Bosna Po Meri Beča-feljton Večernjih Novosti

8/12/2019 Bosna Po Meri Beča-feljton Večernjih Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/bosna-po-meri-beca-feljton-vecernjih-novosti 1/18

Laţi sa obale Dunava Miloš Ţutić | 07. jun 2014.

Pogubna politika bečkog dvora i Vatikana stvorila od Srba tri ljuto zavađene grupe. AšikovanjeAustrije sa Solunom kroz novopazarsko prozorče

U feljtonu se rekonstruiše zajednička vatikansko-austrijska imperijalna misija (1878-1914) rimokatoličenjasrpskog pravoslavnog i muslimanskog stanovništva, i stvaranja podobnog „državotvornog“ habzburškognaciona hrvatstva od porimokatoličenih srpskih konvertita i brojnih u Bosnu i Hercegovinu doseljenihstranih r imokatolika. Takva politika asimilacije i proterivanja pravoslavnog i muslimanskog stanovništvaizazvala je mnogobrojne otpore i nerede širom BiH. Čak su se i članovi dinastije i pripadnici vojnog vrhaosećali nelagodno prilikom poseta svojoj novoj, nasilno pripojenoj teritoriji. Kolonijalna nacionalno-verska

politika Austrougarske u Bosni i Hercegovini bila je, dakle, inspirator srpskog antihabzburškograspoloženja.

POZNATO je da su ozbiljni istoriĉari isticali skrivenu austrijsko-vatikansku istoriju, pa istorijaHabzburgovaca (krunisanih inkvizitora“) nije davala dovoljno podataka da se u punoj meri spozna. O tom

je Alfred Mišjels, u knjizi Tajna istorija austrijske vlasti“ zapisao: Njena istorija je najmanje poznata od sv

drugih: jezuiti, budući gospodari zemlje, na vešt i drzak su je naĉin falsifikovali.

Hormer, 25-godišnji direktor beĉke arhive, naziva sve knjige dotle štampane, da nisu ništa drugo negoradovi po narudţbini i unapred ugovorene izmišljotine. Laţ vlada na obali Dunava. Vladari, koji su upravljazemljom, pomoću lukavstva i pomoću sile, hoćahu još da prevare i buduća pokoljenja. Oni davahu da seštampaju laţna dela, da im posluţe kao iluzije. Nijednom istoriĉaru nije bilo moguće da doĊe do istinitihdokumenata; arhiva bijaše zapeĉaćena kao kakva grobnica“.

VLASI, LATINI I TURCIDimitrije Ljotić je dao retrospektivu drţavotvornog ponašanja i meĊusobnog oslovljavanja tsuprotstavljena versko-nacionalna identiteta: Pravoslavni u Bosni i Hercegovini su fanatiĉki odani Beogradu. Muslimani suza njih Turci, a rimokatolici Latini ili Šokci. Muslimani su prema partijskim prilikama ĉas unitaristi ĉas federalisti (u Kra ljeviniJugoslaviji). Oni imaju „islamski svijet‟. Za muslimane pravoslavni su Vlasi, za rimokatolike muslimani su Turci, a za ove

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/06/07/feljton%20Austro-Ugarska_A.jpg



rimokatolici su „Latini‟ ili „Šokci‟. Rimokatolici koji pre 50 godina nisu ni znali da su Hrvati danas su ljući i zadrtiji u svomhrvatstvu od Hrvata iz Dalmacije ili Hrvatske. To ĉini atmosferu Bosne i Hercegovine.“ Ĉuveni francuski istoriĉar Mišle vrlo se pohvalno izrazio o Mišjelsovoj knjizi: Tajna istorija austrijske vlast

je ogromno delo od neprocenjive vrednosti. Nigde nije bolje izloţen i protumaĉen sistem jezuitske politike

Istoriĉar ĐorĊe Ĉokorilo je Mišjelsove konstatacije o falisfikovanju austrijske istorije u globalnim okvirima,primenio na istoriju Bosne i Hercegovine pod austrijskom okupacijom, pa je i on potvrdio da sve što jeizišlo iz zvaniĉnih vrela, to su radovi po porudţbini i unapred ugovorene izmišljotine“.

S druge strane, upravitelj Bosne Benjamin Kalaj je nastojao da obmane francusku javnost i medije,angaţmanom (bolje reĉeno potkupljivanjem) nekolicine francuskih nauĉnika pod voĊstvom profesoraOlivijea. Sam Olivije je priznao da su tumaĉi“ bili ovlašćeni“ od austrijske administracije. Ĉokorila jebolela“ ĉinjenica što nam je toliku nepravdu uĉinio jedan ĉlan onog naroda (francuskog), koji nosi luĉuistine i Pravde, Slobode i Progresa“.

Ĉokorilo je pokušao upozoriti Olivijea na pravo stanje“ u Bosni i Hercegovini, tokom n jegovog boravka, amu je profesor samo odgovorio da je situacija u okupiranim zemljama vrlo zamršena“.

Neĉuvena verska nasilja austrijske apostolske vojske“ protiv jeretika“ (protestanata), što ih je Austrijapoĉinila u Italiji, Ugarskoj i naroĉito Ĉeškoj u 16. i 17. veku, u dobroj meri su dugo ostala skrivena odintelektualne javnosti. Politiĉko podjarmljivanje pokorenih zemalja pratilo je neizbeţno versko preobraćanjnerimokatolika (stvaranje iskljuĉivo rimokatoliĉkog austrijskog carstva), kako bi se uništila jeres“ i narod

uveo u krilo rimokatoliĉke crkve kao jedino utoĉište blaţenstva“.

Inkvizicija pod carskom zastavom“ naroĉito je bila pojaĉana u protestantskoj Ugarskoj od vremena njenogpripojenja Austriji 1683-1699. godine. Carica Marija Terezija je protestante silom naseljavala urimokatoliĉke krajeve kako bi što pre promenili veru, tradiciju i obiĉaje.

ĐorĊe Ĉokorilo je 1905. optuţio Austriju i Vatikan za dogaĊaje u srpskim zemljama, za ţivu akcijuultramontanizma i „Dranga‟ što se razvija na Slavenskom jugu“, za srednjovekovno ropstvo srpskognaroda u Bosni i Hercegovini, ašikovanje Austrije kroz novopazarsko prozorĉe sa Solunom“. U svemu tomnesrećni aparat austrijske politike toliko je rutiniran da je nemoguće preuzeti nad njim i najmanju izmenu.Štaviše, usled degenerisane beĉke kamarile i zastrašenog plutokratizma Rimske crkve na Zapadu, ovajaparat je stao da radi put Istoka takvom brzinom, kao da je pred pitanjem ţivota ili smrti“.

Ĉitajući knjige francuskih istoriĉara, Ĉokorilo je zakljuĉio da će svakom ĉitaocu ovih knjiga udariti u oĉioĉita sliĉnost sudbine reformisanih i protestanata u Ĉeškoj i Ugarskoj, za vremena Ferdinanda Drugog injegovih naslednika, sa današnjom sudbinom Srba pravoslavnih i Muslimana u Bosni i Hercegovini“.

Pogubna versko-nacionalna politika beĉkog dvora i Vatikana stvorila je od srpsko-pravoslavnog narodnogorganizma tri nepomirljive grupacije stanovništva: srpsko-pravoslavni narod i dva iz njega proisteklakonvertitska entiteta rimokatolika - Hrvata i muslimana - Bošnjaka.

Igre sa srpskom BosnomMiloš Ţutić | 08. jun 2014.

Već prvih dana nasta progon srpskog imena i nametanje hrvatstva. Engleska je traţila od Kongresodluku o okupaciji



Berlinski kongres presudio da Srbi ostanu razjedinjeni

GODINE 1878, fatalnog trinaestog juna otpoĉe i trinaestog jula se završi preki sud humane Evrope“. Na tomsudu koji je istorija nazvala Berlinskim kongresom, izreĉe trifolium englesko-nemaĉko-austrijskog prijateljstvastrašnu i nepravednu presudu“ nad Bosnom i Hercegovinom. Mi bismo dodali i nad ĉitavim srpstvom, stvaranjedve odvojene srpske drţavice (Srbija i Crna Gora), razdvojene Sandţakom (Raškom) kao garantomdrţavnopravnog razbijanja jedinstvenog srpskog etniĉkog prostora. Francuski istoriĉar Šarl Moji je, povodom odluka Berlinskog kongresa, 1904. zapisao: Engleska, budući neprijateljski raspoloţena prama napredovanju ruskog uticaja na Balkanskom poluostrvu, a i Kongres, bezsumnje isto tako, morali su rado pomagati širenje Austrije preko Dunava. Knez Bizmark, u dogovoru sa grofom

Andrašijem, zapoĉeo je sa Londonom pregovore, zasnovane na aneksiji dveju slovenskih pokrajina, Bosne iHercegovine, Austro-ugarskoj... I solidarnost se odmah postigla, na toj osnovi, izmeĊu tri dvora“. Engleska je u ovoj soluciji gledala poraz za panslavistiĉke pretenzije iz Petrograda; Austrija povećanje zemljištakoje ide na ruku njenim tradicionalnim ambicijama prema istoku; Nemaĉka je vidila korist što će uĉiniti znatnuuslugu svome budućem savezniku i najzad svoju...

