponovo se pojavljuju? Ili razgovore o

osvećenim ostacima iz Svete zemlje? Stvari koje su mnogo vrednijeod saznanja jedne obične budale kao što sam ja?""Ti si moj jedini ostatak iz Svete zemlje." Nasmešila se,

pokušavajući da promeni razgovor.Video sam da pokušava da sastavi kockice mozaika. Čemu ovakva

užasna ubistva? Zašto sada?Umorno je uzdahnula."Nisam znala ni za jedno takvo nasilje. Samo sam čula priču da je

Stefan unapred poslao jednu trupu da vodi poslove pre nego što seon vrati."Krv mi je uzavrela."Ta trupa – oni su ovde? U zamku?""Slučajno sam čula kada je vojni zapovednik s prezirom pričao o

njima. On je odano služio vojvodu godinama, a opet su ovi ljudizaduženi za neku gadnu misiju. On smatra da su oni loše obučavaniza vitezove.""Loše obučeni?""'Nečasno', rekao je. Bez lojalnosti. Kaže da im odgovara da

spavaju sa svinjama, budući da imaju svinjska srca. Zbog čega meto pitaš, Ig?"Emili mi se zagledala u oči. Video sam da se plaši i osećao sam se

grozno što sam ja to izazvao."Ti ljudi jure za nečim, Emili. Ne znam za čim. Ali tvoja

gospodarica... ni ona nije nevina u tome. To su, možda, Stefanoviljudi, ali Ana zna šta oni rade.""U to ne mogu da poverujem", skočila je Emili. "Kažeš da ti je ova

stvar najvažnija na svetu. Osećam to u tvom glasu. Te stvari kojeopisuješ... to je tako gnusno, i ukoliko je to delo Stefana ili Ane,moraće da odgovaraju pred Bogom zbog onoga što je učinjeno. Alizašto je to tebi tako važno? Zbog čega se izlažeš opasnosti?""Nije to zbog Ane, ni Stefana", rekao sam i progutao knedlu. "To je

zbog moje žene i deteta. Ubeđen sam, Emili, da su njihove ubice istiti ljudi."

Zavalio sam se, pokušavajući da pustim da mi se slože kockice uglavi. Ta trupa izvršava vojvodinu naredbu. Vratili su se iz Krstaškgrata. Isto kao i Ademar. Kao i Arno. Kao i ja."Moraću da se suočim s njom", kazala je Emili. "Ako Ana stoji iza

ovakvih dela, više ne mogu da joj služim.""Ne smete da kažete ni reč! Ti ljudi su zli. Ubijaju i ne pomislivši na

božiji sud.""Prekasno je." Emili me je gledala očima koje su se caklile. Pogled

joj nije bio uplašen, već zbunjen. "Istini za volju, dok si ti bio odsutan,možda sam nešto i primetila."

Poglavlje 67Ana se trgla kada je u lavirintu žive ograde ispod balkona začula

korake koji joj se prikradaju. Neko tajno prisustvo, veoma gadno, kaopromena vetra. Okrenula se i on je bio tamo.Silueta mu je bila ogromna, lice nagrđeno ožiljcima iz bitaka. Ali nije

ona zbog toga uzdrhtala. Bile su to njegove oči. Njihov udaljenipogled – kao ukočena, tamna jezera. Lice mu je bilo pokrivenotamnom kapuljačom. Na njoj je imao mali crni krst."Niste u crkvi, viteže?" Namrštila se, probadajući ga rečima punim

ironije."Ne brinite za mene." Njegov hladan glas dolazio je iz dubine

kapuljače. "S Bogom ću se izmiriti na svoj način."Došao je pred nju kao molilac, iako je bio opsednut najoštrijom

okrutnošću. Nosio je tuniku viteza, ali obeščašćenog, u ritama. Paipak je morala da se bavi njime."Brinem se za tebe, Morgejne", prezrivo je rekla Ana, "jer mislim da

ćeš goreti u paklu. Tvoji postupci su zli. Oni prljaju cilj koji treba dapostigneš.""Možda ću i goreti, gospo, ali ću barem osvetliti put ostalima do

Boga. Možda čak i vama...""Ne laskaj sebi da si božiji radnik", rugala se Ana. "Koža mi se ježi

zato što radiš u ime moga muža."On se poklonio i nije bio uvreden."Ne morate da brinete za moj posao, gospođo. Samo treba da

znate da ide dobro."

"Videła sam kako dobro ide, viteže. Bila sam tamo.""Tamo, gospodo?" Vitez je skupio oči."U Svetoj Ceciliji... Videla sam šta si uradio. Takve okrutnosti bi se i

paklene zveri postidele. Videla sam kako si ostavio tu varoš.""Ostala je bolja nego što je bila kada smo stigli. Bliža Bogu.""Bliža Bogu?" Prišla mu je i zagledala se u njegove oči bez ikakvog

izražaja.. "Vitez Arno. Videla sam kako je odran.""A deca... Ni ona nisu htela da se povinuju? Reci mi, Morgejne! Za

kakvu su to vrednu nagradu ta nevina deca morala da se peku kaotelad?""Samo zbog ovoga", jednostavno je rekao vitez pod kapuljačom.Mašio se ispod ogrtača i izvadio drveni krst, veličine njegovog

dlana. Pažljivo ga je spustio u Aninu ruku.Iako je poželela da pljune na njega i da ga baci daleko u žbunje,

ostala je bez daha."Daleki put je prešla, moja gospo, ta jednostavna sitnica. Iz Rima u

Vizantiju. Hiljadu godina. A vi je sad držite. Tri stotine godina ležalaje u kovčegu, kovčegu samog svetog apostola Pavla, glasa našegGospoda. Dok ga nije iskopao car Konstancije. Ovaj krst je izmeniotok istorije." Licem mu je prešao osmeh. "Zbog toga vaše molitve zamoju dušu nisu potrebne, dobra gospo."Anine ruke zadrhtaše dok je držala relikviju. Usta su joj se osušila."Moj muž će, bez sumnje, biti počastvovan", rekla je. "Međutim,

znaš i sam da je ovo tek predjelo za ono što treba da mu utoli glad.Kako ide ta prava potraga?""Radimo", klimnuo je glavom mračni vitez."Bilo bi bolje da radite brže, viteže. Sve ovo ostalo je samo ukras.

Čak i ovaj komad je samo đinđuva u poređenju s onim pravimblagom. Stefan je u Nimu, na samo dva dana udaljenosti. Ako otkrijeda ste ga izneverili, tvoja glava će biti ta koju ćemo gledati na kolcu.""Onda ću da se smeškam, gospo, znajući da sam stekao večni

život.""Smeškaću se ja, Morgejne, sasvim sigurno." Ana se uvila u

pelerinu i krenula nazad ka zamku. "Misleći na tebe kako truneš upaklu."

Poglavlje 68Nisam našao ni traga tim grešnim vojnicima za kojima sam tragao,

ni bilo koga ko je znao za tajanstvene vitezove u tamnim odorama.Niti sam uspeo da doprem do kasarne. Vreme je isticalo. Stefantreba da se vrati za nekoliko dana. Kada stigne, postaće previšeopasno da navaljujem.Dva dana kasnije Emili me je pozvala u stranu dok sam igrao

"izvlačenja štapića" s Vilijemom, Aninim sinom. Primetila je da samnatmuren."Ne budi tako tužan, dvorska ludo", rekla je uz osmeh. "Imam jedan

posao za tebe. I novi paravan."Te večeri trebalo je da se održi proslava u domu vojnog

zapovednika, objasnila mi je. Momačko veče. Žil, kapetan garde,ženi se za nekoliko dana. Biće tu vitezovi, vojnici, članovi garde.Mnogo govorancija i pića. Budnost će im oslabiti, da tako kažemo."Udesila sam da im ti budeš zabava", objavila je Emili."Izgleda da ste vešti u tome, moja gospo. Još jednom vam dugujem

zahvalnost.""Zahvali mi tako što ćeš naći ono za čim tragaš", rekla je i dodirnula

mi ruku. "I, Ig, budi pažljiv! Molim te!"Te večeri bilo je mnogo vina i groznog pevanja. Žilovi drugari su

ustajali i držali smele i podrugljive govore sve dok nisu počeli dazapliću jezicima i da padaju po klupama. Trebalo je da ja budemposlednja tačka pre nego što odvuku Žila u bordel u varoši.Morao sam da ih zasmejavam, a moje oči su tražile nepoštene

vitezove. Pravio sam opsenarske trikove da ih zagrejem,jednostavne stvari koje mi je Norbert pokazao, s izvlačenjempredmeta iz tunike pred njihovim pijanim zapanjenim licima. Ondasam prešao na viceve."Znam jednog čoveka", počeo sam, klizajući se po stolu sve do

budućeg ženika, "kome je alatka stalno bila nabrekla."",Laskaš mi." Žil se pretvarao da mu je neprijatno. "Ali, ludo, zar si

morao to ovako, javno da kažeš?""Koliko god da je pokušavao", nastavio sam, "nije uspevao da

spusti prokletinju. Napokon, ode u mesnu apoteku. Tamo naiđe nazadivljujuću mladu ženu. 'Voleo bih da porazgovaram s tvojim ocem',reče čovek s tegobom.

'Moj otac je umro', odgovori ona. 'Ja vodim ovu apoteku sa svojomsestrom. Sve što možeš da kažeš nekom muškarcu možeš da kažeši nama.' 'U redu', složi se on. U strašnoj nuždi, spusti on svojepantalone. 'Vidi, imam stalnu erekciju. Kao glupi konj. Šta možeš dami daš za to?'"'Hmmm', reče apotekarka. 'Otići ću da se posavetujem sa

sestrom.' Posle jednog minuta vrati se noseći vrećicu i reče: 'Štamisliš o sto zlatnika i polovini apoteke?'"Cela prostorija se zaori od smeha."Pričaj nam još..."Počeo sam novi – onaj o svešteniku i vrani koja govori – kada jeziv

krik s druge strane zidina prekłnu proslavu. Začu se kako sezaustavlja topot konjskih kopita. Onda još jedan muški krik."Molim vas, Bog vam pomogao. Ubiše me!"Pijani smeh se prekinu. Nekolicina gostiju požuri do prozora koji je

gledao u dvorište. I ja sam bio iza njih. Kroz uski otvor video samdva čoveka kako vuku trećeg za ruke preko dvorišta.Odmah sam ih prepoznao! Nosili su šlemove s prorezom i ratne

mačeve prikačene za pojaseve. Bilo je upravo onako kako je Emiliopisala. Nisu nosili oklope, već mantije. Na nogama su imalisandale.Zarobljenik je uporno urlikao, a njegovi vapaji u pomoć odbijali su

se o kamene zidine.Onda sam uspeo da mu vidim lice. A moje se iskrivilo od užasa.Bio je to gradonačelnik Svete Cecilije – koji se suprotstavio Ani

samo nekoliko dana ranije.Vukli su jadnog čoveka prema tamnici."Ko su ovi ljudi?", pitao sam jednog od vojnika pored mene."Ovi psi? Vojvodini novi poslovni prijatelji. Les Retournés…""Retournés...?", promrmljao sam.Pratio sam pogledom vojnike i nesrećnog gradonačelnika sve dok

ga nisu uvukli kroz teška drvena vrata u tamnicu. Samrtni kricizarobljenika zamrli su u noći."Nije naša briga", rekao je Bertran, vojni zapovednik. Udaljio se od

prozora. "Hajde, Žile, lepotice nas čekaju u varoši. Kako bi bilo da tuoštricu zašiljiš poslednji put?"

U meduvremenu, meni je srce htelo da iskoči. Morao sam darazgovaram s gradonačelnikom Svete Cecilije. On bi mogao da znazbog čega su vitezovi ubijeni i sela spaljena. I ove užasne ubice...Les retournés... Pomislio sam da sam ih već negde video.A gde?

Poglavlje 69Sledeće večeri čekao sam dugo pošto je pao mrak. Norbert je ležao

i hrkao na svom krevetu. Iskrao sam se sa svoje slamarice i zadenuonož ispod nogavica.Išunjao sam se iz Norbertove sobe, žurno otišao do zadnjeg

stepeništa iza kuhinje, pa do glavnog sprata. Trebalo je da pređemceo zamak, kroz prostrane sale dvora do vojnog dela. I da seraspričam sa svakim ko bi me zaustavio. Pa, na kraju krajeva, biosam dvorska luda.Hodnici su bili mračni i promajni; senke su igrale na zidovima od

plamena sveća na izdisaju. Žurno sam prošao ogromna vrata velikedvorane. Nekoliko vitezova je još lenčarilo za stolovima, pilo,razgovaralo, dok su drugi, koji su preterali, hrkali sklupčani na svojimogrtačima. Tu i tamo je bio poneki stražar. Ali niko me nije zaustavio.Bio sam budala njihove vlastelinke.Zamak je bio u obliku četvrtaste potkovice, s lođom u kamenim

lukovima oko dvorišta. Preko puta nje nalazio se vojvodin garnizon,oficirski stanovi, barake i tamnica.Uspešno sam prošao ceo glavni sprat. Kada sam izašao napolje,

ugledao sam iznad sebe kulu obasjanu mesečinom, u koju sutajanstvenł vitezovi odvukli svog zarobljenika. Požurio sam na tustranu, zatim se uvukao unutra.Bio sam u kuli, dobro, ali nisam znao kuda da krenem ni ko bi

mogao da me zaustavi. U stomaku mi je titralo; jedva sam disao.Uz stepenište me je pratila promaja. Na svakom spratu smrad je

postajao sve gori. Smrad smrti koji sam i previše dobro poznavao.Na trećem podestu, dva stražara podupirala su stubove jednog

otvorenog lučnog prolaza. Jedan je bio visok i delovao je lenjo, drugije bio nizak i zdepast sa zlim očima. Nisu bili baš vojvodina elitna

vojska, pomislio sam, samo su pazili na nekoliko ukletih duša usrednoći."Jesi li se izgubio, jagodice?", zareža na mene onaj zla izgleda."Nikada nisam bio ovde gore", rekao sam. "Mogu li da virnem na

brzinu?""Vreme obilazaka je prošlo." Ispravio se. "Vrati se istim putem kojim

si došao!"Prišao sam mu razrogačenih očiju. Kao da mu izvlačim nešto iz

uha, iz svoje pesnice izvukoh svilenu maramu. "Hajde... čak iosuđenim dušama prija poslednji smeh."Na moje oduševljenje, tupavac je pružio ruku i dodirnuo maramu.

Onda ju je uzeo, kao mito od mene. Pogledao je niz hodnik i, poštoje vazduh bio čist, nabio ju je ispod uniforme."Samo baci pogled", rekao je. "Tamo ničeg i nema sem boginja.

Onda odžongliraj svoje dupe nazad, gde ti je mesto.""Hvala ti, gospodine", zakvocao sam. "Želim ti da ceo život imaš

ukrućenu muškost."Jurnuo sam kroz lučni prolaz iza njih i uz stepenice. Preda mnom

se pružao red uskih kamenih ćelija. Nadao sam se da je čovek kogasam tražio tu.

Poglavlje 70Ušunjao sam se u pakao. Zatvor je bio hladan i vlažan. Drhtava

baklja bacala je svoju mutnu svetlost na red uskih ćelija. Jedva da subile četiri stope visoke i zatvorene zarđalim gvozdenim rešetkama,tesne kao kovčezi. Zatvorenici su ležali sklupčani na zemlji kao psi.Vođen groznim smradom i zebnjom da će se pojaviti stražari, žurio

sam pored ćelija u nizu, tražeći čoveka koga sam video kako gauvlače ovamo prethodne večeri. Molio sam se da je još tu.U prvoj ćeliji bio je čovek s dugom tamnom bradom, nag, jedva

nešto bolji od kostura, koji je ležao na leđima usred svog izmeta. Usledećoj, krupni tamnoputi čovek – crn kao Turčin – sklupčan ispododrpane bele odeće. Ni jedan ni drugi nisu podigli pogled. Ćelije suzaudarale. Jedan pacov je njuškao unutrašnjost neke činije odmahispred mene.

U trećoj ćeliji nalazio se čovek koga sam tražio: gradonačelnikSvete Cecilije. Jadnik je bio sklupčan u loptu, a po licu i rukama imaoje krvave mrlje i modrice. Od uzbuđenja nisam mogao da shvatim dali je živ ili mrtav."Gospodine..." Prišao sam bliže. Morao sam da saznam. Šta su to

ovi mračni vitezovi tražili? Zbog čega su sravnili sa zemljom celunjegovu varoš? Koje blago je vredno tolikih života?Privukao sam se sasvim uz njegovu ćeliju."Molim vas...", prošaputao sam ponovo, skoro preklinjući. Da li će

me prepoznati? Da li će progovoriti ili će vikati?Odjednom, jecavi uzdah iz susedne ćelije privuče moju pažnju.

Koraknuo sam ka njoj i spazio jedno jadno stvorenje – ženu, kožebele kao u duha, kose suve poput svele konoplje, koja je tihomumlala kao poremećena veštica. Koža joj je bila išarana sluzavimranama.Ustuknuo sam. Kakav prizor! Kakvu je to jeres počinila da bi ovako

trunula?Okrenuo sam se ponovo ka gradonačelniku. Imao sam malo

vremena."Sećate li me se, gospodine? Videli smo se u Svetoj Ceciliji",

šaputao sam.Ali, veštičino mumlanje se pojačalo. Uputio sam joj jedno "Šššš!" da

bi prestala. Onda kao da me je nešto udarilo i skamenilo.Reči koje je mrmljala – prvo tiho, skoro nečujno u svoje koščate

ruke, a zatim glasnije. Gospode Bože! Nisam mogao da verujem štato čujem:"Devojče srete lutalicu momka, u čestitog meseca veselom krugu."

Poglavlje 71Srce samo što mi nije probilo rebra. Ovo nije moguće! Nije, nije!

Pritrčao sam njenoj ćeliji i navalio se na rešetke, naprežući se da jojrazaznam crte u senci.Ništa i nikako nije moglo da me pripremi za ovo što sam video... Ni

slika Nika koji mi klizi iz ruke. Ni zurenje sirotog Roberta u sopstvenoraspolućeno telo. Čak ni Turčin koji se nadneo nad mene,podignutog mača. Zurio sam u svoju ženu.

"Sofi...?", prošaputao sam, a ta reč mi je zapela u grlu. Niti sepomerila, niti je progovorila. "Sofi!", pozvao sam je dok sam osećaokako mi se kida srce. Deo mene je vapio da se ona ne okrene. Ondaje podigla lice ka meni. "Sofi, jesi li to ti?"Ležala je skupljena u senci i još nisam mogao da budem siguran da

li je to ona. Oskudna svetlost baklje ocrtavala joj je koščato lice.Kosa, koja je nekada mirisala na med, visila je divlje s glave, nanekim mestima iščupana i posedela. Njene utonule oči, zacakljene idaleke, bile su prekrivene žutim gnojem koji se cedio. A nos… mekalinija brade što se spaja s vitkim vratom... ostali su nepogrešivo isti.Ustuknula je od mene kao neka užasna spodoba, izrovašenaranama.Ona je! Bio sam ubeđen u to."Sofi?", viknuo sam pruživši ruke u očajanju kroz rešetke.Konačno se okrenula prema meni, a žućkasta svetlost razli joj se

preko lica. Prosto nisam mogao da poverujem u ono što vidim! Kakoje mogla da bude ovde? Kako je mogla da bude živa posle tolikovremena?Suze zahvalnosti mi navreše na oči. Pružio sam ruke prema njoj,

prema njenim izgladnelim kostima prekrivenim prljavom krpom.Pokušavao sam da govorim, ali previše su me ophrvala osećanja. Toje Sofi. Nije mrtva. Konačno sam barem toliko znao."Sofi...pogledaj... To sam ja, Ig."Polako je podigla lice u punu svetlost. Bila je kao neki umetnički

unakaženi prikaz lepe slike koju sam sačuvao u pamćenju: osušena,sablasna, prekrivena ranama. Oči su joj zatreptale na zvuk mogaglasa. Bilo mi je jasno da je bolesna, da se jedva drži za ovo trulobivstvovanje. Nisam bio siguran da li zna ko sam ja."Moramo da im ga vratimo", konačno je progovorila. "Molim te,

preklinjem te. Vrati im ono što je njihovo.""Sofi", sada sam vikao, "vidi. Tu sam... Ig!" Šta su joj to učinili?

Preplavio me je bes. Video sam kako pati, a i sam sam patio. "Živasi. Blagi Bože, živa si..." Suze su mi oblile lice."Ig...?", trepnula je. Onda skoro kao da se osmehnula. "Ig će se

vratiti. On je na istoku, bori se... Ali videću ga opet, bebice. Obećaoje."

"Ne, ovde sam, Sofi." Prstima sam hvatao kroz vazduh,pokušavajući da joj dodirnem lice. "Molim te! Pridi bliže! Daj da tezagrlim!" Oh, Bože, daj da te zagrlim, Sofi!"Biće tužan zbog krčme", nastavila je da mrmlja. "Ali oprostiće mi:

videćeš. Videćeš.""Izvućiću te odavde. Znam za Filipa, za krčmu." Srce mi je obuzela

tuga." Priđi, molim te.Dozvoli da te zagrlim."Sofi je prišla ka zvuku moga glasa. Obrazi su joj bili užagreni od

groznice, oči staklaste. Video sam da je strašno bolesna. Samo samželeo da je zagrlim. Bože, kako sam želeo da je zagrlim!Treptala je kao uplašena srna, priljubljena uza zid."Ig...?", prošaputala je."Sofi, ja sam... To sam ja, draga." Počeo sam da šapućem reči

naše pesmice: "Devojče srete lutalicu momka...""Moraš sad to da vratiš", opet je promrmljala. "Kažu da je to

njihovo. Pokušala sam da im objasnim, Ig će vratiti. Pronaći će me.Rekli su da će nam vratiti Filipa, našeg sinčića. Sve što treba dauradimo jeste da im vratimo njihovo."Najzad sam kleknuo i obavio ruke oko nje, oko moje drage žene.

Dodirivao sam joj lice, brisao znoj s njenih upalih obraza. Bila mi jetako dragocena, čak još više zbog ovog jadnog stanja."Oni hoće ono što pripada Bogu", rekla je, a telo joj je zatresao

kašalj. "Molim te! Daj im to!""Da im dam šta?", viknuo sam. Šta je to mislila da imam? Nisarn

znao da li iz nje govori groznica ili neko dublje ludilo. Ni da li Sofluopšte shvata da razgovara sa mnom.Iznenada se otrgla iz mog zagrljaja i nestala u senci. Srce mi se

cepalo. Pogled joj je bio uperen negde pored mene, oči razrogačenei preplašene.Imao sam osećaj da mi je sve što sam ikada voleo još jednom

iskliznulo iz ruku.Onda sam primetio šta ju je oteralo. Srce samo što mi nije stalo.Jedan od vojvodinih vitezova nitkova stajao je iznad mene.

Poglavlje 72

Prepoznao sam ga kao jednog od grubijana koji su prethodne noćidovukli gradonačelnika.Glava mu je bila pokrivena tamnom kapuljačom, a oči koje su

škiljile odatle bile su tamne kao duboke pećine. Nosio je mač okačeno pojasu preko pohabane mantije. Stajao je ruku oslonjenih nakukove i cerio se na nas dvoje."Hajde, bocni je", slegnuo je ramenima. "Kurva neće imati ništa

protiv, budalo. lonako će za nedelju dana biti mrtva. Samo pazi da nedobiješ boginje po celoj alatki."Zurio sam u njegovo pakosno lice, a najveći bes koji sam ikada

poznao skupio se u meni, kao neka kipuća sila koju je nemogućeobuzdati.Dohvatio sam neki gvozdeni žarač koji je ležao na podu pored

mene. Za mene je ovaj iscereni gmaz predstavljao sve okrutnostikoje su ophrvale moju ženu i dete, sve patnje i gubitke kojima samprisustvovao otkada sam otišao iz varoši. Moj svet se okrenuonaopako.Kriknuvši, jurnuo sam na njega. Zamahnuo sam žaračem ka

njegovoj glavi pre nego što je uspeo da izvuče mač. Zaprepašćenivitez je podigao ruku da se odbrani i šipka je udarila o njega uz zvukpucanja od koga mi je bilo muka.Zaječao je i zaneo se unazad od bola, s jednom rukom opuštenom

niz telo. Nisam se zaustavio. Udarao sam ga i udarao kao pobesnelazver. Svaka tetiva moga tela bila je usredsredena da taj komadmetala uteram u njegovu lobanju.Prikovao sam ga za rešetke ćelije. Zario sam mu koleno u prepone,

a on je zastenjao i presamitio se. Nabio sam mu žarač u vrat."Zašto?", zaurlao sam mu u lice. Vojnik se gušio i kolutao

iskolačenim očima. "Zbog čega je ona ovde?"Iz njegovog grla dopro je iskrivljeni krik, ali u svom besu nisam

sačekao njegov odgovor. Gurnuo sam šipku dublje u njegov vrat.Neka sila je ovladala mnome i nisam mogao da se zaustavim. Želeosam da ubijem ovog čoveka."Ko ste vi?", vikao sam mu u lice. "Odakle ste došli? Zašto ste je

doveli ovamo? Zašto ste mi ubili sina?"Palčevima sam pritiskao ispod njegove kapuljače dok sam mu

zarivao žarač sve dublje i cedio vazduh iz njega. Malo pomalo

kapuljača mu je skliznula niz vrat.Oči mi behu prikovane za stravični znak koji sam tamo ugledao.Crni vizantijski krst.To me je vratilo hiljadu milja unazad. Odjednom sam bio u Svetoj

zemlji i ponovo prolazio sve užase koje sam tamo video. Ovi skotovisu bili Tafuri.

Poglavlje 73Preneraženo sam se zateturao unazad. Pogledi su nam se sreli i

kao da smo razmenili neka strašna saznanja.Tafur je iskoristio moje iznenadenje i zario mi ruke u lice. Još jače

sam pritisnuo žarač u njegov vrat. Oči su mu se iskolačile uposlednjem, očajničkom pokušaju otpora. Mlaz krvi mu izbi na usta.Trenutak kasnije počele su da ga izdaju noge. Kada sam gakonačno pustio, Tafur se skljokao na prljavi zatvorski pod.Stajao sam nad njim divlje dahćući. Misli su mi opet poletele u

prošlost. Tafuri... Vidao sam ih kako rastržu zarobljenike pod svojimprljavim šatorima. Video sam kako su iskasapili Turčina koji mi jepoštedeo život i kako su zatim kao gamad jurnuli u kriptu u potrazi zaplenom. Šta su oni radili u Boreu?Šta su hteli od mene'? Od Sofi?Odjednom sam čuo povike i trku. Zatvorenici su treskali o rešetke

svojih ćelija.Uz ono malo vremena što nam je ostalo, morao sam da izvučem

Sofi odavde. Pretražio sam Tafura, mahnito tražeći ključ.Pogledom sam preletao tamnicu. Ključevi moraju biti ovde negde.Okrenuo sam se prema Sofi, nestrpljiv da joj kažem kako ću joj

pomoći da pobegne.Ali njen izgled me je skamenio.Srozala se niz rešetke, lica belog kao kreč. Pogled, koji joj je pre

nekoliko trenutaka bio lud od straha, kao da se smirio. Nisam videoda diše.Oh, Boźe, ne...!Dopuzao sam do nje i pokrio joj lice šakama."Sofi, ostani sa mnom. Ne možeš da umreš. Ne sada."

Trepnula je, više uzdrhtala trepavicama. U očima joj se pojavilaiskra života."Ig...?", prošaputala je."Da, Sofi... Ja sam." Otro sam joj znoj s lica. Koža joj je biła hladna."Znala sam da ćeš se vratiti", rekla je, naizgled konačno svesna da

sam to ja."Tako mi je žao, Sofi. Izvući ću te odavde. Uveravam te.""Dobili smo sina", rekla je i počela da plače."Znam. Sve znam." Obrisao sam joj obraz. "Bio je divan dečak.

Filip."Obazreo sam se, očajnički tražeći nešto da joj pomognem. "Doći će

stražari", kazao sam. "Pronaći ću neki izlaz. Drži se! Molim te, Sofi!"Molim te!Držao sam je za ruke kroz rešetke. Šaputao sam joj:"Odvešću te kući! Braću ti suncokrete! Pevaću ti!"Usne su joj zadrhtale i dugo joj je trebalo da ponovo počne da diše.

Ali kad je došla do daha, video sam da se i smeška – bledimosmehom, ali više nije bila uplašena."Ig, nikada nisam zaboravila." Reči su lagano klizile s njenih usana,

tako nežno da sam mogao da ih poljubim tamo: "Devojče sretelutalicu momka...""Da", kazao sam. "I ja sam ti bio veran još otkad smo bili deca.""Volim te, Ig", prošaputala je.Iznenada mi se sruši na ruke. Osetio sam kako joj srce nepravilno

kuca. Oči su joj se širom otvorile.Nisam znao šta da učinim da joj pomognem. Strašno se bacala

gore-dole. Jedino što sam mogao bilo je da je čvrsto držim."Volim te, Sofi! Nikada nikog drugog nisam voleo. Znao sam da ću

te naći. Žao mi je što sam te ostavio samu."Njeni prsti su zgrabili moju tuniku."Ig…onda nemoj…""Šta, Sofi?"Poslednji dah joj je sleteo s usana:"Nemoj im dati ono što žele"

Poglavlje 74

I onda je moja mila Sofi umrla u zatvorskoj ćeliji.Preminula je mirno, s dalekim smirenim pogledom u očima. Usana

izvijenih u blagi osmeh, možda zato što sam se najzad vratio, kaošto sam i obećao.Suze su mi tekle niz obraze. Želeo sam da vrisnem. Zašto je Sofi

morala da umre? Zašto baš ona?Zgrabio sam Tafura za kragnu mantije i gurnuo njegovo telo uz

rešetke."Zašto, skote jedan? Reci mi, šta vam je ona značila? Zašto ste mi

ubili sina? Zbog čega nevini ljudi umiru?" Onda sam se spustio napod, s glavom u rukama. Želeo sam da odvedem Sofi kući. Jedinosam na to mogao da mislim, da je sahranim pored njenog sina. Tosam joj dugovao. Ali kako? Mrtvi Tafur bio je skljokan ispred mene.Svakog trena će se pojaviti stražari. Nisam čak ni njenu ćeliju mogaoda otvorim.Porazila me je istina: Sofi više nema. Ništa više ne mogu da učinim

za nju. Osim, možda, jedne stvari – "Nemoj im dati ono što žele." Mašta to bilo.Otrčao sam i pronašao pohabani čaršav, pa joj stavio jedan njegov

ugao pod glavu. Ostatkom sam joj pokrio telo, kao da je u našemkrevetu kod kuće, mada sam bio svestan da sada više ništa ne možeda joj smeta. Dugo sam gledao poslednji put tu osobu koja je bilamoja od kada smo imali deset godina. Vratiću se po tebe, obećaosam. Odvešću te kući.Zatim sam se stuštio niz stepenište, projurivši pored

nezainteresovanih stražara. Otrčao sam do svoje sobe kroz lavirintmračnih hodnika zamka.Telo mi je bilo uzdrmano nerazumevanjem. Šta je ona tu radila

ovde? To nije bio san – moja žena je bila mrtva. Kao neko zaraženopseto. Ovde, u Boreu... Mozak mi je pucao od ovog udarca. Nijetrebalo da je ostavljam. Želeo sam čak da se vratim, da je podignem,odnesem kući. Ali ništa nisam mogao da učinim. Onda mi se krozmaglu u svesti javila nova misao... nešto što sam morao da uradim.Morao sam da ispravim ovu nepravdu. Konačno sam saznao ko jestajao iza toga. Krivac nije bio u Treju, već ovde. Ana!U besu sam jurnuo prema vojvodskim odajama. Niko se nije

uzbunio. Stražari koje sam usput sreo samo su se smejuljili smešnoj

dvorskoj budali, koja je verovatno previše zavirivala u vrč, pa sadposrćući ide da to snom razveje.A mene je sve vreme proganjala ta jedna misao: Ana je znala.U skokovima sam prešao stepenice do njenih odaja. Na podestu su

stajala dva stražara. Zgledali su se. Kakvo zlo mogu ja da nanesem?Bio sam gospodaričina budala. Pustili su me da prođem. Baš kao iuvek.Odaje gospodara i gospodarice nalazile su se na kraju hodnika.

Isprečio mi se novi stražar. Tafur. "Ojs, budalo, nije dozvoljeno",zarežao je.Nisam zastao da se ubedujem. Spazio sam svetlucavu halebardu

koja je visila na zidu preko jednog plašta. Dograbio sam sekiru skuke i pritrčao zapanjenom stražaru, računajući na iznenadenje.Zamahnuo sam svom snagom i zakačio ga oštricom u koren vrata.

Ispustio je grozan krik, a jedna polovina tela se skoro odvojila oddruge, kao volovska polutka. Pao je ničice na pod, mrtav.Sada sam ubio jednog od ličnih Aninih stražara.Jednog od njenih Tafura.

Poglavlje 75Iza leđa začuh povike, duboki muški glasovi odzvanjali su na

hodniku kao alarm.Stuštio sam se napred kao ludak. Gde li je Ana? Imao sam jednu

jedinu želju: da čujem istinu iz njenih usta, pa makar morao daumrem za to.Dvojica stražara sa stepeništa trčala su prema meni podignutih

mačeva. Probio sam se kroz dvostruka teška vrata i za sobomnavukao rezu. Trčao sam sve dublje u gospodarske odaje. Ovdenikada ranije nisam bio.Znao sam da ću tu umreti. Svakog časa sam očekivao da mi se

mač zarije u leđa i da vidim sopstvenu krv kako se rasipa po podu.Nije mi bilo važno. Jedino što sam želeo bilo je da svoju gospodaricupitam: Zašto?Jurio sam dalje po odajama. Spavaća soba. Izrezbaren drveni sto s

lavorom, tapiserije obešene po zidovima. Prostran hrastov krevet s

draperijama, najveći koji sam ikada video. Ali prazan. Nikoga nijebilo u njemu."Prokleta bila", viknuo sam izbezumljeno. "Zašto moju porodicu?

Zašto nas? Neka mi neko kaže!"Stajao sam tako ne znajući šta sledeće da uradim. Pogledao sam

se, u odelu dvorske budale, lica poprskanog krvlju. Zašto, zašto,zašto?Odjednom se pored mene otvoriše jedna vrata. Uzeh svoj nož,

očekujući da se suočim s Anom ili nekim od njenih stražara Tafura.Ali nije bio niko od njih.U jednom kratkom trenu osećao sam se kao da sam opet na putu

za Trej, kako trepćem ošamućeno, a sve ono što se od tada desilo –Norkros, Sveta Cecilija, smrt Sofi – bili su samo komadići jednogsna, užasi koje je mogla da odagna nežna reč.Preda mnom se našla Emili.Jedva je došla do daha ugledavši moju krvlju poprskanu odeću."Gospode Bože, šta ti se dogodilo?"

Poglavlje 76"Sofi je mrtva", prošaputao sam.Gledala me je netremice. Onda mi je prišla da me pridrži."Šta se dogodilo? Pričaj mi.""Vojvodini ljudi su je držali sve vreme, Emili. Sofi je bila ovde... Ne u

Treju, kod mojih neprijatelja, već ovde, u kuli, među mojimprijateljima.""To ne može biti.",Može, Emili. Istina je." Naslonio sam se na zid. "Nema više igara.

Nema više paravana. Svemu je kraj."Na vratima se začuše povici i lupa. Mora da sam predstavljao jadan

prizor. Pocepane odeće, umrljan krvlju, s ludačkim pogledom."Ana", promrmljao sam. "Rekao sam ti... Ona je iza svega ovoga.

Moram da otkrijem zbog čega je dozvolila da ovi ljudi unište mojuporodicu. Stefanova garda..." Skoro sam se zasmejao. "To nisuvitezovi, Emili. Oni su lešinari iz Svete zemlje. Najgora vrsta kasapa.Čak su i Turci bežali u strahu od njih. Oni jure za relikvijama,

plenom. Zbog toga su ubijena ona dva viteza. Ali moja porodica... Minismo imali ništa."Gužva pred vratima postajala je sve glasnija. Anini ljudi su

pokušavali da ih provale. Emili me je zgrabila za ruku."Nije više važno. Ana nije u zamku. Otišla je da dočeka muža u La

Taneu. Podi sa mnom.""Prekasno je. Vreme blagosti je prošlo. Više mi ništa nije preostalo

nego da se suočim s njenim ljudima."Primakla mi je lice. Mogao sam da joj osetim dah na obrazu."Ma šta da si uradio, ako je Ana iza toga, učiniću sve da se

zadovolji pravda. Ali moraš da pođeš. Ne mogu da ti pomognem akopogineš."Emili me je žurno izvela iz sobe u uski prolaz u gospodarskim

odajama. Ugurala me je u malu sobu i brzo stavila zasun na vrata.Mogao sam da vidim da je uplašena.To me je dirnulo.Tražila je nešto po komodi i izvukla teški smeđi ogrtač, koji se na

drugi pogled pokazao kao monaška mantija."Evo... Već sam pomišljala da će ti ona biti potrebna da se

domogneš kule. Obuci je."Zurio sam u mantiju, zbunjen, zapanjen što Ernili ovo čini za mene."Idi sada. Pretražiće svaku prostoriju. Javi mi se! Preko Norberta.

Imaš ti prijatelje ovde; moraš verovati u to."Trenutak kasnije, više nisam bio dvorska luda nego monah s

kapuljačom navučenom na glavu."Tvoj sledeći paravan", hrabro se osmehivala Emili.Duboko sam udahnuo."Slutim da će ova prevara biti veća od one pre.""Onda dozvoli da tome dodam još nešto", kazala je Emili. Privukla

me je ka sebi za okovratnik i, na moje iznenadenje, pritisnula jedanhitar, vreo poljubac na moje usne.Krv je prestala da mi struji. Mekoća njenih usana, otvorenost njenog

dodira. Osetio sam da mi klecaju kolena i da mi dah nadima pluća.Zaista nisam znao šta da osećam tog trenutka. U glavi mi sezavrtelo.Zagledala mi se u oči."Znam da je tvoja bol duboka. Znam da svaki deo tebe vapi da

osvetiš svoju ženu i dete. Ali bio ti prostog ili plemenitog porekla, u

tebi postoji nešto posebno. Videla sam to kada sam ti prvi putpogledala u oči. I otad nisam videla da se to koleba. Naći ćemonačin da ispravimo ove nepravde. Idi sada!"Iznad njenog kreveta nalazio se jedan mali prozor. S njega nije bilo

potrebno daleko skočiti do dvorišta. Odatle, bašte...Podigao sam se do prozorčića i proturio jednu nogu. Pogledao sam

napolje i video zatamnjene senke krovova u daljini. Ponovo sam seokrenuo ka Emili. "Kojom sam to srećom, gospo, zaslužio da mi vibudete prijatelj?"""Time što ćeš otići, smesta. Ovog trena."Osmehnuo sam joj se i prošao kroz uski prozor. Okrenuo sa se."Nadam se, tako mi svega, da ću te videti ponovo"Na njenim vratima začu se udaranje. Mahnuo sam joj i skočio s

prozora."Videćeš me, Ig de Lik", čuo sam je kako govori odozgo. "Ako se

tome budeš nadao... videćeš me."

Poglavlje 77Popodnevno sunce je kupalo polje. Ana je stajala ispred svog

šatora u blizini La Tanea.Pred njom su, sleva i zdesna, bili postrojeni pešadinci iz Borea, u

odeći s vojvodinim grbom. Zastavice zelene i zlatne boje lepršale suna povetarcu.Ana se stresla od iznenadnog straha. Već nedeljama je razmišljala

o ovom trenutku: o povratku muža. Bilo je trenutaka kada se zapravomolila da nestane u ratu.Bila je udata za njega od svoje šesnaeste godine, skoro polovinu

života. Verili su je u znak savezništva izmedu vojvodstva njeneporodice, Normandije, i Stefanovog oca. Ali ako je ova veza i donelapoverenje i trgovinu među vojvodstvima, njoj je stvorilo samoizolaciju.Kada mu je rodila sina, Stefan ju je zaboravio i dolazio joj je samo

kada bi se zasitio svojih kurvi iz varoši. Kada bi se opirala, zario bi jojsvoje moćne prste u vrat ili bi je udario nadlanicom.lako je održavala sve spoljašnje znake dvorskog i porodičnog

života, prema Stefanu je gajila samo prezir, onako uhvaćena u

zatvor na koji su žene bile osudene – čak i vojvotkinje i kraljice.Osećala se čudno, mnogo starije nego što je bila. Vreme koje jeprovodio van kuće doživljavala je skoro kao slobodu. Ali sada,znajući da se on vraća, osećala je da joj se i strahovi vraćaju.Iza brežuljka se pojavi trupa od dvadesetak vitezova koji su se

kretali sporo, oklopa pohabanih u ratu, koji jedva da su blistali nasuncu."Pogledajte, moja gospo." Bertran More, vojvodin vojni zapovednik,

pokazao je u njihovom pravcu. "Evo ih. Vojvoda se vratio."Među ljudima se razleže klicanje.Dakle, vratio se. Ana je uzdahnula, pretvarajući se da je

nasmejana. Ugojen, bila je ubeđena, na mesu pohlepe i slave kojimase sladio u krstaškom pohodu.Klimnula je glavom i trube zasviraše raspevanu najavu vojvodinog

dolaska. Jedan jahač se izdvojio iz družine i pojahao im u susret. Anise stomak stegao od gađenja."Božija milost za Stefana", izvikivao je vojni zapovednik, "vojvodu

od Borea. Vratio se."

Poglavlje 78Vojnici su stajali u nepomičnom stavu, mačeva i kopalja podignutih

u znak pozdrava. Vojvoda ujaha među njih. Podigao je ruku da ihpozdravi, zatim se trijumfalno iscerio Bertranu i Marselu Garnijeu,senešalu, upravitelju svog imanja. Kao da se tek tada prisetio,okrenuo se ka Ani. Onda je skočio s konja. Otkad ga je poslednji putvidela, kosa mu je porasla duga i divlja, kao da je Got. Obrazi su mudobili oštre ivice i omršaveli su. Ipak, zadržao je ono svoje sevanjeskupljenim očima. Kako mu je dužnost nalagala, prišao joj je. Prošlesu skoro dve godine."Dobro došao, mužu moj." Ana je stupila napred. "Milost božija te je

vratila bezbedno kući."Poljubio ju je u oba obraza, ali zagrljaj mu je bio prazan i bez

topline."Nedostajala si mi, Ana", kazao je na način na koji bi neko izrazio

oduševljenje što vidi da mu je zdravlje omiljenog konja dobro."I ja sam brojala dane", uzvratila je ona hladno.

"Dobro došli, moj gospodaru", žurno je prišao Stefanov savetnik."Bertrane, Marsele." Pružio je ruke. "Verujem da razlog što ste svi

došli da me dočekate nije taj što je naš lepi grad promenio mesto.""Uveravam vas da vaš lepi grad i dalje stoji na mestu", isceri se

vojni zapovednik. "Jači nego ikada.""A riznica je čak i punija nego što je bila kada ste otišli", uveravao

ga je uprravnik imanja."O tome ćem o kasnije", odmahnuo je Stefan rukom. "Jahali smo

bez pauze otkad smo se iskrcali. Osećam se kao da me je nekošutirao u dupe sve od Tulona. Pobrinite se za moje ljude. Gladni smokao vukovi. A ja", upro je oči u Anu, "ja moram da se pobrinem zasvoju ženu.""Hajde, mužu", rekla je Ana, pokušavajući da deluje izazovno pred

njegovim ljudima. "Ja ću se potruditi i šutirati te do Pariza, daizjednačim stvar."Svi se nasmejase. Ana ga je povela do njihovog velikog šatora,

zastrtog zelenom i zlatnom svilom. Kada su ušli, Stefanov zaljubljeniizgled je nestao."Dobro glumiš, ženo.""Nisam glumila. Radujem se što si se vratio. Zbog tvog sina. I ako

je ovo od tebe napravilo plemenitijeg čoveka.""Rat retko ima takvo dejstvo", odgovorio je Stefan. Seo je na

stoličicu i skinuo ogrtač. "Dođi ovamo. Pomozi mi oko čizama!Pokazaću ti kakvo sam ljupko štene postao."Kosa mu je padala po tunici, masna i posedela. Lice mu je bilo

oštro i prljavo od puta. Smrdeo je kao vepar."Izgleda da ti iz rata nije ostala nijedna gora stvar za oblačenje",

primetilai je Ana."A ti, Ana", kazao je Stefan i povukao je ka sebi, "ti izgledaš kao

san iz kog još nisam voljan da se probudim.""E pa, sada se probudi", izmakla se. Njena dužnost je bila da brine

o njemu. Da mu skine čizme, da iscedi vlažnu tkaninu oko njegovogvrata. Ali ni slučajno mu neće dozvoliti da je dodirne. "Nisam bilasama dve godine da bi me opasala svinja.""Onda mi dodaj lavor i ja ću se oprati", cerio se Stefan. "Biću svež

kao ruža.""Nisam mislila na tvoj smrad."

Stefan joj se i dalje smeškao. Polako je skinuo rukavice.Jedan sluga ušao je pod šator sa činijom punom voća. Spustio ju je

na klupu i, osetivši zategnutost u vazduhu, žurno otišao."Vidim da si stekao nova interesovanja", podrugljivo je rekla Ana.

"Mračne trupe koje si poslao iz Svete zemlje. Tvoji plemeniti ljudicrnog krsta, koji ubijaju i kolju žene i decu kao psi, i nevine i velikašejednako. Tvoja uprava je pala na jako niske grane, Stefane."Ustao je i polako se šetao nadnet nad nju. Ona je osetila kao da joj

neki insekt mili po leđima. Išao je oko nje kao da procenjuje konja.Nije ga ni pogledala.Onda je stavio šake na njen vrat i počeo da je miluje, ledeno i bez

ljubavi. Primakao joj je usne."Žena sam ti, Stefane", rekla je, okrenuvši se od njega, "i zbog toga

ću brinuti o tvom zdravlju i dobrobiti, zbog mog sina. Biću uz tebe, jerto mi je dužnost, na našem dvoru. Ali znaj, mužu, nećeš me višenikada dodirnuti. Ni u trenutku moje najveće slabosti, ni tvoje prekepotrebe. Tvoje me ruke više nikada neće prljati."Stefan se kezio i klimao glavom, kao da je zadivljen. Pomazio ju

jepo obrazu, a ona je drhteći ustuknula. "Koliko si dugo, ljupka Ana,smišljala ovaj govor?"Pre nego što je mogla i da shvati šta se dešava, on je stegao šake

oko njenog vrata. Bol sevnu kroz njeno telo. Polako je pojačavaopritisak, sve vreme se blagonaklono smeškajući.Nestalo joj je vazduha u plućima. Pokušala je da vrisne, ali bilo bi

uzalud. Niko ne bi došao. Njeni krici bili bi pogrešno protumačeni kaouzvici zadovoljstva. U ušima joj je udaralo sopstveno bilo.Stefan je gurnu na zemlju i sam se bacivši. Sve vreme držeći palac

i kažiprst zabodene u njen vrat, razdvojio joj je butine snagom svojihnogu.Pokušao je da je poljubi, ali je ona okrenula glavu, a njegova

pljuvačka joj se slila niz vrat.Onda se pribio uz njene prepone. S odvratnošću je osetila njegovu

ukrućenost, tu mrsku tvrdoću koja joj se sada još više gadila."Dođi",šaputao je on, "moja hrabra, tvrdoglava Ana...! Posle toliko

vremena, zar ćeš mi uskratiti ono što želim?"Pokušala je da se izvuče, ali stisak mu je bio previše snažan.

