СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ: ИСТОРИЈА

ТЕМА: БИТКА НА ЧЕГРУ

САДРЖАЈ

         

2

Увод ................................................................................................. ....................... 3.

Обнова ратних операција 1809.године.......................................... ....................... 8.

Стање уочи битке.............................................................................

....................... 9.

Почетак битке.................................................................................. ....................... 13.

Литература........................................................................................

.......................

.18.

Божа Илић, Бој на Чегру

Увод

  Узроци избијања Првог српског устанка двојаког су карактера, економског и политичког.   На почетку, устанак је био уперен против дахијског режима, који је и изазвао економске и политичке поремећаје у Београдском пашалуку. Легалним повратком јаничара у Београдски пашалук 1799. године, почели су црни дани за српски народ. Тровање троношког архимандрита Стевана Јовановића, убиство тамнавског кнеза Ранка Лазаревића, убиствима митрополита Методија и београдског везира Хаџи-Мустафа паше (1801.год.) настало је доба дахијске страховладе 1801-1804. Дахије Фочић Мехмед-ага, Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија поделиле су пашалук на четири дела, а у унутрашњости су управу поверили својим блиским рођацима са звањем муселима. Први су остали у сећању народа као велике дахије, а потоњи као кабадахије. Дахије су увеле читлуке, што је додатно оптерећивало српско становништво са новим дажбинама. Дахијски режим је такође уништио српску кнежинску самоуправу која је била успостављена у време Хаџи-Мустафиног режима путем фермана из 1793, 1794. и 1796. године. Тим ферманима Срби су имали право да обављају локалну власт, сакупљају порезе, врше административне и судске функције, док Турци нису могли да се мешају у српску локалну самоуправу нити да живе по селима. Такав систем нарушен је када су дахије по селима послале субаше и ханџије, чиме су се Турци поново вратили на село.

3

  Положај српског становништва под дахијским режимом био је изузетно тежак услед читлука, разних пореских оптерећења, зулума и др. То је довело до појаве масовне хајдучије у пашалуку. Отуда је српски народ од 1803. године отпочео примреме за дизање устанка против дахија, ради успостављања стања као у време Хаџи-Мустафиног режима.

Припреме за устанак у Ваљевској нахији је спроводио Алекса Ненадовић, а у Шумадији Карађорђе. Српски кнезови су се окупили у манастиру Боговађа 1803. године, када је одлучено да се устанак подигне на пролеће 1804. године. Кнезови су у међувремену преко спахија упутили писмо Порти у којем су се жалили на дахијски режим. За то писмо сазнале су дахије, али нису одмах реаговале. У Шумадији, Карађорђе је на устанак позвао истакнуте Србе Васу Чарапића, Јанка Катића, Младена Миловановића, Милана Обреновића, Стевана Синђелића и др. Сви планови око подизања устанка су требали да се чувају у великој тајности. Карађорђе је преко Аустрије добављао оружје и муницију. Упркос тајновитости ових припрема за устанак, дахије су за њих ипак дознале. Необорив доказ дахије су добиле из писма Алексе Ненадовића капетану Митесеру у Земуну у којем је кнез Алекса тражио оружје и муницију за устанак. Због тога су дахије желеле да муњевитом акцијом, тзв. сечом кнезова, спрече избијање устанка. Ова акција имала је за циљ да се уклоне непослушни кнезови и виђенији Срби који су припремали устанак, а уједно и заплаши народ. Повод за сечу кнезова био је султанов ферман из 1804. године у којем султан тражи од дахија да престану са терором јер ће у супротном на њих послати војску друге вере и друге народности. Под том војском дахије су препознали Србе. Сечу кнезова у Ваљевској нахији је лично предводио Фочић Мехмед ага, који је заробио и погубио кнезове Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина. У сечи кнезова страдао је и Хаџи-Рувим. Дахије су наредила муселимима да погубе све кнезове које буду ухватили. Пошто су се највише плашиле Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, дахије су лично предводиле сечу кнезова  у Ваљевској нахији. „Захваљујући таквим околностима“, сечу кнезова у Шумадији нису предводиле дахије, већ нижи органи турске власти. То је омогућило Карађорђу да сачува живу главу. Сеча кнезова је изазвала реакцију код српског становништва, које се ускомешало и почело да сакупља оружје. Након што је измакао сечи кнезова, Карађорђе се нашао на збору у Орашцу на Сретење 1804. године са Станојем Главашом, Арсенијем Ломом, Вељком Петровићем, Марком Катићем, и са још око 300 истакнутих људи претежно из Шумадије. Тада је одлучено да се дигне устанак