U takvim pogodbama, Kongres se morao dopasti Bizmarku. Što se tiĉe Austrije, ona je veoma cenila dobitak,

koji je od Kongresa oĉekivala, da je ĉak i pre Ugovora u San Stefanu (kojim je dominirala Rusija stvaranjemvelike „Sanstefanske Bugarske‟) i ĉim je poraz Turske bio obezbeĊen, uzela inicijativu u februaru 1878. za saziKongresa u Berlinu.“ Iz zahvalnosti prema Austriji, a zbog mrţnje prema Rusiji, Engleska je preko lorda Solsberija, bez kolebanja ibez ustruĉavanja“ zatraţila od Berlinskog kongresa da odluĉi da Bosnu i Hercegovinu okupira i njimaadministrira Austro-Ugarska“, zbog savesti i odgovornosti Evrope“, koja je morala da prekine ponavljanjestradanja“. Predlog engleskog opunomoćenika jednoglasno je primljen od velikih sila kao jedna mera evropskepolicije“. RIMOKATOLIČENjE U ŠKOLAMA Iz srpskih pravoslavnih škola izbaĉena je nacionalna istorija, uĉitelji su biransamo s dozvolom beĉke vlade, dok su mitropoliti u potpunosti postajali zavisni od Habzburgovaca. U školama je sve višeuzdizana ideja hrvatstva koja je potpomagala beĉko-rimsku politiku. Rimokatoliĉki redovi otvarali su nove samostane, školeinternate u kojima su agresivnim metodima pravoslavna deca prevoĊena u rimokatoliĉku veru.

Preduzete mere Berlinskog kongresa Đ. Ĉokorilo je posmatrao kao gaţenje diplomatskih principa. Kongres jepre svega pogazio ugovorno pravo jer je raspolagao svojinom nezavisne drţave; pogaţen je princip narodnost jer je slovensko (srpsko) i tursko stanovništvo dodelio u ruke vlasti koja nije ni slovenska ni turska i bacio podnoge teoriju osvojenja, jer beĉki kabinet nije uĉestvovao u ratu, pa nije imao ništa ni da traţi od plodovapobede... Ĉlan 25. Berlinskog ugovora - jedini ĉlan koji se osvrće na Bosnu i Hercegovinu, dade Austriji prilikuda i ovde prospe otrov svog uţasnog politiĉkog sistema“. Već pri ulasku austrijske vojske u Bosnu i Hercegovinu, krajem jula 1878, jezuitizam je izbijao na svakomekoraku. Ĉetiri divizije (72.000 vojnika) pod komandom generala Filipovića, Srbina rimokatolika, prešle su Savu uputile se ka Sarajevu. U tom ĉasu general je izdao carevu proklamaciju Bošnjacima i Hercegovcima“, oslovivsrpsko stanovništvo prema geografskoj pripadnosti. Ĉokorilo je konstatovao da general Filipović, kao verni sluga austrijskog aparata, ušavši u Sarajevo nije znao opomame šta radi“: Deputacije pravoslavnih Srba i muslimana, koje su mu po njegovoj naredbi dolazile da se

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/06/08/feljton-Berlinsi-kongres.jpg



poklone, doĉekivao je sa divljim besom, preteći im vešalima da vide silu Austrije. Dokle je katoliĉku deputacijudoĉekao sa najvećom predusretljivošću“. Sila Austrije se, piše Ĉokorilo, naroĉito izli po gradovima na muslimane, a po selima na pravoslavne. Već prvihdana okupacije, uz zversko kasapljenje, pljaĉkanje i silovanje, nasta proganjanje srpskog imena i pravoslavlja,kao i muhamedanaca, a nametanje hrvatstva i uzdizanje katolicizma prevrši sve mere. Ćesarski vojnici javno srugahu pravoslavnim obredima i muslimanima na dţamiji. A rimokatolici, ljudi i deca, predvoĊeni došljacima, nsav glas pevahu po ulicama: „Nesta krsta od tri prsta, nesta dina od medina‟“. U Memoarima protopop Nedjeljka“ navodi se kako je 6. septembra general Filipović naredio arhimandritu Savi(Kosanoviću) da sazove pravoslavnu crkvenu opštinu u Sarajevu radi izbora deputacije koja bi išla u Beĉ da sezahvali caru na osloboĊenju (!) a dva-tri dana posle Kosanović je laţno optuţen da je agent ruski i najveći neprijatelj Austro-ugarske, protivnik Hrvatima i Rimskoj crkvi. Za podlogu optuţbi uzeše to što su srpski uĉitelji primali Miletićevu „Zastavu‟ koja je pisala protiv okupacije“... Srpska opština je dva puta rešila da u ime naroda neće nikoga slati. Zašto da idemo u Beĉ i na ĉemu dazahvalimo ćesaru?“, pitali su se Srbi. Zar na tome što su nam kroz nekolike nedelje izbrisali srpsko ime i ukinusrpsko pismo, u šta Turci ne dirnuše kroz toliko vekova!“ Austrijanizam i papizam“, kao dva nerazdvojna pojma, ustremili su se na srpstvo i pravoslavlje, ali i na

muslimanstvo. Na ĉelo rimske propagande postavljen je najstariji ĉlan habzburške kuće - nadvojvoda Albreht uĉinu protektora“ novog udruţenja za propagandu u Bosni i Hercegovini, koje je osnovano u Beĉu 1882.

Sejanje razdora i mrţnje Miloš Ţutić | 09. jun 2014.

Između dva popisa, 1879. i 1910, rimokatolika više za 107 odsto. Nova vlast počinje da stvarahrvatsku i bosansku naciju

Benjamin Kalaj, austrougarski ministar finansija

KLjUĈNA posledica austrijske okupacije bila je izraţeno nacionalno podvajanje po verskoj osnovi. Zvaniĉna

Austrija je od geografsko-etniĉkog pojma Bosanac (Bošnjak), kao jednog od istorijskih naziva za Srbe, nastojal

što pre da stvori novi nacionalni pojam vezan za muslimane. Dolaskom rimokatoliĉkog sveštenstva, u Bosni i

Hercegovini poĉinje da se stvara i novi nacionalni pojam - hrvatstvo.

I pored vekovne islamizacije i rimokatoliĉenja stanovništva, u HIH veku u Bosni i Hercegovini su, u etniĉko-

verskom smislu, i dalje dominirali pravoslavni Srbi. Sredinom veka u ovim pokrajinama je bilo oko 900.000

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/06/09n/feljton.jpg



stanovnika, od ĉega 400.000 Srba pravoslavne vere, 328.000 muslimana (većinom Srba islamske vere) i

178.000 rimokatolika koji su uglavnom predstavljali porimokatoliĉene Srbe i doseljene strance.

U to vreme rimokatolici Bosne i Hercegovine još nisu nosili hrvatsko ime, a nisu ni imali nikakav osećaj

pripadnosti hrvatstvu. Posle austrougarske okupacije forsiralo se useljavanje stranog rimokatoliĉkog

stanovništva koje je, kao obrazovano ĉinovništvo i vojska, trebalo da širi civilizacijske vrednosti apostolske“

Austrije i rimokatoliĉke kulture.

Kada uporedimo statistiĉke podatke prvog austrijskog popisa stanovništva Bosne i Hercegovine iz 1879. saposlednjim iz 1910. godine videće se da je ono poraslo 64 odsto, sa 1.157.440 na 1.898.044 stanovnika. Samo

su pravoslavni Srbi ostali u granicama relativnog povećanja ukupnog stanovništva, dok je broj muslimana

porastao 35, a rimokatolika za ĉak 107 odsto.

Pošto je reprodukcija stanovništva tri vere bila na pribliţno istom nivou, enormno povećanje broja rimokatolika

dogodilo se upravo zbog njihovog masovnog useljavanja u Bosnu i Hercegovinu od vremena austrijske

okupacije. Do poĉetka HH veka uselilo se 70.840 rimokatolika. Godine 1875. bilo ih je 207.119 (15,5 odsto), a

do 1922. njihov broj se više nego udvostruĉio. INTERNACIJE BILE su popularne i internacije viĊenijih ljudi“ iz gradova u sela, na njihov ĉitluk, ukidajući im slobodukretanja (dozvoljeno do dva kilometra od kuće“). Tako su viĊenog travniĉkog muslimanskog bega“ Miralem-Pašićainternirali na njegovo dobro blizu Travnika, samo zato što je tvrdio da su njegovi stari bili Srbi - pravoslavni i da je on Srbinmuslimanske vere“.

Agrarno pitanje za vreme austrijske vlasti u Bosni i Hercegovini nije bilo rešeno: begovi su i dalje ekonomski

propadali zbog usitnjavanja poseda i smanjenja broja kmetovskih porodica, uz nerešen status vakufskih imanja

Za razliku od pravoslavnih Srba, oni su se vrlo sporo ukljuĉivali u nove privredne tokove. Kod Srba je nastupio

veliki privredni polet, naroĉito u Sarajevu, u kojem je povećan broj trgovaĉkih porodica. U domaćim trgovaĉkim

odnosima prednjaĉio je srpski kapital. U Mostaru je godine 1903. osnovana Srpska banka, a 1911. Srpska

centralna banka sa 26 novĉanih zavoda koji su obuhvatali ceo sistem srpskih zadruga.

