Bijela pčela br 216

RIJEKA, APRIL 2016.

216

Cijena 10

kn, 1

,5 € - u pret

plat

i 10%

popus

ta

list za svu d jecu

UTEMEQILA TATJANA OLUIĆ MUSIĆ 1994.

4 Aprilske šale (priča) 6 Čuvari vekova i snova (Putevima radoznalih) 8 Uskršwi poklon (priča)10 Pjesnici o zavičaju (Rukovawe ispod duge)12 Uskrs13 Meandri prolaznosti i trajawa14 Čini i čarawe15 Prvi Srbi u Italiji16 Mala Venecija na metli18 Republika Slovačka20 Mali tragači (strip)22 Znam latinicu, učim ćirilicu24 Oglasi kupusnog ista (strip)26 Ekologija: Šišmiši28 Miloš Popović30 Beta Vukanović31 Kviz32 Da li ste znali?34 Predstavqamo...37 Sport38 Maštom, rukom...40 Mala galerija42 Veliki odmor43 Web-zanimacije44 Čipko

SADRŽ

AJ

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci!

Aprililili!Nadam se da vas nitko nije preva-rio! Završili su proqetni praznici. Lijepo ste se odmorili, naigrali i pročitali lektiru. Sada ponovno u školske klupe, kwige u ruke i učiti. Ne znači da se ne igrate, ali samo nakon što napišete domaće zada-će. Ova će dva mjeseca brzo proći. Zato ipak malo više učite kako bi na kraju školske godine bile boqe ocjene. Svi će tada biti i radosni i zadovoqni i sretniji, i vi i vaši roditeqi, a i nastavnici.A prije toga, opet vas zovemo da nam pošaqete svoje radove, likovne i literarne.

Vaša Bijela pčela

Ilustrovao: Zvonimir Zvone Kenđel

Aprilske šaleMedo je otresô snove i traži kakvog jela.April mu reče:– Požuri, kruška je sasvim zrela! Pokupi davno iz šume Zima košuqe bijele. Već su gomile meda sakupile vrijedne pčele!Požuri dobri Medo (za hranu se rado stara!), a šuma sva zagraja:„April te samo vara!“Premudru teta-Liju April u šetwi sretne i stade da je pita:– Kako si? Kako dijete? Nego, vidim da još nisi ništa za jelo našla, a tri debela pileta šetajuć u šumu zašla!– Šta? – odmah pohita Lija, zna-na lopuža stara, a šuma se nasmija:„April te samo vara!“

Malu Zekinu kuću sakrila je šuma duboka. Pred wom zamišqen sjedi Zeko, brži od oka.– O jelu misliš, Zeče? – April ga naglo trže. – Skoro će pasti veče, za put se spremi brže! Kad stigneš na kraj šume, tiho se spusti do sela. Tamo te čeka, kume, glavica kupusa zrela!Poskoči za svježi kupus mu-šterija stara: zašušta za wim šuma:„Aprl te samo vara!“Kad April reče Vuku da blizu pase stado, potrči Vuk kȏ vila (znamo, to jede rado!). Tako se desilo Vuji (nije prošao bla-že). I za wim živo zabruji:„April te samo laže!“Zbog ovih šala Aprila ci-jela se šuma smije, nad wom se oblak naduo, od smijeha suze lije. Sve više, više teku, sad će pqusak da pa’ne… Moraće zvijeri rastvo riti kišobrane.

Dragan Kulixan

6 Bijela p^ela6 Bijela p^ela

Srbi su oduvek, i ne samo oni, pri-davali veliki značaj biljnom svetu. U tom složenom međuodnosu bor zauzima istaknuto mesto. Brojni aspekti to pokazuju. Postoji ve-rovanje da bor izrasta na mestu stradanja nevinih žrtava. Često je zamena za razna božanstva ili je, pak, samo božanstvo. Ova i slična verovanja najčešće su povezana sa borovima koje su zasadile ista-knute ličnosti iz narodne tradicije ili predanja. Prema tim stablima narod se odnosi kao prema svetom drvetu, zapisu. Ponegde se reč bor upotrebljava u značenju bog, pa se prilikom zaklinjanja kaže Bora mi. Bor kod mnogih naroda predstavlja simbol dugovečnosti i nepromenjive bračne sreće. U Kini je simbol nepokolebljivosti. Ima ga i u heraldici. Na primer,

Čuvari vekova i snovaugrađen je u grbove gradova Bora i Zemuna. O prisutnosti bora u ži-votu naroda možda najviše govo-re imena i nazivi pojedinih mesta i lokaliteta u kojima je sadržana reč bor. Na primer, Borik, Borova glava, Borovo, Borje, Borašnica, Zlatibor…U Srbiji dominira crni bor, mada ima i drugih vrsta. Od velikih bo-rovih šuma malo je ostalo. Ne-koliko izuzetnih primeraka pod zaštitom je države. No, i bez te poželjne mere oni zavređuju da im se i na ovakav način pokloni pažnja. Ako ni zbog čeg drugog, ono bar da malo poboljšamao sli-ku o sebi u očima potomaka.U blizini Bosilegrada, na tromeđi Srbije, Bugarske i Makedonije, opstala je manja šuma veličan-stvenih borova. Visoki su blizu 50 metara, a deblo bi im jedva troji-ca ljudi mogla da obuhvati. Retki stanovnici ovog kraja ponose se borovima, iako im nanose štetu. Naime, svaki bor izvuče iz zemlje oko 600 litara vode godišnje, sa svim korisnim sastojcima, tako da na tom prostoru, osim bora, ni-šta drugo ne može da raste.Na Kamenoj Gori kod Prijepolja jedan mističan bor prkosi i vreme-nu i vekovima. Nadaleko od njega nema drugih borova. Kako je op-stao, niko ne zna. Narod veruje da je stariji od 400 godina. Nije toli-ko visok (oko 13 metara), koliko mu je deblo moćno. Šumari su iz-merili da mu je prečnik najmanje 5,5 metara. Retko se može naići na neko stablo gde su gromovi i

Bor iz Vrnjačke banje

Bor u Jablanici

munje ostavili toliko mnogo tra-gova kao na ovom boru. On žite-ljima Kamene Gore daje snagu i volju da istraju – jer život na ovoj planini nije ni malo lak. Za uzvrat, oni ga čuvaju. Niko nije pokušao da mu odlomi grančicu ili uzme opalu šišarku. Simbolično, bdi nad svetinjama u dolini Lima:, Kumanicom, Davidovicom, Pu-stinjom, Mileševom.., pa ne čudi da ga još nazivaju i Svetibor.Među brojnim kvalitetima i zna-menitostima Vrnjačke Banje pa-žnju privlači jedan tajnovit bor. Njegove prirodne osobine svaka-ko treba uvažavati, visok je oko 35 metara, a starost mu je proce-njena na 300 godina, ali isto tako pažnju zaslužuju i brojne legende koje su se isplele oko njega. O njima nekom drugom prilikom.Zlatni borovi Zlatibora priča su

7Bijela p^ela 7Bijela p^ela

Čuvari vekova i snova

Borovi kod Bosilegrada

Borovi kod Bosilegrada

za sebe. Možda nigde u Srbiji jedan prostor nije tako mnogo li-šen ovog lepog drveta kao Zlati-bor. Umesto lepih borovih šuma Zlatiborom dominiraju pašnja-ci. Pa ipak, ono malo borova što je preostalo dovoljno je da nam pokaže o kakvoj se lepoti radi. Među preostalim borovima jedan se izdvaja, a nalazi se pored puta za Gornju Jablanicu. Zlatiborske borove doživljavam kao prvora-zrednu likovnu činjenicu, a to baš i nije malo.Od znamenitih borova koji nisu izdržali teret vekova i silu pri-rode, borovi u Nerodimlju i kod sela Mileševac zaslužuju da se nešto kaže o njima.Zapisano je da je 1932. godine nevreme oborilo stari bor u selu

Nerodimlje na Kosovu. Po pre-danju zasadio ga je kralj Milutin. Oko njega su se vekovima održa-vali narodni sabori. Koliko ga je narod poštivao, videlo se nakon njegovog obaranja. Deo je vraćen u zemlju, a od ostatka izrađen je jedan ikonostas. Tragovi ovog bora, kao i crkve gde je bio sahra-njen poslednji Nemanjić, više ne postoje.Stariji od ovog bora bio je, po na-rodnom verovanju, bor u selu Mi-leševac, sada Hisardžik, nedaleko manastira Mileševe. Narod veru-je da ga je zasadio Sv. Sava, pa su ga i nazvali Savin bor. Odolevao je sve do početka 21. veka, a onda je u tišini, neprimetno, klonuo. Meštani, Srbi i muslimani, slo-žili su njegove ostatke na mestu gde je rastao i nikome ne pada na pamet da nešto od toga uzme ili iskoristi.Priča o borovima u Srbiji mnogo je šira od izloženog, pogotovo kad bi se navele i brojne legende

koje ih prate. Na kraju, ipak ne možemo zaobići činjenicu da je bor često i lepo upoređivan sa čo-vekom. To će nam na neponovljiv način reći narodna pesma:

Dva su bora naporedo rasla, Među njima tankovrha jela: To ne bila dva bora zelena; Već to bila dva brata rođena.

Bor sa Zlatibora

Ilust

rova

la: P

etra

Kož

ar

Uskršnji poklonJa se zovem Jelena Šuman i nisam baš neko crveno slovo, bar tako moja mama kaže, iako je moje rođenje palo u dane ve-likih, uskršnjih praznika.– To su ti sredile zvezde – objašnjava mi Đole, a on se najviše razumije u događaje na nebu i još od početka marta bio je zatr-pan čudima u svojoj "zvezdarnici". – Pogledaj, to su Jupiter i Venera u ko-njukciji – rekao mi je uzbuđeno jedne ve-čeri, kad su dve ogromne zvezde, sasvim blizu jedna drugoj, žmirkale s tek pomo-drelog neba.– To su planete sreće, i to što SAD gleda-

mo, Jelena, ko zna kad će se PONOVO desiti!– Pazi, stvarno su jedna uz drugu… džinov-ske! – šapnula sam, a Alja je komično dugo držala otvorena usta zureći u planete.– Mora da je vreme za želje, mislila sam, proleće stiže, ide i moj rođendan i treba da smislim mnogo, mnogo sitnih želja. Sitne želje su najsigurnije, kao i tvrdokorna sit-na jaja za Uskrs. Bar će neka da me strefi, kao što kaže moja mala drugarica Alja, bar neka!– Istina, malo su sitnija, što bi se reklo, ali morate mi pomoći… nisam zamenila nao-

čare na vreme i naprežu mi se oči – rekla je baba Gina predveče na Veliki petak i upalila sveću. – Ovde su vam pera, uma-čite ih polako u vosak i crtajte… kako ih iscrtate, takva će vam biti. A ja ću da spre-mim boju!Aljine noge visile su s visoke trpezarijske stolice, Đole je malo plazio jezik dok je crtao i ja sam se krišom smejuljila zbog toga. Ćutali smo i radili, palila su se sve-tla u zgradama u naselju, a ja sam samo mislila kako da uradim jaje na tufne, kakvo niko nema, jedno posebno jaje, samo moje. I taman sam zadovoljno upitala kako to da uvek hoću nešto posebno, kad se javila Alja onim svojim opakim ma-znim glasićem i kao da mi čita sve mogu-će i nemoguće misli, rekla:– Iscrtaću sebi posebno jaje… dansko…Đole se samo izbuljio i upitao je:– A kavo je to dansko jaje?– Pa .. jaje za dan – važno je objavila Alja i uvrnula ustima. – A uradiću i večersko jaje… za veče! Na danskom ću nacrtati kućicu, onako, s otvorenim kapcima, pa Sunce, pa razlistano drvo…– Pa tarabicu, pa oblake…onako bele i tr-bušaste, kako već crtaju prvaci – ljutito sam dodala, a Alja se napravila da me ne čuje. – A na večerskom ću nacrtati zvezde, i to one što ispunjavaju želje…, kako si ono rekao da se zovu, Đole?– Venera i Jupiter… tako se zovu, ali znaš, to nisu zvezde, to su planete – rekao je Đole.– Nema veze. Kod mene će biti zvezde ako je tako hoću, a hoću – važno je za-vršila Alja i baba Gina se nasmejala kao devojčica.Voda je kipela u velikom loncu, a Anjine lokne su obletale oko njenih mršuljavih

ramena kao da su razigrani krupni federi.Kasno uveče, kad smo već umorni zaću-tali zadivljeno gledajući kako baba Gina glanca crvena jaja masnom krpicom da im da sjaj, ja sam se setila da nisam izra-dila jaje na tufne, ali začudo, nije mi bilo mnogo žao. Mnogo ste mi pomogli, deco, ali sada treba da krenete, dockan je – objavila je baba Gina, a onda kao da se nečeg važ-nog setila. Izašla je na terasu i vraćajući se s ispruženim rukama, glasno rekla:– Nekom je sutra rođendan, a ćuti!Zurila sam s nevericom u ono što je drža-la u zatvorenim šakama. Kad ih je otvorila, ugledala sam žutu pufnu koja se pomerala.– Za tebe specijalno! – važno je rekao Đole.– I za mene! – vrisnula je radosno Alja.– Srećan ti rođendan, Jelena! – rekla je baba Gina i tutnula mi malo žuto pile u ruke. Onda me je poljubila u kosu i ko-mandovala:– A sad brišite kući, kasno je!Okruglo žuto pile me je gledalo i disalo mi u ruci, i bilo mi je toplo i živo, a jedva veće od uskršnjeg jajeta. Zažmurila sam na tren, a pod umornim kapcima stvarala mi se samo slika gomile našaranih uskrš-nih jaja.– Kako je lepo – šapnula sam, a onda sam Alji glasno rekla:– Dobro, Alja, podigni taj nos! I pre-stani da se duriš! I ovo pile biće zajedničko, naše, razumeš li?Biće nam dansko i večer-sko. I biće naše.