Rukom joj je prešao duž kičme, pa joj svukao podsuknju, spreman

da na silu prodre u nju.Ana se uzdržala da ne povrati. Ne, ovo ne može da se dešava.

Srce joj je panično tuklo. Kunem se, nikada više...Ali on se jednako neočekivano povuče s nje i nasmeja, ostavljajući

je uzdrhtalu. Primakao je svoja balava usta njenom licu."Nemoj pogrešno da me shvatiš, ženo", prošištao joj je u uho.

"Nisam mislio na želju za tvojom pičkom... Mislio sam na relikviju."

Četvrti deoBLAGO

Poglavlje 79Nezgrapan čovek u kaputu od jagnjeće kože udarao je odmerenim

udarcima maljem po kolcu u ogradi.Išunjao sam se iz šume, i dalje u izdrpanim ostacima moje odeće

dvorske lude i sa mantijom preko ruke. Držao sam se šume čitavenedelje. Gladan, bežeći od potere. Ništa nisam imao. Ni novčića, ninečeg ličnog."Nikada nećeš popraviti ogradu lenčareći kao debela krava", rekao

sam izazivački.Krupni čovek je spustio malj i podigao svoje guste, čupave obrve.

Prihvatio je izazov:"Vidi šta je izmilelo iz šume... Neka mršava veverica u vilinskom

kostimu. Ti ne bi prepoznao svakodnevni posao, čak i da iskoči predtebe i povuče te za đoku.""I ja bih mogao to da kažem za tebe, Odo, da ti nije stalno u

rukama."Ogromni kovač me bolje zagleda."Poznajem li ja tebe, crve nijedan?""Da", odgovorio sam. "Osim ako ti od našeg poslednjeg videnja

mozak nije postao jednako mekan kao i muda.""Ig...?", viknuo je kovač.Zagrlili smo se, a Odo me je podigao visoko iznad zemlje.

Zapanjeno je vrteo glavom."Čuli smo da si mrtav, Ig. Onda da si u Treju i da nosiš kostim

dvorske budale. Onda se čulo da si u Boreu. Da si ubio onog gadaNorkrosa. Šta je od toga tačno?""Sve je tačno,Odo.Osim ono o mojoj smrti.""Pogledaj me, stari prijatelju. Ubio si vojvodinog vojnog

zapovednika?"Udahnuo sam i nasmešio se, kao mlađi brat u neprilici zbog

pohvale.

"Jesam.""Ha! Znao sam da ćeš ih nadmudriti", smejao se kovač."Imam mnogo toga da pričam, Odo. I mnogo toga da ožalim, čini mi

se.""I mi imamo, Ig. Dođi, sedi! Sve što mogu da ti ponudim je ova

rasklimatana ograda. Nije tako udobna kao Balduinovi jastuci..."Naslonili smo se na ogradu. Odo je vrteo glavom. "Poslednji put kadsmo te videli, odjurio si u šumu kao đavo, goneći duh svoje žene.""Nije bila duh, Odo. Znao sam da je bila živa, i bila je."Odo rašłri oči."Sofi je živa?""Pronašao sam je. U ćeliji u Boreu.""Đavo da te nosi!", zabrundao je kovač. Oči su mu zasijale u

oduševljenju. Onda se zagledao u moje, uozbiljivši se. "A opet, videhte kako si ispuzao iz šume sam."Povio sam glavu."Pronašao sam je, Odo, ali tek na toliko da mi umre na rukama.

Držali su je kao taoca jer su smatrali da imamo nešto njihovo, neštovelike vrednosti. Vratio sam se da kažem njenom bratu Matjeu kakvajoj je bila sudbina." Odo je odmahnuo glavom. "Žao mi je, Ig. To nećebiti moguće.""Zašto? Šta se desilo, Odo?""Balduinovi ljudi su ponovo dolazili ovamo. Zbog tebe... Rekli su da

si ubica i kukavica. Rekli su da si pobegao iz krstaškog pohoda i dasi ubio gospodarevog vojnog zapovednika. Onda su pretresli selo.Rekli su da će onom ko te krije biti suđeno i da će biti kažnjen smrću.Nas nekoliko je istupilo..."Oštar, ružan smrad stegnu mi stomak."Kakav je to smrad, Odo?""Matje je bio jedan od nas koji smo se založili za tebe", nastavio je

kovač. "Rekao je da ti je učinjena nepravda. Da ti je vojni zapovednikspalio kuću i dete i odveo ženu, i da je Norkros, ako je mrtav ipak tozaslužio zbog onog šta je učinio.Pokazao im je krčmu koju je počeoda obnavlja. Ti ljudi su bili strašni, Ig. Obesili su Matjea. Onda su garastrgli. Vezali su mu vrat omčom, a noge za svoje konje. Šibali sukonje... dok mu telo nisu razdvojili napola."

"Ne!" Grudi mi probode bol. Još jedan udarac slomio mi je srce.Jadni Matje! Zašto on? Još jedan je stradao... zbog mene. Ovajkošmar mora da prestane!Podigao sam glavu. Obuzeo me je jeziv strah."Nisi mi odgovorio... Šta to smrdi?"Odo je zatresao glavom."Spalili su varoš, Ig."

Poglavlje 80Ušao sam s odom u razoreno selo, u mesto koje sam koliko pre

dve godine zvao svojim domom.Svuda unaokolo od polja, kućeraka i ambara nije ostalo ništa više

do gomila pepela i kamena. Kuće su ili urušene i pretvorene uzgarišta ili su bile u početnoj fazi obnove. Prošli smo pored mlina,nekada najbolje građevine u selu, od čijeg su veličanstvenog točkasada u potoku stajali samo ostaci.Ljudi su spuštali svoje čekiće, prestajali da cepaju drva.Grupa dece je povikala pokazujući na mene:"Vidite, to je Ig. Vratio se. To je Ig!"Svi su podigli poglede u neverici. Ljudi su mi žurno prilazili."Da li si to ti, Ig? Zaista si se vratio?"Oko mene se obrazovala neka vrsta povorke. Kakav li sam prizor

morao biti u pohabanoj kariranoj tunici, iscepanim zelenimnogavicama! Uputio sam se zatrpanom ulicom pravo na trg. Kadasam poslednji put bio ovde, bio sam tako sluđen pošto sam otkrio štase dogodilo s mojom ženom i detetom. Sada sam shvatio da je svenovo, nestvarno i zaista strašno tužno.Graja je rasla, neko je vikao:"Slava Gospodu, to je Ig. Vratio se", dok su ostali pljuvali pred

mene: "Odlazi, Ig! Ti si đavo! Vidi šta su nam učinili."Kada sam stigao na trg, njih možda sedamdeset, uglavnom svi iz

varoši, napravili su krug oko mene.Uporno sam posmatrao našu krčmu. Bila su podignuta dva nova

zida od grubih trupaca, s kamenim stubovima kao potporom. Matjeje počeo da je obnavlja, da bude bolja i čvršća nego ranije. Preplavio

me je bes. Neka su prokleti! Ja sam ubio Norkrosa.Ja sam seuvukao u dvor. S kojim pravom su se svetili na ovoj varoši?Oči mi se napuniše suzama, koje su mi onda potekle niz obraze.

Počeo sam da jecam, da jecam onako kako nisam od detinjstva.Neka si proklet, Balduine! I neka sam proklet i sam, zbog svog

glupog ponosalPao sam na kolena. Moja žena, moj sin... Matje... Sve je uništeno!

Toliko njih je umrlo!Dok sam jecao, obruč meštana stajao je oko mene. Onda sam

osetio nečiju ruku na ramenu. Prigušio sam jecaje i podigao pogled.Bio je to otac Leo. Nikada nisam obraćao naročitu pažnju na njega,na njegovu okruglu glavu, njegove propovedi. Sada sam samo želeoda ne skloni ruku – u ovom trenutku bila je jedina stvar koja me jesprečavala da zapadnem u bezdan stida i bola.Sveštenik mi je stezao rame s mnogo ljubavi."Ovo je Balduinovo delo, Ig, a ne tvoje.""Da, to jeste Balduinovo delo", doviknu neko izgomile. "Ig nije želeo

da nam naudi. Nije on kriv.""Plaćamo porez, a evo kako nam taj skot uzvraća", zavapi jedna

žena."Ig mora da ode", reče neko. "Ubio je Norkrosa. Sve će nas oterati

u plamen.""Tako je, on jeste ubio Norkrosa", javiše se drugi. "Bog neka ga

čuva! Ko se od nas tako usprotivio?"Glasovi se podigoše. Povici prerastoše u nadglasavanje – neki za

mene, a neki protiv. Njih nekolicina, sa Odom i sveštenikom, počešeda preklinju da se svi urazume kada neki baciše kamenje na mene."Smiluj nam se, Ig", zavapi neko. "Molim te, idi pre nego što se

vitezovi vrate!"Usred vike izdiže se jedan ženski glas. Svi se okrenuše i umiriše.Bila je to Mari, mlinareva žena. Dobro sam pamtio njeno blago lice.

Ona i Sofi su bile najbolje prijateljice; bile su zajedno na bunaruonoga dana kada je udavljen njen sin."Mi smo izgubili više od bilo koga od vas." Gledala je po gomili.

"Dva sina. Jednog zbog Balduina. Drugog u ratu. I još i mlin... Ali Igje propatio više i od nas! Odbacujete ga s prezirom zato što smo svi

previše uplašeni da se okrenemo ka onom ko to zaslužuje. Balduinje taj koji zaslužuje naš bes, nije Ig.""Mari je u pravu", rekao je njen muž Žorž, mlinar. "Ig je taj koji je

ubio Norkrosa i osvetio moga sina." Pomogao mi je da ustanem ipružio mi ruku. "Srećan sam što si se vratio, Ig.""I ja sam", rekao je Odo svojim snažnim glasom. "Muka mi je više

od toga da se tresem svaki put kada se začuje topot konja.""U pravu si." Krojač Marten je spustio glavu. "Naš vlastelin je

odgovoran, ne Ig. Ali šta možemo da učinimo? Zakleli smo mu se navernost."Tada mi je sinulo, dok sam posmatrao bespomoćnost i strah svojih

suseda. Shvatio sam šta treba da učinimo."Onda odbacite zakletvu", rekao sam.Za trenutak je zavladala okamenjena tišina."Da odbacimo zakletvu?", zagrcnuto je pitao krojač. Ljudi su se

zgledali kao da su moje reči bile odraz ludila. "Ako odbacimozakletvu, Balduin će se vratiti. I tada neće spaliti samo naše kuće.""Sledeći put, prijatelji, dočekaćemo ga spremno", rekao sam

prešavši pogledom preko svih.Čitav trg je prekrila bojažljiva tišina. Ovi ljudi su me gledali kao da

su reči koje sam izgovorio bile jeres što nas je sve osudivala naprokletstvo.Znao sam da te reči i ta ideja mogu od nas da učine slobodne ljude.Istupio sam i rekao:"Odbacimo zakletvu."

Poglavlje 81Emili je jurnula pored stražara u Anine odaje za počinak."Molim vas, gospo", pokušao je da je zadrži jedan stražar.

"Gospodarica se odmara."Njoj se uzburkala krv. Vojvoda se vratio prethodne noći, ali ona nije

mislila na Stefana, već na Anu, svoju gospodaricu, osobu koju jeslužila, osobu koja je izgubila dodir sa stvarnošću.Celog jutra je Emili premišljala šta da učini. Znala je da je prešla

liniju s Igom. Gospode, pomogla je nekome ko je ubio članavojvodine garde. Za to je mogla da bude zatvorena. Stalno se iznova

preispitivala. Ako pređem ovu liniju, da li sam spremna da izgubimsve? Blagoslov porodice, mesto na dvoru. Ime... A svaki put odgovorjoj se nametao jasno i snažno. Kako da je nepređem?Naglo je otvorila velika drvena vrata Aninih odaja.Vilijem, Anin devetogodišnji sin, spremao se da izađe, obučen za

lov sa sokolima. Ana mu je mahnula."Idi. Čeka te otac, sine! Uhvati nešto veliko za mene!""Hoću, majko", rekao je dečak i istrčao. lako je bilo kasno, Ana je

još bila u krevetu, umotana u čaršave."Bolesni ste, gospodo?", pitala je Emili."Ulećeš u moje odaje", rekla je Ana okrenuvši lice, "kao da te obziri

ne interesuju.""Naprotiv, ima mnogo toga što me interesuje kod vas", rekla je

Emili."Kaži šta te zanima, dete... Nema sumnje, kao i uvek, tiče se tvog

štićenika, dvorske budale.""U pravu ste, gospodo, on i jeste budala. Ali samo zato što vam je

verovao. Kao što sam i ja.""Znači, više se ne radi o njemu, vidim. Nego o tebi i meni...""Učinili ste mu veliku nepravdu, moja gospo, a time i meni.""Tebi učinila nepravdu?" Ana se hladno nasmejala. "Tvoj ig je sada

vrlo tražen. Ubica, dezerter. Traže ga u dva vojvodstva i bićeuhvaćen. A onda će biti obešen na trgu."Emili je užasnuto zurila."Čujem vaš glas, gospo", rekla je, "ali te reči kao da ne dolaze od

vas. Šta se dogodilo s onom ženom koja mi je bila kao majka? Gdeje Ana koja se suprotstavljala mužu? Koja je u njegovom odsustvuupravljala dvorom smireno i dostojanstveno?""Idi, dete! Molim te, idi! Nemoj mi držati predavanja o nečemu o

čemu ništa ne znaš.""Znam ovo: vaši ljudi su se okomili na njegovo selo. Ubili su mu

sina, oteli i zarobili ženu. Ona je umrla. U vašem zatvoru. Vi ste toznali.""Kako bih ja znala?", odvratila je Ana. "Kako bih mogla da znam da

je neka bezvredna kurva bačena u tamnicu, u stvari, žena togčoveka? Ne upravljam ja ovim Tafurima. Oni su sluge moga muža.Ne znam koga oni diraju i kakva suluda dela čine."

"Ova dela, gospo", pogledala ju je Emili u oči. "Dela koja su sadaobeležila vas.""Odlazi", odmahnu Ana. "Zar misliš da bi dvorska luda, da sam

znala da je to osoba koju tražimo, koja je sve vreme bila ovde, uBoreu, na našem dvoru, mogla slobodno da ide okolo, povređena iuvređena, ali živa? Bio bi mrtav kao i njegova žena.""Vi tražite Iga?" Emili je zatreptala. "Za ime Boga – zašto?""Zato što budala ima najveće blago hrišćanskog sveta, a da za to i

ne zna.""Kakvo blago? Nema on ništa. Sve ste mu uzeli.""Samo idi!" Ana je ponovo utonula u krevet. "I odnesi sa sobom svoj

moćni osećaj za ispravno i pravedno! I sve ono što te je nateralo dapobegneš od oca i svoje sudbine. Idi, Emili!" U svojoj ljutnji, Ana jeokrenula lice ka Emili i prvi put otkrila ono što je skrivala.Na licu je imala veliki crveni otok. I još gore."Šta je to?", krenu Emili ka njoj."Ne prilazi", brecnula se Ana i pokušala da utone u jastuke."Molim vas, moja gospo, ne okrećite se od mene! Kakva vam je to

modrica na licu?"Ana je oštro disala. Spustila je glavu."To je moj sopstveni zatvor, dete. Hoćeš da vidiš – pa, gledaj!"Emili je ispustila uzdah. Žurno joj je prišla i, uprkos Aninim

pokušajima, nežno pomilovala ranu."Stefan vam je ovo uradio?""Trebalo bi da znaš, dete, jer je to sušta istina, za koju tvrdiš da je

dobro poznaješ. Ženska istina."Emili je užasnuto ustuknula. Jedna strana Aninog lica bila je

otečena, dvostruko veća od druge.

Poglavlje 82Prvo što sam uradio bilo je da odem na brdo nad selom gde mi je

bio sahranjen sin Filip.Kleknuo sam uz njegov grob i prekrstio se."Tvoja majka te je pominjala svojim poslednjim dahom." Seo sam

na tvrdu zemlju. "Dragi, mili Filipe!"

I dalje nisam znao šta su ti skotovi hteli od mene. Šta su to mislilida imam, a ja to, zapravo, nemam. Zašto su moji žena i sin morali daumru?Iskopao sam stvari koje sam doneo iz Krstaškog rata i rasuo ih po

travi.Ukrašenu kutiju za miris koju sam doneo Sofi iz Konstantinopolja...

Kako sam samo bio ubeđen da ću joj je s ponosom predati! Zatimzlatni krst koji sam poneo iz crkve. Da li je to bilo to blago? Ono štoje bacilo prokletstvo na mene? Ako im ga dam, hoće li me ostaviti namiru, i mene i moje selo?Zahvati me talas besa, ali pomešan s bolom i suzama."Koji od vas?", viknuo sam predmetima. "Koji od vas je uzrok što su

mi žena i sin mrtvi?"Uzeo sam krst i krenuo da ga zavitlam u žbunje. Sitnice! Trice!

Nijedna od vas nije vredna života moje žene i sina!Onda sam se uzdržao, setivši se reči moje Sofi:"Nemoj im dati ono što žele."Nemoj im dati – "Šta, Sofi? Šta da im ne dam?"Sedeo sam uz grob svoga Filipa i plakao, prstiju zarivenih u glavu."Šta da im ne dam?", šaputao sam jednako.Konačno sam ustao, istrošen i izmožden. Sakupio sam stvari, vratio

ih u rupu i zatrpao. Duboko sam udahnuo i oprostio se.Nemoj im dati ono što žele!Dobro, Sofi, neću.Zato što, za ime Boga, ne znam šta bi to moglo da bude.

Poglavlje 83Leto je ustuknulo pred jeseni i, malo – pomalo, navikao sam se na

život u selu.Gradili smo ponovo.Nastavio sam tamo gde je Matje stao s krčmom. Po ceo dan sam

cimao teške trupce, podizao ih na njihovo mesto i obeležavao ihkako da se susreću na uglovima i dižu u zidove. Noći sam provodiou Odovoj kolibi – njegova žena i dvoje dece i ja šćućureni uz ognjišteu jedinoj prostoriji – sve dok nisam ponovo izgradio svoje sobe ukrčmi.

Korak po korak, celo selo se vratilo u život. Ratari su se pripremaliza žetvu. Polusrušene kuće su iskrpljene malterom i kamenom.Vreme žetve će dovesti putnike na tržnicu; a putnici su donosilinovac. Novcem se kupovala hrana i odeća. Ljudi su opet počeli dase smeju i da se nadaju.A ja sam postao nešto kao mesni junak. Za kratko vreme, moje

priče o tome kako sam zasijao na dvoru u Treju i kako sam se borios vitezom Norkrosom postale su deo seoskih predanja. Deca su meproganjala."Ig, pokaži nam okret! I kako se izbavljaš iz lanaca." Zabavljao sam

ih svojim trikovima, vadio im perle ili kamenčiće iz ušiju, pričao pričeiz rata. Njihov smeh je činio da mi se duša oporavi. Da, smeh zaistaleči. To je najveća lekcija koju sam naučio kao luda.I oplakivao sam svoju milu Sofi. Svakoga dana pre zalaska sunca

peo bih se na brdo pored sela i sedeo uz sinovljev grob. Obraćaosam se Sofi kao da i ona tu leži. Pričao sam joj kako napredujekrčma. Kako se čitavo mesto ujedinilo oko mene. A ponekad sam jojpričao i o Emili. Kakav dar sam dobio s njom kao prijateljicom. Kakoje ona našla nešto posebno u meni, kao nijedan drugi velikaš, i to odprvog dana. Prepričavao sam sve situacije u kojima me je spasla.Kako bih postao beživotna gomila da nije naišla na mene posle mojeborbe s veprom.Svaki put kada sam pričao o Emili, nisam mogao da ne primetim

kako mi krv jače struji. Uhvatio sam sebe kako mislim o njenompoljupcu. Nisam bio siguran da li je trebalo da me osokoli u trenutkumahnitosti ili je, jednostavno, predstavljao oproštaj prijatelja. Šta je tovidela u meni da bi se toliko izlagala opasnosti?Posebnost...posebnost, Sofi! Ponekad sam čak hvatao sebe kakocrvenim.Jednog takvog popodneva, kada sam se s groblja vraćao u selo,

Odo mi je dotrčao u susret."Brzo, Ig, ne možeš sada u selo. Moraš da se sakriješ!"Pogledao sam pored njega. Četiri jahača približavala su se

kamenom mostu. Jedan je bio zvaničnik, odeven u šarene haljine išešir s perom. Ostali su bili vojnici, u ljubičastim i belim bojamaTreja. Srce mi je zastalo.

"To je Balduinov sudski izvršitelj", rekao je Odo. "Ako te vidi ovde,svi smo gotovi."Zaklonio sam se iza drveća i u glavi brzo prebirao po

mogućnostima. Odo je bio u pravu; nisam mogao da se vratim uselo. A šta ako me neko izda? Ne bi bilo dovoljno samo dapobegnem. Onda bi celo mesto smatrali odgovornim."Donesi mi neki mač", rekao sam Odu."Mač? Jesi li video te vojnike, Ig? Moraš da odeš! Trči kao da juriš

prosjaka koji ti je ukrao kesu!"Sagnuo sam se, bezbedan od pogleda, i uputio se ka istočnim

šumama. Nekoliko ljudi me je videlo kako bežim. Prešao sam potokiza nekog šiblja i izbio na put.Pronašao sam zgodno mesto odakle se vidi trg i posmatrao

sudskog izvršitelja kako nastupa podražavajući Cezara na pastuvu.Oko njega se okupila uplašena gomila ljudi koji su se došaptavali.

Nijedan sudski izvršitelj nikada nije donosio dobre vesti: samopovišene poreze i oštre ukaze.Izvukao je dva zvanična dokumenta."Dobri seljani Vej di Pera." Pročistio je grlo. "Vaš gospodar Balduin

šalje vam pozdrave.""'U skladu sa zakonima zemlje'", počeo je da čita, "'kojom vlada

Filip Kapet, kralj Francuske, Balduin, vojvoda od Treja, objavljuje daće svako od njegovih podanika za koga se sazna da je pomagaobeguncu poznatom kao Ig de Lik, kukavnom ubici, biti smatransaučesnikom ranije pomenutona beguncu i da će se nad njimprimeniti puna i hitna mera zakona.' Što za vas, neuke ratare kojimožda niste sasvim razumeli, znači da će se mu se navući omčaoko vrata i da će biti oberšen.""Uz to", nastavio je da čita, "sva zemlja, imovina i lične stvari u

posedu ili pod zakupom od vojvodstva takve osobe biće momentalnooduzeti, konfiskovani, a potomci, slobodni ili u kmetskom odnosu,biće podvrgnuti doživotnoj službi svom vlastelinu."Krv mi se uzburkala u nabreklim venama. Mesto će biti kažnjeno za

moje zločine. Sva lična svojina će morati da se preda, obradivazemlja da se vrati, porodice će biti razdvojene. Čekao sam, bezdaha, da se javi neki glas protiv mene. Neka žena, na kraju nerava,uplašena da će izgubiti muža. Neko nesvesno dete...

Sudski izvršitelj je odmeravao sve oko sebe. Bio je suštaodvratnost. Tišina je bila napeta, duga. Ali niko ništa nije rekao. Nijedna jedina osoba.Onda je istupio otac Leo."Još jednom, sudski izvršitelju, naš gospodar Balduin pokazuje da

je mudar i milostiv vlastelin."Zvaničnik je slegnuo ramenima."Odgovarajuće mere, oče. Reč je o tome da se šljam vratio ovamo.""A koju si nam dobru vest doneo u drugom ukazu?", doviknuo je

neko."Umalo da zaboravim..." Nasmešio se i kucnuo se po glavi. Odvio

je pergament i, ne čitajući, zakucao ga na zid crkve. "Opštepovećanje poreza. Sve je podignuto za deset procenata.""Šta!", razleglo se gomilom. "To nije pravično. Ne može biti.""Žao mi je." Sudski izvršitelj je slegao ramenima. "Razlozi su vam

poznati... Letnja suša, slaba ponuda..."Onda je, sasvim iznenada, izvršitelj prestao da govori. Nešto mu je

privuklo pažnju. Zastao je nepomično. Gledaoje u krčmu. Srce mi sepopelo u grlo."Zar nije ovo krčma koja je pre samo nekoliko nedelja spaljena do

temelja? Ona koja pripada osobi koju tražimo?" Niko nije odgovorio."Ko je to ponovo gradi? Ukoliko me paraćenje služi, poslednjeg odnjenih vlasnika je, da se tako izrazim... rastrgla bol."Neki su s nelagodom šarali očima."Ko to ponovo gradi, pitam'?" Izvršitelj podiže jedan kamen.Uzdrhtao sam. To je bilo to! Moj kraj.Tada se začu glas iz gomile:"Celo mesto je gradi, izvršitelju." Bio je to otac Leo. "Varoši je

potrebna krčma."Sudskom izvršitelju zasijaše oči."Vrlo milosrdno, oče. I veoma uverljivo kada dolazi od vas, čoveka

čija reč ne može da se opovrgne. Pa, recite mi, ko će je voditi?"Opet nastade tišina."Ja ću", doviknuo je neko. Mari, mlinareva žena. "Ja ću se starati o

krčmi dok moj muž upravlja mlinom.""Vi ste veoma preduzimljivi, gospošo. I dobro ste izabrali pošto,

kako mi se čini, nemate naslednika da vode mlin."

Sudski istražitelj se zagledao u nju. Primetio sam da nije siguran dali da poveruje ili ne. Onda je odbacio kamen koji je držao, pa jepošao ka svom konju."Nadam se da je sve ovo istina", šmrknuo je i povukao uzde.

"Možda ću pri sledećoj poseti ostati duže, gospodo. Unapred seradujem mogućnosti da se lično uverim u vaše gostoprimstvo."

Poglavlje 84Čim je mrski sudski izvršitelj nestao iz vidokruga, panika se raširi

mestom. Vratio sam se iz šume, zahvalan što me niko nije odao. Aliprimetio sam da se raspoloženje promenilo."Šta sad da radimo?" Uplašeni krojač Marten vrteo je glavom. "Čuli

ste ga; đubre sumnja. Koliko dugo možemo da održimo ovuprevaru?"Žan Diju, ratar, posiveo je u licu."Zemlja koju obradujemo da se vrati vlastelinu? Bićemo uništeni.

Sav naš život vezan je za tu zemlju."Ljudi su se okupili oko mene i uplašeno vikali. Ja sam bio uzrok

njihovoj nesreći."Ako hoćete da odem, otići ću." Pognuo sam glavu."Nisi ti u pitanju", kazao je krojač i osvrnuo se za podrškom. "Svi

smo uplašeni. Samo što smo se izvukli iz ruševina. Ako seBalduinovi ljudi vrate...""Oni će se vratiti", rekao sam zabrinutom Martenu. "Oni će se

stalno vraćati. Bilo da ja ostanem ili da odem.""Primili smo te", rekla je Mari, pekareva žena. "Šta sad očekuješ od

nas da uradimo?"Otišao sam do krčme i osetio veoma živo duh svoje žene na

ruševinama."Zar mislite da ja vučem ovo kamenje svakog dana i da se znojim

gradeći ove zidove da bi krčmu, za koju sam svojoj umrloj ženiobećao da ću je ponovo izgraditi, neko ponovo srušio?""Svi mi tako mislimo, Ig", rekao je krojač. "Svi ponovo zidamo. Ali

šta možemo da učinimo da to sprečimo?""Možemo da se branimo", viknuo sam."Da se branimo'?" Reč šapatom prode kroz gomilu.

"Da, da se branimo. Povucite crtu! Usprotivite im se! Pokažite im daviše nikada neće moći da nam oduzimaju živote!""Borba? S našim vlastelinom?" Ljudi su delovali zapanjeno. "Ali, Ig,

svi smo mu položili zakletvu.""Rekao sam vam, odbacite je."Težina ovih reči utišala je gomilu."Odbacite je", ponovio sam."Kada bismo to uradili, bila bi to izdaja", primetio je krojač.Okrenuo sam se prema mlinaru."Veća izdaja, Žorže, od ubistva tvoga sina? Ili ti, Mari – tvoj muž leži

nedaleko od mog sina? Da li je išta manja izdaja bila kada je oborendok je branio svoj dom? Ili moj rođeni sin, koji nije čak ni upoznaosvet kada je bačen u vatru.""Balduin je prostačko dubre", odvratio je mlinar. "Ali ove obaveze

kojih hoćeš da se odreknemo predstavljaju zakon. Balduin će nasnapasti svime što ima. Zgnječiće nas kao moljce.""Mogli bismo to da učinimo, Žorže. Vidao sam kako se mali, spretni

odredi brane mesecima od mnogo veće sile. Ne želim da potpirujemvatru kao onaj mali pustinjak, i da vas navedem da me pratite upropast. Ali ako se dignemo, možemo da ga pobedimo.""Vojvoda ima obučene ljude", istupio je Odo. "Oružje. Mi smo tek

ratari i kovači. Jedno mesto. Pedeset muškaraca.""Da, a u svakom mestu odavde do Treja ima novih pedeset

muškaraca koji mrze Balduina isto kao i mi. Stotine ljudi koji suprepatili istu nesreću i ugnjetavanje. Uspe li nam samo jednom damu se usprotivimo, ti ljudi će nam se pridružiti. Šta Balduin može daučini, da se bori sa svima nama?"Neki počeše da klimaju glavom; drugi takoreći nisu mogli ni da

zamisle da se suprotstave vlastelinu."Ig je u pravu", rekla je Mari, mlinareva žena. "Svi smo izgubili bilo

muža bilo dete. Domovi su nam uništeni. Umorna sam od trzanja ukrevetu svaki put kada čujem jahače.""I ja", viknuo je Odo. "Celog života ugađamo tom skotu. Šta imamo

od toga? Gomilu sranja i smrt." Prišao mi je i slegnuo ramenima. "Jasam kovač. Znam da topim metal, ne umem da se borim. Ali akosam vam potreban, mogu vraški dobro da koristim čekić. Računajtena menel"

Jedan po jedan, mnogi glasovi se podigoše u znak saglasnosti.Ratari, kolari, obućari... Ljudi kojima je, jednostavno, dara prevršilameru."Šta ti kažeš, svešteniče?", preklinjao je krojač, nadajući se

savezniku. "Čak i da pobedimo Balduina, zar nećemo proći krozjedan pakao samo da bismo bili osuđeni na drugi?""Ne mogu da kažem", slegnu ramenima otac Leo. "Međutim, mogu

da vam obećam sledeće: kada Balduinovi jahači sledeći put dođu uvaroš, računajte na to da ću i ja baciti koji kamen."Sa svih strana razlegoše se povici odobravanja. Ali mesto je i dalje

bilo podeljeno. Krojač, štavilac i neki ratari bili su izbezumljeni odstraha da ne izgube zemlju.Prišao sam krojaču."Jedno mogu da tvrdim... Balduinovi ljudi će doći. Ponovo ćete

dizati svoje domove i plaćati do besvesti svake godine, sve dok vampo rukama ne popucaju žuljevi ili vam volja ne presahne. Ali oni ćeuvek dolaziti. Sve dok im ne kažemo da ne mogu."Krojač je odmahivao glavom."Ti nosiš haljetak od zakrpa i zvonce na kapi, i ti ćeš da nam

pokažeš kako da se borimo?""Hoću." Pogledao sam ga pravo u oči. Krojač kao da me je

odmeravao od glave do pete. Opipao je porub moje tunike. "Ko godda je ovo uradio, jako je dobro." Onda mi je uzeo šaku i umorno jestegao. "Bog neka nam je u pomoći", kazao je.

Poglavlje 85"Pomeri to ovamo!", doviknuo sam Žanu Dijuu, koji je sedeo na

skeli na vrhu drveta. "Malo udesno. Tamo gde se drum sužava.Visoko iznad druma, Žan je izvlačio tešku vreću za pšenicu,

nabubrelu od kamenja i šljunka. Vezao je vreću dugim kanapom čijije slobodan kraj privezao dvostrukim čvorom a drugi za čvrstu granu."Poslaću konja", kazao sam mu. "Kada stigne do mene, ispusti

kamenje."Posle posete sudskog izvršitelja prihvatili smo se posla na pripremi

odbrane mesta. Drvoseče su sekle drvene prepreke koje ćemopostaviti u redove duž zapadnog prilaza selu. Kolci su zašiljeni i

pobodeni u zemlju da štrče pod takvim uglom da ni najhrabriji bojnikonji neće poći na njih. U drum smo dopola zakopali veliko kamenje.Počeli smo i oružje da pravimo. Nekoliko starina je donelo svoje

zarđale mačeve. Odo ih je uglačao i naoštrio na svom tocilu. Ostataknašeg arsenala sastojao se od močuga i maljeva, nekoliko kopalja ikosira, gvozdenog alata. Od toga smo napravili strele koje mogu daprobiju oklop. Bili smo selo Davida koje se priprema za Golijata.Povukao sam se i dao znak niz drum. Apl, pekarev sin, pljesnuo je

konja i poterao ga ka meni. Žan se priljubio uz skelu i dovukaonapunjenu vreću do ivice. Kada je konj prošao mesto na kome samstajao, viknuo sam: "Puštaj!"Žan je pustio vreću. Poletela je s neba u ogromnom luku, kao

odvaljena stena, i još dobila ubrzanje. Kada je konj prošao, vreća jepreletela preko druma uz glasni fijuk, tačno u visini jahača na konju.Kao izbačena iz katapulta. Čak i najsigurniji jahač ne bi izdržaoovakav udar. Žan i Apl su vikali od radosti."Alfonse, sada je red na tebe." Okrenuo sam se ka štaviočevom

najstarijem sinu koji je pomalo mucao. Bio je to robustanpetnaestogodišnjak kome su mišići počeli da se nadimaju. U rukesam mu stavio močugu. "Vitez koji padne biće ošamućen. Nekolikotrenutaka biće prikovan za zemlju svojim oklopom. Ne smeš daoklevaš." Pogledao sam ga u oči i zamahnuo močugom u zamišljenupriliku na zemlji. "Moraš biti pripravan za ovo delo.""Bbiću", klimao je dečko glavom. Bio je krupan i jak, ali najviše što

je u životu uradio bilo je rvanje s drugovima. Ali on je video kako muBalduinov čovek raseca brata na dva dela. Dohvatio je močugu ispustio je uz zaglušujuć tresak. "Nne brini za mmene", rekao je.Klimnuh glavom odobravajući.Bio je divan osećaj što je celo mesto udružilo snage. Svako bi

mogao da učini nešto korisno. Drvoseče bi mogle da pucaju; deca sumogla da bacaju kamenje; starci bi mogli da šiju kožne štitnike i daoštre strele.Ali, kada dođe čas, biće potrebno mnogo više od dobre volje i želje

da odbijemo Balduinove napadače. Meštani će morati da se bore.Molio sam Boga da budemo dorasli tome. I da ih ne vodim i ja, kaopustinjak Petar, ubistvenim putem.

"Ig!", začu se užurban poziv iz pravca sela. Pipo, Odov sinčić, trčaoje prema meni. Lice mu je bilo zajapureno od važnosti. Osetio samubod straha."Neko je ovde", rekao je jedva dolazeći do vazduha."Ko?" Za trenutak mi se srce steglo. Ko je znao da sam ovde?"Poseta", rekao je dečak. "I to lepa." Klimao je glavom. "Kaže da je

došla čak iz Borea."

Poglavlje 86Emili!Potrčao sam prašnjavim putem ka selu dok mi je srce udaralo od

uzbuđenja i iznenađenja. Toliko sam mislio na nju, mada sam uveksmatrao da je to što sam se nadao da ću je opet videti samo jošjedan glupi san!Prošao sam prečicom kroz štale i kovačnicu i ugledao je na trgu – s

njenom sluškinjom. Nosila je jednostavnu lanenu haljinu, a prekoleđa običnu smeđu pelerinu za jahanje; kosa joj je bila zakačenaispod kapice. Pa ipak, bila je ljupka, tako lepa. Morao sam daubeđujem sebe da ne sanjam. Stvarno je bila ovde!Izašao sam iza ambara kako bi mogla da me vidi. Nisam znao da li

da potrčim i podignem je u vazduh ili samo da stojim tamo."Od celog sveta, moja gospo", konačno sam rekao, "ne možete

zamisliti koliko se ovome radujem.""'Od celog sveta' je tačno, Ig de Lik." Smešila se, a oči su joj sijale.

,Jer imam osećaj da sam prešla ceo svet da te pronađem."Kako sam žudeo da je uzmem u naručje. Nisam znao kakva su je

osećanja dovela ovamo – čak ni kakva su moja osećanja. Zato samse uzdržao. Ipak, ona je bila plemkinja, a ja sam stajao u izdrpanimritama i u haljetku od zakrpa."Žao mi je što ste se namučili." Odmahnuo sam glavom. "Ali vi ste

divan prizor za oči sanjara, bez obzira s koje udaljenosti ste došli. Alikako...? Kako ste me pronašli ovde?""Rekao si da si s juga." Emili je podigla svoju torbu i prišla mi. "Tako

sam, jednostavno, otišla do mesta na kome smo te našli i nastavilaka jugu. I dalje ka jugu. I još dalje ka jugu. U svakom selu kroz kojesmo prošle ja sam se raspitivala. 'Da li je tu jedna veoma čudna

osoba, koja je došla iz Borea, i koja nosi odeću dvorske lude?' Otišlasam toliko daleko na jug da sam pomislila kako ću uskoro čutišpanski jezik., kad mi je ovaj dobri dečko odgovorio: 'Da, gospodo.Sigurno mislite na Iga.' Zahvalih Bogu na tim rečima, jer ne bismomogle da se vučemo nijednu milju više. Ovo je Elen." Mahnula jesluškinji da pride. "Ona me je pratila na putu.""Elen." Poklonio sam se. "Vidao sam te u Boreu."Sluškinja se umorno naklonila, očigledno oduševljena što im se

putovanje završilo.Okrenuo sam se ka Emili."Pa, ispričajte mi kako ste došle ovamo?", zatresao sam glavom. "I

zašto?""Zato što sam ti obećala da ćemo se ponovo videti. Zato što sam ti

rekla da ću uraditi sve što mogu da ti pronađem odgovore koje sitražio. Objasniću ti kasnije.""I prešle ste sav ovaj put same? Vas dve? Zar ne znate kakvim ste

se opasnostima izložile?""Rekla sam Ani da sam dogovorila posetu svojoj tetki Izabeli u

Tulonu. Takva je gužva nastala u Boreu po Stefanovorn povratku, dasam ubeđena da je srećna što me se otarasila. Na putu nas je pratilajedna grupa sveštenika koja je krenula na hodočašće na jugu.""Ali vaša tetka? Kada ne budete stigli u Tulon, videće da vas

nema."Emili se ugrizla za usnu kao krivac."Tetka Izabela ne zna za to. Nikada nije bilo reči o poseti. To sam

izmislila."Široko sam se osmehnuo."Preduzeli ste ovo putešestvije da biste me posetili. Ali dosta s

pitanjima. Mora biti da ste vi i Elen umorne. I gladne. Bojim se da uovom kraju nema zamkova." Smeškao sam se. "Ali zato imagostoprimstva. Hodite, znam jedno mesto za vas."Zabacio sam njenu kožnu torbu na leđa i pošao s njima dvema

preko trga. Svi su izašli napolje i zurili u nas. Mora da je prizor bioneverovatan: Ig, koji se vratio s putovanja bez prebijene pare udžepu, u iscepanoj i blesavoj odeći, sa ovim dvema veomaposebnim gošćama.Žena visokog roda i položaja. Plemkinja... I još prelepa.

Poveo sam Emili i Elen u krčmu."Ovo je bila naša krčma", klimnuo sam glavom. "Poduhvatio sam se

posla da je ponovo izgradim."Primetio sam iskru odobravanja u njenim očima."Ovo je dobro urađeno, Ig.""Znam da nije zamak. Ali biće vam toplo i udobno. Ima dobar krov i

ognjište.""Počastvovana sam. Zar ne, Elen? Čula sam da su cene na

ovakvim seoskim mestima sasvim dobre. A kažu da je krčmarprilično ljubak."Smeškao sam se."Onda, dobro mi došle, gospe. U Zamak De Lik. Bićete mi prvi

gosti!"

Poglavlje 87Te večeri u varoši je napravljeno veliko slavlje.Jeli smo za Odovim stolom koji je ispunio gotovo čitavu kolibu.Njegova žena, Lizet,je kuvala a pomagala je Mari, mlinareva žena.

Bili su tu Odo i Žorž, moji najbliskiji prijatelji, i otac Leo. I, naravno,Emili.Pripremljeno je specijalno jelo – guska pečena na ognjištu. Sa

šargarepom i repom i graškom, čorba od povrća s belim lukom i svežhleb koji smo umakali u čorbu. Nije bilo vina, ali sveštenik je doneobure belgijskog piva koje je čuvao za biskupovu posetu. Premanašim merilima, ovo je bila retka gozba.Odo je svirao flautu i svi smo učestvovali pesmama. Deca su igrala

kao da je Ivanjdan. A ja sam izveo nekoliko trikova i jedan ili dvapremeta. Svi su se smejali i igrali. I Emili. Na nekoliko sati smozaboravili prošlost.Ni na trenutak nisam mogao da odvojim pogled od njenih sjajnih

očiju. Bile su svetle kao mesečina i isto tako iskrene. Pljeskala je ismejala se kada su Odova deca pokušala da oponašaju mojepremete, kao da je za nju to nešto najprirodnije. Pričala im je o životuna dvoru. Bilo je to zlatno veče, bez ikakvih ograda i položaja udruštvu.

Posle sam se vraćao s njom do krčme. Vazduh je bio svež, pa seEmili čvrsto uvila u pelerinu. Poželeo sam da je zagrlim, ali sam, sdruge strane, drhturio od nervoze.Hodali smo i slušali zvuke noći – huk sova i lepet krila drugih ptica u

drveću. Svetao pun mesec virio je iza oblaka. Upitao sam je:"Kako je Norbert? Kako je sa zdravljem?""Dobro mu je sada", rekla je Emili, "jedino što nikako ne uspeva da

izvede onaj trik lancima. Ali sve se izmenilo od Stefanovog povratka.Tafuri su na sve strane, a vojvoda stoji iza njih.""Stefan i Ana", odvratio sam."Ana...", zaustila je Emili oklevajući. "Verujem svim srcem da ništa

nije radila svojom voljom.""Misliš da napadi koje je naredila u odsustvu muža, klanica i

sakaćenje, nisu njeni?""Samo sam mislila da se tako ponašala iz straha. Ne opravdavam

je. Nešto mi je rekla, Ig, što nisam razumela. Navalila sam na nju spitanjem zašto je dozvolila da se takve stvari dešavaju. A ona mi jerekla: 'Da smo znali da je osoba koju tražimo, sve vreme u Boreu,tvoja dvorska luda bila bi mrtva kao i njegova žena.'"Zbunjeno sam zatresao glavom."Nazvala te je krčmar iz krstaškog pohoda. To je bio razlog što su ti

odveli ženu. Ali tvrdila je kako nije znala da si to ti.""Zašto? Zašto bi, za ime Boga, oni hteli mene?""Zato što je kod tebe 'najveće blago hrišćanskog sveta.'" Emili je

okrenula glavu ka meni. "I da nisi svestan toga. To je ono što je Anarekla.""Najveće blago hrišćanskog sveta..." Počeo sam da se smejem.

"Jesu li oni ludi? Obazrite se oko sebe! Ja nemam ništa. Sve štosam imao već su mi uzeli.""Isto sam joj to rekla i ja. Ali ti si bio tamo, Ig, u krstaškom pohodu.

Možda su te pobrkali s nekim drugim."Stigli smo do krčme. Emili je uzdrhtala od hladnog noćnog vazduha

i poželeh da je zagrlim, makar na trenutak. Sve bih dao da je držim unaručju. Čak i "najveće blago hrišćanskog sveta"."Nešto sam ti donela, Ig. Ovde mi je." Ušli smo u krčmu. Elen je već

spavala na svojoj slamarici, uz vatru na ognjištu. Emili je otišla dosvoje torbe.

Vratila se s vrećom od teleće kože s gajtanom na vrhu i iz njeizvadila drvenu kutiju veličine moja oba dlana. Kutija je bila lepoizrezbarena rukom veštog zanatlije, s ukrasnim slovom "K" napoklopcu.Stavila mi ju je u ruke i povukla se."Ovo pripada tebi, Ig. Zbog toga sam došla."Stajao sam i zagledao kutiju za trenutak, a onda sam pomerio

majušnu rezu i podigao poklopac.Oči me zapekoše od suza koje su mi potekle. Istog časa sam

shvatio šta je bilo unutra.Pepeo.Pepeo moje Sofi..."Telo joj je spaljeno dan kasnije", nežno je rekla Emili. "Otišla sam i

skupila ovo. Sveštenici kažu da joj duša neće stići na nebo ako nebude sahranjena."Nešto me je steglo u grudima i u grlu. Duboko sam udahnuo, kao

da usisavam vazduh u svako vlakno svoga tela. "Ne možeš dazamisliš koliko cenim ovaj poklon, Emili.""Kao što rekoh, Ig, to pripada tebi."Obavio sam ruke oko nje i privukao je sebi. Osetio sam kako joj

srce tuče uz moje.Prošaputao sam tako tiho da sam samo ja to mogao da čujem:"Mislio sam na tebe."

