FILOZOFSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU

ODELJENJE ZA SOCIOLOGIJU

SOCIOLOGIJA OMLADINE

Ispitni rad na temu:

„ODNOS PREMA TELU U FILMU BILI ELIOT – sociološka analiza filma“

Profesorka: Studentkinja:

Smiljka Tomanović Jovana Sinđelić

SO 08/23

Beograd, 2015.

1. UVOD

„Bili Eliot“ je film britanskog reditelja Stivena Daldrija iz 2000. godine. Pored tri

nominacije za „Oskara“ i dve za „Zlatni globus“, osvojio je tri „BAFTA“ nagrade i brojne druge.

Radnja filma smeštena je u izmišljeni okrug Darham u severoistočnoj Engleskoj, u

malom rudarskom mestu Everington, u vreme štrajka rudara 1984-1985. Može se pretpostaviti da

je mesto izmišljeno zbog toga što bi ovakva priča mogla da se dogodi i u bilo kom sličnom mestu

koje je na isti način prošlo kroz restrukturiranje ekonomije ka tržištu i profitu. Film živopisnim

bojama i lepim kadrovima verno oslikava turobnu svakodnevicu žitelja siromašnog Everingtona.

Glavni likovi su jedanaestogodišnji Bili Eliot, talentovani plesač iz radničke, rudarske porodice;

Bilijev otac Džeki i brat Toni (za kog se u jednom momentu kaže i da je vođa sindikata) –

obojica rudari i štrajkači; te nastavnica baleta Sandra Vilkinson koja primećuje Bilijev izvanredni

talenat i odlučuje da radi sa njim kako bi ostvario svoje potencijale. Centralna tema svakako je to

što Bili nailazi na prepreke i negativne stereotipe vezane za muškarca koji želi da se bavi

baletom, dok je sporedna, ili je bolje reći pozadinska tema štrajk rudara, kroz koji se provlače

njihov društevni položaj i specifično maskulina rudarska kultura, što je zapravo kontekst u kom

se dešava glavna priča.

Ranih osamdesetih godina XX veka ekonomska kriza koja je bila globalnog opsega, nije

zaobišla ni Veliku Britaniju, gde je na vlasti bila Konzervativna partija i Margaret Tačer.

Ekonomske mere koje je sprovodila Tačer, imale su toliko snažan i dalekosežan uticaj da je ova

vrsta ekonomske politike dobila sopstveno ime – tačerizam. Reč je neoliberalnoj ekonomskoj

politici koja se oslanja na ideologiju slobodnog tržišta i podrazumeva deregulaciju tržišta,

smanjenje javne potrošnje i ukidanje države blagostanja, privatizaciju ključnih nacionalnih

industrija, smanjenje poreza na dobit, i što je najbitnije za temu kojom se bavimo –

marginalizaciju sindikata. Ove mere štednje i politika “stezanja kaiša” uvek i svuda pogađaju

najsiromašnije slojeve stanovništva.

Jedan od poteza premijerke bilo je zatvaranje “neprofitabilnih rudnika” i već 1981. vlada

je povukla odluku o zatvaranju 23 rudnika zbog pretnje štrajkom. Nacionalni sindikat rudara bio

je jak, imao je razgranatu strukturu i veliki stepen autonomije. Međutim, bolje pripremljena za

mogući štrajk, 1984.vlada donosi odluku da zatvori 20 rudnika u kojima je bilo zaposleno preko

20 000 ljudi, što bi za posledicu imalo gubitak osnovnih prihoda porodica ovih rudara. Štrajk je

izbio 12.marta iste godine, i trajao je skoro godinu dana. I pored pomenutih mera štednje,

premijerka nije žalila sredstva kojima bi sprečila štrajk, što postaje jasno kada se uzme u obzir

izuzetno veliki broj policajaca angažovan da obuzda i spreči štrajkove i proteste, a u jednom

trenutku u filmu vidimo da su bili obezbeđeni čak i privatni autobusi koji su prevozili rudare

(štrajkbrejkere) na posao. Ovaj događaj ostaće upamćen u istoriji i po strahovitim i krvavim

obračunima između štrajkača i policije. Tačer je pozivala javnost da se suprotstavi rudarima

nazivajući ih “unutrašnjim neprijateljima”. Zbog svega navedenog, ali pre svega zbog siromaštva

i gladi koja je zavladala u njihovim domovima, sindikalci prekidaju štrajk 3. marta, 1985. 1

Kako smo se upoznali sa kontekstom, preći ćemo na glavnu temu. Predmet ovog rada je

odnos prema telu u filmu “Bili Eliot”, na primeru Bilija, u kontekstu objektivnih prepreka koje se

postavljaju pred dečaka iz siromašne porodice koji želi da se bavi baletom. Pokušaćemo da

dokažemo da je odnos prema telu uslovljen kako rodnom, tako i klasnom pripadnošću i da onaj

odnos prema telu koji se uspostavlja u najranijim godinama ali i kasnije, deluje tako da

reprodukuje postojeće rodne i klasne položaje i strukture. Uzevši za pretpostavku da su čitaoci

rada pogledali film, nećemo se upuštati u hronološko i detaljno prepričavanje filma, već ćemo

opisati one momente koji su važni za analizu.

