СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет:

ЗЛОЧИНИ БУГАРА У ЛЕСКОВЦУ И ОКОЛИНИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Ментор: Студент:Проф. Др. Момчило Павловић Број индекса

Чачак, новембар 2012. године

Садржај

I УВОД...............................................................................................................................2

1. ЛЕСКОВАЦ ПРЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА..............................................................3

2. ПОЧЕТАК ЗЛОЧИНА У ЛЕСКОВЦУ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ.....................4

3. МАСОВНА УБИСТВА У СУРДУЛИЦИ......................................................................7

4. ЗЛОЧИНИ ПРЕМА РАТНИМ ЗАРОБЉЕНИЦИМА И УПОТРЕБА ЗАБРАЊЕНИХ БОРБЕНИХ СРЕДСТАВА................................................................14

I I ЗАКЉУЧАК............................................................................................................16

I I I ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................17

1

I УВОД

Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других Централних сила од 28. јула 1914. када јој је аустроугарска влада објавила рат па све до капитулације Аустроугарске 3. новембра 1918. године.

Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску.

Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда српска војска се повукла преко Албаније.

Евакуисана је на Крф где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт где је већ 1916. године забележила успехе.

После дугог затишја борбе за пробијање фронта почеле су септембра 1918. године. Српске и друге савезничке снаге пробиле су фронт и убрзо је Бугарска принуђена на предају. Српска војска незадрживо је напредовала и 1. новембра 1918. ослобођен је Београд.

Захваљујући српским војним победама и дипломатији створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације

У црној књизи злодела у Србији 1914-1918. године, многе међу најјезивијим страницама исписали су и припадници бугарске војске, која је у јесен 1915, заједно са војскама Аустроугарске и Немачке, напала Србију.

Бугари су, по повлачењу србских армија у Албанију, у новембру 1915. године окупирали источну и јужну Србију и Вардарску Македонију.

Под њиховом окупацијом била је територија између србско-бугарске границе, до Велике Мораве на западу и све до Дунава на северу, као и цело подручје јужно од линије Рибарска Бања - Јастребац, све тамо до Ибра.

Из увода се може сагледати да ће тема овог семинарског рада бити Бугарски злочини у Првом светском рату, и то у Лесковцу.

2

1. ЛЕСКОВАЦ ПРЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Светски ветрови ломе словенски народ откад постоји, смањују га физички и деле у разне државе. Врхунац сатанизма у нашим крајевима десио се у Првом светском рату у Лесковцу (Сурдулици). Још од праисторијских времена људи су насељавали просторе на којима се данас налази Лесковац. Данашње име Лесковац је романског порекла. Они су ту давно обитавали, као старо балканско становништво у својим катунима. Богатство краја у ливадама и пашњацима омогућило је развој сточарства. Уз то на овим просторима је од давнина живело и рударско становништво које се бавило топљењем и прерадом руде која је доношена са Варденика и суседних рудника. У развијено бронзано доба становништво ових крајева сачињавали су староседеоци Балканског полуострва. Нешто касније  ово подручје настањују Дарданци. У античко доба насеље се налазило на плавини, на домак данашњег атара. Римске колоније обитавају у Лесковцу, користећи рудно богатство власинских рудника гвожђа чија се руда делимично прерађивала и у самом насељу. У доба византијске владавине насеље и даље  на истом месту, а искориштавање и прерада гвоздене руде се наставља.

У средњем веку, Лесковац се налазила у саставу српске државе Немањића. Прерада гвоздене руде је присутна и у овом периоду а о томе сведоче и многобројна шљакишта на подручју сурдуличког атара, која су у новије време искоришћена за индустријске сврхе. У првој половини 15. века, према казивању Константина Филозофа подручје данашњег Лесковца, држао је под својом влашћу ћесар Угљеша (1402-1423). Половином 15. века, Лесковац потпада под турску феудалну власт. Од тога доба па све до 1877. године Лесковац има физиономију сеоског насеља рударског типа. Писани трагови о Лесковцу као сеоском насељу потичу из 1530. године у путопису Б. Курипешића, где он каже: „Затим дођоше у Врању... и доспјеше у Лесковац“.1 За време аустро-турских ратова у 17. и 18. веку, становништво Лесковца је знатно проређено. Ратови и миграциона кретања утицали су на смањење броја становника. Као и из многих крајева Србије, тако и из Лесковца се на север иселио велики број породица. Од тог времена главнину становништва чини турска популација. Срба и Арбанаса је било свега неколико кућа уз известан број циганских домова. Ослобођење Лесковца од Турака 1877. године има огроман значај за развој насеља. Лесковац је 1887. године проглашен за варошицу. Од тога доба он постаје економско средиште среза. Балкански ратови су ометали њен развој, а за време Првог светског рата, ниједно варошко насеље на југу наше земље није страдало од поробљивача као што је то Лесковац. Неколико хиљада Срба је убијено у Сурдулици - околини Лесковца и околини на местима као што је Дубока Долина који су довођени из целе Старе Србије. Након ослобођења страдалницима је подигнута Спомен-костурница. Кратак период између два рата у периоду владавине династије Карађорђевића био је довољан да се Лесковац развије у привредном смислу, који се углавном састојао од индивидуалног занатства, али и трговине, банкарства и енергетике.

1 Рајс Арчибалд, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918.

3

2. ПОЧЕТАК ЗЛОЧИНА У ЛЕСКОВЦУ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Када је бугарски режим окупирао 1915. Стару Србију, већ је имао спремљене планове о томе кога треба убити да би се обезглавило Српство у овим крајевима. На првом месту, то су били свештеници, учитељи и виђенији Срби који су били узор осталом народу.

