ALEKSANDAR LOVEN

BIOENERGETIKA PREVELA

DIVNA PERIC-TODOROVIĆ

NOLIT BEOGRAD

1

Naslov originala: BIOENERGETICS

Alexander Lowen, M. D.

Coward, McCann and Goeghegan, Ine, New York, 1975

Copyright © Alexander Lowen, M. D., 1975.

Mojim roditeljima

koji su se posvetili meni i omogućil mi da se suočim sa konfliktima u svo joj ličnosti i da ih proradim.

Tri vrste duše, tri molitve:

Luk sam u tvojim rukama, Gospode. Zapinji me da ne bih istrulio.

Ne zapinji me previše, Gospode, slomiću se.

Zapni me previše, Gospode, nije važno što ću se slomiti.

Nikos Kazancakis, Izveštaj Greku

I. OD RAJHA DO BIOENERGETIKE

Rajhovska terapija, 1940—1945.

Bioenergetika se zasniva na radu Vilhelma Rajha (Wilhelm Reich). On , je bio moj učitelj od 1942. do 1945. godine. Sreo sam ga 1940. godine u Novoj školi za socijalna istraživanja u Njujorku, gde je držao tečaj o analizi karaktera . Zaintrigirao me je opis tog tečaja u katalogu, u kome je pomenut funkcionalni identitet karaktera ličnosti sa njenim telesnim stavom ili mi­šićnim oklopljavanjem. Oklopljavanje se odnosi na ce-lokupni sklop hronične mišićne napetosti u telu. Taj sklop je definisan kao oklop, j e r služi čoveku kao zaš­tita od bolnih i pretećih emocionalnih iskustava. Oklop štiti čoveka od opasnih impulsa kako unu ta r same lič­nosti tako i od napada drugih ljudi.

Pre nego što sam sreo Rajha nekoliko godina sam se bavio odnosom tela i uma. To interesovanje je pro-izašlo iz mog ličnog iskustva sa fizičkim aktivnostima, sportom i gimnastikom. Dok sam tridesetih godina bio instruktor za fiskulturu u nekoliko dečijih letovališta došao sam do zaključka da redovan program fizičke aktivnosti poboljšava ne samo moje fizičko zdravlje već takođe ima pozitivan efekat na moje mentalno sta­nje. U toku svog t raganja razmišljao sam o idejama Emila Zak-Dalkroza (Emile Jacques-Dalcroze), nazva­nim Euri tmika, o konceptu mišićne relaksacije Edmun-da Džekobsona (Edmund Jacobson) i o jogi. Mada me te studije nisu potpuno zadovoljile, potvrdile su ono što sam snažno osećao, naime, da se kroz rad sa telom može uticati na menta lne stavove ljudi.

Rajh je već prvim predavanjem zaplenio moju paž­nju. Započeo je tečaj diskusijom o problemu histerija.

9

Istakao je da psihoanaliza može da objasni istorijski faktor kod histeričnog konverzivnog sindroma. Pokazao je da je taj faktor seksualna t rauma koju je osoba doživela u ranom detinjstvu, a koja je u kasnijim go­dinama potpuno potisnuta i zaboravljena. Potiskivanje i pretvaranje potisnutih ideja i osećanja u simptome čini dinamski faktor bolesti. Mada su pojmovi potiski­vanja i konverzije u ono vreme bili dobro zasnovani principi psihoanalitičke teorije, proces kojim se po­t isnuta ideja pretvara u fizički s imptom nije bio uopšte shvaćen. Rajh je smatrao da psihoanalitičkoj teoriji ne­dostaje razumevanje faktora vremena. „Zašto se", pi­tao se Rajh, „simptom razvija baš tada kada se razvija a ne ranije ili kasnije?" Da bi se dobio odgovor na to pitanje, mora se znati š ta se dešavalo u životu tog pa­cijenta u međuvremenu, kakav je bio njegov odnos prema seksualnim osećanjima tokom tog perioda? Rajh je verovao da se potiskivanje prvobi tne t r aume održava prigušivanjem seksualnih osećanja. To priguši van je izgrađuje predispoziciju za histerični simptom, koji po­činje da se ispoljava tek kao posledica nekog kasnijeg seksualnog doživljaja. Za Rajha se prava neuroza stva­ra gušenjem seksualnog osećanja. zajedno sa ka rak te ­rističnim stavom koji to p ra t i : simptom je samo nje­govo otvoreno ispoljavanje. Razmatranje tog elementa — naime, ponašanja i s tava pacijenta prema, seksual­nosti — uvelo je „ekonomski" faktor u problem neuro­za. Izraz „ekonomski" odnosi se na snage koje predod-ređuju osobu za razvijanje neurotskih simptoma.

Rajhova pronicljivost je ostavila snažan utisak na mene. Pošto sam pročitao mnoge Frojdove knjige, u glavnim crtama sam bio upoznat sa psihoanalitičkim stavovima, ali se nisam sećao da se o tom faktoru diskutovalo. Osećao sam da me je Rajh uveo u nov način poimanja ljudskih problema i odmah sam bio oduševljen. Kako je Rajh razrađivao svoje ideje tokom tečaja, meni je postepeno bivalo jasnije puno značenje tog novog pristupa. Shvatio sam da je ekonomski fak­tor bio važan ključ za razumevanje ličnosti, za to kako osoba upravlja svojom seksualnom energijom ili ener­gijom u celini. Koliko energije čovek ima i koliko je koristi u seksualnoj akt ivnost i? Covekova energetska ekonomija ili seksualna ekonomija odnosi se na to kako on održava ravnotežu između punjenja i pražnjenja ili između seksualnog uzbuđenja i seksualnog rasterećenja.

10

Samo kada je ta ekonomija ili ravnoteža poremećena, razvija se histerični konverzivni simptom. Mišićno oklo-pljavanje, ili hronična mišićna tenzija, služe za održa­vanje te ekonomije u ravnoteži, vezujući energiju koja se ne može rastereti t i .

Što je Rajh više razvijao svoja razmišljanja i opaža­nja, to je moje interesovanje više raslo. Razlika između zdrave i neurotske seksualne ekonomije nije bila u pita­nju ravnoteže. U to vreme Rajh je radije govorio o seksualnoj nego o energetskoj ekonomiji : međut im, ti izrazi su po njegovom mišljenju bili istoznačni. Neurot-ska osoba održava ravnotežu vezujući energiju u mi­šićne tenzije i ograničavajući svoje seksualno uzbuđe­nje. Zdrava osoba nema tih ograničavanja, njena ener­gija nije vezana u mišićno oklopi ja van je. Stoga je sva njena energija dostupna seksualnom zadovoljstvu ili bilo kojem drugom kreat ivnom izražavanju. Njena energet­ska ekonomija funkcioniše na visokom nivou. Nizak nivo energetske ekonomije je karakter is t ika većine ljudi i ona je odgovorna za tendenciju ka depresiji koja je endemska u našoj kul tur i 1 .

Mada je Rajh svoje ideje predstavio jasno i logično, ja sam ostao malo skeptičan tokom prve polovine te­čaja. Takav stav, to sam već ranije znao, t ipičan je za mene. Tome dugujem veliki deo svoje sposobnosti da samostalno razmišljam o s tvar ima. Moj skepticizam prema Rajhu je bio usmeren ka njegovom očiglednom prenaglašavanju uloge seksa u emocionalnim proble­mima. Seks nije potpuni odgovor, mislio sam. Onda. iznenada, moj skepticizam je iščezao a da, toga nisam bio ni svestan. U nas tavku tečaja osećao sam da sam potpuno ubeđen u valjanost Rajhovog stava.

Razlog za tu promenu mi je postao jasan otprilike dve godine kasnije, pošto sam kra tko vreme proveo na terapiji kod Rajha. Prisetio sam se da nisam do kraja pročitao jednu od knjiga preporučenih za Rajhov tečaj, Frojdova Trt eseja o seksualnosti. Stigao sam do polovine drugog eseja, nazvanog Infantilna seksualnost, kada sam prestao da čitam. Tada sam shvatio da je taj esej dotakao moju nesvesnu želju u vezi sopstvene in­fantilne seksualnosti, i pošto sam bio nepripremljen da

' A. Lowen, Depression and the Body. (N. Y. Caward, McCann & Geoghegan, Inc. 1972).

1 i

se suočim sa tom željom, moj skepticizam u vezi važ­nosti seksualnosti nije se više mogao održavati.

Rajhov tečaj o analizi karak te ra završio se j anuara 1941. godine. U periodu između završetka tečaja i po­četka moje terapije ostao sam u kontaktu sa njim. Prisustvovao sam mnogim sastancima u njegovoj kući na Forest Hilu, gde smo diskutovali o socijalnim im­plikacijama njegovog pojma seksualne ekonomije i raz­vijali plan za uključivanje tih pojmova u program usta­nove mentalnog zdravlja. Rajh je u Evropi bio pionir na tom polju. (Taj aspekt njegovog rada i moj odnos prema Lome biće potpunije izložen u narednoj knjizi o Ra j -h u . ) l a

Započeo sam terapiju sa Rajnom u proleće 1942. go­dine. Tokom pre thodne godine bio sam čest posetilac Rajhove laboratorije. On mi je pokazivao neke radove koje je vršio na biološkim prepara t ima i kanceroznom tkivu. Jednoga dana mi reče: „Loven. ako si zaintere-sovan za ovaj posao, postoji samo jedan način da uđeš u njega, a to je da ideš na terapiju". Njegove reci su me trgle, j e r nisam razmišljao o tom potezu. Rekao sam m u : „Zainteresovan sam, ali ono što ja. u stvari, hoću jeste da postanem slavan". Rajh je to shvatio ozbiljno, j e r je odgovorio: „Ja ću te napravit i slav­nim". Tokom godina smatrao sam te Rajhove reči pro­ročanstvom. To je ono što mi je bilo potrebno da pre-vaziđem otpor i upustim se u svoje životno delo.

Moja prva terapijska seansa sa Rajhom bila je do­življaj koji nikada neću zaboraviti . Došao sam sa naiv­nom pretpostavkom da je sa mnom sve u redu. T re ­balo je da to bude čista trening-analiza. Legao sam na krevet u gaćicama za kupanje. Rajh nije koristio kauč. pošto je to bila terapija orijentisana na telo. Rečeno mi je da savijem kolena, da se opustim i da dišem otvorenih usta i opuštene vilice. Sledio sam instrukcije i čekao da vidim šta će se desiti. Posle nekog vremena Rajh reče: „Loven. ne dišeš". Odgovorih: „Naravno da dišem, inače bih bio mrtav" . Onda on pr imet i : „Grudni

'a Od 1075. kada je napisana Đioenergetika, do danas A. Loven nije napisao takvu knjigu. Naikompletnija studija o životu i radu V. Rajna, iz koje se može videti i mesto bioenergelike u odnosu na rajhovsku terapiju, jeste knjiga M. Sharaf, Fury on Earth, a biography of Wilhelm Reich, st. Martin's Press/Marek. New York. 1983. (Prim prev.).

12

koš ti se ne kreće, pipni moj grudni koš". Stavio sam ruku na njegov grudni koš i primetio da se diže i spušta sa svakim udahom. Moj očigledno to nije radio.

Legao sam ponovo i nastavio disanje. Ovoga puta mi se grudni koš dizao i spuštao sa svakim udahom. Ništa se nije desilo. Moje disanje se nastavilo lako i duboko. Malo zatim Rajh reče: „Loven, zabaci glavu unazad i otvori širom oči". Uradio sam što mi je rekao i . . . krik sc razlegao kroz moje grlo. Bio je lep prolećni dan i prozori prema ulici su bili otvoreni. Da bi izbegao nezgode sa susedima, doktor Rajh je tražio da ispra­vim glavu, što je prekinulo vrisak. Nastavio sam du­boko disanje. Čudno, vrisak me nije uznemirio. Nisam bio emocionalno povezan sa t im. Nisam osećao nikakav strah. Posle toga sam još malo disao. Doktor Rajh je tražio da ponovim proceduru: zabacim glavu unazad i širom otvorim oči. Opet se oteo vrisak. Sada se kole­bam da kažem da sam vrištao, jer tada nije izgledalo da to ja radim. Vrisak mi se desio. Opet nisam bio u dodiru sa t im, ali sam napustio seansu sa osećanjem da sa mnom nije baš sve onoliko u redu koliko sam mislio. Bilo je stvari (slika, emocija) u mojoj ličnosti koje su bile skrivene od nesvesnog i tada sam znao da će se one opet pojaviti.

U to vreme Rajh je svoju terapiju nazivao vegeta­tivnom analizom karaktera . Analiza karak te ra bila je njegov najveći doprinos psihoanalitičkoj teoriji, koji su visoko cenili svi analitičari. Vegetativno se odnosi na mobilizaciju osećanja kroz disanje i druge telesne teh­nike koje aktiviraju vegetativne centre (ganglije auto-nomnog nervnog sistema) i oslobađaju ..vegetativne" energije.

Vegetoterapija je predstavljala prodor od čisto ver­balne analize do direktnog rada sa telom. Nastala je nekih devet godina ranije, u toku analitičke seanse. Rajh je to opisao ovako:

U Kopenhagenu, 1933, radio sam terapiju sa čove-kom koji je izgradio izuzetno jak otpor protiv svo­jih pasivno-homoseksualnih fantazija. Taj otpor se manifestovao u krajnjoj ukočenosti vrata (kao da je metlu progutao). Posle energetskog napada na njegov otpor, on je iznenadno popustio, ali na alarmantan način. Boja njegovog lica se naglo menjala od belog do žutog ili plavog; koža je bila išarana i imala raz-

13

ličite nijanse; osećao je jak bol u vratu i potiljku i imao je proliv; osećao se iscrpljeno i izgledalo je da je izgubio oslonac2.

„Energetski napad ; i je bio samo verbalni, ali je bio usmeren ka pacijentovom stavu progutane metle. „Afekti su se pojavili somatski pošto je pacijent na­pustio psihički odbrambeni stav." Rajh je tada shvatio da energija može biti vezana „hroničnim mišićnim ten­zijama" 3 . Od tada je Rajh proučavao telesne stavove svojih pacijenata. Primetio je da „nema neurotske osobe koja nema tenzije u stomaku'" 1 . Uočio je zajed­ničku tendenciju pacijenata da zadržavaju dah i inhi-biraju izdisanje kao način kontrolisanja osećanja. Zak­ljučio je da zadržavanje daha služi za smanjivanje ener­gije organizma redukujući metaboličke aktivnosti, koje zauzvrat smanjuju stvaranje anksioznosti.

Za Rajha je prvi korak terapijske procedure bio da učini da pacijent počne da diše lagano i duboko. Drugi korak je bio da pokrene ispoljavanja onih osećanja koja su najočiglednija u pacijentovom licu ili ponaša­nju. U mom slučaju to ispoljavanje je bio strah. Videli smo kako je moćan efekat imala ta procedura na mene.

Naredne seanse su imale istu opštu s t rukturu . Ležao bih na krevetu i disao slobodno koliko sam mogao, pokušavajući da omogućim da se pojavi duboki udisaj . Rečeno mi je da se p redam svome telu, da ne kont ro-lišem ispoljavanja emocija ili impulsa koji se pojave. Dogodilo se nekoliko stvari koje su me postepeno do­vele u vezu sa ranim sećanjima i iskustvima. Dublje disanje, na koje nisam bio navikao, prvo je izazivalo jako peckanje u mojim rukama, koje se u dva navra ta razvilo u karpopedalni grč, ozbiljno mi grčeći šake. Kako se moje telo privikavalo na povećanu energiju izazvanu dubokim disanjem, ta reakcija je nestajala. Drhtaj se pojavljivao u nogama, dok sam lagano spajao i razdvajao kolena. i u usnama, dok sam sledio impuls da ih napućim kao da nešto tražim.

Nakon toga je došlo do proboja osećanja i sećanja vezanih za njih. Jednom pri l ikom ležao sam na krevetu

1 Wilhelm Reich, The Fuction of the Orgasm (N. Y. Orgone Insti­tute Press, 1942), str. 239—240.

3 Ibid., str 273. * Ibid., str. 273.

14

dišući, a moje telo je počelo da se njiše bez moje sve-sne namere. Njihanje se pojačavalo sve dok nisam seo. Onda, ne primetivši da to radim, ustao sam sa kreveta, okrenuo se da se suočim sa tim i počeo to da uda ram obema pesnicama. Radeći to, pojavilo se lice moga oca na prekrivaču kreveta i odjednom sam znao da ja to njega uda ram zbog bat ina koje sam dobio kao dete. Koju godinu kasnije pitao sam oca o tom događaju. Rekao je da. su to bile jedine bat ine koje sam ikada dobio od njega. Objasnio mi je da se to desilo kada sam došao kući vrlo kasno, tako da se majka nervirala i brinula. Istukao me je da to ne bih ponovo uradio. Interesantan deo tog iskustva, kao i onog sa vrišta­njem, jeste da se desilo potpuno spontano, bez voljne kontrole. Nešto me je pokrenulo da udar im krevet, kao što me je pre thodno pokrenulo da vrištim. Nije tc bila svesna misao, već unutrašnja sila koja me je savladala i držala u svojim rukama.

Drugom prilikom, dok sam ležao na krevetu dišući, osetio sam erekciju. Osećao sam impuls da dodirnem penis, ali sam ga inhibirao. Onda sam se setio zanim­ljive epizode iz detinjstva. Video sam sebe kao dečaka od pet godina kako hodam po stanu u kome sam ži-veo urinirajući po podu. Moji roditelji su bili napolju. Znao sam da to radim u inat mome ocu koji me je prethodnog dana grdio što sam držao penis.

Trebalo mi je devet meseci terapije da shvatim uz­rok onog vriska iz prve seanse. Od tada nisam vrištao nijednom. Sto je vreme više odmicalo, to sam više imao utisak da se pojavljuje neka predstava koju iz s traha nisam hteo da vidim. Posmatrajući plafon sa mog položaja na krevetu, osećao sam da će se to jed­noga dana pojaviti. Onda se to desilo; to je bilo lice moje majke koje je gledalo dole prema meni sa iz­razom intenzivnog besa u očima. Odmah sam znao da je to bilo lice koje me je prestrašilo. Ponovo sam doživeo to iskustvo kao da se t renu tno dešavalo. Bio sam otprilike devetomesečna beba koja leži pred ku­ćom. Plakao sam preglasno za moju majku. Ona je oči­gledno bila zauzeta u kući i moje uporno plakanje ju je nerviralo. Izašla je besna na mene. Ležeći tamo na Rajhovom krevetu, u svojoj trideset trećoj godini, gle­dao sam njenu predstavu i koristeći reči koje nisam znao kao beba, rekao sam: „Zašto si ljuta na mene? Plačem samo zato što želim da budem sa tobom".

15

Tih dana Rajh je koristio drugu tehniku kao tera­pijski postupak. Na početku svake seanse pitao je pa­cijente da mu kažu sve negativne misli koje imaju o njemu. On je verovao da svi pacijenti imaju negat i ­van transfer sa njim, kao i pozitivan, i nije verovao pozitivnom ukoliko se nisu prethodno ispoljile nega­tivne misli i ideje. To mi je bilo vrlo teško da uradim. Pošto sam bio privržen Rajhu i terapiji, prognao sam sve negativne misli iz glave. Osećao sam da nema n i ­čeg na šta bih se žalio. Rajh je bio vrlo darežljiv prema meni, nisam sumnjao u njegovu iskrenost, in­tegritet ili valjanost njegovih pojmova. Karakter is t ič­no je za mene da sam bio odlučio da imam uspešnu terapiju i u tome nisam uspeo sve dok terapija nije skoro propala, kada sam konačno otkrio svoja osećanja. Pošto sam doživeo strah, videvši lice moje majke, nas­tao je period od nekoliko meseci tokom kojih nisam napredovao. Viđao sam Rajha t r i pu ta nedeljno, ali sam bio blokiran, jer nisam mogao reći Rajhu svoja osećanja prema njemu. Hteo sam da on bude očinski zainteresovan za mene, a ne samo terapeutski , ali poš­to sam znao da je to nerazuman zahtev, ja ga nisam mogao izgovoriti. Boreći se u sebi sa problemom, n i ­sam nikuda stigao. Izgledalo je da Rajh nije bio sves-tan mog konflikta. Ma koliko da sam pokušavao da di­šem dublje i punije, to mi nije polazilo za rukom.

Posle godinu dana terapi je našao sam se u ćorso­kaku. Izgledalo je da će to trajati beskonačno, kada mi je Rajh sugerisao da okončam terapiju. „Loven". reče on, „ti si nesposoban da se predaš svojim oseća-njima. Zašto ne odustaneš?" Njegove reči su bile grom iz vedra neba. Odustajanje je značilo rušenje svih mojih snova. Bio sam slomljen, plakao sam duboko. To je bilo prvi put od mog detinjstva da sam jecao. Nisam više mogao zadržavati osećanja. Rekao sam mu šta sam želeo od njega i on me je saosećajno slušao.

Ne znam da li je Rajh s tvarno nameravao da p re ­kine terapiju sa, mnom, ili je njegova sugestija da okon­čam t re tman bio samo manevar , smišljen sa ciljem da slomi moj otpor, ali ja sam imao snažan utisak da je on to ozbiljno mislio. U svakom slučaju, njegova akcija je proizvela željeni rezultat. Terapija je opet krenula. Za Rajha, cilj terapije je bio razvijanje pa­cijentovih sposobnosti da se potpuno preda spontanim i nevoljnim pokret ima tela koji su deo procesa disa-

16

nja. Prema tome, naglasak je bio na dubokom i pot­punom disanju. Kada se to postigne respiratorni ta-lasi proizvode valovite pokrete tela koje Rajh naziva refleksom orgazma.

U toku ranog psihoanalitičkog rada Rajh je došao do zaključka da je emocionalno zdravlje povezano sa spo­sobnošću ćoveica aa se u toku seksualnog odnosa pot­puno preda, ili, kako je on to nazvao, sa orgastičkom potencijom. Rajh je zaključio da nema neurot ičara koji poseduje taj kapacitet . Neuroza ne samo da ometa prepuštanje već vezuje energiju u hroničnu mišićnu napetost, onemogućavajući na taj način da se energija koristi za seksualno rasterećenje. Rajh je takođe smat­rao da pacijenti koji posed uju sposobnost doživljava­nja potpunog orgastičkog zadovoljstva u seksualnom odnosu postaju i ostaju oslobođeni od bilo kog vida neurotskog ponašanja. Potpuni orgazam, prema Rajhu, otpušta sav višak energije koji organizam ima i, pre­ma tome, ne postoji energija koja bi podržavala ili održavala neurotske simptome i ponašanje.

Važno je razumeti da Rajh definiše orgazam razli­čito od ejakulacije ili klimaksa. Orgazam je nevoljna reakcija celog tela, koja se manifestuje, r i tmičkim, kon-vulzivnim pokret ima. Isti tip pokreta se može pojaviti kada je disanje potpuno slobodno i kada se čovek p re ­da svome telu. U tom slučaju nema klimaksa ili raste­rećenja seksualnog uzbuđenja, budući da takvo uzbu­đenje nije prethodno izgrađeno. Ono što se dešava jeste da se karlica kreće spontano napred sa svakim izdisa-njem i unazad sa udisanjem. Ti pokreti su izazvani res­piratornim talasima koji idu naviše ili naniže sa izdi-sanjem i udisanjem. U isto vreme glava vrši pokret sličan karlici, sem što se ona kreće unazad sa fazom izdisanja a napred sa fazom udisanja. Teorijski, pacijent čije je telo dovoljno slobodno da ima taj refleks tokom terapijske seanse biće takođe sposoban da doživi pot­puni orgazam u seksualnom odnosu. Takav pacijent bi se mogao smatrat i emocionalno zdravim.

Za mnoge ljude koji su čitali Rajhovu Funkciju or­gazma5 te ideje mogu izgledati kao izmišljotine seksom opsednutog uma. Međutim, one su bile izražene u vreme

5 Te ideje su prvobitno objavljene u ranoj knjizi, Die Funktion des Orgasmus (Internationaler Psychoanalytischer Verlag, 1927).

2 17

kada je Rajh već bio veoma cenjen psihoanalitički t re­ner čija je formulacija karakter-anal i t ičkih pojmova i tehnika smatrana jednim od najvećih doprinosa anali­tičke teorije. Mnogi psihoanalitičari nisu bili prihvatili te ideje i one su i danas nepoznate mnogima koji se bave seksom, ili ih ovi možda prosto zanemaruju. Rajhovi pojmovi postaju ubedljiva realnost kada čovek doživi njihovu valjanost na sopstvenom telu, kao što sam je ja doživeo. Zbog te ubedljivosti zasnovane na ličnom isku­stvu, mnogi su psihijatri, i drugi koji su radili sa Ra j -hom, postali, maka r privremeno, njegovi entuzijastični sledbenici.

Nakon provale plača i izražavanja osećanja prema Rajhu, disanje mi je postalo lakše i slobodnije, sek­sualne reakcije dublje i potpunije. U mom životu se desilo nekoliko promena. Oženo sam se devojkom koju sam voleo. Predavanje braku je bio veliki korak za mene. Takođe sam se akt ivno pr ipremao da postanem rajhovski terapeut. Tokom te godine sam odlazio na klinički seminar iz ka rak te rne analize, koji je vodio dr Teodor Volf, (Theodore P. Wolf) Rajhov najbliži saradnik u SAD i prevodilac prvih Rajhovih dela ob­javljenih na engleskom. Kra tko vreme pre toga z a r

vršio sam medicinsku školu i upravo sam konkurisao po drugi put na nekoliko medicinskih fakulteta. Moja terapija je napredovala stalno ali sporo. Mada nije bilo dramatičnih proboja osećanja ili sećanja u sean­sama, osećao sam da postajem sve sposobniji da se predam svojim seksualnim osećanjima. Takođe sam ose­ćao da postajem bliži sa Rajhom.

Rajh je otišao na dug letnji odmor. Završio je go­dinu u junu a nastavio sredinom septembra. Kada se terapijska godina približila kraju, Rajh je predložio da napravimo jednogodišnju pauzu u terapiji. Ipak, ja nisam bio završio. Refleks orgazma se nije ustalio, ma­da sam osećao da sam vrlo blizu. Uporno sam se t ru­dio, ali upravo to nastojanje je bilo kamen spoticanja. Ideja o odmoru mi je dobro zvučala te sam prihvatio Rajhov predlog. Bilo je i ličnih razloga za takvu od­luku. Pošto nisam uspeo da se tada upišem na medi­cinski fakultet, te jeseni 1944. slušao sam tečaj iz op-šte ljudske anatomije na Njujorškom univerzitetu.

Terapiju sa Rajhom sam nastavio jednonedeljnim seansama u jesen 1945. godine. Za kra tko vreme se

18

refleks orgazma ustalio. Bilo je nekoliko razloga za takav pozitivan razvoj. Tokom te godine odsustva sa terapije prestao sam da se t rudim da zadovoljim Rajha i da postignem seksualno zdravlje i uspeo sam da asi­miliram i integrišem svoj prethodni rad sa Rajhom. U isto vreme sam kao rajhovski terapeut imao svog prvog pacijenta, što je dalo elana mome duhu. Kada sam dolazio kući osećao sam da sam svestan, osećanja sigurnosti u svoj život. Predaja sopstvenom telu, što je ujedno značilo i predaju Rajhu, postala je laka. Za nekoliko meseci postalo je jasno obojici da je moja terapija došla do uspešne završnice po njegovim kr i ­terij umima. Godinama kasnije shvatio sam da mnoge od svojih ličnih problema nisam razrešio. Nismo dis-kutovali o m o m s t rahu da tražim ono što želim, čak i onda kada je sasvim razumno to tražiti. Takođe nis­mo proradili moj s t rah od neuspeha i potrebu da bu­dem uspešan, kao ni nesposobnost da plačem umesto što lupam glavom o zid. Ti problemi su bili konačno razrešeni mnogo godina kasnije kroz bioenergetiku.

Ne želim da kažem da je terapija sa Rajhom bila neuspešna. Ako nije razrešila sve moje probleme, uči­nila je da postanem svestan t ih problema. Međutim,, što je još važnije, otvorila mi je puteve za samoak-tualizaciju i pomogla da krenem napred prema cilju. Produbila je i ojačala moje prepuštanje telu kao os­novi ličnosti. Takođe mi je dala pozitivnu identifi­kaciju sa sopstvenom seksualnošću koja je kamen t e ­meljac moga života.

Rad kao rajhovski terapeut, 1945—1953.

U jesen 1945. godine video sam svog prvog paci­jenta. Mada još nisam bio student medicine, Rajh je ohrabrio taj potez zbog mog prethodnog obrazovanja i t reninga sa njim, uključujući i ličnu terapiju. Taj t rening je obuhvatao učešće na kliničkim seminarima posvećenim karakter-anali t ičkoj vegetoterapiji, koje je vodio dr Teodor Volf i seminare koje je Rajh držao u svojoj kući, gde smo diskutovali o teorijskim osnovama njegovog pristupa, naglašavajući biološke i energetske pojmove koji objašnjavaju njegov rad sa telom.

Sto je više ljudi upoznavalo Rajhove ideje, to je više raslo interesovanje za njegovu terapiju. Objavlji-

2 ' 19

vanje Funkcije orgazma 1941. godine još više je ubrzalo taj razvoj, mada knjiga nije naišla na povoljne kr i ­tike niti je imala veliki tiraž. Rajh je osnovao sopst-venu izdavačku kuću, The Orgone Inst i tute Press, koja nije imala svoje prodavce i ljude za reklamu. Rajhove ideje su se tako prenosile samo od usta do usta, a knjige od ruke do ruke. Uprkos tome, njegove ideje su se proširile, doduše sporo, a potražnja rajhovske terapije se povećala. Međutim, bilo je vrlo malo ljudi kvali l ikovanih za karakter-anal izu, i to je — sem mo­je lične spremnosti — bilo ono čemu treba zahvaliti što sam počeo da radim kao terapeut .

Dve godine pre nego što sam otišao u Svajcarsku radio sam kao rajhovsKi terapeut . Septembra 1947. n a ­pustio sam Njujork da bih se upisao na medicinski fa­kultet u Zenevi, koji sam završio j u n a 1951. godine kao lekar. Dok sam bio u Švajcarskoj radio sam malo tera­piju sa nekim Svajcarcima koji su čuli za Rajhov rad i želeli da iskoriste prednosti tog novog terapijskog pristupa. Kao toliki mladi terapeuti , i ja sam započeo terapiju sa naivnom pretpostavkom da znam nešto o emocionalnim problemima ljudi, sa sigurnošću zasno­vanom više na entuzijazmu nego na iskustvu. Gleda­jući unazad na te godine mogu videti svoja ograni­čenja i u razumevanju i u sposobnostima. Ipak, veru-jem da sam pomogao nekim ljudima. Moj entuzijazam je bio pozitivna snaga a naglasak na disanju i prepuš­tanju bio je dobar pravac.

Pre nego što sam otišao u Svajcarsku došlo je do značajnog razvoja u rajhovskoj terapiji — korišćenje direktnog kontakta sa pacijentovim telom radi oslo­bađanja mišićne tenzije koja onemogućava pacijentovu sposobnost da se prepust i osećanjima i da dozvoli da se pojavi orgastički refleks. Tokom rada sa mnom Rajh je povremeno koristio prit isak rukama na neke od napet ih mišića, da bi ih relaksirao. Obično je sa mnom i sa drugim primenjivao takav prit isak na vi­licu. Kod mnogih ljudi mišići vilice su veoma napeti — vilica se drži čvrsto u stavu odlučnosti, često se graničeći sa ljutnjom, ili je prkosno isturena, ih ne ­prirodno uvučena. U svim tim slučajevima vilica nije dovoljno pokretljiva i njeno ukočeno držanje određuje s t ruktur i rani stav. Pod pritiskom, mišići vilice postaju umorni i „predaju se". Kao rezultat toga disanje pos­taje slobodnije i dublje a često se javlja nevoljno po-

20

drhtavanje u telu i nogama. Druga područja mišićne napetosti na koje je primenjivan pritisak bila su vrat , donji deo leđa i mišići butina. U svim t im slučajevima pritisak je primenjivan selektivno samo na ono polje u kome se mišićna zgrčenost mogla opipati.

Dodirivanje pacijenta rukama predstavljalo je zna­čajno odstupanje od tradicionalne prakse. U frojdov-skoj analizi bio je zabranjen svaki fizički kontakt iz­među analitičara i pacijenta. Analitičar sedi iza pa ­cijenta, neviđen, i funkcioniše tobože kao ekran na koji pacijent projektuje svoje misli. On nije potpuno neaktivan, pošto njegovi usmeni odgovori i in terpre­tacije ideja koje je izrazio pacijent imaju značajan uticaj na pacijentovo mišljenje. Rajh je učinio da analitičar postane direktni ja sila terapeutskog proce­sa. On je sedeo naspram pacijenta tako da ga je ovaj mogao videti, stupao je u fizički kontakt sa njim ka­da je to bilo potrebno ili preporučljivo. Rajh je bio veliki čovek, sa toplim kestenjastim očima, ako se dob­ro sećam sa seansi, i sa snažnim toplim rukama.

Danas mi ne razumemo revolucionarni napredak koji je ta terapija predstavljala u ono vreme niti sum­njičavost i neprijateljstvo koje je izazvala. Zbog svog snažnog usmerenja na seksualnost i korišćenje fizič­kog kontakta između terapeuta i pacijenta prakt ičar i rajhovske terapije bili su optuživani da koriste sek­sualnu stimulaciju da bi poboljšali orgastičku poten­ciju.

Pričalo se da je Rajh masturbirao svoje pacijente. Ništa nije dalje od istine. Ta kleveta je samo povećala s t rah koji je okruživao seksualnost i fizički kontakt u ono vreme. Srećom, atmosfera se mnogo promenila u poslednjih trideset godina u odnosu na seksualnost i dodirivanje. Spoznata je važnost dodirivanja kao primarne forme kon tak ta 0 i njena vrednost u t e rap i j ­skoj situaciji se ne dovodi u pitanje. Naravno, svaki fizički kontakt između terapeuta i pacijenta stavlja ve­liku odgovornost pred terapeuta — da poštuje terapijski odnos i izbegne bilo kakvu seksualnu aktivnost sa par cijentom.

Ovde mogu dodati da su bioenergetski terapeut i t re­nirani da koriste ruke, da dodiruju i osete napetost

8 Ashley Montagu, Touching: The Human Significance of the Skin (New York, Columbia University Press, 1971).

21

mišića ili da izvrše potreban pritisak, da bi oslobodili ili umanjili mišićne kontrakcije, uzimajući u obzir paci­jentovu toleranciju na bol; i da kroz nežan dodir uspo­stave kontakt koji pruža podršku i toplinu. Danas je teško shvatiti koliko je veliki korak Rajh napravio 1943. godine.

Korišćenje fizičkog prit iska olakšava proboj oseća r

nja i odgovarajućeg obnavljanja sećanja. To služi ubr ­zanju terapijskog procesa, a to ubrzanje je potrebno kada je učestalost terapijskih seansi svedena na jednu u sedmici. U to v reme Rajh je razvio sposobnost čita­nja tela. Znajući kako da koristi pritisak da bi oslo­bodio mišićnu napetost, poboljšavao je proticanje sen­zacija kroz telo, što je nazvao strujanjem. Još 1947. go­dine Rajh je mogao da u periodu od šest meseci te ra­pije izazove refleks orgazma kod pacijenta. Značaj tog postignuća može se ceniti kada se uporedi sa činjeni­com da sam ja proveo na terapiji kod Rajha tri godine po tri puta nedeljno pre nego što se ustalio refleks orgazma.

Hoću da is taknem da refleks orgazma nije orgazam. Genitalni apara t u tome ne učestvuje; nema izgradnje i oslobađanja seksualnog uzbuđenja. To znači da su putevi za takvo oslobađanje otvoreni ukoliko p repuš ­tanje može da bude pretvoreno u seksualno uzbuđenje. Ali, nije nužno da do tog prenosa dođe. Te dve si­tuacije, seksualna i terapeutska, razlikuju se među sobom; prva je više emocionalno i energetski nabijena. Takođe, u terapijskoj situaciji osoba ima koristi od terapeutove podrške, koja je moćan faktor, posebno u slučaju čoveka snažne ličnosti kakav je bio Rajh. Me­đutim, kada nema refleksa orgazma verovatno je da ta osoba neće dozvoliti nevoljnim pokret ima karlice da se pojave ni u kl imaksu seksualnog odnosa. Ti pokret i su osnova potpune orgastičke reakcije. Moramo se se-titi da je u Rajhovoj teoriji ne samo orgastički refleks, kri ter i jum emocionalnog zdravlja, već i orgastičko rea-govanje u seksu.

Međutim, refleks orgazma zaista ima neke pozitivne efekte na ličnost. Cak i kada se pojavi u toku terapi j ­ske seanse koju karakter iše atmosfera podrške, doživ­ljava se kao stimulišuće i oslobađajuće. Covek oseća da je oslobođen inhibicija. U isto v reme se oseća pove­zano i integrisano sa telom, a kroz telo i sa svojom okolinom. On oseća unutrašnje spokojstvo i dobrobit.

22

Saznaje da je život tela sadržan u njegovim nevoljnim aspektima. Ja mogu potvrdit i tu reakciju kroz lično iskustvo, kao i kroz izjave pacijenata tokom godina.

Na nesreću, to divno osećanje se pod stresovima sva­kodnevnog života naše civilizovane kul ture ne održava uvek. Tempo, pritisak i filozofija našeg vremena su an-titetični životu. Previše često se sam refleks gubi, uko­liko pacijent nije naučio kako da se nosi sa svojim životnim stresom bez pribegavanja neurotskim oblicima ponašanja. To se desilo dvojici Rajhovih pacijenata sa kojima je radio istovremeno. Nekoliko meseci posle očigledno uspešnog završavanja njihovih terapija t ra ­žili su od mene dodatnu terapiju, jer nisu bili u stanju da održe napredovanje koje su sa Rajhom postigli. Tada sam shvatio da nema prečice do emocionalnog zdravlja i da je stalno prorađivanje svih problema je­dini način da se osigura optimalno funkcionisanje. Me­đutim, još uvek sam bio ubeđen da je seksualnost ključ koji razrešava neurotske probleme pojedinca.

Lako je krit ikovati Rajha što je stavljao centralni naglasak na seksualnost, ali ja to ne bih radio. Sek­sualnost je bila, i jeste, ključ svih emocionalnih p ro ­blema, ali poremećaji u seksualnom funkcionisanju se mogu razumeti samo u okviru celokupne ličnosti, s jedne strane, i uslova socijalnog života s druge strane. Tokom godina sam nevoljno došao do zaključka da nema jednog ključa koji će otključati misteriju ljud­ske duše. Moja nevoljnost proizlazi iz duboke želje da verujem da odgovor ipak postoji. Sada mislim u ter­minima polarnosti sa njihovim neizbežnim konfliktima privremenim razrešenjima. Stanovište o ličnosti koje vidi seks kao njen jedini ključ suviše je usko, ali za­postaviti ulogu seksualnog nagona u formiranju svake pojedinačne ličnosti predstavlja zanemarivanje jedne od najvažnijih snaga u prirodi.

U jednoj od ranih formulacija, koje su prethodile pojmu inst inkta smrti , Frojd je postulirao antitezu iz­među ego-instinkta. i seksualnog instinkta. Prvi traži očuvanje pojedinca; drugome je cilj očuvanje vrste. To podrazumeva konflikt između individue i društva, što znamo da je tačno u našoj kulturi . Drugi konflikt, nerazdvojan od te antiteze, jeste onaj između težnje za moći (ego nagon) i težnje za zadovoljstvom (seksualni nagon). Prenaglašavanje moći u našoj kulturi postavlja ego protiv tela i njegove seksualnosti i stvara an ta -

23

gonizam između nagona koji bi trebalo u idealnom slu­čaju da podržavaju i ojačavaju jedan drugog. Bez obzi­ra na to, ne može se ići do druge krajnosti, usmera-vajući pažnju samo na seksualnost. To mi je postalo jasno posle neuspešnog t raganja za jednim ciljem kod mojih pacijenata, ciljem seksualnog zadovoljstva kao što je Rajh radio. Ego postoji kao moćna snaga u civi-lizovanom čoveku, koja ne može da se odbaci ili negira. Terapeutski cilj je da se ego integriše sa telom i sa njegovom težnjom za zadovoljstvom i seksualnim za­dovoljavanjem.

Posle mnogo godina teškog rada, i ne bez grešaka, najzad sam spoznao tu istinu. Niko nije izuzet od pra­vila da se uči na svojim greškama. Međutim, bez odre­đenog traganja za ciljem seksualnog zadovoljstva i or-gastičke potencije, ja ne bih razumeo energetsku dina­miku ličnosti. A bez kri ter i juma refleksa orgazma ne mogu se shvatiti nevoljni pokreti i reakcije ljudskog organizma.

Ima još mnogo misterioznih elemenata u l judskom ponašanju i funkcionisanju koje razum ne može shva­titi. Na primer, jedno godinu dana pre nego što sam napustio Njujork radio sam sa mladim čovekom koji je imao mnoge ozbiljne probleme. Patio je od teške anksioznosti kad god bi prišao devojci. Osećao se infe­riornim, neadekvatnim i imao je mnoge mazohističke tendencije. U to v reme je imao halucinaciju da mu se davo ceri iz ćoška. Tokom terapije je napravio izvestan napredak u pogledu simptoma, ali se nikako ne može reći da je razrešio sve simptome. Ali, uspostavio je čvrstu vezu sa jednom devojkom, mada je doživljavao malo zadovoljstva u seksualnom klimaksu.

Video sam ga opet pet godina kasnije kada sam se vratio u zemlju. Ispričao mi je fascinantnu priču. Kada sam otputovao on je bio bez terapeuta te je odlučio da nastavi terapi ju na svoju ruku. To se sastojalo u vežbama disanja koje smo radili tokom terapije. Od­lazio bi svakoga dana sa posla kući, legao bi na krevet i disao duboko i lako kao što je radio kod mene. Onda se jednoga dana desilo čudo. Sva anksioznost je nes­tala. Osećao se siguran u sebe i omalovažavanje sebe je nestalo. Važnije je, međut im, bilo pojavljivanje pot­pune orgastičke potencije u seksualnom odnosu. Or­gazam mu je bio potpun i zadovoljavajući. Bio je p ro ­sto drugi čovek.

24

Tužno mi je rekao: „To je trajalo samo mesec dana". Kako je promena iznenadno nastala, tako je i nestala, i on je ponovo zaronio u svoju staru bedu. Viđao je drugog rajhovskog terapeuta sa kojim je posle radio nekoliko godina, opet napredujući samo malčice. Kada sam ja nastavio pr iva tnu praksu on je došao kod mene da nastavi terapiju. Radio sam sa njim još oko tri godine i pomogao mu da prevazide još mnoge nedos­tatke. Ali, čudo se nikada nije ponovo desilo. Nikada nije dostigao onaj nivo, seksualno ili bilo kako druk­čije, koji je bio dostigao tokom kratkog perioda nakon mog odlaska.

Kako se može objasniti neočekivani prodor zdravlja, koji se izgleda desio sam od sebe, i njegovo nestajanje? Iskustvo mog pacijenta me je podsetilo na Izgubljeni horizont Džejmsa Ililtona (James Hilton) koji je u to vreme bio popularan. U toj priči je glavni junak, Kon-vej, bio otet iz aviona sa još nekoliko drugih putnika i odveden na tajnu visoravan nazvanu Sangri-La, zaba­čenu planinsku tvrđavu, bukvalno „nakraj sveta". Za one koji žive na toj visoravni starost i smrt su izgleda odloženi ili obustavljeni. Vladajući princip je umere-nost, što nije „od ovoga sveta". Konvej je bio u iskuše­nju da ostane u Sangri-La; spokojan i racionalan na­čin života bio mu je vrlo prijatan. Ponuđeno mu je da bude vođa te zajednice, ali je on dopustio da ga brat ubedi da je to sve samo plod mašte. Njegov brat , koji se zaljubio u mladu Kineskinju, uticao je na Konveja da pobegne sa njima u „stvarnost". Oni odlaze, ali van doline Konvej sa užasom vidi da mlada Kineskinja po­staje starica i umire . Koja realnost je valjanija? Kon­vej odlučuje da se vrati u Sangri-La i na kraju priče shvatamo da on luta planinama tražeći svoj „izgublje­ni horizont".

Iznenadna transformacija nastala kod mog pacijenta može se objasniti promenom u smislu za realnost te osobe. Posle mesec dana moj pacijent je takođe isko­račio iz tog sveta i, učinivši to, ostavio za sobom ank­sioznost, krivicu, inhibicije vezane za njegov život u tom svetu. Mnogi faktori nesumnjivo doprinose stva­ranju tog efekta. Bilo je osećanja euforije i uznesenosti među ljudima koji su radili sa Rajhom u to vreme, bilo kao studenti ili pacijenti. Vladalo je osećanje da je Rajh proglasio osnovnu istinu o l judskom biću i nje­govoj seksualnosti. Njegove ideje su imale revolu-

25

cionarnu privlačnost. Siguran sam da je moj pacijent udahnuo tu atmosferu, koja je. zajedno sa njegovim dubokim disanjem, mogla da proizvede takav izvan­redan efekat.

Izlaženje iz sopstvenog sveta i uobičajenog samstva jeste t ranscendentalno iskustvo. Mnogi l judi su imali slično iskustvo kraćeg ili dužeg trajanja. Zajedničko za sve je osećanje olakšanja, osećanje oslobađanja i o tkr iva­nja potpuno živog sella i spontanog reagovanja. Takve transformacije se, međut im, dešavaju neočekivano i ne mogu biti p lanirane ili programirane. Na nesreću, one nestaju brzo kako su se i pojavile i blistava kočija postaje preko noći t ikva kakva, je i prethodno bila. Ostaje nam da se čudimo — šta je prava realnost naše« bića? Zašto ne možemo ostati u oslobođenom stanju?

Mnogi moji pacijenti su imali neka t ranscendentalna iskustva u toku terapije. Svaki otkriva horizont, pret­hodno zamračen gustom maglom, koji odjednom postaje jasno vidljiv. Mada se magla opet spusti, ostaje sećanje. i ono stvara motivaciju za stalno traganje za prome-nom i razvojem.

Ako tražimo transcendenciju. možemo imati mnoge vizije, ali ćemo sigurno na kraju biti t amo odakle smo krenuli . Ako se odlučimo za razvoj, možemo imati sopstvene t r enu tke transcendencije, ali će one biti v rhunska iskustva na čvrstom pu tu ka bogatijem i si­gurnijem samstvu.

Sam život je proces razvoja koji počinje sa razvojem tela i njegovih organa; kreće se prema razvoju motor­n ih sposobnosti, sticanju znanja, proširivanju među­ljudskih odnosa i završava se u skupu iskustava koja nazivamo mudrost . Ti aspekti razvoja se prepliću, pošto se život i razvoj dešavaju u pr irodnoj , kul turalnoj i soci­jalnoj sredini. I mada je proces razvoja stalan, on ni­kada nije ravnomeran. Ima perioda kre tanja po rav­nom kada dolazi do asimilacije iskustva, pripremajući organizam za novo napredovanje. Svako napredovanje vodi do novih visina ili vrhova i s tvara ono što zovemo vrhunsko iskustvo. Svako vrhunsko iskustvo zauzvrat mora biti integrisano sa ličnošću da bi došlo do novog razvoja i da bi osoba završila u stanju mudrosti . Jed­nom sam Rajhu pomenuo da imam definiciju sreće. Podigao je obrve, gledao u mene ispitivački i pi tao š ta je to. Odgovorih: „Sreća je svest o razvoju". Spustio je obrve i prokomentar isao: „Nije loše".

26

Ako ova moja definicija vredi, predlažem mnogim ljudima da dođu na terapiju kada osete da im je raz­voj zaustvaljen. Mnogi pacijenti gledaju na terapiju kao na ponovno zasnivanje procesa razvoja. Terapija može to postići, ukoliko obezbedi doživljavanje i po­mogne da se pokrenu i uklone prepreke koje su ometale asimilaciju iskustva. Te prepreke su s t ruktu­rirani oblici ponašanja koji predstavljaju nezadovolja­vajuće rešenje. kompromis sa detinjim konfliktima. One s tvaraju neurotsko i ograničeno samstvo od koga čovek hoće da pobegne ili da ga se oslobodi. Radeći una­zad, na, svojoj prošlosti, pacijent u terapiji razotkriva po­četne konflikte i nalazi nove načine da se snađe u pre-tećim životnim situacijama koje su ga prisilile da pos­tane „oklopljen" da bi preživeo. To je samo ponovno oživljavanje prošlosti da bi se pravi razvoj u sadašnjosti olakšao. Ako je prošlost presečena, budućnost ne pos­toji.

Razvoj je pr i rodan proces; ne možemo ga mi napra­viti. Njegovi zakoni su zajednički svim živim bićima. Drvo, na primer, ras te naviše jedino ako mu je korenje duboko u zemlji. Mi saznajemo proučavajući prošlost. Tako osoba može da se razvija samo ako pušta korenje u svoju prošlost. A prošlost jedne osobe je njeno telo.

Kada gledam unazad, u te godine entuzijazma i uz­buđenja, shvatam da je bilo naivno očekivati da će se duboko s t ruktur i rani problemi modernog čoveka lako razrešiti bilo kojom tehnikom. Neću da kažem da je Rajh imao iluziju o ogromnom cilju sa kojim se suočio. On je bio svestan situacije. Njegovo t raganje za efek-tivnijim načinom rada sa t im problemima proizlazi d i ­rektno iz njegove svesti o tome.

Traganje ga je odvelo do istraživanja pr i rode te energije kad živih organizama. Tvrdio je . kao što je po­znato, da je otkrio novu energiju, koju je nazvao orgon. To je reč izvedena od reči organski i organizam. Smislio je aparat da bi mogao da sakuplja tu energiju i puni telo onoga ko sedi u njemu. Ja lično sam pravio te „akumulatore" i koristio ih na sebi. Oni su se pokazali korisnim za ponešto, ali nisu imali uticaja na probleme ličnosti. Da bi se ti problemi razrešili na individualnom nivou, potrebna je još uvek kombinacija brižljivog analitičkog rada fizičkog pristupa koji pomaže osobi da oslobodi hronićnu mišićnu napetost koja koči njegovu

27

slobodu i ograničava njegov život. Na socijalnom nivou treba da dode do evolucionarnih promena u stavu čo-veka prema sebi, p rema svojoj okolini i čovečanstvu uopšte.

Rajhov doprinos na oba nivoa je veliki. Njegovo objašnjenje prirode karakterne s t rukture i ukazivanje na funkcionalni identitet ka rak te rne s t rukture i telesnog stava predstavljajti značajan napredak u razumevanju ljudskog ponašanja. Uveo je pojam orgastičke potencije kao kriterij-um emocionalnog zdravlja, što ona svaka.ko i jeste, i ukazao na njenu fizičku osnovu u telu. Pro­širio je naša znanja o telesnim procesima, otkrivajući značenje i važnost nevoljnih telesnih pokreta. Najzad, razvio je relativno efikasnu tehniku za rad sa poreme­ćajima emocionalnog (nevoljnog) života pojedinca.

Rajh je jasno istakao da se s t ruktura društva odra­žava na karakternoj s t ruktur i pojedinačnih članova tog društva, što je uvid koji razjašnjava iracionalne aspek­te politike. Video je mogućnost ljudskog bitisanja oslo­bođenog inhibicija i pri t isaka koji guše životne im­pulse. Po mom mišljenju, ako se ta vizija ikada ostvari, to će se desiti ukoliko se sledi pravac na koji nam je Rajh ukazao.

Za naš t renutni cilj Rajhov najveći doprinos je opi­sivanje centralne uloge koju telo mora igrati u svakoj teoriji ličnosti. Njegov rad je obezbedio osnovu na ko­joj je izgrađena tvorevina bioenergetike.

Razvoj bioenergetike

Ljudi me često pitaju: „Po čemu se bioenergetika razlikuje od rajhovske terapije?*' Najbolji način da se odgovori na to pitanje jeste da se nastavi sa istorij-skim prikazivanjem razvoja bioenergetike.

Pošto sam 1952. godine — godinu dana nakon po­vra tka iz Evrope — završio stažiranje, shvatio sam da su se odigrale brojne promene u Rajhovim stavovima i stavovima njegovih sledbenika. Entuzijazam i uzbuđe­nje koji su bili tako očigledni u periodu od 1945. do 1947. godine zamenjeni su osećanjima proganjanja i utučenosti. Rajh je prestao da radi bilo kakvu terapiju, preselio se u Rendžli, u državi Mejn, gde se posvetio orgonskoj fizici. Naziv „terapija karak te rne analize"

28

napuštena je u korist naziva „orgonska terapija". Rezul­tat toga bilo je gubljenje interesovanja za umetnost analize karaktera i veće naglašavanje primene orgon-ske energije korišćenjem akumulatora .

Osećanje proganjanja je proizašlo delimično iz kritič­kog stava medicinskih i naučnih udruženja prema Raj ­hovim idejama, delom iz otvorenog neprijateljstva mno­gih psihoanalitičara, od kojih su neki jasno pokazivali da žele da mu dođu glave, i treće zbog anksioznosti u Rajhu i njegovim sledbenicima. Osećanje utučenosti poticalo je od neuspeha eksperimenta koji je Rajh pre-duzeo u laboratorij i u Mejnu, koji se ticao interakcije orgonske energije i radioaktivnosti . Eksperiment je imao negativan efekat ; Rajh i njegov asistent su se razboleli i moral i da napus te laboratoriju na neko v re ­me. Sem toga, gubljenje vere u relativno brzu i efi­kasnu terapiju neuroza doprinelo je raspoloženju obes-hrabrenost i .

Ja nisam delio ta osećanja. Moja petogodišnja izola­cija od Rajha i njegovih stremljenja omogućila mi je da zadržim oduševljenje i entuzijazam ranijih godina. A medicinsko obrazovanje, i moje iskustvo na stažu, ubedili su me više nego ikada u valjanost Rajhovih ideja uopšte. Stoga sam bio nevoljan da se identifiku-jem sa grupom orgonskih terapeuta — a ta nevoljnost se još više povećavala kako sam postajao svestan da su Rajhovi sledbenici razvili skoro fanatično obožava­nje njega i njegovog rada. Smatrano je drskim, ako ne i jeretičkim, dovesti u pitanje bilo koji od njegovih stavova, ili menjati njegove pojmove u svetlu sopstve-nog iskustva. Bilo mi je jasno da takav s tav guši svaki originalan i kreat ivan rad. Takva razmišljanja su uti­cala na to da sačuvam nezavisan položaj.

Dok sam bio u tom duševnom raspoloženju razgovor sa drugim rajhovskim terapeutom, dr Peletijerom koji je bio van oficijelnog kruga, otvorio mi je oči za mo­gućnost menjanja i proširivanja Raj hove tehničke pro­cedure. U toku čitavog mog rada sa Rajhom on je na­glašavao da vilica t reba da visi opušteno, u s tavu pre­puštanja ili predavanaj telu. Godinama, dok sam radio kao rajhovski terapeut , takođe sam naglašavao taj po­ložaj. U razgovoru, doktor Lui Peletijer (Louis G. Pelle-tier) je pomenuo da je u radu sa svojim pacijentima primetio da je pomagalo kada su isturali vilicu kao u prkosu. Pokrećući to agresivno izražavanje, oslobađale

29

su se neke tenzije u zgrčenim mišićima vilice. Naravno, shvatio sam da je to efikasno ako se primeni na oba načina i iznenadno sam se osetio slobodnim da sum­njam i da menjam ono što je Rajh radio. Ispostavilo se da su oba položaja uspešnija kada se koriste na smenu. Pokretanje i ohrabrivanje pacijentove agresije olakšava njegovo prepuštanje i predavanje nežnim seksualnim osećanjima. S druge strane, kada neko kre­ne od stava prepuštanja, obično završava osećanjem ispoljavanja tuge i besa zbog bola i frustracija koje doživljava u svom telu.

Tokom 1953. godine udružio sam se sa dr Džonom Pijerakosom (John C. Pierrakos), koji je upravo tada bio završio psihijatrijski specijalistički staž u bolnici King Kantr i . Doktor Pijerakos je bio na rajhovskoj terapiji i bio je Rajhov sledbenik. U to vreme mi smo još uvek sebe smatral i rajhovskim terapeutima,, mada više nismo bili službeno povezani sa organizacijom rajhovskih lekara. Tokom te godine pridružio nam se dr Vilijem Voling (William B. Walling), čije je obrazo­vanje bilo slično Pijerakosovom. Njih dvojica su bili u istom razredu u medicinskoj školi. Prvi rezultat tog ud­ruživanja bio je program kliničkih seminara na kojima smo prikazivali naše pacijente u cilju t raganja za dubljim razumevanjem njihovih problema, a u isto vreme obučavanje drugih terapeuta o pojmovima pris­tupa telu. Godine 1956. formalno je osnovan Inst i tut za bioenergetsku analizu sa ovim ciljevima.

U međuvremenu je Rajh imao problema sa zakonom. Kao da je opravdala njegovo osećanje da je proganjan, Uprava za namirnice i lekove (FDA) donela je sud­sku odluku o zabrani prodavanja i rasturanja orgon-skih akumulatora , jer tako nešto kao što je orgonska energija ne postoji te je, prema tome, prodaja akumu­latora šarlatanstvo. Rajh je odbio da ospori ili da brani takvu akciju, tvrdeći da naučne teorije ne mogu bit! predmet sudskog razmatranja . FDA je dobila parnicu. Rajhu su savetovali da ignoriše presudu i njegov pre­kršaj su agenti FDA ubrzo otkrili. Rajhu je suđena zbog nepoštovanja suda; osuđen je i izrečena mu je kazna od dve godine zatvora. Umro je u zatvoru u Luizburgu novembra 1957. godine.

Tragedija Raj hove smrti pokazala mi je da čovek ne može biti spašen protiv svoje volje. Međutim, šta je sa osobom koja se iskreno zalaže za svoj lični spas? Ako

30

se pod „spasom" podrazumeva oslobođenje od inhibi-cija i ograničenja nastalih tokom odrastanja, ne mogu tvrditi da sam taj stepen dostigao. Bez obzira na to što sam uspešno završio rajhovsku terapiju, bio sam svestan toga da još uvek u mome telu ima mnogo mi­šićne tenzije koja me sprečava da doživim radost za kojom sam čeznuo. Osećao sam njen ograničavajući uticaj na moju ličnost. Zeleo sam još bogatije i potpu­nije seksualno doživljavanje — doživljavanje za koje sam znao da je moguće.

Moja odluka je bila da ponovo otpočnem terapiju. Međutim, nisam mogao otići na t rag kod Rajha, a n i ­sam imao poverenja u druge rajhovske terapeute . Bio sam ubeđen da to mora da bude pr is tup telu i tako sam izabrao da sa svojim kolegom Džonom Pijerako­som preduzmem zajednički poduhvat pošto sam bio stariji i po godinama i po iskustvu. Iz tog zajedničkog rada na mom telu osmišljena je bioenergetika. Osnovne vežbe koje smo koristili isprobali smo i testirali prvo na meni, tako da sam iz sopstvenog iskustva znao kako one deluju i šta se njima može postići. Od tada, tokom svih ovih godina, uveo sam kao praksu da na sebi probam sve ono što tražim da pacijent uradi, j e r ne verujem da iko ima prava da traži od drugog da uradi ono što nije spreman da traži od sebe. Nasuprot tome, verujem da niko ne može uradit i za drugog nešto što nije u stanju da uradi za sebe.

Moja terapija sa Pijerakosom trajala je skoro tri go­dine. Imala je potpuno drugačiji kvalitet od onoga sa Rajhom. Bilo je manje doživljavanja koja su me spon­tano pokretala, što sam ranije opisao. To je bilo tako uglavnom zato što sam ja usmeravao rad, ali takođe i zato što je rad bio više usmeren na oslobađanje mišić­nih napetosti nego na predavanje seksualnim osećanji­ma. Bio sam svestan da želim da isprobam više stvari. Hteo sam da to neko preuzme i uradi za mene. Poku-šavanje i kontrolisanje su aspekti mog neurotskog ka­raktera i meni je bilo lako da se predam. To sam mogao da radim sa Rajhom zbog poštovanja prema njegovom znanju i autori tetu, ali, moje predavanje je bilo ograničeno samo na taj odnos. Konflikt je razrešen kompromisom. U prvoj polovini seanse radio sam na sebi, opisujući svoje telesne senzacije Pijerakosu. U drugoj polovini on je kopao po stegnutim mišićima

31

svojim snažnim toplim rukama, meseći i relaksirajući ih da bi se pojavilo strujanje.

Radeći na sebi, razvio sam osnovne položaje i vež-be koje su danas s tandardne u bioenergetici. Osećao sam da t reba da budem više „u svojim nogama", tako da sam radije počinjao u stojećem položaju nego u le-žećem, koji je Rajh koristio. Raširio bih noge, stopala okrenuo na unut ra , savio kolena i napravio luk leđima, pokušavajući da mobilišem donju polovinu tela. Držao bih taj položaj nekoliko minuta , osećajući kako utiče da se osećam bliže podlozi. To je imalo dodatni efekat, dublje disanje s tomakom. Pošto je taj položaj izazivao pritisak u donjem delu leđa, promenio sam položaj savi­jajući se napred i lagano dodirujući pod vrhovima prs­tiju, držeći kolena malo savijena. Tada se osećanje u mojim nogama povećalo i one su počele da vibriraju.

Te dve proste vežbe su postale pojam „uzemljava-nja" — pojam specifičan za bioenergetiku. On se laga­no razvijao tokom godina, kako je postajalo očigledno da svim pacijentima nedostaje osećanje da im noge čvrsto stoje na podlozi. Taj nedostatak je odgovarao njihovom osećanju da su ..visoko u oblacima" i da ne ­maju kontakt sa realnošću. Uzemljavanje, ili uspos­tavljanje kontakta sa realnošću, sa osnovom na kojoj se stoji, sa svojim telom i seksualnošću, postalo je j e ­dan od kamena temeljaca bioenergetike. Puna razrada pojma uzemljavania u odnosu na realnost i iluzije predmet su šeste glave. U njoj su takođe opisane mno­ge vežbe koje se koriste za postizanje uzemljenja.

Još jedna od novina koje smo otkrili tokom toga rada bilo je korišćenje stolca za disanje. Disanje je suštinsko u bioenergetici, kao i u rajhovskoj terapiji . Međutim, uvek je bio problem učiniti da pacijent diše duboko i puno. Još je teže učiniti da disanje postane slobodno i spontano. Ideja o stolcu za disanje je p ro ­izišla iz česte tendencije ljudi da prave luk leđima preko naslona stolice ukoliko dugo sede za stolom i žele da se protegnu i dišu. Ja lično sam imao naviku da to činim dok sam radio sa pacijentima. Sedenje u fotelji je smanjivalo moje disanje i imao sam običaj da se izvijam unazad i protežem da bi mi disanje postalo ponovo dublje. Prvi stolac koji smo koristili bile su kuhinjske merdevine visoke oko 60 cm, preko kojih

32

sam čvrsto obmotavao ćebe 7 . Ležanje leđima na stolcu imalo je efekat stimulisanja disanja kod svih pacije­nata, a da nije bilo potrebno raditi vežbe disanja. Ja sam lično koristio stolac tokom svoje terapije sa Pije-rakosom i nastavio sam do danas da ga redovno ko­ristim.

Tokom drugog perioda terapije postigao sam bitno različite rezultate. Uspostavio sam kontakt sa svojom tugom i besom više nego što sam to ranije uspevao, posebno u odnosu na svoju majku. Oslobađanje tog osećanja imalo je stimulišuće dejstvo. To su bili t renuci kada se moje srce otvaralo i kada sam osećao da zra­čim i blistam. Značajnije je , međut im, bilo osećanje dobrobiti koje sam često imao. Moje telo je postepeno postajalo opuštenije i ^snažnije. Sećam se nestajanja osećanja lomljivosti. Osećao sam da mada mogu biti povređen, neću biti slomljen. Takođe sam izgubio ira­cionalni s t rah od bola. Shvat io sam da je bol tenzija. Kada sam se prepustio bolu mogao sam razumeti ten­ziju koja ga je proizvela, i to je dovelo do olakšanja.

Tokom te terapije refleks orgazma se samo povre­meno javljao. Nisam bio zabrinut zbog njegovog od­sustva, j e r sam se bio koncentrisao na mišićnu nape ­tost, i taj intenzivni rad je odvukao pažnju od prepuš­tanja seksualnim osećanjima. Tendencija ka preranoj ejakulaciji koju sam imao istrajala je uprkos očigled­nom uspehu terapije sa Rajhom, kada se uglavnom smanjila, i moja reakcija na kl imaks je postala zado­voljavajuća. Taj razvoj dovodi do toga da se shvati da je najefikasniji pr is tup pacijentovim seksualnim teš­koćama, rad na ličnim problemima — problemima koji nužno uključuju seksualnu krivicu i anksioznost. Fokus na seksualnost, koji je Rajh uspostavio, mada je teor i j ­ski valjan, nije doneo rezultate koji bi se održali pod uslovima modernog života.

Kao analitičar, Rajh je naglašavao važnost ka rak te r ­ne analize. U t r e tmanu sa mnom donekle je zapostavio taj aspekt terapije. To je još više zapostavljeno kada je terapija analize karak te ra postala orgonska terapija. Mada rad analize karak te ra zahteva mnogo vremena i strpljenja, izgledalo mi je da je on neophodan za posti­zanje solidnih rezultata. Tada sam odlučio da nezavisno

7 Alexander Lowen, Pleasure (New York, Coward — McCann, Inc., N. Y., 1970).

< 33

od toga koliku važnost pridajemo radu sa mišićnim tenzijama, brižljiva analiza uobičajenog načina bitisa-nja jedne osobe i njenog ponašanja zaslužuju podjed­naku pažnju. Napravio sam intenzivnu studiju karak­ternih tipova i njihove psihološke i fizičke dinamike ponašanja. Ona je objavljena 1958. godine pod naslo­vom The Physical Dynamics of Character Structure*. Mada još uvek nepotpun kao pregled tipova karaktera, to je osnova za sav rad na karakteru u bioenergetici.

Završio sam svoju terapiju sa Pijerakosom pre ne­koliko godina osećajući se veoma dobro u vezi svega što je postignuto. Međutim, ako me neko pi ta „Jeste li razrešili sve vaše probleme, završili vaš razvoj, ostva­rili svoj pun potencijal kao ličnost ili se oslobodili svih mišićnih tenzija?" — moj odgovor bi još uvek bio „Ne"'. Postoji neka tačka do koje kada čovek dođe ne oseća više da je neophodno ili poželjno da nastavlja terapiju, i tako je završava. Ako je terapija bila uspešna, osoba oseća da je sposobna da preuzme potpunu odgovornost za sopstveno bitisanje i nastavlja razvoj. Nešto u mo­joj ličnosti je uvek naginjalo ka tom pravcu. Napustit i terapiju nije značilo da ću prestat i da radim na svome telu. Nastavio sam da radim bioenergetske vežbe i sa svojim pacijentima u individualnom radu i u grupi . Verujem da za mnoge pozitivne promene koje su nas­tavile da se dešavaju u mojoj ličnosti t reba da zahva­lim toj predanosti svome telu. Tim promenama su u celini prethodila duboka razumevanja sebe sama, razu­mevanje prošlosti i tela.

Ima više od trideset četiri godine kako sam sreo Rajha i više od trideset dve kako sam počeo svoju tera­piju kod njega. Radio sam sa pacijentima više od dva­deset sedam godina. Rad, razmišljanje i pisanje o mo­j im ličnim doživljavanjima i doživljavanjima mojih pa­cijenata dovelo me je do jednog zaključka: Život poje­dinca je život njegovog tela. Pošto živi organizam uk­ljučuje um, duh i dušu, živeti potpuno život tela znači biti uman, duhovan i duševan. Ako nam nedostaju ti aspekti našega bića to je zato što nismo dovoljno u našem telu ili sa naš im telom. Imamo odnos prema telu kao prema ins t rumentu ili mašini. Znamo da ćemo imati problema ako se ovo desi. Ali, isto se može reći

8 Alexander Lowen, The Physical Dynamics of Character Struc­ture (New York, Grune & Stratton, 1958). Štampano takođe pod naslovom The Language of the Body (New York, Macmillan, 1971).

3 4

i za automobil, od koga toliko zavisimo. Mi se nismo identifikovali sa našim telom; u stvari, izdali smo ga, kao što sam istakao u prethodnoj knjizR Svi naši lični problemi proističu iz te izdaje i ja verujem da većina naših socijainin problema ima isti koren.

Bioenergetika je terapeutska tehnika koja pomaže lju­dima da uspostave vezu sa svojim telom i da im po­mogne da uživaju u najvišem mogućem stepenu u životu tela. Taj naglasak na telu uključuje seksualnost koja je jedna od njegovih osnovnih funkcija. Ali, on uključuje čak i mnogo osnovnije funkcije disanja, kre­tanja, osećanja i izražavanja sebe. Osoba koja ne diše duboko smanjuje život svoga tela. Ako se ne kreće slobodno, sužava život tela. A ako je njegova ekspre­sija sputana, ograničava život svoga tela.

Istina, ta ograničenja života ne namećemo voljno. Ona se razvijaju kao način samoodržanja u okolini, i kulturi koja negira vrednost tela u korist moći, pres­tiža i posedovanja. Ipak, pr ihvatamo ta ograničenja naših života propuštajući da u njih sumnjamo, i tako izdajemo naša tela. U tom procesu mi takođe rušimo prirodnu sredinu od koje zavisi dobrobit naših tela. Takođe je tačno da su mnogi ljudi nesvesni telesnog nedostatka koji imaju — nedostatka koji je postao nji­hova druga priroda, deo njihovog uobičajenog načina života. U stvari , mnogi ljudi prolaze kroz život sa og­raničenim iznosom energije i osećanja.

Cilj bioenergetike je da vrat i ljude njihovoj prvobi t ­noj prirodi, što je uslov da budu slobodni, gracilni i lepi. Sloboda, gracilnost i lepota su prirodni atr ibut i svakog životinjskog organizma. Sloboda je odsustvo unutrašnjih prepreka proticanju osećanja, gracilnost je izražavanje tog proticanja kroz pokret, dok je lepota manifestacija unutrašnje harmonije koju rađa ovo p ro -ticanje. Oni označavaju zdravo telo i takođe zdrav um.

Pr imarna priroda svakog ljudskog bića jeste da bu­de otvoreno za život i l jubav. Biti uzdržan, oklopljen, nepoverljiv, ograđen, jeste druga priroda u našoj kul­turi . To su načini koje smo usvojili da bismo zaštitili sebe od povređivanja, ali kada takav stav postane ka-rakterološki i s t ruk tur i ran u ličnosti, pravi mnogo oz­biljnije povrede i više obogaljuje nego što je činila prvobitna patnja.

9 Alexander Lowen, The Betrayal of the Body (New York, Mac­millan, 1967).

35

Bioenergetika nastoji da pomogne ljudima da otvo­re svoje srce prema životu i l jubavi. To nije cilj koji se lako dostiže. Srce je dobro zaštićeno u svom koš­tanom kavezu i pr is tup mu je snažno branjen, i psi­hološki i fizički. Te odbrane se moraju razumeti i pro­raditi ako hoćemo da postignemo cilj. Ako naš cilj nije postignut, rezultat je tragičan. Ići kroz život sa zatvo­renim srcem je kao putovati okeanom zaključan u brodskom magacinu. Smisao, pustolovina, uzbuđenje i slava življenja su van domašaja.

Bioenergetika je pustolovina otkrivanja sebe. Razli­kuje se od sličnih ispitivanja po tome što pokušava da ljudsku ličnost razume kroz razumevanje tela. Mnoga prethodna ispitivanja bila su usmerena na istraživanje uma. Tim ispitivanjem su dobijene mnoge važne in­formacije, ali čini mi se da je najvažniji domen ličnosti ostao ne taknut — njena osnova u telesnim procesima. Mi^ spremno priznajemo da ono što se dešava u telu nužno utiče na um, ali to nije novo. Moje mišljenje je da energetski procesi tela određuju šta će se deša­vati u umu, isto kao što određuju šta će se dešavati u telu.

36

II POJAM ENERGIJE

Punjenje, pražnjenje, proticanje i pokret

Kao što sam naglasio, bioenergetika je proučavanje ljudske ličnosti u terminima energetskih procesa tela. Taj izraz se takođe koristi u biohemiji za definisanje one oblasti istraživanja koja se bavi energetskim pro­cesom na molekularnim i submolekularnim nivoima. Kao što je Albert Sent Đerđi (Albert Szent-Gyorgyi) is takao 1 0 , potrebna je energija da bi se pokrenula mašina života. U stvari , energija ima ulogu u pokre­tanju svih stvari , živih i neživih. U savremenim nauč­nim tokovima smat ra se da je priroda te energije elek­trična. Međutim, ima drugačijih mišljenja o njenoj prirodi, naročito kada se govori o živim organizmima. Rajh je pretpostavio postojanje bazične kosmičke ener­gije koju je nazvao orgon; ona po prirodi nije elek­trična. Kineska filozofija pretpostavlja postojanje dve-ju energija koje su u polarnom odnosu jedna prema drugoj, jin i jang. Te energije čine osnovu kineske medicinske prakse poznate kao akupunktura , čiji su rezultati zadivili lekare na Zapadu.

Ne mislim da je važno ovoga t renutka odrediti šta je s tvarno životna energija. Ima izvesne valjanosti u svim t im stanovištima i ja ne mogu da pomirim raz­like među njima. Međutim, možemo prihvati t i osnovnu postavku da je energija uključena u sve procese ži­vota — kretanje, osećanja, mišljenje — i da bi se ti procesi prekinuli kada bi snabdevanje organizma ener­gijom bilo ozbiljno ugroženo. Na primer, nedostatak

1 0 Albert Szent-Gyorgyi, Bloenergetlcs (New York, Academic Press, 1957).

37

brane može tako ozbiljno da iscrpe energiju organiz­ma da dovede do smrti , isto kao i prekid unošenja ki-seonika ometanjem disanja. Otrovi koji sprečavaju te-lesne metaboličke aktivnosti tako što smanjuju energiju, takođe će imati takav efekat.

Opšte je prihvaćeno da se energija životinjskog or­ganizma stiče kroz sagorevanje hrane. S druge strane, biljke imaju sposobnost da zarobe i koriste sunčevu energiju za svoje životne procese, vezujući i t ransfor-mišući je u svoje tkivo, čineći je tako pris tupačnom hranom biljojedima. Transformisanje h rane u slobod­nu energiju koju životinje mogu koristiti za svoje ži­votne potrebe je složena hemijska procedura za koju je potreban kiseonik. Sagorevanje h rane nije d ruga­čije od sagorevanja drveta koje takođe zahteva kiseo­nik za održanje tog procesa. U oba slučaja je sago­revanje vezano za iznos raspoloživog kiseonika.

Ova prosta analogija ne objašnjava komplikovan fe­nomen života. Obična va t ra se gasi kada je iscrpljeno snabdevanje gorivom; takođe, ona sagoreva ne obazi­rući se na energiju oslobođenu sagorevanjem. Nasup­rot tome, živi organizam je samostalna vatra koja se sama reguliše i obnavlja. Kako može da izvodi to ču­do — da gori a da ne sagori — još uvek je velika misterija. Pošto još ne možemo da resimo ovu zago­netku, važno je za nas koji želimo da održimo blistavu i stalnu vatru života u sebi da pokušamo da razumemo neke od faktora koji u tome učestvuju.

Nismo se još navikli da mislimo na ličnost u smislu energija, mada se te dve pojave ne mogu razdvojiti. Količina energije koju jedna osoba ima i način na koji je koristi mora se odražavati na njenu ličnost. Neki ljudi imaju više energije nego drugi ; neki su opet uz-držaniji. Impulsivna osoba, na primer, ne može da podnese bilo kakvo povećanje uzbuđenja ili energije; povećano uzbuđenje se mora osloboditi što je brže mo­g u ć e Kompulzivna osoba koristi svoju energiju na drugi način, ona takođe oslobađa uzbuđenje, ali to radi k ru to s t ruktuiranim sklopom pokreta i ponašanja.

Odnos energije i ličnosti se najjasnije ispoljava kod depresivnih osoba. Mada depresivne reakcije i t enden­cije ka depresiji proizlaze iz međuodnosa komplikova-nih psiholoških i fizičkih faktora , 1 1 jedna s tvar je sas-

11 Lowen, Depression and the Body, op. cit.

vim jasna. Depresivne osobe su depresivne energetski . Studije uz pomoć filmskih snimanja pokazuju da de­presivna osoba izvodi samo polovinu spontanih pokre­ta uobičajenih kod nedepresivnih osoba. U ozbiljnijim slučajevima depresije osoba može sedeti mirno, skoro bez pokreta, kao da nema energije da se akt ivno po-meri. Njeno subjektivno stanje često odgovara objek­tivnoj slici. Uopšte rečeno, njoj nedostaje energija da se aktivno pomera. Može se žaliti na osećanje iscrp­ljenosti, a da pri tom ne oseća umor. Depresija njenog energetskog nivoa se očitava u opadanju svih energet­skih funkcija. Smanjeno je disanje i apetit, a oslab­ljen seksualni nagon. U takvom stanju takva osoba ne bi mogla da odgovori na naše pokušaje da je zainte-resujemo za neki cilj, ona bukvalno nema energije da se zainteresuje.

Radio sam sa mnogo depresivnih pacijenata, j e r je to jedan od najčešćih problema zbog koga ljudi dolaze na terapiju. Pošto saslušam priču te osobe, napravim pregled njene istorije i procenim njeno opšte stanje, pokušavam da joj pomognem da izgradi svoju energiju. Najneposredniji način da se to postigne jeste povećanje količine kiseonika koju ona unosi u organizam — to jest, navesti je da diše dublje i potpunije. Ima više načina da se pomogne čoveku da pokrene svoje di­sanje, što ću opisati u narednim glavama. Ja polazim od pretpostavke da osoba to ne može učiniti sama za sebe. inače ne bi došla kod mene da traži pomoć. Znači da moram koristiti svoju energiju da je pokre­nem. To radim tako što usmeravam čoveka da radi neku jednostavnu aktivnost koja lagano utiče na disa­nje, čineći ga dubljim, i koristim fizički pritisak i do­dir da bih to stimulisao. Važna s tvar je da se sa ak­tiviranjem disanja povećava energetski nivo. Kada se poveća energetski napon mogu se javiti u nogama fina, nevoljna podrhtavanja ili vibracije. To se tumači kao znak izvesnog proticanja uzbuđenja kroz telo. posebno kroz donji deo. Glas može postati rezonantniii . pošto više vazduha protiče kroz grlo a lice može blistati. Ne mora biti potrebno više od dvadeset do trideset minu­ta da se postigne ta promena i da pacijent oseća da se „popeo". On se stvarno pr ivremeno izvukao iz de­presivnog stanja.

Mada se efekat dubljeg i potpunijeg disanja nepos­redno uočava i doživljava, to nije lek za depresiju.

39

40

izražavanja kroz pokret , glas i oči mora biti otvoren da bi moglo doći do energetskog pražnjenja. Ne retko, to se dešava spontano u toku punjenja energijom. Di­sanje može spontano postati dublje, kao rezultat le­žanja na stolcu za disanje. Iznenada, bez ikakve na-mere ili svesti o tome, pacijent može početi da plače. U tom t renu tku možda neće znati zašto plače. Dublje disanje otvara grlo, napaja telo i aktivira potisnute emocije, rezultat čega je erupcija i oslobađanje oseća­nja tuge. Nekad je ono što izbije bes. Međutim, mnogo puta se ništa ne desi, j e r je osoba možda suviše upla­šena da se otvori i prepust i osećanjima. U tom slučaju će postati svesna tog „uzdržavanja" i mišićnih tenzija u grlu i grudima, koja sprečavaju izražavanje oseća­nja. Može biti pot rebno razlabaviti uzdržavanje direkt­nim fizičkim radom na hroničnoj mišićnoj tenziji.

Pošto napajanje i otpuštanje funkcionišu kao celina. bioenergetika radi sa obe s t rane jednačine istovremeno, da bi povećala energetski nivo osobe, da bi otvorila samoizražavanje i da bi obnovila proticanje osećanja u telu. Prema tome, naglasak je uvek na disanju, ose-ćanju i pokretu, uporedo sa nastojanjem da se t renut ­no energetsko funkcionisanje dovede u vezu sa životnom istorijom dotične osobe. Taj kombinovani proces laga­no razotkriva unut rašnje snage (konflikte) koji spreča­vaju osobu da funkcioniše sa punim energetskim po­tencijalom. Kad god je jedan od tih unutrašnj ih kon­flikata razrešen, energetski nivo se povećava. To znači da osoba unosi više energije i da je više oslobađa kroz kreat ivne aktivnosti koje pružaju zadovoljstvo i uživa­nje.

Ne želim da stvorim utisak da bioenergetika može razrešiti sve goruće probleme, da može otkloniti sve hronične napetosti i obnoviti potpuno i slobodno p ro­ticanje osećanja u telu. Možda mi ne postižemo pot­puno taj cilj, ali započinjemo proces razvoja koji vodi u tom pravcu. Svaka terapija je hendikepirana činje­nicom da kul tura u kojoj živimo nije orijentisana p re ­ma kreativnoj aktivnosti i zadovoljstvu. Kao što sam već is takao d rugde 1 2 , naša, ku l tura nije usklađena sa vrednostima i r i tmom živog tela, već sa mašinama i materi jalnom produktivnošću. Ne može se izbeći za­ključak da inhibi torne snage samoizražavanja i sma-

41

Niti će efekat trajati , pošto osoba ne može sama da održava kvalitet dubljeg disanja. Ova nesposobnost je suštinski problem depresija, i to ne može biti prora-deno izuzev kroz dublju analizu svih faktora koji su učestvovali u s tvaranju relativno umrtvljenog tela i depresivne ličnosti. Ali, s ama analiza neće mnogo po­moći ukoliko nije praćena stalnim nastojanjem da se poveća energetski nivo te osobe, puneći energetski nje­no telo.

Ne može se diskutovati o pojmu punjenja energi­jom, a da ne razmatramo i pojam energetskog praž­njenja. Zivi organizam može funkcionisati samo ukoli­ko postoji ravnoteža između punjenja i pražnjenja ener­gije. To održava stalan nivo energije u skladu sa po­t r ebama i mogućnostima. Dete koje ras te unosiće više energije nego što će je otpuštat i i koristiće taj višak energije za rast. Isti je slučaj sa konvalescentima ili čak ličnim razvojem. Razvoj koristi energiju. Sem toga, opšte je poznato da će iznos energije koju neko unosi odgovarati iznosu koji oslobađa kroz aktivnost.

Svaka aktivnost t raž i i koristi energiju — od lupanja srca, peristaltičkih pokreta utrobe, do hodanja, govore­nja i seksa. Međutim, nijedan živi organizam nije ma­šina. Njegova osnovna aktivnost nije mehaničko izvo­đenje, već izražavanje sopstvenog bića. Osoba se ispo-ljava kroz akcije i pokrete i kada je njeno samoizra-žavanje slobodno i pr ikladno realnosti situacije, doživ­ljava osećanje zadovoljstva i uživanja zbog pražnjenja energije. To zadovoljstvo i uživanje zauzvrat stimulišu metaboličku aktivnost koja se neposredno odražava na dublje i punije disanje. Sa doživljavanjem zadovoljstva, r i tmičke i nevoljne aktivnosti života funkcionišu na opt imalnom nivou.

Kao što sam rekao, neposredan doživljaj aktivnosti samoizražavanja su zadovoljstvo i uživanje. Ograničite li pravo osobe da se ispoljava, ograničićete njene mo­gućnosti za zadovoljstvo i kreat ivni život. Isto tako, ako su sposobnosti čoveka da izrazi sebe, svoje ideje i osećanja, ograničene unutrašnj im snagama (inhibici-j ama ili hroničnim mišićnim tenzijama), njen kapaci­tet za zadovoljstvo je umanjen. U tom slučaju osoba će smanjiti unošenje energije (naravno nesvesno), da bi održala ravnotežu energije u telu.