4

против дахија. Њима су се спонтано придуживали остали сељаци из околине Тополе. Убрзо у сви делови пашалука били у пламену побуне. Васа Чарапић је са Авале побунио Београдску нахију, док су Миленко Стојковић и Петар Добрњац подигли устанак у Смедеревској нахији. Тако је почео Први српски устанак, из кога се родила савремена српска држава.

Да би се што правилније сагледали узроци и последице битке на Чегру, историчар је дужан да на овом месту пружи краћи преглед догађаја из Првог српског устанка којих су претходили самом боју на Чегру.    Велике победе код Иванковца 1805. године, а посебно на Мишару и Делиграду 1806. године, показале су да су српски устаници под вођством Карађорђа способни да на отвореном пољу туку војску Османског царства, а самим тиме постало

5

јасно да је устанак изашао из оквира „побуњене хришћанске раје“ и да се претворио у борбу за ослобођење од турске власти.   Посебно је важно споменути да су се међу устаничком војском, још од 1806, а нарочито 1807. године истакао читав низ храбрих и способних људи из Понишавља, Топлице и Јужне Мораве, који су убрзо добили звања буљубаша, бимбаша и војвода српске устаничке војске, као и висока признања од самог Карађорђа и Правитељствујшчег Совјета. Међу њима именоване су чак и тзв. титуларне војводе за подручја која су тек требало да се ослободе:

Петко и Никола Поповићи – „војводе нишевачке“

Мита и Маринко Петровићи – „војводе пиротске“

Илија Петровић Стреља – „војвода лесковачки“

Риста Исајловић – „војвода прокупачки“

Крста Н., - „војвода сврљички“

  Први српски устанак је поред Београдског пашалука захватио и подручје Заплања, Знепоље, Топлицу, Јабланицу, Власотинце и друге крајеве. Такође, важно је истаћи да је почетком 1806. године српска устаничка војска под командом војводе Младена Миловановић и чувеног хајдучког харамбаше Станоја Главаша, кренула према Лесковачком пашалуку, заузимајући при том Крушевац, настављајући са војним операцијама према Нишу. Истовремено је друго крило устаничке војске, под командом Петра Добрњца заузело Параћин, Ражањ и Алексинац. Као круна тог похода, у пролеће 1806. године, подигнут је и утврђен велики шанац између Алексинца и Ражња, који је под командом инжењерског капетана Вуче Жикића претворен у прави утврђени систем, добивши име Делиград.Тиме је устаничка Србија добила снажно упориште, чиме је бранила свој Јужни фронт од турских напада. Већ поменути војвода Стреља био је командант десног крила Јужног фронта, и главни организатор свих устаничких акција у Јужном Поморављу.  Сјајне устаничке победе у ратовању против Турака, Србима ипак нису донеле жељене резултате. Опет се показало да о судбини српског народа одлучују интереси великих европских сила. Наиме, по Европи је у то време Наполеон Бонапарта водио ратове и низао војничке успехе који су резултирали поразом

6

руске војске у Источној Пруској и склапањем мировног уговора у Тилзиту јула 1807. године, између Наполеона и Александра Првог. У решавању балканског питања, Наполеон је посредовао у постизању споразума између Турске и Русије. То је довело до примирја у Слобозију августа 1807. Руска војска је требало да се повуче из Молдавије и Влашке, док је за Србију предвиђено примирје на сектору од Видина до Кладова. Касније, на интервенцију Русије, Турска је прихватила да примирје обухвати целу граничну линију српско-турског ратовања. Тиме је започео период затишја у српско-турским односима који ће потрајати све до пролећа 1809. године.    Примирје у Слобозију је од великог значаја за нашу националну историју јер представља први међународни акт у коме је било говора о постојању устаничке Србије.

