FESTIVAL DANI SARAJEVA No4

AndrejNosovNEMA PROMENEBEZ ANGAŽMANA

ErminBravoREALNIIDEALIZAM

SarajevskapričaIZGUBLJENIU ZLOČINU

Starke & DJane Elle.MAKTIVNEFEMINISTICE

17.05.09.

photo: ajna zatrić

HAPPY ENDSARAJEVO - BEOGRAD BEOGRAD - SARAJEVO ...

Festival Dani Sarajeva u Beogradu prethod-ne dve godine samostalno je organizovala regionalna nevladina organizacija Inicijativa mladih za ljudska prava. Od ove godine, Grad Beograd preuzeo je na sebe tu naro-čitu čast, ali i odgovornost, da zajedno sa Inicijativom bude ne samo domaćin gostima iz Sarajeva, već i da građanima Beograda ponudi presek najmarkantnijih umetničkih tendencija glavnog grada nekadašnje jugoslovenske republike. Do koje mere se njihove poetike i estetike razlikuju, a do koje mere su slične u doba tranizicije, koju svi živimo, imaćemo priliku da vidimo tokom četiri festivalska dana ispunjena najrazliči-tijim sadržajima: pozorišnim predstavama, fi lmskim projekcijama, izložbama i vrlo zanimljivim panel diskusijama, fokusiranim kako na zajedničku prošlost stanovnika ova dva grada tako i na probleme sa kojima se susrećemo na putu ka evropskoj buduć-nosti.

Neke od gostiju festivala, koji je pred nama, beogradska publika videće po prvi put. Na moje veliko zadovoljstvo, tu je i Dino Mustafi ć, profesor na sarajevskoj Akademiji scenskih umjetnosti i direktor Međuna-rodnog internacionalnog festivala MESS u Sarajevu, beogradskoj publici poznat najpre po režiji komada Tomasa Bernharda Pred penzijom u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle jednog tako zahevnog i mračnog pisca koji u svom komadu otvara pitanje preživelog nacizma u Austriji, Dino Mustafi ć se opredelio da režira tekst Ričarda Kalinoskog Zvijer na mjesecu, koji je, kako i sâm kaže, po žanru – melodrama.

U bosanskohercegovačkom izvođenju Zvijer na mjesecu imala je posebnu težinu, naro-čito u Mostaru, gradu koji je, prema rečima pomenutog reditelja, „preživeo najstrašnija razaranja, gde su duševni ožiljci i danas vrlo prisutni, gradu podeljenosti.“ Koliko nam je ta „priča o pobedi, trijumfu života“, tačnije, koliko nam je melodrama potrebna, beogradska publika proceniće sama. Moje duboko uverenje je da svaka publika, pa bila ona i naša, često cinična i blazirana, u dubini svoje duše ipak priželjkuje fi nale kojim bi, po pravilu, melodrama trebalo da se okonča – happy end.

Samo nakon istinske (za razliku od one po-litikantski loše odglumljene) spoznaje šta u prethodnom periodu nije valjalo, postaćemo svesni i onoga što je bilo dobro (a toga je, ako ćemo da budemo iskreni, uistinu bilo malo), i sve ćemo jasnije naslutiti šta nas u budućnosti čeka: označićemo puteve kojima valja ići i pronaći ćemo snagu da podvučemo crtu ispod vlastite prošlosti, te smelo nasta-viti napred. To je, ujedno, i cilj ovogodišnjeg festivala Dani Sarajeva u Beogradu.

Danko RunićAgencija za saradnju sa nevladinim

organizacijama i evropsku harmonizacijuGrad Beograd – Gradska uprava

Jedino je prošlost bar prividno utrvrđena i nepomična i dopušta nam da na njenim polumračnim predelima smestimo veći deo svojih želja, pogleda, strasti i kajanja. I mi se po nuždi time obilno koristimo. Ali ja osećam da to nije ni dobro ni pravo, trebalo bi da čvršće stojimo na tlu sadasšnjosti i da se češće i smelije zalećemo u budućnost... - Ivo Andrić. Jedini književnik sa prostora bivše Jugoslavije, nobelovac, Hrvat, rođen u Sarajevu, pisao o Bosni, živeo, stvarao i umro u Beogradu. Ivo Andrić. Čiji je? Naš. Pripada i nama i Evropi i svetu. Čitamo ga, učimo od njega, ponosni smo na njega. Pisao je o prošlosti a za budućnost. Gledao je u prošlost sa porukama za budućnost. Pisao je o mostovima, o životu, o nama, karakterima, dušama, zabludama, o juče a za sutra. Pisao je o graditeljima, o rušiteljima. Vreme teško, strašno, krvavo, kada su rušitelji bili vođe – iza nas je. Mi pokušavamo da gradimo, obnavljamo, povezujemo, otvaramo kapije, zanemarujemo granice. Kažu da se zlo samo snagom dokazuje, a sve ostalo pameću. I nije teško biti pametan. Za ovakvu pamet dovoljno je biti tolerantan, razuman, uvažavati drugoga, bez obzira na to ko je, šta je, odakle je, šta ima, šta nema, da li je bona ili bre..I ovo je priča o Sarajevu i Beogradu. Ovo je vreme i za oproštaj.