Povećanje energetskog nivoa jedne osobe se ne može obezbediti prost im punjenjem kroz disanje. Pu t s amo- 1 1 Lowen, Pleasure, op. clt.

njenja našeg energetskog funkcionisanja proizlaze iz 1 te kul ture i da su njen deo. Svaka senzitivna osoba zna koliko je mnogo energije potrebno da bi zaštitila sebe od izbezumljenog tempa modernog života sa svim pritiscima i tenzijama, nasiljem i nesigurnošću.

Pojam proticanja t reba malo objasniti. Proticanje predstavlja kretanje u organizmu, čiji je najbolji pri­mer proticanje krvi . Protičući kroz organizam, krv snabdeva tkivo produkt ima metabolizma i kiseonikom, obezbeđujući mu energiju i uklanjajući štetne proiz­vode sagorevanja. Ali, krv je više od posrednika, to je tečnost tela sa energetskim nabojem. Njeno stru­janje do svake tačke u telu daje život, toplinu i uzbu­đenje tom delu tela. Ona je predstavnik i nosilac ero-sa 1 3 . Pomislite na ono što se dešava u erogenim zo­nama, usnama bradavicama i polnim organima. Kada postanu obliveni krvlju (svaki od t ih organa je bo­gato snabdeven velikom mrežom krvnih sudova), pos­tajemo uzbuđeni osećamo toplinu i l jubav i t ražimo kontakt sa drugom osobom. Seksualno uzbuđenje je sinhronizovano sa povećanjem proticanja krvi do per i ­ferije tela, posebno do erogenih zona. Da li uzbuđe­nje donosi krv, ili k rv s tvara uzbuđenje, nije od zna­čaja. Oni uvek idu zajedno.

Sem krvi, u telu ima i d rug ih tečnosti sa energetskim nabojem — limfa, intersticijalna i intracelularna teč­nost. Proticanje uzbuđenja nije ograničeno samo na krv, već putuje svim telesnim tečnostima. Energetski govoreći, celo telo se može posmatrat i kao jedna ćelija čija je membrana koža. Unuta r te ćelije uzbuđenje se može prostirat i u svim pravcima ili proticati u speci­fičnom pravcu, zavisno od pr i rode naše reakcije na stimulus. Posmatranje tela kao jedne ćelije ne negira činjenicu da unu ta r nje ima mnogo posebnih tkiva, nerava,, k rvn ih sudova, sluznica, mišića, žlezda itd., ko­ji svi sarađuju kao delovi celine da bi obezbedili njen život.

Proticanje uzbuđenja se može doživeti kao osećanje ili senzacija koji često prkose anatomskim granicama. Zar niste doživeli talas besa koji se širi gornjim de-lom tela, koji napaja ruke, lice i oči? To se može me-njati od senzacije „kuvanja u odelu" do pre teranog snabdevanja glave i vrata krvlju. Kada je osoba toliko

u Lowen, The Physical Dynamics of Character Structure, op. clt.

42

besna da joj se zacrveni pred očima to znači da. joj je mrežnjača preplavljena krvlju. S druge strane, ose­ćanje besa može imati beo, hladan kvalitet i izgled zbog sužavanja k rvn ih sudova na periferiji, što spre­čava da k r v dospe do površine. Takođe postoji crni bes u kome je l jutina prekr ivena crnim oblakom mrž ­nje.

Proticanje krvi i uzbuđenja naviše mogu stvoriti pot­puno različite emocije kada protiču različitim kanal i ­ma i deluju na različite organe. Proticanje uzbuđenja duž prednje s t rane tela, od srca do usta, očiju i ruku će povećati osećanje čežnje izraženo otvaranjem i po­kazivanjem osećanja. Proticanje l jutine odvija se ug­lavnom duž zadnje s t rane tela. Proticanje krvi u uz­buđenju duž donjeg dela tela s tvara zanimljive sen­zacije. Može se imati utisak kao da se vozi uspinjačom ili da se ide brzo liftom gore-dole. Deca naročito vole te senzacije, zbog čega se rado ljuljaju. One su na j ­intenzivnije i najpri jatni je kada se pojave kao sen­zacije koje se razlivaju po stomaku, praćene jakim sek­sualnim uzbuđenjem. Međut im, isto proticanje može biti praćeno anksioznošću, i tada se doživljava kao ose­ćanje propadanja u s tomaku.

Kada se shvati da se telo sastoji od 99 procenata vode, da su neki delovi s t ruk tur i ran i , ali su mnogi od njih tečni, možemo zamisliti senzacije, osećanja i emo­cije kao tok ili talase te telesne tečnosti. Senzacije, osećanja i emocije su opažanje unutrašnj ih pokreta u tom relativno fluidnom telu. Nervi posreduju u opa­žanjima i usklađivanju reakcija, ali impulsi i pokreti koji su u osnovi toga su utkani u deo energetskog napona, u pr i rodan r i tam i pulsacije tela. Ti unu t raš ­nji pokreti predstavljaju telesnu pokretljivost kao raz­ličitu od voljnih pokreta koji se vrše voljnom kont ro­lom. To je najočiglednije kod beba. Posmatranjem te­la beba može se videti neprek idna igra pokreta nal ik talasima jezera, samo što su ti pokreti proizvedeni unutrašnj im silama. Kako ljudi postaju stariji, njihova pokretljivost se smanjuje. Oni postaju s trukturirani j i i manje elastični, dok najzad sa smrću ne prestanu svi pokreti.

Svi naši voljni pokreti takođe sadrže nevoljnu kom­ponentu koja predstavlja suštinsku pokretljivost orga­nizma. Ta nevoljna komponenta , koja je integrisana sa voljnom akcijom, zaslužna je za živahnost i spon-

43

tanost naših akcija i pokreta . Kada je to odsutno ili smanjeno, telesni pokreti imaju mehanički, beživotni kvalitet. Cisto voljni ili svesni pokreti , sem kinestet-skog osećanja premeštanja u prostoru, izazivaju malo senzacija. Emocionalni ton ekspresivnog pokreta pro­izlazi iz njegove nevoljne komponente koja nije pred­met svesne kontrole. Fuzija svesnih i nesvesnih eleme­nata ili voljnih i nevoljnih komponenata izaziva, pokrete koji imaju emocionalni krug, a ipak su koordinirane i efikasne akcije.

Emocionalni život j edne osobe zavisi od pokretljivosti njenog tela, što je funkcija proticanja uzbuđenja kroz telo. Poremećaji tog proticanja se javljaju kao prepre­ke u defovima gde je telesna pokretljivost smanjena. U tim područjima tela može se lako osetiti i opipati napregnutost mišića. Otuda se izrazi „prepreka", „umrt-vljenost", i „hronična mišićna tenzija" odnose na isti fenomen. Uopšte, o postojanju prepreka može se za­ključiti gledanjem umrtvl jenog područja, ili dodiriva­njem zgrčenih mišića.

Pošto je telo energetski sistem, ono je u stalnoj ener­getskoj interakciji sa svojom sredinom. Sem energije koja nastaje iz sagorevanja hrane, osoba postaje uzbu­đena ili se napaja kroz kontakt sa pozitivnim silama. Sjajan, svetao dan, lepa scena, srećna osoba, imaju sti-mulišući efekat. Mračan i težak dan, ružnoća i depre­sivni ljudi imaju negat ivan uticaj na našu energiju i izgleda da vrše na nas depresivni uticaj. Svi smo oset-ljivi na sile ili energije koje nas okružuju, ali njihov uticaj nije jednak na sve ljude. Osoba sa visokim na­ponom je otpornija na negativni uticaj. U isto vreme ona pozitivno utiče na druge, posebno kada je pro ti­can je uzbuđenja u njenom telu slobodno i puno. Lepo je biti sa takvom osobom i mi svi to intui t ivno osećamo.

Vi ste vaše telo

Bioenergetika stoji na jednostavnom stanovištu da je svaki čovek svoje telo. Nijedna osoba ne postoji neza­visno od tela u kome egzistira, kroz koje izražava sebe i odnosi se prema svetu koji ga okružuje. Bilo bi glupo protiviti se tom stanovištu, jer bi inače čovek mogao nabrojati delove sebe koji nisu delovi njegovog tela.

4 4

Um, duh i duša su aspekti svakog živog tela. Mrtvo telo nema um, izgubilo je duh, a duša ga je napustila.

Ako ste vi vaše telo, a vaše telo je vi, onda vaše telo izražava ono što vi jeste. To je vaš način bitisanja u svetu. Što je vaše telo životni je , to ste više prisutni . Kada telo izgubi nešto od svoje životnosti, na p r imer kada ste iscrpljeni, nastojite da se uvučete u sebe. Efe­kat bolesti je isti — povlačenje. Cak vam svet može izgledati udaljen ili kao da se vidi kroz izmaglicu. S druge strane, ima dana kada zračite životom, i svet oko vas izgleda svetliji, bliži, stvarniji . Svi bismo vo-leli da budemo puni života, da osećamo da smo više živi, a bioenergetika n a m može pomoći u postizanju tog cilja.

Pošto vaše telo govori ko ste vi, ono pokazuje i ko­liko ste pr isutni u svetu. Nije slučajno da se koristi izraz „n iko" 1 4 za označavanje osobe koja nije ostavila utisak na nas, ili „neko" za osobu koja je ostavila snažan utisak. To je prosto govor tela. Slično, vaše po­vlačenje nije tajna. Ljudi ga osećaju, kao što osećaju vašu tugu ili bolest. Umor se ispoljava na mnogo na­čina koji se mogu videti i čuti — spuštenost ramena, opuštenost kože lica, nedosta tak sjaja u očima, uspore-nost i težina pokreta i nedostatak rezonance ili mono-tonost glasa. Uprkos naporu da se to osećanje prikri je, ono izdaje samo sebe, otkrivajući napor usiljenog poku­šaja.

Kroz telesno izražavanje se takođe može čitati šta neko oseća. Emocije su telesni događaj ; one su buk­valno pokre t ili kre tanje u telu, koji se ispoljava kroz neku akciju. Bes s tvara napetost i, kao što smo videli, napaja gornji deo tela gde su smešteni glavni organi na­pada, zubi i ruke. Besnu osobu možemo poznati po cr­venom licu, st isnutim pesnicama i ust ima koja reže. Kod nekih životinja je druga manifestacija te emocije nakostrešenost dlake duž vra ta i leđa. Naklonost i lju­bav dovode do mekšanja svih karakter is t ika , kao i raz-livanje toplote kože i očiju. Tuga ima izgled kao da će osoba da se provali od plača.

Ali, telo otkriva mnogo više od toga. Stav čoveka prema životu, ili njegov lični stil, odražava se na na­čin držanja tela i na način na koji se kreće. Može se

" Englesko -nobody* znači niko, ali razdvojeno na no-body znači °ez tela. (Prim, prev.)

45

razlikovati osoba sa takozvanim otmenim ili kraljev­skim držanjem tela od osobe čija savijena leđa, spuš­tena ramena i malo povijena glava ukazuju na potči-njenost teretu koji joj je stavljen na leđa. Pre nekoliko godina sam radio sa mladim čovekom čije je telo bilo veliko, debelo i bezoblično. Zalio se da ga je zbog tela toliko stid da je odbijao da se na plaži skine u ku­paće gaće. Takođe se osećao seksualno neadekvatnim. Godinama se bavio trčanjem, držao je dijete da bi sa­vladao svoju telesnu manu, ali bez uspeha. U toku terapije je shvatio da njegova telesna pojava odražava jedan aspekt njegove ličnosti koji on prethodno nije. bio u stanju da pr ihvat i — naime, da se jedan deo njega identifikovao sa slikom o velikom, debelom tra-pavku koji je više bebast nego odrastao čovek. To se] takođe izražavalo kroz način na koji je sedeo zava­ljen u stolici i kroz aljkavost u njegovom oblačenju. Tada je shva,tio da biti velika, debela, t rapava beba jeste njegov nesvestan stav koji je usvojio da bi se suprotstavio roditeljskim zahtevima da poraste, da bu­de čovek, da bude izuzetan. Njegov stvarni konflikt je bio dublji nego što je izgledalo, ali sve to je bilo skupljeno u njegovom telesnom stavu. Na svesnom ili ego-nivou on se slagao sa zahtevima roditelja, ali se na njegov nesvesni ili telesni otpor nije moglo uticati nikakvim svesnim naporom. Čovek ne može uspeti u životu boreći se protiv sebe. Napor da se nadvlada telo osuđen je na propast.

Moraju se shvatit i i sličnost i razlike psihičkog i fi­zičkog procesa. Moj pacijent nije bio samo veliki, de­beo, detinjasto aljkav. On je bio čovek koji se sve­srdno trudio da funkcioniše na tom nivou. Ali, on nije potpuno bio odrastao čovek, jer su ga njegovo nesves-no i njegovo telo zadržavali na tom detinjastom ni­vou. On je bio čovek koji pokušava da ostvari svoj potencijal, ali ne uspeva. Njegovo telo je dramatično otkrivalo obe njegove strane, jer je imao veliko telo odraslog čoveka, ali sa debelim valjuškama kao beba,

Nesvesni konflikti između različitih aspekata ličnosti onesposobljavaju mnoge ljude na sličan način. Najčeš­ći je konflikt između nezadovoljenih potreba i zahte-va deteta u čoveku i težnji i stremljenja odraslog. Biti odrastao, znači da je čovek nezavisan (da stoji na svo­j im nogama) i preuzima odgovornost za zadovoljava­nje svojih htenja i želja. Ali, kod ljudi koji imaju taj

46

konflikt, napor da se bude nezavisan i odgovoran podr i -ven je nesvesnim željama da ih neko podržava i da neko preuzme brigu o njima. Rezultat je mešovita sli­ka i psihološki i fizički. Ponašanje takve osobe može odlikovati pre terana nezavisnost, uporedo sa s t rahom da bude sama. ili nesposobnošću da donese odluku. In­fantilni aspekti takve ličnosti se mogu manifestovati kroz male dlanove i tabane, tanke, dugačke noge koje ne pružaju odgovarajući oslonac ili nerazvijen musku-larni sistem koji nema agresivne potencijale da bi pos­tigao ono što mu treba ili što želi.

U drugim slučajevima se radi o konfliktu između detinje razigranosti i realnosti odraslog dela ličnosti. Na površini osoba izgleda ozbiljno, često strogo, rigid-no, vredno i moralistično. Onda, kada pokuša da se p re ­pusti ili preda, postaje detinjasta. Kod takvih ljudi je to uočljivo kada piju. Kroz šegačenje i šale iz njih izbija dete. Lice i telo takve osobe imaju čvrst, težak i iznuren kvalitet koji čini da izgleda staro. Mada je često namrgođen, dečački izgled lica, praćen osmehom ili keženjem pokazuje osećanje nezrelosti.

Taj konflikt se javlja, kada se ne dozvoljava puno i slobodno izražavanje dečije razigranosti. Potiskivanje detinje seksualne radoznalosti i sklonosti ka šali ne uklanja te tendencije. One su zakopane i uklonjene iz svesnosti, ali ostaju da žive u dubljim slojevima lič­nosti, pojavljuju se kada se osoba prepusti , kao izvr­tanje pr irodnih tendencija. Ti kvaliteti deteta nisu in-tegrisani u ličnosti, već su odsečeni ili zatvoreni kao telo s t rano egu.

Ličnost je zbir životnog iskustva osobe, od kojih se svako registruje u ličnosti i s t ruktur i rano je u telu. Kao što šumar može čitati životnu istoriju drveta na osnovu poprečnog preseka stabla, koje pokazuje go­dove, tako je i bioenergetski terapeut u stanju da čita životnu istoriju jedne osobe na osnovu njenog tela. U oba slučaja je potrebno znanje i iskustvo, ali su oba zasnovana na istim principima.

Kako se ljudski organizam razvija, pridodaje slo­jeve ličnosti, od kojih svaki ostaje živ i akt ivan i kod odraslog čoveka. Kada su slojevi dostupni čoveku, lič­nost je integrisana, oslobođena konflikata. Ako je bilo koji sloj, ili bilo koje iskustvo potisnuto i nedostupno,

47

osoba je u konfliktu, znači ograničena. Šematski gra­fikon oslojavanja prikazan je na sledećoj slici:

Kvaliteti koje svaki sloj pridodaje životu mogu se sumirat i na sledeći način. beba = l jubav i zadovoljstvo dete = kreat ivnost i imaginacija dečak ili devojčica = razigranost i zabava mladić ili devojka = romant ika i avan tura odrasli = realnost i odgovornost

Možda bi. kada se govori o kvalitetima, najbolje bilo reći da razvoj o kome mi govorimo jeste razvoj i šire­nje svesti. Svaki sloj onda, predstavlja novo oseća­nje sebe i svojih potencijala, novu svesnost sebe i odnosa prema svetu. Međutim, svest nije odvojena

48

ili izolovana jedinica ličnosti. To je funkcija organiz­ma, aspekt živoga tela. Razvija se u odnosu na rast tela fizički, emocionalno i psihološki. Zavisi od iskus­tva; stiče dubinu kroz sticanje vešt ina; potvrđuje se kroz aktivnost.

Izjednačavajući slojeve sa kvali tet ima ličnosti, neću da kažem da svaka nova dimenzija samstva biva potpuno formirana u određenom periodu života. Razigranost, u stvari, počinje u detinjstvu, ali dostiže svoj puni raz­voj tek pošto je ta faza prošla. Verujem da su svest o igri i osećanju radosti karakter is t ike starij ih dečaka i devojčica p re nego mlađih. Potpunije izlaganje sva­kog sloja i njegovih kvali teta učkiiće jednačinu smi-saonijom.

Bebu karakter iše želja za bliskošću, posebno sa maj ­kom. Beba želi da je drže, maze, da je dobrodošla i da je prihvaćena. Ljubav, kao što sam istakao u jednoj od ranijih knjiga, može da se definiše kao želja za intimnom bliskošću. Kada je potreba za bliskošću za­dovoljena, beba je zadovoljna. Rezultat lišavanja te potrebe oseća se kao bolno stanje.

Svako osećanje ljubavi kod odraslog proizlazi iz tog sloja njegove ličnosti. Osećanje ljubavi kod odraslog nije suštinski različito od onog što beba oseća, mada načini izražavanja mogu biti različiti. U osnovi svih osećanja ljubavi je želja za int imnom bliskošću. Čovek koji je u kontaktu sa bebom koja je on nekada bio, a koja je još uvek deo njega, poznaje osećanje l ju­bavi. Ona je takođe u kontaktu sa svojim srcem. Čo­vek nije u mogućnosti da doživljava potpunost ljubavi u onom stepenu u kome je izgubio kontakt sa svojim srcem, ili periodom kada je bio beba.

Detinjstvo pr idodaje novu dimenziju i novi kvalitet životu. Potreba za stalnom bliskošću ustupa mesto no ­voj potrebi za ispit ivanjem sveta — potrebi koja je olakšana povećanom sposobnošću motorne koordinacije. Kroz to istraživanje ljudi i stvari , prostora i vremena, dete s tvara sliku o svetu. Pošto nije opterećena s t ruk­tur i ranim smislom realnosti, imaginacija je slobodna. Tokom te faze se na svesnom nivou takođe stvara po­jam o sebi — u toku koga, dete istražuje, zamišljajući mogućnosti da bude neko drugo ja, kao svoja mama, na primer.

Mislim da se može reći da se detinjstvo završava ka ­da čovek s tekne usklađenu sliku o svom ličnom sve-

4 49

tu i sebi samom. Pošto su postigli taj stepen, dečak ili devojčica, igrajući se, izazivaju svoj lični svet. Poveća­no ovladavanje motornim veštinama i igrama sa dru­gom decom stvara oblik radosne igre koja je slobodna i koja bogato nagrađuje. Viši je stepen uzbuđenja u igri dečaka i devojčica nego u igri mlađe dece, što je takođe zaslužno za osećanje radosti koja se doživlja­va tokom te faze života. Takođe je veće osećanje slo­bode proizašlo iz nezavisnosti koja još nije opterećena odgovornostima.

Mladost karakter iše dalji porast nivoa mogućeg uz­buđenja vezanog za pojavu interesovanja za osobe sup­rotnog pola i rastući intenzitet seksualnih potreba. U idealnom slučaju, mladost je vreme za romant iku i avanture , kombinovano sa dubokim zadovoljstvom zbog bliskosti sa drugom osobom, imaginacijom i mental­nom kreativnošću deteta i izazovom i razigranošću mladosti. Kada moguće posledice imaju ozbiljnu real­nost i čovek preuzima odgovornost za njih, znači da je postignut stupanj odraslog.

Odrasli je osoba koja je svesna posledica svoga pona­šanja i preuzima odgovornost za njih. Međutim, ako iz­gubi kontakt sa osećanjima ljubavi i bliskosti koje je upoznao kao beba, sa kreat ivnom imaginacijom deteta, sa razigranošću i radošću deteta, i sa duhom avanture i smislom za romant iku koja karakter iše mladost, biće sterilna, uskogruda i rigidna osoba,. Zdrav odrasli je beba, dete, dečak ili devojčica i mladić ili devojka. Nje­govo osećanje za realnost i odgovornost uključuje po­t rebu i želju za bliskošću i ljubavlju, sposobnost da bu­de kreat ivan, slobodu da bude radostan i da ima duh avanturis te . On je integrisano i potpuno svesno ljudsko biće.

Da bismo razumeli živo telo, moramo odbaciti me­haničke pojmove. Mehanizmi funkcionisanja tela su važni ali oni ne objašnjavaju to funkcionisanje. Oči, na primer, nisu samo kamere ; one su senzorni organ za opažanje i ekspresivni organ za reagovanje. Srce nije samo pumpa ; ono je organ osećanja koji preva-zilazi moći pumpe. Mi smo saosećajna bića, što znači da imamo moć da osetimo i opažamo i da, doživimo senzacju ili osećanje. Opažanje je funkcija uma, što je jedan aspekt tela. Zivo telo ima um, poseduje duh i sadrži dušu. Kako su ti pojmovi bioenergetski shva­ćeni?

50

Um, duh i duša

Danas rado govorimo da je dihotomija telo — um, proizvod ljudskog mišljenja, da su telo i um, u stvari! jedno. Suviše dugo smo ih posmatrali kao odvojene entitete koji utiču jedan na drugi, ali koji nisu di­rektno povezani. Taj stav se nije potpuno izmenio. Naš proces obrazovanja je još uvek podeljen na mentalno i fizičko obrazovanje, koja nemaju veze jedno sa drugim. Malo nastavnika fizičkog obrazovanja veru je da gim­nastikom i at let ikom mogu uticati na detetove kapaci­tete za učenje. I s tvarno, oni na to retko utiču. Ako su telo i um celina, onda istinsko fizičko obrazovanje t re­ba u isto vreme da bude i pravo mentalno obrazovanje, i obratno.

Ja mislim da je problem u činjenici da se na recima slažemo sa pojmom jedinstva, ali propuš tamo da ga primenimo na naš svakodnevni život. Pretpostavljamo da se dečiji um može obrazovati, a da se ne obrati pažnja na telo. Pod pretnjom neuspeha ili kažnjavanja može se napuni t i detinja glava informacijama. Na nesreću, informacija ne postaje znanje ukoliko nije po­vezana sa iskustvom. Stalno previđamo činjenicu da je iskustvo telesni fenomen. Covek doživljava samo ono što se dešava u njegovom telu. Doživljavanje je živo ili tupo u onom stepenu u kome je telo živo. Kada doga­đaji iz spoljašnjeg sveta deluju na telo čovek ih oseća, ali ono što s tvarno doživljava posledica je njihovog de-lovanja na telo.

Slabost psihoanalitičke tehnike jeste da zapostavlja telo, pokušavajući da pomogne pacijentu da proradi svoje emocionalne konflikte. Pošto ova tehnika propu­šta da obezbedi ikakvo značajno telesno iskustvo, ideje koje se pojavljuju u toku t re tmana ostaju nemoćne da dovedu do značajnih promena u ličnosti. Suviše često sam viđao pacijente koji su tokom godina psihoanalizi-ranja stekli obilje informacija, i neka znanja o sebi, ali čiji su osnovni problemi ostali netaknut i . Znanje postaje shvatljivo kada se dešava uporedo sa oseća­njima. Samo je duboko razumevanje nabijeno jakim csećanjima u stanju da promeni s t ruktur i rane šablone ponašanja.

U prethodnim knjigama sam u izvesnom stepenu iz­ložio problem tela i uma k Ovde bih želeo da istaknem neke mentalne funkcije koje imaju značaja za bioener-

•4« 51

getiku. Prvo, um ima usmeravajuću funkciju u odnosu na telo. Kroz um osoba može usmeriti svoju pažnju na različite delove tela i dovesti ih u centar pažnje. Doz­volite da sugerišem prost eksperiment. Držite svoj dlan pravo ispred sebe tako da vam ruka bude relaksirana i usmerite svu pažnju na dlan. Održavajte pažnju na ruci otprilike jedan minut . Za to v reme lagano dišite. Može se desiti da svoj dlan osećate drugačije. Možete osetiti strujanje i blago peckanje u dlanu, koji je sada pod na­ponom. On može početi da vibrira ili da malo podrhta­va. Ako to osetite, možete shvatiti da ste usmerili stru­janje uzbuđenja ili energije u svoj dlan.

U bioenergetskom grupnom radu koristim jednu vari­jan tu tog eksperimenta da bih pojačao intenzitet do­življaja.

Tražim od ljudi da raširenim prst ima jedne ruke pri-tiskaju prste druge ruke tako da dlanovi budu udaljeni što je više moguće. Zat im, održavajući taj kontakt , da okrenu ruke prema sebi tako da budu usmerene prema grudima, a onda da pomeraju ruke od sebe ne preki­dajući kontakt. Kažem im da drže ruke u položaju hi-perekstenzije otprilike jedan minut dišući lagano. Pri kraju minuta ruke su relaksirane i labave. Može se opet osetiti strujanje, napajanje, peckanje i vibracije. Ako radi te tu vežbu za doživljavanje tela, primetićete da vam je pažnja usmerena na ruke zbog povećanog napona u njima. Vaše ruke su u stanju povećane ten­zije ili napona. Ako lagano približite dlanove jedan drugome, tako da budu oko pet do sedam sant imetara udaljeni jedan od drugog, u relaksiranom stanju dok su još uvek pod naponom, možete osetiti napon medu njima, kao da se neko telo nalazi između.

Um može usmerit i pažnju jedne osobe prema unu t r a ili p rema spolja, prema telu ili p rema spoljašnjim objektima. U stvari, čovek usmerava energiju bilo na sebe bilo na spoljašnji svet. Zdrava osoba može naiz-menično usmeravat i pažnju na te dve tačke lako i brzo, tako da je skoro istovremeno svesna svoga telesnog ja i okoline. Takva osoba je svesna onoga što se sa njom dešava kao i onoga što se dešava drugima. Ali, nema svako tu sposobnost. Neki ljudi postaju suviše svesni sebe i razvijaju opterećujuću samosvest. Drugi su toliko svesni onoga što se dešava oko njih da gube svesnost o sebi. To je čest slučaj kod preosetljivih osoba.

52

Biti svestan svoga tela jedan je od principa bioener-getike, j e r jedino na taj način s tvarno saznajemo ko smo — to jest, upoznajemo sopstveni um. U toj vezi um funkcioniše kao perceptivni i refleksivni organ, ose-ćajući i definišući nečije raspoloženje, osećanja, želje itd. Stvarno poznavati svoj um. znači znati šta hoćemo, šta osećamo. Ako nema osećanja, nema ničeg u umu (na šta bi se obratila pažnja) i tako čovek nema um (mišljenje). Kada je akcija jedne osobe više pod ut i -cajem drugih ljudi nego vlastitih osećanja, onda ta osoba nema svoje mišljenje.

Ako osoba ne može da izgradi svoje mišljenje, znači da je svesna dva suprotna osećanja koja su podjednako snažna. U takvom slučaju odluka je uglavnom nemo­guća, sve dok jedno osećanje ne postane jače i ne pre-

53

ovlada. Izgubiti razum, kao što je slučaj u ludilu, jeste ne znati šta se oseća. To se dešava kada je um pre­plavljen osećanjima koja ne može da prihvati i ne usu­đuje se da ih postavi u centar pažnje. Osoba tada pre-seca ili disocira svoju svesnu percepciju od svoga tela. Može postati depersonalizovana, može poludeti, napuš­tajući sve pokušaje vladanja sobom.

Ako čovek nije svestan svoga tela, razlog za to je strah da opazi ili oseti svoja osećanja. Kada osećanja imaju pretići kvalitet, ona se uglavnom potiskuju. To se postiže razvijanjem hroničnih mišićnih tenzija koje ne dozvoljavaju nikakvo proticanje uzbuđenja ili raz­vijanje spontanog pokreta u određenom području. Lju­di često potiskuju svoj strah, j e r on ima parališući efekat; potiskuju bes, j e r je suviše opasan, i beznađe, jer je obeshrabrujuće. Oni će takođe potisnuti svest o bolu, na primer, bol zbog neispunjene čežnje, j e r ga ne mogu podneti. Potiskivanje osećanja umanjuje stanje uzbuđenja u telu i umanjuje sposobnost uma da se usredsredi. To je pr imarni uzrok gubitka snage uma. Naš um je pretežno okupiran potrebom da ima kon­trolu, na račun toga da se bivstvuje i da se oseća ži-votnije.

Um i duh su takođe povezani. Količina duha koji osoba ima zavisi od toga koliko je osoba životna i vibrantna, bukvalno, koliko ima energije. Veza između energije i duha je neposredna. Kada je osoba uzbuđena i kada se poveća njena energija, njen duh se budi. U tom smislu govorimo o nadahnutoj osobi. Ja bih, prema tome, definisao duh kao životnu snagu u orga­nizmu koja se manifestuje u ekspresivnosti osobe 1 5 . Kvali tet duha jednog čoveka karakter iše ga kao po­jedinca i kada je j ak ; to ga izdvaja od drugih jedinki njegove vrste.

Životna snaga, ili duh organizma, povezan je sa di­sanjem, u Bibliji je rečeno da je Bog udahnuo svoj dah u grudvu gline dajući joj život. U teologiji duh Boga, ili Sveti Duh, nazvan je pneuma, što se u rečniku defi-niše kao „životni duh ili duša". Reč „pneuma" je iz Grčke, gde znači vetar, dah ili duh i srodan je grčkoj reći phein, što znači duvati , disati. Mnoge orijentalne

» Vidi Lowen, Depression and the Body, op. cit., za potpunije izlaganje tog pojma.

54

religije stavljaju poseban naglasak na disanje kao način komunikacije sa apsolutnim. Disanje igra značajnu ulogu u bioenergetici zbog toga što samo kroz duboko i puno disanje čovek može sakupiti energiju za duhovni i duševan život.

Duša je pojam teži za obradu od uma i duha. P r i ­marno značenje pojma je „princip života, osećanja, mišljenja i akcije kod čoveka posmatranog kao pose­ban entitet, odvojen od te la" 1 0 . Duša se povezuje sa ži­votom posle smrti , sa rajem i paklom, idejama koje školovani ljudi danas odbacuju. U stvari, samo pomi-njanje te reci u knjizi kao što je ova, koja nastoji da ima objektivnu valjanost, može odbiti neke ljude. Oni ne mogu pomiriti ideju enti teta odvojenog od tela sa pojmom jedinstvenosti koju bioenergetika predstavlja. Ali, ni ja ne mogu postići takvo pomirenje. Na sreću, svako smatra da je duša do smrti u telu. Šta se sa njom dešava pri umiranju i kasnije, ja ne znam. To pitanje mi ne zadaje mnogo muke budući da sam ja primarno zainteresovan za živo telo.

Da li živo telo ima dušu? Odgovor zavisi od toga kako se definiše „duša". Random haus rečnik daje čet­vrto značenje reči: „emocionalni deo ljudske pr i rode; sedište osećanja i emocija". Sinonimi duše su duh, srce. To ne pomaže mnogo, j e r se onda može prosto izosta­viti. Ta reč ima potpuno drugačije značenje za mene, ono koje mi pomaže da razumem ljudsko biće.

Ja gledam na dušu kao na osećanje čoveka da je deo većeg ili univerzalnog reda. Takvo osećanje mora pro-izaći iz aktuelnog iskustva da je čovek deo ili da je povezan na neki vitalni ili spiritualni način sa unver -zumom. Korist im izraz „spiri tualan" ne u njegovom apstraktnom ili mentalnom značenju, već kao duh, pneumu ili energiju. Verujem da je energija u našem telu u kontaktu i međudejstvu sa energijom oko nas u svetu i univerzumu. Mi nismo izolovani fenomen. Među­tim, ne oseća svako tu vezu ili kontakt . Moj utisak o ljudima je da osobi koja je izolovana, otuđena i nepo­vezana, nedostaje kvalitet duhovnosti koji primećujem kod ljudi koji sebe doživljavaju kao deo nečeg većeg nego što su oni sami.

Mi smo rođeni povezani, mada se najvidljivija veza, pupčana vrpca, prekida po rođenju. Dokle god ta vrpca

w The Random House Dictionary of the English Language, ne-skraćeno Izdanje (New York. 1970).

55

funkcioniše, beba je u izvesnom smislu deo majke. Mada beba počinje da vodi potpuno nezavisnu egzis­tenciju posle rođenja, ona je još uvek povezana sa svo­jom majkom energetski i emocionalno. Ona reaguje na majčino uzbuđenje, i majčino raspoloženje utiče na be-bino. Ne sumnjam da beba oseća tu povezanost i pri­padnost svojoj majci. Beba ima dušu i njene oči često imaju onaj duboki izraz za koji kažemo da je duševan.

Rast je ekspanzija na mnogo nivoa. Uspostavljaju se i doživljavaju nove veze. Prve veze su sa ostalim čla­novima porodice. Kada je jednom ta veza uspostavlje­na, postoji energetska razmena između bebe i svake osobe u porodici, plus razmena sa porodicom kao gru­pom. Ljudi postaju deo sveta, baš kao što on postaje deo njih.

Kako se povećava svesnost i kontakt , osoba razvija sve šire krugove odnosa. Postoji svet biljaka i životinja sa kojima se takođe identifikuje. Postoji zajednica u kojoj živi, koja postaje njegova zajednica, kao što on postaje njen deo. I tako se to nastavlja sa godinama. Ako čovek ne preseče taj red, osećaće da pr ipada veli­kom prirodnom poretku na zemlji. Kao što on pripada tom poretku, tako i poredak pripada njemu. Na dru­gom nivou mišljenja, mala zajednica se proširuje da bi uključila narod i onda čitav svet. Još dalje su zvezde i univerzum. Oči starijih ljudi nekada imaju odsutan izraz, kao da je njihov pogled usmeren prema nebe­sima. Izgleda kao da pri kraju života duša uspostavlja kontakt sa svojim konačnim odmorištem.

Na sledećem di jagramu je kroz nekoliko koncentrič­nih krugova prikazano širenje odnosa koje osoba uspo­stavlja. Taj di jagram je sličan onome iz prethodnog dela koji ilustruje, u različitim kontekstima, nivoe raz­voja svesnosti jedne osobe. Kako se svesnost širi, tako uključuje više spoljašnjeg sveta u psihu i ličnost čo-veka. I energetski i psihički, novorođeni organizam je kao cvet koji se lagano odvija i otvara p rema svetu. U tom smislu je i duša pr i su tna na rođenju, ali u za­četku. Kao jedan aspekt organizma, duša prolazi kroz prirodni proces razvoja i sazrevanja da bi se na kraju potpuno identifikovala sa kosmosom i izgubila svoj in­dividualni kvalitet. Možemo zamisliti mogućnost da pri umiranju slobodna energija organizma napušta telo da bi se stopila sa univerzalnom, kosmičkom energijom. Kažemo da duša napušta telo pri umiranju.

56

Život dolazi na svet kao biće = bi t isanje 1 7 , ali samo bitisanje nije dovoljno za osećanje zadovoljenja. Ovo mi je postalo jasno kada mi je jedna moja pacijentkinja rekla: „Nije dovoljno bitisati. Ja hoću da pr ipadam, a ne osećam da pr ipadam". Širenje bitisanja u svet kroz identifikaciju i odnose čini smisao pr ipadanja. Bitisa­nje čezne za t im širenjem. Osećanje čežnje, jedno od najznačajnijih osećanja u organizmu, odražava potrebu

ZVEZDE I KOSMOS

UNIVERZUM

1 7 U ovom pasusu se Loven poigrava recima being — biće ili bitisanje, kao i sa belong = pripadati i long = žudeti (Prim, prev.)

57

organizma za kontaktom sa okolinom i svetom. Kroz pr ipadanje duša izbegava usko ograničenje samstva, ne gubeći osećaj sebe ili bića koje je naš individualni opstanak.

Život tela: bioenergetska vezba i

U prvoj glavi sam pomenuo da sam pre nego što sam sreo Rajha bio akt ivan u sportu i gimnastici. Za mene je život tela uvek imao posebnu privlačnost — koja bi me normalno mogla voditi ka spoljašnjim aktivnostima. Ali ja sam podjednako bio uključen u život uma, tako da se nisam mogao opredeliti za jednu od te dve s t rane svoje ličnosti. Osećao sam se pode-ljeno i borio sam se sa tim konfliktnim potrebama, nadajući se da ću naći rešenje.

Naravno, taj problem nije jedinstven samo za mene. Mnogi ljudi u civilizovanoj kul tur i pate od iste dvoj­nosti. Mnoge kul ture su morale da razviju načine za održavanje života tela vibrantnim, uprkos konfliktnim zahtevima intelektualnog života. U zapadnoj kulturi jedan od glavnih načina za svesno mobilisanje i izazi­vanje tela jeste sport. Grci, koji su među prvima shva­tili važnost života tela, stavili su ogroman naglasak na sportove.

U direktnoj proporciji sa udaljavanjem (ili uklanja­njem) kul ture od pr i rode i života tela povećava se potreba za specijalnim aktivnostima koje će angažovati i pokrenuti telo. Svedoci smo danas rastućeg intereso-vanja za sportove, uporedo sa povećanjem shvatanja važnosti redovnih vežbi za fizičko zdravlje. Nekoliko programa vežbi steklo je veliku popularnost u posled-njih deset godina, na primer, vežbe Kraljevske kanad­ske avijacije i Aerobika, koji se zasnivaju na trčanju kao osnovnoj vežbi. Na nesreću, stav Amerikanaca pre­ma telu je opterećen njihovim odnosom prema egu. Rezultat toga je da su za mnoge ljude telesno zado­voljstvo i zadovoljstvo od sporta manje važni od za­dovoljstva postizanja rezultata. Usmerenost na postiza­nje rezultata s tvara tenziju koja di rektno umanjuje efekat aktivnosti na stimulisanje i oslobađanje tela. Svi mi znamo igrače golfa kojima je propao dan zbog lošeg udarca. Isti nagon ega da se uspe i da se ide ukorak sa modom utiču na naš program vežbi. Radimo

58

ih da bismo bolje izgledali, da bismo popravili sliku 0 našem zdravlju, ili razvili mišiće. Idealno telo za nas ima karakteris t ike t rkačkog konja, doteranog — sprem­nog da pobedi.

Život tela je osećanje; osećanje da smo živi, v ibran-tni, dobri, uzbuđeni, ljuti, tužni, radosni i, najzad, za­dovoljeni. Nedostatak osećanja ili konfuzija osećanja jeste ono što dovodi ljude na terapiju. Shvatio sam da gimnastičari, igrači, oni koji intenzivno rade vežbe, podjednako intenzivno pate od tog nedostatka i zbrka-nosti kao i ostali. To je takođe bio moj problem, upr ­kos tome što sam se bavio sportom i vežbama. Kroz terapiju sam bio u stanju da posegnem i otvorim svoja osećanja i tako obnovim nešto od života svoga tela. 1 rajhovska i bioenergetska terapija teže ka tom cilju.

Ali, ostaje problem. Kako se može održavati život tela u vibrantnom stanju posle završetka terapije? Naša kultura, koja negira život, ne pomaže toj potrebi. To je pitanje koje Rajh nije nikada razmatrao. On je ve­rovao da se osoba zadovoljava usmeravajući ^ svoju energiju napolje. Njegova filozofija je bila izražena u izreci „Ljubav, rad i znanje su izvori života. Oni ta­kođe t reba da vladaju životom". To stanovište dopušta samo seksualnu aktivnost kao glavni način izražavanja života tela — put , sve u svemu, suviše uzan i ogra­ničen.

Moje lično rešenje je bilo da redovno kod kuće ra­dim bioenergetske vežbe koje se koriste u terapiji. Ja ih radim već dvanaestak godina. One su mi pomogle ne samo da budem u kontak tu sa svojim telom, i da održavam živahnost tela, već su produžile razvoj koji je terapija započela. Nalazim da su od takve koristi da sugerišem pacijentima da ih rade kod kuće kao dopunu terapije. Njihovu vrednost potvrđuju svi oni koji ih rade. A mi smo sada počeli da držimo redovne časove bioenergetskih vežbi za pacijente i druge koji se posvećuju životu tela. Pošto posvećivanje telu traje čitav život, očekujemo da će se na sličan način osoba posvetiti vežbama.

Razočaranje u anti-životni stav zapadne kul ture izaz­valo je u mnogim ljudima interesovanje za istočnjačku r e l ig i ju , filozofiju i druge discipline. Mnoge od njih shvataju važnost nekih programa telesnog vežbanja kao suštinske za duhovni razvoj. Rašireno interesovanje za jogu je samo jedna dramatična demonstracija. Ja, sam se

59

upoznao sa jogom pre nego što sam sreo Rajha, ali se ona nije svidela mome zapadnjačkom umu. Kroz rad, sa Rajhom postao sam svestan neke sličnosti između, joge i rajhovske terapije. U oba sistema glavni nagla­sak je na važnosti disanja. Razlika između te dve škole mišljenja bila je u pravcu. U jogi pravac je prema unutra , prema duhovnom razvoju; u rajhovskoj terapiji p rema napolje, prema kreativnosti i radosti. Svakako je potrebno pomirenje ta dva gledišta i nadam se da bioenergetika može u tome pomoći. Nekoliko najistak­nutijih učitelja joge u Americi izrazilo je svoju ličnu zahvalnost za razumevanje tela koje obezbeđuje bio­energetika — razumevanje koje im je omogućilo da prilagode jogu potrebama Zapada.

Nedavno su i d ruge orijentalne discipline usmerene na telo postale popularne u Americi. Najpoznatije su tai dži čan vežbe koje koriste Kinezi. I joga i tai dži naglašavaju značaj osećanja tela, postizanja koordina­cije i elegancije i postizanje duhovnih osećanja kroz identifikaciju sa telom. U tome se one energično su­protstavljaju programima vežbi na Zapadu koje su: usmerene ka moći i kontroli .

Gde je mesto bioenergetskih vežbi u svemu tome? One predstavljaju integraciju istočnjačkih i zapadnjač­kih stavova. Kao istočne discipline, one izbegavaju moć i kontrolu u korist elegancije, koordinacije i duhovno­sti tela. Ali. one takođe služe da poboljšaju ekspresiv-nost i seksualnost. Na taj način one služe tome da otvore unutrašnj i svet tela, kao i da pomognu prošire­nju tog života u svet. Takođe, one su specijalno na­pravljene da pomognu čoveku da dođe u dodir sa ten­zijama koje inhibiraju život tela. Ali, kao istočnjačka praksa, one će valjati tek ako postanu disciplina, a ne ako se rade mehanički ili kompulzivno, već sa oseća-njem zadovoljstva i osećanjem značenja.

Ne mogu ovde prikazati pun reper toar vežbi koje ko­ristimo u bioenergetici. Nadam se da ću biti u mo­gućnosti da to uradim u nekoj drugoj knjizi. Ovde mogu dodati da one nisu formalizovane i da se mogu improvizovati da bi zadovoljile potrebe pojedinca i t r enu tne situacije. Ali opisaću izvestan broj tih vežbi dok budemo obrađivali osnovne principe da bismo po­kazali njihovu svrhu. J edna od t ih osnovnih vežbi je ona koju sam dosta rano razvio da bih sebi pomogao da budem više u svojim nogama i stopalima i da bu-

60

d e m više uzemljen. Ta vežba se zove luk ili izvijanje i nredstavlja jedan od osnovnih stresnih položaja.

Linija na crtežu pokazuje pravilan luk ili izvijanje tela Centralna tačka ramena je direktno iznad cen­tralne tačke nogu i linija koja spaja te tačke čini skoro savršen luk koji prolazi kroz centralnu tacku na ku­kovima.

Kada je telo u tom položaju njegovi delovi su savr­šeno uravnotežeui. Dinamski posmatrano, luk je napet i spreman za akciju. Energetski, telo je pod naponom od glave do pete. Covek oseća svoje noge na podlozi i glavu u vazduhu i oseća se potpuno povezan i in-tegrisan. Zbog toga što je ovo energetski nabijen stre­sni položaj, noge će početi da vibriraju.

Crtež AP-fotografije koji prikazuje Kineze koji rade takozvani „Taoistički luk". Tekst ispod slike kaže: Tri

građanina Šangaja izvode kinesku gimnastiku Taidžin-huan. Vežba potiče iz Taoističke filozofije i cilj joj je da postigne harmoni ju sa univerzumom kroz kombi­naciju telesnih pokreta i tehnike disanja.

Taj položaj koristimo da omogućimo čoveku da se oseća povezano ili integrisano, da bude čvrsto posađen na svojim nogama i da drži glavu gore. Ali, takođe koristimo taj položaj u dijagnostičke svrhe, j e r on od-

mah otkriva nedostatak integracije tela i određuje pnV rodu i smeštaj glavnih mišićnih napetosti. Odmah ću opisati kako to utiče na luk.

Taj položaj i vežbe koristili smo u radu više od osamnaest godina. Zamislite moje iznenađenje kada mi je jedan pacijent pokazao AP-fotografiju koja prika­zuje Kineze koji rade upravo iste vežbe. (Fotografija je bila objavljena 4. mar ta 1972. godine.)

Naslov i komentar i su bili najinteresantniji . Tao znači put. Pu t taoa je kroz harmoniju u sebi i harmo­niju sa okolinom i univerzumom. Spoljašnja harmonija zavisi od unutrašnje , što se može postići kroz „kombi­naciju telesnih pokreta i tehnike disanja". Bioenergetika teži ka istoj harmonij i istini sredstvima. Mnogi od na­ših pacijenata su koristili varijacije tai dži vežbi upo-redo sa bioenergetikom.

Kinezi, međut im, polaze od pretpostavke da njihovi ljudi nemaju velike telesne poremećaje koji bi ih spre­čavali da pravilno rade vežbe. To se ne može pretpos­taviti za zapadnjake. A da li je to tačno za današnje Kineze, takođe je pod znakom pitanja.

Cest problem koji sam sretao kod ljudi jeste rigid-nost čitavog tela koja ne dozvoljava čoveku da svojim telom napravi luk. Linija koja spaja srednju tačku ramena i nogu je prava linija. Uočljiva je neelastič­nost nogu. Osoba ne može potpuno da savije članke. Tenzija u donjem delu leđa sprečava savijanje. Karlica je malčice uvučena.

Suprotan slučaj je hiperfleksibilnost leđa koja se pre­više savijaju. Ovo znači slabost u mišićima leđa, što mislim da se odnosi na osećanje nedostatka čvrstine. Dok su rigidno telo i ličnost previše nefleksibilni, ova druga ličnost i telo su previše savitljivi. U oba slučaja je luk neodgovarajuće napravljen, tako da nedostaje osećanje integracije i proticanja i nema osećanja unu­trašnje ili spoljašnje harmonije. Linija luka je savijena na prelomnim tačkama. Donji deo leđa ne služi da po­dupre telo; tu funkciju su preuzeli mišići s tomaka koji su veoma zgrčeni (vidi sliku sa str. 66).

Drugi čest poremećaj je prekid u liniji luka koji do­vodi do jakog povlačenja karlice. To je suprotno pret­hodnom slučaju kada je karlica bila previše gurnuta unapred. Taj poremećaj je prikazan na sledećoj .°lici.

U slučaju kada je karlica isturena napred kolena su ukočena. Kolena se mogu saviti jedino ako se zadnjica povuče unazad. Uočljiva je napetost u donjem delu leđa, kao i duž nogu i leđa.

Ponekad, kada se telo posmatra spreda, jasna je po-deljenost delova tela. Glavni delovi tela, glava i vrat, trup i noge, prosto nisu u jednoj ravni. Glava i v ra t su iskrivljeni na levu ili desnu stranu. Skicirao sam taj položaj sa linijom koja pokazuje iskrivljenje. [ Ta iskrivljenja otkrivaju da telo nije harmonična ce-

lina. Ona predstavljaju rasparčavanje integri teta lič­nosti, što je tipično za shizoidnu ili shizofrenu osobu. Shizoidan znači podeljen. Ako postoji podeljenost u ličnosti, ona mora postojati u telu na energetskom ni ­vou. Ličnost je svoje telo.

Pre nekoliko godina moji saradnici i ja bili smo poz­vani da govorimo o bioenergetici i prikažemo je grupi lekara i s tudenata u Nacionalnom insti tutu za mentalno zdravlje. Ja sam govorio o bliskom odnosu između tela i ličnosti. Posle predavanja su nam tražili da pr ikaže­mo našu sposobnost da postavljamo dijagnozu na os­novu tela, ne znajući ništa o ličnosti. Bilo nam je zar r edom prikazano nekoliko subjekata koje su ljudi iz

5 65

Nacionalnog insti tuta za mentalno zdravlje prethodno dijagnosticirali. Tražio sam od svakog subjekta da za­uzme pre thodno opisan stresni položaj da bih video u kojoj meri je telo usklađeno. Posle kratkotrajnog posmatranja tela, moji saradnici i ja smo otišli u od­vojene sobe. Pozivali su nas da izađemo jedan po je­dan, tako da se nismo mogli savetovati — da bismo razmenili dijagnoze.

5« 67

Svako od nas je postavio istu dijagnozu koja se sla­gala sa onom postavljenom od članova Nacionalnog insti tuta za mentalno zdravlje. U dva slučaja podelje-nost tela je bila tako jasna da je lako bilo postaviti dijagnozu shizoidne ličnosti. U trećem je dominantan kvalitet bila izrazita rigidnost. Jedan od shizoidnih sub­jekata je bio osobit. Oči su mu bile različitih boja. Kada sam to istakao bio sam iznenađen da niko od prisutnih to nije primetio. Kao i toliki drugi psiholozi i psihijatri, i oni su bili naučeni da slušaju, a ne da gledaju. Bili su zainteresovani za pacijentov um i za njegove reči, a ne za njegovo telo i ono što telo iz­ražava. Još nisu bili naučili da čitaju jezik tela.

Poremećaji tela kao što su ovi koje sam skicirao is­tiču simptome koji navode ličnosti da traži terapiju. Rigidna osoba neće popustiti u situaciji u kojoj treba da pokaže mekoću i nežnost. Osobi čija su leđa suviše meka i savitljiva nedostajaće agresija u situacijama kada je ona potrebna. Svi pacijenti osećaju da su u disharmoniji sa sobom i svetom. Oni neće obnoviti tu harmoniju prakt ikovanjem vežbe „luk", jer ne mogu uradit i vežbu kako treba. Ali, ovo će im pomoći da osete tenzije u svojim telima koja im otežavaju izvo­đenje vežbe. Te tenzije se mogu osloboditi kroz druge bioenergetske vežbe od kojih će neke biti opisane u narednim glavama ove knjige. Kada kažem da je oso­ba koja je u stanju da napravi luk kako valja u har­moniji sa univerzumom nimalo se ne kolebam, niti imam rezervi, j e r n ikada nisam video osobu sa k rup­n im emocionalnim problemima koja je bila u stanju da to uradi kako treba. To nije s tvar vežbe, jer se taj položaj ne može naučiti. To nije statičan položaj. Od čoveka se traži da diše duboko i puno dok je u lom položaju. Covek treba da bude sposoban da odr­ži funkcionisanje i integritet tela pod stresom. Redov­no vežbanje pomaže u velikoj meri . To čoveku pomaže da bude u dodiru sa svojim telom, da oseti poremećaje i napetosti i da razume njihovo značenje. To mu takođe pomaže da zadrži osećanje harmonije sa univerzumom kada ga je jednom stekao. U tehnološkoj kulturi evo nije mali izazov.

68

Suština života: suština stvari

Jezik tela ili telesni jezik ima dva dela. Jedan se od­nosi na znakove i izraze koji nose informacije o osobi; drugi se odnosi na verbalno izražavanje koje se odnosi na funkcionisanje tela. U ovoj glavi ću prodiskutovati o oba dela onoga što nazivamo jezik tela, počevši od drugog. Na primer, izraz „stajati na vlastit im nogama" je jezik tela. On, naravno, znači biti nezavisan i pro­izlazi iz našeg životnog iskustva. Kada smo bili bebe zavisili smo od drugih, oni su nas nosali i pomagali nam. Kako smo odrasli, tako smo naučili da stojimo na sopstvenim nogama i da budemo nezavisni. Mnoga takva iskustva su deo našeg svakodnevnog jezika. Mo­žemo za nekoga da kažemo da ima „ukočen v ra t " u smislu da je tvrdoglav, ili da mu se „tresu r u k e " sa značenjem da je škrt i da nerado daje, ili da ima „za-čepljena usta", da označimo onoga ko malo govori. Go­vorimo da neko nosi „breme na plećima", neko „para nosom nebo" držeći glavu uzdignuto, ili da stoji „čvrsto na zemlji", čime označavamo naše psihološke stavove. Sandor Rado (Sandor Rado) je pretpostavio da jezik ima svoj koren u proprioceptivnim senzacijama — t j . osnova svih jezika, je telesni jezik. Verujem da je to valjan predlog pošto je komunikacija pr imarno razme-na iskustva,, što je, u stvari, reakcija na situacije ili događaje. U svetu, međutim, gde ima drugih relevantnih referentnih okvira jezik će usvojiti izraze iz tih sistema. Na primer, izraz „juri četvrtom brzinom" proizašao je iz našeg iskustva sa automobil ima i ima smisao samo za °ne ljude koji poznaju takav sistem. Drugi pr imer je izraz „glava mu se isparava", što se odnosi na operacije

69

III JEZIK TELA

parnih mašina. Takvi izrazi se mogu nazvati „jezik mašina". Ne znam koliko toga je postalo deo našeg načina govora i mišljenja. Možemo pretpostaviti da će sa vremena tehnologija uvesti u naše rečnike mnoge nove izraze koji su daleko od jezika tela. Sve mašine su na neki način produžetak ljudskog tela i funkcionišu na principima koji operišu u telu. To se lako vidi u pros­tim oruđima kao što su vile, koje predstavljaju produ­žetak ruke i prstiju, lopata, koja je produžetak ruke sa skupljenim prst ima, čekić kao produžetak pesnice. Cak i komplikovanije mašine imaju taj odnos prema telu; teleskop je produžetak očiju, kompjuter , pak, mozga. Međutim, često gubimo iz vida tu činjenicu i više pokazujemo tendenciju da mislimo o telu kao da operiše po principima mašine, nego obrnuto. Identi-fikujemo sebe sa mašinom, koja je u svom ograniče­nom funkcionisanju moćniji ins t rument od tela. Na kraju, vidimo telo kao mašinu i tada gubimo kontakt sa vitalnim i suptilnim aspektima tela.

Bioenergetika ne gleda na telo kao na mašinu, čak ni kao najkomplikovaniju i najlepšu ikad stvorenu ma­šinu. Tačno je da se neki aspekti telesnog funkcioni-sanja mogu porediti sa maš inom; na srce se, na primer, može gledati kao na pumpu. Izolovano iz tela, srce je pumpa ili, recimo drugačije, kada srce ne bi bilo uk­ljučeno u celokupan život tela, ono bi bilo samo pum­pa. Ali, ono je u velikoj meri uključeno i to je ono što ga čini srcem a ne pumpom. Razlika između ma­šine i srca jeste da mašina ima ograničenu funkciju. Pumpa pumpa, ništa više. Srce takođe pumpa, i u toj ograničenoj operaciji funkcioniše kao mašina. Ali. srce je takođe integralni deo tela i u tom aspektu svog funk-cionisanja radi nešto više nego što je pumpanje krvi. Ono služi i doprinosi životu tela. Jezik tela prepoznaje tu razliku i to je ono zbog čega je to tako značajno. • Bogatstvo izraza koji u sebi sadrže reč srce pokazuje koliko su l judima važni nemehanički aspekti srca. Na-vešću samo neke od njih. U izrazu „ući u srce proble­ma" mi izjednačavamo srce sa pojmom suštine. Srce ta­kođe označava centar ili jezgro, kao što se vidi iz izraza »pogodio si me u srce", što pretpostavljamo da ozna­čava najdublji, najcentralniji deo ličnosti.

Svako zna da povezujemo osećanje ljubavi sa srcem. „Pokloniti srce" znači zaljubiti se, „otvoriti srce neko­m e " znači saopštiti nešto značajno bez prikrivanja osobi

70

u čiju ljubav verujemo. U ovim pr imerima srce se ko­risti uglavnom kao simbol. Ali, srce se ne povezuje sa­mo sa osećanjima; u našem jeziku ono je organ oseća­nja. Kada kažemo „skupilo mi se srce*', saopštavamo proprioceptivne senzacije koje druga osoba može da oseti u sebi, što označava ekstrem anksioznosti i raz­očaranja. Srce se takođe širi sa radošću i to u bukval­nom smislu, ne samo figurativno. Ako je to slučaj, da li izraz „imati slomljeno srce" označava stvarnu, fizičku traumu? Ja verujem u to, ali takođe verujem da slom­ljeno srce može da se zaleči. Reč „slomiti" ne znači nužno „slomiti na dva ili više delova". To može zna­čiti prekid, u smislu veze između srca i periferije tela. Osećanje ljubavi ne protiče više slobodno od srca pre­ma svetu.

Bioenergetika se interesuje za to kako čovek vlada osećanjem ljubavi. Da li je njegovo srce zatvorena, ili otvoreno? Otvoreno p rema svetu, ili zatvoreno u sebe? Njegov stav se može odrediti na osnovu izraza tela, ali da bi se to učinilo mora se razumeti jezik tela.

Srce je zatvoreno u koštanom kavezu, g rudnom ko­šu, ali taj kavez može biti čvrst ili mek, nepokretan ili osetljiv. Njegove osobine se mogu osetiti pipanjem, što se vidi po čvrstim mišićima i grudnom košu koji se ne prepušta pod blagim pritiskom. Pokretljivost grudi se može videti pri disanju. Kod velikog broja ljudi grudni koš se pri disanju ne pokreće. Kod njih su po­kreti disanja pretežno dijafragmatski, ali sa slabim ab-dominalnim učešćem. Grudi su naduvane i održavaju se u položaju udisanja. Kod nekih ljudi s ternum for­mira ispupčenje, kao da drži l jude podalje od srca. Izbacivanje grudnog koša je vrsta prkosa. Ako to na-merno radite, osetićete da kaže „neću te pustit i da mi priđeš".

Pr imarni kanal komunikacije za srce je kroz grlo i usta. To je detetu prvi kanal , kada ono poseže svo­jini usnama i ust ima za majčinom dojkom. Međutim, dete ne poseže samo usnama i ustima, ono poseže i svojim srcem. U poljupcu je zadržana svest o tom po­kretu kao izrazu ljubavi. Ali, poljubac može biti gest ljubavi ili izražavanje l jubavi; razlika je da li je u to uključeno srce ili nije, što zavisi od toga da li je kanal za komunikaciju između srca i usta otvoren ili zatvoren. Skupljeno grlo i stegnut vra t mogu uspeš-

71

no blokirati svako prolaženje osećanja. U takvim slu­čajevima srce je relat ivno izolovano, zatvoreno.

Drugi komunikacioni kanal od srca je kroz ruke i dlanove, kada se pruže da dodirnu. U tom slučaju slika l jubavi je nežan, tanan, milujući dodir majčine ruke. isto tako, ako je akcija izraz ljubavi, osećanje mora da pođe od srca i da protiče kroz ruke. Ruke koje istinski vole su pod visokim energetskim nabojem. Do­di r takvih ruku ima svojstvo da leći. Napetost u rame­nima ili zgrčenost mišića ruku mogu sprečiti protica­nje osećanja kroz ruke . Napetost u ramenima se javlja kada se neko plaši da posegne za nečim ili da doživi neuspeh. Napetost malih mišića ruke je rezultat po­tisnutih impulsa da se uhvat i ili ščepa, da se grebe ili udavi. Verujem da zbog takve tenzije nastaje reu-matski artr i t is . U nekim slučajevima sam našao da prakt ikovanje vežbe opisane u prvoj glavi, gde se ruke snažno upiru jedna o drugu u hiperekstenziji, pomaže nekim ljudima da prevaziđu napade reumatičnog art­ritisa u rukama.

Treći kanal komunikaci je od srca prema svetu je ka donjem delu tela, kroz s t ruk i karlicu do genitalnih or­gana. Seks je akt ljubavi, ah da li će to biti samo gest ili izražavanje iskrenih osećanja, opet zavisi od toga da li je u to uključeno srce. Kada je osećanje l jubavi pre­ma par tneru snažno, seksualni doživljaj ima jačinu i dostiže nivo uzbuđenja koji kl imaks ili orgazam čini ekstatičnim događajem. Prethodno sam i s t a k a o 1 7 a da je potpun i zadovoljavajući orgazam moguć samo kada se čovek potpuno preda. U takvom slučaju se stvarno oseća lupanje srca (lupanje od radosti) u t r enu tku kli­maksa. Ali, taj kanal može takođe biti presečen ili zat­voren u različitim stepenima tenzija u donjem delu tela.

Seks bez osećanja je kao obrok pojeden bez apetita. Naravno, većina ljudi nešto oseća; pitanje je koliko oseća i koliko je komunikacioni kanal otvoren. Jedan od najčešćih poremećaja kod ljudi je nepovezanost gor­njeg dela tela sa donjim delom. Ponekad dve polovine ne izgledaju kao da pripadaju istoj osobi. Kod nekih ljudi je gornja polovina dobro razvijena dok su kar­i k a i noge mali i izgledaju nerazvijeno, kao da pri-

"a Alexander Lowen, hove and Orgasm (New York, Macmillan, 19G5).

72

padaju detetu. Kod drugih je karlica puna i okrugla, ali je gornja polovina mala, uzana, kao u deteta. U svim takvim slučajevima osećanja jednog dela nisu integrisana sa osećanjima drugog. Ponekad gornja po­lovina tela ima čvrst, r igidan i agresivan kvalitet, dok donja polovina izgleda meka, pasivna i mazohistička. Ako postoji nepovezanost u bilo kom stepenu, prirod­ni pokreti disanja ne protiču slobodno kroz telo. Di­sanje je ili grudno, sa malim učešćem stomaka, ili dijafragmatsko, sa smanjenim pokret ima grudnog ko­ša. Ako se kaže čoveku da savije leđa kao u tai dži luku opisanom ranije, linija tela ne formira pravi luk. Karlica je ili i s turena napred ili povučena unazad, te stvara prekid u liniji i u jedinstvu tela. Nedostatak jedinstva označava da glava, srce i genitalni organi nisu integrisani.

Hronična mišićna napetost koja sprečava slobodno proticanje uzbuđenja i osećanja, nalazi se često u p re -delu dijafragme, u mišićima koji okružuju karlicu i u gornjem delu nogu. Oslobađajući ih kroz fizički i psihološki pristup, ljudi počinju da osećaju da su „po­vezani". To je njihova reč. Glava, srce i genitalni or­gani ili mišljenje, osećanja i seks nisu više odvojeni delovi ili odvojene funkcije. Seks postaje svi više i više izraz ljubavi uporedo sa većim zadovoljstvom. Bez izu­zetka se prekida svako promiskuitetno ponašanje koje je prethodno postojalo. Kod žena srce ima di rektnu i neposrednu vezu sa dojkama, koje reaguju erotski i glandularno na impulse koji pritiču iz srca. U seksual­nom uzbuđenju bradavice postaju zasićene krvlju i is-pupčene; pri dojenju žlezde izlučuju mleko. P rema to­me, normalno je da je akt dojenja jedan od najjasnijih izraza majčinske ljubavi. Uzgred budi rečeno, teško je zamisliti da majčino mleko neće odgovarati detetu. De-te je začeto i razvijeno u istom polju iz koga se i mleko stvara. Međutim, pacijenti saopštavaju da su do­življavali majčino mleko kao kiselo. Mada ja uzimam takvu tvrdnju za ozbiljno, ipak ne verujem da je mle­ko samo po sebi bilo loše. Verovatnije je da^je majka bila ogorčena i ozlojeđena što je dete suviše optere­ćuje — ozlojeđenost koju je dete osetilo i na to rea-govalo. Dojenje, kao i seks. jeste više od fiziološke reak­cije. To je emocionalni odgovor i prema tome je tako­đe predmet majčinskog raspoloženja i stava. Proticanje osećanja od srca do dojki može da se suzi i smanji.

73

Srcu sam posvetio više prostora j e r je ono glavno u svim terapijama. Ljudi dolaze na terapiju sa raz­ličitim žalbama: depresija, anksioznost, osećanje ne-adekvatnosti , osećanje promašenosti itd. Ali, iza svake od t ih žalbi leži nedosta tak radosti i zadovoljstva ži­votom. Danas je u modi govoriti o samorealizaciji i l judskim potencijalima, ali takvi izrazi su bez značaja ukoliko se čovek ne upita — potencijal za šta? Ukoliko čovek želi da živi puni je i bogatije, to može postići samo ako otvori svoje srce životu i ljubavi. Bez lju­bavi — prema sebi samom, p rema svojim bližnjima, prema prirodi i univerzumu — osoba je hladna, ne^ dodirljiva i nehumana . Od našeg srca protiče toplina ujedinjujući nas sa svetom u kome živimo. Ta toplina je osećanje ljubavi. Cilj svih terapija je da pomognu čoveku da poveća svoje kapacitete da daje i p r ima lju­bav — da proširuje svoje srce, a ne samo znanja.

Interakcija sa životom

Kako se krećemo od srca p rema periferiji tela, tako ćemo razmatrat i one organe koji komuniciraju sa sre­dinom. Jezik tela je pun izraza koji proizlaze iz pro-prioceptivne svesnosti o njihovim funkcijama. Ta iz­ražavanja su tako bogata u slikovitosti da onaj ko pro­učava ljudsku ličnost ne može da ih ignoriše.

Treba da počnemo od lica, jer je to deo tela koji se otvoreno prikazuje svetu. To je takođe prvi deo koji ispitujemo kada gledamo drugu osobu. Kao što reč „srce" znači centar ili jezgro, tako i reč „lice" ima pro­šireno značenje koje uključuje spoljašnje pojavljivanje objekata ili situacija. Tako govorimo o licu zgrade ili zemlje. U izreci „to su stari problemi sa novim licem - ' govorimo o promenama u spoljašnjoj pojavi situacije, bez odgovarajućih promena u suštini.

Reč „lice" se takođe koristi da označi „imidž" jed­ne^ osobe, što je u vezi sa odnosom lica p rema egu, pošto je ego u jednoj od svojih funkcija zainteresovan za „imidž" koji osoba stvara. „Izgubiti lice" znači do-živeti povredu ega; mnogi ljudi stoga nastoje da „odr­žavaju lice". Ako neko „skriva lice", to označava ose­ćanje stida u kome se ego oseća ponižen. Osoba sa jakim egom se „suočava licem u lice" sa situacijom, dok slabija osoba može izbegavati da se „suoči". Izra­

žavanje uključuje lice. i lice koje nosimo govori u ve-lekoj meri o tome ko smo mi i kako se osećamo. Pos­toje nasmejana lica. depresivna lica, lica koja zrače, tužna lica itd. Na nesreću, mnogi ljudi nisu svesni iz­raza svojih lica i utoliko su van dodira sa onim šta oni jesu i šta osećaju.

Ta razmatranja nam dopuštaju da procenimo ego jedne osobe na osnovu njenog lica. Lice shizoidne osobe izgleda kao maska, što je jedan od dijagnostičkih zna­kova tog stanja, pokazatelj niskog nivoa njegovog ega. Kako se njegovo stanje popravlja tokom t re tmana , lice mu postaje ekspresivnije. Veliko, puno lice označava jak ego (to je jezik tela), ali se može ponekad videti velika glava i lice na malom telu i obratno, veliko telo sa malom glavom i licem. U tim slučajevima se može pretpostaviti u kom stepenu su ego i telo disocirani.

Drugo interesantno zapažanje odnosi se na tenden­ciju mnogih dečaka i devojčica da skrivaju svoja lica iza kose. Meni to izgleda kao izraz nespremnost i da se suoče sa svetom. To se takođe može protumačit i kao neprihvatanje tokova naše ku l tu re koja procenjuje pojavnu stranu. Mnogi mladi ljudi imaju anti-ego pred­rasude u svojim ličnostima; prestiž, status, pokazivanje i materijalni znaci prestiža su im odvratni . Možemo razumeti taj s tav kao pre terano reagovanje na spoljaš-nju pojavu njihovih roditetlja koja se tako visoko vred­nuje, često po cenu unutrašnj ih vrednosti i istine.

Svaki organ i crta lica ima sopstveni jezik tela. Obrve, oči, obrazi., usta i b rada koriste se da označe različite kvalitete ili crte. Pogledajmo neke izraze u kojima ^se pominju ovi anatomski delovi. Izdignute obrve označa­vaju uglađenu i intelektualnu osobu. Nasuprot tome, spuštene obrve označavaju grubijana. Osoba spušta obrve ako delu je potišteno zbog toga što je nečije zapovedničke reči i izgled zastrašuju. Njene obrve se zaista spuste. Kada je neko drzak i neuviđavan kažemo da ima mnogo obraza 1 8 . Njeni obrazi se stvarno ističu kada postanu obliveni krvlju i osećanjem.

Funkcija viđenja je toliko važna svesti da se glagol »videti" izjednačava sa glagolom razumeti . „Daleko-vida osoba" ne samo da vidi dalje već misli unapred. Blistave oči su znak i simbol veselosti. Kao ekspre-

1 8 Na srpskohrvatskom jeziku bi se reklo da je osoba bezobrazna, l i - da nema obraza. (Prim, prev.)

75

sivni organ, oči igraju veliku ulogu u jeziku tela. Tako mnogo značenja može da se prenese pogledom da često procenjujemo reakcije drugih ljudi kroz njihove oči. Što se tiče usta, koristimo izraze kao što su jezičara, za­pečaćena usta itd. Funkcija zuba je bogata metafo­rama. Dobro zagristi u nešto je snažniji izraz nego la­titi se nečega (ili uhvat i t i se ukoštac). Osoba koja visi nad provalijom držeći se zubima, je očajna. Govori­mo o „dobrom parče tu" kada uživamo u hrani . Najzad, izraz „glavu gore" znači ne klonuti duhom u nevolji. Spuštanje brade je početni pokret prepuštanja jecanju. To je lako uočljivo kod beba, čija se brada opusti i počne da podrhtava neposredno pre nego što beba poč­ne da plače. U bioenergetskoj terapiji je ponekad neop­hodno tražiti od pacijenta da opusti bradu, da bi mu se omogućilo da zaplače.

Ljudski glas je čovekovo najekspresivnije sredstvo. Pol J. Mozes (Paul J. Moses) u knjizi Glas neuroze opi­suje zvučne elemente u glasu i pokazuje njihov odnos sa ličnošću. U narednoj glavi ću diskutovati o pojmo­vima koji su u osnovi čovekove sposobnosti da čita ličnost na osnovu glasa. Jezik tela priznaje važnost gla­sa. Ako osoba „nema pravo glasa" u nekoj situaciji, znači da se i ne računa. Ona „nema šta da kaže". „Iz­gubiti dobar glas" može značiti i izgubiti ugled.

Funkcija ramena, ruku i dlanova učestvuje u jeziku tela. Covek „nosi odgovornost na svojim plećima". „Lak­ta se" kada krči sebi put ne birajući sredstva, a zasu­kati rukave označava spremnost za borbu. Ako čovek „dobro rukuje sobom" ponosimo se njime. Učešće ne­koga u nekoj aferi karakter išemo kao „njegove ruke su umešane u to".

Ruka je pr imarni ins t rument dodirivanja. Sadrži više taktilnih telašaca nego bilo koji drugi deo tela. Dodiri­vanje je, p rema tome, prvenstveno funkcija kontakta rukom, ali to nije mehanička operacija. Dodirivanje je osećanje kontakta sa drugom osobom. Tako je izraz „Dirnulo me je to što si rekao" samo drugi način da se kaže „izazvao si osećanja u meni" — lepši način da se to kaže, pošto podrazumeva ideju bliskosti. „Biti u dodiru sa nečim" znači biti svestan. Taj izraz ozna­čava blisku vezu između dodirivanja i znanja. Bebe uče osobine objekata trpajući ih u usta, gde je ukus važan senzorni modalitet. Deca uče kroz dodirivanje.

Veza dodirivanja i znanja predstavlja važno pitanje z a terapiju. Da l i neko može zaista poznavati drugu osobu ne dodirujući je? Ili, kako možete osetiti osobu ako je ne dodirnete? Tradicionalna psihoanaliza je iz-begavanjem bilo kakvog fizičkog kontakta između pa­cijenta i analitičara, verovatno iz s traha da to može izazvati seksualna osećanja, postavila bari jeru među lju­dima kojima je potrebno da budu direktnije u dodiru, a ne samo kroz reči. Dodirujući pacijentovo telo, te rapeut može osetiti mnogo štošta: mekoću ili čvrstinu musku­lature; vlažnost kože; živost tkiva. Kroz dodir on može staviti do znanja pacijentu da ga on oseća i pr ihvata kao telesno biće i da je dodirivanje prirodan način da se bude u kontaktu.

Pacijentu fizički dodir sa terapeutom predstavlja znak da terapeut brine o njemu. To je povezano sa prošlošću kada je majka dodirivala i nosila dete, pokazujući na taj način svoju nežnu ljubav. Mnogi ljudi u našoj kul­turi pa te od nedostatka telesnog kontakta,, što vuče korene iz detinjstva. Kao rezultat tog nedostatka, oni žele da ih drugi dodiruju i drže, ali se plaše da to traže. Oni osećaju da je fizički kontakt tabu, j e r je u njihovom umu i telu to suviše blisko povezano sa sek­sualnošću. Pošto tabui te vrste otežavaju l judima da budu u dodiru sa drugima 1 9 , terapeutski je značajno ukloniti te tabue. Dužnost je terapeuta, p rema tome, da pokaže da se on sam ne plaši da dodirne pacijenta niti da pacijent dodirne njega.

Ali, ako terapeut stavi ruke na pacijenta, postavlja se pitanje kvali teta dodira. Može se dodirnuti osoba, posebno ako je suprotnog pola, na t akav način da je dodir seksualan, a fizički kontakt erotičan. Takav do­dir potvrđuje pacijentovu najdublju anksioznost o fi­zičkom kontak tu i još više pojačava tabu, bez obzira na terapeutovo ubodi van je da je sve u redu. To nije u redu. Bilo koje seksualno uključivanje te rapeuta je jzdaja poverenja u terapijski odnos, što pacijenta izlaže istoj t raumi koju je doživeo u odnosu roditelj — dete. Ako se izdaja prihvati kao nešto normalno, to vodi seksualnom ponašanju iza koga se kri je nesposobnost da se uspostavi stvarni kontakt kroz dodir.

" Montagu, Touching op. cit. Važnost dodirivanja je potpunije Vožena u ovoj studiji Montagua.

76 77

Terapeute-v dodir treba da bude topao, prijateljski pouzdan i bez ličnog interesa, da bi izgradio povereJ nje kroz dodirivanje. Ali, pošto je terapeut takođe ljudsko biće, njegova lična osećanja se mogu povre­meno isprečiti. Kada se to desi, on ne t reba da dodi­ruje pacijenta. P rema tome, terapeut t reba da poznaje sebe, da bude u dodiru sa sobom pre nego što može da bude u dodiru sa pacijentom. Proći kroz sopstvenu terapiju je osnovni uslov za terapijski rad sa drugi­ma. Očekuje se od terapeuta da zna kvalitet dodira da prepozna razliku između senzualnog dodira, dodira podrške, čvrstog i grubog, i između mehaničkog i ose­ća j nog dodirivanja.

Pacijent ima veliku potrebu da dodiruje terapeuta, pošto je pacijentov tabu protiv dodirivanja ono što uzrokuje osećanje izolacije. Da bih prevazišao taj tabu, ja često tražim od pacijenta da mi dodirne lice dok leži na krevetu. To radim tek pošto sam pokrenuo neke od pacijentovih strahova. Nadvijen nad njim, ja sam u položaju majke ili oca koji posmatra pacijenta kao dete. To kolebanje, probni pokreti , anksioznost koju taj pos­tupak izaziva, isprva su me iznenadili. Mnogi pacijenti su dodirivali moje lice vrhovima prstiju, kao da su uplašeni da uspostave potpuni kontakt rukama. Neki su kazali da su se plašili da ću ih odgurnut i ; drugi da su osećali da nemaju prava da me dodiruju. Bez podsticanja da to urade, malo je njih privuklo moje lice svome, mada je to bilo ono što su, u stvari , želeli da urade. U svim slučajevima taj postupak je vodio do dubine problema do kojih se nije moglo stići samo recima.

U nekim slučajevima pacijentov dodir je imao ispi­tivački kvalitet. Osoba će dozvoliti svojim prst ima da ispituju moje lice kao što beba ispituje crte lica ro-i ditclja. Ponekad će pacijent odgurnut i moje lice, uz­vraćajući na taj način ono odbacivanje koje je jednom sam doživeo. Ali, ako se pacijent prepust i svojoj čež­nji za fizičkim kontaktom, on će me privući sebi, čvrsto me držati i dodirivati moje telo rukama. Pošto vidi da ja osećam njegovu čežnju, on to oseća kao prihvatanje. Stupanje u kontakt sa mnom omogućava mu da stupi u kontakt sa sobom, što i jeste cilj terapeutskog rada.

Treće glavno polje interakcije je odnos osobe sa pod­logom na kojoj stoji. Svaki položaj koji zauzimamo, svaki korak koji napravimo sadrži taj odnos. Za razliku

78

od riba i ptica, mi se osećamo kod kuće kada smo na tena firma. I za razliku od drugih sisara, stojimo i kre­ćemo se na dve noge. Taj položaj n a m oslobađa ruke. premeštajući funkciju nošenja težine na kičmeni stub i noge. Promena ka uspravnom položaju vrši pritisak na mišiće leđa koji su smešteni u lumbosakralnom predelu. U narednoj glavi ću govoriti o prirodi tog pritiska i njegovom odnosu prema tegobama u donjem delu leđa. Ovde smo zainteresovani za odnos funkcija donjih ekstremiteta prema ličnosti, kako se one odra­žavaju na naš jezik tela.

Možemo, na primer, opisati osobu kao „dobro sto­jeću" ili onu koja „nije dobro stojeća". Ova druga se i ne računa kao osoba. Takođe možemo pitati „kako stojiš?" u vezi nečega. Vaš stav će odrediti vaš polo­žaj. Neko „stoji iza" predloga, ili je protiv njega. Ako neko ne „zauzme stav" on „stoji po strani". Ako ima stav, on „čvrsto stoji na zemlji". Pojam snage je u izdržljivosti (opstajanju). To je očigledno u izrekama kao što je „ostati uspravno" prot iv napada, destrukcije ili raspadanja ili „izdržati kri t iku".

Suprotno od „stajanja" nije glagol sedeti, što je raz­ličita vrsta akcije, već skljokati se, pokunjiti ili biti „nepostojan". „Nepostojana" osoba nema stav, skljo-kana osoba ne može da stoji, a pokunjena se uzdržava da stane. Ti izrazi su metafore kada se koriste za telo; međutim, kada se primenjuju na ličnost, imaju buk­valno značenje. Ima ljudi čije telo izražava pokunje-nost, drugi izražavaju skljokanost ili u izvesnom ste­penu pokazuju skrhanost . Neki ljudi su nesposobni da stoje bez premeštanja težine sa jedne noge na drugu. Kada takvi stavovi opisuju tipičan položaj tela, oni opisuju i osobu.

Kako se osoba snalazi u životu — t j . kakav je njen osnovni stav kao ljudskog bića — dramatično se ot­kriva kroz njeno telo. Uzmimo kao čest pr imer , ten­denciju ljudi da stoje sa ukočenim kolenima. Rezultat tog položaja je da se noge pretvaraju u k ru t oslonac Po cenu njihove fleksibilnosti (akcija kolena). To nije Prirodan položaj i pokazuje da je toj osobi potreban dodatni oslonac. Taj položaj nam govori da kod te osobe postoji izvesna nesigurnost (inače, otkud potreba za dodatnim osloncem?), bilo da je osećanje nesigurnosti svesno ili nesvesno. Ako tražimo od osobe da s tane sa

79

malo savijenim kolenima, to će izazvati vibracije u nogama, što izaziva, osećanje „neće me noge držati".

Da bi neko imao dobar položaj tela, mora biti uzem-ljen. Stopala t reba da stoje ravno na podlozi sa relaksi­ranim lukom stopala, ali ne sklj okanim. Ono što obič­no zovemo ravnim tabanima je spuštenost lukova, čija je posledica premeštanje težine prema unutrašnjem de­lu stopala. Visok luk je, s druge strane, znak zgree-nosti mišića stopala. Visok luk smanjuje kontakt sto­pala i podloge i pokazuje da stopala te osobe nisu dobro posađena. Interesantno je primeti t i da je visok luk dugo bio smatran oznakom zdravlja i kao bolja osobina. Mnogi od nas se mogu setiti da su policajci ranije nazivani dustabanli jama, pretpostavljam zato što su im tabani ravni od „udaranja nogama", kao št<| još uvek kažemo. „Dustabanli ja" je uvredljiv izraz i označava niži položaj na društvenoj skali.

Kada sam bio dete moja majka je stalno brinula o mojim ravnim tabanima. Žestoko se opirala da obu­vam sportske pat ike, j e r se bojala da će one povećati tendenciju ka ravnim tabanima. Ja sam strašno želeo sportske patike, jer su bile idealne za trčanje i šutira­nje lopte. Sva druga deca su obuvala patike, tako da sam se žestoko borio pa sam najzad i dobio takve pa­tike. Moja majka je insistirala da nosim uloške, što je za mene bilo mučenje i t rebalo mi je neko vreme da se oslobodim te bede. To je bilo s tvarno mučenje, jer sam kroz čitavo detinjstvo patio od žuljeva zbog tesnih, tvrdih cipela. Ja nikada nisam imao ravne tabane, ma­da n isam imao ni dovoljno visok luk koji bi zadovo­ljio moju majku. U stvari , moji tabani nisu bili do­voljno ravni i tokom godina bioenergetskog rada na sebi nastojao sam da postignem potpuniji kontakt sa podlogom, čineći ih ravnij im. Siguran sam da kao re-zultat tog rada od tada nemam žuljeve, otoke i dru­ge tegobe sa nogama.

Odnos stopala prema stajanju i druš tvenom položaju je i lustrovan kroz stari kineski običaj da povezivanjem stopala malih devojčica sprečavaju rast stopala koja ostaju mala i relativno nekorisna. Dva razloga su pos­tojala za to. Mala stopala su bila znak višeg društvenog ranga ; sve otmene žene u Kini imale su mala stopala. To znači da one nisu morale da rade teške poslove ili da hodaju daleko, već su bile nošene u palankinu. Se­l janke koje nisu sebi mogle dozvoliti taj luksuz ostav­

ljene su sa velikim širokim stopalima. Drugi razlog za povezivanje ženskih stopala je bio vezivanje žena za kuću, oduzimanje nezavisnosti. Pošto je ta p raksa bila ograničena na jednu klasu, mora se posmatrat i kao od­raz kulturalnog i društvenog stanovišta Kineza. Prou­čavanje manifestovanja kul turalnih stavova kroz izra­žavanje tela naziva se kinezika. U bioenergetici se pro­učava efekat kul ture na samo telo.