Обнова ратних операција 1809. Године

7

  Почетком 1809. године обновљен је рат између Русије и Турске. На вести да ће руска војска прећи Дунав, Карађорђе је одлучио да и Срби пређу турску границу пре него што Турци изврше прикупљање своје војске. Одређена су четири главна правца напредовања: према Видину где је за команданта био одређен Миленко Стојковић; према Нишу ради ослобађања Ниша и продирања према Пироту и Врању, као и пружања помоћи устаницима у тим крајевима, руководио је Милоје Петровић; према Босни са циљем да се подигне устанак у пограничним крајевима и Крајини под командом Јакова Ненадовића; преко Старог Влаха ка херцеговачко-брдским племенима да би се ухватила веза са Црном Гором и одсекла Босна од осталих крајева Турског Царства, главну команду имао је  сам Карађорђе.

Стање уочи битке

  Основни правац напредовања, усмерен ка ослобађању југоисточних крајева Београдског пашалука био је у правцу Ниша. Главни циљ устаничких старешина био је заузимање, односно ослобађање града Ниша. Целокупна команда над устаничким јединицама на нишавском правцу је, уместо прослављеном ратнику, победнику на Делиграду, војводи Петру Добрњцу, поверена другом устаничком војводи, Милоју Петровићу. Наравно, одмах је дошло до противљења да Милоје буде главни командант. Младен Миловановић није одустајао од предлога зато што му је Милоје био кум. Веровао је да ћемо уз помоћ Руса ослободити све градове, па и Ниш. Посејано је семе раздора међу устаничким командантима, које је у великој мери утицало на развој догађаја.   Напустивши утврђени Делиград крајем априла 1809. године, устаничке снаге у јачини од око 16.000 војника, потпомогнуте добровољачким одредима на терену, запоселе су 2. маја линију Попадика – Репиште – Раваниште – Бели брег и заузеле положаје у рејону Каменице надомак Ниша. Извидница је изабрала скривена места са доста воде и траве. Тако параћински војвода Илија Барјактаревић збрину војску код данашњег манастира Преображење, повише села Хума и Бренице. Синђелић је у почетку био изнад села Каменице на месту Дабила. Тада су устаничке старешине одржале неку врсту Ратног савета, током кога су се испољила два различита мишљења. Главнокомандујући Милоје Петровић је заговарао убрзани напад на сам град Ниш и тамошњи турски гарнизон. Са друге стране, Хајдук Вељко и Петар Добрњац залагали су се за битку на отвореном пољу, односно опцију да се сачека да им се непријатељ приближи.  Већина устаничких првака подржала је други предлог, опцију чекања непријатеља, чиме је одређен коначан ратни план устаника, и тај очигледно погрешан избор и те како ће утицати на неповољан исход самог боја.

8

            Стеван Синђелић

                                    Вељко   Петар Добрњац

На запоседнутим положајима ископани су шанчеви, и формиран је распоред главних устаничких јединица. Шанчеви се шире и продубљују и читавом дужином западно и мање јужном и северном страном, шанчеви су широки 4 метра а дубоки 2 метра. Висина препоне са ископаном земљом из шанчева беше око 5 метра.

