1

BOLESTI I NEPRIJATELJI PČELA U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Bolesti pčela delimo na bolesti legla, bolesti odraslih pčela i bolesti matice.

BOLESTI LEGLA Americka trulež legla - (kuga)-pestis apis Evropska trulež legla Prehladeno leglo Krecno leglo-askosferomikoza (ascopsherosis) Kameno leglo-aspergiloza (aspergillosis) Mešinasto leglo

Američka trulež legla

Svaki pčelar, i onaj koji misli da se bavi pčelarstvom kao hobijem ili profesionalnim zanimanjem, treba da bude načisto sa tim da je američka trulež legla najopasnija pčelinja bolest u svetu. Ovo je izrazito zarazna bolest koja, ako se ne suzbija, može uništiti pčelinje društvo i proširiti se na druge košnice u istom i drugim pčelinjacima. Što je najgore, sa pojavom zaraze u pčelinjem društvu dolazi do inficiranja opreme i svih pčelinjih proizvoda. Uzrok ovome je što izazivač američke truleži, bakterija poznata po latinskom imenu Bacillus larvae, u procesu svoga razmnožavanja formira spore koje se mogu godinama i decenijama održavati na opremi i u pčelinjim proizvodima. Zbog svega ovog, američka trulež legla je kod nas uvršćena u one zaraze domaćih životinja koje se po zakonu obavezno suzbijaju.

Raširenost američke truleži

Ovu pčelinju bolest, srećemo u svim krajevima naše zemlje. U poslednje vreme sve je veći broj slučajeva ove bolesti. Ranije se smatralo, posebno su to isticali nemački naučnici, da je kraljska pčela u Jugoslaviji manje podložena američkoj truleži legla. Iako je poznato da sva pčelinja društva nisu u istom stepenu osetljiva na bolesti, ipak je uzrok ovoj pretpostavci bio što, do nedavno, kod nas faktori koji utiču na brzo širenje američke truleži, nisu u tolikoj meri bili prisutni. Uglavnom se pčelarilo stacionarno, tako da je postojala manja mogućnost širenja bolesti. To sada već nije slučaj, jer se seoba pčelinjih društva na različite paše naširoko upražnjava.

Otkrivanje bolesti

Prvi i najvažniji korak za uspešno suzbijanje američke truleži legla je rano otkrivanje bolesti od strane pčelara. Neophndno je u regularnim razmacima detaljnije vršiti pregled satova sa leglom. Onde gde ranije nije bilo pojave bolesti, detaljan pregled treba izvršiti u proleće, pre nego dođe do naglog razvoja i jačanja pčelihjih društava i unosa velikih količina nektara. Istina, ovaj pregled se može obaviti i kasnije u proleće onde gde glavna paša nije bagrem ili uljana repica. Ako je u okolini otkrivena američka trulež legla, preglede radi otkrivanja ove zaraze treba vršiti češće i pažljivije. Ako se u jednom društvu na pčelinjaku otkrije trulež, onda se mora izvršiti pregled svih ostalih pčelinjih društava u poluprečniku od 3-4 km.

Američka trulež je oboljenje koje se uglavnom manifestuje na poklopljenom pčelinjem leglu.

2

Nasuprot tome, evropska trulež je u najvećem broju slučajeva bolest otklopljenog legla.

Onde gde je u pitanju početak zaraze obično se nađe samo nekoliko ćelija sa uginulim larvama. Pošto larva uginjava u uspravnom položaju, ćelija je u tom stadijumu već prekrivena voštanim poklopcom. Takve ćelije zaostanu posle izvđenja pčela iz zdravih ćelija i ti poklopci su najčešće malo ugnuti, uz prisustvo rupice nepravilnog oblika. Boja takvih poklopaca je tamnija i daje izgled na rđu. Ponekad su ti voštani poklopci delimično ili sasvim uklonjeni od pčela pa se odmah može zapaziti već deformisana i promenjena boja larve koja leži na donjoj strani ćelije.

Larve koje su uginule od američke truleži pretvorene su u kašastu masu, zatvoreno sive boje koja se oteže ako se u nju stavi i povuče čačkalica ili palidrvce. Ovaj ostatak od larve oteže se više od 2,5 cm. Uginulo leglo ima miris na tutkalo i ukvarenu ribu.Ako tako uginule larve ostanu duže od mesec dana, u ćeliji saća dolazi do sasušivanja i pretvaranja u tamnu ljuspu koja je čvrsto prilepljena za donju stranu ćelije. Najkarekterističniji znak je jezičak lutke koji se proteže prema centru ćelije. Ovo je iako ne svagda, često vidljivo na uginuloj lutki i ostacima u vidu ljuspa.

Dobro upućen pčelar - pregledač ili inspektor za pčelinje bolesti može neposredno utvrditi dijagnozu na samom pčelinjaku. I pored toga, kod nas su obično merodnvne one dijagnoze koje se vrše u za to ovlašćenim ustanovama (regionalni veterinarski zavodi, veterinarski fakulteti i veterinarski instituti).

Holstov test za otkrivanje truleži

Jedan brz i prost test za dokazivanje prisustva američke truleži zasniva se na osobini Bacillas larvae da proizvodi proteolitične enzime. Ovaj test se može izvesti na pčelinjaku ako se sumnjiva ljuspa ili trula larva otopi u tri do četiri mililitra vode kojoj je dodat jedan procenat obranog mleka u prahu. Epruveta se drži na temperaturi od 37o C. ukoliko se spore Bacillus larvae prisutne rastvor se izbistri nakon 10 do 20 minuta. Ako je u pitanju uginula larva od evropske truleži ili neke bolesti legla, rastvor ostaje mutan.

Ima još niz laboratorijskih metoda koje se mogu primeniti u dijagnostici američke truleži legla, ali ne vrlo često zahtevaju veću stručnost i odgovarajuću opremu. Otkrivanje spora vrši se mikroskopskom analizom uginulih larvi.

Otkrivanje američke truleži bez otvaranja košnice

Za pčelare i one koji se bave dijagnostikom i suzbijanjem američke truleži, pregled uz otvaranje pčelinjih društava predstavlja ogroman posao uz veliki utrošak vremena. Da bi se to izbeglo, već duže vremena se pokušava sa nekim metodama koje bi osigurale rano otkrivanje bolesti bez otvaranja košnica.

U Kaliforniji se radilo na konstruisanju specijalnog elektronskog aparata koji bi osetio i najmanje prisustvo američke truleži u košnici. Doskora ovaj način nije bio toliko usavršen da bi se praktično primenjivao uz visok stepen sigurnosti.

Poznato je da se neke rase pasa mogu obučiti da otkrijzu krijumčarene droge, ukradene predmete, zatrpane ljude u snegu i dr. za ovakve i slične zadatke naročito j epogodan nemački ovčar. Jedan američki pčelar iz države Mičigen posle treniranja od 800 časova uspeo je da obuči jednog nemačkog ovčara da za samo četiri minuta pregleda pčelinjak od 25 košnica na američku trulež legla. Preciznost otkrivanja je posle dužeg angažovanja ovog psa bila preko 99%. Ovakav način inspekcije bio je naročito uspešan na velikim komercijalnim pčelinjacima. U jednom slučaju je za dva i po časa pregledano 285 košnica i otkriveno pet zaraženih društava sa američkom truleži

3

legla.

Putevi prenošenja zaraze

Spore američke truleži najčešće se prenose iz jedne košnice u drugu putem grabeži i naletanja pčela. Pored toga, sami pčelari to često čine prenošenjem okvira iz zaraženih košnica u zdrave ili prihranjivanjem društava zaraženim medom.

Nedezinfikovane košnice, u kojima su uginula pčelinja društva od američke truleži mogu biti izvor zaraze i zbog toga treba izbegavati kupovinu takvih košnica i druge opreme. Spore se mogu prenositi na rukama i sitnom alatu prilikom pregleda, kao i preko veštačkih satnih osnova koje su izrađene od nedezinfikovanog voska. Dokazano je da rojevi mogu prenositi američku trulež ukoliko potiču iz zaraženih pčelinjih društava.

Kako dolazi do zaraze larvi?

Samo u mladim larvama dolazi do klijanja spora. Povećanjem starosti larve, smanjuje se procenat klijanja. Nakon 53 časa posle izvođenja larve, iz jajeta spora američke truleži nije u stanju da izazove infekciju. Kada spora proklija, dobijamo vegetativni oblik bakterije kojim se zaraza ne prenosi.

Spora Bacillus larvae klija približno za jedan dan pošto je sa hranom dospela u organizam larve. Posle toga bakterija se umnožava u srednjem crevu i kroz zid debelog creva dospeva u telesnu šupljinu larve. Nakon toga vrlo brzo dolazi do njenog uginjavanja. Spore ne mogu klijati u crevima odraslih pčela. Ukoliko se ubrizgaju direktno u krvotok, spore proklijaju i nakon 60 časova i domaćin ugine.

Otpornost i osetljivost pčelirijih društava na američku trulež legla

Još tridesetih godina ovoga veka došlo se do zaključka da sva pčelinja društva nisu u istoj meri osetljiva na zarazu američke truleži legla. To znači da ipak sva društva neće uginuti ako su izložena sporama i infekciji. Na ovoj činjenici se proteklih decenija zasnivao rad na selekciji pčela na otpornost na američku trulež u SAD koji je konačno doveo do komercijalne proizvodnje otpornog soja matica u Kaliforniji.

Ova vrsta selekcije zasniva se na bigijenskom ponašanju pčela, odnosno na sposobnosti pčela radilica da brzo uklone uginule larve iz ćelija i time eliminišu izvor zaraze: Ova vrsta selekcije, predstavlja dug i dosta skup proces i u našan uslovima mi ćemo se i dalje morati oslanjati na druge metode suzbijanja ove opasne bakterijske zaraze pčelinjeg legla.

Suzbijanje-američke truleži u Srbiji i Jugoslaviji

Kao što smo već napomenuli, u Srbiji je zakonom regulisano suzbijanje američke truleži uz primenu radikalnog uništavanja legla i pčela spaljivanjem. Upotrebljive košnice i druga oprema se dezinfekuju pomoću plamena let-lampe i rastvorom dvoprocentne žive sode. Društva se tretiraju antibiotikom oksitetraciklinom (Geomicin) pod nadzorom veterinarskih organa. Umesto antibiotika u šećernom sirupu, bolju i dugotrajniju zaštitu daju šećerno-uljane pogače sa geomicinom.

Druge republike u Jugoslaviji takođe imaju svoje propise o suzbijanju pčelinjih bolesti koji su uglavnom slični ovim u Srbiji.

4

Evropska trulež legla

Većina pčelara ne smatra evropsku trulež ili kugu legla posebno opasnom iako to nije baš sasvim tako. Ova zaraza nije još dobro objašnjena iako je opisana pre američke truleži. U uginulim larvama mogu se naći nekoliko vrsta bakterija, ali sve govori u prilog tome da naučnik L. Bejli (L. Bailey) sugerisao novo ime Streptococus pluton.

Evropska trulež ima sezonski karakter i javlja se uglavnom u proleće a ređe u drugoj polovini leta. Nekada nanese znatne štete pčelinjem društvu uzrokujući gubitak većeg procenta larvi. Ovo pčelar može primetiti, a ponekad zbog brzog uklanjanja uginulih larvi od strane pčela, bolest ostane nezapatena.

Ovo oboljenje je takođe zarazno, ali izgleda da dolazi samo do izražaja pri nepovoljnim uslovima za opstanak pčelinjeg društva. To se događa u proleće kada u okvirima ima dosta otvorenog legla a malo pčela koje proizvode hranu za larve. Isto se može dogoditi ako su pčele i leglo izloženi nekoj vrsti stresa, kao što je seoba pčela na oprašivanje nekih kultura (slučaj u SAD) ili kod velikog prisustva u pčelinjem gnezdu parazita Varroa jacobsoni.

Kako prepoznati evropsku trulež legla?

Evropska trulež je oboljenje otklopljenog legla, ali se mogu naći i uginule larve u poklopljenom leglu. Zaražavanje larvi traje do starosti od 48 časova. Mlada larva sa hranom unosi prouzrokovača bolesti u srednje crevo gde se bakterija umnožava i zauzima prostor između hrane i peritrofične membrane. Kada je larva stara pet dana, prostor srednjeg creva u kome treba da je hrana ispunjen je masom bakterija Streptococus pluton koje razaraju membranu i zbog toga larva zahteva sve više hrane. Zbog tako abnormalnog ponašanja, pčele izbacuju takve larve iz ćelija ili one tu ostanu, gube belu sedefastu boju, postepeno se srozaju u ćeliji da bi na kraju došlo do pojave karakterističnog kiselog mirisa. Zbog toga ovu vrstu pčelinje bolesti Nemci nazivaju kiselo leglo.

Ako pčele poklope ćelije sa obolelim larvama od evropske truleži, onda poklopčići ubrzo postaju ugnuti i na njima se mogu pojaviti rupice. Kada se skine poklopac sa ćelije unutra će biti uginula larva koja se, za razliku od maeričke truleži, sasvim malo oteže i nije čvrsto prilepljena za donju stranu ćelije. Sasušeni ostaci lave nemaju ljuspastu strukturu i pčele ih mnogo lakše uklanjaju nego što je to slučaj kod američke truleži.

Bakterija, u vreme kada nema legla u košnici, može preživeti na unutrašnjim zidovima ćelija i u voštanim otpacima na podnjači. Infekcija se na niskom nivou može održati godinama u košnici i doći do izražaja samo onda kada se pojavi ekstremno velika količina otvorenog legla n amali broj pčela koje hran eleglo. U stvari, nedovoljno hranjeno leglo postaje brzo žrtva infekcije Streptococus pluton i drugih bakterija kao što su Bacillus alvei i Bacterium curydice. Fekalne bakterije, koj epčele donose sa vodom, mogu se takođe naći zajedno sa evropskom truleži.

Evropska trulež legla se javlja u pojačanom obliku ako se iznenada pojavi jaka paša koja okupira visok procenat pčela tako da povećana količina legla prestaje da dobija dovoljnu količinu hrane. U tom slučaju pčele su naklonjene izbacivanju obolelih larvi jer su im ćelije potrebne za smeštaj nektara. To doprinosi i iznenadnom prestanku bolesti.

Sa druge strane, primećeno je da pčelinja društva koja su ostala bez hrane ili skoro da gladuju, brzo prestaju d apokazuju znake bolesti, jer zaražene larve najbrže izgladnjuju pa ih pčele odmah otkrivaju i uklanjaju tako da i tu simptomi bolesti brzo nestaju.

Ako se namerno smanjuje količina otvorenog legla, kao što je to slučaj pri proizvodnji matica

5

mleča i formiranja nukleusa, pčele proizvode izuzetno veliku količinu hrane što može podstaći razvoj evropske truleži legla. To je osobito izraženo kod inbred linija pri selekciji pčela.

Suzbijanje evropske truleži

Ako se ovo oboljenje javi u lakoj formi, većina pčelara ne preduzima posebn emere lečenja jer bolest, ostane neprimećena, simptomi obično brzo nestaju. Taj posao obavi dobra i duža pčelinja paša.

Treba napomenuti da kod pčela postoje razlike u pogledu osetljivosti na evropsku trulež legla, kako između pojedinih rasa pčela tako i u okviru iste rase. Tamna severno-evropska rasa je zbog toga potisnuta iz Severne Amerike od strane žute italijanske pčele.