Vesna Aleksić

10 Bijela p^ela

Pripremio: RatKo RelI]

Zavičaj je draga, zagonetna, čarobna i ponekad tužna ri-ječ. Što znači zavičaj, naj-boqe osjećaju i znaju qudi koji su iz wega otišli trbu-hom za kruhom, prisilno ili svojevoqno.Daleko od svog zavičajnog kraja pod nekim drugim ne-bom često žive pomiješanih

REKLI SU O ZAVIČAJU

U tuđini dišem na škrge, u zavičaju punim plućima.Milovan Danojlić, pisac koji živi u Francuskoj

Svaki je čovek dužan svom zavičaju.Ivo Andrić

Stara ulica, poqanče iza susedove kuće, osnovna škola i stari učiteq, izviru iz sjećawa i pretvaraju se u stvarnost.

Dimitrije Đorđević

Iz „starog života“ najviše mi nedostaju porodica, prijateqi, vazduh, voda, nebo, hrana. Sve mi nedostaje. Sve. Dunav, Dunav mi nedostaje jako.

Branko Bubalo

Poštujem svoj zavičaj, wegovu lepotu kao i wegov vekovni jad, no davno je rečeno da je pesnikov zavičaj (i) jezik u kojem živi i stvara…

Stevan Tontić

Sve je prastaro, osim zavičaja.Vladimir Pavić

PJESNICI O ZAVIČAJU

osjećaja: čvrsto su u stvarno-sti, ali i u mislima o svojim korijenima gdje su uz prvi plač došli na ovaj svijet, progovorili prve materin-ske riječi, učinili prve ko-rake, osjetili bliskost svo-jih najmilijih i sve ono što upija djetiwa duša.Što je snaga zavičaja i žeqa za wim, oslikava i kazivawe pisca i slikara Mome Kapo-ra kada je u Americi susreo bogatog iseqenika iz Srbije koji je Kaporu rekao:Najveća mi je žeqa da pro-bam kačamak sa Zlatibo-ra…Pojedini qudi – očito je – poput biqke su. Posve su

svoji samo ondje gdje su po-nikli.Sve se mijewa, pa i doživqaj zavičaja. Pisac Slobodan Glumac, u svoji poznim godi-nama, izjavquje: „Moja soba je moj posqedwi zavičaj“. Mirko Guxulić kaže: “Moj zavičaj putuje sa mnom i pu-tovaće dok živim…“Mnogim je pjesnicima poezi-ja wihov duhovni zavičaj.Zavičaj je umjetnicima sti-ha neiscrpno vrelo inspi-racije i maštawa. U wemu pronalaze nove i neotkrive-ne tajne i poticaje. Stihovi-ma o zavičaju kao da dodiruju podnebqe i raskoš svoga ne-preglednog djetiweg raja…

PORUKE ZAVIČAJU

… Po tuđim zemqama i grado-vima… srca stegnuta kao grlo peščanog sata sastavqao sam zavičaj, deo po deo…

Ivan V. lalić

Jedan izbjegli profesor, koji sada živi u Kanadi, poslao je svom rođaku povratniku u selo Kašić (Ravni kotari) poruku kazanu riječima svo-jih zemqaka:Samo da me još koji puta „po-ćera“ velebitska buretina i da „udanem“ wizin „puv“, pa i neka me „sori“ u „jaružinu“ ne bi joj „valaj“ ni „zerce“ zamjerio…“

11Bijela p^ela

SEĆAwE NA ZAVIČAJ

Svaka stope zemqe tamo je meni znana,mirisi što se dižu sa šuma i wiva.Znam kakvo je nebo u koje doba dana,kakvo veseqe tamo i kakva žalost biva;s koga u jesen hrasta na jug polaze jata,kraj kog se potoka kamewarke legu,i prvu zimsku noć na kom će bregusnežni smet stati najpre da se hvata.Znam tamo s koje grad dolazi strane,proleće s kog zasvetli kraja neba;koliko kom bukovom listu trebado zemqe kad sveo poleti sa grane.Znam život staze, travke i kamička,znam kad seqak oštri koji od alata,da li će bojom višwe ili različkana novoj kući ukrasiti vrata.Znam što će reći kmet kad iz gradadođe da porez skupi ko od gospode.Znam što devojke pevaju idući s rada,kako se jadaju starci kad poqa ne urode.

Desanka Maksimović

NA ObALI UNE

PUT U ZAVIČAJ

Plovi, plovi, moja lađoPlovi brže, haj!Odnesi me pravo u mojmili zavičaj.

Kosta abrašević

ZAVIČAJ

Jednog jutra, svečan i uzbuđen,na obali, kraj vira zelenca. Izmucah ti, prvom slušaocu,svoju sjetnu pjesmicu prvenca.Krenuh svijetom u daqi neznanei ponesoh u srcu Hašane.

Osta tako, Uni poklowena,prva pjesma, moja prva tajna,i u srce preseli se kradom,Uno moja, pjesmo zavičajna.Idem svijetom na četiri strane,slušam Unu i vidim Hašane.

Otad, evo, minu pola vijeka,sve sporije otkucaje brojim,iskri iwe, primiče se veče,a ja opet pokraj Une stojim.Prebrojavam potopqene danei vraćam se u moje Hašane.

Branko Ćopić

Uno modra, biseru Bihaća,kraj tebe sam novo gnijezdo svio,u košnici đačkog internata,kad sam svoje selo ostavio.Pokraj tebe, u sutone rane,mislio sam na moje Hašane.

Možda pamtiš moje suze davneu svilenom predvečerju mlakom,kad su me u dvorištu školes podsmjehom nazvali seqkom.Nizao sam nevesele danei mislio na moje Hašane.

Na obali u vrbiku gustom,tražio sam osame i mirai gledao jedne oči drageizgubqene u dnu tvoga vira.Utopqen u snove zlatotkanevodio sam svate u Hašane.

Kombajn žeovodenica mlela!Hlebovi tinarasli ko brdaReka mlekapoplavila krda!Pesnici ticvetne vence viliA vojnicivoće kalemili!

Dobrica erić

Cvete, lepšiod ruže i bulkeCvetale titrpeze i quqke!Pesma ti sedo neba orilaSvaka česmaqubav žuborila!Igle vezlea vretena prela

USKRS – VASKRSEwE HRISTOVO

“Vaskrsewe Hristovo je garancija i našeg vaskrsewa…”

Sv. Grigorije Bogoslov

ristovo vaskrsewe, Uskrs, je najveći hri-šćanski praznik, a

naziva se još i „Praznikom nad praznicima“. Mi pravo-slavni hrišćani se na ovaj praznik pozdravqamo „Hri-stos vaskrse“ – „Vaistinu va-skrse“ sve do praznika Hri-stovog vaznesewa.Vaskrslog Hrista hrišćani slave od apostolskih vreme-na, predawe kaže da su uče-nici Hristovi svake nedeqe tokom noći pevali Hristu, a po izlasku sunca su obavqa-li Evharistiju (Pričešće), slaveći tako vaskrsewe. Godišwi praznik Hristovog vaskrsewa, Uskrs, ima dugu i složenu istoriju. U početku Hristove crkve svi hrišća-ni ovaj su praznik slavili istog dana, u proleće posle prve ravnodnevnice i Jevrej-ske Pashe, po Julijanskom ka-lendaru između 21. marta i 25. aprila. Saglasnost oko praznovawa Uskrsa između Istoka i Zapada trajala je do 1583. godine. Tada je Zapadna crkva napustila julijanski i prešla na gregorijanski ka-

H

12 Bijela p^ela

lendar. Tako je, pored ostalih razlika koje su u hrišćan-skoj crkvi nastale Velikim raskolom 1054. godine, nasta-la još jedna nova razlika oko praznovawa Uskrsa. Pravo-slavni hrišćani pored pro-lećne ravnodnevnice vode ra-čuna i o Jevrejskoj Pashi, jer je Uskrs sledom istorijskih

Silazak u had – Vaskrsewe, freska – Pećka patrijaršija

prasliku Hristovog vaskr-sewa. Vaskrsewe je dan pobe-de nad smrću, jer, kako kaže Sveti Grigorije Bogoslov, „Hristovo vaskrsewe je ga-rancija našeg vaskrsewa“. U nedequ po Hristovoj kr-snoj smrti žene mironosice su pošle na grob da pomažu uqem Hristovo mrtvo telo.

događaja iz Hristovog živo-ta uvek dolazio nedequ dana posle Pashe. Jevrejska Pasha u Starom zavetu predstavqa

Nisu ga našle u grobu, naš-le su odvaqen kamen i anđe-la koji im je rekao da jave da je Hristos ustao iz mrtvih. Tako se ostvarilo proročan-stvo da će Hristos nakon kr-sne smrti ustati iz mrtvih pošto svima, i onima u adu, daruje život večni.Apostol Pavle nam kaže o Uskrsu: „…jer kao što svi u Adamu umiru, tako će i u Hristu oživeti“. Pravo-slavni, a i ostali hrišćani, o Uskrsu najčešće kokoši-ja jaja farbaju u crvenu boju, boju radosti i vaskrsewa, i wima se na dan Vaskrsewa pozdravqaju, slaveći tako va-skrslog Hrista.

Radoš Matić

račanica na Kosovu, gde su masjtori Mihai-lo i Evstatije ostavi-

li vrhunska dela, opasana je i visokim zidom i bodqikavom žicom. Vojnici iz Švedske, u sastavu KFOR-a, smešteni su u manastirskoj porti. Wih svako jutro bude monahiwe da uzmu kquč od ulazne kapije da bi je otvorile. Kada sam u sep-tembru 2008. obišao Gračani-cu i još neka mesta na Kosovu

13Bijela p^ela

G

manastir gračanica

veku. Ubrzo i ona strada. Na tim ostacima kraq Milutin 1315. podiže Gračanicu. Ne znamo imena arhitekata, ali znamo imena slikara koji su je ukrasili freskama. Mihailo i Evstatije stilski pripadaju renesansi Paleologa,ali su uneli brojna ikonografska rešewa do tada nepoznata. Svojom lepotom naročito ple-ne likovi kraqa Milutina i wegove žene Simonide, Loza Nemawića (prvi put slikana), Skidawa s krsta i druga re-mek-dela.Milutinova Gračanica je više puta stradala, ali nije rušena. U vreme obnove Peć-ke patrijaršije doživqava i određeni napredak. Štam-paju se i prepisuju značajne kwige, slikaju ikone i nove freske. Štampar Dimitrije 1539. štampa Oktoih (0d 5 do 8 glasa). Turci su joj čak dali i poreske

olakšice jer su monasi gajili sokolove za sultana. Posle Velike seobe Srba 1690. i kasnije za vreme austrijsko-turskih ratova do-lazi do teških razarawa. Za-nimqivo je da je Jegen-paša poskidao ne samo krstove, već je povadio i podne ploče u cr-kvi. Ali, 1800. godine pokajao se, oteto vratio i manastiru poklonio komad zemqe.Gračanica je jedan od retkih, ako ne i jedini pravoslavni manastir koji je poslužio za osnivawe mnogih duhovnih uporišta sa wenim imenom. Tako imamo Gračanicu kod Trebiwa, Tuzle, Vaqeva, pa čak i u dalekom Čikagu. Me-andri prolaznosti i trajawa očigledno više nagiwu ovom drugom. To su prepoznali i oni koji odlučuju koja će se vred-nost naći na Listi svetske kulturne baštine UNESCO-a.