Иза утврђења је изграђен већи број грудобрана, канали за снадбевање као и већа

9

склоништа. Даље од каскаде а по средини утвђења, беше укопана и добро скривена барутана (магацин са барутом). За све време градње утврђења народ околних села и војска у слози чекаше борбу за ослобођење. Параћински војвода Илија Барјактаревић, са око 2.000 бораца налазио се на десном крилу, док су лево крило, у близини Горњег Матејевца, држали Петар Добрњац и Хајдук  Вељко Петровић, са око 3.500 устаника. На положају на Раваништу код Каменице налазиле су се трупе Милоја Петровића. Средишњи део устаничких снага од отприлике 3.000 пешака под командом ресавског војводе Стевана Синђелића, ушанчио се на самом Чегру. Резервне трупе под командом млавског војводе Пауља Матејића, лоцирале су се на Теменом врху. Према сведочењу историјских извора, у српској команди нити је постојала чврста нити јединствена команда. Вук Караџић у свом спису „Правитељствујушћи совјет сербски за времена Кара-Ђорђева или отимање ондашњијех великаша око власти“ овако  описује стање на фронту према Нишу 1809. године: „ У Делиграду је отприје управљао Петар Добрњац, и свагда срећно; сад Младен (Младен Миловановић, председник Правитељствујушћег совјета), мислећи зацијело да ће Срби узети Ниш и жалећи и завидећи да Петар, који је непријатељ његов и Карађорђев, опљачка онакву варош и још већма осили, наговори Карађорђија те мјесто њега постави Милоја Петровића главнијем управитељем на ономе крају.“ Милоје је наравно, почео да заповеда и пркоси Петру, што је довело до  раскола у војсци и поделе људства на Милојевце и Петровце.

  Са друге стране, турске трупе у Нишу и околини убрзано су се припремале за предстојећи окршај. Стална посада турског гарнизона у Нишу, која је била појачана трупама под командом Мустафа-паше ђаковачког, Махмуд-паше призренског и Милић-Цанић-паше, располагагала је са око 10.000 до 15.000 војника. Исмаил-паша из Сереза појачао је трупе са још свежих 18.000 бораца. Тако је релативна надмоћ у људству које су имале устаничке снаге на почетку, вишеструко поремећена у корист турских трупа. Турска војска која се супроставила Србима у боју на Чегру бројала је око 35.000 ратника, а предводио ју је енергични Ахмед Хуршид-паша.  Турска артиљерија и пешадија биле су распоређене у нишкој тврђави, а коњица на простору између Ниша и Нишке Бање, предузимајући повремене изненадне нападе на српске положаје. До 15. маја сви турски напади под вођством лесковачког Шашит-паше били су одбијени. Уљуљкане релативно лаким успесима у одбијању непријатељских напада, српске војводе чекали су нападе, уместо да нападну противника дуж широког простора бојишта, или угрозе сам Ниш. Истовремено, изостанак било каквог стратегијског покрета, или покушаја озбиљнијег окршаја са све бројнијим непријатељем,

10

допринео је продубљивању ривалства између Милоја Петровића и Петра Добрњца, који се неминовно пренео и на велики део устаничке војске. Петар Добрњац је своје незадовољство због деградирања у другоразредног заповедника исказиваосамосталним и самовољним акцијама на делу бојишта под његовом командом.  Хајдук Вељко је такође био незадовољан својим положајем у устаничкој војсци, јер је сматрао да је у потпуном нескладу са његовим дотадашњим успесима и заслугама. Сметало му је и то што је војвода Стеван Синђелић, који је и сам био жељан славе и успеха, на силу издејствовао истурени положај на самом Чегру, најближи самом граду, чиме би у евентуалном успеху у боју одиграо пресудну улогу у заузимању Ниша. Непоштујући Милојев ауторитет, Хајдук Вељко 17. маја самоиницијативно  напушта своје утврђене положаје код Каменице, и упућује се ка Књажевцу и Сокобањи, у сусрет наводној турској претњи из тог правца. Ипак, врхунац разједињености српских војвода представљао је одлазак Петра Добрњца и његових војника са положаја код Каменице 28. маја, само три дана уочи битке

Почетак битке

Турска креће свим силама од Нишке Бање према Нишу и то местимично парадно у четири реда. Белци, риђи, ђогани, вранци. Оваква формација постављена је да би нас застрашила. Како би се ми повукли, јер иако су Турци знали да су сада