Radmila Hrustanovićpomoćnica gradonačelnika Beograda

Miljenko Jergović o Danima Sarajeva na promociji svoje knjige “Srda pjeva u sumrak na duhove” (RENDE, CZKD)

“Moja promocija se sasvim slučajno vremenski poklopila sa ’Danima Saraje-va’ u Beogradu. Ja takvu manifestaciju pozdravljam i sretan sam što ima odjek u Beogradu.Kad vidite program, on je sa-stavljen za tzv. mladu publiku, što je važno, jer su ti mladi jedina publika koja ne da se ne seća SFRJ, nego teško može znati da smo mi nekad zapravo bili jedan svet... Setite se kako je cela Jugoslavija usta-jala kad se desila na primer ona strašna železnička nesreća kod Stalaća. Današnji klinci se ni na koji način toga vremena ne mogu sećati, i super je što postoje Dani Sarajeva u Beogradu, samo da ti mladi vide da su njihovi vršnjaci iz Sarajeva isti

kao i oni, da imaju dve ruke i noge, da gledaju, pričaju, i da pričaju istim jezikom. Ja često razmišljam o tome kako ja bih ja video ovaj svet da imam 16-17 godina. Šta bih ja mislio da se zapravo dogodilo u bivšoj SFRJ? Zbog čega ljudi koji govore istim jezikom, imaju slične kulture, istorije i sudbine, a tako se bezgranično mrze? To je pitanje na koje bi deci trebalo na pravi način odgovoriti. A deci se na neki način čak sugerira da im heroji budu Karadžić, Glavaš. Dani Sarajeva u Beogradu su zato super jer razbijaju taj dominantni stereotip i dominantno ćutanje koje postoji“, rekao je Miljenko Jergović tokom promocije svoje nove knjige.

Intervju Andrej Nosovpredsednik Inicijative mladih za ljudska prava

NEMA PROMENE

BEZ ANGAŽMANA

Već je treća godina „Dana Sarajeva“. Ove godine sve je daleko ambicioznije i u produkcijskom i u organizacionom i u tehničkom smislu. Koliko je bilo teško organizovati ove godine „Dane Sarajeva“ u Beogradu, imajući u vidu tu ambicio-znost?

„Dani Sarajeva“ ove godine bili su veoma ambiciozno planirani. Još u decembru prošle godine krenuli smo sa pripremom programa, u februaru smo fi nalizirali listu željenog programa, a u martu imali smo sve dogovore sa ljudima koji dolaze iz Sarajeva. Ovogo-dišnji „Dani Sarajeva“ bili su ambiciozniji jer smo smatrali da neke političke promene, vreme koje prolazi, a i to da je festival treći po redu, iziskuju da prođemo kroz tranziciju koja nas vodi ka tome da ova manifestacija postane stalna, sigurna i da se dešava svake godine u maju u Beogradu. I da obezbedi prostor za one kreativne ljude iz Beograda i Sarajeva koji bi radili na nečemu što se sad popularno naziva ’regionalna saradnja’, ali ne na onaj birokratski, pro forme način, sa etničkim klauzulama, već da to rade sa prirodnim, iskrenim, ličnim potrebama, da izraze ono dobro što su radili u Sarajevu i Beogradu, i da i beogradski kulturni prostor dožive kao svoj. Jer, beogradski i sarajevski kulturni prostor, ako uopšte možemo da ih delimo na dva različita prostora, zapravo se nekad čine toliko daleko, a toliko su blizu. Čini mi se da su „Dani Sarajeva“ pitanje naše odgovornosti i našeg otvaranja, i zato je to važna manifestacija i zato su ove godine „Dani Sarajeva“ potpuno drugačiji.