Milutin Dedić

MEANDRI PROLAZNOSTI I TRAJAwAi Metohiji, srpska naseqa su zaista delovala sumorno. Na sreću, to nije, a verujem i da neće, da ugasi sjaj i duhovnu snagu koja izbija iz ovih sve-tiwa. I tako, meandriraju po-stupci i zlodela sa trajnim vrednostima, koja uprkos mno-gim nevoqama ipak opstaju.Gračanica predstavqa vrhu-nac srpskog graditeqstva u duhu vizantijske tradicije. Nepodeqeno je mišqewe da je to najlepša crkva srpske sredwovekovne arhitekture. Uz ovo treba dodati da je samo mesto na kome je podignuta u mnogočemu posebno. Najviše po tome što omogućava pra-ćewe duhovnog kontinuiteta u rasponu od gotovo petnaest vekova. Tu je već u 6. veku po-dignuta hrišćanska bazili-ka, koja je srušena u 11 veku za vreme najezde Normana. Na wenim ruševinama Nemawi-ći podižu mawu crkvu u 13.

14 Bijela p^ela

d davnina su qudi plovili Jadranskim morem od Apeninskog

do Balkanskog poluotoka i obrnuto. Trgovali, a i ratova-li međusobno. Na Apeninima, trideset kilometara od obale Jadranskog mora, sačuvala se do današwih dana skupina od oko 4250 Srba. To su potomci onih koji su polovinom 15. vi-jeka živjeli na prostoru iz-među Neretve i Cetine. Kad je zaprijetila opasnost od najezde Turaka, Srbi su našli spas bijegom preko Jadranskog mora u Italiju.U Italiji su živjeli u veli-kim selima: Akvaviva, San Feliče Slavo, san Feliče Litorio i Montemiro. Tokom vremena mnogi su primili katoličku vjeru i „postali“ Talijani.U Veneciju su svraćali srp-ski mornari, kapetani, umjet-nicii pustolovi. Početkom 18. vijeka Trst je kao luka Habsburške monarhije pro-glašen za slobodnu plovidbu i trgovinu što je omogućilo razvoj zanatstva, trgovine i moreplovstva.Srbi su se doseqavali u Trst

O

Pi{e: JoVan SaVI^In PRIca

Čini se kuvaju u loncu. Kad voda prokquča sa činima, onom ko želi da ga vještica omađija, ona odmah dolazi na crnom kowu ili metli.Čini se bacaju obično na put i ostavqaju na mnogim mjesti-ma. Onaj ko nagazi, postaje op-čiwen.Kada se čini otkriju, vaqa ih odmah spaliti. Protiv čini djeluje svaka amajlija. Zbog čini mijewa se put u povratku sa svadbe i sa grobqa. Na ogra-di se otvara novi ulaz u dvori-šte, prosipqe se pepeo i pro-so po štali. Ko nagazi na čini mora da se opere u vodi donije-toj sa tri istočna izvora.Od čini se isto tako brani čarawem, kao djevojka koja se sprema na crkvenu proslavu, takozvani zbor. Ona okrene nekoliko puta svoju haqinu i govori u sebi: „Ja ne okreta-la svoju robu, već okrećem sve momke za sobom na današweg svetiteqa.“Majke su upućivale svoje kćeri da prije polaska na zbor uzmu desnom rukom šaku prosa (ži-tarice najsitnijeg zrna) i bace po plotu i to desnom rukom, a u sebi kažu:“Koliko u šaci prosa u plodu prošća, toliko danas imala prosaca.“ Nakon toga zaviri u otvorenu vatru na ogwištu kako bi otjerala urok.Zatim iz domalog prsta lije-ve ruke pusti iglicom devet kapi krvi u prigodnu boči-cu i na zabavi krišom uspe momku u čašu s pićem. Sve se odvija u polumraku tadašweg osvjetqewa. Djevojka je vjero-vala da će se za toga momka udati.

ČINI I ČARAwENaši preci, kao i drugi na-rodi bili su opterećeni de-monima i wihovim groznim moćima. U svakoj pojavi ne-čeg nežeqenog tražili su potvrdu u praznovjerju; pri-vidima, čarolijama, vješti-cama, vilama,noćnim morama, vukodlacima… Čini, kao naj-teži oblik nesreće, bili su „uzrokovani“ zlodusima koji su donosili pomor stoke, dje-ce i odraslih qudi. Skidawem čini bavile su se babe gatare, „potajne vještice“ koje su na-plaćivale svoje usluge.Što su čini? To su razne stvarčice kojima vještice, vračare, čarobwaci i drugi mračwaci daju magijske moći i uz wihovu pomoć opčiwavaju i pakoste qudima. Čini mogu biti: kqun od bilo koje ptice, panxe, šape, zubi, nokti, dla-ka, masne kose, quske od jaja, mrtvačke kosti, mrtvačka svi-jeće, lubawa, luč, katran, glog, dva kquča, dva katanca, sječi-vo, brave, zamućeno staklo i sličan otpad.

15Bijela p^ela

PRVI SRbI U ITALIJI

15Bijela p^ela

teqi Trsta bili su uglavnom kapetani iz Boke, čija su ime-na sačuvana: Grigorije An-drijašević, Matej Andrić, Antonije Andrijević, Mar-ko Bečić, Gavrilo Bijelić, Petar Tomašević, Stevan

Srba nije prelazio granicu od 450 stanovnika. Srpsko pravoslavno grobqe otvoreno je 1785. godine, a i danas se nalazi u okviru hra-ma svetog velikomučenika Georgija.

iz Bosne, Hercegovine, Dal-macije, Crne Gore i drugih krajeva, pa ipak srpska zajed-nica nije bila brojna, oko 150 porodica.Srbe su u Trstu nazivali Ilirima. Srpska kolonija u Trstu nastala je kad su se pravoslavni Grci od wih od-vojili.Prvi zvanični srpski ži-

Tripković. Od 1736. Trst naseqava prvi Srbin, Lazar Qubibratić s familijom. Za wim dolaze Vikentije Tripković, Pavle Petrović, Jovan Đurđev, grof Jovan Vojnović.Srbi su izgradili hram svog zaštitnika Svetog Spiri-dona 1751. i otvorili srp-sku školu 1782. godine. Broj

crkva Svetog Spiridona u trstu

Organizirani društveni, duhovni i kulturni život Srba u Trstu traje više od dva i po vijeka. Škola „Jo-van Miletić“ i čuvena Srp-ska biblioteka, kao i crkva Svetog Spiridona Čudotvor-ca spadaju u red najranijih i najznačajnijih srpskih naci-onalnih kuća u srpskoj dijas-pori i u Srbiji. To je dokaz kulturne autonomije našeg naroda koji ju je zvanično stekao na Apeninskom polu-otoku još u vrijeme carice Marije Terezije.Hram Svetog Spiridona bila je lijepa građevina sa dva zvo-nika, ukrašem slikama, pre-fiwenom pozlatom, ukrasima izuzetne qepote; blistalo je kandilo od čistog srebra, a darovao ga je na proputovawu kroz Trst ruski car Pavle, kao i srebrom okovano Jevan-đeqe, poklon grofice Julije Samajlov.Porozni teren nije mogao izdržati težinu građevine. Pozvani su poznati arhitek-ti Beča, Venecije, Milana, Firence i Petrograda da pošaqu svoje radove za novi hram.Stara crkva porušena je 1861. godine. Nova crkva sve-tog Spiridona izdigla se na mjestu gdje se nalazio hram iz 18. vijeka.Carica Marija Terezija dala je Poveqom o privilegijama dozvolu i veći novčani pri-log za gradwu novog hrama. Građevina je započeta 1861. a završena 1869. godine.

J.S. Prica

arošica Bač, na levoj obali Dunava, koja se od Vojvodi-ne najdalje pružila ka zapadu,

puna je malih čuda i nelogičnosti. Njeni su stanovnici poliglote, govore po nekoliko jezika. Brojni su i oni koji su izgubili radna mesta, pa žive od pravljenja metli, ali prilično dobro. A kad Bačani imaju velike probleme, ne

V

BačPiše: Milena Dražić

16 Bijela p^ela

njegova baba govorila četiri jezika. Ko je hteo da se razume sa seljaci-ma na pijaci, prodavcima u dućani-ma, komšijama, skeledžijama koji su prevozili preko Dunava seljake da u Vukovaru prodaju voće, povrće, mo-rao je da zna jezike… I zato su svi postali poliglote jer su hteli da žive sa sugrađanima. Pomenuta skela je do devedesetih godina prošlog veka bila simbol do-brosusedskih odnosa Bača i Vukova-ra, a kad je reka postala neobeležena granica dve države, skela je stala, da bi je godinama kasnije zamenio tra-jekt „Golubica“. Rat s druge strane Dunava, u Vukovaru i okolini, me-đutim, nije pokvario odnose između 24 nacije, među Srbima, Slovacima,

u svet. U pokušaju da organizovano traže posao, osnovali su udruženje “Enter”, ne bi li se povezali s mladim ljudima u sličnim nevoljama izvan grada. Poljoprivreda, za koju ovde ima najviše uspeha, ne može da za-posli sve ljude. Ne treba, međutim, zaboraviti da

Mala Venecija na metlimoraju lekaru; njih sasluša, s njima razgovara i savetuje ih freska Bogo-rodice Bođanske u istoimenom selu i manastiru. U gradskim legendama veliča se he-rojska reka Mostonga, za kojom u romanima žali i srpski pisac, nedav-no preminuli Miroslav Josić Višnjić, a reka je gotovo presušila, danas jedva da je veća od potoka. Ipak, uz kana-le Dunav-Tisa-Dunav, nadimak Bača Mala Venecija opstaje. Istorijski, Bač je u raznim vremeni-ma bio toliko značajan, da je plodna oblast između Dunava i Tise dobila ime po njemu – Bačka. Imao je izu-zetno bogat gradski život i više žite-lja, zanatlija i raznih zanimanja nego Sombor, Subotica, Apatin i Bečej zajedno. Danas, međutim, svi beže odavde. U gradiću u blizini Dunavu, preko puta Vukovara, sada živi svega 14 hiljada ljudi 24 nacionalnosti. Ima još mnogo toga čudnog i neu-sklađenog o Baču da se nauči, ali sve ima svoju logiku. Na primer, Robert Čoban, Bačanin, osnivač brojnih no-vina za razbibrigu, hvali se kako je

Mnogo je ljudi iz Baća i okoline bilo povezano sa Vukovarom, Borovom. Išlo se u Hrvatsku preko Dunava, išlo se i pešice, biciklom, čak i zaprežnim kolima. I mi smo mislile da će uvek biti ovako lepo, u dobrim odnosima, i na tome smo mnogo radile – pričale su mi u pero Bačanke kad sam, kra-jem devedestih, novinarskim poslom obilazila gradić.No, u poslednje dve decenije, u Baču je sve što je radilo, zatvoreno. Šećerana, Agrobačka, gde su radile hiljade ljudi, i sve veće firme. Zato je za neke Bač postao grad apatije i beznađa. Najviše su time pogođeni mladi ljudi. Kad završe jednu od pet osnovnih škola i jednu srednju, a ne-maju gde ni da zatraže posao, kreću

Hrvatimaa, Mađarima, Jugosloveni-ma, Rumunima, Romima, Muslimani-ma… (Ovo je jedino mesto u Vojvodi-ni u kojem su kolonizovani Muslima-ni.) Mir i toleranciju su nadživeli sve sukobe uglavnom zahvaljujući udru-ženim ženama Bača, koje su uspele da spreče sukobe u gradu.