Poglavlje 88Sledećeg jutra ustao sam pre sunca. Uzeo sam vrećicu od teleće

kože koja mi je stajala pored kreveta i iskrao se iz krčme.Pored drvljanika sam našao nekoliko razbacanih alatki. Uzeo sam

lopatu. Petlovi još nisu zapevali.Još nekoliko ranoranilaca vrzmalo se svojim poslom. Kolar se

uputio van sela sa svojom mazgom. Vazduh pored pekare zanosnoje mirisao na svež hleb.Uputio sam se na brdašce nad selom.Otkad je Sofi umrla u mojim rukama, mnogo puta sam sanjao o

ovome. Da je dovedem kući. Mučila me je pomisao da joj duša nema

mira bez obreda i bez molitve. Sada se njen život okončava. Ovdeće počivati zauvek.Kod gaza u potoku krenuh uz strmo brdo. Jutro je odzvanjalo

cvrkutom ptica u bledoj svetlosti. Sunce je pokušavalo da se probijekroz izmaglicu. Peo sam se nekoliko minuta i uskoro stigao iznadsela. Pogledao sam u dolinu koja se budila. Iz malih koliba počeo jeda izvire život. Video sam trg i krčmu. Tamo je spavala Emili.Kada sam stigao na vrh brda, otišao sam blizu jednog razgranatog

bresta na kome je bio grob moga sina.Kleknuo sam i spustio vrećicu. Zatim sam počeo da kopam.

Napravio sam rupu u zemlji pored Filipa. U očima su mi se skupljaleu očima, a u grudima sam imao doboš."Najzad si kod kuće, Sofi", prošaputao sam. "Ti i Filip."Otvorio sam vrećicu i izvadio kutiju sa slovom "K". Zatim sam

prosuo pepeo u iskopanu zemlju i ponovo ga prekrio. Stajao samnad njenim grobom i osvrtao se na probuđeno selo.Konačno si došla kući, Sofi. Duša može da ti se smiri.

Poglavlje 89Stefan od Borea nezainteresovano je sedeo na stolici s visokim

naslonom u svojoj sudnici. Gomila laskavaca koji su tražili nekuuslugu stajala je u redu dok ga je sudski izvršitelj obaveštavao onovom porezu. Iza njega se njegov senešal spremao da podneseizveštaj o stanju imanja. Stefanove misli su bile udaljene hiljadamamilja.Neispunjenost ga je razdirala. Otkad se vratio, poslovi u njegovom

vojvodstvu, njegova zemlja, ono što mu je ranije značilo sve, sada jedelovalo nevažno, bezvredno. Ovi njegovi ljudi su pričali i pričali, alion nije mogao da se usredsredi. U glavi su mu se rojile misli koje suišle samo ka jednoj udaljenoj svetloj tački.Blago. Nagrada.To ga je progonilo, razaralo mu snove. Sveta relikvija koja je nekim

čudom čuvana vekovima u grobnicama Svete zemlje. Žudeo je zanjom takvom strašću kakvu nikada nije osetio prema nekoj ženi.Nešto što je dotaklo Njega. Budio se noću posle sna o tome, tela

okupanog znojem. Usne su mu se sušile na samu pomisao da tododirne.S takvim blagom u rukama, Bore bi postao jedno od najmoćnijih

vojvodstava u Evropi. Kakvu će samo katedralu da podigne da tudrži njegovu slavu! Kakva je vrednost golih kostiju njegovog svecapokrovitelja koje leže u relikvijaru? One nisu ništa u poređenju sovim blagom. Ljudi će dolaziti iz svih krajeva sveta na poklonjenje uBore. Nijedno svešteno lice neće biti bliže Bogu od njega.A znao je kod koga je.Bes je nadimao Stefanove grudi. Njegovi potčinjeni su i dalje

govorili, blebetali o njegovoj zemlji, njegovom bogatstvu. Sve je tobilo đubre – bez značaja. Osećao je kao da će da pukne."Izlazite", viknuo je i skočio. Sudski izvršitelj i majordom iznenađeno

su ga pogledali. "Izlazite! Ostavite me! Samo pričate o novomporezu ili o novom stadu ovaca. Oči su vam uprte u zemlju. A jasanjam o večnom životu."Mahnuo je rukom po stolu ispred sebe i jedan poslužavnik s

peharima vina zaljulja se i uz tresak pade na pod. Svi su serazbežali, napustivši svoja mesta kao da će se zgrada svakog trenasrušiti.Samo je Norbert, njegova dvorska luda, ostao i, držeći se podnožja

njegove stolice i tresući se kao da ima napad, pokušavao da gazasmeje."Ne vredi, Norberte. Ne troši svoje šale. Neka.""Ovo nije šala", tresao se Norbert, uzdrhtalih usana. "Vaša stolica

mi je na ruci."Konačno je Stefan uspeo da se osmehne, a verna luda se

otkotrljala i protresla svoju navodno oteklu šaku.Jedan sluga je nervozno prišao da raščisti lom. Stefan mu mahnu

da ide. Pogledom je pratio trag prosutog vina sve dok ga nijezaustavio na nečijim čizmama.Ko je to tako samouveren da mu se približi?, pomislio je Stefan.

Podigao je pogled do lica Morgejna, predvodnika njegove tafurskegarde. Čoveka sa crnim krstom."Jesi li došao da mi se rugaš, Morgejne, vešću o još jednom selu

koje je ostalo opustošeno bez mog blaga?"

"Ne, došao sam da te obradujem, moj gospodaru, vešću o tome daznam gde se blago nalazi."Stefan razrogači oči."Gde?""Vaša rodaka, gospa Emili, odvela me je pravo do njega", kazao je

čovek sa crnim krstom kruto se osmehujući."Emili?" Stefan iskrivi lice. "Kakve veze ima Emili s ovim blagom?

Ona je u Tulonu.""Nije u Tulonu", kazao je čovek sa crnim krstom. Prišao je bliže i

prošaputao: "Nego u maloj rupi u trejskom vojvodstvu, u Vej di Peru.""U Vej di Peru? Poznato mi je to ime. Misho sam da si ga već

uništio...""Jesam", klimnuo je Morgejn kada je video da ga je Stetan

raziimeo. "Ona je s krčmarem ovog trenutka. A i blago je tamo."

Poglavlje 90Na moje zaprepašćenje i oduševljenje, Emili nije otišla čim mi je

predala svoj poklon. Ostala je još nekoliko narednih dana. Bio samna sedmom nebu.Pokazao sam joj šta radimo da utvrdimo selo. Granične zapreke od

naoštrenih kočeva, dovoljno jake da odbiju iznenadan napad;borbene položaje visoko u krošnjama drveća, odakle možemo dazasipamo napadače strelama i kamenjem. Primetila je strast kojomsam svoje prijatelje i susede bodrio da se odupru. I to je podržalasvim srcem.U međuvremenu, vodio sam je do najlepših mesta u selu. Do jezera

s lokvanjima u šumarku gde sam vołeo da plivam. Do polja visoko ubrdima gde su leti rasli divlji suncokreti. A ona mi je pomagala okokrčme. Pokazao sam joj kako da klinovima i spojnicama pričvrstitrupce uz potporni stub. Pomogla mi je da podignem jedan trupackoji je služio kao potporna greda. Zatim smo urezali u drvo njeneinicijale: Em. K.Znao sam da će ovom lepom snu doći kraj. Uskoro će otići. A ipak

je izgledalo kao da joj je prijatno. Tako sam sebi dozvolio da sepretvaram. Da mi Emili neće nedostajati i da neću čeznuti za njom.

Da je ovde bezbedno, da neće biti napada. Da se među namadešava nešto nezamislivo.Onda je došlo jedno toplo popodne; alat sam bacio još pre

podneva."Dođi." Uzeo sam Emili za ruku."Danas nije dan za rad. Hoću da

vam pokažem jedno divno mesto. Molim vas, moja gospo."Odveo sam je uz brdo, pored uzvišice na kojoj su počivali Sofi i

Filip. Sunce nam je grejalo kožu. Visoko iznad sela prostirala seotvorena livada, s visokom travom koja se zlatila pod plavim nebom."Ovo je divno", uzviknula je Emili, očima upijajući erupciju plavetnila

i zlataste odsjaje.Bacila se na livadu i raširila ruke i noge u oblik zvezde."Dođi, Ig, ovo je kao na nebu." Potapšala je travu pored sebe.Legao sam pored nje. Meka plava kosa padala joj je niz ramena, a

kroz otvor njene haljine oko vrata naslutio sam joj grudi. Krv mi jedivlje strujala, a to me je užasnulo zbog očiglednih razloga."Recite mi", kazao sam, oslonivši se na lakat, "šta predstavlja ono

'K'?""Ono 'K'?""Vaše prezime... Bilo je na kutiji koju ste mi dali i u inicijalima koje

smo urezali u krčmi. Ne znam ništa o vama. Ko ste. Odakle ste. Kojaje vaša porodica.""Da li brineš", rekla je smejući se, "da nisam dovoljno dobra prilika

za tebe?""Naravno da nije to, samo sam...""Rođena sam u Parizu, ako baš moraš da znaš. Četvrto sam dete,

s dva brata i jednom sestrom koji su svi stariji. Moj otac je izuzetan,ali ne iz razloga na koje ti možeš da pomisliš.""On je velikaš, toliko znam. Član kraljevskog dvora?""Uticajan je: neka ostane tako. I obrazovan. Ali ponekad ima

poglede uske kao u muve.""Vi ste najmlađi", namignuo sam. "A opet ste odlutali iz gnezda.""Gnezdo nije uvek prijatno mesto." Emili je pogledala u daljinu. "Bar

nije za ženu koja je nisko na lestvici. Za mene ništa drugo nepreostaje nego da se obrazujem na uzvišenim umetnostima iidejama koje nikada neću primeniti. Ili da se udam za nekog starca,

dvaput starijeg od sebe. Možeš li da me zamisliš kako zabavljamnekog razmetljivog džangrizavog starca i primam poklone od njega?""Upoznao sam samo dve vojvotkinje", kazao sam sav ozaren, "a vi

ih obe nadvisujete po lepoti i srcu."Naslonila je svoj dlan uz moj i tako smo ih držali za trenutak u tišini.

Onda me je Emili odgurnula."Zasmej me, hoćeš li?""Da vas zasmejem?""Da. Bio si dvorska luda. I to sasvim pristojna." Oči su joj blistale.

"Hajde. Ne bi trebalo da ti to bude teško.""To i nije tako lako", negodovao sam. "Mislim, ne mogu tek da

izbacim vic, na ovakvom mestu, i da mi uspe.""Da li ti je onda neprijatno? Sa mnom...? Dođi."Uštinula me je za ruku."Sami smo. Zatvoriću oči. Od celog sveta, tebi ne bi trebalo da

bude toliko teško da znaš šta bi mene nasmejalo." Emili je zatvorilaoči uzdignute brade. Zurio sam joj u lice i u nežnu plavu kosu koja jespala s ramena. Ostao sam bez daha.Bila je neverovatno ljupka... I dobra, velikodušna, poput noža oštrog

uma.Odjednom među nama više ničeg nije bilo: ni reči, ni prepreka,

samo naša dva uzdrhtala srca. Spustio sam ruku na njeno bedro.Nervozno – molio sam Boga da to ne shvati kao uvredu – i pomeraoje uz njeno telo, preko pregiba struka.Nije napravila nijedan pokret opiranja. Osetio sam kako me

preplavljuje neka sasvim neobična želja. Jedva sam disao, uz kičmume je podilazila jeza. Da li sam ovo osećao od početka? Od prvogtrenutka kada sam otvorio oči i ugledao joj lice?Prešao sam joj rukom preko ramena i pustio je da sklizne na oblinu

njenih grudi. Osetio sam da je uzdrhtala. To sam samo jednom ranijeosetio. A evo opet se desilo. Polako sam dotakao svojim usnamanjene. Emili se nije opirala, samo se primakla i nežno razdvojilausne. Jezici kao da su nam se spojili i igrali, nežno kao kada seoblaci sretnu na nebu.Stavila je dlan na moj obraz, dišući jednako teško kao i ja. Koža joj

je mirisala na lavandu i balsaminu. U vreloj groznici poljupca, osetiosam da mi se otvara jedan novi svet.

Odmakli smo se istovremeno. Ona se smešila."Iskoristio si me. Upozorili su me na takve seoske momke.""Kaži mi da treba da se probudim", rekao sam ja. "Znam da ovo

sanjam.""Probudi se, onda." Stavila je moju ruku na svoje srce. "I shvati da

je ovo java."Moje srce samo što nije puklo od radosti. Nisam mogao da

poverujem u ono što se dešavalo.Tada sam začuo glasni poziv crkvenih zvona iz sela.

Poglavlje 91Znao sam da je taj zvuk znak upozorenja.Trgao sam se u stvarnost. Munjevito sam se podigao na kolena i

pogledao dole na selo. Nisam video jahače. Ni znake panike. Nismobili napadnuti.Ali na trgu se obrazovala gomila. Nešto se dogodilo."Hodi!" Povukao sam Emili da se podigne. "Moramo da se vratimo."Trčali smo niz brdo najbrže što smo mogli. Kada smo se primakli

selu, čuo sam da viču moje ime.Žorž mi je pritrčao."Ig, dolaze. Ljudi iz Borea su krenuli."Pogledao sam u Emili, pa ponovo u Žorža."Otkud znaš?""Neko je došao ovamo da nas upozori. Dođi brzo u crkvu! Čeka te."Žorž je potrčao sa mnom do glavnog trga. Celo mesto se tu okupilo,

a na sve strane su odzvanjali njihovi glasovi, uspaničeni iprestrašeni.Probio sam se kroz gomilu oko crkve i naišao na jednog mladića

koji se odmarao na stepenicama. Nije imao više od šesnaest godina,dahtao je i bilo je očigledno da je ostao bez vazduha. Kada me jespazio, ustao je i dobro me zagledao."Ti si Ig" reče dečko,"treba da kažem nešto crvenokosom.""Ja sam", odgovorio sam. Kao da mi je bio poznat. "Dolaziš iz

Borea?""Da", klimnuo je dečak. "Pretrčao sam ceo put. Šalje me tvoji

prijatelj Norbert, dvorska luda."

"Norbert te šalje?" Prišao sam mu sasvm blizu. "Kakve novostidonosiš?"Rekao mi je da ti kažem da dolaze. Da se svi pripreme."Moram da pokušam da se vratim", rekla je Emili stisnuvši mi ruku.

"Moram im reći da je to greška ""Ne možete." Dečak je uznemireno odmahnuo glavom. Norbert je

rekao da ne smete da se vratite. I da Stefan zna da ste ovde. Pratilisu vas. Vojvodina garda je krenula. Biće ovde možda već večeras.Najkasnije ujutro."Podiže se mahnita vriska. Jedna žena pade u nesvest. Krojač

Marten je upirao prst u mene:"I šta sad? Ovo je tvoje delo, Ig Šta ćemo sada da radimo?""Da se borimo", viknuo sam im. "To je smo očekivali."Začu se zapomaganje, a sva lica su imala zabrinut izraz. Žene su

tražile svoje muževe i stezale decu na grudi."Spremni smo", rekao sam. "Ovi ljudi dolaze da uzmu ono što je

naše. Nećemo im se povinovati."Strah je lebdeo nad gomilom. Zatim je istupio Odo. Osvrnuo se i

udario glavom čekića po zemlji. "Ja sam s tobom. A i moj čekić je!""I-i ja sam s tobom", rekao je Alfons. "I moja naoštrena sekira.""I ja", viknuo je Apl.Otrčali su svaki na svoj položaj, a ostali se nisu pomenli. Onda su,

jedan po jedan, i oni počeli da slede njihov primer.Ponovo sam se okrenuo ka glasniku."Kako da znam da si ti stvarno onaj za koga se izdaješ? Da dolazis

od Norberta? Kažeš da je neko pratio gospu Emili. To bi mogla dabude i obmana.""Tebi je poznato moje lice, Ig. Ja sam Lisjen, pekarev mali. Tražio

sam da budem šegrt kod Norberta.""Šegrti mogu biti podmićeni", izazivao sam ga dalje."Norbert je rekao da ćeš me pritisnuti. Zato je poslao dokaz. Nešto

što ti je vredno, a što niko drugi ne može da ti pošalje nego on."Posegao je rukom iza leđa i na crkvenim stepenicama odmotao

vuneno ćebe.Osmeh mi je zaigrao na licu. Norbert je bio u pravu. Ono što je

dečak doneo bilo je od velike vrednosti za mene. Nisam to video odonog odlaska iz Borea usred noći.

Lisjen je držao moju palicu.

Poglavlje 92Sledećih nekoliko sati čitavo selo se podiglo na noge takvom

odlučnošću kakvu ranije nisam video.Hrpe kolaca su naoštrene, pa odvučene do položaja ispred mosta s

unutrašnje strane i zabodene u zemlju. Vreće napunjene kamenjempripremljene su i podignute na drveće. Oni koji su umeli da gađaju,naoštrili su strele i napunili tobolce; oni koji nisu umeli, posedali sudržeći svoje motike i maljeve.Kada je palo veče, svi su bili nervozni ali spremni.Po planu je trebalo da starci i neke od žena s malom decom

pobegnu u šumu još pre prvog znaka nevolje. Kazao sam Emili da iona mora s njima. Ali kada je došlo vreme, niko nije hteo da ode."Ostajem s tobom", odmahnula je Emili glavom. Iscepala je haljinu

po rubu i skinula rukave da bi se lakše kretala. "Mogu da donosimstrele. Da delim oružje.""Ovi ljudi su ubice", kazao sam joj pokušavajući da je ubedim. "Oni

ne prave razliku izmedu velikaša i običnog sveta. Ovo nije tvojaborba.""Grešiš. Razlika izmedu velikaša i običnog sveta je danas

izbrisana." Odgovorila je istom odlučnošću kojom me je izbavila izBorea. "I ovo je postala moja borba."Ostavio sam je da prikuplja kamenje na gomilu i otrčao do prve

odbrambene linije na mostu. Alfons i Apl zatezali su konopac."Koliko njih će doći?, pitao je Alfons."Ne znam", rekao sam. "Dvanaest, dvadeset, možda i više. Koliko

je dovoljno da obave šta treba."Zauzeo sam svoj položaj na spratu krojačeve kuće blizu ulaza u

selo. Odatle sam mogao da nadgledam odbranu. Imao sam mač,jedan dobro naoštren komad starog gvožda.Stomak mi se vezao u čvor. Sada je samo preostalo da čekamo.Emili je došla kod mene predveče. Seli smo uz jedan zid, a ona je

naslonila glavu na moje rame. Shvatio sam šta mi je oduvek bilojasno. Ona mi je ulivala snagu.

"Ma šta da se desi", rekla je i priljubila se uz mene, "drago mi je štosam ovde s tobom. Ne znam kako da objasnim, ali osećam da jenešto sudbinsko pred tobom.""Kada me je Turčin poštedeo, pomislio sam da je to zato da bih

zasmejavao ljude", zakikotao sam se."I postao si dvorska luda.""Da. Zahvaljujući tebi.""Ne meni." Emili se odmakla i pogledala me. "Zahvaljujući tebi. Ti si

taj koji je naveo dvor u Boreu da ti jede iz ruke. Ali sada mislim da tije Bog namenio višu svrhu. Mislim da je to ovo." Čvrsto sam jepritisnuo uz sebe, osetio njene grudi na svojim rebrima i ritam njenogsrca. U preponama sam osetio varnicu želje. Pogledali smo se inešto neizgovoreno mi je reklo da je ovo ono pravo. Ona je bila tamogde je i pripadala. A bio sam i ja."Ne želim da umrem", rekla je Emili, "i da nikada ne saznam kako je

biti s tobom.""Neću dozvoliti da umreš." Obuhvatio sam njenu pesnicu.Spustila se do mene, pa smo se poljubili. Ne kao ranije, s

uzbuđenjem prijateljstva koje se pretvara u nešto više, već neštodublje, snsžnije. Emilin dah se ubrzavao.Zavukao sam joj ruke ispod haljine i osetio glatkoću njenog

stomaka. Po celoj koži sam osetio živost.Podigla se i sela mi u krilo. Zagledali smo se jedno drugom u oči i

oklevanja je nestalo."Volim te", rekao sam joj. "Od prvog časa. Tu nije bilo sumnje.""Tu nije bilo sumnje", prošaputala je, "ali i ja sam zavolela tebe."Spustila se na mene i uzdahnula kada sam ušao u nju. Uskoro je

bila mirna i spokojna. Držao sam je za bokove i počeo da seravnomerno pokrećem. Oči su joj zasijale od zadovoljstva, a meni sekoža ugrejala i ovlažila dok smo ubrzavali ritam. Gledali smo se uoči, njišući se veoma brzo. Lice joj je ozario osmeh i blesak strasti."Oh, Ig", privila se uz mene. "Zaista te volim."Na kraju je zaječala i uzdrhtala. Čvrsto sam je držao i stezao joj

ramena kao da je nikada neću pustiti. Uzdrhtala je još jednom umojim rukama."Nemoj me buditi", rekla je s uzdahom, "jer sam usred

najčudesnijeg sna."

Zagnjurila mi je lice u grudi. Mogao sam tako da ostanem zauvek.Pogledao sam mesec i pomislio – kakvo je ovo čudo da sam našaoovu ženu? Želeo sam da je držim i štitim svim srcem, kao što je onarizikovala sve da bi zaštitila mene.Da li je to razlog zbog kojeg sam spasen? Nisam mogao da tražim

bolju svrhu.Tada sam začuo povik i jedan uspaničen vrisak. Sa zemlje je

dopirala jeziva tutnjava iz daljine.Otrčao sam do prozora. Jedna upaljena strela poletela je preko

neba ka nama. Znak od straže.Pogledao sam Emili. Malopredašnji mir zamenio je sveprožimajući

strah."Stigli su!"

Poglavlje 93Ljudi s crnim krstovima su bili nadomak usnulog gradića.Noć bez

mesečine je prikrivala njihov ulazak. Jahali su dobra dva dana,punom brzinom, obarajući ljude i kola s puta dok su jurišali krozmestašca raštrkana po šumi. Znao je da će naporan put samo jošpojačati njihovu žed za krvlju.Jedan izvidač se došunjao iz šume."Selo spava, moj gospodaru. Zrelo je za napad.""A njihova odbrana?", pitao je Morgejn."Samo na jednom mestu", prezrivo se nasmejao izvidač.

"Nagomilali su govna na drum toliko visoko da ni naši konji moždaneće videti."Morgejn se zasmejao. Ovo će biti dečija igra. Naivčine poklane u

snu. Juri ovu bubu sve vreme, čak od Antiohije. Sada je bio na samonekoliko minuta od trenutka kada će držati blago. Najveće od svihblaga. Taj insekt se neće izvući ovog puta.Morgejn svojim ljudima reče:"Ko pronađe blago, imaće dvorac kada se vratimo. Ubijte koga

morate, tucajte koga hoćete, samo nadite riđeg. Nabijte mu mač udupe i donesite mi tog crva."Oči njegovih ljudi su zasijale. Svesti obuzete željom za bitkom,

stavili su zaštitne metalne oklope od pločica na grudi i na ramena,

preko jahaće opreme. Izabrali su oružje – buzdovane i koplja i teškemačeve. Navukli su rukavice s čeličnim kuglicama. Za nekolikotrenutaka pretvoriće ovu uspavanu gomilu đubreta u krvavu kaljugu.Namestili su šlemove. Kroz proreze za oči video se blesakzadovoljstva.Morgejnov poručnik mu je dao znak."Kakvo je naredenje,gospodine?""Sravniti sa zemljom", bezlično je rekao Morgejn. "Svaku kuću,

svako dete. Osim krčmara, niko ne treba da ostane živ. Neću da ikopreživi, a to podrazumeva i gospu Emili."Tafur je klimnuo. Na Morgejnov znak glavom, komandovao je

napad.

Poglavlje 94Pod mi se zatresao pod nogama. Tutnjava kopita je postajala sve

glasnija, kao da se snežna lavina brzo obrušava.Istrčao sam na ulicu. Ljudi su isturili glave sa svojih položaja, a u

očima im je rastao izraz užasa."Ne paničite", bodrio sam ih. "Oni misle da će ovo biti dečija igra.

Svi pamtite plan."U sebi sam osetio oštru kuglu straha koja mora da je rasla u

svakome. Požurio sam do Alfonsa i Apla koji su držali zategnuto uže,svaki sa svoje strane mosta. Rekao sam im:"Setite se šta su oni učinili vašim prijateljima i porodici poslednji put

kada su bili ovde! Setite se kako ste se zakleli u duši šta ćete imuraditi ako vam se ikada pruži prilika! Sada je ta prilika!" Zaglušujućabuka se podigla do zastrašujućeg nivoa. Nisam bio siguran da li je tabuka koja me je lomila bila bat kopita koji se približava ili kucanjemog srca koje je radilo nekontrolisano.Konačno smo ih ugledali – crni oblak koji se sručio na nas iz šume,

s bakljama u rukama. Dvanaest do četrnaest njih, urlanje kojenagoveštava smrt.Obasja me iskra nade. Selo je bilo u mraku. Znao sam da nisu

mogli da vide naše odbrambene položaje."Čvrsto ga držite", viknuo sam kada su se konji približili, ali reči mi

je prigušio tutanj koji se približavao.

Prvi red konjanika progalopirao je preko mosta, pravo u zategnutouže. Konji popadaše preko prepreke. Jahači poleteše u vazduh.Jedan je s krikom sleteo naglavačke u zašiljene kočeve i nabo segrudima. Udovi su mu štrčali i trzali se. Drugi je, kada je izbačen izsedla sleteo na vrat, bio izgažen pod kopitima konja koji su nailazili.Pošto su shvatili da im je postavljena zamka, napadači iz sledeće

linije pokušali su da se zausrave, ali išli su prevelikom brzinom. Itreći jahač pade uz krik. Onda još jedan.Video sam Oda kako iskače ispod mosta i zamahuje teškim

buzdovanom na jednog koji je pokušavao da se ispravi. Udario ga jeu glavu. Napadačev šlem se udubio kao da je od lima. Ohrabrenovim prizorom, istrčao je i Apl i zario mač kroz vrat drugog jahača.Baklje koje su jahači ispustili u padu zapalile su drvene

odbrambene sprave. Konji zanjištaše i ustuknuše. Strele poleteše izdrveća i još dva jahača padoše na zemlju, probijenog vrata i glave.Videvši šta se desilo, ostali napadači se brzo pregrupisaše namostu. Onda jurnuše u selo u koloni jedan po jedan, kroz upaljeneodbrambene položaje.Sada su Tafuri na konjima doprli do ulica i počeli da bacaju baklje

na naše kuće. Mahnuo sam mačem onima na drveću:"Sad, Žane, sad!"S neba se stušti tamna senka, zahuja preko ulice, udari jednog od

jahača i zbaci ga s konja, pri čemu on glasno jauknu. Ostao je tako,skamenjen, prikovan za zemlju težinom svog oklopa. Podigao sammač i izdrao mu se u proreze za oči:"Ovo je za Sofi, skote jedan. Da vidiš kako izgleda kada te ubije

budala." Zario sam mač nadole, prošavši glatko kroz šav iznadmetalne ploče za grudi. Tamo sam ga i ostavio. Nisam mogao da gaizvučem.Na trenutak sam se osetio, čak i bez oružja, trijumfalno. Ovo je

davalo rezultate. Ljudi su se borili. Sedam napadača je oboreno,verovatno i ubijeno. Još dvojica su bila bez konja i okruzenameštanima koji su ih udarali batinama i kamenjem. Pokušavali su dase brane na sve strane, ali nadjačani, pogadali su u prazno.Video sam kako se Alfons popeo na leđa jedom od njih i zario mu

nož u oko kroz prorez na šlemu. Tafur se nagnuo napred. Bacakaose napred-nazad i mlatio buzdovanom, pokušavajući da zbaci

dečaka. Drugi dečak ga je tresnuo šipkom po koleninia i on se sručiona zemlju. Onda mu je Alfons zabio mač u grlo i ovaj se otkotrljaomrtav.Na sve strane, ljudi su vrištali, trčali unaokolo.Nekoliko jahača je prokrčilo sebi put, bacajući baklje na krovove koji

bi odmah buknuli žutim plamenom. Izbrojao sam da je ostalo jošsamo pet napadača, ali petorica naoružanih, smrtonosnih i još nakonjima. Ako bismo se sada povukli, bilo ih je dovoljno da zauzmuselo.Potrčao sam, nenaoružan, ka trgu."Evo", doviknula je Emili i dobacila mi palicu.S druge strane ulice primetio sam sirotu Žaki, rumenu mlekaricu –

bacala je kamenje na jednog napadača kada joj je drugi dogalopiraos leda i oborio je udarcem buzdovana. Strele poleteše s drveća ipade i drugi napadač. Istog časa ga okružiše meštani, šutirajući ga iudarajući močugama i ratarskim alatom.Odjednom se trg osvetli plamenom. Eme, mlinareva ćerka, i otac

Leo zapalili su vatru u žbunju koje je uokviravalo trg. Konji sepropeše. Jedan napadač je odmah pao, pravo u plamen. Ostali supoterali konje, ali pošto su bili opkoljeni, nisu mogli da se probiju.Jahač koji je pao sada se podigao, sav u plamenu. Bacakao se kao

pomamljen, a kroz proreze njegovog oklopa vio se dim. Vatra mu jeprodrla ispod oklopa i on se pekao kao tava na vatri. Još dvojicanapadača ostala su zarobljena u vatrenom krugu. Jedan je na siluterao konja da prođe, ali mu je Marten pritrčao i udario njegovog atapo nogama. Jahač je pokušao da ga udari buzdovanom, ali je ispaoiz sedla. Mlatio je rukama na zemlji pokušavajući da se ispravi, aoružje mu je odletelo van domašaja. Tada je iz tame dojurila Eme.Podigla je sekiru i dobro zveknula čoveka u glavu.Pobedivali smo! Meštani su nastavili bitku onako kako umeju samo

oni koji se hvataju za poslednju slamku. Ipak su preostala još dvojicaili trojica napadača.Tada se, na moj užas, poslednji Tafur koji je bio zarobljen u

plamenom krugu oslobodio. Propeo je konja i mašući sekirom jurnuoprema Eme, koja je i dalje nepomično zurila u čoveka koga je ubila."Pazi, Eme!", kriknuo sam. Pošao sam ka njoj bespomoćno vrišteći.

Nisam mogao da podnesem da vidim kako mlinar gubi i svoje

poslednje živo dete. Devojka se nije pomerala, nesvesna da se smrtnadvila i nad nju. Bio sam dvadeset koraka udaljen od nje, ali sambez razmišljanja potrčao najbrže što su me noge nosile. Napadač sesavio u sedlu i podigao sekiru.Još dvadeset stopa... Vrisnuo sam: "Ne..."Dograbio sam je sa strane baš kada je Tafur zamahnuo. Bacio sam

je na zemlju i zaklonio svojim telom. Svakog časa sam očekivao dami se oštrica sekire zarije u leđa. Ali udarca nije bilo.Tafur je progalopirao pored nas, a onda se okrenuo. Zastao je za

trenutak, zatežući uzde, da osmotri kretanje svojih drugova.Znao sam kako razmišlja; video sam to mnogo puta u krstaškom

pohodu. To je trenutak bitke kada čovek shvati da je sve izgubljeno;jedino što mu preostaje jeste da se bori sa svakim ko mu se nađe naputu i da ubije i osakati što je moguće više ljudi, sve dok i sam nepadne.Gurnuo sam Eme s trga i podigao se na noge. Stao sam naspram

napadača bez ičega za odbranu osim moje drvene palice. Nisamželeo da umrem. Ali ne bih ni pobegao. Napadač je propeodžłnovskog konja i krenuo u napad galopom. Čvrsto sam se ukopaodok mi se ogromna prilika brzo približavala.Stegao sam se i podigao palicu.

Poglavlje 95Kada je napadač podigao sekiru, skočio sam u suprotnu stranu.

Zamahnuo sam palicom po nogama konja koliko sam jače mogao.Životinja je bolno zanjištala, poklekla i zbacila jahača. Tafur je pao nazemlju uz jak tresak i nekoliko puta se okrenuo dok se nije zaustaviona deset stopa od mene.Ogromna ratna sekira odletela mu je na drugu stranu. Pritrčao sam

da dograbim oružje. Dok sam se ja naoružao, Tafur se uspravio iisukao svoj mač."Deus adjuvat", rugao mi se na latinskom – Bog neka mi je u

pomoći, "da pošaljem ovo pacovče nazad njegovom tvorcu.""Svakako, Bože, postaraj se", odgovorio sam u istom maniru.

Napao me je uz divlji krik.

Video sam da je visoko zamahnuo mačem, pa sam dočekaoudarac, a sudar našeg oružja propraćen je glasnim zveketom. Stajalismo oči u oči, s obostranom željom da onom drugom sateramooružje u vrat i mišiće napete do krajnosti. Iznenada, Tafur mi zarikoleno u prepone. Ostao sam bez vazduha. Udahnuo sampresamićen nadvoje. Zamahnuo je mačem ka mojim kolenima, a jasam istovremeno prikupio svaku trun snage da mu uzvratim sekirom.Opet smo se suočili plamtećih pogleda. Pokušao je da me udari u

čelo krunom svoga šlema, ali sam se bacio unazad. Sapleo sam se,a Tafur se bacio na mene, mašući mačem napred-nazad smanijakalnim besom.Primetio je da sam usporen. Nasmejao se."Dođi ovamo, peško! Izgleda da bi voleo da opipaš par pravih

muda."Oprezno sam se čučeći pomerio unazad. Bio je veoma brz s

mačem. U ovoj vrsti borbe ja mu nisam dorastao. Sekira je bilanezgrapna i teška za moje oslabele ruke."Dođi..." Poslao mi je poljubac.Pogledao sam ga u oči teško dahćući. Znao sam da neću još dugo

moći da odbijam udarce. Osećao sam da mi noge klecaju; ostaosam bez snage. Po glavi sam prebirao za nekom veštinom ilipodvalom koju sam video u ratu. Onda sam se setio nečega. Bio jeto blesav, sumanut, nimalo vojnički, već trik dvorske lude."Zašto da čekamo?", rekao sam i spustio sekiru pretvarajući se da

sam potučen i da napuštam boj. "Šta fali ovom trenutku?"Okrenuo sam mu leđa. Nadao sam se da nisam lud. Savio sam se

u nizak čučanj, zadigao tuniku i pokazao mu zadnjicu."Hajde..." rekao sam. "Čekao bih ja pravog muškarca, ali ti si jedini

ovde." Sekiru sam bacio oko četiri stope ispred sebe.Iz čučnja sam video da je podigao mač i pošao ka meni. Baš kad se

spremao da me preseče, skočio sam u kolut unapred. Tafur je udariou prazno. Mač mu se zaglibio u mokru zemlju.Dočekao sam se na noge, u istom pokretu se okrenuo oko svoje

ose i dohvatio dršku sekire. Bacio sam se nazad dok je iznenadeniTafur pokušavao da oslobodi mač.Licem mu se razli izraz panike. Ovog puta sam se ja nasmejao i

uputio njemu poljubac.

Zamahnuo sam iz sve snage i poslao Tafurovu glavu da se kotrljakao šutnuta lopta.Pao sam na kolena, bez daha. Svaki mišić u telu kao da mi je bio

pred pucanjem. Ispustio sam sekiru i halapljivo udisao vazduh.Zatim sam se podigao i uzeo palicu. Samo što sam to uradio, začuo

sam jedan cerekavi glas:"Dobro obavljeno, krčmaru. Ali moraš čuvati poljupce. Trebaće ti

koji ovde..."Okrenuo sam se. Bio je to još jedan Tafur. Imao je crni krst na

šlemu, vizir mu je bio podignut i videlo mu se hladno, ožiljcimaizbrazdano lice koje mi se učinilo poznatim.Ali nije njegovo lice bilo ono na šta sam se usredsredio.Skot je držao Emili.

Poglavlje 96"Pusti je", rekao sam mu. "Ona nema veze s ovom borbom." Tafur

je bio krupan i jak i grubo je držao Emili za kosu, a oštricu mača jeuperio u njen vrat. Njegova tamna kosa bila je dugačka i masna ipadala mu je preko isečenog lica. Na vratu je imao žig u obliku krsta."Da je pustim, ha", nasmejao se. Povukao je Emili jače. "Ali ona je

tako lepa i slatka. Kakva će mi ona biti poslastica!" Pomirisao joj jekosu. "Kao i ti, ni sam nisam navikao da nabijam budžu u đubreovako visokog roda."Napravio sam korak prema njemu."Šta je to što želite od mene?""Mislim da znaš, krčmaru... A mislim da znaš i gde smo se sreli

ranije."Zagledao sam mu se u tvrde, nasmejane oči. Iznenada me je

prošlost udarila svom silinom. Crkva u Antiohiji.Onje bio onaj skot koji je ubio Turčina."Ti si onaj koji radi ova grozna zlodela?"Tafur se cerio jer sam ga prepoznao."'Slobodan si'... krčmaru. Zar se ne sećaš? Kada smo se poslednji

put videli, imao si Turčina koji se spremao da ti razbije dupe. Alidosta priče o starim vremenima." Naterao je Emili da klekne. "Bio bihsrećan da je pustim. Treba samo da mi predaš ono što je moje."

"Kaži mi šta tražišl", viknuo sam. "Već si uzeo sve što sam imao.""Ne baš sve, krčmaru." Na silu je joj podigao bradu i naslonio sjajnu

oštricu svog mača uz vrat. Ona se zagrcnula. "Gde je? Njenabudućnost je u pitanju.""Gde je šta?", vrisnuo sam. Pogledao sam u Emili, tako

bespomoćnu. Bes mi je prostrujao žilama."Ne igraj se sa mnom, Crveni." Tafur me je streljao pogledom. "Bio

si tamo u Antiohiji, u crkvi. Video sam te. Molio si se tamo taman istokao i ja. Brzo sada ili ću da proteram mač kroz njenu lepu lobanju."Bio sam tamo... Iznenada mi postade jasno. Krst. Zlatni krst koji

sam ukrao iz crkve. To je ono zbog čega se sve ovo dešavalo. Zbogčega je toliko njih moralo da umre. "Zakopano je na brdu", rekaosam. "Pusti je. Blago je tvoje.""Neću se pogadati s tobom." Tafurovo lice je počelo da se trza od

besa. "Predaj mi ono što tražim ili će ona postati svinjska hrana, a tiza njom.""Onda ga uzmi. Ukrao sam ga iz crkve. Za mene je to bila sitnica.

Ne znam čak ni šta je, šta predstavlja. Samo je pusti i doneću tizlatni krst. Samo je pusti.""Krst...?" Nisam shvatio da li su mu usne uzdrhtale od zbunjenosti

ili od besa. Ubo je Emili mačem i otpljunuo. "Ne tražim tvoj glupi krst,pa i da si ga uzeo iz dupeta svetog Petra. Ti znaš šta je nagrada.""Ne znam!" U glavi mi se vrtelo. Obuzela me je panika. "Nemam

više ništa.""Mora da imaš", zabacio je Emili glavu. "Ne!", kriknuo sam. Šta bi

drugo moglo da bude? Zagledao sam se u ovo čudovište. Čovek sacrnim krstom. On je ubio Sofi. On je bacio moga sina u vatru. On mije uzeo sve što sam voleo. A sada će to uraditi ponovo. I zbog čega?Zbog neke stvari koju nisam ni imao!"Šta god to bilo, zar je vredno toga da me pratiš čak iz Svete

zemlje? Da ubijaš nevine varošane i decu? Moju ženu i sina?""Jeste!" Oči su mu zasijale. "Te duše, i još hiljadu takvih kakvi su

tvoja žena i potomak, bezvredne su u odnosu na to. Sada,krčmaru!", viknuo je. "Ili ću očistiti svet od još jedne za koju tvrdiš daje voliš.""Ne", zavrteo sam glavom, najpre ukočeno, onda besno. "Više ništa

nećeš uzeti od mene."

Pogledao sam u Emili. Ona mi je uzvratila hrabrim pogledom. Znaosam da je neće ubiti ako ga napadnem. Ja sam bio onaj koga ježeleo. Ja sam bio način da dođe do dragocenog blaga, a ne ona. Nebi rizikovao da se ne štiti. Čvrsto sam stegao palicu. To je bilo svešto sam imao, štap protiv njegovog mača. I svoje ruke. I svoju volju.Sa sledećim udahom kriknuo sam i napao skota.

Poglavlje 97Zamahnuo sam palicom na njega svom žestinom.U istom trenutku, čovek sa crnim krstom gurnuo je Emili u stranu i

pripremio se za moj udarac. Bio je ogroman i pa ga je lako blokiraosvojim mačem."Kakvo je to blago", vikao sam udarajući i mlateći ga pahcom iz

raznih uglova, "kad ubijaš ljude koji nisu ni čuli za njega? Zar je bilovredno moje žene, moga sina? Pa ni najbezvrednija duša nijezaslužila da tako strada.Vikao sam i zamahivao na njega. Za Sofi. Za Filipa. A svaki udarac

je bezopasno odzvonio o njegov mač. Pomislio sam da će mi sepalica sigurno slomiti ili da ću svakog trena osetiti kako mi mačrazara stomak."Da li se ti to pretvaraš, dvorska ludo? Da li mi se opet podsmevaš

objašnjavajući mi značenje blaga koje si ukrao?" Naterao me je dase povučem, a sam je napredovao, mašući mačem s pola snage iprimoravajući me da blokiram udarce palicom dok mi je drvopodrhtavalo u ruci."Nemam to blago", vikao sam. "Nikada ga nisam ni imao. Pogrešio

si."Zamahnuo mi je ka nogama i ja sam se izmakao. Mačem je

odsecao iverke drveta s moje palice."Bio si tamo, dvorska ludo. U crkvi u Antiohiji. Sve smo pretražili.

Zar misliš da se ovi velikaši bore za duše nekolicine kaluđerica?Zašto si ti bio tamo, dvorska ludo, zbog službe? Pokušavaš da mikažeš kako ne znaš da je relikvija zbog koje si se borio s Turčinom,koja je vekovima ležala u kripti, ista ona kojom je proboden našGospod i koja je umrljana Njegovom svetom krvlju?"

Nisam imao pojma o čemu govori. Zasekao me je po trupu. Opetsam blokirao, a oštrica mi je zakačila šaku, ali bilo je pitanje trenutkakada će me udariti tako da me dokrajči."Jesi li ga prodao? Da li si zaradio na nekom Jevrejinu? Ako jesi,

tvoja smrt će biti još više opravdana." Opet je zamahnuo i ovogaputa me oborio unazad na zemlju, otkinuvši još jedan komad drvetaod moje palice koju sam jedva i držao kao odbranu. Zglobovi su mikrvarili. U glavi mi je vladao haos."Nemam to. Kunem se!"Zamahnuo je ponovo, a od grube siline njegovog udarca umalo da

mi palica pukne na dva dela. Znao sam da će izdržati samo jošnekoliko udaraca.Čuo sam povike iza sebe. Emili je vrištala. Pokušavala je da

naskoči na njega i da ga odvrati od mene, ali on ju je bacio na zemljukao da je igračka.Tafur je sevnuo očima."Daj mi ga, lopove, odmah! Jer sledećeg trena ćeš sigurno biti u

paklu.""Ako i budem", rekao sam mašući palicom ispred njega, "to će biti

zato da te pozdravim."Bio sam gotov. Bez daha i bez snage. Blokirao sam njegove

udarce, ali svaki se zarivao malo dublje u palicu. Svim srcem samželeo da ubijem ovog čoveka – zbog Sofi, zbog Filipa – ali nisamimao snage.Šutnuo me je u jarak uz put. Obazreo sam se u potrazi za nekim

oružjem, za bilo čim da se borim. Podigao je mač iznad moje glave."Ovo ti je poslednja prilika", mumlao je. "Daj ga! Još možeš da

budeš slobodan.""Nemam ništa", viknuo sam na njega. "Zar ne vidiš?" Spustio je

mač. Mislim da sam zažmurio, jer sam znao da ova poslednja,očajnička odbrana neće uspeti. Komad palice se odvali. Na svojezaprepašćenje ugledah metal ispod drveta. Čovek sa crnim krstomje pokušavao i pokušavao da me iseče, ali posle svakog udarcapalica je nekim čudom opstajala. Drveni štap se raspolutio kao nekiomot i razotkrio da se ispod njega nešto nalazi. Gvožde. Prikovaosam oči uz to. Zurio sam u dugačku, zarđalu dršku prastarog koplja.

Tafur se zaustavio i zagledao kao opčinjen. Na kraju drške kopljanalazio se medaljon u obliku orla, rimskog orla. A oštrica kojom sekoplje završavalo – tamna, tupa, zardala – bila je pokrivena mrljamakoje su ličile na krv.Gospode Bože. Čuo sam kako uzdišem. Trepnuo sam dva puta da

bih se uverio da još nisam na Nebu.Moja palica... drvena palica koju sam uzeo u crkvi u Antiohiji iz ruku

sveštenika na umoru... To i nije bila palica.Bilo je to koplje.

Poglavlje 98Ne znam kako da objasnim šta se zatim desilo.Vreme kao da je stalo. Nijedan od nas dvojice nije se ni pomerio

obuzet neverovatnim prizorom. Ma šta ovo bilo, posmatrajući ga,video sam da je preneražen, neznajući, on je sve vreme tražio ovokoplje. A sada se ono, nekim čudom, našlo pred njim. Oči su mu bileširom otvorene. lako je koplje bilo zarđalo i otupelo, iako je bilo jednaobična stvar, iz njega kao da je dolazio sjaj.Iznenada se bacio ka njemu! Povukao sam ga dalje od njegovog

domašaja. I dalje je bio nada mnom i imao sve prednosti. Zabacio jemač unazad. Nisam imao čime da se odbranim. Ovoga puta ćesigurno uspeti da mi raspoluti grudi.Pouzdao sam se u jedino što sam imao – u koplje. Sečivo mu je

probilo oklop i ubolo ga u rebra. Čovek sa crnim krstom je kriknuo,razrogačio svoje tamne oči, ali čak i s kopljem u sebi nije sezaustavio. Ponovo je pošao da podigne mač. Gurnuo sam kopljedublje. Ovoga puta je prevrnuo oči. Pokušao je još jednom dazamahne mačem, podigao ruke u visinu glave, ruke kojima je stezaodršku mača.Ali one mu odjednom padoše. Zakrkljao je, otvorio usta kao da će

da progovori, a iz njih je potekla krv.Opet sam snažno gurnuo koplje, a on se skamenio, uspravan, u

neverici da bi mogao sada da izgubi, ne s blagom nadomak ruke,tako blizu. Zatim se, uz još jedan ropac, čovek sa crnim krstompresamitio i pao na leđa.