U analizi bismo se oslonili na kulturni marksizam Pola Vilisa, i njegovu studiju Learning

to Labour2. Autor u ovoj studiji, čiji temelji počivaju na Gramšijevoj marksističkoj teoriji,

pokazuje da dečaci iz radničke klase stvaraju ono što naziva “protivškolska kultura”, koja je

preslikana radionička kultura njihovih očeva, i priprema ih za buduća nekvalifikovana, manualna

zanimanja, jer su to zanimanja koja oni sami iščekuju, nemajući nadu da će im obrazovanje

obezbediti vertikalnu pokretljivost [Gevirc, Krib; 2012: 71-72]. Mišljenja smo da je Vilisova

studija dobar pristup našoj temi i zato što je objavljena 1977. godine, dakle ne mnogo pre

vremena u koje je smeštena radnja filma koji analiziramo, kao i zbog toga što su njegovi

ispitanici stanovnici industrijskog grada u Engleskoj, što je opet blisko junacima našeg filma.

Dalje, oslonićemo se na koncept hegemone muškosti (hegemonic masculinity) Revin Konel, koji

1Izvor: http://sindikalizam.org/2014/03/13/secanje-na-strajk-rudara-u-velikoj-britaniji/, pristupljeno 31.8.2015.2Koliko je autorki rada, u trenutku njegovog pisanja poznato ova uticajna studija nije prevedena na srpski ili hrvatski jezik.

je takođe razvijen pod Gramšijevim uticajem. Polazeći od toga da postoje brojni različiti tipovi

muškosti, autorka kaže da je hegemona muškost obrazac praksi koje omogućuju nastavak muške

dominacije nad ženama i nije ista u različitim istorijskim trenucima, menja se kroz vreme.

Razlikuje se od drugih tipova muškosti i “otelovljuje najčasniji način bivanja muškarcem”. Iako

pod ovaj obrazac ne potpada većina svih ukupnih muškosti, on je dominantan i za većinu

muškaraca normativan.Takođe, on na izvestan način zahteva da svi muškarci odrede sebe u

odnosu na njega [Conell, Messerschmidt, 2005: 832].

Verujemo da je tema kojom se bavimo relevantna za sociologiju omladine zato što je

ekonomska kriza aktuelna i nema izgleda da će se uskoro završiti, što znači da sve veći broj

stanovništva živi u egzistencijalnoj nesigurnosti i vertikalna pokretljivost je sve manja, a mladi

su posebno osetljiva kategorija, zbog toga što tek postavljaju temelje svog životnog puta i

uslovljeni su tj. ograničeni položajem roditelja kako što se tiče ekonomskog, tako i socijalnog,

simboličkog i kulturnog kapitala. Takođe, hegemona muškost (sa možda neznatno izmenejnim

sadržajem) i dalje vrši pritisak na muškarce da se prema njoj upravljaju i društvo odbacuje one

koji od ovog obrasca odstupaju. Rodni identitet se stiče čitavog života, ali njegovi jaki temelji

zidaju se u najranijem detinjstvu. U periodu puberteta i adolescencije se „klima“ i preispituje u

ređim slučajevima, a češće se učvršćuje, jer sad na njega jači uticaj vrše i sekundarni agensi

socijalizacije, nego u ranom detinjstvu kada to uglavnom radi porodica.

Pretpostavka ovog rada je da kulturne norme deluju tako da deca ne mogu da se izmeste

iz referentnog okvira u kom odrastaju, pa u tom smislu Bili predstavlja izuzetak u odnosu na

svoju porodicu i druge ljude iz svog naselja.

2. ANALIZA – ODNOS PREMA TELU

Priča filma odvija se na nekoliko planova – događaji u naselju (uglavnom vezani za

štrajk), unutrašnja dinamika Bilijeve porodice i Bilijev “unutrašnji svet”.

Bili živi sa ocem Džekijem, bratom Tonijem i bakom, a majka mu je umrla pre godinu

dana. Kao što smo rekli, Džeki i Toni su rudari i štrajkači, njihova je uloga da obezbede sredstva

za život porodice. Baka boluje od, najverovatnije, Alchajmerove bolesti, i Bili ima obavezu da se

brine o njoj. Nije najjasnije ko vodi brigu o kućnim poslovima, ali iz prikazanog čini se da ih Bili

obavlja najviše. Njegov najbolji prijatelj je Majkl, i s njim ima jako prisan odnos, jedan drugom

se poveravaju i međusobno se podržavaju. Obojica su “drugačiji”, Bili zbog želje da se bavi

baletom, a Majkl zbog seksualne orijentacije. Ono što bi bilo interesantno videti, a u filmu nije

prikazano, je reakcija grupe vršnjaka na njihovo odskakanje od društevno prihvaćene norme

maskuliniteta.