Terapija antibioticima

Nekoliko vrsta antibiotika mogu uspešno suzbiti evropsku trolež legla, ali često se događa da i posle toga u istim pčelinjim društvima ponovo dođe do pojave ove bolesti. Izgleda da antibiotici zaista doprinose preživljavanju već obolelih larvi, ali izlučevine iz zadnjeg creva starijih larvi sa bakterijama ostaju na ćelijama u većoj meri nego ako pčele izbace zaražene larve iz košnice. Da bi se dobio najbolji efekat, antibiotike, ako se već koriste, trebalo bi primeniti što ranije u proleće, odnosno pre pojave simptoma. Ovo će sprečiti umnožavanje uzročnika bolesti.

Od antibiotika naši pčelari za tretiranje evropske truleži najčešće koriste streptomicin 0,5 g na 1 l. šećernog sirupa. Isto tako se može primeniti teramicin. Ovaj antibiotik u količini od 0,5 do 1 g se rastvara u malo vode i doda na 500 ml šećernog sirupa. Najbolje je raspršiti ovaj sirup preko okvira što ranije u proleće. Inače, ovakav sirup pčelari dodaju u vidu prihrane i to vrlo često i društvima koja nikada nisu pokazivala simptome evropske truleži. Ovo nije dobro i sa korišćenjem antibiotika u pčelarstvu treba biti vrlo obatriv. Po pravilu, o tome odlučuju veterinarski organi jer je tako zakonom regulisano. U praksi, pčelari najčešće odlučuju o tome.

U svakom slučaju, u primeni antibiotika pčelari moraju po svaku cenu izbeći da antibiotici dospeju u med. Za razgrađivanje antibiotika neophodno je oko 8 nedelja pa prema tome treba podesiti primenu. Sem toga, njihovo stalno dodavanje može izazvati pojavu rezistentnih bakterija za čije suzbijanje će biti potrebna sve veću količina aktivne supstance ili će se jednog dana pojaviti sasvim otporni mikroorganizmi koje neće biti moguće na ovaj način suzbijati. Ova pretpostavka se zasniva na sličnim pojavama koje su zapažene kod drugih mikroorganizama.

Preventiva

Pored opštih higijenskih mera koje treba sprovoditi na pčelinjaku, neophodno je održavati uvek samo jaka pčelinja društva koja su snabdevena dovoljnom količinom kvalitetne hrane (med i polen). Ne treba dozvoliti da se odlaže sa zamenom starog saća u košnici jer u takvom saću uvek ima više uzročnika evropske kao i američke truleži, koji čekaju pogodne uslove za pojavu bolesti. U proleće kao prevetivu, treba koristiti i sužavanje pčelinjeg gnezda prema jačini društva. To je slučaj samo sa onim društvima koja su nedovoljno jaka ili se nalaze u izuzetno velikim košnicama.

Prehlađeno leglo

Оvа bоlеst nаstаjе nа lеglu аkо sе оnо nеdоvоljnо zаgrеvа ili sе nаglо izlоži hlаdnоći. Jаvljа sе nаjčеšćе u prоlеćе kаdа iznеnаdа zаhlаdni pа pčеlе mоrаju dа оbrаzuju klubе. U srеdini klubеtа

6

lеglо jе pоkrivеnо pčеlаmа i dоbrо sе zаgrеvа. Mеđutim, izvаn klubеtа, gdе pčеlа nеmа, lаrvе su izlоžеnе hlаdnоći i uginjаvаju. Uginulо lеglо jе pо prаvilu bеz mirisа. Kаd sе pоglеd аrаm, u srеdini sе vidi nеprоmеnjеnо i dоbrо rаzvijеnо lеglо, а nа krаjеvimа uginulе lаrvе. Dо prеhlаđеnоg lеglа dоlаzi i оndа kаdа strаdа vеliki brоj pčеlа. Mаli brоj pčеlа nе mоžе dоvоljnо dа hrаni i zаgrеvа lеglо pа оnо zbоg tоgа strаdа. Ukоlikо prеhlаđеnо lеglо nijе pоslеdicа nеkе drugе bоlеsti (nоzеmоzе, аmеričkе kugе lеglа), čim оtоpli, stаnjе sе u pčеlinjеm društvu nоrmаlizujе. Rаdi štо bržеg оpоrаvkа društvа pоtrеbnо jе suziti plоdištе i prihrаnjivаti pčеlе.

U obradi naslova Prehlađeno leglo, korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Gljivična oboljenja Na saću se često, pogotovu pri većoj vlazi u košnici, mogu naći razne vrste gljivica. Pčelari ovu

pojavu nazivaju budanjem. Dobrom ventilacijom se porast gljivica može izbeći. Međutim, pored obične budi, koja može naneti veće štete rezervama polena, ako se ona nalazi u okvirima bliže zidovima košnice, za pčelare su od daleko većeg značaja dve vrste gljivičnih oboljenja koja ugrozavaju razvojne stadijume pčela. Te su bolesti poznate pod imenom krečno i kameno leglo. Ovo prvo oboljenje koje napada pčelinje larve od nedavno sve više ugrožava pčelarsku proizvodnju i u našoj Republici.

Krečno leglo

Ovo oboljenje pčelinjeg legla izaziva gljivice Ascosphera apis koja predstavlja organizam sa razdvojenim polovima i kod koje se stvaraju spore samo onda kada dođe do spajanja sa micelijom suprotnog pola.

Micelije su dugi končasti organizmi bele boje i zbog toga uginula larva pčele ili truta liči na krečno belo grudvicu. Telašca u kojima se formiraju spore i slute za širenje bolesti imaju sivo zelenkastu boju. Zbog toga se u košnici javljaju dve vrste mumificiranih larvi: bele i sivo-zelene.

Pošto gljivicama napadnute larve postaju mumificirane, postepeno se sasušuju i kao takve ih pčele tolerišu u ćelijama ili izbacuju na podnjaču i izvan košnice. Uvid u intenzitet zaraze zavisi i od ponašanja pčela radilica. Ako pčele brzo uklanjaju uginule larve, onda se i izvor zaraze smanjuje sa jedne strane a sa druge strane pčelaru je teže da proceni negativan uticaj bolesti.

Interesantno je napomenuti da do pre dvadesetak gođina krečno leglo nije predstavljalo neku veću opasnost za pčelinja društva ili su štete bile sporadične. U međuvremenu se bolest počela javljati u većoj meri prvo u Japanu a potom Severnoj Americi i Skandinaviji. Osamdesetih godina u našoj zemlji krečno leglo je počelo nanositi veće štete pčelarstvu u Dalmaciji i Slavoniji a od pre 2-3 godine i kod nas u Srbiji.

Zaražavanje pčelinjeg legla gljivicama krečnog legla

Pčelinje i trutovske larve su najosetljivije na zaražavanje sporama Ascosphera apis, kada se ove inficiraju hranom kod starosti od tri do četiri dana, a potom u periodu od dva dana po poklapanju ćelija sa larvama ako dođe do prehladenja. Pošto je mogućnost prehlađenja veća na periferiji pčelinjeg gnezda, tu se uglavnom nalazi i najveći broj ćelija sa krečnim leglom. Zbog ovoga se ranije verovalo da od krečnog legla propadaju samo trutovske larve jer se one obično mogu naći izvan centralnog dela sa leglom. Međutim, u slučaju jake zaraze i ako je pčelinje društvo osetljivo na krečno leglo, to pravilo mnogo ne vredi.

7

U prvo vreme nakon inficiranja larva postane prekrivena končastim micelijama. Postepeno, napadnuta larva se pretvara u belu kredu, ili sličnu krečnu masu. Ako se obrazuju spore, uginula larva poprima sivo-crnu boju. Mnoge ćelije u jako zaraženim društvima ostaju poklopljene i sasušene. Mumije će zveckati ako se okvir protrese. Mumije krečnog legla se mogu isto tako naći i u ćelijama koje su otklopljene. U većini slučajeva ovako uginule larve pčele izbace iz ćelija koje se mogu naći u velikoj masi na podnjači ili ispred košnice.

Spore mogu preživeti u zemljištu dugo vremena i odatle dospeti sa vodom u hranu koju pčele daju larvama. Na saću i opremi spore ostaju atkivne i posle 15 godina. Med dobijen od zaraženih društva krečnim leglom ne treba koristiti za prihranjivanje pčela jer se bolest tako može širiti. Preko zime spore takođe mogu opstati na pčelama i u njihovim mednim voljkama. Prilikom razmene hrane među pčelama spore se prenose od pčele do pčele. Postoje indikacije da i preko matica, pod određenim okolnostima, može doći do prenošenja spora krečnog legla.

Do širenja spora krečnog legla dolazi i prilikom naletanja pčela, naročito ako su košnice suviše gusto postavljene na pčelinjaku.

Slaba ventilacija u košnici doprinosi pojavi krečnog legla. Isto tako vlaga na pčelinjaku predstavlja dobru sredinu za klijanje spora Ascosphera apis. Ali, ni to ne mora biti pravilo, jer se i pod uslovima niske vlažnosti može održavati jaka zaraza krečnog legla.

Izgleda da u intenzitetu pojave krečnog legla može igrati ulogu i nasledni faktor. Takođe, linije pčela nastale gajenjem u bliskom krvnom srodstvu osetljive su na krečno leglo.

Pretpostavlja se da i zagađena atmosfera i povećana kiselost kiša doprinosi širenju krečnog legla. Ova bolest može doći u zajednici sa drugim oboljenjima, kao što su američka i evropska trulež, nozemoza, mešinasto leglo i varoza.

Pčelinja društva sa starom maticom i bezmatci isto tako lakše dobijaju krečno leglo. Povećana količina legla i smanjen broj pčela u košnici može povoljno uticati na ekspanziju Ascosphera apis.

Suzbijanje krečnog legla

U našoj zemlji nalaze se u prodaji neki lekovi namenjeni suzbijanju ovog gljivičnog oboljenja pčelinjeg legla. Ova sredstva su uglavnom na bazi nistatina i nekih drugih hemikalija. Efikasnost ovih lekova nije se pokazala kao najbolja, a sem toga pčele burno reaguju na prisustvo nekih od njih kao što su askocidin i jukolak.

Odrasle pčele obično izbace mumificirane larve a bolest često iščezne i bez intervencije pčelara. To se osobito događa kod jakih pčelinjih društava. U svakom slučaju nagomilane mumije ispred košnice treba sakupiti i spaliti. To isto treba učiniti i sa jako zaraženim saćem.

Neka strana istraživanja ukazuju na to da izvesne hemikalije još mogu biti od pomoći u suzbijanju krečnog legla. Ako se rastvorom od 0,7% timola isprskaju svi okviri i unutrašnji zidovi košnice, sprečava se rast Ascosphera apis. Ovo je interesnntno jer se u isto vreme deluje i na Varroa jacobsoni.

U SAD su dodavanjem sorbične kiseline i natrijum propionata šećerno-polenskim pogačama postigli da krečno leglo nestane iz zaraženih društava nakon sedam dana.

Naravno, sve ovo bi trebalo bliže ispitati u našim uslovima. Moguće je da neka sredstva mogu delovati više preventivno a ne kurativno.

8

Interesantna su zapažanja iz SAD o postojanju antagonističkih gljivica kojima same pčele mogu sprečiti pojavu ovog oboljenja u košnici.

Mogućnost selekcije pčela na otpornost prema krečnom leglu

Istraživanja u Danskoj su pokazala da je krečno leglo nasledna bolest i da se selekcijom mogu dobiti otpornije pčele. Izgleda da je otpornost povezana sa higijenskim ponašanjem pčela radilica, odnosno sa njihovom naklonošću da brzo iz ćelija uklone uginulo leglo.

Zbog toga, u svaki selekcioni program treba obavezno uključiti i selekciju na otpornost prema krečnom leglu. Sami pčelari mogu doprineti smanjenju prisustva krečnog legla na pčelinjaku ako društva kod kojih se ova bolest redovno javlja ne umnožavaju već što pre im zamene matice makar one bile i produktivne jer se neki put dogodi da društvo sa niskim intenzitetom oboljenja ne trpi veće štete, ali uprkos tome, neizvesno je kako bi se pokazale kćerke te iste matice.

Kameno leglo

Larve uginule od kamenog legla mogu biti poklopljene i nepoklopljene. U početku, obolela larva ima belu boju dok se kasnije pretvara u sivu ili zelenkasto žutu boju i postaje vrlo tvrda.

Kameno leglo izaziva gljivica Aspergillus flavus a ponekad i jedna druga vrsta Aspergillus fumigatus. One se donekle razlikuju jer A.f1avus ima zelenkasto-žuti izgled a A.fumigatus sivo-želen. Inače, ove gljivice mogu inficirati i neke druge insekte a ponekad prouzrokovati disajne tegobe kod životinja kao i kod čoveka.

Zaražavanje i širenje bolesti

Spore ovih gljivica mogu klijati na spoljnjem omotaču pčelinje larve, ali glavno zaražavanje ide preko organa za varenje. Unutrašnji organi se brzo pune micelijama koje probijaju kutikulu (kožu) larve blizu zadnjeg dela tela da bi potom za 2-3 dana obuhvatile celu površinu larve.

Gljivice mogu proklijati i u odrasloj pčeli i razviti se na sličan način kao u larvi. Zaražene pčele gube moć letenja i mogu se videti kako napuštaju košnicu mileći po zemlji. Trbuh inficirane pčele nakon uginuća postaje takođe tvrd i cela jedinka mumificirana slično kamenom leglu.

Smatra se da u nekim slučajevima odrasle pčele uginjavaju od toksina koje proizvode gljivice i to pre nego što se micelija toliko razvije.

Ne zna se nešto određeno o načinu širenja ove gljivice. Sigurno je da to pčelari čine prenošenjem zaraženih okvira iz jedne košnice u drugu. Sasvim je moguće da i prihrana sa medom koji potiče iz zaraženih košnica može doprineti širenju kamenog legla.

Neki francuski autori smatraju da preterano korišćenje antibiotika u pčelarstvu uništavanjem normalne mikroflore kod pčela doprinosi širenju gljivičnih oboljenja pa i kamenog legla.

Preterana vlaga na pčelinjaku i slaba ventilacija u košnicama, kao i prihranjivanje šećernim sirupom koji sadrži previše vode, može doprineti razvoju gljivičnih oboljena.

Lečenje oboljenja kamenog legla

9

Nema nekog specifičnog preparata za tretiranje pčelinjih društava koja su napadnuta gljivicama ove vrste.

Ako je bolest izrazito prisutna, preporučuje se spaljivanje okvira sa napadnutim leglom i pčelama dok se košnica podvrgava dezinfekciji. Gde je zaraza tek u početnom stadijumu pčele se mogu stresti u čistu košnicu, na zdravo saće. Dok se ovo radi, treba žaštititi oči i disajne organe. Smatra se da ni med iz tako obolelih društava nije dobar za ljudsku upotrebu jer se zna da gljivica Aspergillus flavus može klijati u nosnim šupljinama čoveka.

Nekoliko autom probalo je na pčelama više preparata namenjenih za druga gljivična oboljenja. Rezultati su samo delimično zadovoljili.

I pored toga što je kameno leglo veoma retko na našim pčelinjacima, nije loše da pčelari i o ovoj bolesti nešto znaju, jer se lako može desiti da slično krečnom leglu i kameno leglo postane pčelarski problem.

Preventiva gljivičnih oboljenja

Za sprečavanje svih vrsta gljivičnih infekcija kod pčelinjeg legla, odraslih pčela pa i polena kao pčelinjeg proizvoda, osnovno je obezbediti takve uslove koji neće povoljno uticati na razmnožavanje gljivica.

