Зборник Матице српске за књижевност и језик

доц. др Нада Савковић

ЗАНЕМАРЕНИ ПИСЦИ XVIII СТОЛЕЋА

(Боривоје Маринковић, Заборављени братственици по перу,

Службени гласник, Београд 2008)

О писцима српске књижевности XVIII столећа ретко се пише и

говори. Њихов допинос развоју српске књижевности често се

маргинализује, можда и због тога што су, како предочава професор

Боривоје Маринковић, њихови књижевни напори чешће били усмерени

ка практичном а мање уметничком, зато је за њих етика била испред

естетике, а захтеви ума су били пресуднији од захтева срца. Имали

спознају о ономе што је неопходно у процесу културног напредовања

њихове сабраће, односно у процесу сазревања из патријархалне

балканске у модерну грађанску средину, зато су чешће настојали да

образују и просветле. Но, дакако, ово није и не би смело бити

оправдање за неадекватно валоризовање наше књижевне баштине

XVIII столећа. За књигу Заборављени братственици по перу Боривоје

Маринковић је одабрао деветнаест студије о мање познатим писцима

XVIII столећа о којима, како пише у поговору, „нормативна повест

српске књижевности није досад обраћала никакву пажњу“. Студије,

које су биле објављене у периоду од 1959. до 1972. године у

часописима, подељене су у две целине. Први део књиге – Есеји о мање

познатим писцима XVIII столећа - садржи дванаест есеја, хронолошки

поређаних, а други - Списи о песнику Јовану Авакумовићу и српској

1

грађанској поезији - седам списа, такође хронолоши представљених, о

српској грађанској поезији и о једном од њених твораца, песнику

Јовану Авакумовићу и његовом синовцу Авакуму Авакумовићу.

Уводне странице посвећене су Јовану Мушкатировићу (1743?-

1809) аутору прве збирке српских народних пословица – Причте илити

по простому пословице, темже сетенције илити реченија објављене у

Бечу 1787. године. Збирка је значајна не само по указивању на

животне, моралне поуке наших предака, него и по ауторовим

реминисценцијама о блиској му прошлости и текућем времену.

Представљајући ову збирку, Маринковић узказује да је Мушкатировић

можда исписујући рефлексију- „Звонити не умем а престати не смем.“ -

говорио о себи и свом односу према процесу изграђивања српског

грађанског друштва. Маринковић, потом, сагледава друштвено-

политичку ангажованост Михаила Максимовића, нашег првог

сатиричара и аутора Малог буквара за велику децу, једне од најређих

књига оног времена. Максимовић, који је био привржен идејама

просвећености и јозефинистичког идеологији, пише о неправдама свога

времена. Своју сатиру „огртао је хумористичком топлином и фразом

простог народног говора“. Представљен је и песник Алексије Везилић

(1753-1792), један од родоначелника нашег „ученог стихотворства“,

чије је главно књижевно дело омања књижица Краткоје написаније о

спокојној жизни, објављено 1788. у Будиму.

Интересовање Боривоја Маринковића за Емануила Јанковића

(1758?-1791), чији је превод Голдонијевих Терговаца прво савремено

драмско дело у новијој српској књижевност, наговештено је есејом

Девет фрагмента о Емануилу Јанковићу у којем се указује на оно

најзначајније у животу и раду младог ентузијасте, који је прихватио

идеје просвећености. Касније, Маринковић објављује, у три наставка,

докторску дисертацију о Јанковићу, прву нашу монографију о писцу

српског просветитељства. Следи студија о песничким траговима

2

Павела Ненадовића Млађег (око 1720-1788), који је у младости

исказивао склоност ка поетском изразу и који је био блиски сарадник

Христифора Жефаровића. Василије Петровић Његош (око 1709-1787) је

више година радио на Историји о Черној Гори (1745), првој штампаној

историји о црногорском народу. Књига, написана у виду меморандума,

је „више пропагандни спис него трезвени приступ историјској

прошлости“, што се и могло очекивати од човека који је све у животу

подредио политичким циљивима.

Један од наших првих путописаца Силвестер Поповић (1700-

1771?) је и један од наших најмање познатих писаца XVIII столећа.

Слично је и са његовим писањем, познати су нам само одломци,

оставио је Књигу путешествија Јерусалима града, у којој у првом делу

описује путовање до Солуна, а у другом, опсежнијем, каталошки

региструје многобројне манастире и светилишта Свете Горе и

Јерусалима. Маринковић предочава да је Поповићево дело у поређењу

са савременим путописима „на опасној граници између хорничарске

примитивности и опојне теолошке занесености“, као и да има

искључиво историјски значај. Из другачијег амбијенте – грађанског је

Павле Јулинац (1730?-1785), један од најзначајнијих српских писаца

XVIII столећа, аутор прве историје штампане за Србе у Угарској и

преводилац првог романа из савремене француске књижевности.