Franjevačka crkva

17Bijela p^ela

rija, divna i izdašna priroda i umeće ljudskih ruku dali su gradu veliko blago koje priziva da se Bač poseti. Tako je čuvena bačka tvrđava slika istorijskih turbulencija na Dunavu. Uveliko je obnavljana, mada uvek ima neistraženih delova. To sred-njevekovno utvrđenje je najbolje očuvano, nastajalo je na nekadaš-njem ostrvu između reke Mostonge i njenog rukavca. Tu je veoma dobro očuvan amam, tursko kupatilo, je-dina islamska građevina preostala u Vojvodini. Manastir Bođani, sa već pomenutom freskom, pravi je mamac za vernike i ateiste, ljude druge vere ili strance koji dolaze, po priči oca Makarija, da se obrate Bogorodici. Ona ih pri-ma, kaže monah, ljubazno razgo-vara sa svakim i čak ih ostavlja na

je bolnica, verovatno prva u ovom delu Evrope.Ponosni Bačani će svakog odvesti među najtrofejnije sugrađane – sportiste. Količina entuzijazma koju troše dizači tegova, fudbaleri, stono-teniseri i drugi sportisti u obrnutoj je srazmeri s uloženim novcem. Nov-ca nema, a entuzijazam se zalaže i kao viza da će najbolji prvi pobeći iz Bača, da zaigraju za reprezentaciju i tako svoj talenat ponude svetu. Desilo se da je oko 2.000 ljudi doče-kalo iz Atlante olimpijca u kolicima. Paraolimpijci su ohrabrili druge da donose medalje iz belog sveta. Zlat-ko Kesler je jedan od najtrofejnijih srpskih paraolimpijaca. A metle smo ostavili za kraj. Sreća je da ovde raste odličan sirk, šiblje od koga se prave metle, kojima ne je u svojoj burnoj istoriji Bač imao

velike uspone i padove, kraljevski tretman, da bi posle bio rušen do te-melja, od moćnog utvrđenog grada do zgarišta. Još od bronzanog doba, iz koga se u Budimpešti čuva isko-pani mač, do rimskog perioda, kad su veliku naseobinu porušili varvari. Godine 873. Bač je postao avarsko utvrđenje, što je inače značenje reči bač, a tokom vladavine Arpadovića proglašen je kraljevskim gradom i središtem biskupije. Bilo je to zlat-no doba naselja, u koje dolaze ple-mići i vladari na zborove, dogovore, skupštine. Kasnije, 1241. godine Malu Veneciju su razorili Mongoli. Nizali su se osva-jači i zaštitnici, mešali se Ugari, Tur-ci, Bečlije. I dok su neki palili, drugi su zidali. Svi su oni ostavljali dobre i loše tragove i priloge, o čemu je pisao i čuveni turski putopisac Evli-ja Čelebija. Sve je to prepoznatljiva sudbina mesta na granici, gradova s lepom panoramom, značajnih i moćnih geografskih položaja, velikih voda, plodne zemlje. Na kraju uvek se Bač diže iz pepela i nadživljuje. Tu treba crpsti nadu i budućnost. Turistički radnici i eksperti iz Bača i okolin nedavno su zaključili da je budućnost grada i okoline u ’lebu bez motike’, u turizmu. Burna isto-

oporavak. Manastir je podigao neki Bačanin Bogdan, koji je imao proble-me sa očima, a zalečio ih na izvoru na kome je, po odobrenju ugarskog kralja Matije Korvina, podigao ma-nastir, sliku Resave. Manastir je živ i nikada nije ostao bez monaha. Tu su i franjevački samostan, pravoslavna crkva, a u selu Selenči slovačka evan-gelistička crkva. U 19. veku u centru Bača otvorena je prva apoteka u Vojvodini, sasvim očuvanog ulaza sa izlogom i stepe-ništem. A u vreme krstaških ratova u sadaš-njem franjevačkom samostanu bila

Bogorodica bođanska

Bačka tvrđava

može da doskoči nijedan usisivač ili mašina za čišćenje. Bačani su vredni ljudi i brzi pletači metli. Usavršili su i tehnologiju i kupili mašine. Danas se zna da sve što oni ispletu, a to je oko pet miliona metli godišnje, odmah izvezu, najviše u Nemačku. Radnik za izradu jedne metle dobija 11 di-nara, a oni iskusni dnevno mogu da naprave i po dve stotine metli. Ko-liko je to novaca? Nije malo, mada zlobnici uvek računaju da je susedov dinar mnogo veći. A da je dobro, vidi se i po tome kako žive porodice bač-kih metlara, a na dobrobit i njihovih sugrađana.

REPUBLIKA

HISTORIJA

Uredio, oslovio i oslikovio: Dragan STOJKOVIĆ

ZEMLJE EU

POZNATI

Glavni gradBratislavaSlužbeni jezikslovačkiDržavno uređenjeParlamentarna demokracijaPovršina49,037 km2 Stanovništvo oko 5,448,000Valutaevro1. januara 2009.Neovisnost 1. januara 1993.

* Slovaci su se u 5. veku naselili na današnjem području njihove države. U 7. veku Slovačka je bila središnji dio Samova carstva. * Praslovačka država 9. stoljeća, poznata kao Velika Moravska, primila je Ćirila i Metoda, te se proširila pod kraljem Svatoplukom.

* U 11. stoljeću postala je dio mađarskog kraljevstva, a kasnije Austro-Ugarske do 1918. godine. Tada se ujedinila s Češkom i susjednom Moravskom, pa je stvorena Čehoslovačka. * Münchenski sporazum 1938. godine ukinuo je Čehoslovačku, a Slovačka postala zasebna republika pod kontrolom Trećeg Reicha.

Slovački dobrovoljac protiv Kraljevine Mađarske PISMENOST

SLOVAČKA

* Članica je Europske Unije od maja/svibnja 2004. godine

Slovačka Republika država je u Srednjoj Europi, koja graniči sa Češkom na sjeverozapadu, Poljskom na sjeveru, Ukrajinom na istoku, Mađarskom na jugu i Austrijom na jugozapadu.

U vlastitom nazivu Slováci ili slovenský národ (u značenju slavenski narod; engl. Slovaks; češki Slováci) zadržali su i sačuvali staro slovensko ime

(slovački: Slovenská republika ili Slovensko)

* Од 450. године п. н. е., територију данашње Словачке насељавали су Келти, који су саградили моћна утврђења у Братислави и Липтову. Сребрни новчић с ликом Бијатека је први писани траг у Словачкој.

* Nakon Drugog svjetskog rata opet je stvorena Čehoslovačka. * Nakon invazije SSSR-a na Čehoslovačku i sloma praškog proljeća godine 1968. i dalje ostaje iza “željezne zavjese”.* 1989. godine pada komunistička vlast, odvija se Baršunasta revolucija, a Slovačka se odvaja od Češke 1. januara 1993. godine.

* Грб Словачке чини сребрни (бели) двоструки (лоренски) крст на црвеној позадини, који је смештен на централном од три „брда“, која представљају три словачке планине: Ниске Татре, Високе Татре и Мале Фатре.

Gerlachovský štít (2654m) - najviši vrh

PISME V i s o k e Ta t r e

Ćiril i Metod su širili pismenost, uputivši se iz Soluna, te su za Slavene napravili posebno pismo - slavenske rune poznate kao ‘runice’, a

kasnije kao ‘vlasovice’. Ćirilica iz 9. stoljeća kombinacija je grčkog alfabeta i slavenskih runa.

Vlasovice su se nastavljale upotrebljavati kod pagana, dok se ćirilica održala kod kršćana. Kršćani su u sukobu s paganima uništili sve dokumente pisane runama.Ćiril i Metod su dolaskom u Rastislavovu državu utemeljili prvu akademiju po ugledu na onu u Konstantinopolu.

Прибина је 828. године у Нитри подигао прву хришћанску цркву међу Западним и Источним Словенима. Заједно са суседном кнежевином Моравском, ствара Великоморавску Кнежевину. Највећи развој достиже доласком светих Ћирила и Методија 868. г., за владавине кнеза Растислава (846-870) и експанзијом под краљем Сватоплуком (871-894).

Bratislava

Slovačka je djelomično planinska zemlja. Karpati se

protežu preko većeg dijela sjevera zemlje. U slovačke

Karpate spadaju i Tatre.

Slovak Vajko se, nakon krštenja, popeo na mađarski tron 1000. g. kao Stjepan I., a Papa Silvestar II. daje mu titulu kralja, te Vajko

postaje prvi mađarski kralj, poznat kao Stjepan I. Sveti, (mađ. István; od Slovaka zvan Štefan I.; od Čeha Štěpán I.).

Већина словачких грађана 69% су kатолици, протестанти 11%, лутерани, гркокатолика има 4% и православаца 1%.

Anton Bernolák, Ľudovít Štúr, Andrej Hlinka, Štefan Banič, Jozef Miloslav Hurban,

Aurel Stodola, Adam František Kollár, Milan Hodža, Pavol

Országh Hviezdoslav, Milan Rastislav Štefánik, Gustáv

Husák, Alexander Dubček(s lijeva i od gore prema dolje)

Andy Warhol (rođen kao Andrew Warhola) sin slovačkih roditelja, rođen u SAD-u, glavni predstavnikpop-arta 60-tih godina XX. veka.Poznata je njegova izreka: Svatko ima pravo na svojih 15 minuta slave!

Nizine se mogu naći na jugozapadu (uz Dunav) i jugoistoku zemlje. Osim Dunava, glavne slovačke rijeke su Váh i Hron.Slovačka ima umjerenu klimu, sa svježim ljetom i hladnom, te vlažnom zimom.

20 Bijela p^ela

22 Bijela p^ela

24 Bijela p^ela

25Bijela p^ela

Šišmiši, netopiri, slijepi miševi ili ljliljci su jedini sisavci letači, prilagođeni životu u mraku. Upravo se zato vrlo slabo snala-ze kao pješaci jer su im noge vrlo slabe i na nji-ma imaju male oštre kan-dže koje im služe najviše zato da se njima objese

Pripremio: V. RaDosaVljeVić

26 Bijela p^ela

Biljka koja potječe iz Južne Kine i Indonezije može se nabaviti ili gajiti i u našim krajevima. Ova ukrasna biljka srcolikih listova i prekrasnih crvenih cvjetova, visine oko dvadesetak centimetara, pretežno se uzgaja u kući da uljepša i oplemeni svaki kutak. Treba je samo držati u keramičkoj posudi, redovno zalijevati, dohranjivati pijeskom pa će dugo da cvjeta.

eskinantus

ŠiŠMiŠiza stijenu ili strop kakve špilje ili neke stare zgra-de kad se spremaju na spavanje.Krila šišmiša su od čvrste kože i vrlo su velika u od-nosu na njihovo tijelo. Oči su im vrlo male i okrugle, ali nisu sasvim slijepi kao što im kaže ime jer mogu da lete u sumrak i nao-kolo love kukce kojima se hrane. Iako su šišmiši noćne životinje i ne vide baš najbolje pri jakom svjetlu, nikada se ne za-lete i ne udare negdje u zid i nikada se ni sa kim

ne sudaraju, pa tako ni s ljudima. Oni su čudo prirode jer mogu letjeti i kad je tamno kao u rogu, a da se ne sudaraju ili na-stradaju. Naučnici su ustanovili da šišmiši imaju posebne ra-dare koje ljudi ne mogu ni napraviti. Šišmiši, nai-me, dok lete u mraku, pu-štaju visoke tonove koje čovjek ne čuje, ali ih zato čuju i osjećaju oni i stoga im uspijeva da izbjegnu sudare sa preprekama i drugim stvorenjima.Šišmiša ima više vrsta:Dugouhi ljliljak hrani se insektima. Letipas ili voć-ni šišmiš jede voće, po-

sebno banane. Repati šiš-miš ili biljojed najviše voli da spava „naglavačke“. Najstrašniji među šišmi-šima je vampis šišmiš koji se hrani krvlju pojedinih životinja.Ljudi od davnina vjeru-ju u čudesnu moć svih čudnih životinja pa ih često ubijaju kako bi od njih napravili lijekove koji bi pomogli kod mno-gih oboljenja. No to još nije naučno dokazano. Ali, zbog toga vjerovanja šišmiši i danas sve više stradavaju, ali stradavaju i zato što su čudna i neo-bična stvorenja, te ih se mnogi ljudi boje.

ta DiVna stVoRenja

zaniMljiVosti

27Bijela p^ela

Divlje jagode rastu po šumama u područjima gdje vlada umjerena kli-ma, za razliku od pitomih koje se uzgajaju u vrtovi-ma. Iako su i jedne i druge vrlo ukusno voće, ipak su divlje jagode ukusnije i mi-risnije od pitomih. One su još bile u davna vremena kao ukusna i ljekovita hra-na bolesnicima, pogotovo u ratnim vremenima.

Delfini su od davnina smatrani velikim prijatelji-ma ljudi, a to su i dokazali kada su na Novom Zelandu branili ljude od velikog bi-jelog morskog psa. Naime, kad su vidjeli veliku psinu kako se približava grupi plivača koji su podučavali buduće spasioce na moru, okružili su ih i plivali oko njih sve dok opasna psina nije nestala.

Kao prvo i prvokad skačem s drveta na drvoljudi pomisle da sam pticaa ne obična vjeverica.