Podvojenosti na verskom planu bile su, meĊutim, izrazito jake. Muslimani su 1889. osnovali Muslimansku

narodnu organizaciju, koja je uglavnom istupala protiv Srba i borila se za versko-školsku autonomiju. Tu

organizaciju su predvodili begovi i feudalci. Ubrzo su došli u sukob s liberalnom inteligencijom i muslimanskim

graĊanskim slojem, koji je poĉetkom 20. veka stvorio Muslimansku samostalnu organizaciju.

U novim politiĉkim uslovima islam je gubio povlašćeni poloţaj, a Rimokatoliĉka crkva sve više dobijala status

drţavne vere. Godišnji izdatak austrijske drţave za verske potrebe (kultus“) iznosio je 265.465 kruna:

Pravoslvna crkva je dobijala 138.700, Rimokatoliĉka 78.765, a islamska zajednica samo 48.000 kruna. Prema

broju vernika, svota koja se izdvajala za rimokatolike trebalo je da bude duplo manja od one za potrebe rijaset

i medţlis-uleme“. Pored navedenih iznosa, rimokatoliĉki seminar je godišnje dobijao 116.000 kruna,

muslimanska šerijatska škola 53.000, a pravoslavna bogoslovija 118.000. U posebnom budţetu za veroispove

od 265.000 kruna, pravoslavni i muslimani nisu dobijali gotovo ništa.

Ĉokorilo je pisao i o efikasnijim“ metodima vatikansko-beĉke misije meĊu pravoslavnim hrišćanima i

nevernicima“ muslimanima, kako bi broj pripadnika jedinospasavajuće“ vere bio što veći. - Poznati princip

divide et impere, piše Ĉokorilo, upotrebljava se na svakom koraku: izmeĊu pojedinih religija, u svakoj religiji

izmeĊu pojedinih staleţa, u svakom staleţu izmeĊu pojedinih porodica i osoba, seje se neutoljiva mrţnja koja

(...) otvara put austrijskim namerama. Usled te mrţnje svake godine padne više stotina ţrtava, a u novije doba

oĉevidno je da Austrija pripreme zemljište za jedan uţasan pokolj, koji bi trebalo da bukne izmeĊu pravoslavnih

muslimana... da austrijska puška, na raĉun intervencije, uništi što više jednih i drugih...



O agresivnoj austrijsko-rimokatoliĉkoj propagandi beĉkom dvoru su upućivani memorandumi srpsko-

pravoslavnog i muslimanskog naroda“ u Bosni i Hercegovini, kao i pisma Srpske akademske omladine iz Bosn

i Hercegovine“, ali bez ikakvog uspeha.

Milorad Ekmeĉić je u delu Stvaranje Jugoslavije“ istakao da je Austrougarska favorizovala rimokatolike, dok je

Srbe politiĉki marginalizovala, a muslimane izlagala pritiscima, pošto su teško prihvatali austrijsku okupaciju.

Benjamin Kalaj, koji je Bosnom upravljao od 1881. do 1903. godine, promovisao je ideju o tzv. bošnjaĉkoj nacij

ĉiji su osnov ĉinili muslimani. Gušeći nacionalna osećanja Srba, Kalaj je isticao ideju o bosanskom patriotizmu,stvarao posebnu bosansku naciju na temelju srednjovekovne bosanske drţavnosti i tradicije.

Pravi glavar nadbiskupMiloš Ţutić | 10. jun 2014

Štadler dovodi isusovce i širi hrvatsku svest. Bosanska zemaljska vlada u senci revnosnog prelata

Dr Josip Štadler

POSLE austrougarske okupacije Bosne i Hercegovine, papa Lav III je bulom Edţ hac Augusta, od 5. jula 1881uspostavio redovnu hijerarhiju u Bosni i Hercegovini. Na taj naĉin je u ovim pokrajinama prestala misionarskanadleţnost Kongregacije za propagandu vere, a osnovane su Nadbiskupija vrhbosanska sa sedištem u Sarajevi tri sufraganske (podreĊene) biskupije - Banjaluĉka, Mostarsko-duvanjska i Trebinjska. Papinom bulom zapoveĊeno je da se odmah uspostavi kaptol u Sarajevu i centralno sjemenište za odgojbosansko-hercegovaĉkog svjetovnog klera“ (K. Draganović) a kad to prilike dopuste“, uspostave kaptoli uMostaru i Banjaluci. Prvi nadbiskup vrhbosanski postao je mladi sveuĉilišni profesor“ u Zagrebu, isusovac jevrejsko-nemaĉkog porekla dr Josip Štadler, koji je introniziran u Sarajevu 15. januara 1882. godine. Mitolog hrvatstva, sarajevski




klirik Draganović hvalio je fanatiĉnu revnost mladog nadbiskupa i isticao da on dovodi isusovce u Bosnu, osnivi gradi malo i veliko sjemenište, podiţe katedrale Presv. srca Isusovog i Kaptol u Sarajevu, ustanovljuje Druţbusluţavki Malog Isusa, propovijeda i piše, pokreće katoliĉku štampu i širi hrvatsku svijest u Bosni“. S druge strane, prostor Hercegovine u prošlosti pokrivale su Duvanjska i Makarska biskupija, koje su osnovaneoko 1300. godine. Pošto više od pola veka (1684-1735) nije u Hercegovini stolovao biskup, Sveta stolica je1881. godine umesto hercegovaĉkog vikarijata osnovala Mostarsko-duvanjsku biskupiju, koja je obuhvatalastaru Hercegovinu bez konjiĉkog sreza i dela Bosne (Duvno, Foĉa i Ĉajniĉe), s biskupom fra Paškalom Buconjićem na ĉelu, zasluţnim radnikom za katoliĉku i hrvatsku stvar“, koji je njome upravljao do 1912. Od jula1890. dodelila mu je na upravu i Trebinjsku biskupiju. Izbor fra Paškola Buconjića za prvog mostarskog biskupa, kako je pisao publicista Sima Simić, dolazio je više p

politiĉkoj, panhrvatskoj liniji, nego po crkvenoj. On je bio sav u politiĉkim velikohrvatskim idejama AnteStarĉevića“, oduševljeni poklonik austrijskog cara i veliki pobornik prikljuĉenja Bosne i Hercegovine BanskojHrvatskoj“ i zbog svoje politiĉke delatnosti u velikoj milosti Beĉa, Rima i Zagreba“. Iz panhrvatskih razlogaposvećenje fra Buconjića za biskupa izvršeno je u Zagrebu, u maju 1881.

OTPORI PROPAGANDIO AGRESIVNOJ austrijsko-rimokatoliĉkoj propagandi beĉkom dvoru su upućivanimemorandumi srpsko-pravoslavnog i muslimanskog naroda“ u Bosni i Hercegovini, kao i pisma Srpske akademskeomladine iz Bosne i Hercegovine“, ali bez ikakvog uspeha. O raznim vidovima vatikansko-austrijskog nasilja nadšizmaticima“ i nevernicima“ pisali su Bosansko-hercegovaĉki zbornik“, koji je izdavalo društvo Rad“ i Miletićeva štamparu Novom Sadu, novosadska Zastava“ i Branik“, srpski listovi u Beogradu (Bosansko-hercegovaĉki glasnik“, Velika SrbijaDnevni list“, Samouprava“, Politika“), Dubrovniku i Zadru. Od austrijskih vlasti nadbiskup dr Josip Štadler je dobijao znatna materijalna sredstva u cilju jaĉanja rimokatolicizma i apostolske“ monarhije. Prema svedoĉanstvima savremenika (publiciste ĐorĊa Nastića), nadbiskup Štadler troši silni novac: ulaţe u kuće, u parobrode, u šume, u razna trgovaĉka i špekulantska

