1  

Beograd,

Decembar 2014

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

ROKANJE I SNIMANJE

(rok kritike, koncerti, prikazi i sl.)

  2  

Omaž mojim i dalje aktuelnim rokerskim danima i koncertima koje sam imao čast da

posetim (ne svim ali, dobro…) ovekovečenim u Akuzatvu, Afirmatoru, Betonu, E-

novinama i kojekuda. Prijatno čitanje,

A.

  3  

PRAŠINA & ZNOJ & PIVO & ROKENROL

Najuopšteniji zaključak posle završenog »Beer fest«-a se u većini medija sveo na:

mnogo piva, mnogo dobre muzike, mnogo gostiju. Jedino što se u člancima razlikuje je

redosled ova tri elementa kalemegdanske muzičko-alkoholne fešte. A da li je “ Beer

fest« samo to?

Sa atmosferom koja podseća na sajmove u srednjem veku (ako izuzmemo

hamburgere i girice, zaštitni znak Sajma knjiga) sa ruševnim zidinama, “ozvučenim

minsttrelima”, potocima alkohola, razigranim svetom, šarenim tezgama ali, nažalost, i

srednjevekovnom prljavštinom, ovaj hepening za dobar deo publike ima svoj osobeni

šarm. Tu su se mogli videti nostalgični sredovečni rokeri, poneki “japi”, studenti, kao i

maloletni “rokenrol podmladak” a od ponoći i “tehno” i “rejv” populacija. No, dok su u

srednjevekovnoj Evropi sajmovi i vašari smatrani od crkve i države čak i opasnim, često i

ukidani zbog okupljanja ljudi koji su se na njima oslobađali društvenih stega (kao i na

karnevalima) ovaj festival je za one koji u popularnoj muzici (nazovimo je tako) traže

“nešto više”- bespredmetan.

Naime, gde god da zakoračite, tu su tende prozivođača piva, znakovi sponzora,

čak i na balonu koji lebdi nad vašom glavom. Sve je “markirano”, “brendirano” domaćim

i stranim etiketama. Da, ovde se pije pivo, šta je to čudno? Čini se da se svi zabavljaju,

ozvučenje-dobro, pivo-hladno a u stvari ste u supermarketu. Imate, po stihovima Lu Rida

“soul food and a place to eat«, za svakoga ponešto. Vi treba samo da to uzmete,

konzumirate i tu je kraj. I, naravno, ako neko jednog dana konstatuje da domaća rok-

scena odumire vi ćete mehanički upitati: “A “Beer fest«?” -“Beer fest«?Ne zasmejvaja

me, molim te!-glasio bi odgovor. Mnoge od grupa smo čuli već stotinu puta, za par smo

otkrili da postoje ili da još sviraju, doleteli su i gosti iz inostranstva (ili iz “eks-ju-rok

legende”?) , dobro “otprašili” i “podigli” publiku. Ali, ni u muzici ni u vazduhu tih

nekoliko večeri na Kalemegdanu nije bilo ni daška vetra.

Problem stvaranja nove rok-scene u Srbiji star je koliko i sama scena i ovo bi bio

samo jedan u nizu lokalnih paradoksa da ne postoji jednostavna činjenica: niko je ne

ometa. Nova scena, nova kretanja u rok i pop-muzici nikad ne nastaju, tako nas istorija

uči, na bilo kakvim festivalima, već u garaži, u sobi, u podrumu, u vešernici, u gnevu,

  4  

kao izaozov, kao avantura. Ono što postoji kao niz festivala, “Gitarijada”, takmičenja

bendova, “tezgi” posvećenih bezbrojnim jubilejima nema u sebi ništa od pobrojanih

komponenti.

Najlakše bi bilo optužiti gramzive producente i organizatore kojima su samo

velika imena i još veće pare pred očima, najteže: same sebe ali taj put najlakše vodi

spoznaji. Od davno pohabane parole njihovih roditelja “sve, sada i ovde” svi oni koji se

sećaju Tita “kao kroz maglu” ili ga smatraju za marku kubanskih cigariljosa došli su do

“opušteno” (što je, uzgred, ušlo i u reklamu za pivo) i u takvom stanju, sličnom

omamljenosti posle (dopisati koliko) piva na Kalemegdanu po avgustovskoj žezi, ušli u

sistem. Pravila igre se podrazumevaju, Crta-Preko-Koje Se-Ne-Sme nas se ne tiče jer je

povukao “neko ko misli na sve”, tranzicija je, vreme nesigurno, treba funkcionisati a ne

misliti, reprodukovati a ne stvarati. I, nakon naporne radne nedelje, eto nama odmora,

fine, za svaki režim poželjne svirke & pijanke. Nagomilana energija je otišla u željenom

pravcu, vikend je protutnjao i hajdemo ponovo na posao.

Nije bitno koliko su oni mlađi od trideset godina već ušli u sistem, kao slikari,

pisci, muzičari, čak bi bilo uzaludno prebacivati bilo šta ljudima koji su izgubili više od

decenije zaglavljeni u strogo kontrolisanom ludilu. Tužno je, u suštini, što velika većina

nema iskustvo ne-pripadanja “tezgi”, sistemu, jer ono može kasnije samo obogatiti i

učiniti boljim i iskrenijim ono što rade a ako tog iskustva nema oni će sasvim sigurno

funkcionisati ali, da li će misliti? Ma, samo “opušteno”.

(Književni list, 2003)

  5  

Desna skretanja i provokacije u stranoj pop i rok muzici

NATIONAL FRONT DISCO

Za razliku od naših balkanskih prostora na kojima se može manje-više povući neka

jasna razlika između onih koji su „skrenuli udesno“ i „još desnije od toga“ na „trulom i

kapitalističkom Zapadu“ je situacija značajno drugačija. Bela Hamvaš je taj razlog u

pristupu prikazao svojom čuvenom mišlju, parafraziram, da su na komunističkom Istoku

„90% govana i 10% meda i da su oni jasno odvojeni dok je na Zaspadu odnos 50-50 ali

su pomešani“. Dosledni i otvoreno desničarski i rasistički bendovi na svetskoj mejnstrim

sceni se teško mogu iščačkati a koprena političke korektnosti se često koristi da bi se

maskirale poruke koje su daleko od humanističkih. Postoji i još jedan aspekt ove priče

kojeg su se u bivšoj Jugovini dotakli „Leibach“ i njihova NSK a to je korišćenje naci-

imidža da bi se isprovocirala publika i ispričala takođe priča o prikrivenim

totalitarizmima savremenog društva.

DUH ENOHA PAUELA

Rasna segregacija je pratila savremenu popularnu muziku još od njenih postanaka,

dvadesetih i tridesetih godina, negde u glibovitim krajevima delte Misisipija gde su

bluzeri poput legendarnog Roberta Džonsona trampili svoje muzičke bisere za bukvalno

šaku dolara da bi, trideset-četrdeset godina docnije, beli muzičari okretali milione

zahvaljujući obradama ovih, danas, klasika. U rokenrolu se, od njegovog formalnog

nastanka oličenog u Bilu Haleju i njegovim „Kometama“, itekako gledalo ko je koje boje

kože. Tako legenda kaže da je Čak Beri zvučao lokalnim di-džejevima „belački“ pa su ga

puštali ne znajući njegovu pravu boju kožu a Riči Valens (videti „La Bamba“), muzičar

meksičkog porekla, je „mogao da prođe“ jer je izgledao kao pripadnik nekog

mediteranskog naroda. O problemima koje je Net King Kol imao oko svog šoa na

televiziji i da ne govorimo kao i o nikad razjašnjenoj smrti genijalnog pevača i borca za

građanska prava američkih Crnaca, Sema Kuka.

U drugoj polovini šezdesetih godina se situacija polako, ali zaista polako menja sa

usponom diskografskih kuća koje su favorizovale crni soul zvuk, „Atlantikom“ i

„Motaunom“. Paradoksalno, sa pojavom „Bitlsa“ i „Stounsa“ (beskompromisnih bluzera

na početku karijere ) opet je to što ste beli i imate dugu, ravnu kosu postalo prednost u

  6  

odnosu na crne izvođače i autore koja se osećala kako po broju fanova tako i konkretnoj

zaradi i „društvenoj prohodnosti“. A dolazilo je i do užasnih događaja kakav je bio

festival u Altamontu 1969. godine kada je obezbeđenje , idiotoki sastavljeno od „anđela

pakla“, ubilo mladog Crnca iz publike. Društveni aktivizam, protivljenje rasnoj

segregaciji i ratu u Vijetnamu koje je dolazilo od belih muzičara često je nailazilo na

odgovore kolega koji su se mogli tumačiti i kao prozivka i zagovaranje ekstremno desnih

stavova.

Tako je rok grupa „Lynyrd Skynynrd“ u svom najvećem hitu „Sweet home

Alabama“ iz 1974. godine reagovala na pesmu Nila Janga (mnogo kasnije će isti, kao i

ZZ Top, Boga pitaj zbog čega, podržati Roanlda Regana) „Southern Man“ u kojoj je

osudio duh rasizma koji je vladao južnim delovima SAD. Mada je kasnije „Sweet home

Alabama“ doživela brojna tumačenja, počev od onog da je Nil Jang u njoj kritikovan

zbog predrasuda prema svim Južnjacima uopšte, te da je pesma u stvari istovremena

osuda desničarskog guvernera Alabame, Džordža Valasa koji je dobio svojih nekoliko

negodujućih „bu hu sekundi“ ipak su stihovi: „Votergejt mi ne smeta/ da li tvoja savest

smeta tebi/ reci istinu“ ostali neobjašnjeni. Bend se, pak, distancirao od Valasovih

rasističkih izjava i 1976. podržao kandidata demokrata,. Džimija Kartera na izborima.

Negde u to vreme, 1975. godine, Erik Klepton, muzičar koji dobar deo svog opusa

duguje upravo bluzu i njegovim crnim korenima je, dolio ulje na svoju tada opadajuću

karijeru već prilično skrhanu ovisnošću od alkohola i heroina. Na koncertu u

Birmingemu, vidno intoksiran, Klepton je izrazio brigu zbog pretnje da će Britanija,

zbog velikog broja doseljenika, kako sa Kariba tako i iz Afrike, postati „crna kolonija“ i

izjavio sledeće: „ Mislim da je Enoh Pauel u pravu... Izbacite crnje napolje! Postarajte se

da Britanija ostane bela!“ Inače, „Postarajte se da Britanija ostane bela!“ je slogan

ekstremno desnog Britanskog nacionalnog fronta (BNF), pobratima „Nacionalnog stroja“

u Srbiji. Docnije, u ovom veku, u više navrata, pribran i trezan, Klepton je izjavio da je

„Pauel izuzetno hrabar“ i da njegove političke poglede „ne smatra rasističkim“ kao ni

svoje na kraju krajeva, jer je to „besmisleno“.

Kratka istorijska elipsa: Enoh Pauel je britanski desničarski političar koji je 1968.

godine, kao konzervativac, održao čuveni govor o „rekama krvi“ koje će poteći a u vezi

  7  

sa ilegalnim doseljenicima u Britaniju i pozivao na „hitnu akciju“.Docnije se priključio

desnoj Alsterskoj Unionističkoj Partiji iz Severne Irske.