Први светски рат 1914-18. године је Лесковцу донео много несреће и зла. После окупације Србије 1915.  окупиран је и Лесковац од стране Бугара у јесен 1915. Вредан и родољубиви народ Лесковца и околине за време бугарске окупације 1915-18. године поред тога што је био подвргнут физичком уништењу, био је принуђен и да пуне три године слуша и гледа ужасне страхоте свакодневног зверског убијања Срба у непосредној близини Сурдулице. Бугарски окупатори су 1915-18. године Сурдулицу претворили у кланицу Српског народа. У том периоду Бугари су до Сурдулице спровели на хиљаде српских интернираца на путу за Бугарску. Од тог броја једва да је половина стигла у интернирске логоре у Бугарску. Остали су тај свој крвави пут завршили на сурдуличким мучилиштима.

Циљеви бугарске политике према овдашњим Србима су били јасни. Најстрожије је било забрањено све што је српско, па и сама реч Србин. Вршена је систематска бугаризација Срба, углавном покољ цивилног становништва, мучења, силовања, интернирања, намети, пљачке, кулук, разарања и паљевине... Убијани су сви виђенији и образованији Срби, свештеници, учитељи, чиновници, активни чланови партија, адвокати, књижари...

После повлаћења српске војске Бугарска и Аустро-Угарска врше организацију окупационе власти. Немачка не жели своју окупациону зону већ само користи привредне капацитете Србије. Бугарска је заузете територије поделила у две области. „Војно инспекцијска област Морава“ обухвата простор у сливу Јужне Мораве и источно од Велике Мораве. Седиште ове области је у Нишу. „Војна инспекцијска област Македонија“ се седиштем у Скопљу обухвата простор Македоније.

Војно инспекцијска област Морава подељена је на шест округа: пожаревачки, неготински, зајечарски, ћупријски, нишки и врањски (обухвата и пиротски срез). чиновнички апарат за организацију органа довођен је из Бугарске. Само се у сеоским општинама користе домаћи становници. Бугари одмах покушавају да што пре изврше денационализацију становништва. При томе уопште не бирају средства. Сваким даном њихова власт постаје бруталнија. Одмах после војске стижу чиновници из Бугарске, а за њима наставници. То су основне снаге за спровођење бугаризације. Мере денационализације првенствено су усмерене на Србе а тек потом на Албанце, Турке, Грке и Јевреје.

Тако аустроугарски официр за везу у штабу 11. немачке дивизије пуковник фон Лустиг, 20. фебруара 1916. године шаље у Беч поверљив извештај, у коме се каже да Бугари не пропуштају да искористе своје време окупације источне Србије и Македоније.Уништавају горњи и средњи слој (интелегенцију) домаћег становништва

4

и насилно уводе бугарски језик. Једна од првих мера бугарске окупационе власти била је депортација одраслих мушкараца, и наредбом гувернера од 14. децембра 1916. године наређено је „похватати и интернирати све војнике од 18 до 50 година старости, који су служили у српској војсци, све официре, бивше учитеље, свештенике, новинаре, бивше посланике, војне чиновнике и сва сумњива лица“. Бугари одмах почетком 1916. године под видом депортације врше масовна погубљења. Тако фон Лустиг у свом извештају, између осталог, каже: „ да људе приведене за депортацију, бугарске патроле предају комитама као да их воде у Софију. Комите са собом носе пијуке и лопате. Одведу заробљене 20 или 200 км, све једно, побију их и сутра дан се врате без заробљеника. Бугарски официри уопште не крију ова погубљења, пре се њима хвале“.2

Међународна анкетна комисијаје је 1918. године утврдила, например, да је у околини Ниша, Сурдулице и Зајечара на овај начин убијено бар 100 свештеника, а у Качаничкој клисури убијени су владика Вићентије и његов ђакон Цветко. У околини Врања у првој години окупације убијено је 3500 цивила (500 интелектуалаца) а у Сурдулици 2500 до 3000 цивила. Фон Лустиг на једном месту извештава Беч, да се злочин не завршава „слањем у Софију“, него да страдају рођаци односно наследници жртава. Па и сам бугарски начелник округа Врање сматра да мора да извести да су те патроле и комитеу убице, лопови и xелати, и да чине такве злочине према Србима, да ће бити потребно најмање 10 година да се поправе зла ових људи.

Декретом је проглашен нови „Закон о имовини“. По њему Бугари одузимају сву покретну и непокретну имовину лицу које се није затекло на месту имовине у тренутку доласка бугарских трупа. Имовина се одузима и лицу које има поседе на више удаљених места, јер је такво лице могло бити само на једном месту у моменту доласка бугарских трупа.

Крајем лета 1916. године Бугари доносе пропис о попису свих мушкараца од 18 до 50 година старости ради регрутације и попуне бугарских трупа. Тако терају Србе да иду на Солунски фронт и боре се против својих очева и браће. Забрањена је употреба српских личних имена, натписа, језика и писма. Већ после пар недеља у Нишу се није могао видети ни један натпис на српском. Једним потезом су Петровићи, Марковићи, Живковићи постајали Петрови, Маркови, Жекови (Живкови). Наредбом од 15. фебруара 1916. године одузимају се сва учила и уxбеници на српском језику, а наредбом од маја 1916. године конфискују се све српске књиге, слике и мапе по јавним установама, књижарама и приватним кућама. Може се трговати само бугарским књигама, књигама на другим страним језицима сем на српском.