Објавио је три књиге, које се сматрају врховним вредностима

књижевности епохе просвећености, то су: компендиј Краткоје

введеније в историју происхожденија славено-сербскаго народа (1765),

потом превод моралистичког дела Шарла Ролена Пут к постојанеј

славе и истиному величеству (1775) и превод авантуристичко-

дидактичког роман Велизариј (1776) од Мармонтела, који је био

Волтеров следбеник, у којем се говори о једном од најзначајнијих

политичких питања XVIII столећа о тзв. верској толеранцији.

3

У есеју Белешке о заборављеној традицији Маринковић указује

на допринос развоју српске књижевности XVIII столећа неких од првих

писаца који су били припадници грађанског друштва, као што су: Јован

Чарнојевић и његов син Димитрије Чарнојевић, Јован Стефановић

Баловић и Мојсеј Рашковић. Нажалост, о њима се ретко говори пошто

наша средина није била кадра, како запажа Маринковић, „да сачува,

штавише, ни успомену на своје духовно детињство“. Војник и племић

Јован Чарнојевић (1713?-1759) оставио је једино књижевно дело -

историјски спев Da bello Pannonico libri VI (1740) на латинском језику.

Спев о борбама против Турака у Угарској у време цара Рудолфа II

(1552-1612) сачуван је у једном примерку. И његов, нажалост, рано

преминули син Димитрије Чарнојевић (1740-1759) успео је да сачини

једно дело, похвално слово, такође, на латинском језику Paneдyricus

illustris populi Illyriorum Slavinici, in ampilissimo nobilissimorum virorum

et commilitonum consessu, дnum ex ludo litterario eдrediebatur a Demetrio

Csernovics de Mácsa, nobilu Hunдaro-Illzrio breviter prolatus (1759), у

којем на четири стране представља своје идеје о прошлости и о

политичком положају српског народа. Јован Стефановић Баловић

(1720?-1758), писац „прве ‚философске‘ дисертације“ код Срба –

Dissertatio Philosophica de Propaдatione Reliдionis armata (1752), аутор

је и историјско-географског извештаја о Црној Гори на руском језику

(1757). Интелектуалац XVIII столећа, Мојсеј Рашковић (1749?-1773),

изузетно поштован од својих савременика, био је „несумњиво један од

оних који су устању да покрену грађанско друштво из стадијума

замлости у више сфере просвећености“. Увиђајући потребе свог народа

на путу ка Европи доба просвећености, био је заговрник идеје о

оснивању националне библиотеке, но нажалост, идеја није реализована.

О његовим интенцијама сачувано је писмо заједно са „трошковником“,

које сведочи о условима у којима су били млади српски интелектуалци

4

који су се школовали, студирали у европским универзитетским

градовима.

У студији Скица за три портрета професор Боривоје

Маринковић представља писце који више задужили нашу

историографију него књижевност, попут Дионисија Новаковића,

Симеона Кончаревића и Василија Јовановића Бркића. Сва тројица су

била духовна лица, имали су сличну судбину, били су уважавани од

савременика и, нажалост, готово заборављени од потомака. За своје

време проповедник и епископ, професор петроварадинског училишта

епископа Висариона Павловића, Дионисије Новаковић (1705-1767) био

је плодотворан писац, написао је многобројна слова за часове у

Духовној колегији, као и прву литургику код Срба Епитом сказанија

свјаштенаго храма, риз јего и в њем совершајемија божественија

литургији (1741). Његов катехизис Пропедија (1744), такође је био

познат. Најзначајније дело Книга натуралнаја и учитељнаја зоветсја

манифест (1767) је филозофско-етичког карактера, Новаковић

покушава да расветли тајне природе и загонетке живота, да тумачи

појаве у космосу. Затваран, оптуживан и прогањан, „многострдални

епископ“ Симеон Кончаревић (1690-1769 или 1770) несебично се борио

за права свога народа. Саставио је Љетопис грађанских и црквених

догађаја (1755) у којем је обрадио политичку и црквену повест српског

народа у Далмацији; посебну пажњу посветио је настојању Српске

православне цркве да у непријатељском окружењу очува своју

аутономију у Далмацији. Василије Јовановић Бркић (1719-1772),

последњи инаугурисани српски патријарх у Пећкој патријаршији,

такође је био прогањан и затваран. Написао је Службу и Синаксар

Светом Василију Острошком, као и мемоарски акт у виду писма о себи

и о својим страдањима. О политичкој ситуацији у деловима Балканског

полуострва окупираним од Турске империје писао је у спису

Потребнија свед(о)чбина о земљах и народах лежаштих как по берегу

5

так и даљеје внутр земљи по Адријатическому морју исповедајуштих

христијанској православној герко-восточној закон (1771). Спис је

садржао његове одговоре на питања руског грофа Орлова у вези са

ситуацијом на Балкану.