MRŠAVI BELI VOJVODA I DRUGE PRIČE

Pauelov lik i delo su, da iznenađenje bude veće, bili insipirativni i za rokera za kojeg

se ne može reći da je „model za desničara“, iz alternativne muzičke scene poteklog,

crnim soulom opsednutog, otvoreno biseksualnog, kosmopolitskog, provokativnog

docnije oženjenog sa Iman, manekenkom somalijskog porekla, Dejvida Bouvija. Da li

zbog toga što priča o miru i ljubavi nije više „pila vodu“ a šokantne izjave stale na

bitlsovskoj „veći od Isusa“ priči ili zbog nastojanja da nakon počivših Cpt. Toma, Ziggy

Stardusta, Alladina Sanea što više uđe u novi lik Thin White Dukea tj. arijevskog

plemića koji je postao rok-zvezda ili kokainskih odluka, provokacije ili nečeg četvrtog

(isnpiracija rasističkim društvom „Tula“, Ničeovom filosofijom i Kroulijem je jedna od

verzija) tek Bouvijeve izjave su sablaznile svet. Navedimo neke: „danas niko nema

prave sledbenike osim Enoha Pauela“, „Britaniji treba fašizam da je dovede u red“, „

Hitler je bio jedna od prvih rok zvezda“ su ( kao i Kleptonove) alarmirale britanske

rokere pa je napravljena kampanja RAR iliti Rokeri Protiv Rasizma. Sam Bog zna koliko

je takva stvar potrebna u Srbiji!. Da stvar bude smešnija, 1976. godine, na 1. maj, Bouvi,

koji se udidio kao pomenuti zlatokosi grof, je iz svojih kola pozdravio fanove naci-

pozdravom. Bouvi je poricao da je to ikad uradio i tvrdio da je samo mahao

fotoreporterima i u više navrata davao izjave u kojima je objašnjavao da nije fašista i da

ga je ponela sopstvena teatralnost. . RAR je, s druge strane, imao uspešnu kampanju i

održao niz koncerata a učestvovali: „Clash“, „Sham 69“, „Buzzcocks“, „Misty In The

Roots“...

Slom britanske ekonomije, nastupanje konzervativaca i pojačane rasne tenzije odrazili

su se na britanskoj rok sceni nizom neobičnih incidenata. Tako su se iz provokacije, „The

Jam“ predstavljali kao „torijevci“ (konzervativci) i to, kako je naveo Pol Veler, iz inata,

jer su se britanski muzičari mahom izjašnjavali kao laburisti mada je on sam lično, „ako

je to uopšte bitno, glasao za laburiste“. Ne treba zaboraviti ni da se bendu prebacivalo

preterano korišćenje britanske nacionalne zastave, tj. „Union Jacka“ (što je prebacivano i

brojnim „britpopovcima“ devedesetih) na šta je odgovoreno da su oni samo svoju

zastavu „povratili od desnice“. Sid Višiz iz „Pistolsa“ je nosio majicu koja je bila zastava

  8  

Trećeg Rajha... Ska bend „Madness“ je, u svojim korenima povezivan sa „skinhedima“

(mada su, sedamdesetih, postojala dva „ćelava“ pokreta- nacistički i „crveni“ – na

„nularicu“ ošišani radnici svih rasa, antirasistički levičari) i izjave da im „nije bitno da li

su u publici pripadnici Nacionalnog Fronta sve dok se zabavaljaju“ kao i spotovi u

kojima se pojavljuju „skinhedi“. Sve je to stvaralo utisak da su „Mednesi“

ultradesničarska grupa što nisu ali su zbog kontroverzi koje su izazvali, takvu reakciju

mogli da očekuju. Ljubav „skinsa“ prema ska zvuku koji je potekao sa Jamajke je

neobjašnjiv fenomen- moj poznanik , nekadašnji muzički saradnik na radiju je bio, oko 2-

3 sata ujutru primoran od grupe pripitih „ćelavaca“ koji su se ušunjali u studio da „zavrti

nešto od „Mednesa“, pod hitno“.

DA LI JE „CRVENI KLIN“ OTIŠAO DO „GRADA SUNCA“?

Osamdesete godine su donele MTV i, gle čuda, program u kojem su se prvih par

godina retko pojavljivali crni muzičari. Ko je od belih rokera to primetio među prvima?

:Dejvid Bouvi... No, iako se MTV postepeno otvarao mada je sa skepsom gledano na

nove muzičke pravce kao što su rep ili hip-hop pojavile su se neke nove „gaže“ za

popularne muzičare. Jedna od njih, Sun City, bila je u središtu bantustana pod imenom

Bofutatsvana u Južnoafričkoj Republici koja je grcala pod aparthejdom i ako se ovaj

kompleks luksuznih kockarnica i hotela mogao sa nečim porediti bila je to recimo Kuba

za vreme diktatora Batiste ali sa još siromašnijim okolišom. Tu ste, ako ste bogati i beli

mogli da slušate: Lindu Ronštat, Reja Čarlsa, „The Queen“, Roda Stjuarta kako pevaju u

senci vešala koja su se pravila za crnu većinu što ne govori o rasizmu izvođača koliko o

ljubavi prema Svemoćnom Dolaru (u ovom slučaju: južnoafričkom randu) .

S druge strane je postojao i valjani odgovor, osuda pristajanja na primanje para od

rasističkih vlasti, „Sun City“ album izdat 1985. godine sa brojnim poznatim

muzičarima: Brus Springstin, Lu Rid, U2, Piter Gabrijel,Ringo Star, Litl Stiven, Afrika

Bambataa... No, bratimljenje bez obzira na rasne ili etničke barijere nije uvek nailazilo

na odobravanje. Tako je Run-DMC naleteo na veliki odijum rokerske američke

(dominantno bele) publike zbog obrade „Aerosmitovog“ hita: „Walk This Way“ a da

stvari budu gore, na snimanju legendarnog spota u kojem su učestvovale obe grupe došlo

je do sukoba između bele i crne publike.

  9  

Pop ikona osamdesetih ( i ne samo te dekade) i jedan od najboljih britanskih vokala i

tekstopisaca, „Papa Bedaka“, eks- Smits, Stiven Patrik Morisi je, gledajući da šokira i

provocira ( ili je iznosio iskreno mišljenje što do dana današnjeg nije javnost nije

raščistila) otišao predaleko u više navrata tako da su mu se omakle izjave da je „rege

najrasističkija muzika“ i da „ne mrzi Pakistance ali su mu nepodnošljivi“a tekstovi

pesama „National Front Disco“, „Asian Rut“, „Bengali In Platforms“, „Irish Blood,

English Heart“ i dalje izazivaju seriju najrazličitijih tumačenja. Iako protivnik

desničarenja Margaret Tačer, kraljevske kuće Vindzora, socijalista, učesnik nastupa „Red

Wedgea“ ili “Crvenog klina“) (kampanja britanskih rokera za laburiste u kojoj su

učestvovali njen osnivač, Billy Bragg te Madness, The Smiths, Paul Weller, Jimmy

Sommerville, Lloyd Cole...) i, vo vremja ono, provokativno seksualno ambivalentan

popularni Moz je 1992. godine, na Madstock! koncertu, inače ponovnom okupljanju

„Mednesa“ , izazvao skandal kojeg se mnogi i dan-danas vraćaju. Naime, Morisi je,

ispred platna na kojem je bila reprodukcija fotografije dve „skins“ devojke, mahao

britanskom zastavom koja mu je bačena što je izazvalo sukob rasističkog i

antirasističkog dela publike. Da bizarnost bude veća, jedna od pesama koje su tog dana

bile na Morisijevom repertoaru bila je „Suedehead“, o „suedehadu“ žargonski rečeno-

„skinsu“ „pristojnijeg“ izgleda koji krije svoje homoseksualne sklonosti. Naravno ,

Morisi je porekao bilo kakav rasizam u svom delu i političkim stavovima a tokom ovog

veka je osuđivao, austrijskog ultradesničara jerga Hajdera, rat u Iraku (sa posebnim

opljuvkom na eks-predsednika SAD, Buša) i pružao javnu podršku demokratskim

kandidatima Keriju i Obami.

THIS IS THE DAWNING OF A NEW ERROR....

Desničarenje na svetskoj rok –sceni je, primetili ste već, daleko od pijanog balkanskog

pisanja koračnica. Ne samo zbog krute “političke korektnosti“ već i zbog istorijskog

nasleđa Drugog svetskog rata ono predstavlja opasan hod po oštrici zbog kojeg možete

lako dobiti etiketu nacoša, hejtera, desničara, imperijaliste i čega sve ne, bili vi to ili ne.

Provokacija ne dozovljava više opštost ili koketiranje sa ekstremima već preciznost i

jasno određivanje u odnosu na sve nijanse političkog spektra a to ne znači veću cenzuru

nego veću promišljenost i veću odgovornost. Pojašnjeno: veća kontrola javnog mnjenja i

sankcionisanje, naročito u poslednjih dvadeset godina, drastično su promenili odnos

  10  

rokera prema javno izgovorenoj reči. Da li je to promenilo njihova iskrena politička i

ideološka ubeđenja je sasvim drugo pitanje kao i ono glavno: Ko su sada ultradesničari i

rasisti? Na trenutke se čini da je na Zapadu bilo lakše kad su se javno izjašnjavali. Kod

nas se barem ( u većini slučajeva) tačno zna ko je gde.

(E-novine, 2010)

I MI TOMPSONA ZA TRKU IMAMO

Rokenrol muzika, pop muzika, nazovite je kako god hoćete, nije uvek samo ono što

vam se čini jer „there is more to the pciture than meets the eye“ ko što reče Neil Young a

pritom ne mislim na izakanu priču o puštanju „Stairway to heaven“ od Led Zeppelina

unazad. Reč je, dabome, o političkim porukama. Baš zbog činjenice da većina

obožavalaca smatra pop ili rok zvezde za uglavnom apolitične libertince, hedoniste,

svetske ljude ili,u ne u malom broju slučajeva, okrenute idejama koje naginju humanizmu

ili nekoj od nijansi levice pažnju mi je privukla ta takozvana „desna manjina“ kako u

našoj tako i u stranoj muzici. Ispostavilo se, naravno , da to nije većina ali je sigurno da

su prilično brojni ili da, u nekim slučajevima, poznati bendovi ulaze u projekte za koje

ne znaju u kom pravcu idu.

NEKA TVOJA GITARA SVIRA KO ŠTO MOJ „HEKLER“ ŠTEKĆE....

Nisu toliko daleko devedesete kad smo mogli da kažemo da je u ovo zemlji mutnim

sjajem ferceralo hiljadu nijansi prljavosive pa ste tako mogli da gledate esktremne

desničare iz SRS-a u koaliciji sa „crvenima“ iz SPS-a (u suštini ideološki pobratimi koji

izbegavaju da nose crnu boju zbog uroka) u sukobu sa najvećom opozocionom, gle čuda,

desničarskom SPO. Srbovanje je, ako izuzmemo par čestitih izuzetaka i projekat

„Rimtutituki“, počelo da se seli iz šatre na stejdž. Pozni i komatozni opus „Riblje Čorbe“

koji, eto, traje već dvadeset godina, samo je vrh ledenog brega i veliko ništa u odnosu na

pevanje koračnice paravojne formacije od strane Bore Čorbe, Vladimira Savčića-Čobija i

Zorana Kalezića koja je emitovana čak i preko jedine slobodne televizije u Miloševićevoj

Srbiji- „Studija B“ sa karakterističnim refrenom: „U boj, u boj Srbine moj“ a ko ima

želudac za to evo i linka http://www.sarajevo-

x.com/forum/viewtopic.php?f=1&t=61098&p=2552787. A ako vam nije dosta toga

  11  

spomenućemo i „Galiju“, večito nasukanu u ideološkom mulju Sloboleskuove ere i

legendarno „Pravoslavlje“, narodno veselje.

Priča za sebe, a predstavlja opasno hodanje između stava i provokacije, je skaska eks-

ju rok istorije započeta još početkom osamdesetih. Naime, famozno mahanje kandilom na

koncertu i druge sitne provokacije na nacionalno-ideološke teme grupe „Idoli“ delovalo

je, devedesetih krajnje naivno (mada dva člana postave danas drmaju zemljom) u odnosu

na obrijane glave ( i ne samo njih) koje su sledile „Direktore“. Iako su njihovi tekstovi

bili usmereni uglavnom na ljubav prema pivu i mržnju prema vladarskom paru i

„crvenoj“ ideologiji, „Direktori“ su, pored „Ritma nereda“ i „Šahta“, koketirajući sa

„skinhed“ ikonogradfijom i samim tim ideologijom iskoračili na nesigurno tle na kojem

su se u Velikoj Britaniji u više navrata okliznuli „Madness“ i „Sham 69“.