Kada već spominješ tu pomoć institucija grada Beograda, da li je ta podrška stigla kao posledica razumevanja zvaničnika određenih gradskih institucija same važnosti saradnje između dva grada ili je to više njihova deklarativna podrška. Kakav je tvoj utisak?Moj utisak je da podrška postoji i to pre sve-ga u pojedincima, predstavnicima vlasti koji razumeju šta se to nama dogodilo u prošlosti i koji su spremni za takvu vrstu saradnje. Mislim da nam ta podrška grada Beograda pokazuje koliko je neophodna reforma kulturnih programa koje imamo ovde u Be-ogradu. Pokazuje to iz nekoliko razloga. Prvi

i osnovni razlog jeste taj da grad Beograd sada vode neki ljudi koji misle da je važno predstaviti sarajevsku kulturu u Beogradu. Drugi razlog je da su to ljudi koji misle da nema evropskih integracija ako nema dobre regionalne saradnje. S treće strane, mi smo već iskoristili postojeće kanale komunika-cije. Pogledajte Jugoslovensko dramsko pozorište, pogledajte glumce kao što su Mirjana Karanović ili Ermin Bravo, pogle-dajte ljude koji predstavljaju taj most koji je izgrađen od 2000. godine na ovamo, koji ne prestaje, ne završava se jednom predstavom ili fi lmom, već je stalan. Važno je da se ove godine desio i taj susret između gradova, da se dogodila i nezvanična komunikacija, i to je napredak u odnosu na ono pre. Važno je da govorimo i o teškim temama za naše društvo, a to su prava queer zajednice, slo-boda medija, sloboda kretanja, iza debata o tim pravima stali su svi organizatori i to je, po našem mišljenju, važno - da nema tabu tema u našem društvu.

Kolika je zaista povezanost dva grada u kulturološkom smislu?

Ne znam generalno, mogu da kažem primere koji su sa tih uličnih akcija. Na pitanje u kvizu ’gde se nalazi Sarajevo’, neki mladi ljudi su rekli da se nalazi u Hrvatskoj. Na neka druga banalna pitanja o Sarajevu oni nisu znali odgovor. To je ono što mene plaši. Dolazi nova generacija koja o Sarajevu, o bivšoj Ju-goslaviji, o nasleđu koje imamo, ne zna ništa. Ne postoji ni prostor u kome bi nešto o tome mogli da saznaju. Postoji samo na nekim mi-kro nivoima. Mislim da je to najvažnija stvar. Imamo nove generacije koje nemaju nikakve veze, oni ne znaju jedni za druge, ne razu-meju jedni druge. Imaju prirodni neprijateljski stav zato što ne znaju ništa jedni o drugima. To je najbolnija stvar, jer taj posao trebalo bi da rade institucije, a ne udruženja građana i pojedinci, to bi trebalo da bude prvorazredno društveno pitanje. Nema promene društva u Srbiji ako nema istinske potrebe da se ljudi

angažuju u svojoj sredini, od lokalnog pa do generalnog političkog nivoa. Mislim da su zato „Dani Sarajeva“ pitanje i naše genera-cijske odgovornosti. Ljudi koji su u Inicijativi mladih za ljudska prava pripadaju genera-cijama koje sa tim ratom nemaju puno veze. U tim godinama bili smo klinci koji su igrali fudbal i slušali priče roditelja o zejtinu koji se kupuje u redovima. Ali, imamo odgovornost za ono što se dešava danas, za nasleđe koje dobijamo od starijih, kako neke buduće generacije ne bi prolazile kroz iste stvari kroz koje smo mi prolazili. Jer, ako će svaka nova generacija da se suočava sa istim problemi-ma, to znači da prethodna nije bila sposobna da uradi ništa. Na nas je red da preuzmemo odgovornost i da stvaramo prostore u kojima će novi klinci moći na drugačiji način da se odnose prema nasleđu prošlosti, pitanjima odgovornosti u društvu u kome žive.

Koliko su mladi ljudi - a vi ste radili te akcije u Beogradu i Sarajevu - zaintere-sovani za tu vrstu saznavanja o drugom i drugačijem?