По свом доласку Бугари масовно скрнаве српске цркве и манастире. Најчешће се цркве претварају у штале. Касније доводе бугарске свештенике. Забрањене су породичне славе, новорођена деца могу добијати само бугарска имена, забрањена је српска ношња, посебно шајкача. У месецу новембру 1915. су довели групу лесковачких свештеника и једног чиновника, који су већ на путу до Сурдулице били полумртви. На основу сведочења сурдуличких Цигана, који су укопали побијене свештенике, пре убиства су им живима језике ишчупали и масакрирали их. После неколико дана дотеран је јеромонах Серафим из манастира Темска са два

2 Рајс Арчибалд, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918.

5

свештеника. Исте вечери су их заклали на једној њиви у околини града. На дан Св. Николе, интернирана је из Скопља возом, група српских учитељица и побијена негде испред Сурдулице, а затим је дотерана и група од 117 Лесковчана од којих су се само тројица спасла сигурне смрти, док су остали побијени у Дубокој долини. Средином децембра месеца 1915. у Сурдулицу су доведени призренски прота Коста Јовановић и још један непознати свештеник који су убијени на непознатом месту.

Још од првих дана окупације Бугари су почели да врше масовна убијања српског цивилног становништва. По броју убијених у њеној околини, Лесковац заузима прво место у односу на друге градове. Бугари су убијали широм Србије. Најсуровија зверства чињена су српској цркви и њеном свештенству.

Свештеници, који су одржавали дух српства у време турског ропства, били су први на удару. Масакр над њима осећао се све време после рата у Краљевини Југославији, а Српска православна Црква никада више није могла да попуни упражњене парохије. Отуд и мишљење да је утицај комуниста на овај део Србије директна последица нестанка духовних пастира народа. Сматра се да је убијено најмање 200 свештеника у Сурдулици и околини. Има примера да су убијани у групама већим од 20, а затим бацани у јаму. На ископаним лешевима уочене су ране нанете убодом бајонета; на једном лешу избројано је 74 убода ножем. На челу листе масакрираних свештеника налазио се Митрополит Вићентије из Скопља, који је убијен у Качаничкој клисури и чији је леш спаљен после дугог мучења, а наводно је

6

био интерниран у Бугарску преко Сурдулице.3 Покољи су вршени над женама и децом погинулих, да не би остало сведока о учињеним злочинима.

3. МАСОВНА УБИСТВА У СУРДУЛИЦИ

Масовна убиства извршена у Сурдулици нису део необузданих и неодговорних појединаца, већ смишљене и планиране политике бугарске владе. У Сурдулици је образован, по наређењу Софије, такозвани „извршни одбор” од шесторице чланова, који је осмишљавао и руководио убијањима. Од спроводника интернирца је добијао спискове оних које је требало ликвидирати. Спискове су састављали слични одбори из оних места из којих су депортовани послати. Непожељнима за бугарску власт круг се затварао у Сурдулици.

3     Наш познати писац Бора Станковић помињао је бугарске злочине у Сурдулици.О томе он пише: „Сурдулица, намењена да човеку пружи одмор, освежавајући га својом природом, била је као неки центар између дивљине власинске, питомине Топлог Дола и пространих масуричких ливада... Али, поред ове њене улоге њој је судбина доделила и да понесе велики крст мучеништва и да постане друга Голгота, костурница и гробница Срба, побијених и закланих не од непријатеља, већ од зверова и измета човечијег рода.  Како човека језиво дира сам ход по овим местима, гробовима, хумкама. Свака удољица, гроб је нечији. Свако ваше ступање ногом трза вас, да случајно не газите преко мртваца, који је још читави у оделу, а над којим је само танак слој земље кроз који је трава никла и са осталим зеленилом и трулим лишћем га покрива. Бојите се да га бар сада ваша братска нога не гази и скрнави. Али се не можете сачувати... Сурулица није више оно некадање мало место, трговачка веза између брдских села и железничке пруге, Владичиниг Хана, Врања, а за живот и проводњу најпогодније и најздравије. Сада је Сурдулица за Прилеп, Гњилане, Скопље, Призрен, Врање, Лесковац, дакле за стару Србију, центар некадашњег Душановог царства,-друго Косово:костурница њених најбољих синова, жена, деце, онога што је непријатељ сматрао да представља живот једне нације, па је то покупио и поклао све овде. Сада свуда ће се, у свакој од тих вароши, селу, кући и породици чији је отац, син, овде доведен и заклан, увек Сурдулице сећати, помињати је приликом погреба, опела, парарстоса. Свака мати...“

7

Сама убиства су се дешавала у оближњој околини Сурдулице: Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашки дол, Врла река, Радичева њива, Романовачки поток, Дубрава и још много мањих локација које нису откривене. У првих шест месеци највећи број жртава је био из: скопског, кумановског, нишког, пиротског и приштинског округа. По Јовану Хаџи - Василијевићу, за главну кланицу српског народа су изабрали Сурдулицу, због тога што им је била територијално згодна, између врањских и косовских предела и Софије.