1. Košnice sa pčelinjim društvima treba da budu postavljene na sunčanom i suvom mestu gde hladan i vlažan vazduh ne leži.

2. U toku zimskog perioda treba obezbediti adekvatnu ventilaciju u košnici tako da se vlaga ne zadržava na saću.

3. Pčelinja društva treba da budu jaka i snabdevena kvalitetnom hranom.

4. Oko košnica se mora održavati higijena i svaka jača pojava krečnog legla brzo sanirati zamenom matice koja potiče od društva bez simptoma ovog oboljenja.

5. Tolerisanjem drugih pčelinjih bolesti uvek će se stvarati uslovi za razvoj gljivica pa prema tome puna zdravstvena zaštita - onemogućiće i pojavu gljivičnih oboljenja.

Virusne bolesti Bolesti pčela i pčelinjeg legla sa simptomima koji odgovaraju paralizi i mešinastom leglu bile

su poznate pčelarima i pčelarskim stručnjacima još od prošlog veka. Izvesno je da je i Aristotel zapazio i opisao paralitične pčele. Langstrot je 1857. godine ukazao na bolest pčelinjeg legla koja odgovara mešinastom leglu. Paraliza kao "crna bolest" ili "šumska crna bolest" opisane su u Francuskoj i Nemačkoj pre mnogo godina.

I pored toga što su ove bolesti pčela bile poznate, razumevanje prirode uzročnika došlo je tek u godinama posle Drugog svetskog rata, kada je nastala prava ekspanzija nauke o virusima. U međuvremenu je otkriveno i identifikovano 15 vrsta virusa kod pčela.

Pre toga stručnjaci i inspektori za pčelinje bolesti ograničavali su se uglavnom na bakterijske bolesti, u prvom redu na američku trulež legla koja se na prvi pogled može relativno lako dijagnostifikovati. Kod virusa je to sve mnogo teže jer su simptomi sezonskog karaktera i mogu vrirati iz godine u godinu. Ove vrste bolesti pčelari često shvataju kao prirodnu nepogodu slično

10

bespašnoj godini za pčele. Samo onda kada dođe do većih gubitaka shvati se da je u pitanju neka epidemija.

Virusi pčela su veoma sitne čestice koje su daleko manje od bakterija i ne mogu se videti bez velikog povećanja pomoću elektronskog nakroskopa. Virusi se nalaze na granici između žive i nežive materije i razlike između pojedinih virusa, pored morfoloških osobenosti, brzine sedimentacije i sl., određuju se serološkim reakcijama.

Mešinasto leglo

Do zaražavanja larvi dolazi u starosti do četiri dana. Virus se razmnožava sa porastom larve tako da ona ugine pošto se ispravila u ćeliji. Ćelija sa naduvenom i vodljivakom larvom koja je promenila boju od belo-sedefaste na sivo prljavu često je poluotklopljena. Promenom boje na crnu smanjuje se infektivnost virusa u vodljikavoj masi.

Izazivač ove bolesti legla je virus šestougnone forme, veličine od 28 nm. Virus se najviše nalazi u citoplazmi masnog tkiva larve. Zaražavanje larvi vrši se preko hrane, jer virus opstaje i u odrasloj pčeli koja zbog toga brže stari nego što je to slučaj sa zdravim jedinkama.

Mešinasto leglo je rasprostranjeno po celom svetu pa se s vremena na vreme javlja i kod nas u Jugoslaviji. Ovde se ne smatra nekim većim problemom za napadnuta pčelinja društva, iako može dovesti do značajnog slabljenja proizvodnih pčelinjih zajednica, naročito onda ako se pojavi u društvu sa evrorskom a ponekad i američkom truleži legla. Zapnženo je da gubitak legla može ići i preko 50%.

Lečenje infekcije mešinastog legla

Poznato je da lečenje virusnih oboljenja ide mnogo teže nego što je to slučaj sa bolestima koje izazivaju bakterije i protozoe. Virus, u stvari, postaje deo ćelije koju inficira tako da ga je teško uništiti da se ne ošteti ili uništi ćelija, odnosno čitav organizam životinje.

Postoje izveštaji da su neki antibiotici pomogli u suzbijanju ove bolesti. Na primer: aureomycin u ČSR i chloromycetin u Argentini, ali se ovo nije potvrdilo u širim i bolje osnovanim iapitivanjima na pčelinjim društvima.

U osnovi izgleda da je najvažnije povesti računa o opštim uslovima razvoja pčelinjeg društva. Svaka nepovoljna okolnost može hiti neka vrsta stresa što stvara povoljnu klimu za razmnožavanje virusa. Zna se da je i virus mešinastog legla vrlo često latentno prisutan u pčelinjem društvu.

Iako nije rađeno na selekciji otpornijih linija pčela na ovu bolest, postoje indikacije da bi to bilo moguće ako bi se pokazalo ekonomski opravdano. Bejli (Bailey) u Engleskoj je primetio da su uvezene pčele neotpornije na bolest mešinastog legla nego što je to slučaj sa domaćim pčelinjim društvima.

Pošto nema specifičnog leka za ovu bolest najbolje je promeniti maticu, odnosno proizvesti nove matice od društva koje ne pokazuje simptome mešinastog legla.

Da mešinasto leglo može postati veliki problem pokazalo se proteklih godina u Južnoj Aziji gde je virus u kratkom periodu uništio najveći broj društava indijske pčele Apis cerana. Nije isključeno da ovaj virus, kao i varoa, jednog dana napadne i leglo naše evropske pčele.

11

BOLESTI I MANE MATICE U obradi ove strane, korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

Pored bolesti koje mogu biti zajedničke svim organizmima u pčelinjoj zajdnici, postoje specifične bolesti koje se odnose samo na maticu.

Melanoza Melanoza je bolest jajnika. Javlja se bez razlike na dob matice, a posljedica je pojave steriliteta.

Oboljeli jajnici mijenjaju boju i postaju smeđe-crni. Melanoza je opšte ime za nekoliko bolesti matica.

Crna bolest jaja - Bolest nastaje kao posljedica hladnoće, koja dovodi do degeneracije tkiva jajnika. Posljedice toga su crna jajašca.

Melanoza H - Uzročnik boelsti je mikroorganizam, koji se razvije u tkivu jajnika s ostalim spolnim organima matice. Pretpostavlja se da zaraza nastupa preko peluda.

Melanoza B - Oboljenje spolnih organa uglavnom mladih matica. Uzročnik je bakterija. Posljedica melanoze B je sterilitet.

Predukcija nedozrelih jaja - Ponekad zdrava matica nese radilička jajašca u kojima embrij veoma brzo ugiba. Ovakva jajašca se brzo suše i pčele ih odstranjuju. Ova pojava se događa mlađim maticama i smatra se da je uzrok genetske prirode.

Neoplođen jaja - Pojava jezapažena kod mladih matica koje nisu sparene, ili ako dođe do ugibanja spermatozoida u spermoteki. Osim toga javlja se i kod starih matica kada se potroši zaliha spermatozoida.

Opstrukcija ovidukta spermatozoidima - Događa se da oplođena matica ne nose jaja. U tom slučaju zapaža se povećan donji dio trbuha, i savijen prema dolje. Pregledom jajovoda zapažamo da su oni prošireni i ispunjeni gustom, djelimično tvrdom masom. Mikroskopskim pregledom mase nalazimo slijepljene spermatozoide.

Opstrukcija genitalnih organa - ponekad se kod matice zapaža otvoren zadnji dio trbuha u kome se nalazi čep mrke boje. On potječe od stvrdnutog izmeta i spriječava nošenje jaja.

Katalepsija - Nastaje kao posljedica grubih zahvata na matici. Traje od nekoliko minuta do jednog sata. Pojedini znanstvenici tvrde da je katalepsija nervna manifestacija.

Zakržljale matice - U nedostatku hran eu toku razvoja matice ostaju male. U principu one su i sterilne.

Deformirana krila - ova mana kod matica je uglavnom genetske prirode.

Hipoplozija ovarija, nerazvijeni jajovodi i promjene koje nastaju na spolnim organima matica, uglavnom dovode do steriliteta. Uzroci ovih promjena mogu biti različiti, ali su posljedice iste.

12

BOLESTI ODRASLIH PČELA U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Majska bolest amebna bolest-amebosis nozemoza-nosemosis varoza-varoosis Akaroza (grinjavost)-Akarosis Paraliza-Paralisis Dizenterija-Dysenteria Septikemija-Septicemia Paratifus-Parathyphus

MАJSKА BОLЕST Mаjskа bоlеst jе nеzаrаznа bоlеst mlаdih pčеlа kоjа sе nаjčеšćе jаvljа u mаju, аli sе mоžе

pоjаviti i prе, оdnоsnо pоslе оvоg mеsеcа. Bоlеst nаstаjе uslеd zаtvоrа crеvа pоlеnоm. Mlаdе pčеlе kоj еprоizvоdе mlеč imаju pоtrеbu zа vеlikоm kоličinоm pоlеn аi vоdе. Аkо u tо vrеmе nеmаju dоvоljnо vоdе. Аkо u tо vrеmе nеmаju dоvоljnо vоdе, pоlеn sе u crеvu stvrdnе i nаstаnе zаtvоr. Оvо sе dеšаvа аkо dužе vrеmе pоtrju hlаdni dаni pа pčеlе nе mоgu dа izlеću i pоdirе svоj еpоtrеbе zа vоdоm.

Znаci bоlеsti. Bоlеst sе jаvljа nаglо, pа stоtinе bоеlsnih pčеlа istоvrеmеnо izlеću iz kоšnicе. Mnоgе оd njih pаdаju prеd kоšnicu, drhtе krilimа, vеоmа su uznеmirеnе, а zаdаtаk im j еpоvеćаn. Sаmо pоnеkа оd njih uspеvа dа sе оslоbоdi stvrdnutоg izmеtа tаmnоsmеđе bоjе. Dа jе rеč о mlаdim pčеlаmа vidi sе pо tоmе štо su оnе gustо pоsutе dlаčicаmа. Bоlеst оbičnо trаjе sаmо nеkоlikо dаnа, аli zа tо vrеmе mоžе d аuginе višе stоtinа pčеlа.

Lеčеnjе. Dа bi sе pčеlаmа оbеzbеdilа pоtrеbnа vоdа, dаjе sе rеdаk šеćеrni sirup. Tаkоđе sе dаjе 2 grаmа kuhinjskе sоli n аlitаr sirupа u tоku nеkоlikо dаnа. Sо dеlujе lаksаtivnо, štо pоmаžе pčеlаmа dа izbаcе izmеt.

U obradi naslova Majska bolest , korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

АMЕBОZА Prоuzrоkоvаč оvе bоlеsti jе prаživоtinjicа Mаlpighiеllа mеllificае, kоjа оštеćujе ćеlijе

mаlpigijеvih sudоvа. Pоjаvljujе sе uglаvnоm u prоlеćе u društvimа kоjа su оbоlеlа оd nоzеmоzе. Rеtkо kаd sе pоjаvljujе sаmоstаlnо, pа jе tеškо оdrеditi dа li jе u pitаnju nоzеmоzа ili аmеbоzа, jеr su znаci оbоljеnjа slični.

Lеčеnjе. Jоš nijе prоnаđеn sigurаn lеk, аli sе prеpоručujе dа sе mаticа zаmеni čim sе bоlеst pоjаvi. Pčеlе trеbа prihrаnjivаti sirupоm uz dоdаtаk prеpаrаtа fumаgilinа.

13

U obradi naslova Ameboza, korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Nozemoza (Nozema) Nozema apis prouzrokovač oboljenja odraslih pčela pripada praživotinjama (Protozoa) i to onoj

grupi koja u svom životnom ciklusu formira spore. Protozoe nalazimo kako kod medonosnih pčela tako i kod drugih insekata. Jedna od najpoznatijih nozemaje Nozema bombycis koja izaziva veoma opasnu bolest svilene bube.

Spore protozoa kod medonosnih pčela prvi je zapazio Zander (1909). On ih je opisao kao mala ovalna telašca u ćelijama epitela srednjeg creva odrasle pčele. Dalja, detaljnija istraživanja vršio je Vajt (White) u SAD. U toku niza godina izučavan je uticaj nozemoze na pčele kao jedinke, zatim na pčelinja društva i na cele pčelinjake. Taj posao nije bio jednostavan zbog komplikovanosti i sporog odvijanja razvojnog ciklusa Nozema apis.

Raširenost nozemoze

Ovo crevno oboljenje pčela rašireno je na svih pet kontinenata. Skoro da nema zemlje gde nije registrovana pojava nozemoze. U Jugoslaviji ova bolest se javlja skoro u svim krajevima. Nivo zaraze varira, zavisno od uslova okoline i načina pčelarenja.

I pored činjenica o raširenosti nozemoze, još i dalje postoji podeljenost u mišljenjima o opasnosti nozemoze kao zaraze za pčelinja društva.

Nakon otkrivanja uzročnika bolesti preovladavalo je mišljenje da nozemoza ne ugrožava pčelarstvo ni izdaleka koliko američka trulež legla.

U poslednje dve do tri decenije, nozemozi se pridaje veća važnost i shvata se da ovo oboljenje može naneti pčelinjim društvima značajne štete i u velikoj meri doprineti njihovom uništenju.

Biologia Nosema apis

Dok se bakterije i virusi veoma brzo razmnožavaju inficirajući napadnutu larvu ili odraslu pčelu što dovodi do skorog uginuća, nozemoza ima sporiji razvoj i, u stvari, svojom aktivnošću skraćuje život i umanjuje efikasnost pčelinjeg društva.

Nozema napada pčele radilice, trutove i maticu. Leglo nije podložno infekciji Nozema apis. Zaražavanje nastaje sporama preko usnog otvora jedinke. Odmah po ulasku u probavni trakt spore klijaju. Dovoljno je samo po nekoliko spora da bi se uspešno inficirali pčele i trutovi. Sam proces infekcije započinje u momentu kada vegetativna forma sa svojim šupljim polarnim bičem uđe u ćeliju epitela. Vegetativna forma Nosema apis se povećava, deli i negativno utiče na sintezu nbonukleinske kiseline (RNA) u inficiranoj ćeliji. U toku 5-6 dana na temperaturi od 30o C ćelije se ispune sporama koje otpadaju da bi se našle u sadržaju srednjeg creva. Neke od ćelija se raspuknu i spore se oslobode da bi ponovo proklijale i inficirale još zdrave ćelije u zidu srednjeg creva. Veći deo spora zaražene jedinke izbace sa izmetom da bi se dosta dugo održale pod nepovoljnim okolnostima unutar košnice i van nje. Na vrhuncu infekcije u crevima jedne pčele može biti 30-50 miliona spora Nosema apis, a po nekim i do 180 miliona.

14

Simptomi i dijagnoza

U najvećem broju slučajeva obolele pčele u kojima su nađene spore Nozema apis ne pokazujn spoljne znake po kojima bi se bolest mogla sigurno ustanoviti. Ipak, u kasno proleće takve teško inficirane odrasle pčele mogu se naći pred košnicama na travi i pri dosta visokoj temperaturi da su izgubile moć letenja.

Inficirane pčele u košnicama žive upola kraće nego što je to slučaj sa zdravim jedinkama u proleće i leto. Pod eksperimentalnim laboratorijskim uslovima to skraćenje iznosi od 10 do 40%. Ako pčele u svojoj ishrani dobijaju dovoljne količine polena to se skraćenje znatno ublažava. Obolele pčele nemaju normalno razvijene ždrelne žlezde što utiče na njihovu sposobnost odgajivanja legla. Ovim se verovatno može objasniti i pojava da u jako inficiranim društvima propadne i preko 15% jaja koje je matica položila.