Prvo, nismo drugi i drugačiji jer smo iz Bo-sne ili Srbije, već zato što smo individualci, svako od nas ima svoja uverenja, opredelje-nja, verovanja, i znam da sa mnogim ljudima iz Sarajeva imam isto mišljenje o mnogim pitanjima: da li se oni klanjaju ili mole ili ne, to uopšte nije važno. Bitno je da postoji veza između drugih i drugačijih u sarajevskoj i beogradskoj sredini. To je važan momenat za ovo društvo, jer to znači da gradimo neku zajedničku priču. Svaka drugačija stvar za mlade ljude ima tešku konotaciju prošlosti od koje ljudi beže, ne žele da slušaju o njoj. Drugi važan segment je da govorimo o vrlo specifi čnoj grupi mladih. Verovati da je čitava mlada Srbija ustala na noge, pogrešno je. Mlada Srbija ne postoji, ona je vrlo mala, postoji veći deo te Srbije koji veruje da je u redu razbijati ambasade stranih država i tući gej osobe. To je već posao za institucije.

Želimir Bojović

Intervju Ermin Bravoglumac

REALNI IDEALIZAMU fi lmovima je glumio ratnog zarobljeni-ka („Remake“ Dina Mustafi ća), učitelja („Grbavica“ Jasmile Žbanić), vehabiju („Na putu“ Jasmile Žbanić). Za pozorišne uloge nagrađen je kao najbolji mladi glumac Bosni i Hercegovini u 2005. godini i za najbolju mu-šku ulogu 2004. u predstavi „Helverova noć“. U Beograd dolazi iz Praga, gde je, sa svojim studentima i studentkinjama, učestvovao na univerzitetskoj laboratoriji glume. Beogradska publika dosad je imala prilike da ga gleda u predstavama „Fedrina ljubav“, „Mjera za mjeru“, „Četvrta sestra“ i „Helverova noć“. Na „Dane Sarajeva“ dolazi sa glumačkim ansamblom „Zvijeri na mjesecu“.

Često dolaziš u Beograd. Postoji li nešto što ti je specifi čno u vezi sa gradom ili sa beogradskom publikom?

U Beogradu sam, zapravo, prvi put bio tek nakon rata. Nikad prije nisam bio, ni u djetinj-stvu. U odnosu na predstave koje sam igrao, mogao bih reći da je u Sarajevu publika malo otvorenija za reakcije - reaguje slobodnije i na duhovite stvari, i na emotivne, u smislu plakanja. Ali, mislim da je ovdje publika vrlo dobra, pametno prati predstave, na tačnim mjestima reaguje. Skoro svaki mjesec sam u Beogradu, igram predstave, i već se osećam kao domaći. Družim se sa mnogim kolegama iz predstava, a sa Mirjanom Karanović se znam već pet godina, često smo radili zajed-no. I nekako, kad kažem Beograd, pomislim na Miru. Ona je moja prva, možda i najvažnija asocijacija na ovaj grad i, samim tim, odmah mi je toplo oko srca.

U dosadašnjoj karijeri igrao si veoma teške i različite uloge. Postoji li neka uloga koja je bila prekretnica u tvom glumačkom razvoju?

Imao sam sreće da me reditelji uzimaju za dijametralno različite karaktere, da me ne stavljaju u fah i da me ne vide uvijek isto. To uvijek predstavlja izazov, avanturu, pitanje ’da li ja to mogu’. Nadam se da sam uspjeo da opravdam ta očekivanja. Igrao sam stvarno dosta teške, „masne“ uloge. Možda je jedna od najznačajnijih bila u predstavi „Helverova noć“ Dina Mustafi ća, s kojim sam zapravo i najviše radio i možda i napravio najbolje uloge. Izdvojio bih i predstavu „Zvijer na mjesecu“, možda ne zbog uloge, mada su

to predivne uloge, već jer su to bili najljepši procesi rada i proba, zbog apsolutne ljubavi među svim ljudima koji su radili predstavu.

Pomenuo si kako ti je aktivistički karak-ter predstave bitan. Koliko ti je to važno u odabiru predstave, koliko predstave us-pevaju da uzdrmaju ljude, da ih pokrenu na razmišljanje?

Ja mislim da nisam naivan čovjek, ali jesam idealista, realni idealista, čini mi se. Ne mislim da pozorište, ili gluma, ili fi lm mogu da promijene svijet. Ne mogu da govorim o drugim ljudima, ne znam koliko je ijedna moja predstava bilo koga promijenila, to niko ne zna. Ali, znam po sebi, da sam ja kao gledalac ili glumac, doživljavao da me predstave mijenjaju. Ima nekoliko predstava koje su meni promijenile život, i gledanje na glumu, pozorište, ali i na stvari uopšte. Tako da, ako ima jedna osoba u publici koja na sličan način doživljava pozorište, onda mi-slim da sve to ima smisla. Duboko vjerujem da umjetnost može da oplemeni ljude – i one koji se njom bave, i njene konzumente. Dok u to vjerujem, baviću se ovim poslom. Naravno da se ovim ne bavim samo zbog toga. Ovo je moj posao, a ne hobi, ja od toga zarađujem, živim. Ali, da drugačije razmišljam o ovom poslu, da mi nije uvijek važno koliko neki tekst ima smisla, koliko mi je bitan, živio bih fi nansijski mnogo bolje.