Страствени авантуриста који је много и упорно путовао

Партеније Павловић (1695-1760) потписује прву српску аутобиографију

у XVIII столећу. Поред дела духовног карактера овај „проповедник

слова божјег“ оставио је аутобиографски спис без наслова који је у

највећем броју случајева вођен „нецеловитим и неодговорним

поступком“, али је прожет спонтаним елементима. Павловић је искрен

и представља живот онаквим каквим јесте. Последњи дванаести есеј

првог дела књиге насловљен Из историје схоластичке философије код

Срба у XVIII столећу указује на књижевни рад и живот Јована

(Софронија) Младеновића (1721-1781) који је углавном преводио учене

теолошке трактате са грчког језика, односно дела претежно грчке

схоластичке мудрости.

Други део књиге - Списи о песнику Јовану Авакумовићу и српској

грађанској поезији - тематски је обједињен, садржи седам есеја у којима

су предочени резултати истраживања из периода од 1959. до 1966.

године, када је Маринковић објавио двотомно дело Српска грађанска

поезија XVIII и с почетка XIX столећа (1966). Последња студија је

предговор за поменуту књигу у вези са нашом занимљивом књижевном

појавом, са српском грађанском поезијом. Правника, грађанског

песника и племића, Јована Авакумовића (1747 или 1748 – око 1810),

Сентандрејца, савременици су ценили као песника, Алексије Везилић

га хвали у спеву Краткоје написаније о спокојној жизни. „Песник лепе

даровитости и искричаве инспирисанори“, Јован Авакумовић је један

од најзначајнијих песника српске грађанске лирике, поседовао је за оно

време „поетску писменост“, водио је рачуна о форми стихова и

складности песничке целине, први је, вероватно, увео опкорачење.

6

Иако су познате само његове четири песме, о њима је писано готово

исто колико и о песмама осталих аутора који су заступљени у

рукописним песмарицама. Његова поезија је у основи родољубиво

химнична и, у једном току, прожета сатиричним елемтима.

Маринковић указије и на неправедно заборављеног песника,

Јовановог синоваца Авакума Авакумовића (? - 1811), аустријског

мајора и музичара, који је свирао је на разним инструментима, а по

сопственим нацртима начинио је и инструмент „авакумика“. Авакум

Авакумовић је војничку каријеру стицао на ратиштима у Француској,

Немачкој и Италији, где је стекао и манире, био је хваљен и као певач

култивисаног гласа. Инспирисан духом италијанске поезије писао је

фине углађене стихове пре свега о љубави.

Шира јавност је за српску грађанску поезију сазнала касно, тек

када је Владимир Ћоровић 1926. године из заоставштине Тихомора

Остојића приредио издање Српска грађанска лирика XVIII столећа. Ова

најчешће анонимна поезија поникла, како јој име указује, у грађанској

средини, била је жива и динамична. Грађански песник је спонтано и

искрено реаговао на своју свакодневицу, друштвени живот српског

живља у Карловачкој митрополији у оквиру Хабзбуршке монархије

реалистично је представљен. Тематски је врло разноврсна, има и

религиозних, и војничких, и пригодних, и љубавних и сатиричних

песама, грађанска поезије се ширила преко рукописних песмарица,

познато их је четрдесетак, а често се и певала. Разноликост се уочава и

у версификацији, има стихова који опонашају десетерац народне

поезије, али и оних који су настали по западним узорима. Значајно је

допринела развоју наше поезије, представља прелаз од народне ка

уметничкој поезији.

Књига Боривоја Маринковић Заборављени братственици по перу

је драгоцен допринос у реконструисању укупне слике о српској

књижевности XVIII столећа поготову што су ретке прилике у којима се

7

ови аутори помињу, као што се ретко говори и о њиховим књижевним

остварњима. Жири сајма књига у Бања Луци је свакако морао имати

ово у виду када је наградио књигу. Ово је прва књига у библиотеци

Повесница Службеног гласника у којој би требало да се објављују дела

из наше културне, књижевне и уметничке баштине, као и фототипска

издања капиталних остварења.

8