Godinama smo u Inst i tutu za bioenergetsku analizu držali na panou kar ika turu koja prikazuje profesora anatomije kako sa štapom u ruci pokazuje s tudentima medicine mapu ljudskog stopala. U podtekstu kaže: „Siguran sam da oni od vas koji planiraju da budu psihijatri nisu ni najmanje zainteresovani za ono što ću sada ispričati". Možda bi ono što bi on rekao o stopalu bilo nevažno za psihijatriju. Mi u bioenergetici verujemo da stopala jedne osobe kažu onoliko o l ič­nosti koliko i njena, glava. Pre nego> što postavim dijagnozu ličnosti ja volim da vidim kako osoba stoji. Da bih to video, ja gledam u njena stopala.

Uravnotežena osoba održava dobro ravnotežu na no­gama, težina je ravnomerno raspoređena između pete i prednjeg dela stopala. Kada je sva težina na petama, što se dešava kada neko stoji ukočenih kolena, lako se gubi ravnoteža, Slabo gurkanje grudi može ga obo­riti unazad, posebno ako nije spreman da se suprot­stavi. To sam pokazao mnogo puta tokom naših grup­nih terapija. Za t akvu osobu se može reći da je „slab protivnik". Taj s tav je pasivan. Premeštanje težine na prednji deo stopala pr iprema osobu za kretanje unap -red i predstavlja agresivan stav. Pošto ravnoteža nije statičan fenomen, biti u ravnoteži zahteva stalno pri-lagođavanje položaja i čini neophodnim svesnost o sto­palima.

Izreka da „osoba stoji na zemlji sa obe noge" može biti shvaćena bukvalno samo u smislu da postoji ose-ćaj kontakta između stopala i podloge. Takav se kon­takt pojavljuje kada uzbuđenje ili energija teku kroz noge, stvarajući v ibrantnu napetost sličnu onoj opisa­noj u vezi ruku, kada se pažnja ili energija usmere na njih. Tada je čovek svestan stopala i može na nj i-nia da se uravnoteži.

Cesto se o modernom čoveku govori kao o o tuđe­nom ili izolovanom. Rede čujemo da je neko išču­pan iz korena ili da nema korena. Džejms Mičener

80 6 81

(James Michener) je okarakterisao deo današnje mla­deži kao skitnice. Kao kul turni fenomen to je predmet za sociološka istraživanja. Ali, to je takođe bioener-getski fenomen; nedostatak osećanja da se ima koren mora da proizlazi iz nekih poremećaja u telesnom funk-cionisanju. Taj poremećaj je u nogama, koje su naše pokretno korenje. Baš kao korenje drveća, naše noge i stopala su u energetskom međuodnosu sa podlogom. Kada čovek hoda bosonog po vlažnoj travi ili vrućem pesku može osetiti da mu noge postaju energetski na­bijene i žive. Isti efekat se može postići od bioenerget-skih, telesno doživljajnih vežbi. Jedna vežba koju koris­tim za taj cilj jeste da kažem osobi da se savije unap-red i da vrhovima prstiju lagano dodirne podlogu. Noge su oko 30 cm razdvojene, prsti blago okrenuti prema unutra . Počinjući sa savijenim kolenima, osoba ih ispravlja sve dok ne oseti napetost u mišićima lis­tova sa zadnje s t rane nogu. Noge, međut im, ne treba nikada da budu potpuno opružene. Položaj se drži oko jedan minut, ili više, dok osoba diše lako i duboko. Ako osećanja protiču kroz noge, one će početi da vib-riraju. Stopala mogu početi da peckaju. Pacijent koji radi tu vežbu nekad saopštava da se oseća kao da pušta korenje dok se to dešava; nekad čak oseća kao da mu se noge produžavaju i ulaze u podlogu.

Biti „ukorenjen" ili „uzemljen", imati „stav" ili „stajati za" važne su ljudske vrednosti i verujemo da su danas retki kvaliteti. Automobili su nas potpuno lišili korišćenja nogu i stopala. A avionski prevoz nas je pot­puno odvojio od podloge. Međutim, njihovo osnovno delovanje na telesno funkcionisanje je pre indirektno nego direktno. Kulturalni uticaj koji nas se najviše tiče jeste promena u odnosu između majke i deteta, pro-mena primetno u smeru smanjenja kontakta među njima. Donekle sam tu pojavu izložio u svojoj posled-njoj knjizi 2 0 . Majka je detetova prva zemlja, ili da kažem drugačije, dete je uzemljeno kroz majčino telo. Zemlja i podloga su simbolično identični sa majkom koja je predstavnik zemlje i kuće. Zanimljivo je pri-metiti da se u engleskom jeziku „ukorenjavanje" ko­risti da se upišu detetovi instinktivni pokret i traženja bradavice. Moji pacijenti nisu razvili osećanje da su uzemljeni ili ukorenjeni zbog nedostatka zadovoljava-

Lowen, Depression and the Body, op. cit.

82

jućeg kontakta sa telom svojih majki. Bez sumnje, nji­hove majke same nisu bile utemeljene osobe. Majka koja je sama iščupana iz korena ne može obezbediti detetu osećanje sigurnosti ili uzemljenosti koja je bebi potrebna. Ako previdimo te bioenergetske činjenice nećemo biti u mogućnosti da sprečimo katastrofalan efekat visoko mehanizovane i tehnološke kul ture na ljudski život.

Telesni znaci i izražavanje

Jezik tela se zove neverbalna komunikacija. Danas za to postoji prilično interesovanje, jer je shvaćeno da telesno izražavanje nudi ogroman broj informacija. Ton glasa ili telesni izgled često imaju veći uticaj nego reči koje osoba izgovara. Kada sam bio mlad deca su pe-vala refren „Stapovi i kamenje mogu polomiti moje ko­sti, ali nadimak me ne može povrediti", refren koji suge-riše da su bili neosetljivi za verbalne uvrede. Ali mi takođe kažemo „pogled koji ubija". Ako majka upu­ćuje detetu ubilački pogled, ono to ne može lako iz­baciti iz glave. Deca su mnogo svesnija jezika tela nego odrasli koji su tokom dugog školovanja naučili da obraćaju pažnju na reči a zapostavljaju telesno iz­ražavanje.

Svaki inteligentan proučavalac ljudskog ponašanja zna da reči mogu da se koriste da saopšte laž. Cesto nema načina da se na osnovu samih reči sazna da li je informacija tačna ili lažna. To naročito važi za lične stavove. Na primer, kada pacijent kaže „Dobro se osećam", ili „Moj seksualni život je odličan; nema Problema sa tim", na osnovu reči se ne zna da li su stavovi tačni ili ne. Mi često govorimo ono što želimo da ljudi veruju o nama. Nasuprot tome, jezik tela ne može da se koristi za obmanu ako posmatrač zna ka­ko da ga koristi. Ako se moj pacijent zaista oseća dobro to će se odražavati na njegovo celokupno stanje. Oče­kivao bih da mu lice blista, da mu oči sjaje, da mu glas bude rezonantan, a pokreti živahni. U odsustvu tih telesnih znakova, ja bih sumnjao u njegovu tv rd-n Ju . Slična razmatranja važe i za seksualni život. Kada telo jedne osobe svojom mišićnom napetošću pokazuje da ona drži osećanje u sebi — steže zadnjicu i guši se nemoguće je da ima „odličan" seksualni život

0> 83

pošto je nesposobna da se prepust i snažnom seksual­nom uzbuđenju.

Telo ne laže. Čak i kada osoba pokušava da izveš-tačenim položajem prikr i je prava osećanja, njeno telo protivreči položaju stanjem napetosti koje se tada stva­ra. Niko ne vlada potpuno svojim telom. Zbog toga se detektori laži mogu uspešno koristiti za razlikovanje is­t ine od laži. Izgovaranje laži s tvara stanje telesne ten­zije koje se odražava na krvni pritisak, otkucaje pulsa i električnu aktivnost kože. Novija tehnika za utvrđi­vanje te razlike je analiza glasa. Ton i rezonantnost odražavaju svako osećanje koje čovek ima. Stoga je logično da se u procesu otkrivanja laži može koristiti glas.

Poznato nam je da rukopis jedne osobe može da se koristi za u tvrđivanje crta te ličnosti. Ima ljudi koji tvrde da mogu da čitaju ka rak te r na osnovu načina na koji neko hoda. Ako svaki aspekt ljudskog izraža­vanja otkriva ko smo, onda sigurno naše čitavo telo mora govoriti o nama još potpunije i jasnije.

U stvari, mi reagujemo na druge l jude zavisno od njihovog telesnog izražavanja. Stalno procenjujemo jedni druge, odmeravamo snagu ili slabost drugog, ži-vahnost ili umrtvljenost, seksualnu privlačnost itd. Na osnovu telesnog izražavanja, često odlučujemo da l£ jednoj osobi možemo verovati, koje je njeno osnovno raspoloženje i koji su njeni osnovni stavovi o životu. Mladi ljudi danas govore o „vajbovima" neke osobe, ili vibracijama, kao dobr im ili lošim, zavisno od toga kakav utisak telo te osobe ostavlja na posmatrača. Na­ročito u psihijatriji, subjektivni utisak koji neko stiče o pacijentovom telesnom izražavanju je najvažniji po­datak koji se može imati za rad i skoro svi terapeuti neprestano koriste tu informaciju. Međutim, ima ne-voljnosti u psihijatriji i u javnosti uopšte, da se ta| informacija smatra vrednom i pouzdanom, pošto se ne može lako i objektivno proveravati . Mislim da je to u suštini s tvar poverenja koje neko ima u svoje opa­žanje i čula. Deca koja imaju malo razloga da sumnja­ju u svoja čula oslanjaju se na tu informaciju vise nego odrasli. To je priča o „Carevom novom odelu • U vreme kao što je ovo današnje, kada postoji jaka tendencija da se manipuliše ljudskim mišljenjem reci­ma i slikama, taj izvor informacija je od ogromne važnosti.

84

Kada bioenergetske pojmove predstavljam profesio­nalcima često sam suočen sa zahtevima za statist ikom grafikonima, sigurnim činjenicama. Razumem želju za takvim informacijama, ali to ne t reba da utiče na to da kao beznačajne odbacimo podatke koje nam šalju čula. Biološki smo snabdeveni receptorima za daljinu — očima, ušima, nosom — što nam omogućava da pro-cenimo situaciju pre nego što lupimo glavom. Ako ne verujemo svojim čulima, podrivamo svoju sposobnost da osetimo i razumemo. Osećajući drugu osobu čulima, možemo razumeti njenu borbu i nevolju na osnovu onoga što ona govori o svom životu. Možemo je onda razumeti kao ljudsko biće, što je prvi uslov da joj se pomogne.

Osećati drugu osobu je proces uživljavanja. Uživ-ljavanje je funkcija identifikacije — t j . identifikujući se sa nečijim telesnim izražavanjem, može se osetiti njegovo značenje. Čovek takođe može da oseti kako bi bilo kada bi bio ta druga osoba, mada ne može imati osećanja koja ovaj drugi ima. Osećanja svake osobe su privatna, subjektivna. Ona oseća šta se dešava u njenom telu; vi osećate šta se dešava u vašem telu. Međutim, pošto su sva l judska tela slična u osnovnom funkcionisanju. ona mogu biti u rezonanci kada su na istoj talasnoj dužini. Kada se to desi, osećanja u jed­nom telu su slična osećanjima u drugom.

Praktično, to znači da ako neko zauzme telesni stav druge osobe, može osetiti značenje i imati osećanje tog telesnog izraza. Pretpostavimo da vidite osobu čiji je grudni koš isturen, ramena podignuta, obrve izvijene i da vi želite da saznate šta taj stav znači. Zauzmite taj položaj. Udahni te vazduh, dignite ramena i obrve. Ako ste u kontak tu sa svojim telom. odmah ćete pr i -rnetiti da ste usvojili izraz straha. Možete se osećati uplašeno, ali ne morate , što zavisi od toga da li je izazvan strah koji je u vama, ali u svakom slučaju ćete tačno prepoznati izraz. Onda će te razumeti da Jezikom tela druga osoba kaže „plašim se".

Druga osoba se ne mora osećati uplašeno, bez obzi­ra na strah koji izražava. Ako ne oseća strah, znači da nije u dodiru sa izrazom svoga tela. To se dešava kada je j edan s tav dugo bio održavan pa je postao strukturiran u telu. Hronično uzdržavanje ili napetost gube efikasan ili energetski naboi i uklonieni su iz s v e s t i . Oni se ne opažaju i ne doživljavaju. Telesni

85

stav postaje „druga pr i roda" te osobe, u kom slučaju kažemo da je to deo karaktera . Može se, najzad, pre­poznati po toj pozi, mada na prvi pogled može iz­gledati čudno. Naši prvi utisci o l judima su telesne reakcije koje težimo da zapostavimo usmeravajući se na njihove reči i dela.

Reči i akcija su u velikoj meri pod voljnom kon­trolom. Mogu se koristiti da saopšte utisak koji pro-tivreči izrazu tela. Tako osoba čije telo izražava strah može govoriti i ponašati se pokazujući hrabrost , stav sa kojim se više identifikovala na ego-nivou, nego sa s t rahom koji izražava njegovo telo. U tom slučaju opi­sujemo svestan stav kao kompenzatorni — t j . kao na­por da se prevaziđe s t rah koji se iza toga krije. U slu­čajevima k a d a osoba ide do ekstremno dugog poricanja s traha koji se manifestu je u telu, njeno ponašanje se naziva kontrafobičnim. Telo ne laže, ali govori jezikom koji jedino drugo telo može da razume.

Imitiranje telesnog izraza druge osobe je neophodno samo da bi isprva učinilo njegovo značenje jasnim. Kada je značenje jednom određeno, asocira se sa t im izrazom bilo kada da se vidi. Tako znamo da stisnute usne izražavaju neodobravanje, is turena vilica prkos, a širom otvorene oči s trah. Međutim, da bismo se uverili u valjanost ovih tumačenja, t reba da zauzmemo te polo­žaje. Zato bih hteo da zamolim čitaoca da zauzme sle-deće položaje i da vidi da li može prat i t i tumačenje koje dajem. U položaju stajanja povucite zadnjicu una-pred i stegnite mišiće zadnjice. Možete primetit i dva efekta: jedan je da gornja polovina tela oseća slabost u predelu dijafragme, i drugi, da je u predelu karlice uočljiva napetost uzdržavanja ili uvlačenja. Slabost je gubi tak telesnog stava i, p rema tome, gubitak samo-aktualizacije. Ako biste zamislili da ljudsko biće ima rep, mogli biste nacrtat i taj organ provučen između nogu. Bičevan pas zauzima isti položaj. Verujem da smo se uverili u tumačenje tog telesnog stava kao zna­ka da se osoba oseća kao da je bičevana, ponižena ili poražena.

Uzdržavanje se oseća kao stegnutost karličnih ispusta, analnog u r inamog i genitalnog. Mnoge psihološke stu­dije su pokazale da su tipične karakter is t ike osobe sa mazohističkim tendencijama doživljavanje sloma ega sa osećanjem ponižavanja i poraza koji to prati , plus tež­nja da se zadržavaju osećanja. Sledeći korak je koreli-

86-

ranje tog sklopa psiholoških crta sa izvesnim fizičkim stavom. Kada je ta korelacija jednom utvrđena, stalno s e proverava posmatranj ima drugih pacijenata. Najzad, karakterna s t ruk tura se identifikuje sa određenim t e -lesnim položajem. Stegnuta zadnjica povučena unapred označava mazohistički element u toj ličnosti.

Čitanje telesnog izraza je često komplikovano zbog prisustva onoga što se zove kompenzatorni telesni stav. Tako neke osobe sa telesnim stavom koji otkriva mazo­hističke tendencije, kao što je uvučena zadnjica, mogu — nasuprot tome — usvojiti stav prkosa u gornjem delu tela — isturena vilica, is turen grudni koš — da bi pokušali da prevaziđu mazohističku potčinjenost iz­raženu u donjem delu tela.

Izražena agresivnost takođe može služiti da prikrije pasivnost i povodijivost. Nemilosrdnost može skrivati osećanje poraženosti a neosetljivost debelokošca može negirati ponižavan je. U takvim slučajevima govorimo o sadomazohizmu. jer kompenzirajuće ponašanje privlači pažnju upravo na slabosti zbog kojih je i napravljeno da bi ih skrilo.

Čitanje jezika tela zahteva da čovek bude u kontaktu sa sopstvenim telom i da bude osetljiv za njegovo iz­ražavanje. Bioenergetski terapeut i se podvrgavaju tak­vom toku t re tmana koji je napravljen da im omogući da dođu u dodir sa sopstvenim telom. Malo ljudi je u našoj kulturi oslobođeno mišićnih napetosti koje s t ruk-turiraju njihove reakcije i defmišu uloge koje igraju u životu. Ti sklopovi napetosti odražavaju t raume koje su doživeli u toku odrastanja — odbacivanje, zavođe­nje, potčinjavanje i frustracije. Nije svako doživeo te traume u jednakom intenzitetu. Ako, na primer, odba­civanje dominira životom deteta, ono će razviti shi-zoidne načine ponašanja koji su fizički i psihološki strukturirani u ličnosti. To postaje druga priroda čo-V e k a i ne može se menjat i izuzev otkrivanjem čove-kove prve prirode. Isto važi i za druge oblike pona­šanja.

Izraz „druga pr i roda" se često koristi za opisivanje Psiholoških i fizičkih stavova, koji su, mada su „nepri-r °dni u toj meri postali deo ličnosti da izgledaju pr i ­rodni. Izraz podrazumeva da postoji ..prva pr i roda" oslobođena t ih s t ruktur i ran ih stavova. Možemo defini-S a t i tu prvu pr irodu negativno ili pozitivno. Možemo r e ć i da na telesnom nivou ona predstavlja odsustvo

8-7

hronične mišićne napetosti koja ograničava osećanja i pokrete, a na psihološkom nivou odsustvo racionali­zacije, negiranja i projekcije. Pozitivno, ona mora biti priroda koja zadržava lepotu i gracioznost, kojima su sve životinje pr irodno obdarene rođenjem. Važno je razumeti razliku prve i druge prirode, j e r mnogi ljudi prihvataju svoje telesne napetosti i odstupanja kao „prirodne", ne shvatajući da pripadaju „drugoj priro­d i" koja izgleda kao da je prirodna samo zbog dugog navikavani a. Duboko sam ubeđen da zdrav život i zdrava kul tura mogu biti izgrađeni samo na čovekovoj prvoj prirodi.

IV BIOENERGETSKA TERAPIJA

Put u otkrivanje sebe

Bioenergetika se ne smatra samo terapijom, kao što ni psihoanaliza nije ograničena isključivo na, analitički tretman emocionalnih poremećaja. Obe discipline se in-teresuju za razvoj ljudske ličnosti i nastoje da shvate razvoj zavisno od socijalne situacije u kojoj se on od­vija. Ipak, terapija i analiza su kamen-temeljci na, ko­jima stoji ovo razumevanje, pošto je uvid u probleme ličnosti stečen kroz brižljiv rad na ličnim problemima. Dalje, terapija obezbeđuje efikasnu podlogu za prove-ravanje valjanosti uvida, koji inače ne može biti više od čiste spekulacije. P rema tome, bioenergetika ne mo­že biti odvojena od bioenergetske terapije.

Po mom mišljenju, terapija sadrži put u otkrivanje sebe. To nije k r a t ak i jednostavan put, niti je bez tegoba i bezbolan. Ima opasnosti i rizika, ali ni sam život nije bez rizika, jer je i on put u nepoznato u bu­dućnosti. Terapija nas vraća nazad u zaboravljenu pro­šlost, ali to nije bezbedan i siguran period, inače ne bismo izašli iz njega uplašeni od rana iz borbe i oklo-Pljeni radi odbrane. To nije put na koji bih preporučio bilo kome da krene sam, mada sam siguran da su neki hrabri ljudi prošli taj put bez ičije pomoći. Terapeut služi kao vodič ili navigator. On je naučio da prepoz­naje opasnosti i zna kako da se nosi sa nj ima; on je takođe prijatelj koji će ponuditi podršku i ohrabrenje kada je put težak. _ Bioenergetski te rapeut t reba sam da prođe taj put ih" da bude u procesu prolaženja, da je dovoljno napre ­dovao, tako da ima solidno osećanje sebe samog. On treba da bude, kao što mi kažemo, dovoljno uzemljen

89

u realnosti sopstvenog bića tako da može služiti kao luka klijentu kada se voda uzburka. Postoje zahtevi koje mora da ispuni svako ko želi da funkcioniše kao terapeut. Treba da vlada teorijom ličnosti i da zna kako da vlada problemima kao što su otpor i transfer. Bio-energetski terapeut t reba još da poseduje „osetljivost" za telo, kako bi mogao tačno da čita njegov jezik. Me­đutim, on nije idealno ljudsko biće (da li je iko?), i bilo bi nerealno očekivati da je oslobođen ličnih pro­blema. To me vodi do važne tačke.

Put otkrivanja sebe nikada se ne završava, nema obe­ćane zemlje u koju čovek najzad stiže. Naša prva pri­roda će nam stalno izmicati, mada joj se vremenom sve više približavamo. Jedan razlog za taj paradoks je da živimo u visoko tehničkom, civilizovanom društvu koje nas odvlači od onog stanja života u kome se razvila prva priroda. Čak i uspešna terapija nas ne oslobađa svih mišićnih napetosti , pošto nam uslovi modernog ži­vota stalno nameću takvo stanje. Pitanje je da li ijed­na terapija može potpuno ukloniti efekte svih t raumat ­skih iskustava u rastu i razvoju. Čak i kada su rane potpuno izlečene, ožiljak često ostaje kao stalni efekat.

Čovek se onda može zapitati šta se dobija odlaženjem na terapiju ako nema potpunog oslobađanja od nape­tosti i nema pravog kraja tog puta? Srećom, mnogi ljudi koji dolaze na terapiju ne traže s tanje nirvane ili Rajske vrtove. Oni su u nevolji, često beznadežni i t re­ba im pomoć na daljem pu tu kroz život. Vraćanje una­zad može im obezbediti takvu pomoć ukoliko može po­većati njihovu svest o sebi, poboljšati njihovu ekspre­siju i pospešiti vladanje sobom. Sa jačim osećanjem sebe oni su bolje opremljeni za borbu. Terapija može pomoći čoveku na taj način, zato što ga oslobađa od ograničenja i odstupanja neurotske druge prirode i pr i ­bližava ga toj prvoj prirodi koja je izvor njegove snage i vere.

Ako nas terapija ne može vrati t i našoj prvoj prirodi, što je stanje blaženstva, može nas njoj približiti, i tako umanjiti otuđenost od koje mnogi od nas pate. Otuđe­nost bolje od bilo koje druge reči opisuje nevolju mo­dernog čoveka. On je kao „stranac u nepoznatoj zem­lji", nikad bez pitanja „Za šta ja živim?" „Šta će mi sve to?" On se bori sa nedostatkom smisla svog života, nejasnim ali stalnim osećanjem nerealnosti, protkanim osećanjem usamljenosti koje teškom mukom pokušava

da prevaziđe ili negira, i dubokim strahom da će mu život izmaći pre nego što bude imao šansu da ga pro­živi. Mada, budući da sam psihijatar, usmeravam paž­nju na pacijentove pr isutne simptome ili tegobe, ja ne vidim da je cilj terapije ograničen samo na taj speci­fični problem. Ako mu ne mogu pomoći da bude više u dodiru sa sobom (za mene to znači sa svojim telom i kroz telo sa svetom oko sebe), onda osećam da je moj napor da prevaziđem njegovo otuđenje uzaludan i da je terapija neuspešna.

Premda govorimo o otuđenju kao o udaljavanju čo­veka od prirode i bližnjih, osnova toga je u udaljava­nju čoveka od svoga tela O tome sam diskutovao dru-gde 2 1 i razlog da to ponovo pominjem ovde jeste što je to centralno u bioenergetici. Samo kroz svoje telo se doživljava sopstveni život i svoje bitisanje u svetu. Ali to nije dovoljno da bi se bilo \i dodiru sa telom. Čovek takođe mora održavati taj dodir, a to znači predava­nje životu tela. Takvo predavanje ne isključuje um, ali isključuje predavanje disociranom intelektu, umu koji nije svestan tela. Predavanje životu tela je jedino osi­guranje da će se put u otkrivanje sebe završiti uspešno.

Iz takvog posmatranja terapije kao beskonačnog pro­cesa proizlazi praktično pi tanje: „Koliko dugo", pitaju me pacijenti, „ja t reba da dolazim na terapi ju?" Prak­tičan odgovor j e : „Ostaćete na terapiji onoliko dugo koliko osećate da je ulaganje vredno vremena, napora i novca". Takođe je praktično istaći da se mnoge tera­pije završavaju zbog razloga koji su van kontrole te ra­peuta ili klijenta, kao što je, na primer, menjanje me-sta boravka. Ja takođe mogu prekinut i terapiju kada osetim da ne vodi nikuda, da bih sprečio pacijente da to koriste kao stalnu poštapalicu. Klijent će okončati terapijski odnos kada oseti da je sposoban da preuzme odgovornost za svoj dalji razvoj; drugim recima, kada oseti da može nastaviti put bez ičije pomoći.

Pokret je suština života; razvoj i opadanje su nje­gova dva aspekta. U realnosti nema mirovanja. Ako razvoj u smislu ličnog rasta zastane, tada opadanje ^°že biti neprimetno u prvi mah. ali pre ili kasnije će postati očigledno. Pravi kri ter i jum uspešne terapije je da započinje i unapređuje proces razvoja u klijentu koji će se nastaviti i bez terapeutove pomoći.

Lowen, Betrayal of the Body, op. cit.

90 91

U prvoj glavi sam izložio neka svoja lična iskustva iz terapije sa Vilhelmom Rajhcm, a posle toga iz tera­pije sa Džonom Pijerakosom. što je postavilo osnovu za bioenergetski metod. Mada sam postigao neizmerno po­većanje osetljivosti sebe (svesti o sebi, ekspresivnosti vladanja sobom), nisam osećao da sam stigao do kraja svoga puta. Neko vreme moj brod je plovio mirno, i nisam predosećao tegobe niti probleme, ali takva si­tuacija se ne nastavlja beskonačno. U toku narednih godina prolazio sam kroz lične krize sa kojima sam zahvaljujući svojoj terapiji , dobro izašao nakra j . Lične krize se pojavljuju samo kada je neka rigidnost u lič­nosti pod ogromnim teretom. Prema tome, to je opa­snost, ali i prilika za dalje oslobađanje i razvoj. Sre­ćom, kako se moj život odvijao, pokazalo se da je moj životni pravac — pravac razvoja. Ne ulazeći u same krize, opisaću neka lična iskustva značajna za predmet terapije.

Pre otprilike pet godina postao sam svestan bola u vratu. U prvo vreme sam to osećao samo povremeno, ali vremenom to je postalo uočljivije kad god bih naglo okrenuo glavu. Ja nisam zapostavio telo kada sam pre­kinuo akt ivnu terapiju. Moj običaj je bio da radim bio-energetske vežbe sa svojim pacijentima. Mada mi je to' mnogo pomoglo, nije imalo uticaja na bol za koji sara sumnjao da je vratni artr i t is . Nikada nisam potvrdio tu sumnju rendgenskim snimanjem, tako da je to do danas ostalo samo moja pretpostavka.

Bilo da je taj bol bio artr i t is ili ne , ja sam mogao napipati neke prilično napete mišiće koji su imali veze sa bolom. Bilo je i drugih mišićnih napetosti u gor­njem delu leđa i u ramenima. Takođe sam primetio, gledajući film napravljen o meni dok sam radio sa pacijentima, da sam imao tendenciju da držim glavu pognutu unapred. Taj položaj je s tvarao malo ispupče-nje na mojim leđima između lopatica.

Godinu i po dana sam redovno radio vežbe, pokuša­vajući da se oslobodim bola i da ojačam svoja leđa. U to v reme sam redovno odlazio na masažu kod jednog bioenergetskog terapeuta. On je mogao da oseti na­pete mišiće na kojima je snažno radio da bi ih doveo do opuštenosti. Vežbe i masaža su pr ivremeno pomogli-Osećao sam se slobodnije i bolje posle njih. ali bol je ostao a tenzija se povratila.

92

U tom periodu sam imao jedno drugo iskustvo za koje verujem da je odigralo ulogu u razrešenju p ro ­blema. Na kraju jednog profesionalnog grupnog rada dva učesnika, oba kvalifikovani bioenergetski terapeuti , rekoše da sam zaslužio da i ja dođem na red i ponu-diše mi da rade sa mnom. To obično ne radim, ali sam tom prilikom pristao. Jedan je radio sa tenzijom u mojoj guši. Drugi je radio sa mojim nogama. Izne­nada osetih oštar bol, kao da je neko uzeo nož i p re-sekao mi grlo. Imao sam osećanje da je to nešto što je moja majka radila, psihološki, ne bukvalno. Shvatio sam da je efekat bio da me spreči da nešto kažem i plačem. Uvek sam imao teškoće u verbalizovanju ose­ćanja, mada se taj problem stalno smanjivao tokom godina. U nekim situacijama propust da izrazim oseća­nja je dovodio do bola u grlu, posebno kada bih bio umoran. Kada sam osetio bol zbacio sam terapeuta sa sebe i besno se izvrištao. Tada sam osetio duboko olak­šanje.

Ubrzo posle tog događaja snevao sam dva sna koja su dovela problem do vrhunca. Pojavili su se u dve noći zaredom. U prvom snu sam bio ubeđen da ću umret i od srčanog udara . Tada sam osećao da bi to bilo u redu, jer bih umro dostojanstveno. Čudno, nisam bio uznemiren u snu, niti kada sam se ujutro probudio i setio se sna.

Sledeće noći sam sanjao da sam poverljivi savetnik detinjastom kralju koji veruje da sam ga izdao. Nare­dio je da mi se odseče glava. U snu sam znao da ga nisam izdao i bio sam uveren da će on otkrit i svoju grešku i da ću biti oslobođen kazne i vraćen na pre-đašnji položaj. Kako se vreme izvršenja presude pribli­žavalo, ja sam još uvek iščekivao oslobađanje. Kada je stigao dan izvršenja presude poveli su me, a ja sam još uvek bio siguran da će oslobođenje ipak stići, mož­da poslednjeg t renutka . U snu sam osećao da dželat stoji kraj mene sa velikom sekirom. Nisam ga jasno video. Međutim, još uvek sam očekivao oslobođenje. Tada se dželat sagao da mi skine lance sa nogu. To je radio rukama, pošto su lanci oko članaka bili naprav­ljeni od slabe žice. Iznenada shvatih „Pa to sam mogao i sam da u rad im" i probudih se. Opet u snu nije bilo Nelagodnosti zbog približavanja smrti .

Zbog odsustva nelagodnosti, mislio sam da ta dva sna imaju pozitivno značenje. Nije mi bio pot reban veliki

9 3

napor da ih protumačim. Prvom teško da je i potrebna interpretacija. Pre tog sna sam bio zabrinut zbog mo­gućnosti srčanog napada. Približavao sam se šezdese­toj, kada takvi napadi nisu retkost, i znao sam da sam na to bio najosetljiviji. Bio sam svestan rigidnosti u mojim grudima od svoje p rve seanse sa Raj­hom i toga se n ikada nisam potpuno oslobodio. Sem toga, bio sam okoreli pušač lule, mada nisam uvlačio dim. San me nije uverio da neću imati srčani napad; štaviše, toj mogućnosti je dat drugorazredni značaj. Važna s tvar je bila umret i dostojanstveno, ali to tako­đe znači, što sam odmah shvatio, i živeti dostojan­stveno. To saznanje je izgleda uklonilo s t rah od smrti u meni.

Isprva nikome nisam pričao te snove. Nekoliko me­seci kasnije sam ih ispričao grupi bioenergetskih tera­peuta na radu u Kaliforniji. Posvetili smo jednu ve­černju seansu snovima. Tom prilikom nisam išao UL| duboko interpretiranje drugog sna. Osećao sam da mi san kaže da sam previše dugo svirao drugu violinu in­fantilnom aspektu svoje ličnosti, što je moglo samo da me uvali u nevolju. Moram zauzeti mesto koje mi po zakonu pripada, da vladam svojim kraljevstvom, (moja ličnost, moj rad) pošto sam preuzeo odgovornost za to. Zbog te odluke sam se osećao dobro.

Mesec i po dana kasnije sastao sam se sa drugom grupom bioenergetskih terapeuta na Istočnoj obali i ispričao im te snove. U međuvremenu sam imao još neke misli u vezi drugog sna. Osećao sam da je on bio povezan sa bolom u mome vratu. U snu je t rebalo da mi glava bude odsečena; sekira je trebalo da se spusti na moj vrat. Dakle, počeo sam opisivanjem hroničnog bola u vratu, za koji sam osećao da je povezan sa nedržanjem glave visoko. U stvari, kada sam se trudio da držim glavu u tom položaju, bol je nestajao. Znao sam da ne mogu održavati taj položaj svesno, korišće-njem svoje volje, j e r bi to izgledalo izvestačeno i ne bih dugo izdržao. Držanje glave visoko trebalo je da bude izraz dostojanstva, što bi se slagalo sa značenjem prvog sna.

Pošto sam ispričao snove, uspostavile su se neke veze sa detinjstvom. Ja sarn bio prvo dete u porodici, i je­dini sin. Moja majka se posvetila meni, ženici svoga oka. Na mnogo načina se odnosila p rema meni kao pre­ma mladom princu. S druge strane, insistirala je da ona

94

zjia sve najbolje, i bila je surova kada bih se ja su­protstavljao. Bila je ambiciozna i taj s tav je prenela na mene. Moj otac se takođe posvetio meni. On je bio sasvim suprotna ličnost od moje majke. Bio je ležeran i voleo je zadovoljstva. Mada je mnogo radio, nije bio mnogo uspešan u svom malom poslu. Pomagao sam mu u poslu, jer sam bio brz u računu. Tokom mog det inj -stva otac i majka su se svađali, najčešće zbog para i ja sam redovno bio uhvaćen u sredini. S jedne strane, osećao sam se superiorno u odnosu na oca, ali sa druge, on je bio veći, snažniji i ja sam ga se plašio. Ne veru­jem da je otac doprineo t om strahu. On nije bio surov i samo jednom me je udario. Ali, majka me je stav­ljala u situacije da se takmičim sa njim, što mali de-ćak nikada ne može uspešno da uradi .

Shvatio sam da nikada nisam uspešno razrešio tu situaciju, koja je bila sasvim jasno edipovska. Moj otac je bio detinjasti kralj koga nisam mogao skinuti sa trona, i tako sam morao ostati mladi princ koji mnogo obećava, ali sa drugorazrednom ulogom.

Kada sam povezao tu situaciju i opisao sebe u tom kontekstu, iznenada sam shvatio da je to završeno. To je bila prošlost. Sve što je trebalo da uradim bilo je da skinem slabašni lanac koji mi je vezivao članke. Moj otac je umro nekoliko godina pre toga. Ne raz­mišljajući o tome, znao sam da sam sada ja kral j , i kao što je to pr irodno za kralja, mogao sam, prirodno, držati glavu uspravno.

Tumačenje se na tome završilo i nisam više o tome razmišljao, j e r sam znao gde mi je mesto. Takođe, ne razmišljajući o tome, otkrio sam jednoga dana da je bol u vratu nestao. Od tada sam oslobođen bola.

Od tada sam postao svestan da imam drugačiji stav u ophođenju sa l judima. Drugi su zapazili tu promenu. 9ni kažu da sam postao mekši, ležerniji, da manje iza­zivam druge, manje insistiram da drugi pr ihvate moje mišljenje. Pre toga sam se borio za priznavanje — priznavanje kao čoveka, ne kao dečaka; kao kralja, ne kao princa. Ali, niko mi nije mogao dati priznanje koje s a m sam sebi negirao. Sada više nije postojala potreba da se borim.

Veoma sam bio zadovoljan tim ishodom, ali to nije značilo da sam stigao do kraja svog puta . Nakon oslo­bađanja napetosti u vratu, postao sam svestan nape­tosti u ramenima i grudima. Te napetosti, međutim,

95

nisu dostigle nivo bola. Bez obzira na to, nastavio sam da radim bioenergelske vežbe sa disanjem, uzemljava-njem i udaranjem vrećica peska, da oslobodim svoja ramena. Uzemljavanje se odnosilo na dovođenje oseća­nja u noge. Moj san mi je rekao da sam privezan za članak.

Jedno drugo iskustvo je relevantno za ovu priču. Pre otprilike dve godine upoznao sam nastavnicu pe-vanja koja je bila u toku sa bioenergetskim pojmovima i razumevala je značaj uloge glasa u izražavanju. Ra­nije sam pomenuo osećanje da mi je majka presekla gušu. To mi je stvaralo teškoće u pričanju, plakanju, ali naročito u pevanju. Uvek sam želeo da pevam, ali sam retko to činio. Bojao sam se da će me glas izdati i da ću početi da plačem. Niko u mojoj porodici nije pevao kada sam bio dete. Tako sam odlučio da uzmem nekoliko časova pevanja kod te nastavnice, da vidim šta ću postići. U vera vala me je da ona razume moj problem i da, pošto su to privatni časovi, mogu slo­bodno i da plačem ako osetim želju da to radim.

Išao sam na časove sa priličnim uzbuđenjem. Cas je počeo tako što mi je rekla da pustim bilo kakav spon­tani, slobodan zvuk. Otpevao sam reč „diabolo", što mi je dozvolilo da otvorim grlo i potpunije vokaliziram. Pustio sam se, kretao se okolo i preterivao pevajući. Glas mi je postao slobodniji. Jednog t renu tka sam pro­izveo zvuk koji je izleteo bez ikakvog napora, tako potpun da mi je izgledalo da sam ja bio taj zvuk, zvuk je bio ja. Odjeknuo je kroz celo moje biće. Moje telo je bilo u konstantnom stanju vibracija.

Na moje iznenađenje, nisam se osećao kao da pla­čem. Samo sam se otvorio i pustio da zvuk izađe iz mene. Tada sam shvatio da umem da pevam, je r sU neki zvuči imali lep muzički kvalitet. Kada sam na­pustio seansu, imao sam osećanje radosti kakvo sam osećao samo nekoliko puta pre toga. Naravno, nastavio sam sa časovima. Pomenuo sam to iskustvo, j e r sam siguran da je imalo veze sa sledećim korakom. Tokom sledeće godine nisam obraćao mnogo pažnje na svoje snove, mada nisu bili daleko od moje svesti. Mislio sam povremeno na njih i na moje roditelje. Tada, jed­noga dana saznanje me je udarilo kao grom. Znao sam ko je detinjasti kral j . To je bilo moje srce. Drugi san je dobio sasvim drugačije značenje: izdao sam svoje srce. Ne verujući mu, držao sam ga zatvorenog u čvr­

stom grudnom košu. „ Ja" u snu je bio moj ego, moj svesni um, moj intelekt. To „ja", intelekt, je bio pover-ljivi savetnik koji je radio za dobrobit zatvorenog de-tinjastog kralja.

Otkad sam shvatio ko je bio kral j više n ikada nisam posumnjao u korektnost tog tumačenja. Naravno, srce je kralj, ili treba da bude kral j . Godinama sam smatrao da čovek treba da sluša i da se povinuje glasu svoga srca. Srce je centar ili jezgro života, a njime vlada ljubav. Ono je takođe dete, j e r srce nikada ne stari. Osećanja u srcu dete ta i ona u srcu odrasle osobe su ista — to su osećanja ljubavi ili bola zbog nesposob­nosti da se voli. Ali, mada sam proklamovao taj pr in­cip, ja lično ga nisam potpuno sledio. Koristio sam izraz „detinjasti k ra l j " koji ima podrugljiv kvalitet, kao da je zrelost funkcija intelekta. Zatim, nisam oprostio svojoj majci to što mi je zadala bol, što bi srce sa za­dovoljstvom odobrilo. O, da : ja sam izdao kralja i on je trebalo da potvrdi svoj autori tet . „Odrubite mu gla­vu", naredio je, „ne t reba mi takav loš savetnik."

Ali, na neki način sam i ja bio u pravu. Ja ga nisam stvarno izdao, j e r sam ga štitio i radio sve najbolje u njegovom interesu. Kako mi to liči na moju majku. Ipak, ima istine u tome. Kao dete sam znao za srce slomljeno zbog izdaje. Video sam svoju majku kako postaje besna kada sam tražio da budem blizu nje. Zaštitio sam svoje srce kako ne bi ponovo bilo tako strašno povređeno. Na nesreću, zaštita se pojavila u formi zatvaranja, prekidanja kanala komunikacije iz­među srca i sveta, a moje jadno srce je bilo iznemoglo do smrti. Bio sam predodređen za srčani udar.

Moja glava se nije otkotrljala i srce nije patilo od napada. Postao sam slobodniji kada sam shvatio da omča oko noge nije bila čelična, da me je sputavala samo iluzija. Mogao sam biti slobodan bilo kada. Ali, dok ne znamo šta je iluzija a šta stvarnost, prva deluje svom snagom ove druge.

Svakom kralju je potreban savetnik. Svakom srcu je Potrebna glava koja ga snabdeva očima i ušima tako da mogu biti u dodiru sa stvarnošću. Ali, ne dozvolite glavi da preuzme vlast, to je onda izdaja srca.

Nova interpretacija mojih snova može se nazvati bioenergetskom interpretacijom, jer se odnosi na di-namsku interakciju između delova mog tela koji čine aspekte moje ličnosti. Pre thodna interpretacija je bila

9 6 7 97

više frojdovska analiza. Mislim da su obe interpretacije ispravne; druga prosto ide dublje nego prva. Shvatio sam da su snovi predmet različitih interpretacija i da je svaka od njih valjana u meri u kojoj osvetljava ponašanje i stavove snevača.

Uprkos uvida do kojih sam došao, problemi ukoče­nosti grudnog koša nisu nestali. Trebalo je da se oslo­bodi mišićna napetost, ako sam hteo da oslobodim svoje srce. Uvidi do kojih sam došao nisu otvorili moje srce, ali su otvorili put za tu promenu.

Važna teza bioenergetske analize jeste da su prome-ne u ličnosti uslovljene promenama u telesnom funk-cionisanju — naime, dublje disanje, povećana pokret­ljivost, potpunija i slobodnija ekspresivnost. S obzirom na to, ukočenost moga grudnog koša je predstavljala ograničenje moga bića. Ranije sam bio svestan te uko­čenosti i radio sam na njoj. Sem toga, moj maser, koji je bio t reniran u bioenergetici, pokušao je da mi re­laksira mišiće grudnog koša. Rezultat je bio neznatan. Moje grudi su se stezale pri svakom pritisku, bez obzi­ra na moju želju da se prepustim. Bio sam nesposoban da to postignem. Ta situacija se počela men jati tokom prošle godine.

Uočio sam da se otpor smanjuje. Osećao sam da bih sada mogao da se prepust im, kada bi mi neko pritisnuo grudi. Zato sam zamolio jednog bioenergetskog tera­peuta da primeni blago ritmično prit iskanje na moj grudni koš dok sam ležao preko stolca za disanje. Kako je on to uradio, počeo sam da plačem; plakanje je pos­tepeno postajalo dublje, sve do zvuka iz punog grla, nalik ropcu agonije. Osećao sam da taj zvuk dolazi od bola iz moga srca, zbog čežnje za ljubavlju i l jubavi koju sam držao čvrsto pod kontrolom svih ovih godina. Na moje iznenađenje, jecanje u agoniji nije trajalo dugo. Iznenada sam počeo da se smejem i osećanje radosti se razlilo po mome telu. To iskustvo mi je pokazalo koliko su blizu smeh i suze. Radost je za t renutak po­kazala da je moj grudni koš postao mek a srce otvo­reno.

Kao što jedna lasta ne čini proleće, tako ni jedno iskustvo ne čini ličnost. Proces t reba da se ponavlja, možda mnogo puta. Kra tko vreme posle tog iskustva slično sam reagovao na drugačiju proceduru. Jedne ne-delje poslepodne moja supruga i ja smo radili bioener­getske vežbe. Ramena su mi bila napeta, pa sam tražio

98

da mi vežba ramena. Najbolnija tačka je bila u uglu između vrata i ramena, blizu mesta gde skaleni mišići ulaze u gornja rebra. Sedeo sam na podu, a ona je stajala iznad mene. Pri t isnula je to mesto pesnicama i bol je bio strašan. Počeo sam da jecam; izgledalo je da jecanje dolazi duboko iz grla. Potom, posle otprilike jednog minuta, ili malo više, prolomio se smeh olakša­nja i vratilo mi se osećanje radosti.

Rezime iskustva proteklih pet godina dovelo me je do nekoliko zaključaka. Prvi zaključak podržava ideju izraženu ranije — da terapiju t reba posmatrat i kao pro­ces razvoja koji nema kraja. Rad sa te rapeutom gradi osnovu za taj proces. On takođe akt ivira snage u lič­nosti, koje deluju u cilju produžavanja i proširivanja svih aspekata samstva — samosvest, ekspresivnost i vla­danje sobom — snage koje funkcionišu na svesnim i nesvesnim nivoima. Snovi su manifestacija operacija tih snaga na nesvesnom nivou. Svesno, osoba treba da preduzme korake ka menjanju — da nastavi rast i razvoj.

Drugi zaključak je da preduzimanje koraka ka raz­voju podrazumeva predavanje telu. Mnogi ljudi su da­nas fascinirani idejom razvoja, ljudski potencijali su bazirani na toj ideji i vrše brojne aktivnosti čiji je cilj da unaprede razvoj. Takve aktivnosti mogu imati po­zitivan efekat, ali ako je telo zapostavljeno, one takođe mogu postati igre, što može biti interesantno, možda zabavno, ali sigurno nije ozbiljan razvojni proces. Sam-stvo ne može biti odvojeno od tela, a svest o sebi ne može biti odvojena od svesti o telu. Najzad, za mene put razvoja znači biti u dodiru sa sopstvenim telom i razumeti njegov jezik.

Treći zaključak unosi dozu skromnosti u ovu disku­siju. Ne možemo menjat i sebe snagom volje. To je kao Pokušavati da podigneš sebe sama vukući svoje čizme. Promena će se desiti kada je čovek spreman, voljan i sposoban da se menja. To se ne može postići na silu. Proces počinje prihvaćanjem s e b e 2 2 i svešću o sebi i> naravno, željom za promenom. Međutim, strah od pro­đ e n e je značajan. Moj s t rah od smrt i usled srčanog na­pada je samo jedan primer. Covek se mora naučiti s tr­pljenju i tolerantnosti . To je telesni fenomen. Telo pos-

a Lowen, Pleasure, op. cit.. objašnjava važnost prihvatanja sebe terapeutskom procesu.

tepeno razvija tolerantnost za način života sa više ener­gije, za snažnija osećanja i slobodniju i puniju ekspre-sivnost.

Jezgro terapije

Moj lični pu t u otkrivanje sebe, od perioda kada sam imao prvu seansu sa Rajnom pa do danas, obuhvata period od trideset godina. Sto se tiče iskustva koje sam opisao u pre thodnom delu, mogu reći da sam utrošio trideset godina da dosegnem svoje srce. Ah, to nije u potpunosti tačno. Moje srce je bilo mnogo puta doseg­nuto u tom dugom vremenskom periodu. Bio sam du­boko zaljubljen i, u stvari , sam još uvek. Doživeo sam radost ljubavi p re toga. Ipak, sada je bilo drugačije. U prošlosti je moje srce bilo dirnuto nekim ili nečim spolja — osobom, pesmom, pričom, Betovenovom De­vetom simfonijom itd. Moje srce se otvaralo, ali se opet zatvaralo, jer sam bio uplašen i jer sam imao potrebu da ga zaštitim. S t rah je sada nestao i moje srce ostaje relativno otvoreno.

Ovih trideset godina prakt ikovanja bioenergetske terapije me je naučilo mnogo o ljudima. Radeći sa lju­dima, učio sam od njih. Na neki način je njihova borba išla uporedo sa mojom i, pomažući njima, ja sam po­magao i sebi. Svi smo se mi borili za isti cilj, mada je malo nas to znalo. Govorili smo o našim strahovima, problemima, seksualnim inhibicijama, ali nismo pomi-njali s t rah da otvorimo svoje srce i održavamo ga otvo­renim. Moja rajhovska osnova me je orijentisala prema cilju orgastičke potencije — koji je svakako valjan — ali veza između otvorenog srca, sposobnosti da se pot­puno voli i orgastičke potencije nije bila naglašavana.

Posle mnogo godina, sada mi ta veza nije nepoznata. Teza knjige Ljubav i orgazam, objavljene 1965. godine, jeste da je ljubav preduslov za potpuni orgazam. Lju­bav i seks su izjednačeni, jer se seks posmatra kao izraz ljubavi. Međutim, ta knjiga se bavi specifično seksualnim problemima, a samo uz pu t dodiruje čove-kov s t rah od otvaranja srca i nesposobnost da to učini. Nema sumnje da me je moj sopstveni s t rah sprečio da potpunije istražujem taj aspekt. Tek kada sam razre-šio svoj s t rah, mogao sam da doprem do jezgra tera-peutskog problema.

Moramo shvatit i da je srce verovatno najosetljiviji organ tela. Naše bitisanje zavisi od njegove stalne, r i t ­mične aktivnosti . Kada je taj r i tam za t renu tak pore­mećen, na pr imer kada srce prestane da lupa ih ubrza lupanje, doživljavamo uznemirenje do same srži svog bića. Osoba koja je u ranom detinjstvu doživela takvo uznemirenje razviće mnoge odbrane da ga zaštiti od opasnosti i svakog poremećaja funkcionisanja. Neće lako dozvoliti da mu srce bude dotaknuto i neće reagovati od srca. Te odbrane se izgrađuju tokom života, dok najzad ne s tvore snažnu bari jeru protiv svakog poku­šaja približavanja. U uspešnoj terapiji te odbrane se proučavaju i analiziraju u odnosu na život te osobe i brižljivo prorađuju sve dok se ne stigne do srca te osobe.

Međutim, da bi se to postiglo, odbrane se moraju shvatiti kao razvojni proces. To se može prikazati dijag-

100 101

ramom, koji s tvaranje slojeva odbrana prikazuje kao' koncentrične krugove.

Slojevi se mogu sumirat i na sledeći način, počev od najudaljenijeg: Ego slojevi koji sadrže psihičke odbra­ne i koji su u najvećoj mer i slojevi ličnosti. Tipične ego odbrane su:

A. Negiranje B. Nepoverenje C. Okrivljivan je D. Projekcija E. Racionalizacija i intelektualizacija. Mišićni sloj u kome su nađene hronične mišićne ten­

zije koje podržavaju i opravdavaju ego odbrane i u isto vreme štite osobu od sloja prigušenih osećanja koja se ne usuđuje da izrazi.

Emocionalni sloj osećanja koji uključuje potisnuto osećanje besa, panike ili užasa, beznađa, tuge i bola.

Jezgro ili srce iz koga proizlazi osećanje da se voli i da se bude voljen.

Terapeutski pr is tup ne može da se ograniči samo na prvi sloj, mada je on važan. Možemo pomoći osobi da postane svesna svojih tendencija da negira, projektuje, okrivljuje ili racionalizuje, ali svest da to radi retko utiče na mišićne napetosti ili oslobađanje potisnutih ose­ćanja. Slabost čisto verbalnog pristupa je u tome što je ograničen samo na prvi sloj. Ako se ne utiče na mišićne tenzije, svest o tome može lako da se degene-riše u različite vrs te racionalizacija, sa pratećom, ali drugačijom formom negiranja ili projekcije.

Ovaj nedostatak verbalnih terapija — da dovedu do značajnih promena ličnosti — odgovoran je za pove­ćano interesovanje za telesni i neverbalni pristup. Mno­ge od tih novih terapijskih tehnika teže da izazovu i oslobode potisnuta osećanja. Naglasak je često na iza­zivanju vrištanja. Ne retko, pacijent će doživeti i bes i tugu i može izraziti čežnju.

Vrištanje zaista ima moćno katar t ično dejstvo na lič­nost. To je bila jedna od s tandardnih tehnika bioener­getike dugo vremena. Vrisak je kao eksplozija u lič­nosti koja istog t rena otklanja ukočenost hronične mi­šićne napetosti i minira ego odbrane na prvom sloju. Plakanje i duboko jecanje proizvode sličan efekat, mek-

102

Šajući i topeći krutost tela. Ispoljavanje besa je takođe korisno, ukoliko je bes izražen pod kontrolom i u tera­pijskoj situaciji. Pod t im uslovima to nije destrukt ivna reakcija i može biti integrisana u ego osobe — to jest može da postane ego sintona. S t rah je teže i važnije izazvati. Ako panika ili užas nisu dovedeni do povr­šine, katartični efekat oslobađanja vrištanja, besa i tuge je kratkog veka. Dokle god pacijent izbegava da se suoči sa svojim s t rahom i izbegava da razume razloge za strah, nastaviće da vrišti, da plače i da bude besan uz vrlo malo promena ličnosti. On će katar t ični proces zameniti inhibitornim, ali se neće pokrenut i u pravcu razvoja. Ostaće zarobljen između inhibitornih snaga koje nije razumeo, niti proradio, i želje da doživi t re­nutno katart ično oslobađanje.

Ipak, za terapiju je značajno da tim potisnutim ose-ćanjima dozvoli ispoljavanje. Čitalac koji je upoznat sa mojim prethodnim tekstovima o bioenergetici zna da je naša stalna politika da se otvore i otpuste upravo ta osećanja, jer njihovo oslobađanje čini dostupnom ener­giju koja je neophodna za razvoj.

Po mom mišljenju, radeći samo sa trećim slojem ne bi se postigao željeni rezultat. Time što bi se prošlo pored prvog i drugog sloja, oni ne bi bili uklonjeni. Oni t renutno nisu u akciji — to jest, sve dok ka ta r ­tični efekat traje. Međutim, kada osoba hoće da krene U svet i da funkcioniše kao odgovorna, odrasla osoba, ponovo će uspostaviti svoje odbrane. Ne može druga­čije postupiti, jer regresivni ili katar t ični način nije podesan van terapijske situacije. Izgledalo bi logično da se radi sa oba sloja, prv im i trećim, pošto su komple­mentarni jedan drugome; prvi se bavi intelektom, a treći emocionalnim odbranama. Ali, t akva integracija se teško postiže, pošto je jedina direktna veza tih slojeva kroz sloj mišićne tenzije.

Ako neko radi sa drugim slojem, može se lako k re ­tati do prvog ili trećeg, kad god je to moguće. Tako se, radeći sa mišićnom tenzijom, može pomoći čoveku da razume da su njegovi psihološki stavovi uslovljeni oklopljavaniem ili rigidnošću tela. A u pravom t renutku može da dosegne i otvori svoja prigušena osećanja, pok­rećući zgrčene mišiće koji zadržavaju i sprečavaju nje­govo izražavanje. Na primer, vrištanje je zadržano mi­šićnom napetošću u grlu. Ako se čvrsto prst ima prit isne spoljašnji mišić duž vra ta dok osoba proizvodi glasan

103

zvuk, taj zvuk će se često pretvorit i u vrisak. Vrisak se obično nastavlja i posle pres tanka pritiskanja, poseb­no kada postoji potreba za vrištanjem. Prateći vrištanje, čovek se kreće u prvi sloj — da sazna šta je vrisak značio i zašto je bilo potrebno prigušivati ga. Na taj način su sva t r i sloja uključena u analizu i proradu odbrambenog stava. Imajuću u centru pažnje probleme tela, na taj način stegnuto i zgrčeno grlo premešta pos­tupak sa čisto katar t ičnog manevra na otvaranje i na proces orijentisan ka razvoju.

Ne izgleda mi neophodno da naglasim da rad sa mi­šićnim napetostima, bez analiziranja psihičkih odbrana ili izazivanja potisnutih osećanja, nije terapeutski pro­ces. Rad na telu kao, što su masaža ili joga-vežbe, imaju pozitivnu vrednost, ali one nisu specifično tera­pijski po sebi. Međutim, mi osećamo da je svakoj osobi važno da bude u dodiru sa svojim telom i da smanji stanje napetosti, tako da ohrabrujemo sve naše pacijente da rade bioenergetske vežbe bilo sami ili na časovima, kao i da redovno idu na masažu.

Pretpostavimo, u cilju diskusije, da je moguće otklo­niti svako odbrambeno ponašanje ličnosti. Kako bi zdra­va osoba funkcionisala? Kako bi izgledao naš dijagram?

Četiri sloja bi još uvek postojala, ali bi sada bili ko­ordinirani i bili bi više ekspresivni nego odbrambeni. Svi impulsi bi išli od srca, što bi značilo da osoba sve radi od srca. To znači, volela bi da radi sve što radi, igru ili seks. Reagovala bi emocionalno na sve situacije: njene reakcije bi kao osnovu uvek imale osećanje. Mog­la bi da bude besna, tužna, uplašena ili radosna, zavisno od situacije. Ta osećanja bi predstavljala njenu pravu reakciju, pošto bi bila oslobođena kontaminirani a pri­gušenim emocijama koje se vuku iz detinjstva. I pošto bi njeni mišićni slojevi bili oslobođeni hronične nape­tosti, njena akcija i pokreti bili bi elegantni i efikasni. S druge s t rane, oni bi odražavali osećanja i bili bi pot-činjeni kontroli ega. P rema tome, bili bi koordinirani i sasvim u redu. Osnovni kvalitet osobe bio bi lakoća spram tegoba; osnovno osećanje bi bilo dobra volja-Bila bi radosna ili žalosna, već prema situaciji, ali bi u svemu učestvovala srcem.

Opisujući tu osobu, govorim o idealu. Iako niko ne može dostići to idealno stanje, niko nije ni toliko uda­ljen od svoga srca da ne može doživeti t renutak radosti

104

kada mu je srce otvoreno i slobodno. Kada je srce pol-Puno zatvoreno p rema svetu ono prestaje da kuca i osoba umire . Tužno je gledati kako neki ljudi izgledaju više mrtvi nego živi.

Anksioznost

Funkcija psihičkih i telesnih odbrana, o kojima sam govorio u pre thodnom delu, je da zaštiti čoveka od anksioznosti. Najozbiljnija anksioznost je povezana sa Poremećajima u funkcionisanju srca. Već sam pominjao da

svaka nepravilnost srčanog r i tma ima taj efekat. Ali, takođe je tačno da će svako ometanje procesa di­sanja proizvesti anksioznost. Svako ko je posmatrao

105

astmatičnog pacijenta kako se bori da dođe do vazduha može proceniti intenzitet anksioznosti nastale zbog teš­koća u disanju. U širem smislu, možemo pretpostaviti da će svaka situacija koja ometa rad vitalnih funkcija organizma proizvesti anksioznost. Teško se može reći da je disanje manje važno za život organizma nego cirkulacija.

Veza između teškoća u disanju i anksioznosti je bila poznata i Frojdu. U mojoj poslednjoj knjizi, Depresija i telo, cit iram zapažanja Ernesta Džonsa (Jones), Froj-dovog biografa, koja pokazuje da je Frojd bio toga svestan. ,,U pismu godinu dana kasnije, on (Frojd) ta­kođe primećuje da je anksioznost kao rezultat ometanja disanja — aktivnosti koja nije imala psihičku proradu — mogla biti izraz neke nagomilane tenzije." Prevede­no sa tehničkog jezika psihoanalize, to znači da bi na­gomilavanje napetosti proizvelo ometanje disanja i iza­zvalo anksioznost. Na nesreću, ni Frojd ni tradicionalna psihoanaliza se nisu rukovodili tom idejom, što bi, da jesu, otvorilo put biološkom razumevanju poremećaja ličnosti. Ta veza, koju je Rajh samostalno otkrio i ispi­tao, postala je osnova njegovog terapeutskog pristupa i vodila je ka bioenergetici.

Drugu ideju o prirodi anksioznosti dao je Rolo Mej (Rollo May), koji je našao poreklo nemačke reči „anksioznost", Angst23, što znači „gušiti u tesnacu". Tesnac se može odnositi, na primer, na porođajni kanal kroz koji je svako od nas prošao na svom putu ka neza­visnom postojanju. To prolaženje može biti praćeno anksioznošću, pošto to za organizam predstavlja prela­ženje na samostalno disanje. Svaka teškoća koju orga­nizam sisara može imati u započinjanju samostalnog disanja bila bi pretnja životu i proizvela bi fiziološko stanje anksioznosti. Ali, tesnac se takođe može odnositi na vrat , uzan prolaz između glave i ostatka tela, kroz koji prolazi vazduh do pluća a k rv protiče u glavu. Gušenje u tom području je takođe direktna pretnja životu i dovela bi do anksioznosti.

2 3 Englesko „choking in the narrows" prevedeno bukvalno znaci guSenje u suženju. Iz pominjanja choking in the narrows vidi se da Loven misli na suženja tela, kao što su vrat i struk, kroz koja impulsi ne mogu da prođu, već se zadržavaju i „guše". (Prim prev.)

Imao sam prilike da posmatram dramatičan događaj spontanog gušenja i da vidim intenzitet anksioznosti koji to proizvodi. To se desilo tokom prve seanse sa jednom pacijentkinjom. Ležala je preko stolca za di­sanje i pokušavala da diše dublje i punije. Iznenada, uspravila se potpuno upaničena, rekavši prigušenim glasom „Ne mogu da dišem. Ne mogu da dišem". Uve-ravao sam je da će biti sve u redu i za manje od jed­nog minuta prolomilo se duboko, snažno jecanje. Cim je počela da plače, disanje joj je postalo ponovo lako. Bilo mi je jasno šta se desilo. Ne sluteći emocionalno rasterećenje, ona je relaksirala grudni koš i otvorila grlo, a kao rezultat toga došlo je do izbijanja snažnog impulsa za plakanje. Taj impuls je proizašao iz duboke tuge zatvorene u njenim grudima. Reagovala je, nesves-no pokušavajući da priguši impuls, a umesto toga je ugušila svoje disanje.

U prvoj glavi sam pomenuo kako sam pod sličnim uslovima tokom terapije sa Rajhom oslobodio vrisak iz svoga grla. Da sam tada pokušavao da sprečim vr i ­sak, siguran sam da bih počeo da se gušim i da bi to dovelo do ozbiljne anksioznosti. Nakon rasterećenja pla­kanjem, koje je trajalo neko vreme, disanje moje pa-cijentkinje je postalo dublje i slobodnije nego p re toga. Viđam mnogo pacijenata koji se guše od osećanja koja izbijaju kada otvore grlo i kada im disanje postane dublje. Gušenje je uvek praćeno anksioznošću. Ova za­pažanja potkrepljuju Mejovu definiciju anksioznosti i takođe pokazuju mehanizam kojim napetost u v ra tu i grlu ometa disanje, što dovodi do stvaranja anksioznosti.

Sličan tip mišićnih napetosti smešten u dijafragmi i u predelu s t ruka može ozbiljno da ometa disanje, ogra­ničavajući pokrete dijafragme. To je potpunije doku-mentovano radiološkim studijama 2 ' ' . Dijafragma je glav­ni respiratorni mišić i njena akcija je veoma podložna emocionalnim stresovima. Na situaciju s t raha dijafrag­ma reaguje grčenjem. Ako zgrčenost postane hronična, stvorena je predispozicija za anksioznost. Tu anksioz­nost sam nazvao anksioznost padanja i o njoj ću više govoriti kasnije.

Carl Strough, Breath (New York. William Morrow. 1970). Sadrži opširnu diskusiju uloge dijafrgimilskih napetost i na poremećaje di­sanja.

106 107

Dijafragma je smeštena tačno iznad drugog prolaza ili tesnaca — struka. Taj prolaz povezuje grudi sa sto­makom i karlicom. Impulsi prolaze kroz taj tesnac u donji deo tela. Bilo koja p repreka u tom polju prigu­šuje proticanje krvi i osećanja ka genitalnom aparatu i nogama, stvarajući anksioznost, s tvaranjem st raha od padanja sa posledicom zadržavanja daha.

Pitanje koje se postavlja jes te : koji impulsi su pri­gušeni u s t ruku? Odgovor je, naravno, seksualni im­pulsi. Deca uče da kontrolišu svoje seksualne impulse uvlačeći stomak i podižući dijafragmu. Viktorijanske žene su postizale isti cilj oblačeći korsete koji su stezali s t ruk i ometali pokretanje dijafragme. P rema tome, seksualna anksioznost je tesno povezana sa ometanjem disanja ili recima Rolo Meja „gušenjem u tesnacu".

Osnovna rajhovska pretpostavka je bila da je sek­sualna anksioznost pr isutna kod svih neurotskih prob­lema. Mi smo u bioenergetici videli da se ta pretpo­stavka potvrđuje u slučaju za slučajem. U ovo doba seksualnog napre tka ne dolazi mnogo pacijenata da se žali na seksualnu anksioznost. Međutim, seksualni po­remećaji su česta tegoba. Ono što leži iza tih problema je duboka anksioznost, koje nismo svesni sve dok se napetost u predelu s t ruka ne smanji. Slično tome, mno­gi pacijenti nisu svesni anksioznosti disanja. Pacijent-kinja koju sam ranije opisao nije bila svesna anksioz­nosti u vezi disanja. Bila je u stanju da je sprečava da izađe na površinu ne otvarajući dovoljno svoje grlo i ne dišući potpuno. Na isti način se ljudi mogu bra­niti od seksualne anksioznosti, ne dopuštajući seksu­alnim osećanjima da preplave karlicu. Stežući struk, oni mogu držati osećanje l jubavi u srcu podalje od bilo kakve direktne veze sa uzbuđenjem u genitalnom apa­ratu. Njihova seksualna osećanja postaju ograničena na genitalije. To odvajanje onda biva racionalizovano tvrdnjom da seks i t r eba da bude odvojen od ljubavi.

Ponekad se dešava da se jaka seksualna osećanja, koja su potekla od srca, razviju spontano, dok su od­brane izgleda ostale ne taknute . To se može desiti i u terapiji i van nje. U prvoj glavi sam pomenuo da pod neuobičajenim uslovima čovek može „izaći iz svoje ko­že". Taj proboj energije i osećanja s tvara transcenden­talni doživljaj. Odbrane se pr ivremeno predaju, dopuš­tajući seksualnim osećanjima da slobodno protiču i dal dovedu do punog orgastičkog rasterećenja sa intenziv-

108

njjn zadovoljstvom. U mnogim slučajevima, međutim, čovek pokušava da priguši ta osećanja, pošto nije u stanju da napus t i svoje odbrane. Ako se to desi, on ili ona razvija jaku anksioznost, koju je Rajh nazvao anksioznost orgazma.

Započeo sam ovo poglavlje, rekavši da odbrane služe da zaštite osobu od anksioznosti. Zatim sam govorio o prirodi anksioznosti i odnosu anksioznosti sa opaža­njem nekih poremećaja normalnog funkcionisanja tela; teškoćama disanja zbog „gušenja u tesnacu" i s t rahom od padanja. Međutim, videli smo konačno da u odsu­stvu odbrana, ili kada one popuste, nema anksioznosti, ima samo zadovoljstva. Moramo, prema tome, zaklju­čiti da je prisustvo odbrana ono što predodređuje osobu za anksioznost, ili, drugim recima, ono što s tvara us -love za anksioznost.

Kako odbrane operišu na ta dva očigledno kont ra­diktorna načina, braneći od anksioznosti i u isto vreme gradeći osnovu za nju? Da bi se dao odgovor, mora se shvatiti da se odbrambeni položaj ne razvija da bi čuvao osobu od anksioznosti — to jest, njene svako­dnevne funkcije — već pre da bi je zaštitio od povreda, bilo od napada ili odbacivanja. Ako je osoba bila pred­met ponovljenih napada, ona će u budućnosti upravi t i odbrane prema njima. Isto to čine države sa vojnom organizacijom. Vremenom i na ličnom i na nacional­nom nivou, održavanje odbrana postaje deo života. Međutim, postojanje odbrana održava i s t rah od na­pada, i t ako čovek oseća da je opravdano da dalje jača odbrambene položaje. Ali, odbrane takođe zatvaraju čoveka, a konačni rezultat je da čovek postaje zatvo­renik svoje sopstvene odbrambene s t rukture . Ako ne čini napor da izađe odatle, ostaće iza svojih zidova r e ­lativno oslobođen anksioznosti.

Opasnost se javlja — a anksioznost je signal za opas­nost — samo kada čovek pokuša da se otvori, da izađe ili napusti svoje odbrane. Opasnost ne mora biti s tvar­na, i čovek može biti toga svestan. ali opasnost se ose­ća kao i da je s tvarna. Svaki pacijent koji se otvori ili napusti odbrane primećuje: „osećam se ranjivo". Na­ravno, on je ranjiv, svako je od nas ranjiv, to je pr i ­roda života, ali se mi ne osećamo ranjivo ukoliko se ne plašimo da će nas neko napasti . Svi smo mi smrtni , aU ne osećamo da ćemo umret i ukoliko pr imet imo da nešto ozbiljno nije u redu sa našim telom. U t renu tku

109

ranjivosti, anksioznost može porasti. Ako se osoba koja je u panici zatvara i pokušava da ponovo uspostavi odbrane, doživeće vrlo jaku anksioznost.

Pogledajmo sada taj proces bioenergetski. Glavni ka­nali komunikacije od srca prolaze kroz suženja u vratu i s t ruku da bi dostigli periferne tačke kontakta sa sve­tom. Ako su ti kanal i otvoreni, osoba je otvorena i njeno srce je otvoreno prema svetu. Naše odbrane su podignute oko tih prolaza u tesnacu. Oni ne prekidaju komunikaciju i kontakt u potpunosti , jer bi to vodilo smrti . Dopuštaju samo ograničenu razmenu ili ogra­ničen pristup. Dok je čovek u t im granicama, oslobo­đen je anksioznosti. Ali, to je ograničen i sputan stil; života. Svi mi hoćemo da budemo otvoreniji prema životu.

Ovde se bavimo nivoima ili intenzitetom osećanja. Dokle god su osećanja koja otiču u okviru granica mišićnih napetosti , neće biti anksioznosti. Anksioznost će se razviti kada snažnije osećanje pokuša proboj i počne da se guši u panici. Panika čini da se osoba sko­ro potpuno zatvori, ugrožavajući život organizma.

U tom smislu, svaki uspešan terapeutski manevar prvobitno dovodi do osećanja anksioznosti. To objaš­njava zašto se na razvoj anksioznosti u terapiji često gleda kao na pozitivan znak. Osoba je prisiljena da posmatra svoje odbrane objektivnije i olakšava pro­radu strahova na psihičkom i mišićnom nivou. Napre­dovanje u terapiji karakter iše povećanje osećanja, po­većanje anksioznosti i, najzad, povećanje zadovoljstva.

Te ideje o prirodi anksioznosti mogu se prikazati na slici koja pokazuje proticanje osećanja od srca, kroz suženja, prema perifernim organima tela. Na sledećoj slici vidi se da proticanje osećanja ide paralelno sa proticanjem krvi , koje obezbeđuje kiseonik za održa­vanje života i h r anu za sve ćelije tela.

Glavni organi gdave su mozak, čulni receptori, nos i usta. Osim kod mozga, glavne funkcije tog dela tela su vezane za unošenje. Ruke to isto čine. Kiseonik, h rana i senzorna stimulacija ulaze kroz glavu. Donji deo stomaka i karlica su povezani sa otpuštanjem — odnosno eliminacijom i seksualnim pražnjenjem. U bio­energetici noge posmatramo kao organ otpuštanja ener­gije, pošto one pokreću organizam i uzemljuju ga. Ta polarnost u telesnom funkcionisanju je osnova za pret-

111 110

postavku da je deo tela na kome je glava uključen u proces koji vodi ka povećanom punjenju energijom ili uzbuđenjem, dok je drugi kra j , takozvani repni, uklju­čen u proces koji vodi ka otpuštanju energije.

Održavanje života ne zavisi samo od stalnog snab-devanja energijom (hranom, kiseonikom i stimulacijom) već i od otpuštanja odgovarajućeg iznosa energije. Zdravlje je, naglasiću, stanje relativne ravnoteže sa izvesnom količinom viška energije za razvoj i repro­dukt ivne funkcije. Nedovoljno unošenje vodi trošenju energetskih rezervi i usporava životne procese. Kada je, s druge strane, nivo otpuštanja neodgovarajući, prva posledica je s tvaranje anksioznosti. To se ponekad de­šava u terapiji kada se poveća energija organizma ili uzbuđenje, kao posledica dubokog disanja, i osoba ne može da se oslobodi tog uzbuđenja kroz emocionalno rasterećenje, zbog inhibicija samoispoljavanju. Osoba će postati nervozna i uznemirena, a to je stanje koje nestaje čim se postigne efikasno oslobađanje, bilo kroz plakanje bilo kroz bes. Suočena sa nesposobnošću da postigne takvo oslobađanje, osoba mora da prekine di­sanje.

Za mnoge l jude anksioznost je samo privremeno sta­nje izazvano situacijom koja previše uznemirava telo. Ljudi teže da ostanu u stanju relativne ravnoteže ener­gije. Na nesreću, energetski nivo tog stanja ravnoteže je relativno nizak, tako da se mnogi ljudi žale na hro-ničan umor. Povećanjem energije riziku je se da se iza­zove anksioznost, što prosečna osoba ne može da pod­nese bez neke vrste terapeutske podrške. Ta podrška pomaže osobi da razume svoju anksioznost i da je os­lobodi uzbuđenja izražavajući osećanja. Kod ljudi čije je samoizražavanje nesputano, energetski nivo se može održavati na visokom nivou, što s tvara v ibrantno telo, živo i puno osećanja za život.

Takođe treba da se naglasi i sledeće. Život nije pa­sivna operacija. Organizam t reba da se otvori i poseg­ne za nečim što želi da dobije. To važi za kiseonik kao i za hranu . Kod deteta i funkcija disanja i funkcija je­denja koriste isti fiziološki mehanizam — usisavanje-Beba usisava vazduh u pluća na isti način na koji usi­sava mleko u usta i sistem za varenje. I zbog toga sto obe funkcije koriste zajednički mehanizam, poremećaj u jednoj od aktivnosti utiče i na drugu.

112

Pomislite šta se dešava sa detetom koje je prerano odbijeno od sise. Većina dece ne pr ihvata voljno gu­bitak prvog voljenog objekta. Ona plaču i t raže dojku ustima i rukama. To je njihov način izražavanja ljubavi. Pošto su frustrirani u tom pokušaju, postaju nemirni , imaju grčeve i plaču od besa. Takvo detinje ponašanje obično izaziva majčinu ljutnju i dete ubrzo shvata da se mora uzdržati od te želje. Ono to radi gušeći impuls da traži i impuls da plače. Mišići vra ta i grla postaju zgrčeni da bi sprečili o tvaranje i sprečili prodiranje impulsa. To utiče i na disanje, jer zgrčeno grlo takođe sprečava prodiranje impulsa ka traženju i usisavanju vazduha. O bliskoj vezi poremećaja u dojenju i disanju diskutovalo se u knjizi Prava deteta od Margaret Rajbl (Ribble).

Koristio sam dojenje kao pr imer aktivnog procesa otvaranja i traženja da se nešto unese u telo. Otvara­nje i traženje su pokret i širenja organizma prema iz­voru energije ili zadovoljstva. O istoj akciji se radi bilo da dete želi majku, igračku ili, kasnije kada od­raste, voljenu osobu. Nežan poljubac je slična akcija. Kada dete mora da sputa te akcije ono uspostavlja od­brane na psihičkom i fizičkom nivou, kako bi inhibi-ralo takve impulse. Vremenom te odbrane postaju strukturirane u telu u formi hroničnih mišićnih nape­tosti, a u psihi kao karakterološki stavovi. U isto v re ­me sećanja na to iskustvo su potisnuta i s tvara se ego ideal koji održava osobu iznad želje za kontaktom, in-timnošću, unošenjem nečega u sebe i ljubavlju.

U ovom pr imeru vidimo vezu između različitih ni­voa ličnosti. Na površini — t j . na ego nivou — od­brana ima formu ego ideala koji kaže da „nije muški plakati" i negiranja — „ja to n ikako neću". Te odbrane su blisko vezane sa mišićnom tenzijom u grlu i rukama koji koče impuls da se otvori i posegne za onim što se želi. Na telesnom nivou pitanje nije u tome da li je muški plakati . Kada su tenzije snažne, osobi je skoro nemoguće da zaplače. Slične tenzije postoje u r ame­nima, što otežava posezanje rukama za onim što se Z e l i . Na dubljem emocionalnom nivou ima potisnutih osećanja tuge, beznađa, besa i ljutnje, sa impulsima da se grize, sa s t rahom i čežnjom. Sve to mora da bu­de prorađeno pre nego što se srce te osobe može po-n o v o potpuno otvoriti.

8 113

Pa ipak, osoba nije mr tva ; njeno srce čezne za lju­bavlju, njena osećanja hoće da se izraze, telo želi da bude slobodno. Ali, ako napravi bilo koji snažan po­kre t u tom pravcu, odbrane guše impuls i guraju oso­bu u anksioznost. U većini slučajeva ta anksioznost je tako ozbiljna da se osoba povlači i zatvara, čak i kada to znači održavanje niskog energetskog nivoa, održava­nje želja na min imumu i života u zastoju. Većina ljudi živi u s t rahu da bude potpuno živa.

114

V ZADOVOLJSTVO: PRIMARNA ORIJENTACIJA

Princip zadovoljstva

Primarna orijentacija života je prema zadovoljstvu, a što dalje od bola. To je bioenergetska orijentacija, jer na telesnom nivou zadovoljstvo unapređuje život i dobrobit organizma. Bol se, kao što svi znamo, doživ­ljava kao pretnja integri tetu organizma. Otvaramo se i spontano posežemo ka zadovoljstvu, a skupljamo se i povlačimo iz situacije koja je bolna. Međutim, kada situacija sadrži obećanje zadovoljstva uporedo sa pret -njom bolom, doživljavamo anksioznost.

Taj pojam anksioznosti se ne kosi sa našim prethod­nim stanovištem. Obećanje zadovoljstva izaziva impuls organizma da se posegne prema izvoru, ali pretnja bo ­lom prisiljava organizam da guši taj impuls, stvarajući stanje anksioznosti. Pavlovljev rad sa uslovnim re ­fleksima kod pasa jasno pokazuje kako se anksioznost može proizvesti kombinacijom neprijatnog stimulusa S a prijatnim. Pavlovljev eksperiment je bio vrlo prost. On je prvo uslovljavao psa da reaguje na zvuk zvona, dajući mu odmah posle zvona hranu . Za kra tko vreme, sam zvuk zvona je bio dovoljan da pas postane uzbu­đen, da luči pljuvačku, anticipirajući zadovoljstvo od hrane.

Kada je taj refleks bio dobro zasnovan Pavlov je Prornenio situaciju, dajući psu električni šok svaki put kada bi se čuo zvuk zvona. Zvuk zvona je u psećem j*mu postao povezan sa obećanjem hrane i sa pretnjom bolom. Pas je bio sputan — želeo je da ide prema hrani , a l i se plašio da, to uradi , tako da je upao u stanje teške anksioznosti.

8« 115

Ta situacija kada je čovek izložen višeznačnim signa­lima uzrok je anksioznosti u osnovi svih neurotskih i psihotičnih poremećaja ličnosti. Takva bezizlazna situ­acija nastaje u detinjstvu između roditelja i dece. Bebe i deca gledaju na svoje roditelje kao na izvore zado­voljstva i posežu za njima sa ljubavlju. To je biološki normalno, pošto su roditelji izvor hrane, kontakta i senzorne stimulacije koja im je potrebna. Dok se ne; suoči sa frustracijama i uskraćenjima, dete je svo jezgro — tj . svo srce. Ali, u našoj kulturi gde su česta uskraćivanja emocionalnog kontakta i frustracije i gde je odrastanje praćeno kažnjavanjem i pretnjom, to ne traje dugo. Roditelji, na žalost, nisu samo izvori zado­voljstva: oni se u detinjem u m u brzo povezuju sa mo­gućnošću doživljavanja bola. Anksioznost koja iz toga proizlazi je, po mome mišljenju, odgovorna za nemir i hiperaktivnost koju mnoga deca pokazuju. Pre ih kas­nije dižu se odbrane da bi umanji le anksioznost, ali te odbrane takođe umanjuju život i vitalnost organizma.

Ta sekvenca — posezanje za zadovoljstvom -> depri-vacija, frustracija, ili kažnjavanje -*• anksioznost i on­da -*• odbrana — jeste opšta šema koja objašnjava sve probleme ličnosti. Da bi se razumeo pojedinačni slučaj, ova šema treba da se dopuni znanjem o specifičnoj situ­aciji koja s tvara anksioznost i o odbranama podignutim da bi se sa njom borilo. Drugi važan faktor je vreme, jer što se ranije anksioznost javi u životu, to je više u tkana u ličnost i prot ivodbrane postaju dublje struk­tur i rane. Pr i roda i intenzitet pretećeg bola igraju zna­čajnu ulogu u određivanju odbrambenih stavova.

Skoro sve osobe u našem društvu razvijaju odbrane protiv nagona za zadovoljstvom, zato što je to u proš­losti bio uzrok teških anksioznosti. Odbrana ne blokira potpuno sve impulse za posezanjem ka zadovoljstvu. Ukoliko bi to bio slučaj, usledila bi smrt te osobe, v konačnoj analizi smrt je potpuna odbrana prot iv ank­sioznosti. Ali, pošto je svaka odbrana ograničavanje života, ona je delimično i smrt . Odbrana propušta izves-ne impulse pod ograničenim uslovima i u ograničenom stepenu. Ali, kao što sam pomenuo, odbrane se razli­kuju od čoveka do čoveka, mada se mogu grupisati U različite tipove.

U bioenergetici se različiti tipovi odbrana sumiraju pod nazivom „karak te rne s t ruk ture" . Karak te r je deft*

nišan kao uvreženi sklop ponašanja, tipičan način na koji osoba upravlja svojim nagonom za zadovoljstvom. Karakter je u telu s t ruk tur i ran u formi hronične i uopšte nesvesne mišićne napetosti koja blokira ili ogra­ničava impulse za posezanjem. Karak te r je takođe fizički stav koji je potkrepljen sistemom negiranja, racionalizacije i projekcije i upravljen prema ego idealu koji potvrđuje njegovu vrednost. Funkcionalni identi­tet psihičkog karak te ra i telesne s t rukture ili mišićnog stava jeste ključ za razumevanje ličnosti, jer n a m to omogućava da čitamo karak te r sa tela i da objasnimo telesni stav kroz njegovo psihičko predstavljanje i obratno.

Mi, bioenergetski terapeuti , ne pr is tupamo pacijentu kao karak te rnom tipu. Mi ga vidimo kao jedinstvenu individuu čiji je nagon za zadovoljstvom zastrašen ank­sioznošću, zbog koje je podigao izvesne tipične odbrane. Određivanje njegove karak te rne s t rukture omogućava nam da vidimo njegove dublje probleme i da mu tako pomognemo da se oslobodi ograničenja stečenih prvim životnim iskustvom. P r e nego što opišem različite ka ­rakterne tipove fizički i psihološki, voleo bih da p ro -diskutujem o prirodi zadovoljstva i da pr ipremim teo­retski okvir za opisivanja.

Zadovoljstvo se može definisati na brojne načine. Glatko i lako funkcionisanje organizma povećava ose­ćanje zadovoljstva, isto kao što se doživljavaju anksioz­nost ih bol kada je ta funkcija poremećena ili kada je u opasnosti. Postoji i druga situacija koja nam pruža osećanje zadovoljstva, a to je kada posežemo za nečim. Prirodno, posežemo za onim za šta mislimo da će nam pružiti zadovoljstvo, ali ja ostajem pri tome da je sam akt posezanja osnova doživljaja zadovoljstva. To pred­stavlja širenje celokupnog organizma, protok osećanja i energije prema periferiji organizma i sveta. U k r a j ­njoj analizi osećanja su opažanje pokreta u organizmu. Tako, kada kažemo da je osoba u stanju zadovoljstva, to podrazumeva da su pokret i tela, posebno unutrašnj i pokreti, ritmični, nesputani i otvoreni.