Konel kaže da je hegemona muškost istorijski promenjiva. Zasigurno je različita i u

različitim državama, kulturama, naseljima. Naša je teza (za koju ovde nema prostora da bude

dalje ispitana i eventualno potvrđena) da je kultura malog rudarskog mesta Everingtona –

ukoliko bismo se oslonili za trenutak na ideju konvencionalne muškosti – “muškija” po

intenzitetu od na primer velikog grada, koji je centar trgovine, informacija, obrazovanja, kulture

itd. kao što je London. Kultura onih koji obavljaju zanimanja koja se odlikuju nekvalifikovanim,

fizičkim radom, i koje obavljaju gotovo isključivo muškarci je muška kultura. To podrazumeva

isticanje važnosti manuelnog rada (“da se nešto stvori sa deset prstiju”) i često prezir prema

intelektualnom radu, patrijarhalne vrednosti, sklonost ka nasilju, seksizam, mizoginiju,

homofobiju i ksenofobiju, a u porodici se preuzima uloga zaštitnika, hranitelja i autoriteta. Kada

veliki deo stanovnika jednog mesta obavlja takva zanimanja i sledstveno tome preuzima ove

kulturne obrasce, oni se (obrasci) donekle prenose na druge stanovnike utičući na dinamiku i

strukturu odnosa u tom mestu.

Odmah na početku filma postaje jasno da je nasilje i nasilna komunikacija, uobičajena i

čak normalna stvar. To vidimo u dve scene – kada Toni zaključuje da je Bili dirao njegove ploče,

i bez mnogo razmišljanja za to ga kažnjava tako što ga udara stripom koji Bili čita u tom

trenutku; i scena u kojoj dečak koji želi da uđe u bokserski klub grubo odgurava Bilija sa prolaza

bez reči. Odsustvo reakcije ukazuje da su ovakve pojave svakodnevne. Vidimo i primere dve

porodične svađe koje se završavaju nasilno (Džeki pribija Bilija uza zid i čini se da će ga udariti,

ali Bili pobegne; Džeki udara pesnicom Tonija u nos). Osim toga, tu su i stalno prisutne grupne

tuče policajaca i štrajkača.

Boks je jedna od važnih tema. MekGafi i Rič baveći se temom rase, klase i hegemone

muškosti u srednjoj fazi detinjstva kažu da se dečaci u ovom periodu (od pet do dvanaest

godina), međusobno organizuju u hijerarhijske strukture, gde dečaci višeg statusa odlučuju šta je

prihvatljivo i vrednovano, dakle hegemono maskulino, a šta nije. Sport je zbog toga za njih

važna aktivnost jer „je to psihološki 'bezbedno' mesto gde mogu da uđu u (ne-intimne) odnose sa

drugima u kontekstu koji održava čiste granice, distinkcije i odvajanja od drugih“ [McGuffey,

Rich; 1999: 612]. Iako se ovo prevashodno odnosi na grupne sportove, što boks nije, smatramo

da se možemo osloniti na neke teze navedene u ovom radu i primeniti ih u našoj analizi. Ono što

je bitno je da uspeh u sportu obezbeđuje status „alfa muškarca“. Na boks se gleda kao na tipično

muški sport. Grub je, zahteva fizičku spremnost i podrazumeva takmičenje, odmeravanje snaga.

Za Bilija koji je praktično primoran da uči ovu veštinu (otac dolazi na trening da ga gleda,

uzbuđeno navija za njega i razočarano se hvata za glavu kad ovaj biva nokautiran), to nije samo

sport već i tradicija. Njegove rukavice za boks pre njega nosili su njegov otac i deda. I rudarstvo

je na neki način porodična tradicija jer se njime bave otac i brat. Trener boksa je takođe rudar i

štrajkač. Tu uviđamo vezu između boksa i rudarstva. Ovaj nasilan i grub sport treba dečaka da

“očvrsne” i pripremi za budući težak i iscrpljujuć posao. To je jedna od vanškolskih aktivnosti

pomoću kojih deca i mladi iz radničke klase “uče fizički da rade”, o čemu će kasnije biti više

reči. Neuspeh se ne prihvata i osuđuje se. Kada Bilija udari sparing partner, dok je još na zemlji

trener viče na njega: “Isuse Hriste, Bili Eliote! Ti si sramota za te rukavice, svog oca i tradiciju

ove sale za boks.“

MekGafi i Rič navode Šeron Berd (Sharon Bird) koja identifikuje tri karakteristike

održavanja hegemone muškosti: emocionalnu otuđenost, sklonost takmičenju i seksualnu

objektivizaciju žena pri čemu se muževnost posmatra kao drugačija i bolja od ženstvenosti.