preduzeća; baca stotine i hiljade na katoliĉku propagandu“, na širenje katoliĉkog carstva Isusova u Bosni iHercegovini“. Najveći deo tog novca poticao je iz propagandnih fondova“ (Kongregacije za propagandu vere), koji supopunjavani novcem iz rimokatoliĉkih drţava (bogate rimokatoliĉke fondacije u Austrougarskoj, fondoviLudvigove misije u Minhenu, Sv. dece Isusove u Parizu, katoliĉke misije u Lionu). Srpski politiĉari u Bosni i Hercegovini uvideli su da je prava egzekutiva beĉke politike nadbiskup sarajevski JosŠtadler, dok je bosanska zemaljska vlada, sa svim svojim dekorisanim baronima i ostalim plemićima, bila samovidljiva politiĉka i drţavna institucija. Pravoslavnim Srbima i muslimanima ostalo je samo da, na prelomu vekovpokrenu ostvarivanje versko-prosvetne autonomije radi oĉuvanja elementarnih etniĉko-verskih prava. S druge strane, kako istiĉe istoriĉar M. Ekmeĉić, socijalni katolicizam, koji je zadirao u sve društvene pore, dob je najĉvršću organizaciju u Bosni i Hercegovini i na taj naĉin imao efikasnu kontrolu nad sveukupnimrimokatoliĉkim stanovništvom koje su u to vreme saĉinjavali Srbi i stranci. Jezuiti, kojima je pripadao i nadbiskup Josip Štadler, u Bosni i Hercegovini su bili prisutni i u vremenu preaustrijske okupacije. MeĊutim, nisu se mogli dugo odrţati jer turske vlasti nisu za raĉun drugih konfesijafavorizovale rimokatolicizam, već su prema krstu“ i kriţu“ zadrţale podjednak stepen tolerancije (netolerancije Austrijskom okupacijom Bosne i Hercegovine stvorena je vrlo povoljna klima za aktivno jezuitsko delovanje. Austrija je procenila da će u Bosni i Hercegovini zateći dva nepomirljiva rogata elementa“ (pravoslavne imuslimane). Oĉekujući da kod njih nikad neće steći poverenje i odanost u sprovoĊenju svoje imperijalne politikaustrijska apostolska“ monarhija okrenula se manjini - rimokatolicima. Iz tog razloga dovela je jezuite, dala imsve moguće koncesije i pogodnosti, dopustila im da se organizuju, da podignu crnu drţavu u krvavoj drţavi i daza glavara te crne drţave postave arhijevreja Štadlera“. Tako su, prema zapisima Đ. Nastića, jezuiti preko noći izbili u legijama u našu kuću, ciknuli na našim njivama razvili svoju vjersko-politiĉku djelatnost, podigli visoko udruţenu papinsku i crnoţutu zastavu“.

Sarajevo prvo na udaruMiloš Ţutić | 11. jun 2014.Štampa slavi papski uspeh kao „divno kulturno delo“. Nova katedrala Srca Isusova koštala vladu250.000 forinti



Sarajevska katedrala, uporište jezuitskih misionara

SARAJEVO je bilo prvo na udaru rimokatoliĉkog prozelitizma. Odmah posle okupacije izgraĊena je nova

katedrala Srca Isusova u ĉiju izgradnju je austrijska vlada utrošila 250.000 forinti.

Rimokatolici su pre okupacije imali jednu osnovnu školu i nekoliko škola po franjevaĉkim samostanima, a u

godinama posle okupacije u Sarajevu su dobili: teološko uĉilište, privatnu uĉiteljsku školu i nemaĉku višu

devojaĉku školu kod Kongregacije kćeri boţje ljubavi, višu ţensku školu sa ţenskim odgojilištem kod milosrdnih

sestara, sirotište Malog Isusa i višu ţensku školu za ruĉni rad.

Visoko je dobilo franjevaĉku, a Travnik jezuitsku gimnaziju i deĉje semenište. Nikla su semeništa za redovniĉko

semeniĉki staleţ u samostanima u Plesnju, Sutjeskoj, Gorici, Samostanski zavod trapista sa školom u

Delibašinu Selu kod Banjaluke. Otvoreno je 29 ĉisto rimokatoliĉkih škola, muških i ţenskih, po raznim

samostanima i mestima na nepunih 350.000 rimokatolika (raĉunajući mnogobrojne strane doseljenike). U ovaj

popis rimokatoliĉkih ustanova nisu uraĉunati zavodi i škole o kojima ni statistika još ne zna“, o ĉemu ĐorĊe

Ĉokorilo podrobnije govori u knjizi Rimska propaganda u Bosni i Hercegovini“.

Prema pisanju austrijskog ultramontanskog“ lista Ljuartalschift, bliskom Vatikanu, papskom uspehu u Bosni i

Hercegovini divio se ceo katoliĉki svet“. U Bosni i Hercegovini Austrija je izvršila divno kulturno delo. Samo se

radovati moţemo što su katoliĉke misije u tim zemljama našle prilike za svoje silno razviće, koje se sve više i

više širi. Pri današnjim prilikama spomenute zemlje predstavljaju pravi misionarski teren i zbog toga je potpuno

opravdana slava, koja se odaje rimokatoliĉkom nadbiskupu Štadleru, koji skromno piše: „Ne moţe se predvidet

kad će Bosna prestati da bude misionarska pokrajina‟. No mi moţemo pouzdano reći da se zadatak misionarsk

propagande u Bosni shvata i vrši tako, da se ona na nadleţnom mestu smatra za prvu i najbolju izmeĊu svih

drugih katoliĉkih misija“, navodi list.

Autor ĉlanka ovu ocenu potkrpljuje faktom da je broj katolika od okupacije uvećan za 70.000 duša, a u samom

Sarajevu od 300 narastao na 12.000, u Prnjavoru od 400 na 4.000 duša.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/06/11n/feljton-Katedrala-u-Srajevu.jpg



UPOZORENjA NOVOG SRBOBRANA ISTIĈUĆI u napisima otimanje crkvenog zemljišta, uništavanje privatnogimetka, nasilno prekrštavanje, hapšenja Srba, dovlaĉenje tuĊinskih ĉinovnika“, podmićivanja, Novi Srbobran je u brojevimaiz prvog polugodišta 1903. posebno upozoravao: Mi smo upućivali, one koji ne znadu, na ĉitave rojeve fratara i nona, kojima je jedina zadaća da pomoću vlasti i neiscrpivihsvojih novĉanih sredstava, šire katolicizam, tuĊinsku kulturu... Mi smo javljali kako se golemoj većini starosedelaca,pravoslavnim i muslimanima, ni po koju cenu ne dopušta da izvrše ma kakav samostalan pokret, ekonomski ili kulturni, koji vodio njihovu ojaĉanju. I dok se sve što je srpsko, pravoslavno i muslimansko progoni, dotle se sve što je katoliĉko,potpomagalo i potpomaţe“.

U ĉlanku se istiĉe i da katoliĉko kaluĊerstvo rapidno raste i oduševljeno vrši svoj posao“. Franjevci, njih 400, k

imaju 12 manastira (pre okupacije ĉetiri), rade po ţupama i u školama. Jezuiti su, kaţe se u ovom izveštaju, uzeli na sebe obrazovanje i vaspitanje uĉenika u seminarijama i srednjim školama, i oni svoj posao otpravljaju

svojom ĉuvenom praktiĉnošću“ a stiţu još da svršavaju i parohijske poslove. Trapisti upravljaju vaspitnim

zavodom u Banjaluci. Istiĉu se i velike zasluge ţenskih kaluĊerskih redova, u prvom redu „milosrdnih sestara‟ i

kongregacije Devica sv. Isusa deteta, koju je osnovao nadbiskup Štadler. Podatak da su osnovane nove

rimokatoliĉke ţupe s novim crkvama, školama i svešteniĉkim domovima.

Rimokatolicizam u Bosni i Hercegovini utemeljen je viševekovnim radom franjevaca, ĉije je delovanje poĉelo

1339. godine osnavanjem zasebnog Bosanskog vikarijata. Bio je to presudan datum u povesti ovog reda u Bos

i Hercegovini. Oni su svoju misiju izgradili uz maksimalno prilagoĊavanje lokalnim prilikama, dovodeći

povremeno u pitanje i samo hijerarhijsko ureĊenje Rimokatoliĉke crkve. Propovedajući siromaštvo franjevci su praksi izlagali kritici i samu crkvu.

Posle turskog osvajanja Bosne i Hercegovine franjevci su ostali jedini predstavnici rimokatoliĉke misije u ovim

dalekim pokrajinama Osmanskog carstva. Fra AnĊeo Zvizdović, kustos bosanskih franjevaca, dobio je od

sultana ahdnamu (povelju) kojom je franjevcima bio odobren rad u Bosni, njihov imetak niko nije smeo da dira,

bili su slobodni da iz drugih zemalja dovode stanovništvo u tursku drţavu. U to vreme franjevaĉka provincija

Bosna srebrena obuhvatala je Prekosavlje, Hercegovinu i kopnene delove Dalmacije i 1674. godine imala 18

samostana i 375 kaluĊera. Od nje se u narednom veku u posebnu provinciju najpre odvojila zagorska Dalmacij

(1735), zatim i franjevci u Prekosavlju (1757), da bi 1852. godine i Hercegovina postala zasebna kustodija.

U svojoj fanatiĉnoj odanosti novoj cezaro-papistiĉkoj ideologiji u Bosni, nadbiskup Štadler i mostarski biskup

Buconjić nisu ţalili sredstva ni da kupuju plodna zemljišta i u ĉisto pravoslavne sredine naseljavaju strane

rimokatoliĉke porodice. Nije se prezalo ni od oduzimanja poseda zbog ĉega su se mnoge zemljoradniĉke“

porodice, pravoslavne i muslimanske, iseljavale. Takvim akcijama Austrija je nastojala da ĉisto srpske krajeve

degrupiše, kako bi za nekoliko godina bosansko-hercegovaĉko pitanje, usled naseljenih heterogenih elemenata

postalo što komplikovanije i nerešivije.

Kako svedoĉi Ĉokorilo, u ove kolonije, gde ih do okupacije ne bijaše nijedne“, naselilo se više od 30.000

nemaĉkih porodica, ali i italijanskih i maĊarskih.