Osećanje zadovoljstva možemo, prema tome, defini­sati kao opažanje pokreta širenja u telu — otvaranja, Posezanja, uspostavljanja kontakta . Zatvaranje, povla­čenje, uzdržavanje ne doživljavaju se kao zadovoljstvo 1 mogu stvarno da se dozive kao bol ili anksioznost.

116 117

Bol proizlazi iz pritiska koji se s tvara kada energija impulsa naiđe na prepreku. Jedini način da se izbegne bol ili anksioznost jeste da se podignu odbrane protiv tog impulsa. Ako je impuls potisnut, osoba neće ose­ćati anksioznost ili bol, ali tada takođe neće osećati zadovoljstvo. Ono što se dešava može se utvrdi t i na osnovu izraza tela.

Kada je osoba zadovoljna, njene oči sijaju, koža je ružičaste boje i topla, ponašanje ima lakoću i živah-nost a držanje ima mekoću i gracilnost. Ti vidljivi znaci su manifestacija protoka osećanja, krvi i energije ka periferiji tela, što je fiziološki suprotnost ekspanzivnih, centrifugalnih sila ili impulsa u telu. Odsustvo t ih zna­kova otkriva da osoba nije u stanju zadovoljstva, već bola, bilo da ona to opaža kao takvo ili ne. U knjizi Zadovoljstvo istakao sam da je bol odsustvo zadovolj­stva. Ima telesnih znakova koji to potkrepljuju. Tupost pogleda označava povlačenje osećanja iz očiju. Koža postaje bela i hladna zbog skupljanja kapilara, i arterija i označava da je k rv duboko ispod površine tela. Kru­tost i nedostatak spontanosti sugerišu da energetsko punjenje ne protiče slobodno kroz mišićni sistem. Ta slika se svodi na stanje zgrčenosti u organizmu, što je u stvari somatski aspekt bola.

Treba istaći da neka tela imaju mešovitu sliku: jedna s t rana je topla, meka i sjajna, dok je druga hladna, napeta i bezbojna. Demarkaciona linija nije uvek oštra, ali se razlika može videti i osetiti. Cest slučaj tog pore­mećaja je dobra boja kože i tonus gornjeg dela tela, dok ostatak tela od s t ruka naniže ima suprotan izgled — lošu boju (braonkasta nijansa), bedan mišićni tonus i neproporcionalnu debljinu spram dobro građenog gor­njeg dela. Takva telesna slika je znak da postoji pre­preka proticanju osećanja kroz donji deo tela, posebno seksualnih osećanja, i taj deo tela je u stanju uzdrža­vanja ili kontrakcije. Drugo često zapažanje je toplo telo sa h ladnim rukama i nogama. Takvo stanje ozna­čava napetost ili uzdržavanje na perifernom nivou koji uspostavlja kontakt sa okolinom. Izreka „hladne ruke toplo srce" podržava tu interpretaciju.

Naša pr imarna orijentacija u posmatranju tela je da odredimo stepen u kome je organizam sposoban da uspostavi zadovoljavajući kontakt sa okolinom. Takvo reagovanje, kao što sam rekao iziskuje proticanje ose­ćanja uzbuđenja ili energije od jezgra ili srca osobe ka

118

perifernim s t ruk tu rama ili organima. Reakcija zado­voljstva je takođe topla i puna ljubavi, jer je srce tada u direktnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom. Osoba sa hroničnom mišićnom napetošću, koja prekida kanale za komunikaciju od srca i ograničava proticanje ener­gije ka periferiji tela, pati na brojne načine. Ona može doživljavati osećanje frustracije i nezadovoljstva svo­jim životom i može razviti neke somatske poremećaje. Pošto su to glavne tegobe zbog kojih ljudi odlaze kod psihijatra, t reba shvatiti da se mogu ukloniti samo uko­liko je puni kapacitet za zadovoljstvo ponovo uspostav­ljen.

Ljudsko telo ima šest glavnih polja kontakta sa spo­ljašnjim svetom: lice, uključujući senzorne organe u tom području, dve ruke , genitalni apara t i dve noge. Postoje minimalna područja kontakta , kao što su grudi

119

kod žena, koža u celini i zadnjica kada se sedi. Tih šest glavnih područja formiraju interesantnu konfiguraciju koja se bolje vidi kada osoba stoji razdvojenih nogu i raširenih ruku. Dijagram tela bi izgledao kao na crtežu na str. 120, gde je numer isano šest područja.

Ako tu sliku pretvorimo u dinamički dijagram, slika na str. 121, šest područja bi, energetski posmatrano, predstavljalo najisturenije delove.

Na tom crtežu broj 1 predstavlja glavu, koja je cen­t a r ego funkcija i uključuje senzorne organe sluha, ukusa, vida i mirisa. Tačke 2 i 3 predstavljaju ruke koje dodiruju okolinu i njome manipulišu. Tačke 4 i 5 predstavljaju noge, koje obezbeduju suštinski kon­tak t sa podlogom; tačka 6 je genitalni aparat , koji je: glavni organ za kontakt i odnose sa suprotnim polom.

U reagovanju koje pruža zadovoljstvo proticanje ener­getskog naboja se odvija od centra prema svih šest tacaka. Tih šest tačaka se može posmatrat i kao produ­žetak organizma, kao kod pseudopodija ili ameba. Bez

obzira na činjenicu da su one fiksirane s t rukture , izves-tan stepen protezanja je moguć. Usne mogu biti i spup-čene ili uvučene, ruke mogu biti produžene ili skra­ćene, zavisno od stepena u kome neko poseže, i, na rav­no, genitalni organi i kod muškarca i kod žene funk­cionišu kao prave pseudopodije kada postanu ispunjeni krvlju, napunjeni osećanjima i prošireni. Donji ekst re­miteti su fiksiraniji i pokazuju malo promena. Pošto je vrat pokretlj iv organ, glava može štrcati, biti držana uspravno ili uvučena među ramena. Kada je uspostav­ljen snažan kontakt sa okolinom energetska razmena na tim delovima tela je intenzivna. Na primer, kada je uspostavljen kontakt očima između dve osobe koje su uzbuđene oseća se naboj koji prolazi između dva para očiju. Slično, kada nekoga dodirnete rukama koje su pod naponom to je sasvim drugačiji doživljaj od dodira ruku koje su hladne, suve ili napete. Energetska inter­akcija u seksu je, naravno, najintenzivnija, ali tu tako­đe kvalitet i stepen međurazmene zavisi od iznosa na­pona koji pritiče u ta polja kontakta .

Ego i telo

Odrasla osoba funkcioniše simultano na dva različita nivoa. Jedan je menta ln i ili psihički nivo; drugi je fizički ili somatski. Ovim se ne negira jedinstvenost

MENTALNO

PSIHA

EGO

ENERGETSKI PROCESI

120 121

organizma. Osnovna teza bioenergetike, preuzeta od Raj­ha,, jeste da antiteza i jedinstvo karakter išu sve biološke procese. Dvojnost i jedinstvenost su integrisani dija­lektičkim pojmovima, kao što je prikazano na crtežu na str . 121.

Kod zdrave ličnosti mentalni i fizički nivo funkcio-nisanja sarađuju da bi obezbedili dobrobit. Kod pore­mećene ličnosti postoje područja osećanja ili ponaša­nja gde su ti nivoi funkcionisanja ili aspekti ličnosti u konfliktu. Područje konflikta s tvara prepreku slobod­nom izražavanju impulsa ih osećanja. Ne govorim o svesnoj inhibiciji izražavanja, koja je predmet svesne kontrole. Prepreke o kojima govorim su nesvesna spu­tavanja pokreta i izražavanja. Takve prepreke sputa­vaju osobu da posegne za zadovoljenjem svojih potreba i, p rema tome, predstavljaju smanjenje kapaciteta te osobe za zadovoljstvo.

Postavljanje te antiteze u termine ega i tela, pre nego mentalnog i fizičkog, dopušta nam da uvedemo pojam ego ideala i slike o sebi kao sila koje se mogu suprot­staviti telesnom nagonu za zadovoljstvom. Ti pojmovi proizlaze iz uloge ega kao sintetizirajućeg posrednika. Ego je posrednik između unutrašnjeg i spoljašnjeg sve­ta, između sebe i drugih. Ta funkcija proizlazi iz nje­govog položaja na površini tela i na površini u m a 2 5 . Ego formira sliku spoljašnjeg sveta, u odnosu na koju se svaki organizam mora prilagođavati , i na taj način obli­kuje sliku o sebi neke osobe. Nasuprot tome, slika o sebi određuje kojim osećanjima i kojim impulsima će::

biti dozvoljeno ispoljavanje. Unuta r ličnosti ego je pred­stavnik realnosti.

Ali, šta je realnost? Slika o njoj u našem u m u nije uvek u saglasnosti sa realnom situacijom. Mi razvijamo tu sliku u toku odrastanja i ona odražava svet našeš detinjstva i porodice mnogo više nego svet odraslih i društva. Ta dva sveta nisu potpuno različita, jer svet porodice odražava širi svet društva u kome se živi. Raz­lika leži u činjenici da svet u širem smislu nudi veći izbor odnosa, koji ograničeni svet porodice ne nudi. Na primer, čovek može naučiti u detinjstvu da je traženje pomoći znak slabosti i zavisnosti. Ako je to učenje

a Lowen, The Physical Dijnamics of Character Structure, op-clt.

122

bilo praćeno podsmevanjem zbog osećanja bespomoć­nosti ili zavisnosti, osoba će imati teškoća da traži po­moć čak i onda kada je pomoć dostupna. Osoba koja raz­vija ego ideal da mora biti samostalna i raditi stvari sa­ma; osećaće da je ismejana i ponižena ukoliko izda taj ideal. Nesvesno, birače odnose sa ljudima koji će se diviti njenoj pseudonezavisnosti i ohrabrivati je, tako da će na neki način potkrepljivati nerealnu sliku o sebi.

Da bi se razumele karak te rne formacije, t reba da zna­mo da u interakciji ega i tela ima dijalektičkih p ro ­cesa. Ego slika oblikuje telo kroz kontrolu koju ego vrši nad voljnom muskula turom. Ljudi inhibiraju im­pulse za plakanje stiskajući zube, stežući grlo, zadrža­vajući dah i stežući stomak. Izražavanje ljutnje kroz udaranje može biti inhibirano kontrakcijom mišića ra -menog pojasa, a t ime se ramena povlače unazad. U prvo vreme inhibicija je svesna, sa ciljem da uštedi osobi dalje konflikte i bol. Međutim, svesna i voljna kontrakcija mišića zahteva ulaganje energije i, prema tome, ne može se beskonačno održavati. Kada inhibi­cija nekih osećanja mora da se održava beskonačno dugo, zbog toga što izražavanje osećanja nije pr ihva­ćeno u detinjstvu, ego odustaje od kontrole nad zabra­njenim akcijama i povlači energiju od tih impulsa. Tada uzdržavanje od impulsa postaje nesvesno i mišić ili mišići ostaju s tegnuti zbog nedostatka energije po­trebne za širenje i opuštanje. Tada ta energija može biti uložena u druge prihvatlj ive akcije, što je proces koji stvara ego ideal.

Dve posledice proizlaze iz tog odustajanja. Prva je da muskulatura iz koje se energija povlači ulazi u sta­nje hronične zgrčenosti ili napetosti , što čini nemogu­ćim izražavanje inhibiranog osećanja. Impuls je tada Praktično prigušen i osoba ne oseća više inhibiranu želju. Prigušen impuls nije izgubljen. On ostaje uspa­van ispod površine tela, odakle ne utiče na svesnost. Pod intenzivnim prit iskom ili pri dovoljnoj provoka­ciji, impuls može bit pod tako jakim naponom^ da se Probija kroz inhibiciju ili prepreku. To se dešava u histeričnim napadima ili u ubilačkom besu. Druga pos-tedica je smanjenje energije metabohzma organizma. Hronična mišićna napetost sprečava puno spontano disa­nje i tako smanjuje energetski nivo. Osoba može uno­siti dovoljno kiseonika potrebnog za uobičajene akt iv­nosti tako da bazalni metabolizam može izgledati nor-

123

malno. Međutim, teškoće sa disanjem će se pojaviti u situacijama stresa, bilo kao nesposobnost da se udah­ne dovoljno vazduha ili, verovatnije, kao nemogućnost da se nosi sa stresom.

Sada stanje tela prisiljava dijalektiku da radi u obr­nutom smeru. Fizički uslovi oblikuju mišljenje i sliku o sebi svakog pojedinca. Niži energetski nivo ga prisi­ljava da pravi izvesna prilagođavanja svoga životnog stila. On će nužno izbegavati situacije koje mogu izaz­vati njegova potisnuta osećanja i opravdavaće to izbe-gavanje razvijajući racionalizacije o prirodi realnosti. Ti manevri su pr iručna sredstva ega koji sprečava da emo­cionalni konflikt postane svestan. Stoga se oni zovu ego odbrane. Druge ego odbrane su negiranje, projek­cija, izazivanje i okrivljivanje. Te odbrane podržava energija povučena iz konflikta. Osoba je sada karakte-rološki zaštićena oklopom od potisnutih impulsa. Na fizičkom nivou oklop se održava hroničnom mišićnom napetošću. Oklop, sada ugrađen, može uprkos tome funkcionisati na ograničen način ili u ograničenim pod­ručjima.

Kada je dostigao izvestan stepen stabilnosti i sigur­nosti ego se ponosi svojim postignućem. Ego zadovolj­stvo jedne osobe proizlazi iz njenog prilagođavanja i kompenzacije. Covek koji ne može da plače svoju ne­sposobnost smatra znakom snage i hrabrosti . On se čak može podsmevati drugom čoveku ili detetu koje lako zaplače, proglašavajući svoju sopstvenu neurotsku crtu vrlinom. Osoba koja nije u stanju da bude besna ili da udari stvara vrl inu od svoje mane, tvrdeći da je postavljanje na stanovište druge osobe oznaka razum­nog čoveka. Žena koja nije u stanju da otvoreno po­segne za ljubavlju koristiće seks i potčinjenost kao na­čin da postigne kontakt koji joj je potreban i smatraće sebe izuzetno seksi i ženstvenom.

Svaka mišićna napetost sprečava osobu da direktno posegne za zadovoljstvom. Suočen sa takvim ograniče­njima, ego će manipulisat i okolinom u unapređivanju telesne potrebe za kontak tom i zadovoljstvom. Ego će opravdavati takvu manipulaciju kao neophodnu i nor­malnu, jer je izgubio kontakt sa emocionalnim konflik" tom koji je doveo do takvog stanja. Taj konflikt pos­taje s t ruktur i ran u telu i nedostupan egu. Osoba je tada samo na recima za ideju promene, ali dok se ne suoči"?

124

f problemom na telesnom nivou malo je verovatno da /e doći do pravog menjanja.

Da bi se shvatio složen odnos između ega i tela, mo­ramo integrisati dva suprotna stanovišta o ljudskoj lič­nosti 2 6 Prvo gledište polazi od podloge. Po njemu, hije­rarhija funkcionisanja ličnosti izgleda kao piramida pr i ­kazana na ovoj slici.

PRIRODNA SREDINA

Osnovu piramide čine telesni procesi koji održavaju život i daju podršku ličnosti. Oni stoje na zemlji, u kon­taktu su sa njom ili sa pr i rodnom sredinom. Ti procesi izazivaju osećanja i emocije koji potom vode do p ro ­cesa mišljenja. Na vrhu je ego, koji je u bioenergetici ^en t i čan sa glavom. Isprekidane linije pokazuju da su s v e funkcije povezane i zavisne jedna od druge.

Odnos ega i tela može se uporediti sa odnosom gene­rala i njegovih t rupa . Bez generala ili g lavnokomandu-JUćeg oficira t rupe ne čine vojsku, već gomilu. Bez t ru -Pa general je samo vrhovna figura. Kada general i t r u p e funkcionišu zajedno u harmoni j i i u kontaktu sa

2 0 Potpunije razmatranje tog odnosa sadrži moja knjiga The Phy­sical Dynamics of Character Structure, op. clt.

125

realnošću, to je dobra, efikasna vojska. Kada su oni u konfliktu, ima poremećaja i problema. To se može desiti ako general opaža svoje t rupe kao brojeve i pione u svojoj igri rata . On može zaboraviti da je ra t borba ne samo t rupa već za t rupe i ne samo za njegovu ličnu slavu. Tako ego može izgubiti iz vida činjenicu da se radi o njegovom telu, a ne o slici koju ono predstavlja.

Viđeno se tačke gledišta generala, normalna hijerar­hija autori teta unu ta r jedne vojske bila bi obrnuta. Nijedan general ne može funkcionisati ukoliko ne opaža sebe kao najvažnijeg. Isto to važi za ego i telo. Pos­ni a t rano odozgo — t j . sa stanovišta ega — piramida funkcionisanja ličnosti bila bi obrnuta . Gledanje odoz­go meri stepen svesnosti ili kontrole. Više je svesnosti uloženo u ego, nego u bilo koju drugu funkciju. Prema tome, mi smo više svesni naših misli nego naših oseća­nja, a najmanje smo svesni naših telesnih procesa. To je generalovo gledanje hijerarhije vojske sa stanovišta moći. To se može izjednačiti sa posmatranjem funkcio­nisanja ličnosti sa stanovišta znanja,, što je operacija ega. S druge strane, telo ima svoju mudrost koja pret­hodi sticanju znanja.

Ta dva stanovišta ljudske ličnosti mogu se integri-sati stavljanjem jednog trougla preko drugog. Tada do-

126

bijamo sliku šestokrake zvezde koja je korišćena u pre t ­hodnim poglavljima knjige da prikaže celo telo. Ispre­kidane linije pokazuju gde je konflikt najintenzivniji

područje dijafragme ili s t ruka gde se sreću dve polo­vine tela.

Dva trougla takođe mogu predstavljati mnoge druge polarne odnose u životu — nebo i zemlju, dan i noć, muškarca i ženu, va t ru i vodu. Zanimljivo je da Kinezi koriste razne di jagrame da opišu dvojnost životnih sna­ga što se u kineskoj filozofiji zove jin i jang. Razlika između dva di jagrama sugeriše dva različita životna stila. Kružni kineski di jagram naglašava ravnotežu; šes-tokraka zvezda, takođe poznata kao Davidova zvezda, naglašava interakciju.

Te sile ne samo da komuniciraju unu ta r organizma da bi proizvele impuls koji karakter iše zapadnjačku aktivnost već takođe prisiljava organizam da agresivno komunicira sa okolinom. Ja ne koristim ovde reč „agre­sivan" u des t rukt ivnom smislu, već u smislu suprot­nosti „pasivnom". Zapadnjačka agresivnost ima i pozi­tivne i negativne aspekte. Ali, bilo da su pozitivni ili negativni, imaju za cilj promenu, nasuprot orijental­nom stavu čiji je cilj stabilnost. Radi jednostavnijeg Prikazivanja, podeliću ljudsku aktivnost na četiri g ru-Pe: intelektualnu, socijalnu, kreat ivnu i fizičku, ukl ju­čujući seksualnu. Pojam interakcije postaje jasan kada * e grupe stavimo na četiri s t rane našeg crteža kao što ] e Prikazano na sledećoj slici.

127

FIZIČKA SREDINA

Ako sada kombinujemo taj crtež sa sličnim crtežima iz prethodnog dela: dobijamo sliku dinamičkih snaga sadržanih u ljudskoj ličnosti, slika dole.

G L A V A . - E G O

ŠAKA

SOCIJALNO

STOPALO

ŠAKA

KREATIVNO

ILI

PRODUKTIVNO

STOPALO

GENITALNO

FIZIČKO

128

Snaga impulsa koji su centrifugalne sile u osnovi interakcije ličnosti sa svetom zavisi od jačine bioener­getskih procesa u telu. Sem toga, efikasnost t ih impulsa u zadovoljavanju potreba zavisi od slobode da se oni izraze. Uzdržavanje ili hronična mišićna napetost, koji sprečavaju proticanje impulsa i osećanja, ne samo da podrivaju efikasno funkcionisanje ličnosti već takođe ograničavaju kon tak t i interakciju osobe sa okolinom. To smanjuje osećanje pr ipadanja i osećanje da je lič­nost d e o sveta i umanjuje s t e p e n duševnosti.

Moja namera ovde nije da se protivim ili zalažem za zapadnjački stil života. U preteranoj agresivnosti, što znači eksploatišući i manipulišući drugima, izgubili smo važno osećanje ravnoteže. Dopuštamo egu da podriva telo i koristimo znanje da odbacimo mudrost tela. Tre­ba da uspostavimo ravnotežu u nama samima i u našim odnosima sa svetom u kome živimo. Međutim, p i tam se da li bi ta ravnoteža m o g l a biti uspostavljena ako bismo odbacili zapadnjačke stavove o životu u korist istočnjačkih. Treba da budemo svesni da istok nastoji da usvoji zapadnjačke stavove.

Karakterologija

U bioenergetici su različite karak te rne s t ruk ture kla-sifikovane u pet osnovnih tipova. Svaki tip ima pose­ban sklop odbrana na psihološkom i mišićnom nivou po kome se razlikuje od drugih tipova. Važno je nag­lasiti da to nije klasifikacija ljudi već odbrambenih stavova. Poznato je da nijedna osoba nije čist ka rak­terni tip i da svako u našoj k L i l t u r i ima u izvesnorn stepenu kombinaciju svih tih odbrambenih karakter i s ­tika. Ličnost jedne osobe, za razliku od njene karak te r ­ne strukture, određena je vitalnošću — t j . snagom nje­nih impulsa i odbranama koje je podigla da bi kont ro-hsala te impulse. Nema dve osobe koje su slične bilo u. vitalnosti bilo u odbranama proizašlim iz njihovog Z l votnog iskustva. Bez obzira na to, neophodno je g o v o -

u terminima tipova radi jasnoće komunikacije i °°ljeg razumevanja.

Tih pet tipova su: „shizoidni", „oralni", „psihopatski", »mazohistički" i „rigidni". Koristili smo te izraze zbog

l.°ga što su oni poznate i prihvaćene definicije poreme-C a Ja ličnosti u psihijatrijskoj profesiji. Naša klasifika­cija se ne kosi sa već uspostavljenim kri ter i jumima.

9 129

Opis tipova koji sledi predstavljen je u formi skice pošto je nemoguće u ovom opštem pregledu bioenerge­t ike ući u detaljnu diskusiju svakog poremećaja. Pošto su karaktern i tipovi veoma složeni, ovde mogu biti po-menut i samo opšti aspekti svakog tipa.

Shizoidna karakterna struktura

OPIS

Izraz „shizoidan" proizlazi iz „shizofrenije" i označa­va osobu u čijoj ličnosti postoje tendencije ka shizoid-nom stanju. Te tendencije su : (1) podeljenost jedin­stvenog funkcionisanja ličnosti. Na primer, mišljenje teži da bude nevezano sa osećanjima. Ono što osoba misli izgleda da ima malo vidljive veze sa njenim ose­ćanjima ih ponašanjem; (2) povlačenje u sebe, preki­danje ili gubljenje kon tak ta sa svetom ili spoljašnjom realnošću. Shizoidna osoba nije shizofrena i ne mora nikada ni postati shizofrena, ali ima nagoveštaje koji su obično dobro kompenzovani .

Izraz „shizoidan" opisuje osobu čije je osećanje sebe umanjeno, čiji je ego slab i čiji je kontakt sa telom i osećanjima pretežno smanjen.

BIOENERGETSKO STANJE

Energija je povučena sa perifernih s t ruk tura tela, naime, iz onih organa koji uspostavljaju kontakt sa spoljašnjim svetom: lice, ruke, genitalni organi i sto­pala. Ti organi nisu potpuno energetski povezani sa jezgrom — t j . uzbuđenje iz jezgra ne teče slobodno prema njima već je proticanje sprečeno hroničnom mi--šićnom napetošću u osnovi glave, u ramenima, karlid i kukovima. Funkcionisanje t ih organa postaje nepove­zano sa osećanjima u jezgru ličnosti.

Unutrašnj i naboj teži da se zamrzne u području jezgra. Kao posledica toga, formacija impulsa je slaba-Međutim, punjenje je eksplozivno (zbog sabijanja) 1

može da izbije kroz nasilje ili ubistvo. To se dešava kada odbrane popuste i organizam postane preplavljen količinom energije kojom ne može upravljati . Ličnost

130

Se raspada a razvija se shizoidno stanje. Nisu retka ubistva u tom stanju.

Odbrane se sastoje u mišićnim napetostima koje drže ličnost na okupu, sprečavajući periferne s t ruk ture da budu preplavljene osećanjima i energijom. Te mišićne napetosti su iste kao one opisane ranije, za koje smo kazali da su odgovorne za sprečavanje perifernih orga­na da kontakt i ra ju sa jezgrom. Tako odbrana postaje problem.

Postoji energetska podeljenost tela u predelu s t ruka, čija je posledica nedostatak integracije između gornje i donje polovine.

Ta bioenergetska analiza je prikazana dijagramom na sledećem ci'težu.

Dvostruke linije označavaju skupljenu energetsku granicu shizoidnog karaktera . Isprekidane linije ozna­čavaju nedostatak punjenja perifernih organa i nedos­tatak veze sa jezgrom. Isprekidana linija u centru shi-Zoidne s t ruk ture označava podeljenost na dve polovine tela.

FIZIČKI ASPEKTI

V U većini slučajeva telo je uzano i skupljeno. Ukoliko jrna paranoidnih elemenata u ličnosti, telo je punije i

atletskiji izgled.

Glavna područja tenzija su u osnovi lobanje, zglobo­vima ramena, zglobovima nogu, zglobovima karlice i u predelu dijafragme. Ovo poslednje je tako snažno da teži da podeli telo na dve polovine. Dominantna zgrče-nost je u malim mišićima koji okružuju artikulaciju. Stoga se kod te ka rak te rne s t ruk ture može videti ili ekstremna nefleksibilnost ili hiperfleksibilnost zglobova.

Lice je kao maska. Oči, mada nemaju prazan pogled kao u shizofrcnih, nisu žive i nc uspostavljaju kontakt. Ruke više liče na k la tna koja vise kraj tela, nego na nastavak tela. Stopala su zgrčena i hladna, često izvr­nu ta ; težina tela se oslanja na spoljašnju s t ranu sto­pala.

Cesto je pr imetan nesklad između dve polovine tela. U mnogim slučajevima polovine izgledaju kao da, ne pripadaju istoj osobi. Pod stresom, na primer, kada osoba napravi luk telom, linija tela često izgleda slom­ljena. Glava, t r up i noge izgledaju kao da su pod uglom jedno sa drugim. To je i lustrovano u glavi II.

PSIHOLOŠKE ODLIKE

Zbog nedostatka identifikacije sa telom, neadekvat­no je osećanje sebe. Osoba se ne oseća povezano ili integrisano 2 7 .

Tendencija nepovezanosti, predstavljena na telesnom nivou nedostatkom energetske veze između glave i ostatka tela, s tvara rascep ličnosti na kontradiktorne stavove. Tako se može videti oholost sa osećanjem niže vrednosti , ih osećanje devičanstva sa osećanjem kur-vinstva. Ovo poslednje se takođe odražava na podelje­nost na dva dela tela, donji i gornji.

Shizoidni ka rak te r pokazuje hipersenzitivnost zbog slabosti ego granica, što je psihološki korelat nedostatka perifernog napona. Ta slabost smanjuje otpornost na prit iske spol ja i prisiljava ga da se povlači u samo-odbranu.

Kod shizoidnog karak te ra postoji jaka težnja ka izbe-gavanju intimnih osećajnih odnosa. U stvari , takve

'a Laing R. D., Pođeljeno ja i Politika doživljaja, Nolit, Beogr""' 1977.

132

odnose je veoma teško uspostaviti zbog nedostatka na­pona u perifernim s t rukturama.

Korišćenje volje da se motivišu akcije daje ponaša­nju neprirodan kvalitet . To je nazvano „kao da" pona­šanje — t j . kao da je zasnovano na osećanjima, ali sama akcija ne izražava osećanja.

ETIOLOSKI I ISTORIJSKI FAKTORI

Važno je ovde prikazati neke istorijske činjenice u vezi početka s tvaranja tih s t ruktura . Sledeće napomene daju zbir zapažanja onih koji su proučavali taj p rob­lem, onih koji su radili i analizirah mnoge osobe sa tom vrstom poremećaja:

U svim slučajevima postoji jasna činjenica da je oso­ba doživela rano odbacivanje od s t rane majke, što je pacijent doživeo kao pretnju svome postojanju. Odbaci­vanje je bilo praćeno prikrivenim, ili često otvorenim neprijateljstvom sa majčine strane.

Odbacivanje i neprijateljstvo stvaraju kod pacijenta strah da će bilo koje traženje, zahtevanje, samozalaga-nje voditi do uništenja.

Istorija takve osobe otkriva nedostatak bilo kakvog snažnog pozitivnog osećanja sigurnosti ili radosti . U detinjstvu su česti noćni strahovi.

Takođe je tipično povlačenje ili neemocionalno pona­šanje sa povremenim izlivima besa, što se naziva aut is-tičnim ponašanjem.

Ako je bilo koji od roditelja tokom edipovskog perio­da sekundarno investirao u dete iz seksualnih razloga, sto je veoma često, ličnosti se pridodaju paranoidni ele­menti. To omogućava izvestan stepen akting auta tokom kasnijeg detinjstva i u odraslom dobu.

Imajući takvu istoriju, dete nema drugog izbora sem da pobegne od realnosti (intenzivan život u fantazija­ma) i od svoga tela (apstraktna inteligencija) da bi pre­velo. Pošto su dominantna osećanja bila užas i ubi ­lački bes, dete u samoodbrani diže zid oko svojih ose­ćanja.

133

Oralna karakterna struktura

OPIS

Opisujemo ličnost kao oralnu ka rak te rnu strukturu ukoliko sadrži mnoge crte tipične za oralni period živo­ta — period bebe. Te crte su slabost u smislu nezavis­nosti, tendencija da se oslanja na druge, smanjena agre­sivnost i unutrašnje osećanje potrebe da bude držana u rukama, podržavana i da se o njoj neko brine. Te: crte označavaju nedostatak zadovoljavanja potreba u detinjstvu i predstavljaju fiksaciju na tom nivou raz­voja. Kod nekih ljudi te crte su maskirane svesno usvo­jenim kompenzatornim stavovima. Neke ličnosti sa tom crtom pokazuju izraženu nezavisnost koja, međutim, slabi pod stresom. Ono što leži u osnovi iskustva oral­nog karaktera je lišavanje, dok je odgovarajuće iskustvo shizoidne s t rukture odbacivanje.

BIOENERGETSKO STANJE

Energetski, oralna s t ruk tu ra je stanje nedovoljnog na­boja. Energija je zaleđena u jezgru kao kod shizoidnog stanja; ona protiče ka periferiji tela ali slabo.

134

Iz razloga koji još nisu potpuno jasni, uočava se linearni razvoj, čiji je rezultat izduženo, tanko telo. Jedno moguće objašnjenje je da kašnjenje u sazreva-n ju omogućava dugim kosfima da prekomerno rastu. Drugi faktor može da bude nesposobnost nedovoljno razvijene muskula ture da kontroliše razvoj kostiju.

Nedostatak energije i snage je najprimetnij i u donjem delu tela, pošto se razvoj tela deteta odvija od glave prema dole.

Sva mesta kon tak ta sa sredinom su pod nedovolj­nim nabojem. Oči su slabe sa tedencijom ka miopiji, a nivo genitalnog uzbuđenja smanjen. To bioenergetsko stanje je pr ikazano dijagramski na 134 str.

FIZIČKE KARAKTERISTIKE

Telo ima tendenciju da bude dugo i tanko, što odgo­vara Šeldonovom (Sheldon) ektomorfnom tipu. Od shi­zoidnog tela se razlikuje po tome što nije u grču.

Muskulatura je nerazvijena, ali nije vrpčasta kao kod shizoidnog tela. Taj nedosta tak razvoja je najprimetniji u rukama i nogama. Duge vretenaste noge su česta oznaka te s t rukture . Stopala su takođe t anka i uzana. Noge izgledaju kao da ne mogu da održavaju telo uspravno. One su uglavnom ukočene da bi pružile do­datni oslonac.

Telo pokazuje tendenciju da se skljoka, delom zbog slabosti muskularnog sistema.

Cesti su fizički znaci nezrelosti. Karlica može biti manja nego što je normalno i kod muškarca i kod žena. Dlakavost je obično smanjena. Kod nekih žena je ceo proces razvoja usporen; to daje telu dečački izgled.

Disanje oralne s t ruk ture je plitko, zbog niskog ener­getskog nivoa ličnosti. Uskraćivanje na oralnom nivou redukuje snagu impulsa da sisa. Dobro disanje zavisi od sposobnosti da se usisava vazduh.

p SlHOLOŠKE ODLIKE

Oralna ka rak te rna s t ruk tu ra ima teškoća da stoji na svojim nogama figurativno, ali i bukvalno. Ona teži da " e naslanja ili oslanja na druge. Ali, kao što sam ranije

135

pomenuo, ta tendencija može biti maskirana pretera-nom nezavisnošću. Oslanjanje na druge se takođe odra­žava na nesposobnost da se bude sam. Pre te rana je po­t reba za kontaktom sa drugim ljudima, zbog njihove pomoći i podrške.

Oralni ka r ak t e r pat i od unutrašnjeg osećanja prazni­ne. On stalno gleda u druge, da bi ga oni napunili, mada se može ponašati kao da je on taj koji obezbe-đuje podršku. Unutrašnja praznina se odražava na po­tiskivanje intenzivnog osećanja čežnje, koje, ukoliko se izrazi, dovodi do dubokog plakanja i punijeg disanja.

Zbog niskog energetskog nivoa, oralni ka rak te r je sklon promenama raspoloženja od depresije do ushiće­nja. Tendencija ka depresiji je karakter is t ika oralnih crta u ličnosti.

Druga tipična oralna crta je stav da mu se nešto duguje. To može biti izraženo kroz ideju da mu svet nešto duguje; taj stav proizlazi direktno iz ranog do­življaja uskraćivanja.

ETIOLOŠKI I ISTORIJSKI FAKTORI

Rana uskraćivanja mogu biti izazvana s tvarnim gub­ljenjem tople majčinske figure koja daje podršku, bilo da je ona umrla, da je bolesna ili da je odsustvo uzro­kovano potrebom da ide na posao. Majka koja pati od depresije ne može biti detetu na raspolaganju.

Istorija ličnosti često otkriva prerani razvoj ; naime, da je dete počelo da govori ili hoda ranije nego što je normalno. Ja objašnjavam taj razvoj kao napor da se prevaziđe osećanje gubitka nastojanjem da se postane nezavisan.

Takođe ima drugih doživljaja razočaranja u ranom životu, kada je ona ili on pokušao da uspostavi kon­takt sa ocem ili nekim drugim rođakom. Takvo razoča­ranje može ostaviti osećanje gorčine u ličnosti.

Karakteris t ične su depresivne epizode u kasnom de­tinjstvu ili ranoj mladosti. Oralno dete međut im ne V°* kazuje autistično ponašanje shizoidnog deteta. Moram 0

shva,titi da u oralnoj ličnosti može biti shizoidnih el^ menata , isto kao što u shizoidnoj s t ruktur i može bi" oralnih elemenata.

136

Psihopatska karakterna struktura

OPIS

Potrebno je nekoliko uvodnih reči u vezi ove ka rak ­terne s t rukture . To je tip ka rak te ra koji nije bio opi­san ili analiziran u mojim prethodnim studijama. Ta s truktura može biti veoma složena, ah radi sažetosti i jasnosti opisaću prostu formu tog poremećaja.

Suština psihopatskog stava je negiranje osećanja. Taj stav je suprotan s tavu shizoidne s t rukture koja se diso-cira od svojih osećanja. U psihopatskoj ličnosti ego ili um se okreću prot iv tela i osećanja, naročito seksualnih osećanja. Zbog toga je i nastao naziv „psihopatologija". Normalno funkcionisanje ega je da podržava težnje tela za zadovoljstvom, a ne da ih podriva u korist ego ideala. Svi psihopatski karakter i ulažu mnogo energije u sopstveni ideal. Drugi aspekt te ličnosti je težnja za moći i potreba da se dominira i da se ima kontrola.

Razlog što je ta ka rak te rna s t ruk tura složena jeste da postoje dva načina da se postigne moć nad drugi­ma. Jedan je zlostavljanje ili nadvladavanje druge oso­be, u kom slučaju, ako se ne suprotstavi nasilniku, ta osoba na neki način postaje njegova žrtva. Drugi način je podrivanje osobe kroz zavodljiv pristup, što je vrlo efikasno sa naivnim ljudima koji tada bivaju u moći psihopate.

BIOENERGETSKO STANJE

Postoje dva telesna tipa koja odgovaraju dvema psi­hopatskim s t ruk turama. Nadvladavajući t ip je lakše objasniti bioenergetski i ja ću ga koristiti za i lustra­ciju. Uspostavljanje moći nad drugima postiže se uzdi­zanjem nad njima. U tom tipu postoji značajno pome­t n j e energije p rema gornjem delu tela sa pratećim smanjenjem naboja u donjem delu tela. Dve polovine tela su pr imetno neproporcionalne; gornji deo je veći 1 dominantnijeg izgleda.

Uopšteno posmatrano, postoji stegnutost oko dijafrag­me i struka, što sprečava proticanje energije i osećanja Prema dole.

137

Glava je previše energetski nabijena, što znači da pos­toji hiperekscitacija mentalnog aparata , a posledica toga je stalno razmatranje kako da se postigne kontrola i da se ovlada situacijom.

Oči su budne ili nepoverl j ive; nisu otvorene za među­odnose. To zatvaranje očiju, da se ne bi videlo i razu-melo, karakter is t ika je svih psihopatskih ličnosti.

Potreba da se kontroliše je takođe usmerena prema sebi. Glava se drži vrlo čvrsto (ne srne izgubiti glavu), ali to takode utiče da i telo poprimi čvrsto držanje.

Ti bioenergetski odnosi su prikazani na ovoj slici.

FIZIČKE KARAKTERISTIKE

Telo nad vladu jućeg tipa pokazuje pre te ranu razvije­nost gornjeg dela. To ostavlja utisak naduvanost i i tako­đe odgovara naduvanoj ego slici te osobe. Može se reći da je ta s t ruk tura preopterećena u gornjem delu. Ona je takođe rigidna. Donji deo tela je uži i može pokazi­vati t ipičnu slabost oralne ka rak te rne s t rukture .

Telo drugog tipa, koje sam nazvao zavodljivim ili „podrivajućim", je pravilnije građeno i nema naduvan izgled. Leđa su obično pre terano savitljiva.

138

U oba slučaja postoji poremećaj proticanja između dve polovine tela. Kod prvog tipa karlica je pod manjim nabojem i drži se k r u t o ; kod drugog je pod preteranim nabojem, ali bez kontakta . Oba tipa takođe imaju pr i -metnu stegnutost dijafragme.

Uočljiva je tenzija okularnog segmenta tela, što ukl ju­čuje oči i zatiljni deo.

Jaka mišićna napetost takođe se može osetiti dodi­rom duž osnove lobanje, u predelu koji se može naz­vati oralnim. Te napetost i predstavljaju inhibiciju impulsa sisanja.

PSIHOLOŠKE ODLIKE

Psihopatskoj ličnosti je potreban neko koga će kon-trolisati, i mada izgleda da nekoga kontroliše, ona je takođe zavisna od te osobe. Postoji izvestan stepen oral-nosti kod svih psihopatskih osoba. U psihijatrijskoj l i te­raturi oni mogu biti opisani kao da imaju oralne fiksa­cije.

Potreba da se drugi kontroliše tesno je vezana sa strahom da se bude kontrolisan. Biti kontrolisan znači biti korišćen. Možemo videti da u životnoj istoriji osoba sa takvom karak te rnom s t ruk turom uvek postoji borba za dominaciju i kontrolu između deteta i roditelja.

Težnja da se bude na v rhu , da se uspe, tako je snaž­na da osoba ne može priznati niti dozvoliti da joj se desi poraz. Poraz je stavlja u položaj ž r tve ; ergo, on mora biti pobednik u svakom takmičenju.

Seksualnost se uvek koristi u toj igri moći. Psiho­pata je zavodljiv u svom izgledu moći ili u mekom, lukavom zavođenju. Zadovoljstvo u seksu je sekun­darno u odnosu na izvođenje ili osvajanje.

Negiranje osećanja je u osnovi negiranje potrebe. Psihopatski manevar je da učini da on bude potreban drugima, tako da nije pr inuđen da izrazi' svoju potre­bu. Tako je on uvek onaj koji dobij a.

ETIOLOSKI I ISTORIJSKI FAKTORI

Kao kod svih karak te rn ih tipova, životna istorija lič­nosti objašnjava njeno ponašanje. Izložiću opšti s tav da

139

niko ne može da razume ponašanje druge osobe ukoli­ko ne poznaje njenu životnu istoriju. Tako je jedan od glavnih ciljeva svake terapije da osvetli pacijentovo životno iskustvo. U slučajevima psihopatskih hčnosti to je često veoma teško uradit i , jer njihova psihopatska tendencija da negiraju osećanja uključuje i negiranje doživljavanja. Uprkos tom problemu, u bioenergetici se mnogo saznalo o pozadini tog problema.

Najvažniji faktor u etiologiji tog stanja je seksualno zavodljiv roditelj. Ta zavodljivost je pr ikr ivena s a j | ciljem da zadovolji roditeljeve narcisoidne potrebe. Cilj toga je da priveže dete za roditelja.

Zavodljiv roditelj je ujedno i odbacujući roditelj na nivou detetovih potreba za podrškom i fizičkim kon­taktom. Nedostatak neophodnog kon tak ta i podrške objašnjava oralne elemente u toj karakternoj strukturi .

Zavodljiv odnos stvara t rougao koji stavlja dete u situaciju suprotstavljanja roditelju istog" pola. To stvara j prepreku neophodnoj identifikaciji sa roditeljem istog pola i produžava identifikaciju sa zavodljivim rodite­ljem.

U toj situaciji će bilo kakvo izražavanje potrebe za kontaktom učiniti dete krajnje povredljivim. Dete će se ili uzdići iznad potrebe, ili će zadovoljiti potrebu, manipulišući roditeljem (manipulativni tip).

U psihopatskoj ličnosti pastoje takođe i mazohistički elementi, što proizlazi iz potčinjavanja zavodljivom rodi­telju. Dete se ne može usprotiviti ili pobeći iz s i tuasP cije; njegove jedine odbrane su unutrašnje . Potčinjenost je samo na površini ; ipak, u onom stepenu u kome se dete otvoreno potčinjava. dobijaće izvesnu dozu blis­kosti sa roditeljem.

Mazohistički element je snažniji kod primamljivih ib zavodljivih varijeteta te karak te rne s t rukture . Početni potez je da se u novom odnosu tako postavi da prih­vat i mazohistički potčinjenu ulogu. Potom, kada J e

obavljeno pridobijanje l jubavi i obezbeđena odanost druge osobe, uloga se obrće i pojavljuje se sadistički element.

140

Mazohistička karakterna struktura

OPIS

Mazohizam se u svakodnevnom govoru izjednačava sa željom da se pati . Ne mislim da je isti slučaj sa oso­bama koje imaju mazohističku ka rak te rnu s t rukturu . Tačno je da mazohista pati , i pošto nije u stanju da to promeni, spolja posmatrano može se zaključiti da on želi da ostane u tom stanju. Ne govorim sada o oso­bama sa mazohističkim perverzijama, osobama koje traže da ih t uku da bi mogle da uživaju u seksu. Ma­zohistička ka rak te rna s t ruk tu ra opisuje osobu koja pati i gunđa ili se žali, ah ostaje potčinjena. Potčinjenost je dominantna mazohistička tendencija.

Ako mazohistički karakter pokazuje potčinjenost u svom spoljašnjem ponašanju, on je sasvim suprotan iz­nutra. Na dubljem emocionalnom nivou on ima jako osećanje inata, negativizma, neprijateljstva i superiorno­sti. Međutim, ispoljavanje takvih osećanja je onemo­gućeno iz s t raha da ne dođe do eksplozije nasilničkog ponašanja. Mazohistički ka rak te r se suprotstavlja s t rahu od eksplodiranja sklopom muskularnog uzdržavanja. Čvrsta, snažna muskula tura zadržava bilo kakvo otvo­reno izražavanje svoga stava i samo gunđanju i žal­bama dopušta da prođu kroz grlo.

BIOENERGETSKO STANJE

Nasuprot oralnoj s t ruktur i , mazohistička s t ruk tura je energetski nabijena. Taj naboj se, međutim, čvrsto drži, ali nije zaleđen.

Zbog snažnog uzdržavanja periferni organi su pod slabim nabojem, što ne vodi pražnjenju i oslobađanju — to jest, ograničena je ekspresivna akcija.

Uzdržavanje je tako jako da dovodi do sabijanja i kolapsa organizma. Kolaps se pojavljuje u predelu s t ru­ka kada se telo savija pod teretom sopstvene tenzi je 2 8 .

2 8 Drugo viđenje rada tih energetskih snaga kod mazohističke strukture može se naći u mojoj knjizi The Physical Dynamics of character Structure, op. clt., str. 191.

141

Impulsi se kreću odozdo i odozgo i bivaju stešnjeni u vratu i s t ruku ; zbog toga takve ličnosti imaju jaku ten­denciju da dozive anksioznost.

Protezanje tela u smislu proširivanja granica ega ili posezanja veoma je umanjeno. Redukcija protezanja do­vodi do skraćivanja opisane s t ruk ture .

Ovde je dijagramski pr ikazano mazohističko telo.

FIZIČKE KARAKTERISTIKE

Zdepasto, čvrsto, mišićavo telo je tipično za mazo­hističku s t rukturu .

Iz nepoznatih razloga pojačana je i dlakavost tela. Posebno je karakteris t ičan kra tak , čvrst v ra t koji

označava uvlačenje glave u ramena. S t ruk je u odgo­varajućem iznosu kraći i čvršći.

Druga značajna karakter is t ika je povlačenje kartice unapred, što se može bukvalni je opisati kao pod vijanje i spljoštavanje zadnjice. Ta slika podseća na sliku psa sa podvijenim repom.

142

Podvi janje zadnjice, zajedno sa težinom i napet ošću odozgo, odgovorno je za savijenost ili kolaps tela u predelu struka.

Kod nekih žena se može videti kombinacija rigidnosti gornjeg dela tela i mazohizma u donjem delu, koji ima veliku zadnjicu i j ake butine, uzdignutu osnovu kartice i tamnu nijansu kože uzrokovanu stagnacijom naboja.

Koža svih mazohističkih karak te ra ima tendenciju ka braonka.stoj nijansi, zbog stagnacije energije.

PSIHOLOŠKE ODLIKE

Zbog ozbiljnog uzdržavanja, agresija je u velikoj meri smanjena. Zauzimanje sopstvenog stava je takođe ograničeno. Gunđanje je jedina vokalna ekspresija koja lako prolazi kroz stegnuto grlo. Umesto agresije javlja se provokativno ponašanje koje ima za cilj da izazove snažnu reakciju druge osobe, dovoljno snažnu da mazo­histi omogući da reaguje nasilnički ili eksplozivno u seksu ili bilo čemu drugom.

Stagnacija naboja zbog jakog uzdržavanja vodi do osećanja da je „zaglibljen u močvari", što mu onemo­gućava slobodno kretanje .

Stav potčinjenosti i zadovoljavanja drugog su ka rak ­teristike mazohističkog ponašanja. Na svesnom nivou mazohista se identil'ikuje sa nastojanjem da zadovolji druge; na nesvesnom nivou, međut im, to se negira ina­tom, negativističkim stavom ili neprijateljstvom. Ta potisnuta osećanja se moraju osloboditi pre nego što mazohistička osoba može slobodno da reaguje na život­ne situacije.

ETIOLOSKI I ISTORIJSKI FAKTORI

Mazohistička s t ruk tu ra se razvija u porodici gde je ljubav i pr ihvatanje kornbinovano sa ozbiljnim pri t is­cima. Majka je dominantna i požrtvovana; otac je pasi­van i potčinjen.

Dominantna, požrtvovana majka bukvalno guši dete, koje se oseća veoma krivo zbog bilo kojeg pokušaja deklarisanja svoje slobode ili ispoljavanja negativnog stava.

143

Tipična je j aka usmerenost na jedenje i defekaciju. To se pridodaje tenziji odozgo i odozdo. „Budi dobar dečko. Zadovolji svoju mamu. Pojedi sve iz t a n j i r a . . . I kaki redovno. Daj da m a m a vidi" itd.

Svi pokušaji pružanja otpora, uključujući temper tantrume, bili su slomljeni. Svi ljudi sa mazohističkom s t ruk turom su kao deca imali temper tantrume (napade besa) od kojih su morali da odustanu.

Njihov uobičajeni doživljaj bilo je osećanje da su uhvaćeni, što omogućava samo reakciju inata, a zavr­šava se porazom. Dete nije moglo naći načina da izađe iz toga.

Pacijent se, dok je bio dete, borio sa dubokim oseća­njem ponižavanja kad god je slobodno ispoljio šta oseća — u formi povraćanja, prl jan ja ili prkosa.

Mazohista se plaši da ide do kra ja ili da is turi svoju glavu (isto važi za genitalije) iz s t raha da će biti sase-čen ili da će ti delovi biti odrubljeni. Kod tog karak­tera je jaka kastraciona anksioznost. Najznačajniji je s t rah da se prekine odnos sa roditeljima, odnos koji obezbeđuje l jubav — pod određenim uslovima. U slede-ćem poglavlju ćemo jasnije videti zašto je to značajno.

Rigidna karakterna struktura

OPIS

Pojam rigidnosti proizlazi iz tendencije tih ljudi da se drže čvrsto — ponosito. Tako se glava drži vrlo visoko, kičma je uspravna. To_ bi bile pozitivne crte kada ne bi bilo činjenice da je ponos odbramben, a rigidnost nepopustljiva. Rigidni ka rak te r se plaši da po­pusti, izjednačavajući popuštanje sa potčinjenošću i ko­lapsom. Rigidnost postaje odbrana protiv mazohističkih tendencija koje su u njenoj osnovi.

Rigidni ka rak te r je na oprezu da ne bi bio iskorišćen, da ne bi upao u klopku. Njegova opreznost ima formu zadržavanja impulsa da se otvori i posegne. Zadržava­nje takođe znači „čuvanje svojih leđa", otud rigidnost. Sposobnost zadržavanja impulsa proizlazi iz jakog ega sa visokim stepenom kontrole ponašanja. To je podr­žano podjednako jakom genitalnošću, ukotvljavanjem

144

osobe na oba kra ja tela i obezbeđivanjem dobrog kon­takta sa realnošću. Na nesreću, naglasak na realnosti se koristi kao odbrana prot iv nagona za zadovoljstvom — prepuštanjem — i to je konflikt rigidne ličnosti.

BIOENERGETSKO STANJE

U toj s t ruktur i je vrlo jak naboj na svim perifernim mestima kontakta sa sredinom, što pogoduje sposobnosti da se realnost ispita pre nego što se reaguje.

Zadržavanje impulsa je periferno, što dopušta oseća­njima da protiču, ali ograničava njihovo izražavanje.

Glavna područja napetosti su dugi mišići tela. Ukoče­nost u mišićima ekstenzorima i fleksorima doprinosi stvaranju rigidnosti.

Prirodno, ima različitih stepena rigidnosti. Kada je zadržavanje slabo, osoba je živahna i v ibrantna.

To bioenergetsko stanje je prikazano dijagramski na sledećoj slici.

PIZICKE KARAKTERISTIKE

Telo rigidnog karak te ra je proporcionalno i skladno građeno. Telo izgleda integrisano i povezano i oseća se *ao takvo. Bez obzira na to, mogu se videti neki ele­menti poremećaja i odstupanja prikazanih ranije kod ostalih tipova.

10 145

Važna karakter is t ika je živahnost tela: sjajne oči-dobra boja kože, živahnost gestova i pokreta.

Ako je rigidnost jaka, u skladu sa t im je i smanje­nje gore navedenih pozitivnih elemenata, koordinacija i skladnost pokreta su smanjeni, oči gube nešto od sjaja, a boja kože može postati bleda ili sivkasta.

PSIHOLOŠKE ODLIKE i.

Osoba sa tom karak te rnom s t rukturom je u celini orijentisana ka svetu; ambiciozna je, sklona takmičenju i agresivna. Pasivnost se doživljava kao ranjivost.

Rigidni karakter može biti tvrdoglav, ali je retko ina-džija. Njegova tvrdoglavost proizlazi delom iz njegovog ponosa; on se plaši da će, ukoliko se prepusti , izgledati blesavo, tako da se radije drži povučeno. Delom, to pro­izlazi iz s traha da bi potčinjenost iziskivala i gubitak slobode.

Izraz „rigidni ka rak te r " je usvojen u bioenergetici da bi opisao faktor koji je zajednički za nekoliko raz­ličito imenovanih tipova ličnosti. Tako, on uključuje faličnog, narcisoidnog muškarca, čiji je fokus na erek-tivnoj potenciji, i viktorijanski t ip histerične žene, ka­rak ter koji je Rajh opisao u Analizi karaktera, t j . žene koja koristi seks kao odbranu protiv seksualnosti. Sta­romodni kompulzivni karakter takođe spada u ovu ši­roku kategoriju.

Rigidnost tog ka rak te ra je kao čelik. Rigidnost je takođe prisutna kod shizoidne s t ruk ture koja je, zbog zaleđenog energetskog sistema, kao led — lomljiva. Uopšte uzev, rigidni ka rak te r se dobro snalazi u životu.

ETIOLOŠKI I ISTORI.ISKI FAKTORI

Istorija te s t rukture je zanimljiva po tome što osoba sa ovim karakterom ne doživljava jake t r aume koje stvaraju ozbiljna odbrambena stanja.

Značajna t rauma je u ovom slučaju doživljavanje frustracije u borbi za erotsko zadovoljenje, posebno na genitalnom nivou. To se ispoljava kroz zabranu infan­tilne masturbacije i, takođe, kroz odnos prema roditelj 1 1

suprotnog pola.

146

Odbacivanje težnji za erotskim i seksualnim zado­voljstvom dete opaža kao izdaju svog posezanja za ljubavlju. Erotsko zadovoljstvo, seksualnost i ljubav su istoznačni u detetovom umu.

Zbog snažnog razvoja ega, rigidni karakter nije na­pustio svest o tome. Kao što je prikazano na dijagramu, njegovo srce nije odsečeno od periferije. On ili ona je ličnost koja reaguje srcem, ali sa uzdržavanjem i ego kontrolom. Željeno stanje bi bilo da odustane od te kontrole i da dozvoli da srce prevlada.

Pošto se otvoreno izražavanje ljubavi, kao želje za fizičkim kontaktom i erotskim zadovoljstvom, suočava sa odbacivanjem od s t rane roditelja, rigidni karakter se kreće indirektno i oprezno da bi postigao taj cilj. On ne manipuliše kao psihopatski ka rak te r ; on izvodi ma­nevre da bi postigao bliskost.

Važnost njegovog ponosa leži u činjenici da je on vezan za to osećanje ljubavi. Odbacivanje seksualne ljubavi je povreda ponosa. Povreda ponosa je takođe odbacivanje ljubavi.

Imam jedan završni komentar . Nisam diskutovao tret­mane tih problema zbog toga što terapeut i ne tret iraju karakterne tipove, već ljude. Terapija se usmerava na osobu i njene neposredne odnose: sa njenim telom; sa podlogom na kojoj stoji; sa l judima sa kojima kontak­tira i sa terapeutom. To je u prvom planu terapeutovog pristupa. U osnovi toga je ipak poznavanje karaktera , bez koga se ne može razumeti pacijent i njegovi pro­blemi. Sposoban terapeut može lako da se kreće sa jed­nog polja na drugo, ne izgubivši uvid u celinu.

Hijerarhija karakternih tipova

Karakterna s t ruk tura određuje način na koji osoba rukuje svojom potrebom za ljubavlju, traženjem int im­nosti i stremljenjem ka zadovoljstvu. Viđenje u tom svetlu, različite karak te rne s t rukture stvaraju spektar n^ hijerarhiju, na, čijem je jednom kraju shizoidno sta­nje — koje je povlačenje od intimnosti i bliskosti, jer le to previše opasno — i na drugom kraju, emocional­no zdravlje — gde nema uzdržavanja od impulsa da se otvoreno posegne za bliskošću i kontaktom. Različiti karakterni tipovi se uklapaju u taj spektar ili hi jerar-

147

hiju u skladu sa s tepenom u kome dozvoljavaju intim­nost i kontakt . Redosled odgovara onome koji je koriš-ćen za prikazivanje karak te rn ih tipova.

Shizoidni karakter izbegava in t imnu bliskost. Oralni karakter može uspostaviti bliskost samo na

osnovi svojih potreba za toplinom i podrškom — to jest na infantilnoj osnovi.

Psihopatski karakter može kontakt i ra t i samo sa oni­ma kojima je on potreban. Dokle god je nekome po­treban i u položaju da kontroliše taj odnos, može doz­voliti da se u izvesnom stepenu razvije bliskost.

Mazohistički karakter je izvanredno sposoban da za-snuje bliske odnose na osnovi potčinjenog stava. Na­ravno, takav odnos može biti opisan kao „sa pola srca", ali je intimniji od bilo koja t r i prethodno opisana tipa. Anksioznost je kod mazohističke s t rukture vezana za uverenje da će izgubiti ili prekinut i odnos koji ima sa nekim, ukoliko ispolji negativna osećanja ili se bori za svoju slobodu.

Rigidni karakter formira prilično bliske odnose. Ko­ristim reč „prilično" zbog toga što on ostaje oprezan, bez obzira na prividnu intimnost i privrženost.

Svaka ka rak te rna s t ruk tu ra sadrži suštinski konflikt, jer unu ta r ličnosti postoji u isto vreme potreba za in-timnošću, bliskošću i ekspresivnošću, kao i s t rah da su te potrebe uzajamno nespojive. Karak te rna struk­tura je najbolji kompromis koji je osoba bila u stanju da postigne u uslovima ranog životnog doba. Na ne­sreću, taj kompromis je koči, mada se spoljašnji uslovi menjaju kada ona odraste. Pogledajmo bliže te kon­flikte. Iz te analize ćemo takođe videti da je svaka karakterna s t ruk tu ra ujedno i odbrana od zauzimanja nižih slojeva hijerarhije.

Shizoidni: Ako ispoljim potrebu za bliskošću, m o j opstanak će biti u opasnosti. Obr tanjem redosleda, M postaje: „Ja mogu opstati ukoliko mi intimnost n i j e

potrebna". On, prema tome, mora ostati u stanju izo­lacije.

Oralni: Konflikt se može izraziti kao : „Ako hoću da bu­dem nezavisan, moram odustati od potrebe za podrškorn i toplinom". Takav s tav ga, međut im, prisiljava da ostane u zavisnosti. To se onda modifikuje u „Sve doK

148

nisam nezavisan, mogu ispoljavati svoju potrebu". Odu­stajanje od potrebe da voli i da bude bliska, može do­vesti osobu do shizoidnog stanja, koje je, štaviše, s ta­nje negiranja života.

Psihopatski: Kod ove s t rukture postoji konflikt iz­među nezavisnosti ili autonomije i bliskosti. To se može izraziti kao : „Mogu biti blizak sa tobom ako ti dozvo­lim da me kontrolišeš ili koristiš". On to ne može doz­voliti, jer to podrazumeva potpuno uklanjanje osećanja sebe. S druge s t rane, on ne može odustati od svoje po­trebe za bliskošću, kako to shizoidni radi, niti može rizikovati da postane zavisan, kao što je oralni karak­ter. Svezan kao dete, on je bio prisiljen da obrne uloge. U svojim tekućim odnosima on postaje kontrolišući i zavodljivi roditelj vis-a-vis druge osobe koja je sve­dena na oralnu poziciju. Tako, imajući kontrolu nad drugima, on u izvesnoj meri može dozvoliti bliskost. To se može reći na sledeći način: „Možeš mi biti blizak dokle god me gledaš ponizno". Psihopatski element se sastoji u obrtanju „Možeš mi biti blizak", umesto „Ose-ćam potrebu da budem blizak sa tobom".

Mazohistički: Ovde je konflikt između ljubavi ili bliskosti i slobode. Prosto rečeno to j e : „Ako budem slobodan nećeš me voleti". Suočen sa t im konfliktom, mazohista kaže: „Biću tvoj dobar dečko, i ti ćeš me voleti".

Rigidni: Rigidni ka rak te r je relativno slobodan; rela­tivno zbog toga što stalno čuva tu slobodu — čuva je da ne bi dozvolio srcu da previše zavrti mozak. Njegov konflikt se može postaviti kao : „Mogu biti slobodan ukoliko ne izgubim glavu i potpuno se prepust im lju­bavi". U njegovoj glavi predavanje ima značenje pot-cinjavanja, što bi ga moglo dovesti, po njegovom uve-r e n j u , do nivoa mazohističkog karaktera . Kao rezultat toga, njegove potrebe i l jubav su uvek dobro odmereni.

Možemo dalje uprošćavati gore izloženo. Konflikt Postaje oštriji.

Shizoidni = bitisanje spram potrebe Oralni = potreba spram nezavisnosti Psihopatski = nezavisnost spram bliskosti Mazohistički = bliskost spram slobode Rigidni = sloboda spram predavanja u ljubavi

149

Razrešenje bilo kojeg od tih konflikata znači da an­tagonizam između ta dva sistema vrednosti nestaje. Shizoidna osoba nalazi da postojati i imati potrebe nije uzajamno isključivo i da može imati oba. Oralni karak­ter shvata da se može imati potreba a da se bude ne­zavisan (da se stoji na sopstvenim nogama) itd.

Razvoj ličnosti je proces u kome dete postaje sve više svesno svojih ljudskih prava. To su: Pravo da se postoji — t j . da se obitava u svetu kao poseban orga­nizam. To pravo se u glavnim crtama formira tokom prvih meseci života. Ukoliko nije dobro zasnovano, stva­ra se predispozicija za shizoidnu s t rukturu . Ali, kad god je to pravo ozbiljno ugroženo, do tačke da se osoba oseća nesigurna u vezi svog prava da postoji, pojavljuju se shizoidne tendencije.

Sigurnost da se ima pravo na svoje potrebe, što pro­izlazi iz podrške i hranilačke funkcije majke tokom prvih godina. Osnovna nesigurnost na tom nivou vodi do oralne s t rukture .

Pravo da se bude autonoman i nezavisan, — tj. da se ne bude predmet potreba drugih ljudi. To pravo je izgubljeno, ili je propuštena prilika da se zasnuje, uko­liko je roditelj suprotnog pola bio zavodljiv. Pokora­vanje zavođenju dovodi dete do stanja da bude u moći roditelja. Dete se svojom zavodljivošću suprotstavlja toj pretnji . Rezultat takve situacije je psihopatska struk­tura .

Pravo da se bude nezavisan, što dete s tvara kroz sa-mopotvrđivanje i suprotstavljanje roditelju. Ukoliko su samopotvrđivanje i suprotstavljanje slomljeni, razvija se mazohistička ličnost. Samopotvrđivanje uglavnom počinje oko osamnaest meseci, kada dete nauči da kaže ne, i nastavlja da se razvija tokom sledeće godine ži­vota. Taj period odgovara periodu učenja na čistoću i problemi koji se s tvaraju zbog tog obučavanja povezuju se sa samopotvrđivanjem i suprotstavljanjem.

Pravo da se nešto hoće i da se kreće ka ostvarivanju tih želja direktno i otvoreno. To pravo ima veliku ego komponentu i poslednje je od prirodnih prava koja t reba da se zasnuju u detinjstvu. Pojavljivanje i razvoj tog prava nastaje otprilike u periodu između treće 1

šeste godine. Snažno je povezano sa detetovim ranio 3

seksualnim osećanjima.

150

Propust da se uspostave ta osnovna i suštinska prava dovodi do fiksacija na onoj godini i u onoj situaciji koja je uzrokovala zaustavljanje punog razvoja.

Pošto svaka osoba ima izvestan stepen fiksacija na svakom od tih stupnjeva ili nivoa, svaki od tih konfli­kata će zahtevati izvesno prorađivanje. U ovom t renut­ku ne znam da li postoji neki redosled u tom terapeut-skom procesu. Izgleda da je najbolji postupak praćenje pacijenta kada se on, ili ona, suočava sa svakim od konflikata u svom životu. Ukoliko je to dobro urađeno, pacijent će završiti terapiju sa jakim osećanjem da ima prava da živi, da ima prava da izražava potrebe, a da pri tom ostane nezavisan, slobodan, ali takođe sa ljubavlju i uključenošću.

151

VI REALNOST: SEKUNDARNA ORIJENTACIJA

Realnost i iluzija

Na kraju poglavlja o karak tern im tipovima pomenuo sam da terapeut t reba da ih ima na u m u dok pristupa pacijentu. Na prvom mestu je pacijentova specifična životna situacija. To uključuje tekuće tegobe na koje se pacijent žali; kako vidi sebe — (kako vidi odnos između sopstvene ličnosti i teškoća sa kojima se suo­čava); stepen njegovog odnosa prema svome telu (ko­liko je svestan mišićnih napetosti koje mogu doprinositi njegovom problemu); njegova očekivanja od terapije i, sve vreme, kakav je njegov odnos prema terapeutu kao drugom ljudskom biću. Početna usmerenost treba da bude na orijentaciju te osobe prema realnosti. Mo­ram dodati da ta usmerenost ne t reba da se napusti tokom terapije, već da se stalno proširuje sa pojavlji­vanjem novih aspekata života i istorije pacijenta.

Mada je usmerenost ka realnosti pr imarna, ja to na­zivam sekundarnom orijentacijom. Ali, sekundarna je samo sa stanovišta v remena — to jest, orijentacija ka realnosti jedne osobe razvija se postepeno tokom odra­stanja osobe, pošto je orijentacija ka zadovoljstvu pri­sutna od začetka života. Koliko je neko orijentisan pre­ma realnosti, toliko će akcije uspešno zadovoljavati nje­gova stremljenja ka zadovoljstvu. Ne mogu da zamislim da osoba koja je nerealistična u odnosu na svoj život može da postigne zadovoljstvo, uživanje i zadovoljenje koje tako silno želi.

Ali, šta je realnost? I kako možemo reći da li J e

osoba realna u odnosu na svoj život, ili nije? Nisam siguran da znam odgovor na prvo pitanje. Verujem da ima izvesnih istina koje su zasnovane na realnosti, kao

što je važnost disanja, vrednost oslobođenosti od mišić­ne napetosti, potreba da se identifikujemo sa sopstve­nim telom, kreat ivni potencijal za zadovoljstvo i tako dalje. I ja sam bio nerealan u vezi nekih stvari . Misleći da se na lak način mogu obogatiti, izgubio sam novac na berzi. Ima stvari koje me zbunjuju. Koliko je realno viđati onoliko pacijenata koliko ih ja v iđam? Koliko je realno nositi teško breme odgovornosti? Ne mislim da iko zna pravi odgovor na to pi tanje; zato, pređimo na drugo pitanje.

Srećom, čovek koji dolazi na terapiju priznaje da je u nevolji, da njegov život nekako nije onakav kakav se on nadao da će biti, i da nije s iguran koliko su njegova očekivanja realna. Imajući to na umu, kao i činjenicu da je lakše biti objektivan u odnosu na drugu osobu, terapeut obično može uočiti one aspekte mišlje­nja i ponašanja koji su kod drugoga nerealni. On može reći da su takvo mišljenje i ponašanje zasnovani više na iluziji nego na realnosti .

Na primer, došla mi je mlada žena koja je bila de­presivna, jer se njen brak raspadao. Otkrila je da je njen muž imao vezu sa drugom ženom i to otkriće je slomilo njenu sliku o sebi kao „besprekornoj maloj ženici". Ta dva prideva koja je koristila bila su po­godna. Ona je bila sjajna mala žena koja je verovala da se posvetila svome mužu i da je doprinela njegovom uspehu. Lako je zamisliti njen šok kada je otkrila da je on zainteresovan za drugu ženu. Kako mu iko može ponuditi više nego što ona nudi?

Iz ove priče je prilično jasno da je moja pacijent-kinja bila nerealna u životu. Ideja da neko može biti »besprekorna žena" je sigurno iluzija, ljudska priroda je takva — daleko od besprekornog. Uverenje da muš­karac t reba da bude zahvalan svojoj ženi, j e r ga je učinila uspešnim, nije zasnovana na realnosti, jer je efekat takvog stava negiranje i kastr i ranje muškarca. Rušenje iluzija uvek dovodi do depresije 2 9 , koja nudi mogućnost da se otkri ju iluzije i da se mišljenje i po­našanje ponovo postave na solidniju osnovu.

Prvi put sam se zainteresovao za ulogu iluzija s tu­dirajući shizoidnu ličnost 3 0 . Beznađe shizoidnog prisi­ljava ga da stvori iluzije da bi održao svoj duh u

Lowen, Depression and the Body, op. cit. Vidi A. Lowen, Bertrayal of the Body, op. cit.

152 153

borbi za život. U situaciji kada čovek oseća da ne može da promeni ili izbegne preteču realnost, pribegavanje iluziji štiti ga od beznadežne bespomoćnosti. Svaka shizoidna osoba gaji tajne iluzije za koje se nada da će biti ispunjene. Osećajući da je njena ljudska priroda odbačena, ona će razviti iluziju da je superiornija od običnih ljudskih bića zbog posebnih kvaliteta koje po-seduje. On je otmeniji nego drugi muškarci ; ona je čistija nego druge žene. Te iluzije su često u suprot­nosti sa realnim životnim iskustvom osobe. Na pri­mer, mlada žena, čije je seksualno ponašanje slobodno i promiskuitetno, veruje da je ona čista, sa puno vrlina. Ideja iza te iluzije je nada da će jednoga dana naići princ koji će, gledajući iza njene spoljašnje razvrat-nosti, otkriti njeno zlatno srce.

Međutim, opasnost iluzije je da produžava beznađe. Izvod iz knjige Izdaja tela to objašnjava:

Kada iluzija stekne moć, ona nastoji da se zado­volji, gurajući time osobu u konflikt sa realnošću, što onda vodi do beznadežnog ponašanja. Nastoja­njem da se zadovolji iluzija, žrtvuju se dobra oseća­nja u sadašnjosti i osoba koja živi u iluziji je po definiciji nesposobna da traži zadovoljstvo. U tom beznađu, ona je spremna da se odrekne zadovolj­stva i da održava život u neizvesnosti', u nadi da će ostvarenje njenih iluzija otkloniti beznađe 3 1.

Jedna moja pacijentkinja je sjajno izrazila tu ideju rekavši : „Ljudi postavljaju nerealne ciljeve a onda drže sebe u stalnom stanju beznađa nastojeći da ih ostva­re" 1«

Tema „nerealni ciljevi" bila je predmet diskusije u toku mog proučavanja depresija. Osnovni nalaz je bio da svaka depresivna osoba ima iluzije koje unose dozu nerealnosti u njene akcije i ponašanje. Iz ovoga postaje jasno da depresivna reakcija redovno prat i rušenje iluzija. U mojoj knjizi Depresija i telo naveden je zna­čajan paragraf koji bih hteo da ci t i ram:

Osoba koja je doživela veliki gubitak ili traumu U| detinjstvu, koji podrivaju njeno osećanje sigurnosti i samoprihvatanja, projektovaće u svoju sliku o bu-

31 ibiđ., str. 127. 32 Ibid., str. 121.

dućnosti zahteve koji izvrću doživljaje iz prošlosti. Tako će osoba koja je kao dete osećala da je bila odbačena zamišljati da joj budućnost obećava prih-vatanje i odobravanje. Ako se kao dete bori protiv osećanja bespomoćnosti i nemoći, njen um će pri­rodno uklopiti tu uvredu u ego sa slikom budućnosti u kojoj je ona moćna i ima kontrolu. Um sa svojim fantazijama i dnevnim snevanjem pokušava da obrne nepovoljnu i neprihvatljivu realnost zamišljanjem i snovima. Gubi se veza sa početnim iskustvima iz detinjstva i sadašnjost se žrtvuje njihovom zadovo­ljenju. Te predstave su nerealni ciljevi i njihovo ostvarenje je nedostižan cilj 3 3 .

Ono što je važno u ovom citatu jeste proširivanje uloge iluzija na sve ka rak te rne tipove. Svaka karak­terna s t ruktura proizlazi iz iskustava iz detinjstva, koja su u izvesnom stepenu podrivala „osećanje sigurnosti i prihvatanja sebe". Prema tome, u svakoj karakternoj strukturi ćemo naći iluzije ili ego ideale koji nadokna­đuju rane zadatke samstvu. Sto je ozbiljnija t rauma, veće je ulaganje energije u predstavu ili iluziju, ali je u svakom slučaju ulaganje znatno. Energija koja je ulo­žena u iluziju ili nerealan cilj nije više na raspola­ganju svakodnevnom životu. Sposobnost osobe da se uhvati ukoštac sa realnošću svoje situacije je oboga­ćena.

Iluzija ili ego ideal svake osobe je jedinstven, kao što je i svaka ličnost jedinstvena. Međutim, radi boljeg ra-zumevanja, možemo da opišemo u opštim cr tama vrste iluzija ili ego ideala tipičnih za svaku karak te rnu s t ruk­turu.

Shizoidni karakter: Pomenuo sam da se shizoidna osoba oseća odbačena kao ljudsko biće. Ona je pre-rušeni princ i nije zaista dete svojih roditelja. Neke osobe čak zamišljaju da su usvojene. Jedan moj paci­jent mi je, na primer, rekao: „Iznenadno sam postao svestan da sam imao idealizovanu sliku sebe kao pro­gnanog princa. Doveo sam tu sliku u vezu sa snom da će jednoga dana moj otac, kral j , doći i proglasiti fhe univerzalnim n a s l e d n i k o m . . . Shvatam da još uvek ihiam iluziju da će me jednoga dana neko otkriti . Do tada treba da održavam svoje ,pretenzije'. Pr inc se ne

83 Ibiđ., str. 25.

154 155

može spustiti tako nisko da radi obične poslove. Treba da pokažem da sam nešto posebno."

Ekstreman stepen u kome osoba zamišlja da je ona nešto posebno javlja se onda kada je osoba suočena sa odbacivanjem svoje ljudskosti, što se sreće kod shi­zofrenije, dekompenziranog stanja shizoddnog karaktera. Cesto se može sresti shizofreni koji veruje da je on Isms Hristos, Napoleon, boginja Izida i slično. U shi-zofrenom stanju iluzija dobija, formu obmane. Ne može se više razlikovati realnost od iluzija.

Oralni karakter: T rauma te ličnosti je gubitak prava da izrazi svoje potrebe i, kao rezultat toga, stanje nezadovoljenosti svoga tela. Zbog toga se kao kompen­zacija razvija iluzija da ima mnogo energije i osećanja koja slobodno ispoljava. Kada je oralna osoba u raspo­loženju ushićenja, što je tipično za tu s t rukturu , ilu­zija se pokazuje kroz ponašanje. Osoba, postaje uzbu­đena i govorljiva, sipajući misli i ideje u poplavi ose­ćanja. To je njen ego ideal — da bude centar pažnje kao osoba koja mnogo daje. Međutim, ushićenje nije stabilnije od same predstave, a to se ne može održavati, j e r oralni ka rak te r nema neophodnu energiju. Kod oralnog ka rak te ra to se završava tipičnim depresivnim stanjem.

Imao sam pacijenta sa kojim sam radio pre nekoliko godina, čija priča ima veze sa ovim o čemu govorim. Jednoga dana mi je predložio da delimo sve šta imam, pošto je on spreman da deli sve sa mnom. „Ja hoću da ti dam šta ja imam", reče on. „Zašto ne bi i ti?" — „Koliko imaš?" pitao sam. — „Dva dolara", bio je odgovor. Pošto sam ja imao mnogo više od dva do­lara, to mi nije izgledalo kao realan predlog. Uprkos tome, on je bio ubeđen u svoju darežljivost.

Psihopatski karakter: Ova osoba ima iluziju o moći — da ona na tajanstven način poseduje moć i da je ta moć od opšte važnosti. Ta iluzija je kompenzacija nastala zbog doživljaja bespomoćnosti i nemoći u ru­kama zavodničkog i manipulat ivnog roditelja. Ali, da bi ispunila tu iluziju, ona mora takođe da se drži kao da ima moć i bogatstvo. Kada psihopatski karakter s tekne moć, kao što se neretko dešava, situacija posta­je opasna, jer on ne razlikuje svoju realnu moć od ego slike o sebi kao o moćnoj osobi. Tako, moć može

biti korišćena u interesu održavanja njegove ego slike, a ne na konstrukt ivan način.

Jedan pacijent mi je pričao da je godinama zamišljao kako nosi torbu sa 8,000.000 dolara — što je činilo da se osećao moćno i važno. Kada sam ga primio na terapiju sakupio je nekoliko miliona dolara i počelo je da mu biva jasno da nije ni moćan ni važan. Počeo je da se suočava sa realnošću. Iluzija moći — šta se njome može postići — vrlo je česta u našoj kul tur i . Antiteza moći, naime zadovoljstvo, diskutovana je u knjizi Zadovoljstvo^.

Mazohistički karakter: Svaki mazohistički karakter se oseća inferiorno. On je bio ponižavan i sramoćen kao dete, ali iznutra on misli o sebi kao o superior­noj osobi u odnosu na druge. Održavanje te ideje je potisnuto osećanjem prezira prema terapeutu, šefu ih bilo kome ko u realnosti ima viši položaj.

Jedan od razloga što je rad na rešavanju toga prob­lema tako težak jeste to što pacijent sa tom karakter ­nom s t rukturom ne može dozvoliti da terapija uspe. Uspeh terapije bi dokazao da je terapeut bio bolji (kom­petentniji) nego pacijent. Kakva zamka! Ta iluzija de­lom objašnjava zašto mazohistički karakter investira toliko mnogo u svoje promašaje. Promašaj se uvek objašnjava kao „Nisam se dovoljno trudio", što znači da bi on, u stvari , uspeo da je hteo. Neuspeh, obrta­njem značenja, podržava iluziju superiornosti.

Rigidni karakter: Ova s t ruk tura proizlazi iz odba­civanja detinje l jubavi od s t rane roditelja. Dete je doživelo osećanje izdaje i teške tuge. U samoodbrani, ono se oklopljava ili postavlja odbrane od otvorenog izražavanja ljubavi zbog straha od izdaje. Njegova lju­bav je uzdržana. Ah, iako je to njegova realnost, rigid­ni karakter sebe ne vidi u tom svetlu. Njegova _ ilu­zija ili slika o sebi jeste da je on ta j koji voli, ali da se njegova l jubav ne ceni.

Analiza rigidnog karak te ra postavlja interesantne ide­je. On je osoba koja voli. Njegovo srce je otvoreno za ljubav, ali je komuniciranje te ljubavi zadržano, nije slobodno. Ako neko uzdržano izražava ljubav, vred-nost te ljubavi je smanjena; tako, rigidna osoba voli osećanjima, ali ne i akcijom. Interesantno je da ta

Lowen, Pleasure, op. cit.

156 157

iluzija nije potpuno pogrešna; ima elemenata real­nosti u tome, navodeći čoveka da se pita „Da li je to istina jedne iluzije?" Ne razmišljajući mnogo o tome moj neposredni odgovor je „jeste". Mora postojati neko jezgro istine ili realnosti u svakoj iluziji, što nam po­maže da razumemo zašto se osoba tako uporno drži iluzije. Evo nekih pr imera :

Ima nešto istine u ideji shizoidne osobe da je ona nešto posebno. Neki od njih zaista postaju nešto po­sebno i izuzetno tokom života. Kao što svi znamo, genije nije daleko od luđaka. Da li možemo reći da je odbacivanje od s t rane majke u vezi sa njihovim ose­ćanjem da su oni nešto posebno u njenim očima? Ve­rujem da ima izvesne valjanosti u tom stanovištu.

Oralni karakter jeste onaj koji daje. Na nesreću, on može malo da da. Stoga se može videti da je nje­gova iluzija zasnovana na osećanjima, ne na ponašanju. U svetu odraslih, samo ponašanje je prava stvar.

Psihopatski karakter je imao nešto što su njegovi roditelji hteli, inače ne bi bio predmet zavođenja i manipulacije. Kao dete morao je biti svestan toga i tada je prvi put osetio ukus moći. Istina, on je u stvarnosti bio bespomoćan, tako da je ideja moći bila samo u njegovom u m u ; ali, naučio je lekciju života koju će kasnije koristi t i : Kad god je nekome potrebno nešto od tebe, znaj, imaćeš moć nad njim.

Teško je naći osnovu za mazohističku karakternu iluziju superiornosti, mada znam da ona mora posto­jati . Jedina ideja koja mi pada na pamet, a koju mo­ram da ponudim uz kolebanje, jeste da mazohista ima superiornu sposobnost da t rpi bolne situacije. „Niko drugi sem mazohiste to ne bi t rpeo", često kažu ljudi. On trpi i održava odnose koje bi neko drugi odavno napustio. Da li je to vr l ina? U nekim slučajevima može biti. Kada je druga osoba potpuno zavisna od vas. vaša potčinjenost situaciji može imati plemeniti kvali­tet. Mislim da je to bilo iskustvo mazohističkog ka­raktera prema svojoj majci i da je to ostavilo neko unutrašnje osećanje vrednosti.

Opasnost od iluzije ili ego slike jeste, da zatvara čoveku oči pred realnošću. Mazohistički karakter ne može reći kada je plemenito potčiniti se bolrioj situa' ciji a kada je to samoporažavajuće i mazohistički. Slično, rigidni karakter ne može reći kada je njegovo

ponašanje ispunjeno ljubavlju a kada nije. Ne samo da smo zaslepljeni iluzijama već se „besimo" o ego sliku koju one održavaju. Budući da smo obešeni, vi-simo, noge nam nisu na podlozi i nismo u mogućnosti da otkrijemo svoje pravo ja.

Zakačaljke'*

Za osobu se kaže da je „zakačena" kada je uhva­ćena u emocionalnom konfliktu koji je sputava i spre­čava bilo kakvu efikasnu akciju u smeru menjanja si­tuacije. U takvim konfliktima postoje dva suprotna osećanja, od kojih svako sprečava ono drugo da se izrazi. Dobra ilustracija za to je devojka koja se kači za svog momka. S jedne strane, on je privlači i ona oseća da joj je pot reban; s druge strane, ona se plaši njegovog odbijanja i oseća da bi je povredilo kada bi ona njemu prišla. Nesposobna da mu priđe, iz straha, i nesposobna da ga napusti , zbog želje, ona se potpuno „kači". Covek može biti zakačen za svoj posao kome nije posvećen, ali se plaši da ga napusti, jer, radeći ga, stiče sigurnost koja mu je potrebna. Covek je tako­đe zakačen u svakoj situaciji, gde konfliktna osećanja sprečavaju efikasno kretanje.

Zakačenost može biti svesna ili nesvesna. Ako je osoba svesna konflikta, ali ga ne može razrešiti, ona se usled toga oseća zakačeno. Međutim, čovek može biti zakačen zbog konflikta koji je postojao u detinj-stvu, a o kome je sećanje potisnuto. U tom slučaju on nije svestan da je zakačen.

Svaka zakačenost, svesna ili nesvesna, ograničava slobodu ne samo u konfliktnom već u svim poljima života. Devojka koja se kači za dečka imaće teškoća sa poslom, uticaj će se osećati i na njene odnose sa Porodicom i prijateljima. I to takođe važi, mada u manjem stepenu, za nesvesnu zakačenost, koja, kao i svi nerazrešeni emocionalni konflikti, postaje s t ruk tu r i -

3 5 Za engleski idiomatski izraz , ,hung-up" ne postoji jedinstven Pi'evod u srpskohrvatskom jeziku. U ovom tekstu hung-up se odnosi Prvobitno na oslabljen kontakt sa sobom, Sto se manlfestuje kroz oseeane nedovoljne uključenosti u zbivanja oko sebe, a prevođeno 3 e kao „obešenost", „zakačenost", „zakačaljka", „kačenje", „beše-n J e ", „višenje". (Prim, prev.)