SRCE JE NEGDE LEVO

Posebna nakaza u okviru postdejtonskog frik-šoa bila je JUL, avangarda

ratnoprofiterskih plutokrata i jastuk za udarce namenjene SPS-u. Okretanje mladima

(prevedeno na srpski-vrbovanje) praćeno je nezapamćenim densačinama u reklamnoj

kampanji i najogavnijim sloganom ikad – (okej, uz onaj DSS-ov „Živela Srbija!“) JUL

je kul! A da se srce otkrije na levoj strani ako je novac u desnom džepu od košulje

shvatili su na vreme „stari rokeri“, Toni Montano i Viktorija ali i grupa „Tap 011“ koja

je, u nastojanju da sedi na obe stolice, izviždana na studentskom protestu 1996. godine.

Najsmešnije od svega je bilo to da je Montano, posle petooktobarske revolucije, ustvrdio

da je on u stvari sve vreme „rušio sistem iznutra.“ Three cheers for you, well done old

boy!

Ne znam stvarno način za subverziju ako pristajete da učestvujete na JUL-ovskoj

kulovskoj svečanosti na kojoj vas niko ne voli osim možda nekoga ko vam je sredio

„tezgu“ i gde se sve odvija kao u nekom socrealističkom potpuriju: prvo govorancija, pa

razmetanje video-bimom da se vidi da smo moderni, pa narodnjakinja da vas razgali, pa

KUD i frulaš da vas dirnu, pa govorancija, pa zbunjujuća kupjena džezerka, pa još spike,

pa olinjali roker da vas ubedači, pa opet govorancije od strane Šefice, pa onda opet malo

narodnjaka i razlaz! Subverzija, sve je to subverzija!

VREME DUHOVNE OBNOVE I RAZGRADNJE

  12  

A onda dolazi famozna petooktobarska revolucija i predsednik Koštunica, „umereni

nacionalista“ što u prevodu na narodski znači: nećemo da se bijemo-još smo slabi. U

takvim okolnostima, a naročito u klimatu koji neobično podseća na Vajmarsku

Republiku, treba narod filovati optimizmom ali mu i dati nešto „naško“, tek da ne

pomisle da su zaista dosegli dno svoje istorije. I eto, mladih i ne tako mladih, nacionalno

osvešćenih bendova i kreativnih pojhedinaca okupljenih oko ultimativnog SPC (Serbian

Politically Correct ili Srpska pravoslavna crkva) projekta „Pesme iznad Istoka i Zapada“

http://yuforum.net/va-kompilacije/pesme-iznad-istoka-i-zapada-50428/. Hej, pa tu su

(gotovo) svi naši drugari iz opozicionih dana a ima i nekih novih iz: Partibrejkersa, Qrvi,

Bjesova, Darkvuda, 357, Plejboja, Džukela, Goblina i ko bi sve nabrojao. Trust rokenrol

mozgova u muziku prenosi reči velikog ekstremnog desničara i antisemite vladike

Nikolaja Velimirovića.

Kao mur na ovu tužnu priču o povampirenoj i danas, u nijansama prljavosive,

dominantnoj desnici, dolazi i storija o povratku Neše Galije i muzici za ultimativni „SPS

movie“, razonodu svih pravih „osmanlijskih Srba“- „Zonu Zamfirovu“. Tugaljive

Nešine melodije ukalupljene u pusto poluorijentalno vreme kad je patrijarhat bio glavni u

seljačkoj, domaćinskoj zemlji a stranci su smatrani za smešne karikature koje zalutaju

svakih pedeset godina, konzumirane su od preko milion ovisnika u bioskopima plus

diskovi, pa javni nastupi. Lepe su to parice! A u tom našem „samootkrivenom“ ključu

ječe nam još uvek u ušima saharinsko „Lane moje“ i zaludna „Molitva“ na mitingu

SRS-a, kao najpopularnije melodije bacile su nas u samodovoljni etno koji je uradio ono

što Miloševićev sistem nije uspeo- razbio lice pop i rok scene do neprepoznavanja.

(E-novine, 2010)

PRIKAZ ALBUMA WOODEN AMBULANCE – INTERSECTION

PANONSKA AMERIKANA

Mnogo je vode proteklo panonskim rekama od vremena poslednje invazije vojvođanske

scene devedesetih prošlog veka. Ako se po ovom albumu dan poznaje – nakon art-

rokerskog, pankerskog, novotalasnog, „brzi bendovi Srbije Sunca“ na nebo iznad ravnice

je okačeno novo, melanholično Sunce i zove se Wooden ambulance. Reč je o autorskom

  13  

projektu, prvencu Gorana Grubišića iz subotičkog benda „Ana Never“, nezavisnom

izdanju koje ne želi da se skloni iz „biblioteke“ mog Windows Media

Playera. „Intersection“ je, rekli bi neki, zatvoreno, nekomunikativno (nije otpevano na

srpskom već na engleskom), sporijeg ritma. Intersection je ostvarenje koje verovatno ne

može naći neku komercijalnu prečicu do srca naše publike. Naravno, u ovoj sredini sve

spomenuto predstavlja veliki problem. Da ne govorimo da su pesme često lične,

prigušene, kao da dopiru ispod neke membrane pokrivene patinom. E, dragi moji, sve što

je vama minus predstavlja apsolutni plus ovog albuma. Glas, napukao, koji povremeno

zvuči kao Tom Waits (moj vejtsološki favorit je Bringing Ladders Into Sea), pa kao

Stuart A. Staples iz Tindersticksa ( Dishonest, lepa numera u kojoj Grubišić peva kao

pomenuti sa nešto više ima više više „šmirgle“ u grlu), pa dobije propovedni ton Nicka

Cavea vodi nas kroz lavirinte vojvođanske prerije. Muzika se, naravno, oslanja na

pobrojane uticaje a možemo spomenuti i Walkabouts, Willard Grant Conspiracy, Neila

Younga a pesma Let It Go neodoljivo podseća na onu ranu fazu Tindersticksa poznatu

kao Asphalt Ribbons. Jednom rečju, uzori postoje i predstavljaju najbolje moguće. Zvuk

albuma je rezultat šarolikih uticaja. Tako u istoj pesmi čujete skoro detinjasti metalfon,

pastoralni bendžo, diskretne, pospane tonove slajd gitare, violinu ili čelo s nekim čudnim,

skoro keltskim prizvukom. Isproduciran berz greške, ritmički i melodijski izbalansiran,

ovaj album deluje kao nonšalatna, lagana šetnja kroz prostranstva amerikane i dok sam ga

slušapo pomislio sam da je sniman negde „napolju“. No, ono što se čini kao jednostavno

je često i najsloženije. Da ne dužim- umesto preporuke i kitnjaste završnice eto linka za

besplatni download albuma…

(Afirmator, 2012)

IZVEŠTAJ SA BEER FESTA

AAAAAMAAAAN I AMIN!

Neke stvari vezane za beer fest ostaju neobjašnjive: zašto nema slovačkih i makedonskih

piva, zašto ljudi piju ono što mogu da kupe na ćošku umesto neke nama egzotične marke

i, konačno, šta će nam, vrag mu babin, prangijanje narodnjaka plus metal rifovi? Na to

pitanje nisam mogao da dobijem odgovor ali, znate, to je grupa „Hypnotized“ i, mogu

  14  

vam reći samo jedno: koliko god da sam bežao od scene nisam pobegao dovoljno daleko.

Da sam popio koje pivce više verovatno bih dobio maniju gonjenja i trčao sve do reke

vičući: Izađi mi iz glaaaaave!. Ovako – ćuti i trpi! To je karmička kazna što mrzim

narodnjake i mrštim se svaki put kad neko spomene i „f“ od „folka“. Da se ne shvati

pogrešno, pošto smo danas svi veliki formalisti i perfekcionisti – sve je to tačno

odsvirano,izdžilitano i, šta s tim? Koja je poenta? Ali, ja postavljam zastarela pitanja. U

zlatno vreme roka postavljalo se pitanje:“ Šta ovo znači?“ ili „Da li ovo donosi neki nov

kvalitet?“ Danas je dovoljno: „Da li je dobro zapakovano?“. I, jeste, lepo je zapakovano.

Slušaš Hypnotised i mašeš olovkom ispred očiju – levo – desno, levo – desno… Opusti

se, slušaj turbo-metal, padni u trans, meditiraj, slušaj moj glas, glas frontmena.Ponavljaj

za mnom: Ja volim Hypnotised, ja volim Hypnotised,ja volim… Ne, nema šanse!

ZAŠTO NIKAD NE ZATVARAŠ ZUBNU PASTU?

Šta da kažemo o nekim drugim inovacijama? Recimo, povećanom broju TOI-

TOI ćenifa? Pa, da citiram stari vic, kad se seljak hvalio kućom i komšija mu kaže: Jeste,

lepo si sve sredio ali ti je „čučavac“ predaleko.“ A ovaj će mu na to: „Nije daleko ako

pođeš na vreme“. I, tako je i bilo. Ko god je bio blizu scene morao je da se lepo napešači

dok stigne tamo gde je car stigao lir džetom (a ne peške). Naslušao sam se i upozorenja –

pažjivo proveri, ne naručuj točeno jer će da ti sipaju domaće umesto stranog. Samo

limenke, ništa točenke. Šamarantno, nema šta. Cene nisu toliko šamarantne, na svu sreću.

A kad smo kod vopsa – eto nama „Ladnog piva“. Ne može se reći, u formi su, repertoar

letnji, dinamičan i neopterećujući. Frontmen Mile Kekin, standardno komunikativan i

razigran, uvod sa violončelom – intrigantan, recimo, dobre duvačke sekcije, pravoverno

pank-rokersko prženje, sve je to na jednom mestu. Čini se da „Pivce“ pokušava da popuni

prazninu koja je ostala s raspadom onog starog „Zabranjenog pušenja“. Publika se

koncentriše opo bine i, čini se, nema nešto mnogo sveta kao prethodnih godina. Believe

you me, neki mamlazi dolaze s bebama u kolicima ili sitnu decu nose na ramenima.

Ljudi, jedno je rokenrol zabavište a drugo su rokenrol „pačići“ i oni su za kućnu

varijantu.

  15  

Kad smo već kod „jugonostalgije“ ne treba zaboraviti na Vlatka Stefanovskog. To je

zapravo i nemoguće. Najveći (ili jedan od najvećih) eks-jugoslovenski gitarista servira

„Jovano, Jovanke“, „Mamurni ljudi“, „Si zaljubiv edno mome“… Inače, jeste li primetili

kako na svakom rok koncertu, negde sa strane, ali blizu bine, iskusno stoje dva zarozana

kosijanera. Čupkaju bradice, prekrstili su ruke i važno komentarišu i najmanji detalj: „ E,

ovde je malo falilo da promaši ton, e , ovde treba da ga kotira na dvanaestom, e, čuj mu

repertoar – Vlatko ide na „siguricu“, stari tezgaroš, i vidi ga, deluje kao da se uopšte i ne

trudi, pazi, vidiš kako je pun sebe…“ Da, da, ljudi, i to sam čuo! Ama, čoveče, kritičaru,

ko si bre, ti? Inkarnacija S.R. Vaughana? Vlatko svira kao zmaj,u muzici je četiri

decenije, živi od toga i, da znaš da sviraš 1% kao on nos bi ti bio u oblacima.

Ovo veče „stare garde“ iz bivše Jugovine završilo se ( bar za mene) sa koncertom Ramba

Amadeusa. Insistirajući na snimanju „đece u prvim redovima“ i uzvikujući „Ramba za

predsednika“, Svjetski Giga Mega Car (ne znam da li se na to sad odaziva ili je smislio

novi artistički pseudonim) je, prosto rečeno, uzeo svoj repertoar i bacio ga u blender.