Ležao sam još jedan trenutak, zapanjen što sam živ. S naporomsam se digao na kolena i dopuzao do tog čoveka na umoru, koji je idalje držao dršku koplja."Šta je to?", pitao sam. Nije mi odgovorio. Samo je iskašljao krv i

pljuvačku."Šta je to?", viknuo sam. "Šta ova stvar predstavlja? Moja žena i sin

su umrli zbog toga?"Izvukao sam koplje iz njegovog tela i primakao ga blizu njegovog

lica. Opet se zakašljao, ali ovoga puta je to bio pokušaj da se smeje."Zar ne znaš?" Iz grudi mu se čulo šištanje – a onda se bledo

osmehnuo. "Sve ovo vreme... bio si slep?""Reci mi!" Cimnuo sam ga za oklop. "Pre nego što umreš.""Ti i jesi budala." Ponovo se zakašljao i nasmejao. "Ti si najbogatiji

čovek hrišćanskog sveta, a toga nisi ni svestan. Zar ne razumeš štaje ležalo u toj grobnici hiljadu godina? Zar ne prepoznaješ krv svogSpasitelja?"Zurio sam u prastaro koplje s mrljama krvi, a oči samo što mi nisu

ispale. Koplje Longina, centuriona, kojim je probo Isusa na krstu.U grudima sam osetio prazninu. Ruke su počele da mi se tresu.Držao sam Sveto koplje.

Poglavlje 99Jedva sam se podigao na noge, sve vreme pažljivo držeći

dragocenu relikviju. Emili je prva dojurila do mene i bacila mi se okovrata. Bitka je okončana i mi smo pobedili. Pritrčali su i Žorž, Odo iotac Leo.I ostali su se primicali radosno uzvikujući, igrajući od sreće, a ja

nisam mogao da odvojim pogled od koplja."Moja palica...", jedva sam uspeo da izgovorim. "Sve ovo vreme,

Sveto koplje je bilo moja palica."Svi su zastali i zagledali se u jednu tačku. U gomili je vladala tišina."Sveto koplje...?", ponovio je neko. Oko nas se napravio krug.

Šapatom su izražavali radost. Svi su gledali u zarđalu oštricu, malooštećenog vrha."Majko božija", izusti Žorž prilazeći, tunike poprskane krvlju. "Ig ima

Sveto koplje."

Na kraju su svi kleknuli, i ja s njima. Otac Leo je proučavao kopljene dodirujući ga, zagledajući staru, skorelu krv na oštrici."Božija promisao." Zavrteo je glavom s divljenjem u očima.

Izgovorio je tekst iz Jevandelja po sećanju: "Nego jedan od vojnikaprobode mu rebra kopljem, i odmah izide krv i voda.""Ovo je čudo", uzviknu neko."Ovo je znak", rekao sam ja.Odo je progovorio svojim promuklim glasom, na ivici smeha:"Isuse, Ig, zar si čuvao tu stvar dok nam zaista ne zatreba?"Nisam mogao da govorim. Ljudi su izvikivali moje ime. Stefanovi

zlikovci su bili mrtvi. Nisam bio siguran da li je odlučila naša volja ilikoplje, ali, u svakom slučaju, mi smo ih potukli.Pogledao sam u Emili. Kako se mudro smeškala, kao da kaže:

Znala sam, znala sam... Uhvatio sam je za ruku.Svi su kliktali i vikali."Ig. Lancea Dei." Božije koplje.Bio sam spasen. Ne jednom, nego više puta. Ko bi to pojmio? Šta

mi je to povereno? Šta je Bog želeo od jednog krčmara? Od dvorskelude?"Sveto koplje!", vikali su svi i ja sam na kraju podigao pesnicu uvis.Ali, u sebi sam se pitao: Zaboga, Ig, šta ćeš uraditi sledeće?

Poglavlje 100Ono što sam sledeće uradio bilo je odvažnije i čudnije od bilo čega

što sam mogao da zamislim.Naša pobeda je bila potpuna, ali je imala i veliku cenu.

Trinaestorica Stefanovih plaćenika ležalo je na zemlji, ali mi smoizgubili četvoro naših: Apla, Zaki, hrabru i veselu mlekaricu, rataraAnrija i krojača Martena. Mnogi drugi, među njima i Žorž i Alfons,zadobili su gadne rane.Kada se dim razvejao, nigde nije bilo tela Tafura koga sam

savladao kopljem. Ipak nije umro.Naredne dane proveli smo gaseći vatre i sahranjujući naše hrabre

prijatelje. Prvi put otkad svi pamtimo, kmetovi su se usprotivilivelikašu. I strahu da ne možemo da se branimo samo zato što su onirođeni s pravima, a mi nismo.

Glas se brzo širio. I o borbi i o koplju. Ljudi iz okolnih varoši dolazilisu da vide. U početku niko nije mogao da poveruje. Ratari i trgovcisu se suprotstavili velikašu i njegovim ljudima.Ja, međutim, nisam mnogo učestvovao u tim proslavama. Nekoliko

sledećih dana proveo sam uznemiren na vrhu brda. Nisam mogaoda radim na kafani. Morao sam da nađem smisao onoga što sedesilo. Uzeo sam koplje u Antiohiji iz ruku sveštenika na samrti. Bezprebijene pare, postao sam vlasnik blaga vrednog kraljevstva. Zbogčega sam ja izabran? Šta je Bog hteo od mene?I veliki strah se nadvi nada mnom. Šta će se dalje događati – kada

vest o bici stigne do Stefanovih ušiju? Kada čuje da mi imamo blagoza kojim je tako očajnički žudeo. Ili kada vest stigne do Balduina uTreju.Da li je siroti krojač bio u pravu? Da li sam ih spasao jedne klanice

samo da bih ih poveo u drugu?Emili je bila uz mene sve vreme. Gledao sam koplje i nisam znao

šta da učinim, ali njoj je odgovor bio jasan. Ona je shvatila čemu seja opirem."Moraš da ih povedeš, Ig.""Da ih povedem? Kuda da ih povedem?", pitao sam."Mislim da znaš kuda. Kada Stefan čuje za ovo, poslaće još ljudi. A

Balduin... tvoje selo se njemu zaklelo. On neće dozvoliti pobunu usvom vojvodstvu. Kamen je počeo da se kotrlja, Ig. Stremio si zauzvišenijom sudbinom. Eto je. U tvojim je rukama.""Ja sam samo budala koja ima sreće", rekao sam, "koja je pokupila

nešto staro, za uspomenu. Na kraju ću ispasti najveća budala svihvremena.""Videla sam te u tom kostimu mnogo puta, Ig de Lik." Oči su joj

blistale. "I nikada nisam pomislila da si budala. Pre izvesnogvremena napustio si ovo selo u potrazi za slobodom. Sada ganapusti ponovo i oslobodi ih sve."Podigao sam koplje i odmerio ga u ruci.Da ih povedem protiv Balduina'? Da li bi iko pošao? Emili je bila u

pravu što se tiče jedne stvari. Nismo mogli ovde da ostanemo.Balduin će da pukne kada novosti dopru do njega. Stefan će poslatinove trupe, ovoga puta njih stotine. Započeli smo nešto što nemožemo da zaustavimo.

"Bićeš uz mene?" Uzeo sam je za ruku i zagledao joj se u oći."Nećeš se predomisliti kada budemo stajali ispred Balduinovevojske?""Neće nas biti samo dvoje", rekla je i čučnula pored mene. "Mislim

da si svestan toga, Ig."

Poglavlje 101Toga dana sam sazvao čitavo selo da se okupi u crkvi. Stajao sam

ispred oltara, u istim onim krvavim ritama koje sam nosio u bici, idržao koplje. Pogledao sam redom sve prisutne. Crkva je bila puna –mlinar, Odo, čak i ljudi koji nikada nisu išli u nju."Gde si bio, Ig?", ustao je Žorž u svojoj klupi. "Svi smo slavili.""Da, to koplje mora da je sveto." I Odo je ustao. "Otkad te je našlo,

teško te je čak i častiti pivom."Svi su se nasmejali."Ne krivite Iga", umešao se otac Leo. "Da je meni u poseti tako lepa

devojka, ni sam ne bih trošio vreme u piću s vama, pajacima.""Da ti imaš tako lepu devojku, svi bismo dolazili u crkvu češće",

zagrmeo je Odo.Svi su se opet smejali. Čak se i Emili smeškala iz zadnjeg dela

crkve."Dugujem ti jedno pivo", rekao sam Odu. "Svima vam dugujem po

jedno pivo za vašu hrabrost. Uradili smo veliku stvar pre nekolikodana. Ali pivo mora da pričeka. Nismo još završili.""Nikako nismo završili", ustala je Mari, mlinareva žena. ,Ja imam da

vodim krčmu, pa kada onaj debeli sudski izvršitelj ponovo dođe,nameravam tako da ga napunim veveričjim brabonjcima, da će dapovraća dok ne umre.""A ja ću biti srećan da mu ih poslužim", nasmešio sam se Mari. "Ali

krčma... i ona mora da pričeka."Odjednom su primetili izraz moga lica. Smeh se polako stišao."Nadam se da vas nisam uvukao u ovo protiv vaše volje, ali ne

možemo stati ovde. Ništa više neće biti kao pre. Balduin vam jenešto obećao, i on će to ispuniti. Moramo da krenemo.""Da krenemo?", javiše se sumnjičavi glasovi. "Kuda?"

"Na Trej", odgovorio sam. "Balduin će sada poći na nas sa svim štoima. Moramo mi da krenemo na njega."U crkvi nasta tišina. Zatim su, jedno po jedno, svi počeli da viču."Ali, ovo je naš dom", negodovao je ratar Žan. "Sve što hoćemo

jeste da stvari budu kao što su bile.""Stvari nikada neće biti kao što su bile, Žane", kazao sam. "Kada

Balduin čuje sve ovo, pomahnitaće i poslati svoje zlikovce da sestušte na nas. Sravniće nam selo sa zemljom.""Pričaš o napadu na Trej", počela je Žoslin, štaviočeva žena. "Vidiš

li ovde ijednog ratnog konja ili neko teže naoružanje? Mi smo tekratari i udovice.""Ne, niste", odmahnuo sam glavom. "Sada ste borci. A u svakom

mestu ima ih još koji su obrađivali zemlju i dirinčili celog života samoda bi predali ono što njihov vlastelin zahteva.""I oni će nam se pridružiti?", šmrknula je Žoslin. "Ti ostali? Ili će nas

samo pozdraviti i prekrstiti se kada prodemo pored njih?""Ig je u pravu", presekao je Odo svojim dubokim glasom. "Balduin

će nas naterati da platimo, baš kao što je sudski izvršitelj obećao.Prekasno je da se povučemo.""Posle onog što se ovde dogodilo", vajkao se Žan, "sigurno će mi

oduzeti zemlju.""Ig ima koplje", rekao je Alfons. "To je veće oružje od svih strela u

Treju."Crkvu su ispunili povici i sašaptavanje. Neki su se slagali, ali većina

se plašila. To sam im čitao s lica. Jesam li ja vojnik? Jesam lisposoban da se borim? Ako krenemo, hoće li nas ostali pratiti?Iznenada se začu lupanje s crkvenog stepeništa. Ljudi su se sledili.

Svi meštani su već bili u crkvi.Onda su se na vratima pojavila tri muškarca. Bili su obučeni u

radne kožuhe i tunike. Kleknuli su i prekrstili se. "Tražimo Iga," rečeonaj viši, skidajući šešir,"onog s kopljem.""Ja sam Ig", rekao sam.Čovek se široko osrnehnuo svojim drugovima, s očiglednim

olakšanjem. "Drago mi je što stvarno postojiš. Sve o tebi je višezvučalo kao bajka. Ja sam Aloa, drvoseča. Dolazimo iz Moriseja."Morisej? Morisej je bio na pola puta odavde ka Treju.

"Čuli smo za vašu borbu", rekao je drugi čovek. "Ratari, zavisni ljudikoji se bore kao furije. Protiv našeg vlastelina. Želeli smo dasaznamo da li je to istina.""Pogledajte oko sebe. Ovo su te furije", rekao sam. Zatim sam im

pokazao koplje. "A evo i njihovog biča."Aloa je raširio oči."Sveto koplje. Priča se da će ono izmeniti naš položaj. Da je ono

znak. Nismo mogli samo da sedimo i vrtimo palčeve ako će bitiborbe."Grudi su mi se nadimale."Ovo je dobra vest, Aloa. Koliko ljudi imate?" Ponadao sam se da ih

je više od ove trojice."Šezdeset dvojicu", s ponosom je uzviknuo drvoseča. "Šezdeset

šestoricu ako glupi Slobodni zidari ne odustanu."Pogledao sam po crkvi."Idite i recite svojim meštanima da vas sada ima sto deset. Sto

četrnaest ako glupi zidari budu učestvovali."Čovek iz Moriseja se opet osmehnuo svojim drugovima. Onda se

ponovo obratio meni. "Za to je sada kasno...", rekao je.Širom je otvorio vrata crkve. Ugledao sam gomilu ljudi na trgu. Svi

su požurili iz svojih klupa napolje. Tamo su naišli na drvoseče sasekirama, ratare s motikama i ašovima, seljake u ritama koji su nosilikvočke i guske. Aloa se nasmešio. "Već sam ih doveo."

Poglavlje 102Tako je počelo tog prvog dana.Jedva nas stotina. Ratari, krojači i čobani, s improvizovanim

oružjem u rukama, s hranom i ostalim zalihama na kolima.Započeli smo put za Trej.Ali, već kod sledećeg mesta bilo nas je dve stotine. Ljudi bi kleknuli

pred kopljem i dograbili svoje stvari. Kod Sir le Gavra bilo nas je tristotine, a na raskršću severnog i južnog druma čekalo ih je jošstotinu, s batinama, motikama i drvenim štitovima u rukama.Koračao sam na čelu s kopljem u ruci. Nisam mogao da poverujem

da je sav ovaj svet pošao za mnom – još sam nosio odeću dvorskelude – a ipak su nam se priključivali na svakom uglu.

Klečali su – muževi, žene – ljubili koplje i Hristovu krv, pevalipobožne pesme i zavetovali se da ih velikaši više neće ugnjetavati.Podigli su naopako postavljene zastave s ljubičastim i belimlavovima Treja ili s isečenim i uništenim grbom.Bilo je isto kao kada je Pustinjak poveo vojsku. Nade i očekivanja

koji su mi obuzeli dušu više od dve godine ranije. Obični ljudi – ratarii kmetovi i zavisni – ujedinjeni u želji da poboljšaju život. Uvereni daje konačno kucnuo čas da, ako se suprotstavimo u velikom broju,bez obzira na to kako nam izgledi delovali mali, možda postanemoslobodni."Jesi li se umorio od toga da seru po tebi?", nastao je refren kada

smo obišli jednog kozara."Da", bio je odgovor. "Umoran sam celog života.""I šta si spreman da rizikuješ", viknuo bi neko drugi, "da stekneš

slobodu?""Sve što imam. A to je ništa. Šta misliš, zašto sam ovde?"Redovi su se popunjavali ljudima sa svih strana vojvodstva. "Prati

koplje" – bio je protestni poklič. ,"Koplje koje nosi budala."Kod Svetog Feliksa bilo nas je dobrih sedam stotina. Kod Montra

smo izgubili račun. Nismo više mogli da ih hranimo; nismo više imalizaliha ni rezervi. Znao sam da ne možemo da držimo dugotrajnuopsadu, a ljudi su, ipak, pristupali.Blizu Mulen Vjea, Odo se probio na čelo. Iza nas se prostirala

kolona seljaka od najmanje hiljadu duša.Ogromni kovač se cerekao dok je hodao uz mene."Imaš plan, za ne, Ig?" odmerio me pogledom."Naravno da imam plan. Misliš da sam poveo sav ovaj narod na

izlet u šumu?""Dobro je", uzdahnuo je. Pre nego što se vratio na svoje mesto,

dodao je: "Nisam ni sumnjao...""Naravno da Ig ima plan", čuo sam kako šapuće Žoržu u redu iza

mene.Trej se nałazio na dva dana hoda od Mulen Vjea. Te večeri sam se

sklupčao uz našu vatru s Emili. Iza nas je odsjaj stotina drugih vatriosvetlio noć. Gladio sam joj kosu. Ugnjezdila se kod mene."Rekla sam ti da ovo nije slučajno", rekla je. "Rekla sam ti da će,

ako ustaneš da ih vodiš, krenuti za tobom."

"Jesi." Zagrlio sam je. "Ipak, pravo čudo, nisu oni nego ti. To što si tikrenula za mnom.""Ja nisam imala izbora." Naglašeno je izgovarala reči i igrala se

mojom kićankom na kostimu. "Uvek sam bila slaba na muškarce uuniformi."Nasmejao sam se."Ali sada nam treba pravo čudo. Trej je udaljen dva dana hoda.

Imam hlljadu ljudi i samo pedeset mačeva.""Slučajno sam čula da imaš neki plan", rekla je Emili."Imam skicu plana", priznao sam. "Otac Leo kaže da treba da

iznesemo svoje zahteve: da porez mora odmah da se smanji, da svazakupljena zemlja može da se otkupi, da svaki velikaš koji učestvujeu napadu mora da bude izveden pred sud.""Pogledaj koliko je ljudi", klimala je vedro Emili. "Balduin će morati

da traži mir. Ne može da se bori sa svima nama.""Neće se on boriti s nama", odmahnuo sam glavom. "Bar neće

odmah. On zna da ne možemo da snabdemo ovako veliku vojsku zadugotrajnu opsadu. Iznuriće nas čekanje. On će odugovlačiti isačekati da pesme utihnu, da hrane nestane i da ljudi izgubestrpljenje i počnu da odlaze kućama. Tada će otvoriti kapije i poslatisvoje pse da nas pokolju. Juriće nas i spaliti sva naša sela takotemeljno, da čak ni lešinari neće verovati da je nekada tu bilo života.Video sam kakva je Boldvinova diplomatija.""Znao si to od početka, zar ne? Da se vojvoda neće povinovati. To

je ono što te je brinulo dok smo bili u Vej di Peru." Klimnuo samglavom. "Pa, ako to znaš, Ig, šta onda? Svi ti ljudi su ti poklonili svojunadu, same živote.""Šta znači..." Spustio sam glavu u njeno krilo, žudeći da potonem u

san. "...da treba da ga otmemo."Emili se ispravila."Da ga otmemo? Da bi oteo Balduina, moraš da zauzmeš njegov

zamak.""Da." Zevnuo sam. "Obično je tako." Emili me je protresla. "Ne šali

se sa mnom, Ig. Za to je potrebno oružje i zalihe. Za to imaš plan?""Skicu plana, rekao sam ti. Samo mu jedno nedostaje." Ušuškao

sam se uz njeno toplo telo. "Na svu sreću, to je nešto u čemu si tinajbolja."

"A šta je to, Ig?", udarala me je po ramenu."Izgovor, gospo." Podigao sam pogled i namignuo.

Poglavlje 103Mač Danijela Gija je zakloparao po podu vojvodine spavaće sobe.Bio je to Balduinov novi vojni zapovednik, otkada je ostao bez

Norkrosa."Ne možete da uđete," rekao je paž, namigujući, "vojvoda ima

savetovanje.""Vojvoda ima hitnijih poslova nego savetovanje," rekao je Danijel i

progurao se pored paža.Njegov gospodar je stajao uspravno uza zid, spuštenih nogavica, i

tucao jednu mladu sobaricu.Danijel je pročistio grlo."Gospodaru."Sobarica ciknu spuštajući suknju i uteče kroz sporedna vrata."Žao mi je što vas prekidam," reče zapovednik, "ali imam vesti koje

morate da čujete."Balduin je navukao nogavice i uredio tuniku, kao da je to nešto

najnormalnije na svetu."Nadam se da je ova vest od neprocenjive važnosti, zapovedniče,

jer mi je trebalo više meseci da ovu malu krmaču pritisnem uza zid."Rukom je obrisao usta. Balduin je užasavao mladog vojnogzapovednika. Danijel je u svom položaju video mogućnost da budeod koristi svom rodnom mestu, a ne da pljačka i ubija bespomoćnepodanike. Ponavljao je sebi da to što se nalazi u vojvodinom svinjcune znači da je i sam svinja."Vest je o onom riđokosom koga tražite. O dvorskoj ludi koja je

pobegla pošto je ubila Norkrosa.""Ig. Ta mala rđa", živnuo je Balduin. "Šta je s njim? Govori!""Pojavio se. U svom selu, uprkos svemu. Izgleda da je tamo

podigao ustanak protiv napadača iz Borea.""Ustanak? Šta ti to znači, ustanak? Tamo nema ničega do poljskih

miševa i balege.""Izgleda da ti poljski miševi prilično dobro brane svoja gnezda. Naši

glasnici izveštavaju da su svi Stefanovi ljudi pobijeni."

Balduin je skočio sa stolice."Kažeš da je taj moljčavi crv poveo šačicu ratara i seljačina protiv

Stefanovih najboljih trupa?""Tako je, ali to je tek deo priče, gospodaru." Danijelovim telom

prođe drhtaj uživanja. Znao je da će sledeća vest Balduina dovestido ludila. "Stvar koju su Stefanovi ljudi tražili...ovo će vam bitizanimljivo... izgleda da je bila relikvija ukradena u krstaškompohodu. Neka vrsta koplja...""Sveto koplje?" Vojvoda je napućio usne s nevericom. "Sveto koplje

pripada dvorskoj ludi? Mora da si pogrešio, zapovedniče. Svetokoplje, čak i ako postoji, premaša u vrednosti sve što ja imam. Idejada ono može biti u rukama tog budavca prava je dečija izmišljotina.""Pa, izgleda da je to priča u koju deca sa svih strana kao da veruju.

A i odrasli. Jer, sjatili su se oko njega kao da su pošli u krstaškipohod. Cela oblast je ustala u bunu.""Bunu!" Balduinove oči su gorele. "U mom vojvodstvu nema buna.

Podigni ljude, zapovedniče. Večeras ćemo pojahati i prikovati malogcrva na sveti krst.""Mislim da to nije tako mudro, gospodine.""Nije mudro...?" Balduin je koraknuo žmirkavih očiju. "A zašto to nije

mudro?""Zato što", rekao je vojni zapovednik, "taj moljčavi crv, kako ga

zovete, zapoveda vojskom crva više od hiljadu duša."Balduinovo lice je izgubilo boju."Hiiljadu... To ne može biti. To su sva sela u vojvodstvu. To je tri

puta više nego što ima naš garnizon.""Možda i više", rekao je Danijel. "Ova vest je stara nekoliko dana.

Izgleda da mu se pridružio svaki seljak u vojvodstvu."Balduin je seo na klupu. Lice mu je bilo napeto, poprimilo je boju

pokvarene voćke."Pripremi ljude u svakom slučaju, zapovedniče. Zatražiću od svog

rođaka iz Nima još trupa. Zajedno ćemo ga iseći kao mladicu ušumi.""Mislim da onda treba da požurite", kazao je Danijel. "Jer su ti

kravari u Mulen Vjeu ovog trenutka. Izgleda da idu na vas."

Poglavlje 104Stigli smo do ivice šume, na samo pola dana hoda do Treja.Video se u daljini – s mnogo kula, kao da visi u oblacima, sa

sunčevim odsjajem na zidovima oker boje. Dobro raspoloženjenašeg pohoda je isparilo i zamenila ga je nemirna tišina. Sada nećumoći da ih zavaram. Svi u Treju – uključujući i Balduina – znali su dasmo ovde.Sazvao sam ljude koji su mi bili najbliskiji: Oda, Žorža, Emili, oca

Lea i Aloa, drvoseču iz Moriseja. Smislio sam plan, ali on je zavisiood pomoći iznutra. "Moram da odem do Treia", rekao sam im."I ja moram", zakikotao se Odo. "I Žorž mora. I ovaj ovde Aloa.

Hoću Balduinu da otvorim oči. Kleštima za oči.""Ne", nasmešio sam se njegovoj šali. "Mislio sam da idem sam. U

Treju imam prijatelje koji će nam pomoći. ""A kako nameravaš da udeš?", pitao je Žorž. "Da se prošunjaš

pored stražara dok Odo žonglira s lopticama? Nikada te neće pustitikroz kapiju.""Slušajte, ako hoćemo da zauzmemo zamak, to jedino možemo

prevarom, a ne silom ili oružjem. Balduin ima malo prijatelja, čak iunutar svojih zidina. Moram da ispitam raspoloženje unutra.""U redu, ali opasnost je ogromna", složio se Aloa. "I koji je tvoj veliki

plan?"Pokazao sam u pravcu grada. "Oče, tvoje oči su najbolje. Da li oni

jahači dolaze odande?"Svi okretoše glave da vide."Gde?", rekao je otac Leo. "Ne vidim nikoga."Kada se sveštenik ponovo okrenuo ka meni, dao sam mu njegove

brojanice koje sam mu izvukao iz mantije. Razrogačio je oči odiznenađenja. Emili se smeškala. Svi počeše da se smeju."Ja sam dvorska luda. Ne mislite da bih ulazio tamo bez ponekog

trika?"Odo je sumnjičavo gundao:."Trikovi su ti sasvim uspešni ovde, ali ako tamo ne uspeš, mi ostali

ćemo zauvek orati ona polja gore alatkama koje nam je Bog dao narođenju, ako shvataš na šta ciljam. Pošalji nekog drugog.""Ne vidim da postoji drugi način", slegnuo sam ramenima. "Osim da

opkolimo zamak našim lopatama i budacima i napadnemo

Balduinovu vojsku jednim masovnim jurišem."Odo i Žorž su se zgledali s nelagodnošću, razmišljajući o takvom

poduhvatu koji nema izgleda.Kovač se obazreo, odmeravajući moj predlog, a onda me je udario

po ledima:"Pa, Ig, kad krećeš?"

Poglavlje 105Te noći sam ležao s Emili uz vatru. Kada sam je čvrsto zagrlio,

osetio sam da je nervozna."Ne brini za mene," rekao sam joj."Kako da ne brinem? Ulaziš u lavlju jazbinu... A imam i drugih stvari

na umu.""Kojih stvari? Zvezde su na nebu. Mi smo ovde. Osećam udaranje

tvog srca...""Molim te, Ig, ne rugaj mi se." Eraili se okrenula u mom naručju. "Ne

mogu da prekinem. Misli mi se vraćaju u Bore.""Bore...?""Ana." Emili se oslonila na lakat. "Stefanov gnev će biti veliki sada

kada njegovi ljudi nisu uspeli. Želeće ovo koplje više nego ikada.Zabrinuta sam za nju.""Ne delim tvoju zabrinutost.""Znam da ne osećaš ljubav prema njoj." Pomilovala me je po licu.

"Ali i Ana je zatvorenik, isto kao da je iza rešetaka. Moraš to shvatiti.Ja sam joj se zaklela, Ig. To je veza koju jednostavno ne mogu daraskinem i prenebregnem.""Sada si se meni zavetovala." Golicao sam je po rebrima. "Možeš li

to da raskineš?""Ne", uzdahnula je i poljubila me u čelo. "To nikada neću raskinuti."Nagnuo sam se nad nju i poljubio je. Otvorila je usta, ali uz malo

oklevanje. Oko nas je bilo hiljadu ljudi. Njene grudi su oživele podmojim dodirom, očvrsle i pune želje. Osetio sam kako i mojamuškost oživljava."Podi sa mnom", rekao sam."Kuda da podem? U šumi smo."

"Dečko sa sela zna", namignuo sam nestašno. "Imam jedno mesto.Upravo za nas."Povukao sam je da ustane, pa smo se iskrali kroz noćnu tamu,

pored treperavih logorskih vatri i obrisa uspavanih ljudi svuda okonas."Kako to da si tako zadivljujuće uzbuđen", pitala je Emili i pretvarala

se da se otima od mene, "onim što ti predstoji ujutro?"Na maloj čistini i na ležaju od lišća bacili smo se jedno drugom u

zagrljaj. Bez reči smo skinuli odeću i osetili toplinu tela onog drugog– još novu, dar za koji nisam mogao da poverulem da mi pripada.Njene oči su dobile dublji i rečitiji izraz. Stavila je moju ruku na

svoje grudi i udahnula. Osetio sam kako joj srce kuca kao u srne.Bradavica joj se stegla i postala čvrsta pod mojim dodirom."Da li si zadovoljna mojim mestom?", pitao sam."Zavisi", široko se osmehnula. "A koje je to mesto?"Poljubila me je, jezikom istražujući moj jezik uz takvu strast koju

nisam osetio ranije od nje. Popela mi se u krilo i zarila mi glavu usvoje nežne grudi. Žudeo sam za njom, a u njenim očima sam videoda i ona isto oseća za mene.Ušao sam u Emili. Dah joj je postao vreo i usredsređen. Nije

odvajala oči od mojih. Obožavao sam to. Osećao sam kako se svakoushićenje i svaki talas njene strasti, svaki drhtaj i udar koji prodemojim telom, sužava u jednu neobično veliku erupciju.U trenutku vrhunca oboje smo kriknuli. Onda smo stišavali jedno

drugo i smejali se.Emili je klonula na moje grudi. Udaljene logorske vatre osvetljavale

su noć. Uzdahnula je i znao sam da je srećna, ali joj tada drhtajuzdrma ramena."Šta će se desiti", zabrinuto je rekla, "kada porazimo Balduina?

Ništa neće biti kao pre. Ova zemlja je pokolenjima u posedu njegoveporodice.""I ja sam razmišljao o tome", rekao sara. "Ne želim da vladam.

Samo da ispravim ovu nepravdu. Mislio sam da pišem kralju. Čuosam da je pravedan čovek.""Čula sam da je pravedan." Emili je udahnula. "Ali i on je plemić."Okrenuo sam joj lice ka sebi. "Rekla si da poznaješ kralja. Rekla si

da ti je otac član njegovog dvora."

"Pa, da... Upoznala sam kralja, ali...""Pa, ti bi mogla da posreduješ", rekao sam. "Mogla bi da mu kažeš

da smo mi samo skromni ljudi koji hoće da povrate mir u svom životui radu. Ni ne pomišljamo da nekome otmemo titulu ili teritoriju.Moraće da shvati."Emili je klimala glavom, brade naslonjene na moje grudi,"Nemoj biti tako zabrinuta za mene." Čvrsto sam je zagrlio. "Ti si

me učinila jakim.""Ne brinem samo za tebe, već i za sve koji te slede. Za tebe imam

jednu tajnu amajliju.""I koja je to amajlija koja će me štititi?", smejao sam se i milovao je

po kosi."Idem i ja s tobom.""Šta?" Podigao sam je. "Nikako, Emili. To ne mogu da dozvolim.""Svakako", rekla je ona, a u očima joj se videla nepokolebljivost. "U

ovome sam isto tako duboko kao i ti, Ig de Lik. Rekla sam ti, mi smozajedno, sudbine su nam isprepletane. Idem s tobom. I to je sve."Pokušao sam da je ubedujem, ali me je zaustavila stavivši prst na

moja usta. Onda mi je ponovo spustila glavu na grudi i grlila me kaoda me nikada neće pustiti.

Poglavlje 106Danijel Gi je upao u sobu u kojoj su se pravili planovi."Gospodaru, vojska tvoje dvorske lude je primećena. Zaustavila se

na pola dana od grada, na ivici šume.""Misliš rulja", šmrknuo je Balduin prezrivo. Njegovi savetnici, sudski

izvršitelj i komornik, kao da su bili oduševljeni vešću."Moraš da ih napadneš", dahtao je sudski izvršitelj. "Znam ja te

seljake. Hrabrost će im splasnuti na prvi znak bitke. Njihovaodlučnost je jaka taman koliko i poslednje pivo koje su popili.""Izgleda da im je odlučnost ojačala", primetio je Danijel. "Ova

dvorska luda im je dala nadu. U broju nas nadmašuju tri premajedan.""Ali mi imamo konje i samostrele", rekao je Balduin. "Oni imaju

samo alatke i drvene štitove."

"Ako podemo za njima u šumu", rekao je Danijel, "ništa nam nećevredeti svi naši konji i samostreli. Tvoji ljudi će biti pobijeni baš kao iStefanovi. Dvorska luda ima to koplje. Ono ih hrabri.""Vojni zapovednik je u pravu, gospodaru", kazao je komornik. "Čak i

da pobediš, svaki njihov leš ćeš pretvoriti u herojske posmrtneostatke. Moraš da saslušaš njihove zahteve. Razmotri ih, makar ibez iskrenosti. Obećaj im neko, ma i najmanje, poboljšanje ako sevrate na svoja polja.""Mudar si ti, komorniče", iscerio se Balduin. "Ovi seljaci nemaju

sredstava za dugotrajnu opsadu. Dosadiće im i umoriće se čim imzakrči u stomaku."Sudski izvršitelj i komornik su odobravali."Ne zaboravi, gospodaru", upao je Danijel, "da dvorska luda ima to

koplje. Oni veruju da ih ono čini pravednima.""To koplje će se naći u Treju i pre nego što se pregovori završe",

rekao je Balduin. "Daće ga za vreću žita. A predaće i njega. Nabićubudalinu glavu na njegovo dragoceno koplje i postaviti ga ispredsvoje kade.""Samo sam mislio", navaljivao je Danijel, "da se izlažeš opasnosti

prizivajući tu opsadu."Balduin je polako ustao. Obišao je sto i položio ruke na Danijelova

ramena."Dođi", povede ga Balduin prema kaminu. "Da porazgovaram s

tobom na svetlu."Danijel oseti knedlu u grlu. Da li je otišao predaleko? Da li je naljutio

svog vlastelina, kome se zakleo na službu"?Vojvoda je čvršće obavio ruku oko Danijela i privukao ga blizu

plamena, pa se osmehnuo."Zar si i za trenutak pomislio da imam nameru da dam čak i čanak

žita tom izdajničkom gadu? Smejala bi mi se cela Francuska. Javiosam rođaku. Šalje mi hiljadu ljudi. Neka kreteni počnu s opsadom. Mićemo jesti meso dok oni budu kuvali korenje. Kada stigne pojačanje,otvorićemo kapije i smrviti ih. Ti i ja, Danijele, mi ćemo učiniti sve dane preostane čak ni jedna seda glava."Balduin je privukao Danijelovu ruku tako blizu vatri, da je ovaj

morao da se uzdrži kako ne bi kriknuo.

"Niko ne sme da ugrozi moju vladavinu, a najmanje ti bedni crvi.Pa, kako ti zvuči taj plan, upravniče dvora?"Danijelovo srce je mahnito tuklo. Usta su mu se osušila kao da je

gutao prašinu. Pogledao je u oči vlastelina i naišao samo na mračnerupe."Veoma mudro, gospodaru."

Poglavlje 107Sledeće noći, pred zatvaranje kapija Treja, ulazu se približio jedan

trgovac Jevrejin s vrećom robe na leđima.Nosio je tamni vuneni ogrtač i sefardski šal s resama, kapicu na

glavi, a u ruci zarđalu palicu. S njim je bila njegova mlada žena,odevena u skromnu odeću, kose povezane ispod crne marame."Mrdnite, Jevreji", graknuo je stražar. Na prijavnici je radila grupa

vojnika sa svetlim šlemovima, koja je terala putnike kao ovce u tor.Stražar je zaustavio trgovca kada je stigao do kapije. "Odakledolaziš?""S juga", zvirnuo sam ispod kapuljače. "Iz Rusijona.""A šta ti je u vreći?" Zavirio je u nju."Roba za kuhinju. Maslinovo ulje, tiganji, jedna nova sprava koja se

zove viljuška. Njome nabadaš meso. Hoćeš li da vidiš?""A šta ako mi vas nabodemo njome, napasti jedne? Kažete da

dolazite iz Rusijona? Šta ste videli usput? Čujemo da su šume punepobunjenika.""Možda na istoku, ali na jugu ima samo veverica. I Italijana. U

svakom slučaju, to nije naša briga.""Ne, ništa nije briga vaše sorte, osim plate. Ajde", grubo nas je

gurnuo. "Uvlačite unutra svoja šugava dupeta."Emili i ja smo žurno prošli kapije. Unutar debelih zidina od

krečnjaka, postavljene su teške grede da bi osigurale vrata odnapada. Razgledao sam okolo. Na kulama i palisadima bilo je višedesetina vojnika pod teškim naoružanjem, sa samostrelima ikopljima, pogleda uprtih na istok.Namignuo sam Emili ispod svoje kapuljače:"Dođi!"

Peli smo se uz brdo koje vodi u središte grada i do Balduinovogdvora. Mimoilazili smo se s vojnicima na konjima čija kopita suodzvanjala po kamenu. Ka spoljnim zidinama su prolazila kolanatovarena kamenjem i štitovima. Pripremala se odbrana. Vazduh jeispunjavao oštar miris sumpora iz buradi s ključalim katranom."Evo... ovuda", rekao sam. Došli smo do pijačne ulice. Tezge

pekara i mesara i dalje su radile i bile prekrivene muvama. Ostaletezge, na kojima se prodavalo plehano posuđe, alat i odeća bile suzatvorene za taj dan.Emili i ja smo žurno prošli ovaj kraj koji je delovao kao trgovački. Tu

nije bilo koliba, već kamenih kuća, a neke od njih imale su ogradu odgvožda koja je čuvala malu baštu. Na sve strane se prostirao miristopljenog loja.Zaustavio sam se ispred kuće na sprat, s limenim ukrasom u obliku

svitka zakucanim blizu vrata."Emili, stigli smo."Kucnuo sam na vrata. Iznutra se začu jedan glas, zatim komešanje

i vrata se uz škripu otvoriše. Jedno poznato lice posmatralo nas jeispod jevrejske kapice."Iz daleka putujemo", rekao sam. "Rečeno nam je da ćemo ovde

naići na prijatelje.""Ako vas nužda tera, mi jesmo prijatelji", odgovorio je čovek. "Ali ko

vam je to rekao?""Dva čoveka u šumi", kazao sam.Čovek je zbunjeno podigao obrve."Jednoga zovu Kratki. Pitao sam ga iz kog ljubavnog položaja

nastaju najružnija deca. Kada nije umeo da kaže, kazao sam mu:'Pitaj svoju majku!'"Čovek je razrogačio oči, a onda mu osmeh razdvoji bradu od lica."Pa, Žofri", cerio sam se dok sam spuštao kapuljaču. "Zar je

moguće da se nesećate svje lude?"

Poglavlje 108Trgovac kome sam spasao život na putu za Trej prsnuo je u

srdačan smeh. Zgrabio me je za ramena i zagrlio i uveo Emili i meneunutra.

Žofri se smejao."Pomislio sam da mi ne ličiš ni na jednog Jevrejina koga sam ikada

video.""Mi smo Jevreji koji jedu svłnjetinu", cerekao sam se. Opet smo se

zagrlili, kao stari prijatelji. Spustio sam palicu i otkopčao ogrtač. "Ovoje Emili. Ona mi je bliska prijateljica. Ovo je Žofri, koji je jednompomogao i spasao mi život.""A to sam mogao", kazao je Žofri, "samo zato što je Ig pre toga

spasao moj. Naše šivote..."Iz druge prostorije pojavili su se Izabela i Tomas. "Tako mi svega",

viknula je ona, "pa to je dvorska luda s mačjim životima."Odveli su nas u dnevnu sobu pokrivenu ćilimima i punu starih

svitaka i teoloških knjiga. Žofri nam ponudi svoju klupu."Kakvo je raspoloženje u gradu?", pitao sam.Namrštio se."Loše. Ono što je nekada bilo napredan grad, sada je svinjac koji

hrani vojvodu. A samo će biti gore. Priča se o nekom ustanku, ovojsci seljaka u šumi koji su se digli na oružje, a predvodi ih nekabudala s nekakvom relikvijom koju je stekao u krstaškom pohodu...Koplje s krvlju njihovog Spasitelja.""Misliš na ovo?" Izvukao sam palicu i pustio ga da je zagleda.

Smeškao sam se. "I ja sam čuo za jedan takav ustanak."Trgovac je raširio oči."To si ti... Ti, dvorska luda... Ig."Klimao sam glavom. Zatim sam Žofriju izložio svoj plan.

Poglavlje 109Sledećeg jutra sam se spremao da se vratim u šumu jer je moj

posao ovde obavljen.Emili se složila da ostane u gradu. Tu je za nju bilo bezbednije zbog

strašne bitke koja se očekivala. Prepirala se malo sa mnom iz šale,ali ovoga puta stvarno ne bih popustio. Kada je došlo vreme dakrenem, čvrsto sam je zagrlio i obećao joj da ćemo se videti zanekoliko dana.Podigao sam joj glavu i nasmešio joj se.

"Prelepa moja Emili, kada smo se prvi put sreli, plašio sam se i da tise obratim. Sada se plašim da te ostavim. Sećaš li se kako si mi sesmejala i govorila: 'Možda i jeste tako, ali neće uvek biti tako'?""Pretpostavljam da ćemo za dan ili dva saznati", rekla je

pokušavajući da deluje hrabro.Nagnula se i poljubila me."Neka te Bog čuva, Ig." Oči joj se ispuniše suzama. "Od svih na

svetu, nadam se da ću tebe ponovo videti."Podigao sam vreću i uputio se niz ulicu na čijem kraju sam joj

mahnuo poslednji put. Glavu sam uvukao u kapuljaču i pogrbio seispod šala, izbegavajući ljude u uniformi. Kada sam se spustiokrivudavim ulicama niz brdo, okrenuo sam se i pogledao grad udaljini. Srce mi se cepalo od bola. Sve što sam sada voleo ostalo jetu. Drhtaj panike da bih mogao više nikada da ne vidim Emili kidaomi je telo.Kada sam se vratio u šumu, zatekao sam ljude kako me čekaju

spremni za bitku. Krenuli smo u svitanje.Kolona ratara, drvoseča, štavilaca i kovača, u svim vrstama odeće

koje mogu da se zamisle, s lukovima domaće izrade i drvenimštitovima, prostirala se dokle je pogled mogao da dosegne.Kada sam stao na čelo, osetio sam da mi krv jače struji od ponosa.

Kakav god bio ishod, ovi ljudi su se ispravili. Bili su hrabri i odlučni.Meni su svi bili plemići.U svakom naselju na koje smo naišli svet se okupljao i pozdravljao

nas."Vidi, to je dvorska luda", vikali bi. Izvodili bi i decu. "Eto, dete, uvek

ćeš moći da pričaš da si video koplje."Glas se širio kao šumski požar. Sve vreme su nam pristupali novi.Približavali smo se Treju i gledali u njegove boje nalik na zlatni

odsjaj smiraja dana. Njegove fantastične kule dizale su se visoko unebo. Što smo se više primicali, raspoloženje je bivalo zategnutije;redovi su postali brižni i tihi.Sunce je odskočilo visoko kada smo stigli nadomak grada. Još nije

bilo vojske koja juriša da nam se suprotstavi.Umesto toga, ugnjeteni građani stajali su duž puta i hrabrili nas."To je dvorska luda. Vidiš, on zaista postoji! On je stvaran!"

Debele zidine od krečnjaka spoljnog dela grada izdizale su se nadnama s grudobranima i zupčastim otvorima. Na svakom otvoru videosam grupu vojnika sjajnih šlemova.Medutim, nisu nas napadali. Pustili su nas da priđemo. Dozvolili su

nam da se približimo na sto koraka od spoljnih zidina.Dok smo još bili van domašaja strela, dao sam znak koloni da se

zaustavi.Naredio sam da se rašire i rasporede duž zidina, polukruzno, sa po

dvadeset ljudi u širinu. Niko nije znao šta treba da radi, da li da vičeili napada."Hajde, Ig", kazao mi je Žorž s osmehom. "Hajde, reci im zbog čega

smo ovde."Koraknuo sam pokušavajući da smirim udaranje u grudima. Viknuo

sam braniocima iznad kapije:"Mi smo iz Vej di Pera i Moriseja i Svetog Feliksa i iz svakog sela u

vojvodstvu. Imamo posla pred gospodarom Balduinom."

Poglavlje 110Neko vreme nije bilo odgovora. Pomislio sam: Šta sad da radim?

Da ponovim isto?Onda se pojavi jedna prilika odevena u jarke boje koju sam, dok

sam boravio na Balduinovom dvoru, upoznao kao njegovogkomornika. On se nagnuo i viknuo:"Gospodar se odmara. Ne zna ni za kakav posao danas. Vratite se

svojim ženama i zemlji!"Iz gomile se podigoše kletve i pogrde."Svinja se odmara?", zarežao je neko. "Prijatelji, budimo pažljivi da

ga ne probudimo."Nastade gromoglasno ruganje. Svi zazveckaše oružjem i počeše

da viču.Neko je istrčao napred i smakao nogavice."Hajde, Balduine! Evo ti dupeta! Pokušaj sad da me naguziš!"Nekoliko brzopletih napade zidine uz kletve i psovke."Ostanite na mestima", viknuh. Ali bilo je već kasno.Kao odgovor, s palisada se začu zastrašujući šum strela. Jedan je

krkljao jer mu je strela probila vrat. Drugi se uhvati šakama za glavu.

Jedan mlad momak sjuri se i zavitla kamen, ali on ne dosegnu nipolovinu visine zidina.Na njega se sruči talas kipućeg katrana. Momak je pao i počeo da

se kotrlja po zemlji, a koža mu je prštala u plamenu."Idite kućama, vi smrdljiva đubrad!", siktao je vojnik s vrha.Sada su svi žurno prišli. Neki odapeše zapaljene strele koje su

blesnule u vazduhu, ali su bezopasno zamirale udarajući o debelezidine.Za uzvrat, zavesa strela se uz glasan šum obruši na nas. Bile su

tako teške i jake da su probijale slabe štitove i cepale ljude na dvadela. Šum je bło nalik grmljavini.U glavi mi se pojaviše strašne slike iz krstaškog pohoda.Mahnito sam davao znake svima da se povuku. Neki su i dalje bili

besni i želeli da napadaju. Pratili su me danima, s oskudnomhranom. Smatrali su da će udarajući motkama i čekićima u zidineTreja i da ga poruše, kamen po kamen. Ostali, kada su videli krv ismrt prvi put, stuštili su se nazad preplašeni.Ovo je ono što je Balduin i želeo. Da nam pokaže da je naše

improvizovano oružje beskorisno. Bes se stišavao, a nismo ni počelis opsadom. Krv mi se uzburkala. Doveo sam ovamo hiljadu ljudi.Opkolili smo grad. Imali smo volju da se borimo, ali ne i oružje da seprobijemo. Balduin je trebalo samo da otvori kapije i znao sam da bise svi, osim najokorelijih boraca, okrenuli i razbežali.Ali, kapije se nisu otvarale. Nije bilo bojnih konja da zagrme izlećući

napolje. Balduina je, verovatno, zabavljalo naše kukavičko odsustvoodlučnosti.Pouzdanost čitave ove vojske bila je na probi. Svi su uprli poglede

u mene.Prišao mi je jedan ratar s polomljenom motikom u ruci."Ti si nas doveo ovamo, dvorska ludo. Kako ćemo zauzeti ovaj

zamak? Ovim?" Bacio je motiku na zemlju kao da je neka bezvrednatrica."Ne." Lupnuo sam se po grudima u visini srca. "Zauzećetno njihov

zamak ovim. Sakupi družinu za prepad", kazao sam Odu. Ukrutiosam leđa od odlučnosti. "Idemo noćas!"