158 159

rana u telu u formi hroničnih mišićnih napetosti. Ta mišićna napetost, u stvari , zakačinje telo na način koji ću ukra tko opisati.

Nije u celini shvaćeno da je svako ko gaji iluzije na neki način zakačen, uhvaćen u nerešivom konfliktu između zahteva realnosti, s jedne strane, i nastojanja da se ispuni iluzija, s druge strane. On nije voljan da odustane od iluzije, jer bi to predstavljalo poraz njegovog ega. U isto vreme on ne može potpuno da zanemari zahteve realnosti, pošto je u izvesnom ste­penu van dodira sa realnošću, što često ima zastrašu­jući i preteći aspekt. On još uvek vidi realnost očima deteta bez nade.

Konflikt se dalje komplikuje činjenicom da iluzija ima svoj tajni život, ili, da kažem drugačije, da su iluzije i snevanje na javi deo tajnog života velikog broja ljudi. Može iznenaditi moje čitaoce kada kažem da se taj tajni život retko obelodanjuje kod psihijatra. U najmanju ruku, to je moje iskustvo, koje ne mislim da je jedinstveno. Ne mislim da pacijenti namerno prikr ivaju tu informaciju: mnogi ne misle da je to značajno. Oni se koncentrišu na neposredne probleme zbog kojih traže pomoć i ne misle da su njihova za-mišljanja, iluzije i fantazije važni. Međutim, ove po­jave su važne i moramo pretpostaviti da na nesvesnom nivou postoji nesvesno negiranje koje skriva te infor­macije. Ali pre ili kasnije to mora izaći na videlo.

ar

Radio sam sa mladim čovekom koji je patio od dugo­godišnje depresije. Terapija se sastojala u intenzivnom telesnom radu — disanju, pokretu i izražavanju ose­ćanja, na koje je pacijent izvanredno reagovao. Isto­vremeno, on mi je izneo mnogo informacija o svome detinjstvu, što je izgledalo da objašnjava problem. Ali> depresija se nastavila, mada je sa svakom seansom bilo blagog poboljšanja. Tako je to trajalo nekoliko godina. On je čvrsto verovao da će mu bioenergetika pomoći i ja sam bio spreman da ostanem sa njim.

Jedan od značajnih događaja iz njegovog detinjstva bila je smrt majke kada je on imao devet godina-Umrla je od raka, a p re toga je neko vreme bila ve­zana za postelju. O njenoj smrt i je pacijent rekao da je osećao vrlo malo emocija, mada je govorio da 3 e

majka njemu posvetila svoj život. Negirao je osećanje tuge, što je bilo teško razumeti. To negiranje je mogl°

biti uzrok kasnije depresije, ali tu prepreku nismo mogli savladati .

Proboj se desio na kliničkom seminaru kada sam ko­legama prikazivao tog mladića. Tokom prikazivanja anar lizirali smo njegovo telo koristeći jezik tela i pr ikazu­jući njegovu istoriju. On je priznavao da je još uvek depresivan. Tada je j edna od mojih saradnica napravi la iznenađujuću pr imedbu. „Vi verujete da možete vrat i t i svoju majku iz mrtv ih" , reče ona. Moj pacijent ju je gledao sa glupavim osmehom na licu kao da kaže „Kako si znala?" a onda reče: „Da".

Ja ne znam kako je ona znala. To je bila sjajna intu­icija koja je razotkrila iluziju za koju je pacijent bio zakačen duže od dvadeset godina. Ne verujem da bi on |o svojevoljno otkrio. Možda je pokušavao da to sa­krije od sebe samog, možda zbog stida. To obelodanji-vanje je učinilo značajan obr t t oka terapije.

U svakoj terapiji je u izvesnom stepenu pot reban in ­tuitivan uvid terapeuta . Takođe je potrebno da te rapeut razume dokle je pacijent stigao kao ličnost. Ako ne možemo lako da razotkri jemo iluzije koje pacijent ima, mada neke lako izlaze na videlo, možemo videti da je osoba zakačena i uočiti neke od mehanizama. To mo­žemo uradit i zato što se zakačenost pokazuje u fizič­kom izražavanju tela. Videći t ip zakačenosti, možemo zaključiti o iluziji, bilo da znamo njenu pravu prirodu 'Ili ne.

Ima dva načina da se na osnovu izražavanja tela odredi da li je osoba zakačena ih ne. Prv i je da se vidi koliko je dobro uzemljena. Biti uzemljen je suprotno od biti zakačen. Imat i noge na podlozi jeste jezik tela koji otkriva koliko je osoba u kontaktu sa realnošću; to znači, koliko ima svesnih ili nesvesnih iluzija. Bukvalno, svako ima noge na zemlji; međutim, u energetskom smislu to nije uvek slučaj. Ukoliko energija jedne osobe n e protiče snažno kroz noge, njen energetski ili osećajni kontakt sa podlogom je ograničen. Blagi kontakt nije nvek dovoljan da obezbedi proticanje struje.

Da bismo se uverili u valjanost energetskog stanovi­ma, setite se šta se dešava kada se napijete. Ima razli­čitih vrsta opijenosti, ali odlika svih njih je da se ose-ćate kao da vam noge nisu na podlozi. U pijanstvu od alkohola, na primer, čovek ima teškoća da oseti zemlju Pod svojim nogama, a kontakt je nesiguran. To se može

160 161

pripisati nedostatku koordinacije izazvane alkoholom. Međutim, ista senzacija se oseća kada opijenost nastaje zbog neke veoma uzbudljive vesti. Covek se oseća kao da plovi. Zaljubljena osoba pleše. Njene noge skoro ne dodiruju podlogu. Opijenost drogom stvara senzacije lebdenja — slično onome što se doživljava kod shizoid-nih osoba. Kada osoba živi prividno bez kontakta sa onim što je okružuje, zovemo je floter (onaj koji plovi).

Bioenergetsko objašnjenje za opijenost je povlačenje energije iz stopala i nogu. Sto je veće povlačenje, to više izgleda da se čovek diže, pošto se u energetskom smislu, ili u smislu osećanja, on izdiže sa osnove. U opi­jenosti izazvanoj uzbudljivim događajem — postignuće važnog cilja na pr imer — povlačenje energije iz stopala i nogu je deo talasa uzbuđenja i energije koji se kreće prema glavi. To prat i odgovarajući protok krvi, rume­nilo lica i opšta živahnost. S druge strane, u opijenosti od droga najpre se javlja to proticanje p rema gore; za­t im se energija povlači iz glave, kao i iz donjih delova tela. Lice gubi boju, pogled postaje tup ili staklast, a živahnost je smanjena. Bez obzira na to, ima se ose­ćanje opijenosti zahvaljujući kretanju energije od pod-

162

loge naviše. Na drugom kraju tela povlačenje energije iz glave dovodi da disocijacije stanja svesti i ima se utisak da telo lebdi oslobođeno granica tela.

Drugi način na koji se može videti fizička zakačenost jeste položaj i držanje gornjeg dela tela. Ima nekoliko čestih oblika zakačenosti; najčešći je onaj koji se vidi kod, kako ga ja zovem, tipa obešenog kaputa . Taj tip se skoro isključivo javlja kod muškaraca. Ramena su izdignuta i donekle četvrtasta, a glava i vrat istureni. Ruke labavo vise, a grudni koš je podignut. To nazivam obešenim kaputom, jer telo izgleda kao da se drži na nevidljivoj vešalici.

Analiza onoga što telo izražava otkriva dinamiku za­kačenosti. Podignuta ramena su izraz s traha. Možete se uveriti da je to tačno ukoliko zauzmete telesni polo­žaj straha. Primetićete da ramena automatski idu na­više, da dahćete kada se grudni koš podigne. Kada izra­žavate ljubav, ramena normalno padaju. Podignuta ra ­mena obično otkrivaju da je osoba ukočena od straha, a da ne može toga da se otrese budući da nije svesna da je uplašena. Najčešće je situacija koja je uzrokovala strah zaboravljena, a sama emocija je potisnuta. Takav položaj se ne razvija iz samo jednog iskustva, već na­staje kao rezultat stalne izloženosti situacijama koje izazivaju strah. To se može, na primer, desiti dečaku koji se dugo plašio svoga oca.

Taj stav straha se kompenzira pomeranjem glave una-pred, kao da se osoba suprotstavlja opasnosti, ili, u najmanju ruku, kao da hoće da vidi da li postoji opas­nost. Pošto je kretanje glavom napred opasno u fizičkoj borbi sa drugom osobom, taj aspekt telesnog položaja, u stvari, predstavlja negiranje straha. On kao da kaže „ne vidim ništa čega bi se trebalo plašiti". Takav položaj gornjeg dela tela utiče i na donju polovinu tela. Ko se plaši, hoda kao po jajima. S t rah podiže čoveka sa pod­loge.

Plašiti se, a to negirati , jeste dobra osnova za zaka-čaljku. Covek ne može da napreduje zbog straha, ali se ne može ni povući, jer negira strah. Emocionalno je nepokretan — to je priroda zakačaljke.

Potiskivanje s traha dovodi do potiskivanja besa veza­nog za strah. Pošto nema ničeg čega se t reba plašiti, nema ničeg ni na šta se t reba ljutiti. Ali, potisnuta ose­ćanja nalaze načina da se indirektno ispolje. Pre nekog

163

vremena sam video čoveka koji je bio voda studentskog aktivističkog pokreta. Zalio se na osećanje nezadovolj­stva sobom. Nije mu išlo lako sa devojkama. Nekoliko puta nije imao erekciju dok je pokušavao da održi sek­sualni odnos, što ga je veoma uznemirilo. Rekao je, ta­kođe, da ima velike probleme da donese odluku u vezi svoje karijere.

Posmatranje tela tog mladića otkrilo je da su mu ra­mena i grudi bili povučeni naviše, da mu je stomak uvučen, karlica isturena i s tegnuta, a glava na kratkom vratu takođe isturena. Taj položaj je činio da gornji deo tela bude nagnut napred. Imao je obazriv pogled i čvrstu strogu vilicu.

Gledajući njegove noge, video sam da su veoma na­pete i ukočene i da ima teškoća da stoji sa savijenim kolenima. Stopala su mu bila hladna i izgledalo je da su bez energije. Kada je pokušao da se savije unapred, karlica se povukla unazad, prekidajući luk tela. Osećao sam da vrlo malo energije protiče kroz njegov donji deo tela, što je objašnjavalo teškoće u seksu. Priznao je da oseća nedostatak energije u nogama. Treba takođe da dodam da mu je disanje bilo plitko, skoro bez ikak­vog abdominalnog učešća u pokret ima disanja.

Čitalac će se iznenaditi kada sazna da je taj mladić odlučio da ne dolazi na terapiju. Kako smo diskutovali o njegovom problemu, postajalo je jasno da je on suviše zakačen za taj s tudentski pokret da bi se spustio na zemlju i suočio sa realnošću svoje životne situacije. Ni­kada nisam saznao kakve je iluzije imao o pozitivnom uticaju tih aktivnosti na razrešenje njegovih ličnih pro­blema. Ali, bilo je očigledno da je on preneo s t rah za svoje dostojanstvo i slobodu na socijalnu scenu, gde je mogao održavati sliku agresivnog muškarca spram real­nosti ličnih neuspeha.

Cesta zakačaljka koja se sreće kod žena je takozvana udovička grba, što je, u stvari , masa tkiva skupljena tačno ispod sedmog cervikalnog pršljena, na mestu spa­janja vrata, ramena i t rupa. To ispupčenje je dobilo ime po tome što se retko sreće kod mlađih žena, a pri­lično^ je često kod starijih. Zbog izgleda, to zovemo zakačenost za kasapsku kuku, jer mi se čini da bi kuka za meso izazvala takvu konfiguraciju.

Mesto gde se nalazi ta grba je tačka gde osećanje besa protiče u ruke i prema glavi. Kod životinja, p ^ a

164

jli mačke, osećanje besa se ispoljava kostrešenjem dlaka duž kičme i pravljenjem luka leđima. Darvin je to istakao u Izražavanju emocija kod čoveka i životinja3'6.

Iskustvo mi kaže da se grba stvara gomilanjem bloki­ranog besa. Grba se pojavljuje tek kod starijih žena, jer nastaje gomilanjem neizraženog besa kao posledica frustracija tokom čitavog života. Mnoge starije žene sa godinama postaju niže i deblje, kao da se sa godinama koje dolaze uvlače same u sebe.

Treba jasno da kažem da je sprečeno fizičko izraža­vanje besa, a ne verbalno. Neke udovice su poznate po oštrom jeziku.

Moja analiza problema grbe pokazuje da grba sadrži konflikt između stava potčinjavanja — to jest da budu dobre devojčice, da zadovolje svoga tatu i porodicu, i jakog osećanja besa zbog seksualnih frustracija koje takav stav nosi sa sobom. Problem vuče koren iz edi-povske situacije u kojoj je devojčica bila u klopci zbog konfliktnih osećanja prema ocu — ljubav i seksualna

38 Charles Darwin, The Expression of the Emotions in Man and Animals (London, Watts & CO., 1934). Darvin kaže: „Video sam fllaku na Anubis pavijanima kada su bili ljuti, nakostrešenu duž fcda, od vrata do slabina", str. 40. Kod mesoždera, zapaža Darvin, t a akcija je „izgleda univerzalna, često praćena pretećim pokretima. Pokazivanjem zuba i besnim rezanjem", str. 41.

165

osećanja, s jedne strane, i bes i frustracija, s druge strane. To dovodi do zakačaljke, pošto devojčica ne mo­že da ispolji bes iz s traha od osude i gubitka očeve ljubavi, a nije u stanju ni da ispolji seksualna osećanja pošto bi to vodilo do odbacivanja i sramote. Ne govorim o seksualnom kontaktu sa ocem, već o pri jatnom ero­tičnom kontaktu koji je deo normalnog ispoljavanja ljubavi. To povlači za sobom očevo prihvatanje kćer-k ine seksualnosti. Potčinjavanje zahtevu da bude dobra devojčica, što. naravno, podrazumeva prihvatanje dvo­strukog s tandarda seksualnog morala, sputava ženu u njenoj težnji ka seksualnom zadovoljstvu. To je prisi­ljava da zauzme pasivnu ulogu. Možemo zamisliti iluzije koje devojčica razvija kao kompenzaciju za gubitak sek­sualne agresivnosti.

Postoji i drugi način na koji žene bivaju zakačene seksualnim moralom, a to je — postaviti se na pijede-

166

stal. Opisao sam takav slučaj u knjizi Depresija i telo. podizanje na pijedestal uzdiže čoveka sa zemlje isto toliko koliko i druge vrs te zakačenosti. U slučaju sa kojim sam radio pacijentkinjino telo je od karlice na­niže izgledalo kao pijedestal. Bilo je kruto i nepokretno, služilo je samo kao osnova za gornji deo tela.

Još dve vrs te zakačaljki zaslužuju da budu pomenute. Jedna je povezana sa shizoidnom karak te rnom st ruk­turom i zove se omča, jer položaj tela podseća na polo­žaj čoveka na vešalima,. Glava blago visi okrenuta ka jednoj strani tela, kao da je njena veza sa os ta tkom tela prekinuta. Kod shizoidne s t rukture je prekinuta veza funkcija glave ili ego funkcija i telesnih funkcija. Za­kačenost za v ra t odiže noge od podloge. Shizoidna oso­ba nije uzemljena i njen kontakt sa realnošću je slaba­šan. Međutim, najznačajnija je činjenica da je ključno područje napetosti kod te s t ruk ture u osnovi lobanje, i to je ta napetost koja čepa jedinstvo ličnosti. Zaista, mišićna napetost u tom područjii formira obruč u^ p re -delu spajanja glave i vrata , što izgleda kao omča. U bioenergetici se na t im napetost ima mnogo radi, da bi se ponovo uspostavilo jedinstvo ličnosti.

Najzad, ima zakačaljki koje se povremeno sreću kod graničnih shizofreničara, što ja zovem krs t . Ako tražite

167

od takve osobe da podigne ruke sa strane, ponekad ćete imati snažan utisak da to telo podseća na sliku Hrista na raspeću, ili Hrista neposredno po skidanju sa krsta. Mnogi shizofreni se identifikuju sa Isusom Hristom, a neki čak razvijaju iluziju da oni jesu Hrist. Zapanjujuće je videti tu identifikaciju ispoljenu na telesnom nivou.

Ovim telesnim stavovima nije iscrpljena lista načina na koje čovek može da se zakači. Video sam nekoliko osoba čije telo i izraz lica neverovatno podsećaju na sliku Mojsija kako ga obično prikazuju. Siguran sam da to predstavlja zakačaljku toj ličnosti, ali nisam do­voljno studirao taj problem da bih mogao išta da tvr­dim. Druge zakačaljke na telesnom nivou mogu biti razjašnjene u budućnosti .

Kada znamo da sa tela pročitamo zakačaljku jedne osobe to nam mnogo pomaže da je bolje razumemo. Ali, kada nismo u stanju da opišemo zakačaljku gledajući telo, zbog toga što izražavanje tela nije sasvim jasno, možemo biti sigurni da je svako ko nema noge čvrsto postavljene na podlozi, energetski govoreno, zakačen, i da ima nerešene emocionalne probleme. Dokle god osoba nije uzemljena, nije potpuno u kontaktu sa real­nošću. To znanje upravlja moj pristup svakom pacijentu, jer počinjem terapiju pomažući mu da bude čvršće uzemljen i da bude više u kontaktu sa svim aspektima svoje realnosti. U svakoj terapiji konflikti izbijaju na! površinu pre ili kasnije, kao i priroda zakačaljke, upo-redo sa iluzijama koje su njeni psihički korelati, i to postaje očigledno nama oboma.

Uzeviljavanje

U bioenergetici uzemljavanje znači postavljanje osobe na čvrstu osnovu. Biti uzemljen je suprotno od biti zakačen. Ali, kao i ostatak bioenergetike, to takođe ima bukvalno značenje — naime, uspostaviti adekvatan kon­takt sa osnovom na kojoj čovek stoji.

Mnogi ljudi misle da su im noge na zemlji i u meha­ničkom smislu to je tačno. Možemo reći da oni imaju mehanički kontakt , ali ne osećajni ili energetski. Ali. čovek ne zna razliku dok je ne doživi. Pre nekoliko godina u Esalenu, dok sam držao polugodišnji kurs iz bioenergetike, prišla mi je mlada žena koja je vodila

168

taidži-časove za s tanovnike i posetioce. Rekla mi je da, uprkos tome što je pokušavala da radi bioenergetske vežbe, nije uspela da oseti n ikakve vibracije u telu. Videla je da se pojavljuju u nogama učesnika mojih grupa i čudila se zašto su njoj izmicale. Moram dodati da je ta, mlada žena bila plesacica p re nego što je počela da daje taidži-časove. Kada sam joj ponudio da radim sa njom rado je prihvati la. Koristio sam tri vežbe. Prva je bila položaj luka, opisan u drugoj glavi, što je t re­balo da pomogne da ispravi njeno telo i da disanje učini dubljim. Neki ljudi reaguju na ovu vežbu vibri-rajući malčice, ali ova osoba nije tako reagovala. Njene noge su bile suviše čvrste i kru te . Bio joj je potreban snažniji pritisak da slomi tu ukočenost, kako bi se po­javile vibracije. To je podrazumevalo stajanje na jednoj nozi sa savijenim kolenom, održavanje ravnoteže dodiri­vanjem stolice sa s trane. Sva težina tela bila je na toj savijenoj nozi. Rekao sam joj da održava taj položaj dokle god može, a kada noga počne mnogo da je boli, da se sruči na ćebe postavljeno ispred nje. Uradila je

169

tu važbu po dva puta na obe noge. Treća vežba je bilo savijanje unapred sa malo savijenim kolenima i dodirivanjem podloge vrhovima prstiju.

Kao posledica prve dve vežbe, njeno disanje je po­stalo punije i dublje. Dok je radila treću vežbu, u kojoj je prit isak bio na mišićima potkolenice ukoliko su bili napeti, noge su počele da joj vibriraju. Ostala je u tom položaju neko vreme, osećajući to vibriranje. Kada je ustala rekla j e : „Bila sam na svojim nogama celog svog života. Ovo je prvi put da sam bila u njima". Verujem da je to stanovište istina mnogih ljudi.

Može se desiti da osobe koje imaju mnogo poremećaja skoro i nemaju osećanja u svojim nogama. Sećam se druge mlade žene koja je bila blizu shizofrenog stanja. Ona je došla na seansu kod mene samo sa sportskim pat ikama na nogama, mada je bio kišni zimski dan u Njujorku. Kada je skinula pat ike video sam da su joj noge modre od hladnoće. Kada sam je pitao da li joj je hladno ona je rekla ne. Nije osećala da joj je hladno po nogama, ona prosto nije osećala noge.

Pokazujući neke od bioenergetskih tehnika profesio­nalcima, pošto im objasnim pojam uzemljavanja, dajem im da urade nekoliko prostih vežbi da bi razvili vibra­cije u svojim nogama. Vibratorni fenomen povećava senzacije i osećanje u nogama i stopalima. Vrlo često kada' se to desi oni kažu: „Stvarno osećam svoje noge i stopala. Nikada ih ranije nisam tako osećao". To isku­stvo daje neku predstavu o tome šta je to uzemljavanje i kako je moguće osećati sebe potpunije u kontaktu sa bazom oslonca.

Pa ipak, nekoliko vežbi ne uzemljuje čoveka. Treba ih raditi redovno da bi se postiglo i održalo osećanje sigur­nosti i osećanje da se ima koren, što obezbeđuje dobro uzemljen položaj. U snu koji sam izložio u trećoj glavi opisao sam kako sam bio vezan labavom žicom oko članka, koju sam mogao lako ukloniti. Sve što je trebalo uradit i u snu bilo je da se sagnem i uklonim je. AJH šta je to značilo u stvarnosti? Radeći nedavno na svo­jim nogama, osetio sam koliko su mi članci bili vezani Istina, oni nisu onoliko napeti koliko su napeti mnogi članci koje viđam, ali nisu bili ni labavi koliko bi tre­balo da budu. Takođe sam svestan napetosti u stopa­lima. Na primer, meni teško pada da sedim na petama sa opruženim stopalima. Članci me bole, a luk na sto­palima mi hvata grč. Jednoga dana, tokom časova bio­

energetskih vežbi koje vodi moja supruga, noge su mi se tresle tako snažno da sam osećao da me ne mogu držati. Naravno, držale su me, ali to je bilo za mene novo iskustvo. Taj problem mogu pripisati svojim godi­nama, napunio sam šezdeset tri , ali ja radije mislim da još uvek imam potencijal za razvoj, koji mogu ostva­riti ukoliko postanem dublje ukorenjen i potpunije uzemljen. I, tako sam nastavio da radim na sebi.

Bioenergetski govoreno, uzemljavanje služi energet­skom sistemu organizma na isti način kao što služi vi­sokom naponu električne struje. Ono predstavlja sigur­nosni ventil za oslobađanje suvišnog uzbuđenja. U elek­tričnom sistemu iznenadno pražnjenje može učiniti da sagori neki deo, ili da se izazove požar. Kod čoveka iznenadno pražnjenje takođe može biti opasno, ukoliko osoba nije uzemljena. Covek može postati rastrojen, hi­steričan, doživeti anksioznost ili kolabirati. Opasnost je naročito velika kod ljudi koji su slabo uzemljeni, kao Sto su granične shizofrenije. Moje kolege i ja prakt iku-jemo da sa takvim ljudima radimo vežbe koje izgrađuju energiju (disanje) sa aktivnostima koje oslobađaju uzbu­đenje (izražavanje osećanja) i vežbe koje uzemljuju čoveka. Kada čovek napusti individualnu ili grupnu seansu lebdeći, velika je verovatnoća da će uskoro do­živeti slom. To nije opasno ukoliko osoba to može da predvidi i da se nosi sa tim. Međutim, kada osoba ode osećajući se dobro i solidno, svi su izgledi da će se to osećanje održati.

Na sadašnjem stupnju našeg znanja mi ne razumemo potpuno energetsku vezu između stopala i zemlje. Iz-vesno je da ta veza postoji. Siguran sam da ukoliko se više oseća kontakt sa podlogom, utoliko se više pro-niena može podneti i bolje se može izlaziti nakraj sa osećanjima. To čini uzemljenje pr imarnim ciljem bio-energetskog rada. To znači da je glavni pravac rada prema dole — to jest, postaviti osobu na njene noge i stopala.

Neko se može čuditi zašto je to tako teško. Jasno, kretanje prema dole je uvek strasnije nego kretanje Prema gore. Na primer, sletanje aviona je uvek strasnije n ego poletanje. Kretanje naniže uzrokuje kod mnogih ijudi s t rah od padanja, koji je obično prigušen. U sle-dećoj glavi ću diskutovati o anksioznosti vezanoj za ideju padanja, koja je, kako sam našao, jedna od na j ­dubljih anksioznosti u čoveku. Sada bih voleo da opi-

170 171

šem neke od problema koji se sreću kada čovek dozvoli svojoj energiji i osećanjima da se kreću prema donjem delu tela.

Najčešće, prvo osećanje koje ljudi izražavaju kada „dođu dole" jeste tuga. Ako se može prihvati t i i pre­pustiti tom osećanju, počeće da plače. Kažemo za ne­koga da se „provalio" od plača. Ima u svakoj osobi duboke tuge koja je zakačena, i mnogi bi radije ostali da vise nego da se suoče sa svojom tugom, jer se kod mnogih ljudi lo graniči sa beznađem. Covek se može suočiti sa svojim beznađem i ići kroz svoju tugu ako ima pomoć terapeuta koji to razume, ali hoću da kažem da nije nimalo lako preduzeti tako nešto. Tuga i pla­kanje se drže u stomaku, koji je takođe komora gde se akumulira energija za proboj do seksualnog osloba­đanja i zadovoljstva. Pu t do radosti neizbežno vodi kroz beznađe 3 7 .

Duboko karlično seksualno uzbuđenje je takođe za­strašujuće za mnoge ljude. Oni mogu tolerisati ograni­čeno uzbuđenje genitalnog naboja, koje je površinsko i lako se otpušta ne postavljajući zahtev za potpunim predavanjem orgastičkim konvulzijama. Slasno ose­ćanje rastapanja karlične seksualnosti vodi do preda­vanja i izaziva strah od gubljenja kontrole, što je je­dan aspekt anksioznosti padanja. Problem koji srećemo u terapiji nije genitalnost, već seksualnost — strah od rastapanja ili prepuštanja vatri strasti koja sagoreva u s tomaku i karlici.

Najzad, postoji anksioznost od stajanja na sopstvenim nogama, što znači stajati sam. Kao odrasli svi stojimo samostalno, to je realnost našeg bitisanja. Ali našao sam da se mnogi ljudi kolebaju da pr ihvate tu real­nost, jer za njih to znači biti sam. Iza fasade nezavis­nosti oni se hvataju za odnose sa ljudima i postaju za­kačeni. Kačeći se za odnos sa nekom osobom, oni poni­štavaju vrednost odnosa, mada se plaše da se prepuste i stanu na sopstvene noge. Kada jednom stanu na svoje noge iznenađeni su otkrićem da nisu sami, pošto se njihov odnos poboljšava i postaje izvor zadovoljstva z& obe strane. Teškoća je u prelaznom periodu, jer u hi" tervalu između prepuštanja i osećanja svojih nogu čvrsto na podlozi doživljavaju se senzacije padanja 1

anksioznosti koje one izazivaju.

172

VII STRAH OD PADANJA

Strah od visine

Strah od padanja je često povezan sa s t rahom od vi­sina; mnogi ljudi ga doživljavaju kada stoje na ivici litice. Nije važno što su im noge na čvrstoj podlozi i što nema realne opasnosti od padanja ; njima se vrti u glavi, osećaju da gube ravnotežu. Anksioznost od pada­nja je isključivo ljudski doživljaj, pošto su sve četvo-ronožne životinje u sličnoj situaciji s igurne na svojim nogama. Kod nekih ljudi je ta anksioznost toliko jaka da čak i vožnja au tom preko mosta može da izazove sličnu reakciju; jasno je da je takav slučaj patološki.

Ima, pak, drugih koji su lišeni te anksioznosti. Zadiv­ljeno i sa strahopoštovanjem sam posmatrao radnike kako hodaju po uzanom simsu visoko nad bučnim gra­dom. Ne mogu sebe zamisliti tamo gore; moja anksioz­nost bi bila ogromna, jer sam dugo patio od straha od visine. Sećam se da sam se kao dečak od osam godina Popeo na očeva ramena da bih video paradu i da sam bio prestrašen. U to v reme sam takođe bio prestrašen °d tobogana kada je moj otac hteo da se njime provo-zamo. Kasnije sam prevazišao taj strah, vozeći se sva­koga dana toboganom, dok sam radio u zabavnom par­ku. Tokom godina moj s t rah od visine se smanjio, za­hvaljujući radu na nogama u cilju postizanja uzem-Ijenosti i sigurnosti. Sada mogu da radim na visokim merdevinama ili da gledam nadole sa visokog mesla, n o osećajući veliku anksioznost.

Ima dva razloga za prividnu sigurnost ljudi koji ne-m a j u anksioznost padanja. Neki, kao Indijanci, čvrsto sj°je na svojim nogama. Oni su bili prvi radnici zapo­r n i na izgradnji visokih građevina. Drugi ljudi nesves-

173

3 7 Lowen, Pleasure, op. cif.

no negiraju svoj s trah. U knjizi Izdaja tela izložio sam slučaj shizoidnog mladića koji je imao krajnje napete noge, sa malo osećanja u njima. Patio je od duboke depresija vezane za osećanje da se njemu „ništa ne de­šava" emocionalno značajno. Međutim, taj pacijent nije imao anksioznost od padanja.

Bil je bio planinar, jedan od najboljih po njegovim recima. Mnogo puta se penjao na strme litice bez ikakvog straha iii kolebanja. Nije sc plašio visine iL' padanja. Nije se plašio, jer jedan deo njegove lič­nosti nije mario čak i ako padne. Ispričao je događaj iz vremena kada je planinario sam i izgubio uporište za noge na litici. Dok se njihao držeći se za ivicu, tražeći prstima noge oslonac, um mu je bio ravno­dušan. Pitao se: „Kako bi bilo da padnem?" Nije osećao paniku 3 8.

Bil nije osećao strah, jer je odvojio sva svoja osećanja od sebe, i to je razlog što mu se nikada u životu nije desilo nešto emocionalno značajno. Ali, u isto vreme očajnički je želeo nešto što bi slomilo ili otvorilo nje­govu ledeno hladnu, bezličnu volju, koja ga je obmo-tala kao larva. Zeleo je nešto što bi dotaklo njegovo srce, ali prvo je trebalo slomiti larvu. Bio je u isku­šenju; imao je impuls da dodirne električnu žicu viso­kog napona i da skoči pred auto koji se kreće velikom brzinom. Rekao je da bi voleo da skoči sa litice, uko­liko bi to mogao da učini bezbedno. Zeleo je da padne, da kao Hampti Dampti razbije svoju l jušturu, ali se bojao da bi to bio i njegov kra j .

Bil je bio zakačen za liticu, sa svim implikacijama koje taj položaj podrazumeva. Izgledalo je da ima samo dva izbora — da se zakači ili da se pusti. Pustiti se, znači pasti u smrt, što Bil nije bio spreman da uradi, ali dokle god bude zakačen ništa se neće desiti.

Nedavno sam upoznao mladu ženu koja mi je rekla da kao devojčica uopšte nije imala s t rah od padanja, ali da se to kasnije pojavilo kao prava tor tura . Imala je opsesivne fantazije padanja. To se pojavljivalo u i s t 0

vreme sa nekim drugim promenama u njenom životu. Rasturila je svoj loš brak i mnogo je radila da bi stala na svoje noge u životu i u terapiji. Nije mogla da ra-

Lowen, The Betrayal of the Body, op. clt., str. 107.

174

zume zašto je počela da se plaši padanja i pitala me je šta ja mislim o tome. Objasnio sam joj da je ona počela da se „pušta", da se više ne oslanja na druge, tako da se s t rah od padanja koji je bio potisnut dra­matično pojavio.

Strah od padanja je prelazni stupanj između zakače-nosti i stajanja čvrsto na svojim nogama. U poslednjem slučaju nema s t raha od padanja; u prethodnom je strah negiran iluzijom. Ako pr ihvat imo tu analizu, onda će svaki pacijent koji pokušava da napusti svoje iluzije i pokušava da se spusti na zemlju doživeti anksioznost padanja. Isto se dešava sa anksioznošću gušenja koja se javlja jedino kada je prigušen impuls za posezanjem. Dokle god je impulsu omogućeno ispoljavanje u grani­cama postavljenim karak te rnom st rukturom, anksioznost se ne doživljava. Prekoračenje tih granica izaziva anksi­oznost.

U opštoj diskusiji o anksioznosti, u IV glavi, pomenuo sam da je opšti stepen anksioznosti jednak stepenu anksioznosti gušenja. To znači da čovek koji ima anksi­oznost gušenja ima jednak iznos anksioznosti padanja i obratno. To proizlazi iz koncepta da je, grubo rečeno, proticanje uzbuđenja ka svim perifernim tačkama i organima tela jednako.

U našem razmatranju različitih karakternih s t ruk tura videli smo da je svaki karakterni tip povezan sa nekom vrstom anksioznosti padanja, mada tamo nisam koristio taj termin. Shizoidna karak te rna s t ruktura predstavlja skupljanje iz s t raha da će opuštanje značiti raspadanje. Ako se to bukvalno shvati , to znači da za shizoidni karakter čin padanja vodi komadanju. Očekivali bismo, prema tome, da u toj karakternoj s t ruktur i nađemo intenzivnu anksioznost padanja. To se dešava kada anksioznost izbije na površinu, kao što se obično dešava u snovima. v Jedan shizoidni pacijent mi je rekao: „Ranije sam cesto sanjao padanje — jedan san je bio naročito nepri ­jatan. Sanjao sam da se podloga izmicala bilo gde da S a m stajao. Popeo sam se na stepenice, a one su se srušile. Zato sam odlučio da idem kod svoga oca da oi me on držao, j e r sam znao da on ne može pasti. Ali,

t c ; je bilo nesigurno. Bilo je bolje nego ostati sam, ali n i j e bilo potpuno bezbedno. Bilo je užasno".

Lako možemo razumeti zašto je taj san bio užasan. Ljudi doživljavaju isti s t rah za vreme zemljotresa, kada

175

podloga pod nogama gubi stabilnost. Osećanje da nema čvrste podloge podriva našu orijentaciju kao ljudskih bića. Čovek oseća da je „ošamućen" i ukoliko ne pre-duzme nešto da se toga oslobodi, to mu postaje zastra­šujuće. Čula su ošamućena i integritet ličnosti je pri­vremeno u opasnosti.

Kod drugih karak tern ih tipova taj strah od padanja je takođe u vezi sa s t ruk turom ličnosti.

Za oralni karakter s t rah od padanja nosi sa sobom i s t rah da će ostati sam, zato što će pasti iza ili unazad. Ako se njegove noge puste da idu, on će biti kao dete koje je iznenada selo na pod, jer ga noge više ne drže, a tada otkrije da su roditelji otišli dalje i nema nikog da ga podigne.

Kod psihopatskog karaktera s t rah od padanja je s t rah od promašaja. Dokle god je gore, on je nad sve­tom. Biti dole, znači poraz, što otvara mogućnost da bude iskorišćen.

Kod mazohističkog karaktera padanja znači otpadanje zadnjice. To znači kraj njegovog sveta ili njegovih od­nosa. Takođe ima analnih elemenata u tom stavu. Ako on dozvoli da mu otpadne zadnjica (đefekacija), sve bi uneredio, što bi bio kraj njegove uloge dobrog dečaka.

Za rigidni karakter padanje je gubitak ponosa. Pao bi na svoje lice i njegov ego bi bio slomljen. To nije mala anksioznost za onoga čija je ličnost jako povezana sa osećanjima nezavisnosti i slobode.

Za svakog pacijenta padanje predstavlja popuštanje odbrana. Ali, pošto se odbrane razvijaju kao mehanizmi preživljavanja da bi osigurali u izvesnoj meri kontakt, neki stepen slobode i nezavisnosti, popuštanje odbrana će izazvati svu anksioznost koja je prvobitno omogućila njihov razvoj. Od pacijenta se može tražiti da se upusti u taj rizik, jer se njegova situacija odraslog razlikuje od one u detinjstvu. Realno govoreći, shizoidna osoba se neće raspasti ako se preda, niti će biti uništena uko­liko izrazi svoj stav. Ako mi kao terapeuti možemo da mu pomognemo da prođe kroz anksioznost prelaznog perioda, on će otkri t i da je osnova pod njegovim no­gama čvrsta i da je on sposoban da na njoj stoji. Jedna od procedura koje koristim da postignem takav cilj jeste vežba padanja.

Vežba padanja

Dozvolite da na početku kažem da je ova vežba, koju smatram vrlo efikasnom, samo jedan od mnogih postu­paka koji se u bioenergetici koriste za pokretanje tela,

Stavim presavijeno ćebe ili prost irku na pod i t ra­žim od pacijenta da s tane ispred, tako da se, kada padne, spusti na ćebe. Nema načina da se čovek povredi radeći ovu vežbu, dosad se niko nije povredio. Kada čovek stane preda me, ja nastojim da steknem utisak o njegovom stavu, načinu držanja tela ili odnosu prema svetu. Takvo procenjivanje zahteva sposobnosti u čita­nju tela, iskustvo sa mnogo različitih ljudi i takođe dobru imaginaciju. Obično u t renu tku kada to počnem da radim, ja već imam neko znanje o osobi pred sobom — znanje o njenim problemima i njenoj životnoj isto-riji. Ali, ako ne mogu dobiti jasan utisak o stavu te osobe, računam da će sama vežba da otkrije njenu zakačaljku.

Tada kažem pacijentu da prebaci svu težinu tela na jednu nogu, savijajući koleno na kome stoji što više

( može. Drugom nogom lagano dodiruje pod, što služi samo za održavanje ravnoteže. Uputstva su vrlo jedno­stavna. Osoba t reba da stoji u tom položaju dok ne padne, ali ne t reba sebe svesno da navodi da padne. Svesna odluka o padanju nije s tvarno padanje, pošto osoba kontroliše spuštanje. Da bi padanje bilo efikasno, treba da bude nevoljno. Ako je za održavanje položaja angažovan um, onda bi padanje predstavljalo osloba­đanje tela od svesne kontrole. Pošto se mnogi ljudi pla­še da će izgubiti telesnu kontrolu, vežba sama po sebi izaziva anksioznost.

S jedne strane, ta vežba podseća na Zen koan, jer su ego ili volja provocirani, mada je učinjen bespo­moćnim. Čovek ne može beskonačno dugo ostati u tom Položaju, već je pr inuđen da koristi volju da ne bi sebi dozvolio da padne. Na kraju se mora predati , ne volj­nim aktom, nego superiornom snagom prirode, u ovom slučaju gravitacije. Čovek shvata da pokoravanje jačom snagom prirode nema destrukt ivan efekat i da čovek f te mora stalno da koristi svoju volju da bi se borio ?a tim silama. Bilo šta da je u osnovi toga, svako uzdr-2 a y a n j e predstavlja nesvesno korišćenje volje protiv Prirodnih snaga života.

176 12 177

Cilj vežbe padanja jeste da razotkrije zakačaljke koje drže čoveka obešenog, stvarajući anksioznost padanja To daje sliku o kontaktu čoveka sa realnošću. Na pri­mer, jedna mlada žena je stojeći pred ćebetom i gleda­jući ga rekla da se oseća kao da je ki lometar visoko i da gleda u ravnicu. Padanje sa te visine bi bilo strašno i ona se toga plašila. Najzad, kada je vrišteći pala i dok je ležala na ćebetu, doživela je veliko rasterećenje. Zemlja je bila vrlo blizu. Tražio sam da ponovi vežbu sa drugom nogom. Ovoga puta joj nije izgledalo da je visoko nad zemljom.

Ljudi imaju različite vizije dok gledaju u ćebe. Neki vide kamenjar o koji će se razbiti ako padnu. Drugi vide vodu u koju će bućnuti . I padanje i voda su zna­čajni seksualni simboli o kojima ću kasnije govoriti. Drugi, pak, vide lica, bilo majke ili oca. Za te ljude padanje predstavlja predavanje ili pokoravanje rodi­teljima.

Vežba je efikasnija ukoliko čovek, stojeći na jednoj nozi, dozvoli svome telu da kolabira. Ja ga ohrabrujem da opusti grudi i diše lagano, da pusti da se razviju osećanja. Takođe mu kažem da ponavlja reč „pašću", jer je to ono što će se stvarno desiti. Prvo, kada izgo­vori tu reč, glas je bez ikakvog emocionalnog tona. Ali, kako se bol povećava i biva jasno da će čovek uskoro pasti, glas može da se podigne, da postane pi-skav i da poprimi prizvuk straha.

Neretko, dešava se da čovek kaže: „Ja neću da pad­nem". To kaže odlučno, nekad sa stegnutim pesnicama. Tada borba postaje ozbiljna. Onda ja pi tam tu osobu: „Šta tebi znači padanje"? Odgovor je često „neuspeh", ili „Neću da budem neuspešan". Jedna mlada žena se dramatično borila radeći tu vežbu četiri puta, po dva puta na svakoj nozi. Ovo su njene reči:

Prvi put: „Neću da padnem." „Neću da propadnem." „Uvek propadnem", i sa t im recima je pala i počela

duboko da plače. Drugi put: „Neću da padnem." „Neću da propadnem." „Uvek propadnem. Uvek ću grešiti." Opet je pala i

plakala.

Treći put: „Ali, ja ne želim da propadnem. Nisam mo­rala da propadnem. Mogla sam ostati zauvek gore."

„Ne mogu zauvek ostati gore. Ali ne mogu." Sa t im recima pade i poče da plače.

Četvrti put: „Neću propasti ." „Uvek kada napravim pokušaj, ja propadnem." „Neću više da pokušavam." „Ali, moram pokušavati ." Onda padanje i svest o pa­

danju moraju da se završe propadanjem. Zašto se to mora završiti propadanjem? Pitao sam je

šta je to ona pokušavala pa postigne. Odgovorila j e : „Da budem ono što ljudi od mene očekuju da budem". To je neostvariv cilj, kao i stajati zauvek uspravno. Ako neko sebi postavi t akav cilj, osuđen je na propast, jer niko ne može biti neko drugi nego što sam jeste. Nijedno telo ne bi nastavilo takvo besmisleno nasto­janje — koje uzima tako mnogo životne energije — ukoliko ga ego ne bi (u frojdovskim terminima super­ego) na to podsticao. Da bi se oslobodio te t iranije i da bi oslobodio sebe od nerealnosti cilja i iluzija da se to može postići, čovek treba da postane bolno svestan t ih nemogućnosti. To je ono što se pokušava postići tom vežbom i što se konačno dešava.

Svaki pacijent je angažovan u neurotskoj borbi da bude različit od onoga što stvarno jeste, jer ono što on stvarno jeste nije bilo prihvatljivo njegovim roditeljima. Kada osoba dođe na terapiju ona veruje da će joj terapeut pomoći da postigne taj cilj. Tačno je da ona treba nešto da izmeni kod sebe, ali pravac promena je ka svesti o sebi i pr ihvatanju sebe, a ne p rema ostvari­vanju idealne slike o sebi. Taj pravac je prema dole, prema zemlji i realnosti. Ali, dokle god je čovek anga­žovan u toj neurotskoj borbi da zadovolji zahteve dru­gih, on ostaje zakačen za konflikte svoga detinjstva. Sem predaje, nema načina da se izađe iz te borbe.

Taj problem neurotske borbe je živo ilustrovan^ u sledećem slučaju. Džim je došao na seansu i ispričao sledeći san : „Prošle noći sam sanjao da pokušavam da se vučem po zemlji sa osušenim, mrtvim nogama. Mo­rao sam da koristim gornji deo tela da bih se kretao." Zatim je dodao: ,,U prošlosti sam sanjao da p lu tam po Vodi." Donji deo njegovog tela je bio vrlo rigidan i čvrst. Išao je kod lekara zbog jakih bolova u leđima.

178 12« 179

Njegov san je bio tačan por t re t njegovog energetskog stanja. Samo što je ispričao san, Džim je napomenuo: „Jutros sam imao fantaziju da je moja majka zmija". Mogao sam videti njeno lice koje je bilo kao glava zmije. Bila je boa konstr iktor, obmotana oko moga s t ruka stežući me. Glava joj je bila na mome penisu šišajući ga. Majka mi je pričala da sam bio toliko sla­dak kada sam bio mali da me je svuda ljubila, i po penisu. Sada, kada sam to rekao, postajem smušen, odsutan i počinjem da se znojim."

Zatim je radio vežbu padanja koja je pokazala inten­zitet njegove borbe. Rekao je : „Izgleda kao da se pre­dajem, ali ne padam. Održavaću se zauvek. Ja neću pasti ."

Sebi je rekao: „Džime, držaćeš se gore zauvek." Obraćajući mi se, rekao j e : „Ako padnem, upašću

jamu bez dna. Znate osećanje kada padate , a stomak vam je stegnut i ne možete disati. Kada sam bio dete maštao sam da letim. Cak sam i pokušao, ali sam pao. Moji roditelji su došli i istukli me što sam ih prepao.

Trebalo bi da mogu da se održim. Osećam vrlo snaž­no tu ideju. Ljutim se na sebe što se lako predajem. Ja sam kukavica, popuštalo, plačljiva beba. Majka me je naučila da se osećam promašeno ukoliko se ne držim čvrsto. Njen moto je bio ,Teškoće rešavamo odmah, za nemoguće nam t reba malo više vremena' .

U to vreme Džim nije bio spreman da napust i svoju borbu. S t rah od padanja je kod njega bio previše jak. I Džim i ja smo morali da pr ihvat imo takvo stanje stvari i da nastavimo da radimo na problemu. Dao sam mu peškir koji je on uvr tao obema rukama. Dok je to radio rekao j e : „To je zmija. Moram je držati , ili će ona — (znao je da se odnosi na majku) uhvat i t i mene."

Džim je bio psihoterapeut, tako da nije bilo potrebno da mu dajem bilo kakve interpretacije njegove fanta­zije. Znao je da mu je majka bila zavodljiva i da je predavati se značilo priznati seksualna osećanja prema njoj. Da je on to uradio kao dete, ona bi ga progutala, ne bukvalno, već u smislu da bi on bio izjeden svojom strašću za majkom i izgubio osećanje nezavisnosti. Nje­gova odbrana je bila da stegne s t ruk i preseče put seksualnim osećanjima. To je psihopatska odbrana, ali Džim nije imao drugog izlaza. Cak ni sada, on nije bio

180

u stanju da se preda. Covek se mora nositi sa pacijen­tom dok radi na tako duboko s t ruktur i ran im konflik­tima.

Na kasnijoj seansi Džim se vratio na s t rah od pa­danja. Kada je ušao rekao je : „Vozeći kola uhvatio sam sebe da po tak tu lupkam po volanu. Preveo sam to u reči i to je bilo ,Ubiću te ' ."

Opet smo počeli sa vežbom padanja i Džim reče: „Kada ste tražili da kažem ,Ja ću pasti ' , osećanje koje sam imao bilo je ,ja ću umret i ' . Osećao sam kao da je to borba života i smrti . Ako se prepustim, biću ubijen. Ako ja njih ubijem, ja sam ću biti ubijen.

Način na koji ja operišem je vrlo komplikovan. Ne mogu dugo ostati u intenzivnoj situaciji, ali se mogu zauvek zakačiti za nju. Kada svi druge završe, ja osta­jem zakačen, dok ne dobijem šta želim ili dok ne po­stignem cilj." Rekavši to, stegao je pesnice. „To je dug put, i ja idem nogu pred nogu, polako.

Stalno zakeranje moje majke me je prosto imištavalo. Ja radim istu s tvar sam sebi i drugima. Guram, guram i borim se. Mislim da sam zabušant. Sam sebi kažem: ,Džime, da nisi bio zabušant, vrednije bi radio' ."

Ta borba se sada prenela na vežbu padanja koju je Džim radio. Rekao j e : „Ja ću pasti, ja ću propast i , ah, ja sam pobedio, uspeo sam." I onda se stvarnost potvrdila. Rekao je : „Naravno, ja sam već propao."

Ali Džim još ne može da prihvati tu realnost. Udario je obe butine pesnicama i rekao: „Ubiću se ako ne iz­držim. Ali, ako izdržim, umreću. Bojim se da ću dobiti rak pluća. Ali, što više pokušavam da ne pušim, to više pušim."

U toku tog monologa Džim je pao i plakao. To je bilo malo rasterećenje. Zatim je ponovio vežbu sa d ru­gom nogom i nastavio da izražava svoje strahove. Ovaj način oslobađanja s trahova sa snažnim osećanjima veo­ma j e terapeutski . Pošto j e vežba padanja bila gotova, Džim se setio događaja iz detinjstva koji je razjasnio situaciju.

„Dokle god je sve u redu, ja se bojim da ću umret i . Preživljavam samo zahvaljujući borbi. Ako prestanem da se borim, umreću. Kao dete sam imao septicemiju

Eg visokom tempera turom i bio sam, što u bolnici što v a n nje, skoro godinu dana bolestan. Povremeno sam

181

bivao u komi. Radili su mi transfuziju i ispuštanje krvi Skoro sam umro. Ali, ja sam izdržao, koristeći svu svoju snagu volje za životom. Znam kako da opstanem kada je gusto. Ja ne znam šta ću sa sobom kada je sve u redu."

U svetlu tog iskustva nije teško videti zašto Džim povezuje padanje sa umiranjem. Za Džima oboje pred­stavljaju popuštanje volje. Bilo bi besmisleno verovati da bi Džim mogao da napravi svestan izbor, da se preda i da veru je svome telu. Takav izbor je korišćenje volje da bi se volja negirala, što ne vodi nikuda. Džimov s t rah od smrti , smrti njegovog duha ako se preda majci, i smrti tela ukoliko pres tane njime da upravlja, treba da bude potpuno doživljen i analiziran. U isto vreme, treba da nauči da veru je svome telu i seksualnim ose­ćanjima. Džim je svesno bio pripremljen da prihvati realnost svoga tela i seksualnih osećanja, ali vera u njih zavisi od čitavog novog načina sagledavanja teles-nih doživljaja, koje terapija t reba da obezbedi.

Ova specifična vežba takođe pomaže da se to doživi. Prebacivanje celokupne težine tela na jednu nogu opte­rećuje mišiće te noge, tako da ih zamara. U stanju iznurenosti mišići ne mogu održavati napetost ili grče-nje. Oni moraju da se prepuste i postepeno se pojav­ljuju snažne vibracije. To čini da se povećaju osećanja u nogama tako da se ne doživljavaju više kao „osušene, mr tve noge". U isto vreme, disanje postaje dublje. Te­lom može proći drhtaj , a čovek ipak ne pada, samo je iznenađen da ga noge i dalje drže, mada je svesna kon­trola tela smanjena. Onda, kada noga konačno popusti i čovek padne, javlja se olakšanje sa saznanjem da čovek nije napravljen od čelika i da će telo pasti kada ne može više da se održava uspravno. Najzad, inten­zivno se shvata da padanje nije kraj — čovek nije uni­šten, telo se može opet podići.

Simbolizam iza vežbe padanja zaslužuje pažnju. Zem­lja je simbol za majku, koja je predstavnik zemlje. Majka, kao i majka zemlja, izvori su naše snage. U jednoj od svojih brojnih bitaka Herkul se borio sa An-tejem. Oborio je Anteja na zemlju i neprestano ga uda­rao, ali umesto da dobije bitku, Herkul je gubio. On se zamorio, dok je Antej svakim kontaktom sa zemljom postajao snažniji. Onda je Herkul shvatio da je Antej sin majke zemlje i da se svaki put kada se vraćao na

miju obnavljao i jačao. Tada Herkul podiže Anteja zemlje i držao ga je u vazduhu dok ovaj nije umro .

Svi smo mi deca majke zemlje i svoje majke, koje treba da budu izvor snage u nama. Na nesreću, kao u Džimovom slučaju, majka je bila pretnja detetu i t r e ­balo joj se više suprotstavljati nego joj se pokoravati . Covek onda ne može dozvoliti sebi da se spusti dole bez jakog osećanja anksioznosti. Ostajanjem zakačen, stvara se pretnja opstanku, zbog energetskih procesa tela, pošto padanje može izazvati s t rah od umiranja, mada ne predstavl ja s tvarnu opasnost. Izvođenje vežbe padanja obnavlja konflikt sa majkom, koji onda može biti analiziran i prorađen, dopuštajući čoveku da se pusti i padne sa osećanjem sigurnosti. Jer , zemlja je tu radi nas.

Nedavno sam primio pismo od čoveka koga sam pre­poručio za t re tman kolegi, doktoru Fredu Sajferu (Sypher) iz Toronta zbog jakog bola u donjem delu leđa koji se širio duž desne noge. „Jedan od vrlo za­nimljivih aspekata t re tmana sa dr Sajferom", pisao je, „jeste kontakt sa podom. Pod je postao prijatelj , čvrsti tešilac koji je uvek tu, koji vas čuva od teških povreda, mada boli. Ne možete pasti ako ste već dole, možete da se nosite sa mnogo stvari sa kojima bi možda bilo teško nositi se ako bi osećali da možete pasti. To mi je omogućilo da se oslobodim mnogih strahova koji su bili u meni."

U mnogim slučajevima posle vežbe padanja radimo vežbu podizanja. Cuo sam od mnogih pacijenata da se plaše da, ako padnu, neće biti u stanju više da se po­dignu. Oni, naravno, znaju da mogu sebe podići snagom volje. Ono u šta nisu sigurni jeste da će moći da se dignu.

Dizanje je kao rast. Biljka se, na primer, diže iz zemlje; ona ne vuče sebe naviše. Pril ikom dizanja sna­ge dolaze odozdo; pri vučenju dolaze odozgo. Klasičan primer dizanja je raketa koja se diže proporcionalno iznosu energije koju otpušta s donje strane. Obično hodanje spada u tu kategoriju pokreta, jer kako kora­čamo unapred, pri t iskamo podlogu koja nam uzvraća Pritiskom unazad, šaljući nas napred. Fizički princip je poznat kao akcija-reakcija.

U vežbi dizanja čovek je na oba kolena, na ćebetu n a podu. Stopala su ispružena iza njega. Tada, on stavlja jedno stopalo ispred sebe, naginje se unapred

183

tako da je deo njegove težine prebačen na to stopalo Tražim da t ada oseća svoje stopalo na podu, da se ljuljuška^ napred i nazad na njemu da bi ga snažnije osećao. Zatim, on se polako podiže i prebacuje svu težinu na nogu pred sobom. Sada, ako dovoljno snažno prit isne nogom prema podlozi, dići će se. Ako je to pravilno urađeno, oseća se snaga koja se kreće kroz telo od podloge prema gore, uspravljajući čoveka odoz­do naviše. Međutim, nije lako uraditi tu vežbu, i mnogi ljudi moraju sami sebe malčice da dignu da bi pomogli procesu ustajanja. Vežbom, to postaje lakše i ljudi t reba da nauče kako da uprave energiju dole prema nogama da bi se podigli. Najčešće, to se radi dva puta sa svakom nogom da bi se razvilo osećanje pritiskanja podloge i dizanja.

Debeli, teški ljudi posebno imaju problema sa tom vežbom. Viđao sam ih kako pokušavaju da se podignu, ali padaju kao bebe. Izgleda kao da su izgubili moć da se podignu, pa su se psihički pomirili s t im da ostanu na infantilnom nivou gde je jedenje, p re nego trčanje i igranje, predstavljalo glavno životno intere­sovanje i zadovoljstvo. Viđam te ljude kako funkcio-nišu na dva nivoa simultano, na odraslom nivou na kome je volja ona snaga koja im omogućava da se podignu i kreću, i na infantilnom nivou, za koji je karakterist ično jedenje i osećanje bespomoćnosti (po­sebno u vezi jedenja).

Dizanje i padanje čine pa r anti tetskih funkcija koje ne mogu postojati jedna bez druge. Ako neko ne može da padne, ne može se ni podići. To je jasno u slučaju fenomena spavanja, gde govorimo o padanju u san i dizanju ujutro. Umesto prirodnih funkcija padanja i dizanja, ljudi koji koriste svoju volju spuštaju se i podi­žu ili ležu i ustaju. Ako volja nije pokrenuta , kao u slučaju buđenja ujutro, takvi ljudi će imati velike teš­koće da se izvuku iz kreveta. U osnovi tog problema je anksioznost padanja, nesposobnost da se ode rano na spavanje i da se dozvoli da se lako padne u san. Rezultat toga je da su takvi ljudi umorni ujutro i nedostaje im energija da lako ustanu.

Pošto je pacijent prošao kroz vežbu padanja, nje­govo telo je labavije. Najčešće, moj način rada je da ga^ pust im da diše ležeći preko stolca. Često posle ove vežbe disanje poprima nevoljni karakter sa podrhta­vanjem tela koje se može razviti u plakanje ili jeca-

184

nje. Ohrabrujem osobu da se prepusti t im nevoljnim pokretima, jer oni predstavljaju spontani napor tela da se oslobodi napetosti .

Pre nego što pređem na pitanje kako se anksioznost padanja javlja, želeo bih da prikazem još jedan slučaj. Mark je bio homoseksualac srednjih četrdesetih godina, čiji je osnovni problem bio izolacija i usamljenost zbog nesposobnosti da otvoreno ispolji osećanja. Telo mu je imalo drveni, težak izgled, ispod koga se moglo nazreti preplašeno dete, nesposobno da izađe napolje. Mark je došao na seansu sa sledećim snom i komen­tarima: „Sanjao sam prošle noći da sam pozvao goste na večerinku, a moji gosti su bih gospodin Glava i gospođa Telo. To je verovatno bila pr iprema za moj dolazak ovde. Njih dvoje su bili niski, mišićavi, tvrda srca, grudnog koša kao bure i surovo nezavisni. Izgle­dalo je da se oni ne bi spojili. Večera nije bila važna. Hteo sam da budu zajedno, ali tokom večeri se nijed­nom nije desilo da svi budemo zajedno. Sedeljka nije okončana."

Mark se tada postavio u položaj za vežbu padanja. Kada je stajao pred ćebetom rekao j e : „Vidim rupu, izgleda mi da me nešto vuče unut ra . Vrlo je duboko, kao bunar . Zamišljam da bezuspešno pokušavam da se uzverem i izađem. Čini mi se kao da skoro vidim kraj, ali onda vidim sebe kako još uvek pokušavam da se izvučem.

Celog života sam imao snove padanja. Ranije sam sanjao da padam sa stepenica, a sada u snovima pa­dam sa mnogo većih visina. Letos sam u Evropi imao sobu u hotelu na visokom spratu. Dok sam ležao pot­puno budan, zamišljao sam da ću biti izvučen iz kre­veta preko terase i gurnut u prazan prostor.

Kao dete sam se pent rao po drveću sve dok sam se mogao držati za granu. Izgleda da se nisam plašio visine sve dok sam se mogao držati za nešto. Kada sam imao osam godina neko me je čikao da hodam Po prečki, šezdeset sant imetara sa dva i po metra, po­stavljenoj na v rh tornja visokog trista metara. Uradio sam to. Ali kasnije, kada sam bio student, nisam se usuđivao ni da pr iđem tom, tornju.

Takođe, kada sam imao otpri l ike šest, sedam ili osam godina, sanjao sam da mogu da letim. Izgledalo je tako s tvarno da sam verovao da to mogu da uradim.

185

Stvarno sam i probao da poletim, dok su me ljudi gledali. Kada sam pokušao da uzletim, pao sam na nos."

Pošto je Mark pao, ležao je na ćebetu i rekao: ,,0se-ćam olakšanje od padanja. Osećam kao da sam naprav­ljen od nestabilno postavljenih kocaka. Osećam da sam na vrhu nečega vrlo klimavog i da mi je bolje kada ležim dole na podu."

Uzroci anksioznosti padanja

Ranije sam sugerisao da je ljudska vrsta možda je­dina vrsta životinja koja doživljava anksioznost pada­nja. Naravno, sve životinje doživljavaju anksioznost kada stvarno padnu. Viđao sam mog papagaja kako postaje anksiozan kada izgubi oslonac na svojoj pritki dok spava. On bi se odmah probudio, za t renutak rea-govao usplahireno, onda bi povratio ravnotežu. Ljud­ska bića su sklona anksioznosti čak i kada stoje na čvrstoj podlozi. To verovatno vodi koren od naših pre­daka koji su živeli na drveću, kao što danas žive neki majmuni,

Izgleda da je antropološki prilično utvrđeno da su naši preci stanovali na drveću pre nego što su se usu­dili da se spuste na ravno da bi tražili hranu. U knjizi Nastajanje čoveka Džon Pfajfer (John E. Pfeiffer) opi­suje šta znači živeti na drve tu : „Sto je još značajnije, život na drveću je uveo jedinstvenu crtu, novu i hro-ničnu psihološku nesigurnost i neizvesnost" 3 9 . Nesigur­nost se odnosi na opasnost od padanja. A padanja su bila česta. Pfajfer ističe studije o pavijanima, prima­tima koji žive na drveću, koje pokazuju da od četiri majmuna jedan ima prelom kosti. Ali, život na drveću ima i prednosti. Bilo je obilja hrane, relativno je bez­bedno od grabljivica i to je omogućavalo razvijanje ruku za držanje i hvatanje.

Opasnost od padanja je znatno smanjena sposobnošću držanja za grane drveća. Mladunci majmuna se oba­vijaju oko majčinog tela i rukama i nogama i vise o njoj dok ona ide kroz drveće. Ona takođe pridržava mladunče jednom rukom, ukoliko joj je slobodna. Za

31 John Pfeiffer, The Emergence of Man (New York, Harper & Son, 1969, str. 21).

majmunsku bebu, prema tome, gubitak kontakta sa majčinim telom predstavlja mogućnost padanja i povre­đivanja ili umiranja. Glodari, kao veverice na primer, gaje svoje mladunče u gnezdima, u šupljinama drveća, gde su mladi bezbedni čak i kada je majka odsutna. Ali, majmuni koji žive na drveću nose svoje mladunče i jedino obezbeđenje mladunčeta je držanje za maj ­čino telo.

Kod ljudskog novorođenčeta po rođenju postoji in­stinkt hvatanja i držanja koji vuče korene iz filoge-netske istorije. Kada malo pridržavamo bebu ona može da visi držeći se rukama. Ali, to je samo biološki za­ostatak i ljudska beba treba da bude nošena da bi osećala sigurnost. Ako se iznenada izvuče taj oslonac, beba postaje uplašena i anksiozna. Izgleda da samo još dve stvari mogu prestrašiti novorođenče: nemo­gućnost da diše izaziva anksioznost gušenja, a iznena­dan glasan zvuk izaziva reakciju trzanja.

Filogenetski razvoj ljudskih životinja, koji se odra­žava na potrebu ljudske bebe da bude držana da bi se osećala sigurno, predstavlja uzrok anksioznosti padanja. Stvarni uzrok je nedostatak podrške i fizičkog kon­takta sa majkom.

Rajh je 1945. godine objavio svoja opažanja o anksi­oznosti padanja kod tronedeljne bebe. To je bio deo njegove studije anksioznosti padanja kod bolesnika od raka kod kojih je anksioznost vrlo j a k a i duboko strukturirana. Taj članak je ostavio vrlo dubok utisak na mene, mada je trebalo dvadeset pet godina da se uhvatim ukoštac sa t im problemom.

U vezi beba, Rajh p i še 4 0 :

Na kraju treće nedelje anksioznost padanja je bila akutna. Pojavila se kada je dečak izvađen iz kade i postavljen da leži na leđima. Nije bilo jasno da li je pokret stavljanja na leđa bio prebrz za njega ili je hlađenje kože izazvalo anksioznost padanja. U svakom slučaju, počeo je snažno da plače, stavljao je ruke pozadi kao da traži dodatni oslonac, pokuša­vao da podigne glavu, sa intenzivnim strahom u oči­ma, nije se mogao smiriti. Morali smo ga ponovo

Opisana beba je Rajhov sin Piter. (Prim, prev.)

186 187

podići. Sledeći put, kada smo pokušali da ga spusti­mo, anksioznost padanja se ponovo pojavila u istom intenzitetu. Tek kada smo ga podigli on se smirio4 1.

Posle tog događaja Rajh je primetio da je bebino desno rame bilo spušteno. „Tokom napada anksioznosti on se odupirao sa oba ramena, kao da sebi obezbeduje oslonac." Taj položaj se izgleda održao i u odsustvu anksioznosti 4 2 . Rajhu je bilo jasno da dete nije ima­lo svesni s t rah od padanja. Napad anksioznosti se mogao objasniti jedino povlačenjem energetskog na­boja sa periferije tela i t ime sa gubitkom osećanja ravnoteže. Kao da dete upada u blago osećanje šoka, što je Rajh zvao anorgonija. U šoku se krv i naboj povlače sa periferije tela, osoba gubi osećanje ravnoteže i oseća da će pasti ih da< već pada. Ista reak­cija se pojavljuje kod bilo kog životinjskog organizma u šoku. Dokle god postoji stanje šoka bilo bi teško stati na noge i suprotstaviti se sili gravitacije. Rajh je bio zainteresovan da sazna zašto dete doživljava to što iz­gleda da je šok.

Rajh je uočio nedostatak kontakta između bebe i majke. Dete je majka dojila i taj kontakt sa majkom je pružao zadovoljstvo. Ali, kada nije sisalo, dete je ležalo u kolevci blizu majke koja je kucala na maši­ni. Rajh je verovao da bebina potreba za kontaktom nije bila zadovoljena. Dete nije bilo dovoljno nošeno. P r e ovoga napada dete je imalo izuzetno snažnu re­akciju na dojenje, što je Rajh nazvao orgazmom usta, a manifestovalo se podrhtavanjem i grčenjem usana i lica. Po Rajhovim recima, „Ovo je još više povećalo potrebu za kontaktom". Kada se to prekinulo, a beba stavljena nazad u kolevku, počela je da se grči.

Da bi se prevazišla tendencija anksioznosti padanja kod tog deteta, Rajh je koristio tri pr is tupa: „Dete je trebalo uzeti u ruke kada je plakalo. To je pomagalo. Mislim da bi bilo bolje češće nosati dete, kao što to rade primit ivne žene. noseći povodac. „Ramena je tre­balo nežno vraćati nazad iz savijenog fiksiranog položaju unapred" da bi se sprečilo karakterološko oklopljavanje. Rajh je to radio oko tri meseca, igrajući se sa dete-

4 1 Reich, Wilhelm, The cancer Biopathy (New York, The Orgone Institute Press, 1949), str. 329.

« Ibid., str. 330.

188

tom. „Bilo je, u stvari, nužno ,pustiti dete da padne' da bi ono upoznalo osećanje padanja. To je takode bilo uspešno." Ovo je rađeno na nežan, razigran način, što je beba shvatala kao igru.

Zašto se anksioznost zadržava kod nekih ljudi tokom života? Odgovor je da roditelji ne prepoznaju probleme, tako da ne čine korake da izmene situaciju. Potreba deteta da bude nošeno zapostavlja se iz neznanja. Im­puls da se traži kontakt sa ljudima ostaje tokom života, ah se povezuje sa s t rahom da nema razloga očekivati da na želju za kontak tom bude uzvraćeno, bar ne od onoga sa kim je kontakt pot reban; i najzad, nema osnove na kojoj će se stajati.

Rajh je proučavao slučaj drugog deteta, čije je na­predovanje praćeno u Orgonskom istraživačkom centru za bebe 4 ' 5. To dete je dobro napredovalo dve nedelje, a treće nedelje je dobilo bronhitis. Grudi su mu posta­le osetljive, disanje otežano, beba je izgledala uznemi­reno, ljuto i nesrećno. Istraživanje je pokazalo nedo­statak kontakta između majke i deteta „Majka se ose-čola krivom zato što nije zdrava majka", koja nije is­punjavala sve što se od nje očekivalo. Priznala je da joj teško pada da posvećuje tako mnogo vremena i energije bebi i bila je iznenađena i preopterećena bebi-nim zahtevima. Beba je na majčinu anksioznost i nela­godnost reagovala t ime što je i sama postala anksiozna.

Priča o tom slučaju je interesantna iz više razloga,. Prvo, Rajh je primetio da predeo dijafragme „prvi reaguje i najviše reaguje na bioenergetsku emocionalnu nelagodnost". P rema Rajhu, druga blokiranja bi se sa tog područja širila u oba pravca. Dijafragmatska nape­tost je tesno povezana sa anksioznošću padanja, pošto smanjuje protok uzbuđenja kroz donje delove tela. Drugo, očigledno je da dobar kontak sadrži više od pukog držanja ili dodirivanja. Važan je kvalitet držanja ili dodirivanja. Da bi beba imala koristi od kontakta , majčino telo t reba da bude toplo, smireno i živo. Bilo koja napetost u njenom telu prenosi se na dete. Treće, Rajh je opisao ono što smat ram da je suštinski ele­ment u odnosu majke i deteta: „Neka majke samo b iva ju u svojim bebama i kontakt će se spontano raz­viti."

u Reich, Wilhelm.. Armoring in a Newborn Infant, Orgone Ener­gy Bulletin (New York, Orgone Institute Press, 1951), Vol. 8, No. 3, s t r . 120—138.

189

Anksioznost padanja i poremećaji disanja su dva aspekta istog procesa. U pre thodnom poglavlju Džim je opisao svoje osećanje padanja „kada ti se stomak stegne i ne možeš da dišeš". Anksioznost padanja je po Rajhu, „povezana sa naglim grčenjem životnog apa­ra ta i, u stvari , je njime proizvedena. Kao što stvarno padanje uzrokuje biološke kontrakcije, tako i kontrak­cije uzrokuju senzacije padanja 4 4 . Povlačenje energije iz nogu i stopala uzrokuje gubitak kontakta sa podlo­gom, što je ista senzacija kao izmicanje podloge pud nogama.

Zaljubljivanje

Postojanje anksioznosti padanja vodi ne samo strahu od visina već takođe s t rahu od bilo koje situacije koja može u telu da izazove senzacije padanja. Engleski jezik identifikuje dve takve situacije — naime, pada­nje u san i zaljubljivanje 4 5 . Ali, možemo pitati, nisu li to više pesnički izrazi? Na koji način prelaženje iz budnog stanja u spavanje podseća na akt padanja? Ako ima paralele među njima na telesnom nivou, onda možemo razumeti zašto tako mnogo ljudi ima teškoća da zaspi i koristi sedative da bi otupeli svoju anksioz­nost i olakšali prelaz iz svesnog u nesvesno.

Taj prelaz je dugo bio posmatran kao pokret prema dole. Stvarno, ako bi čovek zaspao stojeći, pao bi upravo kao osoba koja pada u nesvest. Ali, vrlo malo nas je ikada zaspalo stojeći. To radimo ležeći, tako da nema premeštanja tela u prostoru. Senzacija padanja, prema tome, mora proizlaziti iz unutrašnjeg pokreta, iz deša-vanja unutar tela, kada san savlada čoveka.

Izraz „utonuti u san" nudi objašnjenje, jer čovek ose­ća da „tone" u proces uspavljivanja. Počinje sa ose­ćanjem dremljivosti. Telo iznenada postaje teško. To se doživljava u očima, u glavi i udovima. Dremljivoj osobi je teško da drži oči otvorene, ili glavu uspravno.

*4 Reich, Anorgonla in the Carcinomatous Shrinking BiopatM of Sex and Orgone Research, New York Orgone Institute Press. 1955. Vol. IV, str. 32.

4 5 U engleskom jeziku zaljubljivanje se izražava frazom „padanje u ljubav". Znajući to, čitalac će lakše razumeti aluzije koje A-Loven pravi poredeći zaljubljivanje sa padanjem. (Prim, prev.)

190

Ako dremne, glava joj pada. Udovi se osećaju kao da ne mogu da drže telo uspravno. Tonuti u san je kao tonuti u zemlju. Covek ima j aku želju da legne i p re ­stane da se bori protiv sila gravitacije.

Nekada san dođe brzo. Jednoga t renutka je čovek budan, a već sledećeg nije svestan ničega oko sebe. Nekada se san postepeno razvija i čovek sve više oseća gubljenje osećanja u delovima tela. Primetio sam da kada ležim pored svoje žene sa rukom na njenom telu prvo gubim svest o njenom telu a onda o svojoj ruci. Međutim, ako previše obraćam pažnju na svoje senza­cije, ostajem budan. Pažnja je funkcija svesti i pove­ćava svest. Za mene je to k ra tka predigra i pre nego što to sasvim shvatim, ja brzo zaspim. Naravno, čovek to ne može znati, jer se funkcija znanja gasi spavanjem.

Pri padanju u san dolazi do povlačenja uzbuđenja i energije sa površine tela i uma. Isto povlačenje se de­šava pri padanju i zato su te dve situacije energetski istovetne. Naravno, one su praktično različite, jer kod jedne postoji rizik ozleđivanja dok se pada na pod­logu, dok je uspavljivanje u krevetu bezbedno. Bez obzira na to, anksioznost povezana sa padanjem može da se veže za uspavljivanje zbog njhovog zajedničkog dinamičkog mehanizma. U pi tanju je sposobnost čoveka da napusti ego kontrolu, jer to zahteva povlačenje energije sa površine uma, kao i tela. Kada je ego kon­trola izjednačena sa preživljavanjem, kao što je slu­čaj sa l judima koji u najvećoj meri funkcionišu kroz vežbe volje, odustajanje od takve kontrole predstavlja nesvesnu borbu i situacije koje to zahtevaju izazivaju jaku anksioznost.

Neurotska anksioznost proizlazi iz unutrašnjeg kon­flikta između energetskog pokreta u telu i nesvesne kontrole ili prepreke postavljene sa ciljem da ograniči i prekine taj pokret. Te prepreke su hronične mišićne na ­petosti, uglavnom u poprečno-prugastoj (voljnoj) musku­laturi, koja je normalno pod ego kontrolom. Svesna e go kontrola je izgubljena kada napetost u mišićima Postane hronična. To ne znači da se od kontrole odu­stalo, već da je sama kontrola postala nesvesna. Ne­svesna ego kontrola je kao stražar ili čuvar nad kojom je ego ili ličnost izgubila autori tet . Ona funkcioniše kao nezavisna celina u ličnosti i stiče moć u direktnoj Proporciji sa iznosom hronične mišićne napetosti. Pu­š e n j e , pražnjenje, proticanje i pokret su život tela,

191

što taj čuvar mora zadržati ili ograničiti u interesu opstanka. Covek želi da se pust i da plovi, ali čuvar kaže: „Ne, previše je opasno". Na sličan način smo bili zadržavani kao deca kada su nam pretili ili nas kažnjavali zbog buke koju smo pravili, p re te rane aktiv­nosti ili živahnosti.

Svi mi znamo da je padanje manje opasno ako se neko „pusti" ili napust i svaki pokušaj ego kontrole. U stvari , ako čovek anksiozno pokušava da kontroliše svoj pad, može otkriti da je slomio kost čak i pre nego što je lupio o podlogu. Lom je uzrokovan jakom mišić­nom kontrakcijom. Deca čija je ego kontrola slaba, i pijanci kod kojih je u celini oslabljena, padaju bez mnogo povreda. Tajna padanja je ići sa padanjem, dopustiti s trujama da teku slobodno kroz telo i ne biti uplašen od senzacija. Zbog toga neki sportisti, kao što su igrači ragbija, vežba ju padanje da bi izbegli oz­biljne povrede.

Ne pate svi neuro t ičan od anksioznosti padanja. Po­menuo sam ranije da se neće doživeti anksioznost pa­danja ako je onemogućen pris tup osećanjima. Kod Bila planinara se o tome radilo. To je zastrašujuća senzacija. Ako neko može da zaustavi proticanje uzbu­đenja ili da spreči opažanje uzbuđenja, s t rah nestaje. To pomaže da se objasni zašto svi neurot ičan nemaju teškoće sa spavanjem. Padanje u san izaziva anksioz­nost ili s t rah samo kada čovek oseća povlačenje ener­gije sa površine. Ako senzacije nisu povezane sa pre-lazom iz stanja svesti u stanje spavanja, anksioznost se ne javlja.

Senzacija sama po sebi nije zastrašujuća; može se do­živeti kao zadovoljstvo. Ali, ako se doživljava kao za­strašujuća, to je zbog povlačenja energije sa površine tela i gubljenja svesti, što je kao umiranje. Isto se po­vlačenje dešava pri umiranju, sem što nema povratka na staro stanje. Kada bi čovek u izvesnom stepenu bio svestan veze između padanja i umiranja, bilo bi nemo­guće podrediti ego kontrolu pr irodnim procesima.

U knjizi The Betrayal of the Body izneo sain slučaj mlade žene koja je doživljavala tu anksioznost. Opisa*«* je san u kome kaže: „Jasno sam proživela realnos_ smrti — šta znači biti spušten u zemlju i biti u njoj sve dok se ne raspadneš".

Onda je dodala: „Shvatila sam da će se to desiti me­ni, kao što se dešava svakome. Kao devojčica nisa

192

mogla zaspati zbog anksioznosti da mogu umret i dok budem spavala i probudit i se u mrtvačkom kovčegu. Bila bih zarobljena, bez mogućnosti da izađem" 4 6 .

Ta izjava sadrži neobičnu kontradikciju. Ako čovek umre dok spava, onda se ne budi u mrtvačkom kovče­gu. Boji se umiranja, ah je podjednako uplašen da upadne u zamku, što se izjednačava sa umiranjem pošto je život kretanje. Umreti , znači upasti u zamku, biti nesposoban da se krećeš, ali upasti u zamku takođe znači umret i . Za tu pacijentkinju svesnost je više od svesti; to je povećana budnost za mogućnost da se upad­ne u zamku. Zaspati sadrži popuštanje te budnosti i, prema tome, predstavlja opasnost da se upadne u zam­ku, ili da se umre.

Interpretirajući dalje njena zapažanja, ja bih izjed­načio mrtvački kovčeg sa njenim telom. Normalno, kada se čovek budi, prvo postaje svestan svoga tela. Svesnost se vraća onim redosledom kojim je nestajala — prvo svesnost tela, onda spoljašnjeg sveta. P rema tome, mno­go zavisi od načina na koji čovek doživljava svoje telo. Ako ono nije dovoljno živo, osećaće se kao da kovčeg zarobljava duh. Takođe može doći do raspadanja i dezintegracije, što se dešava samo mrtvom telu. Buđe­nje sa živim telom, u kome se oseća uzbuđenje života, jeste veliko zadovoljstvo, isto kao i prepuštanje umor­nog tela kome je pot reban san.

Nešto vrlo lepo dešava se telu kada mu se čovek p re ­pusti u snu. Ono odlaže sve dnevne brige i povlači se iz sveta u tiho odmaranje i mir. Promena od budnosti do spavanja je najuočljivija u disanju. Mi često možemo da kažemo na osnovu promena u kvalitetu i r i tmu di­sanja da je neko pored nas zaspao. Kvalitet disanja po­staje dublji i zvučniji, a r i tam sporiji. Ta promena je rezultat oslobađanja tenzije koja je pr isutna tokom dnevnih aktivnosti u predelu dijafragme. Covek se u snu prepušta nižim energetskim centrima u telu. Isto oslobađanje dijafragme se javlja kada smo zaljubljeni l u kada imamo orgazam. . . U antičkoj filozofiji telo je bilo dijafragmom pode­šeno na dve zone — mišićem oblikovanim kao kupola, sto podseća na konture zemlje. Predeo iznad dijafragme

e Povezivao sa svesnošću i danom — to jest sa prede-^ ^ s v e t l o s t i . Deo tela ispod dijafragme je pripadao

w Lowen, Betrayal of the Body, op. cit., sir. 185.

13 193

nesvesnom i mraku. Svesnost je izjednačavana sa sun­cem. Pojavljivanje sunca nad horizontom zemlje, što donosi svetlost dana, odgovara pojavljivanju uzbuđenja u telu od abdominalnih centara prema onima u grudi­ma i glavi. To proticanje osećanja prema gore dovodi do buđenja svesti. Obrnuto se dešava sa spavanjem. Zala-ženje sunca ili padanje u okean, kako su primitivni ljudi videli njegovo spuštanje, odgovaralo bi proticanju uzbuđenja od dijafragme prema dole.

Stomak je simbolično jednak zemlji i moru, koji pred­stavljaju tamu. Ali, život nastaje iz t ih područja, kao što nastaje iz stomaka. Oni su prebivalište misterioznih snaga u procesu života i smrti . Oni su takođe boravište duha mraka koji se zadržava u nižem području. Kada se te primitivne ideje povezu sa hrišćanskim moralom niža područja bi se pripisala đavolu: princu mraka . On je seksualnim iskušenjima mamio ljude u propast. Đavo je stanovao u rupi u zemlji, ali takođe i u rupi u sto­maku, gde se pali seksualna vatra . Predavanje toj stra­sti može voditi orgazmu, u kome svesnost postaje pomu­ćena a ego se raspada, fenomen nazvan „smrt ega". Voda je takođe povezana sa seksom, verovatno zbog činjenice da život počinje u moru. S t rah od davljenja, koji mnogi pacijenti povezuju sa s t rahom od padanja, može biti povezan sa s t rahom od predavanja seksual­nim osećanjima.

Toliko smo idealizovali l jubav da previđamo njenu blisku i int imnu vezu sa seksom, posebno sa erotskim i senzualnim aspektom seksa. Definisao sam ljubav kao anticipaciju zadovoljstva 4 7 , ali, seksualno zadovoljstvo posebno navodi čoveka da se zaljubi. Psihološki, to uključuje predavanje ega voljenom objektu koji čoveku postaje važniji od ega. Ali, predavanje ega uključuje spuštanje osećanja u telu, proticanje uzbuđenja prema dole, u stomak i karlicu. Taj protok izaziva, slast stru­janje i senzacije topljenja. Covek se bukvalno topi od ljubavi. Ista senzacija se javlja kada je seksualno uzbu­đenje snažno i kada nije ograničeno na genitalno pod­ručje. To prethodi svakom potpunom orgastičkom oslo­bađanju.

Zanimljivo je da akt padanja s tvara slične senzaciji zbog čega deca uživaju u ljuljanju. Ljuljanje s tvara div­no proticanje senzacija kroz telo. Neki od nas se možda

" Lowen, Pleasure, op. cit.

sećaju tog divnog osećanja. To se takođe može doživeti u vožnji toboganom, što je, siguran sam, razlog njegove popularnosti. Mnoge aktivnosti u kojima ima padanja pružaju slično zadovoljstvo, kao što su skakanje u vodu, skakanje na t rambul ini i slično.

Ključ tog fenomena je oslobađanje dijafragme, što dopušta snažnim uzbuđenjima da protiču kroz donje delove tela. To nam postaje jasno kada shvatimo da zadržavanje daha za vreme tih aktivnosti unosi anksioz­nost i razara zadovoljstvo. Ista se s tvar dešava u seksu. Ako se neko plaši da padne i zadržava dah, senzacije topljenja se ne javljaju i v rhunac zadovoljstva je samo delimičan.

Izraz „zaljubiti se" (pasti u l jubav u bukvalnom pre-vodu) može izgledati kao da sadrži kontradikciju, jer osećanje zaljubljenosti je uzvišeno osećanje. Kako neko može pasti u visoko? Ali, padanje je jedini način da se dostigne visok stepen biološkog uzbuđenja. Skakač sa trambuline pada pre nego što se podigne; on se spušta na t rambulinu da bi ga ona odgurnula. Dizanje, sa dru­ge strane, omogućava da dođe do sledećeg pada. Ako je orgazam veliki pad, onda je vrhunac koji to prati , za­dovoljavajući seksualni akt , odraz otpuštanja energije. U ljubavi smo u oblacima, ali samo zato što smo pret­hodno sebi dozvolili da padnemo.

