broj 90 - sllist.basllist.ba/glasnik/2012/broj90/Broj090.pdf · U Odluci o zabrani uvoza i provoza...

Godina XVI

Ponedjeljak, 12. novembra/studenog 2012. godine

Broj/Број

90

Година XVI

Понедјељак, 12. новембра 2012. годинe

ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

1035 Na osnovu člana 87b., a u vezi sa čl. 31. i 45. Zakona o

zaštiti tajnih podataka ("Službeni glasnik BiH", br. 54/05 i 12/09) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 18. sjednici održanoj 30.08.2012. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O IMENOVANJU KOMISIJE ZA RJEŠAVANJE ŽALBI U POSTUPKU SIGURNOSNOG

PROVJERANJA

Član 1. U Odluci o imenovanju Komisije za rješavanje žalbi u

postupku sigurnosnog provjeranja ("Službeni glasnik BiH", broj 98/09), član 4. mijenja se i glasi:

"Član 4. (Posjedovanje dozvole za pristup tajnim podacima) Članovi Komisije moraju imati dozvolu za pristup tajnim

podacima stepena "VRLO TAJNO", te da su najmanje tri člana Komisije diplomirani pravnici".

Član 2. Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 167/12 30. augusta 2012. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, s. r.

Na osnovi članka 87b., a u svezi sa čl. 31. i 45. Zakona o

zaštiti tajnih podataka ("Službeni glasnik BiH", br. 54/05 i 12/09) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 18. sjednici održanoj 30.08.2012. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O IMENOVANJU

POVJERENSTVA ZA RJEŠAVANJE ŽALBI U POSTUPKU SIGURNOSNOG PROVJERANJA

Članak 1. U Odluci o imenovanju Povjerenstva za rješavanje žalbi u

postupku sigurnosnog provjeranja ("Službeni glasnik BiH", broj 98/09), članak 4. mijenja se i glasi:

"Članak 4. (Posjedovanje dozvole za pristup tajnim podacima) Članovi Povjerenstva moraju imati dozvolu za pristup

tajnim podacima stepena "VRLO TAJNO", te da su najmanje tri člana Povjerenstva diplomirani pravnici."

Članak 2. Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 167/12 30. kolovoza 2012. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, v. r.

На основу члана 87б., а у вези са чл. 31. и 45. Закона о

заштити тајних података ("Службени гласник БиХ", бр. 54/05 и 12/09) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 18. сједници одржаној 30.08.2012. године, донио је

Broj 90 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 12. 11. 2012.

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О ИМЕНОВАЊУ КОМИСИЈЕ

ЗА РЈЕШАВАЊЕ ЖАЛБИ У ПОСТУПКУ БЕЗБЈЕДОНОСНОГ ПРОВЈЕРАЊА

Члан 1. У Одлуци о именовању Комисије за рјешавање жалби

у поступку безбједоносног провјерања ("Службени гласник БиХ", број 98/09), члан 4. мијења се и гласи:

"Члан 4. (Посједовање дозволе за приступ тајним подацима) Чланови Комисије морају имати дозволу за приступ

тајним подацима степена "ВРЛО ТАЈНО", те да су најмање три члана Комисије дипломирани правници".

Члан 2. Ова одлука ступа на снагу осмог дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 167/12 30. августа 2012. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р.

1036 Na osnovu člana 21. stav 1. Zakona o veterinarstvu u

Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 34/02) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine, na 22. sjednici održanoj 10. oktobra 2012. godine, donijelo je

ODLUKU O DOPUNI ODLUKE O ZABRANI UVOZA I PROVOZA ODREĐENIH POŠILJKI U BOSNU I HERCEGOVINU

RADI SPRJEČAVANJA UNOŠENJA AFRIČKE SVINJSKE KUGE

Član 1. U Odluci o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u

Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja afričke svinjske kuge ("Službeni glasnik BiH", broj 82/11), u Prilogu I., iza riječi: "25. Uganda" dodaju se riječi: "25.1. Ukrajina".

Član 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 168/12 10. oktobra 2012. godine

Sarajevo



Na temelju članka 21. stavak 1. Zakona o veterinarstvu u

Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 34/02) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine, na 22. sjednici održanoj 10. listopada 2012. godine, donijelo je


RADI SPRЈEČAVANJA UNOŠENJA AFRIČKE SVINJSKE KUGE

Članak 1. U Odluci o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u

Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja afričke

svinjske kuge ("Službeni glasnik BiH", broj 82/11), u Privitku I., iza riječi: "25. Uganda" dodaju se riječi: "25.1. Ukrajina".

Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje


VM broj 168/12 10. listopada 2012. godine

Sarajevo



На основу члана 21. став 1. Закона о ветеринарству у

Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 34/02) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Канцеларије за ветеринарство Босне и Херцеговине, на 22. сједници одржаној 10. октобра 2012. године, донио је

ОДЛУКУ О ДОПУНИ ОДЛУКЕ О ЗАБРАНИ УВОЗА И

ПРОВОЗА ОДРЕЂЕНИХ ПОШИЉКИ У БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ РАДИ СПРЕЧАВАЊА УНОШЕЊА

АФРИЧКЕ СВИЊСКЕ КУГЕ

Члан 1. У Одлуци о забрани увоза и провоза одређених

пошиљки у Босну и Херцеговину ради спречавања уношења афричке свињске куге ("Службени гласник БиХ", број 82/11), у Прилогу I, иза ријечи: "25. Уганда" додају се ријечи: "25.1. Украјина".

Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и

објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 168/12 10. октобра 2012. године

Сарајево


1037 Na оsnovu člana 21. stav 1. Zakona o veterinarstvu u

Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 34/02) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ureda za veterinarsтvo Bosne i Hercegovine, na 22. sjednici održanoj 10. oktobra 2012. godine, donijelo je


RADI SPREČAVANJA UNOŠENJA KOI HERPES VIRUSA

Član 1. U Odluci o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u

Bosnu i Hercegovinu radi sprečavanja unošenja koi herpes virusa ("Službeni glasnik BiH", broj 103/11), u Aneksu, iza riječi: "7. Indonezija" dodaju se riječi: "7.1. Italija".

Član 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje


VM broj 169/12 10. oktobra 2012. godine

Sarajevo



Ponedjeljak, 12. 11. 2012. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 90 - Strana 3

Na temelju članka 21. stavak 1. Zakona o veterinarstvu u

Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 34/02) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ureda za veterinarstvo Bosne i Hercegovine, na 22. sjednici održanoj 10. listopada 2012. godine, donijelo je


RADI SPRJEČAVANJA UNOŠENJA KOI HERPES VIRUSA

Članak 1. U Odluci o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u

Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja koi herpes virusa ("Službeni glasnik BiH", broj 103/11), u Aneksu, iza riječi: "7. Indonezija" dodaju se riječi: "7.1. Italija".

Članak 2. Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje


VM broj 169/12 10. listopada 2012. godine

Sarajevo



На основу члана 21. став 1. Закона о ветеринарству у

Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 34/02) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Канцеларије за ветеринарство Босне и Херцеговине, на 22. сједници одржаној 10. октобра 2012. године, донио је

ОДЛУКУ О ДОПУНИ ОДЛУКЕ О ЗАБРАНИ УВОЗА И

ПРОВОЗА ОДРЕЂЕНИХ ПОШИЉКИ У БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ РАДИ СПРЕЧАВАЊА УНОШЕЊА

КОИ ХЕРПЕС ВИРУСА

Члан 1. У Одлуци о забрани увоза и провоза одређених

пошиљки у Босну и Херцеговину ради спречавања уношења кои херпес вируса ("Службени гласник БиХ", број 103/11), у Анексу, иза ријечи: "7. Индонезија" додају се ријечи: "7.1. Италија".

Члан 2. Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и

објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 169/12 10. октобра 2012. године

Сарајево


USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1038 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u

predmetu broj AP 3311/09, rješavajući apelaciju Zlatka Opolcera, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica

Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 10. oktobra 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Zlatka Opolcera

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. augusta 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj Gž-84/05 od 10. oktobra 2006. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci broj P-398/03 od 27. oktobra 2004. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE

I. Uvod

1. Zlatko Opolcer (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zagreba, Republika Hrvatska, kojeg zastupa dr. Miroslav Mikeš, advokat iz Banje Luke, podnio je 26. oktobra 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. augusta 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž-84/05 od 10. oktobra 2006. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj P-398/03 od 27. oktobra 2004. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. S obzirom na to da apelacija nije sadržavala sve elemente propisane članom 19. stav 2. Pravila Ustavnog suda (nije dostavljena punomoć za zastupanje, niti je obrazloženo na čemu se zasnivaju navodi apelacije), od apelanta je zatraženo 28. aprila 2010. godine i 24. aprila 2012. godine da dopuni apelaciju. Apelant je 19. maja 2010. godine i 3. maja 2012. godine dostavio dopune apelacije.

3. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i Radenka Vučkovića i Milene Vučković (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 27. aprila 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Okružni sud je dostavio odgovor 17. maja 2010. godine, Vrhovni sud i Osnovni sud su dostavili odgovore 24. maja 2010. godine, a tuženi nisu dostavili odgovore na apelaciju.

5. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju Vrhovnog suda, Okružnog suda i Osnovnog suda dostavljeni su apelantu 9. juna 2010. godine.

III. Činjenično stanje

6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

7. Presudom Osnovnog suda broj P-398/03 od 27. oktobra 2004. godine odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je apelant tražio da sud utvrdi da su tuženi dužni da apelantu predaju u posjed slobodan od ljudi i stvari stan koji se nalazi u Banjoj Luci, u zgradi na uglu ulica Simeuna Đaka i Zmaj Jovine, ukupne površine 66,04m² (u daljnjem tekstu: sporni stan), koji je po ranijoj projektnoj dokumentaciji nosio oznaku F1, površine 66m², drugi sprat, i da apelantu naknade troškove parničnog postupka. Presudom je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju presude je navedeno da je apelant 17. juna 1996. godine podnio tom sudu tužbu protiv PP "Forma" Banja Luka i tuženih u kojoj je naveo


da je 1991. godine sa PIP "Ingram" Banja Luka (u daljnjem tekstu: prodavac), čiji je pravni sljedbenik PP "Forma" Banja Luka, zaključio Ugovor o udruživanju sredstava pod brojem 211/91 za izgradnju stana veličine 66,04m² u Banjoj Luci na navedenoj lokaciji i navedenih oznaka, te da je, u skladu sa ugovorom, uplatio cjelokupnu cijenu stana u iznosu od 75.000,00 DEM. U tužbi je navedeno i da je rok za završetak i predaju stana bio 30. juni 1992. godine, ali da stan nije predat apelantu u tom roku iako je apelant 17. juna 1992. godine formalno uveden u posjed stana koji nije bio završen, nakon čega je apelant, usljed ratnih djejstava, napustio BiH i odselio se u Hrvatsku a PP "Forma" u međuvremenu sporni stan je prodalo tuženim.