Autori ovome dodaju još sposobnost privlačenja pažnje na sebe (dakako radi se o pozitivnoj

pažnji) [Ibid.].

Dok je boks smatra tipično muškom, balet se smatra tipično ženskom aktivnošću.

Muškarac koji se bavi baletom najbrutalnije krši norme hegemone muškosti. Kako se maskulino

u ovom referntnom okviru smatra superiornim u odnosu na feminino, onaj koji krši norme biće

sankcionisan tako što će mu se obraćati i o njemu govoriti kao o “devojčici”, “ženi”, “pederu”

itd. Ali ne radi se samo o vređanju, film nam pokazuje da postoji čvrst stereotip da igrač baleta

mora biti gej. I sam Bili svestan je ovoga pa sakriva baletanke ispod dušeka, a na prvom času na

koji je ciljano došao u razgovoru sa gospođom Vilkinson kaže: “Osećam se kao pičkica”.

Razgovor sa Debi i Majklom ga ohrabruje. Prenećemo ih u celosti:

Debi: “Mnogi momci igraju balet.”

Bili: “Je li? A ko to?”

Debi: “Odavde niko, ali drugde mnogi.”

Bili: „Pederi.“

Debi: „Ne moraju da budu.“

Bili: „Na primer?“

Debi: „Recimo Vejn Slip. On nije peder. I jak je kao sportista.”

Bili: “Nije kao Dejli Tompson!”

Debi: “Nije u trci, ali po snazi...”

Vidimo da je Biliju trebalo razbiti stereotipe da su muškarci koji igraju balet nužno gej, i

da mu je saznanje o njihovoj snazi, koja ih čini više muškarcima, promenilo stavove. Međutim

ostaje generalno homofobičan stav, koji će malo po malo ublažavati kroz razgovore sa Majklom.

Majkl: „Ideš na balet svake nedelje?“

Bili: “Da, ali nemoj nikom da kažeš.“

Majkl: „Zašto ideš?“

Bili: „Šta misliš? Da bih bio bolji, budalice.“

Majkl: „Da li moraš da nosiš tutu (suknjicu)?“

Bili: „Odjebi! To je samo za devojčice. Ja nosim šorts.“

Majkl: „Nećeš tražiti tutu?“

Bili: „Zašto?!“

Majkl: „Da plešeš u njoj.“

Bili: „Izgledao bih kao debil.“

Majkl: „Ja mislim da bi izgledao super.“

Nakon što mu je Majkl pružio podršku, Bili počinje intenzivno da vežba, otklonivši

sopstvene predrasude prema baletu. Iako je Majklovo pitanje da li nosi tutu bilo iskreno, Bili ga

je doživeo kao zadirkivanje, što je jedan od mehanizama kojima se održava hijerarhija među

muškarcima, podređujući alternativne identitete koji ugrožavaju hegemonu muškost [Ibid, 613].

Odricanje nekom identiteta „pravog muškarca“, posebno u detinjstvu i ranijoj mladosti, duboko

pogađa i u društvu negativno označava tu osobu. „Dečaci devalorizuju homoseksualnost; pretnja

bivanja etiketiranim kao gej koristi se kao mehanizam koji čini da se dečaci konformiraju

normama hegemone muškosti“ [Ibid, 619]. „(Pretnja bivanja etiketiranim kao gej) koristi se na

mnogo načina da ohrabri određene modele muškog ponašanja i da odredi granice 'prihvatljive'

muškosti. Govor o pederima i gejevima takođe se koristi da pomogne dečacima da definišu

sopstvenu muškost (u suprotnosti prema njima, prim. J. S.)“ [Ibid.].

Međutim, najžešću osudu Bili ne trpi od strane vršnjaka, već od oca i brata. Kada ga prvi

put vidi na času baleta, Džeki je vidno ljut i neprijatno iznenađen, viče na njega i isteruje ga

napolje, dok stisnuta usta pokazuju da se suzdržava od žustrije reakcije. Kada razgovaraju o tome

kod kuće, pokušava da objasni Biliju da je balet nešto rezervisano za devojčice, i predlaže mu

„muške sportove“: boks, fudbal i rvanje. Bili brani stav da balet nije samo za devojčice i

„pedere“, pokušavajući da privoli oca da promeni mišljenje dajući mu argument koji je njemu

dala Debi – da neki plesači izgledaju kao atlete. Bilijeva želja da ga razuveri samo je još više

razbesnela njegovog oca, on mu brani da odlazi na balet i vidimo svađu, uvrede i psovke što sve

eskalira Džekijevim nasilnim postupkom.