Da bi se razumelo zašto padanje ima tako moćan efekat, t reba da mislimo o životu kao o pokretu. Od­sustvo pokreta je smrt . Ali, ta j pokret nije u osnovi horizontalno premeštanje u prostoru, u čemu mi inače provodimo mnogo vremena. To je pulsatorno penjanje i spuštanje uzbuđenja u telu, manifestovano u skakanju, stajanju i ležanju, čak težnjom ka još većim visinama, ali

uz stalnu potrebu za povratkom na čvrstu podlogu, zemlju i realnost našeg zemaljskog postojanja. Toliko mnogo naše energije je bilo posvećeno naporu da se Popnemo visoko i postignemo više da često imamo teš­koća da se spustimo dole. Postajemo zakačeni i bojimo S e

v d a ćemo pasti. Ako se plašimo da ćemo pasti, stalno težimo da se popnemo više, kao da na taj način možemo steći više sigurnosti. Deca koja kao bebe razvijaju s t rah 9^ padanja moraju postat i odrasli čiji je cilj u životu <ja se penju sve više i više. Ako neko ide tako daleko Q a poseže za mesecom, dolazi u opasnost od ludila — 'Urak, praznina, izolacija. Koristan efekat gravitacije,

1 3 . 195

uticaj gravitacije na privlačenje tela zemlji je izgubljen i čovek lako može postati dezorijentisan.

Spavanje i seks su blisko povezani, jer najbolje spa­vanje dolazi posle dobrog seksa. Na isti način, kao što svako zna, seks je najbolji protivotrov anksioznosti. Ali, da bi seks imao taj efekat, čovek se mora predati sek­sualnim osećanjima. Na nesreću, anksioznost padanja se zakačinje za seks i ograničava njegovo prirodno funk­cionisanje kao glavnog puta za oslobađanja napetosti i uzbuđenja. Može se izvoditi seksualni akt, ali se to, energetski govoreno, događa na horizontalnom nivou i nema ni pada koji oslobađa, niti uspona koji razgaljuje. Na nama je da pomognemo pacijentima da prevaziđu anksioznost padanja, ukoliko hoćemo da postignemo da potpuno uživaju u seksu i spavanju i da iz toga ustanu obnovljeni i osveženi usled telesnog prepuštanja.

196

VIII STRES I SEKS

Gravitacija: Opšti pogled na stres

Razmatranje stresa i seksa u istom poglavlju ne t reba da nas iznenadi u smislu činjenice da seksualno raste­rećenje, kao što svako zna, služi rasterećenju napetosti . Prema tome, svaka diskusija o stresu treba da uključi i analizu seksualnog orgazma. Moj prvi cilj je, međutim, da prikazem opšti pogled na prirodu stresa.

Stres proizlazi iz delovanja sila ili prit isaka na orga­nizam, našta organizam reaguje mobilišući svoju ener­giju. Očigledno, kada bi organizam mogao izbeći te sile, ne bi bio predmet stresa. Naravno, ima prirodnih stre­sova povezanih sa življenjem, koje nijedan organizam ne može izbeći. Organizam je obično dobro pripremljen da se sa t im suoči. Zatim, ima prit isaka koji proizlaze iz uslova života u društvu, koji variraju sa kul turalnom situacijom svakog čoveka. Jedan pr imer je vožnja auta Po opterećenom auto-putu, gde čovek mora da bude u stalnom stanju budnosti da bi izbegao saobraćajne ude­se. U takmičarskom društvu kakvo je naše, pritisci su suviše brojni da bi se išlo u detalje. Međuljudski odno­si su često stresni, zbog zahteva koji se postavljaju pred čoveka. Kad god postoji pretnja silom, čovek je pod stresom. Najzad, ima stresova od sebi nametnut ih pr i­nuda, koji deluju na telo na isti način kao i spoljašnje sile.

Od prirodnih sila koje stvaraju stres naj univerzalni ja Je gravitacija. Možemo pr ivremeno da izbegnemo njen Pritisak tako što ćemo leći, ali kad god se uspravimo ni se krećemo, postajemo predmet gravitacije. Stajanje 1 kretanje zahtevaju mobilizaciju energije koja se su­protstavlja sili gravitacije. Stajanje nije mehanički pro-

197

ces. Mada nas potpomaže s t ruktura lni pravac naših ko­stiju, mišići moraju da obave priličan rad da bi održali telo u tom položaju. Kada se umorimo ili nam nedo­staje energija, postaje teško, ako ne i nemoguće, stajati uspravno. Vojnici koji su prisiljeni da duže vreme stoje nepokretno prosto se sruče kada im se energija iscrpe. Do slične vrste kolapsa dolazi kada osoba doživi šok, bilo psihološki ili fizički, koji dovodi do povlačenja energije sa periferije tela.

Padanje ili kolabiranje je prirodna odbrana od opas­nosti neprestanog stresa. Ograničen je broj stresova koje telo može podneti pre nego što dođe do kolapsa. Poznato je da se dešava da vojnici koji pređu preko te granice ponekad umiru. Takođe znamo o umiranju od iscrpljivanja tela zbog visoke temperature , kada spo­sobnost tela da se suprotstavi visokoj tempera tur i zaka-že. Ali, čak i u toj situaciji, padanje ili ležanje u velikoj meri smanjuju opasnost, eliminišući stres sile gravita­cije.

Uopšte, stres se može posmatrat i kao sila koja pri­tiska čoveka odozgo naniže, ili ga vuče odozgo prema dole. Teret se svaljuje na nas pritiskajući nas naniže; gravitacija radi vukući nas naniže. Toj sili se suprot­stavljamo aktivirajući svoju energiju kao kontra-pri-tisak na podlogu. Po fizičkom principu, ta akcija je jed­naka reakciji; ako pri t iskamo podlogu, ona nam uzvraća prit iskom držeći nas uspravno. Tako kažemo da čovek „stoji uspravno" u stresnoj ili teškoj situaciji.

Uspravno stajanje je tipičan ljudski položaj. Čovek je jedina životinja za koju je to prirodan položaj. Me­đutim, to zahteva utrošak priličnog iznosa energije. Bez obzira na činjenicu da je ljudsko telo anatomski tome prilagođeno, ne mislim da možemo objasniti njegov dvonožni položaj čisto mehanički. Moramo shvatiti da je ljudski organizam pod većim naponom energetskog si­stema nego životinjski i da mu taj visok energetski nivo, ili viši nivo uzbuđenja, omogućava da postigne j održi uspravan položaj. Da je ljudski organizam pod većim naponom energetskog sistema, teško da treba dokazivati. Ljudska aktivnost i postignuća su dovoljan dokaz. Ne mora sada da se odgovori na pitanje da h ta energija ima antigravitacioni kvalitet, kao što je Rajh verovao, ali je organizam koristi da bi se suprotstavio gravitaciji. Važno je da kod ljudskih bića energija pro-tiče duž ose tela, naviše i naniže. Efekat te snažne pul-

sacije jeste da su oba pola tela visoko uzbuđena i da postaju intenzivni centri aktivnosti .

Veruje se da dominantnost čoveka na zemlji proizlazi iz superiornog razvoja mozga. To je zaista tačno. Ali, podjednako je tačno, kao što su mnogi antropolozi pri-metili, da je za razvoj čoveka kao dominantne vrste bilo značajno razvijanje zajedničkog lova, zajedničkog društva i jaka vezanost u parovima između muškaraca i žena. U krajnjoj analizi, čovekova socijalnost je odraz njegove seksualnosti'' ' 8. Oslobađanje ljudske ženske sek­sualnosti od sprega ciklusa oplodnje odigralo je značaj­nu ulogu u stabilnosti ljudskog društva, obezbeđujući mogućnost produženog zadovoljstva i seksualnog zado­voljstva unuta r porodične situacije. To omogućava muš­karcima da budu odani ženi i njenom podmlatku, u čemu je suština sigurnosti l judske dece.

Hoću da naglasim da su razvijanje velikog mozga, povećana seksualna interesovanja, aktivnost l judske je­dinke i uspravan položaj rezultat povećanog energet­skog naboja ljudskog organizma. Povećani naboj je ta­kođe odgovoran za uspravan položaj čoveka. Anatom­ske i fiziološke promene nužno su praćene povećanim energetskim nabojem. Ne verujem da su one tome pret­hodile, jer sve te l judske aktivnosti zahtevaju stepen uzbuđenja ili energije koji nije dostupan drugim živo­tinjama.

Mnogi ljudski kvaliteti se direktno pripisuju usprav­nom položaju naše vrste. Najvažnije je da to oslobađa gornje udove od njihove podređenosti funkcijama kre­tanja i oslonca i omogućava njihovu evoluciju u ljudske ruke i šake. Možemo rukovati i manipulisati objektima, oruđima i oružjima, imamo visok stepen osetljivosti u jagodicama prstiju, što omogućava našem dodiru da pra­vi razlike, i obdareni smo pokret ima ruku i šaka koji obogaćuju naše samoizražavanje kroz gestove. Druga posledica uspravnog položaja je, međutim, ta da se čo­vek suočava sa svetom izlažući najpovredljiviji aspekt svoga tela, prednju s t ranu. Tako su grudi i srce, stomak i slabine pristupačniji dodiru i manje zaštićeni od na­pada. Razumljivo je da je kvalitet nežnosti povezan sa

w Weston LaBarre, The Human Animal (Chicago, The University o f Chicago Press, 1954). Ova knjiga sadrži izvanrednu diskusiju o v »žnosti ljudskog tela i ljudskoj seksualnosti u socijalnim odno­sima.

198 199

t im načinom bitisanja u svetu. Treće, činjenica da se čovekova glava drži iznad ostatka tela je, verujem, de-limično odgovorna za uvođenje i zasnivanje hijerarhije vrednosti u njegovom mišljenju.

Frojd je početak gađenja pripisao udaljavanju glave od podloge. Kod mnogih sisara nos je na istom nivou sa ekskretornim i seksualnim otvorima i te životinje nemaju osećanje odvratnosti prema tim funkcijama, a što je tipično za čoveka. Nisam ovde spreman da pre­tresam to pitanje za koje je Frojd verovao da na neki način doprinosi predispoziciji ljudi za neurozu. Mi oči­gledno pripisujemo veću vrednost funkcijama onoga dela tela gde je glava, nego onoga gde je dupe. Nije logično da se kaže „zadnjica", pošto je dupe, u stvari, niži deo tela. Budući da sam ljudsko biće, i civilizovan, prihvatio sam taj sistem vrednosti koji čini da se čovek ne okreće protiv svoje osnovne životinjske prirode, tako blisko identifikovane sa funkcijama donjeg dela tela.

Međutim, ako hoćemo da razumemo probleme koji mogu nastati iz uspravnog položaja kada je čovek pod stresom, moramo pogledati njegovu mehaniku. U toj vezi ponizno dupe igra važnu ulogu. Složio bih se sa Robertom Andrejem (Andrey) da je anatomska promena koja je stabilizovala uspravan položaj bila razvoj gu-zova. Te dve velike mase mišića, radeći zajedno sa nagibom karlice pozadi, obezbeđuju s t rukturalni podu­pirač uspravnom položaju tela.

Razlog za moje slaganje sa Andrejem je opažanje da kada su guzovi zgrčeni a karlica nagnuta unapred, telo ide u stanje delimičnog kolapsa. To se vidi kod mazo­hističke karakterne s t rukture koja je ranije opisana. Zanimljivo je da kod mazohističkog položaja telo po­pr ima majmunoliki izgled, delimično zbog kolapsa tela a delimično zbog dlakavosti koja se može razviti. Mazo­histička s t ruk tura je uzrokovana neprestanim stresom •?§ pritiskom odozgo i odozdo — čemu dete ne može izbeći niti m u s e suprotstaviti . Jedina detetova alternativa j e

potčinjavanje. Da bi izdržalo stalni stres, muskulatura postaje previše razvijena, što je jedna od fizičkih ozna­ka te s t rukture .

Mazohizam je treći način na koji ljudi izlaze nakraj sa stresom. Nesposobni bilo da izbegnu stres, bežeći i z

stresne situacije, ili da ostanu uspravno pod pritiskom i bore se sa stresnom situacijom, mazohisti se potčinja-

vaju i savijaju. Takav sklop ličnosti se razvija kada čovek ne može ni da izbegne snage stresa niti da im se suprotstavi.

Na nesreću, taj složaj crta se uspostavlja jednom u ranom detinjstvu, kada dete pokušava da se bori sa pr i­tiscima roditelja i školskih autori teta. To određuje po­našanje odraslog u stresnoj situaciji. Kod mazohističke strukture vidimo potčinjavanje i preterano razvijenu muskulaturu, kako bi mogla tolerisati stres. Međutim, ako je dete rano izloženo pritisku, tokom prve godine života potčinjavanje je nemoguće, jer beba ne može da razvije neophodnu muskula turu da bi razvila izdržlji­vost. Fizičko povlačenje iz situacije je takođe nemoguće. I naravno, suprotstavljanje stresu ne dolazi u obzir u tom uzrastu. Psihološko povlačenje postaje modus Vi­vendi. Beba ili dete se udaljava iz te situacije ili iz realnosti. S tvara svet mašte, sanja o letenju — negira stres gravitacije — ili beži u autizam. Taj sklop pona­šanja će se javljati kasnije u životu kad god osoba bude suočena sa stresom koji je preplavljuje. Kada se pritisak pojavi kasnije u detinjstvu, kao što je slučaj kod rigidnog karaktera , dete će uspravno dočekati stres. Međutim, ako se prit isak nastavi, uspravno stajanje po­staje karakterološki stav koji vodi rigidnosti tela i uma. Osoba sa rigidnom s t ruk turom uspravno dočekuje sve stresove, čak i kada to nije neophodno i kada može biti štetno. A pošto je postala toliko s t ruktur i rana, ona će čak tražiti stresove da bi pokazala kako ih dobro može izdržati.

Sada treba čitaocu da bude jasno da su ti složaji reakcija na stres s t ruktur i rani u telu i da su deo karak­ternog stava čoveka. U stvari, tada čovek reaguje kao da je izložen stresu čak i kada nema spoljašnjeg raz­loga. U tom slučaju govorimo o stresu nametnutom sebi. Ego (ili kako Frojd kaže superego) inkorporira stres kao neophodan uslov življenja.

Uzmimo slučaj osobe čija su ramena podignuta i čet­vrtasta kao izraz osećanja da nosi teret na ramenima. Ta osoba možda i nije svesna tog osećanja ili svog te­lesnog stava, ali to je ono što telo te osobe kaže. Ako Pretpostavimo da je iznos mišićne napetosti u njenim ramenima jednak napetosti potrebnoj da se podigne pedeset kilograma na ramena, logično bi bilo zaklju­čiti da je osoba upravo pod tolikim pritiskom. Ona rea­guje na telesnom nivou kao da je tolika težina prit iska

200 201

nadole. Za nju bi bilo bolje da zaista nosi takav teret j e r bi se p re ili kasnije toga oslobodila. Onako kako je, ona je pod s ta lnim teretom a da toga nije svesna pa stoga nije u s tanju da ga spusti.

Svaka hronična mišićna tenzija vrši stalan pritisak na telo. To je zastrašujuća misao. Stalan stres, kao što je Hans Selej (Selye) i s takao 4 9 , ima štetan efekat na telo Nije važno o kojoj vrst i stresa se r ad i ; telo reaguje na sve to opštim adaptacionim sindromom. Taj sindrom s sastoji od t r i s tupnja . Stupanj 1 je nazvan alarmna reakcija. Telo reaguje na akutni stres lučeći adrenalni medularni hormon koji mobilise telesnu energiju da b se suočila sa stresom. Kada je stres fizički napad n telo, a l a rmna reakcija popr ima formu burnog procesa Ako je ta reakcija uspešna u prevazilaženju povreda i u otklanjanju stresa, telo se smiruje i vraća na svoj normalno s tanje ravnoteže. Međutim, ako bi se stre nastavio, počela bi faza 2. U toj fazi telo pokušava da se prilagodi stresu. To uključuje adrenalno-sterokoste-roidne ho rmone koji su anti-zapaljivi po svojoj akciji Ali, proces pr i lagođavanja takođe troši energiju, koj onda mora da se uzme iz telesnih rezervi. Faza 2 j kao hladni rat , u kome telo, pošto ne može da ukloni uzročnika stresa, pokušava da ga zadrži. Faza 2 mož da t ra je dugo, ali telo na kraju slabi. Faza 3 se zov s tupanj iscrpljenosti. Telo nema više energije da zadr žava stres i počinje da se lomi.

Ovaj kra tk i pr ikaz Selejevog pojma reakcija na stre je samo deo njegovog značajnog doprinosa razumevanju tela. Međutim, veliki obim naše teme onemogućava nam da posvetimo Selejevom radu onoliko prostora koliko zaslužuje. S d ruge s t rane, njegov doprinos se ne mož zanemari t i kada se razgovara o stresu. Za nas je po sebno važna treća faza — stupanj iscrpljenosti. Ako s to prevede kao u m o r ili hronična malaksalost, dolazim do možda najuniverzalni je tegobe naše kul ture. To tu mačim kao znak da su mnogi ljudi na ivici iscrpljenost zbog s ta lnih stresova kojima su izloženi od s t rane hro ničnih mišićnih tenzija.

Postojanje t ih telesnih stresova ograničava energiju koja bi, da nije toga, mogla da se suočava sa stresovima svakodnevnog života. Kada se mišićne napetosti jedn osobe smanje u toku bioenergetske terapije osoba otkri

48 Hans Selye, The Stress of Life (New York, McGraw-Hill. 1956)

202

a da se može mnogo uspešnije boriti sa stresovima, ajna uspešne borbe sa stresovima je jedino u dovolj-oj količini energije koja se suočava sa stresom, ali to e moguće samo ukoliko je telo relativno oslobođeno apetosti. Kao rezime, opisaću situaciju karakterist ičnu za mno-

e ljude: oni rade pod velikim stresom, a ipak osećaju a bi, ukoliko popuste, t ime priznali svoje slabosti, po-z, nedostatak kao ljudskih bića. U tom velikom škrip-

u, oni još čvršće is turaju svoju vilicu, učvršćuju svoje oge, drže kolena ukočena i bore se neverovatnom vo-om sa onim što iskrsava. Kao što moj pacijent Džim eče: „Ne možeš odustati". U svakom pogledu, ta volja a se nosi sa problemima je divan kvalitet, ali može

ati razorno dejstvo na telo.

203

Bol u slabinama

Akutni bol u s labinama koji koči čoveka, vezujući ga ponekad izvesno vreme za krevet , često je direktni i neposredni rezultat stresa. Covek podiže teške predmete i iznenada oseti oštar bol u lumbosakralnom delu i otkrije da ne može da se uspravi . Kažemo da su mu se leđa ukočila. Jedan ili više mišića, obično na jednoj strani, s tvarno bivaju zgrčeni, zbog čega svaki pokret leđa pričinjava nesnošljiv bol. Nekad se, kao posledica grča, javlja kila na međupršljenom disku, koja onda vrši pritisak na jedan od nervnih korena, uzrokujući bol koji se širi duž jedne noge. Kila diska nije česta — pritisak na nerv može nastat i od samog zgrčenog mišića.

Mada sam psihijatar, radio sam sa mnogo ljudi koji su patili od tog bola. Neki pacijenti u bioenergetskoj terapiji imali su tendenciju ka tegobama u donjem delu leđa kod kojih se pojavila ukočenost. Drugi su došli na konsultacije, jer su znali da se bioenergetska tera­pija bavi mišićnim tenzijama. Dozvolite da na početku kažem da ne znam brz i lak metod za lečenje. Ako je osoba nepokretna zbog bola, onda je ležanje u krevetu neophodno dok bol ne umine. Ležanje služi da se ukloni stres gravitacije i da mišići postepeno počnu da se opu­štaju. Napravio sam program bioenergetskih vežbi koje omogućavaju još bolje relaksiranje tih mišića i spreča-v a j u ponovno javljanje grča.

Da bi se takve vežbe razumele, t reba zna,ti zašto se grč javlja. Kakav položaj tela ili sklop uzdržavanja čini čoveka podložnim tim problemima sa leđima? Po­grešno je uverenje da su ljudi koji drže telo uspravno podložni tegobama sa leđima. Ova vrsta problema je česta u našoj kulturi , isto koliko i kratkovidost ili problemi srca. Treba li reći da su ljudi podložni srča­nim problemima zato što imaju srce, ili da su pod­ložni kratkovidosti zato što imaju oči? U nekim kultu­rama se čak i ne zna za bolove u leđima, problemi srca su retki, a kratkovidost ne postoji. Razlika nije u ljudima. Oni takođe hodaju uspravno, imaju srce i oči. Ali, oni nisu izloženi ovoj vrsti i intenzitetu stre­sova kojima je izložen čovek u našoj kulturi .

Da li je tačno da je stres odgovoran za bolove u leđima? Do sada sam utvrdio tu vezu samo kod ljudi koji su dizali teške predmete. Ali, kod mnogih ljudi taj grč se javlja u očigledno bezopasnim aktivnostima. Covek se savije da bi podigao neki mah predmet i leđa mu se ukoče. To se ne dešava retko. Znam jedan slučaj gde se grč pojavio dok je osoba spavala. Okre­nula se i taj t renutak je bio dovoljan da dovede do grča. Očigledno, stres nije uvek u akciji koja izaziva grč. Pa ipak, stres je pr isutan u svakom slučaju.

Jedan mladić, čija su se leđa iznenada zgrčila, spre­mao se da se preseli sa svojom devojkom. Dva dana je žurno pakovao stvari i skoro je bio gotov kada se sagao da pogidne knjigu i — našao se u bolnici. Kada sam ga video, ispostavilo se da je bio u dilemi da li da se seli. Odnos sa devojkom je bio intenzivan, ali retko bez svađa, l jubomore i neizvesnosti. Osećao je tešku nesigurnost u vezi selidbe i osećao je da je pri­siljen da se preseli da bi sačuvao njihov odnos. Pri­roda je intervenisala i on se nikada nije preselio. Osećao je da ne može nazad, pa su ga umesto toga leđa zadržavala. Verujem da je to bilo tako prosto. Stres je postao nepodnošljiv i on se slomio pod tere­tom.

Drugi slučaj se tiče jedne glumice koja je učestvo­vala u predstavi koju je htela da napusti na neko vre­me. Nije se naročito dobro slagala sa rediteljem i s a

nekim članovima t rupe. Sem toga, bila je premorena od dodatnih vežbi i rada do kasno u noć. Htela je da prekine sa tim, ali nije mogla. Tada je napravila ono što se može nazvati „pogrešan potez" i ispala je > z

204

koloseka. Sa predstave je otišla pravo u bolnicu. Njeno telo se prosto na njoj slomilo. U njenom slučaju je stres takođe bio nepodnošljiv.

Osoba kojoj su se leđa ukočila dok je spavala bila je u to vreme pod priličnim pritiskom. Tokom pret­hodnog dana su leđa počela da je bole. Ona je užur­bano radila kućne poslove, ali je primetila da hramlje, da ne stoji uspravno. Ranije je imala napad, zbog koga je morala ležati nedelju dana u krevetu i znala je pred­znake. Ipak, mislila j e : „Spala sam s nogu. Čim zar vršim posao, ići ću kući da se odmorim, da dam oduš-ka nogama". Završila je posao, otišla kući, odmarala se neko vreme, ah to očigledno nije bilo dovoljno. Kada ju je grč uhvatio, dala je oduška nogama nede­lju dana.

Zašto su baš leđa ta koja izdaju čoveka? Zašto je baš taj deo posebno osetljiv na stres? Odgovor je da je u donjem delu leđa mesto gde se sreću dve suprotne sile koje stvaraju stres. Jedna je gravitacija — zajedno sa svim pritiscima koji deluju na čoveka odozgo, zah-tevi autori teta, obaveza, krivice, fizičkog i psihološkog tereta. Druga sila ide prema gore kroz noge, održa­vajući čoveka u uspravnom položaju i u suočavanju sa zahtevima i teret ima koji se svaljuju na njega. Te dve sile se sreću u lumbosakralnom delu.

Ovaj pojam postaje jasan kada proučavamo stres gravitacije. On može savladati osobu ukoliko je pr i ­nuđena da stoji dugo u uspravnom položaju. Pitanje je onda: „Koliko dugo mogu noge držati čoveka us­pravno?" Pre ili kasnije se mogu slomiti, ali kada se noge slome leđa su pošteđena. Opasnost za leđa se javlja kada noge neće da se predaju. Tada se leđa predaju.

Moram pomenuti da ima situacija kada čovek može ostati nepokretan neverovatno dug vremenski period |~ jedan dan, dva dana, ili duže. Čudno, u toj situaciji ni noge ni leđa ne izdaju. Takvo stanje je katatonija, što je shizofreni modalitet. Razmišljajući o katatoniji , shvatamo da je izdao čovek — da je on otišao. Ra­nije sam pomenuo da je disocijacija jedan od načina na koji ljudi izlaze nakraj sa stresom koji ih preplav­ljuje. Katatoničar je podvojeno biće. Duh ili um i telo ftisu više jedinstveni. Telo se transformisalo u kip. Ka­tatoničar stoji u pozi kipa.

205

Naše noge su pr irodno s t ruktur i rane da budu izlo­žene stresu, ne da se bore sa njim, već da na njega reaguju. Taj kapacitet je funkcija kolena. Akcija kolena daje telu fleksibilnost. Koleno predstavlja organizmu apsorber šoka. Ako je pri t isak odozgo veliki, kolena će se saviti ; kada je pritisak nepodnošljiv, presaviće se i čovek će pasti.

U slučajevima anksioznosti padanja kolena gube svoju funkciju. Covek stoji sa ukočenim kolenima da bi pod­upro sebe zbog prit iska i steže mišiće nogu da bi one funkcionisale kao čvrsta potpora. Uplašen je od fleksi­bilnosti, jer to implicira mogućnost da se prepusti.

Ako su noge meke i savitljive, pritisak odozgo se prenosi na njih i oslobađa se u zemlji. Ali, kada čovek ukoči kolena i stegne noge da bi se suočio sa stresom, ukočenost se širi p rema gore i obuhvata sakrum i kar-licu. Sav pritisak se lokalizuje u lumbosakralnom delu koji postaje osetljiv na povrede.

Koristiću tri uprošćena crteža ljudskog tela da to i lustrujem:

Levi crtež pokazuje relativno normalan položaj. Ko­lena su savijena i karlica je slobodna — to jest, nije ukočena u fiksiranom položaju. Taj telesni položaj do­pušta da, se prit isak prenese na kolena, koja reaguju kao apsorber šoka. Ako je pritisak prevelik, kolena će iz­dati . Međutim, to se retko dešava. Pošto se osoba u tom položaju ne plaši da će pasti, ne plaši se ni da ga napusti . Kada prit isak postane nepodnošljiv, osoba beži iz situacije. Takva osoba bi pre dozvolila da se rasturi neki odnos u koji je uključena, nego da se njeno telo rasturi .

Crtež u sredini prikazuje položaj osobe koja stoji ukočenih kolena. U tom slučaju donji deo tela, uklju­čujući karlicu, funkcioniše kao čvrsta osnova. Takav položaj govori da je osoba vrlo nesigurna, da joj J e

potrebna čvrsta osnova za potporu. Efekat tog polo-žaja je da se sav prit isak usmerava na lumbosakralw deo, prisiljavajući mišiće u tom području da postanu krajnje napeti. Pošto je osoba pod stalnim pritiskorn, svaki značajan dodatni pritisak mogao bi dovesti do kolapsa u tome delu leđa. Druga posledica tog stanja kontrakcije lumbosakralnih mišića je da uzrokuje ne­podesno trenje i napetost l igamenata i kostiju kičmenih spojeva, tako da uzrokuje artrit is.

206

. Crtež desno prikazuje drugačiji položaj. Gornji deo je povijen, kao da je stalno potrebno da nosi veliki teret. Kolena su savijena, ali položaj je doveden u ravno­t e ž u karlicoim koja je povučena unapred. U torn položaju su čitava leđa pod pritiskom, što štedi lumbosakralni deo. To je tipičan položaj mazohističkog karaktera , ko-^ se radije potčinjava prit isku nego da mu se suprot-

207

slavi. Zaštita koju taj položaj omogućava donjem delu leđa dobijena je po cenu celokupne ličnosti. Zaštita će popustiti ukoliko osoba uloži veliki napor da ostane uspravno i da uzvrati udarce. Kada se to desi, kao što se dešava u toku terapije javlja se bol u donjem delu leđa. Uvek upozoravam takve pacijente da im se to može desiti. Međutim, problem nikada ne postaje akutan, jer je pacijent već uključen u bioenergetske vežbe odabrane u cilju oslobađanja karlice i smanjenja napetosti u lumbosakralnom delu.

Značajno je da se adrenalne žlezde koje luče hormo­ne za mobilizaciju telesne energije u susretu sa stres­nom situacijom nalaze u lumbalnom delu, povrh bub­rega, blizu zadnje s t rane tela. One su, prema tome, u položaju da mogu da procene stepen stresa kome je telo izloženo. Ali, kako one to rade, pitanje je na koje ne mogu odgovoriti. Međutim, ne verujem da se td: može smatrat i čistom slučajnošću.

Za mene je značajno da to pokazuje da je telo orga-nizovano na bioenergetskim principima. To se potvr­đuje položajem druge važne endokrine žlezde, tiroidne.

Tiroidna žlezda reguliše metabolizam organizma, pro­ces kojim se h rana oksidiše da bi proizvela energiju. Može se reći da tiroidna žlezda reguliše proizvodnju energije. Ona to i radi, stvarajući hormon tiroksin, koji cirkuliše proticanjem krvi, stimulišući oksidaciju meta-bolita u telesnim ćelijama. Premala količina tiroksina čini da se osećamo tromo zbog nedostatka energije; previše tiroksina vodi nervnoj hiperaktivnosti . Sami hormoni ne produkuju energiju. Energija je direktno određena iznosom i vrstom hrane koju jedemo, izno­som vazduha koji udišemo i iznosom telesnih potreba za energijom. Taj hormon usklađuje proizvodnju energije sa potrebama organizma.

Tiroidna žlezda okružuje t raheju sa t r i s trane, odmah ispod tiroidne hrskavice. Smeštena je u suženju vrata, kao što su adrenalne žlezde smeštene u suženju struka. I kao što su adrenalne žlezde postavljene da budu oset-ljive na stres, tako je i t iroidna žlezda postavljena da bude osetljiva na disanje. Embriološki se razvila kao izrastaj guše, kao što su i pluća. To sugeriše da j e

lučenje tiroksina direktno povezano sa iznosom vaz­duha koji se udiše. Medicini je odavno poznat taj fe­nomen i koristi se za merenje bazalnog metabolizma-

Merenje disanja u jedinici vremena, dok je u stanju odmaranja, predstavlja indikaciju lučenja tiroksina. Me­đutim, položaj te žlezde nije dovođen u vezu sa t im odnosom. Verujem da to nije slučajno, već da zbog svoga položaja i embrioloških začetaka žlezda uzima udela ili odgovara na blago širenje ili grčenje traheje, koje se javlja sa disanjem i tako je u mogućnosti da koordinira metaboličke aktivnosti sa unošenjem kiseo­nika.

Vratimo se ponovo na stres, lumbosakralni deo i adrenalne žlezde. Poznato je u javnosti da je Džon F. Kenedi patio od jakih bolova u donjem delu leđa. Se-timo se da je držao ramena vrlo visoko i četvrtasto, što sugeriše da je bio pod teretom velike odgovornosti. Međutim, taj telesni položaj se razvio mnogo pre nego što je Kenedi ušao u javni život. Početke treba t ra ­žiti u doživljajima iz njegovog detinjstva. Kada je taj stav već postao s t ruktur i ran u telu, to ga je predodre­dilo da preuzme takve odgovornosti, ma po koju cenu, i on je zaista bio ta vrsta čoveka. Kenedi je takođe bio žrtva Edisonove bolesti, što je skoro potpuno gub­ljenje adrenalnih funkcija zbog iscrpljenosti žlezda. To bi se, po mome mišljenju, moglo desiti kada je čovek pod stalnim stresom, što bi dovelo prvo do hiperaktiv­nosti te žlezde, a zatim do iscrpljenosti.

Fizičko zdravlje je kao i psihičko pod nepovoljnim uticajem stresa. Pošto živimo u vremenu koje je k ra j ­nje stresno, moramo da naučimo kako da čuvamo svoja tela i umove od štetnih efekata stresa. Da bi se sma­njila osetljivost osobe na stres, moraju biti prorađene i oslobođene fizičke i psihičke odbrane od „prepušta­nja". To nije lak cilj u kul tur i koja naglašava uspeh i postignuće, stizanje do vrha i sposobnost da se isko­risti šta se može. Naš ego nije dovoljno jak da prihvati neuspehe, tako da mi prisiljavamo svoja tela da ostanu uspravna u situacijama štetnim po zdravlje. Na kraju je naš uspeh pr ivremen i prazan, jer nam se tela lome Pod stalnim stresom. Ali, s t rah od neuspeha je tako snažan da se ego suprotstavlja predaji tela sve dok se ne pojave krajnji znaci propadanja. Na dubljem nivou, neuspeh se identifikuje sa t im predavanjem. Ego od­brane se u toku terapije moraju brižljivo analizirati kod svakog slučaja.

Sem toga, t reba uporno raditi na fizičkim i s t ruk tu­ralnim elementima tela koji sprečavaju prepuštanje. U

208 u 209

bioenergetskoj terapiji koristimo dve grupe vežbi da bismo pomogli čoveku da sa t im uspostavi kontakt i da smanji mišićnu napetost koja sprečava oslobađanje uz­buđenja ili stresa. Prva grupa uključuje sve vežbe čiji je cilj da uzemlje čoveka kroz njegove noge i da pre-vaziđe anksioznost padanja ili anksioznost neuspeha. Neke od tih vežbi sam opisao ranije i ponovo ću se na njih vratit i . Druge imaju specifičan cilj da oslobo­de karlicu i otvore seksualna osećanja. Neke od njih će biti opisane u sledećem poglavlju kada budem obra­đivao seksualno rasterećivan je. Iz onoga što sam do sada rekao trebalo bi da bude jasno da ukoliko je kar­lica nepokretna, ili se drži čvrsto u fiksiranom polo­žaju, da će to sprečiti svaki pritisak odozgo koji ide prema dole i u noge, gde može da se oslobodi. Onda će stres biti usmeren na lumbosakralni deo sa posle-dicama koje smo videli.

Savitljivo koleno je osnova za bilo kakav efikasan rad sa donjim delom tela. Kada su kolena ukočena ona sprečavaju proticanje bilo kakvog uzbuđenja ili ose­ćanja kroz noge i stopala. Jedan od prvih naloga u bioenergetskoj terapiji je, p rema tome, „drži stalno no­ge blago savijene". Ima samo nekoliko drugih takvih naloga kao što su — spusti ramena, ne uvlači ili ne stezi stomačne mišiće. Ti prosti nalozi mogu mnogo da učine na poboljšanju disanja i na povećanju protica­nja osećanja i mogu se preporučiti svim ljudima zain-teresovanim da imaju živahnije telo koje reaguje na na-dražaje. Oni se moraju suprotstavit i kul tura lnim zahte-vima: „Ramena nazad, isturi grudni koš, uvuci stomak". Cilj tog zahteva je očigledno da pomogne čoveku da sto­ji uspravno, ali, u stvari, to ga prisiljava da stoji ukru-ćeno.

Poznato je da je pri dizanju tereta važno da se ko­lena drže savijena. Propust da se to uradi može do­vesti do grča u donjem delu leđa. Čuo sam sportskog komentatora jedne ragbi-utakmice kako savetuje, na­glašavajući, da trčanje unazad sa kolenima koja nisu savijena dovodi do toga da igrač gubi snagu i da je to uzrok teških povreda. Pa zašto to ne bi važilo za svakoga, sve vreme dok stoji, pošto je to stresni polo­žaj?

Pacijenti koji ne stoje normalno na taj način saop-štavaju da se u prvo vreme osećaju neprirodno i čak mogu imati osećanje nesigurnosti. Međutim, ukočena

kolena samo stvaraju iluziju sigurnosti, i ta iluzija nestaje zauzimanjem položaja savijenih kolena. Da bi se razvila navika stajanja sa savijenim kolenima, u početku je potrebna svesna pažnja. To se može vežbati dok se čovek brije, pere sudove ili čeka na uglu da se promeni semafor. Posle nekog vremena čovek se ose­ća relaksirano u tom novom položaju i tada mu izgleda neprirodno i t rapavo da stoji sa ukočenim kolenima. Covek takođe postaje svestan svojih nogu i načina na koji stoji. Može se osećati umornije, ali umesto da se bori protiv toga, on se predaje i odmara se.

Sledeći korak je da se dovedu vibracije u noge. Cilj toga je da se smanji njihova ukočenost. Vibracije su način koji je priroda odabrala da se mišićna tenzija oslobodi. Kada se čovek pusti, telo će mu vibrirat i kao opruga oslobođena napetosti . Noge su kao opruge i kada ih držimo napete previše dugo one se ukru te i stvrdnu, gubeći elastičnost.

Ima nekoliko načina da noge postanu vibrantne. Naj­češće korišćena vežba u bioenergetici jeste položaj savi­janja unapred, sa rukama koje dodiruju podlogu i sa malčice savijenim kolenima. Opisao sam tu vežbu ra ­nije u vezi sa uzemljavanjem. Uvek se koristi nakon ležanja na stolcu za disanje i nakon vežbe luka.

U t re tmanu problema sa leđima kažem pacijentu da naizmenično radi položaj luka i položaj savijanja una­pred, dopuštajući mu da se savije unapred i unazad ono­liko koliko može, bez previše bola. Smenjivanje savi­janja opušta mišiće donjeg dela leđa, ali to t reba poste­peno da se radi, ukoliko se osoba oporavlja od akutnog bola u leđima. Onda, kada su leđa relativno oslobo­đena bola, pacijentu se savetuje da legne na pod preko ćebeta savijenog i smeštenog u lumbosakralnom predelu leđa. To može biti bolno. Osobi se kaže da se prepusti bolu i da se ne t rudi da mu se suprotstavi. Ako to U s p e da uradi, mišići leđa će se pustiti. Ali, to se ne srne forsirati, kao što se ne sme forsirati, nijedna druga v ežba. Prisiljavanje da nešto uradi s tvara jaku nape­tost kod pacijenta, koju upravo želimo da smanjimo. Kada pacijent nauči da radi tu vežbu sa lakoćom može da leži na stolcu za disanje sa prit iskom na donjem delu leđa. Stolac je smešten pored kreveta, tako da

S e glava pacijenta može oslanjati na krevet. Takođe ^e kaže pacijentu da se preda bolu i da se relaksira. Covek tada otkriva da bol nestaje čim se preda.

210 14* 211

Najveća prepreka prevazilaženju bola u leđima je strah, s t rah od bola. Treba da pomognemo pacijentu da prevaziđe svoj strah, ukoliko želi da se potpuno oslobodi bola. S t rah stvara napetost, a napetost pro­izvodi bol. Pacijenti bivaju uhvaćeni u začarani krug iz koga izgleda da nema izlaza sem operacije. Ja ni­kada ne savetujem operaciju, pošto ona ne čini ništa mišićnoj napetosti koja je s tvarni uzrok tegoba. Stav­ljanje udlaga na leđa može ukloniti bol, smanjujući pokretljivost leđa, ali ja znam ljude koji su imali više od jedne takve operacije bez značajnog poboljšanja. Ti ljudi su postigli značajna poboljšanja bioenerget-skom terapijom.

Bol može da se ukloni ponovnim uspostavljanjem pokretljivosti donjeg dela leđa. Međutim, da bi se to postiglo, mora se prvo proradit i s trah. Ti pacijenti ne samo da se plaše bola, oni se plaše onoga što bol pod-razumeva — jer je bol signal opasnosti. Oni se plaše da će im se leđa stvarno slomiti. Taj strah se pojav­ljuje dok leže preko stolca oslanjajući se donjim delom leđa. Kada ih p i tam čega se plaše kada počne da ih boli, odgovor je bez razlike: „plašim se da će mi se slomiti leđa".

Tokom mog dugogodišnjeg iskustva niko nije povre-dio leđa radeći bioenergetske vežbe, ukoliko ih pra­vilno radi. Raditi ih pravilno, ne znači koristiti ih da bi se prodrlo do problema, već da bi se na telesnom nivou stupilo u kontakt sa problemom. Nijednu vežbu ne t reba gurat i dalje od opasne tačke, a to je kada osoba postane uplašena. Kada se to desi, potrebna je analiza s traha. Treba postaviti pitanja kao : „Kako ste došli na ideju da vam se leđa mogu slomiti?" i »**§§ može izazvati lomljenje leđa?" pre ili kasnije, pacijen­tu postaje moguće da poveže svoj s t rah od lomljenja leđa sa nekom situacijom iz detinjstva. Na primer, moze se setiti da su mu roditelji pret i l i : „Ako te samo uhva­tim, slomiću ti leđa". To se može reći buntovnom de­tetu, gde ta pretnja znači da bi roditelj slomio detetov duh ili kičmu detinjeg otpora. Dete može protiv te pretnje reagovati stežući leđa kao da kaže: „Nećeš me slomiti". Ali, jednoga dana, leđa postaju hronično ukru-ćena, strah od sloma leđa postaje s t ruktur i ran u telu kao deo odbrana.

Nije nužno da jasno izražena verbalna pretnja do­vede do ukočenih leđa. Mnogo češće se javlja otvoren 1

212

konflikt volje, kada dete može nesvesno ukrut i t i leđa da bi održalo svoj integritet. U svim slučajevima, uko­čenost leđa označava nesvesni otpor, uzdržavanje od predavanja ili popuštanja. Mada takvo držanje ima pozitivan aspekt, održavanje integriteta takođe ima i negativan aspekt, uzdržavanje od pokazivanja potreba, želja i ljubavi. Ukočenost sprečava predavanje plakanju i prepuštanje seksualnoj želji. Kada ljudi plaču, ka­žemo da se ras turaju od plakanja i jecanja. S t rah od lomljenja je u osnovi s t rah od rasturanja, popuštanja i predaje. Pacijentu je važno da uspostavi vezu koja će mu omogućiti da razume poreklo tog straha.

Osoba se ne može slomiti, ukoliko nije u klopci, kao što su deca u klopci odnosa sa roditeljima. Pacijenti nisu u tom položaju. Svakom pacijentu se kaže da je slobodan da radi ili ne radi vežbu i da t reba da se oseća slobodno da prekine kada god zaželi. Ali, paci­jenti i ljudi uopšte zarobljeni su svojom ukočenošću i hroničnim mišićnim napetost ima; oni projektuju to osećanje u odnose sa ljudima. Vežbe nikada ne t reba prisilno raditi, jer to povećava osećanje zarobljenosti. Treba ih raditi kao sredstvo da se oseti šta se dešava u telu i zašto se dešava. Ne možemo dozvoliti da se krećemo kroz život osećajući da će nas to slomiti ako ne budemo oprezni, jer će se tada to sigurno i desiti.

Pomenuo sam da ima nekoliko načina da se utiče da noge počnu da vibriraju. Možda je najjednostavnija vežba koju koristimo ona u kojoj pacijent leži na le­đima na krevetu i isteže obe noge naviše. Ako su članci savijeni i pete guraju naviše, zatezanje mišića na zadnjoj strani nogu će uzrokovati vibriranje nogu.

Vibriranje tela, sem funkcije oslobađanja napetosti, ima još jednu značajnu funkciju. Ovo omogućava čo­veku da doživi nevoljne pokrete tela i da uživa u njima. To su ispol javan ja života tela i njegovih vibran-tnih snaga. Ako se čovek toga plaši, osećajući da mora imati potpunu kontrolu nad sobom sve vreme, izgubiće spontanost i završiti kao rigidna, automatizovana osoba.

Da se izrazim još snažnije, nevoljni pokret i tela su suština života. Lupanje srca, ciklus disanja, peristal-tički pokreti creva — sve su to nevoljne akcije. Ali, cak i na nivou celokupnog tela, ti nevoljni pokreti su najznačajniji! Grčimo se sa smejanjem, plačemo zbog oola ili tuge, t resemo se od besa. skačemo od radosti, Poskakujemo od uzbuđenja i smešimo se od zadovolj-

213

stva. Jer , to su spontane, nevoljne akcije, one nas pokreću na dublji, smisaoniji način. Ali, među ovim nevoljnim odgovorima onaj koji je najpotpuniji , koji pruža najviše zadovoljstva, koji je najsmisleniji, jeste orgazam u kome se karlica kreće spontano a celo telo se grči u ekstazi rasterećenja.

Seksualno rasterećenje

Zadovoljavajuće seksualno rasterećenje oslobađa višak uzbuđenja u telu, smanjujući velikim delom opšti nivo napetosti. U seksu se višak uzbuđenja usmerava na genitalni apara t i oslobađa se u klimaksu. Doživljaj zadovoljavajućeg seksualnog rasterećenja dovodi do ose­ćanja mira, opuštenosti i pospanosti. Sam doživljaj pru­ža krajnje zadovoljstvo i osećanje ispunjenosti. Može se javiti misao: „Aha! To je, znači taj život. Tako je dobro, to je prava stvar."

Ovo podrazumeva da ima seksualnih iskustava i su­sreta koii ne pružaju zadovoljstvo i koji ne vode tak­vom zaključku. Čovek može imati nezadovoljavajući seksualni kontakt, kada se uzbuđenje penje ali ne do­stiže vrhunac te se ne rasterećuje. Ako se to desi, čovpl* ostaje u frustriranom, razdraženom i nemirnom staniu. Ali, nedostatak vrhunca ne vodi nužno do fru­stracije. Kada je oošti nivo seksualnog uzbuđenja nizak Odsustvo vrhunca ne uznemirava telo. To može postati psihička tegoba, ukoliko se smatra znakom imnotencije. Ali, psihičke tegobe se mogu izbeći ako se shvati da do vrhunskog uzbuđenja nije došlo zato što je oošti nivo seksualnog uzbuđenja bio nizak, u kom slučaju seksualni kontakt, ako se radi o osobama koje mare jedna za drugu, može sam po sebi da pruži zadovolj­stvo.

Dalje, nije svaki seksualni kontakt potouno zado­voljavajući. Ima dpl i r rp ' čnog rasterećivania kada se oslo­bađa s a m o d^o uzbuđenja. Može s e govoriti o delimič-nom vađovolipniu. ali je kontradiktorno tako nešto reći. Zadovoljstvo označava komnletnost ili potnunost, mada takva kontradikcija m o ž e da postoji i z a i s t a po­stoji u osećaniima ljudi. Neko može hiti zadovoljan sa 80 posto rasterećenja, ako je to naiviše što ie mo<*ao da D o s t i g n e , z b o g t o c a što se u ospćania unliće fizički faktor i menja ih. Žena koja ranije nije postizala vr-

214

hunsko seksualno uzbuđenje, a sada ga postigne, do-živeće to kao nagradu i kao zadovoljavajuće iskustvo bez obzira na stepen rasterećenja. To osećanje možemo opisati jedino upoređujući ga sa prethodnim doživlja­jima; u tom slučaju poređenje je vrlo povoljno.

Do sada sam izbegavao da koristim reč „orgazam" zbog toga što se mnogo koristi na pogrešne načine i pogrešno se shvata . Reći, kao što je to Albert Ajnštajn rekao, „orgazam je orgazam", samo je igra reči. On je izjednačio orgazam sa vrhuncem, što je pogrešno i ne pravi razliku između stepena rasterećenja i zado­voljstva. Kao što svako t reba da zna, nema dva sek­sualna odnosa koja su jednaka po osećanjima ili do­življaju. Nema dva jednaka orgazma. Stvari i događaji su slični samo kada su osećanja odsutna. Svako iskustvo u koje su uključena osećanja je jedinstveno.

Rajh koristi izraz „orgazam" u vrlo specifičnom smi-slu, podrazumevajući potpuno prepuštanje seksualnom uzbuđenju sa potpunim uključivanjem tela u konvul-zivnim pokret ima pri rasterećivanju. Orgazam, onakav kakvim ga je Rajh opisao, dešava se povremeno i to je ekstatički doživljaj. Ali, to se takođe vrlo retko dešava, kao što je sam Rajh shvatio. Potpuna uklju­čenost u neku situaciju je neuobičajena u našoj kul­turi. Svi mi imamo previše konflikata da bismo se potpuno predali osećanjima.

Mislim da t reba da koristimo reč „orgazam" da bismo opisali seksualno rasterećenje u kome ima pri jatnih spontanih konvulzija i nevoljnih pokreta tela i karlice, što pruža zadovoljstvo. Kada je u senzacije oslobađa­nja i rasterećenja uključen samo genitalni apara t čini nii se da bi to bila previše ograničena reakcija da bi se nazvala orgazmom. To t reba opisivati ejakulacijom kod muškaraca i v rhuncem kod žena. Da bi se reakcija kvalifikovala kao orgazam, rasterećenje t reba da se proširi na druge delove tela — u najmanju ruku na karlicu i noge — i t reba da ima nevoljnih, prijatnih Pokreta tela. Orgazam t reba da bude iskustvo koje pofcreće. Pokrenut i smo orgazmom. Ako je naše celo telo ili naše biće spontano pokrenuto, posebno ako reagujemo srcem, onda doživljavamo pun orgazam. To je ono čemu se svi nadamo baveći se seksualnim ak­tivnostima.

Orgazam, bilo da je potpun ili delimičan u pogledu u ključenosti tela, oslobađa napetost u onim delovima tela

215

koji aktivno reaguju. Rasterećenje, međutim, nije stal­no. Pošto smo svakodnevno izloženi stresovima, nape­tost se ponovo može izgraditi. Čoveku je potreban zadovoljavajući seksualni život, a ne samo jedno zado­voljavajuće iskustvo da bi održavao nizak nivo tenzije u telu.

Neću da s tvaram misteriju od orgazma, mada veru­jem da je ta funkcija kritično važna. To nije jedini način oslobađanja napetosti, niti t reba svesno da se koristi t im ciljem. Covek ne plače da bi se oslobodio napetosti ; plače zato što je tužan, mada je plakanje osnovni način oslobađanja napetosti. Cak i ako potpuni orgazam pruža najviše zadovoljstva i ako je najefikas­niji način rasterećivanja, ne znači da je seks bez tak­vog orgazma besmislen i lišen zadovoljstva. Bavimo se seksom zbog zadovoljstva i to t reba da bude glavni kr i ter i jum našeg seksualnog ponašanja. Sve što ja tvr­dim jeste da je potpuni orgazam u tolikoj meri prijat­niji da može da dostigne visinu ekstaze. Ali, pošto stepen zadovoljstva zavisi od količine prethodnog uz­buđenja koje je van naše volje ili kontrole, moramo biti zahvalni za bilo kakvo zadovoljstvo koje doživ­ljavamo.

Problem sa kojim se mnogi ljudi suočavaju jeste da su tenzije u njihovom telu tako duboko strukturirane da se orgastičko rasterećenje retko događa. Prijatni pokreti grčenja su previše zastrašujući, a predavanje se doživljava kao pretnja. Bez obzira na to šta ljudi govore, mnogi se plaše i nisu u stanju da se predaju snažnim seksualnim osećanjima, mada mnogi pacijenti na početku terapije kažu da je njihov seksualni život dobar, da su vrlo zadovoljni, da nemaju seksualnih problema. U nekim slučajevima oni ne znaju za bolje i kada dozive malo zadovoljstvo misle da je to ono što se podrazumeva pod seksom. U drugim slučajevima radi se o obmanjivanju sebe. Naročito je muški ego sklon da postavi odbranu negiranja bilo kakvog ose­ćanja seksualne neadekvatnosti . Kako terapija napre­duje, oba tipa ljudi postaju svesni koliko je njihov seksualni život bio neadekvatan. To saznanje stiču do­življavajući potpunije i zadovoljavajuće seksualno ras­terećenje.

Kod svakog čoveka telo pokazuje pravo stanje sek­sualnog funkcionisanja. Covek čije je telo relativno oslobođeno jakih tenzija pokazivače refleks orgazma dok

leži na krevetu i diše. Tu telesnu reakciju sam opisao u prvoj glavi, dok sam diskutovao o svojoj terapiji sa Rajhom. Ovde je važno ponoviti taj opis.

Osoba leži na krevetu savijenih kolena tako da su stopala u kontaktu sa krevetom. Glava je zabačena da bi se tako reći uklonila. Ruke leže sa s trane. Kada di­sanje postane lako i duboko i kada nema mišićnih na­petosti koje sprečavaju respiratorne talase koji prolaze kroz telo, karlica će se sa svakim udahom spontano kretati. Dizače se sa izdisanjem, a padati nazad sa udi­sanjem. Glava se kreće u suprotnom pravcu — napred sa udisanjem, nazad sa izdisanjem. Sledeća slika to pokazuje.

IZDISANJE - POKRET KARLICOM U NAPRED

•UDISANJE - POKRET KARLICOM UNAZAD

Rajh je naslikao taj refleks kao pokret u kome su dva kraja tela zajedno. Glava, međutim, ne učestvuje u t im pokret ima unapred, već pada unazad.

216 217

Ako se gleda slika i zamisli kako se podižu ruke, po­kret može da se opiše kao akcija okruživanja ili ogra­đivanja. To podseća na akciju amebe koja pliva oko parčeta hrane da bi ga okružila i progutala. Pokret je

OSLOBAĐANJE -REFLEKS ORGAZMA

POLOŽAJ LUKA

REFLEKS ORGAZMA - OSLOBAĐANJE POLOŽAJA LUKA'

mnogo primitivniji od sisanja u kome glava igra domi­nan tnu ulogu. Sisanje se odnosi na udisanje. Kada se pojavi udisanje, glava ide unapred a grlo i karlica se kreću u n a z a d .

Taj pokret se zove refleks orgazma, zbog toga što se pojavljuje u svakom slučaju potpunog orgazma. Kod delimičnog orgazma takođe ima nevoljnih pokreta kar-lice, ali se ne uključuje čitavo telo. Jedna stvar treba da bude jasna. Refleks orgazma nije orgazam. Refleks se pojavljuje na niskom nivou uzbuđenja i predstavlja nežne pokrete. Covek doživljava refleks kao prijatno osećanje unutrašnje slobode i lakoće. To podrazumeva odsustvo tenzija u telu.

Razvoj refleksa orgazma u terapeutskoj situaciji nije garancija da će pacijent imati potpun orgazam u seksu­alnom odnosu. Te dve situacije se radikalno razlikuju. U seksu, nivo uzbuđenja je vrlo visok i to otežava pre­puštanje. Treba da se stekne sposobnost tolerisanja vi­sokog nivoa uzbuđenja, a da se ne postane napet ili anksiozan. Druga razlika je u t o m e da je terapeutska situacija tako napravl jena da daje podrške pacijentu. Terapeut je tu zbog njega. U seksualnom o d n o s L i j e

drugačije, jer je seksualni pa r tne r lično uključen u odnos i ima neke zahteve. Bez obzira na to, izvesno je da ako osoba nije u mogućnosti da se prepust i refleksu u dopustivoj atmosferi terapeutske situacije, malo je vfr; rovatno da će biti sposobna da to uradi u atmosferi visokog napona pri seksualnom kontaktu.

Zbog toga bioenergetska terapija ne stavlja naglasak na refleks orgazma, kao što je to činio Rajh. Ne znači

da to nije važno i da terapija nema za cilj da to raz­vije, već da jednak naglasak treba staviti na pacijentovu sposobnost da se snađe u situaciji. To se čini tako što se energetskom naboju omogućava da protiče kroz noge i stopala, u kom slučaju refleks stiče drugačiji kvalitet.

Kada se naboj kreće od podloge prema gore, nežnoj akciji se dodaje agresivan element. Prvo hoĆLi da kažem da agresivan ne znači sadistički, besan ili grabljiv. To znači snažan u pozitivnom smislu. Reč agresija se u teorijama ličnosti koristi da označi sposobnost da se ide za onim što se hoće. To je suprotno od pasivnosti, koja označava čekanje da neko drugi uradi ono što mi hoćemo.

U prvoj knj iz i 5 0 koju sam napisao izložio sam pret­postavku o postojanju dva inst inkta nazvana čežnja i agresija. Čežnja je povezana sa erosom, ljubavlju i než-nošću. KarakteriŠLi je pokret i uzbuđenja duž prednje strane tela, što se opaža kao nežan erotski kvalitet. Agresija proizlazi iz proticanja uzbuđenja kroz mišićni sistem, posebno kroz velike mišiće leđa, nogu i ruku. Ti mišići se angažuju pri stajanju i kretanju. Prvobitno značenje reči „agresija" je „kretat i se prema nečemu". Ta akcija zavisi od operisanja ovih mišića.

Agresija je neophodna komponenta seksualnog akta i kod muškarca i kod žene. U odsustvu agresije, seks

l je sveden na senzualnost, na erotsku stimulaciju bez klimaksa ili orgazma. Nema agresije ukoliko nema ob­jekta prema kome će se kretat i , objekta ljubavi u seksu, a zamišljenog objekta u masturbaciji .

Opet, t reba da naglasim da agresija nema nužno ne­prijateljske namere. Kretanje može biti motivisano lju­bavlju ili nepri jatel jstvom; to je, u stvari , pokret koji čini agresiju.

Agresija je takođe snaga koja nam omogućava da se suočimo i izađemo nakraj sa stresom. Kada bi različite karakterne s t rukture bile poredane prema iznosu raspo­ložive agresije, redosled bi potpuno odgovarao hijerarhiji karakternih s t ruktura . Treba shvatiti da je agresija psi­hopatskog karak te ra pseudoagresija. Pravac pacijentove a gresije nije ka onome što on želi, već ka dominaciji. p oš to postigne kontrolu, postaje pasivan. S druge s t ra-

50 Lowen, The Physical Dynamics of Character Structure, op. cit., takođe štampano u mekanom povezu pod naslovom The Language °f the Body, op. cit.

218 219

ne, mazohista nije pasivan kao što to izgleda. Njegova agresija je skrivena. Pojavljuje se kroz kukanje i ža-lopojke. Oralni ka rak te r je pasivan, pretežno zbog svo­je nerazvijene muskulature . Rigidni ka rak te r je prete-rano agresivan, da bi nadoknadio svoje unutrašnje ose­ćanje frustracije.

Sada, kada u seksu imamo racionalnu osnovu za agre­siju, terapija t reba da pomogne osobi da razvije svoju seksualnu agresivnost, što je nagli pokret karlice i kod muškaraca i kod žena. Obrat i te pažnju da koristim reč „pokret" umesto „posezanje" koje sam koristio za opi­sivanje refleksa.

Pokretanje karlice unapred može se izvršiti na tri načina: Može se gurnut i karlica unapred kontrahujući mišiće stomaka. Međutim, posledica toga je napetost prednje s t rane tela i presecanje proticanja nežnih i erotskih osećanja u stomak. Rečeno jezikom tela, to predstavlja posezanje bez osećanja. Može se takođe gur­nuti otpozadi p rema napred, kontrahujući mišiće zad­njice. Ta akcija napinje osnovu karlice i ograničava ras­terećenje genitalnog aparata . To su uobičajeni načini pokretanja u seksu. Ljudi p rave istu vrs tu pokreta u terapiji, kada im se kaže da kreću karlicu unapred.

Treći način kretanja karlice unapred je odupiranje nogama o podlogu. Ta akcija će pokretat i karlicu una­pred ukoliko se kolena drže u savijenom položaju. A kada se prit isak na podlogu smanji, karlica pada nazad. Međutim, ta akcija zavisi od sposobnosti čoveka da us-meri svoju energiju u stopala. U tom tipu kretanja kar­lice sav stres je u nogama. Karlica je bez napetosti i više se njiše nego što se gura ili vuče.

Dinamika energije tih pokreta je prikazana na sle-dećim slikama koje i lustruiu tri osnovna pokreta ljud­skog tela u odnosu na podlogu: hodanje, ustajanje i gu-ranje karlicom. Princip u osnovi t ih akcija je onaj koji sam ranije pominjao: akcija-reakcija. Ako čovek pr> tiska podlogu, ona mu uzvraća pritiskom i čovek će se kretat i . Na istom principu radi i raketa koja leti-Energetsko otpuštanje na kraju rakete gura raketu unapred. Evo kako taj princip radi u t r i pomenute akcije.

Hodanje: Zauzmite položaj sa stopalima razdvojenim oko 15 cm, sa savijenim kolenima i uspravnim telom-Prebacite težinu na prednji deo stopala. Pri t isnite des­

nom nogom prema dole, dignite levu i prebacite je na­pred. Kada podignete desnu petu zakoračićete napred levim stopalom. Ponavljanje tog procesa sa smenjiva-njem stopala čini hodanje.

A B. C.

STAJANJE PRITISKANJE KRETANJE NADOLE UNAPRED

Dizanje: Zauzmite isti položaj, ali sa kolenima još više savijenim. Prebaci te težinu na prednji deo stopala i pritiskajte nadole. Međutim, sada ne dižite levo sto­palo niti podižite pe tu sa podloge. Ako se pete drže pod­loge, nećete moći da se krećete unapred. Pošto rezul­tanta sile vaše akcije prit iskanja nadole mora imati neki efekat, otkrićete da su vam kolena ispravljena i i da se dižete do potpunog položaja stajanja.

Pokret karlicom: Zauzmite isti položaj kao kod diza­nja. Prođite kroz istu proceduru kao kod druge vežbe, ali ne dopustite da vam se noge sasvim isprave. Nećete se podići ukoliko su vam kolena savijena, i nećete ići unapred ukoliko vam pete ostaju na podlozi. Jedini Pokret koji se može izvršiti kao rezultanta sila jeste Pokret karlice unapred. Ako vam je karlica ukočena, bićete u izometričkoj situaciji u kojoj sile deluju na

220 221

D I Z A N J E

A S T A J A N J E SA SAVIJENIM K O L E N I M A

B. N A G I N J A N J E U N A P R E D

C. DIZANJE

muskulaturu, ali pokret ne može da se javi. Pokret se neće dogoditi ukoliko napetost u nogama sprečava kre­tanje rezultantnih sila p rema gore, niti će se dogoditi ukoliko napetost u karlici zadržava i sprečava slobod­no kretanje.

P O K R E T KARLICOM U N A P R E D

A. S T A J A N J E SA B L J U L J A N J E TEŽINOM N A KARLICE P R E D N J E M D E L U U N A P R E D

222

Napetosti u predelu karlice se oslobađaju kroz razli­čite vežbe, masažu, gnječenje napetih mišića. Napeti mišići se mogu napipati bilo kao čvorovi ili kao zateg­nuta struna. Nadam se da ću mnoge od vežbi koje ko­ristimo u bioenergetici prikazati u posebnoj knjizi, u priručniku za bioenergetske vežbe 5 1 . Ta knjiga bi t re­balo da omogući razumevanje int imnog odnosa između ličnosti i tela.

Jedna vari janta poslednje vežbe koju koristim za oslobađanje karlice opet uključuje padanje. Opisaću je ovde, ako neki čitalac želi da je isproba.

STOLAC ILI STOLICA

Zauzme se položaj ispred stolca, ili obične stolice, koja se samo malo dodiruje radi održavanja ravnoteže, stopala su razdvojena oko 15 cm, a kolena skoro pot-Puno savijena. Telo je nagnuto napred, dok su pete

223

"' U međuvremenu je takva knjiga napisana. Lowen, A. The Way ° Vibrant Health, A manual of bioenergetic exercises. Harper

O l ophone Books, New York, 1977. (Prim, prev.)

malČice podignute sa podloge. Težina tela t reba da bude na prednjem delu stopala, ali ne na prstima. Telo t reba da bude izvijeno unazad, a karlica isturena napred bez naprezanja, da bi se napravio neprekinut luk. U toj vežbi je važno da se sa obe pete prit iska nadole, ali da im se ne dozvoli da dodirnu pod. To se može spre-čiti naginjanjem unapred i držanjem savijenih kolena. Pritisak petama sprečava čoveka da se kreće unapred; savijena kolena sprečavaju da dođe do ustajanja.

Čoveku se kaže da održava taj položaj dokle god može, a da to ne bude test volje ili izdržljivosti. Disanje t reba da bude abdominalno ali lagano. Stomak treba da bude isturen, a karlica da se drži labavo. Kada oso­ba ne može da održava položaj, pada napred na svoja kolena.

U toj vežbi nije neophodno da se koristi bilo kakav svesni pritisak, pošto sila gravitacije deluje kao pritisak prema dole. Ako su još i mišići butina napeti , osetiće se prilična količina bola. Kada bol postane nepodnošljiv, čovek pada. Uopšte rečeno, noge će početi da vibriraju pre nego što čovek padne. Takođe, ako je disanje relak­sirano i duboko i ako čovek ostane razlabavljen, vibra­cije će se proširiti na karlicu, koja će se onda nevoljno kretat i unapred i unazad. Davao sam pacijentima da rade tu vežbu tri ili četiri pu ta kako bi vibratorni po­kret i postali sa svakim pokušajem snažniji. Takođe su mi rekli da je ta vežba od velike pomoći skijašima.

Te vežbe su važne zato što omogućavaju čoveku da na različite načine doživi svoje telo. Takođe pomažu da se s tekne svest o p reprekama i tenzijama, vodeći tako do razumevanja sopstvenih s trahova i anksioznosti. Najčešći s t rah koji ljudi ispoljavaju je s t rah da će biti seksualno iskorišćeni ako se predaju svojim seksualnim osećanjima. Taj s t rah može voditi do roditelja ili uopšte roditeljskih figura suprotnog pola. „Biti iskorišćen" po­kriva mnoštvo grehova, od onog da roditelj ima seksu­alni odnos sa detetom, do prostog zabavljanja na račun dečije seksualnosti. Taj specifični s t rah t reba da bude objašnjen i to može biti urađeno analitički ili na drugi način. U nekim slučajevima će se to pojaviti kada s e

radi vežba padanja. Jedna mlada žena je stajala na jednoj savijenoj nozi

gledajući u ćebe pred sobom i, pošto je mislila o pada­nju, videla je sliku penisa. Onda je izjednačila s t rah od

224

padanja sa s t rahom od seksualnog predavanja — svo­jim osećanjima. Slika penisa ju je podsetila na oca. On je bio sadista; kazala j e : „Tukao me je i ponižavao. Hodao je po kući go, ne obazirući se na moja osećanja". Najviše ju je uznemiravao pogled njegovih očiju: „On me je skidao pogledom".

Nije bilo nužno da dalje objašnjava. Mogao sam ra­zumeti njen problem i saosećati sa njom. Ona nije imala odbrana izuzev da uguši svoja seksualna osećanja. J e ­dini način na koji je ona mogla to da uradi bio je da se povuče u gornji deo svoga tela. To je uključivalo stezanje dijafragme i stvaranje napetosti u s tomaku i karlici. Kao rezultat toga razvila je anksioznost padanja.

Ali anksioznost padanja nije bila jedina posledica te odbrambene akcije. Kada čovek doživi neku uvredu ili biva povređen, njegova pr i rodna reakcija je bes. Samo u slučaju kada je bes zadržan ili inhibiran s trahom, zauzima odbrambeni položaj. Inhibiran bes se preobra­ća u neprijateljstvo ili negativizam. Čovek se sada oseća kriv i njegov odbrambeni stav biva usmeren protiv sopstvenog neprijateljstva ili negativnih osećanja, kao i protiv svih budućih uvreda i povreda. Prema tome, nije dovoljno da čovek shvati i prihvati činjenicu da nije više povrediv na tu vrstu uvreda ili povreda koje je doživeo kao dete. To neće suštinski uticati na njegov odbrambeni položaj tela, pošto odbrana ima drugačiju funkciju — naime, da skrije njegovo neprijateljstvo.

Pomenuo sam u trećoj glavi da dva spoljašnja sloja ličnosti, ego odbrane i mišićno oklopljavanje, funkcio­nišu kao kontrolori emocionalnih slojeva ili slojeva ida u ličnosti. Svaka neurotična ili psihotična osoba se plaši intenziteta osećanja, posebno negativnih osećanja. Objasnio sam da ta osećanja t reba da budu oslobođena ili ispoljena pre nego što jezgro osećanja ljubavi može Početi da potiče potpuno i slobodno u svesti. To t reba da bude urađeno u terapeutskoj situaciji da bi se spre-čio bilo kakav akting aut t ih osećanja prema nekoj ne­dužnoj osobi. Stalna je praksa u bioenergetskoj terapiji da se ohrabruje ispoljavanje osećanja kad god je to Pogodno uradi t i u neposrednoj terapeutskoj situaciji. To bi svakako važilo za pacijentkinju koju sam upravo °Pisao, koja je doživljavala svoga oca kao sadistu koji je ponižavao druge. P r e nego što budemo očekivali da se ona u pozitivnom smislu preda seksualnim osećanji-

15 225

ma, moramo joj dozvoliti da se preda negativnom aspektu seksualnih osećanja.

Treba imati na umu da ova pacijentkinja, ili bilo koja druga koja je patila od slične t raume, ima ambi­valentan odnos prema muškarcima. Kao devojka i žena ona voli muškarce, uključujući i svoga oca, ali kao dete koje je doživelo uvrede i ponižavanja od muškarca, ona sada mrzi sve muškarce. Delom svoje ličnosti ona bi htela da njima uradi ono što su oni njoj uradili — da ih povredi i ponizi. Ona se nije usuđivala da ispolji takva osećanja dok je bila dete, i ne usuđuje se da ih ispolji sada kada je odrasla. Ona takođe zna da su ta­kva osećanja destrukt ivna u svakom odnosu sa ljudima, kao što su bila destrukt ivna u njenom iskustvu. Ona je t ime teško svezana i terapija t reba da joj pomogne da se oslobodi toga. Jedini način da se to postigne jeste da se omogući da da oduška svojim negativnim oseća­njima.

Nekoliko vežbi je pogodno za to. Jedna je da se paci­jentu da peškir koji se može uvijati rukama. Peškir može predstavljati bilo koju osobu. U ovom slučaju to bi mogao biti njen otac, mladić sa kojim se zabavlja, ili ja, drugi predstavnik omraženog muškog pola. Uvija­jući peškir, pacijentkinja može da kaže sve one stvari koje je želela, ili bi volela da kaže svome ocu, ili bilo kojem muškarcu. „Ti si čudovište. Mrzim te. Ponizio si me i ja te prezirem. Zavrnuću ti šiju, otkinuti glavu; onda ne bi mogao da me gledaš t im tvojim lascivnim očima." Očigledno je da peškir takođe može predstav­ljati penis. Uvrćući peškir, ona se može osloboditi mno­gih neprijateljstava prema tom organu.

Ta vežba se ne radi rutinski . Ona ima vrednost samo kada prat i pacijentova obelodanjivanja traumat­skih doživljaja. Takav doživljaj ne mora da bude seksualni. Ova vežba se može koristiti za oslobađanje bilo kojeg neprijateljstva ili osećanja besa, koji s U

proizašli iz neke uvrede ili povređivanja. Sledeća vežba je izrazito seksualna i u ovom slučaju

bi više odgovarala. Pacijent se postavi na krevet tako da bude na kolenima i laktovima, da zarije prste nogu u dušek. To je čest muški položaj u seksualnom od­nosu. Sada pacijent, muški ili ženski, udara karlicom o krevet žestokim pokretima. To se može uraditi s a

ili bez glasovnog izražavanja. Ako se koriste reči, one bi neizostavno bile zle, vulgarne i uvredljive.

226

Kada se pacijent prepust i toj vežbi oseća silno ras te­rećenje. Dozvolio je da to izađe iz njega na način koji nije destruktivan ni za njega ni za druge. Sasvim je u redu biti vulgaran u takvoj situaciji, jer ta akcija ima za cilj da ponizi drugoga, ali se čovek oseća čisto, kao da je oprao svoje prl jave ruke. To osećanje čistoće koje se javlja jeste bes, jasan bes prema osobi koja je nanela povredu. Taj bes onda može da bude izražen udaranjem teniskim reketom po krevetu. To udaranje nije ni ponižavajuće ni kažnjavajuće. Ono samo potvr­đuje pacijentovo pravo da poštuje sebe kao individuu i da očvrsne to osećanje poštovanja. Covek ne može sebe ceniti ukoliko nije u stanju da bude besan na nekoga ko mu nanosi ličnu uvredu ili ga povređuje.

Sa svakim oslobađanjem neprijateljskih ili negativ­nih osećanja, anksioznost padanja se smanjuje. Isto važi za svako valjano izražavanje besa. Ali, anksioz­nost padanja se ne uklanja samo tim manevrom. Ona i dalje postoji sama za sebe, kao s t rah sa kojim se treba suočiti. Covek se ne uči recima da se prepust i bez straha, već akcijom. A u tom procesu čovek takođe nauči da za sopstveno cenjenje i sopstvenu seksualnost ustane protiv svih ljudi, uključujući i terapeuta .

Treba da dodam da svaka vežba oslobađa ne samo prigušena osećanja već takođe i mišićnu napetost. Pa ­danje oslobađa noge od napora da se iz s t raha drži uspravno. Njihanje karlice (to radimo unazad da oslo­bodimo mišićnu napetost povezanu sa prigušenim anal­nim sadizmom) smanjuje napetost mišića u but inama i karličnom pojasu. Uvrtanje peškira i udaranje kre­veta imaju sličan efekat na druge delove tela.

To su tipične vežbe za izražavanje emocija. One nisu jedine koje se koriste u bioenergetici, niti su ograni­čene na negativna, neprijateljska osećanja i bes. Pose­zanje za kontaktom, nežno dodirivanje i držanje, ko­riste se za izražavanje privrženosti i čežnje. U slede-ćoj glavi ću diskutovati o prirodi izražavanja sebe i opisati neke načine na koje radimo sa problemima u samoizražavanju. Međutim, ovde su potrebna dva zavr­šna komentara .

Naglasak na ispoljavanju negativnih osećanja je za­snovan na kliničkoj činjenici da čovek koji ne može da kaže ne, ne može da kaže ni da. Prema tome, važno Je da čovek bude sposoban da ispolji neprijateljska

15« 227

osećanja ili bes kad god se ukaže prava prilika za to. Išao sam u filozofske implikacije tog stanovišta u knjizi Zadovoljstvo: Kreativan pristup životu. Bilo bi nerealno zamisliti l judsku ličnost kao da je po prirodi samo pozitivna. Ona je pozitivna prema životu a negativna prema antiživotu. Međutim, neki ljudi su zbunjeni i mešaju jedno sa drugim. Obe vrste sila postoje na svetu i naivno je misliti drugačije. Ako možemo napraviti razliku među njima, onda negativnost ima odgovara­juće mesto u l judskom ponašanju.

Prividno prenaglašavanje izražavanja tela može vo­diti čitaoca do uverenja da reči u bioenergetskoj te­rapiji nisu važne. Što se tiče moga rada, to svakako nije tačno, i ja ću govoriti o ulozi reči u poslednjoj glavi. Ne verujem da prenaglašavamo izražavanje tela. Ovde je to naglašeno zato što je u mnogim drugim terapi jama zapostavljeno. Reči ne mogu zameniti po­krete tela, ali telesni pokreti takođe nisu ekvivalent jeziku. Oba imaju svoje mesto kako u terapiji tako i u životu. Mnogi moji pacijenti imaju teškoća da se izraze na zadovoljavajući način koristeći jezik. Kao i svaki drugi terapeut , ja radim sa njima na njihovim problemima. Međutim, svi moji pacijenti imaju teš­koća da se potpuno izraze na telesnom nivou i taj problem je glavna žiža bioenergetike. Takođe sam na­šao da telesni problemi leže u osnovi verbalnih, mada nisu identični sa ovima. Lakše je izbaciti bujicu reči o seksu, nego uploviti u seks.

228

J

IX SAMOIZRAŽAVANJE I PREŽIVLJAVANJE

Samoizražavanje i spontanost

Samoizražavanje opisuje slobodnu, pr i rodnu i spon­tanu aktivnost tela i kao samoočuvanje je suštinska osobina svih živih organizama. Svaka aktivnost tela doprinosi samoizražavanju, počev od najosnovnijih, kao što su hodanje i jedenje, pa do najprofinjenijih, kao što su pevanje i plesanje. Način na koji čovek hoda, na primer, ne samo da ga definiše kao ljudsko biće (nema druge životinje koja hoda kao čovek) već tako­đe određuje njegov pol, približno određuje godine, ka­rakternu s t rukturu i individualnost. Nema dve osobe koje hodaju potpuno isto, koje imaju potpuno isto lice ili se ponašaju istovetno. Ličnost se izražava kroz svaku akciju koju preduzima ili svaki pokret koji telo čini.

Akcija i telesni pokreti nisu jedini modaliteti samo­izražavanja. Forma i oblik tela, boja, kosa, oči, glas, određuju vrstu i pojedinca. Možemo sa slike prepoznati lava ili konja; tu nema pokreta niti akcije. Možemo čak prepoznati određenog konja, ako smo ga poznavali, kao što možemo da prepoznamo čoveka sa slike. Zvuči i mirisi takođe identifikuju i vrs tu i pojedinca.

Prema toj definiciji, samoizražavanje obično nije svesna aktivnost. Možemo svesno biti ekspresivni ili možemo biti svesni svoje ekspresivnosti. Ali, bez obzira na to da li smo svesni toga ili ne, mi neprestano nešto izražavamo. Iz toga proizlaze dve važne stvari. Jedna je da samstvo nije ograničeno na svesno samstvo i da nije identično sa egom. Druga je da ne t reba ništa da Uradimo da bi bili ekspresivni. Ostavljamo utisak na ljude svojim prisustvom i ponekad ono što ne radimo

229

ostavlja dublji utisak nego kada se t rudimo da budemo ekspresivni. U ovom drugom slučaju, rizikujemo da osta­vimo utisak osobe koja očajnički želi da bude cenjena. A svest o sebi može inhibirati našu ekspresivnost.

Spontanost, a ne svesnost, jeste suštinski kvalitet ekspresivnosti. Abraham Maslov (Maslow), u neobjav­ljenom tekstu Kreativni stav kaže:

Potpuna spontanost je garancija iskrenog izražavanja prirode i stila jedinstvenog, slobodno funkcionišućeg organizma. Obe reči, spontanost i ekspresivnost im­pliciraju iskrenost, neutralnost, istinoljubivost, nepre-predenost, neimitiranje itd., jer impliciraju neinstru-mentalnu prirodu ponašanja, odsustvo namernog „pokušavanja", odsustvo napregnute težnje, odsu­stvo smetnji protoku impulsa i slobodnom radioak­tivnom izražavanju duboke ličnosti.

Zanimljivo je da spontanost mora da se definiše ne­gativnim terminima, kao odsustvo „namernog poku­šavanja", „odsustvo prepredenosti" , „odsustvo smetnji". Ne može neko obučavati druge spontanosti. Covek ne uči da bude spontan i terapija, prema tome, ne može ljude obučavati u tome. Pošto je cilj terapije da po­mogne ljudima da postanu spontaniji, ekspresivniji, što zauzvrat vodi do pojačanog doživljavanja sebe, tera-peutov t rud treba da bude usmeren ka otklanjanju prepreka slobodnom izražavanju sebe. Onda je nužno razumeti te prepreke. Za mene to znači bioenergetski pristup problemima inhibiranog samoizražavanja.

Poređenje spontanog ponašanja sa naučenim razjaš­njava vezu spontanog ponašanja i samoizražavanja. Na­učeno ponašanje u celini odražava ono što je poje­dinac naučio i, p rema tome, t reba da se posmatra kao izražavanje ega ili superega s ali ne i samstva. Međutim, ta razlika se ne može strogo primeniti , pošto mnoga ponašanja sadrže elemente i naučenog i spontanog po­našanja. Govor je dobar primer. Reči koje koristimo su naučeni odgovori, ali govor je više od reči i fraza — uključuje modulacije, ton, r i tam i gestove, koji su dobrim delom spontani i jedinstveni za svakog govor­nika. Onaj ko govori dodaje svome govoru boju i bo­gatstvo izražavanja. S druge strane, niko se neće radi spontanosti zalagati za izvrtanje uobičajenog značenja reči i zapostavljanje gramatičkih pravila. Spontanost

odvojena od ego kontrole je haos i nered, uprkos či­njenici da se ponekad razume brbljanje bebe ili toro-kanje shizofreničara. Odmeren iznos ravnoteža između ego kontrole i spontanosti dozvolio bi impulsu da se izrazi u najefikasnijoj formi a da ipak bude pod snaž­nim uticaj em života te osobe.

Dok je direktno izražavanje impulsa spontana akcija, a t ime i direktna, manifestacija unutrašnjeg samstva, ne može se za svako impulsivno reagovanje reći da je samoizražavanje. Reaktivno ponašanje ima spontani aspekt koji je varljiv, jer je uslovljen i predodređen prethodnim iskustvom. Ljudi koji lako postaju besni kad god su frustrirani mogu izgledati kao spontani, ali to protivreči eksplozivnom kvali tetu njihovog ponašanja. Eksplozivnost proizlazi iz blokiranja impulsa i sakup­ljanja energije iza prepreke, odakle se oslobađa na na j ­manju provokaciju. Reaktivno ponašanje proizlazi iz „ometanja protoka impulsa" i izraz je blokiranog sta­nja organizma. Međutim, da bi se uklonile duboko s t ruktur i rane prepreke, t reba u kontrolisanoj te rape-utskoj situaciji ohrabrivat i takve eksplozivne reakcije.

Bioenergetiku zbog toga ponekad kritikuju. Mnogi terapeuti naivno pretpostavljaju da u l judskom pona­šanju nema mesta nasilju. Pi tam se kako bi takva osoba reagovala ako bi joj život bio u opasnosti! Takva opasnost je u prošlosti visila nad glavama mnogih mo­jih pacijenata. Nije važno da li je pretnja bila izvr­šena. Deca to ne mogu da razlikuju. Njihovo nepo­sredno i pravo spontano ponašanje je nasilničko. Kada je ta reakcija sprečena ili inhibirana s t rahom od kaz­ne, uspostavlja se uslov za unutrašnje reakt ivno pona­šanje. Ova inhibicija se neće razrešiti kroz ponovno uveravanje i ljubav, već samo kada takvo ponovno uveravanje i l jubav daju podršku pacijentovom pravu da oslobodi svoje nasilje u kontrolisanoj terapeutskoj situaciji, a ne da ga umesto toga ispoljava u svako­dnevnom životu.

Zadovoljstvo je ključ samoizražavanja. Kad god stvar­no izražavamo šta osećamo, doživljavamo zadovoljstvo koje se može kre ta t i od blagog do ekstatičnog, kao što je slučaj u seksu. Zadovoljstvo samoizražavanja ne zavisi od reakcije okoline; samoizražavanje pruža za­dovoljstvo samo po sebi. Zamolio bih citaoca da zamisli zadovoljstvo koje doživljava kada pleše, da bi shvatio u kojoj meri je zadovoljstvo samoizražavanja nezavisno

230 231

od reakcija drugih. Ne kažem da je pozitivna reakcija drugih na naše samoizražavanje bez ikakvog značaja. Reakcija drugih još više pojačava ili smanjuje doživ­ljaj zadovoljstva. Međutim, zadovoljstvo se ne stvara njihovom reakcijom. Covek ne misli o drugima dok peva tuširajući se, mada je ta aktivnost samoekspre-sivna i pruža zadovoljstvo.

Pevanje je pr i rodna akcija samoizražavanja, kao i plesanje. Ali, pevanje i plesanje gube nešto od svog kvaliteta kada postanu javna predstava — to jest, kada se izgubi spontani impuls da se peva. Covek može imati ego zadovoljstvo od predstave, ali kada je ele­ment spontanosti nizak, proporcionalno tome se sma­njuje i zadovoljstvo. Srećom, takve predstave su ta­kođe neinspirišuće za publiku i obično nemaju tenden­ciju da se ponove. Isto važi za ples, govor, pisanje, kuvanje ili bilo koju aktivnost. Umetniku je značajno da održi visok s tandard predstave, ne izgubivši ose­ćanje spontanosti akcija koje aktivnosti daju svežinu i zadovoljstvo.

U situacijama gde se može biti slobodno spontan, bez ikakve svesne misli o izražavanju, doživljaj zado­voljstva je vrlo visok. Dečija igra ima taj kvalitet. U velikom broju naših akcija postoji mešavina sponta­nosti i kontrole, kontrole koja služi da našim akcijama da oštriji fokus i veći efekat. Kada su kontrola i spon­tanost u harmoniji , tako da svaka od njih pre dopu­njuje onu drugu nego što je sprečava, zadovoljstvo je najveće. U takvoj akciji ego i telo rade zajedno da bi stvorili stepen koordinacije u kretanju koji može biti okarakterisan samo kao gracilnost.