8. Osnovni sud je naveo da je u postupku pred tim sudom, na osnovu provedenih dokaza preciziranih u presudi, utvrđeno da je nad PP "Forma", kao pravnim sljednikom prodavca spornog stana, otvoren stečaj 27. aprila 2004. godine zbog čega je taj sud 1. juna 2004. godine donio rješenje o prekidanju postupka u odnosu na PP "Forma" uz navođenje da će se postupak u odnosu na PP "Forma" nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sljednik te firme preuzmu postupak, ili kada ih sud na prijedlog protivne stranke pozove da to učine.

9. Dalje, navedeno je da je taj sud uvidom u Ugovor o udruživanju sredstava broj 211/91 utvrdio da su apelant kao kupac i prodavac zaključili 12. oktobra 1991. godine ugovor kojim se prodavac obavezuje da će izgraditi sporni stan i predati ga apelantu, tako da apelant stječe pravo vlasništva, a apelant se obavezuje da će prodavcu platiti cijenu od 2.768.331,00 jugoslavenskih dinara. Navedeno je da se apelant ugovorom obavezao da će uplatiti najmanje 50% cijene do 15. oktobra 1991. godine a ostatak u ratama, kako je precizirano u presudi. Osim toga, navedeno je da je uvidom u Ugovor o udruživanju sredstva broj 04/97 utvrđeno da je taj ugovor zaključen 22. januara 1997. godine između PP "Forma" kao pravnog sljednika prodavca i tuženih kao kupaca i da se tim ugovorom PP "Forma" obavezao da će izgraditi stan veličine 63,59 m² u zgradi na uglu ulica Simeuna Đaka i Zmaj Jovina, oznaka stana L-B-6, i garažu veličine 14,79 m² na istoj lokaciji i predati ih tuženim kao kupcima tako da oni steknu pravo vlasništva, a tuženi su se obavezali da će PP "Forma" osigurati plaćanje ugovorene cijene, i to za stan 310.420,00 jugoslavenskih dinara a za garažu 29.580,00 jugoslavenskih dinara.

10. Osnovni sud je obrazložio da smatra da se u konkretnom slučaju, iako u ugovorima stan nosi različite oznake i ima malu razliku u površini, radi o istom stanu koji je prvo kupio apelant, a zatim tuženi. Naime, u toku postupka je utvrđeno da je prodavac stanova izvršio dopunu prvobitno izdate građevinske dozvole i da prema tim dozvolama postoje dvije oznake stana, a što je potvrdio i vještak poimenično naveden u presudi, kojeg je sud angažirao da utvrdi da li se radi o istom stanu. Prema obrazloženju Osnovnog suda, apelant nije mogao biti uveden u posjed spornog stana, kako to tvrde apelant i bivši direktor prodavca, u junu 1992. godine zbog toga što je u postupku nesumnjivo utvrđeno da predmetna zgrada u kojoj se sporni stan nalazi nije bila završena 1992. godine, niti je tada bio izvršen tehnički prijem zgrade, niti izdata upotrebna dozvola, što je uvjet za predaju stanova kupcima u posjed, već je tehnički prijem zgrade izvršen tek 1996. godine, nakon dovršetka izgradnje. Navedeno je da je u toku postupka taj sud utvrdio da i apelant i tuženi posjeduju identičan pravni osnov-ugovor o kupovini spornog stana i da su i apelant i tuženi izvršili svoju ugovornu obavezu, odnosno da su platili prodajnu cijenu spornog stana, ali da ni apelant ni tuženi nemaju konstituirano pravo vlasništva na predmetnom stanu a što je utvrđeno na osnovu dokaza preciziranih u presudi.

11. Dalje, Osnovni sud je naveo da, prema stavu izraženom u Odluci Vrhovnog suda RBiH broj Pž-389/90 od 15. novembra 1990. godine, nije ništav ugovor o prodaji stana izgrađenog za potrebe tržišta samo zato što je ranije zaključenim ugovorom isti stan već prodan, te da u takvom slučaju stan stječe kasniji kupac koji je upisao pravo vlasništva u zemljišnoj knjizi ukoliko je u vrijeme uknjižbe bio savjestan a ako nije došlo do uknjižbe, jače pravo na stan ima savjesni kupac kojem je stan predat u posjed a ako nije došlo ni do predaje u posjed, jače pravo ima kupac koji je ranije zaključio ugovor o kupoprodaji. Navedeno je i da ovaj stav ima smisla jedino u situaciji da su pravni poslovi, tj. ugovori o prodaji valjani i da za predmet imaju istu stvar. Osnovni sud je obrazložio da je odredbom člana 33. Zakona o osnovama vlasničkopravnih odnosa (u daljnjem tekstu: Zakon) propisano da se na osnovu pravnog posla pravo vlasništva na nekretninama stječe upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način propisan zakonom. Dalje, navedeno je da je odredbom člana 9. Zakona o prometu nekretnina, koji je bio na snazi u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora, propisano da ugovor na osnovu kojeg se prenosi pravo vlasništva na nekretnini mora biti sačinjen u pisanom obliku, jer u suprotnom ne proizvodi pravno djejstvo. Navedenim članom je propisano i da potpisi ugovarača moraju biti ovjereni u nadležnom sudu, ali i da ugovor koji je zaključen u pisanoj formi a kod kojeg potpisi ugovarača nisu ovjereni u sudu proizvodi pravno djejstvo ako su ugovorne strane izvršile u cjelini ili u pretežnom dijelu obaveze koje iz ugovora nastaju, ili ako je taj ugovor zaključen pred najmanje dva svjedoka koji su se potpisali na ugovoru.

12. U vezi s tim, Osnovni sud je naveo da je u postupku nesporno utvrđeno da potpisi apelanta i prodavca na ugovoru koji su zaključili nisu ovjereni kod nadležnog suda, da ugovorne stranke nisu u cjelini niti u pretežnom dijelu izvršile ugovorne obaveze (prodavac nije apelantu predao predmetni stan) zbog čega je Osnovni sud zaključio da ugovor koji je zaključio apelant sa prodavcem nije pravno valjan u smislu navedenih zakonskih odredaba. Zbog navedenog, Osnovni sud je zaključio i da u konkretnom slučaju apelantu ne pripada pravo na povrat spornog stana, već da mu pripada pravo da zahtijeva vraćanje onoga što je prema navedenom ugovoru dao prodavcu. Prema obrazloženju Osnovnog suda, sve i da apelant ima pravno valjan ugovor, te uzimajući u obzir da su i apelant i tuženi savjesni, apelant ne bi mogao ostvariti pravo na predaju u posjed spornog stana koji je građen za potrebe tržišta, budući da u konkretnom slučaju jače pravo imaju tuženi pošto se sporni stan nalazi u njihovom posjedu. Stoga, apelant, prema obrazloženju Osnovnog suda, ima samo pravo na vraćanje datog novčanog iznosa koji je prodavac neovlašteno prisvojio. Osnovni sud je naveo da u prilog ovakvom stanovištu ide i zaključak Ministarstva za izbjegla i raseljena lica RS - Odsjek Banja Luka broj 05-050-02-01-2180/99 od 13. januara 2003. godine kojim je odbačen apelantov zahtjev za povrat u posjed spornog stana. Zbog svega navedenog, Osnovni sud je odbio apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti.

13. Protiv navedene presude i apelant i tuženi su podnijeli žalbu Okružnom sudu, koji je Presudom broj Gž-84/05 od 10. oktobra 2006. godine apelantovu žalbu odbio i prvostepenu presudu u dijelu u kojem je odbijen apelantov tužbeni zahtjev potvrdio, a žalbu tuženih uvažio i preinačio presudu u dijelu u kojem je odlučeno o troškovima postupka na način da je obavezao apelanta da tuženim na ime troškova postupka isplati iznos od 15.937,50 KM. U obrazloženju presude Okružni sud je ponovio činjenice utvrđene u prvostepenom postupku, te naveo da prihvata stav prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o istom stanu koji su kupili i apelant i tuženi bez obzira na postojanje male razlike u površini i oznakama. Okružni sud je, dalje, naveo i da je pravilno stanovište prvostepenog suda koje


se temelji na dokumentaciji iz predmetnog spisa (koju niti jedna od strana u postupku nije osporavala) a prema kojem apelant nije mogao biti uveden u posjed spornog stana 1992. godine, jer zgrada u kojoj se sporni stan nalazi tada nije bila završena i nije bio izvršen njen tehnički prijem, već je zgrada završena i izvršen tehnički prijem tek 1996. godine. Pošto je članom 33. Zakona propisano da se na osnovu pravnog posla pravo vlasništva na nekretnini stječe upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom, te pošto u konkretnom slučaju apelant nije upisan kao vlasnik spornog stana u javne knjige, prema mišljenju Okružnog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da apelant nije ni postao vlasnik spornog stana. Prema mišljenju Okružnog suda, zbog navedenih činjenica, apelant nije ni mogao tražiti povrat spornog stana kako ni na osnovu odredaba člana 37. stav 1. Zakona, tako ni po osnovu jačeg prava na posjed u smislu odredaba člana 41. stav 1. istog zakona, budući da apelant nikada nije ušao u posjed predmetnog stana.

14. Okružni sud je naveo da je, u vezi s tim, neosnovan apelantov žalbeni prigovor da je prvostepena presuda donesena na osnovu pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Ovo stoga što je Okružni sud ustanovio da je prvostepeni sud, na osnovu provedenih dokaza, pravilno i postupno utvrdio sve relevantne činjenice na koje je pravilno primijenio materijalno pravo, a, s druge strane, apelant je bio obavezan da, u skladu sa odredbama člana 123. stav 1. Zakona o parničnom postupku, dokaže činjenice na kojima zasniva svoj zahtjev u čemu apelant nije uspio. Navedeno je da su neosnovani i apelantovi žalbeni navodi da je pogrešno primijenjen član 9. Zakona o prometu nekretnina s obzirom na to da zaključeni ugovor o udruživanju ima karakter ugovora o prodaji kojim se prodavac obavezuje da na kupca prenese pravo vlasništva na prodatoj stvari i da mu tu stvar preda, a kupac se obavezuje da isplati cijenu i preuzme stvar, a vlasništvo na toj stvari (budući da se radi o nekretnini) kupac stječe upisom u javne knjige, ili na drugi odgovarajući način propisan zakonom. Zbog svega navedenog, Okružni sud je odbio apelantovu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u dijelu u kojem ju je apelant osporio.