У погледу бугарских зверстава у Врању и околини, Лесковац (Сурдулица) држи прво место. По томе је она је доведена у везу са удаљеним српским областима. У њој су Бугари убијали Србе из целога Српства. (Бугари су највише побили у Сурдулици Срба из Врањскога, Топличкога, Кумановскога, Нишкога, Пиротскога и Приштинскога округа. Сурдулица је постала права кланица српскога народа. Ово су место Бугари сами прозвали српском костурницом.И начинили су Бугари од овога најлепшега предела у целој Србији старих граница праву српску костурницу. Какви ту нису побивени први људи из народа: старци, инвалиди, ратни заробљеници, болесници, официри, свештеници, професори, адвокати, жене, девојке и малолетна деца. Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашка дол, Радичева њива, Романовачки паток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река, и др. места. У Корбевачкој реци нађени су неки свештенички лешеви. Кад су породице побивених, после ослобођења, претраживале телесне остатке својих покојннка, и у црквеној ливади у Сурдулици нађена су два свештеничка леша. Осим тога, нађен је на истом месту један свештенички леш у одјејанијама и остаци каквога детета од 10-12 г. У тој

8

групи лешева нађена је и објава за Димитрија Јовановића поднаредника 3. чете 3. батаљано И пука И позива. Држи се да је та објава сина Љубе Јовановића, адвоката нз Београда. Идентичност његову утврђивала је његова мајка Зорка. Како су Бугари ове жртве само припрећивали, то их је и киша почела брзо избациватн и откривати. Још док су Бугари били у Сурдулици, показале се многе лубање и други делови костура.) У непосредној и даљој околини Сурдулице она су засејана били, за првих шест месеци окупације, лешевима и костурима српским. За главну кланицу српскога народа изабрали су Бугари Сурдулицу због тога што им је била територијално згодна између врањских и косовских предела и Софије, с којом су се Бугари изговарали. Туда су Бугари спроводили српске интернирце за Софију; ту су и убијали оне за којим им је, ма по чему, око запало.

Као у сваком центру, и у Сурдулици су Бугари образовали тајни одбор за убијање Срба. У Сурдулици су кантоновале 2. и 5. рота 42. пука. Доцније је дошла у Сурдулицу 10. рота и настао је страшан терор. Командант места био је резервни поручник Нестор Симеунов (родом из Трнова).Поред његау Извршном Одбору био је и Стојан Јуруков резервни потпоручник (старином, како је казивао једнима из Битоља, а другима из Костура, мада име његова братства потсећа на његово право порекло, који је својом руком заклао много невиних и ненаоружаних Срба, и чији су војници, после сваког клања Срба, прали нож од крви), па Др. Пејев лекар из Софије, Тодор Витанов,резервни поручник (родом из Трнске околине; у војсци је био наредник са овлашћењем да одређује ко ће од доведених Срба на који начин бити уморен), Минчев, поручник (имао је јак уплив међу Бугарима у Сурдулици и био, кажу, велики крволок који је у више махова јавно говорио, да би, да може, једним потезом сабље све Србе поморио),и Кирчов (још већи крвник српски, који је, не зна се по чему,у Извршном одборуимао два гласа).Због тога што је био извршни, и по важности Сурдулице за ове планове, сурдулички одбор био је најмеродавнији међу свим у Врањској области.

Као готово свуда, у Сурдулици у почетку су убијства извршивали војници последње одбране стараца. Неки од тих војника становали су у кући Алексе Пешића, онога што је ранио онога бугарског коњаника у Врању 3. октобра. С тим војницима становао је у тој кући и ордонанс команданта места, Тодор. Чим би први мрак настао, настајало је спремање војника: да поведу невине људе, који су тога дана спроведени у Сурдулицу, куда у околину и да их побију. А нису то увек ни крили бугарски војници.На против, у прво време су се и хвалили како су имали доб'р мрс, добро се наплатили: накупивши се новаца, сатова, одела и другог од побивених Срба - ако их дотле други, и раније, нису опљачкали. А ордонанс онај, Тодор, радовао се пред сваки свој полазак на убијање „на Србите“.Скакао је овај звер увек и радовао се као дете, што ће добити пљачку. Као и Арнаути, и Бугари су скидали готово све жртве и продавали ствари. (Хаџи Алеџик, хоџа у Длугојници близу Сурдулице, купио је један врзкапут од једног бугарског војника, који је припадао једном од дан раније убивених Срба. Познала јежена погинулога овај врзкапут и хоџа јој га уступио без накнаде; на његовим леђима било је 16 рупа од куршума. По томе што су војници, који су вршили убиства, продавали сељацима и Циганима у Сурдулици фине горње кошуље и фино рубље, види се да су Бугари многе жртве и скидали.)

Убојстава је било толико, да је и оном воду стараца, што их је вршио, брзо додијала ова свакодневна крвава служба. Неки од оних што су становали код А. П. почели се отворено жалити његовој жени Санди: да већ после убијства не могу хлеб

9

слатко јести, и да им те жртве излазе пред очи и вапај им њихов стално зуји у ушима. У овом смислу, жалили су се ти старци и другим својим „познаницима” у Сурдулици. А некакав војник Ајдутов казивао је све што се кад догодило у погледу мучења и убијања невиних ових жртава. Други војник, Лапча, такође је казивао све што је видео и што су Бугари чинили од ових Срба. Он је све свакога дана казивао Илији Станојковићу, а овај је препричавао својим поверљивим пријатељима, те се у Сурдулици све одмах знало. А ни члан одбора, Кирчов, није крио осуду наших људи које су побили. Старци су такође причали, да је Јуруков сам својом руком многе Србе побио. Лапча је отворено говорио о расположењу својих другова: ако их не смене, да ће побећи у гору. С овим војницима био је и некакав Маринко из села Клисуре. Овај је, просто, туговао после свакога убијања Срба. И он је све причао. Између осталога казивао је, да је за његова времена у Сурдулици, за прва три месеца окупације, само у околини, убивено око 2000 Срба разнога пола и узраста (И Сурдуличани држе, да је само у околини места побивено на 2000 душа.)