Zadovoljni smo kad nam telo dobro izgleda, jer ono izražava ono što mi jesmo. Zavidimo osobi sa lepom kosom, blistavim očima, belim zubima, čistim tenom, dobrim držanjem tela, gracioznim pokret ima i tako da­lje. Osećamo da toj osobi to predstavlja izvor zado­voljstva i da bi nama takođe bilo izvor zadovoljstva. Teza bioenergetike je da se zdravlje i vitalnost tela odražavaju na izgled. Osećati se dobro i izgledati dobro, ide jedno sa drugim.

Spontanost je funkcija telesne pokretljivosti. Zivo telo nikada nije u stanju potpunog mirovanja, čak ni kada spava. Naravno, vitalne funkcije nikada ne pre­staju da funkcionišu, ali sem njih ima i mnogo nevolj­

nih pokreta koji se pojavljuju tokom spavanja. Oni su mnogo češći kada smo budni i aktivni. Oni se menjaju po kvali tetu i intenzitetu sa stepenom uzbuđenja. Poz­nato je da se deca toliko uzbude da bukvalno skoče. Kod odraslih ljudi ti nevoljni pokreti čine osnovu gesti­kulacije, izraz lica i drugih telesnih akcija. Uopšte govoreći, nismo ni svesni te nevojne aktivnosti kojom više ispoljavamo sebe nego namernim akcijama. Iz toga proizlazi da što je veća pokretljivost organizma to je osoba izražajnija.

Pokretljivost tela je direktno povezana sa energetskim nivoom tela. Za kretanje je potrebna energija. Kada je energetski nivo nizak ili smanjen, nužno se smanjuje i pokretljivost. Direktna linija povezuje energiju sa izražavanjem. Energija * pokretljivost "* osećanja — • spontanost *• ekspresija. Obr­nut redosled takođe važi. Ako je izražajnost jedne osobe sputana, smanjena je i spontanost. Smanjenje spontanosti smanjuje emocionalni nivo, a ovaj opet smanjuje pokretljivost tela i umanjuje mu energetski nivo. Adolf Por tman (Portmann), poznati biolog zain-

SAMSTVO

UNUTRAŠNJI SAMOIZRAŽAVANJE

Ž1VOT

232 233

teresovan za ekspresiju kod životinja, došao je na os­novu svojih studija do sličnog zaključka: „Bogat unu­trašnji ž i v o t . . . zavisi u velikoj meri od . . . stepena sam­stva koje ide ruku pod ruku sa bogatim načinom samo­izražavanja".

Portmanovo stanovište sugeriše međuodnos tri ele­menta u ličnosti: unutrašnj i život, spoljašnji izraz i sam-stvo. Ja vidim svakog od njih kao tačku trougla kome su potrebna preostala dva da bi održali svoju formu.

Kada je izražavanje jedne osobe sprečeno ili ogra­ničeno, ona to može kompenzirat i projektujući ego sliku. Najčešći način na koji se to radi jeste kroz korišćenje moći i najbolji pr imer te projekcije bio je Napoleon. Kako je postajao stariji, bivao je sve niži, jer mu se glava uvlačila u ramena. Zvali su ga „mali kaplar", mada se njegov lik nadvio nad Evropom. Bio je impe­rator koji je imao veliku vlast. Ja vidim potrebu za takvom moći samo kao odraz osećanja inferiornosti na nivou samstva i samoizražavanja.. Da je Napoleon umeo da igra i peva, možda nikada ne bi imao potrebu da šalje vojsku kroz tolike zemlje da bi stekao osećanje sebe, što sumnjam da je ikada i postigao. Moć stvara samo veći „imidž", ali ne i veće samstvo.

Drugi pr imer kompenzacije vidi se kod ljudi koji moraju posedovati veliku kuću, ili skup automobil, ili veliku jahtu da bi prevazišli unutrašnje osećanje niže vrednosti. Ono što je s tvarno malo, jeste njihov opseg samoizražavanja. Covek može imati mnogo novca, jer je to njegova ambicija, ali njegov unutrašnj i život ostaje siromašan kao i njegov način samoizražavanja.

U bioenergetici usmeravamo pažnju na t r i glavna polja samoizražavanja: pokret , glas i oči. Normalno, ljudi se simultano izražavaju kroz svaki od tih komu­nikacionih kanala. Kada se osećamo nesrećno, na pri­mer, teku nam suze, glas jeca a telo se može grčiti. Bes se isto tako izražava kroz telesni pokret, zvuke_ i izgled. Presecanje ili začepljenje bilo kojeg od ovih kanala slabi i čepa emocije i njihovo izražavanje.

Na prethodnim s t ranama sam diskutovao o mnogim vežbama i manevr ima koji se koriste da bi se smanjila mišićna tenzija i oslobodila telesna pokretljivost. Zeleo bih sada da kažem koju reč o nekim izražajnim pokre­t ima koji se u terapiji koriste u iste svrhe. Kažemo pacijentu da šutira, udara dušek, da poseže za kon-

234

taktom, uključujući dodirivanje, sisanje, griženje i tako dalje. Malo ljudi može da uradi te pokrete graciozno i sa osećanjima. Njihove reakcije su ili nekoordinirane ili eksplozivne. Retko se ti pokreti mogu kombinovati sa odgovarajućim vokalnim učešćem i kontaktom oči­ma, da bi ih učinili ekspresivnijim. Prepreke na putu tim ekspresivnim pokret ima smanjuju pokretljivost tela i spontanost čoveka. Prepreke se mogu osloboditi samo kroz rad sa t im pokret ima.

Šutiranje je dobar primer. Sutnut i , znači buniti se. Pošto je većini dece uskraćeno pravo da se bune, ona kao odrasli ne mogu uverljivo da šutiraju sa oseća­njem osuđivanja ili sa s tvarnim efektom. Njima je potrebna provokacija da bi se ta akcija eksplozivno oslobodila. Ako nema provokacije, šutiranje je nasumič-no i nekoordinirano. Ponekad pacijenti kažu: „Ne mogu da se setim ničega zbog čega bih šutirao". Ali, to je negiranje, jer niko ne bi bio na terapiji kada ne bi bilo nečega u njegovom životu protiv čega se buni.

Šutiranje dok se leži na krevetu, koristeći jednu nogu za drugom, jeste akcija udaranja, u kojoj — kada je dobro urađena — učestvuje celo telo. Napetost u bilo kom delu tela ometa taj kvalitet udaranja. Na pri­mer, noge se mogu kretat i , dok su gla.va i torzo nepo­kretni. U tom slučaju je pokret nogu forsiran i nema spontanosti. Kažemo da se čovek plaši da se „prepust i" akciji. Mada je akcija voljno započeta, kada se osoba prepusti, ona poprima spontan i nevoljan kvaltet , po­staje pri jatna i pruža zadovoljstvo. Koristeći glas, na primer izgovaranje reči „ne" dok se šutira, povećava učešće i rasterećenje. Za šutiranje važi sve što je već rečeno da važi za druge ekspresivne pokrete.

Smat ram da je neophodno da pacijent više puta Prođe kroz vežbe kao što su šutiranje, udaranje, gri­ženje, dodirivanje, da bi se oslobodio pokret i da bi osećanja slobodno prešla u akciju. Svaki put kada paci­jenti, na primer, šutiraju ili udaraju krevet, uče da se potpunije predaju pokretima, dopuštajući telu da sve više oseća tu akciju. U mnogim slučajevima je neophodno ukazati pacijentu na koji način se on su­protstavlja predavanju pokret ima. Na primer, pacijent će rukama posezati za' mnom, ali će povući ramena una­zad, nemajući pri tom svest o inhibiranju svoje akcije sve dok mu ne ukazem na to. Udaranje kreveta, bilo Pesnicama ili teniskim reketom, relativno je prosta

235

akcija, mada malo ljudi to može dobro da uradi . Ljudi se ne protegnu dovoljno, ne saviju leđa unazad, drže kolena ukočeno, a sve to ponaosob sprečava ih da se potpuno predaju akciji. Naravno udaranje je bilo tabu za mnogu decu. Otklanjanje tabua psihološki u sadaš­njosti ne pomaže mnogo, pošto je tabu već postao struk­tur i ran na telesnom nivou, kao hronična tenzija. Među­tim, vežbanjem, udaranje postaje koordiniranije i efi­kasnije i pacijent počinje da oseća zadovoljstvo radeći tu vežbu — što je znak da je otvoren nov put samo-izražavanju.

Uvek sam verovao da je u psihoterapiji potreban dvostruki pr is tup — jedan usmeren na prošlost, drugi na sadašnjost. Rad na prošlosti je analitička strana rada koja naglašava zašto ponašanja jedne ličnosti, njenih akcija i pokreta . Rad na sadašnjosti nagla­šava kako, kakva je akcija te osobe i kretanje. Koordi­nacija i efektivnost akcija i pokreta su za mnoge životinje naučeni kvaliteti, naučeni tokom igara u de-tinjstvu. Ali, kada dete ima emocionalne probleme, to učenje se ne odvija pr i rodno i potpuno. Svaka tera­pija, prema tome, sadrži u izvesnom stepenu ponovno učenje i program ponovnog treninga. Terapija po mome mišljenju ne t reba da bude ili-ili proces, ili analiza ili učenje, već njihova razumna kombinacija.

Zvuk i ličnost

Značenje reči ličnost ima dva korena 5 2 . Prvi proiz­lazi iz persona što se odnosi na masku koju je glumac nosio za vreme predstave i koja je određivala njegovu ulogu. Prema tome, ličnost je u jednom smislu uslov-ljena ulogom koju osoba predstavlja u životu, ili licem kojim se predstavlja svetu. Drugo značenje je sasvim suprotno prvom. Ako podelimo reč „persona" na njene komponente per i sona dobij amo frazu koja znači „po zvuku". Prema tom značenju, ličnost se odražava kroz zvuk osobe. Maska je neživa stvar i ne može odraziti vibrantni kvalitet živog organizma kao što to mogu organizam i njegov glas.

Može se reći: „Ako želiš da upoznaš čoveka, ne obra­ćaj pažnju na masku, već slušaj glas". Dobro zvuči taj

B Engleska reč za ličnost je personality. (Prim, prev.)

savet — bez namere da se igra recima. Ali, bilo bi pogrešno zapostaviti masku. Glas nam ne kaže uvek koju ulogu je ličnost usvojila, mada u mnogim sluča­jevima i to kaže. Postoji poseban način govora koji se može identifikovati sa ulogama. Propovednici, nastav­nici, sluge i poručnici, imaju karakterist ičan način govora koji odgovara njihovoj profesiji. Maska utiče na glas i menja ga. Ali, ima elemenata u glasu koje maska uvek ne dotiče, a koji nam daje različite infor­macije o ličnosti.

Nisam u dilemi da je bogat glas ujedno i bogat način samoizražavanja i da označava bogat unutrašnji život. Verujem da je to nešto što svi mi osećamo u vezi jedne osobe, i to osećanje je valjano, čak i kada nije potkrepljeno objektivnim studijama. Šta podrazumeva-mo pod bogatim glasom? Suštinski faktor je prisustvo donjih i gornjih tonova koji mu daje punoću zvuka. Drugi faktor je ograničen opseg izražavanja. Osoba koja govori monotonim glasom ima ograničen opseg izražavanja i postoji tendencija da se to izjednači sa ograničenom ličnošću. Glas može biti ravan, bez dubine ili rezonance, može biti t ih kao da mu nedostaje ener­gija i može biti t anak i bestelesan. Svaki od t ih kvali­teta ima neki odnos sa ličnošću te osobe.

Glas osobe je toliko tesno povezan sa njenom lič­nošću da možemo čak postaviti dijagnozu neuroze na osnovu analize glasa. Svakome ko želi da razume odnos glasa i ličnosti preporučujemo brižljivo čitanje Glasa neuroze Pola Mozesa (Paul Moses) 5 3 . Proučavanje glasa može ići dotle da se glas koristi za otkrivanje laži. To je suptilnije od detektora laži baziranog na psihogal-vanskom refleksu kože, ali je princip u oba slučaja sličan. Kada osoba izgovori laž, glas joj postaje ravan, što se može otkrit i ins t rument ima. Ravan glas u pore-đenju sa normalnim ljudskim glasom označava prepreku ili zadržavanje impulsa da se kaže istina.

Nova naprava za detektovanje laži je poznata kao PSE, psihološki evaluator stresa. Alan Bel (Allan D. Bell), predsednik kompanije koja pravi tu spravu, ova­ko opisuje njen r ad : „Ima fizioloških t remora u mi­šićima ljudskog tela koji su prisutni sve vreme dok se mišići koriste. Pod stresom se, međutim, iznos t re-

63 Paul M. Moses, The Voice of Neurosis (New York. Grune Stratton, 1954).

236 237

mora smanjuje. Mišići glasa, takođe pokazuju te iste t remore, kao i efekat stresa. Koristeći elektronsku opremu, može se ispitati snimak glasa da bi se videlo šta se dešava sa t im t remorima. Iznos t remora je obrnuto proporcionalan iznosu psihološkog stresa koji osoba oseća."

Tremori su ono što ja zovem vibracije. Odsustvo vibracija označava stres ili uzdržavanje, bilo u telu ih glasu. Kod glasa to s tvara gubitak rezonance. Odnosi su : stres = uzdržavanje = gubitak vibracija = ravna osećanja ili emocije.

Nisam autori tet za probleme glasa, ali kao psihijatar u svom radu sa pacijentima veoma obraćam pažnju na glas. To koristim ne samo dijagnostički kako najbolje umern već takođe i terapeutski . Ako čovek treba da obnovi svoj puni potencijal za samoizražavanje, važno je postići puno korišćenje glasa u svim registrima i u svim nijansama osećanja. Blokiranje bilo kakvog ose­ćanja uticaće na vokalnu ekspresiju. Neophodno je, p rema tome, da se ukloni prepreka izražavanju ose­ćanja, što je ono o čemu sve v reme govorim; ali, ta­kođe je neophodno radit i posebno sa izvođenjem zvu­kova, da bi se eliminisala napetost koja postoji oko vokalnog aparata.

Da bi se razumela uloga napetosti u poremećajima izvođenja zvuka, moramo razmatra t i svaki od t r i ele­menta koji učestvuju u s tvaranju zvuka. Vazduh pro­tiče pod prit iskom, delujući na glasne žice koje vibri-raju, na glasne žice koje funkcionišu kao vibratorni inst rumenti i na rezonantne šupljine koje pojačavaju zvuk. Tenzije koje ometaju disanje posebno one u pre­delu dijafragme, odraža,vaće se na neke poremećaje kva­liteta glasa. Kod ozbiljne anksioznosti, na primer, kada dijafragma podrhtava od uzbuđenja, glas postaje ta­kođe drhtav. U stvari , same glasne žice nemaju hro­nične napetosti, ali se stalnim pri t iskom utiče na njih i s tvara se promuklost . Napetosti u vra tu i mišićima grla, koje su vrlo česte, utiču na rezonancu glasa, dovo­deći bilo do glasova iz grudnog koša bilo iz glave. Pri­rodan glas je kombinacija t ih tonova u različitom ste­penu, zavisno od emocija koje su prisutne. Takva kom­binacija bi bila uravnotežen glas.

Nedostatak uravnoteženog glasa je jasan pokazatelj problema ličnosti. Mozes opisuje dva slučaja sa kojima

238

je radio, a koje ću citirati, jer on govori sa pozicija otorinolaringologa:

Dvadesetpetogodišnji pacijent govori glasom koji je visok kao detinji zbog čega se oseća nelagodno. Imao je potpuno normalne glasne žice, koje bi mogle da proizvedu zdrav bariton i on je, u stvari, mogao da peva bariton. Ali, nastavio je da govori u falsetu. Drugi pacijent, mladi advokat, žalio se na stalnu promuklost. U svom glasu je koristio preteran iznos grudnih registara. Mladi advokat je imao čuvenog oca koji je igrao značajnu ulogu u okrugu i njegov sin je imao visok ideal da dostigne oca. Otud forsi­ran ton, da bi stvorio iluziju koja bi skrila nedosta­tak uspeha u identifikaciji sa očevim idealom. Slič­no, stalni falset prvog pacijenta bi mogao biti pove­zan sa držanjem za majčinu suknju 5 4.

Mozes ne opisuje svoj t re tman ovih problema, ah iz njegovih napomena možemo videti da je radio neku vrstu analize pacijentove prošlosti. ,,U oba slučaja su se morali vrat i t i istim putem, da ponovo, u mladićkom dobu, nauče svoje lekcije." Siguran sam da bi svaki analitičar ili terapeut mogao da iznese mnogo pr imera iz sopstvene prakse, gde je uspešno proradi van je ličnih problema bilo praćeno obogaćivanjem glasa.

Džon Pijerakos je opisao jedan od načina na koji on bioenergetski radi sa blokiranjem glasa, da bi otvo­rio i oslobodio potisnuta osećanja koja su u njihovoj osnovi.

Jedan način direktnog rada na rešavanju tih proble­ma jeste da se postavi palac desne šake oko dva i po santimetra ispod ugla vilice, dok je srednji prst na odgovarajućem mestu s druge strane vrata. Ska-leni i sternokleidomastoidni mišići se uhvate i primeni se stalni pritisak dok pacijent vokalizuje visokim pištanjem. Isti proces se ponavlja nekoliko puta na srednjem delu osnove vrata, sa različitim registrom glasova. Mnogo puta to vodi agonizirajućem vrišta­nju koje se razvija u duboko jecanje i može se čuti stvarno emocionalno učešće i predavanje. Tuga se izražava u kloničkim pokretima i celo telo vibrira od emocija. Glas postaje živ i pulsirajući a grleni

M Ibld., str. 47.

239

blok se otvara. Iznenađujuće je videti šta se krije ispod fasada stereotipnog glasa. Mlada žena sa ado-lescentno pištavim glasom, kao da igra ulogu male devojčice sa svojim ocem, iznenada je počela da go­vori melodioznim glasom odrasle žene. Muškarac sa monotonim, suvim glasom je posle rasterećenja pro-menio registar u dubok muževan glas, izazivajući svog „oca ugnjetača". Duboko me je ganulo kada je jedna shizoidna pacijentkinja, koja se krila iza zlo­slutno suvog glasa, posle otklanjanja prepreke u grlu počela da peva dirljivu pesmicu kao šestogodišnja devojčica5 5.

Zbog toga što je glas tako tesno povezan sa oseća­njima, oslobađanje je povezano sa pokretanjem potis­nut ih osećanja i njihovim izražavanjem kroz zvuk. Raz­ličiti su zvukovi za različita osećanja. S t rah i užas se izražavaju kroz vrištanje, bes kroz glasan, oštar ton, tuga kroz dubok, jecajući glas, zadovoljstvo i ljubav kroz tih, gugutav zvuk. Može se uopšteno reći da pis­ku tav glas označava blokiranje dubokih tonova koji izražavaju tugu ; piskutav, ali dubok glas označava ne­giranje osećanja iz s t raha i inhibiciju izražavanja tih osećanja kroz vrištanje. Međutim, ne može se pretpo­staviti da čovek koji govori prividno uravnoteženim glasom ne ograničava svoju vokalnu ekspresiju. Uravno­teženost može za tu osobu predstavljati kontrolu i strah od prepuštanja kroz vokalizaciju snažnih emocija.

U bioenergetskoj terapiji se stalno stavlja naglasak na ispuštanje zvukova. Reči su manje važne, mada nisu nevažne. Najbolji zvuči su oni koji se spontano pojav­ljuju. Opisaću dva postupka koja mogu da izazovu stvaranje t ih zvukova.

Svaka beba je rođena sa sposobnošću da zaplače. To je ak t koji započinje novorođenčetovo samostalno disa­nje. Jačina prvog bebinog plača je neka mera vital­nosti bebe; neke plaču energično, druge nemoćno, ali ubrzo sve bebe nauče da plaču glasno. Ubrzo posle rođenja one stiču sposobnost da vrište. Vrištanje j e

glavna forma oslobađanja napetosti , bilo da je nastala zbog straha, besa ili intenzivne frustracije. Mnogi ljudi koriste vrištanje u te svrhe.

55 John C. Pierrakos, The Voice and Feeling in Self-Expression (New York, Institute for BioEnergetic Analysis, 1969), str. 11.

Pre nekoliko godina sam bio gost-učesnik u boston­skom radio-programu. Jedna slušateljka je telefonirala da pita kako da prevaziđe teškoće govorenja pred lju­dima. Ne znajući uzrok njenog problema, ponudio sam jedan savet. Moja sugestija je bila da vežba vrištanje. Znao sam da joj to ne može škoditi. Najbolje mesto za vrištanje je u kolima sa zatvorenim prozorima, na auto--putu. Buka od saobraćaja je tako velika da je niko ne može čuti. Kada sam dao ovu sugestiju primio sam drugi telefonski poziv od čoveka koji je slušao program. Rekao je da je prodavač i da se na kraju radnog vre­mena na putu kući oseća napeto i povučeno u sebe od zbivanja na poslu. Nije želeo da se vraća kući u tak­vom stanju. Našao je da je najbolji način da se oslobodi napetosti da vrišti u kolima. Rekao je da mu je to mnogo pomagalo i bio je iznenađen kada je čuo da je još neko razmišljao o tome. Od tada sam od nekoliko drugih osoba čuo da koriste tu tehniku sa sličnim r e ­zultatom.

Na nesreću, mnogi ljudi nisu sposobni da vrište. Nji­hova grla su suviše stegnuta da bi dozvolila da vrisak izađe. Mogu im se napipa vati krajnje napeti mišići sa strane guše. Ta napetost se može osloboditi i može se izmamiti vrisak ukoliko se izvrši pritisak na te mišiće, posebno na prednje skalene mišiće sa obe s t rane vrata .

I Pijerakos je koristio taj manevar , kao što smo ranije videli, ali pošto je to toliko važno, opisaću kako ja to radim. Pacijentu koji leži na krevetu kažem da ispusti jak zvuk. Onda svojim palcem i srednjim prstom pri­tisnem srednjom jačinom na te mišiće. Početni bol je obično dovoljno jak da izazove vrištanje, posebno kada pacijent već ispušta glasan zvuk. Glas se polako penje i najzad prerasta u vrisak. Iznenađujuće, dok pacijent vrišti, ne oseća bol, iako se jačina pritiska ne men ja. Često se vrištanje nastavlja dugo posle uklanjanja mojih prstiju. Ako pacijent ne vrišti, ja prekidam pritisak, jer će se uzdržavanje da ne vrišti samo još više pove­ćati.

Ovaj postupak je efikasan za izazivanje vrištanja, ali ne oslobađa svu napetost oko usana i guše koja utiče na stvaranje glasa. Kada je glas jedne osobe slobodan, ?n dolazi od srca. Za takvu osobu se kaže da govori iz srca. To znači da su komunikacioni kanali od srca prema svetu otvoreni i oslobođeni prepreka. Ako ka­nale posmatramo anatomski , naći ćemo tr i područja u

240 16 241

kojima hronična napetost s tvara prstenove stegnutosti sužavajući kanal i ometajući potpuno izražavanje ose­ćanja. Najpovršniji prsten se može formirati oko usana. Stisnuta ili zatvorena usta mogu efikasno sprečiti svu komunikaciju osećanja. St iskanje usana i isturanje vi­lice su načini na koje se može sprečiti da bilo koji zvuk prodre napolje. Za te l jude kažemo da su „stisnutousni".

Drugi prsten napetosti formira se na spoju glave i vra ta . To je kritično područje zbog toga što predstavlja zonu prenošenja od voljne do nevoljne kontrole. Farinks i usta su prednji deo te zone, ezofagus i t raheja su iza. Organizam ima svesnu kontrolu svega što je u ustima i far inksu; čovek ima izbor da proguta ili da ispljune. Taj izbor se gubi kada supstanca, voda ili h rana na primer, prođe kroz to polje i uđe u ezofagus. Od te tačke naniže nevoljni sistem preuzima dužnost i nema više svesne kontrole. Biološka važnost te t ranzi tne zone je očigledna, jer dopušta organizmu da okusi i odbaci bilo koju supstancu koja nije prihvatl j iva ih je neodgo­varajuća. Psihološka važnost, mada manje očigledna, takođe je jasna. Negutanjem neprihvatlj ivog predmeta, ili predmeta koji može ozlediti, psihološki integritet organizma može da se održi.

Na nesreću, psihološki integritet dece je često napad­nu t prisiljavanjem da progutaju „stvari" koje bi ona radije odbacila. „Stvar i" se odnose na hranu, lekove, primedbe, situacije i slično. Siguran sam da svi mi ima­mo iskustva te vrste. Majka mi je davala da pijem ri-cinusovo ulje pomešano sa sokom od pomorandže. Napi­tak je bio grozno neukusan i mnogo godina posle toga nisam mogao da podnesem ukus ceđene pomorandže. Svi smo mi morali kad tad progutat i uvrede ili uvredljive pr imedbe i mnogi od nas su moral i da „progutaju svoje reči". Jedan moj pacijent mi je pričao interesantnu pri­ču koju mu je majka ponosno ispričala. Ona bi mu stavila u usta čvrstu h ranu za bebe i pre nego što bi uspeo da pljune, ugurala bi svoju dojku u bebina usta, tako da je on morao da proguta h ranu da se ne bi ugu­š io 5 6 .

Efekat takvog postupka je da stvori prsten tenzije na tom krit ičnom spoju. Napetost steže prolaz od vra ta do

M Koliko nas je bilo prisiljeno da proguta suze i neslaganje, jer izražavanje toga ne bi bUo prihvaćeno.

242

oralne šupljine i predstavlja nesvesnu odbranu protiv prisiljavanja da se proguta neprihvatlj iva „stvar". To je u isto vreme nesvesna odbrana ili uzdržavanje od izražavanja osećanja,, zbog bojazni da neće biti pr ihva­ćena od drugih. Nužno, stegnutost ometa disanje, su­žavajući otvor za prolaz vazduha. Prema tome, to se pridodaje anksioznosti. Lokacija tog prstena napetosti je prikazana na sledećoj slici:

F FARINKS

PRSTEN TENZIJE

EZOFAGUS

USTA

•VIUČNA KOST

TRAHEJA

Prsten tenzije nije anatomsko već funkcionalno je­dinstvo. Mnogi mišići učestvuju u njegovom stvaranju. A nekoliko s t ruktura , kao što su vilice i jezik, učestvuju u njegovom operisanju. Donja vilica igra posebnu ulogu, jer — isturajući je — čovek praktično uspostavlja ten­ziju na to mesto. Is turanje vilice bez obzira na položaj isto je što i reći: „Oni neće proći". Funkcioniše kao rešetka na vrat ima zamka koja drži nepoželjne ljude van zamka, ali takođe ograđuje one unut ra . Kada orga­nizmu t reba više energije, kao što je slučaj kada je umoran ili pospan, v ra ta moraju biti široko otvorena da dopuste punije disanje, što mi činimo kada zevamo. Kod zevanja je prs ten napetosti koji uključuje mišiće što pokreću vilicu pr ivremeno oslobođen, a rezultat

16" 243

toga je da se usta, farinks i grlo široko otvaraju da propuste vazduh unut ra .

Napetost mišića koji pokreću vilicu je zbog svog stra­teškog položaja kamen temeljac stava uzdržavanja u ostalim delovima tela. Prilično rada u bioenergetici po­svećeno je oslobađanju te napetosti , koja je u izvesnom stepenu prisutna kod svih ljudi. To je bilo prvo pod­ručje na koje se Rajh u s m e n o radeći sa mnom terapiju. On je stalno naglašavao važnost opuštanja vilice. Kada sam ja opustio svoju vilicu i otvorio širom oči, vrisak je mogao da izađe. Ali, voljna akcija opuštanja vilice je re tko primetno smanjivala napetost u tom području. Bilo je neophodno, kao što je Rajh otkrio, da se prime-ni neki pritisak na mišiće vilice da bi se izazvalo oslo­bađanje. Takođe je neophodno radit i sa potisnutim im­pulsom griženja koji je vezan za hroničnu napetost mi­šića vilice.

Zeleo bih da opišem prost manevar korišćenja glasa, koji ja rad im da bih smanjio tu napetost. Stojeći nad pacijentom koji leži na krevetu, vršim pritisak na mišić maseter u uglu vilice. To je bolno i ja ohrabrujem pa­cijenta da se suprotstavi. Sugerišem mu da šutira kre­vet i da viče „ostavi me na miru" dok ja pritiskam. Zbog bola. njegova reakcija je često s tvarna i pacijent je iznenađen kada otkrije kako se žestoko opirao. Mnogi pacijenti nisu bili „ostavljeni na mi ru" da se razvijaju pr i rodnim načinom, već su bili stalno pod pritiskom. Takođe im nije bilo dozvoljeno da se bune ili iskažu svoje primedbe. Za mnoge pacijente je sasvim nov do­življaj da dozvole glasu i akciji da izraze snažna ose­ćanja.

Ne želim da ostavim utisak da je bol suštinski deo bioenergetskog rada. Mnogi od t ih postupaka su vrlo prijatni , ali se bol ne može izbeći ukoliko se želi oslobađanje od hronične napetosti . Kao što je Artur Džanov (Arthur Janov) istakao u Primalnom kriku, bol već postoji u pacijentu. Plakanje i vikanje je samo na­čin oslobađanja bola. Pri t isak koji vršim na mišiće sam po sebi nije bolan. On je malen u poređenju sa nape-tošću u mišićima i osobi koja ima relaksirane mišiće ne bi nanela bol. Pri t isak koji vršim pridodaje se postoje^ ćoj napetosti u mišićima i prekoračuje prag bola, ali takođe čini osobu svesnom svojih tenzija i vodi oslo­bađanju.

Pomenuo sam ranije da postoje t r i područja u kojima se razvija prs ten tenzije koji sprečava ili sužava p ro ­laz od grudi do spoljašnjeg sveta. Prvi je oko us ta ; drugi je spoj glave i vrata . Treći je spoj vra ta i grud­nog koša. Prsten tenzije koji se u tom području razvija je takođe funkcionalan po prirodi i uključuje uglavnom prednje, srednje i zadnje skalene mišiće. Taj prsten tenzije čuva otvor prema grudnoj šupljini, a t ime^ i prema srcu. Kada se hronično grče, ovi mišići podižu i imobilišu gornja rebra, zatvarajući otvor prema gru­dima. Pošto se ovo takođe sukobljava sa pr irodnim res­piratornim pokret ima, ozbiljno je ugroženo stvaranje zvukova, posebno u predelu grudi. U radu sa glasom mora se biti svestan tog predela tenzije.

Ovde ću još dodati da svaki zvuk ima svoje mesto u samoizražavanju. Smeh je podjednako važan kao i plakanje, pevanje kao i cviljenje. Cesto tražim od paci­jenata da predu, da guguću i proizvode zvuke doziva-nja, da bi im to pomoglo da osete zadovoljstvo vokalnog izražavanja, kao što su ga morali ponekad osećati dok su bili bebe. Ali mnogim ljudima je veoma teško da se identifikuju sa sobom kada su bili beba, koja još uvek postoji u njihovim srcima.

Oči su ogledalo duše

KONTAKT OČIMA

Na prvoj strani udžbenika iz oftalmologije koji sam učio na medicinskom fakultetu pisalo je „oči su ogle­dalo duše". Bio sam zaintrigiran tom tvrdnjom, koju sam i ranije čuo, i radoznao da više saznam o ekspre­sivnim funkcijama očiju. Ali, bio sam razočaran. Knjiga se nije više bavila odnosom očiju i duše ili očiju i ose­ćanja. Anatomija, fiziologija i patologija očiju su bile temeljno opisane mehanički, kao da su oči mašina nalik kameri više nego ekspresivni organ ličnosti.

Pretpostavljam da oftalmolozi ignorišu taj aspekt oči­ju zbog toga što oftalmologija kao strogo naučna disci­plina mora da se bavi objektivnim činjenicama. Ekspre­sivna funkcija očiju nije predmet objektifikacije ili me-renja. Ali, to nameće pitanje da li objektivno naučno stanovište može potpunije da razume funkcionisanje oka ili, u širem smislu, l judskog bića.

245 244

Psihijatri i drugi koji se bave proučavanjem ličnosti ne mogu dozvoliti tako usko gledanje. Moramo videti osobu u njenoj ekspresivnoj prirodi i način na koji je gledamo će odrediti ne samo kako ćemo je razumeti već i kako će ona reagovati na nas.

Jezik tela sadrži vekovnu mudrost . Ne sumnjam da je tačno stanovište da su oči ogledalo duše. Takav je naš subjektivni utisak kada gledamo u nečije oči i ve­rujem da on odgovara izrazu koji vidimo. Taj duševni kvalitet je naročito očigledan kod očiju psa ili krave. Kada su relaksirane, njihove tople braon oči su kao zemlja. Duševan izraz njihovih očiju se povezuje u mom u m u sa kontaktom, osećanjem pripadanja ili osećanjem da su deo života, pr i rode i univerzuma koje sam opisao u glavi II.

Svaka vrsta životinja ima poseban izgled očiju koji odražava njen poseban kvalitet . Mačkine oči, na primer, imaju kvalitet nezavisnosti i distance. Oči ptice su dru­gačije. Ipak, oči svih životinja mogu da izraze osećanja. Kada neko živi sa mačkom ili pticom izvesno vreme može da nauči da pravi razliku medu ekspresijama. Može se videti kada oči postanu teške od spavanja ih blistave od uzbuđenja. Ako su oči ogledalo duše, onda bogatstvo unutrašnjeg života organizma mora da se odrazi na obim osećanja koji se vidi u očima.

Rečeno na prozaičniji način, oči su prozori tela, pošto otkrivaju unutrašnja osećanja. Ali, kao i svi prozori, oči mogu biti zatvorene ili otvorene. U prvom slučaju su neprobojne; u drugom se može čitati ličnost. Oči mo­gu imati prazan ili distanciran izgled. Prazne oči ostav­ljaju utisak da „nikog tamo nema". Takav izgled je čest kod shizoidnih osoba 5 7 . Gledajući u takve oči, čovek stiče utisak unutrašnje praznine. Distancirane oči go­vore da je osoba odsutna, negde daleko. Možemo je vra­titi nazad privlačeći njenu pažnju. Njen povratak se poklapa sa zasnivanjem kontakta njenih i naših očiju, kada primećujemo da gleda u nas i usmerava oči ka nama.

Oči blesnu kada je osoba uzbuđena i gase se kada se izgubi unutrašnje uzbuđenje. Shvatanje očiju kao pro­zora (one su više od toga, kao što ćemo videti), dopušta nam da pretpostavimo da je sjaj koji se vidi u njima

« Lowen, The Betrayal of the Body, op. cit., sadrži potpuniji opis očiju shizoidne osobe.

246

blesak proizašao iz va t r e koja gori u telu. Govorimo o užagrenim očima na licu fanatika koji sagoreva unu­trašnjom vatrom. Takođe ima očiju koje se smeju, koje blistaju, koje t repere i u očima nekih ljudi sam video zvezde. Međutim, češće se vidi tuga i strah, ukoliko su kapci uopšte otvoreni.

Dok ekspresivni aspekt očiju ne može da se odvoji od područja oko očiju i celog lica, ekspresija je veli­kim delom određena onim što se dešava u samom oku. Da bi se čitala ta ekspresija, t reba blago gledati u oči, ne piljiti u njih ili prodorno gledati, već dozvoliti eks­presiji da se ispolji. Kada se to desi, čovek stiče utisak da se pojavljuju osećanja. Čovek oseća drugu osobu. Ja retko proveravam svoj utisak, jer verujem svojim čulima.

Među osećanjima koja sam video da se izražavaju kroz oči navešću sledeća: Molba — „Molim te voli me." Čežnja — „Želim da te volim." Oprez — „Sta hoćeš da uradiš?" Nepoverenje — „Ne mogu se otvorit i pred tobom." Erotika — „Uzbuđuješ me." Mržnja — „Mrzim te." Zbunjenost — „Ne razumem."

Pre mnogo godina sam video pa r očiju koje nikada neću zaboraviti. Moja supruga i ja smo išli podzemnom železnicom i oboje smo istovremeno gledali u oči žene koja je sedela spram nas. Kontakt sa njenim očima me je šokirao. Oči su joj imale takav đavolski izgled, skoro sam se ježio od užasa. Moja supruga je imala identičnu reakciju i kada smo naknadno razgovarali o tome slo­žili smo se da nikada nismo videli takav đavolski po­gled. Pre tog doživljaja nisam verovao da je moguće da oči izgledaju đavolski. Taj događaj je izvukao iz mog sećanja priču koju sam čuo u mladosti o „urokljivim očima" koje imaju neobičnu, zastrašujuću moć.

Fiziološki procesi koji određuju izraz očiju nisu poz­nati. Znamo da se ženica širi kada se doživljava bol ili strah i sužava sa zadovoljstvom. Sužavanje ženice pove­ćava fokus. Povećanje ženice povećava polje perifernog viđenja, dok smanjenje povećava oštrinu fokusa. Te reakcije se odvijaju posredstvom autonomnog nervnog

247

sistema, ali ne objašnjavaju supti lne fenomene koji su ovde opisani.

Oči, u stvari, imaju dvost ruku funkciju; one su organ čula vida i organ kontakta . Kada se oči dvoje ljudi sret­nu, postoji osećanje fizičkog kontakta među njima. Kva­litet kontakta zavisi od izgleda očiju. Izgled može biti čvrst i oštar, pa se doživljava kao šamar u lice, ili mek; koji se doživljava kao milovanje. Može biti pogled koji prodire, koji svlači itd. Covek može gledati u drugoga, kroz njega, oko njega, iznad njega. Gledanje ima agre­sivnu ili aktivnu komponentu koja se najbolje može opisati kao „unošenje u sebe" očima. Kontak t je funk­cija gledanja. S druge s t rane, viđenje je pasivniji pro­ces po tome što dopušta vizuelnoj stimulaciji da uđe u oko i da izazove sliku. U gledanju se kroz oči osoba aktivno izražava.

Kontak t očima je j edan od najjačih i najintimnijih načina kontakta između dve osobe. To je komunikacija osećanja na dubljem nivou od verbalnog, jer je kontakt očima način dodirivanja. Zbog toga pogled može biti vrlo uzbuđujući. Kada se, na primer, sretnu oči muš­karca i žene, uzbuđenje može da bude tako jako da ide kroz telo do stomačne šupljine i u genitalije. Takvo iskustvo se opisuje kao „ljubav na prvi pogled". Oči su otvorene i pozivajuće, a pogled ima erotski kvalitet. Bilo kakva osećanja da se razmenjuju između dva para očiju, efekat je razvijanje razumevanja među ljudima.

Kontak t očima je verovatno najvažniji faktor u odno­su roditelja i dece, posebno u odnosu majke i bebe. Može se videti kako beba za v reme dojenja redovno podiže pogled da uspostavi kon tak t sa majčinim očima. Ako majka reaguje sa ljubavlju, postoji zajedničko uži­vanje u zadovoljstvu i fizičkoj bliskosti koja pojačava detetovo osećanje sigurnosti i vere. Međutim, to nije jedina situacija u kojoj dete traži kontakt očima sa majkom. Svaki put kada majka uđe u dečiju sobu, dečiji pogled se diže da se sretne sa majčinim, bilo u očekivanju zadovoljstva, ili s t raha u očekivanju šta će kontakt doneti. Nedostatak kontakta zbog majčine ne­sposobnosti da uspostavi kon tak t očima sa detetom do­življava se kao odbacivanje i vodi osećanju izolacije.

Bilo kako da roditelj gleda u dete, taj pogled će uti­cati na detetova osećanja i može duboko uticati na detinje ponašanje. Pogledi su, kao što sam već rekao,

248

mnogo moćniji od reči. Majka može reći detetu da ga voli, ali ako je njen pogled hladan i udaljen, a glas ravan ili težak, dete neće steći osećanje da je voljeno. U stvari , može osećati sasvim suprotno. To stvara stanje zbunjenosti kod deteta, što se neurotski razrešava tako što se dete, verujući recima, okreće od onoga što oseća. Nije samo pogled mržnje štetan po detinju ličnost; još je teže izboriti se sa zavodljivim pogledom roditelja. Dete ne može lako da se naljuti na takav pogled, jer roditelj to opravdava svojom ljubavlju. Zavodljiv ili erotski pogled od roditelja prema detetu takođe uzru­java detinju seksualnost i vodi do formacija incestuoz-nih veza među njima. Siguran sam da su mnoge ince-stuozne veze u porodici zasnovane više na pogledima nego na akcijama.

Mnogi ljudi izbegavaju kontakt očima, jer se plaše šta će njihove sopstvene oči pokazati . Nije im zgodno da dozvole da druga osoba vidi njihova osećanja i ta­ko, ili skreću pogled, ili gledaju nekud neodređeno. Buljenje u nekoga se koristi da bi se izbegao ili obes­hrabrio kontakt. Važno je upamtit i da nema kontakta ukoliko nema komunikacije ili razmene osećanja među partner ima. To osećanje ne mora biti više od prepoz­navanja druge osobe kao individue. U vezi toga bih pomenuo da neki primitivni narodi koriste izraz „vidim te" kao formu pozdravljanja. Pošto je kon tak t očima forma intimnosti, može imati seksualne implikacije, posebno kada su učesnici različitog pola. Čovek ne „pre­poznaje" drugu osobu dok nema svest o njenom ili nje­govom polu.

Zbog toga što su oči toliko važan kanal komunikacije, mnogi noviji tipovi g rupne terapi je ohrabruju kontakt očima kroz specijalne vežbe. Mi u bioenergetskoj g rup­noj terapiji koristimo slične vežbe. Mnogi pacijenti sma­traju da im to pomaže, j e r dovodi osećanja do očiju, što onda čini da se osoba oseća življom. Kada su ljudi zatvoreni, njihove oči su takođe zatvorene i oni ne pri­maju zbivanja oko sebe na osećajan način. Naravno, oni to vide, ali je to viđenje bez uzbuđenja ili osećanja.

Kontakt očima sa pacijentom je nešto što stalno na­stojim da uspostavim. Ne samo da to meni pomaže da saznam šta se dešava od jednog do drugog t renutka već to daje duboko uverenje pacijentu da sam uz nje­ga. Kada se kontakt očima koristi kao deo grupne vežbe

249

ili individualne terapije, mora biti urađen sa izvesnom spontanošću koja je garancija da je izražavanje iskreno. To se može postići uspostavljanjem kra tkog pogleda — pogled, dodir, t renutak razumevanja i tada se čovek preokrene. Duže održavanje kontakta očima je nepri­rodno i napregnuto. Gledanje postaje forsirano i meha­ničko.

OCl I LIČNOST

Oči su ogledalo duše, jer direktno i neposredno odra­žavaju energetske procese tela. Kada je osoba pod ener­getskim nabojem, oči su joj blistave — to je dobar znak zdravlja. Svako smanjenje energetskog nivoa za­mračuje sjaj očiju. Kod umirućih se oči zastakle. Po­stoji odnos između naboja u očima i nivoa seksualnosti. Ne govorim o genitalnom uzbuđenju, koje takođe ima efekat na oči. Seksualnost je fenomen čitavog tela i označava stepen u kome se osoba identifikuje sa svojim seksualnim funkcionisanjem. Kod osoba sa visokim ste-penom seksualnosti protok energije je pun i periferne tačke kontakta sa svetom su u stanju naboja. Te tačke, kao što sam ranije pomenuo, su oči, ruke, genitalije i stopala. To ne znači da su genitalije u uzbuđenom sta­nju. To se dešava kada osećanja ili energija postanu usmereni na taj organ.

Identifikacija sa svojom seksualnošću je aspekt uzem-ljavanja. Bilo koja aktivnost ili vežba koja povećava osećanje uzemljenosti povećava naboj u očima. Na celo-kupno funkcionisanje očiju se može uticati pojačava­njem kontakta te osobe sa njenim nogama i podlogom. Različite vežbe uzemljavanja pomažu u tom smislu. Mnogi pacijenti kažu da im se posle rada i vežbi nogu vid popravio do tog stepena da im predmeti u sobi izgledaju sjajniji i jasniji. Kada čovek ne stoji čvrsto na podlozi ne vidi jasno šta se dešava oko njega — zaslepljen je svojim iluzijama.

Ta razmatranja podržavaju pretpostavku da je ste­pen energetskog naboja u očima mera jačine ega. Osoba sa jakim egom ima sposobnost da gleda direktno u oči druge osobe. Ona to može lako da uradi, jer je sigurna u sebe. Gledanje u drugu osobu je forma potvrđivanja sebe. Svi smo mi prirodno svesni t ih činjenica i izne-

250

nađujuće je da se u mnogim diskusijama o ličnosti po­svećuje tako malo pažnje očima.

Sledeći korak ka razumevanju odnosa očiju i ličnosti je uspostavljanje veze pogleda očiju i karak tern ih ti­pova. Svaka karak te rna s t ruk tura ima tipičan pogled, koji ne mora uvek da bude upadljiv, ali je dovoljno često prisutan da služi kao dijagnostički kri teri jum. To svakako važi za shizofrene osobe, čije oči imaju odsutan pogled. Rajh je to komentarisao, a ja opisao u knjizi Izdaja tela. Dovoljno je da se vidi taj pogled pa da se zna da je osoba „odlutala", ih da može „odlutati".

Naglasio bih, dajući u osnovnim cr tama vezu pogleda sa različitim karak te rn im tipovima, da pogledi nisu stalno prisutni i da sporadičan pogled nije značajan u tom smislu. Mi t ragamo za tipičnim pogledom.

Shizoidni karakter: Tipičan pogled može da se opiše kao prazan ili neekspresivan. Odsustvo osećanja u oči­ma je ono što karakter iše tu ličnost. Kada vas gleda shizoidna osoba odmah osećate nedostatak kontakta.

Oralni karakter: Tipičan izgled je molba — molba za ljubavlju i podrškom. To može biti maskirano stavom pseudonezavisnosti, ali dovoljno često izbija na povr­šinu da bi se razlikovala oralna ličnost.

Psihopatski karakter: Za tu ličnost su karakterist ične dve vrste pogleda u skladu sa dva psihopatska pristupa ili stava. Jedan je uporan ili prodirući pogled, koji se sreće kod ljudi koji imaju potrebu da kontrolišu i do­miniraju drugima. Te oči vas fiksiraju kao da nameću svoju volju. Drugi pogled je topao, zavodljiv, zaintere­sovan, koji zabavlja osobu kojoj je upućen i navodi je da se preda psihopatskoj osobi.

Mazohistički karakter: Tipičan pogled je pogled pat­nje ili bola. Međutim, to se često maskira izrazom zbu­njenosti. Mazohista oseća da je uhvaćen u klopku i više je u dodiru sa t im osećanjem nego sa osećanjem patnje koja je u osnovi toga. Kod sadomazohističke ličnosti — to jest kod onih osoba koje imaju jako izražen sadi­stički element u naravi — oči su male i tvrde. To se može objasniti kao reverzija normalnih mazohističkih očiju koje su tople i tužne.

Rigidni karakter: Takva ličnost najčešće ima jako bli­stave oči. Kod znatne rigidnosti, oči postaju tvrde, a ne

251

gube sjaj. Tvrdoća je odbrana od tuge koja leži ispod površine rigidnog karak te ra i povezana je sa osećanjem frustriranosti u ljubavi. Za razliku od mazohističkog karaktera , rigidni ima snažan agresivan stav koji daje vedrinu njegovom ponašanju i očima.

U vezi toga mogu dodati neke komentare u vezi svo­jih očiju. Ja sam uvek mislio da mi je desno oko snaž­nije. Imalo je određen pogled sa kojim sam se identi-fikovao. Pre nekoliko godina, pri l ikom polaganja vozač­kog ispita, bio sam iznenađen kada sam otkrio da je to oko bilo slabije. Levo oko mi je uvek ostavljalo uti­sak slabijeg oka, jer je brže i obilnije suzilo u tužnim situacijama ili na jakom vetru. Tada sam shvatio da je upravo taj kvalitet levog oka sačuvao njegovu oštrinu, dok je moje prividno jače desno oko bilo pod pritiskom odbrane od unutrašnjeg osećanja tuge koju je levo oko slobodno izražavalo. To je bilo moje lično iskustvo koje me je navelo da shvat im koliko je izražavanje osećanja očima tesno povezano sa vizuelnom funkcijom.

Nikada nisam nosio naočare i to još uvek ne radim, uprkos činjenici da sam odavno prešao godine kada se podrazumeva da se koriste naočare za čitanje. Ali, kada sam imao četrnaest godina bile su mi prepisane naočare. Na rut inskom pregledu očiju u školi pogrešno sam pro­čitao jedno ili dva slova na nižim redovima liste. U ambulant i su mi temeljnije pregledali oči i rezultat je bio recept za naočare. Nikada nisam saznao kakav je to bio poremećaj vida. Nikada nisam doživeo nikakvu teš­koću u školi ili negde drugde. Pretpostavl jam sada da sam bio dalekovid. To se slaže sa onim što ja znam o svojoj ličnosti, ali to mi nije predstavljalo teškoću.

Dobio sam naočare, ali sam odbio da ih nosim izuzev za čitanje. I nosio sam ih u futroli. Jako sam se suprot­stavljao ideji da nosim naočare. Kada sam bio mlad naočare su za mene imale negativno značenje. Ljude sa naočarama su nazivali četvorooki. Pretpostavljam da zbog toga nisam hteo da ih nosim. Već prve nedelje sam izgubio naočare. Moja majka, koja je bila previse koncentrisana na moje zdravlje, insistirala je da idem po drugi par naočara. U to v reme joj se nisam mogao suprotstaviti i otišao sam. Ah, nisam mogao zadržati ni drugi par naočara. I one su nestale za nedelju dana. Moji roditelji nisu mogli dozvoliti sebi još jedan trošak i tako, uprkos zabrinutosti , majka je odustala od naočara.

Moj sadašnji dobar vid pripisujem navici da čitam pri dnevnom svetlu, kao i pomoći koju mi je pružila terapija, gde mi je bilo omogućeno da plačem i slobod­nije izrazim osećanja. Voleo sam sunce i čistu, blistavu svetlost sunčanog dana. Igrao sam mnogo tenis na zem­ljanom igralištu, gde sam bio izložen reflektovanoj sunčevoj svetlosti. Nisam shvatao koliko je to bilo važ­no sve dok nisam pre nekoliko godina saznao da je upravljanje očiju ka suncu i zamišljanje sebe (sa zatvo­renim očima) na pri jatnoj , sunčanoj atmosferi, tehnika koju koriste praktičari Bejtsovog (Bates) metoda u tretmanu kratkovidosti . Gledajući unazad, vidim da sam imao potrebu da imam jasan i oštar vid. Ja veru­jem svojim očima i ja bih opisao sebe kao vizuelno orijentisanu osobu, što može imati veze sa mojim inte-resovanjem za telesna izražavanja.

Problemi glave i očiju i bioenergetika

Kratkovidost je najčešći poremećaj očiju — tako čest da je statistički skoro normalno biti kratkovid. U tom smislu se može porediti sa bolom u leđima i sa de­presijom, koje mnogi autori smatraju normalnim poja­vama u našoj kul tur i , ukoliko nisu takve da potpuno onesposobljavaju čoveka. Izgleda mi da smo postali to­liko obogaljeni, emocionalno i fizički, da imamo ten­denciju da gledamo na stanje zdravlja kao na abnormal­nost. Na nesreću, to i jeste postala retkost.

Mnogi ljudi koji nose naočare su svesni da naočare poboljšavaju viđenje na mehanički način, ali da ome­taju ili sprečavaju izražavanje i kontakt očima. Kada radirn sa pacijentima uvek tražim da skinu naočare, tako da mogu da čitam izraz njihovih očiju i da us­postavim kontakt sa njima. Međutim, u nekim slučaje­vima pacijenti me vide nejasno i to predstavlja prob­lem. U takvom slučaju nudim kompromis, kada je neophodno dozvoliti pacijentu da nosi naočare dok raz­govaramo, ali t ražim da ih skine kada radimo fizičke vežbe. Kontak tna sočiva imaju isti efekat kao i naoča­re, ali na manje upadljiv način.

Ubeđen sam da je kratkovidost funkcija poremećaja vida koji je postao s t ruk tur i ran u telu kao poremećaj očnih jabučica. To se ne razlikuje od drugih telesnih Poremećaja koji su rezultat hronične mišićne napetosti.

252 253

U mnogim slučajevima ti se poremećaji prilično sma­njuju kada se otpusti tenzija. Video sam znatne pro-mene u telima ljudi, izazvane bioenergetskim vežbama i terapijom. Takođe znam osobu koja je potpuno pre-vazišla kratkovidost radeći Bejtsov metod. Jedna od teškoća u radu sa kratkovidim očima je to što oku-larni mišići nisu dostupni dodirivanju i pritiskanju. Teškoća sa Bejtsovim metodom je da zahteva podvr­gavanje intenzivnom programu vežbi očiju, što mnogi ljudi nisu u stanju da urade. Ako imamo u vidu takve prakt ične teškoće, ipak ostaje činjenica da se kratkovide oči mogu popravit i . Video sam takvo dra­matično poboljšanje koje se pojavilo u toku terapij­ske seanse. Na žalost, to je bilo pr ivremeno i dobit se nije potpuno održala. Bez obzira na to, mnogi pacijenti izveštavaju da im se kao rezultat bioenergetske terapije održalo poboljšanje viđenja.

Bioenergetika radi sa telesnim s t ruk turama i nastoji da razume s t ruk turu dinamski, u smislu snaga koje je stvaraju. Rajh je smatrao da je s t ruk tu ra zamrznut pokret i mada je to široko i filozofsko stanovište, ono ima praktičnu pr imenu na slučajeve u kojima se struk­tu ra razvija kao rezultat onoga što se obično naziva psi­hološkom traumom. To važi za kratkovide oči koje su širom otvorene i fiksirane. Pokretljivost očnih jabučica je slaba. Mišići očiju su zgrčeni i napeti . Ako uspemo da ponovo uspostavimo pokretljivost očiju, kratkovi­dost će se znatno smanjiti . Pogled otvorenim očima i mala izgubljenost očnih jabučica tipične su pojave kod kratkovidosti . Snažan s t rah može da izazove takav po­gled. Kratkovida osoba, međut im, ne oseća nikakav strah, ni t i je svesna bilo kakve veze između očiju i osećanja s traha. Razlog: kra tkovide oči su u delimič-nom stanju šoka, onemogućavajući registrovanje emo­cija u tom organu.

Nije teško objasniti s t rah. Kada se dete susretne sa besnim pogledom ili mržnjom u majčinim očima, nje­govo telo, naročito oči, doživljava stanje šoka. Takav pogled od roditelja jednak je udarcu u lice. Mnoge majke čak nisu svesne pogleda koje upućuju deci. Ra­dio sam sa majkom koja je sa takvim mračnim besom u očima gledala svoju kćerku da sam se ja uplašio. Kćerka nije obraćala pažnju; to je možda uobičajena pojava za nju, izgledalo je da majka nije bila svesna svog pogleda. Ali, mogu zamisliti kako je ličnost te

kćeri bila povezana sa t im pogledom. Devojčica je bila kratkovida. Odavno je morala da spreči bilo kakvu svest o majčinom izrazu lica, ali su joj oči bile širom otvorene sa izrazom straha.

Svaki s t rah je t renutn i šok za organizam. I s t rah i šok proizvode kontrakcije u telu. Uopšte uzev, telo rea­guje na ovo stanje kontrakcije silovitim izlivima — plakanjem, vrištanjem, besom. Te reakcije oslobađaju telo od šoka i s t raha i oči se onda vraćaju u svoje normalno stanje. Šta ako ne dođe do takvog osloba­đanja? To se dešava kada detinje plakanje, vrištanje ili temper tantrum, još više izazovu majčin bes ili mrž­nju ili kada dete stalno iznova doživljava majčino ne ­prijateljstvo.

Ja sam doživeo takav šok kada sam imao devet mese­ci, kako sam naknadno izračunao, i na mene je to imalo dugotrajni efekat. Srećom, to se nije ponavljalo. Pre se može reći da me je majka gledala pogledom ljubavi,

i jer sam bio „ženica njenog oka". Nisu sva deca takve sreće. Ako dete stalno iščekuje neprijateljski pogled roditelja, oči će ostati u s t rahu širom otvorene. Širom otvorene oči, kao što sam kazao ranije, proširuju polje perifernog viđenja, ali smanjuju centralno viđenje. Da bi ponovo postiglo vizuelnu oštrinu, dete će prisilno stezati oči, stvarajući rigidnost i napregnutost . Postoji i drugi element. Uplašene oči imaju tendenciju da ko­lutaju naviše. Ta tendencija takođe može da se prevaz-iđe naporom volje, ukoliko dete hoće da očuva sposob­nost fokusiranja. Ali, napor da se to održi ne može trajati beskonačno. Posle nekog vremena mišići oka se zamore i dete odustaje od naprezanja.

Kratkovidost nastaje kada se slomi kompenzacija. To zavisi od mnogo faktora, uključujući energiju sa kojom dete raspolaže, i količinu stresa u kući. U mno­gim slučajevima dekompenzacija se uspostavlja izme­đu deset i četrnaest godina, kada detinja seksualnost koja je u razvoju reakt ivira stare konflikte i s tvara »ove. Pokušaj da se uspostavi oštro viđenje propada i oči ponovo postaju od s t raha širom otvorene, ali je strah nespecifične prirode. Podiže se nova odbrana na nižem nivou. Mišići u osnovi glave, posebno u okcipital-nom predelu i oko vilica, postaju stegnuti da bi sprečili Proticanje osećanja do očiju. Taj prsten tenzije je na­đen u svim slučajevima kratkovidosti . Psihološki, dete

254 255

se povlači u mali, ograničen prostor, zatvarajući u svoj svet elemente koji ga uznemiravaju.

Kratkovido oko je u stanju šoka, zbog čega speci­jalne vežbe Bejtsovog metoda za oči, mada su neop­hodne i od koristi, ne rešavaju potpuno problem. Vred-nost metoda bi se znatno povećala kada bi se radilo na razbijanju tenzije, što bi omogućilo priticanje uz­buđenja i energije u oči. Najvažnije je izazvati strah koji je u osnovi kratkovidosti , da bi se on mogao do-živeti i osloboditi. To je osnova bioenergetskog pris­tupa kratkovidosti . Jedino ograničenje je činjenica da mnogi pacijenti imaju tako mnogo problema i tenzija, koji t raže pažnju, pa se ne može posvetiti problemima očiju onoliko pažnje koliko je potrebno.

Iz ovog što sam rekao o različitim odbrambenim sta­vovima treba da je jasno da ima slučajeva u kojima se kratkovidost ne razvija, mada su svi uslovi za njeno pojavljivanje prisutni. Video sam pacijente čije je ži­votno iskustvo sadržalo j ednak ili veći iznos straha, ali koji nisu postali kratkovidi . Ne verujem da se radi o razlikama u nasleđu. Kada je šok roditeljskog nepri­jateljstva ili odbacivanja ozbiljniji, to se odražava na čitavo telo. Javlja se izvestan stepen paralize koja smanjuje sva osećanja na dubljem nivou i utiče na ograničavanje svih formi samoizražavanja. To se vidi kod shizofrenih osoba. Njihov energetski nivo je snižen, disanje ozbiljno ograničeno, a nivo celokupne pokret­ljivosti nizak. Kod njih je konflikt pomeren sa predela očiju na čitavo telo. Oči su prividno pošteđene, zato što je osoba zatvorila čitav svoj interpersonalni svet, a ne samo vizuelni. Ali, dok oči shizoidne osobe mogu da ne budu kratkovide, one nisu ni pod nabojem, niti su ekspresivne. Vizuelna funkcija je očuvana, odvaja­jući oči od funkcije izražavanja emocija.

Bioenergetska terapija je za problem očiju i opšta i specifična. Na opštem planu, kao i sa problemima po­kretljivosti i vokalnog izražavanja, t reba podići paci­jentov energetski nivo potpunij im i dubljim disanjem. Ne samo da to povećava telesne senzacije i osećanja već obezbeđuje višak energije potrebne za naboj pe­rifernih tačaka kontakta sa svetom, uključujući i oči. Disanje ima pozitivan efekat na oči. Posle upornog du­bokog disanja kroz razne vežbe, oči mnogih pacije­nata postaju pr imetno sjajnije. Sami pacijenti, kao što

256

sam već pomenuo, ponekad saopštavaju da im se vid popravio. Vežbe uzemljavanja takođe pomažu tom pro­cesu.

Specifična terapija poremećaja očiju zahteva znanje o putevima kojima energija protiče do očiju. Postoje dva takva puta koja ću opisati i prikazati na slikama. Jedan je duž tela, od srca, kroz grlo i lice do očiju. Osećanje povezano sa t im protokom je čežnja za kon­taktom, posezanje očima da bi se osetilo i dodirnulo. To stvara topao, molećiv pogled. Drugi put jc duž le­đa, penje se do v rha glave, preko čela do očiju. Takav protok stvara agresivnu komponentu pogleda. Najbo­lje se može razumeti izrekom „upija očima". Kod nor ­malnog gledanja te dve komponente su pr isutne u raz­ličitim stepenima. Ako je nežna komponenta vezana za čežnju presečena, pogled će biti tvrd, čak i nepr i ja te l j ­ski. Može biti tako jak kao da odguruje drugu osobu. Ako je agresivna komponenta slaba, pogled će biti mo-

lećiv, ali neće uspevati da dodirne drugu osobu. Da bi se imao dobar kontakt očima, potrebnu su obe kom­ponente.

Slika prikazuje ta dva puta, plus treći u osnovi moz­ga koji povezuje vizuelne centre direktno sa ret inom.

17 257

Mada nema objektivnog dokaza o t im putanjama, nji­hovo postojanje je podržano subjektivnim iskustvom i kliničkim posmatranjem. Kao rezultat bioenergetskih vežbi, mnogi pacijenti govore da osećaju kretanje ener­gije u očima duž tih puteva. Te senzacije se potkrep­ljuju kada se vidi da pacijentove oči postaju sjajnije, pod većim naponom i da su više u kontaktu. Kada su ti putevi otvoreni i kada energija protiče slobodno i potpuno do očiju, one su relaksirane. Osoba je u sta­nju zadovoljstva, što se manifestu je kroz glatko čelo, opuštene obrve, sužene ženice i fokusirano viđenje.

Na sledećem di jagramu se vidi povlačenje energije iz očiju zbog straha. To povlačenje energije stvara tipi­čan izraz straha. Kako je agresivna komponenta po­vučena duž svog puta, obrve se podižu a oči širom otvaraju. Ako je strah intenzivan, može se čak videti kako se kosa diže na glavi a leđa i v ra t se zatežu. Ka­da je povučena nežna komponenta , vilica pada a usta se širom otvaraju Ako je doživljaj t renutan, energija teče nazad u oči a crte se relaksiraju. Međutim, ako

je strah postao s t ruk tur i ran u telu kao hronično sta­nje strepnje, energija se zatvata u prsten tenzije oko osnove glave. Sada, osoba mora da ulaže svestan na­por da fokusira pogled, što nameće jak teret očnoj

jabučici i okularnim mišićima. Deo tog napora sa­drži isturanje vilice da bi se prevazišlo osećanje p re -strašenosti. Isturajući vilicu, osoba kaže: „Neću dozvoliti da se plašim". Međutim, taj napor stvara unutrašnji konflikt između osećanja i stavova, što povećava mi ­šićnu napetost .

Pre nekoliko godina sam kratkotrajno radio sa mla­dim čovekom koji je imao razroke oči. Video je samo le-vim okom. Vid desnim okom, mada normalnim, bio je potisnut da bi se izbeglo stvaranje dvostruke slike, jer nije bio u stanju da fokusira sa oba oka. Kao dete je imao dve operacije očiju, ali to nije donelo trajniji rezultat. Ne samo da mu je desno oko bilo okrenuto napolje nego mu je čitava desna s t rana lica bila malo skvrčena. Dodirivanjem se mogao otkriti snažan grč sa desne s t rane okcipitalnog polja. Taj mladić je bio sin psihologa koji je učestvovao u profesionalnom bio-energetskom radu. On je videokamerom snimao šta radim. Moja intervencija je bila eksperimentalna. Bio sam zainteresovan da saznam da li se može uticati na razrokost oslobađanjem tenzije leđa i glave. Prs t ima sam snažno prit iskao zgrčene mišiće otprilike trideset sekundi i osetio sam da su se relaksirali. Nekoliko le-kara koji su posmatral i šta radim bili su zapanjeni kada su videli da su oči pacijenta prestale da budu razroke. Mladić se okrenuo i rekao mi da vidi jednu sliku sa oba oka., a ja sam takođe pr imet io da su mu oči bile u fokusu. Promena je bila dramatična, ali nije dugo trajala. Grč se kasnije povratio i desno oko je ponovo od lu ta le Ne znam da li bi nastavak tera­pije doveo do trajnog poboljšanja. Nikada više n i ­sam video tog mladog čoveka i n ikada više nisam radio sa sličnim slučajem. Ali, uveo sam kao praksu sa svim pacijentima da smanjim tenziju u okcipitalnom delu, koristeći različite prit iske na mišiće dok pacijent foku­sira oči na plafon. Smat ram da taj postupak u celini ima pozitivan efekat na oči.

Međutim, glavni terapeutski cilj u radu sa očima je oslobađanje s t raha koji se u njima zadržava. Da bih to postigao, koristim sledeći postupak. Pacijent leži na krevetu sa savijenim kolenima i sa unazad zabačenom glavom. Kažem mu da se ponaša kao da doživljava strah — da podigne obrve, širom otvori oči i da pusti da mu vilica padne. Ruke drži oko dvadeset sant ime-tara ispred lica sa dlanovima napolje i raširenim prs -

258 17» 259

t ima, kao u stavu zaštite. Onda se nagnem nad paci­jenta i kažem mu da me gleda direktno u oči koje su oko trideset sant imetara udaljene od njegovog lica. Bez obzira na to što je pacijent u nemoćnom položaju, i sa izrazom straha, vrlo malo njih sebi dopušta da se oseća prestrašeno. Često pacijent gleda u mene sa sme-hom na usnama kao da kaže: „Nema razloga da se plašim. Nećeš me povrediti , j e r sam dobar dečak". Da bih prebrodio tu odbranu negiranja, primenjujem pri­tisak palčevima na obe s t rane nosa. To sprečava paci­jenta da se smeši i uklanja masku sa lica.

Ako se uradi kako valja (moram dodati da taj pos­tupak zahteva dosta iskustva i sposobnosti), to često izaziva osećanje s t raha i može se pojaviti krik, kao odbrana od s t raha koji se povlači. Ako se kaže paci­jentu da ispušta zvuke pre nego što se primeni priti­sak, oslobađanje kr ika se olakšava. Čim počne vriš­tanje, ja prestajem sa prit iskom, ali u mnogim slu­čajevima se vrištanje nastavlja i kada sklonim ruke, sve dok su oči širom otvorene. Čitalac se možda seća šta se meni desilo tokom prve seanse sa Rajhom. Rajh nije morao da koristi n ikakav pritisak da bi se poja­vio krik. Međutim, ima malo pacijenata koji će spon­tanim vrištanjem izražavati s trah. Neki ne reaguju čak i kada se izvrši pritisak. U tim slučajevima je odbrana od straha još dublje ukorenjena.

Pretpostavljam da moje oči izgledaju pacijentu snaž­ne i možda tvrde dok vršim pritisak. Osećam da poči­nju da mekšaju kada pacijenti počnu da vrište, j e r ja saosećam sa njima. Posle vriska obično kažem pacijen­tu da posegne i dodirne moje lice rukama. Smat ram da vrisak oslobađa s t rah i otvara put nežnim oseća­njima i osećanjima ljubavi. Dok gledamo jedan u dru­gog, pacijentove oči obično mekšaju i pune su suza­ma, kao da čeznu za kontaktom sa mnom (kao suro­gatom majke ili oca). Taj postupak se obično završava zagrljajem, pri čemu pacijent duboko jeca.

Kao što sam pomenuo, taj postupak nije uvek efi­kasan. Mnogi pacijenti su previše zastrašeni da bi doz­volili da s t rah ispliva na površinu. Kada se to desi, efekat je dramatičan. Jedna pacijentkinja mi je rekla da je dok je vrištala videla oca kako je besno gleda, kao da hoće da je tuče. Drugi pacijent je rekao da je video majčine besne oči iz vremena kada je imao oko godinu dana. Jedna žena se osećala tako oslobo-

260

đena otpuštenog s t raha da je skočila sa kreveta i potr­čala da zagrli muža koji je bio u istoj sobi. Jedan čo­vek koji je neko vreme bio na terapiji osećao se toliko potresen da je sav slomljen napustio moju kancelariju. Odmah je otišao kući i spavao dva sata. Javio se čim se probudio. Zvao je da kaže da oseća radost koju n i ­kada ranije nije doživeo. Radost je bila reakcija na oslobađanje užasa.

Ima još mnogo drugih postupaka koji se mogu ko­ristili za pokretanje osećanja u očima. Važno je opi­sati jedan od njih — pokušaj da pacijent „izađe" kroz oči, uspostavljajući kontakt sa mojim očima. U tom postupku pacijent takođe leži na krevetu u istom polo­žaju. Ja se naginjem nad njega i tražim da posegne prema gore i dodirne rukama moje lice. Stavljam pal­čeve na njegovo čelo i nežnim i umirujućim pokret ima pokušavam da uklonim svaki izraz anksioznosti ili br i ­ge koji bi mogao uzrokovati mrštenje obrva. Pošto gledani toplo u njene ili njegove oči, često vidim malo dete koje viri iza zida ili kroz rupu na zidu. želeći da izađe, ali se ne usuđuje. To je dete koje se krije od sveta. Mogu mu reći: „Izađi da se igraš sa mnom. Dobro je kada se izađe". Fascinirajuće je posmatrat i reakcije kada se oči relaksiraju i osećanja protiču u njih i kroz njih. To malo dete beznadežno želi da iza­đe i da se igra, ali je nasmr t prestrašeno da će se povrediti, da će biti odbačeno ili da, će mu se drugi podsmevati. Potrebno je da ga uveravam da treba da se upusti u opasan poduhvat, posebno je potreban moj dodir pun ljubavi. A kakvo je osećanje kada se pojaviš a ljudi te pr ihvata ju!

Iskustvo kao što je ovo može da se dogodi posle dugo vremena, dok pacijent otkrije i prizna skriveno dete u sebi. Ali kada jednom to svesno prizna, otvoren je put za analiziranje i rad na svim anksioznostima i strahovima koji su prisilili dete da se skrije i zakopa svoju ljubav. Jer , dete je puno ljubavi i to je ljubav koju se ne usuđujemo da izrazimo u akciji kroz oči, glas i telo.

Sve te reakcije su uočene i d iskutovane; one su najbolje žito za analitički mlin, pošto su iskustva ne­posredna i ubedljiva. Naravno, mnogo zavisi od sen-zitivnosti terapeuta i njegove slobode da uspostavi kon­takt, da dodiruje i da bude dodirivan, posebno zavisi od njegove sposobnosti da ne dozvoli razvijanje lic-

261

nog emocionalnog odnosa sa pacijentom. Situacije te vrste lako mogu navesti te rapeuta da se rastereti svoje sopstvene potrebe za kontaktom, uspostavljajući ga sa pacijentom. Tragična greška je ako do toga dođe. Sva­ki pacijent poseduje sve što je potrebno da bi prihva­tio sebe i borio se sa svojim potrebama i osećanjima. Ako još mora da se bavi ličnim osećanjima terapeuta, stvara se nepremostiva p repreka oporavljanju vladanja sobom. On će reagovati na terapeutova osećanja da bi izbegao svoja; videće terapeutovu potrebu kao veću od svoje i na kraju će izgubiti osećanje sopstvenog ja, kao što je jednom uradio dok je bio dete kada je bio u konfliktu između svojih potreba i svojih prava i po­treba i prava roditelja. Pacijent plaća terapijske sean­se da bi one bile orijentisane samo na njegove prob­leme, i to je izdaja poverenja ukazanog terapeutu ukoliko terapeut koristi tu situaciju za ličnu dobit.

Treba dodati još jednu opomenu, čak i ako je to po­navljanje. Bez obzira na to kolika je pacijentova reg­resija na nivo deteta u toku seanse, on ipak ostaje odrastao čovek. potpuno svestan te činjenice. Dodiri­vanje među odraslima uvek ima erotsko ili seksualno značenje. Covek ne dodiruje neut ra lno telo, nego do­diruje muškarca ili ženu. To je prirodno. Ali, ako je čovek svestan pola druge osobe, biće takođe svestan i njene ili njegove seksualnosti. Međutim, seksualnost ne znači genitalnost. Mnogi pacijenti kada me dodiruju imaju svest da sam ja muškarac. Neki mogu odgurnuti u s t ranu svest o tome, ali bez obzira na to, ona je pri­sutna. Kako se t reba ponašati u toj situaciji?

Za mene, to je s tvar principa i pravilo bioenergetske terapije — nema seksualnog akting auta sa pacijenti­ma. To se može lako dogoditi na suptilan ili na otvo­ren način. Terapeut t reba da bude oprezan sve vreme, da ne dozvoli tu mogućnost. Znam da mnoge pacijent-kinje imaju seksualna osećanja prema meni. Mnoge su mi to i kazale. To ide dotle i ne dalje. Moja ose­ćanja nisu njihova briga i bila bi velika greška unositi moja osećanja u terapijsku situaciju. Možemo, ukoliko je preporučljivo govoriti o njima, ali ako ja nisam u stanju da ih čuvam za sebe; ne mogu raditi ni dob­ru terapiju. Terapeut mora biti sposoban da čuva svo­ja osećanja — to jest da vlada sobom.

Govorio sam o prepuštanju. Uzdržavanje je jednako važno i jednako se u bioenergetici naglašava. To će

biti jedna od tema sledeće i poslednje glave. Uzdrža­vanje je svesno i voljno, što pretpostavlja sposobnost prepuštanja. Ako se neko ne može prepustit i , jer je uzdržavanje nesvesno i s t ruktur i rano u telu, ne može se govoriti o uzdržavanju kao svesnom izražavanju se­be. Covek se tada ne uzdržava; on biva zadržavan.

Glavobolje

Tema „glavobolja" pripada poglavlju o samoizraža-vanju, jer su neke glavobolje uzrokovane naprezanjem očiju, što je po mom mišljenju povezano sa inhibici-jom samoizražavanja. Nisam autori tet za probleme gla­vobolja, ali imam prilično iskustva u radu sa glavo­boljama mojih pacijenata i drugih ljudi. Bioenergetsko razumevanje tenzija daje dobru osnovu za pokušaj ra-zumevanja tog problema.

Nekoliko puta sam javno demonstrirao kako se čo­vek može osloboditi glavobolje, oslobađajući se mišićne napetosti. Držeći j avna predavanja, pitao sam da li neko od pr isutnih ima t renu tno glavobolju. Obično bude bar jedan, i ja mu kažem da dođe pred publiku tako da mogu da pokušam da ga oslobodim glavobolje. Postupak je vrlo prost. Osoba sedi na stolici, dok ja dodirujem tenziju u osnovi glave u okcipitalnom pre­delu, na vrhu lobanje i u frontalnim delovima. Onda levom rukom držim njegovo čelo, a desnom masi ram napete mišiće sa zadnje s t rane glave. Posle otprilike jednog minuta levom rukom pridržavam zadnji deo glave i desnom rukom masiram frontalni deo. U neko­liko koraka okružujem mu skalp obema r u k a m a ; sa prst ima povrh lobanje, nežno mu pomeram skalp sa jedne na drugu s t ranu. Tada objašnjavam publici da to odvrćem zaglavljen poklopac na glavi. Do sada je taj postupak uspevao bez greške i osoba na moje pi­tanje odgovara da više nema gavobolju.

Taj postupak je, međutim, uspešan samo kod gla­vobolja nastalih zbog tenzije. Migrena se razlikuje i zahteva drugačiji pr is tup. Za koji t renutak ću objas­niti razliku.

Postupak opisan gore otkrio sam slučajno. Pre mnogo godina posetio sam rođake koje dugo nisam video. In-teresovala. ih je vrs ta mog psihijatrijskog r ada^ko j i uključuje rad sa telom. Objasnio sam ulogu mišićnih

262 263

tenzija kod emocionalnih problema, ali mislio sam da bi bilo korisnije da im pokažem svoj pris tup. Pošto sam im rekao da mnogi ljudi imaju priličan iznos tenzije u leđima i vratu, u osnovi glave, došao sam do mog rođaka, stavio ruke na njegovu glavu i lagano masirao to područje. On je imao nešto tenzije, ali to nisam komentarisao. To je bilo sve. Kada smo se vra­tili kući moja supruga je poslala pismo zahvalnosti na gostoprimstvu. Posle dve nedelje sam dobio odgovor: „Ne znam šta si uradio sa mojim mužem, ali on se oslobodio glavobolje koju je imao poslednjih petnaest godina".

Napetost u osnovi glave se upoređuje sa napetošću u predelu leđa. Cesto se zajedno pojavljuju kod iste osobe i oba izražavaju pot rebu za održavanjem kon­trole. Tenzija na vrhu je somatski ekvivalent psihološ­ke zapovesti .,ne gubi glavu". To znači: „Ne dopuštaj čak ni osećanjima da se ispolje bez kontrole". Tenzija u donjem delu ima isto značenje za seksualnost. Ja bih odgovorio na zapovest „Ne puštaj dupe da trči sa tobom". Mnogi od nas su vrlo predani kontroli .

Vrat imo se na slike iz prethodnog dela da bi prika­zali ideju o uzroku nekih glavobolja.

264

Slika prikazuje put proticanja energije il uzbuđenja duž zadnje s t rane vrata , preko vrha glave do očiju i, mada nije prikazano, do gornje vilice. Taj protok nosi agresivnu komponentu svih osećanja. To je neophod­no u akcijama kao što su gledanje i izgovaranje. Ako stavimo poklopac na našu agresiju, neizbežno se po­većava pritisak na poklopac, stvarajući glavobolju.

Poklopac je figurativan pojam, ali u nekim slučaje­vima je čitav vrh glave napet, tako da se ponaša kao poklopac. U tim slučajevima glavobolja se doživljava u celoj glavi. U drugim slučajevima postoji granica tenzije oko glave i na nivou čela. koja sprečava pro­bijanje agresivnih impulsa. Prit isak se izgrađuje oko te granice i bol se uopšte uzev oseća kao da prolazi kroz čelo a ponekad i kroz zadnji deo glave. Kada se te tenzije oslobode, glavobolja nestaje.

Takođe je moguće otkloniti glavobolju izražavanjem blokiranog osećanja. Međutim, retko se dešava da oso­ba sa glavoboljom zna šta je tišti. Kada je konflikt svestan i osećanja su svesna. To znači da su stigla do površine uma. Neko može osećati napetost u glavi, ali to nije isto što i glavobolja. Glavobolja nastaje zbog nesvesnih snaga; osećanja i tenzije koje blokiraju ose­ćanja su ispod nivoa svesti. Sve što čovek oseća je bol od pritiska. To objašnjava zašto glavobolja, kao u slučaju mog rođaka, može trajati godinama.

Glavobolja od migrene, po mom iskustvu, proizlazi iz blokiranja osećanja žudnje. To osećanje se uglavnom nosi kroz arterije. U svojoj prvoj knjizi sam istakao da je eros povezan sa protokom krvi koja prenosi ose­ćanje od srca. Medicinski je poznato da su kod mig­rena arteri je u glavi sužene i da pritisak krvi uzro­kuje intenzivan pulsirajući bol.

Ali, mada erotsko, osećanje žudnje teče kroz krvne kanale, nije ograničeno samo na njih. Uzbuđenje ili energetski naboj prolaze prema gore, kroz prednji deo tela, kao što je prikazano na slici — izraz traže­nja u očima, ust ima i kroz posezanje za kontaktom rukama. U takvim slučajevima sam našao da postoji polje jake mišićne tenzije sa s t rane vrata, tačno ispod ugla vilice. Slab prit isak na to polje proizvodi sevajući bol u očnoj duplji. Ta tenzija je uvek sa one s t rane sa koje je i glavobolja, ali zašto je to usmereno samo na jednu s t ranu ne znam.

265

Migrenske glavobolje su pogodne za terapijski rad. Radio sam sa osobom koja je mnogo godina patila od migrene i uspeo sam prvo da smanjim učestalost i ja­činu glavobolje, a najzad i da je eliminišem. Ponekad sam uspevao da oslobodim pacijentkinju napada gla­vobolje pomažući joj da rastereti svoja osećanja pla­kanjem ili vrištanjem. Ponekad, kada je napad trajao satima, taj postupak je smanjivao intenzitet, ali nije otklanjao glavobolju. Međutim, posle prespavane noći koja je sledila seansu, glavobolja je neizbežno nesta­jala. Uvek je bilo neophodno da plače sa obiljem suza da bi se uklonio bol iza očiju.

Ta pacijentkinja je teško izražavala potrebu za blis-košću i za kontaktom. Bilo joj je nepri ja tno i zastra­šujuće da dodirne rukama moje lice na topao, oseća j an način. Takođe je bila velikim delom seksualno inhibi-rana, kao što bi čovek i očekivao od tako ozbiljnog blokiranja bilo kakvog izražavanja čežnje. Obično je dobijala napad neposredno pre nego što je trebalo da izađe na sastanak, ukoliko je pri tom imala neka ose­ćanja. Glavobolje su uvek bile ozbiljnije kad god sam ja bio na putu ili odmoru. Telefonski razgovor sa mnom je pomagao i često mi je telefonirala sa. velikih uda­ljenosti. Naravno, uspostavila je sa mnom snažan trans­fer osećanja koja je imala prema svome ocu, što joj je bilo teško da to prizna. Bilo je neophodno analitički prorađivat i t ransferne probleme i obelodaniti njenu čežnju za bliskošću sa svojim ocem. da bi glavobolja mogla da se otkloni. Ali, s iguran sam da će se ona osloboditi svoje tor ture samo ukoliko stekne sposob­nost da izražava osećanje očima i glasom.

Svaka osoba koja pati od migrene ima seksualnu zakačaljku koja nema veze sa seksualnom aktivnošću. Znam mnogo pacijenata koji su patili od migrene, a koji su bili seksualno aktivni. Glavobolja nastaje zbog sputavanja nežne i erotske komponente seksualnosti. Osećanaj su išla do glave umesto do genitilnog apara ta gde bi se mogla rastereti t i . Onaj kra j tela na kome je glava ne obezbeduje tu vrstu oduške. Plakanje i vriš­tanje će osloboditi t r enu tnu napetost, ali oni nisu re­šenje problema. Rešenje je u sposobnosti da se ima orgazam.

266

Jedan moj pacijent je primetio da kod migrene ose­ćanja idu uz dlaku" 5 1. Osećao sam da je to val jano za­pažanje. Obrtanje pravca bi t rebalo da pomogne. To se može uraditi kroz vežbe uzemljavanja; to neće po­moći ukoliko je napad u punom jeku, ali nalazim da su vrlo korisne bilo da osoba oseća da joj se napad približava, ili kada je na samom početku napada.

S t rah od prepuštanja uzemljavanju a sopstvenoj sek­sualnosti je povezan sa anksioznošću padanja. To po-minjem zbog mučnine koja neizbežno prat i jak napad migrene — mučnine izazvane grčenjem dijafragme ve­zane za s t rah od prepuštanja .

Ma koliko da sam efikasan ja ili bilo koji drugi bio­energetski terapeut sa fizičkim pristupom, nema ličnosti ili emocionalnog problema koji može biti prorađen bez prethodnog proširivanja polja svesnosti pacijenta radi razumevanja svojih problema. Ali, razumevanje nije samo intelektualna operacija. Za mene to znači stajati ispod ili saosećati odozdo. To podrazumeva kretanje od korena situacije i osećanja onih sila koje utiču na osećanja i ponašanje i koji ih oblikuju.