“Latini” postaju Hrvati Miloš Ţutić | 12. jun 2014.

Narodu “rimskog zakona” pojam hrvatstva do kraja XIX veka bio nepoznat. Od Kulina bana jezik senazivao srpskim, a stanovnici Srbima



Istoriĉar Klaić ”priznao” da ni sami nisu znali “tko su i šta su”

RIMOKATOLIĈKI ideolozi predvoĊeni nadbiskupom Štadlerom, franjevcima i svetovnim sveštenstvom poĉeli skrajem XIX veka da promovišu dotle nepoznati nacionalni pojam u Bosni i Hercegovini - hrvatstvo rimokatolika.Da je taj pojam bio nepoznat i nesvesno je potvrdio jedan od kljuĉnih tvoraca hrvatstva - Vjekoslav Klaić, pisacvišetomne fantastiĉne “Povijesti Hrvata”. Klaić je “priznao” da bosanski franjevci sve do fra Ivana Jukića (sredina XIX veka) nisu ni sami znali “tko su i štsu”, i da su bosanski klirici tek u Đakovu, kod Štrosmajera, “spoznali” da su “sinovi hrvatskog naroda”, dok senarod “rimskog zakona u Bosni i Hercegovini zvao “Latinom”.

U “Glasniku biskupije Bosansko-Sriemske”, broj 3, za 1881. godinu, napisano je: “Za ĉudo da fra Jukić unijednom djelu sebe ne nazva sinom naroda hrvatskog, a za što za to, jer je i za ţiva Jukića ime „Hrvat‟ gledeBosne u snu boravilo”. Povodom ovih nesvesnih priznanja “glasovitih Hrvata” o nepostojanju imena i narodahrvatskog u Bosni i Hercegovini, oglasio se i pravoslavni paroh zemunski, protojerej Dimitrije Ruvaraczapaţanjem: - Istoriĉno je dokazano da se još od Kulina bana, jezik u Bosni nazivao “srpskim jezikom”, a stanovnici Bosne“Srbima”, a da i ne spominjemo Hercegovine, gde nije bilo nikad ni spomena o “hrvatstvu”. Klerikalni “Glas Hercegovca”, meĊutim, već 1893. je “precizno” i koncizno tvrdio: “U Hercegovini i Bosni vladanarodnost hrvatska. Puĉanstvo je tih zemalja hrvatsko, i zemlje su hrvatske. Za srpstvo se kao narodnost, unašem narodu nije ništa ĉulo. Hrvatski je duh, hrvatska je sviest vas narod ovdašnji napunjivala, i to narodnoosvjedoĉenje o hrvatstvu, bilo je uviek u stvari i u dielu”. Napisi iz “Glasa Hercegovca” uvršteni su u brošuru za promovisanje velikohrvatske propagande pod naslovom“Razbistrimo crtice iz prošlosti i sadašnjosti za budućnost”.

Hijerarhija vrhbosanske nadbiskupije preteĉe hrvatstva u Bosni i Hercegovini je videla u bosansko-hercegovaĉkim kulturnim radnicima, reprezentantima “bosanske literature” XVII i XVIII (franjevci Matija DivkoviPavle Posilović, Stjepan Margetić) i XIX veka (franjevci “ilirci” Martin Nedić, Grga Martić i Ivan Jukić), preko koj je Gajev pokret toboţe “prodro u zidine franjevaĉkih samostana”. U drugoj polovini XIX veka samostanske iţupne škole poprimile su karakter “javnih općih puĉkih škola” pod voĊstvom uĉitelja franjevaca.

HRVATSKI DOM”NAPREDAK” je blisko saraĊivao s nadbiskupom Štadlerom i sve više se klerikalizovao. Zbog

“promicanja hrvatskog odgoja”, zalagao se za izgradnju “Hrvatskog doma” u Sarajevu kao “stjecišta svih hrvatskih društavau kom bi se odrţavali sastanci svih Hrvata Bosne i Hercegovine”. Njegova gradnja je zapoĉeta 13. maja 1913, a završena useptembru iste godine.

Sa austrijskom okupacijom Bosne i Hercegovine 1878. programski se stvarala hrvatska svest u tim zemljama,naroĉito krajem XIX veka. Stvarao se jak pokret hrvatstva uz sudelovanje pokatoliĉenog stanovništva i stranacarimokatolika. Rimokatoliĉki pisci su i sami isticali da je hrvatstvo u Bosni i Hercegovini “priznato” krajem




devedesetih godina. Taj period karakterisala je intenzivna aktivnost vezana za naprasno osnivanje hrvatskihpevaĉkih društava, hrvatskih ĉitaonica, Ċaĉkih organizacija, literarnih društava i drugih. U Bosni i Hercegovini su u to vreme već bila izdvojena dva kulturno-politiĉka centra - Mostar i Sarajevo, u kojimsu se, kao po dogovoru, istovremeno osnivala društva za podupiranje hrvatstva: u Mostaru Društvo zapodupiranje Hrvata Ċaka u srednjim i visokim školama, u Sarajevu Hrvatsko društvo za namještanje dece uzanate i trgovinu. Rad Hrvatskog društva za nameštanje dece, koje je uskoro promenilo ime u “Napredak” (obnovljen devedesetigodina od strane hrvatskih katolika u Bosni), i Hrvatskog potpornog društva iz Mostara, u poĉetku se odvijaoodvojeno. “Napredak” je 1. oktobra 1904. štampao 2.000 svojih društvenih pravila i potom ih rasturao širom Bosne i Hercegovine u cilju što masovnije organizacije svih podruţnica i povereništava. Već 11. oktobra istegodine društvo je štampalo posebne reklame “prozivajući roditelje da šalju djecu na zanate i trgovinu”. Osnivajući podruţnice: u Banja Luci, Bugojnu, Travniku, Jajcu, Donjoj Tuzli, Šamcu, Zenici, i povjereništva uLivnu, Brĉkom, Bihaću, Bosanskom Brodu, Busovaĉi, Derventi, Tajnici, Bosanskoj Gradiški, Vitezu, Kiseljaku,Petrovcu, Tešnju, Gornjem Vakufu, Varešu, Zavidovićima, Ţepĉi, Odţaku, Foĉi, “Napredak” je za kratko vremepostao masovno društvo. Sjedinjenjem sa mostarskim društvom, zbog promovisanja iste verske i nacionalneideje (rimokatolicizam i hrvatstvo), 9. jula 1907, “Napredak je ušao u najplodonosniji period jer su se uzajedniĉkom radu udruţili svi Hrvati Bosne i Hercegovine. “Napretkova” društva širila su se i na Hercegovinu osnivanjem podruţnica u Ĉapljini, Ljubuškom, Konjicu,

Trebinju i povereništava u skoro svim manjim mestima. VoĊstvo “Napretka” vršilo je uspelu propagandu svojihsvehrvatskih ideja organizovanjem godišnjih “najotmjenijih” zabava širom Bosne i Hercegovine, koje su, uzveliku materijalnu korist, donosile “još veću moralnu i nacionalnu korist”. Uspešnim “Napretkovim” nacionalnimradom “iskristalizovana je i ojaĉana prekaljena hrvatska svijest izbacivanjem na površinu ljudi koji su umnim istruĉnim kvalitetima, a nadasve velikim patriotizmom, dostojno reprezentirali Hrvate u Bosanskom saboru”.

Na prelomu vekova osnovane su i dve ekonomsko-politiĉke organizacije - liberalna “Hrvatska narodnazajednica” i klerikalna “Hrvatska katoliĉka udruga” nadbiskupa Štadlera. IzmeĊu ova dva ideološka antipoda“Napredak” je stajao kao “centar” saraĊujući sa jednima i sa drugima.

Srpstvo ugušiti u klici Miloš Ţutić | 13. jun 2014.

Štadler inicirao pripajanje Bosne Banskoj Hrvatskoj. Kao protivnike Austrije Srbe treba besomučnprogoniti




Pio X je i politiĉki podrţavao nadbiskupa

S CILjEM da što veću masu stanovništva ukljuĉi u novu nacionalno-versku formaciju hrvatstva, nadbiskup

vrhbosanski je poĉeo da vodi naroĉitu brigu oko ukljuĉivanja radniĉkog staleţa u novu rimokatoliĉku naciju

pa je radio na osnivanju hrvatske radniĉke organizacije. Naime, u Bosni i Hercegovini se od 1906. godine,

stvarala “Organizacija radnika Hrvata”, koja je “nasuprot socijalistiĉkom radništvu” trebalo da radniĉke

ciljeve usaglasi sa hrvatskim nacionalizmom (M. Ekmeĉić).

Nadbiskup Štadler je bio aktivan i na planu prekrajanja drţavnih granica koje su utemeljene na osnovumirovnih ugovora i meĊunarodnih kongresa. Kako piše ĐorĊe Nastić, Štadler je direktno pokrenuo

inicijativu da se Bosna i Hercegovina pripoje Banskoj Hrvatskoj i da se na taj naĉin stvori “velika Hrvatska

koja bi bila u Habzburškoj monarhiji, preureĊenoj na trijalistiĉkoj osnovi.