Koliko je teško tvojim studentima kad završe fakultet? Kakva je situacija na pozorišnoj sceni u Bosni i Hercegovini?

Teško je, pogotovo sad kad je zavladala fi nansijska kriza, koja je najviše uzdrmala kulturu. Nema izgleda da će se otvarati rad-na mjesta u sljedećih godinu ili dvije, što je vrlo deprimirajuće za ljude koji sad studiraju i onda ne vide nadu. Ali, to može da rezultira nečim dobrim ako se oni udruže, prave svoje trupe, pozorišta, rade neke off projekte, koji bi možda probudili alternativnu istraživačku scenu u Sarajevu, koju nemamo. To bi bilo rješenje, koje im i ja predlažem. Možda je tako nešto čak i bolje nego zaposliti se u

nekoj pozorišnoj kući, i tako mlad odmah upasti u neki zastareli sistem, gdje se ne krećeš mnogo napred. Sve je na njima. Pitanje je koliko ih treba pritisnuti, koliko moraju biti u lošoj situaciji, koliko mora biti onih koji ne rade ništa, pa da sami shvate da nešto moraju da urade. To nije samo pitanje kod studenata i glumaca, već pitanje i kod naših ljudi, ljudi našeg mentaliteta. Pitanje pasivnosti, koliko treba da budeš žrtva, ko-liko treba da trpiš, da budeš ugnjetavan da bi shvatio da moraš nešto da promijeniš i da se pokreneš? Bojim se da imamo ogroman prag tolerancije na loše stvari.

Kakav je, po tebi, značaj festivala „Dani Sarajeva“?

Veoma je značajan ovakav festival. Suradnja je uspostavljena i dobra je, samo je pitanje koliko je česta i redovna. Mogu da kažem da sam dio te suradnje, jer igram predstave u Beogradu. Pitanje je i koliko će se institucije povezati, jer je za kulturu neminovo da otvara tržište. Male smo mi države, malo je publike. Otvaranje novog tržišta jeste za sve nas dobrodošlo. Nadam da će i kroz ovaj festival interes ljudi porasti. Postoji opasna tendencija u svim našim državama bivše Jugoslavije, da ljudi kao da su jedva dočekali da se zatvore u svoje nacionalne sredine i tu se, kao, osjećaju sigurnim, a zapravo se guše u vlastitom blatu. Možda će ovaj festival otvoriti neke nove festivale i suradnje na drugim nivoima, jer toga treba biti više. Mislim i da bi neki „Dani Beograda“ u Sara-jevu itekako imali publiku. U Sarajevu, još od prije rata, pogotovo kod starijih generacija, postoji odnos prema beogradskim glumcima, koji su većinom glumili u fi lmovima, serija-ma... U ljudima ima puno nostalgije, tako da kad dođu predstave iz Beograda, redovno su sale pune. Publike bi sigurno bilo. Slični su to mentaliteti, humor, slični su sistemi funkcioniranja u kulturi. Ljudi to vide kao na neki način ’domaće’.

Dušan Lopušina

Theatre point, 17. maj, 17 i 21h, Atelje 212

1

3

5

7

2

4

6

PHOTO TOUR

1, 2 - Koncert Damir Imamović Trio - DOB3, 4 - Sevdah radionica - CZKD 5 - Premijera Demokratija u prevodu -

DOB6, 7 - Predstava Budućnost je u jajima -

Atelje 212

Sarajevska priča

IZGUBLJENIU ZLOČINU

Sarajevska priča je tako duga, sa tako puno tradicije, istorijskih činjenica, sa tako puno života, ali i sa tako puno stradanja i nesreće. Listajući jubilarni broj “Oslobođenja” povodom 65 godina izlaženja, shvatam da je ispred mene jedna mala istorija. A ovo su samo neki od naslova:

“Ravnopravnost Srba, Hrvata i Muslimana“, „Jedan pogled na Sarajevo“ , „Deset koraka do smrti“...