15. Okružni sud je, međutim, usvojio žalbu tuženih i preinačio prvostepenu presudu u dijelu u kojem je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka, obavezujući apelanta da tuženim naknadi troškove postupka u iznosu od 15.937,50 KM. Pri tome se Okružni sud pozvao na odredbe člana 386. stav 1. Zakona o parničnom postupku prema kojem strana koja u cijelosti izgubi parnicu ima obavezu da protivnoj stranci naknadi troškove postupka, pa pošto je u konkretnom slučaju apelant u cijelosti izgubio parnicu, to ga je Okružni sud obavezao na naknadu troškova tuženim na osnovu troškovnika koji je preciziran u presudi.

16. Protiv navedene presude apelant je izjavio reviziju Vrhovnom sudu koji je Presudom broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. augusta 2009. godine reviziju odbio. Vrhovni sud je obrazložio da je odluka drugostepenog suda pravilna i na zakonu zasnovana, jer niti jedna od strana u postupku nije stekla pravo vlasništva na spornom stanu, jer nije upisana u javnim knjigama kao vlasnik stana zbog čega nije bilo moguće donijeti odluku primjenom člana 37. stav 1. Zakona, nego samo primjenom odredbe člana 41. Zakona, odnosno po osnovu jačeg prava. Navedeno je da je neosnovana apelantova reviziona tvrdnja da je on jači u pravu zbog toga što je prvi uveden u posjed stana i što je u cijelosti izvršio svoju ugovornu obavezu, tako što je isplatio kompletnu kupoprodajnu cijenu stana. Kako je obrazložio Okružni sud, pri nespornoj činjenicu da su i tuženi isplatiti cijenu i time ispunili svoju ugovornu obavezu i shodno zakonskim odredbama uvedeni u posjed spornog stana kojeg i drže u posjedu, okolnost da je i apelant ispunio svoju obavezu je bez značaja za utvrđivanje jačeg prava na spornom stanu.

Vrhovni sud je naveo da apelant pogrešno smatra i da je uveden u posjed stana, budući da iz zapisnika od 17. juna 1992. godine proizlazi da je bio uveden u posjed stana koji nije bio dovršen i da nije bio izvršen tehnički prijem zgrade u kojoj se stan nalazi, niti je zgrada imala upotrebnu dozvolu. Vrhovni sud je istakao da bi, zbog navedenog, eventualna predaja u posjed spornog stana pod navedenim uvjetima bila suprotna ne samo odredbama čl. 83. i 186. stav 2. Zakona o prostornom uređenju, koji je bio na snazi u to vrijeme i prema kojem se prije početka korištenja zgrade vrši tehnički pregled objekta radi izdavanja odobrenja za upotrebu i da se objekti mogu koristiti samo nakon izdavanja odobrenja za upotrebu, nego i odredbama člana 14. ugovora koji je apelant zaključio sa prodavcem kojim je predviđeno da će se primopredaja izgrađenog stana izvršiti tek nakon tehničkog prijema zgrade.

17. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, odredbama člana 41. stav 2. Zakona propisano je da, kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno, a ako su pravni osnovi oba lica iste jačine, prvenstveno pravo ima lice kod kojeg se stvar nalazi. Pošto je u konkretnoj situaciji pravni osnov i apelanta i tuženih ugovor iste vrste na osnovu kojih niti jedna stranka nije uknjižena u javne knjige kao vlasnik stana, to su, prema mišljenju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi pravilno zaključili da jači pravni osnov imaju tuženi koji stan drže u posjedu i zbog čega je i trebalo odbili apelantov tužbeni zahtjev za predaju u posjed spornog stana kao neosnovan. Vrhovni sud je naveo da, zbog navedenog, smatra i da su neosnovani apelantovi revizioni navodi da mu je odlukama nižestepenih sudova prekršeno i pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), jer se predmetni stan, kako su zaključili nižestepeni sudovi, ne može smatrati apelantovom imovinom. Obrazloženo je da apelantovu imovinu mogu predstavljati samo novčana sredstva koja je po osnovu svoje ugovorne obaveze isplatio prodavcu, te da se, u vezi s tim, odlukama nižestepenih sudova u konkretnom slučaju ne dira u apelantovo pravo da od sljednika prodavca zahtijeva povrat uplaćenih sredstava a u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima i na taj način ostvari svoja prava. Imajući u vidu sve navedeno, Vrhovni sud je odbio apelantovu reviziju kao neosnovanu.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

18. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelant vidi u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava. Navodi da je tačno da je samo formalno uveden u posjed spornog stana 1992. godine i da je nesporno da ni zgrada ni stan tada nisu bili dovršeni, ali da to nije njegova krivica i da on, zbog toga što nije završena zgrada, ne može snositi posljedice, te smatra da je zbog toga pogrešno utvrđena činjenica da nije postao vlasnik stana, jer nije upisan u javne knjige pošto tada javnih knjiga nije ni bilo. Apelant, također, smatra da su sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo kada su utvrdili da u situaciji kada postoje dva ugovora gdje su oba kupca savjesna, jače pravo ima onaj koji drži stvar u posjedu iako je to lice kasnije zaključilo ugovor, te da smatra i da su sudovi usko tumačili odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, utvrdivši da sporni stan ne predstavlja njegovu imovinu. Apelant smatra da, zbog navedenog, nije imao ni odgovarajući pristup sudu.


b) Odgovor na apelaciju

19. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da u postupku pred tim sudom nije došlo do kršenja prava koja apelant navodi, kao i da taj sud u cijelosti ostaje pri činjeničnim i pravnim zaključcima iznesenim u osporenoj presudi.

20. Okružni sud je naveo da prilikom donošenja presude nije bilo kršenja prava koja su navedena u apelaciji i da apelaciju treba odbiti kao neosnovanu.

21. Osnovni sud je naveo da je pravilno ocijenio provedene dokaze i adekvatno primijenio materijalno pravo zbog čega smatra apelaciju neosnovanom.

V. Relevantni propisi

22. U Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ" br. 6/80 i 36/90) relevantne odredbe glase:

Član 33. Na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost

stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Član 37. stav 1. Vlasnik može tužbom zahtijevati od držaoca povrat

individualno određene stvari. Član 41. stav 2. Kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima

iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi.

23. U Zakonu o prometu nepokretnosti ("Službeni list SRBiH" br. 38/78, 4/89, 29/90 i 22/91 i "Službeni glasnik RS" broj 29/94) relevantne odredbe glase:

Član 9. st. 2, 3. i 4. Ugovor na osnovu koga se prenosi pravo svojine na

nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi ugovarača ovjereni u nadležnom sudu.

Ugovor koji je zaključen protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana ne proizvodi pravno dejstvo.

Izuzetno od odredbe prethodnog stava, ugovor zaključen u pismenoj formi na osnovu koga se prenosi pravo svojine, proizvodiće pravno dejstvo iako potpisi ugovarača nisu ovjereni u nadležnom sudu, ako su ugovorne strane izvršile u cjelini ili u pretežnom dijelu obaveze koje iz njega nastaju ili ako je taj ugovor zaključen u prisustvu najmanje dva svjedoka koji su se potpisali na ugovoru.

VI. Dopustivost

24. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

25. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

26. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. augusta 2009. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 9. oktobra 2009. godine a apelacija je podnesena 26. oktobra 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie)

neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

27. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

28. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njegova prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje

29. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: […] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 30. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

31. U vezi sa navodima o kršenju prava na pravično suđenje, Ustavni sud zapaža da apelant kršenje tog prava vidi u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava u vezi sa pitanjem da li su sudovi imali osnov da donesu osporene presude kojima su utvrdili da apelantu ne pripada pravo na vraćanje u posjed spornog stana, jer apelant nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu.

32. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

33. Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi, nakon provedenog postupka, utvrdili da je apelant zaključio ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju spornog stana sa prodavcem i da je platio kupoprodajnu cijenu, ali da taj ugovor nikada nije ovjeren u sudu, niti je apelant 1992. godine uveden u posjed spornog stana, jer stan nije bio dovršen (a što je bio uvjet za korištenje i davanje u posjed stana i prema propisima koji su važili u to vrijeme) zbog čega apelant, prema mišljenju redovnih sudova, nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu. S druge strane, redovni sudovi su utvrdili da su i tuženi sa pravnim sljednikom prodavca zaključili ugovor o


kupoprodaji spornog stana (koji nakon što je dovršena izgradnja ima stanovite razlike u kvadraturi u odnosu na stan čija je izgradnja bila predviđena ugovorom koji je zaključio apelant) i da su i tuženi platili kupoprodajnu cijenu. Međutim, utvrđeno je da su, za razliku od apelanta, tuženi 1996. godine uvedeni u posjed spornog stana na način propisan zakonom (dakle, nakon dovršetka izgradnje stana, izvršenog tehničkog prijema zgrade i dobijanja upotrebne dozvole) i da i danas drže u posjedu sporni stan iako ni oni nisu stekli pravo vlasništva na tom stanu. Ustavni sud smatra da iz navedenog proizlazi da su redovni sudovi utvrdili sve činjenice relevantne za rješenje konkretnog spora, kao i da iz utvrđenog ne proizlazi da je bilo koje pitanje koje bi ostavljalo mogućnost da je apelant stekao pravo vlasništva na spornom stanu ostalo nerazjašnjeno. Pri tome Ustavni sud ima u vidu da iz osporenih presuda proizlazi da apelant, shodno odredbama ZPP o teretu dokazivanja, nije u toku postupka ničim doveo u pitanje navedena činjenična utvrđenja redovnih sudova. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi neosnovani da su sudovi pogrešno utvrdili činjenicu da nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu.

34. U vezi sa apelantovim navodima da su redovni sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo, Ustavni sud primjećuje da je članom 41. stav 2. Zakona, između ostalog, propisano da, ako su dva lica stekla neku stvar po istom pravnom osnovu, a nisu stekla pravo vlasništva na toj stvari, jače pravo ima lice kod kojeg se stvar nalazi. Dovodeći navedenu zakonsku odredbu u kontekst sa činjenicama predmeta, Ustavni sud ne nalazi nikakvu proizvoljnost u zaključku redovnih sudova da u konkretnom slučaju jače pravo na stan imaju tuženi u čijem je posjedu predmetni stan. Osim toga, Ustavni sud smatra argumentiranim i obrazloženja redovnih sudova da u konkretnom slučaju nije bilo mjesta za primjenu odredaba člana 37. Zakona kojim je propisano pravo vlasnika stvari da tužbom traži povrat individualno određene stvari, budući da je nesporno utvrđeno da apelant nije postao vlasnik spornog stana. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra neosnovanim i apelantove navode o pogrešnoj primjeni materijalnog prava.

35. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi dovoljno jasno i argumentirano obrazložili svoje odluke pri tome se, kako je već rečeno, pozivajući na relevantne zakonske odredbe a za takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra da su proizvoljna, već smatra da su u skladu sa standardima Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pravo na imovinu

36. Apelant, također, navodi da mu je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Budući da se apelantove tvrdnje o kršenju ovog prava zasnivaju na navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava koji su već razmotreni u okviru prava na pravično suđenje, Ustavni sud zaključuje da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, također, neosnovani.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u situaciji kada u osporenim odlukama kojima je odbijen apelantov tužbeni zahtjev za povrat u posjed stana na kojem nije stekao

pravo vlasništva ne postoji ništa što bi ukazivalo na nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, odnosno pogrešnu primjenu materijalnog prava, a obrazloženja osporenih odluka sadrže jasne i logične razloge za odlučenje.

38. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

39. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

PredsjednicaUstavnog suda

Bosne i Hercegovine Valerija Galić, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u predmetu broj AP 3311/09, rješavajući apelaciju Zlatka Opolcera, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 10. listopada 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Zlatka Opolcera

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. kolovoza 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjaluci broj Gž-84/05 od 10. listopada 2006. godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci broj P-398/03 od 27. listopada 2004. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE

I. Uvod

1. Zlatko Opolcer (u daljnjem tekstu: apelant) iz Zagreba, Republika Hrvatska, kojeg zastupa dr. Miroslav Mikeš, odvjetnik iz Banjaluke, podnio je 26. listopada 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. kolovoza 2009. godine, Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj Gž-84/05 od 10. listopada 2006. godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj P-398/03 od 27. listopada 2004. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Obzirom na to da apelacija nije sadržavala sve elemente propisane člankom 19. stavak 2. Pravila Ustavnog suda (nije dostavljena punomoć za zastupanje, niti je obrazloženo na čemu se temelje navodi apelacije), od apelanta je zatraženo 28. travnja 2010. godine i 24. travnja 2012. godine da dopuni apelaciju. Apelant je 19. svibnja 2010. godine i 3. svibnja 2012. godine dostavio dopune apelacije.

3. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i Radenka Vučkovića i Milene Vučković (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 27. travnja 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju.


4. Okružni sud je dostavio odgovor 17. svibnja 2010. godine, Vrhovni sud i Osnovni sud su dostavili odgovore 24. svibnja 2010. godine, a tuženi nisu dostavili odgovore na apelaciju.

5. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju Vrhovnog suda, Okružnog suda i Osnovnog suda dostavljeni su apelantu 9. lipnja 2010. godine.

III. Činjenično stanje

6. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

7. Presudom Osnovnog suda broj P-398/03 od 27. listopada 2004. godine odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je apelant tražio da sud utvrdi da su tuženi dužni apelantu predati u posjed slobodan od ljudi i stvari stan koji se nalazi u Banjaluci, u zgradi na uglu ulica Simeuna Đaka i Zmaj Jovine, ukupne površine 66,04m² (u daljnjem tekstu: sporni stan), koji je po ranijoj projektnoj dokumentaciji nosio oznaku F1, površine 66m², drugi kat, i apelantu naknaditi troškove parničnog postupka. Presudom je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. U obrazloženju presude je navedeno da je apelant 17. lipnja 1996. godine podnio tom sudu tužbu protiv PP "Forma" Banjaluka i tuženih u kojoj je naveo da je 1991. godine sa PIP "Ingram" Banjaluka (u daljnjem tekstu: prodavac), čiji je pravni sljedbenik PP "Forma" Banjaluka, zaključio Ugovor o udruživanju sredstava pod brojem 211/91 za izgradnju stana veličine 66,04m² u Banjaluci na navedenoj lokaciji i navedenih oznaka, te da je, sukladno ugovoru, uplatio cjelokupnu cijenu stana u iznosu od 75.000,00 DEM. U tužbi je navedeno i da je rok za završetak i predaju stana bio 30. lipanj 1992. godine, ali da stan nije predan apelantu u tom roku iako je apelant 17. lipnja 1992. godine formalno uveden u posjed stana koji nije bio završen, nakon čega je apelant, uslijed ratnih djejstava, napustio BiH i odselio se u Hrvatsku a PP "Forma" u međuvremenu sporni stan je prodalo tuženim.

8. Osnovni sud je naveo da je u postupku pred tim sudom, na temelju provedenih dokaza preciziranih u presudi, utvrđeno da je nad PP "Forma", kao pravnim sljednikom prodavca spornog stana, otvoren stečaj 27. travnja 2004. godine zbog čega je taj sud 1. lipnja 2004. godine donio rješenje o prekidanju postupka u odnosu na PP "Forma" uz navođenje da će se postupak u odnosu na PP "Forma" nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sljednik te tvrtke preuzmu postupak, ili kada ih sud na prijedlog protivne stranke pozove da to učine.

9. Dalje, navedeno je da je taj sud uvidom u Ugovor o udruživanju sredstava broj 211/91 utvrdio da su apelant kao kupac i prodavac zaključili 12. listopada 1991. godine ugovor kojim se prodavac obvezuje da će izgraditi sporni stan i predati ga apelantu, tako da apelant stječe pravo vlasništva, a apelant se obvezuje da će prodavcu platiti cijenu od 2.768.331,00 jugoslavenskih dinara. Navedeno je da se apelant ugovorom obvezao da će uplatiti najmanje 50% cijene do 15. listopada 1991. godine a ostatak u ratama, kako je precizirano u presudi. Osim toga, navedeno je da je uvidom u Ugovor o udruživanju sredstva broj 04/97 utvrđeno da je taj ugovor zaključen 22. siječnja 1997. godine između PP "Forma" kao pravnog sljednika prodavca i tuženih kao kupaca i da se tim ugovorom PP "Forma" obvezao da će izgraditi stan veličine 63,59 m² u zgradi na uglu ulica Simeuna Đaka i Zmaj Jovina, oznaka stana L-B-6, i garažu veličine 14,79 m² na istoj lokaciji i predati ih tuženim kao kupcima tako da oni steknu pravo vlasništva, a tuženi su se obvezali da će PP "Forma" osigurati plaćanje ugovorene cijene, i to za stan 310.420,00 jugoslavenskih dinara a za garažu 29.580,00 jugoslavenskih dinara.

10. Osnovni sud je obrazložio da smatra da se u konkretnom slučaju, iako u ugovorima stan nosi različite

oznake i ima malu razliku u površini, radi o istom stanu koji je prvo kupio apelant, a potom tuženi. Naime, u tijeku postupka je utvrđeno da je prodavac stanova izvršio dopunu prvobitno izdane građevinske dozvole i da prema tim dozvolama postoje dvije oznake stana, a što je potvrdio i vještak poimenično naveden u presudi, kojeg je sud angažirao da utvrdi radi li se o istom stanu. Prema obrazloženju Osnovnog suda, apelant nije mogao biti uveden u posjed spornog stana, kako to tvrde apelant i bivši ravnatelj prodavca, u lipnju 1992. godine zbog toga što je u postupku nedvojbeno utvrđeno da predmetna zgrada u kojoj se sporni stan nalazi nije bila završena 1992. godine, niti je tada bio izvršen tehnički prijem zgrade, niti izdana upotrebna dozvola, što je uvjet za predaju stanova kupcima u posjed, već je tehnički prijem zgrade izvršen tek 1996. godine, nakon dovršetka izgradnje. Navedeno je da je u tijeku postupka taj sud utvrdio da i apelant i tuženi posjeduju identičnu pravnu osnovu-ugovor o kupovini spornog stana i da su i apelant i tuženi izvršili svoju ugovornu obvezu, odnosno da su platili prodajnu cijenu spornog stana, ali da ni apelant ni tuženi nemaju konstituirano pravo vlasništva na predmetnom stanu a što je utvrđeno na temelju dokaza preciziranih u presudi.

11. Dalje, Osnovni sud je naveo da, prema stajalištu izraženom u Odluci Vrhovnog suda RBiH broj Pž-389/90 od 15. studenog 1990. godine, nije ništav ugovor o prodaji stana izgrađenog za potrebe tržišta samo zato što je ranije zaključenim ugovorom isti stan već prodan, te da u takvom slučaju stan stječe kasniji kupac koji je upisao pravo vlasništva u zemljišnoj knjizi ukoliko je u vrijeme uknjižbe bio savjestan a ako nije došlo do uknjižbe, jače pravo na stan ima savjesni kupac kojem je stan predan u posjed a ako nije došlo ni do predaje u posjed, jače pravo ima kupac koji je ranije zaključio ugovor o kupoprodaji. Navedeno je i da ovo stajalište ima smisla jedino u situaciji da su pravni poslovi, tj. ugovori o prodaji valjani i da za predmet imaju istu stvar. Osnovni sud je obrazložio da je odredbom članka 33. Zakona o osnovama vlasničkopravnih odnosa (u daljnjem tekstu: Zakon) propisano da se na temelju pravnog posla pravo vlasništva na nekretninama stječe upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način propisan zakonom. Dalje, navedeno je da je odredbom članka 9. Zakona o prometu nekretnina, koji je bio na snazi u vrijeme zaključenja predmetnog ugovora, propisano da ugovor na temelju kojeg se prenosi pravo vlasništva na nekretnini mora biti sačinjen u pisanom obliku, jer u suprotnom ne proizvodi pravno djejstvo. Navedenim člankom je propisano i da potpisi ugovarača moraju biti ovjereni u nadležnom sudu, ali i da ugovor koji je zaključen u pisanom obliku a kod kojeg potpisi ugovarača nisu ovjereni u sudu proizvodi pravno djejstvo ako su ugovorne strane izvršile u cjelini ili u pretežnom dijelu obveze koje iz ugovora nastaju, ili ako je taj ugovor zaključen pred najmanje dva svjedoka koji su se potpisali na ugovoru.