Rimokatoliĉka hijerarhija je s tim ciljem sazvala narodni zbor u Docu kod Travnika kako bi se pred

nepismenim narodom proĉitao memorandum kojim je traţeno prikljuĉenje Bosne i Hercegovine “Hrvatskoj

cesarovini”. “Poklonstvena deputacija” nadbiskupa Štadlera trebala je s memorandumom da nastupi i u

Trebinju, ali je na vreme bila spreĉena u svom naumu.

Štadler je bio veliki poklonik preureĊenja Habzburške Monarhije na trijalistiĉkoj osnovi, prema konceptu

prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Pored austrijske i ugarske drţavne celine, formirala bi se i “velika

Hrvatska” kao predvodnik u ostvarenju novog imperijalnog proširenja Habzburškog carstva i vatikanskog

rimokatolicizma na istok. Sam Štadler je govorio da su njegovi rimokatolici, predvoĊeni jezuitima, odani

austrijskoj drţavnoj ideji i njeni jedini pioniri na Balkanu. Srbe pravoslavne je i dalje pred austrijskim

vlastima predstavljao kao liberalne revolucionare i velike protivnike Austrije, koje je zbog toga trebalo

besomuĉno progoniti.

Pored stalne finansijske pomoći, za Nadbiskupiju vrhbosansku je bila još vaţnija politiĉka pomoć koju je

dobijala od Austrije i Vatikana. Pre objavljivanja ustava u Bosni i Hercegovini, a u vreme njegove najave1909, papa je posebnim pismom vatikanskog drţavnog sekretara doneo odluku da se franjevcima oduzm

pasivno biraĉko pravo. Time je, prema mišljenju M. Ekmeĉića, hteo da onemogući njihovo biranje u buduć

bosanski sabor i pomogne da Štadlerova klerikalna partija u Bosni i Hercegovini ostane jedina politiĉka

organizacija rimokatolika (Hrvata).

NOVINE “ZA INTERESE HRVATA”GLASILO vrhbosanskog nadbiskupa Hrvatski dnevnik, s podnaslovom “Zainterese Hrvata u Bosni i Hercegovini”, prividno se predstavljalo kao opozicioni list, pošto su u prvim brojevima izlazili napisupereni protiv bosanske uprave, dakle, austrijske vlasti. Ali, sve je to raĊeno po krilatici “da se Vlasi ne dosete”, sa lukavim

jezuitskim manirom pridobijanja širokih slojeva Srba rimokatoliĉke i pravoslavne vere. Sve troškove izdavanja Štadlerovihnovina pokrivala je bosanska zemaljska vlada.

O jaĉanju “hrvatskog ultramontizma” u Bosni i Hercegovini, kome je bio cilj da “srpstvo uguši u klici” (imKeime erstickenim - zvaniĉna usmena formula beĉkih zvaniĉnika), pisao je rimokatolik dr Fran Potoĉnjak u

ĉlanku “Hrvatska akcija po receptu Rima i Beĉa”. Zajedniĉka akcija pangermanstva (u koju je ukljuĉena i

nacionalna ideja hrvatstva) i rimokatolicizma, posle austrijskih ratnih poraza na zapadu i jugu u Velikom

ratu, sve više je bila okrenuta istoku.

Ta akcija je, prema zapaţanjima Potoĉnjaka, bila pokrenuta “preko nas, naroda jednog jezika s t oliko vjer

i narodnosnih naziva... Razne vjere i nazivi, što sami od sebe, što vješto eksploatisani od onih kojima je



konveniralo da se meĊusobno koljemo umjesto ujedinimo, stvoriše meĊu nama opreke koje nas i dan -

danas drţe podjeljene.

Dok je pravoslavni elemenat i ono više instiktivno i na dobru sreću, nego li sistematiĉno i proraĉunato, išao

za tim da svoju samosvojnost i samorodni karakter oĉuva, katoliĉki se povukao redovno svim impulsima

kojima ga se ozgore nastojalo sebi prilagoditi... Nikakvo po tome ĉudo, da je zadobio neki noli me tangere

(ne diraj me) politiĉki kao aksiom, da su interesi hrvatstva istorodni s interesima beĉke aule, one iste aule

koju i rimska stolica posebno miluje i na nju i za se aplanira puteve po balkanskim krševima i vrletima...

Glavni teren na kome sada leţi teţište svega, jest Bosna i Hercegovina, te riješenjem aneksionoga pitanja

tih zemalja otvaraju se vrata daljnjemu putu na istok. U povodu toga vidimo kako već više vremena

proraĉunato usporedno pulsira hrvatstvo i katolicizam u tim zemljama, dok se i u drugim susjednim

pokrajimama ta ista akcija opaţa, štaviše, ona se i ujedinjuje u imenu istoga katolicizma, koji se izriĉno i

poistovećuje sa hrvatstvom. Dosta je samo sjetiti se akcije slovenaĉke klerikalne stranke prigodom

skupštine stranke prava na Trsatu (na Rijeci), afere kod posvete barjaka u Sarajevu, te katoliĉkoga

kongresa u Zagrebu (1900), gdje su se sastali skoro svi katoliĉki biskupi navedenih zemalja, od kojih

nijedan ne bi zavirio na kongres, kad bi to bio kongres jedino za narodnu svrhu, a bez inicijative i obzira n

Rim i Beĉ”.

Potoĉnjak je mislio na Prvi hrvatski katoliĉki sastanak u Zagrebu od 3. do 5. septembra 1900. godine, koji

je bio rimokatoliĉki velikohrvatski klerikalni program za HH vek.

Moţe se zakljuĉiti da je nadbiskup vrhbosanski Josip Štadler u suštini bio tajni politiĉar Beĉa, koji je bio

svojevrsna transmisija izmeĊu Visoke porte (Turske) i politiĉara rimokatoliĉkih drţava, koji su imali zadata

da odobrovolje turske vlasti da poĉnu tolerantnije gledati na austrijsku okupaciju Bosne i Hercegovine i

širenje apostolske rimokatoliĉke vere na raĉun potisnute islamske.

Incident sa molbom princuMiloš Ţutić | 15. jun 2014.

Nije bilo instance koja bi saslušala patnje i molbe naroda. Bauk atentata pojavio se još prilikomposete princa Rudolfa Banjaluci 1888.



Prestalonaslednik Rudolof i Štefanija

NEMAĈKI ĉasopis Der Krieg iz Berlina objavljivao je krajem dvadesetih godina HH veka ĉlanke u kojima segovorilo o tome kako su austrougarske vlasti, pa ĉak i sam nadvojvoda Franc Ferdinand, bili blagovremenoobavešteni o pripremanju atentata u Sarajevu, i kako na opomene uopšte nisu obraćali dovoljno paţnje. Usvesci ĉasopisa za februar 1930. ţeleli su da upozore javnost "na drugi jedan sliĉan sluĉaj", tj. na "opasan" put

prestolonaslednika Rudolfa kroz Bosnu 1888, koji je takoĊe upozoravao na "nehatnost" tadašnje austrijskevlade: "Još 1888. pošao je tadašnji austrijski prestolonaslednik Rudolf sa svojom suprugom na reprezentativni put poBosni. Ovaj put Rudolfa nije imao znaĉaj docnijeg puta nadvojvode Ferdinanda, ali on ipak zato nije prošao bezincidenata, koje su austrijske vlasti zatajile javnosti, kao i mnoge druge stvari koje su se dešavale u ovojokupiranoj oblasti. Tek posle dugih i teških borbi podlegle su Bosna i Hercegovina okupacionom reţimu koji im je bio nametnut naBerlinskom kongresu. Beĉ je vladao ovim pokrajinama savršeno apsolutistiĉki. Tadašnji ministar finansija FonKalaj, MaĊar, u ĉiji su delokrug pale obe pokrajine, uveo je u Bosni i Hercegovini veoma strog policijski iĉinovniĉki reţim, pod kojim je stanovništvo teško patilo. Nije postojala nikakva instanca na koju je ono moglo dase obrati za pomoć. Ministar Kalaj uţivao je puno poverenje cara Franca Jozefa. Ĉak i njegove ministarske kolege nisu ga smelekontrolisati u njegovom ovdašnjem radu. O nekom ustavu, parlamentu i slobodi štampe nije ovde bilo ni govora

Eventualne ţalbe stanovništva, koje su austrijski i maĊarski poslanici ponekad svojevoljno iznosili u parlamentunisu nailazile ni na kakav odjek, jer su mameluci austrijske i maĊarske vlade uvek s uspehom štitili Kalaja odsvake kritike... Premda je tadašnja Kraljevina Srbija bila još vrlo mala i veoma slaba, premda je velikosrpski pokret tada bio teu zaĉetku, a "Narodne odbrane" i "Crne ruke" uopšte još nije bilo, dok prestolonaslednik Rudolf, nasuprotnjegovom sledbeniku Francu Ferdinandu, ne samo da nije bio omrznut u ovim krajevima, već je, štaviše, uţivaizvesno poverenje u tamošnjem narodu, - pojavio se bio već prilikom ove posete bauk atentata, o kome je, kaou sluĉaju Franca Ferdinanda, prvu vest dobila Zemaljska vlada Hrvatske i Slavonije... Prvu vest o ovom sluĉaju poslao je ban Hrvatske i Slavonije Kuen Hedervari 13. juna 1888. ministru inostranihposlova u Beĉ i tadašnjem guverneru Bosne, generalu baronu Apelu u Sarajevo. U depeši ban javlja da je dobitajno obaveštenje iz Zemuna da se u Šapcu i Loznici govori o zgodnoj prilici da se izvrši atentat naprestolonaslednika Rudolfa.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/06/15/feljton1.jpg