Iako nozemoza miože biti povezana sa pojavom dizenterije, odnosno proliva, koji se javlja krajem zime u pčelinjim društvima, ipak se sam proliv ne može izjednačavati sa nozemozom, jer je proliv najčešće posledica neadekvatne ishrane u procesu prezimljavanja.

Pouzdana dijagnoza ove bolesti vrši se u laboratoriji i to na bazi sakupljenih uzoraka mrtvih pčela u toku februara: Uzorak pčela za svaku košnicu treba da sadrži bar 30-60 mrtvih pčela. Ako nema mrtvih pčela, uzorak se može uzeti od živih pčela na letu ili u košnici.

Suzbijanje i preventiva nozemoze

Sve više se dolazi do saznanja da se nozemoza kod već jako inficiranih pčelinjih drtištava teško može lečiti, ali sa lekovima kao što je antibiotik fumagilin DCH mlade pčele mogu zaštiti od razvoja infekcije koja će skratiti život pčelama.

Znači, najbolje je delovati preventivnim merama bilo da se radi o stvaranju optimalnih uslova za prezimljavanje i razvoj pčelinjih društava krajem zime i u proleće ili redovnom zamenom i dezinfekcijom saća u košnici.

Istraživanjima je dokazano da je za preventivu u onim dtuštvima koja su prethodne godine pokazivala značajan nivo zaraze najbolje dati fumagilin sa poslednjom prihranom šećernim sirupom u jesen (3-4 lit. šećernog sirupa) a u februaru ovaj antibiotik u šećernim pogačama. U proleće se takođe okviri mogu isprskati slabom koncentracijom šećera u kojoj se nalazi fumagilin.

Napominjemo da se na pakovanjima fumagilina uvek nalazi uputstvo o njegovoj upotrebi. Isto to važi za lekovite pogače sa ovim anlibiotikom.

Dezinfekcija saća i košnica može se uspešno vršiti pomoću pare sirćetne kiseline. Nastavci sa zaraženim saćem se stave jedan na drugi a na vrhu posuda ili materijal natopljen kiselinom.

Treba obratiti pažnju higijeni vode na pčelinjnku. Ovo posebno važi za prisustvo mrtvih pčela u vodi koju uzimaju rano u proleće.

Sem fumagilina kod nas se u prodaji nalaze dezinfekciona sredstva za suzbijanje nozemoze kao što su Nozecid i Nozemavet koji se mogu upotrebljavati prema uputstvu, ali su manje efikasna nego antibiotik.

15

Hronična paraliza pčele

Ova virusna bolest odraslih pčela manifestuje se kroz dve vrste simptoma ili sindroma. Jedan je kada odrasle pčele izgube moć letenja, tresu krilima i dobijaju naduven trbuh. Često se tako obolele pčele nalaze ispred košnice u grupama ili gamižu u travi. Iste takve pčele se mogu naći lspod poklopne daske u košnici.

Drugi sindrom su crne pčele bez dlačica koje često mogu leteti i pčele ih intenzivno napadaju glockanjem na letu i u košnici dok se one pasivno ponašaju za razliku od crnih pčela tuđica.

Vrsta virusa koji izaziva ovo oboljenje zove se virus hronične paralize pčela za razliku od virusa hronične paralize koji, normalno, u pčelinjem društvu ne izaziva oboljenje sa određenim simptomima.

Hronična paraliza se javlja na pčelama širom sveta, pa i kod nas, i to uglavnom kod manjeg broja pčelinjih društava i sporadično pa se zbog toga ne obraća neka naročita pažnja na ovu bolest odraslih pčela. To uvek ne mora biti tako, jer se u SAD sedamdesetih godina paraliza manifestovala u velikoj meri tako da su neki pčelinjaci bili desetkovani. Naročito su bile pogođene linije pčela sa inbred maticama koje su bile otporne na američku trulež legla.

Virus se može ekstrakcijom dobiti iz sasvim normalnih pčelinjih društnva što ukazuje na to da se u pčelama nalazi kao latentan (uspavani) faktor da bi došao do izražaja pod nepovoljnim uslovima za život pčela ili kao posledica stresa. Ovo se može i eksperimentalno dokazati.

Selekcijom je dokazano da se osetljivost na paralizu nasleđuje pa, prema tome, sasvim je opravdano zameniti matice čija društva pokazuju znatan stepen oboljenja.

Kao što je poznato za virusne bolesti nema lekova, pa se uglavnom preporučuje održavanje optimalnih uslova za život pčela i zamena matica iz osetljivih društava.

Druge do sada identifikovane vrste virusa javljaju se kao uzroci posebnih oboljenja, ili kombinovanih oboljenja kod pčela. Radi inrormisanja pčelara navešćemo imena tih virusa: virus iz Arkansoa, virus zatamnjenog krila, virus crnog matičnjaka, Egipatski pčelinji virus, Kašmirski virus, spori virus, iredesentni virus, pčelinji virus x, virus y i bičasti virus.

Akutna paraliza pčela

Virus akutne paralize pčela otkriven je dok se radilo na istraživanju hronične paralize ili crne bolesti pčela. Kada su ekstrati zdravih pčela ubrizgani u druge zdrave pčele, neke od ovih rčela su uginule u toku 2-3 dana, dok su kontrolne pčele u koje je ubrizgana sterilna voda preživele. Donjom analizom utvrđeno je da se ovaj virus koji se normalno nalazi u zdravim pčelama nije mogao povezati sa nekom pčelinjom bolešću. Ali pojavom varoe koja je načinom parazitiranja počela da igra ulogu vektora virusa, nastali su prvi gubici pčelinjih društava u SSSR-u i kod nas u Jugoslaviji.

Interesantno je da nije bilo moguće dokazati da Acarapis woodi ima sličnu ulogu jer je ova vrsta krpelja prisutna u Engleskoj, dok to nije slučaj sa varoom.

16

Varoza Varroa jacobsoni, kako glasi naučno ime ovog krpelja ili grinje pa da ne bismo unosili zabunu

među pčelare u ovoj knjizi zadržava se naziv krpelj izaziva parazitarno oboljenje medonosnih pčela i njihovog legla. Ovog parazita je prvi put otkrio i opisao Oudemans 1904. godine na indijskoj pčeli (Apis. cerana) na ostrvu Javi, u današnjoj Indoneziji. Pošto indijska pčela nije imala tako veliki ekonomski značaj kao što to ima naša medonosna pčela, Varroa jacobsoni nije privlačila neku osobitu pažnju, jer se indijska pčela, izgleda, kroz drugi period vremena bila saživela sa ovim svojim parazitom i razvila mehanizme zadržavanja parazita na za sebi snošljivom nivou. Varoa, kako se kod nas obično naziva ova vrsta krpelja, kod indijske pčele može se razmnožavati pretežno u trutovom leglu, a ne i u radiličkom, kako je to slučaj sa našom evropskom pčelom.

Tek posle značajnijeg uvođenja evropskih pčela u Japan, Kinu i Daleki Istok (SSSR), negde u prvoj polovini ovog veka, dogodilo se da je varoa prešla sa indijske na evropsku pčelu i proširila svoj areal parazitiranja. Ne može se utvrditi tačno vreme i mesto gde se to i kada stvatno dogodilo.

Smatra se da je parazit prvo dospeo u evropski deo SSSR-a sa pošiljkama matica i paketnih rojeva iz primorskog dela sovjetskog Dalekog Istoka. Istim putem varoa je prispela u Bugarsku u drugoj polovini šezdestih godina, gde je počinila velike štete pre nego što je identifikovana u Pragu (ČSR) 1970. godine. Nešto kasnije varoa se proširila na Rumuniju, Mađarsku, ČSR, Poljsku i Finsku. U Saveznu Republiku Nemačku krpelj je unesen sedamdesetih godina sa pošiljkom indijske pčele iz Pakistana. Danas je varoa prisutna na svim kontinentima, možda, izuzev Australije. Još slobodne od Varoa jacobsoni su samo neke ostrvske zemlje, kao što je Velika Britanija, lrska, Island i sl.

Prvi objavljeni izveštaj o ovom pčelinjem parazitu, nakon 1904. godine, došao je 1953. sa sovjetskog Dalekog istoka, a krajem šezdesetih godina ruski pčelnrski stručnjaci za vreme Kongresa svetske pčelarske organizacije "Apimondia" u SAD (1967), pokušali su da alarmiraju druge pčelare na ozbiljnost problema koji nastaje sa pojavom novog parazita pčele. Autor ovog teksta bio je svedok toga događaja, ali to upozorenje nije naišlo na razumevanje prisutnih.

Ne tako dugo posle ovog događaja mnogima je postalo jasno da krpelj (Varroa jacobsoni), bez sumnje, predstavlja veoma ozbiljnu pretnju našem i svetskom pčelarstvu. U prvom redu ovo je proizašlo iz toga što nije bilo vremena da dođe do stvaranja ravnoteže između parazita i domaćina. Da bi parazit bio uspešan, prema teoriji. Ne bi trebalo da uništi domaćina što se, po pranvilu u prirodi i ne događa.

Varoza u Jugoslaviji

Varoa je kod nas po prvi put otkrivena 1976. godine kod Dimitrovgrada, na jugoslovensko-bugarskoj granici. To se dogodilo tek onda kada su mnoga pčelinja društva već bila uništena. Pretpostavlja se da su varou preneli rojevi koji su 3-4 godine ranije preleteli preko granice jer toliko je približno potrebno vremena da se krpelj razmnoži i uništi pčelinje društvo.

Iz Istočne Srbije zaraza se širila prema žapadu, ali bilo je dosta skokovitog prenošenja parazita, čemu su uglavnom najčešće nesvesno doprinosili sami pčelari. Najbrže je širenje kipelja transportom pčelinjih društva na različite pčelinje paše unutar jedne zemlje ili regiona. Isto tako varoa se širila rojenjem, prodajom rojevla, matica i čitavih društava. Unutar jednog pčelinjnka i između susednih pčelinjaka, krpelj se širi naletanjem pčela izletnica i trutova. Prirodno širenje zaraze u SR Nemačkoj procenjena je na 2 do 3 kilometara godišnje, kod nas na oko 6, a u Južnoj Americi i mnogostruko brže zbog specijalne klime i ponašanja afrikaniziranih pčela.

17

Danas, praktično, u našoj zemlji nema pčelinjeg društva u kome se ne nalazi varoa i pored pokušaja da se ona eliminiše u prvom redu hemijskim sredstvima. Čak i kada se u tome stoprocentno uspe, do ponovnog žaražavanja dođe veoma brzo zbog naletanja pčela radilica i trutova. Takođe se tvrdi da krppelj sa zaražene pčele može ostati na cvetu i prilikam nailaska nezaražene pčele prikačiti se na nju i tako dospeti u nezaraženu košnicu. Za početak razmnožavanja u nezaraženom pčelinjem društvu dovoljna je samo jedna plodna ženka krpelja.

O biologiji varoe

Odrasla ženka varoe je duga 1.0 do 1,2 mm a široka 1,5 do 1,6 mm i može se videti golim okom. Telo joj je pljosnato i elipsasto, ima četiri para nogu i sisaljku prilagođenu za prodiranje kroz fini hitinski omotač larve, lutke i odrasle pčele, jer se varoa hrani isključivo krvlju, odnosno hemolimfom. Ženka krpelja najlakše se uoči na lutkama pčele kada se ove izvuku iz ćelija poklopljenog trutovskog ili radiličkog legla. Boja ženke je kestenjasta i lako odudara na beloj površini larve i lutke. Oblik ženke je prilagođen hvatanju i podvlačenju pod segmente (prstene) na trbuhu odrasle pčele. Kada se ženka varoe zavuče ispod prvih trbušnih prstenova teško ju je otrkiti. Krpelji se isto tako mogu videti na glavi i grudima, a i na delu između ova dvo dela tela. Ovo su mesta na telu pčele gde je parazitu najlakše da probije hitinsku membranu i da dođe do krvi domaćina.

Krpelj se neprekidno hrani malim količinama krvi, tako da iscrpljuje pčelu na kojoj parazitira. Održavanje stalno otvorenih ranica omogućuje unošenje ili ulazak bakterijama i virusima u organizam pčele. Na taj način može doći do sekundarnih infekcija koje su često opasnije nego i sama varoa.

Mužjak varoe je znatno manji (0,8 x 0,9 mm) i belo sivkaste je boje. Ne može se videti na odraslim pčelama jer nakon sparivanja sa ženkom krpelja u poklopljenoj ćeliji sa rnniličkim i trutovskim leglom ugine bez ishrane svojstvene za odrasle ženke. Ženka varoe bez hrane može preživeti 9-10 dana.

Odrasla pčela je uglavnom privremeni domaćin krpelja i služi mu u najvećoj meri za rasprostiranje. Najozbiljniji parazitizam, s teškim posledicama za pčelinje društvo, odigrava se u poklopjenom leglu na larvama i lutkama pčele, a posebno su privlačne larve i lutke truta. Ćelije sa matičinim larvama krpelj napada samo pri izuzeto jakoj zarazi.

Ženka krpelja ulazi u ćeliju sa larvom neposredno pre poklapanja i u poklopljenoj ćeliji počinje da polaže jaja čim đođe do presvlačenja larve. Istraživanja su pokazala da se ženka krpelja mora hraniti krvlju larve pre nego što počne polagati jaja. Ona može da živi na krvi odrasle pčele, ali ne može polagati jaja. Obično položi dva do pet jaja iz kojih se nakon 24 časa izlegu larve krpelja sa tri para nogu, da bi se u sledećih 48 časova transformisale u protonimfe sa četiri para nogu a da bi se odrasle jedinke krpelja javile posle tri dnna.

Ranije se mislilo da ženka varoe nakon boravka od 60 časova u ćeliji s leglom prvo položi jaje iz koga se izleže mlada ženka a potom jaje iz koga će nastati mužjak. Najnovija istraživanja su pokazala da se stvarno događa obrnuto. Iz prvog jajeta se izleže mužjak. Ovo je dokazano na bazi brojanja hromozoma u jajetu za mužjaka (n = 7) a za ženku (n = 14). Kao što vidimo i kod varoe imamo sličnu situaciju kao kod pčele da se mužjaci razvijaju iz neoplođenih jaja kao i trutovi kod medonosnih pčela.

Isto tako, ranije se računalo da je za kompletan razvoj ženke potrebno 8-9 dana, a mužjaka 6-7 dana. Sada, na osnovu redosleda o polaganju jaja, izlazi da je najkraće vreme za razviće mužjaka 6,9 dana a za ženku krpelja 6,2 dana. U jednom ciklusu legla za 12 dana jedna plodna ženka varoe

18

je u stanju da proizvede do 3 ćerke i jednog mužjaka. U tom pogledu postoje znatna odstupanja, zavisno od perioda u sezoni, starosti ženke varoe i pašnih uslova.

Majka i ćerka ostaju pod poklopljenim leglom dok se pčela ne izleže. Često ne dolazi do potpunog razvića svih položenih jaja, jer ima odstupanja u dužini perioda poklopljenog legla. U istoj ćeliji sa poklopljenim leglom, a to se naročito odnosi na trutovska legla, nalazimo potomstvo više ženki varoe. Oko 80% ženki krpelja polaže jaja jedanput, 15-20% dva, pa do sedam put. Vreme od početka polaganja ženke prve generacije, do polagnnja ženke druge generacije naziva se period razmnožavanja. Takvih perioda u jedboj sezoni ima 10-12. Razviće 5 i više krpelja na jednoj lutki pčele, dovodi do teškog oštećenja tako da je ta pčela za pčelinje društvo izgubljena. Leglo sa manjim intenzitetom parazitiranja izaziva delimično oštećenje jedinke čiji se vek skraćuje za 25-50%.