Старце су Бугари сменили, и на њихово место довели војнике, а кад су и војници почели негодовати, довели су четнике. У почетку су и у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, по том хладним оружјем, па онда кундацима и другим тешким оруђима. И ако нису никога из местаубили на овај начин, у Сурдулици је овладала права пустош. Завели су Бугари највећу строгост. Од првога мрака, нико није смео никуда ван куће да се креће. Ноћу, забрањено је било кретати се и по самом кућњем дворишту. Ни из једне куће није смела светлост продирати напоље и осветљавати улице или дворишта; да се никакав жагор и глас из које куће не сме да чује итд. Таква несносна строгост држала је у Сурдулици до пролећа 1916. г. Дотле су и држала убијства у Сурдулици енмассе. Међутим, као што би било свуда, и ту се свет довијао и олакшавао себи ту претерану строгост. Под утицајем страха од онако свирепе бугарске управе, Сурдуличанима су остале непознате прве групе српских убијених грађана. Доцније, пак, они су већ били у стању да прате, ма из далека, те мученике и да сазнају о начинима на које су уморени. Многи Сурдуличани пратили су кретање Бугара са својих тавана, кровова, и осталих простора у кућама. Било је и слободнијих, који су све то чинили и напољу. Данас се зна, да су сваку већу групу водили Бугари на клање повезаних или по двоје или по десет уједно. Обично су их брзо гонили на место где ће их убити, и нису им допуштали да говоре ма шта гласно. Многи од поведених на кланицу, као противећи се, питали су војнике: куда их онуда терају, и ови су стереотипно и фигуративно одговарали, да онуда води пут за Софију и да их тамо воде да их интернирају: „Тук, тук, по џадето“ говорили су војници и журили оне испред себе „та в' Софија“, и ако је то „џаде“ ишло по путањама преко њива и ливада!

Прва већа група, која је била стражарно доведена и побивена у околини Сурдулице била су 43 младића; толико су их избројали сељаци из околних села, који су били доведени пред житорађску механу, за кулук. Ова 43 младића у Сурдулици зову „40 мученика“.То је било 14. октобра 1915. г. Ове младиће допратили су Бугари из Владичиног Хана и нису их ни уводили у град. Они су били осуђени на смрт негде ван Сурдулице. И ако их је већина била обучена у сељачко одело, они су показивали једнообразност по доби старости и по белим торбицама преко рамена. Свакако да су били из последње одбране,која није ни стигла била у свој строј, и да су били „ратни заробљеници”. Торбице беле могли су добити где год где је био при одступању обивен какав српски државни магацин.

10

Ове младиће одвели су Бугари у место Калифер над Сурдулицом и тамо их, још у првом мраку, побили из пушака. Срби Сурдуличани већ сутра дан су увидели, да су ови младићи побивени још те вечери, и по плотунима који се чули синоћ баш од Калифера и по алузијама које су правили бугарски војници по граду, довикујући један другоме: А бе баја Н., јеси ли се синоћ накупио јагњећих кожа, или: има ли бе још јагњећих кожа на продају. После неколико дана, бугарски војници су и отворено говорили да су ове младиће побили оне вечери, и да су били из грађанских редова, који су се борили противу бугарске војске. (Провидна бугарска алузија на младиће из провизорне одбране Врања 3. октобра 1915. Међутим, за 16 њих из те одбране није се, доцније, ништа знало у Врању. Родитељи им држали су да су они одступили са српском војском и да се налазе на Солунском фронту. Тек по ослобођењу Србије увидело се, да су и тих 16 младића убили, негде, или Бугари или њихови савезници Арнаути.) Октобра 22. оне године интерниране су из села Топлога Дола у Сурдулицу Аница жена Цветка Јанковића, тежака, стара 36, и Звезда, жена Ивана Јанковића теж. стара 50 година. У Сурдулици су их држали у командантству целог тог дана и увече их извели на ливаду Крсте Марковића, сеоског кмета, заклали, и оставили несарањене. Сутра дан нашли су их мештани и саранили. Истога дана у вече, убили су Бугари у Сурдулици: Симу Момчиловића, бившег чувара шуме, родом из села Власике, старог 32 годике, Михајла Ст. Калонџића, ранијег члана суда Општине Врањске, рођеног у Врању 1892. г, где је и свршио четири разреда гимназије. По ослобођењу Куманова, покојни отац му Стојан Калонџа је био деловођа Кумановске општине, а Михајло се примио за деловођу Младонагоричке. На том положају је и затекла младога Михајла бугарска окупација, и мада је био у сваком погледу врло добар младић, Бугари су га убили само због тога што се усудио да буде деловођа у „бугарској“ Маћедонији.. Тада су убили и Жику, сина Ранђела Павловића. Симу Момчиловића ставили су Бугари, пре убијства, на велике муке. Бугарски војници су сами причали ла су му најпре пребили обе руке, па га око поноћи онако убили. Мучили су Бугари и Михајла Ст. Калонџића и Жику Р. Павловића, који им је био крив што је до одступања српске војске био српски четник. Сурдуличанима су сами бугарски војници причали да су Жику убијали читав сат. Сутра дан по овоме, дотерали су Бугари у Сурдулицу једнога српскога пуковника, два свештеника, два нижа официра, једно дете од 14-15 г. и сина Јована Шупељкара из Врања. (С овим Врањанцем навршава се 62 знане жртве само из града Врања. Сва ова лица држали су пред командантством цело после подне. Жене су гледале како је командант места два пута шамарао пуковника што не устаје кад пролазе бугарски војници, пошто је постојала наредба свуда у Србији да свако поздравља бугарске војнике устајањем и скидањем капе. Било је самих бугарских војника који су се стидели ове наредбе и говорили о томе. Сурдулички Цигани, који су још у то време укопавали побивене Србе, причали су по граду да су све ове људе побили бугарски војници још исте вечери. Побивени су били у Романовском потоку. У то време Цигани су казивали на ком су баш месту побивени и покопани ови људи. При раскопавању костура, на том је месту нађено 23 леша.