Kao drugo i drugoveć sam dugo, dugone samo dugorepa vjevericanego i čuvena šumska ljepotica.

A kao treće i trećeu životu treba imati i malo sreće.

Azijski crni medvjedi najveći su stradalnici od svih svojih rođaka. U Kini se od njihove žuči izrađu-ju lijekovi, a ponegdje ih ubijaju zbog krzna. Pone-kad stradavaju kao plijen lovaca. Trenutno se na kineskim farmama uzgaja oko 7.000 crnih medvjeda koji će biti ubijeni da bi se dobio žučni lijek.Iako se društva za zaštitu divljih životinja već de-setak godina bore protiv ovog genocida medvjeda, i dalje traje.

Vretence ili vilin ko-njic je kukac štapićastog tijela s dva para krila koja mu omogućuju da odlično leti. Iako ima lijepa ime-na, spada u najopasnije insekte koji se hrane svo-jim rođacima, drugim in-sektima. Tako je opasan i proždrljiv da plijen hvata i proždire još u letu.

VjeVeRiCa

28 Bijela p^ela

MILOŠ pOpOvIć, sLIkar kad saM BIO MaLI

dŽUdO, rONJENJE, padOBraNsTvO, sLIkarsTvOtao sam velike konje, na betonu, na kvadri, tako da mogu curice vidje-ti sa prvog-drugog kata susjedne zgrade. Ja sam se, naravno, pravio važan. Jer mi dečki nismo se smjeli družiti sa curama, nisu im dale nji-hove mame. Potajno smo se gleda-li. Pisao sam i stihove curicama na suprotnom plotu. Znao sam da one vire kroz prozore“, prisjeća se.Miloš nije volio školu, volio je svoju učiteljicu Perovićku. Čak je mijenjao škole zbog učiteljice. „Davala mi je prioritet, priliku da recitiram, da budem velika faca, tada bi mi svi pljeskali. Kad bi promijenila školu i ja bih išao za njom. Sve dok nije otišla u penziju. Tada sam čak na-pustio školu, i pobjegao u Maksi-mir. I tamo sam bio dugo, nekoliko dana. Morao sam se tada brinuti i za jednog druga… Teško mi je sa današnje distance objasniti tu dječ-ju psihu“, ističe Popović. Ipak, Miloš je bio odličan đak, kojeg je sa godi-nama sve više privlačila nauka. Ali,

Djetinjstvo mi je bilo nemirno. Na zagrebačkim ulicama. Nisam bio do-bar. Bili smo fakini, često smo bježa-li iz škole. Bio sam tapkaroš ispred kina, sitni provalnik. Takva su bila

Akademski slikar Miloš Popović rođen je 1. novembra 1938. u Zagrebu. Još od 1998. godine u okviru Pododbora SKD „Prosvje-ta“ u Zagrebu voditelj je likovne sekcije koja u gradu sa mnoš-tvom amaterskih i afirmiranih likovnih sekcija uspješno opstaje dugi niz godina i okuplja zalju-bljenike likovne umjetnosti svih nacionalnosti. Osim aktivnosti u popularnoj sekciji u Preradoviće-voj 18, Miloš Popović je učestvo-vao i organizirao brojne likovne kolonije i susrete po povratnič-kim krajevima. Autor je brojnih samostalnih izložbi u Hrvatskoj i u inozemstvu. Osim što je slikar, Popović je vrstan pedagog koji je svoje znanje i viđenje umjetnosti uspješno prenosio generacija-ma i generacijama učenika u zagrebačkoj Kušlanovoj školi. Popović je dugi niz godina pre-davao likovnu kulturu u okviru Dopisno-konsultativne nastave SKD „Prosvjete“, ali mnogi su ga učenici upoznali i zavoljeli kao profesora u Prosvjetinim ljetnim i zimskim školama. Za svoj dugogodišnji rad dobitnik je nagrade Sava Mrkalj.

proći kroz špalir ljutih „neprijatelja“ koji su nas već čekali kao vojska da se potučemo. Ako smo prolazili u miru, dva po dva, a ne u klapi, ne bi nas napadali. Bila su to pravila i zakoni ulice koje su stvarali veliki dečki. Mi mali slabo smo se snala-zili“, priznaje Miloš. Plesnjak je bio u Fijanovoj gdje je bilo sjecište zagrebačkih fakina. „Tu su bili vrhunski boksači i huli-gani koji su se dobro tukli, u tom plesnjaku. Tu se dobro svirao džez. Mi klinci imali smo pristup. Dolazili bi kada bi nas pozvali „veliki dečki“ koji su koristili nas „male“ za izazi-vanje tuča kako bi pokazali koliko su jaki. Ili bi nam naredili „duguješ mi jednu žarulju“. Mi, „mali“, morali bismo „vrbovati“ gdje ćemo je ukra-sti. Tako smo zarađivali poštovanje i bodove „velikih dečki“. Sav novac dobiven od prodaje karti u kinu, da-vali bi njima za jednu, ili pola cigare-te. To je bio tadašnji primitivizam, stvar najgore vrste. Nije tu bilo za-

vremena i takve su bile klape. Odra-stao sam bez očeve figure, koji je strijeljan u Drugom svjetskom ratu. Nisam imao kontrolu majke Antoni-je, koja je da bi preživjeli, po cijele dane predavala na čak tri zagrebač-ke škole. Dolazila je i odlazila dok smo mi spavali. Osjetio bih samo po-ljubac u čelo. Mama praktično nije ni znala šta sve radim tijekom dana“, govori o svom djetinjstvu akadem-ski slikar Miloš Popović. Na ulici su igrali nogomet sa susjed-nim klapama. Teritorija jedne kla-pe obuhvatala je šest-sedam ulica u krug. Unutar klapa bili su čvrsto povezani. „Kao klape išli smo lovi-ti kanarince na Jarun. Morali smo

kona, klapa je bila jača. Bio sam dio toga. Bilo je opasno. Ali, znala su se neka pravila. Mislim da je danas još gore. Kod nas ako protivnik okrene leđa, ne udara se, ako je na podu, ne dotuče ga se. Danas će te baš tada napasti cijela gomila“, ističe Miloš o usporedbi dva vremena. Prekretnica jednog „uličnog“ nemir-nog djetinjstva bio je poziv dečkima sa ulice iz Pionirskog kazališta u Fijanovoj ulici i utjecaj mladog reži-sera Mrkšića, čija je taktika bila da naglas čitaju tekst u mraku. Naučili bismo ne samo svoj tekst, nego bi zapamtili cijelu predstavu. „Ispred kazališta, u dvorištu sam počeo crtati, velikom kredom. Cr-

dŽUdO, rONJENJE, padOBraNsTvO, sLIkarsTvO

29Bijela p^ela

uzeo cigaretu. A onda je ubrzo došao novi trener kod koga smo po kiši morali uz tramvaj trčati do Mihaljevca, dok bi se trener vozio u tramvaju, i tako na-trag“, prisjeća se Miloš koji je pono-vo, nakon što se promijenio omiljeni trener, počeo tražiti svoje mjesto po zagrebačkim školama.

Iz Kušlanove, u Petu gimnaziju, iz Pete u Prvu, gdje je sa društvom „uspješno“ uništio kemijski labora-torij dok su u fazi eksperimentiranja pokušali praviti barut. Izbacili su ih, završili su u Četvrtoj gimnaziji, pa na kraju u Drugoj, u Križanićevoj, gdje se konačno Miloš skrasio. „Na moju sreću, tu sam sreo Vik-tora Fellera, mog najboljeg druga. Išao sam k njemu doma, ja fakin, a on je bio sin velikog čovjeka, este-tičara Miroslava Fellera. Bio je bitan čovjek u mom životu. Zavolio sam ga kao oca kojeg nisam imao. Bio mi je autoritet, usmjerio me u pravom smjeru. Postao sam drugi čovjek. Hvala mu“, iskren je Miloš. Iako je mijenjao škole, Miloš je ostao vjeran sportskom životu. Trenirao je džudo, ronjenje, pado-

udovoljio majci, trebao upisati arhi-tekturu po uzoru na oca Vićentija koji je čak diplomirao na Sorboni prije Drugog svjetskog rata. Upisao je, ali vidio je da građevina nije za njega. „Noću sam radio pripreme za prijamni na Likovnoj akademi-ji. Naravno, majka za to nije znala. Upisom na Akademiju prekinuo sam obiteljsku tradiciju i ostvario svoju veliku ljubav. Nisam se ni u čemu drugo vidio nego kao slikar. Kao dječak jedino sam se u društvu, i pred djevojčicama, mogao dokaza-ti svojim crtačkim vještinama. Bio sam dobar i u atletici, ali bilo je i boljih od mene. U crtanju – ja sam bio najbolji. I to mi je odredilo bu-dućnost“, priznaje Miloš. Sa vremenom, među visinama za-grebačkih nebodera i ubrzanim

prije svega, umjetnost, i slikarstvo. Dokaz su bile knjige, teke i domaće zadaće išarane crtežima. Najpozitivnije na Miloša djelovala je ipak, za njega legendarna, Kušla-nova škola, u kojoj je predavala i njegova majka. Sreo sam dobrog ra-zrednika Karla Fridriha. Bio je strog, tukao nas je, bio je veliki sportista, i tražio je od nas rad, disciplinu i zdrav život. „Trenirao sam atletiku. Na zaleđe-nom Maksimiru učio nas je kliza-nje i hokej. Jednom nas je u toaletu uhvatio da pušimo. Postrojio nas je, ispružili smo ruke, i znate već, što je slijedilo… Morali smo mu dati časnu riječ da više cigaretu nećemo uzeti. Dati njemu časnu riječ imalo je mnogo veću težinu nego dati ča-snu pionirsku. I nikada više nisam

branstvo. „Bilo me svuda, i u vodi, i u zraku. Ali najsretniji sam bio na zemlji, pa makar to bilo jurenje ulicama romobilom. Bilo je važno pobjeđivati na natjecanjima romo-bilaša. Čak sam bio napravio svoj romobil“, navodi svoje sportske epizode Popović. Poslije gimnazije, Miloš je, kako bi

pulsom zagrebačkih ulica, nestalo je i nemirno Popovićevo djetinj-stvo. „Od tog Zagreba, danas nije ostalo skoro ništa. Nekada je bilo puno djece na ulicama. Danas je sve ograničeno. Moja generacija fakina dobrim dijelom pobjegla je u inozemstvo, i ja sam bježao, ali sam furao put, i vratio se opet, na-zad, u Zagreb“. Na Popovićev put od zagrebačkog fakina iz Fijanove do akademskog slikara i pedagog, presudili su slučajni, kvalitetni ljudi koji su se kraj Miloša našli u pravo vrijeme. „Ako imaš sreću, ponekad je dovoljno sresti jednog pravog čovjeka da te usmjeri na pravi put. Ali svi ti hirovi, padovi, zablude i izazovi djetinjstva i mladosti ostanu dio našeg karaktera. Sve to u nama raste. I pozitivno, i negativno. Ne možeš odbaciti ništa. Uvijek je to jedna mješavina koja često zbog njenih ružnih trenutaka, nije čak ni dopadljiva.

Paulina arbutina

Piše: Borislav Božić, prof.

SRPSKISlIKaRI

30 Bijela p^ela

BETA VUKANOVIć 1872.-1972.

Za vrijeme Balkanskih i Pr-vog svjetskog rata Beta je ak-tivno wegovala rawene i bole-sne srpske vojnike. Kroz razne zbjegove prati vojnike i weguje bolesnog muža koji umire u Francuskoj. Beta se u teškoj boli i tuzi vraća u Beograd i nastavqa radom kao nastavni-ca crtawa. Predavala je akva-rel na Umjetničkoj školi.Iza sebe je ostavila na sto-tine portreta, pejzaža, mr-tvih priroda, figura živo-tiwa, figuralnih kompozi-cija uglavnom naslikanih uqanim bojama ili akvarelom. Tokom života radila je i gra-fiku, ilustrirala je kwige, a posebno mjesto u wenoj ostav-štini zauzima više od pet stotina karikatura u crtežu i akvarelu poznatih ličnosti toga doba. Weni radovi nalaze se u Na-rodnom muzeju i Muzeju grada Beograda te u drugim galeri-jama, muzejima i privatnim zbirkama.

Francuski vojnici, 1915.