12. U svezi s tim, Osnovni sud je naveo da je u postupku nepobitno utvrđeno da potpisi apelanta i prodavca na ugovoru koji su zaključili nisu ovjereni kod nadležnog suda, da ugovorne stranke nisu u cjelini niti u pretežnom dijelu izvršile ugovorne obveze (prodavac nije apelantu predao predmetni stan) zbog čega je Osnovni sud zaključio da ugovor koji je zaključio apelant sa prodavcem nije pravno valjan u smislu navedenih zakonskih odredaba. Zbog navedenog, Osnovni sud je zaključio i da u konkretnom slučaju apelantu ne pripada pravo na povrat spornog stana, već da mu pripada pravo da zahtijeva vraćanje onoga što je prema navedenom ugovoru dao prodavcu. Prema obrazloženju Osnovnog suda, sve i da apelant ima pravno valjan ugovor, te uzimajući u obzir da su i apelant i tuženi savjesni, apelant ne bi mogao ostvariti pravo na predaju u posjed spornog stana koji je građen za potrebe tržišta, budući


da u konkretnom slučaju jače pravo imaju tuženi pošto se sporni stan nalazi u njihovom posjedu. Stoga, apelant, prema obrazloženju Osnovnog suda, ima samo pravo na vraćanje danog novčanog iznosa koji je prodavac neovlašteno prisvojio. Osnovni sud je naveo da u prilog ovakvom stajalištu ide i zaključak Ministarstva za izbjegle i raseljene osobe RS - Odsjek Banjaluka broj 05-050-02-01-2180/99 od 13. siječnja 2003. godine kojim je odbačen apelantov zahtjev za povrat u posjed spornog stana. Zbog svega navedenog, Osnovni sud je odbio apelantov tužbeni zahtjev u cijelosti.

13. Protiv navedene presude i apelant i tuženi su podnijeli priziv Okružnom sudu, koji je Presudom broj Gž-84/05 od 10. listopada 2006. godine apelantov priziv odbio i prvostupanjsku presudu u dijelu u kojem je odbijen apelantov tužbeni zahtjev potvrdio, a priziv tuženih uvažio i preinačio presudu u dijelu u kojem je odlučeno o troškovima postupka na način da je obvezao apelanta da tuženim na ime troškova postupka isplati iznos od 15.937,50 KM. U obrazloženju presude Okružni sud je ponovio činjenice utvrđene u prvostupanjskom postupku, te naveo da prihvata stajalište prvostupanjskog suda da se u konkretnom slučaju radi o istom stanu koji su kupili i apelant i tuženi bez obzira na postojanje male razlike u površini i oznakama. Okružni sud je, dalje, naveo i da je pravilno stajalište prvostupanjskog suda koje se temelji na dokumentaciji iz predmetnog spisa (koju niti jedna od strana u postupku nije osporavala) a prema kojem apelant nije mogao biti uveden u posjed spornog stana 1992. godine, jer zgrada u kojoj se sporni stan nalazi tada nije bila završena i nije bio izvršen njezin tehnički prijem, već je zgrada završena i izvršen tehnički prijem tek 1996. godine. Pošto je člankom 33. Zakona propisano da se na temelju pravnog posla pravo vlasništva na nekretnini stječe upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom, te pošto u konkretnom slučaju apelant nije upisan kao vlasnik spornog stana u javne knjige, prema mišljenju Okružnog suda, pravilan je zaključak prvostupanjskog suda da apelant nije ni postao vlasnikom spornog stana. Prema mišljenju Okružnog suda, zbog navedenih činjenica, apelant nije ni mogao tražiti povrat spornog stana kako ni na temelju odredaba članka 37. stavak 1. Zakona, tako ni po osnovi jačeg prava na posjed u smislu odredaba članka 41. stavak 1. istog zakona, budući da apelant nikada nije ušao u posjed predmetnog stana.

14. Okružni sud je naveo da je, u svezi s tim, neutemeljen apelantov prizivni prigovor da je prvostupanjska presuda donesena na temelju pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja. Ovo stoga što je Okružni sud ustanovio da je prvostupanjski sud, na temelju provedenih dokaza, pravilno i postupno utvrdio sve relevantne činjenice na koje je pravilno primijenio materijalno pravo, a, s druge strane, apelant je bio obvezan, sukladno odredbama članka 123. stavak 1. Zakona o parničnom postupku, dokazati činjenice na kojima temelji svoj zahtjev u čemu apelant nije uspio. Navedeno je da su neutemeljeni i apelantovi prizivni navodi da je pogrešno primijenjen članak 9. Zakona o prometu nekretnina obzirom na to da zaključeni ugovor o udruživanju ima karakter ugovora o prodaji kojim se prodavac obvezuje na kupca prenijeti pravo vlasništva na prodanoj stvari i tu stvar mu predati, a kupac se obvezuje isplatiti cijenu i preuzeti stvar, a vlasništvo na toj stvari (budući da se radi o nekretnini) kupac stječe upisom u javne knjige, ili na drugi odgovarajući način propisan zakonom. Zbog svega navedenog, Okružni sud je odbio apelantov priziv i potvrdio prvostupanjsku presudu u dijelu u kojem ju je apelant osporio.

15. Okružni sud je, međutim, usvojio priziv tuženih i preinačio prvostupanjsku presudu u dijelu u kojem je odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove postupka, obvezujući apelanta da tuženim naknadi troškove postupka u iznosu od 15.937,50 KM. Pri tomu se Okružni sud pozvao na odredbe

članka 386. stavak 1. Zakona o parničnom postupku prema kojem strana koja u cijelosti izgubi parnicu ima obvezu protivnoj stranci naknaditi troškove postupka, pa pošto je u konkretnom slučaju apelant u cijelosti izgubio parnicu, to ga je Okružni sud obvezao na naknadu troškova tuženim na temelju troškovnika koji je preciziran u presudi.

16. Protiv navedene presude apelant je izjavio reviziju Vrhovnom sudu koji je Presudom broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. kolovoza 2009. godine reviziju odbio. Vrhovni sud je obrazložio da je odluka drugostupanjskog suda pravilna i na zakonu utemeljena, jer niti jedna od strana u postupku nije stekla pravo vlasništva na spornom stanu, jer nije upisana u javnim knjigama kao vlasnik stana zbog čega nije bilo moguće donijeti odluku primjenom članka 37. stavak 1. Zakona, nego samo primjenom odredbe članka 41. Zakona, odnosno po osnovi jačeg prava. Navedeno je da je neutemeljena apelantova revizijska tvrdnja da je on jači u pravu zbog toga što je prvi uveden u posjed stana i što je u cijelosti izvršio svoju ugovornu obvezu, tako što je isplatio kompletnu kupoprodajnu cijenu stana. Kako je obrazložio Okružni sud, pri nespornoj činjenicu da su i tuženi isplatiti cijenu i time ispunili svoju ugovornu obvezu i sukladno zakonskim odredbama uvedeni u posjed spornog stana kojeg i drže u posjedu, okolnost da je i apelant ispunio svoju obvezu je bez značaja za utvrđivanje jačeg prava na spornom stanu. Vrhovni sud je naveo da apelant pogrešno smatra i da je uveden u posjed stana, budući da iz zapisnika od 17. lipnja 1992. godine proizlazi da je bio uveden u posjed stana koji nije bio dovršen i da nije bio izvršen tehnički prijem zgrade u kojoj se stan nalazi, niti je zgrada imala upotrebnu dozvolu. Vrhovni sud je istanuo da bi, zbog navedenog, eventualna predaja u posjed spornog stana pod navedenim uvjetima bila suprotna ne samo odredbama čl. 83. i 186. stavak 2. Zakona o prostornom uređenju, koji je bio na snazi u to vrijeme i prema kojem se prije početka korištenja zgrade vrši tehnički pregled objekta radi izdavanja odobrenja za upotrebu i da se objekti mogu koristiti samo nakon izdavanja odobrenja za upotrebu, nego i odredbama članka 14. ugovora koji je apelant zaključio sa prodavcem kojim je predviđeno da će se primopredaja izgrađenog stana izvršiti tek nakon tehničkog prijema zgrade.

17. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, odredbama članka 41. stavak 2. Zakona propisano je da, kada se dvije osobe smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jaču pravnu osnovu ima osoba koju je stvar stekla teretno u odnosu na osobu koja je stvar stekla besteretno, a ako su pravni osnovi obje osobe iste jačine, prvenstveno pravo ima osoba kod koje se stvar nalazi. Pošto je u konkretnoj situaciji pravna osnova i apelanta i tuženih ugovor iste vrste na temelju kojih niti jedna stranka nije uknjižena u javne knjige kao vlasnik stana, to su, prema mišljenju Vrhovnog suda, nižestupanjsku sudovi pravilno zaključili da jaču pravnu osnovu imaju tuženi koji stan drže u posjedu i zbog čega je i trebalo odbili apelantov tužbeni zahtjev za predaju u posjed spornog stana kao neutemeljen. Vrhovni sud je naveo da, zbog navedenog, smatra i da su neutemeljeni apelantovi revizijski navodi da mu je odlukama nižestupanjskih sudova prekršeno i pravo na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), jer se predmetni stan, kako su zaključili nižestupanjski sudovi, ne može smatrati apelantovom imovinom. Obrazloženo je da apelantovu imovinu mogu predstavljati samo novčana sredstva koja je po osnovi svoje ugovorne obveze isplatio prodavcu, te da se, u svezi s tim, odlukama nižestupanjskih sudova u konkretnom slučaju ne dira u apelantovo pravo da od sljednika prodavca zahtijeva povrat uplaćenih sredstava a sukladno Zakonu o obligacijskim odnosima i na taj način ostvari svoja prava. Imajući u vidu sve


navedeno, Vrhovni sud je odbio apelantovu reviziju kao neutemeljenu.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

18. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelant vidi u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava. Navodi da je točno da je samo formalno uveden u posjed spornog stana 1992. godine i da je nesporno da ni zgrada ni stan tada nisu bili dovršeni, ali da to nije njegova krivnja i da on, zbog toga što nije završena zgrada, ne moom stana, jer nije upisan u javne knjige pošto tada javnih knjiga nije ni bilo. Apelant, također, smatra da su sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo kada su utvrdili da u situaciji kada postoje dva ugovora gdje su oba kupca savjesna, jače pravo ima onaj koji drži stvar u posjedu iako je ta osoba kasnije zaključila ugovor, te da smatra i da su sudovi usko tumačili odredbe članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, utvrdivši da sporni stan ne predstavlja njegovu imovinu. Apelant smatra da, zbog navedenog, nije imao ni odgovarajući pristup sudu.

b) Odgovor na apelaciju

19. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da u postupku pred tim sudom nije došlo do kršenja prava koja apelant navodi, kao i da taj sud u cijelosti ostaje pri činjeničnim i pravnim zaključcima iznesenim u osporenoj presudi.