Vrcavo, brzo, tehnički savršeno odsvirano ali, iskreno, više bih voleo da je svakoj pesmi

posvetio zadovoljavajuću pažnju, naročito onim sa dugom i sumanutom pričom kao

„Holesterol i rokendrol“.- Ali,da vidiš vraga, on malo „Regiment po cesti gre“, pa „Guru

Sizif“ pa , šta li je ono, mislim „Glupi hit“ pa fank sobom samim… Zabavno, ali se čovek

malo zgubi. Ne mogu da zamislim kako je njegovom bendu – s jedne strane zabavno, a s

druge strane, iako vrhunski muzičari, izlomiše se jureći ga. Mada, to se , na svu sreću, ne

čuje. Možda su u neko parapsihološkoj vezi sa Antonijem Pušićem? I tu veselje traje do

pred zoru ali o tome neka priča neko drugi. Ja sam zbrisao kući, nozdrva punih prašine.

Mokri pozdrav –apćiha!

(Afirmator, 2012)

  16  

PEPIKO, PEPIKO, KAD ĆEMO NA CALEXICO?

Sinoćnji koncert američkog indie -tex-mex benda „Calexico“ spada u primere kako

prava, velika svirka velikog ( po broju i kvalitetu članova benda) treba da izgleda. Dvojac

Burnes/Convertino (ex-članovi legendarnog „Giant Sand“) koji stoji iza cele priče uspeo

je da, u dve decenije dugoj karijeri,spoji dva sveta s jedne i druge strane Rio Grandea.

Oko dve hiljade ljudi je, na teniskom terenu Odbojkaškog kluba Partizan (o, da, zvuči

čudno ali je to pun naziv) a na Malom Kalemegdanu, gledalo ovaj bend koji nas je vodio

kroz svetove saguaro- kaktusa, zadimljenih kubanskih barova, napuštene farme američkih

naseljenika i marijači – jutra uz mamurluk i još jednu „margeritu“. Okrenuti

promovisanju svog novog albuma „Algiers“ momci iz „Calexica“ (izdvajam „Epic“ i,

naročito, psihodeličnu numeru „Para“) nisu zaboravili ni svoj veliki hit „Crystal Frontier“

(umiksovan sa „Guns Of Brixton“ od Clasha) kao ni „Banderillu“ (čuli smo ovaj

instrumental u seriji „Breaking Bad“). Može se reći da su Calexicanci naprečac osvojili

publiku. Joey Burnes, mladolik, kao d su ga stavili u neku vremensku kapsulu, očigledno

dobro raspoložen i usviran, podsticao je svako malo publiku da se pridruži i tapše uz

zarazne ritmove. Mada, mnogo podsticanja i nije trebalo kad imate neuobičajen

kantriMexico glas te članove duvačke sekcije koji imaju zavidne vokale a na spisku

instrumenata koje sviraju na sceni nalaze se: harmoniku, gitara, truba, ksilofon. Slajd

gitara je, za vreme ovih fantastičnih promena, u rukama lead guitariste postajala testera i

rezala vam srce na pola. A onda slede rokabili brzalice, gitare bremenite fuzzom i

mudrostima pustinje koje kao da su došle iz neke Thin White Rope/Sonic Youth

radionice. Basista je sve vreme delovao kao da ga je dobra vila maločas čuknula

čarobnim štapićem i rekla: „Od sad si genijalan muzičar a imaš i dobar glas“. I on svira li

svira i ne veruje šta mu se dešava.

  17  

Beše to sparno veče bez daška vetra na prašnjavom terenu uz, po pravilu, mlako pivo i

drčne tipove koji uleću preko reda ali su ubrzo svi su zaboravili na surove životne

činjenice. Pred nama su bili ljudi koji su svaku pesmu svirali s velikom posvećenošću i

preciznošću a opet su to činili da to izgleda kao da usput pišu famoznu

razglednicu. Naime, mediji su bili puni spiskova zahteva koje su Joey & ekipa stavili

pred organizatore svirke. Jedan od tih zahteva je bio da im obezbede razglednice

Beograda i poštanske marke. Neko bi rekao preterano, drugi bi rekli staromodno i

romantično što uz muziku Calexica itekako ide. Ovim momcima je, što se publike

tiče, oprošteno sve, pa čak i to da pesmu Fleetwood Maca “ Go Your Own

Way“, izvedenu za vreme bisa, umiksuju sa „Love Will Tear Us Apaprt “ od Joy

Division. Na neki čudan način, ova mešavina je funkcionisala. N0, kako to obično biva,

kad bend ima toliki staž iza sebe, uvek ostane neka pesma koju ste želeli da čujete a nije

je bilo na plejlisti. Naravno, tone umanjuje ugođaj ali, ako Calexico dođe ponovo u

Beograd,a sudeći po reakciji publike ima itekako dobre razloge za to,evo moje male

dopune:Jesus&Tequila, Tulsa Telephone Book, The Ballad Of Cable Hogue.

(Afirmator, 2013)

ODLAZAK DOBROG DUHA PRERIJE – JJ CALE

Jedan od najuticajnijih i najpotcenjenijih rok muzičara današnjice, JJ Cale (John Weldon

Cale) , umro je 26. jula od srčanog udara, u 74.godini života. Rok muzika je izgubila

velikog gitaristu i kompozoitora, autora hitova Cocaine i After Midnight ( Eric Clapton je

zaradio milione na ovim obradama), They Call Me The Breeze (Lynyrd Skynyrd),

Sensitive Kind (Santana ), Magnolia (Beck), Going Down (Keith Richards) i pregršti

pesama koje ste verovatno čuli ali ne znate da su njegove jer ih redovno zalepe za neku

cool-reklamu za satove, automobile ili šta god. Rođen u Tulsi,Oklahoma, JJ Cale je

započeo karijeru kao „čovek iz senke“, svirao u malim bendovima, bio studijski muzičar

i, sve u svemu, imao „show biz blues“ kako kaže u jednoj pesmi. Na prvi pogled

prosečne pojave, neupadljiv, bez nekih velikih glasovnih mogućnosti, povučen ali ne i

miran (govorio je za sebe: “ ja sam, u suštini, nervozni drkadžija“), nastanjen u skromnoj

  18  

kući ispred koje nema ničeg osim psa koji laje na prolaznike, Cale nije delovao kao neko

ko će postati rok-zvezda i on to, ako se držimo stereotipnih merila, nikad nije ni bio. Ali,

po onome što je uradio je to bio mnogo više nego brojna izvikana imena.

OKIE

Muzički, JJ Cale je epitom onoga što je cool u popularnoj muzici jer u svom delu na

jedinstven način sažima rock, rockabilly, jazz, blues, country i, s vremena na vreme,

tople ritmove sambe ili rumbe. Ne žuri se nigde, a ipak, sve pesme su mu uglavnom do tri

minuta duge, imaju tri akorda i u njima kaže sve. Naravno, specifična fingerpicking

tehnika daje žicama taj fini, meki zvuk koji vas poziva da se opustite ali i zamislite nad

svakim tonom. Bio je, pored toga, i promišljen i zahtevan producent. Caleov vokal, iako

nikad nije u prvom planu, imao je svoju lepotu i snagu i autentičnost – umoran, hrapav,

pomalo dilanovski, išao je s pesmama kao pivo s takosima. Ugledajući se na Calea, Mark

Knopfler je formirao Dire Straits, dodao celoj priči komercijalniju auru, duplirao i

troduplirao dužinu pesama, ubacio kilometarske solaže umesto kraćih i sažetijih i zaradio

milione.

Calea to nije zanimalo. Njegovi stihovi o mračnim kutkovima urbane Amerike, o

kažunskom mesecu (Kažuni ili Kejdžuni su potomci francuskih naseljenika s juga SAD),

ovisnosti od kokaina, halucinacijama izazvanim travom, opasnim, ludim ženama,

prodavcima životnog osiguranja, močvarnim noćima i ljudima koji žive na margini nisu

nikad bili pozudan materijal za hitove. Dok ih neko ultrapopularan ne bi obradio. Cale je

tako, vozeći se kolima po bestragiji u kojo je živeo, čuo na radiju Claptona kako svira

njegov hit „Cocaine“ i odlučio: „Možda bih mogao da zaradim nešto para“. U to vreme,

1977. godine, s nekoliko odličnih studijskih albuma, Cale je bio poznat samo uskom

krugu posvećenika. Claptonove obrade su skrenule pažnju na njega ali, velika slava nikad

nije došla. Svirao je na festivalima (Rockpalast), bez nekih egzibicija, „my fingers do the

walking every day“, miran kao indijanski poglavica, tu i tamo, mada retko, davao

intervjue, nastupio kod Joolesa Hollanda i – to je bilo to.Docnije je , s Claptonom, snimio

album Road To Escondido.

  19  

ONE MAN JAM SESSION

Razmišljajući o albumima koje bih vam preporučio za slušanje shvatio sam ono što sam,

insitnktivno, znao i pre – JJ Cale nikad nije napravio loš album. Može se reći da neka

pesma nije tako kvalitetna kao ostale ali, to je samo pod uslovom da cepidlačimo. U

suštini, svaki album je bio prepoznatljiv ali i drugačiji. Njegov stil i muzički uticaji su

ostajali, na prvi pogled isti, ali bi nas iznenadio skoro pa psihodeličnim instrumentalom,

bizarnom distorzijom, dakekoistočnim harmonijama. Smejurija vezana za njegovo ime je

posebna priča – redovno su ga brkali sa još jednim „underdogom“ rok muzike, velškim

multiinstrumentalistom Johnom Caleom koji je povodom toga napravio i pesmu

„Autobiography“ (I’m not from Tulsa, I’m from Wales, I never wrote song, named

„Cocaine“)

Moje otkriće JJ Calea vezano je za kompilaciju Special Edition. Ta kaseta je,

devedesetih, skupljala prašinu u čemernoj polupraznoj Beograđanci. Niko je nije

kupovao. Znao sam da je uticao na Claptona i Knopflera i to je bilo sve. I, znao sam da je

napravio genijalni instrumental „Cloudy Day“. Kupio sam kasetu i – tu su bili svi

pobrojani hitovi osim „Cloudy Daya“. Potraga je, samim tim, morala da se nastavi. I, bez

obzira koliko ponovo slušao Calea, nešto je uvek bilo sakriveno, nedorečeno. Njegova

supruga je jednom prilikom izjavila da, ma koliko god drugi uživali u njegovoj muzici,

on najbolje zvuči kad “ uveče, sedi sam na verandi i, zavaljen u stolici, uz pivo, svira

gitaru“. Tajna njegovog zvuka i one- man-jam-sessiona ostaje i dalje negde u preriji.

(Afirmator, 2013)

  20  

PRIKAZ ALBUMA-THE NEXT DAY-DAVID BOWIE

Problem pisanja o Bowijevim albumima uvek dolazi iz večite opsesije rok kritičara da

očekuju nešto novo i revolucionarno od čoveka koji je u sebi pomirio toliko različitih

likova kao niko drugi pre ili posle njega u istoriji rok muzike: Major Tom, Ziggy

Stardust, Aladdin Sane (a ladd insane), Thin White Duke… Plus – glumac, muzičar,

producent, slikar i Boga pitaj šta još. Istinski eksperimentator, provokator, revolucionar,

reakcionar, trademark, uspešni manipulator, kompilator, trendsender, trendfollower? Da

li je sve to samo maska? Da li je bio uzor za Michaela Jacksona i za to treba da podnese

izvinjenje? Da li je zaista pao s Marsa? Koji je njegov identitet? Does he like girls or

boys? It’s confusing these days… But the moondust will follow him…

THE RETURN OF A THIN WHITE DUKE…

Bilo kako bilo, mislim da ga, uprkos bagažu iz prošlosti, treba sagledati kao ono što jeste

– savremeni, svestrani rokenrol umetnik. On jeste reciklirao i kompilirao muziku svojih

prethodnika (kao što su i prethodnici radili) i to jeste deo istorije rok muzike i ne samo

nje. I, da, pomerao je granice kao postmoderan autor koji je rekao svojevremeno da je

njegova muzika hodge-podge i da se on on na tom terenu najbolje snalazi u tom okviru. I,

uvek je nešto pomalo artificijelno i teatralno (često zahvaljujući samom Bowieju) bilo

prikačeno uz muziku – plastic soul ( „Young Americans“), glam rock („Hunky Dory“),

art -rock plus kraut-rock plusd eksperimental („Low“). Istina je, međutim, da je to što

je stvarao, iz sopstvene prizme, imalo autentičnu vrednost. Samim tim, i kad

reciklira samog sebe, ali sa dobrim ironijskim i vremenskim otklonom, to poseduje

određenu dimenziju.