Прва за овима група, која је позната у Сурдулици, била је група лесковачких свештеника. То је била група проте Стеве Комненовића. То је било 18. новембра 1915. (Прота Стева Комненовић рођен је у Дубровнику 2. фебруара 1862. г. По свршетку ниже класичне гимназије у Дубровнику, архимандрит Нићифор Дучић довео га је у Србију, где је Комненовић свршио Београдску Богословију и био рукоположен, 1890, за свештеника. Потом је све своје године, даље, провео у Лесковцу. Брзо је био постављен за протског намесника и добио протски чин.

11

Својом спремом и даровитошћу, уживао је у Лесковцу велико и опште уважење. За време Балканскога рата био је у штабу прослављене Моравске дивизије 2. позива која је оперисала од Мрдара до Елбасана. На целом том ослобођеном простору, Комненовић се прочуо својим лепим патриотским и језгровитим говорима. Својом правом свештеничком тихошћу и саветима, учинио је велике услуге отаџбини и био зато одликован Белим Орлом. Комненовић је, у истој дивизији, потом узео учешће и у Европском рату, али, нежнога здравља, једва је издржао ратне штрапаце до краја 1914. г. При уласку Бугара у Лесковац 1915., у цркви је држао врло дирљив говор и поздравио нашу словенску браћу Бугаре, не знајући, да је у тој браћи већ узаврела татарска и монголска крв, и како су се сами доцније поносили, оживео староб'лгарски атавизам).Са Стевом Комненовићем доведени су били четири свештеника, један учитељ и један полицијски чиновник. То су били: Трандафило Т. Коцић (рођен је у Лесковцу 20. окт. 1871. г, свршио полугимназију у Лесковцу, учитељску школу у Нишу и Београдску Богословију), који је дуго година биоу Лесковцу ђакон и учитељ. Рукоположен је за свештеника брзо пред смрт, Коцић је својом савесном службом и целокупним радом у Лесковцу био опште омиљен, а Бугарима је запао за очи и по својој импозантној спољашности. Затим, Јосиф Поповић,рођен у Лесковцу 1872. г, свршио Семинарију у Кијеву и важио за образованог свештеника и одличног грађанина, кога је окупација затекла као пароха села Гркиња, па Михајло Игњатовић, рођен у Пироту 1878. г, свршио лесковачку полугимназију и Београдску Богословију с одличним успехом и такође био врло много цењен и као свештеник и по својим грађанским врлинама, и Светолик Антонијевић,парох црнољевачки (Ср. Динић, Бугарска зверства и т. д. И, 13.), те Марко Јоковић, рођену Црној Гори 1870. г па школован у Србији, где је био учитељ у више места и важио за најбољег учитеља у Лесковцу (Ср. Динић Бугарска зверства и т. д. И, 12), и Миливоје С. Хаџић, рођен у Чачку марта 1866. г, где је служио у полицијској струци, а за Европскога рата вршио дужност комесара војне болнице у Паланци. Дотле највећу свирепост показали су Бугари према овој групи. На Сурдуличане је то држање Бугара учинило страшан утисак. И ако су они објавили да су ови Срби доведени ради интернирања, свако је слутио шта ће с њима бити. Сем полицијских чиновника, мештани су их све познавали. То је била прва партија знаних мученика у Сурдулици. Не само што су пешке дотерани, него су на путу од Лесковца до Сурдулице толико злостављани, да су били безмало полумртви. Људи из Прибоја и Владичиног Хана причали су доцније у Сурдулици, да су бугарски војници, преко свих река и потока, јахали ове јаднике и тукли их кундацима да журе. С тога што су били готово полумртви, оставили су их да ноће у Горњој механи, да их сутра тобоже терају за Софију.Па ипак су опасали Бугари Горњу механу јаком стражом. Мученици ови осећали су да им је ту крај живота. Кад је продрла до њих Ђурђа, жена Тодора Симоновића из Сурдулице, да им донесе понуду, прота Комненовић јој је рекао само: „Све је доцкан, снајо“.

12

Натпис испод слике у часопису Политика: Док падају главе, јер је такво време историја почиње од нуле. Затире се наше и семе и племе и граде се нове Ћелекуле.

Група Стеве Комненовића је и завршила свој живот сутра дан у зору, и то на мученички начин. Ваљада због тога што је дивном беседом поздравио Бугаре, при уласку у Лесковац, као словенску браћу, Бугари су њему и још једном од свештеника, пре убијства, живима језике ишчупали, па масакрирали и побили. Ово су видели, и доцније причали у Сурдулици Цигани, који суи саранили ове свештенике у зору истога дана. По ономе како су Цигани укопавали, један од те двојице био је прота Стева Комненовић, а за другога се не може знати. Ако се не односи на убијство какве друге групе свештеника, јер их је било доста које су у Сурдулици биле непознате,о убијству Стеве Комненовића постоји и оригинални извештај бугарске власти.