Poglavlje 111Te noći, dok je većina iz naših redova dremala, okupio sam

dvadeset hrabrih ljudi koji će se uvući u zamak.Među njima su bili Odo i Alfons iz mog sela, Aloa i još četvorica iz

Moriseja. Ostale smo odabrali od najsrčanijih ljudi u koje smo imalipoverenja da se neće ustezati od ubijanja golim rukama.Jedan po jedan, stizali su pred moju vatru i pitali se zašto su tu."Kako nameravaš da zauzmeš zamak s nama", pitao je Aloa, "kada

ni sa hiljadu ljudi ne možeš ogrebotinu na zidinama da napraviš?""Moraćemo da ga zauzmemo bez ogrebotine", rekao sam. "Znam

kako da uđem unutra. Pođite odmah sa mnom ili se vratite daspavate!"Naoružali smo se mačevima i noževima. Otac Leo nas je

blagoslovio i pomolio se za nas. Predao sam mu koplje."Za slučaj da se ne vratim.""Jeste li spremni, dakle?" Pogledao sam ljude. Svakome sam

stegao ruku. "Pozdravite se s prijateljima. Nadajmo se da ćemo ihvideti s druge strane.""Govoriš li to o raju?", pitao je Odo."Ne, govorio sam o drugoj strani zidina", odvratio sam i na silu se

nasmejao.Pod okriljem noći išunjali smo se iz logora, prošli iza grupa

kućeraka i uskim ulicama koje su se naslanjale na zidine spolja.Baklje su osvetljavale odbrambene položaje iznad nas, straže suvirile da uhvate neki znak života. Čučali smo u senci zida.Odo me je lupnuo po ramenu."Pa, Ig, da li je ovo iko ikada uradio?""Šta?""Ljudi poput nas, zavisni, da ustanu protiv svog vlastelina.""Jedna grupa ratara se podigla protiv vojvode od Burža", rekao

sam.Kovač je delovao zadovoljno. Otpuzali smo još malo dalje. Opet me

je lupnuo."Pa, kako se svršilo to s njima?"Naslonio sam leda uza zid."Mislim da su svi odreda pobijeni.""Oh", zamumlao je krupni kovač. Prebledeo je u licu.

Prošao sam rukom po njegovoj neurednoj kosi."Otkriveni su jer su pričali pod zidinama. Zato ćuti!"Nastavili smo da se prikradamo istočnom delu grada. Iza okuke

jedne jaruge naišli smo na šanac s plitkom vodom. Zaudarao je naustajalu otpadnu vodu i izmet. Više je ličio na Baru koju možešpreskočiti.Sve vreme sam osmatrao podnožje zidina i tražio označeno mesto

na kome se nalazi tunel što mi ga je svojevremeno pokazaoPalimpost. Ni traga od tog mesta... Išli smo dalje, a zemljište jepostajalo teže za prelaženje i zidine više nad nama, previsoke zabilo kakav napad. To je bilo dobro; nije bilo ni straža koje nadgledajuzidine.Ali, gde je taj prokleti prolaz?Počeo sam da brinem. Uskoro će se razdaniti. Novi dan. Postojala

je mogućnost da Balduin nahuška svoje ratnike da nam slome volju."Siguran si da znaš šta radiš, Ig?", promrmljao je Odo."Baš si izabrao vreme da me to pitaš", odbrusio sam mu.Tada sam ga ugledao: naređano kamenje skriveno iza nekog žbuna

na obali šanca. Uzdahnuo sam s olakšanjem."Evo ga!"Sjurili smo se niz stranu šanca i preskočili vodu. Onda sam se

ispeo na drugu stranu. Sekao sam gusto žbunje, a onda razbacivaokamenje.Kako se gomila smanjivala, tako se ukazivao ulaz u tunel."Ni za trenutak nisam sumnjao u tebe", smejao se Odo.

Poglavlje 112Prolaz je bio onakav kako sam ga i pamtio – mračan, uzak, s jedva

dovoljno prostora da jedan čovek prođe. A do cevanica ispunjentamnom, smrdljivom vodom koja je isticala u šanac. Nije bilo bakljida nam osvetle put. Morao sam da se oslonim na instinkte u mraku ida napipavam hladne, kamene zidove. Znao sam da je i ostalima izmoje družine srce sišlo u pete. Bilo je kao da puzimo u pakao –hladno, neprozirno, crno i gadno. Oko nogu su nam se lepila govnakoja su plivala po vodi i drugi otpad. Svaki trenutak nam se činio kaosat. Svakim korakom bio sam sve manje siguran da znam put. Posle

nebrojenih molitvi došli smo do raskršća. Jedan krak je nastavljaonapred uzbrdo, a drugi je skretao levo. Rešio sam da idem napred,jer je zamak ležao na vrhu brda."Dobri smo", prošaputao sam. Ali nisam bio baš ubeđen u to. Ljudi

su prenosili te reči niz kolonu. Peli smo se sve više, kroz brdo nakome je podignut Balduinov zamak. Nad nama je spavao Trej.Iznenada me zapljusnu udar vazduha. Primetio sam svetlost koja je

padala na zid. Ubrzao sam korak i došao do mesta kojeg sam semaglovito sećao. Do tamnice. Tamo gde me je Palimost kradomuveo u tunel.Upozorio sam družinu:"Spremite oružje!"Zatim sam, duboko udahnuvši, gurnuo kamen u pećinu odakle je

doprla treperava svetlost.Kamen se pomerio. Gurnuo sam ga još malo. Prolaz je otvoren.Uskoro se svih dvadeset ljudi izvuklo iz tunela. Po mom računu, još

nije svanulo. Smena straže još nije obavljena.Dvojica stražara su spavala nogu podignutih na sto. Jedan od njih

bio je ona svinja Arman, koji se sladio kad bi me mučio dok sam biozatočen ovde. Treći stražar je hrkao na stepeništu. Dao sam znakOdu i Aloi, pa se svaki od nas tiho došunjao do jednog od stražara.Morali smo da ih savladamo hitro. Bilo kakav zvuk bio bi kao opštauzbuna.Na moj znak, skočili smo na njih. Odo je izabrao onog na stepeništu

i obavio mu svoju debelu, mišićavu ruku oko vrata kada je ovajpočeo da krklja u snu.Aloa je šakom pokrio usta onom što je spavao za stolom. Stražar je

širom otvorio oči. Kada je pokušao da vikne, drvoseča mu predeoštrim sečivom preko grla. Stražareve noge se ukočiše i zatresoše,više od grča nego zbog odbrane.Armana sam sačuvao za sebe. Na zvuk komešanja, probudio se

žmirkajući i ostao zbunjen. Protrljao je oči i skočio kada je videosvoje drugove skljokane na podu i poznato lice koje mu se odozgocerilo."Sećaš me se?" namignuo sam mu.Onda sam ga tresnuo u lice drškom mača. Zaneo se unazad,

šutnuo sto i krvavih usta pao na leđa.

Mašio se iza sebe za gvozdenom šipkom koja je stajala uza zid.Priđe mu Fransoa, jedan od drvoseča iz Moriseja."Nema potrebe da budemo tako fini." Drvoseča je slegnuo

ramenima i zakucao Armana za pod svojom močugom; tamničar seotimao, ali mu on stade nogom pod grlo i preseče mu vazduh.Arman je krkljao i gušio se, mlatio rukama s jedne na drugu stranu,ali drvosečino stopalo je bilo kao stega na njegovom vratu. Sledećegtrenutka Armanove ruke su se oklembesile."Brzo", rekao sam Odu i Aloi, "obucimo njihove uniforme."Skinuli smo stražare i navukli njihove ljubičastobele tunike. Onda

smo stavili i šlemove i naoružali se njihovim mačevima. Tela smoodvukli dublje u hodnik.Iznenada se začula škripa vrata koja su se gore otvarala i glasovi

ljudi koji su silazili."Vreme je za buđenje, pospanci", viknuo je neko. "Skoro je svanulo.

Hej, šta se to dešava?"

Poglavlje 113Beta, vojvodina kuvarica, ustala je rano toga jutra. Žurno je sišla u

kuhinju i do zore bila zauzeta svojom uobičajenom dužnošću dapripremi jutarnji obed.Mešala je ovsenu kašu sve dok se nije zgusnula koliko treba. Uzela

je teglu s cimetom, novim slatkim začinom donetim s Istoka, i posulaga po ovsu koji se krčkao. Na vatri je ispekla usoljenu svinjetinu, odčega se širio divni miris masti. Preko kaše je prelila ribizle.Dvojici stražara ispred ostave, znala je, uskoro se završava noćna

smena. Pjer i Imo, lenje bube. Ovo i nije bio neki elitni posao,čuvanje kuhinje kada je grad pod opsadom.Beta je znala da će biti mrtvi umorni, spremni za spavanje, a da će

žudeti da nešto pojedu. Jutarnji mirisi kuvanja namamiće ih kaokurvin trag.Dok se sunce probijalo kroz jutarnju izmaglicu, Beta je vezala dve

vreće od jute napunjene jučerašnjim ostacima. Onda je proturilaglavu iz kuhinje."Šta spremaš? Miriše rajski", rekao je Pjer, deblji stražar.

"Šta god da je, izgleda da vojvoda to ceni", namignula je Beta. "Aovog jutra ćete dobiti dodatak ako obavite nešto za mene.""Pokaži nam, kuvaričice", rekao je Pjer. Beta se cerila dok ih je

vodila kroz kuhinju. Pokazala im je na dve teške kofe s đubretom."Ispraznite ih pozadi", objašnjavala im je. "Samo pazite, vas dvojica

ratnih kapetana, da ne prospete usput.""Natrpaj tih ribizli", cerio se Imo dok je podizao svoju kofu. "Odmah

se vraćamo.""Naravno", klimnula je Beta.Pogledala je kroz prozor. Srce joj je zatitralo od straha. Prešla je

opasnu liniju, ali u svesti ju je prešla odavno. Kada je vojvoda netrepnuvši obesio njenu prijateljicu Natali kao lopova zato što je uzelamalo melema iz lekarevih odaja; i kada je njenom rodaku Tedijuoduzeo stado i naterao ga da se brine o njemu, ali u vojvodskomtoru. Rado bi i sama otrovala tu svinju, da je Ig to tražio od nje.Ona dva vojnika otišla su pozadi i nemarno prosula kofe na hrpu

đubreta, pa su zabalavili u iščekivanju obroka koji im je sledovao.Dva druga vojnika, obučena u ljubičasto i belo, stala su iza njih i

dohvatila ih za vratove. Pjerove i Imoove oči se iskolačiše kada su ihoborili na zemlju.Beta je obrisala ruke o krpu. Da, prešla je opasnu liniju... ali kakvog

je izbora imala?Uzdahnula je. Bilo je to sumanuto vreme kada si morao da biraš

između ludaka i budale.

Poglavlje 114Sat kasnije, četrnaestorica naših ljudi raspoređeni su po dvorištu

odeveni kao Balduinovi vojnici.Ostali su se držali dalje od pogleda, sakriveni iza vrata tamnice.

Pored Bete, još tri Žofrijeve prijateljice pomogle su da se vojnicinamame u našu zamku.Odo i ja smo držali stražu na vratima tamnice i čekali znak da se

dvor otvara i Balduin počinje da sudi. Na drugoj strani dvorišta, saobe strane ulaza u zamak stajala su dvojica stražara s halebardama.Ostali su gazili oštrim korakom napred i nazad, vukući oružje iopremu po palisadima.

Niže su se čuli naši ljudi okupljeni ispod zidina grada – kako viču iizruguju se, onako kako sam im naložio.Konačno sam ugledao Žofrija da ulazi u dvorište. Počešao se po

glavi i značajno mi klimnuo glavom."Vreme je", rekao sam i udario u vrata tamnice.Odo ih je otvorio. Ostatak naše družine, većina i dalje u svojoj

odeći, uputila se napolje. U vrevi ljudi koji su prolazili niko ih nijeprimetio. Prešli smo na drugu stranu dvorišta. Pridruzili su nam se iostali iz naših redova u Balduinovim uniformama, koji su dotad bazaliokolo.Kada smo se približili straži pred zamkom, jedan od njih je spustio

halebardu i presekao nam put."Danas samo vojno osoblje može u zamak.""Ovi ljudi imaju posla pred vojvodom", rekao sam i pokazao na one

koji nisu nosili stražarske uniforme. "Došli su iz šume i znaju nešto odvorskoj ludi."Stražari su oklevali. Odmeravali su nas od glave do pete. Srce mi je

divlje tuklo."Dolazimo sa zidina", rekao sam čvršćim glasom. "Zar imate

vremena da ispitujete kada važna vest treba a se isporuči vojvodi?"Konačno, pošto je zagledao naše unforme, stražar podiže halebardui pusti nas da prođemo.Bili i smo u zamku. Smelo sam poveo svoju grupu kroz glavna vrata

pravo u veliku dvoranu.Na moje iznenađenje, na hodnicima nije bila takva gužva kakvu

sam očekivao. Većina vojvodinih snaga branila je zidine. U vrememog boravka ovde, ovi isti hodnici bili su prepuni molilaca i onih štotraže usluge.Vodio sam ka velikoj dvorani. Još dva stražara stajala su u

nepomičnom stavu ispred velikih vrata. Iznutra se čuo vojvodin glas.Stomak mi se stegao."Unutra nas očekuju", oštro sam klimnuo stražarima. Nosio sam

ljubičasto i belo. Dovde smo uspeli. Nijedan se nije pomerio da naszaustavi.Umešasmo se među prisutne u vojvodinoj velikoj dvorani za

prijeme. Bilo je isto kao dok sam bio dvorska budala ovde, osim što

je tada bilo krcato ljudima koji su imali neka posla; danas, uglavnomBalduinovom svitom i vitezovima.Balduin je mlitavo sedeo u svojoj stolici. Nosio je ratnu uniformu s

grbom i visoke kožne čizme. Mač mu je bio uvučen u ukrašenekorice.Svinja!Jedan zapovednik visokog čina završavao je raport o onome što se

dešavalo izvan zidina. Dvojica mojih ljudi ostali su pozadi, blizustražara na vratima."Gospodaru", kazao je komornik, "rulja je napravila zvanični zahtev

i daće ga na vaše razmatranje.""Zvanični zahtev?", Balduin je slegnuo ramenima."Spisak zahteva", objasnio je novi vojni zapovednik, Norkrosov

naslednik.Moji ljudi su kružili prostorijom. Odo i Alfons su zauzeli mesta iza

vojvode. Aloa i još dvojica iz Moriseja primakla su se komorniku ivojnom zapovedniku."Ko donosi te zahteve?", živnuo je Balduin. "Naša jebena luda?""Ne, gospodaru", odgovorio je komornik. "Vaše lude nema na

vidiku. Možda se plaši da ustane iz kreveta. Ali zahtevi stižu. Neka ihdonesu. A vi ostavite utisak kao da ćete ih ozbiljno razmotriti."Razmotriti." Balduin je gladio bradu. Okrenuo se vojnom

povedniku. "Zapovedniče, izaberi svog najnižeg, najnesposobnijegvojnika, stavi ga na mazgu i pošalji ga da primi ove žalbe. Nekaprenese smradovima uveravanja kako će žalbe biti najhitnije ispitanes naše strane."Nekoliko vitezova se prigušeno nasmejalo.Istupio je vojni zapovednik."Preklinjem vas, gospodine, da se ne rugate tim ljudima.""Čuo sam tvoje negodovanje. Sada požuri i nađi tog čistača

klozeta. I Gi, kada tvoj čovek bude na bezbednom rastojanju, ubijnekoliko njih. Tek da ih uverimo da njihove zahteve najhitnijeispitujemo.""Ali, gospodaru, oni će biti zaštićeni, pod uslovima primirja",

oprezno je rekao vojni zapovednik."Opet kukumavčiš? Komorniče, misliš li da bi ti mogao da odeš do

zidina i izvršiš ovo naredenje? Izgleda da moj prvi vojnik ima

problem s nedostatkom muda.""Mogao bih, gospodaru." Debeli lisac je žurno odgegao.U prostoriji su svi bili zapanjeni zbog negodovanja vojnog

zapovednika."Tako." Balduin je ustao i pogledom prešao preko prostorije. "Ima li

još nekog sa sličnim idejama?""Da", viknuo sam iz zadnjeg dela dvorane. "Mislim da treba da ih

napadnemo. Da napadnemo neprijatelja na zapadu."

Poglavlje 115Balduin je udario pesnicom o sto."Mi nemamo nikakvih jebenih neprijatelja na..." Onda se

usredsredio, potpuno miran. Oči su mu iskočile kao tamne šljive. "Koje to rekao? Ko je taj čovek? Dođi napred!"Istupio sam iz gomile i pustio vojničku tuniku da mi spadne sa

ramena.Skinuo sam i šlem. Posmatrao sam kako njegov pogled stiže do

mog lica."Znaš li...", namignuo sam mu.Boja iščeze s Balduinovog lica. Onda je ustao, pokazao na mene i

rekao:"To je on. Dvorska luda!"Vojnici su pošli ka oružju, ali su ih presreli ljudi u istim uniformama

kakve su i njihove, moji ljudi, i pritisli im mačeve uz grla.Vojni zapovednik je pošao ka meni, ali ga je Aloa zaustavio pre

nego što je uspeo da izvuče mač."Uhvatite ga! Čujete li?", naredio je Balduin stražarima iza svoje

stolice.Oni su pošli ka meni, ali su, skoro u istom pokretu, zgrabili vojvodu.

Jedan od njih bio je Odo. Stavio je nož Balduinu pod grlo; Alfons muje gurnuo vrh mača usred leđa.Vojvoda je razrogačio oči u neverici. Gledao je u svoje vitezove od

kojih su mnogi pošli po oružje."Ako oni napadnu, ti si mrtav skot", rekao sam mu. "To bi mi donelo

veliko zadovoljstvo."

Balduin se osvrnuo dok su mu se vratni mišići trzali. Bes mu jegoreo u očima. Na sve strane njemu odani ljudi držani su na oštricinoža. Neki vitezovi izvukoše mačeve i pogledaše u Balduinaočekujući šta će da kaže."Reci im:Dole s oružjem", kazao sam. Odo je pritisnuo nož i

konačno dobio nekoliko kapi plemenite krvi.Balduin je očajnički šarao očima dok je procenjivao verovatan ishod

bilo kakvog otpora."Veruj mi, vojvodo, ti ljudi koji te drže mrze te i više od mene", rekao

sam. "Ne znam da li će me uopšte slušati, koliko žele da ti prospuutrobu. Ali pod pretpostavkom da im je želja da im deca žive u mirujača od želje da vide tvoja prosuta creva po podu, preklinjem te, recivitezovima da spuste oružje. Inače, kada spustim ruku, bićeš mrtav."Balduin nije odgovorio, već je nastavio da gleda okolo. Zatim je

skoro neprimetno klimnuo glavom. Jedan po jedan, vitezovi suspuštali mačeve.Iz grudi mi se ote uzdah olakšanja."Sada idemo napolje, vojvodo. Reći ćeš svojim ljudima na zidinama

da spuste oružje."Vojvoda je progutao knedlu koja mu se polako spuštala niz grlo."Ti si lud", ispljunuo je."A i tebe kao da je zahvatilo dvorsko ludilo, ako smem tako da

kažem."Kroz prostoriju se začu prigušeno smejuljenje."Bićeš mrtav do mraka." Balduin me je streljao pogledom. "Doći će

mnogi gradovi da me brane. Da ustaneš protiv gospodara na ovajnačin, to jedino znači da si najveća budala u istoriji."Polako sam pogledao po prostoriji. Odo je zadržavao osmeh, i

Alfonso, i Aloa."Možda druga po redu", odgovorio sam.

Poglavlje 116Odvukli smo Balduina napolje i uz pretnju mačevima naterali ga do

kapija zamka.Svaki vojnik pored koga smo prošli posmatrao nas je ukočeno i

preneraženo. Neki od njih, svakako oni najželjniji borbe, gledali su u

vlastelina i čekali neki znak, ali kada bi spazili poraz u Balduinovimočima, i videli kako se sudski izvršitelj, komornik i vojni zapovednikposlušno vuku za njim, ostavili bi oružje na mestu.Dok smo hodali, duž ulica su se žurno okupljali zapanjeni građani.

Mora da su mislili da ih je savladao mamurluk.Nekoliko njih počelo je da mu se ruga."Vidi Balduina! Tako ti i treba, ti pohlepna svinjo!", smejali su se, a

neki su bacali i otpatke hrane i đubre.Kada smo se primakli zidinama, primetio sam da je verovatno vest

o ovome išla ispred nas. Vojnici su samo zurili i držali oružjespušteno."Kaži im da je bitka završena." Gurao sam Balduina napred. "Kaži

im da spuste oružje i otvore kapije.""Ne očekuješ, valjda, da će stajati mirno i pustiti rulju unutra",

šmrktao je Balduin. "Rastrgnuće ih na komade.""Neće biti povredena nijedna živa duša: dajem ti reč. Osim,

naravno, tebe", nastavio sam i dublje gurnuo mač, "ako se nepovinuješ. Pretpostavljam da niko ne bi zamerio na tom prizoru."Balduin je progutao pljuvačku."Spustite oružje!", kazao je kroz stisnute zube."Glasnije", bocnuo sam ga."Spustite oružje!", viknuo je Balduin. "Zamak je izgubljen. Otvorite

kapije!"Niko se nije micao. Od neverice. Onda su dvojica mojih ljudi otrčala

i zbacila teške grede koje su osiguravale vrata. Na čelu onih koji supohrlili unutra bio je mlinar Žorž."Što ste se toliko zadržali?", pitao je dok mi je prilazio. "Naš

vlastelin bio je tako potpuno rešen da sasluša svaku žalbu, da smoizgubili pojam o vremenu", cerio sam se.Zorž je odmerio zarobljenog vojvodu. Nema sumnje da je dugo

razmišljao o ovom trenutku."Izvinite, gospodaru. Podigli ste nam porez. Mislim da vam dugujem

poslednju ratu." Tim rečima pljunuo je vojvodi u lice. Posmatrao ga jesve vreme dok se ovome pljuvačka polako slivala niz obraz. "A evo imoje žalbe." Primakao je lice vojvodinom. "Ja sam Žorž, mlinar iz Vejdi Pera. Hoću nazad svog sina."

Oko nas su na sve strane bili ratari i seljaci, rasuti po ulicama i napalisadima. Neodlučni vojnici izašli su iz kula i prestrašeni otrčali sazidina.Nekoliko ljudi poče da izvikuje moje ime:"Ig, Ig, Ig..." Ponosno sam pogledao mlinara i Oda, pa smo

pobednički podigli ruke.

Poglavlje 117Bacili smo Balduina u njegovu sopstvenu tamnicu – u mračnu,

tesnu ćeliju u kojoj su mene držali.U tih prvih nekoliko sati mnogo toga je iziskivalo moju pažnju. S

vojvodom iza brave, morali smo da razoružamo njegove vojnike i dapazimo na potuljenog sudskog izvršitelja i na komornika. I na vojnogzapovednika mada, začudo, njega nisam osećao kao neprijatelja. Unašim redovima morala je da vlada disciplina, pogotovo ako želimoda svoj slučaj mirno iznesemo pred kralja.Misli su mi odlutale do Emili.Gde li je ona? Morao sam ovo da podelim s njom. Naša pobeda

bila je njena koliko i moja. U dušu mi se uvukla briga.Žurno sam izašao iz zamka i uputio se uskim ulicama u pravcu

Žofrijeve kuće. Ljudi su pokušavali da me zaustave i pozdrave, alisam se ja probijao, sve vreme hrabrog lika, a preklinjući ih u sebi dame puste da prođem. Nešto nije u redu!Kada sam se približio tržnici, ubrzao sam korak. Neki od trgovaca

izvikivali su moje ime, ali ih nisam gledao i konačno sam ušao uZofrijevu ulicu.Lupao sam na vrata. Nešto me je sada već užasavalo. Udarao sam

pesnicom, a srce je sve brže tuklo sa svakim uzaludnim treskom.Vrata su se konačno otvorila. Na njima je stajala Izabela! Izraz

njenog lica najpre je bio radostan što vidi da sam dobro, a onda je,odjednom, postao ozbiljan i uznemiren. Znao sam da nešto nije uredu."Otišla je, Ig", promucala je."Otišla?" Kuda je otišla... Kako? Kao da je sva snaga iz mog tela

nestala.

"Najpre sam pomislila da ide da te traži, ali tek maločas samprimetila ovo."Izabela mi je predala pisamce, nažvrljano u brzini.

Hrabri moj Ig,Nemoj da strepiš dok čitaš ovo, jer moje srce je tvoje zauvek. Ali ja

moram da odem.Tvoja pobeda je sada već potpuna. Nisam pogrešila, zar ne? Ono

što je nekad bilo neće uvek biti tako. Penješ se za stepen više kasvojoj sudbini. Ništa na svetu ne bi me učinilo ponosnijom nego davidim kako činiš to – potvrđuješ onu posebnost koju sam od početkavidela u tebi.Ali, sada moram da se vratim u Bore. Ne ljuti se! Meni je Ana kao

majka. Ne mogu da se radujem tvom trijumfu, a nju da napustim.Molim te, ne brini! Ima nekih stvari koje ti nisam rekla, ali čak se ni

Stefan ne bi usudio da mi naudi. Piši kralju, Ig. Doteraj svoju pobedudo kraja! A ja ću učiniti svoj deo.

Ovo je bilo tako okrutno. Oči su me pekle, pune suza. Nisammogao da je izgubim. Ne sada, pošto se toliko toga dogodilo.Progutao sam knedlu, pokušavajući da pročitam do kraja:

Bio si mi jedina ljubav otkad sam te prvi put ugledala. Znam da ću tito ponoviti kada se budemo ponovo videli. Dižem dlan. Seti se reči,Od svih na svetu...

Emili

Razdirala me je oštra bol i potiskivala radost i trijumf zbog svegašto se desilo. Osvojio sam ovaj dan. Ali izgubio sam ženu koju samvoleo.

Poglavlje 118"Ko je tamo?", zarežao je promukli glas iza vrata."Odgovaraj!" Emili se previjala od smeha ispod tamne kapuljače.

Poznata odbojnost joj je prijala i zasmejavala je. "Da li ti je i pametpostala jednako tupa kao i šale, Norberte?", doviknula mu je.

Vrata sobe dvorske lude polako se otvoriše. Norbert virnu. Tunikamu je bila otvorena na grudima, a kosa neuredna i slepljena s jednestrane.U početku je sumnjičavo posmatrao uvijenu priliku. A onda, kada je

ona spustila kapuljaču, široko je otvorio oči:"Gospo Emilil"Norbert je pogledao po hodniku kako bi se uverio da je sama, pa je

raširio ruke i zagrlio je."Divno je videti vas."Emili mu je uzvratila zagrljaj."Divno je videti tebe, dvorska ludo."Norbert ju je žurno uveo u sobu. Zatvorio je vrata, pa se namrštio."Divno vas je videti, gospo, ali ne obavezno i ovde. Mnogo ste

rizikovali što ste se vratili. Ali brzo mi recite – bili ste sa Igom?"Emili ga je obavestila o svemu. Najpre, o napadu na Vej di Per i o

Svetom koplju."Ista ona palica koju si poslao lgu."Zatim o neverovatnim događajima koji su usledili. Sa svakom

novošću, ludine oči su sve više izražavale nevericu, a njegovocerekanje bilo je sve opuštenije.Kada mu je ispričala o Balduinovom zatočenju, zaigrao je, pa se

bacio na svoju slamaricu i vitlao nogama u oduševljenju."Znao sam da je taj momak dar od Boga, ali ovo..."Ponovo je ustao i polako prestao da se smeje. Proučavao joj je lice,

obrise njenih svežih obraza."Ali, recite mi, gospo... zašto ste sada ovde?"Emili je spustila pogled."Zbog moje gospodarice. To mi je dužnost.""Vaše gospodarice! Onda ste putovali izdaleka i uz velike opasnosti

– nizašta. Ovde se sve mnogo promenilo. Vojvoda sanja da ubije Igatakvom strašću kao što pas balavi nad pečenjem. Da li iko zna daste stigli?""Pomešala sam se s kaluderima koji su se vratili iz hodočašća.

Došla sam pravo kod tebe.""To je mudro. Vaše bekstvo je otkriveno. Pretpostavlja se da ste s

Igom. Da se gospa Ana nije usprotivila, Stefanovi stražari tragali bi iza vama."

Lice joj je zasijalo."Znala sam da je ona iskrena. Bila sam u pravu što se tiče Ane."

Poglavlje 119Bilo nam je potrebno nekoliko dana da obezbedimo Trej. Još je bilo

nekih upornih vitezova i dalje odanih Balduinu. A i glasova onavodnoj odmazdi jednog od vojvodinih saveznika. Ali odmazde nijebilo. Trej je bio naš.Sada je bilo pitanje šta učiniti s njim. Postavljalo se i pitanje

vojvodine riznice, koja se gojila preko leđa onih što su sada držaligrad. I velike zalihe žita i stoke trebalo je ponovo raspodelitipravično.Izmedu onih koji su bili s nama od početka i onih koji su se kasnije

pridružili rasplamsala se velika rasprava o tome šta da učinimo. Žoržje tražio da se daju ključevi žitnica. Da svaki čovek ode odavde sdžakom žita i kokoškom. Aloa je pitao zašto tu da se zaustavimo.Opljačkajmo kasu! Raspodelimo sav novac! Namaknimo omču onomskotul Poželeo sam da je Emili tu. Nisam umeo da upravljam, anisam ni želeo. Nisam tačno znao šta treba da uradim, ni šta jeispravno.Bilo je pitanje trenutka kada ću izgubiti svoju vojsku. Ljudi su

postajali nestrpljivi. Želeli su da se vrate kućama."Vreme žetve je", govorili su. "Kada ćemo dobiti ono što nam je

obećano?" A nije se radilo samo o hrani i novcu. Bili su im potrebni izakoni koji bi ih štitili. Pravo da biraju: gde će živeti, kome će služiti.Ako se čovek zakune gospodaru na vernost, da li i njegova deca injihova deca moraju da budu obavezana istom zakletvom? Neko jemorao da donese odluku o takvim stvarima.Jedne noći našao sam svežanj hartije, Balduinov pečat i bočicu

gustog, crvenkastog mastila. Seo sam i počeo da pišem najvažnijepismo u svom životu.

Njegovom veličanstvu, Filipu Kapetu, vladaru Francuske.

Molim Boga da mi da reči kojima ću izraziti ovo, jer sam ja samoskromni građanin. Zavisan čovek, zapravo, gurnut u veću ulogu.

Za mene kažu da sam vođa grupe hrabrih ljudi. Neki to zovu rulja;ja to nazivam očaj. Očaj ratara, štavilaca, drvoseča – sve Vašihslugu – koji su se digli protiv svog vlastelina posle više putaponavljanih okrutnih i nepotrebnih napada.Pišem iz Treja, Vaše veličanstvo, gde sedim za stolom samog

vojvode Balduina. Njegovo gospodstvo držimo kao zatvorenika, a jačekam reč od Vas o tome šta dalje da činimo.Mi nismo izdajnici, daleko od toga. Udružili smo se da bismo se

borili protiv okrutne nepravde, i tek onda kada je ona zapretila našojbezbednosti i dobrobiti. Udružili smo se da bismo tražili zakone, takoda niko ne može slobodno da nas napastvuje i ubija, i da namuništava imovinu bez razloga. Udružili smo se da bismo se oslobodilisluženja bez kraja.Da li je to neverovatan san, sire, da svim božijim ljudima, običnim i

plemenitim podjednako, treba da upravljaju pravedni zakoni?Mnogi koji su pošli s nama služili su Vaše veličanstvo u ratovima ili

su primili znak krsta od Njegove svetosti u borbi s Turcima koja joštraje. Tražimo samo ono što nam je obećano za tu slušbu: pravo naumeren porez; pravo na žalbu i nadoknadu za oštre kazne koje sunam određene; pravo da se suočimo s tužiocem na sudu, bio onvelikaš ili ne; pravo na vlastitu zemlju, pošteno plaćenu našemgospodaru, za godine teškog rada.Sve smo ovo uradili s malo prolivene krvi. Delovali smo mirno i s

poštovanjem. Ali naši vojnici postaju iznureni. Molim Vas, Vaševeličanstvo, pošaljite nam reč o Vašoj odluci.U zamenu za Vaš sud, nudim Vam jedini prilog koji imam – ali

mislim da je vredan: najsvetije blago u celom hrišćanskom svetu,koje je dopalo meni u Antiohiji.Samo koplje kojim je proboden naš Gospod Isus Hristos na krstu.To je blago koje vredi imati, a opet, ma kako čudno bilo, nije ni

izbliza tako veliko kao što su srca ovih ljudi koji Vam sluze.Čekamo Vaš odgovuor.Vaš skromni sluga pun vere,

Ig de Lik, krčmar iz Vej di Pera.

Sačekao sam da se osuši mastilo.

U grudima sam osećao teskobu. Toliko njih je umrlo. Sofi, Matje,moj sinčić. Niko, Robert, Turčin. Sve da bih ja došao dovde?Koplje je bilo naslonjeno na sto. Šta bi bilo da sam umro u toj crkvi

od Turčinove ruke, pomislio sam. Šta bi bilo da se ništa od ovoganije desilo?Konačno sam presavio pismo i zapečatio ga vojvodłnim pečatom.

Ruke su mi drhtale.Nešto najčarobnije se upravo dogodilo. Ja, zavisan čovek, dvorska

luda po zanimanju, čovek bez doma, bez prebijene pare, njemu naime...Jednostavno, uputio sam pismo kralju Francuske.

Peti deoOPSADA

Pogiavlje 120Stefan, vojvoda od Borea, trgnuo se kada mu je lekar stavio na leđa

još jednu odvratnu pijavicu."Ako mi budeš i dalje to radio, doktore, biće me više u ovim

gadovima što mi sisaju krv, nego u meni samom."Lekar je nastavio sa svojim poslom."Zališ se na loše raspoloženje, gospodaru, a žališ se i na lek."Stefan je šmrknuo."Ni sve pijavłce ovog sveta ne bi mogle da mi posisaju dovoljno krvi

da mi poprave raspoloženje."Sve od neuspeha Morgejnovog prepada, Stefan je upao u

utučenost koja ga je mrvila. Njegovi najodaniji i najnemilosrdnijipotučeni su. I gore od toga, izgubio je najbolju priliku da se dočepakoplja. Zatim, da bi stvari bile još gore, ona uobražena mala napastsmislila je da napadne Trej. To je njegov gnev dovodilo do tačkeusijanja.Onda je, još koliko juče, primio neverovatnu vest da je budala

zapravo zauzela Trej; da je Balduin, taj idiot nad idiotima, predaorođeni zamak.Stefan je iskrivio lice, osećajući kako mu ti mali pužoliki ljigavci

isisavaju krv.Znači, koplje tek treba uzeti! Pomišljao je da sazove krstaše kako bi

oslobodio Trej, oteo relikviju koju je ukrao taj dezerter, i odneo je nanjeno pravo mesto. U Bore, naravno. Ali ko zna gde će ona završiti?U Parizu ili Rimu ili čak ponovo u Antiohu.U tom trenutku stvari su se još više pogoršale – ušla je Ana.

Pogledala ga je kako leži potrbuške prekriven plikovima i uzdržala seda se ne nasmeje."Zvao si me, gospodaru?""Jesam. Doktore, pusti me da razgovaram sa ženom."

"Ali, postavljanje pijavica, gospodaru, još nije gotovo..." Stefan jeskočio i pobacao s leda ljigave životinjice."Doktore, imaš ruku dželata, a ne vidara. Nosi ta stvorenja odavde!

Od sada ću se sam starati o svom lošem raspoloženju."Ana ga je gledala jedva se osmehujući."Iznenađena sam da te ovi ljigavci toliko nervdraju, jer ste slični na

tako mnogo načina."Prišla mu je i prešla rukom preko leđa prekrivenih plamenocrvenim

otocima. "Prema izgledu tvojih leđa, neraspoloženje ti je ogromno.Da ti stavim melem?""Ako ti se ne gadi previše da me dodiruješ", izdržao je Stefan njen

pogled."Naravno da ne, mužu." Umočila je ruke u gustu belu mast i počela

da je razmazuje u debelom sloju po plikovima na njegovim leđima."Sasvim sam se navikla na gadosti. Šta si to hteo od mene?""Hteo sam se da se raspitam o zdravlju tvoje rođake Emili. Da li joj

je poseta tetki prijala?""Pretpostavljam da jeste." Ana je razmazivala melem. "Deluje

sasvim sveže."Sveže... Oboje su dobro znali da kučka nije prišla onoj matoroj

kvočki, svojoj tetki, ni na pedeset milja."Voleo bih da porazgovaram s njom", rekao je, "i da čujem

pojedinosti o njenoj poseti.""Ove pijavice kao da su posebno duboko kopale", rekla je Ana i

pritisnula jednu ranu. Stefan je poskočio. Zavrtelo mu se u glavi."Sve to slobodno vreme ovde kao da ti ne prija, mužu. Možda bitrebalo da se vratiš u Svetu zemlju i da se još malo zabaviš. A što seEmili tiče, plašim se da je previše iscrpena da bi ti pružila mnogopojedinosti. Iscrpena...", rekla je i pritisnula ga ponovo, "a ipaksveža, kako rekoh.""Dosta!" Stefan joj je ščepao ruku. "Znaš da ne moram da tražim

tvoje dopuštenje.""Ne moraš." Ana ga je prostrelila pogledom. "Ali znam i to da je ona

i dalje pod mojom zaštitom. A čak i ti, proračunati moj mužu, morada znaš koju bi cenu morao da platiš ako joj se išta loše desi."Zarila je vrh nokta u jedan naročito otečen plik, a Stefan samo što

nije pao sa stola.

Podigao je ruku kao da će je udariti. Ana nije ni trepnula. Naprotiv,samo ga je gledala, a u očima joj je plamtela mržnja. Onda selagano opustila i osmehnula."Ovde sam, mužu, ako hoćeš da udariš. Ili mogu da pozovem jednu

od sluškinja ako ti je moje lice previše grubo.""Niko mi se neće rugati", rekao je Stefan i odgurnuo je, "u rodenoj

kući.""Možda bi onda bilo mudro da se odseliš", nasmejala se Ana resko."Izlazi", viknuo je i prošao joj rukom na palac od lica. "Ne umišljaj,

Ana, da me tvoj zavetčić da ćeš je štititi imalo sprečava. Na kraju ćešzažaliti zbog ovog ruganja. Ti, ona kučka svežih obraza koja te dvorii ona budala niskog porekla s kojom se tako rado tuca."

Poglavlje 121"Vaša milosti!" Stefan je kleknuo da bi poljubio rubin u prstenu

Bartelma, biskupa borejskog, iako je za njega mislio da jenajnaduveniji i najuhranjeniji dostojanstvenik u Francuskoj. "Tako stedobri što ste mi se pridružili odmah po pozivu. Molim vas, sediteovde uz mene."Biskup Bartelm bio je debeo čovek sa očima kao u sove i

opuštenim podbratkom koji kao da je netragom nestajao uokovratniku njegove purpurne mantije. Stefan se pitao kako takavčovek može da se pokrene, da se popne jedan stepenik ili da vršisvetu službu. On je znao da se biskupu ne sviđa ovaj poziv. Mislio jeda je previše dobar za ovu dijecezu i žudeo je za višim položajem. UParizu ili čak u Rimu."Odvojili ste me od molitvenog bdenja zbog ovoga?", šištao je

biskup.Na Stefanov znak, jedan mladi paž napunio je dve srebrne čaše

pivom."Kažu da pročišćava." Stefan je podigao svoj pehar. "Prave ga

kaluđeri blizu Flandrije."Biskup se na silu nasmešio."Ako je u pitanju božiji posao, onda neću misliti da sam mnogo

skrenuo s puta."Obojica su otpila po veliki gutljaj.

"Aaah", oblizao je biskup usne. "Veoma je slatko. Ima ukus jabuka imedovine. Ipak, mislim da me niste pozvali kako biste čuli mojemišljenje o svom pivu.""Pozvao sam vas danas ovamo", rekao je Stefan, "zato što mi je

duša rastrzana, a vi možete da mi pomognete i zacelite je." Bartelmje klimao glavom i slušao. Stefan mu se primakao. "Čuli ste za ovajustanak na jugu, gde je dvorska luda povela rulju seljaka."Bartelm se prezrivo osmehnuo."Znam da glupljeg čoveka od Balduina nema, pa mi i nije

neverovatno da ga je nadmudrila budala. Međutim, iz izveštajačujem da je taj čovek nekada bio vaša dvorska budala, vašegospodstvo."Stefan je spustio pehar i zagledao se u biskupovo nadmeno lice."Dozvolite da pređem na stvar, vaša milosti. Znate li šta ta luda nosi

sa sobom, a što je izvor njegove privlačnosti?""Poruku boljeg života. Slobodu od feudalnih obaveza", kazao je

biskup."Nije njegova poruka ono o čemu govorim, već njegova palica."Biskup je klimnuo glavom."Čuo sam da on paradira okolo s nekim kopljem za koje tvrdł da je

Sveto koplje. Ali ti bedni proroci uvek tvrde ovo ili ono... te svetavoda s krštenja svetog Jovana, te pokrov Device Marije.""To vas znači ne brine?", pitao je Stefan. "To što neki seoski đilkoš

koristi ime našeg Gospoda da izazove pobunu?""Ti mesni proroci", uzdahnuo je biskup. "Oni se pojavljuju i nestaju,

kao mraz, svake godine."Stefan se nagnuo ka njemu."I ne brine vas što taj seljak ide okolo s rečju Hristovom, podstičući

rulju da zbaci svoje vlasteline?""Zvuči mi kao da ste vi onaj koji je zabrinut, Stefane. Osim toga,

čujem da taj momak ne traži božiju milost, već sitost."U biskupovo lice urezao se osmeh, osmeh kockara koji zna ishod

igre."Šta hoćete, Stefane, da crkva vodi vaše bitke? Treba li da

obavestimo Rim i da proglasimo sveti krstaški pohod protiv jednedvorske budale?"

"Ono što hoću, vaša milosti, jeste da udarim te povodljive neznalicetamo gde ih najviše boli. Više od njihovih stomaka i želja, ili njihovihblesavih snova o toj dragocenoj slobodi koju čeznu da okuse."Bartelm je zbunjeno čekao."Njihove duše, vaša milosti. Hoću da im zdrobim duše. A vi ste

čovek koji može to da učini za mene."Biskup je spustio svoje piće. Izraz lica mu je prešao iz radosnog u

zabrinut."Šta je to što hoćete da uradim?"

Poglavlje 122Odgovor od kralja nije stizao, i kako su dani odmicali, vojnici su

postajali sve umorniji i nestrpljiviji. To nisu bili pravi vojnici, spremnida zauzmi grad kao što je Trej. Bili su to ratari, trgovci, muževi iočevi. Čeznuli su za svojim domovima. Poslao sam izvidnice naputeve ka severu, ali odgovora danima nije bilo.Zašto? Ako mu se Emili obratila? Ako je uspela? A šta ako nije?Onda je jednog dana izvidnica ugledala jednu družinu koja putuje

ka jugu, prema zamku. Bio sam u velikoj dvorani. Alfons je uleteounutra."Ig, jedna grupa jahača se približava. Izgledaju kao da dolaze od

Kralja."Istrčali smo na gradske zidine, brzo koliko su nas noge nosile.

Popeo sam se na palisade i video kako se grupa približava, a srcemi je ludački tuklo. Sa severa je stizalo pet jahača u punom galopu.Vitezovi sa zastavom, ali ne purpurnom i zlatnom, kraljevomzastavom.Već sa zastavom s krstom. Vitezovi su pripadali Crkvi.Oni su bili pratnja jahaču u sredini grupe, u tamnoj svešteničkoj

mantiji.Otvorili smo spoljne kapije i grupa je ujahala u dvorište. Mnoštvo se

okupilo na trgu. Svi – Odo, Žorž, ljudi iz Moriseja. Mnogi su sesmeškali puni nade."Da li je ovo dobro ili loše?", pitao je Alfons."Mislim da je dobro", rekao je otac Leo. "Kralj ne bi poslao

sveštenika da bi nas prekorio. Videćeš."

Suvonjav sveštenik bistrih očiju sjaha s konja. Ne gubeći vreme,obrati se gomili:"Ja sam otac Julijan, emisar Njegove eminencije biskupa Bartelma.

Donosim jedan hitan ukaz.""Ja sam Ig", rekao sam. Poklonio sam se i prekrstio da bih iskazao

poštovanje."Poruku koju donosim treba svi da čuju", kazao je sveštenik,

pogledom prelazeći iznad mene. Iz mantije je izvukao presavijenidokument i visoko ga podigao."Osvajači Treja", počeo je sveštenik gromkim i jasnim glasom.