Uzdržavanje od emocija je jedna od važnih dimenzija hegemone muškosti. Toni sve

vreme nipodaštava Bilija i odnosi se grubo prema njemu. Bićemo slobodni da ovo tumačimo ne

kao nedostatak ljubavi, već kao način da se uspostavi i održi dominantna pozicija i da se ne

pokaže slabost. U sceni gde je Bili u autobusu koji već polako kreće sa stanice, Toni dobacuje:

„Nedostajaćeš mi!“, verovatno zato što je imao želju da to kaže, ali je rekao to kada je znao da ga

ovaj neće čuti.

Kada je u pitanju klasna dimenzija Bilijeve želje da se bavi baletom nameće nam se

nekoliko problema. Vilis u svojoj studiji govori o grupi dečaka iz radničke klase koji usvajaju

protivškolsku kulturu (dakle ne radi se čak ni o većini dece poreklom iz radničkih porodica). Ta

je kultura preslikana od njihovih očeva i starije braće, koji rade manuelne, nekvalifikovane

poslove, i kasnije se i sami zapošljavaju na tim poslovima. Uviđajući da deca iz srednje klase

dobijaju „srednjeklasne poslove“, a deca iz radničkih porodica radničke, ne misle da će im

obrazovanje jednog dana doneti viši socijalni status, i smatraju ga uzaludnim gubitkom vremena

koje su mogli da iskoriste za zaradu. „Drugim rečima, mladići mogu da vide – ili kako bi Vilis

rekao, 'dokuče' – ono što njihovi nastavnici i savetnici za izbor zanimanja propuštaju da vide ili

zamagljuju da postoji 'objektivna osnova... za postavljanje pitanja da li je razumno uložiti sebe i

svoju energiju u kvalifikacije kada su njihov učinak i njihov cilj krajnje neizvesni'. To znači da

kulturna praksa i strukturni oblici jačaju jedni druge“ [Gevirc, Krib; 2012: 73]. Ukoliko ovako

razmišljaju dečaci u srednjoj školi, možemo pretpostaviti da u sličnoj sredini tako razmišljaju i

njihova braća ili roditelji. (Autorka ovog rada seća se da je pri upisu u srednju školu, majka

uporno ubeđivala da upiše stručnu školu umesto željene gimnazije, zbog velike verovatnoće da

neće nastaviti obrazovanje, iako je bila odličan i motivisan đak.) Primenimo sad ovaj koncept na

analizu filma. U sceni gde gospođa Vilkinson dolazi kod Bilija u kuću nakon što je on propustio

audiciju za Kraljevsku akademiju, jer je dan pre toga video kako mu policajci brutalno prebijaju i

hapse brata, i gde se njegova porodica suočava sa ozbiljnom oskudicom, Toni pokazuje koliko je

za njega apsurdno Bilijevo bavljenje baletom. U svađi sa Vilkinson između ostalog kaže: „Imaš

li bilo kakvu ideju kroz šta mi prolazimo? Bio sam u jebenoj ćeliji celu noć, a ti dolaziš ovamo i

pričaš sranja! (...) Šta pokušavaš da napraviš od njega, jebenog štrajkbrejkera za ceo život?

Pogledaj ga, ima tek jedanaest godina, zaboga!“ (...) „Nijedan moj brat neće trčati okolo kao

pička radi tvog zadovoljenja!“ (...) „I šta će mu dobro to doneti? Nećeš ga odvesti. On je tek

dete! Šta je sa njegovim detinjstvom?“ (...) „Neće on više ići na jebeni balet, i ako mu se

približiš, prebiću te srednjeklasna kravo!“ Pored narušavanja društvene norme kako treba da se

ponaša jedan dečak, iz Tonijeve priče najjasnije se očitava to kako mu se balet „ne uklapa“ u

sliku porodice rudara, koja štrajkuje, bije se sa policijom, biva zatvarana i gladuje. Balet, osim

što se smatra rezervisanim za žene, smatra se i rezervisanim za višu klasu, kao deo visoke

kulture, uz skupe karte za pozorište i sliku „gospode“ koja u skupoj odeći odlazi na predstave.

Zato Toni u tome ne vidi nikakvu korist za svog brata. Interesantno je to kako bavljenje baletom

povezuje sa štrajkbrejkerima. Za Tonija koji je sindikalac, štrajbrejkeri predstavljajuju izdajnike,

zbog kojih će svi propasti. U tom smislu, balet je izdaja porodičnog zanimanja i klase kojoj

pripadaju. Posebno kada se ima u vidu da dolazi neka „srednjeklasna krava“ da im sa visine, ne

razumejući situaciju u kojoj se nalaze, objašnjava šta njegov brat treba da radi. Sledeća scena,

gde Bili pleše u poljskom toaletu, između zidova koje kao da želi da probije, simbolizuje izraz

njegovih objektivnih ograničenja u životu.