…THROWING DARTS IN LOVERS EYES…

  21  

Počnimo od korica – „The Next Day“ poseduje korice albuma „Heroes“ i ,reklo bi se, da

se na njega doslovno nadovezuje. Ali, to nije slučaj . Nema osim par izuzetaka prisećanja

na slavne berlinske dane sa Iggy Popom (producirao mu album „Idiot“). Where Are We

Now? je pesma koja spominjanjem toponima KDV, Bose Brucke i drugih aludira na to .

Doduše, šta vidimo u spotu? Vremešni umetnik, okružen artefaktima iz svoje prošlosti (

konveksna sočiva iz spotova sa albuma „Outside“ su naročito uočljiva) rezimira svoj

život, uspone, padove, i kako danas dok šeta „just walking the dead“. Ali, neke druge

pesme, recimo aktuelni singl „The Stars Are Out Tonight“ su rokerskije, lišene mola, i

govore o aktuelnim pitanjima , recimo, opsesiji običnih da budu kao njihovi idoli, Sama

pesma „The Next Day“ iznenađuje jer počinje u nekom rok-bluz maniru, kao da je utekla

s „Tin Machine“ albuma. Opet, „Dirty Boys“, s kabaretskim početkom koji podseća na

Toma Waitsa i koji Bowie ne pamti od pesme „Time“ sa „Aladdina Sanea“ circa

1973.godine. Idemo dalje – tu su standardne teme „I’d Rather be High“ (opijati,eh,

kokainska faza 70-ih – dijeta od droge, mleka i čili papričica); „Dancing Out In Space“

(uvek, ama baš uvek neka tema o kosmosu), bizarna „How The Grass Grows?“ u kojoj,

ničim izazvan, Bowie peva temu iz „Apache“ od „Shadowsa“: Zašto? Boga pitaj. Da je

1983.godine na albumu „Let’s Dance“ objavio „Set The World On Fire“ nadovezala bi se

odlično na „Cat People “ i prelaz „putting out the fire with the gasoline“. I, na kraju,

pomirljiva, na prvi pogled, „Heat“. Utisak? Svež, skoro mladalački pristup, na kojem

mu neki kojima deda može da bude mogu pozavideti plus iskusna asistencija

producenta Tonija Viskontija.

….ONE MOVEMENT BETWEEN KETHER AND MALKUTH…

Dodao bih, za kraj, na pretposlednjem albumu je poslednja pesma bila „Bring Me The

Disco King“. E, Disco King, ili Thin White Duke se vratio, zvuči zrelo sredovečno i glas

mu ne zvuči bolećivo kao u „Where Are We Now?“. Pesme su mu rokerske, povremeno

istripovane ali i hitične i zarazne. Dakle, ako je rokenrol panteon velika porodica onda

je Bowie čudni ujka za kojeg su se svi brinuli ali se na kraju vratio na opštu radost

familije. I slušalaca, svakako, objedinjavajući sve što je želeo da kaže na ovom

albumu. Gde bih ga rangirao? Da li je bolji od „Scary Monsters“ od pre 33

godine? Teško je reći ali je jedno sigurno – ovaj redak umetnik trči u posebnoj stazi i

  22  

takmiči se sa samim sobom. Koja će od njegovih izmišljenih ličnosti pobediti? To ostaje

da se vidi.

(Afirmator, 2013)

NICK CAVE AND THE BAD SEEDS – PUSH THE SKY AWAY

Sveti Nick se vratio! U velikom stilu! Posle agresivnog i cepačkog Grindermana eto

nama albuma naoko mantričkog, blagog, melanholičnog. Ako se nekome čini da je to

dokaz da vreme smekšava ljude-nije. Cave je, na koricama albuma u pozi starozavetnog

Jahvea koji proteruje Evu iz raja, po ko zna koji put potvrdio da je veliki pesnik

rokenrola: melodije su zarazne i kontemplativne, jecaji violine i viole Warrena Elisa

gađaju u srce, kataklizmičko podizanje melodije (naročito prisutno u „Jubilee Street“) je s

onog sveta a „Push The Sky Away“ oslobađa nas od drevnog keltskog straha da će nam

nebo pasti na glavu. Za to je dovoljno mnogo rokenrola i još više vere u sebe.

Autobiografski, nema šta. U pesmi „Higgs Boson Blues“ Cave je duhovit i igra se

rečima:„Hanah Montana does savana“. Mora da bude duhovito, reč „bozon“ nije ista od

onog napeva Ramba Amadeusa: bozon, bozon… Ali, ovo nije album koji će neki

uporediti sa „Boatman’s Call“ , ne po molskom ambijentu koji potiskuje eventualnu

hitičnost ili stihovima sličnim onom sa Hanom Montanom (this useless old fucker is a

twinkling cunt…) naprotiv – mogu reći da je, od vremena „Murder Balladsa“ ovo možda

i najjači album Seedsa. Ne znači da su drugi albumi loši. I, da, znam kako je nezahvalno

porediti albume ovakvih veličina.

Caveu, kao i Tomu Waitsu, kao retkim stvaraocima, polazi za rukom da sve, šta god da

naprave, zvuči dobro ili bolje nego pre. Intimni svetovi nastanjeni prostitutkama,

šarolikim polusvetom, religijskim psalmima, senima bluzera kao što je Robert Johnson,

čudnovatim snovima ali i liričnim slikama, a sve to otpevano s propovedničkim stavom

čoveka koji je sagledao sve, tako bih sažeo Cavea u jednoj rečenici. U svojim pedesetim,

on se i dalje transformiše i to ne čini samo tako što skrati kosu ili pusti/potkreše brkove.

On suvereno vlada svojim umetničkim kraljevstvom i uvek nas iznova podseća na

surovost i ljudskost koje žive tako blizu jedna drugoj.“Push The Sky Away“ nije album

  23  

za jedno slušanje, za svakodnevno ispiranje mozga. Za njega treba vremena,

koncentracije, preslušavanja, osamljenosti (ili odabranog društva), strpljenja. Dakle,

njegova muzika uspeva da nas odvoji od ludačkog tempa konzumerističkog društva i

navede da sagledamo svoj unutrašnji svet. A to je znamo, prvi korak prema ličnom

oslobođenju.

Priča o vitalnim matorcima i, nažalost, kilavom podmlatku se ovih dana potvrđuje na

muzičkoj sceni po ko zna koji put. Svaka čast Albarnu, Editorsima i Arcade Fire ali, ako

izuzmemo njih, to je realno stanje. Ali, publika, uprkos tome, nije zadovoljna, ona traži

još, kaže: „Nick, ti si isti, uvek te jezive klavijature i teške priče“. A šta ste očekivali?

Ovih dana, primera radi, je kralj svih mogućih transformacija, David Bowie, izbacio

drugi singl sa svog albuma. Prvi singl je mnogima izgledao kao priča nazeblog deke

praćena ganutljivom melodijom a drugi deluje kao dinamična numera u maniru albuma

„Reality“. I, u čemu je problem? Pre ili kasnije ćete doći do toga da i rok ima određene

granice ali to ne mora da bude smetnja. Kvalitet se ne može osporiti kao i to da je dobro

što i dalje ima šta da kaže i podeli s nama. Isto se, ako ne i u većoj meri, može reći za

Cavea koji je, kao i njegov ispisnik Mark E. Smith iz grupe „The Fall“ „uvek isti i uvek

drugačiji“. Nadajmo se samo da će, u okviru turneje, Seedsi opet doći u Beograd.

(Afirmator, 2013)

BISH BOSCHOVE AVANTURE U NOOKIE WOODU

Povratak stare garde – John Cale i Scott Walker. Ljudi koji su proširivali granice

rokenrola i rušili ih

JOHN CALE (Shifty Adventures From Nookie Wood, 2012)

Nepravedno okarakterisan kao „eks-Velvet“, John Cale je uvek bio mnogo više od toga:

producent Igija i Stoogesa, Jonathana Richmana i Modern Loversa, Pati Smith, klasično

obrazovani kompozitor, eksentrični rok izvođač, inovator. Ali, sudbina je htela da uvek

bude u senci njegovog nekadašnjeg kompanjona, Lou Reeda. Ovaj put se velški muzičar,

nakon sedam godina pauze, vratio sa Nookie Woodom. Da je reč o nečemu zanimljivom

mogli smo da naslutimo po EP-ju „Extra playful“ koji je izašao prošle godine.

Transformacija je očita: Cale je posle izvrsnog artie, slo-mo „Hobo Sapiensa“ i

  24  

rokerskog, ništa lošijeg „Black Acetate“, prešao u tripozne vode u kojima se, gle čuda,

snalazi itekako dobro. Album počinje s akustičnom gitarom, kao da je svira njegov eks-

pulen Richman, ali onda prelazi u rokerskiju, pomalo šaftovsku pesmu „I Wanna Talk 2

U“ . Mislim da bi ovu pesmu pozajmili „Black Keys“. A onda polako tonemo u trip

njegove „Face To The Sky“. I osećamo se „dizzy as a top on a chessboard“. Hm, o čemu

se radi u pesmama? Pa, kao i uvek kod Calea, ukoliko izuzmemo neke starije radove, to

je kao čitanje Roršahovih mrlja. Svako će učitati ono što mu odgovara. Naoružan ritam

mašinama, modernizovanog izraza, koji, doduše, ponekad podseća na elektro muziku 80-

ih (ali u pozitivnom smislu), očuvanog glasa, sa dozom horora i paranoje, hitičan i

istovremeno alternativan , Cale je, svakako, napravio album na kojem bi mu pozavideli i

oni pola veka mlađi.

SCOTT WALKER (Bish Bosch, 2012)

Za razliku od Calea, Walker je dobio mnogo više mesta. Razlog? Mnogi muzički

kritičari imaju problema da pišu o Scott Walkeru. Nije u pitanju saradnja sa Goranom

Bregovićem (svako napravi bar jednu glupst u životu) i nije dokumentarac “ Scott

Walker – 30th Century Man“ u kojem vidimo povučenog, vremešnog gospodina koji se

uporno krije od pogleda i izdaje naređenja vezana za udaranje šerpama, paljenjem uređaja

ili udaranjem pesnicama po krvavom mesu. I taj isti je pritom čovek o kojem Jarvis

Cocker, Damon Albarn i David Bowie pevaju hvalospeve. Čekaj, ko je ovde lud? I kojoj

to muzici pripada – rok, klasika, ambijentalna, namenska za pozorište (što je i radio,

sarađujući sa Robertom Wilsonom) i sl.? Walker je prešao dug put od momka koji je

izgledao pa, kao lepši brat američkog muzičara Becka, lidera Walker Brothersa koji

je mračnim stihovima „The Sun Ain’t Gonna Shine Anymore“ naznačio u kom će

pravcu ići: solo karijera, komplikovani orkestarski aranžmani, učenje gregorijanskog

korala, ponovno okupljanje benda (pritom su, na albumu“Nite Flights“, vredele samo

njegove pesme), a onda albumi jednom u sedam, deset godina. Upitan šta je radio sve to

vreme (između dva albuma) Walker je rekao: „Živeo“.