20. Okružni sud je naveo da prigodom donošenja presude nije bilo kršenja prava koja su navedena u apelaciji i da apelaciju treba odbiti kao neutemeljenu.

21. Osnovni sud je naveo da je pravilno ocijenio provedene dokaze i adekvatno primijenio materijalno pravo zbog čega smatra apelaciju neutemeljenom.

V. Relevantni propisi

22. U Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ" br. 6/80 i 36/90) relevantne odredbe glase:

Član 33. Na temelju pravnog posla pravo svojine na nepokretnost

stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Član 37. stav 1. Vlasnik može tužbom zahtijevati od držaoca povrat

individualno određene stvari. Član 41. stav 2. Kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima

iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno. Ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi.

23. U Zakonu o prometu nepokretnosti ("Službeni list SRBiH" br. 38/78, 4/89, 29/90 i 22/91 i "Službeni glasnik RS" broj 29/94) relevantne odredbe glase:

Član 9. st. 2, 3. i 4. Ugovor na temelju koga se prenosi pravo svojine na

nepokretnosti mora biti sačinjen u pismenom obliku, a potpisi ugovarača ovjereni u nadležnom sudu.

Ugovor koji je zaključen protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana ne proizvodi pravno dejstvo.

Izuzetno od odredbe prethodnog stava, ugovor zaključen u pismenoj formi na temelju koga se prenosi pravo svojine, proizvodiće pravno dejstvo iako potpisi ugovarača nisu ovjereni u nadležnom sudu, ako su ugovorne strane izvršile u cjelini ili u pretežnom dijelu obaveze koje iz njega nastaju ili

ako je taj ugovor zaključen u prisustvu najmanje dva svjedoka koji su se potpisali na ugovoru.

VI. Dopustivost

24. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

25. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

26. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-Rev-07-000 439 od 26. kolovoza 2009. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 9. listopada 2009. godine a apelacija je podnesena 26. listopada 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

28. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njegova prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje

29. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

[…] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava vezana za krivične postupke. 30. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u

relevantnom dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

31. U svezi sa navodima o kršenju prava na pravično suđenje, Ustavni sud zapaža da apelant kršenje tog prava vidi u pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava u svezi sa pitanjem jesu li sudovi imali osnovu da donesu osporene presude kojima su utvrdili da apelantu ne pripada pravo na vraćanje u posjed spornog stana, jer apelant nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu.

32. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas


protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

33. Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi, nakon provedenog postupka, utvrdili da je apelant zaključio ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju spornog stana sa prodavcem i da je platio kupoprodajnu cijenu, ali da taj ugovor nikada nije ovjeren u sudu, niti je apelant 1992. godine uveden u posjed spornog stana, jer stan nije bio dovršen (a što je bio uvjet za korištenje i davanje u posjed stana i prema propisima koji su važili u to vrijeme) zbog čega apelant, prema mišljenju redovitih sudova, nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu. S druge strane, redoviti sudovi su utvrdili da su i tuženi sa pravnim sljednikom prodavca zaključili ugovor o kupoprodaji spornog stana (koji nakon što je dovršena izgradnja ima stanovite razlike u kvadraturi u odnosu na stan čija je izgradnja bila predviđena ugovorom koji je zaključio apelant) i da su i tuženi platili kupoprodajnu cijenu. Međutim, utvrđeno je da su, za razliku od apelanta, tuženi 1996. godine uvedeni u posjed spornog stana na način propisan zakonom (dakle, nakon dovršetka izgradnje stana, izvršenog tehničkog prijema zgrade i dobivanja upotrebne dozvole) i da i danas drže u posjedu sporni stan iako ni oni nisu stekli pravo vlasništva na tom stanu. Ustavni sud smatra da iz navedenog proizlazi da su redoviti sudovi utvrdili sve činjenice relevantne za rješenje konkretnog spora, kao i da iz utvrđenog ne proizlazi da je bilo koje pitanje koje bi ostavljalo mogućnost da je apelant stekao pravo vlasništva na spornom stanu ostalo nerazjašnjeno. Pri tomu Ustavni sud ima u vidu da iz osporenih presuda proizlazi da apelant, sukladno odredbama ZPP o teretu dokazivanja, nije u tijeku postupka ničim doveo u pitanje navedena činjenična utvrđenja redovitih sudova. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi neutemeljeni da su sudovi pogrešno utvrdili činjenicu da nije stekao pravo vlasništva na spornom stanu.

34. U svezi sa apelantovim navodima da su redoviti sudovi pogrešno primijenili materijalno pravo, Ustavni sud primjećuje da je člankom 41. stavak 2. Zakona, između ostalog, propisano da, ako su dvije osobe stekle neku stvar po istoj pravnoj osnovi, a nisu stekle pravo vlasništva na toj stvari, jače pravo ima osoba kod koje se stvar nalazi. Dovodeći navedenu zakonsku odredbu u kontekst sa činjenicama predmeta, Ustavni sud ne nalazi nikakvu proizvoljnost u zaključku redovitih sudova da u konkretnom slučaju jače pravo na stan imaju tuženi u čijem je posjedu predmetni stan. Osim toga, Ustavni sud smatra argumentiranim i obrazloženja redovitih sudova da u konkretnom slučaju nije bilo mjesta za primjenu odredaba članka 37. Zakona kojim je propisano pravo vlasnika stvari da tužbom traži povrat individualno određene stvari, budući da je nesporno utvrđeno da apelant nije postao vlasnikom spornog stana. Zbog navedenog, Ustavni sud smatra neutemeljenim i apelantove navode o pogrešnoj primjeni materijalnog prava.

35. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi dovoljno jasno i argumentirano obrazložili svoje odluke pri tomu se, kako je već rečeno, pozivajući na relevantne zakonske odredbe a za takva obrazloženja Ustavni

sud ne smatra da su proizvoljna, već smatra da su sukladna standardima Europske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pravo na imovinu

36. Apelant, također, navodi da mu je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Budući da se apelantove tvrdnje o kršenju ovog prava temelje na navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava koji su već razmotreni u okviru prava na pravično suđenje, Ustavni sud zaključuje da su i navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, također, neutemeljeni.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u situaciji kada u osporenim odlukama kojima je odbijen apelantov tužbeni zahtjev za povrat u posjed stana na kojem nije stekao pravo vlasništva ne postoji ništa što bi ukazivalo na nepotpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, odnosno pogrešnu primjenu materijalnog prava, a obrazloženja osporenih odluka sadrže jasne i logične razloge za odlučenje.

38. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

39. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

PredsjednicaUstavnog suda

Bosne i Hercegovine Valerija Galić, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет судија, у предмету број АП 3311/09, рјешавајући апелацију Златка Ополцера, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 10. октобра 2012. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Златка Ополцера

поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009. године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број Гж-84/05 од 10. октобра 2006. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци број П-398/03 од 27. октобра 2004. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

I. Увод

1. Златко Ополцер (у даљњем тексту: апелант) из Загреба, Република Хрватска, којег заступа др Мирослав Микеш, адвокат из Бање Луке, поднио је 26. октобра 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009. године, Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број Гж-84/05 од 10. октобра 2006. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд) број П-398/03 од 27. октобра 2004. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. С обзиром на то да апелација није садржавала све елементе прописане чланом 19 став 2 Правила Уставног суда (није достављена пуномоћ за заступање, нити је образложено на чему се заснивају наводи апелације), од апеланта је затражено 28. априла 2010. године и 24. априла 2012. године да допуни апелацију. Апелант је 19. маја 2010. године и 3. маја 2012. године доставио допуне апелације.

3. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда и Раденка Вучковића и Милене Вучковић (у даљњем тексту: тужени) затражено је 27. априла 2010. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Окружни суд је доставио одговор 17. маја 2010. године, Врховни суд и Основни суд су доставили одговоре 24. маја 2010. године, а тужени нису доставили одговоре на апелацију.

5. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију Врховног суда, Окружног суда и Основног суда достављени су апеланту 9. јуна 2010. године.

III. Чињенично стање

6. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

7. Пресудом Основног суда број П-398/03 од 27. октобра 2004. године одбијен је апелантов тужбени захтјев којим је апелант тражио да суд утврди да су тужени дужни да апеланту предају у посјед слободан од људи и ствари стан који се налази у Бањој Луци, у згради на углу улица Симеуна Ђака и Змај-Јовине, укупне површине 66,04m² (у даљњем тексту: спорни стан), који је по ранијој пројектној документацији носио ознаку Ф1, површине 66m², други спрат, и да апеланту накнаде трошкове парничног поступка. Пресудом је одређено да свака странка сноси своје трошкове поступка. У образложењу пресуде је наведено да је апелант 17. јуна 1996. године поднио том суду тужбу против ПП "Форма" Бања Лука и тужених у којој је навео да је 1991. године са ПИП "Инграм" Бања Лука (у даљњем тексту: продавац), чији је правни сљедбеник ПП "Форма" Бања Лука, закључио Уговор о удруживању средстава под бројем 211/91 за изградњу стана величине 66,04m² у Бањој Луци на наведеној локацији и наведених ознака, те да је, у складу са уговором, уплатио цјелокупну цијену стана у износу од 75.000,00 ДЕМ. У тужби је наведено и да је рок за завршетак и предају стана био 30. јуни 1992. године, али да стан није предат апеланту у том року иако је апелант 17. јуна 1992. године формално уведен у посјед стана који није био завршен, након чега је апелант, усљед ратних дејстава, напустио БиХ и одселио се у Хрватску а ПП "Форма" у међувремену спорни стан је продало туженим.

8. Основни суд је навео да је у поступку пред тим судом, на основу спроведених доказа прецизираних у пресуди, утврђено да је над ПП "Форма", као правним сљедником продавца спорног стана, отворен стечај 27. априла 2004. године због чега је тај суд 1. јуна 2004. године донио рјешење о прекидању поступка у односу на ПП "Форма" уз навођење да ће се поступак у односу на ПП "Форма" наставити када стечајни управник или правни сљедник те фирме преузму поступак, или када их суд на предлог противне странке позове да то учине.