Klasne razlike, u smislu različitih životnih okolnosti, interesa i očekivanja predstavljene

su u više scena. Kada Džeki postaje štrajkbrejker ne bi li skupio pare za Bilijev odlazak u

London (značajno je ovde primetiti da se ovde menja širi kontekst kada on počinje da se miri s

tim da mora da se pristane na logiku sistema), cela zajednica, koliko god im je bio odbojan balet

i kako su pre toga gledali na štrajkbrejkere, pokušava da im pomogne. To govori o

prepoznavanju solidarnosti kao mehanizmu za preživljavanje. Ovo se vidi i kada Toni napada

nekad najboljeg prijatelja koji je štrakbrejker: „Nikada protiv štrajkača, ako to zaboraviš –

propali smo“. S druge strane, gospodin Vilkinson, koji je i sam otpušten kao višak, kaže da treba

zatvoriti sve što nije profitabilno, što govori o etosu „svako za sebe“.

Doživljaj koji prema policiji ima Debi - udara štapom po njihovim oklopima dok hodaju

– ne primećuje ih, dok Bili gleda kako mu premlaćuju brata i odvode u zatvor. On je često

svedok, žrtva ili učesnik u tuči, dok stiče utisak da se u srednjoj klasi sukobi rešavaju tako što se

spava u odvojenim krevetima (gospodin i gospođa Vilkinson). Nakon porodične svađe,

Vilkinson mu na času zamera što nije dovoljno fokusiran, a Bili se slama i vređa je, jer ona ne

može da shvati da je u tim okolnostima teško biti fokusiran. Život siromašnijih slojeva je stresniji

život koji otežava koncentrisanje na učenje i „rad na sebi“.

Koliko je Everington, mali periferijski gradić siromašan u odnosu na London vidi se u

dve scene: kada Bili dolazi kod Majlka kući ispred vrata se hvata za ogradu koja je potpuno

rasklimana i skida joj se farba – kada se Džeki hvata za ogradu u Kraljevskoj akademiji, koja je

čvrsta i lepe izrade. Po dolasku u London Bili shvata koliko je to potpuno drugačiji svet od onog

u kom on živi. To vidimo za početak iz njegovog razgovora sa dečakom koji je takođe došao na

audiciju. On prilazi Biliju i pokušava da kao izraz lepog vaspitanja započne neobavezni

razgovor sa njim.

Dečak: „Zdravo! Nervoza jel? Odakle si?“

Bili: „Everington, okrug Darham.“

Dečak: „Darham! Nije li tamo zadivljujuća katedrala?“

Bili: „Ne znam, nisam bio.“

Nakon audicije, videvši da je uznemiren, dečak mu opet prilazi.

Dečak: “Jesi li dobro? Šta nije u redu?”

Bili: „Ovo je gubljenje jebenog vremena!“

Dečak: “Nemoj biti uznemiren. To je samo glupa audicija. U redu je.“

Bili: „Odjebi!“

Dečak: „Uvek je tu sledeća godina.“

Bili: “Vidi, odjebi, hoćeš li?!“ (udara ga)

Razlika između njih dvojice, osim što Bili ne zna za katedralu, i drugačijeg akcenta je i

razlika između onoga što Bernštajn naziva ograničeni i razrađeni sistem znakova. „Bernstein

ustvrđuje kako su za ograničene sustave znakova karakteristične 'kratke, gramatički jednostavne.

često nedovršene rečenice'. Rjeđe se upotrebljavaju pridjevi i pridjevske umetnute rečenice,

prilozi i priložne rečenice. Smisao i namjera priopćavaju se više gestom, intonacijom i

kontekstom u kojemu se komunikacija događa. (...) Suprotno tome, razrađen sustav znakova

eksplicitno riječima izražava mnoga značenja što se u ograničenom sustavu znakova smatraju

samorazumljivima. On iznosi sve pojedinosti jasno govori o odnosima i daje objašnjenja što ih

ograničeni sustavi znakova ispuštaju” [Haralambos, Holborn; 2002:832, bold u originalu].On

dokazuje kako je ograničeni kod svojstven nižoj, a razrađeni srednjoj klasi. “Smatra da je

razrađeni sustav znakova, zbog eksplicitna razlikovanja i diferencijacije predmeta i događaja

primjereniji za analizu njihovih odnosa, za logično i racionalno vođenje rasprave, za uopćavanje

i razmatranje pojmova više razine” [Ibid: 833]. Dečak kog Bili udara ume da artikuliše osećanja,

Bili reaguje afektivno, i u tom smislu on je nepodoban za školu. Njegov ograničeni kod dobro je

oslikan u odgovoru koji daje na pitanje kako se oseća dok pleše: “kao da nestajem, kao ptica, kao

vatra, kao struja”. Pitanja na koja Bili ne ume da odgovori na audiciji možemo shvatiti kao izraz

nemogućnosti da artikliše osećanja, ali i treme koju oseća zbog pritiska koji nameće važan ispit,

s jedne strane, i zbog klasne distance između njega i ispitivača, koja uvek stvara neprijatnost.