Ženke varoe žive u toku leta oko 2 meseca a za vreme jesenje - zimsko - proletnjeg perioda 5-8 meseci. Bez legla; krpelji se ne mogu razmnožavati tako da u toku zime ostaju na pčeli čijom se krvlju hrane.

Kao što vidimo, kod varoe, kao i kod pčele, imamo kratkoročne i dugovečne generacije. Kratkovečne varoe se javljaju u proleće i u leto, dok se dugovečne jedinke rađaju krajem leta i u jesen da bi opstale u pčelinjem društvu do sledeće sezone. Najveće štete nanose ove dugovečne ženke, jer obično imaju 2-3 polagalja jaja, kaja se izvode na leglu iz kojeg nastaju zimske pčele.

U proleće broj kipelja u košnici je uglavnom mali i u prvom redu zavisi od toga koliko je parazit dugo prisutan u košnici ili kako je uspešno izvedeno jesenje njegovo suzbijanje pomoću hemijskih ili drugih metoda. U proleće razmnožavanje krpelja započinje sa odgajivanjem kvalitetnog radiličkog a posebno trutovskog legla. Svež polen i nektar su najbolji stimulansi za to.

Za vreme leta populacija krpelja se ubržano povećava da bi dostigla vrhunac u drugoj polovini avgusta i u septembru.

U prvoj godini zaraze u jednoj košnici može biti od jedne do deset ženki krpelja a u drugoj preko stotinu a u trećoj više od hiljadu. Ovo pod uslovom da nema nikakvog zaražavanjn od strane, što pod našim sadašnjim uslovima izgleda nemoguće, sem ako bi pčelinje društvo bilo na nekom izolovanom ostrvu ili mestu gde nema drugih pčela u blizini.

Prema modelu o inicijalnom zaražavanju u toku prve tri godine, obično se ne primećuje pad proizvodnje meda ili klinički znaci bolesti. U četvrtoj-godini nastaju prave štete. Tada nekoliko ženki mogu ući u istu ćeliju sa leglom i teškim parazitiranjem toliko oštetiti pčelu da će od nje biti malo koristi, ako se uopšte izleže.Obično su takve pčele obogaljene i kratko žive, tako da će pre nestati iz košnice nego što postanu sabiračice.

Utvrđivanje intenziteta zaraze

Dijngnoža varoze, na bazi vidljivih simptoma, moguća je tek treće i četvrte godine od početka zaražavanja, odnosno onda kada za uspešno suzbijanje može biti kasno, jer je u to vreme najčešće pčelinje društvo toliko oslabilo da više ne predstavlja ekonomski vrednu zajednicu. Znači, od presudnog je značaja utvrditi intenzitet zaražavanja i preduzeti mere suzbijanja na vreme, jer kada se štete n apčelinjem društvu manifestuju, onda je korist od tretiranja lekovima mala ili nikakva.

Da bi se utvrdio intenzitet zaraze, pored redovnih tretiranja u jesen i proleće treba izvršiti posebna tretiranja za vreme sezone, uz obavezno korišćenje mreže na podnjači ili poturanjem belog papira namazanog uljem ispod okvira na podnjači. Ipak je najbolje podnjaču tako preurediti da se

19

ispod mreže nađe uložak koji se u vidu fioke uvlači i izvlači.

Pregled otpadaka na podnjači košnice krajem zime

Dosta krpelja ugine u toku zime i padne sa otpacima medenih poklopaca i mrtvim pčelama n apodnjaču. Ako se ovi otpaci sakupe i pregledaju, lako se može utvrditi prisustvo parazita. Poturanjem uložaka od papira ili kartona, olakšava se sakupljanje materijala za pretragu. Ispiranjem ovih otpadaka 98-procentnim alkoholom, pa onda 50-procentnim odvojiće se mrtvi krpelji. Slični rezultati se mogu dobiti korišćenjem rastvora deterdženata u vodi što je jevtinije i jednostavnije.

Otklapanjem ćelija sa leglom i izvlačenjem larvi i lutki pomoću pincete, mogu se lako uočiti odrasli paraziti. Za ovakav pregled posebno su pogodne radiličke lutke stare 16-17 dana i trutovske 18-20 dana. Prilikom izvlačenja larvi i lutki iz ćelija, krpelji mogu ostati na zidovima ćelije pa zbog toga treba osvetliti unutrašnjost ćelije. Ovakav način dijagnoze zahteva previše vremena, jer, da bi se utvrdila jednoprocentna zaraza, treba otvoriti 450 ćelija, za šta bi, prema nemačkim merenjima, trebalo 2 časa. Prema našem iskustvu, otklapanje 100 ćelija sa leglom u određenim vremenskim razmacima daje dosta pouzdanu sliku intenziteta zaraženosti.

Za masovniji i brži pregled trutovskog legla može se iskoristiti viljuška za otvaranje medenih poklopaca. Pošto su poklopljene ćelije trutovskog legla izbočene sa igličastom viljuškom može se uspešno izvući u isti mah veliki broj trutovskih lutki. Kao što je ranije Napomenuto, krpelj najradije parazitira u trutovskom leglu nije koje se najčešće nalazi na ivicama satova u pčelinjem gnezdu. Zbog toga je i najefikasniji pregled toga legla.

Pregled uzoraka odraslih pčela

Ako se uzme 200-250 odraslih pčela, najbolje sa otvorenog legla, jer se najveći procenat varoe nalazi na mladim pčelama, pa se potope u vodu sa deterdžentom, krpelji će se izdvojiti i pasti na dno posude, dok će mrtve pčele plivati po površini. Pošto se pčele u rastvoru dobro promućkaju nekoliko puta, mrtve pčele se odvoje pomoću sita. Isto tako možemo koristiti manju količinu etera za otkrivanje prisustva krpelja na odraslim pčelama. Eter ili vata natopljena ovom hemikalijom, stavlja se u staklenu posudu, u koju stresemo određen broj pčela. Krpelji će se odmah odvojiti i ostati na zidu staklene tegle, a ako se pčele brzo izlože vazduhu, neće uginuti već ih možemo pustiti da se vrate u košnicu.

Razlika između krpelja i pčelinje vaši

Skoro svaki iskusniji pčelar zna kako izgleda pčelinja vaš. Ovaj manje opasan parazit ne nanosi pčelama znatnije štete, sem kada je prisutan u većem broju na matici. Pčelari početnici koji nisu imali prilike da vide krpelja, mogu vrlo lako zameniti njegovo prisustvo sa pčelinjom vaši. Ako se dobro zagleda, razlika između pčelinje vaši i krpelja je znatna. Vaš je duža nego što je široka, ima tri para nogu i više je izdignuta na nogama kada se nalazi na pčeli ili matici. O pčelinjoj vaši će biti nešto više reči kasnije.

Suzbijanje varoze

Najefikasnije lečenje varoze obavlja se u vreme kada nema poklopljenog legla u košnici. Zato su najbolji oktobar i novembar, pa čak i neki lep i topao dan u decembru. Krajem zime takođe se tretiranja mogu vršiti uspešno pre nego što počne unos svežeg polena i razvoj kvalitetnog legla.

Kada je spoljna temperatura između 12-15° C, može se sprovoditi treliranje nizom hemijskih sredstava. Optimalna temperatura za tretiranje bila bi kada se u toku dana popne na 18-20° C. To su

20

obično dani jačeg pročisnog izleta pčela. U to vreme najveći deo ženki krpelja nalazi se na odraslim pčelama. Tretiranje treba vršiti uveče.

Pošto se povećano razmnožavanje krpelja događa uporedo sa maksimalnim razvojem pčelinjeg društva, veoma je važno tretiranje po završetku glavnih paša i skidanja mednih nastavaka. Ti periodi kod nas padaju posle završetka bagrema a kasnije i suncokreta. Ovaj prvi period dolazi početkom juna jer je krpelju za puno razmnožavanje potrebno 120-130 dana. U tom momentu je smanjena količina legla i veliki broj ženki krpelja nalazi se na odraslim pčelama. U ovo vreme mogu se uspešno primeniti dimna sredstva na bazi amitraza ili f1uvalinata uz trokratno tretiranje u razmaku od 2-3 dana i plastične trake sa f1uvalinatom ukoliko u junu nema većeg unosa nektara. Tada Apistan trake smele bi ostati samo u plodištu onoliko vremena koliko nije pokriveno intenzivnom pašom. Sličan postupak trebalo bi ponoviti posle uklanjanja meda od suncokreta a to je krajem jula i početkom avgusta kad se mora prekinuti ekspanzija u razmnožavanju krpelja.

Efikasnost lečenja varoze u velikoj meri zavisi od temperature i vlažnosti vadzuha u vreme tretiranja. Pri visokoj vlažnosti (80-90%) hemijska sredstva imaju za 30-50% slabije dejstvo na parazita. Pri vlažnosti od 30-40% tretirana varoa živi 2-3 puta kraće nego na 80-90%. Na 37-38° C skraćuje se život varoe i jaja propadaju. Toplotnom obradom pčela na 46-48o C tvrdi se da je moguće uništiti preko 95% krpelja. Ovaj način je za običnog pčelara teško izvodljiv, jer se pčele moraju stresti sa okvira kada nema legla.

Biološke metode borbe protiv varoe

Pošto se li vreme aktivne sezone leženja pod poklopljenim leglom nalazi 60-70% ženki varoe, sasvim je logično da se uklanjanjem okvira sa leglom iz košnice odstranjuje krpelj. Pošto se parazit najviše razmnožava u trutovskom leglu, isecanje tog legla u toku sezone je i najkorisnije. Računa se da se na ovaj način populacija varoe u košnici smanjuje za 50 odsto. Okviri građevinjaci su pogodni za ovaj vid borbe pod uslovom da u isto vreme nema jačeg zaražavanja sa strane. Stavljanjem matice u kavez, dok se ne izleže sve leglo, uz tretiranje hemijskim sredstvima pri kraju izvođenja svog poklopljenog legla postiže se odličan uspeh. Slični rezultati mogu se postići ako se matica drži izolovana samo na jednom okviru gde se proizvodi leglo koje privlači varou iz cele košnice. Kada je sve leglo poklopljeno, taj okvir se uklanja i zamenjuje novim okvirom koji će matica zaleći i pomoću koga će se ponovo privući i odstraniti varoa. Ova metoda stvara veliki prekid u leglu i zahteva puno rada, ali se zato izbegava upotreba hemikalija koje u sebi svakako nose potencijal zagađivanja meda, voska i drugih pčelinjih proizvoda. Pravljenjem veštačkih rojeva stresanjem pčela, kao što se to praktikuje kod paketnih pčela i njihovim tretiranjem nekim od akaricida, može se postići visok stepen efikasnosti u borbi protiv ovog parazita. Do istog uspeha doći će se ako se ovaj postupak primeni kod prirodnih rojeva. Kod društava koja su se prirodno izrojila, treba iskoristiti period pri kraju izvodenja legla od stare matice, odnosno one dane kada novosparena matica počinje sa polaganjem jaja.

Sam proces veliku pomoć u prirodnog rojenja za pčelinje društvo predstavlja protiv varoe, jer u jeku sezone razmnožavanja parazita ostvaruje se period bez otvorenog legla u koje bi raspoložive ženke mogle ući i posle poklapanja nesmetano se razmnožavati. Iz ovoga izlazi da pčelinja društva naklonjena redovnom prirodnom rojenju imaju više šansi da prežive napad krpelja. Da je ovo sasvim tačno, pokazala su posmatranja u jednom ruskom nacionalnom parku sa pčelinjim društvima u prirodnim i veštačkim dupljama drveća. Naravno, da pčela i ne žele da im se društva izrojavaju jer dobijaju mnogo manje meda, dok varoi odgovaraju baš jaka pčelinja društva, pa se tako i događa da često najproduktivnija društva postanu žrtve avgustovskog buma u razmnožavanju parazita.

Uništavanje krpelja toplotom

21

Ova metoda suzbijanja Varroa jacobsoni prvo je isprobana a potom široko prmnenjivana u SSSR-u. Zasniva se na činjenici da krpelj pri tempernturi od 46-48o C ne može opstati na pčeli. Primena ove metode zahteva puno živog rada i određenu opremu. Može se izvoditi samo onda kad nema legla u košnici ili se to leglo u procesu tretiranja mora ukloniti. Aparatura mora biti precizna u pogledu zagrevanja, zato što pčele uginjavaju na temperaturi od 49-50 o C.

Interesantno je napomenuti da se ovaj način suzbijanja krpelja vrlo malo koristi izvan SSSR-a, i da su ogledi vršeni u zapadnoj Nemačkoj dali neujednačene i, u principu, nezadovoljavajuće rezultate. Više uspeha je bilo kada se povišena temperaturs koristila u kombinaciji sa nekim akaricidima, kao što je amitraz. Taj metod je i kod nas isproban pre nekoliko godina i imali smo uspeh od oko 97-98%:

U Grčkoj je primećeno daje u košnicama koje su za vreme legla bile izložene izuzetno jakom suncu bilo relativno manje varoe kada se izvlršilo poređenje sa društvima koja su bila zasenčena Izvestan deo krpelja nađen je mrtav u poklopljenom leglu.

Suzbijanje varoe hemijskim sredstvima

Do nedavno je za tretiranje pčelinjih društava radi uništavanja varoe isprobano 119 a po nekima 184 raznih hemijskih supstanci i jedinjenja. Sasvim mali broj se pokazao efiksnim, ali je se ipak na bazi tih nekoliko hemikalija na tržištu našlo na stotine svakojakih preparata pod najrazličitijim imenima. Mnogi lekovi se proizvode ilegalno, van svake kontrole, što je posebno slučaj u Jugoslaviji.

Sredstva za zadimljavanje

Ova sredstva za suzbijanje varoe su se kod nas od početka najviše primenjivala. Prvo, kao dimne tablete fenotijazina u vidu dimnih tableta Varitan, zatim malation i tedion kao japanski Danikoropar i naš Apiakaradin za upotrebu u dimilici. Potom su došla henijska sredstva na bazi amitraza. Kod nas su na toj bazi formulisani i proizvedeni Varamit i Varolik a unošen iz Mađarske Varescens. Slični preparati su se proizvodili i verovatno još proizvode u Poljskoj i nekim drugim zemljama Istočen Evrope i Azije kao što su Izrael i Koreja.

Dimni listići se moraju primenjivati u više navrata jer je njihovo delovanje kratko i nije rezidualno kao kod kontaktnog ili simetričnog načina tretiranja, ali je zbog toga opasnost od zagađivanja manja.

Na listiće za zadimljavanje, koji su prethodno tretirani hemikalijom za regulisanje sagorevanja, može i sam pčelar naneti određenu količinu hemikalije kao što se to čini Mitac-om. Ovo se radi oko jedan čas pre tretiranja, tako da ima vremena da se listić filter papira osuši da bi bolje sagoreo. Iako se u uputstvu kaže koliko kapi hemikalije treba naneti na pripremljene listiće, nema sumnje da je ostavljanje, pčelaru da on dozira primenu otrova u košnici pogrešno. Vrlo često postoji sklonost da se sve to radi proizvoljno i zbog toga mogućnosti zagađivanja meda postaju veće. Amitraz se takođe primenjuje pomoću aparata za sagorevanje, italijanskog i francuskog porekla.