И ако су, за познавање Бугара и њихових зверстава врло поучне мере свирепости, које су Бугари спровели и над Сурдуличанима, према простору овога Поменика не можемо их овде изнети. Али не можемо, а да не споменемо како су Бугари за један сат, „побугарили“ све наше Сурдуличане. Поред онога страшнога терора у граду, и посред онолике проливене српске крви у околини града, Бугари су, на Св. Саву 1917. г, сазвали грађане у школску зграду и изнудили им потписе да су Бугари. Као свуда, и увек, и овде су то вршили манифестацијом и на начин оријенталске театралности. На читав месец пред Св. Саву оне године, почели су да пуштају глас по месту како ће се на Св. Саву догодити у Сурдулици нешто врло важно, што може бити и врло страшно за град; може доћи до тога, да Сурдулице и нестане. Сведоци оноликог покоља Срба у њиховој околини, многи су Сурдуличани држали, да су они дошли на ред, да их воде на кланицу. Уочи Св. Саве дошао је у град начелник Округа Врањског, Захариев, дошли су и сви официри из околних села. Још ујутру на Св. Саву, постројили су Бугари пред школом сву посаду што су имали у месту; довели су све жандарме и четнике пред школу. По улицама крстариле су коњичке и пешачке патроле, а пред школом су трубили од времена на време. У

13

одређено време, дошли су мештани у школу. Изузетно, Бугари су их лепо дочекали и сви су били необично расположени и љубазни, а у Срба се ледила крв. Кад се Бугарима учинило да је доста света дошло, почео је свој говор окружни начелник. Као сви Бугари, и овај је говорио о томе како су Сурдуличани од старине Бугари, како их је Србија 40 година држала у ропству; како су сада ослобођени; опомињао их је да се не угледају на бунтовнике (Врањанце), обећавао златна брда и претио им ако пођу другим путем... „Зло се трпи од страха горега,“ па су писмени Сурдуличани потписали поздрав Цару Фердинанду и постали: „Бугари”! Тако су Бугари „побугарили“ наше Сурдуличане.

Лесковац је ослобођен 5/6 октобра 1918. г., од стране Дринске дивизије. бугарски војници су у ноћи 29/30 септембра нечујно побегли, одмах након капитулације, тако да је Сурдулица, брањена од стране Аустријанаца и Мађара дочекала ослобођење. Прва ископавања започео је др Арчибалд Рајс као експерт српске владе за утврђивање злочина окупатора. Он је само два дана по ослобађању посетио терене око града, на којима су вршени злочини. О томе је поднео извештај Врховној Команди током децембра 1819. г. Касније се владина комисија са В. Драјтоном и К. Куманудијем бавила овим проблемом вршећи ископавања, која су била малог обима и спровођена због утврђивања постојања масовних гробница на тлу Сурдулице. Најобимнија ископавања (али и она нису свеобухватна), извршио је посебан одбор сурдуличких грађана у току 1918/19. године. Све пронађене кости су смештене у привремену гробницу, а касније, августа1924. су пренешене у спомен-костурницу, у оквиру које је у продужетку саграђена гимназија. До тада нису пронађена сва места на којима су извршили злочине, тако да се дуго после рата дешавало, да су људи приликом риљања или подизања неких објеката наилазили на кости жртава. Између два светска рата житељи Сурдулице4 су на Видовдан држали помен побијенима.

4. ЗЛОЧИНИ ПРЕМА РАТНИМ ЗАРОБЉЕНИЦИМА И УПОТРЕБА ЗАБРАЊЕНИХ БОРБЕНИХ СРЕДСТАВА

Од почетка рата аустроугарске и бугарске трупе су изигравале одредбе међународног ратног права – Женевску конвенцију од 1907. године за заштиту рањеника, болесника, ратних заробљеника и цивилног становништва за време ратног сукоба и Хашку декларацију од 1899. године, којом је изричито забрањена употреба војних отрова и експлозивних пушчаних зрна дум-дум, као супротна захтевима човечности и јавне свести.

4 Коста Тодоров о Сурдуличким зверствима На дан крваве свечаности злочиначких клања извршених над српским народом у Сурдулици и другим местима, хоћу да кажем неколико речи пред свим Србима, пред свим јужним Словенима и пред целим светом, да се ми бугарски земљорадници као и сви часни Бугари вароши и села придружујемо жалости и гнушању, које испуњује душе српског народа. Но ми хоћемо једновремено и да вам кажемо, да бугарски народ није аутор тих злочинстава, да је он и тада, као и данас био исто тако жртва тих истих крволока, који су тада убијали Србе у Сурдулици а окаљали хиљаде бугарски војника на фронту и у унутрашњости јер су тадањи управници Бугарске били плаћени агенти германског кајзера. Данас су та иста господа и њихови једномишљеници пролили крв 18.000. бугарских грађана и ка невиним жртвама Сурдулице прибавили неизбројно много нових гробова расејаних по целој Бугарској. И на данашњи дан ми Бугари, који смо нашли убежиште у братској српској земљи, верујемо да гомиле кости и лобања у Сурдулици неће бити споменик мржње према Бугарској и бугарском народу, већ само једна страшна напомена да су непријатељи тих двају народа једни исти и да су исти џелати клали и Србе и Бугаре.