Ko je slušao „Tilt“ ili“Drift“ čuće isto to, samo malkice drugačije, i na „Bish Boschu“:

gospodstveni i sluđeni glas operenjaka koji često ostaje usamljen, bez ikakvih

  25  

instrumenata u pozadini. A onda uleti laparanje pokvarene veš-mašine (moj utisak),

praskanje hevimetalskih gitara, klavijatura a la „Muse“, ukulelea, gigantskih timpana ,

šištanje muškog glasa (Roger Waters koji je prodao dušu đavolu), klasičarenje orkestra

ili čega bilo. O čemu peva gospodin? Pa, o vivisekciji, planetama, proteinima, Juliju

Cezaru, noćnim morama, jelu koje niste pojeli iako vas je mama terala, frustracijama

civilizacije generalno. Glas mu je podsmešlijv i možda je to velika horror-fora koja je

razumljiva jedino njemu. Ne trudite se da pratite numere. One mogu da počnu i da stanu

gde god hoćete. Da li je on kombinacija Andyja Kaufmana i Davida Lyncha ili je sve što

stvara ništa drugo do artističko iživljavanje kojem je cilj da otera publiku? Kako da vam

kažem – rokeri bi, da slušaju ovaj album, izgubili nerve: psovali pseudopametnjakoviće,

pitali gde je ovde harmonija, koja je poruka, gde je refren. Eksperimentalci bi rekli: Okej,

ovo je uvrnuto i nema smisla ali ima zvukova koje bih mogao da skinem. Oni koji bi

izdržali do kraja albuma doživeli bi drastičnu promenu. U kom pravcu? Boga pitaj.

(Afirmator, 2013)

CEPAČINA SVETOG IGIVOJA

Ready To Die – Iggy & The Stooges

Nakon „Weirdnessa“ (sa Stoogesima, 2007. godine) , „Preliminariesa“ iz 2009. godine

(neobičan solo album inspirisan Uelbekovom „Mogućnošću ostrva“) eto nam ponovo

Igija, vitalnog i krepkog kao i uvek. Držeći se oprobane Stooges-formule, s par izuzetaka,

ponovo nam je servirao pravoverno rokenrol prženje svrstavši se u galeriju matorana

(Cale, Walker, Bowie, Burdon) koji su osvežili ovu muzički anemičnu godinu.

Tematika pesama je, vidi se po koricama, u skladu s momentom: ubilački nagoni,

opsesija novcem, slavom, potrošačkim društvom, autodestruktivnost politike i društva

SAD, otuđenost, bolesne opsesije, terorizam. Epska „Burn“ sa gotovo Thin Lizzy solom

otvara album. Slede „Sex & Money“ (pogodi o čemu je reč); „Job“, Gun“ (melodična,

hitična, snažan tekst). A onda dolazi do preokreta – simpatična, gotovo chill out,

„Unfriendly World“ i onaj fini ,duboki glas koji, kad poželi, Iggy dobro implementira u

retkim baladama kao nekad: „Miss Argentina“,“Spanish Coast“ ili „Brick By Brick“. I

onda – naslovna – „Ready To Die“ , hit jedan na jedan. Sledi DD’s – oda ženskom

  26  

poprsju, solidna „Dirty Deal“. U „Beat That Guy“, s harmonijama iz šezdesetih,

neobičnim ženskim vokalima, akustičnom gitarom, Igi pravi još jedan zaokret. I, ko je taj

momak kojeg treba da pobedi? Verovatno on lično. A onda paranoičan početak, koji po

jezivosti podseća na „Gimme Danger“ i opet šok – Igi je u laganeze vodama, gotovo da

nam peva uspavanku. „Departed“ je završna pesma koja, po svojoj melanholičnoj crti a

naročito tekstualnom sadržaju, deluje kao „All Tomorrow’s Parties“ od Velvet

Undergrounda 40 godina kasnije. Igi se pita:

„Where is the life we started?

Yesterday’s a door opening for the departed.

So where is the life we started?”

I jezivi outro. Kraj.

FARAON!

Nema svrhe lomiti glavu – Weirdness je bio distorziraniji, neuporedivo agresivniji album

od ovog. Bio je Stooges i samo Stooges. Ovaj album je splet Igijeve solo karijere, koja je

znala da pliva i nešto mirnijim vodama, i nasleđa “očeva panka”.Ali, to ne znači da to

mora biti neki problem. Naprotiv. Jer,ovaj album znači za Stoogese zaokret i nešto, bar za

koju nijansu , drugačije od prethodnih ostvarenja. Jednom rečju, Igi je ovde nešto stariji,

promišljeniji ali i dalje rokenrol do srži. Upitan zašto nikad ne nosi košulju Igi je

odgovorio: Pa, ni faraoni nisu nosili košulje. Jednom rečju, sasvim zasluženo i ovim

albumom potvrđeno, Igi je i dalje faraon roka.

(Afirmator, 2013)

DISKRETNI HEROJ ROKA – MICK HARVEY - IZVEŠTAJ SA KONCERTA

KC REX je sinoć bio domaćin Micku Harvey, australijskom muzičaru i kompozitoru,

jednom od „diskretnih heroja“ roka koji je, praćen šarmantnom kontrabasistkinjom Rosie

Westbrook, i matricom, počastio publiku od oko 200 okupljenih kratkom (sat i petnaest

minuta) ali slasnom muzičkom gozbom. Ambijent koncerta je, na opšte iznenađenje, bio

kulturiška – možda i previše kulturiška. Kad spomenete čoveka koji je bio desna ruka

Nicka Cavea tri decenije (Birthday Party, Bad Seeds), te tvorac Crime and City Solution,

  27  

čije su pesme natopljene letargijom i gnevom australijskog outbacka, vi ćete ga, quid est

demonstrandum zamisliti u nekom zadimljenom, prepunom klubu. Zar ne? Umesto toga,

ulazite u smoke free zonu, na skromnom pultu kupite pićence od devojke koja govori

engleski, sednete na svoju postavljenu stolicu, osmotrite časne sedokose starine u prvom

redu (ok, brojna omladina je iza), ušušurite svoje pivo da ga neko ne prolije i,ako

izuzmete taj detalj, kao da ste u „Kolarcu“. Večeras za vas svira živi klasik. A onda na

scenu izađe, u crnom naravno, gray haired gent u pratnji kontrabasistkinje. Raspita se da

li su svi ušli, uljudno vas pozdravi. Pije vodu iz plastične flašice i ležerno, kao da

poručuje šolju čaja, prelazi, uz kratke konsultacije sa fellow musician, od jedne do druge

numere.

I tu nastupi obrt. U trenutku kad Mick Harvey zgrabi crvenog „greča“ i zasvira sve te

formalnosti postaju nebitne. Njegov glas je istovremeno i mek i pomalo preteći, melodije

jednostavne, gotovo mantričke. U muzici Micka Harveya, pod pretpostavkom da nikad

niste čuli pomenutog gospodina i smatrate da je on samo tip koji je gnevno udarao po

gitari i u Bad Seedsima ubacivao sa bek vokalima: „ Oooh, Diana!“, postoji nešto što ga

značajno odvaja od tridesetogodišnjeg perioda vezanog za St. Nicka. Zamislite pesme

Bad Seedsa u njihovom začetku, bez agresivnih distorzija i Caveovog propovedničkog

tona. Stvorite u svojim ušima mešavinu bluza, kantrija, roka, britanskog folka iz vremena

Henrija Osmog i katedralnu himničnost (Harvey je kao dete pevao u crkvenom horu)

plus filmičnost (dobar deeo sinoćnjeg repertoara bi mogao da bude soundtrack ) eto, to je

Harveyev zvuk. Akcenat koncerta je bio na pesmama sa albuma „One Man’s Treasure“ i

„Two of Diamonds“ te najnovijeg „Sketches From The Book of Dead“. Publika je burno

reagovala posle svake pesme, bila to nova, teška „The Ballad of Jay Givens“,

džonikešovska „Hank Williams Said It Best“, zarazna „Slow Motion Movie Star“,

elegični „Planetarium“. Kao što moja drugarica reče post festum: „Mick Harvey svira

tako da se ljudima učini da je to najlakša stvar na svetu.“ Kad bi samo bilo tako naša

muzička scena bi procvetala. Bez obzira da li je svirao svoje ili numere Lee Hazelwooda,

PJ Harvey, Tima Buckleya Harvey je u svojoj svirci zadržao ono najbitnije – poštovanje

prema pesmi i iskrenost u izvođenju.

Izdvojio bih i par smešnih situacija: po izvođenju „Slow Motion Movie Star“ neki

entuzijasta je viknuo: „Bravo PJ!“, aludirajući na autorku te pesme, PJ Harvey (s kojom

  28  

MH nije ni u kakvom srodstvu). Usledio je odgovor, parafraziram: „Ko proziva? Ne

razumem. Gospodine, mislim da ste preterali s pićem“. Ne prođe mnogo i eto još jednog

lika koji pušta, u pauzi između dve pesme, melodiju Serža Genzbura sa svog mobilnog

telefona. I to traje i traje čitavu večnost. Anonimus je hteo ,valjda, da na taj način

„poruči“ pesmu od Harveya koji je obradio više standarda francuskog kantautora ali ih

više ne izvodi jer se ne uklapšaju u novi repertoar. „Ne nećemo to svirati“, komentariše .

Melodija i dalje fercera u prepunoj Sali. „Da li je on ozbiljan?“ kaže Mick, pola kroz

šalu. Nakon fine prozivke mobilni je konačno ugašen. Bis.“Home Is Far From Here“ nas

prati u maglovitu beogradsku noć. Nema boljeg soundtracka. Naročito ako ste

Australijanac u Beogradu. Ili Beograđanin koji ne živi u centru. Svejedno.

(Afirmator, 2012)

EVO JE BANJA – GORIBOR

Šta govori naslov novog albuma Goribora? Da li je to politička ili društvena prognoza

ili, kako reče St., pošalica iz autobusa na putu za Bor? I, na kraju krajeva, da li naslov

ovog albuma ima veze sa albumima Atheist Rapa ” Ja Eventualno Bih Ako Njega

Eliminišete” i Sunshinea “Š(ipu)G(a)T(i)M (meni)” . Ne, ni najmanje sem po jednom –

ostaće zapamćen kao i pomenuti i ne samo zbog lascivne igre reči.

Storiju o Goriborima i njihovom nenadanom i silovitom usponu neću ponavljati.

Dovoljno je da znamo da su momci došli do slave u Beogradu prečicom: Bor via Rijeka.

Ova činjenica ne govori dosta o rok sceni u Srbiji koja očigledno nema nos da nanjuši

ono što valja pa im kolege iz Hrvatske moraju da objasne o čemu se red ii nepatvorenu

istinu – Goribor je sjajan bend. Osmi album, za mnoge od naših kritičara, drugi

(oficiljelno izdanje ili koja već formalnost je u pitanju) nudi onu autentičnu dozu gorčine

i bluza, zaronjenih u modern ritmove i efektivnu, mada minimalističku elektroniku.

Vožnja kroz album počinje s “Vožnjicom”, instrumentalom koji treba da nas olako uvede

u atmosferu albuma.Stižemo do hitoidnog “Burleta”, klizimo kao ”Kiša” pa pravac kroz

  29  

“Moje misli”, akustičarski feel “Grada” , naglavačke skočim u “Drobilicu duša” prejurim

preko “Početka” pa “Svi ti ljudi”, akustičan, himničan uspešan kraj privog dela vožnje.