U ogledima sa dimnim listićima na koje su nanete veoma male količine fluvalinata 0,0025 g. aktivne materije i pri trokratnom tretiranju. U odsustvu legla postignuta je efikasnost od oko 99%. Nikakav negativan uticaj na pčele i maticu nije registrovan pošto se prilikom primene dimnih listića sa f1uvalinatom ne zatvaraju košnice nema ni dugog zadržavanja otrovnog gasa u pčelinjem gnezdu, pa zbog toga nije bilo moguće otkriti ostatke hemikalije u medu i vosku.

Bez obzira o kojoj se hemikaliji radi, primena dimnih listića je slična. Listić se presavije po

22

dužini u vidu krova na kući, upali na jednoj strani i stavi ispod poklopne daske preko okvira ili na podnjaču ispod okvira sa strane leta. Ako je košnica snabdevena mrežom i uloškom za izvlačenje na koju pada uginula varoa, onda je najbolje staviti zapaljeni listić na taj uložak. Pošto kao rezultat delovanja hemikalije, posle sagorevanja listića, mnoge ženke krpelja odmah ne uginu, pa postoji mogućnost njihovog preživljavanja, dobro je imati mrežastu podnjaču ili nauljen papir na podnjači da bi se onemogućilo ponovno vraćanje preživelih krpelja na pčele i time mogućnost pojave resistencije na primenjena hemijska sredstva.

Do skora se kao dimni preparat u Nemačkoj i kod nas dosta koristio Folbex-Va. Ovaj lek se zasniva na hemikaliji koja je poznata pod imenom brom propilat. Da bi se efikasno ovim sredstvima suzbijala varoa, bilo je neohodno primeniti ga u više navrata. Prozvodač ovog leka ga je zamenio novim sistemikom jer su iz Nemačke došli izveštaji o reziduama nađenim u medu.

Hemijska sredstva za zaprašivanje

Jedan od prvih preparata koji je korišćen kod nas bio je rumunski "Sineacar". U to vreme primenjivao se pomešan sa šećerom posipanjem po ulicama pčela u košnici.

U Grčkoj se na sličan način upotrebljava "malation". Društva se zaprašuju sa 0,5% malationa, koji se meša sa nekom praškastom inertnom materijom. Tvrdi se da ta koncentracija ne šteti pčelama. Ovde treba biti veoma obazriv, jer je "malation" vrlo opasan otrov i ne sme dospeti u med. Srećom, izgleda da naši pčelari uglavnom nisu prihvatili ovo sredstvo iako su verovatno imali često dodire sa pčelarima u Grčkoj za vremo korišćenja godišnjih odmora u proteklim godinama.

"Timol" je još jedno sredstvo koje se izvesno vreme dosta uspešno primenjivalo kod nas. Ima još pčelara koji primenjuju "Timol". Za vreme leta sasvim dobro deluje ako se pospe po ulicama pčela 0,25 grama po jednoj ulici i to što kasnije u veče kada je dnevna temperatura oko 27° C a noćna ne niža od 10-12° C.

Bilo je pokušaja, pa čak i optimističkih izveštaja o uspešnom suzbijanju varoe posipanjem pčela brašnom, šećerom u prahu i dr. Svakako i na taj način se može oboriti izvestan deo krpelja ali to je sve daleko od prave efikasnosti, koja se očekuje da bitno utiče na smanjenje populacije parazita u košnici. Ovo takođe važi za razna eterična isparenja koja dolaze od različitih biljaka kao što su paprat, orahov list, majčina dušica i dr.

Sredstva koja deluju raspršivanjem i isparavanjem

Različite hemikalije kao što su amitraz i f1uvalimal mogu se ubacivati u košnicu pod pritiskom i raspršivati po pčelama i okvirima u vidu fine izmaglice. Zato su konstruisani različiti aparati koji kod nas nisu šire u primeni.

Hemikalije koje deluju isparavanjem mogu se brzo primeniti bez većeg početnog uznemiravanja pčela. Ovakvi akaricidi deluju kroz duži period vremena. Nakon 2-3 nedelje primene, svaka ćelija sa leglom biće izložena uticaju isparljivih hemikalija.

Jedno od tih sredstava je mravlja kiselina. Ima je malo u prirodnom medu, a koristi se za konzerviranje voća i voćnih sokova. Neke ptice utrljavanjem ulovljenih mrava po koži između korena perja, bore se protiv svojih parazita.

Ranije se 98 procentna mravlja kiselina u količini od 150-180 mililitara napunjena u f1ašici unosila u košnicu i vešala u prazan okvir sa strane ili povrh okvira sa leglom i pčelama. Intenzitet isparenja se regulisao pomoću fitilja ili obične pamučne trake. Za dijagnozu se kiselina držala 14

23

dana a za lečenje 28 dana. Oko 10 ml je količina koja je trebalo da ispari za 24 časa. U poslednjih nekoliko godina mravljom kiselinom se natapaju komadi kartona koji se zatvaraju u plastičnu foliju pa se prema upustvu proizvodača delom otvaraju i stavljaju preko okvira iznad plodišta. Rezultati tretiranja su vrlo često neujednačeni, od visoke efikasnosti (93%) do jedva nekih 35%. Sve ovo zavisi od količine isparene kiseline i aktivnosti pčela. U nekim slučajevima kiselina deluje na varou u poklopljenom leglu, ali zato može izvestan deo mladih larvi propasti a takođe pod uticajem kiseline izgubi se i ne tako zanemarljiv broj matica. Treba napomenuti da je rukovanje mravljom kiselinom delikatan posao i treba se čuvati od opekotina koje mogu nastati od ove jake kiseline. Izgleda da nema opasnosti od zagađivanja meda, osobito ako se lečenje vrši van pašne sezone. Mravlja kiselina se koristi u borbi protiv varoe najviše u Nemačkoj, ČSR Turskoj i Tunisu.

Timol u kristalu, ako se stavi u male kutijice ili gazu na dan košnice, može se koristiti za suzbijanje varoe isparavanjem, ali vrlo često pčele blokiraju propolisom stavljene paketiće.

Dok nije ukazano na kancerogenost naftalina, i ova hemikalija se od strane nekih pčelara upotrebljavala za suzbijanje krpelja.

Sistemici u borbi protiv varoe

Sistemični akaricidi se primenjuju u rastvoru kapanjem po ulicama pčela, tako da najbliže pčele posišu lek a potom ga brzo podele sa drugim pčelama. Rasprostiranje leka se vrši veoma brzo tako da se posle kratkog vremena akaricidni sistemik nađe u krvi skoro svake pčele. Pošto se varoa hrani krvlju pčele, doze otrova koje dospevaju u organizam ne nanose vidljivu štetu, ali ubiaju krpelja. To dejstvo ide sporije nego što je to slučaj sa dimnim i kontaktnim akaricidima. Sistemici se mogu primeniti u vidu spreja i u rastvoru šećernog sirupa.

Od sistemika su u upotrebi Apitol i Perizin. Kod prvog je aktivna materija poznata pod imenom "cimiazol" a kod druge "cumaphos". Proizvodači "Apitol-a" i "Perizin-a" preporučuju najmanje dvokratnu primenu sa razmakom od 7 dana u jesen ili proleće kada u košnicama nema poklopljenog legla. Tada je delovanje najefikasnije.

Prema nekim ogledima efikasnost Apitola u koncentraciji od 2 g (350 mg aktivne materije) bila je od 87 do 97%. Za Perizin se takođe tvrdi da obara do 98% varoe.

Kada se primenjuju oba ova produkta, treba se strogo držati uputstva proizvodača jer je poznato da zbog viših doza, pa čak i kada se postupa po uputstvu proizvođača, može doći do značajnog gubitka odraslih pčela.

U svoje vreme vršene su probe sa nemačkim preparatom K-79 koji je takođe delovao kao sistemik ali se od toga odustalo zbog sumnje na kancerogenost.

Plastične trake sa akancidima

Nedostatak skoro svih opisanih i neopisanih preparata za suzbijanje varoe jeste njihovo kratkorajno delovanje i nemogućnost da se parazit efikasno eliminiše iz poklopljenog legla.

Unošenjem određenih akancida, kao što su neki sintetski piretroidi u plastičnu masu od koje su napravljene lekovile trake, omogućeno je unošenje akaricida u pčelinje gnezdo između okvira sa leglom. Na ovaj način osiguran je dodir pčela sa akaricidom u toku nekoliko nedelja, to jest kontinuirano sa izvođenjem legla u košnici.

Na ovaj način je posle više godina eksperimentisanja, nastao "Apistan" u koji je inkorporiran

24

sintetski piretroid fluvalinat. U jednoj traci f1uvalinata nalazi se 0,8 g aktivne materije što je oko 300 puta više nego kada se pčelinje društvo tretira dimnim listićem na koji je nanesen fluvalinat.

Na sličan način je nastao i Byvarol samo što je u ovnm slučaju upotrebljen jedan drugi sintetski piretroid koji je poznat pod imenom flumetrin.

Apistan je registrovan za upotrebu u našoj zemlji i pčelari bi se morali strogo pridržavati uputstva o upotrebi, jer hemikalija ne sme ni u tragovima da se javi u medu. Samo se može držati u košnicama van pašnog perioda i nikako u medištu, jer se prvo i najlakše zagađuju susedni okviri do kojih su trake uspravno postavljene da vise.

Najbolje vreme za stavljanje traka u plodištaje kraj jula i početak avgusta, kada se odstrani sav višak meda i skinu nastavci. Trake treba držati najduže 6 nedelja u košnici i poste toga ih obavezno ukloniti jer svako duže njihovo ostajanje u košnici može, doprineti prilagođavanju preživelih varoa hemikaliji.

Na pnrvi pogled izgleda da je Apistan idealno i konačno rešenje za varou, ali to nije ni u kom slučaju. Problemi nastaju odmah jer se po našem običaju mnogi pčelari neće držati uputstava o upotrebi. Sem toga, niko se još nije upitao šta da uradimo sa već upotrebljenim trakama? Te trake će neki pčelari ostaviti gde bilo a u njima je opasan otrov kojim će se zagaditi voda i zemljište, a ako se pokuša spaliti, dobićemo nervni gas najopasnije kategorije. U SAD su pčelari obavezni da sve upotrebljene trake vrate proizvodaču, a kod nas, kaže se da ih treba baciti.

Sve ovo što je rečeno za plastične trake još je mnogo puta problematičnije kada se radi o raznim štapićima, daščicama, trskama i još kojekakvim divlje (nelegalno) natopljenim predmetima. Neshvatljivo je šta se u tom pogledu kod nas događa. Čak su se slične letvice natopljene amitrazom pojavile u prodaji koje proizvodi jedno društveno preduzeće. Niko ne misli šta će se sve naći u vosku za kratko vreme.

Sve te letvice i plastične trake bačene posle upotrebe su privlačni predmeti za igru dece, čak ih stavljaju i u usta, jer će većina pčelara brzo zaboraviti da svako rukovanje takvim predmetima po uputstvu zahteva rukavice za jednokratnu upotrebu.

Važnost organizovane borbe protiv varoze

Možemo slobodno reći da je kod nas do sada bilo malo šire organizovane borbe protiv ovog opasnog pčelinjeg parazita. I ono što se pokušalo, završavalo se delimičnim rezultatima u nekim ograničenim područjima, ali sa neuspehom šire u Srbiji i Jugoslaviji.

Zašto je veoma važno suzbijanje varoe u isto vreme na širem području? Zato što se parazit iz zaraženih pčelinjaka velikom brzinom širi na one pčelinjake na kojima je parazit rigorozno suzbijan, pa se tako efekat borbe veoma brzo poništava.

Realno je očekivati da će se nestručno suzbijanje brzo osvetiti, a to se događalo godinama a događa se i sada, ali se mi na to ne obaziremo. Važno je da se upotrebljava sve do čega se dođe i da se održe društva a i koliko će se otrova naći u pčelinjim proizvrodima ne privlači posebnu pažnju.

Može li se uspešno pčelariti uz prisustvo varoe?

Odgovor je potvrdan. Može se pčelariti i postići visoka proizvodnja. Odgovarajućim i pravovremenim merama suzbijanja, korišćenjem stručno proizvedenim, testiranim i odobrenim hemijskim sredstvima, uz prirnenu bioloških intervencija, parazitu se može ograničiti pirsustvo u

25

košnici, tako da neće biti ozbiljnih posledica za opstanak i produktivnost pčelinjeg društva. Istina je da uspešno pčelarenje u takvim uslovima zahteva više stručnog znanja i više rada. Sem toga, neohodan je krajnje savestan pristup primeni hemijskih sredstava i striktno pridržavanje uputstava za upotrebu preparata, jer se mora po svaku cenu izbeći i sumnja na prisustvo ostataka hemikalija u pčelinjim proizvodima.

Moramo biti načisto sa tim da će varoa ostati sa nama, odnosno sa pčelama, dok postoji pčelarstvo iako se može očekivati da će u određenom momentu doći do uspostavljanja ravnoteže između domaćina i parazita. To se može postići samo putem selekcije otpornijih ili tolerantnijih pčela na ovog parazita. Da je to moguće pokazala su i naša petogodišnja istraživanja u toku kojih smo dobili pčele sa višestruko nižim stepenom zaraze nego što je to slučaj sa neselekcionisanim društvima. Ali, pošto je ta selekcija bila strogo usmerena samo na jednu osobinu, otpornija društva na varou nisu pokazivala zadovoljavajuću produktivnost, pa zbog toga nisu ni interesantna za praktičnog pčelara. Daljim radom na selekciji, uz razna ukrštanja može se očekivati da se dobiju takve linije koje će biti otpornije na varou a u isto vreme produktivne. Naravno, za to je potrebno dosta vremena, predanog i savesnog rada kao i finansijskih sredstava.

Ako bi se stvorile takve otpornije, a u isto vreme produktivne pčele, verovatno bi se mogla izbeći tretiranja u toku sezone i sva upotreba hemikalija bi se svela na jesenja tretiranja dimnim listićima iza kojih ostaje neznatna količina rezidua.

Ovo bi, u stvari, bila dugoročna orijentacija pčelarske nauke kako kod nas tako i u svetu, jer drugog boljeg i prihvatljivijeg rešenja nema kada je,u pitanju pčelinji parazit Varroa jacobosni.

Akaroza Acarapis woodi za razliku od Varroa jacobsoni živi i razmnožava se u disajnim organima odrasle

pčele, i to najviše u širokim, prvim grudnim trahejama. Ovo je jedna vrsta krpelja ili grinje koja pripada familiji Acarina. Za ovog parazita pčela u jednom delu Evrope i u Velikoj Britaniji smatralo se da je u prvoj polovini ovog veka bio uzročnik velikih gubitaka pčelinjih društava. Već duže vremena u Evropi za one krajeve gde se proširila ne predstavlja neki poseban problem.

U Jugoslaviji je ovaj pčelinji parazit otkriven u pograničnim krajevima Slovenije, prema Austriji 1954. godine, ali se nije proširio u druge delove naše zemlje, sem jednog slučaja koji je otkriven u Gorskom kotaru. Nije sasvim jasno zašto se akaroza nije kretala dalje na jug i istok Jugoslavije. Ovo ne znači da se ovaj pčelinji parazit ne bi mogao, pod za njega povoljnim uslovima, proširiti u našoj zemlji.