11

многобројнији , знали су да ће их Срби дочекати. А њима је био тада поотребан сваки војник за даље ратовање са Русијом. Од Тврђаве према Вишнику креће пешадија. Углавном легионари у првим борбеним редовима, јер се мртвим легионарима не плаћа и не копа им се гроб. За њима креће 2000 турских коњаника. На северним падинама брда Виник довукоше и поставише артиљерију, топове. Ово не случајно јер је врх брда и дан-данас спојен са нишком Тврђавом подземним тунелом грађеним још у периоду Римског царства. Невидљиво за наше грађане и попове од којих смо имали таква обавештења. Турци дакле подземним путем на Виник довлаче преко 4000 свежих и одморних војника. Тако на један и по километар северозападно од Чегра формирају своје лево крило. Оно је требало евентуално да пресече пут Илији Барјактаревићу и са леве стране опколи Синђелићево утврђење. Стеван Синђелић на Чегру са 3000 Ресаваца и нешто преко 1000 добровољаца чека одлучујућу битку. Ноћ уочи главне битке од попа Макарија, другог нишког епископа, сазнајемо за напад већих размера. Гласник би упућен на Равниште Милоју Петровићу, главном команданту. Овај га, не верујући му, измлати и отера. Премлаћени гласник се једва довуче до Синђелића који га добро саслуша и наравно све му поверова. Не слутећи у каквој ће се ситуацији наћи, Синђелић се са Ресавцима спрема за љути бој. Од гласника не сазнаше за број и силу Турску, јер то није знао ни епископ Макарије други, који га посла. Ипак , сазнавши донекле одакле ће Турци напасти, доноси одлуку да у раним јутарњим сатима да се за одбрану на згодним местима на десној обали Нишаве распореди преко 1000 добровољаца. Они су га доста дуго одолевали налетима турске коњице. Касније ће почети одступање према Чегру. Болница поче примати и прве рањенике.Један од турских официра крену са својом коњицом према Чегру. Са око 350 коњаника у раним јутарњим сатима наиђоше на празне и пусте шанчеве Вељка и Добрњца. Стигавши на свега 2 километра југоисточно од Чегра, одлучише да се одморе у ливадама и ту чекају веће турске јединице. Од покретних стража Синђелић сазна где су Турци и колико их има.

Издаје наредбу, па око 500 коњаника кренуше са Чегра којима се придружи и једна чета наше коњице са Нишаве. Настаде велика борба где потпуно изненађени Турци изгинуше, а од наших 21 коњаник оде у славу. Ова победа донесе радост и охрабрење. Сазнавши за већи напад на Нишави, Синђелић нареди да се пешаци повлаче ка Чегру па да коњица пресече турске извиђачке десетине. Иако многобројни, Турци на десном крилу и у коњици успорише кретање према Нишу и чекаше нове команде. Милоје се обрадова јутарњом победом, али не размишља о промени плана. Сврљижани беху упорни да дођу до Синђелића, али им Милоје запрети, па ови остадоше да му чувају леђа. Сазнавши за пораз турских коњаника, Хуршид паша схвати грешку младог турског официра. Пада му на памет изглед