Naša slikarka je rođewem Wemica, a po životu, radu i osjećawu Srpkiwa. Na-ime, tako je ona samu sebe opisivala. Sudbina je po-čela kad je mlada Beta, ustvari pravog imena Babet Bahmajer, došla u Minhen u slikarsku školu Karla Mara i Antona Ažbea, upoznala mladog srpskog slikara Ristu Vukanovića u kojeg se zaqubquje i za kojeg se udaje. Nakon Minhena Beta i Ri-sta odlaze na školovawe u Pariz, na akademiju Delécluze. U Beograd se mladi umjetnici vraćaju 1898. godine i Beta biva oduševqena srpskom kulturom i običajima. U tom raspoložewu slika sliku „Krsna slava“ za koju dobiva nagradu na Svjetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Ova nagrada bila je važna kao podstrek za mladu slikarku, a ujedno i kao promovisawe srpske kulture u svijetu jer običaj i tradicija krsne slave nije poznata u drugim narodima. U Beogradu wih dvoje preuzimaju i vode prvu srpsku slikarsko-crtačku školu koju je osnovao Ciril Kutqi-ka. S grupom tadašwih istaknutih srpskih umjetnika Beta je pokrenula i osnovala Društvo srpskih umjetnika „Lada“.

Prizren

31Bijela p^ela

1. Koji dan u pravoslavnom kale-nadaru narod zove i slavi kao Konjski dan?a) Srđevdan b) Markovdanc) Teodorova subota

2. Signalni duvački instrument, pastirska truba karakteristič-na za područje severoistočne Srbije, koji se nekada upotre-bljavao na Đurđevdan zove se…a) Šupeljkab) Bušenc) Tumbelek

3. Za vreme kojeg patrijarha je Sinan-paša naredio da se 1594. godine na Vračaru spale mošti Svetog Save?a) Jovan Kantulb) Filip Sokolovićc) Pajsije I Janjevac

4. Svi su bili istoričari, svi su pi-sali istoriju srpskog naroda, ali se samo jedan od njih trojice smatra prvim srpskim enciklo-pedistom. Ko je u pitanju?a) Ljubomir Kovačevićb) Ljubomir Jovanovićc) Stanoje Stanojević

KVIZ

Koliko znamo o nama? broj 6

Pripremio UROŠ PETROVIĆ

5. U kom hotelu u Beogradu je 1899. godine otvoreno prvo srpsko vodviljsko pozorište?a) Palasb) Grandc) Opera

6. Šta znači skraćenica S.O.P.?a) Srpski odbrambeni pasb) Srpska odbrambena pticac) Srpski oslobodilački pokret

7. Koje od navedenih malobroj-nih slanih mesta je stanište čak šestine ukupne populacije vilin-konjica u Srbiji?a) Medurab) Okanj Barac) Slano Kopovo

8. Preteča su čarapa, a nekada ih je upotrebljavala vojska. Ti komadi trougaonog ili četvoro-ugaonog platna koji su se obmo-tavali oko stopala a preko njih navlačilo se obuću, zovu se…

9. ZAGONETNA LIČNOST„Uopšte ne znam koliko znam. Znam i ono što mi još nije palo na pamet”, govorila je čuvena slikarka, poznata Leonardova kći sa Kosančićevog venca. Jedna od

osnivača grupa Mediala, prva pop artistkinja u Beogradu. Kako je ime umetnici čiji je životni moto bio „očekivanje nemogućeg“?

10. ASOCIJACIJA– Visoko listopadno drvo iz roda hrastova. Među stanovništvom nekada se za ovo drvo može čuti i naziv grm, ali ga ne treba mešati sa hrastom lužnjakom. Čest je i u izdanačkim šumama istočne Srbije. Dugovečna je vrsta i može doživeti 200 godina. Dostiže visi-nu od 3035 m i debljinu debla od 1,3 m. Krošnja je gusta, tamna, širokočunjastog oblika. Lista nešto kasnije od lužnjaka, krajem aprila i tokom maja. Cveta isto-vremeno sa listanjem. Plod je žir, dug oko 4 cm i širok oko 2 cm.– Kopnena masa u obliku jasno izraženog i prostranog uzvišenja. Po definiciji mora imati najmanje 500 m nadmorske visine. Po po-stanku se dele na: venačne, gro-madne, vulkanske. Prema visini dele se na: niske, srednje i visoke. Planina o kojoj govorimo nalazi se u severozapadnom delu Srbije. Dobila je ime brojnim stablima jedne vrste drveta.– Termin se najčešće vezuje za vojsku i rat. Da bi bili uspešni bitna je strategija i taktika. Srpska istorija beleži mnoštvo vojnih sukoba, a jedan od njih vođen je između Austrougarske i Srbije av-gusta 1914. oko planine i nekoliko sela u njenoj neposrednoj okolini, kao i Šapca. U toku desetodnev-ne bitke srpski gubici su iznosili 3.000 mrtvih i 15.000 ranjenih. Austrougarski gubici su bili znat-no veći. Bilo je 8.000 mrtvih vojnika, 30.000 ranjenih i 4.500 zarobljenih. Srpska pobeda nad brojno nadmoćnijim neprijateljem označila je prvu pobedu Savezni-ka u Prvom svetskom ratu.

?APRIL - TRAVANJ

Uredio, oblikovao i doznao Dragan STOJKOVIĆ

Geoff rey Chaucer (London?, 1343.? - 25. listopada 1400.)

Sv. Đorđe - Sveti Juraj

Travanj (lat. aprilis) četvrti je mjesec godine i ima 30 dana.

April - naziv ovog mjeseca je u vezi sa latinskim riječima aperire (otvoriti), apricus (sunčan), jer se tada otvara proljeće.

На старом српском језику, месец април се у народу још називао и березозол и лежитрава.

Prvi je pravi proljetni mjesec. Prvi puta se osjeća pravo proljeće kakvim ga svi zamišljamo, zeleno, sunčano i sve toplije.Ime mu dolazi od riječi trava. U slovenskom jeziku tradicionalni naziv za travanj glasi mali traven, a za svibanj veliki traven. Stariji naziv za mjesec travanj u nekim hrvatskim krajevima je bio: jurjevščak (po blagdanu sv. Jurja, 23. travnja).

U rimskom kalendaru travanj je bio drugi mjesec u godini, a 1. aprila se umjesto ‘Dana šala i spački’, slavila božica Venera, božica ljubavi i ljepote.

April iz manuskripta Très Riches Heures du Duc de Berry

Prvotravanjska šala označava običaj kada osobe 1. travnja jedni drugima smišljaju bezopasne smicalice ili objavljuju krivotvorene ili lažne novosti. Cilj je da se članove obitelji, prijatelje, poslovne kolege, itd. želi dovesti u smiješan položaj. Prvotravanjske su šale uobičajene u većini europskih zemalja, a poznate su već od 16. stoljeća.

Онај који прави смицалицу узвикује Априли-ли. У неким земљама, као у Уједињеном Краљевству, подвале се праве само до поднева, а онај ко их направи после подне назива се априлском будалом (енглески April Fool).

По једној верзији 1. април као Дан шале настао је када је у 16. вијеку помјерен дан Нове године са 25. марта на 1. јануар. Славље је трајало седам дана, односно до 1. априла. Према том тумачењу, они који су прихватили нови датум као дан Нове године збијали су шале са онима који су га и даље обиљежавали до 1. априла.

Otac engleskeknjiževnosti

Engleski pjesnik, fi lozof i diplomat. Smatra se ocem engleske književnosti. Po mnogima je prvi pisac koji je prikazao umjetničku stranu lokalnog engleskog jezika.Ugledao se na Dantea, a na svom putovanju kontinentalnom Europom osobno je susreo Petrarcu i Boccaccia koji su na njegov opus ostavili ključan utjecaj. Najpoznatije djelo mu je Canterburyjske priče (The Canterbury Tales).

Џефри Чосер је био један од најзначајнијих енглеских средњовековних песника, филозоф, војник, дворанин и дипломата.Његово најзначајније дело су „Кентерберијске приче“, колекција од 24 приче. Од тога су само две написане у прози, а остале у стиху. Од осталих његових дела издвајају се: „Књига о војвоткињи“, „Роман о ружи“...

Најранија повезаност између датума 1. априла и прављења смицалица јавља се у Чосеровим Кантерберијским причама из 1392. године.

23 april/travnja: Sv. Đorđe - Sveti Juraj (lat. Georgius; Lod, 280. – 23. travnja 303.), kršćanski svetac i jedan od najslavnijih kršćanskih mučenika Istočne i Zapadne Crkve. Njegovo štovanje je rasprostranjeno širom Europe, a neke ga zemlje štuju kao sveca zaštitnika. Već u 4. stoljeću izgrađene su crkve u Siriji posvećene njemu. U Carigradu mu je crkvu dao podignuti rimski car Konstantin I. Veliki.

Raphael, 1505. - 1506.

Njegov otac Geroncije je bio rimski vojnik, potomak plemenitaške obitelji. Poslije očeve smrti s majkom odlazi u Palestinu, gdje stupa u vojsku i uskoro postaje kršćaninom. Zbog svojih religijskih uvjerenja dolazi u sukob sa zapovjednim kadrom u vojsci. Ubijen je za Dioklecijanovog progona kršćana 303. godine.

У римској војсци се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник). Када је почео немилосрдан прогон хришћана по целој земљи, Ђорђе дели сву своју имовину сиромашнима и ослобађа своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге и завештава сиромашнима своја имања и богатства.

Slave ga:Rimokatolička CrkvaPravoslavna CrkvaAnglikanska CrkvaLuteranska CrkvaIstočne katoličke CrkveIstočne pravoslavne Crkve

Praznik u spomen Sv. Djordja (velikomučenika) - 6. maja po julijanskom kalendaru . KULT S ISTOKA Svetog Đorđa koji stoji s kopljem i štitom na kome je krst, po rečima istoričara umetnosti, starija je od one na kojoj je sveti ratnik prikazan kao konjanik koji ubija aždaju. Naučnici navode da je prikaz sveca kao kon-janika nastao u 9. veku negde kod istočnih hrišćana, gde je kult Svetog Georgija bio veoma jak, a na Zapad su ga doneli krstaši.

SVETI Georgije, Đorđe ili Đurađ je najčešća krsna slava kod Srba posle Svetog Nikole i Svetog Jovana. Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije.Веома је слављен код Срба, и често га називају и Свети Ђурађ а славе га два пута годишње: на Ђурђевдан, 6. маја, и Ђурђиц, 16. новембра. На икони везаној за Ђурђевдан је Свети Ђорђе приказан на коњу како убија аждају, док се за Ђурђиц користи икона на којој је приказан Свети Ђорђе као војник који стоји на пољани, са копљем у десној руци.

ЦРКВА СВЕТИ ЃОРЃИ СТАРО НАГОРИЧАНЕ

Kod Hrvata se javlja i prikaz gdje sveti Juraj ubija - vuka. To je prikaz koji se može naći na stećcima.

После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Ђорђа је пренет у Енглеску. Свети Ђорђе је постао и заштитник енглеске државе.

Nasuprot njemu Gospa od Škrpjela je napravljena u XV. veku nabacivanjem kamena na podvodnu hrid. Inače se smatra zaštitnicom bokeljskih moreplovaca i predstavlja najvažniji kulturno-istorijski spomenik Boke Kotorske.

Ostrvo Sveti Đorđe nastalo je u XII. veku i na njemu se nalazi benediktinski manastir, kao i groblje starih peraških moreplovaca.

Заштитник: витезова, коњице; организација: скаута; држава: Грузије, Енглеске, Етиопије, Литваније, Португалије, Србије, Црне Горе; покрајина: Арагона, Каталоније; градова: Барселоне, Бејрута, Ђенове, Истанбула, Лондона, Москве, Ређо ди Калабрије, Фераре, Фрајбурга.