Biologija parazita

Životni ciklus krpelja odvija se uglavnom unutar prvog para traheja i u grudnim trahejama pčele. Svi stadijumi razvića jaja, larve, lutke i odrasli krpelji se mogu naći u istoj traheji, u isto vreme. Praktično se krpelj nalazi u svim grudnim trahijama. Pri jakoj zarazi može biti i u vazdušnim kesama glave. Kada ima dosta parazita unutra traheja ove potamne.

Ženka akaroze položi 5-7 jaja u grudnu traheju, jedan do dva dana stare pčele, ali ne i u pčele koja je starija od 9 dana. Razviće od jajeta do odraslog parazita traje od 14-19 dana. Sparivanje između mužjaka i ženke odvija se unutar traheje. Pošto se ženka sparila, napušta traheju i izlazi na pčelu svoga dotadašnjeg domaćina sa koga se pomoću prednjih nogu prebacuje na najbližu mladu pčelu. Na toj novoj mladoj pčeli nalazi otvor traheje i uvlači se u nju gde započinje novi životni

26

ciklus. Krpelj sa svojim usnim aparatom probija zid traheje, siše krv (hemolimfu) i tako smanjuje protok vazduha. Ova ženka u istoj traheji može se razmnožiti dva ili više puta.

Simptomi parazitiranja

Simptomi akaroze su nestalni i teško ih je bliže odrediti. Međutim, pčele ispred zaraženih društava mogu se videti kako dezorijentisano bauljaju. Ovo se obično događa na toplom danu kada se mogu sakupiti u male grupe na travi ispred košnica. Te pčele su obično već izgubile moć letenja.

Ako se košnica otvori, u njoj će se naći malo pčela i legla i dosta meda, ukoliko društvo nije već potpuno uginulo za vreme zime ili ranog proleća. Jedan deo zaraženih pčela, ako je društvo preživelo, može sakupljati umanjene količine nektara i polena, što će sve odsudno uticati na produktivnost zaražene košnice. Ako se pčelinje društvo jednom zarazi i ako nije otporno na Acarapis woodi, parazit će se postepeno umnožavati dok društvo potpuno ne oslabi ili sasvim ugine.

Dijagnoza

Utvrđivanje prisustva akaroze u pčelama teško je izvršiti van laboratorije. Mora se imati na raspolagnju mikroskop sa uvećanjem od 50 puta.

Uzorak pčela najbolje je uzeti na letu košnice i staviti ga u 70% etil alkohol. Prilikom pregleda, držeći pčelu između palca i kažiprsta treba odseći oštrim žiletom glavu sa delom grudi i prednje dve noge, zatim napraviti tanak odsečak prednjeg dela grudi koji se stavi u rastvor kalijum hidroksida da stoji 24 časa, a posle toga u 70% alkohol u Petri šolju i pod mikroskop radi pregleda.

Jednostavniji način dijagnoze zahteva uvežbanost i to se može uraditi pomoću fine pincete i veštog zahvata bez sve ove laboratorijske procedure.

Zdrave traheje su svetle dok se zaražene zatamnele i u nijims se ocrtavaju tela parazita.

Suzbijanje akaroze

Pošto se od pre nekoliko godina akaroza mnogo raširila u SAD i u poslednje vreme izaziva velike gubitke u pčelinjim društvima, bilo bi interesantno videti kako oni suzbijaju Acarapis woodi.

Kod njih je za sada dozvoljena upotreba mentola u kristalu, koji se u količini od 50 g stavlja u vidu paketića povrh okvira gnezda košnice. Pod idealnim uslovima, ako mentol ostane 9 nedelja. U košnici se uništi do 98% parazita. Obično to nije tako. Mentol ne sme biti u košnici za vreme paše i dok se ne skine konzumni md.

Istraživanjima je pokažano da na akarozu, pored Folbex-a, izvrsno deluje i amitraz, pa se iz toga može naslutiti da jedan od razloga za neširenje akaroze u Jugoslaviji i Srbiji može biti i široka upotreba amitraza za suzbijanje varoze.

U Velikoj Britaniji, gde je početkom ovoga veka, prema nekim mišljenjima akaroza izazvala pravi pomor pčela. Brother Adam je selekcijom odgajio otporne pčele prema ovom parazitu. Sličan pokušaj se sada vrši u SAD. Prošle godine uvezene su pčele iz Engleske koje će poslužiti kao baza u selekciji da bi se na taj način suzbijala akaroza.

Ovo su sve interesantne stvari i za nas, jer je sasvim moguće da se jednog dana akaroza pojavi i u našim pčelinjacima, isto tako iznenada kao što je to bio slučaj sa varoom.

27

Druge vrste krpelja u košnici

Pored Varroa jacobsoni i Acarapis woodi, u košnici se povremeno nalaze različite vrste krpelja koje mogu nanositi štete pčelama kao što je to slučaj sa Tropilaelaps clarae u Jugoistočnoj Aziji. Ovaj krpelj se još nije pojavio u Evropi, ali se ne isključuje ta mogućnost. Istina, za ovu vrstu krpelja se tvrdi da ne može da opstane u pčelinjim društvima u kojima se javlja duži prekid u ležanju matice, kao što se to kod nas događa u jesenje-zimskom peridu.

U Nemačkoj je detaljnim istraživanjima otpadaka u košnici nađeno 29 vrsta različitih grinja koje se za sada ne javljaju kao paraziti i ne nanose posebne štete pčelinjem društvu.

Na pčelama u pojedinim delovima sveta povremeno se zabeleži prisustvo jednog krpelja isključivo na odraslim pčelama koji je imenom Euvarroa sinhai.

Dizenterija - dysentheria Bolest se javlja isključivo zimi, a karakterizira se proljevom i uginućem pčela. Bolest nije zarazna. Do nastanka ove bolesti dovodi niz faktora, a osnovni je nekvalitetna hrana, ostavljena za uzimanje pčela. Osim toga hladnoća i magle, promjene temperature utječu n anastanak boelsti. Simptomi su karakteristični i lako se prepoznaju. Bolesne pčele n emogu letjeti, tako da balegaju po košnici i brzo ugibaju. Trbuh im je uvećan, pa na pritisak se istiskuje crijevni sadržaj. Ponekad se u košnici nalazi veliki broj mrtvih pčela. Da bi se postavila točna dijagnoza, mrtve pčele se moraju pregledati. Mikroskopijom se isključuje postojanje nozemoze i drugih bolesti. Specifična terapija ne postoji.

Ako se bolest javi u toku zime, potrebno je nekvalitenu hranu zamjeniti kvalitetnom i košnicu utopliti. Uginule pčele treba odstraniti iz košnice i neškodljivo ukloniti. Okvire očistiti ili ih zamjeniti novim okvirima.

Izrazito loše zajednice treba uništiti.

U obradi naslova Dizenterija korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

Septikemija - septicemia To je zarazno oboljenje uzrokovano bakterijom B. Apusepticus. Oboljele pčelinje zajednice

veoma brzo propadaju. Bolesna pčela n emože letjeti, krila su joj raširena, trbuh savijen. Dijagnoza se postavlja izolacijom uzročnika iz živih pčela.

Terapija ne postoji, ali u lučaju pojave bolesti preporučuje se uništenje oboljelih zajednica, pretapanja saća i dezinfekcija košnica.

U obradi naslova Septikemija korišćen je tekst iz knjige " SUZBIJANJE PČELINJIH BOLESTI I ŠTETNIKA " , autora Dragice Grbić, dipl. vet., MALA POLJOPRIVREDNA APOTEKA, Nolit, Beograd 1990. godine.

28

Paratifus - parathyphus Paratifus j eoboljenje koje uzrokuje bakterija Bactenum parathyphi alver.

Pčele se zaraze preko hrane i vode. Bolest se obično javlja na par zajednica n ajednom pčelinjaku. Zarazu prenose pčele i pčelar manipulacijom n apčelinjaku. Bolesne pčele teško ali uopće n elete, trbuh je uvećan i javlja se proljev. Pčele se skupljaju oko leta i ispred košnice. Bolest traje nekoliko dana, a smrtnost ovisi o stupnju zaraženosti.

Dijagnoza se postavlja izolacijom uzročnika iz digestivnog trakta pčela. U obzir dolazi nozemoza i proljev pčela.

Za liječenje se koriste antibiotici pomiješani u šećernom sirupu. Osim toga, mora se izvršiti i dezinfekcija pčelinjaka i uništavanje izrazito bolesnih zajednica.

29

NEPRIJATELJI PČELA U obradi ove strane korišćen je tekst iz knjige " PČELARSTVO " , autora dr. Jovana Kulinčevića i Rajice Gačića, III izdanje, BIGZ, Beograd 1991. godine.

Kao i sva druga bića tako i medonosne pčele, pored bolesti i parazita, imaju i mnogo različitih neprijatelja koji im mogu naneti manje ili veće štete. To se nekada događa kao redovna pojava, a najčešće kao povremena nelagodnost za pčelinje društvo. Ako pčelar izvrši određenu preventivnu zaštitu, pčelinje društvo neće imati većih problema. Neosporno je, da neke štetočine, iako se smatraju beznačajnim, dugoročno mogu mnogo doprineti slabljenju, pa i uništenju pčelinjeg društva

Od štetočina su ugrožene kako pčele i leglo tako i njihovi proizvodi: med, vosak i polen. To važi i za pčelinja staništa (košnice) i okvire u njima.

Voskov moljac Pčelinji vuk Mrtvačka glava Ptinus-coleoptera Pčelinja uš Mravi Ose i stršljeni Pauci Ptice Miš i rovčica Medved Triangulina-coloptera meloe (Ne)čovek (Ne)Pčelar

Voskovi moljci Najveće štetočine pčelinjeg saća su veliki voskov moljac Galleria mellonella L. i mali voskov

moljac Achroea grisella Fabr. Odrasli leptirići ne nanose štete već njihovi razvojni stadijumi kao što su larva i lutka. Ti kokoni oštećuju i drvene delove okvira i košnica.

Pored ove dve vrste moljca postoji i niz drugih štetočina koje se pojavljuju na saću i pčelinjim proizvodima, ali nisu toliko destruktivni, kao što je to slučaj sa voskovim moljcima.

Mnogo ljudi izvan pčelarstva smatra voskov moljac korisnim pa ga neki gaje i prodaju njegove larve kao mamce za sportski ribolov. Veliki voskov moljac je ipak najveća štetočina kada se radi o pčelarstvu kao privrednoj grani. Čim pčelinje društvo previše oslabi ili ugine, moljac je tu da sve razori po kratkom postupku, jer je za njegov optimalni razvoj i enormno umnožavanje najbolja i jedina hrana saće iz koga su se izvodile pčele.

Rasprostranjenost

Veliki voskov moljac se može naći skoro u svakom mestu gde se drže pčele. Rasprostranjenost ove pčelinje štetočine je ograničena njenom nesposobnošću da podnese niske temperature. Ovaj moljac nanosi male ili nikakve štete pčelinjacima i rezervnom ozgrađenom saću na visokim

30

nadmorskim lokacijama i u severnim predelima Evrope. Suprotno tome, u južnim i vlažnijim regionima veliki voskov moljac je stalna opasnost za pčelare. Potrebno je samo malo nepažnje pa da od lepo izgrađenog saća ostane samo paučina, kokoni i izmet proždrljivih larvi. Odrasli leptir ne pravi štetu jer se ne hrani.

Biologija voskovog moljca

Pun ciklus razmnožavanja voskovog moljca traje od četiri nedelje do šest meseci. Kada se razviće produži, neka vrsta stagniranja odvija se u predlutkinom stadijumu. Kada se iz kokona izlegu mužjak i ženka, imaju pepeljastu boju. Ženka je veća od mužjaka. Sparena ženka velikog voskovog moljca snese oko 300 do 600 jaja, ali pojedine ženke mogu položiti i 2.000 jaja. Mali voskov moljac zaleže 200 do 300 jaja. Jaja velikog voskovog moljca su rozikasto krem bele boje. Teško ih je videti golim okom. Nalaze se položena u grupicama od 50 do 150 komada. Ženka moljca obično položi jaja u pukotinu i udubljenja odakle ih pčele teško mogu ukloniti.

Pošto se izlegu, larve se hrane medom, voskom ili polenom ako su svi ovi proizvodi dobavljivi. U košnici sa pčelama, larva buši tunel do središta osnove sata i tu se razvija zaštićena, a ako je to ispod poklopljenog legla, nanosi štetu samom leglu. Larve veoma brzo rastu i ako nema odbrane pčela, u stanju su za 10 do 15 dana unište sve saće u košnici. Kao rezultat metabolizma larvi dolazi do povećanja temperature u centru košnice, što jako pospešuje destruktivnu moć moljca. Tome doprinosi splet paučine koja se formira u procesu masovnog razmnožavanja moljca. Paučina nastaje u procesu ispredanja kokona.

Na mlađem saću i satnim osnovama voskov moljac se teško održava i ne razmnožava, ali je zato starije saće, koje sadrži dosta keratinoze koja ostaje posle presvlačenja lutki pčele, idealan substrat za voskovog moljca.

Okviri sa medom u saću i lek izvrcani okviri, ako nisu zaštićeni, postaju brz plen voskovog moljca. To isto važi za polen u saću i polen koji je dobijen iz hvatača.

Suzbijanje voskovog moljca

Sadašnje metode suzbijanja voskovog moljca mogu se podeliti u dve kategorije: 1) načini rada sa pčelama uz korišćenje prirodnih mogućnosti za suzbijanje štetočine u košnici i saću van košnice i 2) primena hemijskih sredstava.

Prvi način uključuje sledeće elemente pčelarske prakse:

a) Održavanje jakih društava sa uvek odgovarajućom rezervom hrane;

b) Suzbijanje pčelinjih bolesti ili stanja koja mogu značajnije uticati na vitalnost društva;

c) Uklanjanje otpadaka voska sa padnjače jedanput godišnje. Najbolje je to uraditi pri prvom pregledu. Ne ostavljati okvire sa saćem nezaštićene;

d) Zameniti one matice čije pčele pokazuju nizak stepen higijenskog ponašanja a takva društva su obično i najosetljivija na napade voskovog moljca;

e) Izbegavati kad god je to moguće da pčelinja društva budu izložena trovanju pesticidima, poštp takva društva obično ostanu bez velikog broja pčela.

Što se tiče zaštite rezervnog saća i pčelinjih proizvoda, pčelari se najviše oslanjaju na hemijska

31

sredstva iako se tu mogu koristiti: toplota, hladnoća, vazdušno strujanje i neke vrste mikroorganizama kao što su bakterije (Bacillus turingiensis).

Da bi se moljac uništio sa svim svojim stadijumima razvića, neophodno je saće ili druge pčelinje proizvode izložiti na -6,7o C u toku 4,5 časa ili na -12,2o C za 3 časa. U toku 2 sata moljac će biti uništen na -15 o C.

Prazno rezervno saće može se izložiti temperaturi ne višoj nego 48-49 o C u toku 24 časa što će uništiti moljca a i spore nozemoze.

Ako se rezervno saće u nastavcima obezbedi mrežom na dnu i na vrhu i izloži strujanju vazduha na promajnom mestu moljac, se, ne može održati pa je to dobar način zaštite.