12

Чегра гледаног са Виника, а то је лик великог стопала. Издаје наредбу да у широком фронту стопу по стопу крену према Чегру. Зато се и брдо зове Чегар. Илија Барјактаревић, наше десно крило, поправља утврђење и чека Турке.  Од њега Синђелић и не тражише помоћ јер је имао добар положај и само око 3000 војника. Кад се паша увери да нема Карађорђа а ни Руса, нареди први артиљерски напад. Иако међу топаџијама беше и енглеских плаћеника, напад беше врло неуспешан. Паша због тога одсече главу команданта турске артиљерије и нареди да се топови довуку свега на 300 до 400 метара северозападно од Чегра, код места Врбице. Одавде су турски топови били врло прецизни.Резултат напада је био велики број мртвих и рањених, разрушени грудобрани и канали, у утврђењу је било доста оштећења. Соколећи своје јунаке, Синђелић предузима све да би спремно сачекао нови напад Турака. Добро укопана барутана издржа и оста неоштећена. Наравно, паша после успешног артиљерског напада креће. Југоисточно од Виника преко Стружишта и Мастне иду прво легионари. Синђелић поново изводи коњицу која у почетку у првим борбеним редовима прави покољ и пометњу, али легионарима у помоћ стиже и преко 2000 турских коњаника.Ово су били тренуци када ни Синђелић ни остале војводе нису знали за долазак великог броја нових турских јединица. У међувремену, док од артиљеријског напада нисмо пребројали мртве, нити све рањенике спустили до војне болнице, са југоистока наступа нови налет Турака. Због велике стрмине на источном делу Чегра и због чињенице да су му Срби ѕа леђа, Синђелић није очекивао напад. Због тога је наш источни зид био обичан плот од врљика који само показиваше докле је војска. Турски налет кумбурама лако уништи слабу заштиту. Маса Турака упада у југоисточни део чегарског утврђења. Настаје борба прса у прса и права кланица. Али овај напад Турака не би сихронизован са центром турске војске где се наша коњица још увек дивовски борила. Неусташиви Синђелић се не збуњује у таквој ситуацији. Пребацује више војника према месту напада. Кроз западну јуришну капију изводи преко 300 Ресаваца. Сада једни из утврђења, други споља, као у мишоловци доста брзо уништише преко 500 Турака. Без обзира на велики број страдалих Срба до тада, због овакве победе, а незнајући шта их брзо чека, код презивелих бораца дође до славља и весеља. Али не радује се Стеван Синђелић. А како би се радовао кад види и сазнаје да је ,лавски војвода, Пауљ Матејић, на Ижишту на пола пута и да ће му нови део десног крила турске војске пресећи пут. Тначи да је његова помоћ крајње неизвесна.У центру види пораз наше коњице и престројаванје нових турских јединица од близу 20000 Турака. Кад види да лево крило турске војске буквално из земље извире и затвара обруч, он схвата да је издан и да са овако великом силом колико нас је преостало више немамо ама баш никаквих шанси. И док се душманска сила роји и приближава утврђењу, и док се још увек могао брзим повлачењем можда спасити са преживелим борцима, он то не чини. Разлога је било више. У Првом

13

српском устанку нигде се и ниједан српски војвода није повукао са бојишта. Пред војводама Синђелић се заклињао да ће први ући у Ниш, велики број рањеника и хтеде нам оставити у аманет како се бори за отаџбину. Наређује хитну евакуацију болнице и рањене према Репишту, одакле већ у подне побеже збирштина. Младе добровољце из околних села и Заплања буквално најури из утврђења и посла кућама. Окупља сву војску око себе да не би узалуд гинули због политичара и издајства он их ослобађа заклетве у Грабовцу-Сви за једног, један за све-али ни један једини српски борац не хтеде да остави рањене другове ни свог храброг војводу Синђелића. Од беса што ће му сви борци изгинути па и он сам паде му на памет ста му ваља чинити. Свом сеизу наређује да изврши припрему барутане за експлозију и да се одмах евакуише пут Грабовца. Пред делом преживеле војске он петорици војника, међу којима беше и његов брат, да би их духовно и морално ослободио, наређује да остану живи како би пренели Карађорђу, Совјету и поколењима шта се тога за Србе болног дана десило.Турци се приближавају утврђењу, али док онај ров нису испунили лешевима нису могли у њега. Тек су могли преко својих мртвих, углавном легионара, талас од преко 2000 Турака запљускује чегарско утврђење. Поново настаје права кланица и борба прса у прса, за српске борце права драма у којој сваки Србин постаје Синђелић за себе. За Стевана Синђелића рекоше да је био неустрашив, прави див. Стизао је да онемоћале охрабри чак и рањенику помогне и да лично убије, закоље, задави ко зна колико Турака. Али нови облак од преко 2000 Турака запљускује наше утврђење. Петнаест Турчина на једног Србина, благ израз порстаје борба прса у прса. Од густине Турских војника у тим тренуцима српски борци више нису могли да користе ни пушку, ни кубуру, ни мач, ни нож, ни шаке. Једино оружје србима осташе зуби.У таквој ситуацији да не би пао жив у руке Турцима, Синђелић са капетаном Славујевићем једва се проби до барутане. У том часу по ко зна који пут гласно викну: Браћо! Спашавај се ко хоће и ко може. Турска се руља носећи колац и дерући се: Живог, живог! Приближи све више. Пред сам залазак сунца Стеван намами што више Турака око себе. А како наши песници рекоше, погледа на лепи Ниш и плаво небо. Вади кабуру и пуца у барутану. Синђелић подиже себе, своју и турску војску, све у ваздух. Од силне експлозије остало је много погинулих и рањених, од којих допираше лелек и јаук. Експлозија означи крај неравноправне борбе. Преживели Срби са Чегра и тек пристигли млавски војници дадоше се у повлачење према Равништу. Гледајући оданде крвопролиће. Милоје се поче брзо и неорганизовано повлачити према Сокобањи. На просторима врха Чегра, око данашњег споменика, остаде преко 4000 српских душа. Прибравши се од експлозије, неколико Турака нађоше тело Стевана Синђелића, одсекоше му главу и натакоше на колац. Затим је победнички паши у Тврђаву однесоше. Исте вечери