Pauza za kafu, cigfaretu, protezanje nogu na putu za Bor. Ovakva ubitačna vožn ja se ne

preporučuje svakome i ne uz svakoj prilici. Piti, definitivno jedan od najboljih gitarista

naše novije scene, bacaka nas iz jednog u drugi ćošak bluzerskog ringa. Zvuk gitare se

transformiše često iz odjeka delte Misisipija u rokerski, psihodeličan, pištav, kreštav,

vazda sa snažnom bluzerskom kičmom plus tripovi Doorsa i paranoje Joy Divisiona. Još

kad se tome dodaju aforistički stihovi St.-a dobije se potpuni ugođaj za koji je najbolji

neki omanji klub u kojem bend svira uživo.

Stigosmo u ovoj vožnji do druge strane albuma. Utisak koji me ne napušta, dok

okrećem imaginarni volan, je dca je ova vožnja u prethodnu na onu s drugog albuma,

nekako laganija, mirnija, bez onih muzičkih džombi i fanđo-krivina koje sam nekoć

prostudirao (Sjajne niti,Voli me, Hoću da živim) ali mi to ne smeta. “Evo je banja” je

kontemplativniji, meditativniji, vožnja kroz pustinju,daleko od balkanskih serpentina.

Tako mi se čini. A onda me prene “Uzalud se budiš”, isplačem se ko legendarni muzički

kritičar na “Ljubavi moja”, pratim i ćutim, pratim i ćutim.Ne očekujem naravno, neki

veliki obrt, neku hiperbtrzu stvar alit u su infernalna uzimam i pevušim na kraju : “Nikad

više, nikad više ne računajte na nas”. Savršen završetak.

Goribor čekaju albumi, klubovi, nastupi na posećenim koncertima i biće ih, rightly so,

sve više. Ali, nešto mnim, to će, u očima mnogih biti njihov kraj. Da pojasnim: prvo su

ih ignorisali i nisu svirali van Bora. I beše tako jednu deceniju. Potom su načuli za njih

jerbo su videli da su objavili albume u Rijeci.jer, zna se, naši muzički mudraci više prate

šta se dešava drugde nego kod nas. Da su objavili nezavisno izdanje u Boru ili Beogradu,

svejedno, baš bi ih bilo briga. Ali, u Rijeci, a to je druga zemlja, opa, internacionalno, a

ima i taj bluzerski feel, ljudi, pa ovo uopšte nije loše. Zatim su krenuli da ih hvale svuda,

pa čak i u “Popboksu” , napravili od njih fenomen, mit, živuću urbanu legendu. Postalo

blam u hipsterskom društvu reći nešto loše o Goriborima. To ti je lektira, dečko,a lektira

se ne dovodi u pitanje. A onda se neki mudrac dosetio da su im pesme štono reče Rambo

“jednoteistoteistoteisto”. Aha, Šerloče, a šta je bluz nego to? S varijacijama na temu, isto

to samo malo drugojačije, da citiram Wolfa Stephensona Blackelya. I, da zaokružim: sve

te gluposti vode pljuvačini po bendu – postajete mejnstrim, prodali ste se, marš nazad u

  30  

klub pred dvadeset ljudi. Ali, šta god da uradite, ostaje vožnja – urezana na dva diska.I to

je ono što je bitno.Istina je da je inspiracija na visokom nivou, da će St. i dalje pisati

dobre stihove a Piti i dalje svirati kao sad (ako ne i bolje), a da li će na sledećem albumu

transformisati zvuk ili zadržati stari, to nije bitno. Ostaće kao kvalitet pa makar svirali

jednu istu pesmu. Želje publike i “trendsetera” su izvan njihove moći a, iskreno, ne bi

trebali ni da ih nešto preterano zanimaju.

(Afirmator,2012)

PINK - URINO FEST

Željko Mitrović je trebao da se izvini za muzičko-kulturološki genocid izvršen nad ovim i

okolnim narodima. A nije. A imao je priliku. Dvaput samo na Beerfestu. Da, svirao je

dvaput, možete li to da zamislite? Juče sam , nažalost, čuo, njega i njegov Barklee

Groove. Ako nekog zanima samo muzički deo priče - to je funk-fusion band koji je

usviran i naštimovan. Ako nekoga uopšte zanima drugi deo priče, a hiljade posetilaca je

itekako zanimalo, ŽM je veliko medijsko ZLO. Srednji prst podignut u vazduh, psovke,

gnev, ne hebe Žeks živu silu. Drma po svom basu, zategnute fejsliftovane face, propošan

i ponosan. Rokenrol, sine! Nije dovoljno što si im direktno upropastio živote nego im sad

sviraš. To ti je kao da si im se izjutrio u pivo. I, zbog toga, pribegavam starim ocenama

Pere Lukovića iz zlatnih devedesetih. Dakle:

Za Željka Mitrovića

Za onog koji ga je dov'o na Beerfest (dvaput!)

  31  

Za Dačića i Nikolića

A sad, malo dobrih vesti – posle Žeksai njegovog seksa nastupili su “Partibrejkersi”.

Nismo mogli da dobijemo bolji protivotrov. Raspalili su, gle čuda, s klasičnim

repertoarom na kojem su dominirale “Kreni prema meni”, “Put za jug”, “Zemljotres” ,

“Hoću da znam”, “Hiljadu godina”, “Mesečeva kći” i , poslednji, simbolični, “Ulični

hodač” jer, trebalo je da se, posle svirke, odvučemo do kuće. By foot. U stvari, ni najgori

cepidlaka ne može naći lošu tačku njihove svirke. Anton je postigao nešto što domaćim

gitaristima teško ili nemoguće polazi za rukom – na svakom sledećem “certu” zvuči sve

bolje. Canetu, znam, mnogi prebacuju njegove upadice i komentare između numera ali,

verujte mi, ima tu prilično uvrnutih i smešnih stvari. Na početku svirke nam je Cane

poželeo dobrodošlicu na Urino – fest (s obzirom da skoro svi u publici piju taj diuretik) i

zapitao se gde ćemo da idemo, ako smo tu, i ostajemo do kraja nastupa. Imamo li pelene?

Nažalost, bilo je i incidenata –Cane je pozvao obezbeđenje da ne mlati nekog momka

nego da ga vrati u publiku. Ako nekog želiš da tučeš tuci sebe, rekao je Cane tipu iz

  32  

obezbeđenja i pozvao na “harmoniju, slogu i ljubav”. Publika je, što je najbitnije,

“otkačila” iako se jezivi oblak prašine širio na sve strane. Šta su ljudi iskašljavali sutra

ujutru ne znam ali sigurno liči na onu sluz iz “Aliena”. Uz završnu numeru je pozvao sve

da čuvaju svoje duše jer je dan blizu. Armagedon? Veliki Sud? Okej, kapiram, ja sam

jedan od onih koji za ovu priliku misle da je prikladno manje priče o Bogu a više

prangijanja u roku. Sva sreća pa je akcenat bio stavljen na ono drugo. Moram reći da je

nezahvalno govoriti o bendovima koji su postali institucije, a “Žurkolomci” to sigurno

jesu. Oni su zauzeli svoj ćošak u domaćem rokenrol panteonu i tu će ostati dok bude

struje u pojačalima.

(Afirmator, 2012)

KONCERT U ŽICI: IVANA PICEK, FELON, WOODEN AMBULANCE

Juče, u klubu Panic Room – Žica (Kraljevića Marka 5) , prisustvovao sam koncertu

dva benda s americana preklapanjima: Felon (Hrvatska) i Wooden Ambulance

(Subotica) te solo nastupu solistkinje Ivane Picek (Hrvatska). Uprkos čemernom

vremenu i promeni mesta svirke Žica je bila puna, bendovi „u elementu“ i

naštimovani a svirka dobro ozvučena. U publici je bilo, naravno, nekoliko beogradskih

americana i indie muzičara i, među njima , nezaobilazni Stray Dogg. Ono što sledi u

ovom tekstu je apsolutno subjektivna analiza same svirke. Budimo iskreni: na svirku sam

došao zbog benda Wooden Ambulance. Felon nikad nije bio my cup of tea. Recimo tako

i zadržimo se na tome. Možda se meni ne dopada vokal njihovog pevača koji smatram

previše visokim i, sasvim sigurno, verujem da bi tekstovi morali da budu bolji ali jedno

moram da im priznam – oni ulažu svoju energiju u nastup i iskreno veruju u ono što rade.

Poseduju dovoljno scenske zrelosti i uvežbanosti, tehnički sve štima a koliko će imati

fanova – to je druga stvar i često više rezultat reklame, medijske zastupljenosti, spotova

nego nečije iskrenosti i originalnosti. Ali, da imaju fanbazu i dobark odjek u

beogradskom indie svetu i bez glasnogovorničke mašinerije – imaju.

VOLIM BOMBONE – MRZIM TOBLERONE

  33  

Reč – dve o Ivani Picek. Bez želje da zazvučim old mean rocker /cocksucker/

motherfucker moram reći da su nas njen umilan glas i ukulele vratili u šezdesete. U

njenoj muzici postoji ta hipi – naiva na koju više nigde ne možete naići i izumrla je kao

dinosaurusi. S te strane, dakle, ako vam se dopada takvo štivo, Ivana je devojka i

kantautorka za vas dočim, ako vas infantilne rime kao ona iz međunaslova iritiraju

onda nakon svirke možete samo duboko uzdahnuti i reći: „Ivana, dobar zvuk, dobar glas

ali, k’o Boga te molim, mani se rima koje su bile passe i kod Minje Subote u Muzičkom

toboganu.“

Da li treba da kažem da su moji favoriti opravdali očekivanja? Naravno. kao što sam već

rekao – potpuno sam pristrasan, naročito ako čujem da je muzika koju izvodi meni drag

bend dobro izvedena. Sabijeno na malom podijumu kluba, bukvalno rame uz rame,

šestoro gostiju iz vojvođanske prerije je ubacilo publiku u svoj muzički trip i nisu ih

puštali sve vreme svirke. Flauta, bendžo,violončelo ,violina, slajd gitara, usna harmonika,

svaki instrument je uskakao na pravom mestu,tkala se fina tapiserija koja je, koliko na

nikotin i pivo, mirisala na otvorene drumove i hikori drvo. Proganjajuća pesma

„Intersection“ je delovala kao veliki talas emocija koji preti da smoždi publiku. Bilo je tu

vejtsovštine „Bringing Ladders Into Sea“ i tinderstikovanja u „Let It Go“ (simpatična

pesma na bendžu koja podseća na ranu fazu Tndersticksa kad su još bili Asphalt

Ribbons). Publika je svojski podržala bend tapšanjem, cupkanjem i komentarima:“Ovo

zvuči svetski“ i „Podsećaju me na…“. Dodao bih samo i to da (streljajte me, zakeralo

sam) je glas frontmena, gosin Grubišića, bio tih. Ako grešim okej, ali mi se čini da bi

takav vokal trebao da bude malo više u prvom planu i, samim tim, bi, pored muzike, i

reči došle do izražaja.

(Afirmator, 2012)

  34  

HILJADU NIJANSI KEJLA

Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel -

Baskijata

Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na

pedeset metara jedan od drugog a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem

lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika

koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem

jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s

velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se,

naime, rasprodale preko interneta za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art

Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice

je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena,

različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni

prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i

atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan

ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih

šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu

Rid i Džon Kejl zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom

Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa koje su prodale

hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da

nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”,

“Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida

Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete

zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.