9. Даље, наведено је да је тај суд увидом у Уговор о удруживању средстава број 211/91 утврдио да су апелант као купац и продавац закључили 12. октобра 1991. године уговор којим се продавац обавезује да ће изградити спорни стан и предати га апеланту, тако да апелант стиче право својине, а апелант се обавезује да ће продавцу платити цијену од 2.768.331,00 југословенских динара. Наведено је да се апелант уговором обавезао да ће уплатити најмање 50% цијене до 15. октобра 1991. године а остатак у ратама, како је прецизирано у пресуди. Осим тога, наведено је да је увидом у Уговор о удруживању средства број 04/97 утврђено да је тај уговор закључен 22. јануара 1997. године између ПП "Форма" као правног сљедника продавца и тужених као купаца и да се тим уговором ПП "Форма" обавезао да ће изградити стан величине 63,59 m² у згради на углу улица Симеуна Ђака и Змај-Јовина, ознака стана Л-Б-6, и гаражу величине 14,79 m² на истој локацији и предати их туженим као купцима тако да они стекну право својине, а тужени су се обавезали да ће ПП "Форма" обезбиједити плаћање уговорене цијене, и то за стан 310.420,00 југословенских динара а за гаражу 29.580,00 југословенских динара.

10. Основни суд је образложио да сматра да се у конкретном случају, иако у уговорима стан носи различите ознаке и има малу разлику у површини, ради о истом стану који је прво купио апелант, а затим тужени. Наиме, у току поступка је утврђено да је продавац станова извршио допуну првобитно издате грађевинске дозволе и да према тим дозволама постоје двије ознаке стана, а што је потврдио и вјештак поименично наведен у пресуди, којег је суд ангажовао да утврди да ли се ради о истом стану. Према образложењу Основног суда, апелант није могао да буде уведен у посјед спорног стана, како то тврде апелант и бивши директор продавца, у јуну 1992. године због тога што је у поступку несумњиво утврђено да предметна зграда у којој се спорни стан налази није била завршена 1992. године, нити је тада био извршен технички пријем зграде, нити издата употребна дозвола, што је услов за предају станова купцима у посјед, већ је технички пријем зграде извршен тек 1996. године, након довршетка изградње. Наведено је да је у току поступка тај суд утврдио да и апелант и тужени посједују идентичан правни основ-уговор о куповини спорног стана и да су и апелант и тужени извршили своју уговорну обавезу, односно да су платили продајну цијену спорног стана, али да ни апелант ни тужени немају конституирано право својине на предметном стану а што је утврђено на основу доказа прецизираних у пресуди.

11. Даље, Основни суд је навео да, према становишту израженом у Одлуци Врховног суда РБиХ број Пж-389/90 од 15. новембра 1990. године, није ништав уговор о продаји стана изграђеног за потребе тржишта само зато што је раније закљученим уговором исти стан већ продан, те да у таквом случају стан стиче каснији купац који је уписао право својине у земљишној књизи уколико је у вријеме укњижбе био савјестан а ако није дошло до укњижбе, јаче право на стан има савјесни купац којем је стан предат у


посјед а ако није дошло ни до предаје у посјед, јаче право има купац који је раније закључио уговор о купопродаји. Наведено је и да ово становиште има смисла једино у ситуацији да су правни послови, тј. уговори о продаји ваљани и да за предмет имају исту ствар. Основни суд је образложио да је одредбом члана 33 Закона о основима својинскоправних односа (у даљњем тексту: Закон) прописано да се на основу правног посла право својине на непокретностима стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин прописан законом. Даље, наведено је да је одредбом члана 9 Закона о промету непокретности, који је био на снази у вријеме закључења предметног уговора, прописано да уговор на основу којег се преноси право својине на непокретности мора да буде сачињен у писаном облику, јер у супротном не производи правно дејство. Наведеним чланом је прописано и да потписи уговарача морају да буду овјерени у надлежном суду, али и да уговор који је закључен у писаној форми а код којег потписи уговарача нису овјерени у суду производи правно дејство ако су уговорне стране извршиле у цјелини или у претежном дијелу обавезе које из уговора настају, или ако је тај уговор закључен пред најмање два свједока који су се потписали на уговору.

12. У вези с тим, Основни суд је навео да је у поступку неспорно утврђено да потписи апеланта и продавца на уговору који су закључили нису овјерени код надлежног суда, да уговорне странке нису у цјелини нити у претежном дијелу извршиле уговорне обавезе (продавац није апеланту предао предметни стан) због чега је Основни суд закључио да уговор који је закључио апелант са продавцем није правно ваљан у смислу наведених законских одредаба. Због наведеног, Основни суд је закључио и да у конкретном случају апеланту не припада право на поврат спорног стана, већ да му припада право да захтијева враћање онога што је према наведеном уговору дао продавцу. Према образложењу Основног суда, све и да апелант има правно ваљан уговор, те узимајући у обзир да су и апелант и тужени савјесни, апелант не би могао да оствари право на предају у посјед спорног стана који је грађен за потребе тржишта, будући да у конкретном случају јаче право имају тужени пошто се спорни стан налази у њиховом посједу. Стога, апелант, према образложењу Основног суда, има само право на враћање датог новчаног износа који је продавац неовлашћено присвојио. Основни суд је навео да у прилог оваквом становишту иде и закључак Министарства за избјегла и расељена лица РС - Одсјек Бања Лука број 05-050-02-01-2180/99 од 13. јануара 2003. године којим је одбачен апелантов захтјев за поврат у посјед спорног стана. Због свега наведеног, Основни суд је одбио апелантов тужбени захтјев у цијелости.

13. Против наведене пресуде и апелант и тужени су поднијели жалбу Окружном суду, који је Пресудом број Гж-84/05 од 10. октобра 2006. године апелантову жалбу одбио и првостепену пресуду у дијелу у којем је одбијен апелантов тужбени захтјев потврдио, а жалбу тужених уважио и преиначио пресуду у дијелу у којем је одлучено о трошковима поступка на начин да је обавезао апеланта да туженим на име трошкова поступка исплати износ од 15.937,50 КМ. У образложењу пресуде Окружни суд је поновио чињенице утврђене у првостепеном поступку, те навео да прихвата становиште првостепеног суда да се у конкретном случају ради о истом стану који су купили и апелант и тужени без обзира на постојање мале разлике у површини и ознакама. Окружни суд је, даље, навео и да је правилно становиште првостепеног суда које се заснива на документацији из предметног списа (коју нити једна од

страна у поступку није оспоравала) а према којем апелант није могао да буде уведен у посјед спорног стана 1992. године, јер зграда у којој се спорни стан налази тада није била завршена и није био извршен њен технички пријем, већ је зграда завршена и извршен технички пријем тек 1996. године. Пошто је чланом 33 Закона прописано да се на основу правног посла право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом, те пошто у конкретном случају апелант није уписан као сопственик спорног стана у јавне књиге, према мишљењу Окружног суда, правилан је закључак првостепеног суда да апелант није ни постао сопственик спорног стана. Према мишљењу Окружног суда, због наведених чињеница, апелант није ни могао да тражи поврат спорног стана како ни на основу одредаба члана 37 став 1 Закона, тако ни по основу јачег права на посјед у смислу одредаба члана 41 став 1 истог закона, будући да апелант никада није ушао у посјед предметног стана.

14. Окружни суд је навео да је, у вези с тим, неоснован апелантов жалбени приговор да је првостепена пресуда донесена на основу погрешно утврђеног чињеничног стања. Ово стога што је Окружни суд установио да је првостепени суд, на основу спроведених доказа, правилно и поступно утврдио све релевантне чињенице на које је правилно примијенио материјално право, а, с друге стране, апелант је био обавезан да, у складу са одредбама члана 123 став 1 Закона о парничном поступку, докаже чињенице на којима заснива свој захтјев у чему апелант није успио. Наведено је да су неосновани и апелантови жалбени наводи да је погрешно примијењен члан 9 Закона о промету непокретности с обзиром на то да закључени уговор о удруживању има карактер уговора о продаји којим се продавац обавезује да на купца пренесе право својине на продатој ствари и да му ту ствар преда, а купац се обавезује да исплати цијену и преузме ствар, а својина на тој ствари (будући да се ради о непокретности) купац стиче уписом у јавне књиге, или на други одговарајући начин прописан законом. Због свега наведеног, Окружни суд је одбио апелантову жалбу и потврдио првостепену пресуду у дијелу у којем ју је апелант оспорио.

15. Окружни суд је, међутим, усвојио жалбу тужених и преиначио првостепену пресуду у дијелу у којем је одлучено да свака страна сноси своје трошкове поступка, обавезујући апеланта да туженим накнади трошкове поступка у износу од 15.937,50 КМ. При томе се Окружни суд позвао на одредбе члана 386 став 1 Закона о парничном поступку према којем страна која у цијелости изгуби парницу има обавезу да противној странци накнади трошкове поступка, па пошто је у конкретном случају апелант у цијелости изгубио парницу, то га је Окружни суд обавезао на накнаду трошкова туженим на основу трошковника који је прецизиран у пресуди.

16. Против наведене пресуде апелант је изјавио ревизију Врховном суду који је Пресудом број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009. године ревизију одбио. Врховни суд је образложио да је одлука другостепеног суда правилна и на закону заснована, јер нити једна од страна у поступку није стекла право својине на спорном стану, јер није уписана у јавним књигама као сопственик стана због чега није било могуће донијети одлуку примјеном члана 37 став 1 Закона, него само примјеном одредбе члана 41 Закона, односно по основу јачег права. Наведено је да је неоснована апелантова ревизиона тврдња да је он јачи у праву због тога што је први уведен у посјед стана и што је у цијелости извршио своју уговорну обавезу, тако што је


исплатио комплетну купопродајну цијену стана. Како је образложио Окружни суд, при неспорној чињеницу да су и тужени исплатити цијену и тиме испунили своју уговорну обавезу и сходно законским одредбама уведени у посјед спорног стана којег и држе у посједу, околност да је и апелант испунио своју обавезу је без значаја за утврђивање јачег права на спорном стану. Врховни суд је навео да апелант погрешно сматра и да је уведен у посјед стана, будући да из записника од 17. јуна 1992. године произилази да је био уведен у посјед стана који није био довршен и да није био извршен технички пријем зграде у којој се стан налази, нити је зграда имала употребну дозволу. Врховни суд је истакао да би, због наведеног, евентуална предаја у посјед спорног стана под наведеним условима била супротна не само одредбама чл. 83 и 186 став 2 Закона о просторном уређењу, који је био на снази у то вријеме и према којем се прије почетка коришћења зграде врши технички преглед објекта ради издавања одобрења за употребу и да објекти могу да се користе само након издавања одобрења за употребу, него и одредбама члана 14 уговора који је апелант закључио са продавцем којим је предвиђено да ће се примопредаја изграђеног стана извршити тек након техничког пријема зграде.