Dok sam putovao u Sarajevo i Srebrenicu, osećao sam neku teskobu koju je vrlo teško objasniti. Bio sam vrlo uznemiren. I danas, a tako je bilo oduvek , od prvog susreta sa zločinom, sa slikom stradanja, znao sam da će me ta slika pratiti uvek i da će to biti i konačno saznanje. A to je opet samo pitanje morala, vrednosti i politike sećanja koja ne može biti prenebregnuta i koja se ne sme prepustiti samo istoričarima i akademcima. I ta bivša država, ta država koja je bila neka druga, te priče i sva ta iskustva izmrcvarenih ljudi više ne žive kroz sećanje. Oni žive kroz potpuno „prepakovanu“ stvarnost u koju smo i mi nažalost upali. Pa čitaš toliko stvari o zločinu, pa čitaš o ratu, o životu u ratu, a nigde ne pročitaš suštinu, nigde se ne kaže da je to nedopustivo. I to nije neka prazna priča o prošlosti, o potrebi za suočavanjem, za pomirenjem. To suočavanje je uspeh i budućnost. To je da se danas ne poštuju osnovne vrednosti demokratije. To je da po-slanici štite zločin, a ne građane. To je da se sve predstavi nebeskim, kako bi se oprav-dalo. Prisećao sam se, na putu za Sarajevo, i delova Teorije istorije čuvene americke fi lozofkinje Agnes Heler gde ona konstatuje da zbog čudovišnih ratova i zločina progres u modernom svetu nije moguć i da je postao predmet podsmeha.

Polja belih nisana koja su me dočekala u Potočarima zaista su bila poražavajuća. Srebrenica, grad od 37 000 stanovnika, pre rata bogat srebrom, od 1995. postaje simbol najvećeg zločina u Evropi od Drugog svet-skog rata. Stravični zločini koji su se dogodili u ovoj bosanskoj kasabi opomena su svima nama da se zločini ne smeju relativizovati, a još manje nipodaštavati. A setio sam se i Bertolda Brehta koji je u toku Drugog svetskog rata očajavao: „O Nemačko, bleda majko! Šta ti učiniše tvoji sinovi da među

narodima sediš kao ruglo ili kao strašilo“. Toliko patnje, a tako malo istinskog života ili saosećanja, tako malo poštovanja i volje. A zašto se svega ne prisetiti. Od 11. do 19. jula 1995. u Srebrenici je ubijeno nešto više od 8.000 muslimanskih muškaraca i deča-ka. Trideset hiljada žena je transportovano za dva dana. Ratko Mladić je sa televizije na Palama izjavio da se nalazi u „srpskoj Srebrenici“ i da je „došlo vreme za osvetu Turcima“.

I posle toliko rušenja, ubijanja i mržnje u Srbiji nije bilo kritičkog stava prema zločinu u Srebrenici jer su sve vrednosti preokrenute na negovanje mita o nekakvoj “svetskoj zaveri” protiv Srba. Naše društvo već dugo samo reciklira već viđene ideje i rešenja. Već viđene zločine i ubistva. Nije Srbija priznala ni genocid u Srebrenici, ali ni opsadu Saraje-va. Medijskim i svakim drugim manipulacija-ma ta opsada je ostala potpuno zaboravljena u Srbiji. U Sarajevu je za vreme opsade poginulo 1601 dete. Opsada je trajala 1425 dana, što je najduža opsada u modernoj istoriji ratovanja. Na grad je ispaljeno 3777 granata za samo jedan dan – 22. jula 1993. godine. Uništeni su mnogobrojni kulturni, verski, poslovni i privatni objekti.

U “Večernjim novinama” Dario Džamonja 18. 9. 1992. piše: “Koliko smo se radovali , kao nedorasla deca kada za Novu Godinu dobiju od Deda Mraza paketić, kada smo nakon skoro mesec dana dobili struju, kada se na našim televizorima ponovo pojavila slika toliko smo, već isto veče, pomislili da bi bilo bolje da nije dolazila, jer smo opet mogli videti samo stravične slike raskomadanih tela, lokve krvi…” .... “Ponavljam to pitanje svojoj ‘sestrici Miljacki’, pitam i boga i ljude : Zašto krvava protičeš?”

Sarajevo je tada uništeno, a preživljavalo je u iščekivanju mira i slobode. U iščekivanju života. Preživljavalo je u redu za hleb, novine, u redu sa ratnim zločincima koji danas postaju novi sloj. Sve kupuju, stvaraju, grade, uzimaju, uzurpiraju, a mi gledamo kao Sa-rajlije na okolna brda: Hoće li prestati? A dok sam obilazio ta ista brda sa kojih se pucalo imao sam osećaj da će se ona pokrenuti, da će nešto reći? Pa sam se pitao kako je ta lepota mogla izdržati sa toliko “ružnih” ljudi. Kako ih nije zbacila sa sebe?