14

Бугарска артиљерија дејствује гранатама са бојним отровима. Српски војници журно навлаче гас маске, 1917.

Аустроугарска војска масовно је стрељала заробљене српске војнике ИИ и ИИИ позива, који су ратовали у свом оделу. Ни рањенике нису штедели.

Због крајњег нељудског поступка и тортура, зиме, глади, болести и исцрпљујућих тешких физичких радова, српски и црногорски ратни заробљеници су у масама умирали у аустроугарским и бугарским заробљеничким логорима. Из директиве команданта аустроугарског 9. корпуса, 1914-5

„Пре свега, не трпим да се неуниформисаним али наоружани људи непријатељске земље, било да се нађу у групама и појединачно, заробљавају. Они се имају безусловно поубијати…“

Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918., казао је:6 „Ваш народ зна шта је милосрђе и самилост, дивна особина људске душе, кад би се то могло најмање да очекује. Колико сам пута, на пример, у току рата видео, како су доведени непријатељски заробљеници, исцрпљени глађу. Уместо да буду груби према овим људима који су запалили њихове домове и побили њихове жене и децу, ваши војници су се ражалили над њиховим судбинама и давали им последње парче хлеба.“

5 Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918.6 Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918.

15

I I ЗАКЉУЧАК

Од новембра 1915. у југоисточном делу Србије бугарски окупатор је завео безобзирну експлоатацију и неподношљив терор. Вршио је најбруталнију денационализацију српског народа, наметнувши му бугарску националност, језик, писмо и богослужење у црквама. У Нишу и Лесковцу су спалили све српске књиге, уџбенике и ђачке свеске. За све време трајања рата вршио је масовно убијање српског становништва, што је изазвало спонтани покрет отпора народа. Аустроугарска објава о стрељању и забрани изласка. Паланка, 9. мај 1917.

Од новембра 1915. у југоисточном делу Србије бугарски окупатор је завео безобзирну експлоатацију и неподношљив терор. Вршио је најбруталнију

16

денационализацију српског народа, наметнувши му бугарску националност, језик, писмо и богослужење у црквама. Бугарска војска је окупирала Лесковац на Митровдан 8.11.1915. године. Српска војска се тада повлачила преко Косова ка мору. Последњи браниоци града настрадали су на брду Хисар, где је 1922. године подигнут споменик који постоји и данас.

 Са општом „бугаризацијом“ и терором над становништвом се почело убрзо након окупације,. Први непријатељи нове власти су били виђенији људи: свештеници, професори, учитељи, судије, трговци, занатлије. Касније су страдали и остали. Обезглављеним народом се најлакше управља.

 У групама су људе из Лесковца, Врања и других крајева јужне Србије спроводили уз стражу у Сурдулицу где су их ликвидирали. Слабији и изнемогли су и на самом путу до стратишта страдали. Прва група лесковачких свештеника, са намесником Стеваном Комненовићем на челу, измасакрирана је већ 19.11.1915. године код реке Врле у Сурдулици.  О величини злочина говори и податак да је после рата међународна комисија, са чувеним др Арчибалдом Рајсом на челу, детаљно спровела истрагу о злочинима и написала извештај где већ децембра 1918. године помиње три до четири хиљаде жртава, међу којима су неке и живе закопане.

 Спомен костурница у Сурдулици је подигнута сурдуличким мученицима 1924. године, а срушена је од стране Бугара 1943. године, и поново обновљена 2010. године. У периоду између два светска рата у Лесковцу је овај тужни догађај обележаван као дан сећања на невине жртве страдале 1915 - 1918. године. Градска управа и град су достојно обележавали овај датум подсећајући грађанство на херојске дане одбране града и невине жртве, између осталих, и сурдуличке мученике. Откривани су споменици, држана предавања и парастоси. Тако је на двадесетогодишњицу 1935. године, откривена и спомен-плоча у данашњој школи Јосиф Костић.

 После Другог светског рата Лесковац је имао нове жртве и хероје, старе жртве су постале мање важне. Нису оспораване, али нису ни помињане. У духу братства и јединства са суседном Бугарском прећуткивало се о жртвама које су ионако спадале углавном у класне непријатеље новог доба.

I I I ЛИТЕРАТУРА

1. Рајс Арчибалд, професор Лозанског универзитета, криминолог светског гласа, добровољац српске војске од 1914—1918.

2. Батаковић Душан: Нова историја српског народа, Београд: Наш Дом 2000. (коаутори: А Барби Анри, дописник париског „Илустрасиона“ 1958-X

3. Ћоровић Владимир, Историја српског народа. Београд 1997.4. Екмечић Милорад, Ратни циљеви Србије 1914, 2. изд, Београд 1990.5. Фотић, М. Ст. Протић, Н. Самарџић); друго допуњено издање: Београд 2002.,

ИСБН 86-7268-015-4; корејски превод: Сеул 2001., ИСБН 89-89205-20-4; француски превод: Хистоире ду пеупле сербе, Лаусанне: Л’Аге д’Хомме

17

2005. ИСБН 2-8251-Киш Ервин Егон, књижевник, каплар 11. прашког пука, аустроугарске 9. дивизије Из директиве команданта аустроугарског 9. корпуса, 1914.

6. Митровић Андреј, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустроугарске и Немачке 1908-1918, Београд 2011.

7. Опачић Петар, Србија, Солунски фронт и уједињење 1918, Београд 1990.8. Рид Џон, Рат у Србији 1915. (превео Вук Драговић), Цетиње 1975.

18