14

више хиљада Турака кренуло је за Србима. Сустизавши рањене и онемоћеле Србе од Дабила до Висаи од врха Коњштип до Дрешкине чесме, све их поубијаше. Можда зато на тим местима натоплјеним српском крвљу и дан-данас, ваљда и за навек, су поља црвеног божура који својом лепотом и поносом подсећају на чегарски бол. Сутрадан паша нареди да се потера наастави, али само до Делиграда. Сазнавши за чегарску трагедију Карађорђе одмах крену ка Делиграду да се спаси што се спасити може. Поче организовати одбрану. Међутим, Турци сазнаше да су Руси коначно прешли Дунав и и скрцали се у Бугарску. Зато одустају од даљег напредовања. Па тако Београдски пашалук још оста српски.

Турске потере су сусретале српске сељаке са празним запрежним колима, али их по наређењу паше нису дирали. Долазили су да покупе своје изгинуле синове, али за доста злата које је паша много волео. Сазнавши да је у дотадашњим борбама око Ниша и Чегра погинуло много више Турака него Срба, паша се разљути .Нареди да се главе погинулих Срба са Чегра одсекуи донесу у Ниш- на Чегар стигоше пашибозлуци, легионари, па за великих 25 гроша по глави секоше главе српских јунака. Џаковима, коњима их потераше у Ниш. Одмах похапсише где год су нашли мајсторе ћурчије, под претњом сабње наредише им да главе одеру. Поједини кожари били су бичевани јер нису могли радити овако гнусан посао. Посло обављеног посла кожари од муке одоше из Ниша ко зна куд. Поче градња Ћеле-куле. Да би застрашили српски народ, пролазнике па и путописце, паша нареди да се кула зида поред царског пута на два километра источно од Тврђаве. Два дана после битке десетине Срба заробљених у потери били су доведени у Ниш. Они су по целој околини имали одвајати лешеве. Лешеве Турака и легионара одвезоше за Ниш. На сам врх брда Чегар ископаше јаму у којој сахранише српске борце. Градња куле је одмицала. Требало је у 14 редова на четири стране стране узидати по 17 лобања што износи 952 лобање. Међутим, за последњи ред недостајало је око 30. Мајстори упиташе пашу ста да раде јер нема више глава. Паша нареди да се заробљеним Србима одсеку главе и тако попуне редови.како више немаше ко да их дере узидаше их неодране. Њихова косе дуго вијорила на

15

ветру. То су главе чије очи гледају а не виде, чија уста казују а не говоре. Неколико дана касније из Тврђаве донесоше лобању Синђелића. Њу малтером зазидаше на врх куле. Његова глава касније би скинута и чувана код једне нишке породице. Из разумљивих разлога чувана је у тајности. Када су за то створени услови, лобања је враћена. Сада се чува у стакленој витрини поред преосталих глава. Паша је хтео да Ћеле-кулом застраши српски народ, али је ефекат био супротан. Ћеле-кула ће постати симбол опомене и слободарства српског народа.

                    

16

Лутература

17

“Чегарски бол,, Селомир Марковић

Историја града Ниша

18