"Ratari, drvoseče, trgovci, zavisni i slobodni, svi sledbenici čovekapo imenu Ig de Lik... dezertera iz vojske pod znakom krsta, koja se idalje odvažno bori da oslobodi Svetu zemlju..."Zabrinutost mi malo rashladi krv. Gomila se utiša."Njegova eminencija biskup Bartelm Abro prekoreva vas zbog

vašeg izdajničkog ustanka i podstiče vas da se još danas,sedamnaestog oktobra leta gospodnjeg 1098, raziđete, daodustanete od svih zahteva i teritorije koju ste oteli vojvodi Balduinuod Treja i da se vratite u svoja sela, smesta, ili ćete se suočiti sposledicama svojih dela: bićete momentalno i potpunoekskomunicirani iz Rimske crkve, a vaše besmrtne duše izgubićezauvek milost Božiju."Sveštenik je zastao da bi sagledao izraze preneraženosti na svim

licima, uključujući i moje."Njegova eminencija traži", nastavio je, "da odbacite sva učenja i

obećanja jeretika Iga de Lika; uskratite mu legitimitet i konfiskujtesve relikvije ili simbole za koje tvrdi da su svetog porekla, a koje su unjegovom posedu; pokažite da su lažne sve njegove tvrdnje kojimase kazuje predstavnikom našeg Gospoda Isusa Hrista.""Ne", vrteli su ljudi glavama. "To ne može biti..." Uznemireno su se

osvrtali, zgledali međusobno, gledali u mene.Mladi sveštenik je nadglasavao graju."U nadi da ćete odmah prihvatiti ovaj ukaz i da ćete vaše duše

učiniti sposobnima da ponovo prime svete tajne, proglašen je periodod dva dana za primenjivanje, a ja sam naveden kao najvišinadzornik. Ovaj edikt je potpisao Njegova eminencija Bartelm Abro,

biskup borejski, predstavnik Svete stolice." Bore!, pomislio sam. Ovoje Stefanovo delo! Uplašena gomila se utiša."Ovo je ludilo", progovorio je otac Leo. "Ovi ljudi nisu jeretici. Oni su

se samo borili za hranu u želucima.""Onda predlažem da žvaću brzo", rekao je mladi sveštenik, "i da se

vrate na svoje njive pre nego što im duše ostanu gladne zauvek. A iti takode, seoski pope." Zakačio je edikt za vrata ckrve."Ovo je Stefanova ucena", vikao sam na sve strane. "On hoće

koplje.""Pa, daj mu ga onda", doviknuo je neko, "ako će ono da nam otkupi

besmrtne duše.""Žao mi je, Ig. Došao sam da se borim", vrteo je drugi glavom. "Ali

nisam spreman da budem proklet za večnost."Na sve strane naša vojska je delovala užasnuto i preplavljena

emocijama. Neki su sišli sa zidina i polako krenuli ka gradskimkapijama."Tako je", klimao je sveštenik glavom. "Crkva vas prihvata ali samo

ako pođete odmah. Vratite se svojoj zemlji i ženama."Kako bih mogao da se izborim s ovako otrovnim napadom? Ovi

hrabri ljudi mislili su da rade nešto dobro kada su pošli za mnom.Nešto na šta će Bog blagonaklono pogledati.Posmatrao sam kako uporna reka prijatelja i boraca potišteno

prolazi pored mene i upućuje se ka gradskim kapijama. Duboko ugrudi zario mi se nemoćni bes. Upravo smo izgubili rat.

Poglavlje 123Te noći odo me je zatekao zguturenog u kapeli.U stvari, molio sam se. Molio sam se da shvatim šta da radim. Ako

zaista ima Boga, verovao sam da ne bi dopustio da šaka potuljenih,uhranjenih zelenaša, kao što je otac Julijan, koje nije bilo briga da lisu moji ljudi živi ili mrtvi, razbije njihovu odlučnost."Znam da smo u govnima do guše", rekao je Odo šmrknuvši, "kada

se ti moliš.""Koliko nam je ljudi još ostalo?", pitao sam."Pola, možda i manje. Do sutra, ko zna? Možda nas neće biti

dovoljno ni grad da odbranimo. Ostali su nam još najbolji. Žorž,

Alfons, momci iz Moriseja... čak i otac Leo. Većina onih koji su snama od početka."Mlako sam mu se osmehnuo."Još mi veruju?""Ne, ne bih to rekao. Recimo, kada bi se kladili s Bogom, više bi se

pouzdali u Sveto koplje nego u onog mršavog crkvenog miša."Izvukao sam koplje iz klupe do mene i pažljivo ga stavio na

dlanove."Pa...?", rekao je Odo. "Da li ti to donosi neke odgovore? Šta

dalje?""Dalje", odgovorio sam, "jeste to da Stefan hoće mene ili nešto

drugo… a to nije moja duša! Ovaj edikt je izazov: ‘Hajde, suočite sesa mnom, sa mnom ako imaš odlučnosti.' Nemam drugog izbora,sem da idem.""Ideš'?" Odo se nasmejao. "Hoćeš da pođeš na Bore s ono malo

što nam je ostalo?""Ne, prijatełju", odmahnuo sam glavom. "Hoću da podem na Bore

sam."Izgleda da je Odu trebalo neko vreme da odluči hoće li se usprotiviti

ili prevrnuti očima."Hoćeš u Bore? Ti sam i to koplje?""Vidiš li šta mi poručuje, Odo? Palio je sela da bi došao do koplja.

Ubio mi je ženu i dete. Sada ima Emili. Šta drugo mogu?""Možemo da pričekamo. Da držimo Balduina pod stražom sve dok

ne stigne glas od kralja. On će sigurno prekinuti ovo ludilo.""Ovo je glas od kralja", zatresao sam glavom. "I kralj je velikaš.

Staće uz Balduina i Stefana, a naše zahteve neće čak ni saslušati.Ovi ljudi su se njemu zakleli na vernost. Oni skupljaju vojsku da bivodili njegove ratove. Mi... šta mi skupljamo – kvočke?""Čak i jednog kralja zanese dobar omlet", zakikotao se krupni

kovač. Zatim me je otvoreno pogledao. "Uz tebe sam, Ig, do kraja."Dohvatio sam ga za ruku."Više nisi, Odo. Bio si mi odan prijatelj, svi ste bili. Verovali ste mi

više nego što bi bilo koja budala mogla da zamisli." Nasmešio sammu se. "Ali sada moram da se suočim s ovim sam. Ova stvar...donela mi je uglavnom bol. Ali neke druge – kada sam video da se

selo podiglo, kada sam osetio ponos dok smo išli na Trej, Balduinovolice – one su bile radost.""Postao si prilično loš filozof otkad si obukao taj haljetak", Primetio

je Odo."Možda... ali idem sam."Odo nije odgovarao, samo je duboko udahnuo i nasmešio se. Onda

se osvrnuo oko sebe."Znači, ovako izgleda crkva iznutra. Sedišta su tvrda i nema ničega

za jelo. Ne vidim u čemu je njena privlačnost.""Onda nas je dvojica koji tako misle", iscerio sam se. Sedeli smo za

trenutak utonuli u tišinu."I gde bismo bili", pitao sam, "da nisam krenuo onoga dana u

krstaški pohod? Da nikada nisam otišao i da su Sofi i Filip još živi. Ida otac Leo drži dosadne propovedi. A ti se i dalje posvećuješsvakodnevnom poštenom poslu."Odo je namestio prozor da mu ne bije sunce."Računam, pili bismo pivo. Slušali tvoje glupe viceve."Ustao sam i potapšao ga po leđima."Pa, hajde onda to da radimo, prijatelju! Siguran sam da ovde

postoji podrum. A znam i nekoliko viceva koje ti nisi čuo."

Poglavlje 124U zoru sledećeg dana, navukao sam svoju pohabanu tuniku

dvorske lude, oprostio se od starih prijatelja koji su sa mnom bili odpočetka, stavio Sveto koplje pod mišku i otišao.Žorž, Odo, otac Leo i Alfons čekali su me kod gradskih kapija.

Ubeđivao sam ih da ne pokleknu i da zadrže grad. Da je ono štosmo uradili bilo ispravno i da će jednoga dana biti cenjeno.Ali i da je ono što ja moram da uradim isto tako ispravno. A ja sam

morao da se suočim s tim sam, po svaku cenu.Kada sam bio spreman da uzjašem, zagrlio sam Žorža i Oda."Bog vas blagoslovio obojicu", rekao sam. Zahvalio sam im što su

pošli za mnom, što su mi verovali. Što su rizikovali. U njihovim jakim,nemim zagrljajima i progutanim suzama osetio sam tugu jer se,možda, nećemo više nikada videti.

Zatim sam pojahao konja i, kratko ih pogledavši uz namigivanje iosmeh, uputio se niz brdo. Zakleo sam se da se neću osvrtati.U dnu brda, dok se iza mene dizao Trej sa svojim zatvorenim

kapijama, prekršio sam tu zakletvu. Zagledao sam se u zlosutnezidove s visokim kulama. Izgledao mi je neosvojiv. Nisam mogao dase uzdržim od smeha. Varnica ponosa zagrejala mi je krv. Kmetovi izavisni ljudi osvojili su zamak svog vlastelina, čak i bez bitke. Predoči mi je izašlo Balduinovo ukočeno lice – i samo za taj trenutak sveovo je vredelo.Ali Balduin je sada ostao za mnom. Preda mnom je ležao završni

izazov. Sukob sa osobom koja je spalila naše selo, koja mi je ubilaženu i dete. Koja sada drži zarobljenu onu koju volim. Znao sam dase ta bitka više ne vodi oko prava i sloboda. Suzila se do nečegdubljeg, ličnijeg.Okrenuo sam leđa Treju poslednji put i podbo konja.Misli su mi se usredsredile ka Boreu.

Poglavlje 125Potpetice Stefanovih čizama glasno su odzvanjale kada je banuo u

malu prljavu sobu u zadnjem delu kasarne. Njen stanar, koji je sedeopogrbljen u mračnom uglu, i sam prljav i prekriven ranama, okrenuose bez reči."Dođi, Morgejne." Stefan je širom otvorio vrata. "Došao je opet tvoj

čas. Moram da iskoristim tvoje sposobnosti. I dalje si vitez, zar ne?"Obeščašćeni vitez polako je podigao svoje mišićavo telo s poda.

Odrpana, uprljana odeća skrivala je mesto na boku gde ga je ubolokoplje, ali se sobicom širio smrad truleži."Ovde sam da vam služim, gospodaru.""Dobro", rekao je Stefan. "Moraš da provetriš ovo mesto. Higijena ti

je i inače odvratna, Morgejne, ali ovih dana ni klozeti ne smrde takogadno.""To je neizbežno, gospodine. Smrad održava budno u mojoj glavi

sećanje na ranu i na bednog skota koji mi je napravi.""Drago mi je što ti je sećanje sveže", rekao je Stefan. "Jer, ako Bog

da, imaćeš još jednu šansu da se osvetiš."Tafurove oči zasijaše.

"Svaki dah na koji prisilim sebe samo je u nadi da će taj trenutakdoći. Kako?""Dogadaji, krupniji nego što možeš da pojmiš, dovode mi budalu

nazad.""Budala! Dolazi u Bore? Sigurni ste?""Zar misliš da bih prljao čizme po ovoj jami punoj zaraze iz bilo kog

drugog razloga? A sada, ustaj! Naložiću lekaru da prikrije taj smrad."Tafur je podigao s poda svoju ratničku tuniku koja je bila pocepana i

umrljana krvlju na mestu gde ju je probilo koplje dvorske lude.Ovlažio je usne kao izgladneo čovek dok nestrpljivo čeka pečenje."Pomisao na osvetu udahnula ti je novi život, ratniče", cerio se

Stefan. Njegova intuicija pokazala se ispravna. Bio je u pravu što jepoštedeo ovu balavu zver i što mu nije odrubio glavu kada se puzećivratio bez koplja."Izvadiću mu utrobu", rekao je Tafur pokazujući zube, "i pustiti da

moje rane kaplju u njegovu, tako da može da umre sa svešću ozarazi koju mi je preneo.""Tako treba." Stefan ga je udario po ramenu, a zatim s gadenjem

pogledao sopstvenu ruku. Nagnuo se bliže ranjenom ratniku, kao dasu bili drugari u piću, i oštro zabio dršku mača u Morgejnov bok.Ovaj je ostao bez daha."Ovoga puta se postaraj da dođeš s kopljem", šmrknuo je Stefan."Ali, najpre treba nešto drugo da se uradi", nastavio je, vrativši se

na predašnji ton. "U tvom odsustvu, razne vrste ološa dovukle su seu Bore. Zato si mi potreban. Kome drugom da verujem?""Samo mi recite šta treba da se uradi.""Dobro." Stefan se razvedrio. "Nadao sam se da ću to čuti.

Morgejne, deluješ mi kao čovek kome bi dobro došlo malo razonode.Kako bi bilo da naredimo da se priredi zabava? Hajde da pozovemodvorsku ludu Norberta. Znaš Norberta, zar ne, Morgejne? Što nebismo videli možemo li da ga podbodemo da nas nasmeje?"Morgejn je klimnuo glavom, a Stefan je znao da ga je savršeno

shvatio. Nije bilo važno čija je krv na njegovom maču, samo da tovodi do one dvorske budale."I, Morgejne...", dodao je Stefan dok je izlazio iz prljave sobe. "Kad

je već zabava, zašto ne bismo zamolili da dode i gospa Emili?"

Poglavlje 126Putovao sam šumom dva dana, jahao za videla sve dok me leđa ne

zabole, a onda, kada se smrkne, sklupčavao se u žbunju, s rojevimamisli u glavi dok sam tonuo u nemiran san. Razmišljao sam omnogim stvarima. O prijateljima koje sam ostavio za sobom. Obezbednosti Emili. O tome šta ću učiniti kada dođem u Bore, koji jeudaljen još dva dana jahanja.Samo što sam toga jutra pojeo nekoliko zalogaja hleba i sira i

pripremio se da nastavim put, kada sam primetio jednog jahača kojise polako približavao istim putem.Sakrio sam se iza drveta i izvukao nož.Jahač je postepeno klackajući se ulazio u moj vidokrug. Sveštenik,

fratar možda, pokriven kapuljačom od jute, jahao je sam kroz opasnušumu.Opustio sam se i izašao iz zaklona."Ti, oče, mora da si ili ludo hrabar da rizikuješ sam u ovoj šumi",

doviknuo sam figuri koja se primicala, "ili si samo ludački pijan."Sveštenik se zaustavio."To je neobično upozorenje", odgovorio je ispod svoje kapuljače,

"jer dolazi od čoveka u haljetku od zakrpa."Na moje zaprepašćenje, poznao sam taj glas!Kada je podigao kapuljaču, ugledao sam lice oca Lea, s osmehom

od uva do uva."Šta radiš ovde?", uzviknuo sam."Pomislio sam da bi čoveku koji ispunjava svoj zadatak mogao da

ustreba i neko ko će mu brinuti o duši." Uzdahnuo je sakrivajućiosmeh. "Nadam se da ti ne smeta.""Da mi smeta? Oduševljen sam što ću imati društvo, stari prijatelju.""Znao sam da je opasno", rekao je sveštenłk i otresao prašinu s

mantije. "Uistinu, trebalo mi je toliko vremena da nađem pravi znakod Boga, tako da ne mogu da izdržim da dugo budem odvojen odkoplja."Smejao sam se i pomogao mu da skine prašinu od puta."Izgledaš umorno, oče. Popij."Pružio sam mu teleću mešinu, a on je navrnuo.

"Bićemo sjajna vojska kada stignemo u Bore", smešio sam se."Budala i sveštenik.""Da", rekao je on i obrisao usta, "impresivna. Znao sam da nikoga

nećemo uplašiti, pa se nadam da ti neće smetati što sam poveo ijednog prijatelja.""Prijatelja...?"Niz put su se začuli udarci kopita i kada se jahač približio, morao

sam dva puta da trepnem kako bih prepoznao Alfonsa. Momak jekasao ka meni odeven za bitku. Uputio mi je svoj stidljivi, nespretniosmeh."Vas dvojica ste ludi", rekao sam."Tako obučen, rešen da sam napadneš Bore, i ti nas nazivaš

ludima'?"', promrmljao je otac Leo."E pa, sada nas ima tri budale", cerekao sam se ugrejanog srca."Ne", šmrknuo je Alfons odmahujući glavom. "Ne, nije tako.""Ima li bilo šta dobro da se pojede?", začu se iz šume još jedan

glas. "Bilo šta zvuči dobro posle ovih veverica i guštera koje samjurio."Odo!Pogledao sam kovača, u kožnom štitniku, s maljem i ogrnutog

jednim od Balduinovih ljubičastobelih ogrtača."Znao sam da ti stojiš iza ovoga", kazao sam, pokušavajući da

budem strog."Aa", cerio se Odo. Pokazao je glavom. "To je on."Iza njega, na put je izbio mlinar."Rekao sam vam da je ovo moja bitka", negodovao sam, praveći se

da sam ljut."Rekao si nam, takođe, i da smo slobodni", odvratio je Odo."Pa, računam, ovo je moj izbor."Slomljeno sam rekao:"Žorže, tebe sam postavio da upravljaš. Ostavio sam te s

Balduinom. I četiri stotine ljudi.""Jesi zaista." Mlinar je namignuo.Do ušiju mi tada dopre jak tutanj koraka. Koraka mnoštva ljudi.

Ugledah prve od njih kako se pojavljuju iza krivine. Bili su to Aloa izMoriseja i njegova tri suseda, svi sa sekirama i štitovima.

Kolona je rasla. Ona četvorica narastoše u četrdesetoricu. Onda ujoš četrdesetoricu. Sve poznata lica. Iz Moriseja, Mulen Vjea, Sir leGavra. Neki na konjima, drugi peške. Lica su im bila gruba, mirna iponosita. Grlo mi se steglo. Nisam rekao ništa. Oni su nailazili, uredovima, ljudi koji su i dalje verovali u mene. Ljudi koji ništa nisuimali osim svojih duša. A onda, na belom pastuvu, uvezan kao džakžita, pojavio se Balduin. I njegov vojni zapovednik odmah iza njega.Nisam mogao da poverujem u ono što sam gledao!"Svi su pošli? Svih četiri stotine?", pitao sam Alou. Odmahnuo je

glavom."Cetiri stotine četiri", cerio se. "Ako podu i slobodni zidari."Odo kaza:"Računali smo, ako su nam duše ionako sjebane, šta imamo da

izgubimo?"Srce samo što mi nije puklo od ponosa. Stajao sam i posmatrao

kolonu kako sve više raste i shvatio osećanja koja su ovi ljudi delili.Neki su dovikivali da me pozdrave:"Hej, zapovedniče, drago mi je da te ponovo vidim." Drugi su samo

klimali glavom, mnoge nisam znao po imenu. Kada se pojavio krajkolone, video sam još četvoricu ljudi kako žure da odrze korak i dižubelu zastavu s okom naslikanim na njoj – znakom udruženjaSlobodnih zidara.Nemo sam se zahvalio Odu i Žoržu jer nisam mogao ni da

progovorim. A želeo sam da im kažem kako se ponosim njima. Isvima ostalima.Mogao sam samo da stavim ruku na mlinarevo rame."Pretpostavljam da idemo u Bore", rekao je Odo i slegnuo

ramenima, pa je klimnuo glavom dok je posmatrao kolonu koja seširila drumom."Bolje bi ti bilo da napraviš neki pravi plan ako misliš da zauzmeš to

mesto", promrmljao je.

Poglavlje 127Baš kao što se desilo i nekoliko nedelja ranije, kada smo išli na

Trej, u svakom selu na koje smo naišli, na svakom raskršću, ljudi su

se pridruživali našim redovima. Slava nam se raširila, pa smo sepostideli. I sasvim postali smerniji.Ratari na njivama, stolari, kozari sa svojim stadima, prekidali su

poslove i trčali do ograda da vide jednog vlastelina kao što jeBalduin, vezanog iza dvorske budale."Kako možete da idete i dalje?", u čudu su nas pitali. "Stefan vam je

prokleo duše.""Mogao je i to da uradi", odgovarali smo, "pošto nam je samo još to

ostalo."Ponovo sam išao napred u svom pohabanom odelu dvorske lude i

nosio Sveto koplje. Ali ovoga puta armija je bila propisno opremljena.Imali smo prave mačeve i tek iskovane štitove, uzete od Balduinovihljudi i premazane zelenim i crvenim kvadratima koji su postali našgrb. Imali smo i samostrele i katapulte, opsadne sprave i ovnove izalihe hrane za celu vojsku."Ne možete da zauzmete Bore", rugali su nam se. "Hiljadu ljudi ne

može da zauzme Bore.""Nismo mogli ni Trej da zauzmemo", uvređeno je odgovarao Odo."Uzdamo se u koplje", rekao bi Alfons. "Ono je istinitije od bilo koje

osude bilo kog biskupa."Novi regruti su stalno prilazili koloni. "Idem i ja. Ovo je neki novi

svet kada vlastelina vuče dvorska budala!" I mlado i staro spustilo bise na kolena kada bi koplje prošlo kraj njih.Ipak, dok smo marširali, bio sam svestan da ova nova bitka neće

biti tako laka kao prošla. Stefan nikada neće dozvoliti našojneurednoj vojsci da mu se približi bez bitke. Imao je mnogo veću iljuću vojsku od Balduina. Bolje uvežbanu. On sam bio je poznat kaosjajan borac.A ja sasvim sigurno nisam bio vojni zapovednik. Jedino vojno

znanje koje sam imao bilo je ono koje sam pokupio u krstaškompohodu. Ni Žorž, ni Odo, nijedan od mojih ljudi nije imao bilo kakvutaktičku obuku. Oni su bili ratari i drvoseče. Jedna stara brigaponovo me je zaokupila: da nevine ljude, koji su poverovali u mojpoziv, vodim u klanicu.Bio mi je potreban vođa, ali gde sam mogao da ga nadem?Treće noći pod vedrim nebom, lutajući logorom naišao sam na

vezanog Balduina i njegove ljude. Vojvoda me je neprijateljski

streljao pogledom. Ja sam samo odmahnuo glavom i nasmejao se.Kleknuo sam pored vojnog zapovednika Danijela Gija. Bio je lep i

imao hrabro držanje. Nije se nijednom požalio što je zarobljen, zarazliku od Balduina, koji je psovao i pretio svakome ko bi gapogledao. O njemu sam čuo i druge lepe stvarł."U dilemi sam", rekao sam kada sam seo na zemlju pored njega.

Pogledao sam ga u oči, kao muškarac muškarca."Ti si u dilemi?" Vojni zapovednik se nasmejao i pokazao mi svoje

okove."Prvo moja", nasmešio sam se. "Na čelu sam vojske, ali malo znam

o tome kako se vodi velika bitka.""Je li ovo neka pitalica, dvorska ludo? Ako jeste, hajde da se igram.

Ja znam kako se vodi bitka, pa opet je moja vojska razoružana irasuta."Ponudio sam mu gutljaj piva."Izgleda mi da smo nas dvojica povezani, a ipak smo protivnici. Ali

ti komanduješ vojvodinim snagama.""Ja sam komandovao snagama Treja", odlučno je odgovorio. Posao

mi je bio da ih povedem u odbranu grada, a ne da koljem nevineljude u koje naš gospodar nije imao poverenja."Trel jeste Balduin, ipak. Pokušaj da ih razdvojiš, ali nećeš uspeti.""Moja dilema", smeškao se vojni zapovednik. Pokazao je na svoje

zglavke. "Kojom sam sada, nažalost, vezan.""Potreban mi je zapovednik, kastelane. Ako krenemo na Bore,

nećemo ih poraziti opsenarskom veštinom ruku."Otpio je još jedan gutljaj piva i kao da je razmišljao o ovome."Šta ja dobijam ako ti pomognem da zauzmeš grad?"Smeškao sam se."Uglavnom, mnogo nevolja s tvojim starim gazdom."Danijel Gi se iscerio."Nisam sasvim siguran da ću moći da se vratim na taj posao, u

svakom slučaju."Zaista, Balduin je verovatno već smišljao na koga će da baci

krivicu."Dobijaš samo mogućnost", odgovorio sam mu. "Istu onu

mogućnost kao i svaki od nas. Da se nagodimo za mir i vratimo iživimo kao slobodni ljudi."

"U ovome ima neke ironije", zakikotao se vojni zapovednik."Do sada si zauzeo moj zamak i bacio mog vlastelina u okove.

Izgleda da i nisi tako loš vojnik za nekoga u kariranom odelu.""Naučio sam u Antiohiji i Civetotu", rekao sam, "u krstaškom

pohodu..."Vojni zapovednik je klimao glavom s iskrenošću i priznanjem."Pa, hoćeš li da nam pomogneš? Znam da će to značiti da

odbacuješ zakletvu koju si položio Balduinu. Karijera ti, možda, nećebiti svetlija od toga. Ipak, mi i nismo tako loša gomila, za jeretike ipobunjenike i budale."Danijel je duboko udahnuo i nasmešio se."Mislim da ću se sasvim dobro uklopiti."

Poglavlje 128Sledećeg dana smo izašli iz šume i naišli na reku. Pred nama se

ukazao zaista zastrašujući prizor.Na uzvišenju, tačno na našem putu, čekala nas je zlokobna horda

ratnika. Možda tri stotine njih.Nisu nosili oznake, samo grubu kožu i visoke čizme, mačeve i

štitove koji su sijali na podnevnom suncu. Bili su dugokosi i prljavi, anas su posmatrali bez ikakvog uznemirenja. Delovali su spremno zaborbu.Naše redove, a i mene, zahvatila je panika. Horda divljeg izgleda

samo je stajala i gledala kako izlazimo iz šume i okupljamo se. Kaoda je borba za njih bila redovna pojava.Začuše se trube. Konji zanjištaše. Nekoliko kola se prevrnu.

Očekivao sam da će nas napasti svakog trenutka.Naredio sam da se naša kolona zaustavi. Ona rulja ispred nas

izgledala je veoma nemirno. Sranje, nisam nas, valjda, uveo uklopku?Odo i Danijel dotrčaše do mene. Nikada nisam video Oda tako

uplašenog."Sijaju kao Saksonci", prošaputao je. "Ti ružni skotovi su najveći

zlikovci. Čuo sam da žive u pećinama i, kada ima malo hrane, jedusvoju decu."

"Nisu to Saksonci", odmahnuo je Danijel glavom. "Oni su izLangdoka. S juga. Brđani. Ali poznati su po tome što jedu svojudecu, čak i kada je žetva dobra."Prošla me je jeza od njegovog objašnjenja."Jesu li oni Stefanovi?", pitao sam."Mogli bi biti", slegnuo je ramenima. Gledali smo ih kako pilje u nas

i ne pokazuju nikakvu zabrinutost zbog naše mnogobrojnosti."Plaćenici. I ranije ih je koristio.""Neka se ljudi rasporede duž jaruge", rekao sam. Ponadao sam se

da ćemo tako pokazati snagu. Ova pretnja je iskrsla tako nenadano."Kopljanici napred, u slučaju da ovi napadnu.""Konjanike drži u rezervi", rekao je Danijel. "Ako ovi skotovi podu na

nas, to će učiniti peške. Za njih iz Langdoka kukavički je ne boriti sepeške."Svi su požurili u formaciju. Onda smo stajali, napetih nerava, i držali

štitove. Svuda je vladala tišina."I ovaj dan je dovoljno dobar da se sretnem sa svojim tvorcem."

Odo priveza svoj malj."Ako me još čuješ, Bože."Sasvim iznenada, u redovima Langdočana nastade kretanje.

Spremi se! Stegao sam koplje.Onda su se dvojica jahača izdvojila iz grupe i pošla galopom ka

nama."Žele da razgovaraju", rekao je Danijel."Idem", rekao sam. "Evo." Okrenuo sam se ka Odu. "Drži koplje!""Idem i ja s tobom", rekao je Danijel. Danijel i ja smo pojahali

izmedu dve vojske. Ona dvojica Langdočana nezainteresovano sučekala i zagledala nas dok smo im prilazili. Jedan je bio visok idebeo, građen kao vo. Drugi je bio tanji, ali jednako zao kao i prvi.Jedno vreme niko nije progovarao. Samo smo se odmeravalikružeći.Konačno je onaj vo progovorio nekoliko reči na francuskom koji

sam jedva razumeo."Ti si dvorska luda Ig? Onaj s kopljem?""Ja sam", odgovorio sam."Ti si onaj isprdak koji je poveo seljake i kmetove protiv njihovih

gospodara?", riknuo je drugi."Digli smo se protiv ubistava i ugnjetavanja", odvratio sam.

Vo se prigušeno nasmejao."Nisi baš mnogo velik. Rekli su nam da si osam stopa visok.""Ako treba da se bijemo, tako će i izgledati", rekao sam.

Langdočani su me razgledali od glave do pete na način koji nisammogao da protumačim. Onda su pogledali jedan u drugog i počeli dase smeju."Da se bijemo?", veselo se zakikotao veliki. "Došli smo da ti se

pridružimo, budalo. Do nas je stigao glas da ideš na Trej. Mi smozakleti neprijatelji one svinje Balduina. Već dvesta godina smoneprijatelji Treja."Pogledao sam Danijela, pa smo i mi počeli da se smeškamo."Ovo je dobra vest... ali zakasnili ste. Trej smo već zauzeli. Sada

idemo na Bore.""Bore?", rekao je onaj tanji. "Misliš, protiv one svinje Stefana?"Za trenutak su se njih dvojica, primakavši konje, nešto dogovarala.

Jedva da sam razumeo jezik kojim su govorili. Zatim je Vo pogledaou mene i slegnuo ramenima. "Dobro, idemo na Bore."Podigao je mač ka svojim redovima, a ovi su poludeli – dizali su

mačeve i koplja uz glasne uzvike."Imaš sreće", cerio se Vo ispod brkova. "S Boreom smo neprijatelji

već trista godina."

Poglavlje 129Stefan je bio u svojoj sobi za oblačenje kada je Ana uletela i zatekla

ga kako sedi na stolici i ljušti jabuku. Anabela, jedna od dvorskihdama, bila je presavijena preko njegovog struka i gutala mu kitu.Kada je ugledala Anu, Anabela samo što se nije udavila. Skočila je i

počela mahnito da namešta Stefanove nogavice, kao da će takosakriti dokaze. Stefan je samo gledao kao da ga nije briga."Oh, ne trudi se, Anabela", uzdahnula je Ana. "Kada gospodar čuje

vesti koje mu nosim, svi ćemo se iznenaditi koliko će se njegovamuškost skupiti."Dama je ispravila svoje zamršene uvojke, poklonila se i žurno

napustila sobu."Ovo su moje privatne odaje, a ne tvoj salon", rekao je Stefan i

počeo da se diže. "I nemoj da glumiš uvređenost, draga ženo,

budući da si očigledno znala u kakvom ćeš me poslu zateći ovde.""Ne glumim uvredenost." Ana ga je oštro odmeravala. "Samo

žaljenje što sam te prekinula u tako napetom poslu.""Tako." Stefan je ustao. "U svakom slučaju, da čujem. Kakvo je to

veliko iznenadenje?""Jedan glasnik je stigao iz Sardonea. Doneo je vest da je tvoja

dvorska luda krenula ovamo. Na dva dana odavde. Sa svojimkopljem.""Ovo je vest za koju si pomislila da će me razoružati?" Stefan je

zevnuo i uzeo još jedan veliki zalogaj jabuke. "Da ta jadna budalaide na nas? Zašto bi to meni značilo išta više od zalogaja ovog voća,tako mi svega? Ali dodi", rekao je pogledavši u izbočinu upreponama, "kad je sto već postavljen, zašto da ne uposlimo malulasicu?"Ana mu je došla iza leđa i spustila ruke niz njegove grudi, mada joj

je i samo ovo pretvaranje bilo jednako odvratno kao da ljubi zmiju.Savila se do njegovog uha i prošaputala:"Nije budala ono što sam mislila da će te zabrinuti, mužu moj."

Počela je da ga trlja blizu prepona. "Već onih hiljadu ljudi koji idu snjim.""Sta?" Stefan se naglo okrenuo. Lice je iskrivio od neverice."Oh, da li je lasica otpuzala natrag u svoju malu pećinu?",

nasmejala se Ana. "Da, gospodaru, izgleda da ga cela vojska prati, ito veća nego pre. Vojska izgubljenih duša, jeretika, zahvaljujući tebi.A zahvaljujući Balduinu, pod punom opremom su."Stefan je skočio sa stolice, usijan od besa."Nemoguće! Prokleće svoje duše ako bi išli za njim.""Ne, mužu, tvoja duša je ta koja je prokleta.""Sklanjaj mi se s puta!" Stefan je podigao ruku. Udario ju je preko

lica i oborio na zemlju. "Ako ti je stalo do onog derleta koje zovešsvojom rođakom, više mi se nećeš rugati.""Povrediš li je, Stefane..." Ana se s naporom podigla na dlanove.Stefan ju je streljao pogledom. Pokrenuo se kao da će opet da je

udari. Ona nije ni trepnula. Onda je njegovo lice ponovo dobilo boju ion je smekšao, kleknuo i pokrio joj šakom uzdrhtalo lice."Zašto bih želeo da je povredim, draga moja ženo? Ona je deo

tebe." Podigao se, ispravio tuniku, a vene na čelu su mu splasnule.

"Samo sam je zatvorio radi njene lične bezbednosti. Ima opasnihzaverenika koji nam smišljaju zlo, čak i među ovim zidovima. Zar nisičula?"

Poglavlje 130"Gledajte", počeše ljudi da pokazuju. "Gore na brdu! Eno ga! Bore!"Iznad zatalasanih brežuljaka pod vinovom lozom i njivama, njegove

kule od krečnjaka s plavim, nalik lapisu vrhovima, jasno su seocrtavale naspram neba. Bila je tu i bleštavobela fasada čuvenekatedrale; i zamak u kojem sam boravio, sa svojim donžonima kojidosežu do neba – u kojem je bila Emili.Kako smo se približavali, raspoloženje je raslo."Ščepaću Stefana jednom rukom, a njegovu najveću kokošku

drugom i stiskaću ih sve dok oboje ne snesu jaje", vikao je nekirazmetljivi seljak.Moja nova vojska se iza mene prostirala skoro jednu milju. U

svakom redu marširali su ljudi u različitoj odeći: krojači, drvoseče iratari u svom odelu, ali s oklopima i šlemovima koje su ukraliBalduinu. Nosili su zastave iz svojih mesta, kratka koplja, batine ilukove na leđima. Neki su čak govorili drugačijim narečjem.Dugačka kolona obuhvatala je ljude i konje, kola koja su vukli teški

volovi, katapulte, mangonele za bacanje kamena i praćke. Svi onipodigli su takav oblak prašine da su zaklonili nebo.Ali, vedro hvalisanje i izazivanje počeli su da jenjavaju kako smo se

primicali Boreu. Ovo nije bio mravinjak u nedođiji s naduvenimvojvodom koji nije hteo da prlja ruke borbom. Ovo je bio grad,najveći koji su mnogi među nama ikada videli. To mesto smo moralida zauzmemo! Bilo je zaštićeno s više prstenova zidina, a svakiprsten bio je opremljen strelcima i katapultima. Njegovih vitezova urezervi bilo je dvostruko više od nas, a mnogi od njih prekalili su se uKrstaskom ratu. Što smo više prilazili, sve više su se nad nasnadnosile zidine. Znao sam da je ista misao obuzimala svaku dušu:Mnogi od nas će ovde umreti.Svuda unaokolo, njive uz grad bile su napuštene, stoke nigde nije

bilo. U vazduhu su podrhtavali pramenovi dima od zapaljenih

stogova sena i kola žita. Stefan nam nije ostavio ni hranu nisklonište. Pripremao se za opsadu.Ljudi pored kojih smo prolazili nisu nas radosno pozdravljali kao u

Treju. Pljuvali su na nas i odvraćali poglede."Idite kući, pobunjenici, jeretici! Vi ste Božije prokletstvo!""Vidite šta ste nam doneli", jecala je jedna žena tragajući za

hranom. "Samo idite, odbor za doček je tu ispred vas!"Odbor za doček...? Šta je time htela da kaželKada smo se jos primakli gradu, ljudi iz prvih redova stadoše da

pokazuju na nešto što je izgledalo kao niz krstova uz drum.Nekolicina njih otrča napred.Kada su prišli, sa lica im iščeze boja. Vojska se utiša. A samo nešto

ranije busali su se šta će da urade kada stignu u Bore.Odbor za doček.To nisu bili krstovi, već ljudi, od kojih su neki još bili živi i mrmljali i

slabašno pomerali udove, nabijeni na dugačke kočeve koji su improbili trupove.Neki su bili pipbodeni kroz anus. Drugi, još gore, naopačke.

Muškarci, mladi i stari, ratari, trgovci u običnoj odeći. Čak i žene,svučene dogola, kao kurve, stenjale su, gušile se i zurile u agoniji.Bilo ih je tridesetoro u nizu."Skinite ih", viknuo sam. Srce mi se steglo, kao u Civetotu ili kada

sam jahao u ukleto selo Svetu Ceciliju. Šta su ovi jadni ljudi učinili?Jahao sam pored njih, jedva sposoban da ih pogledam.Onda sam se zaustavio pored jednog tela. Srce mi je stalo. Na

trenutak sam obnevideo.Preda mnom je bila Elen, sluškinja Emili.Skočio sam s konja i mačem počeo da sečem kolac dok nije pukao,

a zatim sam je nežno spustio.Podigao sam joj glavu šakama i zurio u njeno odrano belo lice koje

je izvirivalo ispod pramenova kose umrljane krvlju.Bila je u dronjcima, iscepana, oskrnavljena kao neki besramni

ubica. A sve što je sirotica učinila bilo je da služi svoju damu.Bol me je pogodila u rebra, oštra kao nož. Ako se ovo dogodilo s

Elen, šta je onda s Emili?Kakvo mi to upozorenje daje ono čudovište?Srce mi se stezalo. Okrenuo sam se čoveku iza mene.

"Sahrani i nju!"

Poglavlje 131Nešto dalje naišli smo na kameni most preko reke koja je tekla duž

oboda grada.Most je čuvala kamena kula. Zaustavio sam vojsku na oko

šezdeset koraka odatle. Tri ili četiri Stefanova viteza čekala su tamo,na konjima i ogrnuti zelenom i zlatnom bojom svoga vlastelina.Prvi susret s neprijateljem.Počeli su da nas izazivaju, da sumnjaju u veličinu naših muda."Ovu rulju nazivaš vojskom?", zaurlao je jedan. Podigao je nogu

kao pas kad piša. "To je gomila seljaka koji ne bi razlikovali borbu odprdeža.""Samo pokušavaju da nas navedu na nešto glupo", upozorio je

Danijel. "Budi odlučan! Povući će se čim krenemo napred."Nekoliko naših ljudi, potaknuti užasavajućim prizorom koji su

upravo videli, zanemarivši Danijelove reči, potrčaše premavitezovima sa svojim batinama i mačevima.Kada su bili na otprilike dvadeset koraka, na kuli se pojaviše strelci

s lukovima. Zasuše ih kišom strela. Četiri čoveka padoše odmahstežući grudi. Ostali se povukoše van dometa strela.Iza leda sam čuo Alfonsov glas:"Ako hoće borbu, dobiće je.""Ne!", viknuo sam. "Ne možemo da izgubimo još ljudi!" Ali, uprkos

mom uzaludnom poviku, on je jurnuo. On i njegova grupa hrabro sujurnuli na kulu.Strele su šištale oko njih i odbijale se odzvanjajući o njihove štitove.

Pao je još jedan čovek, probodenog kuka. Naši strelci su sepripremili i odgovorili zapaljenim strelama prema kuli.Naši ljudi su bili prikovani za mesto, okupljeni ispod svojih drvenih

štitova. Video sam kako je Alfons istrčao i povukao jednog ranjenogčoveka van dometa strela.Tada je jedna od naših strela pogodila drveni krov kule. Kada se

plamen razvio, među strelcima nastade pometnja. Iz naših redova sezačuše radosni povici. Neprijateljski strelci su nestali načas, onda

smo ih ugledali na zemlji kako beže ka gradu sa svojim teškimlukovima.Naši su se dali za njima, a Alfons ih je vodio. Najpe su ih presreli

vitezovi na konjima, koji su se žestoko borili, ali uskoro je našihvojnika bilo previše da bi se ovi odbranili. Vojnici su svukli Stefanovevłtezove s konja i prebili ih mačevima i batinama. Nekoliko nas pošloje za strelcima u begu i sustiglo ih u jaruzi uz reku. Jedan je kleknuo,spreman da odapne strelu na nekog od naših ljudi, ali je Alfonsskočio, udario ga batinom i složio na gomilu.Svi do jednog, strelci su bili iseckani na komade. Naši su u horu

radosno vikali. Mi koji smo pošli da izbavimo Alfonsovu grupu vraćalismo se vukući ranjene i mrtve i visoko podižući zaplenjenesamostrele.Ovo nam je bila prva čarka u kojoj smo pokazali Stefanu da smo

došli da se borimo.Alfons je prošao pored mene i ubacio zaplenjeni samostrel u kola s

oružjem. lako mi je laknulo što je na sigurnom, iako nisam želeo damu prebacujem zbog nepromišljenosti, primetio je da sam ljut.Četvorica naših ljudi ležala su mrtva.Pokajnički mi je namignuo."Ne bih razlikovao borbu od prdeža, ha?"

Poglavlje 132Emili je navukla pokrivače da bi se ugrejala u mračnoj, promajnoj

sobi u kuli koja je poslednjih dana bila njena ćelija. Uski prorezprozora, visoko na zidu, jedva je propuštao svetlost spolja. Nije bilasigurna da li je dan ili noć.U poslednjih nekoliko sati slušala je tutnjavu trupa i teških kola koja

su dovučena ispod zidina. Nešto se dešavalo. Treptaji srca su jojgovorili da to mora da ima veze s Igom.Bokal vode za piće i tanjir hrane koju je samo dopola pojela stajali

su na stolu uz nju, s nekoliko knjiga i vezom. Ali ona nije imalaapetita, niti volje da čita ili veze.Stefan je bio zapenušali pas pobesneo od pohlepe. Zaboravio je na

čast i zakon kada ju je zatvorio. Zaboravio je i na razum.

Ali, ono što je nju izjedalo bio je strah za Iga, koji joj je u timmračnim noćima u osami rastao u srcu.Ig... Stefan se neće usuditi da joj naudi, ali će gledati u mrtvog Iga s

uživanjem okrutnog deteta koje čupa krila muvama. Pripremio jesvoju vojsku, svoje odvratne Tafure, svoje strelce i svoju ratnumašineriju koja seje smrt."Nemoj da dođeš", molila se, uspavljujući se šapatom. "Molim te,

Ig... nemoj da dođeš!"Ali, nešto je bilo drugačije toga dana. Iz daljine se čula tutnjava. I

oštri glasovi u blizini. Podrhtavanje od velikih sprava koje se kotrljaju.Bojne sprave"Emili je zbacila pokrivače s kreveta. Morala je da sazna šta se

dešava. Kretanje napolju je postalo glasnije. Konji, vika, stalnoudaranje malja u drvo. Pripreme za rat.Uvila se u čaršave i dovukla sto ispod visokog prozora. Onda je

podigla klupicu i postavila je na sto. Kao mala igrala se takvih igara,"kralj brda", sa dečacima. Visoko iznad poda, uspostavila jeravnotežu na klupici i podigla se na prste. Iskrivivši vrat,uspela je dapogleda preko ivice uske platforme.Ispod nje, na unutrašnjim zidinama Borea, po palisadima su žurno

prolazili vojnici sa svetlim šlemovima i u zelenozlatnim tunikama.Emili se propela još više.Ono što je dole ugledala oduzelo joj je dah.Neizmeran broj ljudi okupljenih iza zidina, daleko koliko oko dopire.U seljačkoj odeći, s oružjem, ovnovima i mangonelama.Srce joj je zaigralo od sreće.Njihova vojska! Odbacili su Stefanov ukaz! Počela je da se smeje.

Nije mogla da se uzdrži. Izgledalo je kao da je svako ko je ikadapošao s Igom bio ovde. Svaki seljak iz vojvodstva!Zatim joj je nešto drugo privuklo pažnju.Propela se na prstima najviše što je mogla.Da, odvojeno od boraca stajao je čovek vatrenocrvene kose. Da li

je moguće?Srce umalo što joj nije iskočilo. Htela je da vłkne iz sveg glasa, ali

znala je da je on predaleko i da nikako ne bi mogao da je čuje. Ipakje mahala i vikala i radosno klicala. Uhvatila je sebe kako senekontrolisano kikoće.

Gledala ga je kako stoji tamo – u onoj istoj tunici koju mu je samasašila, okrenut prema Boreu kao da je tačno znao gde je ona – Ig.

Poglavlje 133Sledećeg jutra dogurali smo naše opsadne sprave napred, pod

budnim očima Stefanovih ljudi. Mangonele sa zategnutim korpama iza njima kola puna ogromnog kamenja, teški ovnovi istesani odbalvana i lestvice naređane na gomile.Počeli smo s gradnjom drvenih kula visine spoljnih zidina, kao i

nižih platformi koje se zovu "mačke", jer se prekrivaju pokvašenim,krvavim životinjskim kožama koje štite od kiše i vatre.Bio sam u Danijelovom šatoru, gde smo proradivali planove za

opsadu, kada se začu vika spolja. Žurno sam izašao i video kako svitrče po oružje i pokazuju prema gradskim kapijama. Pokretni mostse spuštao. To je bilo to!Bio sam uveren da će, svakog časa, jedinice vitezova obučenih u

zelenozlatno početi da izlaze u rojevima.Kada se most spustio, dva sveštenika u svečanim odeždama

polako su izjahala pod zastavom Crkve.Nedugo zatim, za njima je izašao Bertran More, Stefanov vojni

zapovednik. A iza njega, kao da će nas samo njegovo prisustvonaterati da padnemo na kolena, velikaš pod punom ratnomopremom na belom konju. Stefan glavom.

Poglavlje 134"Hoće da pregovara«, rekao je Danijel. "Krije se iza sveštenika kao

bele zatave."Najviše bi voleo da te uhvati u zamku." Reče Odo."Kao budalu."Čekao sam da svoj pogled pun želje za osvetom upravim na tog

skota."Ne zaboravi", rekao sam i stavio kapu, "Ja i jesam budala."Požurio sam napred, poveo konja i pozvao oca Lea."Dođi, ovo ti je prilika da budeš jednak s najvišim svestenstvom

Borea." Našli smo mu konja. "Ha, Danijele?« pljesnuo sam ga po

leđima. "Kakva prilika da vidimo vojvodu kako piša u pantalone."Uzjahali smo na konje i pošli do polovine ničije zemlje koja je delila

naš logor od Borea.Stefan je sačekao da stignemo do tog mesta. Zatim, odmeravajući

udaljenost naših strelaca, dokasao sa svojom pratnjom do mene. Krvmi se uzburkala samo od pogleda na tu zmiju.Od njegovog izgleda podilazila me je jeza. Nije nosio šlem; njegova

kao ahat crna kosa bila je duga i masna. Na grudima je preko bogatoizrađenog oklopa imao svoj grb. Na rukama je nosio rukavice skuglicama, a težak mač, prikladan za jednog krstaša, bio mu jeokačen o bok.Kada je stigao do nas, nije zauzdao konja. Kružio je, a pogled mu je

prelazio s mog lica na koplje.Onda je zaustavio konja. Prilično umiljato se osmehnuo."Znači, ti si ta dezerterska kukavica koja diže ljude protiv njihovih

gospodara, u ime jeresi.""A ti si svinja", rekao sam bez uvažavanja, "koja mi je ubila ženu i

dete. Uz sve poštovanje." Poklonio sam se sveštenicima."Kakva će onda šteta biti", rekao je Stefan, "ako slična sudbina

zadesi i drugu koju voliš."Bes mi se gomilao u grudima."Ako joj se išta loše desi, biće ti potrebno mnogo više od

svešteničke delegacije da te spase. Gospa Emli se vratila ovamosvojom voljom, iz odanosti i brige za svoju gospodaricu. Ona stobom nije u sukobu.""A jesi li ti'? Dvorska ludo, ustaniče, jeretiče... Kako treba da ti se

obraćam?""Ig", rekao sam uporno gledajući u njegove hladne, nadmene oči.