“Klasna pristrasnost nigde nije tako izražena kao u proveri znanja koja ispitivača obavezuje na

poštovanje implicitnih i maglovtih kriterijuma tradicionalne umetnosti ocenjivanja- na primer u

disertaciji, ili usmenom ispitu, prilici da se iskaže celovit sud – koja je naoružana nesvesnim

kriterijumima društvene percepcije cele osobe čije se intelektualne i moralne osobine

sagledavaju kroz beskrajno sitne pojedinosti stila ili manira, akcenta ili načina govora, držanja ili

mimike, pa čak i odeće i kozmetike; da i ne govorimo o usmenim ispitima u École nationale

d'administration ili agregaciji iz književnosti, gde se gotovo eksplicitno traži pravo na implicitne

kriterijume, bilo da je reč o buržoaskoj opuštenosti i superiornosti ili o univerzitetskom bontonu i

držanju” [Burdije, Paseron; 2014: 178-179, kurziv u originalu]. Čini nam se se sve pomenuto

pojačava kada je u pitanju balet, na koji se gleda pre svega kao na nešto otmeno i graciozno,

umetnost držanja tela. Može se pretpostaviti kakav prelaz to znači za Bilija koji je sve vreme

pod pritiskom da bude muškarac, da ne bude peder i devojčica, da bude jak, da bude bokser.

Zanimljiv je momenat gde Bili sa ocem odlazi sa audicije, a jedan od ispitivača dobaci: “Srećno

sa štrajkom!”. Budući da je bilo poznato da su štrajkači na izmaku snaga i da će se sve uskoro

okončati, ovo se može tumačiti kao ironično i maliciozno, ali pre će biti da se radi o udaljenosti

više klase od problema sa kojima se sureću radnici.

Jedna od suštinskih tema filma, iako možda ne najvidljivija, je to koliko su u celokupnom

regresu koji se dešava u društvu, žene te koje najviše gube. Naime, osim gospođe Vilkinson, svi

ženski likovi su pasivni. Baka ima Alchajmerovu bolest, a majka je umrla. Tu je i Debi koja

pokušava da iskomunicira sa Bilijem, ali je on uglavnom ignoriše. Osim toga, u nekoliko scena

pojavljuje se devojčica koja ništa ne govori i ništa ne radi, osim što pozdravlja Bilija kada odlazi

u London. To na neki način simbolizuje to kako su žene pasivne i nevidljive za društvo.

Nedostatak majke mogli bismo da tumačimo kao nemogućnost da se Bili senzibiliše za stvari

koje su nežne (“Mama bi mi dozvolila da sviram klavir”, “Mama bi ti dozvolila da igraš balet”); i

da nauči ono što se smatra lepim ponašanjem (Scena u kojoj se Biliju priviđa majka, i kaže mu

da ne pije mleko iz flaše). S druge strane, Vilkinson na izvestan način predstavlja supstitut za

majku. Treba imati u vidu i oca koji je posle ženine smrti postao i majka. Toni, u svađi sa ocem

koji pokušava da ga odgovori od neke akcije koja uključuje nasilje i koja bi ga mogla odvesti u

zatvor, kaže: “Otkako je mama umrla ti si najobičnija beskorisna pička.” Vidljiva je i kriza uloge

hranitelja porodice kod Džekija. Na Božić, on naizgled ravnodušno, sekirom cepa klavir,

uspomenu na Bilijevu majku, ne bi li se ogrejali. Kasnije dok jedu skromnu večeru, pored vatre,

on počinje da jeca. Naravno, nije jasno da li je zbog klavira ili zbog neuspeha da porodici

obezbedi raskošniji praznik, ali verovatno i jedno i drugo. Bespomoćnost tera očeve da se

ponašaju agresivno i arbitrarno prema članovima svojih porodica [Milić, 2007: 187].

3. ZAKLJUČAK

Pretpostavili smo da faktori roda i klase utiču na to kakav odnos razvijamo prema telu.

Rodna dimenzija se u našem primeru ogleda u hegemonoj muškosti, a klasna u smislu lične

procene objektivnih šansi za uspeh koja u skladu sa izuzetno niskom vertikalnom pokretljivošću

dovodi do odustajanja i autoeliminacije (“Nije to za ljude poput nas”). Pripremanje za teške

fizičke poslove stvara stremljenje ka fizički snažnom telu, grubim, “razbacanim” pokretima i

neprefinjenom držanju tela.