267

X SVEST: JEDINSTVO ILI DVOJNOST

Proširivanje svesti

U poslednjoj deceniji se razvilo posebno intereso-vanje za ono što se naziva proširivanjem svesti. Usme-renost na proširivanje svesti je deo novog humanis­tičkog pris tupa psihologiji, koji je izrastao iz t reninga senzitivnosti, pokreta susretanja, geštalt terapije, bio-energetike i drugih modali teta za proširivanje svesti o sebi i drugima. Pošto je bioenergetika doprinela tome, i pošto pripada humanist ičkom pristupu, važno je ra­zumeti ulogu svesti u bioenergetskoj terapiji i kako se svest takvom terapijom proširuje.

Treba, međutim, priznati da ta ideja nije nova u ljudskoj kulturi , jer je kul tura rezultat stalnog ljud­skog napora da proširi svoju svest. Svaki korak u raz­voju kul ture — bilo da je to religija, umetnost, pr i ­rodne n a u k e ili upravljanje — sve to predstavlja pro­širenje svesti. Ono što je novo u ovom pris tupu jeste svesna usmerenost na potrebu da se proširi svest. Taj razvoj mi sugeriše da mnogi ljudi doživljavaju našu kul turu kao ograničavajuću i sputavajuću i osećaju se fizički ugušeni povećanom materijalističkom orijentaci­jom. Ljudi osećaju beznadežnu potrebu da unesu malo svežeg vazduha u svoj um i pluća.

Beznađe je najmoćnija motivacija za promenu, ali nije najpouzdanija 5 9 . Vrlo malo znamo o prirodi svesti i u našem beznađu da nešto promenimo, pravimo loš izbor. Previše često beznadežna osoba skače iz vrućeg tiganja u vatru. Naivno je verovati da svaka promena

59 Lowen, The Betrayal of the Body. op. eit., ima potpuniju diskusiju psihologije beznadežnosti.

268

mora biti nabolje. Ljudi, kao i kulture, mogu ići niz­brdo, kao i uzbrdo; tok istorije je pokazao da postoje periodi evolucije i devolucije. Skoro je bez izuzetka tačno da reakcija na bilo koju situaciju ide do sup­rotne krajnosti , posle čega dolazi do spore integracije dve suprotnosti , da bi se započeo nov pokret napredo­vanja.

Ako se naša kul tura i svest koju ona predstavlja mogu opisati kao mehanicistički, onda bi reakcija p ro ­tiv toga mogla voditi misticizmu. Tim terminima nisu potrebne definicije. Filozofija mehanicizma se bazira na pretpostavci da postoji d i rektna i neposredna veza iz­među uzroka i posledice. Pošto ta pretpostavka leži u osnovi našeg tehnološko-računskog stanovišta, može se opisati kao mehanicistička. Prost pr imer mehanicis­tičkog mišljenja je gledanje na kr iminal kao na pojavu direktno uzrokovanu siromaštvom. Ima, naravno, od­nosa između siromaštva i kriminala, odnosa izraženog u izreci „Siromaštvo rađa kriminal", ali naivno je ve­rovati da siromaštvo uzrokuje kr iminal ; t ime se p re ­viđaju kompleksni i suptilni faktori koji utiču na po­našanje. Nedostatak tog mišljenja se pokazuje u po­rastu kriminala u periodu ekonomskog prosperiteta.

Mistični stav, pak, negira vrednost zakona uzroka i posledice. On vidi sve fenomene kao manifestacije uni ­verzalne svesti i negira važnost individualne svesti. U svetu u kome je zakon uzročnosti samo iluzija, akcija nema nikakav smisao. Mističar je svojim verovanjem prisiljen da se povlači od sveta. Okreće se unu t ra da nađe smisao života i tada, to se s tvarno dešava, on otkriva svoje jedinstvo sa svim životom i univerzu­mom. Ili, u najmanju ruku, on stalno teži ka tome, jer život ne dozvoljava potpuno povlačenje od sveta koji održava život, izuzev povlačenja kroz smrt. Ne može potpuno da transcendira svoje postojanje ni mističar niti bilo koje drugo biće.

U sadašnjem stanju reakcije protiv mahanicističke filozofije naše kul ture lako možemo biti zavedeni uve-renjem da je rešenje u misticizmu. I zaista, mnogo ljudi se okrenulo misticizmu da bi svoju svest oslobo­dili spona mehanicističkog posmatranja života. Ne veru­jem da je to napredak. Ne kažem da je misticizam po­grešan, jer ima u njemu neke istine. Ali, nije ni me­hanicizam pogrešan, j e r je nauka koja je proizašla iz njega pokazala da u izvesnim situacijama — naime,

269

u zatvorenom sistemu gde varijable mogu biti kon-trolisane ili određene — zakon uzroka i posledica zaista funkcioniše. Život, međut im, nije zatvoren, već otvo­ren sistem; sve varijable koje utiču na ljudsko pona­šanje mogu biti nepoznate ili nekontrolisane, tako da zakon uzročnosti nije potpuno primenljiv. S druge stra­ne, ima mehanicizma u životu, kao i dinamizma, i ako zarijem nož u tvoje srce, zasigurno ćeš umret i , j e r bih t ime uništio sposobnost srca da izvodi mehaničku funk­ciju pumpanja krvi.

Ako ni jedno ni drugo nije pogrešno, onda su samo delimično tačni i t reba da vidimo šta je istina i kako se svako od njih uklapa u tu sliku. Recimo ovako. Postoji objektivna valjanost mehanicističkog stava. U svetu ob­jekata ili stvari, posebno materijalnih, izgleda da važi zakon uzroka i posledice. Misticizam može zahtevati subjektivnu valjanost, j e r opisuje spiritualni svet gde objekti ne postoje. Ali, postoje oba sveta, jer nijedan ne negira drugi, tako da je normalno ljudsko biće u dodiru sa oba, doživljavajući sebe i kao subjekt i kao objekt. Ne verujem da to važi samo za ljude — izgle­da da viši životinjski organizmi takođe funkcionišu u oba sveta — ali, ono što jeste jedinstveno za čoveka je njegova svest o polarnosti ta dva položaja. Takođe je za čoveka jedinstvena mogućnost deljenja jedinstva

270

unatrašnjeg i spoljašnjeg, kao što je konačno podelio i jedinstvo atoma, stvarajući objektivan užas nuklear­ne bombe, što je potvrda subjektivnog terora raza­ranja sveta karakterist ičnog za shizoidnu ličnost.

Prost di jagram može jasnije pokazati te odnose nego reči. Predstavićemo organizam čoveka krugom sa cen­trom ili nukleusom. Impulsi polaze iz centra ili jezgra, dok pulsiranje energije protiče u talasima prema per i ­feriji kruga u situaciji kada je organizam u interakciji sa okolinom. U istu vreme se stimulusi koji nastaju u spoljašnjem svetu kreću ka organizmu koji reaguje na neke od njih.

Gledajući tu sliku, podsećamo se jednoćelijskog orga­nizma okruženog posebnom, polupropustljivom m e m ­branom predstavljenom na slici krugom. Ljudski orga­nizam počinje život kao jedna ćelija i mada se ta će­lija astronomski umnožava da bi nastao čovek, u ener­getskom jedinstvu zadržava funkcionalni identitet jed­ne ćelije koja je bila njegov začetak. Ziva membrana okružuje svaki organizam, stvarajući njegovu indivi­dualnost i odvajajući ga od sveta. Ali, ta membrana nije zid; ona je selektivno propustl j iva; dopušta raz-menu između individue i sveta.

U zdravom stanju čovek opaža kontakt između svog jezgra i spoljašnjeg sveta. Impulsi iz pulsirajućeg jez­gra (srca) otiču u svet, a događaji iz spoljašnjeg sveta dosežu i dodiruju srce. Kao entitet koji reaguje, on oseća da su on, svet i kosmos jedno. On ne poseže samo na mehanicistički način, kako bi teorija uslovljava-nja ponašanja htela da verujemo, već reaguje osećanji­ma iz srca i iz jedinstvenosti svog individualnog bića. Ali, takođe, pošto je svestan svoje individualnosti, sve­stan je i da njegove reakcije i spontano ponašanje utiču na svet i ljude u svojoj uzročnosti i on može preuzeti odgovornost za te akcije. J e r uzročnost zaista postoji; ako ja uradim nešto što tebe povređuje, moram preuzeti odgovornost za bol koji ti nanosim.

Normalna situacija je poremećena kada čovek posta­ne „oklopljen", kako je to Rajh opisao. Na di jagramu je to oklopljavanje prikazano kr ivudavom linijom koja leži ispod površine ili membrane organizma. U stvari , oklopljavanje razdvaja osećanja jezgra od senzacija sa periferije. Čineći to, ono deli jedinstvo organizma i pravo jedinstvo svoga odnosa prema svetu. Sada orga­nizam ima unutrašnja osećanja i spoljašnje reakcije,

271

unutrašnj i i spoljašnji svet sa kojim se identifikuje, ali, zbog rascepa, ta dva sveta nisu zajedno. Oklopljavanje je kao zid i osoba može biti na jednoj ili drugoj strani, ali ne na obe u isto vreme.

Verujem da smo sada u situaciji da razumemo proble­me misticizma spram mehanicizma. Oba stanja su rezul­ta t oklopljavanja. Misticizam živi u unutrašnjem svetu i odvojio se je od zbivanja u spoljašnjem svetu. Za njega je zakon uzročnosti i re levantan; jedino što je važno jeste da se pokuša da se ostane u dodiru sa pul­siraj ućim jezgrom. Ako pokuša da se uključi u svet objekta, morao bi da pređe na drugu s t ranu zida i tako da izgubi kontakt sa jezgrom. Mehanicista, koji je sa druge s t rane zida, izgubio je kontakt sa jezgrom. On vidi i oseća samo to kako on sam reaguje na događaje na uzročan način, i veruje da je život puka s tvar uslov-nih refleksa. Pošto objekt i događaji određuju njegove reakcije, njegova energija je posvećena manipulaciji sredinom koju oseća kao otuđenu i neprijateljsku pre­ma svome biću.

Mistična svest je sasvim suprotna od mehanicističke. Ova druga je sužena i jasnije usmerena, jer svaki objekt u okolini t reba da bude izolovan da bi bio kon­trolisan. Događaji takođe t reba da budu izolovani i

272

proučavani kao posebna zbivanja, sa rezultatom da se istorija vidi pre kao serija događaja, nego kao nepres­tano nastojanje i borba ljudi da shvate potencijal svo­jih života. Ne želim da stvorim utisak da je mehani ­cistička svest potpuno loša; ona se razvija van jakog osećanja individualnosti i egoizma zapadnog čoveka kroz vekove napora da se potvrdi sloboda pojedinca. Nasuprot tome, svest mist ika je šira, ali tako široka u svojoj krajnjoj formi da kao da se razliva i biva lišena smisla. Pretpostavljam da prosto možemo reći da dok mehanicistička svest ne vidi šumu od drveća (pošto ima tendenciju da ih poseče), mistična svest ne vidi drveće od šume. Sećam se nekih ljudi koji su tako mnogo voleld druge ljude da nisu mogli videti ljude ili reago-vati pred njima. Druga analogija se sama nameće! Ho­dajući širom otvorenih očiju i čudeći se univerzumu, mistik ne vidi kamenje na svom putu i sapliće se o njega. Ali, nije važno. Mehanicista, n a m e m o tražeći ka­men o koji bi mogao da se saplete, propušta da vidi lepotu neba.

Taj konflikt se ne može razrešiti pokušavanjem da se uradi i jedno i drugo — da se gleda dole, gleda gore, gleda dole. Covek bi trebalo da bude akrobata da bi išao gore-dole tako često. Jedini način jeste da se sruši zid, otkloni oklopljavanje ili oslobodi tenzija, što je otprilike ono što čini bioenergetiku. Dokle god je zid podignut, osoba je rascepljena na mistika i meha­ni cistu, jer, svaki mehanicista je mistik iznutra, a svaki mistik mehanicista na površini. U osnovi, oni su isti ; obrtanje odela na lice ili naličje ne menja odelo. To objašnjava zašto veliki naučnik kao što je Ervin Šre-dinger (Erwin Schrodinger), okrećući se svojim oseća­njima u knjizi Sta je život misli na mističan način.

Mišljenje koje nije ni mehanicističko ni mistično na­ziva se funkcionalnim mišljenjem. Gledam na pojam funkcionalnog mišljenja, kao što je Rajh objasnio, kao na jedno od velikih dostignuća ljudskog uma. Od po­sebne je koristi razume van ju svesti.

Počnimo razmišljajući o svesti kao o funkciji, a ne kao o stanju, kao što je funkcija govora, na pr imer . Covek može govoriti, ili ćutati, zavisno od potreba, tako da može biti svestan ili ne, zavisno od situacije. Interesantno je primeti t i koliko je svest blisko vezana sa subvokalnim govorom koji koristimo skoro sve vre-

1H 273

me pod nazivom mišljenja. Takođe je interesantno spekulisati da govorenjem dajemo informaciju drugi­ma, dok se svest tiče sposobnosti pr imanja informa­cija. Postoji bliska veza između svesti i obraćanja paž­nje, jer što više obraćamo pažnju na nešto, to smo toga svesniji.

Ali, ako je svest funkcija, ona ima konotaciju spo­sobnosti. Proširivanje svesti nema smisla ukoliko čovek 0 tome ne misli kao o povećanju sposobnosti da se bude svestan. Prebacivanje pažnje sa jedne stvari na drugu ne proširuje svest, j e r u procesu opažanja novog, mi ne vidimo staro. Svest je kao bateri jska lampa ko­jom osvetljavamo samo jedan aspekt polja, tako da ga možemo videti jasno, ali t ime ostatak polja izgleda tamniji . Pomeranje svetlosti ne povećava i ne proši­ruje svest, pošto prvo polje sada postaje mračno i polje viđenja (viđenja i razumevanja) se ne menja. Sem toga, pokretanje svetlosti je faktor koji zavisi od svesti. Osoba koja ima oči fiksirane na samo jedan aspekt života, ima ograničeni ju svest (sposobnost) nego osoba koja može kretat i oči i koja vidi mnogo različitih stvari.

Poređenje svesti sa svetlošću dozvoljava mi da uve-dem nekoliko faktora koji mere funkciju svesti. Oči­gledno, jaka svetlost otkr iva više nego slaba. Slično je 1 sa svešću. Osoba sa jasnij im viđenjem, preciznijim čulom sluha, oštrom osetljivošću za mirise, boljim uku­som — drugim recima, visokim stepenovm perceptualne senzibilnosti — ima viši stepen funkcionalne svesti nego osoba čija je senzibilnost smanjena. Dubina ili prodor­nost svetlosti, što je delom funkcija intenziteta ilumi­nacije i delom fokusa, odgovara sličnom faktoru u svesti. Ima vidovitih ljudi koji misle duboko i vide unapred. To odražava kvalitet njihove svesti. A takođe bi bio nedostatak kada osoba ne bi mogla da vidi dalje od svoga nosa. Najzad, postoji i sposobnost da se pro­širi ili suzi polje opažanja, da bi se moglo slobodno kreta t i između mehanicističkog i mističkog viđenja na -stalog zbog odsustva zida.

Kada se na taj način izrazi, nije teško videti da funk­cija svesti zavisi od stepena živosti osobe i da je to direktno povezano sa emocionalnim zdravljem. Među­tim, mnogo je važniji zaključak da je sposobnost da se bude svestan povezana sa energetskim procesima tela — t j . koliko osoba ima energije i koliko ona slobodno cirkuliše. Svest odražava stanje unutrašnjeg uzbu-

274

denja; u stvari, ona je svetlost unutrašnjeg plamena koja se projektu je na dva ekrana — površinu tela i površinu uma.

Još jedna analogija može da bude od pomoći za raz­jašnjenje tog odnosa. Ono što se dešava u svesti mo­žemo porediti sa televizorom. Televizor sadrži apara t za pr imanje signala, pojačivač, izvor energije (elektro­ne) koji se projektu ju na osetljiv ekran. Kada je tele­vizor uključen i podešen da pr ima signale koji mu stižu, ekran svetli i pokazuje sliku. Svethna i jasnoća slike određuju se jačinom proticanja elektrona i oset­ljivošću ekrana. Slični faktori operišu u svesti — naime, energetski naboj impulsa koji protiče od jezgra i oset-ljivost dve površine, telesne i umne. Za neke ljude kažemo da su debelokošci ili tankokošci, zavisno od stepena njihove osetljivosti. Telo bez kože ne može da štiti od spoljašnjih impulsa i osoba je preosetljiva i svaki povetarac je može povrediti . Takvo stanje je krajnje bolno.

Televizor je mehanička sprava, ali pošto postoji me­hanički aspekt telesnog funkcionisanja, moguće je na­pravit i takvo poređenje. Međutim, telo ima sopstvenu energiju i ego ili volju, koji mogu usmeravati tu ener­giju radi zadovoljenja potreba. Možemo voljno usmerit i pažnju na jedan ili drugi deo tela. To činimo usmera-vajući pažnju na po jedan deo. Mogu, na primer, gle­dati svoju nogu, imati predstavu noge, kreta t i je i ki-nestetički je osećati ih dozvoliti da osećanja protiču kroz nju, u kom slučaju može peckati i vibrirati . Samo tada sam svestan svoje noge kao živog i osetljivog dela svoga bića. Ima različitih nivoa svesti koje t reba raz­jasniti .

O tom fenomenu sam ranije diskutovao u ovoj knjizi pokazujući kako čovek može upravit i pažnju na ruku i tako povećati naboj u njoj. Isto tako kada je ruka, noga ili bilo koji drugi deo tela pod energetskim nabojem, pažnja se usmerava na taj deo tela i svest o tom delu se povećava. Povećanje naboja stavlja taj deo u stanje tenzije. Nije to hronična tenzija u zgrče­nim mišićima, već živo, pozitivno stanje koje bi moglo prirodno voditi do reakcije ili oslobađanja. U muskula­tur i to se naziva spremnost ili gotovost za akciju. U penisu, to je uslov za izražavanje seksualne ljubavi.

Mada možemo aktom volje usmeriti pažnju, što znači da ego ima neku meru kontrole nad proticanjem ener-

18» 275

gije u telu, više vremena je naša pažnja zarobljena spoljašnjim ili unutrašnj im događajem. Mnogo puta sam istakao da je volja u celini pomoćni mehanizam. Ako su naše reakcije spontane, periferni delovi tela koji su u kontaktu sa spoljašnjim svetom moraju da budu sve vreme pod relat ivnim naponom i u stanju spremnosti za reagovanje. Znači, kada smo budni , nor­malno smo u stanju pažnje i budnosti . Drugim recima, svesni smo. Iz toga proizlazi da je iznos svesti propor­cionalan iznosu energetskog naboja. U snu, kada je naboj povučen sa površine tela, iznos pažnje ili svesti pada na nulu. Isti je slučaj sa onesvešćivanjem.

PRIRODNI I UNIVERZALNI PROCESI

PODIZANJE NIVOA SVESTI

276

Pomenuo sam da postoje nivoi svesti. Svest deteta je na drugačijem i na nižem nivou od svesti odraslog. Dete ima veću svest o telu nego odrasli, ali je ta svest manje određena i manje prečišćena. Dete je osetljivo za veći broj telesnih senzacija, ali je manje svesno specifičnih osećanja kao što su emocije i misli. Sve­snost sa rašćenjem i razvojem ega postaje oštrija, što je samo kristalizacija svesti. Smat ram da se nivoi sve­sti poklapaju sa hijerarhijom funkcionisanja ličnosti, kako sam to rani je opisao. Oni su prikazani na dija­g ramu kao nivoi svesti.

Svest telesnih procesa je n a j d L i b l j i i najširi nivo sve­sti. Ti procesi su ri tmičko disanje, v ibra tomo stanje muskulature , nevoljne i spontane akcije, senzacije p ro ­ticanja i pulsatorna širenja i grčenja kardiovaskular­nog sistema. Ovog poslednjeg smo svesni samo u sta­nju visokog uzbuđenja ili u stanju misticizma. To je nivo na kome osećamo identifikaciju sa životom, pr i­rodom i kosmosom. Među pr imit ivnim ljudima je ta svest opisana kao mistična sila, označavajući mističnu identifikaciju sa pr i rodnim i univerzalnim procesima. U ekstremnom slučaju se gubi osećanje jedinstvene in­dividualnosti, sa razlivanjem granica samstva tako da, čo­vek više ne razlikuje sebe od sredine. To je takođe nivo infantilne svesti, koji, međutim, ima suprotan pravac od mistične svesti. Infantilna svest se kreće ka diferen­cijaciji samstva, dok se druga kreće ka nediferencijaciji.

Sledeći nivo svesti, po mom mišljenju, uključuje opažanja specifičnih emocija. Vrlo malo dete ne oseća bes, tugu, s t rah ili sreću. Te emocije zavise od nekog stepena svesti o spoljašnjem svetu. Bes, na primer, podrazumeva usmeren napor suprotstavljanja „neprija­teljskoj" sili van organizma. Vrlo malo dete će se bo­riti protiv sila koje ga sputavaju, ali će njegove akcije biti nasumične i neusmerene. Nedostaje mu svesna kontrola svojih pokreta i ono još ne oseća pr i rodu spo-ljašnjih sila. Emocija tuge podrazumeva osećanje gu­bitka, što malo dete ne može opaziti. Ono plače, što je reakcija na stanje tenzije proizišlo iz bolne situacije (glad, neudobnost itd.). Neću da kažem da nema gu­bi tka; beba koja plače za majkom, plače je r je izgubila neophodnu vezu sa njom, ali dok je ne opaža kao spo-ljašnji objekat povezan sa osećanjem zadovoljstva, ona ne oseća gubitak.

277

Svesnost se odmotava postepeno, kao cvetajući pu­poljak, tako da se promena ne može lako opažati. Ipak, mogu se razlikovati stupnjevi svesti koje radi analize mogu opisati. Sećanje igra važnu ulogu u funkciji svesti.

Kada dete postaje svesno svoga mišljenja ili kada počinje da misli svesno? Mada ne mogu dati tačan od­govor na ovo pitanje, s iguran sam da je vreme da se ti aspekti funkcionisanja uzmu u razmatranje . Izgleda mi da je svest mišljenja povezana sa korišćenjem reči, bar za neke od nas. Ali, pošto reči izrastaju iz socijal­nih odnosa i koriste se u komunikaciji informacija, taj stupanj svesti je povezan sa povećanom svešću o druš­tvenom svetu. Kako se taj svet povećava, tako se sma­njuje sopstveni svet u poređenju sa njim i položaj čo­veka (ega, individue) postaje definisaniji.

Svesno ili objektivno mišljenje izaziva svest ega. Čo­vek vidi sebe kao svesnog učesnika u svetu koji ima izbor ponašanja. Važan izbor je da li reći istinu, ili varati 6 ". Taj izbor znači da se svest može okrenuti sebi da bi postala svesna sebe kao objektivnog faktora u mišljenju. Da kažem prostije, čovek može misliti o svome mišljenju. Taj razvoj s tvara dvojnost koja ka­rakteriše modernu svest. Osoba je i subjekt i objekt, svesna je svoje akt ivne uloge, ali takođe je svesna da drugi na nju utiču svojim ulogama.

Na ego nivou svest je dvojna ah nije podeljena. Po­deljenost se javlja kada svest transcendira ličnost, s tva­rajući samosvest. To nije isto što i biti svestan sebe, već je to patološko stanje gde svest postaje tako inten­zivno usmerena na sebe da pokret i ekspresija postaju bolni i teški. Takvo stanje svesti nije retko kod shi­zofrenija, a može se na t renu tak desiti i prosečnoj oso­bi. Intenzitet fokusa sužava svest do tačke kada se jav­lja rizik da se svest prekine ili da nestane, što je k ra j ­nje zastrašujuće.

Data analiza razjašnjava jednu s tvar : Kako se svest penje ka višem nivou, ona se ne proširuje, već sužava da bi povećala sposobnost fokusiranja i diskriminira­n j e S druge strane, kako se svest produbljuje da bi uključila osećanja, senzacije i telesne procese, postaje

8 0 Lowen, Pleasure, op. cit., diskutuje se uloga varanja u formi­ranju ega.

278

šira i obimnija. Da bih prikazao tu razliku, koristiću dva vrlo opšta pojma — svest glavom i svest telom — kako bih predstavio vrh i osnovu trougla za svakog posebno.

Mnogi ljudi, posebno oni za koje se kaže da su in­telektualci, imaju pretežno svest glavom. Oni imaju mišljenje o sebi kao o vrlo svesnim osobama, što oni i jesu, ali je njihova svest sužena i ograničena — ogra­ničena na njihove misli i predstave, a sužena je r vide sebe i svet samo u smislu misli i predstava. Oni lako komuniciraju svoje misli, ali imaju velike teškoće u prepoznavanju ili izražavanju onoga što osećaju. Na j ­češće su nesvesni onoga što se dešava u njihovim teli-ma i u isto v reme nisu svesni tela drugih ljudi oko sebe. Govore o osećanjima, ali ih ne osećaju, ni t i rea-guju na njih. Oni su samo svesni ideje o osećanjima. Za t akve ljude se može reći da ne žive život, već da misle svoj put kroz život. Oni žive u svojim glavama.

Svest telom je na suprotnom polu. Deca imaju oso­binu da žive u svetu tela i svojih osećanja, a takođe i odrasli koji su zadržali blisku vezu sa detetom koje su bili i koje još uvek jesu. Osoba sa svešću telom zna šta oseća i gde to oseća u telu. Ali takođe vam može reći šta vi osećate i kako se to vidi u vašem telu. Ose­ća vas kao telo i reaguje na vas kao na te lo; nije za­vedena „carevim novim odelom".

Postoji velika razlika između biti svestan svoga tela i imati svest telom. Neko može biti svestan svoga tela svešću glave, i to važi za mnoge ljude koji se bave fizičkom kul turom (idu u banje, na primer, da bi po­pravili stas), bave se gimnastikom ili plesom. Telo se tada vidi kao ins t rument ega, a ne kao pravo samstvo. Radio sam sa nekoliko takvih osoba bioenergetsku tera­piju i odavno sam prestao da se čudim kako su malo u kontaktu sa svojim telom. Ne tvrdim da je svest telom superiornija od svesti glavom, mada suprotan slučaj nije redak. Ne cenim mnogo izolovanu svest gla­vom, ali veoma cenim svest glavom koja je integrisana sa svešću telom. Slično, izolovanu svest telom vidim kao nezreo nivo razvoja ličnosti.

Bioenergetika na ravno cilja da proširi svest poveća­vajući svest telom jedne osobe. Radeći to, ne može doz­voliti (i to ne radi) da se zapostavi svest glavom. Me­đut im, svest može da se poveća bioenergetskom terapi­jom, korišćenjem jezika i reči. Doduše, moramo priznati

279

da je naša kul tura kul tura „glave" i tužno je da nam nedostaje svest telom.

Svest telom zauzima središnji položaj između svesti glavom i nesvesnog, i tako služi da nas orijentiše i poveže sa mističnim snagama naše prirode. Možemo uprostiti sledeći crtež da bismo prikazali taj odnos.

Mada svest glavom nema direktne veze sa nesvesnim, svest telom ima. Nesvesno je onaj aspekt našeg teles­nog funkcionisanja koji ne opažamo i ne možemo opa­žati. Tako, dok možemo postati svesni disanja i nekih stanja srca, ne možemo postati svesni akcije bubrega, a da ne govorimo o supti lnim reakcijama koje se de­šavaju u tkivu ili na nivou ćelija. Vrlo vitalni procesi metabolizma nisu dostupni opažanju. Toliko mnogo na­šeg života se dešava u mračnim predelima, koje svet-lost svesti glave ne može obasjati. A pošto je svest uma čisto svetio, ona se plaši mraka .

Na nivou svesti glavom, svet je serija diskontinuiteta ili nepovezanih događaja i uzroka. Suštinska priroda uma ili ego svesti jeste da stvara dvojnost i da deli suštinsko jedinstvo svih pr irodnih funkcija. To je Al-ber Kami divno rekao na poetski nač in : „Dokle god je um miran u nepokre tnom svetu svojih nada, sve se od­ražava i uređuje u jedinstvenost njegovih nostalgija. Ali,

sa prv im pokretom, sve se ruši i s tropoštava: besko­načno mnogo svetlucajućih fragmenata se nudi u m u " 0 1 . Nametanje svesnog uma ima ometajući efekat. Teoretski je problem kako svesno rekonstruisati to jedinstvo.

Pošto se to ne može postići, Kami naziva svet „ap­surdnim". Ali, da li to t reba da se postigne? Taj p rob­lem koji muči toliko mnogo mislilaca ne uznemiruje prosečnog čoveka. Nikada nisam čuo da se pacijenti žale na tako nešto. Njihove žalbe su usmerene ka prak­tičnim stvarima i konfliktnim osećanjima. Nikada n i ­sam video pacijenta koji je patio od „egzistencijalne" anksioznosti. U svakom slučaju sa kojim sam radio anksioznost se mogla svesti na „gušenje u tesnacu". Zašto pretpostavljamo da svest može pružiti sve od­govore kada sve činjenice govore da ona stvara ono­liko problema koliko ih i rešava? Zašto smo toliko uobraženi kao da verujemo da sve možemo znati? To nije neophodno.

Odgovor na to pitanje je da počinjemo da se bo­jimo mraka , nesvesnog i onih misterioznih procesa koji odražavaju naše biće. Uprkos svakom napre tku nauke, oni ostaju misteriozni i ja sam zadovoljan da neka misterija ostaje u našim životima. Sijalica bez aba-žura baca nepr i ja tan bljesak. Kada bismo sve uklju­čili, rizikovali bismo s tvaranje bljeska koji bi razorio svest. To bi bilo kao sevanje munje u mozgu epilep­tičara, koje prethodi konvulzijama i gubljenju svesti. Kako nastavljamo da povećavamo svest ka vrhu pira­mide, možemo lako preći preko stanja samosvesti i pos­tat i nepokretni .

Bioenergetika to radi drugačije. Proširivanje svesti u pravcu prema dole dovodi individuu bliže njenom nesvesnom. Naš cilj nije da učinimo da nesvesno pos­tane svesno, već da učinimo da nesvesno postane bliže i manje zastrašujuće. Kada se spustimo do granice na kojoj svest telom dodiruje nesvesno, postajemo svesni nesvesnog i naše snage, dok je svest naša slava. Ose­ćamo jedinstvo života i shvatamo da je život smisao života. Možemo se čak dalje spustiti i dopustiti nesves­nom da nas obavije kao divan san ili ekstatički orga­zam. Onda se ponovo rađamo u dubokim izvorima na­

si Albert Camus, The Myth oj Sisyphus (New York, Vintage Books, 1955), str. 14.

280 281

šeg bića i možemo početi novi dan visokom svešću kojoj nije potrebno da se zbog s t raha od mraka čuva prolazne svetlosti.

Reči i povišavanje svesti

Rajh je 1949. godine promenio ime terapije koju je radio; dotadašnje ime karaktero-anal i t ička vegetotera-pija promenio je u orgonsku terapiju. Orgon je ime koje je dao osnovnoj kosmičkoj energiji. Ta promena se desila u isto vreme kada je počeo da veruje da reči mogu biti izostavljene iz terapijskog procesa, poš­to se di rektnim radom na energetskim procesima tela mogu izazvati značajna poboljšanja.

U prvoj glavi sam govorio o tome da je Rajh mogao da pomogne pacijentima da razviju refleks orgazma u toku vrlo kra tkog vremenskog perioda, ah da se to nije održavalo u periodu posle završavanja terapije. Pod stresom svakodnevnog života problemi se ponovo pojavljuju, te pacijent gubi sposobnost da se preda svo­me telu. Ali. šta tačno znači „prorađivanje nečijih p rob­lema"? Olako koristimo te reči ne objašnjavajući nji­hove dimenzije.

Analitički rečeno, problem je prorađen kada osoba zna šta, kako i zašto. U čemu je problem? Tehnika psihoanalize ima za cilj da odgovori na ta pitanja. Zašto onda nije efikasnija? Odgovor je da postoji i četvrti faktor, ekonomski ili energetski. Rajh je po­kazao da ukoliko ima promena u seksualnom funkcio-nisanju pacijenta, ili u njegovoj energetskoj ekonomi­ji — to jest, ukoliko ima više energije nego što je otpušta — pacijent ne doživljava značajno poboljšanje.

Nije dovoljno znati. Svi znamo ljude koji nešto zna­ju o „šta, kako i zašto" svojih problema, ali koji ne mogu da promene ništa u svome emocionalnom rea-govanju. Tako je mnogo knjiga napisano o psihologiji da je obilje informacija o problemima ličnosti svima dostupno. Takve knjige retko pomažu čoveku da pro­radi svoje probleme, čak i kada nude komplentnu in­formaciju o „šta, kako i zašto". Razlog je da je znanje funkcija svesti glavom koja ne prodire nužno do svesti telom i ne utiče na nju. Naravno, ona može uticati na svest telom. To se dešavalo u ranim godinama psiho-

282

analize pre nego što su ljudi postali psihološki prefi-njeni. Tada kada je pacijent kroz interpretaciju snova saznao da ima incestuozne želje za svojom majkom, bio je uznemiren i fizički pokrenut t im saznanjem. To ga je pogađalo i na to je reagovao čitavim svojim bićem. To je bio efikasan uvid. Danas pacijenti olako govore o mržnji p rema majci i o tome kako ih je majka odbacila, bez jakih emocija ili energetskog naboja.

Upravo je ta situacija pričanja o osećanjima, a ne doživljavanje na licu mesta, na,vela Rajha da razvije tehniku karak te rne analize a zatim tehniku razbijanja karakternog oklopa. A mi se još uvek pecamo na mis­teriju reči, kao da samo izgovaranje menja stvari. Mis­lim da to čak ide i dalje. Često koristimo reči da bis­mo osujetili promene. Osećamo se bezbedno sve dok možemo da pričamo o nečemu, j e r pričanje smanjuje potrebu da osećamo i da reagujemo. Reči su supsti-tut za akciju, povremeno vrlo potreban i vredan, ali su u drugoj prilici prepreka životu tela. A kada se re­či koriste kao supsti tut za osećanja, one sažimaju i umanjuju život.

Kada se oslanjamo na reči uvek postoji opasnost da one neće izraziti istinu. Ljudi namerno lažu. Ali, ne može se lagati na telesnom nivou, pošto izveštačenost izdaje maskirana osećanja. U terapiji ne srećem često l jude koji lažu, mada se i to dešava. Ali, postoji samo­obmanjivanje — kada čovek govori nešto što misli da je tačno, ali se to ne slaže sa istinom njegovog tela. Ljudi često kažu „dobro se osećam", a čak i letimič­nim pogledom se vidi da su umorni , tužni ili utučeni. To ne mora biti namerno laganje; često je to fasada koju ljudi stvaraju recima više da bi ubedili sebe nego druge.

Ko bi se usudio da tvrdi da veruje svakoj reči koju ljudi izgovore? Takva osoba bi zasigurno bila naivna ili budalasta. Svaki terapeut sumnja u pacijentove re­či sve dok ne zađe iza fasade ili odbrana koje je paci­jent nesvesno podigao protiv samootkrivanja. Razum­ljivo je, prema tome, zašto je Rajh pokušavao da do­pre iza reči i da radi na pacijentovim problemima samo na telesnom ili energetskom nivou. Zašto onda nije uspeo? Zbog toga što su reči, bez obzira na nepouz­danost, ipak neophodne za ljudsko funkcionisanje.

283

Reči su veliko skladište iskustva. One služe toj funk­ciji na kul tura lnom nivou, u pr ičama koje smo ispri­čali i u knjigama koje smo čitali. Istorija se ne čuva samo r e c i m a — i m a ar tefakata koje o tkr ivamo ili ostata­ka iz prošlosti — ali proučavanje istorije bez pribe-gavanje pisanim i izgovorenim recima bio bi cilj koji prevazilazi l judske moći.

Reči služe istoj funkciji i pojedincu i društvu. Ži­votna istorija jedne osobe je u njenom telu, ali je svesna istorija njenog života u recima. Ako nema se-ćanja na neke doživljaje, neće imati ni reči da ih opiše. Ako postoje sećanja, to će se prevesti u reči koje će zamisliti, izgovarati ili pisati. U svakom slučaju kada se sećanja jednom prevedu u reči, one dobijaju ob­jekt ivnu realnost, a još više kada se reći izgovore. Dok sam bio na terapiji video sam preds tavu lica moje majke koja me ljutito gleda, jer sam je uznemirio pla­kanjem i rekao sam glasno: „Sto se ljutiš na mene? Plačem samo zato što želim da budeš sa mnom". Do-živeo sam osećanje kao da sam dete, ali sam govorio recima odraslog. Izgovorivši to, postao sam svestan ose­ćanja bola i šoka zbog njene reakcije. Znajući to, mo­gu razumeti zašto sam kasnije u životu reagovao slič­nim osećanjima šoka i bola kada sam se sretao sa takvom reakcijom dok sam pokušavao da posegnem za nekim.

Izgovarajući, objektivizirao sam to iskustvo i za se­be i za onoga ko me je slušao, Rajha. On je takođe razumeo moj doživljaj i saosećao je sa mnom. Njego­vo saosećanje je to učinilo još stvarnijim, jer čak i kada bih ja zaboravio, on bi se mogao sećati.

To je samo jedan pr imer . U toku terapije čovek ot­kr iva i povezuje mnoge zaboravljene doživljaje koji su skriveni delovi samstva. Ponovno proživljavanje na te-lesnom nivou stvara osećanje ubeđenosti koje se ne može na drugi način postići. Ali, pričanje drugima o tome daje im osećaj realnosti koje samo reči mogu da ponude. To se pripada delu samstva ili tela uključenog u taj doživljaj, poboljšavajući njegovo integrisanje u ličnosti.

Osećanja i doživljavanja su važni, jer su reči bez njih prazne. Ali, samo doživljavanje nije dovoljno. Co­vek treba da govori o doživljavanju više puta . da pro­nikne sve nijanse i značenja i da ih učini objektivno s tvarnim u svojoj svesti. Ako to radi, ne mora da

284

proživljava taj doživljaj ponovo i ponovo da bi ga na ­pravio efikasnim agentom promene. U ovom slučaju reči izazivaju osećanja i postaju odgovarajući supsti-tut za akciju.

Verujem da je govor veoma važan u procesu tera­pije i dopuštam da se otprilike pola celokupnog v re ­mena provede u pričanju. Nekada se čitave seanse pos­vete diskutovanju o ponašanju i stavovima i t raganju za njihovom vezom sa iskustvima iz prošlosti. A svaki govor uvek prat i rad na telu. Ponekad, međut im, ose­ćam da se diskusija ponavlja i da ne vodi n ikuda. Kada se to desi,, radimo vežbe koje su napravl jene ta­ko da omoguće doživljavanje onoga o čemu se govo­rilo.

Čitalac koji zna da ja stalno naglašavam direktnu vezu između realnosti i tela može biti iznenađen i zbu­njen sada kada govorim o realnosti reči. Ta zbunje­nost je neizbežna ukoliko zaboravimo činjenicu da mo­deran čovek ima dvojnu svest, kao što sam istakao u pre thodnom odeljku. Reči nemaju isti smisao nepos­redne realnosti kao što ima telesni doživljaj; njihova realnost je u osećanjima koja se izražavaju i izazivaju. Prema tome, reči rnogu biti nestvarne kada su potpu­no nepovezane sa osećanjima. Ali za mnoge ljude, po­sebno za decu, reči mogu imati moćniji uticaj od uda­raca.

Nisu deca jedina koju reči mogu duboko da povrede. Mislim da smo svi svesni te činjenice. Osoba široke svesti brižljivo bira reči kada kr i t iku je ili iznosi nega­t ivan stav, da ne bi povredila samopoštovanje druge osobe.

Kao što mogu nekoga, da povrede, reči mogu imati i veoma pozitivan efekat. Reči pohvale znače duboko priznavanje. Jedna je s tvar osećati da su vaši napori uočeni, a druga čuti priznanje izraženo recima. Cak i kada čovek oseća da je voljen, uzbudljivo je, oboga-ćujuće i pr i ja tno kada čuje da mu druga osoba kaže „volim te" . Mogu da navedem mnogo takvih pr imera. „Lep si". „Drag si mi" . I slično.

Mogu samo da pretpostavljam zašto reči imaju tak­vu moć. Osećanja su subjekt ivna: reči, međut im, ima­ju objektivan kvalitet . One su van osobe da bi se mogle čuti ili videti. One takođe t raju. Svi mi znamo da nije lako izbrisati efekat izgovorenih reči. Jednom

285

izgovorene, reči izgleda da traju. Neke mogu odzva­njati kroz večnost. Reči Pat r ika Henri ja (Patrick Hen­ry) „Daj mi slobodu, ili me ub i j " još opstaju kao spo­menik ljudskog duha, iako je sećanje na čoveka i na situaciju iščilelo. Šekspirove reči imaju sličan besmr­tan kvalitet.

Pošto su reči skladište iskustva, one takođe služe da ukalupe i oblikuju buduća iskustva. Kada majka kaže kćerki „Muškarci su sebični. Ne veruj im", ona prvo prenosi kćerki svoje iskustvo, a, zatim s t ruktur i ra kćer-kina buduća iskustva sa muškarcima. Prosto rečeno, bilo da se kaže „Muškarci su sebični" ili „Muškarcima ne treba verovati", efekat je isti. To je ono što zovemo škola života. Cilj škole je da prethodna iskustva pre­nese detetu uglavnom u formi reči, i da tokom istog procesa s t ruk tur i ra detetove buduće odnose u životu u skladu sa tim iskustvom.

Ne mogu ulaziti u pi tanje valjanosti ili nedostataka stvorenih u toku procesa školovanja dece. U sadašnjoj kulturi je bilo neophodno da se razvije institucija ško­le. U svakom školskom programu je važno da li je komunicirano iskustvo tačno opaženo i iskreno pre­neseno. Izvesno je da u podučavanju istorije iskrivlja­vanja nisu retkost.

Bavimo se moći koju reči imaju da bi formirali is­kustvo. Zamislite dete kome roditelji govore: „Uvek nešto pogrešiš". To dete će celog života u izvesnoj meri pat i t i od osećanja da ono nikada ne može ništa da uradi kako valja. To osećanje nekompetentnost i će se održati bez obzira na to koliko se dobro ono snalazi u životu. Reči su se ut isnute u detinji mozak i njihovo brisanje se ne postiže lako.

U mnogim slučajevima na kojima sam radio našao sam neke podatke o utiskivanju, često negativnog ka­raktera . J edna pacijentkinja mi je pričala da joj je majka uvek govorila: „Nijedan muškarac te neće hte-t i" , i te reči su ibile kao čini bačene na nju. Evo i drugog primera. Pacijent mi je rekao: „Ne mogu imati pr i ­jatelje. Očekujem i hoću previše od njih". Znao sam da je to tačno u njegovom slučaju, ali nisam znao zažto je on, znajući to, ostajao uporan u postavljanju nerazumnih zahteva. Otkr io je da je njegova majka bila prema njemu neprijatelj na mnogo načina. Onda sam ga pi tao: „Da li je previše tražiti majku koja

286

nije nepri jatel jska?" On je odmah odgovorio: „Da, to je previše". Kada sam pi tao: „Zašto?", rekao je da on nije mogao imati t akvu majku. Naglasio sam da se moje pitanje odnosilo na traženje a ne na dobijanje. „Da li je previše da se traži tako nešto?" Odgovorio j e : „Ne za druge ; ali meni je bilo teško". A onda: „Moja majka je uvek govorila da previše tražim".

Dete nikada ne traži „previše". Ono traži šta želi. „Previše" je procena odraslog, koja služi tome da učini da se dete oseća kr ivim samo zato što nešto hoće. Posledica krivice je da osoba traži previše, tako da može biti odbačena. Odbacivanje podržava njegovu krivicu i zatvara krug u koji je zarobljen.

Snazi reči se možemo suprotstaviti jedino drugim recima. Nove reči moraju zvučati istinito, moraju za­zvoniti u pacijentu da bi ga oslobodile spona reči. To je ono što radimo kada prorađujemo problem, anali­tički objašnjavajući njihovo šta, kako i zašto. Taj p ro ­ces vodi onome što anali t ičar zove uvid, a što se može definisati kao „uočavanje poremećaja u utiskivanju".

Ne tvrdim da sama analiza i uvid menjaju ličnost. Postoji drugi značajan faktor, energetski, sa kojim se mora radit i na energetskom nivou. Ono za šta se za­lažem jeste da se promena u ličnosti može održati sa­mo ukoliko je kao rezultat prorađivanja problema pos­t ignuto dovoljno uvida.

Brzo „lečenje" koje je Rajh mogao da postigne mo­že se nazvati magičnom transformacijom ili t ranscen­dentalnim doživljajem. To se dešavalo pacijentu zbog onoga što je Rajh bio i onoga što je radio. Radio sam slične „mađije" sa pacijentima, ali znam da t akve p ro ­mene nisu postojane. Onako kako promena nastaje pod jednim uslovima, tako može nestat i pod drugim. Kada se jednom izgubi, pacijent više ne zna put do svoga oslobođenog stanja. Potrebna mu je mapa, kao što je Konveju (Conway) bila potrebna kada je t ragao za San­gri-La.

J edan od ciljeva analize jeste da stvori tu mapu u pacijentovom umu. To je mapa reči, napravl jena od sećanja, i p rema tome predstavlja kompletnu isto­riju života te osobe. Kada se sve to složi kao mozaik, konačno ima nekog smisla i čovek vidi sebe, svoje mesto, kao što zna i „zašto" svoga karaktera . Rezultat toga je povećavanje svesti o sebi, svome životu i sve-

287

tu. Kroz terapiju sa pacijentima radim naizmenično na proširivanju svesti na telesnom nivou i povećavanju svesti na verbalnom nivou.

Jedna moja pacijentkinja je to sažeto izrazila. Rekla j e : „Ako ne verbalizuješ osećanja, na kraju ne ispad­ne sasvim dobro, a ovo je poslednji kamenčić u mo­zaiku. Sviđalo nam se to ili ne, tačno je da to pos­tavlja sliku". Odmah sam razumeo. Tako je, i u zlu i u dobru reči postavljaju sliku. Išao bih dalje i rekao da reči postavljaju sliku u našem umu o svetu oko nas. Bez toga smo izgubljeni, što je j edan razlog zašto shizofrenik jeste izgubljen. On nema potpunu sliku o svetu ili sebi, već samo razdvojene fragmente koje ne može da složi. Ako je slika prividno kompletna ali netačna zbog iluzija, imamo neurotsku situaciju. Kako terapija napreduje, dobijamo sve jasniju i tačniju sli­ku o tome kakav je bio život te osobe i ko je ta osoba sada. Terapija nije gotova dok se ne upotpuni ta slika. Ali, moram ponovo da kažem da je ta slika verbalna, ne vizuelna. Kroz prave reči vidimo i znamo sebe. Prema tome, nj ima možemo sebe izraziti.

Korišćenje pravih reči je energetska funkcija zbog toga što je to funkcija svesti. To je svest da reči (ili rečenice) tačno odražavaju osećanja, da ideje odgova­raju sentimentima. Kada su reči i osećanja povezani, energetsko proticanje koje nastaje povećava stanje uz­buđenja u telu i umu, povećavajući nivo svesti i oštreći fokus. Ali, uspostavljanje kontakta nije svesna opera­cija. Ulažemo svestan napor da nađemo prave reči koje će izražavati naša osećanja — svaki pisac to radi — ali samo slaganje među nj ima se dešava spontano. P rave reči skliznu na svoje pravo mesto, nekada sas­vim neočekivano, kada smo otvoreni za osećanja, i do­puš tamo im da protiču. Verujem da je energetski na­boj povezan sa osećanjem uzbuđenja i da akt ivira neurone mozga koji su povezani sa formacijom reči. Kada ti neuroni odreaguju na smisao osećanja, deša­va se odgovarajuće slaganje i ima se utisak da se upa­lila sijalica u glavi.

Ponekad ljudi koriste reči koje nisu povezane sa osećanjima. U tom slučaju za te osobe kažemo da go­vore reči koje im prve padnu na pamet. Taj izraz t a ­kođe može značiti da reči nisu povezane sa realnošću situacije. Zainteresovan sam za izražavanje sebe, jer

288

je to izraz tela i označava svest o dinamskom procesu sadržanom u verbalnoj komunikaciji . To postaje jasnije kada te izraze uporedimo sa njima suprotnim izrazi­ma „Govori iz srca", ili „Reči mu idu direktno iz sr­ca". Govorenje iz srca se manifestuje kroz ton glasa i korišćenje reči koje prosto i direktno izražavaju ose­ćanja onoga koji govori. Kada osoba govori iz srca. odmah smo impresionirani njenim integri tetom i in­tegritetom njenih stavova.

Kada reči dolaze samo iz glave, nedostaje im ta jed­nostavnost i neposrednost. One su ili tehničke ili in­telektualne i odražavaju sabesednikovu p r imarnu zao­kupljenost idejom, a ne osećanjima. Ne kri t ikujem takav način govora kada to odgovara situaciji. Ali, čak i u takvoj situaciji, mnogi dobri govornici unose jezik tela i osećanja u svoj govor. Oni to rade jer ne mogu potpuno da razdvoje svoje misli od osećanja.

Razdvajanja misli i osećanja vodi sterilnom intelek-tualizmu koji neki ljudi brkaju sa erudicijom. Bez ob­zira na to šta ta osoba kaže, to zvuči neuzbuđujuće i ne vodi nikuda. Nedavno sam na televiziji prat io raz­govor između Viljema Baklija (William Buckley Jr.) mlađeg i Malkolma, Mageridža (Malcolm Muggeridge). Kontrast govora te dvojice je bio zapanjujući. Mage-ridž je izražavao svoje ideje prostim jezikom, sa ose­ćanjima. S druge strane, Bakli je koristio reči koje se obično nalaze u filozofskim raspravama. Mageridž je bio zanimljiv, Bakli dosadan, i ta razlika se videla i u njihovim telima. Mageridž, stariji čovek, imao je jas­ne, sjajne oči i živahne pokrete . Bakli je bio krut , uzdržan, a oči su mu izgledale isprano.

Reči su jezik ega isto onako kao što su pokret i j e ­zik tela. Ego psihologija se, prema tome, bavi recima koje čovek koristi. Nijedno ozbiljno proučavanje l jud­ske ličnosti ne može zanemari t i važnost ega i njegove psihologije, ali se takođe ne može ograničiti na samo taj aspekt ličnosti. Ego nije ličnost i ne funkcioniše ne­zavisno od tela. Disocirani ego i disocirana intelektual-nost predstavljaju gubitak integriteta ličnosti. Ego psi­hologija nije u stanju da prevaziđe taj problem, jer njena isključiva usmerenost na ego produžava tu diso-cijaciju. Treba problemima pristupiti sa s t rane tela i osećanja da bi se ustanovio proces lečenja. Ali, taj proces mora biti svestan činjenice da je jednostran.

289

Samo se kroz reči konflikt može dovesti do glave i razrešiti. Koristim reč „glava" u bukvalnom smislu gornjeg dela tela. Svi organizmi se kreću kroz život prvo glavom, kao što i dolaze u život prvo glavom. Glava sa ego funkcijama je kao vrh strele. Zamislite strelu bez vrha i imaćete sliku tela sa osećanjima, ali bez glave koja prevodi osećanja u delotvornu akciju. Ali, ne zaboravimo da je vrh strele bez držalje ili ego bez tela samo ostatak onoga što je nekada bilo snaga života.

Principi i karakter

Nesposobnost ego psihologije da razreši problem diso-ciranog intelekta nedavno je dovela do razvijanja teh­nika koje naglašavaju regresiju kao sredstvo pomaga­nja ljudima da dosegnu duboka osećanja. Bioenerge-tika koristi takve tehnike i koristila ih je mnogo go­dina. Ali, regresija i proširivanje ljudske svesti nisu sami po sebi cilj, ni t i su valjan terapeutski cilj. Ono što svaki pacijent želi jeste da bude u stanju da funk-cioniše u životu kao potpuno integrisano i efikasno ljudsko biće. To se može postići samo ako je regre­sija balansirana napredovanjem, proširivanjem svesti, kretanjem nadole uporedo sa kretanjem prema nagore, prema glavi. Covek ide unazad, u prošlost, da bi mo­gao u sadašnjosti da se kreće unapred.

Ravnoteža je važan kvalitet zdravog života. To sta­novište je tako očigledno da mu ne treba nikakva potpora. Govorimo o uravnoteženoj dijeti, odgovara­jućoj ravnoteži između igre i rada, između mentalne i fizičke aktivnosti itd. Međutim, obično nismo svesni koliko duboko principi ravnoteže operišu unuta r na ­šeg tela i u prirodi, mada smo postali svesni kritične važnosti ravnoteže. Mi potcenjujemo prirodu, eksploa-tišemo je, remeteći njenu ekološku ravnotežu od koje zavisi naš opstanak. Sada kada je naš opstanak došao u pitanje, shvatamo opasnosti svoga neznanja i poh­lepe. To isto radimo sa svojim telima.

Princip ravnoteže, onako kako operiše kod živih or­ganizama, najbolje se prikazuje onim što se naziva ho-meostatskim mehanizmima tela. Hemijski procesi tela zahtevaju održavanje precizne ravnoteže između vo-donika i hidroksilnih jona u krvi i drugim telesnim

290

tečnostima. Optimalni odnos je predstavljen kiselošću 7,4. Previše vodonikovih jona stvara acidozu; premalo dovodi do alkaloze. Oba mogu dovesti do kome i smrti . Pošto život nije statičko stanje, već proces stalne in­terakcije i razmene sa sredinom, kiselost krvi nije konstantna, već f luktuira između 7,38 do 7,42, a biva kontrolisana povratnim sistemom koji kroz disanje re­guliše kiselost.

Sa remećenjem ravnoteže u smeru kiselosti, pojačano disanje udaljava ugljen-dioksid, smanjujući koncentra­ciju vodonikovih jona u krvi . Kada se ide ka alkalnoj strani, smanjenje disanja dovodi do zadržavanja ug-ljen-dioksida i povećanja vodonikovih jona u krvi.

Znamo da naša unutrašnja telesna tempera tura tre­ba da se kreće oko 36,6 C. Međutim nismo svesni sup­tilnog mehanizma koji stabilizuje našu tempera turu . Kada nam je hladno, drht imo. Drhtanje nije reakcija bez ikakvog cilja. Hiperaktivnost mišića kroz drhtanje stvara toplotu koja je potrebna za održavanje telesne tempera ture . Drhtanje stimuliše disanje, dodajući više kiseonika metaboličkoj vatr i . Nevoljno podrhtavanje mišića u bioenergetskoj terapiji ima sličan efekat. Po­većana telesna t empera tu ra se automatski oslobađa kroz pojačano znojenje i smanjuje se smanjenjem mi­šićne aktivnosti .

Pomislite na tečnosti u organizmu, čiji iznos t reba da se održava na opt imalnom nivou, tako da ne pos­tajemo dehidr i ram ili prepunjeni vodom. Telo na ne -svesnom nivou održava ravnotežu unošenja i izbaciva­nja tečnosti. Svest ima malu ulogu u tom procesu, ograničavajući se na nalaženje vode za piće kada telo pošalje signal za t akvu potrebu. Telo „zna" šta mu treba i zna šta t reba da radi. To znanje je tako za­divljujuće da je V. B. Kenon (W. B. Cannon), koji jc istraživao te procese, nazvao svoju studiju Mudrost tela.

Covek svesno utiče na te procese kada se procesi homeostaze zbog bolesti poremete. Njegova interven­cija je tako napravl jena da ponovo uspostavlja ravno­težu, da se telo može samo lečiti i održavati svoje životne funkcije. Ravnoteža je važan princip.

Sto se tiče naše šire aktivnosti, ravnoteža je pod­jednako važna. To se jasno vidi kroz naš stav i na­čin hodanja. Stojimo na dve noge i samo tada kada stojimo na obe noge mi smo u dobroj ravnoteži. Neko

19« 291

može poremetit i ravnotežu druge osobe tražeći da ova stoji samo na jednoj nozi. To je ono što mi radimo vežbom padanja. Hodamo ili trčimo na dve noge i odlično održavamo ravnotežu prebacujući se sa jedne na drugu nogu. To ne radimo svesno. Ako previše nas­tojimo da budemo svesni te aktivnosti, nećemo daleko stići. To je kao priča o stonogi koja je pokušavala da svesno donese odluku kojom nogom da krene i ko­j im redosledom, pa se uopšte nije mogla pokrenut i .

Ravnoteža podrazumeva dvojnost — kao, imati dve noge — ili polamost , kao severni i južni pol magneta . U krvi je to predstavljeno ravnotežom između H + i OH~ jona. Ali, ravnoteža nije statičan fenomen, j e r da jeste, pokreti ne bi bili mogući. Bilo bi nemoguće hodati kada bi obe noge bile na sličan način i isto­vremeno aktivirane. Covek bi skakao, a ne hodao. Ži­vot je kretanje i ravnoteža u isto vreme, ili ravnoteža pokreta. Ta ravnoteža pokre ta postiže se prebaciva­njem naboja, smenjivanjem uzbuđenja sa jednog pola na drugi, sa leve noge na desnu i opet nazad, od udi­sanja do izdisanja, od širenja do sakupljanja, od svesti dana do nesvesti spavanja. Ta ri tmička aktivnost tela je jedinstvo koje je u osnovi svih dvojnosti kojih smo svesni.

U životu nema dvojnosti bez tog jedinstva kao os­nove. I nema jedinstva bez odgovarajuće dvojnosti. Taj pojam dvojnosti i jedinstva svih živih procesa nasledio sam od Vilhelma Rajha. Na to gledam kao na njegov najveći doprinos razumevanju ljudske ličnosti i života. On je to pretpostavio kao princip jedinstva i to je suprotstavio svim pr i rodnim funkcijama. U dvoj­nosti uvek ima suprotnosti .

Naš logičan um vidi s tvari samo kao dvojnost — uzrok i posledicu. To je mehanicistički stav. Naši spi-ri tualni umovi, ako smem da upotrebim taj izraz, vide samo jedinstvo koje je u osnovi svega. To rađa mis­tičan stav. Razumevanje paradoksa jedinstva i dvoj­nosti je područje funkcionalnog mišljenja. To zahteva novu svest koja nije ni mistična ni mehanicistička. A život je paradoks. To je vat ra koja gori u vodi, ne na vodi, kao vatra ulja, ali, kao deo vode. Čudno je da nas vatra ne uništava, niti smo uvučeni i izgubljeni u vodi. Ima misterija koje n ikada neće biti razrešene, ili se bar ja nadam da neće. Misterije su suština l jud-

292

skog bića, jer bismo bez njih izgubili osećanje straho­poštovanja i, najzad, poštovanja prema samom životu.

Funkcionalno mišljenje je dijalektičko i ja sam ko­ristio dijalektičke di jagrame tokom rada da bih objas­nio razne odnose. Sada ću koristiti jedan takav dija­gram da pokažem odnose između dva načina svesti.

Sa tačke gledišta svesti, sve čega čovek može biti svestan jeste dvojnost, svesti glave i svesti tela, miš­ljenja ili osećanja. Jedinstvenost postoji samo na n i ­vou nesvesnog, ili na telesnim procesima iza percep­cije. Kako znamo da jedinstvo postoji ako ga ne mo­žemo opažati? Možemo zaključiti o njegovom postoja­nju, slutiti odnose, i možemo maglovito osećati jedin­stvo, pošto granica između svesnog i nesvesnog nije zid, već prelazna zona. U toku dnevnog prolaženja kroz taj predeo stičemo prisnost sa osnovnim jedin­stvom. Mistici, čija se svest lakše proširuje preko tog predela, svesniji su tog jedinstva nego drugi.

NESVESNI

TELESNI PROCESI

POVEĆANI ENERGETSKI NABOJ IU UZBUĐENJE

Postoji drugi način da se oseti jedinstvo. Svest glavom ili umom i svest telom ne samo da su u

293

kontaktu jedna sa d rugom već se dodiruju i povre­meno spajaju. U toploti i uzbuđenju fuzije oni su sub­limirani i postaju jedinstvena svest koja je i svesna i nesvesna u isto vreme (drugi paradoks). Doživeo sam mnogo takvih fuzija u životu. Kao dete sam bivao toliko uzbuđen gledajući igru da za t renutak nisam znao da li sam budan ili sanjam. Morao sam sebe da uštinem da bih to saznao. Takođe sam u seksu doži­veo orgazam od koga sam lebdeo, proširujući granice sebe. koji me je učinio svesnim svog nesvesnog. To su ekstatički doživljaji. Oni se dešavaju mnogim lju­dima. Kada se to desi, osoba „zna" i oseća jedinstvo života.

Ipak, uglavnom reagujemo dvojnom svešću. To je normalno, j e r ekstaza samo može da bude izuzetan doživljaj, ako je prava ekstaza. Međutim, bliži smo tom stanju ukoliko smo svesni i penjanja i proširiva­nja. Dve strelice dijalektičkog di jagrama se približavaju jedna drugoj .

Da bismo to uradili, moramo prihvati t i da je pri­roda svesti dvojna. Nema ekstaze ni na jednoj ' strani izolovano, susret suprotnosti je ono što stvara varnicu fuzije.

Ako pr ihvat imo dvojnost svesti, moramo prihvati t i da smo na svesnom nivou svesni dvojne prirode lič­nosti. Kada se usmerimo na mišljenje, kao što ja radim kada pišem, čovek je svestan svoga uma i njegovih mentalnih procesa. Pošto je čovekovo mišljenje jedin­stveno, on shvata da ima svoj sopstveni um. Dakle, ako se osoba usmeri na svoje telo, postaje svesna da ima sopstveni život. Sa tačke gledišta svesti,, čovek mora da pi ta : „Ko sam j a ? " „Da li sam ja taj um ovog živog tela koji misli?" Očigledan odgovor je — i jedno i drugo, jer obično ne možemo biti u istom t renu tku svesni oba. Za svest je važno da se fokusira na dve različite operacije u isto vreme. Zamislite dva aviona koja lete u dva različita kvadran ta neba i jedan reflek­tor koji pokušava svetlošću da obuhvati oba aviona; to je nemoguće. Ali, taj problem ljudske dvojnosti obično nas ne uznemirava. Reflektor svesti je pokret­no postolje koje se okreće lako i brzo. Svest je u stanju da skoči sa jednog na drugi kvadran t tako brzo da može održati obe perspekt ive unuta r normalnog obi­ma pažnje.

294

Taj pojam mogu ilustrovati, pošto koristim to poma­galo svesti kada držim javna predavanja. Tokom go­dina sam naučio da efikasan govornik nikada ne gubi kontakt sa slušaocima. Držeći predavanja, to je pos­tala moja praksa koja je sada postala navika — da gledam u ljude u publici, da ih osećam i da govorim sa njima. Mogu dodati da mi ta navika stvara teškoće kada govorim pred mikrofonima bez publike. Ali, pos­toji drugi problem u toj navici ili praksi. Ako se čovek previše usmeri na publiku, može izgubiti kontakt sa sobom, onim što on jeste, gde mu je mesto i onim što ima da kaže. A čovek ne može biti na oba mesta u isto vreme.

Svi govornici se suočavaju sa t im problemom. Kada čitam pripremljen tekst lako izgubim kontakt sa pub ­likom. Tada je neophodno podići pogled i gledati pub ­liku s vremena na vreme da bi se uspostavio kontakt sa njom. Ono što ja radim je da smenjujem pažnju sa publike na sebe. i opet nazad, u umerenom ri tmu, tako da izgleda da nema prekida u kontak tu sa bilo koje strane. To je princip koji je u osnovi a l ternatora. To je princip ritmičnosti koji radi u svima nama sve vre­me, mada mnogi od nas nisu svesni te aktivnosti. Takvo je hodanje koje je moguće samo ako se smenjuju no­ge jedna za drugom.

Verujem u vrednost dvojnosti na svesnom nivou. Bez toga se ne bismo kretali glatko i efikasno kao što to činimo da bismo se suočili sa raznim nepredvidljivim si­tuacijama u životu. Bioenergetika radi na toj osnovi. Ona smenjuje fokus sa tela na um i nazad, sa ciljem da razvije pacijentovu svest do tačke na kojoj obimom pažnje može obuhvati t i oba aspekta svog svesnog bi­ća.

Naravno, ta dvojnost postoji samo na svesnom nivou. Ispod nivoa svesti postoji jedinstvo; čovek nije mis­leći um ili osećajuće telo, već živi organizam. Ali, poš­to se veliki deo našeg života provodi u stanju svesti, moramo biti svesni da funkcionišemo sa dvojnošću. Či­tava teorija geštalt psihologije bazira se na toj činje­nici — naime, da se ništa ne ističe ukoliko nema osno­ve, da nema figure bez polja u kome ona postoji, da nema kvali teta bez njegove suprotnosti.

U ličnosti to znači da nema misli bez polja oseća­nja u kome se odvijaju. Ali, bacanje svetla svesti na misao uranja ostatak polja u mrak i često gubimo uvid

295

u osećanja koja su motivisala. misao. Mi možemo, na­ravno, proveriti naša osećanja i potvrdit i da su u har­moniji sa mišljenjem. Međutim, neretko, mišljenje i osećanje su u konfliktu. Treba da napust im svaki po­kušaj objašnjavanja zašto je to tako. Doživljaj tog konflikta je vrlo čest. Hoću da kupim veću jahtu, ali razmišljam o ceni i održavanju i u konfliktu sam. Ili, hoću da se častim ukusnim kolačićima, ali razmišljam 0 ki logramima koje mogu nabaciti i u konfliktu sam.

Svi terapeut i se bave konfliktima, ne ovog tipa koji sam opisao, već sličnim, u kojima postoji konflikt iz­među osećanja ili želja koje bi čovek hteo da izrazi 1 s t raha od posledica. Pošto do posledica nije došlo, pr isutan je strah kao mentalno opažanje — to jest, misao je povezana sa telesnim reakcijama. Ne kažem da je taj s trah izmišljen kada kažem da je mentalan. On se fizički doživljava kao strah, mada proizlazi iz mentalne aktivnosti. Terapija se bavi intenzivnim kon­fliktom u kome su osećanja koja nastoje da se ispolje važna za integritet ličnosti a posledice prete tom in­tegritetu. Kada čovek ne može da razreši intenzivan konflikt, jedino rešenje je da priguši želje ili osećanja da bi otklonio strah, što konačno dovodi do potiski­vanja konflikta. Covek uklanja iz svesti čitavu situa­ciju i u izvesnom smislu ona zaista ne postoji. Među­tim, konflikt ne nestaje. On postaje s t ruk tur i ran u telu na nesvesnom nivou. On samo nestaje iz vidokruga.

Taj način borbe sa konfliktom stvara različite karak­te rne s t ruk ture koje sam opisao. Takvu adaptaciju smatramo neurotskom, je r ozbiljno remeti sposobnost osobe da funkcioniše kao potpuno integrisan i efikasan pojedinac.

Ali, kako se relativno neneurotične osobe nose sa nebrojenim konfliktima između mišljenja i osećanja koja nastaju u njihovom životu? Moj odgovor je da oni razvijaju svesno pr ihvaćene načine ponašanja koji su suprotni nesvesno s t ruk tur i ran im oblicima ponaša­nja. Ti oblici ponašanja dobijaju formu principa.

Interesantno je da iako koristimo reč „karakter" u negativnom smislu, ona nije uvek imala takvo znače­nje. U stvari, „karakter" je često bio korišćen da oz­nači neke vrline, u kom slučaju ide zajedno sa recima „dobar" ili „osoba dobrog karaktera" , dok drugi ljudi imaju „loš karakter" . Reč „karak te r" je povezana sa rečju „karakter is t ika" i govori da se jedna osoba po­

naša na tipičan ili predvidljiv način, bilo da je to dobro ili loše. Predvidljivost takođe znači zavisnost; može se očekivati od osobe sa dobrim karakterom da ima vrline, ili od osobe sa lošim karakterom da bude nemoralna ili neprincipijelna.

Ali, ako ponašanje jedne osobe nije s t ruktur i rano ili uklopljeno na neki način, odakle ta predvidljivost? Drugim recima, kako čovek koji je relativno zdrav, spontan i potpuno sposoban da se samoizražava, može imati karak te r? Pre svega, moramo shvatiti razliku iz­među karak te ra i ka rak te rne s t rukture . Dodavanje reči „s t ruktura" označava da sklop ponašanja nije svesno određen, već da je postao nesvesno fiksiran i rigidan na telesnom nivou. Kada je ponašanje vođeno sves-nom vodiljom ili principima, ponašaće se karakter i s ­tično sve dok principi pospešuju njegovu dobrobit.

Pojam principa se retko pominje u teorijama ličnosti. Skoro smo u našoj kul tur i dostigli tačku gde je svaki princip loš, jer postavlja granice i određuje reakcije. To je povezano sa moralnim principima koje mnogi ljudi vide kao sputavanje slobode ili p rava na samo­izražavanje. To je nesrećan razvoj, j e r su principi oz­naka osobe koja je postigla visok nivo svesti. Govorim, naravno, o principima koji su svesno odabrani, mada oni mogu biti istovetni sa onima koje društvo po tkrep­ljuje.

Vidimo da svest počinje sa opažanjem senzacija. Sen­zacije su neodređeno lokalizovane ili mutne . U pogledu toga one se suprotstavljaju osećanjima koja su ubed-ljivija i određenija. Kada osećanja postanu snažnija i jasnije definisana, nazivamo ih emocijama. Nevolja je u tome što koristimo reč „osećanja" da bismo uk­ljučili sva telesna opažanja. Sada kada nam emocije postaju integrisanije sa mišljenjem, možemo govoriti o principu. Redosled razvoja je sledeći:

1. — Senzacija 2. — Osećanje 3. — Emocija 4. — Princip Na nivou principa, ega i tela, mišljenje i osećanje

su integrisani u svesno jedinstvo.

296 297

Jedan od principa koji mnogi ljudi usvajaju je isti­noljubivost. Osoba može govoriti istinu zbog straha od kazne sveznajućeg Boga, zbog kompulzivnosti, ili zbog unutrašnje uverenosti da je to ispravan način ponašanja. Ali, da bi se došlo do tog ubeđenja, čovek treba da ima izbor između istine i laži. Ubeđenost onda izrasta iz iskustva govorenja istine i laži. U prvom slučaju se oseća harmonija između osećanja i stava i opaža se zadovoljstvo koje proizlazi iz te harmonije. U drugom slučaju harmonija nedostaje i čovek može s tvarno da oseća bolnost konflikta. Tada može da na­pravi svestan izbor zasnovan na osećanju tela.

Sva deca ponekad lažu. Ona to rade da bi ispitala ulogu obmanjivanja i moć koju ona sobom nosi. Deca lažu da bi proveravala svoju sposobnost obmanjivanja roditelja. To im daje osećanje kontrole ukoliko sa t im izađu nakra j . Ali, deca takođe lažu kada su uplašena od posledica saopštavanja istine. U oba slučaja deca nešto dobijaju i nešto gube. Dobit je osećanje moći i kontrole, ili izbegavanje kažnjavanja. Ali, gubitak je u zadovolj­stvu da se bude iskren. Ako je veća šteta nego korist, dete će znati da laganje, izuzev pod neuobičajenim okolnostima, nije za njega. Ono će znati da ga laganje košta dobrih osećanja i razviće uverenje da je laganje loše. Njegovo telo i um će mu takođe to kazati i ono će to verovati ne samo svojom glavom, već i srcem. Njegova uverenost stoji na dve noge: na znanju i na osećanju. Vremenom, i sa daljim iskustvom, istinolju­bivost za dete postaje s tvar principa. Ono izbegava konflikt i trošenje energije na odlučivanje da li da kaže ist inu ili da slaže.

Princip radi kao klatno sata koje održava redovan r i tam mehanizma. Taj princip održava ravnotežu iz­među mišljenja i osećanja, tako da su oba u harmonij i , a da ne moraju stalno i svesno da proveravaju jedan drugog. Principi pospešuju uređen život; bez njih, ube-đen sam, ne bi bilo ničeg sem nereda i haosa.

Izgleda mi da u odsustvu principa ne bi bilo ravno­teže u čovekovom životu. Postaje lako ići do ekstrema, opravdavati sredstvo ciljem i slediti ćud t renutka . Co­vek može doći u apsurdnu situaciju da hoće da pokaže svako osećanje, j e r ne zna gde da povuče granicu; ih, sto je podjednako apsurdno, da celokupno ponašanje kontroliše logički. U ovom drugom slučaju radi se o

ekstremnoj rigidnosti, a u prvom o potpunom odsustvu s t rukture . Ljudi sa principima izbegavaju te ekstreme zbog toga što sam princip predstavlja harmoniju su­protnosti, integraciju mišljenja i osećanja, ravnotežu tako suštinsku za glatko proticanje života.

Važno je shvatit i da se pravi moralni principi ne mogu utuvit i propovedima, pre tnjama ili kažnjava­njem. Oni mogu navesti osobu da se pokoleba pa da slaže iz straha, ali odluka, će se u svakoj novoj situaciji donositi iznova. To nije isto što i držati se principa koji čuva od konflikta. Dalje, nametanje neke spo-ljašnje sile, bilo da se radi o propovedanju ili o pretnji , remeti unutrašnju harmoni ju i otežava razvijanje unu­trašnje uverenosti neophodne za princip. To mogu ovako kazati : Principi nisu zapovesti, već ubeđenja.

Evo i drugog pr imera kako nastaju principi. Radio sam terapiju sa mladim čovekom koji se duboko zagli­bio u stvari sa drogama,, mada nije bio žrtva heroina. Rad sa njegovim telom i izražavanjem osećanja (besno udaranje kauča na primer) dovelo ga je do stanja u kome se dobro osećao u telu. Onda je jednoga dana došao kod mene i rekao mi da je kod svoga prijatelja pušio mar ihuanu pre thodne noći. „Izgubio sam sva dobra osećanja koja sam se tako žestoko t rudio da postig­nem", rekao je. „Sada znam da mar ihuana nije prava s tvar za mene." Mišljenje i osećanje su zajedno stvo­rili to ubeđenje. To je bio njegov prvi stav u obliku principa, koji je postajao sve snažniji sa povećanjem dobrih osećanja, jer, on je sada znao šta gubi koristeći droge.

Nemoguće je razviti principe ukoliko čovek nema šta da izgubi. Bez dobrih osećanja nema motivacije da se integritet ličnosti zaštiti. Pitanje principa se u terapiji n ikada ne postavlja dok se telo ne dovede do stanja zadovoljstva smanjenjem mišićne tenzije i prepreka. Tada se pitanje principa spontano pojavljuje kada se pacijent t rudi da razume zašto je izgubio ta osećanja u toku svog svakodnevnog života. Na kraju, on razvija sopstvene principe koji ga vode do održavanja stanja zadovoljstva ili dobrih osećanja, što je veoma važno za njegovo osećanje sebe i njegovo funkcionisanje kao in-tegrisanog ljudskog bića.

Ne mislim da društvo greši što pokušava da utuvi mladim ljudima moralne principe u glavu. Svaka ge-

298 299

neracija pokušava da prenese svoje iskustvo na sledeću generaciju, da bi olakšala njen put kroz život. Principi kao što su deset božijih zapovesti izrastaju iz akumu­lacije iskustva rase. Ali, princip obučavanja je efika­san samo ako iskustvo onoga ko savetuje proizlazi iz njegovog unutrašnjeg ubeđenja ili osećanja. U tom slu­čaju bi čovek očekivao da oni slede sopstvene principe za zadovoljstvo. Odsustvo zadovoljstva i dobrih oseća­nja kod starije generacije čini da mlađi dovode u pi ta­nje njihove principe. Slično, nema nikakvog smisla nudit i principe telu koje pati . Princip nije napravljen tako da čini da se čovek miri sa svojom patnjom, već da obezbedi unutrašnju harmoniju koja omogućava uravnotežen i razdragan život. Principi nisu tehnika preživljavanja. Kada je u pitanju preživljavanje, pr in­cipi su irelevantni. Pre nego što govorimo o principi­ma, moramo biti sigurni da se ta mlada osoba oseća dobro u svome telu i da se dobro oseća u vezi toga ko je ona. Principi joj tada olakšavaju da zaštiti svoja dobra osećanja.

Ljudi su otkrili da ima mnogo principa koji up rav ­ljaju njihovim ponašanjem sa ciljem da se dobro ose­ćaju. Istinoljubivost je jedan pr incip; poštovanje druge osobe ili njenog vlasništva je drugi. Pre nekoliko go­dina smo moja žena i ja proveli nedelju dana na Gva-dalupeu, u Klubu Mediterane. Moja žena se upoznala sa meštaninom zemljoradnikom. U toku razgovora ona je pomenula da nikada nije jela šećernu trsku. On je ponudio da joj nabavi i dogovorili su se da se n a đ u i odu do polja šećerne trske. Kada su se našli, čovek je kazao da je to malo udaljeno od hotela. Na putu su prošli pored nekoliko polja t rske i moja žena je sa nadom krenula prema prvom polju. Videći njen pokret , čovek reče, prosto, ..O! Ali to nije moje". Odveo ju je do svog polja na kome joj je ubrao nekoliko šećernih trski . Bilo bi lako uzeti nekoliko stabljika sa bilo koga polja, ali to se protivilo njegovom principu da ne uzima ono što nije njegovo. Ne t reba da vam govorim o poš­tovanju koje je moja žena osećala prema integritetu tog ljudskog bića.

Bioenergetski, princip je proticanje uzbuđenja ili ener­gije kroz jedinstven pokret koji ujedinjuje glavu, srce, genitalije i noge. U vezi toga javlja se osećanje da je to prava stvar, jer se osoba oseća povezano, jedinstveno

i celovito. Nije joj potrebno da joj neko potvrdi ko­lika je njena vrednost, koja je neosporna. Ali, to je lična uverenost i nikome je ne nameće.

Možda je najveći problem sa kojim se naše društvo suočava nedostatak moralnog principa kod velikog bro­ja članova društva. Ali, ne verujem da nametnu ta mo­ralnost može nešto učiniti. To može držati nekoliko po­jedinaca na liniji, ako je nametnu ta od većine, ali ne može kontrolisati većinu. Ne verujem da je nametnuta moralnost ikada valjala. Moralne norme iz prošlosti nisu nametnute , bez obzira na činjenice koje govore suprotno. Moj sije je doneo deset zapovesti l judima, ali da one nisu bile u skladu sa unutrašnj im ubeđenjem ljudi o onome šta je dobro a šta loše, one bi brzo bile odbačene.

Moralni principi nisu apsolutni, mada su neki blizu da to postanu. Oni nastaju da bi pomogli l judima da se dobro osećaju i da efikasno funkcionišu u datoj kul­turnoj situaciji i postaju nevažeći ako ne ispunjavaju tu funkciju. Istinoljubivost može izgledati kao pr i ro­dan moralni princip, ali ima uslove u kojima istina može biti znak slabosti ili kukavičluka. Covek ne go­vori istinu neprijatelju ukoliko bi istina značila izdaj­stvo prijatelja. Ovde se radi o dubljim principima lo­jalnosti. Ali, bilo kakva da je kul turna sredina, l judi­ma su potrebni moralni principi koji će voditi njihovo ponašanje. Bez njih bi se društvo dezintegrisalo u stanje haosa i ljudi bi postali otuđeni. Ako bi pojedinci raz­vili svoje sopstvene principe, siguran sam da bi u od­ređenoj kul turnoj sredini oni ispali isti, pošto je ljud­ska priroda ista.

Pisao sam 1944. godine članak o adolescentnoj sek­sualnosti za Rajhov časopis — Seksualna ekonomija i istraživanja orgona. U to vreme se smatralo opasnim zastupanje prava adolescenta na seksualno zadovolja­vanje. Diskutujući o tome sa mnom, Rajh je rekao: „Loven, nije uvek preporučljivo govoriti istinu. Ali, ako ne možeš da kažeš istinu, nemoj uopšte da govo­riš". Rajh je bio čovek od principa. Ziveo je za njih i zbog njih je umro . Covek se mogao ne slagati sa t im principima, ali nije mogao poricati integritet koji su imali.

Princip u osnovi bioenergetike je simultana dvojnost i jedinstvo ljudske ličnosti. Covek je kreat ivan mislilac

300 301

i osećajna životinja — i, on je samo muškarac ili samo žena. On je racionalan um ili neracionalno telo — i on je samo živi organizam. On mora živeti na svim ni­voima odjednom, a to ni je lak cilj. Da bi pojedinac bio integrisan mora se identifikovati sa svojim telom i svojim recima. Kažemo da je čovek onoliko dobar ko­liko je dobra njegova reč. Da bi se postigla ta integra­cija, čovek mora početi od tela — vi ste vaše telo. Ali, to se ne završava na telu. Covek mora završiti kao reč — vi ste vaša reč. Ali, reč mora doći iz srca.

302

SADRŽAJ

I OD RAJHA DO BIOENERGETIKE 9 Rajhovska terapija, 1940—1945 9 Rad kao rajhovski terapeut, 1945—1953 19 Razvoj bioenergetike 28

II POJAM ENERGIJE 37 Punjenje, pražnjenje, proticanje i pokret 37 V i ste vaše telo 4 4

Um, duh i duša 51 Život tela: bioenergetska vežba 58

III JEZIK TELA 69 Suština života: suština stvari 69 Interakcija sa životom 74 Telesni znaci i izražavanje 83

IV BIOENERGETSKA TERAPIJA 89 Put u otkrivanje sebe 8 a

Jezgro terapije l u U

Anksioznost MW V ZADOVOLJSTVO: PRIMARNA ORIJENTACIJA 115

Princip zadovoljstva H5 Ego i telo 1 2 1

Karakterologija 1 2 9

Shizoidna karakterna struktura 130 Opis 1 3 0

Bioenergetsko stanje 1 3 0

Fizički aspekti 1 3 1

Psihološke odlike 1 3 2

Etiološki i istorijski faktori I 3 3

Oralna karakterna struktura 1 3 4

Opis 1 3 4

Bioenergetsko stanje 1 3 4

Fizičke karakteristike 135 Psihološke odlike I 3 5

Etiološki i istorijski faktori 136

303

Psihopatska karakterna struktura 137 Opis 137 Bioenergetsko stanje 137 Fizičke karakteristike 138 Psihološke odlike 139 Etiološki i istorijski faktori 139

Mazohistička karakterna struktura 141 Opis 141 Bioenergetsko stanje 141 Fizičke karakteristike 142 Psihološke odlike 143 Etiološki i istorijski faktori 143

Rigidna karakterna struktura 144 Opis 144 Bioenergetsko stanje 145 Fizičke karakteristike 115 Psihološke odlike 146 Etiološki i istorijski faktori 146

Hijerarhija karakternih tipova 147 VI REALNOST: SEKUNDARNA ORIJENTACIJA 152

Realnost i iluzija 152 Zakačaljke 159 Uzemljavanje 168

VII STRAH OD PADANJA 173 Strah od visine 173 Vežba padanja 177 Uzroci anksioznosti padanja 186 Zaljubljivanje 19°

VIII STRES I SEKS 197 Gravitacija: opšti pogled na stres 197 Bol u slabinama 203 Seksualno rasterećenje 214

IX SAMOIZRAŽAVANJE I PREŽIVLJAVANJE .. 229 Samoizražavanje i spontanost 229 Zvuk i ličnost 236 Oči su ogledalo duše 245

Kontakt očima 245 Oči i ličnost 250

Problemi glave i očiju i bioenergetika 253 Glavobolje 263

X SVEST: JEDINSTVO ILI DVOJNOST 268 Proširivanje svesti 268 Reči i povišavanje svesti 282 Principi i karakter 290

304

ALEKSANDAR KRON:

BIOENERGETIKA

Recenzija:

DUŠAN PAJIN

Korice: ŽARKO ROŠULJ

Tehnički urednik:

BOGDAN ČURCIN

Korektor:

DOBRILA MAKSIMO VIC

Izdavač: Nolit, Beograd, Terazije 27

Glavni i odgovorni urednik:

MILOŠ STAMBOLIĆ

Štampa:

Dirografika, Subotiea

Tiraž: 5.000 primeraka

1984.