34 Bijela p^ela

Svaki razred ima svoju slavu

rsnu s lav u ima svaka srpska po-rodica, a gotovo

da nema ni institucije ili organizacije koja nema svog sveca zaštitnika. Tra-gom običaja i tradicije pra-voslavnih vernika, od ove školske godine u OŠ „Si-niša Glavašević“ u Borovu naselju kraj Vukovara sva-ko odeljenje koje nastavu pohađa na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu obele-žava svoju slavu. Ovakav običaj nije jedinstven, ali nije ni sasvim uobičajen.– Mi smo tu tradiciju pre-uzeli i sledimo primer iz nekih drugih škola jer se to kod njih pokazalo kao jako dobro. Da učvrstimo razred kao zajednicu i da bismo među decom pod-sticali i razvili slogu i za-jedništvo, uveli smo krsne slave. NJih smo ustanovili tako da zajedničkog sve-ca dele ovogodišnji prvi i peti, drugi i šesti, treći i sedmi i četvrti i osmi ra-zred. Svaki od tih razreda, a i svako dete ponaosob, uz svoju krsnu slavu kod kuće, od ove školske godi-

K

prEd-

sTavLJaMO

ne ima i svog novog sveca zaštitnika, kako svog, tako i svojih drugara iz razre-da, kaže veroučitelj u OŠ „Siniša Glavašević“ Jovan Sekulić.Slave razreda održavaju se u saradnji veroučitelja i borovonaseljskog paroha protojereja-stavrofora Slo-bodana Blažića. Celokupan slavski obred, od svečane liturgije, molitve svecu koji se svetkuje, osvećenja žita i slavskog kolača pa do svečanog ručka, odvija se u Crkvi svetog Stefana

Dečanskog u ovom vuko-varskom predgrađu.- U parohijskoj trpezariji organizujemo druženje nakon liturgije kako bi te slave uveličali onako kako to i dolikuje. Svi zajedno učestvujemo u pripremi posluženja, i crkva i deca i, naravno, njihovi roditelji za koje moram da kažem da su sa zadovoljstvom primili ovaj novi običaj koji smo uveli. Najbitnije od svega su kolač, koljivo, sveća i molitva, i to deca i znaju, ali da bi to još više zbližilo decu, odlučili smo da to bude kao jedna prava mala slava uz posluženje za decu i roditelje, navodi veroučitelj Sekulić.U ovoj školskoj godini svi razredi su proslavili svoje slave, prvi i peti razred osmog novembra Mitrov-dan, a drugi i šesti 14. no-vembra obeležili su svoju slavu svete Kozmu i Damja-

na. Treći i sedmi upravo su po prvi put proslavili svog novog sveca zaštitnika, a bilo je to sedmog februara kada je praznik posvećen svetom Grigoriju Bogoslo-vu. Poslednji su svoju slavu svetkovali četvrti i osmi razred – svetog Trifuna 14. februara. – Svima naglašavamo da, kao što se mole dragom Bogu, tako u svakom tre-nutku mogu da se mole i svom svecu, zaštitniku razreda. Kao što imaju po-rodicu kod kuće, tako im je razred zajednica kao druga porodica u školi u kojoj treba da vlada sloga i ljubav. Oni treba da shvate sebe u tom smislu kao jed-no telo, jer na kraju krajeva svi smo mi, bilo da smo deo svoje porodice ili razreda, telo Hristovo i samo tako možemo biti jači, naglašava veroučitelj Jovan.

nikola Milojević

35Bijela p^ela 35

Iz kosovske doline u Šibenika prekretnici iz-među djetinjstva, i novog, odgovor-

nijeg doba nalaze se naši osmašice i osmaši. A među njima Anastasija iz Čenića i Milica iz Uzdolja, iz sela kosovske doline pored Knina. I dok broje mjese-ce, tjedne i dane, do po-sljednjeg osnovnoškolskog zvona i početka nepozna-tog, polako podvlače crtu, zbrajaju ocjene i rezimiraju razigrane i bezbrižne dane kojima se nazire kraj. „Bilo je to samo veselje i igra po lijepoj našoj dolini. Može-mo trčati kuda hoćemo, smijati se koliko hoćemo. Ta sloboda, bez granica, daje pečat našem djetinj-stvu kojeg ćemo ponijeti u sebi i na nove životne staze“, pričaju vrlo dobre učenice Anastasija Čenić i Milica Petko o svom dje-tinjstvu u sredini koja ima brojne nedostatke i ogra-ničenja, ali ipak priznaju da je djetinjstvo na selu, njihova radost i prednost. „Djeci u gradu oduzeta je ta neka sloboda, postoje pravila ponašanja, a mi smo apsolutno slobodnog duha“, zaključuje Milica

NPetko o vrijednostima svog životnog poglavlja koje se završava i poslije kojeg dolazi ono vječno pitanje – kud i što dalje. Svi putevi mladih iz Knina, uglavnom vode dalje, u gradove, u prvom redu u Šibenik. Anastasija i Milica, prizna-ju da su za gradski život još mlade i da će iz rodi-teljskog doma putovati u srednju školu i raduju se kada budu imali slobodni sat da će uspjeti ukrasti malo vremena za šetnju gradom i za po koju kaficu. Dok će Milica upisati me-dicinsku školu, što joj je želja koja je ponikla još iz vremena crtanih filmova, Anastasija planira upisati hoteljersko-turističku ško-lu. „Vrlo sam komunikativ-na, dobro mi idu i strani jezici. Jednog dana radit ću na recepciji, a možda postanem i menadžer“, odlučna je i čvrsta Ana-stasija u svom naumu. U gradu Šibeniku, Anastasija i Milica nadaju se da će im se ostvariti još jedna velika

želja, a to je da se okuša-ju u glumačkim vodama. „Gluma nam je ljubav još od malih nogu, jedn a ve-lika, neostvarena želja. Glumimo tu, kod kuće, na lokalnim priredbama. Ali negdje dalje nismo imale priliku. Pokušale smo u školskoj dramskoj sekciji, ali nam nije data šansa“, govori Anastasija o želja-ma, planovima, odlukama. Jer vrijeme je promjena. Ispred njih je budućnost u kojoj će morati zagrijati stolicu, kalkulirati, praviti kompromise, čak i griješi-ti. „Strah nas je neuspjeha, nepoznatog i dalekog od mira i sigurnosti kućnog praga. Ipak, radujemo se novinama koji treba da nas uče da budemo bolji. Ali i ne žurimo koji korak napri-jed“, kaže Milica i ističe da želi da se polako i mirno oproste od najbezbrižnijeg

vremena života. Stoga sli-jedi rastanak na slapovima Krke. Slika za pamćenje. A onda putevima snova u potragu za boljim životom i sretnijim krovom. Isto kao i većina mladih koji su spremaju da istr-če iz roditeljskog okrilja, sanjaju nezaboravna pu-tovanja i daleke zemlje. Iz dobrog iskustva Anastasija i Milica kažu da se, pored toga što je lijepo u njihovoj kosovskoj dolini, iz nje svi sele, pa ne bi ni one voljele tu ostati. A iz kosovske doline ponijeće sve što im je potrebno za novi let. Jer negdje na dnu srca, kao tiha vatra, bit će djetinj-stvo ispunjeno pravim vri-jednostima, druženjem uz mali broj prijatelja među kojima uvijek vlada pozi-tivna energija, beskrajna podrška i toplina.

Paulina arbutina

36 Bijela p^ela

8. mart u Rijeci

tihovima posve-ćenim jednoj je-dinoj majci, ženi

i dami započelo je obilje-žavanje dana svih žena, 8. MART, u sklopu SKD “Pro-svjeta” Pododbor Rijeka.Posjetitelji su uživali u recitacijama koje su prire-dila djeca iz dječjeg kluba “Mladi kreativci”, riječima punim ljubavi i nježnosti nagradili su svoje majke, ponosne bake i sve pri-padnice nježnijeg spola. Njihove marljive i vrijed-

S

ne ručice na prethodnim radionicama izradile su cvijeće koje su na kraju programa darivali svim damama. Svojim prisutstvom po-

častila nas je i književ-nica Anđa Jotanović sa pjesmom koju je napisala posebno za Dan žena u čast svim ženama.I još jednom, dragi naši

bjelopčelci, čuvajmo i po-štujmo naše majke, bake, kćeri i unuke, jer i one čuvaju nas i podsjetimo se davne izreke koja nam go-vori tko je ime i sinonim za ljubav, radost, razumi-jevanje, nježnost, požr-tvovnost i pažnju, tko je žena, “ona je stvorena iz rebra muževog, ne iz nje-govog stipala da se po njoj gazi, ne iz njegove glave da se njome vlada, već iz njegovog boka da mu bude jednaka, ispod ruke da bude zaštićena, pored srca da bude voljena!”

nataša stojanović

Prolećna krojačica i vila prolećnicaroleće je pokucalo i na vrata DV ZLA-TOKOSA BOROVO.

Vesela dečja graja, šarene glavice ukrašene cvetnim motivima, bubamarama, žabicama i mravićima na-javili su dolazak novog go-dišnjeg doba. Uz predstavu “Prolećna krojačica i Vila prolećnica” koju su za njih pripremili njihovi vaspitači zajedno su proslavili poče-tak najšarenijeg godišnjeg doba. Prolećna krojačica zajedno sa mališanima “sašila” je nove cvetne haljine za voćke i voćnja-ke, deca su joj pomogla ukrasiti belim i ružičastim cvetovima i drveće koje

ukrašava prostore vrtića. No kako se još hladnoća i vetrovi javljaju i nerado propuštaju sunčeve zra-ke, i u predstavi su deca pokazala kako se vetar i sunce nadmeću ovih dana.

šarenog cveća imalo je zadatak da pronađe svoju kućicu i sakrije se kada zagrmi i počne kišica da pada koja je u proleće če-sta, ali kratkotrajna.Kako završiti predstavu nego sa prolećnim kolom koje decu jako veseli.Veselje, radost i igru deca su nastavila na dvorištu. Lepo prolećno vreme mami decu da vreme provode na otvorenom, promatraju, uočavaju i zaključuju šta nam je to proleće sa so-bom donelo. Sada i deci i svima nama predstoji samo da uživamo i najšarenijem godišnjem dobu.

Gordana Pavić

P Drago nam je što je sunce u ovom nadmetanju ipak jače i pobeđuje te svojim zrakama sve jače greje te tako potiče prolećno cveće da raste i cveta.U ovoj predstavi mnoštvo

Kada spavam i ona je tuI sve je kao u snu.Ona je dobra, nježna i milaI sve bi za svoje dijete učinila.Istina to je, nije bajka,Ona je moja draga MAJKA.

37Bijela p^ela 37

STRELJAŠTVO

spOrTu miksu i ekipnu bron-zu pištoljem (s Dimi-trijem Grgićem i Duš-kom Petrov).Da na mlađima svijet ostaje, ali i medalje, potvrdile su i najmlađe reprezentativke Srbi-je Milica Babić, Sanja Vukašinović i Marija Kolarević, sada i zva-nično juniorske prva-kinje Evrope u gađa-nju puškom. Atletika - kralji-ca igara OTVORENA PRVA ATLETSKA DVORA-NA U SRBIJI

dratnih metara i ima 4 kružne staze dužine 200 metara, dok sama unutraš njost sadrži osam staza na 60 me-tara između kojih je prostor namijenjen sko kovima u dalj, u vis, skoku s motkom i bacanju kugle. Evropsko prvenstvo u rvanju U svim sportovima sa velikih natjecanja pred-stavnici Srbije uglav-nom se kući vraćaju okićeni medaljama.Sa prvenstva Evrope u rvanju u Rigi, u tri kategorije smjestila su se tri evropska vice-šampiona.Glavom i strukom, ra-menima i rukama, te-

Kada je Zorana Aru-nović, osvojivši u jed-nom istom danu i zla-to (puškom), i srebro (s Brankicom Zarić i Bobanom Veličković), i bronzu (u miksu pi-štoljem s Damirom Mi-kecom), zakoračila u istoriju srpskog stre-ljaštva kao niko pri-je, bio je to tek poče-tak jedne sjajne berbe odličja na prvenstvu Evrope u Đeru.

Zorana Arunović

Anja CrevarDavor Štefanek

Nova atletska dvorana u Beogradu

Elzam Bibić

Andrea Arsović

Dva zlata osvojio je najuspješniji strelac prvenstva Andrea Ar-sović (jedno vazduš-nom puškom, a drugo u miksu sa Milutinom Stefanovićem), a Da-mir Mikec osim srebra

Prva utrka u novoo-tvorenoj prvoj srpskoj atletskoj dvorani na pr-venstvu Srbije za mla-đe pionire i juniore bila je ona na 60 metara.Najatraktivnija trka bila je ona u kojoj je mladi Elzam Bibić uti-snuo trajno svoj trag na dan otvaranja i na-javio i svoja buduća gostovanja u ovoj na-šoj sve tješnjoj strani rezerviranoj za najve-će među velikima… Atletska dvorana pro-stire se na 7200 kva-

žinom do 66 kilogra-ma, Davor Štefanek, do 71 kilogram Aleksandar Maksimović, do 76 Vik-tor Nemeš. Stil rvanja bio je grčko-rimski.

Viktor Nemeš

OlimpijadaNajmlađa sportaši-ca koja će braniti boje Srbije na Olimpijadi u Riju je petnaestogo-dišnja Anja Crevar, učenica drugog razre-da gimnazije iz Pan-čeva.