Danas Sarajevo živi kroz ljude u njemu. One koji su me dočekali raširenih ruku i koji su spremni da pričaju o svemu, i da razmene iskustva.

Nikada više – rečeno je na kraju Nirnberškog procesa, a dogodilo se da su Bošnjaci pola veka kasnije pretrpeli masovan pokolj, a da niko nije reagovao. Koji su mediji imali hrabrosti da kažu da se u Srebrenici spro-vodi genocid i koji su rekli da je sproveden? Pustili su, ti isti mediji, generala da kaže da se “muslimani sami ubijaju” i “podmeću žrtve Srbima”. Porodice žrtava to ne zabo-ravljaju. Srpska javnost, sa svojom moralnom odgovornošću, morala je znati da se taj zločin događa. Morala je reagovati, jer ako postanemo amoralni, a tako neosetljivi na patnje drugih, mi se pretvaramo u životinje. Lice naše stvarnosti u kojoj se smeh izgubio rezultat je nasilja sa kojim živimo, koje nas upija i pretvara u “zabrinute ljude” i “junake”. Ovo naše lice izgubilo se u moći, zločinačkim poduhvatima, ratnom i svakom drugom ru-šenju i čišćenju. A iz tog čišćenja broj fašista raste, a broj zločinaca se uvećava. Dosta nam je onih koji su do juče klali, a sada su važni članovi društva. Vratila se mogućnost, ali ne i zahtevi “Neću da me biju i ruše” , “Neću da mi šapuću kada govore o Sre-brenici”. Sve ću podneti, ali neću ništa reći, ostaću nem i prenebregnuću činjenicu da i Sarajevo i Srebrenica traže ideje, kreativnost i talenat. A da im je on onemogućen.

Pokajanja nije bilo i sve dok je tako Srbija će plutati u lokvi krvi ubijenih Bošnjaka, jer ako se igde u svetu čuju krici to su krici koji dopiru iz Srebrenice i Sarajeva. Zar se to moralo dogoditi? Kada je 2005. na bilbordi-ma Tarika Samaraha “Srebrenica – da vidiš, da znaš , da pamtiš” dopisano biće repriza i kada se na utakmici SCG i BiH vijorio transparent “Nož, žica, Srebrenica” nije bilo reakcija. Svi su ćutali.

Ne prizivaj! Ne psuj! Ne mrzi! Ne dokazuj! Ne zanemaruj! Poštuj žrtve!

I danas posle petnaest godina ja sam osetio Sarajevo. I danas je to Sarajevo koje živi, koje nas sve prima i koje nas voli. A “Dani Sarajeva” počinju u Beogradu. Opet je umetnost ta koja nas spaja i koja od nas pravi ljude. Opet mi nekako kroz umetnost pokazujemo koliko možemo da se volimo. A kada to shvatimo, onda možda i shvatimo kolika je naša odgovornost, koliko je bedno “čistiti” ruke od zločina i koliko sve možemo pregaziti apsolutnom bezosećajnošću.

Sarajlije, dobro došli!

Jedan od učesnika viziting programa YIHR nakon svoje prve posete Sarajevu

Starke & DJane Elle.M

AKTIVNEFEMINISTICE ‘’Starke’’, elektro-DJ skupina, nastaje u proljeće 2007. godine, kad su Andreja Dugandžić i Jelena Milušić počele pisati stihove kojim otvoreno ismijavaju konzerva-tivnu moralnost u Bosni i Hercegovini. Ubrzo potom, njihove pisane riječi spontano do-bivaju i muzičku podlogu, a javnosti se prvi put predstavljaju kao elektro duo ‘’Starke’’, u septembru 2007. godine, na sarajevskom festivalu ‘’Pitchwise’’.

Od tada, ‘’Starke’’ imaju zapažene nastupe u Zagrebu, Splitu, Ljubljani, Münhenu, Berlinu, Zürichu, a u okviru Dana Sarajeva, s DJane Elle.M, prvi put predstavljaju se i beograd-skom auditoriju. Početkom 2008. godine, članica ‘’Starki’’ postaje je i DJane Jasmina Mameledžija, umjetnica na gramofonima, koja istovremeno pjeva prateće vokale.

Angažiranim feminističkim stihovima ‘’Starke’’ komuniciraju o intimnim temama, izazivajući i ohrabrujući javnost da uradi isto.Mračni, eklektični i elektroprijenosni bitovi doprinose uzavreloj atmosferi, koju stvaraju ‘’Starke’’.