"Ja sam Ig de Lik. Moja žena je bila Sofi. Moj sin, koji nije doživeodrugu godinu, bio je Filip.""Siguran sam da smo svi oduševljeni da saznamo tvoje porodično

stablo, ali šta ti tražiš ovde, Ig?""Šta tražim?" Poželeo sam da ga svučem s konja i da upravo ovde

okončam sve, samo izmedu nas dvojice. Poterao sam konja zakorak bliže njemu. "Hoću da ispraviš nepravde koje si činio. Hoću daplatiš poravnanje za svakog čoveka, ženu i dete koji su stradali zbog

ovoga." Ispružio sam koplje. "Hoću da mi smesta pošalješ gospuEmili."Vojvoda je pogledao svoje potčinjene, kao da se uzdržava od

smeha."Čuo sam da je zabavan. A sada i sam tako mislim. Ti hoćeš da

gospodar postane čuvar mazgi. Paradiraš iza navodne relikvije našeCrkve, a opet, izlažeš opasnosti duše hiljade sledbenika.""Ovi ljudi su ovamo došli svojevoljno", rekao sam. "Sumnjam da bi

pošli kućama čak i da to zahtevam.""Da li im dobrobit sopstvenih besmrtnih duša nije važna?", upitao je

jedan od sveštenika."Ne znam. Hajde da vidimo." Okrenuo sam se prema svojoj vojsci.

"Idite kućama! Položite oružje! Svi! Borba je gotova! Imam vojvodinureč da će vam poštedeti duše."Reči su mi odzvanjale preko polja, ali ni jedna jedina osoba nije se

pomerila. Okrenuo sam se ka svešteniku i slegnuo ramenima."A šta ako ja kažem da je i gospa Emili ovde svojevoljno?", prasnuo

je Stefan. "Da je njen izbor da ostane, čak i da zahtevam drugačije?""Onda bih te nazvao lažovom, Stefane. Ili beznadežnom budalom.""Dvorska ludo", rekao je cimajući uzde, "opet gubiš dragoceno

vreme u šalama. Tvoj novi vojni zapovednik reći će ti da si na ivicikrvavog kupanja.""Mi smo spremni, gospodaru. Ova bitka će, ako do nje dođe, imati

tvoj potpis na sebi, a ne moj."Stefan je iskrivio usta u osmeh."Samo znaj da ja neću biti tako popustljiv s tobom kao što je bio

onaj tupavi Balduin. Video si kakva je sudbina zadesila neka sela iljude za koje sam mislio da imaju nešto što ja želim. Ne očekuj ništamanje, dvorska ludo. Spaliću ti srce izvađeno iz tvog izdajničkogtela. Obesiću te naglavačke kao jeretika, sve vas... I pustiću da vamiznutrice trunu preko lica dok padaju na zemlju. Čak će i Bogokrenuti pogled!""Pa onda, šta kažeš, Danijele?", pogledah kratko Gija smešeći se.

"Moramo u ovu borbu da uđemo punih stomaka, da ne razočaramo."Stefan je odgovorio prezrivim smehom. Onda je pogledom prešao

preko koplja.

"Znaš, kada bih se vratio s tim, sve što sam opisao bilo biizbegnuto. Sto se mene tiče, mogao bi da povedeš svoju malu droljui odjašeš u neki zabačeni kutak na zemljinoj kugli. A što se tvojihljudi tiče, postarao bih se da im se duše vrate Crkvi.""Veoma izazovno", odgovorio sam, pretvarajući se na trenutak da

odmeravam njegovu ponudu. "Nevolja je u tome što se moji ljudinisu okupili ovde zbog gospe Emili, nego iz jednog jedinog razloga –da vide da se zla tvoje vladavine privedu pravdi. Ovde su da traže daim platiš za svoje zločine. Da te vide kako savijaš glavu, gospodaru,ništa manje. Tada ću ti dati koplje. To je moja ponuda. Umeduvremenu, uz sve uvažavanje biskupa, rizikovaćemo svojeduše.""Mogao bih jednostavno da ga uzmem, znaš. Moji strelci mogu da

te raspolute na jedan mig.""I moji tebe, gospodaru. Onda će Bog morati da odluči."Skoro neprimetan drhtaj zatitra na Stefanovom licu."Misliš da bih trampio dostojanstvo svoga imena za celu riznicu

takvih kopalja?""To i ne bi bilo tako teško", rekao sam i pružio koplje bliže njegovom

licu, "s obzirom na to da si veći deo već trampio samo da bi mu seovoliko približio."Stefan je odmakao konja i nasmešio se."Vidim zašto te je dvor zavoleo. Pripremi se, dvorska ludo.

Odgovoriću ti. Za jedan sat." Povukao je konja, obišao nas i uputiose ka kapiji.

Poglavlje 135Naša vojska je stajala na samo dve stotine koraka od visokih zidina

Borea, u širokom i gustom poretku.Strelci su napeli lukove, strele su stajale spremne za paljenje,

vrhovima u ulju. Pešadinci, neki s lestvicama kao s krstovima, bili suusredsređeni na zidine i na neme zelenozlatne branioce.Hiljadu ljudi, s oružjem u rukama, izgovaralo je poslednje molitve i

čekalo moj znak."O čemu razmišljaš?" upita Odo.Uzdahnuo sam

"O Emili, tamo unutra… A ti?""Da su ovo najveći jebeni zidovi koje sam ikada video."Slegnu ramenima kovač.Zurio sam u impresivnu glavnu kapiju, čekao sam Stefanov

odgovor. Meni s leva stajao je Odo, Žorž, Danijel i Alfons, oko nas.Atmosfera je bila napeta kao ratni bubanj.Sa zidova, gusto načičkani Stafanovi strelci, nišanili su u nas.

Nikome više nije bilo do psovki ismevanja, samo teška tišina, kaomagla, visi između vojski. U daljini, čuo se cvrkut ptica.Svakog trena, mir je mogao biti razbijen kao staklo udareno

batinom.Odo se nagnu prema meni, držeći ogromno koplje."Jedan od brđana mi je rekao nešto dobro. Da čuješ?"Zurio sam u kapiju."Ako moram.""Šta je to: dole dlakavo, u krevetu je uspravno, ima crvenu kožu,

garantovano će i kaluđericu naterati da plače?"Gledao sam u daljinu. Svi su spremni."Ne znam."Veliki kovač odmahnu glavom."Ne znaš?"Koja si ti usrana luda, čudo jedno a ja stavljam svoj život u tvoje

ruke"Da tako kažem…", nagnuh glavu ka njemu, " to je luk."Odo zastenja."Znao si taj."Tračak osmeha se pojavi na njegovom licu. Mune me cerekajući se."Tako je."Odjednom, iza zidova uz fijuk, katapult izbacuje visoko u nebo

nekakav crni projektil.U našim redovima se začu žamor, ljudi pokazuju nešto što pada na

našu linju.Projektil je udario o zemlju i kotrljao se dok se nije zaustavio na

samo nekoliko koraka od mesta na kome sam stajao. Stomak mi sestegao.Gomilica koja je pala imala je obrise – kosu, ugljenisanu i

proredenu; zapanjene, okrugle oči koje samo što nisu ispale iz svojih

duplji.Kriknuo sam zgroženo.To lice kao da je zurilo u mene. Bilo je razvučeno u osmeh,

vragolast i drzak. U trenutku umiranja kao da me je ošinuopogledom, nepogrešivo poznatim.NorbertlNjegove oči su me i dalje gledale, isto kao i onog prvog dana kada

me je Emili odvela u njegovu sobu. Samo što nije namignuo: Sludeosam te, momče, zar ne? To je najbolje što umeš...? Vidi ovo!Jurnuo sam iz stroja i kleknuo nad njegovim ostacima. U ušima

sam čuo zaglušujuću zvonjavu. Pred očima mi je prolazilo nebrojenomnogo slika onoga što se dešavalo otkad sam pošao od kuće.Zvonjava je konačno počela da jenjava. Podigao sam Sveto koplje

i, možda prvi put, poverovao u njega. Pogledao sam svoje ljude i onisu me, onako spremni, podsetili na konje koji nisu voljni da budusputani."Vaša sloboda leži iza onih zidina. Sada", vikao sam. "Sada je časl"Krik iz mojih grudi bio je prigušen jurišom hiljadu ljudi koji su poleteli

na zidine Borea.

Poglavlje 136Prvi zvuk bitke bio je rika mangonele, koja je izbacila ogroman

kamen što je poleteo visoko u nebo i zario se, uz gromki eksplozijuiznad glavne kapije,Delići kamena, varnice i prašina razleteli su se na sve strane. Ali

kada se prašina slegla, zidine su još stajale.Onda je još jedna gromada fijuknula kroz vazduh. Pa treća. Obe su

udarile visoko u zidine, uzdrmale stražarnice, razbacale tela igrudobrane kao da su šljunak. Zatim, kiša zapaljenih strela. Šuuu.Neke su zakačile zidine i zarile se u drvene grudobrane, gde jeodmah počelo da gori; druge su bezopasno lupile o zemlju.Zatim, opet mangonele, ovoga puta s tovarom istopljenog katrana.

Branioci su se saginjali; neki su zavrištali od bola i udarali se po telu.Ostali su trčali s kofama i polivali vatru vodom. Smrad katrana ispržene kože ispunio je vazduh.Podigao sam ruku.

"Sada, ljudi! Ono što je vaše nalazi se unutar onih zidina. Juriš!"Naši ljudi jurnuli su ka zidinama u talasu čelika, kopalja i lestvica.

Što smo bliže prilazili, zidine su bile sve veće i veće. Šezdesetkoraka...Raspoznavao sam lica branilaca – spremnih za naš napad,

ukipljenih i koji čekaju da im pridemo u domet oružja.Pedeset koraka...Tada se iznenada začu uzvik: "Tirez!" Odapinji! Zasuše nas strele.

Naši ratnici zastadoše dok su im vrhovi strela divljački razdirali grudii grla. Hvatali su ih šakama kada bi im se zarili u telo.Naše bojne pokliče zamenio je užas, praćen jaucima i samrtnim

kricima."Aaah... Aaah... Aaah..."Sapleo sam se o jednog Langdočanina, koji je na zemlji vrteo strelu

što mu je probila koleno. S moje leve strane, jedan čovek u kožipastira okretao se prevrnutih očiju i držao za oba kraja strelu koja muje probila vilicu. Ljudi su padali na kolena urlajući od bola ili molećise ili i jedno i drugo istovremeno."Nemojte stati", čuo sam kako Danijel viče. "Zaklonite se štitovima!

Morate stići do zidina!"Brišuće napredovanje pretvorilo se u skučeno miljenje, ali je

nastavljalo. Video sam Oda, Danijela i Žorža u prvom jurišu. Nadvadeset koraka od zida.Iznad nas su stajali vojnici i odapinjali strele. Za uzvrat smo bacali

koplja na njih. Neki od branilaca su se kriknuvši sručili i pali sazidina.Desetine lestvica postavljeno je uza zid i ljudi su se peli uz njih.

Branioci su prilazili i pokušavali da ih odgurnu."Dogurajte 'mačke'", viknuo sam kada nas zapljusnu vreli katran,

praćen vriskom i smradom spržene kože. Ljudi koji su nadiralipritiskali su nas otpozadi. Oni napred pokušavali su da se popnu uzazidine, ali ih presretoše katran i koplja. Padali su unazad u ruke ljudikoji su išli za njima, pljujući krv ili se pljeskajući po koži punoj plikova.Visoke "mačke" dogurane su napred. Neko vreme su obezbeđivale

zaklon od istopljenog katrana, koji je cvrčao na vlažnoj, razapetojkoži. Ispod ovog štita, ljudi s ovnovima zaletali su se i udarali ukapiju, stalno iznova. Direktno iznad njih počeli su da odapinju

samostrele. Čoveka pored mene koji nije nosio šlem strela jepogodila u vrh glave. Otpozadi su mangonele nastavljale da izbacujukamenje. Jedan ogroman kamen pogodio je kulu. Podigao se oblakdima, a kada se razłšao, vrh kule je bio urušen, a delovi unakaženihtela padali su s nje kao granje.Na sve strane čula se dreka i panika."Gde je sto s medovinom?", neko je hramljući prošao i pitao u

potpunoj zbunjenosti. "Bože, pomozi mi", zapomagao je drugi, držećiu jednoj ruci drugu. U opštem ludilu izgubio sam vezu s bilo kimkoga sam poznavao.Nekada sjajne zidine Borea bile su natopljene blatom, katranom i

krvlju. Nisam mogao ni da naslutim da li smo pobeđivali ili smo bilina pragu poraza.Mnogo koraka dalje, ugledao sam Oda kako predvodi napad uz

lestvice. Rvao se i natezao koplje jednog od branilaca, pa je pobedioi povukao svog protivnika preko ivice.Onda se drugi branilac privukao i zario vrh koplja u kovačevu nogu.

Vrisnuo sam. Odo se izvio od bola. Iščupao je koplje iz braniočevogstiska i mahnito pokušavao da izvuče oštricu"Odo!", viknuo sam, ali je jeka borbe činila nerazaznatljivim svaki

zvuk.Gledao sam ga kako hvata dvojicu borejskih vojnika za tunike, pa

pada unazad uza zid, i kako ga preplavljuje talas ljudi. Uzalud sampokušavao da se uz borbu probijem do njega.Strele su nas zasipale odozgo zastrašujućom snagom. Ljudi su se

skupljali ispod štitova i vrištali kada bi shvatiłi da su u zamci. Gde li jeOdo?Naši ljudi koji su uspeli da se popnu uz lestvice bili su odgurivani ili

ubadani dok su pokušavali da se probiju dalje. Shvatio sam dagubimo. Video sam da volja mojih ljudi počinje da se slama.Onda je jedan glas povikao: "Pazite!" Ogroman slap kamenja sručio

se odozgo na nas. Jedna od "mačaka" se slomila pod težinom ismrskala ljude s ovnom."Same kule se ruše", vikao je neko. "Nazad ili ćete biti smrvljeni."Ali, nisu to bile kule. Stefanovi ljudi izvrtali su korpe masivnog

kamenja preko ivice.

Ljudi su počeli da guraju svoje drugove unazad. Nisam mogao da ihzaustavim. Oči mi je oprljio katran; kašljao sam usred prašine.Pokušao sam da nađem Oda, ali on je nestao."Nazad, nazad!", čuo sam kako panično bruji duž naših redova."Ostanite!", vikao sam iz sveg glasa, a isto je vikao i Danijel. "Ne

napuštajte borbu sada! Ne ostavljajte osvojeno!"Ali, bilo mi je jasno da smo izgubili. Zadnji deo naših redova

konačno je pukao, a ljudi su potrčali od zidina u paničnom begu.Onda su se i prvi redovi, iznenada ogoljeni, povukli. Povici radostizačuše se iz redova branilaca.U stomaku mi je rasla mučnina dok su se ljudi odvajali od zidina i

trčali da spasu glave. Bili su to ratari, obućari i drvoseče, a neobučeni vojnici.Vukao sam se po polju i pokušavao da nadem Oda, dok su su mi

strele zujale iznad glave. Ali nisam ga našao. Tela su ležala na zemljiu gomilama. Nisam mogao da poverujem koliko smo imali gubitaka.Bauljao sam nazad, konačno van domašaja strela. S polja serazlegalo jezivo ječanje ranjenika koji će uskoro pomreti. Odrasli ljudisu plakali i mrmljali očajničke molitve.Spazio sam Žorža kako šepa naslonjen na Danijelovo rame, a

obojici su lica bila bela kao u duhova."Jeste li videli Oda?", pitao sam ih. Odmahnuli su glavom i nastavili

da posrću.Okrenuo sam se prema zamku. Ljudi na zidinama radosno su

klicali. Odapinjali su strele na sve što se micalo. Moj najbolji prijatelj idalje je bio tamo. Ono što je nekada bilo rascvetalo polje sada je bilakrvava baruština.Ni jedan jedini čovek nije živ uspeo da se prebaci preko zidina.Nijedan.Ni Odo.

Poglavlje 137Izgubili smo!Alfons je zavitlao svoj mač, nesposoban da progovori, kao i mnogi

drugi. Žorž se bacio na zemlju, istrošen i isceđen. Otac Leo je davao

sve od sebe da uteši svakoga, ali i njegovo lice bilo je očajno kao isva druga."Ljudi, ne smete zaboraviti na odbranu", vikao je Danijel. "Stefan bi

mogao da pošalje konjanike da dovrše posao večeras."Njegovo upozorenje, ma koliko stvarno, delovalo je milion milja

daleko. Počelo je da se smrkava. Mrak je bio dobrodošao, jer jenjegov crni ogrtač pružao bar trenutno olakšanje. Vojnici su sedelioko vatri, iscrpeni, i mazali meleme na opekotine i druge rane. Nekisu plakali za prijateljima, drugi su zahvaljivali Bogu što su živi."Da li je iko video Oda?" Osvrtao sam se. Poznavao sam Oda

odmalena. Aloa i Žorž samo su zatresli glavama."Lukav je on", konačno je rekao Žorž. "Ako je iko u stanju da se

vrati, onda je to on.""Da", složio se Alfons, pretvarajući se da je pun nade. "Bbio je

nadomak prelaska, verovatno je ššmugnuo iza zidina da ukradeburence Stefanove najbolje medovine.""Mnogo ih je poginulo danas", uzdisao je Danijel šireći plan Borea.

"Ne smemo više gubiti vreme.""Vojni zapovednik je u pravu", klimao je glavom Vo. "Trideset mojih

ljudi je mrtvo, možda i više."Zagledao sam mu se u oči."Tvoji ljudi su nam se hrabro pridružili. Ali ovo nije vaša borba.

Oslobadam vas zakletve. Idi, povedi kući preostale!"Vo me je pogledao kao da sam ga uvredio."Ko je išta pričao o odlasku kući?" Iskezio je zube izmedu brkova i

brade. "U Langdoku kažemo da bitka nije ni počela dok se malo krvine prospe po zemlji. Svima nam je Bog dao dve ruke, ali, do davola,jedna je ionako samo za češanje jaja."Počesmo da se smejemo svi oko vatre. Onda je žamor zamro. Žorž

je slegnuo ramenima:"Pa, šta ćemo sada da radimo?"Pogledao sam ih, jednog po jednog u lice."Nastavićemo da se borimo", rekao je Alfons. "Stefan nam je

masakrirao selo. Zbog toga smo došli ovamo, ne?""Postao si zaista hrabar, momče", šmrknuo je Žorž. "Ali sutra bi ti

mogao da budeš ostavljen tamo da zapomažeš."

"Nastavi da udaraš u zidine", navaljivao je Danijel. "Od reke nisutako utvrđene. Možemo da ih gađamo mangonelama ceo dan. Pre ilikasnije, urušiće se."Uskočio je otac Leo:"Možda će uskoro i glas od kralja stići?""Sada je jesen", nastavio je Danijel. "Bio si u Antiohiji, Ig. Video si

da se opsada ne okončava za jedan dan. Stefan je spalio svojuzemlju. Nisu mogli da ostave zalihe hrane i vode za celu zimu."Morao sam da upitam:"Da li je iko za to da se povinujemo Stefanovim zahtevima?"

Pogledao sam oko sebe čekajući njihov odgovor. Tišina.Konačno se Žorž podigao sa zemlje."Ja sam naučen da meljem žito, a ne da budem vojnik. Ali ovde

smo svi napravili izbor. Svi smo izgubili nekog dragog. Moj Alo. Tvojiprijatelji, Vole... Odo. Šta bi bilo koja od tih smrti značila kada bismoodustali sada?""O čijoj smrti ti to pričaš?", zarežao je neki glas iz mraka.Podigli smo glave. Pojavi se ogromna prilika. Najpre sam pomislio

da je utvara."Blagi Bože", odmahivao je mlinar glavom.Krupni kovač je teško dohramao do vatre. Odov kožuh bio je

iscepan i umrljan krvlju. U čupavu smeđu bradu bilo mu je umršenoko zna šta.Pogledao sam ga u oči koje su iskazivale sav užas s kojim se

suočio. Bio sam tako iscrpen, da nisam mogao ni da ustanem da gazagrlim."Šta ti je, kog davola, toliko trebalo?""Jebeno teško je da se izvučeš sa svim tim zelenozlatnim govnima

na sebi." Uzdahnuo je i umorno se zasmejao. "Pa, ima li šta da sepopije?"Konačno sam ustao i čvrsto ga zagrlio i potapšao po leđima. Osetio

sam kako su mu se široka ramena stegla. Ruke su mu bileprekrivene opekotinama, a otvorena rana na nozi mu je krvarila.Neko mu je stavio kriglu u ruku i on je u jednom gutljaju iskapio.Klimnuo je glavom, što je značilo: Još jednu. Onda je pogledao u nasi naše osmehe pune neverice. "Bio je ovo loš dan, ha?" Samo smoga gledali.

"Pa..." Odo je podigao svoju krvavu nogu, a gadna rana na butiničak je i Vola naterala da ustukne. Uzeo je kriglu i prosuo tečnost porani, stežući se od bola. "Nema veze." Slegnuo je ramenima na našeprazne poglede. "Istrešćemo ih iz gaća sutra."

Poglavlje 138Tukli smo i tukli po Boreu nekoliko sledećih dana. Naši katapulti

zasipali su zidine teškim kamenjem. Naši jaki ovnovi udarali su ukapije. Juriš za jurišem, uz zidine su postavljane lestvice, koje biodmah bacali u stranu i ubijali ljude na njima.Tela naših palih drugova gomilala su se ispred zidina. Uplašio sam

se da nećemo uspeti da zauzmemo grad. Bio je previše jak, previšedobro utvrđen. Posle svakog odbijenog napada, nada u pobedu sveje više bledela. Hrana i voda za piće su se proredili. Nije biloodgovora od kralja. Volja je počela da nam se slama.Shvatio sam da je to ono u šta se Stefan pouzdao. Sve što mu je

još potrebno bio je jedan napad vitezova na konjima na našedesetkovane redove i mi bismo bili gotovi.Pozvao sam naše predvodnike u poluporušen ambar koji smo

koristili za strateške dogovore. Svi okupljeni bili su uznemireni.Mnogi naši prijatelji ostali su na polju. Smrknut izraz je bio na svimlicima, čak i na Danijelovom.Prišao sam srčanom Langdočaninu."Vole, koliko ti je ljudi još ostalo?""Dvesta", sumorno je rekao, "od onoga što je nekad bilo trista.""Hoću da ih povedeš onda... večeras i da napustiš logor. A

Morisejci... Ti, Aloa, hoću da povedeš svoje ljude, takođe."Vo i Aloa bili su zapanjeni."Odustaješ? Dozvolićeš da taj skot pobedi?"Nisam odgovorio. Stajao sam u sredini grupe i uhvatio Odov i

Alfonsov pogled u kojima sam pročitao razočaranje i ljutnju.Langdočanin je zavrteo glavom."Iz daleka smo stigli, Ig, da se borimo, a ne da bežimo.""I mi, Ig", negodovao je Aloa. "Zaslužili smo svoje mesto.""Da, jeste", klimao sam glavom. "Svi ste." Okrenuo sam se sa

svakim od njih da im prenesem svoju zahvalnost.

"I imaćete svoje mesto", izjavio sam glasom koji je živnuo. "Imaćetepriliku koju je svaki od vaših prijatelja tražio kada je pokošen."Zurili su u mene, izgubljeni od uznemirenosti i zbunjenosti."Oh, sranje", Odo je oklembesio usnu. "To je novi jebeni paravan."

Gledao me je kao da pokušava da odredi vremenske prilike iznutra."Trebalo bi Emili da krivimo za ovo. Kakav ti je plan, Ig?"Ništa nisu mogli da mi pročitaju s lica."Zauzećemo ovaj grad", konačno sam rekao, "ali ne kao vojnici.

Pokušao sam da vodim borbu kao vojnik, pa kao komandant, ali jasam uistinu samo budala... A iako sam budala, čak ni Karlo Veliki nebi imao prednost nada mnom.""Nisam siguran da je ovo to otkrovenje kome ću rado da poverim

život", uputio mi je Vo sumnjičav pogled. "Ali pretvorio sam se u uvo.Pričaj nam o tom tvom paravanu."

Poglavlje 139Jutarnje sunce prodiralo je u Stefanove odaje, a on je taman zario

nož u komad šunke kada ga je paž pozvao."Pogledajte, vaše gospodstvo, kroz prozor, brzo. Rulja se

razbežala."Samo nekoliko minuta ranije vojvoda se probudło kiselog

raspoloženja. Ti pobunjenici pokazali su se mnogo otpornijima negošto je zamišljao. Napadali su ga talas za tałasom; nije mogao darazume njihov žar za smrću. A povrh svega, pre dve nedelje Ana jeotišla u svoje odaje. Spavao je sam.Na poziv svoga paža, požurio je do prozora. Prazan stomak mu se

ispunio radošću. Dečak je bio u pravu! Redovi pobunjenika su seistanjili, više nego prepolovili.Oni prokleti Langdočani sa svojim rukama debelim kao volovske

noge i svojim ogrtačima od konjske kože – oni su pobegli. Ovo što jeostalo bile su male i bedne snage koje su se muvale okolo kaokokoške bez glave.A na njihovom čelu zelenocrveni petlić, glavom i bradom. S

kopljem! Ovaj mali broj drvoseča i ratara nije bio ništa drugo doposao čišćenja za njegove ljude.

Iza leđa mu se pojaviše pomoćnici. Bertran, vojni zapovednik iMorgejn."Pogledajte", kikotao se Stefan, "skotovi bez muda su odustali.

Pogledajte tog glupog skakutavog pevca koji stoji tamo kao da jošima kome da komanduje.""Rekli ste mi da će, kada se ukaže prilika, mala budala biti moja",

zastenjao je Morgejn."I jesam", cerio se Stefan sijajući od zadovoljstva. "Obećao sam ti

to. Reci mi, Bertrane, koliku snagu procenjuješ da još imaju?"Vojni zapovednik je osmotrio polje."Jedva tri stotine, gospodaru. Svi pešaci, sa skromnim oružjem.

Nije potreban podvig da ih opkolimo s konjanicima i postignemo brzupredaju.""Predaju?", Stefan je raširio oči. "Nisam mislio na to. Da, moglo bi

da bude dobro da pružimo ruku i tim jadnim, zavedenim budalamauštedimo nešto krvi. Morgejne, kako ti zvuči ta reč? Predaja?""Ovi ljudi nemaju dušu, gospodaru. Učinili bismo Bogu uslugu kada

bismo im skinuli glave.""Pa, šta onda čekaš?" Stefan ga gurnu laktom u grudi. "Koplje

malog skota i dalje boli u tvom boku, zar ne? Čuo si savet vojnogzapovednika. Neka vitezovi jašu s tobom.""Gospodaru, to su moji ljudi", prekinuo ga je Bertran. "Oni su

rezerva našeg zamka.""Znaš, Bertrane", prekinuo je Stefan njega. "Ta stvar s predajom...

Nikada to nisam posebno cenio. Morgejn je u pravu. Ti ljudi su većizgubili duše. Nema svrhe da ih držimo da lutaju ovim svetom."Vojnom zapovedniku se stegao stomak."Sveto koplje ili moje dostojanstvo – to je bio njegov izbor, zar ne?"

Stefanu su zasijale oči. "Sada mi se čini da ću imati i jedno i drugo.Zar ne, vojni zapovedniče? I, Morgejne... još nešto. Znam kakouživaš u svom poslu, ali ne zaboravi svoj glavni zadatak tamo.""Sveto koplje, gospodaru. Moje misli nikada nisu skrenule od

njega."

Poglavlje 140

"Pogledajte!" Uzvik upozorenja širio se trupama. Nekoliko ljudi jepokazivalo prema zamku.Kapije Borea su se iznenada otvorile. Sve oči bile su uprte u tom

pravcu i posmatrali smo ne znajući ko će se pojaviti. Onda se začututanj teških kopita preko spuštenog pokretnog mosta i miugledasmo oklopljene ljude na velikim konjima" sa opremom igrbom, kako kasaju u redovima po dvojica.U tišini smo posmatrali kako se obrazuje ubitačna bojna formacija.Niko se nije ni pomerio. Znam da su i najjači među nama

raspravljali sami sa sobom da li da se bore ili da bace oružje."Na svoja mesta, ljudi", viknuo sam. Trupe se ne makoše. Gledali

su neprijateljske snage koje su sve više rasle okupljajući se nagrebenu. "Na mesta!", viknuo sam ponovo.Onda je Odo polako podigao svoju džinovsku batinu. Pa je Alfons,

duboko udahnuvši, prikačio svoj mač. Onda su se i Žorž i Danijelnaoružali.Zauzeli su svoja mesta bez mnogo reči. Jedan po jedan, i ostali se

postrojiše. Napravili smo čvrstu formaciju, poput rimske falange,pokrivenu štitovima. Nadao sam se da će mi ovaj poslednji paravanuspeti.Alfons je udahnuo."Koliko ste ih prebrojali?""Dve stotine. Svi naoružani do zuba." Danijel je slegnuo ramenima.

Nastavio je da ih broji dok su uporno izvirali na kapiju i zauzimalimesta u polju."Računaj tri.""A koliko je nas?", pitao je momak."Nije važno", šmrknuo je Danijel podigavši oružje. "Uostalom, šta su

ratni konj i koplje u odnosu na dobru motiku?""Šta je ovaj grad, samo jedan veliki jebeni garnizon?", odmahivao je

Odo glavom.Na zidinama su u tišini stajali zelenozlatni branioci Borea i punili se

samopouzdanjem dok je broj njihovih konjanika rastao. Konji suduvali i frktali dok su im vitezovi zatezali uzde i nameštali oklope ioružje.Kada su konačno obrazovali formaciju, jedan vitez je izašao na

kapiju vodeći konja i zauzeo mesto na čelu. Očekivao sam Bertrana,

vojnog zapovednika, ali ovo nije bio on.Na šlemu sam mu spazio obris tamnog vizantijskog krsta. Krv je

prestala da mi struji telom. Još jedanput se suočavam s čovekomkoji mi je ubio ženu i detešce.Odo je progutao pljuvačku. Nagnuo se blizu meni."Ig, znam da sam te već pitao...""Da, mislim da će upaliti", rekao sam mu. "Ali ako ne upali... šta je

cena? Uvek sam smatrao da bi ti bio bolji vojnik nego što si kovač.""A ti si bio bolja dvorska luda nego što si zapovednik", uzvratio je.Počeo sam da se smejem, ali moj glas iznenada preseče

zastrašujuća tutnjava s druge strane polja."Evo ih!", viknuo je Danijel. "Štitove!"Nastade užurbano očajničko sašaptavanje. Mogle su da se čuju

promrmljane molitve. Zakačio sam koplje za kaiš preko leđa i stegaoteški mač.Zemlja je počela da podrhtava. Sa zidina zamka dopirali su vika i

pokliči.Mi smo se povezali u čvrstu formaciju, po ivicama zaštićenu zidom

štitova. Udaranje teških kopita bivalo je sve bliže i bliže, poputodrona zemlje."Držite se zajedno", viknuo sam. Četrdeset koraka... trideset... I

stigli su do nas!

Poglavlje 141Udar jahača pade na našu formaciju snagom talasa visine sto stopa

koji guta brodove. Varnice i štitovi i oklopi poleteše u vazduh.Zateturasmo se unazad od te siline. Digli smo štitove iznad glava.

Po nama, uz zveket, udari čelik. Ali nismo pokleknuli.Jedan vitez se obruši na mene, kidajući besno moj štit ogromnim

kopljem. Noge su mi klecale pod teškim udarcima. Na sve strane sečulo stenjanje i užasni krici, jezivo zvečanje gvožda, pucanje štitovapod težinom mačeva, njisak konja, dovikivanje vojnika.Uzvraćajući udarce, uspeo sam da zakačim šiljak koplja moga

napadača za opremu konja do nas. Zatim sam zamahnuo nagoremačem nadajući se da ću pogoditi nešto. Mač je probio oklop vitezaodmah iznad zaštitne pločice na kolenu. Jauknuo je, a konj mu je

ustuknuo. Uspeo sam da ga svučem sa sedla i da ga bacim podkopita njegovog konja.Bili smo već skoro dve trećine opkoljeni. Ljudi su ječali i padali;

redovi su nam se tanjili. Nismo mogli još dugo da izdržimo ovajnapad."Nazad!", viknuo sam. "Sad!"Polako smo počeli da se povlačimo, i dalje se boreći u formaciji,

probijajući se ka zaklonu u šumi.S druge strane sam spazio čoveka sa crnim krstom kako se bori

mahnito i besno, obarajući ljude jednim udarcem, gurajući svojevitezove s puta. Znao sam da je pokušavao da stigne do mene.Uzmicali smo ka drveću. Stefanovi konjanici opkolili su nas kao u

lovu. Nastavili smo da se opiremo u borbenom poretku. Nečiji mačmi je rasekao ruku. Bili smo opkoljeni sa svih strana, kao da nam jeomča stezala redove. Video sam da se čovek sa crnim krstomuporno približava i posmatra me dok prilazi.Odjednom se iz šume začu urlanje. Kao da je samo drveće oživelo

od jahača i ratnika s batinama, obučenih u kožu, koji su iskakali izzelenila. Vitezovi koji su se nalazili izmedu nas i šume okretali su seukrug. Sasvim nenadano bili su suočeni s neprijateljem iza leđa.Njihovi konji, stisnuti, počeli su da se spotiču i propinju i da zbacujujahače. Za napad smo koristili mačeve kao ovnove, gužvajući imoklope sve dok ne bi popustili, pa smo onda probadali vitezove.Sada su Stefanovi konjanici bili pritešnjeni od novih neprijatelja sa

svih strana. U njihovim nemirnim očima videlo se da su prestrašenizbog neočekivanog obrta sreće. Sve više vitezova svlačeno je skonja, a njihovo teško oružje bilo je beskorisno u borbi prsa u prsameđu drvećem. Pravi pokolj – ali ne onaj koji su planirali.Uskoro je još jedva polovina Stefanovih vitezova stajala. Mnogi više

nisu bili na konjima i borili se s dvojicom ili trojicom od nasistovremeno, u svojim teškim oklopima. Uzvici bodrenja sada suustupili mesto molbama za milost. Neki su prestajali da se bore idizali ruke. Oružje su ispuštali na zemlju.Zapljusnuo me je talas olakšanja. Nisam mogao da poverujem. Bio

sam tako umoran da sam hteo da se srušim na kolena.Onda me je trgao jedan zastrašujući glas, oštar poput koplja.

"Raduješ se prerano, dvorska ludo. Pre nego što završimo posao,hajde da vidimo koliku moć stvarno ima taj tvoj štapić."

Poglavlje 142Vizir mu je bio podignut, a na licu punom ožiljaka video se hladan

izraz. Prikovao sam pogled na odlučne oči čoveka sa crnim krstomkoga sam mrzeo više nego ikog drugog na svetu."Dvaput", siknuo sam."Šta dvaput, krčmaru?""Dvaput moram da oslobađam svet od ološa koji mi je ubio ženu i

dete."Jurnuo sam na njega, uperivši mu mač u vrat.Tafur je spustio vizir i čvrsto stajao u mestu. Moj najjači udarac

odbio je s lakoćom. Udarao sam i udarao. Svaki put je odvraćaomoju oštricu."Ti si me osramotio", rekao je čovek sa crnim krstom. Kroz proreze

na njegovom viziru video sam kako mu se zenice brzo pomeraju sjedne na drugu stranu.Uz divljačko zavijanje, skočio je i zamahnuo mačem na mene,

snagom mangonele. Uzmakao sam, a njegov mač je prošao nasamo nekoliko palaca od mog lica.Taftir nije zastao čak ni da uzme vazduh. Zamahnuo je ponovo, s

druge strane, ciljajući mi u noge. Moćnom snagom svoga udarcagotovo da mi je saterao moj podmetnuti mač u butinu.Polako sam mu podigao mač, ali za to mi je bila potrebna sva

snaga. Osećao sam se kao dečačić koji se napreže protiv snageodraslog čoveka."Ti si baš onakva budala kako te i bije glas." Čovek sa crnim krstom

je huktao. "Kada te ubijem, Stefan će uzeti koplje i živote tvojih ljudi.Tvoja odsečena glava stajaće u podnožju kreveta tvoje kurve."Udario me je opet, a svaki udarac sam sve teže odbijao. Odskočio

sam ulevo pokušavajući da dođem do daha. Samo me je brzinaspasla da ne budem presečen napola. Ali moja brzina je slabila.Shvatio sam da neću moći da potučem čoveka sa crnim krstom.Udario me je šlemom u čelo. Zateturao sam se unazad, a udarac

mi je odzvanjao u glavi. U grudima me je stezalo. Jedan unutarnji

glas je vapio: Molim te, Bože, pokaži mi put.Tafur je navalio, a ja sam posrtao, pokušavajući da uteknem. Puzao

sam duž obale, znajući da mi je kraj blizu. Stefan će na kraju, ipak,dobiti Sveto koplje.Čovek sa crnim krstom stajao je ispred mene. Sada nisam mogao

da ga izbegnem. Podigao je vizir i pustio me da mu gledamodvratno, unakaženo lice.Šmrknuo je."Duša ti je već izgubljena. Ja samo obavljam prljav posao za Boga

isporučujući mu tvoje telo."Treptao sam jedan trenutak, zbunjen, zaslepljen suncem koje se

odbijalo o njegov oklop. Kao da sam se našao na nekom drugommestu, u Antiohiji, licem u lice s Turčinom, i udisao poslednji,dragoceni dah života. I ponovo me je zahvatio onaj ludi nagon.Počeo sam da se smejem. Nisam znao čemu. Tome što samzatvorio krug i vratio se u trenutak pred smrt? Tome što će, uprkossvim mojim nadama, život u vojvodstvu ostati kakav je i bio? Tomešto ću umreti u odelu dvorske lude sa zakrpama? Nešto suludo mi jedošlo u glavu. Deo jednog glupog vica. Ne znam zašto mi je to bilosmešno, ali nisam mogao da se uzdržim. Pa, bio sam budala, zarne?"A stvarno je i duboka", rekao sam i nastavio da se smejem,

podigavši noge i prevrnuvši se na stranu."Umrećeš beslovesno, dvorska ludo. Reci mi, koja je to tako

smešna slika koju ćeš poneti u grob?""Vic s bradom." Došao sam do daha. Nisam siguran da li je to bilo

lukavstvo ili me je zahvatilo ludilo. "Dva čoveka pišaju s mosta.Obojica bi da dokažu onom drugom da je njegov veći. Jedan izvučesvoju alatku. 'Brrr... ala je reka hladna', reče. 'Aha', drugi će, 'astvarno je i duboka.'"Čovek s crnim krstom je bezizražajno gledao i ništa nije razumeo.

Stajao je na obali reke, spreman da me pošalje u pakao."A stvarno je i duboka", ponovio sam, ovoga puta s nekom

sigurnošću u glasu.Bilo je to samo iznenadni, kratki blesak, ali siguran sam da sam mu

na licu video jedva primetnu spoznaju da nije sve onako kakoizgleda, da je nešto pogrešno procenio.

Pre nego što je uspeo da shvati šta, šutnuo sam ga pravo ustomak. Od udarca se oteturao do same ivice obale.Čovek sa crnim krstom borio se da održi ravnotežu. I uspeo je!

Prezrivo se smeškao, kao da je hteo da kaže: Ti, mali čoveče. To jesve što imaš?Onda je izgubio tlo pod nogama. Zaljuljao se, a oklop ga je vukao

unazad. A njegov pogled i dalje nije izražavao strah, već muku. Maličovek, mali problem.A onda je počeo da pada. Metal je zazvečao. Oklop ga je povukao,

onda je počeo da dobija brzinu sve dok se nije skotrljao niz nasip,uzalud se hvatajući za kamenje i korov, i upao u reku.Potonuo je. Ubeden sam da je ono što mu je sevnulo kroz glavu

bilo da će da se podigne i uspne nazad i da me dokrajči. Vreme jeprolazilo. Ni sam nisam mogao da poverujem šta se dešava. Tafurse nije podigao. Jedna šaka s rukavicom pojavila se nad površinom imašući borila se da se uhvati za nešto.Prošlo je još neko vreme. Na površini su se pojavili mehurići

vazduha. Rukavica mu je padala napred-nazad. Ali Tafur se nijepodizao. Čovek sa crnim krstom bio je gotov, udavio se, umro.Na silu sam dopuzao do gornje ivice nasipa. Borba se stišavala.

Stefanovi ljudi bili su na kolenima, ječali su i držali ruke u vazduhu.Neki od naših počeli su radosno da uzvikuju i dižu mačeve iznadglave.Onda su svi vikali, a njihova slavljenička lica odražavala su istu

neverovatnu istinu. Mi smo pobedili! Stefan je poražen. Mi smostuarno pobedili!Sa svih strana ljudi su mi žurno prilazili. Nisam znao da li da se

smejem ili da plačem. Konačno su mi suze udarile na oči, suzeradosti i iscrpenosti. Ljudi su izvikivali moje ime kao da sam nekiheroj.Posegao sam za Svetim kopljem na leđima. Još ono malo

preostalom snagom podigao sam ga visoko u vazduh.Prema nebesima.

Poglavlje 143Emili nije čula povike. Zašto?

Znala je da se vodi divlja bitka. Čula je odzvanjajući galop konjanikakoji su napuštali grad, a od njihovih koraka tresli su se zidovi.Oh Bože, pomislila je, to bi samo moglo da znači da je Stefan

napao. Igova vojska sada se borila za život.Emili nije mogla da se natera da pogleda kroz prozor svoje ćelije.

Kako Bog može da dozvoli da ovaj nemilosrdni skot pobedi? Bori se,Ig, bori se! Ali, znala je da su mu izgledi mali.Strepela je od dreke u blizini koja bi najavila pobedu. To bi joj

ukazalo da su Stefanove ubice učinile svoje. Da je Ig mrtav.Ali, dreke nije bilo.Posle tutnjave u početku, čuo se samo zveket metala, škrgutavi

žamor bitke, udaljeni krici. Onda je iz daljine čula radosno klicanje.Zbog čega su vojnici na zidinama bili tako tihi? Konačno se pridiglana slamarici.Nema klicanja... Da li je moguće da je Ig pobedio? Da li je to bilo

moguće?Iznenada je brava zatandrkala i vrata su se naglo otvorila. Stefan je

stajao na njima, surovog pogleda. Za njim su u ćeliju ušli vojnici.Ona se na silu osmehnula."Ne čujem klicanje na zidinama, gospodaru. Zašto mislim da se

bitka nije završila tebi u korist?""Oboma u korist." Stefan je prezrivo šmrknuo i stegao je za ruku. "U

dvorištu stoji omča koja čeka tvoj lepi vrat. Sutra ujutro, ti izdajničkagaduro!""Nemaš prava da doneseš takvu presudu." Emili je pokušala da se

istrgne. "Na osnovu čega me osuduješ na smrt?""Podstrekivanje na pobunu, pružanje pomoći pobunjenicima,

tucanje s jeretikom...", nabrajao je Stefan uz sleganje ramenima."Jesi li izgubio razum? Zar u tebi nije ostalo časti? Zar si s đavolom

sve trampio za komad metala? Za koplje?""Koplje mi je", ponovio je Stefan, a oči su mu sevale, "Važnije od

tebe i tvoje budale i svih žalosnih 'časnih' duša u čitavoj Francuskoj."Emili je viknula:"Nećeš ga pobediti, Stefane, obesio me ili ne. On je pošao sam:

sada vojska stoji iza njega. Ne možeš ga zaustaviti, ni svim svojimtitulama i plaćenicima, i bez obzira na broj ljudi."

"Da, da, tvoju crvenu budalu. Oh, baš mi sada klecaju kolena",smejao se Stefan."On će doći po mene."Stefan je zavrteo glavom i uzdahnuo."Ponekad pomislim da vas dvoje, zapravo, i zaslužujete jedno

drugo. Naravno da će budala doći po tebe, jadna moja devojko.Upravo na to i računam."

Poglavlje 144Svest da je bitka konačno gotova obuzela je ljude. Nema više

borbe. Nema više krvi.Obazirali su se, zapanjeni i ushićeni. Oni koji su preživeli tražilł su

svoje prijatelje i grlili se s njima. Žorž i Langdočani, Odo i otac Leo,Alfons i Aloa, ratari i Slobodni zidari, presrećni samo što su živi.Poveo sam ljude ponovo do gradskih zidina. Bili smo iscrpljeni,

nesposobni za borbu, ali osvajači!Isti oni branioci koji su odbijali naše napade sada su nas sumorno

posmatrali, spuštenog oružja. Stefanovi vitezovi koje smo zarobili bilisu gurnuti napred, bez oklopa, i naterani da kleče. Čuo se jedanuzvik. Nije to bilo pobedničko uzvikivanje, već postojan glas čija jesnaga rasla sve dok se nisu svi pridružili."Predaja, predaja", izvikivali su.Konačno, na parapetu iznad prednje kapije pojavio se Stefan,

ogrnut svečanim purpurnim ogrtačem. S prezirom je pogledao našeredove, kao da nije mogao da poveruje da je ova odrpana ruljapotukla njegove trupe."Šta će sada da se desi?", pitao sam Danijela."Moraš da razgovaraš s njim. Stefan mora da prihvati uslove ili će

njegovi vitezovi ostati bez glava. Vezan je čašću.""Hajde", gurkao me je Odo napred. "Reci tom skotu da može da

zadrži svoje smrdljivo žito. Vidi ima li tamo piva."Dohvatio sam koplje. Neko mi je spremio konja."Idem s tobom", rekao je Danijel."Idem i ja", rekao je mlinar.Pogledao sam u Stefana. Zaista nisam verovao tom skotu, bez

obzira koliko je duboko bio vezan čašću.