17. Према образложењу Врховног суда, одредбама члана 41 став 2 Закона прописано је да, када се два лица сматрају претпостављеним сопственицима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно, а ако су правни основи оба лица исте јачине, првенствено право има лице код којег се ствар налази. Пошто је у конкретној ситуацији правни основ и апеланта и тужених уговор исте врсте на основу којих нити једна странка није укњижена у јавне књиге као сопственик стана, то су, према мишљењу Врховног суда, нижестепени судови правилно закључили да јачи правни основ имају тужени који стан држе у посједу и због чега је и требало одбили апелантов тужбени захтјев за предају у посјед спорног стана као неоснован. Врховни суд је навео да, због наведеног, сматра и да су неосновани апелантови ревизиони наводи да му је одлукама нижестепених судова прекршено и право на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), јер предметни стан, како су закључили нижестепени судови, не може да се сматра апелантовом имовином. Образложено је да апелантову имовину могу да представљају само новчана средства која је по основу своје уговорне обавезе исплатио продавцу, те да се, у вези с тим, одлукама нижестепених судова у конкретном случају не дира у апелантово право да од сљедника продавца захтијева поврат уплаћених средстава а у складу са Законом о облигационим односима и на тај начин оствари своја права. Имајући у виду све наведено, Врховни суд је одбио апелантову ревизију као неосновану.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

18. Апелант сматра да му је оспореним одлукама прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Кршење наведених права апелант види у погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног права. Наводи да је тачно да је само формално уведен у посјед спорног стана 1992. године и да је неспорно да ни зграда ни стан тада нису били довршени, али да то није његова кривица и да

он, због тога што није завршена зграда, не може да сноси посљедице, те сматра да је због тога погрешно утврђена чињеница да није постао сопственик стана, јер није уписан у јавне књиге пошто тада јавних књига није ни било. Апелант, такође, сматра да су судови погрешно примијенили материјално право када су утврдили да у ситуацији када постоје два уговора гдје су оба купца савјесна, јаче право има онај који држи ствар у посједу иако је то лице касније закључило уговор, те да сматра и да су судови уско тумачили одредбе члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, утврдивши да спорни стан не представља његову имовину. Апелант сматра да, због наведеног, није имао ни одговарајући приступ суду.

b) Одговор на апелацију

19. У одговору на апелацију Врховни суд је навео да у поступку пред тим судом није дошло до кршења права која апелант наводи, као и да тај суд у цијелости остаје при чињеничним и правним закључцима изнесеним у оспореној пресуди.

20. Окружни суд је навео да приликом доношења пресуде није било кршења права која су наведена у апелацији и да апелацију треба одбити као неосновану.

21. Основни суд је навео да је правилно оцијенио спроведене доказе и адекватно примијенио материјално право због чега сматра апелацију неоснованом.

V. Релевантни прописи

22. У Закону о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ" бр. 6/80 и 36/90) релевантне одредбе гласе:

Члан 33. На основу правног посла право својине на

непокретност стиче се уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом.

Члан 37. став 1. Власник може тужбом захтијевати од држаоца

поврат индивидуално одређене ствари. Члан 41. став 2. Када се два лица сматрају претпостављеним

власницима исте ствари, јачи правни основ има лице које је ствар стекло теретно у односу на лице које је ствар стекло бестеретно. Ако су правни основи ових лица исте јачине, првенство има лице код кога се ствар налази.

23. У Закону о промету непокретности ("Службени лист СРБиХ" бр. 38/78, 4/89, 29/90 и 22/91 и "Службени гласник РС" број 29/94) релевантне одредбе гласе:

Члан 9. ст. 2, 3. и 4. Уговор на основу кога се преноси право својине на

непокретности мора бити сачињен у писменом облику, а потписи уговарача овјерени у надлежном суду.

Уговор који је закључен противно одредбама ст. 1. и 2. овог члана не производи правно дејство.

Изузетно од одредбе претходног става, уговор закључен у писменој форми на основу кога се преноси право својине, производиће правно дејство иако потписи уговарача нису овјерени у надлежном суду, ако су уговорне стране извршиле у цјелини или у претежном дијелу обавезе које из њега настају или ако је тај уговор закључен у присуству најмање два свједока који су се потписали на уговору.

VI. Допустивост

24. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.


25. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

26. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 118-0-Рев-07-000 439 од 26. августа 2009. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 9. октобра 2009. године а апелација је поднесена 26. октобра 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

27. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

28. Апелант побија наведене пресуде, тврдећи да су тим пресудама прекршена његова права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење

29. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

[…] е) Право на правичан поступак у грађанским и

кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

30. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

31. У вези са наводима о кршењу права на правично суђење, Уставни суд запажа да апелант кршење тог права види у погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног права у вези са питањем да ли су судови имали основ да донесу оспорене пресуде којима су утврдили да апеланту не припада право на враћање у посјед спорног стана, јер апелант није стекао право својине на спорном стану.

32. Уставни суд, прије свега, указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, Одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до

повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05).

33. Уставни суд запажа да су редовни судови, након спроведеног поступка, утврдили да је апелант закључио уговор о удруживању средстава за изградњу спорног стана са продавцем и да је платио купопродајну цијену, али да тај уговор никада није овјерен у суду, нити је апелант 1992. године уведен у посјед спорног стана, јер стан није био довршен (а што је био услов за коришћење и давање у посјед стана и према прописима који су важили у то вријеме) због чега апелант, према мишљењу редовних судова, није стекао право својине на спорном стану. С друге стране, редовни судови су утврдили да су и тужени са правним сљедником продавца закључили уговор о купопродаји спорног стана (који након што је довршена изградња има становите разлике у квадратури у односу на стан чија је изградња била предвиђена уговором који је закључио апелант) и да су и тужени платили купопродајну цијену. Међутим, утврђено је да су, за разлику од апеланта, тужени 1996. године уведени у посјед спорног стана на начин прописан законом (дакле, након довршетка изградње стана, извршеног техничког пријема зграде и добијања употребне дозволе) и да и данас држе у посједу спорни стан иако ни они нису стекли право својине на том стану. Уставни суд сматра да из наведеног произилази да су редовни судови утврдили све чињенице релевантне за рјешење конкретног спора, као и да из утврђеног не произилази да је било које питање које би остављало могућност да је апелант стекао право својине на спорном стану остало неразјашњено. При томе Уставни суд има у виду да из оспорених пресуда произилази да апелант, сходно одредбама ЗПП о терету доказивања, није у току поступка ничим довео у питање наведена чињенична утврђења редовних судова. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су апелантови наводи неосновани да су судови погрешно утврдили чињеницу да није стекао право својине на спорном стану.

34. У вези са апелантовим наводима да су редовни судови погрешно примијенили материјално право, Уставни суд примјећује да је чланом 41 став 2 Закона, између осталог, прописано да, ако су два лица стекла неку ствар по истом правном основу, а нису стекла право својине на тој ствари, јаче право има лице код којег се ствар налази. Доводећи наведену законску одредбу у контекст са чињеницама предмета, Уставни суд не налази никакву произвољност у закључку редовних судова да у конкретном случају јаче право на стан имају тужени у чијем је посједу предметни стан. Осим тога, Уставни суд сматра аргументованим и образложења редовних судова да у конкретном случају није било мјеста за примјену одредаба члана 37 Закона којим је прописано право сопственика ствари да тужбом тражи поврат индивидуално одређене ствари, будући да је неспорно утврђено да апелант није постао сопственик спорног стана. Због наведеног, Уставни суд сматра неоснованим и апелантове наводе о погрешној примјени материјалног права.


35. Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да су редовни судови довољно јасно и аргументовано образложили своје одлуке при томе се, како је већ речено, позивајући на релевантне законске одредбе а за таква образложења Уставни суд не сматра да су произвољна, већ сматра да су у складу са стандардима Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да није прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Право на имовину

36. Апелант, такође, наводи да му је оспореним пресудама повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Будући да се апелантове тврдње о кршењу овог права заснивају на наводима о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног права који су већ размотрени у оквиру права на правично суђење, Уставни суд закључује да су и наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, такође, неосновани.

VIII. Закључак

37. Уставни суд закључује да нема кршења права на правично суђење и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у ситуацији када у оспореним одлукама којима је одбијен апелантов тужбени захтјев за поврат у посјед стана на којем није стекао право својине не постоји ништа што би указивало на непотпуно утврђивање чињеничног стања, односно погрешну примјену материјалног права, а образложења оспорених одлука садрже јасне и логичне разлоге за одлучење.

38. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

39. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

ПредсједицаУставног суда

Босне и Херцеговине Валерија Галић, с. р.

SADRŽAJ

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

1035 Odluka o izmjeni Odluke o imenovanju Komisije za rješavanje žalbi u postupku sigurnosnog provjeranja (bosanski jezik) 1

Odluka o izmjeni Odluke o imenovanju Povjerenstva za rješavanje žalbi u postupku sigurnosnog provjeranja (hrvatski jezik) 1

Одлука о измјени Одлуке о именовању Комисије за рјешавање жалби у поступку безбједоносног провјерања (српски језик) 1

1036 Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja afričke svinjske kuge (bosanski jezik) 2

Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u Bosnu i Hercegovinu radi sprječavanja unošenja afričke svinjske kuge (hrvatski jezik) 2

Одлука о допуни Одлуке о забрани увоза и провоза одређених пошиљки у Босну и Херцеговину ради спречавања уношења афричке свињске куге (српски језик) 2

1037 Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u Bosnu i Hercegovinu radi sprečavanja unošenja koi herpes virusa (bosanski jezik) 2Odluka o dopuni Odluke o zabrani uvoza i provoza određenih pošiljki u Bosnu i Hercegovinu radi sprečavanja unošenja koi herpes virusa (hrvatski jezik) 3Одлука о допуни Одлуке о забрани увоза и провоза одређених пошиљки у Босну и Херцеговину ради спречавања уношења кои херпес вируса (српски језик) 3

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

1038 Odluka broj AP 3311/09 (bosanski jezik) 3Odluka broj AP 3311/09 (hrvatski jezik) 7Одлука број АП 3311/09 (српски језик) 11

Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044 722-046, faks - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa:UNICREDIT BANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijalaBrčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić -Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2012. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

broj 90 - sllist.basllist.ba/glasnik/2012/broj90/Broj090.pdf · U Odluci o zabrani uvoza i provoza...

Documents

Transcript of broj 90 - sllist.basllist.ba/glasnik/2012/broj90/Broj090.pdf · U Odluci o zabrani uvoza i provoza...