Ovaj film pokazuje koliko je za muškarca/dečaka koji dolazi iz deprivilegovanog sloja

suštinski nemoguće da se bavi baletom. Iako je Bili uspeo, ono što se jasno vidi iz filma je da je

njegov uspeh izuzetak, a ne pravilo. Na svakom koraku, mogao je da ne uspe. Npr. da je imao

strožiji nadzor kada mu je zabranjen balet; zatim, prema našem mišljenju najvažnije – da

Vilkinson nije odlučila da ga besplatno podučava; takođe jako bitno – da nije imao podršku koju

mu je pružio Majkl; da porodica na kraju nije odlučila da ga podrži bukvalno svim sredstvima, i

tako dalje. Propuštanje malog broja pripadnika niže klase/manjina ka višim klasama (što se vidi

u poslednjoj sceni gde Majkl, koji je gej, i jedan Afroamerikanac sede na baletskoj predstavi,

otmeno obučeni), stvara iluziju prohodnosti.Visoka kultura služi kao instrument simboličke

nadmoći, kojom se ostvaruje ekonomska. Tu je važan pojam ideologije prirodnog ukusa

(Burdije), koja na izvestan način služi kao čuvar klasnih granica. činjenicu da su više klase

uživaju u višoj kulturi, a niže u nižoj, objašnjava se u ovom ključu, urođenom sklonošću ka

ovom ili onom tipu kulture. Međutim, Burdije vrlo ubedljivo pokazuje kako se ukusi uče i stiču,

bilo da se radi o hrani, umetnosti, odeći, arhitekturi... Sklonost ka višoj kulturi, posledica je

kulturnog kapitala koji se stiče obrazovanjem, a ono nije dostupno siromašnima [Marković,

2010: 49]. Zato je interesantan momenat kada jedan od Bilijevih ispitivača pita Džekija: “Da li

ste Vi ljubitelj baleta?”, na šta mu ovaj daje simpatičan odgovor: “Pa nisam neki stručnjak.”

Da je Bilijev uspeh gotovo anomalija, jasno se vidi u poslednjim scenama filma. Nakon

što on odlazi u London, vidimo kako se u Everingtonu ništa nije promenilo. Jak utisak ostavlja

scena koja pomalo podseća na Zolin „Žerminal“ gde se rudari nakon okončanog štrajka,

sumornih lica i zbijeni jedan uz drugog spuštaju u jamu. Vilkinson drži časove baleta u istoj

neadekvatnoj sali za boks, ostaje neostvarena, Bilijev uspeh nije njen uspeh3.

Sociologija omladine može svojim saznanjima da doprinese podizanju svesti o tome

koliko je nekom ko je iz niže klase gotovo nemoguće da uspe, koliko je teško da se kreće kroz

strukturu, i koliko su dečaci pod pritiskom da se povinuju normama hegemone muškosti.

Međutim, važno je odustati od ideala neutralnosti u nauci, i zauzeti čvrst politički stav, jer ovo u

krajnjoj instanci znači borbu protiv nejednakosti.

3 Na jednom mestu naišli smo na podatak da se Vilkinson nije pojavila u poslednjoj sceni, na Bilijevoj predstavi zato što je glumica koja je igrala ovu ulogu bila sprečena da dođe na snimanje (izvor: http://www.imdb.com/title/tt0249462/trivia?ref_=tt_trv_trv, pristupljeno: 5.9.2015.).

Spisak korišćene literature:

- Burdije P., Paseron Ž-K. (2014), Reprodukcija – elementi za jednu teoriju obrazovnog

sistema, Fabrika knjiga, Beograd

- Connell, R.W., Messerschmidt, J.W. (2005), “Hegemonic Masculinity: Rethinking the

concept” u: Gender & Society, SAGE Publications, Vol. 19, str: 829 – 859

- Gevirc Š., Krib A. (2012), Razumevanje obrazovanja – sociološka perspektiva, Fabrika

knjiga, Beograd

- Haralambos M., Holborn M. (2012), Sociologija – teme i perspektive, Golden marketing,

Zagreb

- Marković D. (2010), Audio-vizeulna pismenost, Univerzitet Singidunum, Beograd

- McGuffey Sh., Rich L. (1999), „Playing in the Gender Transgression Zone: Race, Class and

Hegemonic Masculinity in Middle Childhood” u: Gender and Society, SAGE Publications,

Vol. 13, str: 608-627

- Milić A. (2007), Sociologija porodice, Čigoja, Beograd

Internet adrese:

- http://sindikalizam.org/2014/03/13/secanje-na-strajk-rudara-u-velikoj-britaniji/

- http://www.imdb.com/title/tt0249462/trivia?ref_=tt_trv_trv