Od hemijskih sredstava kod nas se dosta primenjuje dioksid (SO2) koji nastaje spaljivanjem sumpora u prahu ili sumpornih šipki. To se postiže ako se sumpor zapali n ažaru u prostoriji gde se čuva rezervno saće. Prostorija mora dobro dihtovati. Koristi se oko 50 gr sumpora na 1m3 prostora. Ukoliko se saće drži u nastavcima, njih treba naslagati jedan na drugi, pa u praznom nastavku na vrhu upaliti sumpor i sve odmah zatvoriti. Mora se biti pažljiv i osigurati se od izbijanja požara. Sumporni dioksid ne uništava jaja moljca pa postupak treba ponavljati svakih dvadesetinu dana dok vremem ne zahladni.

U poslednje vreme kod nas se javljaju u prodaji hemikalije u tečnom stanju koje se prema uputstvu proizvođača prilično uspešno primenjuju.

Kad god koriste hemikalije z zaštitu od moljca, potrebno je saće dobro provetriti pre nego što se stavi u košnice. To isto važi i za druge pčelinje proizvode.

Ni u tom slučaju ne treba držati rezervno saće u prostoriji gde vise tus-trake ili ima nekih drugih insekticida, jer vosak lako apsorbuje mnoge hemikalije, tako da prilikom dodavanja saća u košnice može lako doći do trovanja pčelinjih društava.

Pčelinji vuk Оvаj insеkt hrаni sе isključivо pčеlаmа. Nеštо jе mаnji оd оsicе, аli imа dеblju glаvu оbrаslu

bеlim mаljаmа, jаči grudni kоš, vitkо tеlо i jаčе vilicе. Zа svоjе prеbivаlištе birа pеščаnе brеžuljkе i sunčаnе kоsе u kоjimа prаvi dugаčkе hоdnikе, gdе žеnkе nоsе jаjа sаmо u tеlimа mrtvih pčеlа, čiji ćе оrgаnizаm pоslužiti zа hrаnu lаrvicе kаd sе izlеžе. Pčеlinji vuk vеštо hvаtа pčеlе nа cvеtоvimа i pоštо ih ubijе ili pаrаlišе, оdvlаči ih u svоjе hоdnikе.

Bоrbа s оvim vеlikim nеprijаtеljеm pčеlа dоstа jе tеškа. Оstаjе jеdinо dа sе ubijе gdе gоd jе tо mоgućе, а ukоlikо ih imа mnоgо pčеlinjаk sе mоrа prеsеliti.

U obradi naslova Pčelinji vuk, korišćen je tekst iz knjige " PRAKTIČNO PČELARSTVO " , autora Vojina Todorovića i dr. Dušana Todorovića, sedmo dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd 1990. godine.

Pčelinja vaš Prvo, pčelinja vaš (Braula coeca) nije, u stvari, vaš već bezkrilna muva koja i ne predstavlja kod

32

nas pravu štetočinu pčele. Ona je u stvari, neka vrsta pridruženog člana pčelinjeg društva koji koristi hranu pčela. U stvari, pčelinja vaš je neka vrsta poraparazita koja živi na pčeli radilici, ali ponajčešće se može naći na matici, a vrlo retko na trutovima. Kao odrasli insekt najviše se zadržava na grudima i glavi matice. U SAD je jednom prilikom nađeno 75 pčelinjih vaši na jednoj matici. U Francuskoj je, prema nekim podacima, sa jedne matice svakodnevno skidano po oko 40 vaši da bi se taj broj na kraju popeo na 371 pčelinju vaš.

U nekim zemljama zaraza pčelinjom vaši se tretira kao i sve druge pčelinje bolesti i to je regulisano veterinarskim propisima. Znači da je zbog nečega kod njih to veći problem nego kod nas, gde se pčelinja vaš nalazi u manjoj meri i predstavlja opasnost samo za maticu, ako je izuzetno opterećena većim brojem ovih poluparazita, inače nije neki veći problem za pčelarstvo.

Biologija pčelinje vaši

Odrasla ženka (Braula coeca) je 1,5 mm duga i 0,75 mm široka, crvenomrke boje i, za razliku od Varroa jacobsoni koja je spljoštenog i elispoidnog oblika po širini, duža je nego što je široka i stoji izdignuta na tri para nogu. Sa pčele i matice se teško skida. To je moguće učiniti ako se vrh čačkalice umoči u med i pažljivo vaš zalepi za med i skine sa pčele ili matice.

Pčelinja vaš se razmnožava ispod mednih poklopaca gde ženka u izbušenom kanalu položi jaja iz kojih se izlegu larve, koje pređu u lutke i na kraju u odrasle mužjake i ženke. Celo razviće traje oko 20 dana. Larve i lutke se hrane medom i polenom a možda i voskom. Odrasli insekti iznuđavaju hranu sa usnog aparata pčela radilica i matice.

Dijagnoza i suzbijanje pčelinje vaši

Utvrđivanje stepena zaraženosti pčelinjih društava pčelinjom vaši vrši se kontrolnim tretiranjima. Za ovo se ranije koristio duvanski dim. Ako se prilikom tretiranja utvrdi da u društvu ima 5 pčelinijh vaši na 100 pčela radilica, smatra se da je zaraženost slaba; do 15 srednja a preko 15 jaka.

Naša istraživanja su pokazala da se pomoću dimnih listića fluvalinata može lako suzbijati pčelinja vaš. U stvari, to se i događa zbog toga što se sve više koristi ovaj piretroid za suzbijanje varoe.

Dimni listići amitraza su se pokazali neeefikasnim, dok je posipanje pčela po ulicama sprašenim timolom vrlo efikasno.

Kao što smo već napomenuli, invadiranost pčelinjih društava pčelinjom vaši, u Srbiji i pored toga što ni izdaleka nije kritična, treba imati u vidu da se ta situacija može pod određenim uslovima promeniti i zbog toga dobro je s vremena na vreme obratiti pažnju na ovog neželjenog sustanara u pčelinjem društvu.

Mravi Ima mnogo vrsta mrava koji se vide oko košnica i na košnicama, a ponekad se nađu i u

pčelinjem gnezdu. Ako se košnice češće ne otvaraju, može se i čitav mravinjak formirati ispod poklopca ili u utopljivajućem materijalu. Neke vrste mrava mogu postati pravi problem za pčelinje društvo, jer rado uzimaju med iz košnice, a da bi do meda došli napadnu i same pčele. Većina mrava se zadovoljava mrtvim pčelama i otpacima ispred košnice, ali je činjenica da prisustvo mrava na pčelinjaku iziritira većinu pčela.

33

Na lokacijama gde nema mnogo mrava obično se ne preduzimaju neke posebne mere protiv mrava koje sporadično zapažamo, ali u šumskim područjima i zapuštenim pčelinjacima, postolja na kojima se nalaze košnice treba u vidu uske trake premazati tovatnom mašću. Još je bolje stopiće nogara od metala i drveta staviti u konzerve napunjene do pola pregorelim motornim uljem.

Da bi se mravi odvratili od pčelinjaka, putanje kojima se kreću treba posuti petroleumom, a mravinjake rasturiti. Ukoliko problem sa mravima potraje, mravinjaci se sigurno uništavaju ugljendisulfidom. Da bi se to postiglo, u sredini mravinjaka treba napraviti dublju rupu i u nju sasuti kašiku ugljendisufida i potom rupu zatvoriti. Otrovna isparenja hemikalije ubrzo će uništiti mrave. Mravi se mogu uništavati i drugim insekticidima koji se nalaze u prodaji i to često u vidu spreja. Samo ni u kom slučaju ne treba upotrebljavati sprej na košnici ili u samoj blizini košnice, jer se na taj način mogu teško oštetiti i uništiti pčelinja društva. Inače, treba naglastiti da su mravi korisni insekti i ako ne prave probleme, ne treba ih uništavati.

U toku naših istraživanja primene fluvalinata za suzbijanje Varroa jacobsoni, na ulošcima ispod mreže na podnjačama u određenom momentu smo primetili da nema onoliko mrtvih varoa koliko se očekivalo, ali smo zato zapazili mrave da se kreću po ulošku. Brzo smo posumnjali da su baš mravi mogli odneti oborene krpelje. Pažljivim posmatranjem posle naknadnog tretiranja odmah smo videli kako mravi vešto u svoje čeljusti hvataju varou i odnose sa uloška. Ovo može biti veoma važno kako za naučnike tako i za pčelare jer se i nakon tretiranja i kontrole može doći u zabludu o efikasnosti preparata ili o prisustvu i ne prisustvu varoe u košnici.

Ose i stršljeni Od avgusta pa sve do u jesen dok su aktivne, ose se pokušavaju uvući u košnice da bi došle do

meda. Sem toga, ubijene pčele im služe za ishranu legla. Za razliku od pčela, kod osa samo maticc prežive do sledeće sezone.

Ose su veliki sladokusci i ne prezaju ni od nasilnog ulaska u košnicu, ali se pčele stražarice najčešće uspešno suprostavljaju tome. Ako su društva iz nekog razloga oslabila, ta odbrana može biti nedovoljna tako da ose, ako se pojave u većem broju, mogu uništiti pčelinje društvo.

Zbog toga osinja i stršeljnska gnezda, bilo da su u zemlji, ili na nekom drugom mestu, treba uništavati čim se otkriju rano u sezoni. To se najbolje izvodi sprejom, koji se takođe može upotrebiti i protiv stršljena. Samo treba imati u vidu da je ubod stršljena mnogo opasniji od uboda pčele i ose, pa se treba dobro zaštititi prilikom uništavanja ove štetočine pčela. Svi poslovi oko uništavnja moraju se obavljati noću kada su ose i stršljeni u gnezdu.

Za hvatanje osa mogu se koristiti razni mamci, između ostalih do polovine puna flaša piva u koje se može kapnuti malo sirćeta i dodati jedna kašičica šećera. Ubrzo, čim dođe do vrenja, ose budu privučene i one ulaze u bocu gde se utapaju. Pčele ne privlači sadržina boce, pa nema opasnosti za njih.

Posebno treba naglasiti opasnost koju stršljeni predstavljaju u avgustu i spetembru kad ih ima mnogo. Doleću na pčelinjak i vešto hvataju pčele u letu odnoseći ih u svoje gnezdo.

Pored hemikalija protiv stršljena se uveče i u toku noći možc primeniti plamen i uznemireni stršljeni uleću gde nalaze svoju smrt.

Kako ose, tako i stršljeni, mogu se hvatati u posebne klopkc napravljene od žičane mreže u vidu levka. Klopke se postave kasno uveče tako da se u toku sledećeg dana u klopci nađe veliki deo odraslih osa ili stršljenova.

34

Pčelovuk, jedna vrsta ose samice, gnezdi se u zemlji i slično stršljenu, za opskrbljivanje svog legla, hvata takođe pčele. Pošto su njegova gnezda u zemlji, teže ih je zapaziti nego gnezda stršljena.

U planinskim predelima u košnice se takođe uvlači i jedna vrsta bumbara, tako da se u junu ispred košnice može videti po neki bumbar koga su pčele ubile. Ti bumbari pokušavaju da dođu do meda iz košnice.

Pauci. Na svakom pčelinjaku, ako se dobro zagleda oko košnice, lako će se otkriti paukove mreže.

Pauci u svojim razapetim mrežama koje se sa punim mednim voljkama vraćaju iz paše. Kada pčela padne u mrežu, brzo postaje plen skrivenog pauka. Neke vrste pauka napadaju pčele dok one sakupljaju nektar i polen u cvetovima. Ako se hoda po polju moguće je na cvetovima naći pauka sa umrtvljenom pčelom.

Jedini način borbe protiv pauka je skidanje njihovih mreža i ubijanje samog pauka na pčelinjaku.

Miševi i rovčica

Gde god ima miševa, a to je oko zgrada ili ako je u blizini stočna hrana, miševi su potencijalne štetočine koje mogu naneti velike štete pčelinjim društvima i saću u košnici. Miševi su za pčele najopasniji zimi. Oni se najčešće uvlače u košnice u jesen kada vreme zahladni i ako ih pčelar ne oseti, provedu celu zimu u kašmci. Tu izgrade gnezdo, jedu med i pčele, grickaju saće i, što je najgore, uznemiravaju pčelinje klube. Takvo društvo loše zimuje i slabo izađe iz zime. Sem toga, veći broj okvira bude oštećen i zaprljani mišijom aktivnošću.

Da bi se otklonila opasnost od miševa, najbolje je da pčelinjak bude čist, bez odpadaka, travuljine, trulog lišća, raznog krša i dr. Lasice i neotrovne zmije se hrane miševima, pa zbog toga ih ne treba ubijati ili progoniti sa pčelinjaka.

Mačke, mišolovke i otrovne mamce treba koristiti za suzbijanje ovog nezgodnog glodara. Miševi, a još više pacovi, mogu napraviti velike štete gde se drži rezervno saće i ostali materijal.

Da bi se miševima sprečio ulazak u košnice, treba na vreme u oktobru, postaviti češljeve na leta košnica kroz koje pčele mogu prolaziti ali ne i miševi.

U toku zime treba paziti da se otvori na češljevima ne zablokiraju mrtvim pčelama i tako onemogući izlet pčela.

Ako se rovčica nađe na pčelinjaku, može društvo oštetiti više nego i miševi jer se hrani pčelama. Pošto je njeno telo veoma elastično, u stanju je da se provuče na otvore kroz koje miš ne može proći. Njeno prisustvo lako se primeti na letu košnica po masi izgrickanih pčela. I zbog rovčice se moraju postavljati češljevi. Ako je treba uništiti na pčelinjaku. Najbolje je gredicu ispod košnice ili parče daske namazati plastičnim lepkom na koji se rovčice lako uhvate.

Ako miš, a posebno rovčica, uđu u košnicu sa jakim društvom, pogotovu onda kada su pčele aktivnije, one mogu ubodima ubiti ove glodare. Pošto ih ne mogu cele izbaciti iz košnice, oblepe ih propolisom pa ih pčelar nađe mumificirane ili raspadnute delove pčele iznesu a na podnjači ostane

35

samo kostur.

Ptice Ptice koje se hrane insketima sklone su da hvataju pčele. Neke vrste ptica to čine redovno a

druge kada je malo drugih izvora hrane. Od svih ptica, najopasnija je pčelarica (nerops apiasler). To je lepa ptica. Na leđima ima perje zagasito-smeđe boje; glava trbuh i rep su joj plavozeleni a pod vratom je zlatno žuta. Nadleće pčelinjak i hvata pčele koje se vraćaju iz paše u košnicu. Vrlo često leti u jatu, tako da se mogu videti raspoređene po liniji leta pčela kako masovno uništavaju pčele. Jedna ptica je u stanju za kratko vreme da utamani 150 do 200 pčela. Pčelarica je posebno opasna kada odgaja mlade, jer joj je za mlade neohodno mnogo hrane.

Da bi sprečili veće štete od pčelarica, one se mogu ubijati iz lovačke puške ili ih poplašiti pucnjevima. Pošto se ove vrste ptica gnezde u strmim rečnim obalama ili lesnim strminama, preporučuje se zatvaranje hodnika koji vode u gnezdo u vreme gnežđenja pčelarice. Krpa natopljena ugljendisulfidom, ako se ugura kroz hodnik, pa se zatim nabije zemljom, sigurno će dovesti do uništenja ove štetočine pčela.

U toku zime detlić može naneti velike štete pčelinjim društvima zato što je sklon da svojim jakim kljunom probija zid košnice, što uzrokuje ne samo oštećenje košnice već i teško uznemirenje pčelinjeg društva. To može dovesti do gubitka ako je spoljna temperatura niska.

Senica, omanja ptica, takođe je veoma aktivna u toku zime na letu košnice, gde hvata pčele koje pokušavaju da izlete napolje.