U vezi sa ovim glasovima istiĉu se naroĉito imena šabaĉkog trgovca Aleksandra Bajića i 'ustaše' Petra VukovićNa osnovu ove depeše beĉko Ministarstvo inostranih poslova nareĊuje svom poslaniku u Beogradu, baronuHengejmileru, da ovu dostavu austrijskih vlasti iz Zemuna poverljivo saopšti kralju Milanu i zamoli ga da srpskevlasti provere taĉnost ovih glasova o atentatu. Srpske vlasti su sprovele istragu, ali su se sve ove vesti pokazalekao netaĉne. I pored svega toga, policija je drţala pod nadzorom Bajića i ustašu Vukovića. ŠTAMPA HV ALI KALAJA VELIKA austrijska i maĊarska štampa potpomagala je svim silama fon Kalaja, pa je otišltako daleko da je hvalila njegove metode vladavine u Bosni i Hercegovini, dok su nadleţni organi davali svakom zgodnomprilikom stranim novinarima najpovoljni je informacije o tamošnjem stanju. Na ovaj naĉin mogao je Kalaj neograniĉeno davlada po svojoj roĊenoj volji. Interesantna je okolnost da su Šabac i Loznica već tada, 26 godina pre sarajevskog atentata, pobuĊivali sumnj

kod austrijskih vlasti i da su dovoĊeni u vezu s pripremama nekih atentata. Svejedno je da li je ovaj atentat 188stvarno bio pripreman ili je samo plod mašte suviše usluţnih ĉinovnika i konfidenata austrijske vlade u Zemunu Atentat nije bio izvršen, ali se zato i nezadovoljstvo bosansko-hercegovaĉkog naroda ovog puta manifestovalona drugi naĉin. Tadašnje dogaĊaje najbolje opisuje docniji šef generalštaba, poslednji pre propasti Austrougarske, general Obrst Artc, koji je u ono doba kao mladi oficir bio u garnizonu u Banjaluci i docnije usvojim memoarima bacio malo svetlosti na ovaj put Rudolfa po Bosni. Velike mase naroda sakupile su se na vojnom veţbalištu u Banjaluci i ĉekale su povratak njihove deputacije,koju su poslale prestolonasledniku Rudolfu da ga moli da izaĊe u susret njihovim opravdanim ţeljama poboljšanja njihovog stanja. Pošto deputacija nikako nije dolazila, obuzela je masu velika uznemirenost. Organvlasti uzaludno su pokušavali da je umire. Obuzeti uznemirenjem, pet do šest hiljada ljudi pošlo je ka samomstanu 'carevog sina' da mu izloţe svoje ţelje. Ovaj pokret liĉio je na pravu bunu. Sve trupe koje su stajale na raspoloţenju, zatvorile su sve ulice u varoši, ali jednom delu pobunjene mase ipak uspelo da preko zidova i plotova prodre do kronprincovog stana.

Prestolonaslednik i njegova ţena baš su se vraćali s šetnje u pratnji generala Apela. Obavešten o dogaĊajima, general Apel umirio je kraljevski par i otišao sam u susret uzbuĊenoj masi, koju je sdosta muke ipak mogao unekoliko da umiri. I pored svega toga, preduzete su sve mere predostroţnosti zaproduţenje puta kraljevskog para. Ovo pak nije mnogo pomoglo, jer je nekolicini Bosanaca uspelo da popreĉnistazama stignu Rudolfa i njegovu pratnju na putu izmeĊu Banjaluke i Gradiške i liĉno podnesu svoje molbekronprincu. Ceo ovaj dogaĊaj bio je samo mali incident bez ozbiljnih posledica, ali je on mogao da utiĉe na austrougarskevlasti u tom pravcu da unesu malo više obazrivosti u putovanja austrijskih prinĉeva po Bosni".

Snovi novog naraštaja Miloš Ţutić | 16. jun 2014.

Mlada Bosna je teţila slobodi i narodnom jedinstvu. S one strane barikada prema reţimu i domaćimpolitičarima



SuĊenje mladobosancima za Sarajevski atentat

O OMLADINSKIM revolucionarnim nastojanjima uoĉi Prvog svetskog rata detaljne zapise ostavio je knjiţevnik (dramaturg) Borivoje Jevtić (1894-1959) u knjizi "Sarajevski atentat", koji je, nasuprot "koleginici" dramaturguBiljani Srbljanović, Mladu Bosnu predstavljao kao prvenstveno srpski nacionalni pokret juţnoslovenskog sjedinjenja. "Stvorena jednim oĉajanjem, cela samo 'krik oĉajnika'" po reĉima V. Gaćinovića, "Mlada Bosna je nastala u jedno zagušno vreme, u trenutku kad je mladim ljudima s razvijenim nacionalnim osećanjem postalo jasno da ss jednom nemoralnom drţavom i s jednim nemoralnim sistemom ne moţe boriti zakonitim putem i zakonitim

sredstvima. Utoliko, ona nije bila samo krajnja leviĉarska, opozicija reţimu, nego je stajala na ratnoj nozi i sasvim partijama koje su se borile legalno. Da Bosni ne treba nikakva milost, i da ona neće ni tzv. ustavnihkoncesija, ni autonomija, ni federalnih 'trijalizama', rekao je jasno Bogdan Ţerajić. Sve što je ona htela, kazano u dve reĉi: nacionalna sloboda". Prema Jevtićevom pronicljivom zapaţanju, zaĉetnicima Mlade Bosne bilo je jasno šta hoće Austrija ("aneksija jto odluĉno naglasila"), ali im je isto tako bilo jasno i što hoće stariji pojas politiĉara: vaspitan u apsolutistiĉkoj atmosferi, bez jakih i poţrtvovanih voĊa, bez izraĊene nacionalne ideologije, on je svoj nacionalizam posmatraonegovao romantiĉarski. Kad je sabor (bosanski) otvoren, tom pojasu je izgledalo da je jedan njegov sanostvaren: nesumnjivo, stvorena je baza za jedan pravilniji tok ţivota, politiĉki snošljiviji, i, uz to, više zaštite domaćem elementu. Austrija je pokraj toga, obećavala fakultativno rešenje agrarnog pitanja, a begova nije bilosamo meĊu muslimanima...

"ANTIHABZBURŠKI POKRET U DALMACIJIPROTIV "apostolske" Habzburške monarhije, pored Srbapravoslavnih, istupali su rimokatoliĉki omladinci iz zapadnih juţnoslovenskih pokrajina. Personifikacija svih omladinskih

liberalnih revolucionarnih ideja i nastojanja u Dalmaciji bio je knjiţevnik Nikola Niko Bartulolović, iz Starog Grada na Hvar u.Zajedno s knjiţevnikom Tinom Ujevićem i Vladimirom Ĉerinom radio je na stvaranju nacional-liberalnog revolucionarnog

jugoslavenskog pokreta. U toj borbi naroĉito su se isticala dva lista „Zastava‟ koju je ureĊivao splitski advokat Oskar Tartalja(pripadnik "Crne ruke"), i "Sloboda", ĉije je uredništvo, preuzeo "baš koncem" 1913, Bartulović i pretvorio je u "prvi i jedinidnevni list u Dalmaciji".

Za Jevtića je bilo prirodno da se Mlada Bosna stavila s one strane barikada i prema reţimu i prema domaćim politiĉarima. "Ono što je ona razumela, to je bio samo muški i stvaran ton Radulovićeva 'Naroda' i Koĉićeve agrarne 'Otadţbine'. Drugo nije htela da razume, i bilo joj je odvratno politiĉko cenkanje, sve te mlake saborske„većine‟ koje su, uz neznatne koncesije, pristajale da podupiru vladu. Pa ipak, ako nije bila politiĉarska ipolitikantska, ona je bila više politiĉka od politiĉnosti profesionalnih politiĉara i većine 'saborskih otaca'. Iprirodno: sadrţaj je u Mladoj Bosni, u nacionalnoj i socijalnoj sferi - jer je to ona bila u isti mah, - davaouniverzitetski naraštaj, obrazovan na vrelu realno-socijalnih pitanja".