"Mislim da ne ideš", odmahnuo sam glavom. Nekog drugog samimao na umu.Doveli su Balduina. Već odavno mu je bila skinuta velikaška odeća i

bio je obučen u jutenu tuniku kao svaki običan čovek. Ruke su mubile vezane, a ispijeno lice neobrijano."Danas ti je srećan dan", rekao sam, i natakao mu šešir s perom na

glavu. "Ako sve prode kako treba, uskoro ćeš ponovo biti u svili.""Ne moraš ti da me oblačiš", zbacio je šešir. "Budi siguran da će

Stefan prepoznati jednog od svoje vrste.""Kako god hoćeš", svečano sam klimnuo glavom.Izdvojili smo se iz vojske, a Balduinov konj bio je vezan za mog.

Vojnici sa zidina nemo su posmatrali kako se približavamo.Zaustavili smo se van dometa strela, na četrdeset koraka od zida.

Stefan je zurio odozgo, pretvarajući se da me jedva primećuje, kaoda ga je neko odvukao od obroka."Čovek sa crnim krstom je mrtav", kazao sam. "Sudbina tvojih

najboljih vitezova, onog što je ostalo od njih, zavisi od tvoje reči.Nema više potrebe da prolivamo krv. Predaj se!""Moram da te pohvalim, šargarepo", odgovorio je vojvoda.

"Dokazao si da si jednako vredan borac kakva si i budala. Olakosam te shvatio. Priđi, dojaši da mogu da ti vidim lice. Izneću ti svojeuslove.""Tvoje uslove? Ti si obavezan da saslušaš naše uslove.""Šta mi se to učinilo, dvorska ludo? Zar me ne smatraš za časnog

čoveka? Dojaši bliže i traži svoju nagradu.""Čini mi se, gospodaru, da se cenjkaš nečim čega nemaš go.

Nemoj se uvrediti što ću, umesto da ja dođem, poslati svog čoveka."Osmeh je iskrivio Stefanovo lice."Neka bude tvoj čovek, dvorska ludo. A ja ću poslati svog.""Da krenem ja?", ponudio je Danijel.Zatresao sam glavom i bacio pogled na Balduina."Ne... on će."Balduin je iskolačio oči. Na čelu mu se pojaviše graške znoja."Evo ti prilike." Navukao sam mu kapuljaču preko glave. "Pokaži

nam kako te tvoj sabrat prepoznaje."Odvezao sam mu konja i snažno ga pljesnuo po sapima; i on je

jurnuo napred. Vojvoda, vezanih ruku, pokušavao je da ga obuzda.

Kada je kročio na ničiju zemlju, počeo je da viče: "Ja sam Balduin,vojvoda od Treja!"Nekoliko stražara sa zidina uperilo je prst u njega i počelo da se

smeje.Vojvodin glas je postao uzrujaniji."Ja sam Balduin, budale. Zanemarite ovu odeću! Pogledaj me,

Stefane! Zar ne vidiš?"Sve što je moglo da se vidi bila je bedno obučena prilika na konju

koji galopira prema kapijama."Evo, dvorska ludo", viknuo je Stefan sa zidina. "Evo mojih uslova."Začuo se jeziv fijuk i jedna strela pogodi Balduina u grudi. Vojvoda

se zaneo. Onda još jedna, pa treća koja ga je pogodila. Balduinovotelo je klonulo u sedlu. Konj, koji je osetio da nešto nije u redu,promeni smer i pođe nazad ka našim redovima."To su moji uslovi, budalo", vikao je Stefan sa zidina. "Uživaj u

pobedi! Imaš jedan dan." Onda je uvio purpurni ogrtač oko ramena iotišao i ne sačekavši odgovor.Danijel je izjahao da prihvati konja. Balduinovo beživotno telo

stropoštalo se na zemlju.Oko strele koja mu je virila iz grudi bio je obavijen pergament.Danijel je skočio s konja i, ne vadeći strelu, odvio hartiju s nje.

Pročitao je i pogledao u mene. Video sam gorčinu u njegovompogledu."Gospa Emili je proglašena za izdajnika. Imamo jedan dan da

položimo oružje. Ukoliko se mi ne predamo i ne predamo kopljeStefanu, ona će biti obešena."

Poglavlje 145Te noći izašao sam u polja iza našeg logora. Grudi samo što mi

nisu prsnule od besa.Bilo mi je potrebno da budem sam. Prošao sam pored stražara koji

su stajali po obodu logora. Nisam mario za opasnost. Poželeo samda zavitlam prokleto koplje u zidine zamka. Zadrži ga, Stefane! Životmi je se pretvorio u jad i bedu otkad sam ga našao!Iza mene je plamen stotine vatri svetlucao u noći, a moji ljudi su

dremali ili se kladili šta će jutro doneti: borbu ili predaju.

Počeo sam da osećam kako mi samopouzdanje opušta ramena.Možda ću videti Emili ako pridem bliže zidinama. Samo na trenutak,dok prolazim kapije. Ta misao me je podigla – da mogu da vidimnjeno prelepo lice još jednom.Duboko sam disao, dlanovima sam milovao koplje i zurio u debele

zidine.Odjednom me neka mišićava ruka steže oko vrata. Hvatao sam

vazduh, a stisak se stezao. Vrh mača bio mi je pritisnut uz leda."Ovo je bilo lako, dvorska ludo", šištao mi je glas u uho."Izabrao si opasno mesto za ubistvo. Samo ako viknem, postaćeš

hrana našim psima.""Ako vikneš, ostaćeš bez veoma drage osobe, ubico veprova."Polako sam se okrenuo i stao licem u lice s Mavrom, koji je uvek

čuvao Anu."Šta ti radiš ovde, Mavre? Tvoja gospodarica Ana nije moj prijatelj.

Ni ti nisi dobrodošao.""Dolazim s porukom", rekao je. "Moraš da saslušaš, samo

saslušaj.""Već sam video poruku tvoje gospodarice, moja žena je umrla u

njenoj tamnici.""Poruka nije od moje gospodarice", rekao je Mavar smeškajući se,

"već od tvoje. Od Emili. Ona te zove da noćas dođeš sa mnom izatih zidina. Kazala mi je da ti prenesem: 'Možda i jeste tako, ali nećeuvek biti tako.'"Na te reči sam ostao bez daha. Čuo sam glas Emili, video je kao

onog dana kada sam u odeći dvorske lude krenuo u Trej. Duh mi ježivnuo na pomisao o iskri hrabrosti u njenim očima."Nemoj još da se smeškaš", upozorio me je Mavar. "Jako je

neizvesno njeno spasavanje. Odaberi dvojicu. Najboljih koje imaš.Dvojicu s kojima bi voleo da umreš. Onda moramo da krenemo.Unutra. Smesta."

Poglavlje 146Izabrao sam oda i vola. koga bih drugog? Bili su najhrabriji i doveli

su me sve dovde.

Pošli smo oko ponoći. Prošunjali smo se kroz logor, pa kroz šumu inismo privukli ničiju pažnju. Zatim smo pratili reku do mesta gde jebila najbliža gradskim zidinama, daleko od glavne kapije.U pomrčini sam nazreo obrise katedrale, osvetljene vatrama straže.

Čak smo i čuli Stefanove ljude kako razgovaraju na zidinama.Držali smo se reke prilazeći delu grada koji nisam poznavao.

Pregazili smo na jazu za koji je Mavar znao.Šunjajući se uz zidine, došli smo do mesta koje je delovalo kao

spoljni deo velike kamene višespratne građevine. U zidu su biliisklesani uski prozorski prorezi. Nisam imao predstavu gde senalazim.Mavar se popeo do jednog od uskih proreza. Zagrebao je po

otvoru. Jedan glas je odgovorio. "Ko je tamo, budala ili kralj?"Svojim lošim izgovorom Mavar je rekao:"Da budale nose krune, svi bismo bili kraljevi. Brzo, puštaj nas

unutraili ćemo svi sutra visiti."Iznenada se kameni blokovi zida pomeriše. Prorez postade veći,

jedan po jedan blok, i ono za šta sam mislło da je prozor, bio je ustvari tunel."Šta je, kog davola, ovo?", pitao sam. "La porte du fou", odgovorio

je Mavar i žurno nas uveo. Budalina kapija. "Iskopan je tokom ratovas Anžuom kao put za bekstvo, ali su ga njegovi otkrili i pričekaliovde. Pobili su sve koji su izašli. Za svakog ko prode tuda kaže seda je budala. Mislio sam da ćeš umeti da ceniš ovo.""Baš ohrabrujuće", Odo je s nelagodom progutao knedlu."Izvinjavam se", rekao je Mavar. "Predložio bih vam glavnu kapiju,

ali nju čuvaju svi ovi ljudi u zelenozlatnim ogrtačima i s velikimmačevima." Gurnuo je Oda napred.Prikradali smo se uskim prolazom. Napred se pojavilo mutno svetlo."Brzo dodite", čuo sam glas s druge strane. Nisam znao gde se

nalazim ni kuda sam se uputio. Nadao sam se da ovo nije zaseda.Tunel nije bio dug, tek koliko i sama građevina. Izašli smo u

prostoriju osvetljenu bakljama, a neko nam je pomagao priiskakanju.Taj neko bio je čovek u tamnoplavom ogrtaču sa sedom bradom.

Odmah sam ga prepoznao: Ogist, lekar koji me je izlečio kada me je

vepar napao. Ovo je bila njegova bolnica. Ljudi ophrvani bolešćuležali su na slamaricama ili stajali oslonjeni uz kamene zidove.Ogist nas je poveo niz hodnik u veliku susednu odaju. Njegova

radna soba. Tu su zidovi bili prekriveni rukopisima i svicima.Jedva da sam imao vremena da zahvalim Ogistu na pomoći pre

nego što nas je ugurao u tu odaju i zatvorio nas u nju. Srce mi jenervozno udaralo."Šta sad?", okrenuo sam se ka Mavru."Sad", začuo se glas iz senke, "da se pomolimo da to tvoje Sveto

koplje ima i delić moći koju mu pripisuju – ako imaš nameru daspaseš život ženi koju voliš."Naglo sam se okrenuo i ugledao priliku s kapuljačom kako izranja

iza ugla. Nisam znao da li da podignem nož ili da se poklonim.Zurio sam u gospu Anu.

Šesti deoPOSLEDNJA MILOST

Poglavlje 147Doboš je svečano lupao u dvorištu ispred zamka. Gomila

radoznalaca počela je da se okuplja, gomila onih željnih da vide štase dogada.Obično bi se, pre nego što bi neki lopov ili ubica bio obešen, ljudi

okupili i smejali se i pričali kao da idu na svečanost. Trgovci torbariprodavali bi poslastice i sveće; deca bi se igrala žmurke u gužvi iskakutala do najboljih prvih redova da se rugaju ili pljuju.Ali, danas je raspoloženje bilo drugačije. Svi su znali da će

prisustvovati nečem što još nisu videli.Neko od velikaša će biti obešen.Jedna plemkinja.Visoko iznad dvorišta, sakrio sam se na ispustu na zidu zamka,

skupljen u jednom kutku koji mi je Mavar pronašao. Na trgu samugledao Oda, u gužvi, blizu vešala. A Vo je, noseći dva vedra naobramici, išao u pravcu glavne kapije.Po zidinama su vojnici bili postrojeni na palisadima, spremni za

slučaj da pobunjenici napadnu. Vetar koji je šibao kovitlao je plamenvelike lomače na trgu. Ona je čekala telo Emili kada ga skinu savešala.Fanfare su razbile napetu tišinu. Kroz gomilu se proneo šapat.

Došao je čas! Vrata donžon kule su se otvorila.Jedan odred vojnika izašao je s Emili u sredini."Eno je," neko vrisnu"Preklinjem vas, gospo, molite se", jecala je neka žena. "Božija

milost je velika. Ako bude našao mesta za nas na Nebu, naći će ga iza vas."Srce mi je snažno udaralo u grudima već što sam video Emili posle

tako dugo vremena.Nosila je jednostavnu pamučnu haljinu i šal čvrsto povezan oko

ramena. Plavu kosu je samo prikačila, pa joj je padala oko vrata. Nije

delovala plemenito, nego hrabro. Hrabrije nego što sam ikada video.Oh, Bože, kako sam želeo da joj uhvatim pogled, da je pozovem!

Da joj stavim do znanja da sam tu!Doboši se začuše ponovo. Gomila se utiša."Pustite je", neko je konačno viknuo. "S njom nismo u sukobu."Emili je zastala na trenutak, na licu joj se pojavio ljubazan osmeh,

ali ju je jedan vojnik gurnuo napred na platformu.Gomila je urlala da joj se poštedi život, čak i kada ju je dželat pod

maskom povukao za ruku uz stepenice i poveo je ispod omče. Znaosam da je morala biti jako uplašena; znao sam kako mora da joj srceudara. Pogledao sam u Oda: Čekaj! I u Vola. Kako sam želeo da seispravim i da viknem: Ovde sam!Onda se ponovo začuše trube – ovoga puta vojvodina melodija.

Stefan se pojavio na ulazu u zamak. S obe strane pratili su ganjegovi lakeji, sudski izvršitelj i vojni zapovednik.Sudski izvršitelj razvi jedan svitak i stade da čita:"U skladu sa zakonima vojvodstva borejskog i, potvrđeno do ovog

vremena, od nadbiskupa ove dijeceze i Svete stolice, odlučeno je daće se za sve one za koje se utvrdi da su podstrekači i saučesnicijeretičkih pobunjenika smatrati da su se ogrešili i o vojvodstvo i oCrkvu, i, stoga, biće obešeni omčom oko vrata dok ne izdahnu, atela će im biti spaljena, prema zakonu.""Ostavite je u životu", viknuo je neki glas iz gomile. "Stefanov vrat je

taj koji odgovara omči, a ne njen."Stefan je pocrveneo u licu."Gde ti je tvoja dvorska luda sada, gospo?" Prišao je vešalima i

obratio se svima: "Pružio sam mu šansu da joj spase život, dapoštedi grad još krvi, ali on se ne pojavljuje. Gospo Emili, tebi supreostale samo ove žene slabe volje da govore za tebe.""Tvoja dela govore za mene", rekla je Emili. "Molim se da on ne

dođe."Stefan je skupio oči."Čekaćemo, ali samo još nekoliko trenutaka."Odo me je odlučno pogledao. Sada, govorio mu je pogled. Moramo

da napadnemo sada. Nisam mu dao znak.Iznenada jedan stražar povika sa zidina."Gospodaru, evo ludine vojske. Oružje im je spušteno. Predaju se."

Stefanovo lice obasja radost."Jesi li siguran, naredniče? Predaju li se ili napadaju? Ne smemo

dozvoliti da nam podvale.""Ne, narednik je u pravu", potvrdio je vojni zapovednik s palisada.

"Zastave nose spuštene. Predaju se. A dvorska luda ide na čelu."Sa svoje osmatračnice video sam redove mojih ljudi kako se

približavaju s oborenim oružjem. A Alfons na čelu u mom haljetku odzakrpa i s mojom kapom."Budalina glupost zapanjuje čak i mene", smeškao se Stefan

prezrivo dok je, ustrčavši uz stepenice, virio preko zida. "Odbacujesve zbog jedne žene. Kakvo viteštvo! Priđi bliže, dvorska ludo",viknuo je Stefan iza zida. "Otvorićemo kapije. Imam nešto što ćešhteti da vidiš."Dao je znak čuvarima kapija da spuste most. Dvojica ljudi počeše

da pokreću mehanizam.Istovremeno, Stefan je naredio:"Dželatu, pritegni omču."Gomila je huknula od negodovanja. Nešto loše samo što se nije

dogodilo. Dželat je namestio Emili konopac oko vrata i naterao je dastane iznad poklopca."Ne prilazite", vikala je Emili ljudima koji su se približavali kapiji.

Dželat joj stavi crnu vreću na glavu. "Molim te, Ig, vrati se! Vrati se!"Stefan se glasno zasmejao."Žao mi je, gospo, što ću vas razočarati. Izgleda da je on baš onako

velika budala kao što se i priča."Nisam više mogao da se uzdržavam. Pogledao sam Oda u gomili i

Vola koji je bazao oko kapije. S druge strane sam ugledao Mavra nabalkonu iznad trga.Dao sam im znak. Sada!Ali iznenada Stefan povika:"To nije on!" Istegao se preko zida i iskolačio oči. "Ovo je podvala!

Ono nije dvorska luda! Zatvarajte kapije!"

Poglavlje 148Mavrova strela zafijukala je preko skvera i pogodila jednog od

čuvara kapije u leđa. Ovaj se sručio na kolena.

Vo je odbacio svoja vedra i zabio štap u čekrk, i tako zaustavioteške grede kapije. Nož je zario u drugog čuvara kapije koji se mučioda je zatvori.Moji ljudi, s Alfonsom na čelu, nagrnuše unutra. Savladali su

vojnike na kapiji dok ih je odozgo zasipala kiša strela. Uskoro su seborili sa Stefanovim ljudima prsa u prsa.Stefan je skočio sa zidina i potrčao ka platformi i Emili."Gde ti je budala?", pitao je. "Pušta te da umreš. Ne dolazi po

tebe?"Dao je znak dželatu. Tada se Odo progurao pored dvojice stražara.

Zario je nož u dželatov stomak i zbacio ga s platforme. Prišao jeEmili."On dolazi, Stefane", viknuo sam. Podigao sam koplje. Poglede

pune mržnje prikovali smo jedan za drugog. "Evo me, gospodaru!Norbert mi je rekao da si ostao bez dvorske lude."Ushićenje zbog pobede iskrivilo se u bes na Stefanovom licu.

"Držite ga!", kriknuo je. "Sto zlatnika onome ko mi donese koplje. Petstotina!"Njegovi stražari podoše ka meni. Podigoh koplje."Bacio si mi sina u vatru", rekao sam pogleda uprtog u Stefana.

"Evo, hvataj svoje koplje."Zavitlao sam ga svom snagom u vatru na trgu. Na opšti užas,

prisutnih."Ne...!", zaurlao je Stefan.Potrčao je kao ludak ka vatri, očajnički izvlačio grančice i drva dok

mu je plamen prljio meso. Bacao je granje prema koplju,pokušavajući da ga pomeri. Onda se povukao, odbijen ljutomvrelinom. Zurio je u koplje zariveno u sredinu, gledao kako se crvenido usijanja i počinje pomalo da gubi oblik.Onda se okrenuo ka meni, pogleda ispunjenog ubistvenom

mržnjom."Ti!", vrisnuo je. "Ti, neverovatna budalo!"

Poglavlje 149Stefan je preskakao po dva stepenika penjući se prema meni,

velikom brzinom i okretnošću za tako krupnog čoveka.

Dohvatio sam mač i skočio sa ispusta do balkona na drugom spratuzamka. Jedan od Stefanovih vojnika krenuo je da me zaustavi, ali jasam ga sasekao preko grudi i bacio dole.Vojvoda je skočio na drugi ispust i mahnito pojurio ka meni. Našao

se ispred mene na istom balkonu – udaljen pet koraka."U tvoju domišljatost nikada nisam sumnjao, šargarepice", rekao je

zlobno me gledajući. "Sada ćemo videti da li se boriš."Skočio je na mene i obrušio svoj mač. Odjek jezivog udarca preneo

mi se kroz ruke kada sam ga dočekao. Stefan se vešto okrenuo iobema rukama zamahnuo mačem u moje grudi. Oštrica mi jezasekla bok.Savio sam se od strašnog bola."Hajde, budalo", izazivao me je, "mislio sam da gajiš strast prema

borbi. Videćeš da biti velikaš znači još nešto osim da guraš kitu učavku visokog roda. Tražio si zadovoljenje za svoju usranu ženu isina? Hajde!"Ponovo je udario mačem u moj mač i gurnuo ga na nekoliko palaca

od mog vrata. Oči su mu gorele; vreli dah mi je pekao lice.Poslednjim trunkama snage udario sam ga kolenom. Stefan je

jeknuo i savio se. Odgurnuo sam ga i zamahnuo i izbio mu iz ruku.Iskolačio je oči kada mu je mač pao preko ispusta.Stajao je tamo, bez odbrane, zaprepašćen.Onda je skočio na ispust koji se nadnosio nad trg. Nasmejao se."Znaj samo ovo – ako ja prvi stignem do nje, mrtva je!"Bacio se na susedni balkon. Onda je jurnuo u zamak.Otrčao sam do ivice balkona i zagledao se u dvorište tražeći Emili.

Nigde je nisam video. Ni Oda. S boka mi je kapala krv.Utrčao sam u zamak, očekujući Stefana i borbu na smrt. Nalazio

sam se u privatnim odajama. Skotu nigde nije bilo ni traga."Gde si?", urlao sam po hodnicima. Samo mi je eho odgovarao.Udario sam u jedna vrata i uleteo u Stefanove i Anine odaje. Kao

lud sam se osvrtao. Ovde sam bio one noći kada sam jurio Anupošto sam otkrio Sofi u tamnici.Pogledao sam u bok. Po tunici mi se širila vlažna mrlja krvi."Stefane", vikao sam. "Proklet da si, dodi i bori se sa mnom!"Njegov glas se začu iza mojih leđa."Tražiš me, evo me, dvorska ludo. Ispričaj mi neki vic!"

Stefan se pojavio iza ugla prezrivo se osmehujući. Držao je napetsamostrel uperen u moje grudi."Možda mi i fali dvorska luda, kako kažeš", rekao je, "ali, čini mi se,

ti si taj kome fale trikovi."Jeza mi je prošla niz kičmu. Povukao sam se do zida. Nisam imao

kuda da pobegnem."Šta kažeš? Naša mala budala je ostala bez trikova? Sanja da

postane plemenit, ali sve što je uspeo jeste da je tucao jednu takvu.Steta za koplje, ipak", rekao je i iscerio se. "Zar se ne slažeš, ženo?""Žena...? Ana?"

Poglavlje 150Ana je izašla na svetlost, ali je ostala iza Stefana. Osetio sam

slabost u nogama i prazninu u stomaku.U ruci je držala koplje. Sveto koplje... ne ono najobičnije koje sam

onako teatralno bacio u vatru. Već koplje koje sam joj poverioprethodne noći! Poverio!"Ja jesam budala", rekao sam pogledom tražeći njene oči. Kako to

da je Emili toliko pogrešila u vezi s Anom? Kako sam ja pogrešio?Pogledao sam u samostrel uperen u moje grudi. I u Stefanov

podrugljivi osmeh. Prvi put sam osetio da sam spreman da umrem."Još jednu reč samo, dvorska ludo", cerekao se Stefan. "Tvoja smrt

je za mene ništavna, kmetu. Ono što je bilo važno jeste koplje. Ali,svejedno, šta bi ti učinio s nečim takvim? Svakako ne znaš kakvuono moć ima. Prošao sam ceo svet zbog njega. Moje je po božijojpravdi." Zategao je prst na obaraču samostrela."Evo ti ga onda, Stefane", začu se Anin glas iza njega. Stefan se

odjednom zanese i iskolači oči. Stegao sam se očekujući da će miutroba uskoro pasti na ruke. Ali iz njegovog samostrela nije bilostrela.Začuo se najužasniji mogući zvuk – pucanje rebara i tetiva, cepanje

mesa. Iz Stefanovih usta ote se gadno krkljanje. Ali umesto reči,poteče bujica krvi.Ana je snažno gurala. Sada je vrh koplja probio koren vrata i izašao

mu pred rođene oči."Evo ti ga, mužu!"

Onda je Ana primakla usne njegovom uhu i prošaputala:"Pomisli kako je sada postalo bezvredno, kada se krv našeg

Spasitelja pomešala s tvojom."Stefan je pogledao naniže. Zurio je ne verujući u rimskog orla i

krvavi vrh Svetog koplja koji su virili iz njegovog vrata. Zatim je paona pod.Skamenjeno sam zurio u Anu. Ona me je jedva i pogledala. Nijedno

od nas nije progovorilo. Onda sam primetio da joj pogled smekšava ida klima glavom, kao da smo podelili nešto sto smo mi razumeli i štonikada neće biti pretočeno u reči."Mislim da slobodno možemo da kažemo", rekla je, "da kada smo

te izvukle iz jarka onog dana, nismo ni nakraj pameti imale ovakavzavršetak.""Sasvim sigurno, gospo."Začuše se koraci iz hodnika. Emili ulete u prostoriju, bez daha. Oči

su nam se srele, a srce samo što mi nije puklo od sreće. Pogledalaje Stefana, sklupčanog na podu. Pa u Anu koja je stajala nad njim.Pa opet u mene i u krv koja mi je curila s boka.Uzdahnula je."Ranjen si.""A ti me uvek neguješ dok se ne oporavim", rekao sam. "Oh, Bože,

Emili, ne znaš šta znači što te vidim sada!""Znam", rekla je ona.Pritrčala je i bacila mi se u naručje. Podigao sam je s poda i stegao

je najviše što sam ikada ikoga stegao. Ljubio sam je i ljubio, s nadomi srećom. Prvi put sam, zapravo, shvatio da je ona moja.Oči su mi se ovlažile dok sam razmišljao o svemu što se dogodilo

otkad sam otišao iz Vej di Pera. O svima koji su umrli."Nemam ništa. Ni pare na svoje ime", promrmljao sam. "Čak ni

posao. Kako je, onda, moguće da se osećam kao najbogatiji čovekna svetu?"Emili me je uhvatila za ruku i prošaputala:"Zato što si slobodan."

Poglavlje 151

Langdočani su prvi otišli, rano sledećeg jutra. Vo mi je ispričao zaizreku u njihovom delu šume: Nema smisla zadržavati se poredvinskog bureta kada zabava prođe.On i njegovi ljudi okupili su se na kapijama u zoru. Konji su im bili

natovareni vrećama žita, a nekoliko svinja i kokošaka motalo se izanjih. Izašao sam u praskozorje da se oprostim s njima."Trebalo bi da ostanete", rekao sam mu. "Ana je obećala da će

prihvatiti sve vaše zahteve. Zaslužujete mnogo više.""Više? Mi smo ratari", rekao je Vo. "Šta nam još treba? Ako

stignemo natovareni zlatnim putirima, naši ljudi će misliti da tu trbada pišaju.""U tom slučaju..." Potapšao sam ga po ramenu i mahnuo mu ispred

nosa zlatnim tanjirom s ugraviranim Stefanovim grbom, koji samnameravao da mu dam kao uspomenu. "Nema potrebe da ponesešni ovo."Vo se obazreo, a zatim gurnuo tanjir u vreću za sedlom. "Mislim da

ću morati da ih naučim nekim manirima", iscerio se.Zagrlio sam ratnika i toplo ga potapšao po širokim leđima."Potraži nas, ludo, ako ikad poželiš da vratiš koplje", namignuo mi

je. Ošinuo je konja i dao znak ljudima za pokret.Pratio sam ih pogledom dok i poslednji nije izašao kroz kapije

grada.Stefan je sahranjen kasnije toga dana. To je bila poslednja stvar

koju sam morao da uradim.Nekoliko mojih ljudi bilo je tamo kada je kovčeg donet u katedralu.

Opelo nije bilo kao za nekog vojvodu koji je poginuo u borbi. Samosmo Ana, njihov sin, Emili i ja bili u crkvi s biskupom.Vojvodin kovčeg odnet je u kriptu u zamku i položen u mermerni

sarkofag. Na tom mračnom, skučenom mestu, duboko pod zemljom,leže zemni ostaci prethodnih biskupa i članova vladajuće porodice.Tu je bilo jedva toliko vazduha da se upali baklja.Oproštaj je bio jednostavan i kratak. A i šta je moglo da se kaže?Da je Stefan odbacio čast zbog pohlepe i moći. Da je bio gad

prema svojoj ženi i nezainteresovan otac svome sinu. Da je pljačkaopo Svetoj zemlji u potrazi za plenom.Biskup od Borea, onaj isti koji nas je ekskomunicirao, promrmljao je

kratku molitvu, pogldajući u koplje. Emili je posmatrala držeći me za

ruku. Kada je obred završen, Ana se nagla nad kovčeg i spustila suvpoljubac na Stefanov obraz.Povela je sina iz kripte, a biskup se spoticao odmah za njima."Ostavi me načas", rekao sam Emili.Ona me nije razumela."Treba da kažem nešto mojoj ženi i sinu."Konačno je klimnula glavom i ostavila me. Stefana i mene.Zagledao sam mu se u duboko usađene oči, u njegov povijeni

orlovski nos."Ako je na svetu ikada bio neki skot, ti si taj", rekao sam. "Počivaj u

paklu, svinjo jedna!" Zatvorio sam kovčeg.Držao sam Sveto koplje u rukama. Ono me je podsećalo na sve

one čije je živote izmenilo. Možda će ga godinama kasnije neko naći,pomislio sam. U neko drugo vreme, kada ono bude slavljeno zbogonoga šta predstavlja. Nešto čudesno, blisko Bogu.Bilo si mi vraški dobra motka za poštapanje. Osmehnuo sam se. Ali

kao relikvija, donelo si više krvi nego mira.Položio sam Sveto koplje u sarkofag. Zatim sam pomerio teški

poklopac na mesto i okrenuo se.Poslužitelj u kripti se vratio i ja sam mu klimnuo glavom da nastavi

sa svojim dužnostima. Stajao sam i posmatrao, opraštajući se odSofi, Filipa i Turčina koji me je poštedeo u Antiohiji.Sarkofag je zapečaćen zauvek i gurnut u zid, gde se skoro

savršeno uklopio u kamen. Onda su zamalterisane rupice.Koplje će ležati tu zauvek.Ili dok ne bude opet potrebno.

Poglavlje 152Čula su se crkvena zvona.Kada sam izašao iz kripte, Emili mi je žurno prišla i uzbuđeno rekla:"Imamo goste, Ig! Nadbiskup Velu stiže na kapije.""Velu...?" Ime mi nije bilo poznato."Iz Pariza."Pariz! Nisam znao da li je to dobro ili loše. Crkva nas je

ekskomunicirala. Ako tako i ostane, sve za šta smo se borili biće

izgubljeno. Bez obzira na to što je Ana obećala da će ispravitinepravde, bez Crkve postaćemo otpadnici, više mrtvi nego živi.Odvukao sam se u dvorište. Ana je stajala i očekivala goste.Biskup Bartelm, takođe. Moji ljudi su se okupili sa svih strana u

dvorištu: Odo, Žorž, Alfons, otac Leo.Nadbiskup pariski! Ovo je bilo nešto što je izazvalo smetenost.Kada su podignute grede pokretnog mosta, kolona vojnika, dva po

dva, s tamnocrvenim ogrtačima ugalopirala je u dvorište.Za njima, ukrašena kočija koju je vuklo šest konja.Na njoj je bio rimski krst, znak Svete stolice.Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Emili me je stegla za ruku."Imam dobar predosećaj", prošaputala je.Voleo bih da sam mogao da kažem isto.Kapetan garde skočio je s konja i postavio stoličicu ispred vrata

kočije. Kada ih je otvorio, pojavila su se dva sveštenika sa skerletnimkapicama. Zatim, odmah za njima, nadbiskup, po mojoj proceni, staroko šezdeset godina, sede i proredene kose, u tamnocrvenoj mantijii s velikim zlatnim krstom oko vrata."Eminencijo", uzviknuo je biskup Bartelm. On i njegovi sveštenłci

padoše na jedno koleno. Polako i svi oko njih učiniše isto. "Ovo jevelika čast. Nadam se da niste imali previše naporan put.""Ne bismo imali", odgovorio je nadbiskup odsečno, "da nismo na

vaš glas otišli prvo u Trej, očekujući da ćemo tamo zateći pobunu'jeretika i lopova'. A umesto toga zatekosmo samo mir i red. I,zanimljivo, ne zatekosmo vlastelina. Tamo nam je rečeno da se ovdevodi bitka.""Vodila se, Vaša milosti", rekao je biskup."Pa, ne delujete ometeno zbog toga, Bartelme", primetio je

nadbiskup. "Očigledno, crkva i dalje funkcioniše. Pokaži mi gde susve te zastrašujuće izgubljene duše!""Evo, oni su tu", kazao je biskup i upro prst ka mojim ljudima. "I tu."

Pokazao je na mene.Nadbiskup nas je zagledao."Ovi ljudi deluju sasvim dobro – bezopasno čak za otpadnike i

jeretike.Biskup je prebledeo. Na trgu se začu prigušen smeh."Vojvoda je smatrao..."

"Vojvoda je očigledno smatrao", prekinuo ga je Velu, "da su muzakoni Crkve na raspolaganju, isto kao i ti, da sprovodi svoju ličnuvolju."Tek tada prvi put, malo popusti zategnuta struna u koju su mi se

grudi pretvorile."Vaša milosti." Ana je prišla i klekla. "Vaše prisustvo je veoma

dobrodošlo, ali ima i pitanja svetovnog prava koja moraju da sereše."Jedan glas se začu iz kočije:"Zato sam i ja pošao, draga moja."Pojavi se veličanstvena figura, obavijena u purpurni plašt izvezen

zlatnim krinovima. Svi vojnici smesta padoše na jedno koleno."Vaše visočanstvo", uzviknula je Ana, ubledelog lica. Odmah se

podigla i poklonila, očiju prikovanih za zemlju. Kroz gomilu seproneše uzdasi. I reč u koju sam jedva mogao da poverujem.Čitav trg se spustio na koleno. Kralj! Odgovorio je na moj poziv.

Morao sam da trepnem dvaput da bih se uverio da ne sanjam.Onda začuh ono što me je još i više zapanjilo."Oče!", uzviknu Emili.

Poglavlje 153Oče! Da li sam dobro čuo? Telo mi se ukočilo. Znam da mi se vilica

oklembesila.Kralj spusti pogled na Emili. Nisam mogao da procenim da li mu je

bilo drago ili je bio ljut."Da li te je odsustvo s dvora odučilo, dete, da se ne zaboravljaš

kome se obraćaš?""Nije, gospodaru", odgovorila je Emili. Klekla je i spustila pogled.

Onda je podigla oči, svetlucave od zadovoljstva."Oče…" Osmehnu se s uzdahom."Dobro." Kralj je dao znak da ustanemo. "Pokaži mi tu zavedenu

budalu za koju mi kažu da je odgovorna za ove nemire."Emili je skočila i ščepala me za ruku."Grešite, oče. Nije Ig odgovoran već...""Tišina", prekinuo ju je kralj podižući glas. "Mislio sam na Stefana,

navodnog vojvodu, a ne na tvoju prokletu dvorsku ludu", rekao je.

Emili, vlažnih očiju, razvuče lice u osmeh i porumene. Uzela me jeza ruku."Vojvoda je mrtav, gospodaru", istupila je Ana. "Umro je, pošto je

shvatio svoju sramotu, od sopstvene ruke.""Od sopstvene ruke..." Kralj je bacio pogled na nadbiskupa i

šmrknuo. "Znači, on je taj kome je, posle svega što je učinio,uskraćena božija milost. A što se tiče ostalih jeretika..." Okrenuo seka mojim ljudima. "Smatrajte da ste vraćeni u Crkvu. Govorim u imenadbiskupa Velua kada kažem da vam vraćam duše."Trgom se prolomi razdragano klicanje. Ljudi su grlili jedni druge i

dizali pesnice uvis."Sada, što se tiče tebe, dvorska ludo..." Kralj se okrenuo ka meni.

"Ti si izložio zahteve koji bi, kada bi bili odobreni, u polovini zemljeizazvali nerede.""Nisu to zahtevi", pognuo sam glavu. "Samo nada da ćemo se

vratiti kućama u miru i nešto promena u zakonu da obeštete zla kojasu nam učinjena."Kralj je duboko uzdahnuo. Za trenutak sam pomislio da će

pobesneti. Onda se opustio."Moja kći priča o toj istoj stvari već godinama... Možda je došao

čas."Dvorište je eksplodiralo od povika radosti, ali on je odmah podigao

ruku i prekinuo ih."Ostaje činjenica da ste se podigli protiv svojih vlastelina. Protiv

onih kojima ste se zakleli. Zakoni o feudalcu i kmetu nisu donetiovde. Neko pravo mora da se poštuje."Emili me je gurnula nadole. Kleknuo sam."Gospodaru. Ja sam bio putujući zabavljač i krčmar. Daleko sam od

visokog porekla koliko neko može da bude.""Ipak ćeš morati." Kralj je prevrnuo očima. "Ako nameravaš da se

oženiš mojom kćerkom."Polako sam podigao glavu. Osvrnuo sam se dok je osmeh počeo

da mi se širi licem."Oče!", uzdahnula je Emili i povukla me gore. Onda je pritrčala

kralju i, bez mnogo ceremonije, bacila ruke oko njegovog vrata."Znam, znam. Budala ima na sve strane, čak i onih koji nose

kraljevske plaštove. Ali najpre moram da porazgovaram s tvojim

momkom."Prišao je procenjujući me. Onda mi je stavio ruku na rame i poveo

me u stranu. Osetio sam da se sprema neka grdnja."Ne bih da zvučim nezahvalno, sinko, jer znam da ti Emili duguje

život... ali u pismu si pomenuo izvesno koplje."Udahnuo sam i progovorio:"Uništeno je, Vaša visosti. Bacio sam ga u plamen u borbi ovde.

Plašim se da ništa nije ostalo."Kralj je duboko uzdahnuo."To je bilo koplje kojim je proboden naš Spasitelj? Takva relikvija

vrednija je čak i od moje krune. Siguran si u to, momče?""Samo sam siguran da je ono izazvalo najčudesniji ishod.

Pogledajte okolo, sire."Pogledao je – u oduševljene ljude, u oči svoje kćerke vlažne od

radosti – onda je mudro klimnuo glavom."Kakvo bi to blago bilo. Ali, možda je ovako i bolje... Iz iskustva

znam da su takve stvari bolje kada ostanu potka legendi i mitova."

EPILOG

Poglavlje 154"Deda!"Do mene je u baštu dotrčao moj mali unuk Žak. Bilo je svetlo jutro u

kasno leto. Upravo sam se vratio s brda s rukoveti suncokreta, kaošto sam radio svakog jutra leti. Mada mi je penjanje donde sadamalo teže padalo.Mali Zak, petogodišnji sin moje kćerke Sofi, bacio mi se u zagrljaj i

skoro me prevrnuo. Pokazao je na grb sa šahovskim poljem koji jevisio iznad ulaza u našu krčmu. (Naravno, ova krčma je nešto većaod one prve. Sada smo vlasnici četvrtine zemlje koja je pripadalaBalduinu. Neke stvari se dese kada se oženiš kćerkom jednogkralja.)

"Majka je rekla da ćeš mi ti ispričati šta predstavlja naš grb. Ona jekazala da si ti nekada bio dvorska luda.""To je kazala?", pretvarao sam se da sam iznenađen. "Pa, ako je to

kazala, onda mora da je istina.""Pokaži mi", navaljivao je Žak dok su mu plave oči sijale."Da ti pokažem?" Uzeo sam ga za ruku. "Onda najpre moraš da

čuješ priču."Poveo sam ga do klupe koja je gledala na mesto u kome smo živeli

poslednjih četrdeset godina, blizu grobova Sofi i Filipa. Polje oko nasbuktalo je pod obiljem suncokreta.Poveo sam Žaka u prošlost, u vreme kada je sve što sam imao bila

samo mala krčma. Kada je neka vojska prošla ovuda, vojska koju jepredvodio pustinjak. Poveo sam ga do bitaka, i najsvetije nagradekoja je jedno kratko vreme bila u mojim rukama. Do bitke od prečetrdeset godina, koju su vodili ljudi da bi stekli slobodu.Moj mali plavokosi unuk slušao me je bez daha."To si bio ti, deda? Ti si sve to uradio?""Ja i Odo i Alfons. Kada je čika Odo bio samo kovač u mestu, a ne

upravnik imanja.""Da vidim", zažmurio je na jedno oko, kao da mi ne veruje. "Pokaži

mi šta si naučio!""Šta sam naučio?" Dodirnuo sam mu pegavi nosić. Onda mi je

sinula ideja. Ustao sam s klupe i namignuo mu kao da hoću da mukažem: "Ovoje naša tajna. Štagod da se desi, nemojda kažeš baki."Uvukao sam stomak i zadržao dah. Nisam ovo radio već trideset

godina. Savio sam se u dubok čučanj. Molio sam Boga da se neubijem. "Vidi ovo!"Odbacio sam se. Kroz vazduh i u premet unapred. I u tom deliću

trenutka hiljade uspomena mi je sevnulo kroz glavu: Sofi, Norbert.Niko i Robert. I Turčin. Skočio sam za sve njih. Poslednji put.S treskom sam se dočekao na noge. Kao da mi se svaka kost u

telu uzdrmala. Ali uspeo sam! Ostao sam u jednom komadu. Norbertbi bio ponosan na mene!Pogledao sam u Zaka. Oči su mu bile sjajne i svetle kao letnje

sunce. U njegovłm očima video sam svoju prelepu Emili. Onda je oniznenada počeo da se smeje. Pravim dečijim smehom, koji liči na

huk potoka. Osećanja su me gotovo ugušila dok sam ga posmatrao.Smeh, najlepši zvuk na celom svetu."To je ono što sam naučio." Mrsio sam mu dugu plavu kosu i

smeškao se. Naučio sam da nasmejem ljude. "To je ono štopredstavlja ovaj grb. To je sve."Uzeo sam unuka za ruku i poveo ga nazad u krčmu. Tamo me je

čekala Emili, moja kraljica. Sa ognjišta se čulo pucketanje.A ja sam joj doneo suncokrete.

KRAJ

IzvoriSledeće knjige o krstaškim pohodima i srednjem veku bile su izvori

podataka i scena, kako za okolnosti, tako i za likove u ovoj knjizi:Amstrong, Karen. Holv War: The Crusades and Their Impact on

Todav's World. New Vork: Anchor Books, 2001.W. B. Bartlett. God Wills It.'An IllustratedHistorv ofthe Crusades.

Glouchestshire: Sutton Publishing, 2000.Bishop, Morris. The MiddleAges. Boston: Houghton Mifflin, 1968.Cantor, Norman, F. The Medieval Reader. New Vork: Harper

Collins, 1994. Including original works of: Song of Roland, William ofTvre, Peter Abelard, the Magna Carta, Goliardic Verse, St. Ambrose,Gregorv of Tours, Marie deFrance, Bernard Gui.Cohn, Norman. The Pursuit ofthe Millennium. New Vork: Oxford

Universitv Press, 1974.Connell, Evans. Deus lo Volt! Chronide ofthe Crusades. New Vork:

Counterpoint Press.Goetz, HansWerner. Life in the Middle Ages: From the Seventh to

the Thirteenth Centurv. U prevodu Alberta Vimera. Notre Dame,Indiana: Universitv of Notre Dame Press, 1993.Holmes, George. The Oxford Illustrated Historv ofMedieval Europe.

NewVork: Oxford Universitv Press, 1988.Keen, Maurice, urednik. Medieval Warfare: A Historv.Konstram, Angus, Atlas of Medieval Europe. New Vork: Checkmark

Books, 2000.Lacev, Robert, and Dannv Danziger. The Vear 1000. New Vork:

Little, Brown and Co., 1999.Ladurie, Emmanuel Le Rov, Montaillou: The Promised LandofError.

New Vork: Vintage Books, 1979.Read, Piers Paul. The Templars. New Vork: St. Martin's Press,

1999.Tuchman, Barbara. A Distant Mirror: The Calamitous 14. Century.

New Vork: Ballantine Books, 1978.Villehardouin, Geoffroi de, et al. Memoirs ofthe Crusades. London:

Penguin Books, 1963.

Beleška o piscuDžejms Paterson je autor mnogih svetskih bestselera, među kojiima

i Prikrade se pauk, Ruže su crvene, Ljubičice su plave i Prvi kojiumire. Živi na Floridi.Endrju Gros je koautor Druge prilike s Džejmsom Patersonom. Živi

u Njujorku.

Table of ContentsIzjave zahvalnostiUvodPrvi deo

Poglavlje 1Poglavlje 2Poglavlje 3Poglavlje 4Poglavlje 5Poglavlje 6Poglavlje 7Poglavlje 8Poglavlje 9Poglavlje 10Poglavlje 11Poglavlje 12Poglavlje 13Poglavlje 14Poglavlje 15Poglavlje 16Poglavlje 17Poglavlje 18Poglavlje 19Poglavlje 20

Drugi deoPoglavlje 21Poglavlje 22Poglavlje 23Poglavlje 24Poglavlje 25Poglavlje 26Poglavlje 27Poglavlje 28Poglavlje 29Poglavlje 30Poglavlje 31Poglavlje 32

Poglavlje 33Poglavlje 34Poglavlje 35Poglavlje 36Poglavlje 37Poglavlje 38Poglavlje 39Poglavlje 40Poglavlje 41Poglavlje 42Poglavlje 43Poglavlje 44Poglavlje 45Poglavlje 46Poglavlje 47Poglavlje 48Poglavlje 49Poglavlje 50Poglavlje 51Poglavlje 52Poglavlje 53Poglavlje 54Poglavlje 55Poglavlje 56Poglavlje 57Poglavlje 58

Treći deoPoglavlje 59Poglavlje 60Poglavlje 61Poglavlje 62Poglavlje 63Poglavlje 64Poglavlje 65Poglavlje 66Poglavlje 67Poglavlje 68

Poglavlje 69Poglavlje 70Poglavlje 71Poglavlje 72Poglavlje 73Poglavlje 74Poglavlje 75Poglavlje 76Poglavlje 77Poglavlje 78

Četvrti deoPoglavlje 79Poglavlje 80Poglavlje 81Poglavlje 82Poglavlje 83Poglavlje 84Poglavlje 85Poglavlje 86Poglavlje 87Poglavlje 88Poglavlje 89Poglavlje 90Poglavlje 91Poglavlje 92Poglavlje 93Poglavlje 94Poglavlje 95Poglavlje 96Poglavlje 97Poglavlje 98Poglavlje 99Poglavlje 100Poglavlje 101Poglavlje 102Poglavlje 103Poglavlje 104

Poglavlje 105Poglavlje 106Poglavlje 107Poglavlje 108Poglavlje 109Poglavlje 110Poglavlje 111Poglavlje 112Poglavlje 113Poglavlje 114Poglavlje 115Poglavlje 116Poglavlje 117Poglavlje 118Poglavlje 119

Peti deoPogiavlje 120Poglavlje 121Poglavlje 122Poglavlje 123Poglavlje 124Poglavlje 125Poglavlje 126Poglavlje 127Poglavlje 128Poglavlje 129Poglavlje 130Poglavlje 131Poglavlje 132Poglavlje 133Poglavlje 134Poglavlje 135Poglavlje 136Poglavlje 137Poglavlje 138Poglavlje 139Poglavlje 140

Poglavlje 141Poglavlje 142Poglavlje 143Poglavlje 144Poglavlje 145Poglavlje 146

Šesti deoPoglavlje 147Poglavlje 148Poglavlje 149Poglavlje 150Poglavlje 151Poglavlje 152Poglavlje 153

EPILOGPoglavlje 154KRAJIzvoriBeleška o piscu