Sam njihov naziv ‘’Starke’’ parodija je na stare cure, iako su one tek u drugoj polovici dvadesetih godina ili u ranim tridesetim godinama.

Dani Sarajeva u Beogradu, od ove godine, poprimaju znatno veće razmjere, kako svojim obimom, tako i kvalitetom. U čemu se ogleda prestiž da predstavite svoj rad i sebe na ovom festivalu?

U Beogradu nastupamo prvi put. Nastupati u okviru festivala Dani Sarajeva u Beogradu dodatna je čast.

U kojoj mjeri se u kulturi i umjetnosti sarađuje na relaciji Beograd – Sarajevo?

U onoj mjeri koja je moguća. U suštini, zadovoljne smo tim.

Koliko upravo Dani Sarajeva u Beogradu doprinose proširenju ove saradnje?

Upravo se ta saradnja ogleda u festivalu Dani Sarajeva u Beogradu. Sretne smo da je u Beogradu kreiran javni prostor unutar kojeg se priča o istini, o kojoj se ranije nije pričalo. To je veliki napredak i upravo je kulturna saradnja nešto što će omogućiti i različite vidove saradnje na svim drugim poljima, a ti vidovi saradnje su zbilja i sasvim prirodne, ali i potrebni, za sve naše pojedi-načne te zajedničke prosperitete.

Da li je u Sarajevu teško biti umjetnik?

Ipak nije teško. Ako je umjetnost nešto što voliš, u tome nema ništa teško. Teško je sjediti na poslu, koji ne voliš, od devet do pet sati, a moraš raditi.

Poznate ste kao oštre na jeziku. Gotovo profesionalno komentirate našu, pone-kad nemilosrdnu i surovu, društvenu stvarnost. S tim u vezi, kako ocjenjujete političku situaciju na Balkanu?

Loša (smijeh).

Smatrate li se umjetnicama koje kroz svoje angažirane nastupe značajno zagovaraju feminističke ideale?

Mi i jesmo feministice. Ove ideale zastupa-mo svuda i uvijek, a nastupi su eskalacija našeg feminizma. Identifi cirati se znači zastupati, biti aktivna, odnosno biti aktivne.

Koje su vam najdraže scene, odnosno sredine, u kojima ste nastupale ili još niste nastupale, a željele biste nastupati?

Nastupale smo u Splitu, Zürichu, Berlinu… Želimo nastupati svuda.

Nihad Penava

IMPRESSUM Urednik: Želimir BojovićNovinari: Tamara Kaliterna, Dušan Lopušina, Đurđa Đukić, Nihad PenavaDesign: Nikola Milenković // Fotografi ja: Vladimir Milovanović

Štampa: DRASLAR BeogradTiraž: 1000

Kontakt: info@danisarajeva.comIzdaje: YIHR

ORGANIZATORI FESTIVALA

VAŽNI TELEFONIAutobuska stanica 2636 299Železnička stanica 3602 899Hitna pomož 94Policija 92Urgentni centar 361 8 444Dežurna apoteka 324 05 33Taxi 9803, 9804, 9806, 9807Centar festivala 337 07 47

Inicijativa mladih za ljudska prava (Inicijativa) je regionalna nevladina organizacija koja ima programe na teritoriji Srbije, Kosova, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Inicijativu su formirali mladi ljudi iz ovih ze-malja sa željom da pospeše učešće mladih u demokratizaciji društva i jačanju vladavine prava kroz proces suočavanja sa prošlošću i uspostavljanju novih progresivnih veza u post-konfl iktnom regionu bivše Jugoslavije.

Agencija za saradnju sa nevladinim organi-zacijama i evropsku harmonizaciju osnovana je 2005. godine kao institucionalni mehani-zam saradnje Gradske uprave i organizacija civilnog društva. Vrši poslove koji su u vezi sa obezbeđivanjem uslova za rad nevladinih organizacija i uključivanjem civilnog sektora u razvojne procese Grada, u sklopu inicijativa koje vode evropskim integracijama.

Dom omladine Beograda je centar koji promoviše programe za mlade u sferi savre-mene umetnosti i kulture. Nastoji da funkcio-niše kao platforma koja služi promovisanju novih umetnika, novih ideja i inicijativa, ali i kao platforma koja povezuje institucionalnu i vaninstitucionalnu kulturu.

Jugoslovensko dramsko pozorište Atelje 212 Centar za kulturnu dekontaminaciju Dom omladine Beograda