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/06/15/feljton--sudjenje-mladoj-bo.jpg



Sve je to, prema Jevtićevom mišljenju, uticalo da Mlada Bosna traţi, meĊu starijim politiĉarima, "stvarnog dodirsamo s (...) ljudima koji su u pitanjima socijalno-ekonomskim delili s njom radikalno mišljenje": "Godine 1912. pred balkanske ratove, već je u Sarajevu izlazila, pod uredništvom ĐorĊa Pejanovića „Srpska omladina‟ oko koje se kupio ceo najmlaĊi naraštaj Mlade Bosne. Tu se već mogla oštro videti cela razlikaizmeĊu omladine juĉerašnje, preteţno literarne, f ormalistiĉke, koju je od svih akutnih pitanja u prvom reduinteresovalo pitanje da li je Bosna srpska ili hrvatska, - i omladina od danas koja je (...) forsirala narodno jedinstvo, pisala ekavski, i postavljala problem narodnog osloboĊenja i ujedinjenja u sferu bitno realnog. Njene teţnje je Jovan Skerlić taĉno izloţio u jednom kritiĉkom osvrtu na tadašnja omladinska strujanja „Naš novnaraštaj‟. Omladina Bosne nije bila ni regionalistiĉka, ni usko nacionalistiĉka. Uz pojam nacionalnog osloboĊenuvek je išao i pojam jednog novog društvenog ureĊenja i poravnanja ekonomskih razlika: jedno bez drugog senije moglo razumeti". "Mlada Bosna je", pisao je B. Jevtić, "dolazila posle Marksa i Engelsa, posle ruske revolucije iz 1906; neki njenĉlanovi su prošli školu Masarikovog socijalizma, mnogi su videli krvave radniĉke nemire u Sarajevu, 1908. Uz tagrarno pitanje je stalno visilo nad glavom. Već 1911. kao znak novih pogleda na aktuelna pitanja, jedan odomladinaca piše u Radulovićevom „Pregledu‟ ĉlanak o potrebi obligatornog otkupa kmetova...Taj omladinac jemusliman i beg koji je sam liĉno trebalo da strada pri ovakvom rešenju agrarnog pitanja, g. dr Hamid Svrzo kojiće, docnije, skupo platiti svoje 'trĉanje pred rudu'". U delu o Sarajevskom atentatu Jevtić je pisao i o uĉešću bosanskih omladinaca u balkanskim ratovima: "PodSkadrom su se (kao dobrovoljci) borili Vladimir Gaćinović i Pero Slijepĉević,odakle je pisao, objavljene u„Sarajevskom narodu‟, interesantne prikaze rata. U Skoplju su se kao ĉetnici nalazili Danilo Ilić, MirkoMaksimović i Bogdan Lalić. Omladinci su se borili već u prvim borbama kod Merdara". Gavrilo Princip, koji je u to vreme imao 16 godina, piše Jevtić, napustio je školu u Beogradu i javio se u ProkupVojislavu Tankosiću. Principa je Tankosić odbio zbog malenog rasta i nerazvijenosti, i on se uvek s gorĉinom

ljutit sećao da ga je Tankosić kući ispratio "s nekoliko ironiĉnih rijeĉi".

Sukob kuca na vrataMiloš Ţutić | 16. jun 2014.

Poćorek je stavio van zakona sve srpske ustanove. Habzburgovci su ţurili da se konačnoobračunaju sa Srbima

Franc Ferdinand sa suprugom Sofijom u Sarajevu 28. juna 1914.

http://www.novosti.rs/upload/images/2014/06/16n/feljton-Ferdinand.jpg



USPESI Prvog balkanskog rata podigli su raspoloţenje jugoslavenske omladine do paroksizma“. Neprestanemanifestacije u Srbiji, zahvaljujući policiji, pretvorile su se u demonstracije srpskog naroda, ali i muslimana (Srbislamske vere), u Sarajevu i širom Bosne i Hercegovine. Demonstracija u Sarajevu bilo je i ranije, ali prvi put je pala i omladinska krv, prva posle radniĉke 1908. Kako jeisticao Jevtić, sudski proces Pjanić - Ljubibratić“, koji je završen osudom, pokazao je da u Bosni stojiorganizovan cio jedan naraštaj“: Hrvatski separatisti oko „Hrvatskog dnevnika‟ uspeli su da ove demonstracije (...) prikaţu kao manifestacije zatrijalizam. I, prirodno, srpski politiĉari su reagovali na svoj naĉin... Pa ipak, omladina se nije razbila; nisu je usperazbiti ni politiĉari, ni nasilja reţima, ni starĉevićanske organizacije, ni vatikanske Marijine kongregacijeklerikalaca u kojima je dobri Bog bdeo nad austrijskim ćesarom i krunom Sv. Stefana. Srţ omladine ostao je

nepovreĊen, ali su se produbile razlike izmeĊu dva naraštaja“. Tokom balkanskih ratova 1912/13. Austrija je u potpunosti stala na stranu srpskih neprijatelja, što je izazvaloogorĉenje u srpskim liberalnim omladinskim redovima. U maju 1913. Poćorek je stavio van zakona sve srpskeustanove u Bosni, zapeĉatio srpsku Prosvjetu“, uveo komesare u sve nacionalno-kulturne i privredne ustanovezatvorio radniĉke prostorije, razjurio Sabor i strogo kontrolisao muslimanski Gajret“, koji je vaţio za srbofilskuustanovu kulture. Do konaĉnog obraĉuna sa Srbima, Habzburgovcima je ostajalo sve manje vremena, i zato suţurili u sukob. U optuţnici protiv srpskog sokolstva ustanovljeno je da su srpski sokoli u maju 1914. prisustvovali kongresuzemljoradniĉkih zadruga u Lipiku, i to sokolska društva iz Pakraca i Bosanske Gradiške, pod voĊstvom sveštenika Dušana Subotića. Dalje se navodi da je prvog dana kongresa u rodoljubivom zanosu govoriosveštenik Subotić: Samo sloţno braćo, naša srpska domovina, ako nas Bog poţivi, postignuće ono što traţimoborićemo se zajedno za našu domovinu“. Prisutni su govor sveštenika Subotića pratili povicima; Ţivela naša srpska domovina!“

BARTULOVIĆ I ANDRIĆNiko Bartulović i ostali uhapšeni prvo su bili u zatvoru u Splitu, potom u Šibeniku. Poslemesec dana prevezeni su brodom do Rijeke i ţeleznicom preko Zagreba, Đekeneša, Budimpešte, opet natrag“, prekoPrekomurja, u Maribor. Ivo Andrić je u ispovednom lirskom prvencu Eks Ponto, s podnaslovom Zapisi iz zatoĉenja 1914-1917“, ostavio knjiţevno svedoĉanstvo o svom i Bartulovićevom robovanju u austrijskim tamnicama. Posle veţbe, koju su izveli prisutni srpski sokoli, ponovo je govorio paroh Subotić: Draga braćo Srbi! Došli smoiz srpske Bosne da posetimo ove srpske krajeve i nosimo od ondašnje braće srpski pozdrav... One dole smooslobodili, a sada imamo još mnogo da oslobodimo braće ispod jarma i da doĊemo do našeg cilja“. Pominjući redom Bosnu i Hercegovinu, Liku i Krbavu, Kordun i Baniju, plemenitu Slavoniju“, Srem, plodni Banat i Baĉku,uzviknuo je: Ţivele srpske zemlje“! Na Vidovdan 1914. sazvan je u Beĉu kongres Jugoslavenskog ujedinjenja“. Na kongres su pristizali delegati ssvih univerza“ i iz svih krajeva Otadţbine“. Glavni organizatori kongresa bili su Splićanin Ljubo Leontić, VasaStajić, Špiro Soldo, Mirko Kosić, Pero Slijepĉević, Uroš Krulj, Šukrija Kurtović, Auer, Niko Bartulović i drugi. Zasve njih jugoslovensko ujedinjenje je bilo gotova stvar“.

Glavni je motiv bio da se iskoristi momenat i poţuri sa slomom Monarhije“. Trebalo je dakle, poţuriti u sukob.Sukob je, meĊutim, već istog dana kucao na vrata pošto je u Sarajevu ubijen Franc Ferdinand, koji je bioinkarnacija teţnje za ekspanzijom Austrije i germanstva“. On je, prema Bartulovićevoj proceni, bio intimniprijatelj s nemaĉkim kajzerom Vilhenmom II, mrzeo je Srbe i jugoslovenstvo pa je upotrebljavao slovenaĉki ihrvatski klerikalizam za širenje separatizma. Ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda oznaĉilo je masovna hapšenja, utamniĉenja i likvidacijeatentatora, jugoslavenskih nacionalista, ponajviše sokola. Frankovaĉka, klerikalna i muslimanska štampa uBosni harangirala je protiv Srba i omladine, rušeno je i pljaĉkano sve što je srpsko, izvoĊen je neĉuven teror.Bartulović je hroniĉarski zapisao: Gdjegod je bio uhvaćen kakav Srbin, naroĉito omladinac, bio je najprepremlaćen, a onda uhapšen. Najmraĉniji tipovi, pod zaštitom generala Potioreka i nadbiskupa Štadlera, izvodilisu ta razbojstva...“ Prema Bartulovićevom opisu dogaĊaja, i u Dalmaciji je 1914. bila uopšte burna. U samom Splitu, na prvi danmobilizacije zatvoreno je oko 200 ljudi. (Kraj)

Bosna Po Meri Beča-feljton Večernjih Novosti

Documents

Transcript of Bosna Po Meri Beča-feljton Večernjih Novosti