38 Bijela p^ela

Vawa Višwić, Zagreb Bojana Mandić, Markušica luka Kladušić, Markušica Veqko Grbić, Vrhovine

Saša Važić, Daq

Miloš Bradaš

Jovana Bućkalović, Daq

lara Đujić, Knin

Moj grad iz mašteVolela bih da živim u gradu Igrogradu. Tamo se živi igrajući. Živela bih tamo jer se deca stalno igraju. Igrajući pišu zadaću, igrajući se idu u školu, igrajući sede, igrajući uče.

Miwa Zeqić, 2. razr., Markušica

ProlećeProleće nam donosi tople i sunčane dane. Zlatno sunce obasjava moje selo. U voćwacima je drveće dobilo ružičaste i bele cvetove. Raznobojni leptiri lete od cveta do cveta. Na livadi se čuje cvrčkova pesma. Vire plavi mirisni zumbu-li. U čitavom kraju čuju se veseli glasovi dece.Proleće je poklonilo mome selu puno sreće i radosti.

Miloš Damjanović, 3. razr., Jagodwak

UskrsNa Uskrs bojimo jaja i deca se wima tuckaju. Meni je Uskrs naj-qepši praznik zato što tada ide-mo kod bake. Uskrs slavi ceo svet.

Milan Medić, Dowi lapac

Moj pasMoja kuja zove se Trejsi. Iz azila je, zato ima malo neobično ime. Stara je dve godine. Ona je pekinezer. Trejsi čuva i stražari u kući i u dvorištu.Vrlo je razigrana. Kada je pustim iz kuće, ona preleti čitavo dvorište kao strela. Zatim na trnutak stane, i po-novo trči. Kada se umori, uleti u kuću kao muwa, raširi se na kauču i ne daje nikome da joj se približi dok se ona ne odmori.Često laje , čak i kad je u kući potpuna tišina, ona, kao u inat, mora da je na-ruši. To mi inače ne smeta, osima kada laje noću. Ponekad je izvedem na dvori-šte da tamo laje,a ona baš dođe ispod mog prozora i onda se takmiči sa drugim psima iz susjedstva. Kad joj bacim lop-ticu, umesto da je uhvati i vrati mi je, odnese je u svoju korpu i zbog toga nam igra ne traje dugo.Imam mnogo mačaka koje Trejsi ne pod-

nosi, pa kad izađe na dvorište i tamo zatekne mačke, vija ih sve dok ne pobe-gnu na ulicu. Ne vodimo je u šetwu jer woj povodac oko vrata smeta.Zna trejsi biti i veoma umiqata. Kada ti sedne u krilo, imaš osećaj da ti je na-kovaw na nogama, ne zato što je teška, već zato jer je ne možeš ni pomaknuti, osim ako misliš ustati i time je izvr-nuti na pod. Kad je treba okupati, prvo se sakrije, najčešće u ormar i ukipi se na mestu. Ako je ne uspemo pomeriti i odvući u kadu, odgađamo kupawe. A i kad je odvučemo, nemoguće ju je staviti u kadu. Za kupawa je mirna, ali čim je umotamo u peškir i ostavimo na kauču da se osuši, pobegne iz peškira i ceo kauč bude mokar.Trejsi je vrlo zanimqiva i zabavna i mnogo je volim. I znam da i ona voli mene, samo to ne pokazuje baš najboqe.

Sara Popović, 6. razr., Daq

39Bijela p^ela 39

Dajana Veselinović, Žegar Jelena Ćoso, Žegar nikola Zelić, Žegar nikolina Qubičić, Žegar

Jelena Ćoso, Žegar

andrea Simić, Knin

lea Mandić, Markušica

nikolina Bjedov, Knin

Moj bratMoj se brat zove Boris. Ima osam go-dina i ide u drugi razred.Oniži je i debequškast. Najčešće nosi trenerke. Lice mu je bucmasto, a oči sitne i smeđe kao dva mala keste-na. Ima mali nos i tanka usta. Kosa mu je kestewasta, kratka i gusta. Go-vori brzo i nekad nerazgovetno. Ne-kad moram razmišqati šta je rekao. Moj brat mewa raspoložewa svaki dan. Nekad je veseo i dobar, a nekad qut. Kada je qut, i mene naquti, pa se mi, kao što kaže moja baka, "časti-mo" rečima. O tuči neću ni da pri-

čam jer onda probudimo celu kuću. Boris je nemiran i vragolast, ali je i pažqiv i nežan. Drugovima uvek hoće pomoći. Vredan je i marqiv. Uvek postiže odlične rezultate, ne samo u školi nego i u karateu koji trenira godinu dana. Nedavno je išao na takmičewe u Sombor i osvo-jio prvo mesto. Moja porodica i ja bili smo presrećni i ponosni jer mu je to bilo prvo takmičewe.Boris je dobar brat, mnogo ga volim i nikada ne bih poželel drugog.

Viktorija lalić, 5. razr., Daq

Din, Dan, Din, Din. DanJedna bubamarica Sa četri tačkicePoletela u šetnjicuDin, Dan, Din, Din. DanBubamarica leti u šetnjicuDin, Dan, Din, Din. DanNa livadi čuči Bubamarac maliDin, Dan, Din, Din. DanPita bubamara malog bubamarcaHoćemo li da preletimo livadicu, livadicuDin, Dan, Din, Din. DanBubamarac širi i krila – gde si dosad moja Vilo bila Od čekanja mi zamalo otpadoše krilaDin, Dan, Din, Din. Dan

Anastazija Stojadinović, 6 god., Beograd

Moja drugaricaMoja najboqa drugarica zove se Maja. Idemo u isti razred i družimo se i u slobodno vreme. Maja ima kraću plavu kosu i viša je od mene. Živi u drugom mestu, ali nam to ne smeta da budemo najboqe drugarice.

teodora spasenović, 2. razr., Markušica.

ProqećeProqeće je moje najdraže doba. Sve počiwe cvjetati. Pojavqu-ju se pupoqci raznih voćaka. Lastavice se vraćaju u svoj dom nakon duge zime. Qudi počiwu raditi u vrtovima i poqima.Proqeće mi je također drago jer je u proqeće moj rođendan. Djeca se počiwu igrati vani i svugdje se čuje smijeh, lavež pasa i dru-gih životiwa.Proqeće je uvijek bilo i uvijek će biti moje najdraže doba go-dine.

Goran Bolić, 7. razr., Dowi lapac

40 Bijela p^ela

Una Panišić, 1. razr., Daq

Miwa Zeqić, 2. razr., Markušica Radmila Đilas, 5. razr., Gračac

David Ninković, 2. razr., Jagodwak

Strahiwa Kolarević, 2. razr., Jagodwak

Sara Popović, 3. razr., Daq

41Bijela p^ela

Luka Stanisavqević, 3. razr., Gračac Sara Ivanović, 8. razr., Daq

Nikola Dragojlović, 7. razr., Markušica

Lana Vuleta, 7. razr., Rijeka

Stefan Karagić, 1. razr., Trpiwa

Lana Vuleta, 7. razr., Rijeka

Ime

Prezime

Razred

Adresa

Odgovor

SKD ProSvjeta - PoDoDbor rijeKaBijela pčelaTrg Sv. BarBare 151000 rijeka

42 Bijela p^ela

Pripremio Dragiša Laptošević

Za BiSTROOKe

Koja je linija duža do strelica?

pOVeŽi

CRTaliCa

MOZGOlOMKa

Letjelo je jato gusaka. Sretne ih gusan: "Zdravo 100 gusaka!" Jedna guska odgovori: "E, da nas je ovoliko i još dvostruko više, pa i ti s nama, bilo bi nas 100". Koliko je gusaka bilo u jatu?

piRaMiDa

Svaki broj iznad predstavqa zbir dvaju brojeva ispod. Po-puni piramidu

paROVi

Spoji parove

n a G R a D n i Z a D a T a K

Jednoga dana, vidjeli nismo,ježić je, kažu, dobio...

a) gripb) xipc) pismod) čestitku

ŠiBiCaQKa

Premjesti jednu šibicu da ra-čun bude ispravan

RJE{EWA IMENOSLOV

Web-ZANIMACIJE

APRILILILILIIIII

MOZGOlOMKa

U jatu su bile 33 guske.

Za BiSTROOKe

Linije su iste dužine.

paROVi

1b, 2v, 3a

pOVeŽi

1g, 2d, 3a, 4v, 5b

piRaMiDa

10961 48

33 28 2016 17 11 9

7 9 8 3 64 3 6 2 1 5

ŠiBiCaQKa

VI - V = 1

43Bijela p^ela

Pripremila: Nada ^upkovi}

Znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imeno slov.

Ime Ana potiče iz starohebrejskog “Hannah,” tj. “Hanna” od korena h-n-n, u značewu “milost, zahvalnost”, što je kasnije prešlo u latinski je-zik te se izgovaralo "Anna". Ime je majke Bogorodice Marije, pa je u raznima varijantama postalo popularno širom hrišćanskog svijeta od najranijih vremena do danas. Od ovog imena izvedena su imena Aneta, Anita, Anica, Anka, Ankica, Awa i Eta. U posqedwih nekoliko decenija čak ovo ime je na samom vrhu na listi najčešćih imena djevojčica, kako u Srbiji tako u Hrvatskoj.

Za ta~no rje{ewe nagradnog zadatka kwigom je nagrađena Petra Mladenović iz Viškova.

Kako je uopšte došlo do prvoaprilskih šala i zašto baš 1.april? »Ono što je još zanimqivije jeste čiwenica da ne postoji tačno definisan odgovor na postavqeno pitawe, postoje samo teorije. Evo i pet najzanimqivijih čiwenica o ovom veselom prazniku«, piše na stranici Nati-onal Geographica www.nationalgeographic.rs/vesti/2467-kako-je-nastao-1-april-dan-sale.html, a jedna od wih, koja se spomiwe u tekstu, kaže ovako : »Jedna od teorija vezana je za bri-tanskog kraqa iz XIII veka. Naime, ovaj kraq bi svaki put kojim bi prošao proglašavao javnim dobrom. Jednom je, 1. aprila, planirao da prođe kroz deo grada Notingemši-ra. Kada su čuli planove kraqa, građani su odlučili da mu ne do-zvole da uđe u grad. Kraq je zbog toga poslao vojsku kako bi kaznio neposlušne građane, ali kada je vojska stigla, ceo grad se upustio u budalaste aktivnosti, kao što je davqewe ribe na suvom. Kada je čuo kako su se ponašali stanovnici ovog grada, kraq je proglasio grad suviše glupim za kaznu.«Smešno, zar ne? Ali eto, tako su se meštani spasili sigurne kazne, a možda i smrti.Za ovaj dan vezane su i tradicije u nekim ze-mqama. Jedna od najpoznatijih šala, raspro-

stawenih u Francuskoj i na francuskim govor-nim područijima Švajcarske i Kanade jeste “Aprilska riba”. Ideja je sledeća: qudi jedni drugima lepe na leđa papirne ribe. Naravno, tako da žrtva to ne primeti. Ovaj običaj posto-ji i u nekim delovima Italije, kao i u belgijskoj pokrajini Antverpen. Najnovija moda je i ukqučivawe medija svojim šalama u redovni prvoaprilski program. Evo

dva najzanimqivija primera kako su nas svetski mediji “nasamarili”.Tako je, na primer, prvog aprila 1957. godine BBC-jev news show “Panorama”” najavio da će, zahvaqujući veoma blagoj zimi i otklawawu štetočine žiške, švajcarki farmeri moći da do kraja sprovedu berbu špageta sa drveća. Istog dana 1992. godine, američki “Narodni radio” objavio je,

u emisiji “Razgovor nacije”, da će se nekadašwi američki predsednik Ričard Nikson ponovo kandidovati za šefa te države. Navodno, slo-gan wegove nove kampawe trebalo je da bude: “Nisam uradio ništa loše, niti hoću”.Ukoliko vas zanimaju i druge šale pronaći ćete ih na hoaxes.org/aprilfool/ gde je lista 100 najzanimqivijih svih vremena.

ISSN

133

1-54

55

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske,

Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Grada Rijeke

ČipKO i DjeD FilipPiše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - Adresa uredništva: SKD “PROSVJETA”, Trg. Sv. Barbare 1, RIJEKA - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873, E-mail: [email protected] - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likov ni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički urednik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: GRAFIKA HELVETICA, RIJEKA - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757 i u Upis nik HGK o izdavanju i distribuciji tiska.

NAGRADE•Nagrada Grada Rijeke 2005.•Nagrada Sima Cucić 2011.•Zmajeva nagrada 2012.•Povelja Milan Radeka 2014.

Bijela pčela br 216

Documents

Transcript of Bijela pčela br 216