ŽIVOT PRE I POSLE VELVETA

Klasično obrazovan muzičar (sarađivao sa Džonom Kejdžom i La Monte Jangom),

inovativan i ekscentričan, Kejl je, u Njujorku našao svoju sasvim drugačiju sudbinu od

  35  

one koja je bila predviđena za momka koji je odrastao svirajući violu i klavir. Upoznao se

sa Njujorčaninom Luisom Firbankom, (narodu poznat kao Lu Rid), koji se izdržavao

pišući pesme za pop i surf - rok bendove. “Velvete” su tada mrzeli svi. Lu Rid je izjavio

da su posle svake svirke menjali ime benda da ih vlasnici klubova ne bi prepoznali po

“čuvenju”. Ridovo pesničko umeće i čudne, distrozirane gitare kao i Kejlovo poznavanje

savremene avangardne muzike i jecave viole činili su kičmu zvuka “Velveta”. Imidž,

crna odeća i tamne naočare (nosili smo ih jer nismo mogli da gledamo publiku, izjavio jer

Kejl), intelektualni prezir, otkrivanje mračnih strana ulica Njujorka u Ridovim tekstovima

(narkomani, psihotični nasilnici, ubistva, silovanja, ženske i muške prostitutke, travestija,

sado-mazohističke orgije i sl.) te prezir prema hipi -pokretu (iako su hipici činili dobar

deo publike) činilo je “Velvete” ne samo “crnim ovcama” već i pretečama panka. Vorhol,

isprva nezainteresovan za “Velvete”, postao je njihov pokrovitelj što im je pomoglo da,

bar u intelektualnim krugovima i među ljubiteljima muzike koja nije standardna, dobiju

posebno mesto. Kejl i Rid, oboijca jake i osobene kreativne ličnosti, nisu mogli da dugo

funkcionišu kao tandem. Kejl je, na Ridovo insistiranje, napustio bend 1968. godine.

Ponovo su počeli da sarađuju tek dve decenije kasnije, na albumu “Songs For Drella”,

posvećenom Endiju Vorholu.

Kejl, koji nikad nije preboleo izbacivanje iz benda, okušao se kao producent.: Patti

Smith, Iggy Pop & The Stooges, Jonathan Richman & The Modern Lovers, Nico, Happy

Mondays… Sarađivao je s Dejvidom Birnom, Brajanom Inom, Katatonijom, Džejms Din

Bredfildom iz “Maniksa”. Paralelno s producentskom, Kejl je, paralelno, gradio i svoju

solo karijeru. Moj lični izbor su albumi “Paris 1919”, “Vintage Violence”, “Carribean

Sunset”, “Hobo Sapiens”, “ Black Acetate” i najnoviji “Shifty Adventures In Nookie

Wood”. Iako plodan autor, Kejl nikad nije doživeo veliku globalnu slavu kao Lu Rid. Ne

može se reći da je nekad bio na Top Ten listi ili da je svirao na stadionima pred

desetinama hiljada ljudi. U beogradskim prodavnicama starih ploča zinu kad im ga

spomenete. Ili pomisle da je u pitanju pokojni J.J. Cale. Na tu temu je Kejl napravio

duhovitu pesmu “Autobiography”: “ I never wrote song called “Cocaine”, I never wrote

song called “After Midnight””.Lu Rid kaže: “Nadam se da će Džon biti jednog dana

  36  

prepoznat kao Betoven svog vremena ili tako nešto…On zna toliko mnogo o muzici i

sjajan je muzičar. On je potpuno lud ali je to samo zbog toga što je Velšanin”.

VRATIMO SE NA KONCERT...

I, eto nas, nakon kratkog osvrta na lik i delo Mr. Calea, u ušuškanoj sali imperijalnog

sjaja, s kićenim galerijama. Ovde je nešto više od tri stotine ljudi. Redovi stolica ispred

bine, na kojima sede uglađene gospođe i gospoda i nameštaju naočare i nevidljive nabore

na odelima & toaletama. To je pedeset posto publike. Drugih pedeset posto, koji

uglavnom imaju stajaća mesta, su šarolika gomila mladih koji međusobno nemaju

apsolutno ništa zajedničko – od “hipstera” do bodibildera. Iako sam u Beču ne čujem ni

jednu jedinu reč srpskog. Na scenu izlazi Kejl, sed, blago povijen ali reklo bi se, u dobroj

formi za sedamdesetogodišnjaka, u crnim pantalonama i crnoj košulji kratkih rukava.

Nosi belu kravatu. Ipak je na “kulturiška” mestu. Pomislim na Lu Rida i njegov nastup u

koncertožderačkoj dvorani Sava Centra. Koja razlika! Prisećam se starog snimka

koncerta iz Amsterdama krajem osamdesetih – Kejl u fraku, s orkestrom i dečijim horom.

A onda druga slika iz te iste decenije –Rockpalast, Nemačka: manijakalni tempo svirke

podgrejan velikom dozom opijata, neljudski krici, zastrašujuće, skoro ubilačko držanje

onog istog Kejla koji je znao da peva opscene pesmice o kamili koja zaskače sfingu, cepa

pod na sceni i “umire” pred publikom. Danas je najjača droga koju Kejl konzumira -

kafa. S njim su muzičari kojima otac može da bude, gitarista i perkusionista.

Koncert počinje laganim tempom. Specifičnog, blago napuklog i pomalo jezivog glasa

koji nije izgubio na svojoj staroj snazi, Velšanin nas vodi sigurnom stazom starih pesama:

“Chinese Envoy”, “Child’s Christmas In Wales”, “Buffalo Balet”. Štimung se menja iz

pesme u pesmu, plava, zelena, narandžasta svetla igraju na sceni. Obezbeđenje poziva

ljude koji stoje da sednu na prazna sedišta kojih ima dovoljno za sve. Kejl uzima

akustičnu gitaru u ruke – sledi malo hitičnijih noviteta “Catastrofuk” i “Whaddaya Mean

By That” sa “Extra Playful” EP-ja. Potom country - like “Ship Of Fools” te “Things”,

inspirisana filmom “Šta sve možeš da uradiš u Denveru kad si mrtav?”. Energija koja

zrači sa scene je od posebne vrste, od one koju sam osetio samo još jednom, na koncertu

Leonarda Koena. Ona vas ne podstiče da krenete da plešete i vrištite koliko da joj se

  37  

prepustite da, potpuno mirni, osetite istovremeno melanholičnost i mir i kažete sebi: “ Na

sreću, i ovo je deo života”. Iako bend deluje skromno, skoro nenametljivo (Kejl je, ipak,

“tata”) njihove pametne inovacije daju novu dimenziju pesmama. To su male, gotovo

neprimetne ali značajne promene: perkusionista koji se oslanja na klasičan bubanj koliko

i na elektronski iz kojeg izvlači čudne, pišteće tonove, gitarista koji čini da njegov

instrument zvuči kao testera po kojoj udarate čekićem i tako dobijate onaj harfasti zvuk.

Kejl, dobro raspoložen, preleće prstima preko svojih “Kurzweil” klavijatura kao da je tri

decenije mlađi. Sve to, kad se iskombinuje, daje neobičan utisak koji je kombinacija

rokerskog i nečeg bliskog religioznom, spiritualnom, nazovimo ga već kako hoćemo. “If

You Were Still Around” je najbolji primer – zvuk orgulja se penje prema tavanici, odbija

od nje a zatim, kao dašak ledenog vetra, spušta prema vašem potiljku. Kejlov glas, koji se

bukvalno cepa u vašim ušima, postaje nešto između crkvenog hora i jecaja čoveka koji

gubi razum. Gde se nalazite u ovom trenutku? U Palais Ferstel, Wien? Ili ste, možda, u

protestantskoj crkvi u Kejlovom rodnom mestu Garnantu, Južni Vels? Kejl je, prisećajući

se svog detinjstva, rekao u jednom intervjuu da je mogao da, u mističnim brdima koja su

okruživala njegov dom, oseti prisustvo ljudi koji su tu živeli u drevnim vremenima

Merlina i keltskih druida. Are they still around? Da li je mnogo da očekujem velški

tradicional “Ar Lan Y Mor” koji je Kejl davno snimio na maternjem, velškom jeziku?

DO NOT GO GENTLE INTO THAT GOOD NIGHT

Iako pola veka ne živi u Velsu, Kejl mu se vraća, najčešće kroz muziku. Njegov

zemljak, veliki pesnik Dilan Tomas, inspirisao ga je da, na njegove stihove, komponuje

“Do not Go Gentle Into That Good Night”. Ova pesma, iako u sebi ima elemente klasične

muzike, me akordima i osećajem pomalo podseća na”Atmosphere” Joy Division. Kao da

su to dve verzije iste priče: Kertisovo “ Don’t walk away in silence” i “Rage, rage, rage,

against the dying light!” Dilana Tomasa. Dok smo u “If You Were Still Around” tražili

Boga u ovoj smo našli đavola koji nam dahće za vratom. Kakofonija na kraju pesme nam

se ruši kao tona gvožđa na glavu. Ako nas je ova pesma upucala Elvisov “Heartbreak

Hotel” je u Kejlovom izvođenju “overa u mozak”. I tu se ja prisetim kako sam, kao

dečarac, gledao na tv -u koncert u čast i slavu Kralja Rokenrola. Bendovi izlaze pred

  38  

Prisilu & comp. i izvode, manje - više, pesme onako kako je predvidljivo i kako Bog, to

jest Kralj, “miluje”. A onda se pojavi mrškasti gospodin orlovskog profila, u odelu, s

frizurom na razdeljak, sedne za klavir i počne da svira kao da je na koncertu klasične

muzike. Publika – shocked and appauled Akordi pesme – jedva prepoznatljivi, rastočeni,

razloženi. Reči, jetke, prosiktane, gotovo odvrištane, otpevane glasom Drakule. Trajanje

šest minuta. Nije ponovio pesmu i nije je uništio samo je ogolio njenu srž. Tako sam

upoznao Kejla koji, večeras, za razliku od kraljevske svirke, za ovu ingenioznu obradu

dobija veliki aplauz. Feeling so lonely, baby, you could die…

Ali, ne zadugo. Kejl, poznat po tome što često menja aranžmane svojih pesama,

servira nam “Fear Is A Man’s Best Friend”. Za razliku od stare, histerične verzije, ova je

usporena, puna teškog basa i ograničena na tri tona koji se monotono muljaju. Dosadno

ali na zanimljiv način. Kejl namerno recituje pesmu, rastavlja slogove, čak, na jednom

mestu, imitira reperskog MC –ja što nije nimalo čudno s obzirom da je već duže vreme

veoma zainteresovan za hip - hop. A onda, za, ispostaviće se, kraj, Koenova “Haleluyah”.

Da, to je jedna od najobrađivanijih Koenovih pesama ali, Kejl i, dodao bih, Džef Bakli

su, ubedljivo, najbolje osetili njenu suštinu. Posle Kejlovog izvođenja mogu samo da

kažem jedno: Haleluja! I, tu su on i bend već utekli… Nakon dvominutnog aplauza od

kojeg bride dlanovi, vraća se Kejl, povijen, teškog koraka, očigledno iscrpljen nastupom i

svira nežnu, divnu “I Keep A close Watch On This Heart Of Mine”. Kratko klimanje

glavom, salutiranje publici and off he goes. Pametnome više nego dosta iako, kao i svaki

“kejlolog”,razmišljam o pesmama koje sam želeo da čujem ali ,eto, nije ih svirao. Sledi

moj neostvarni dodatak postojećoj plejlisti: “Dying On The Vine”, “Modern Beirut

Recital”, “Paris 1919”, “Leaving It Up To You”; “Perfect” i “Face To The Sky” s

najnovijeg albuma. I, gle čuda, nije odsvirao nijednu pesmu “Velveta”: Zaboravite ovo

što sam rekao. Dobar concert je onaj kojem bi dodali još neku pesmu ali ne bi oduzeli

nijednu, po lepoti i snazi izvođenja. Jednom rečju: Kejlov koncert je na mojoj top – listi

pet najboljih koncerata.A što se “Velveta” tiče – možda prošlost treba ostaviti iza sebe, u

galeriji.

  39  

BOKSERSKI MEČ U GALERIJI

Prvi put sam došao u dodir s Baskijatovim radom zahvaljujući filmu “Basquiat” u

režiji Džulijana Šnabela. Džeri Rajt je igrao Baskijata, umetnika karipskog

porekla, nastanjenog u Nujorku a njegovog saradnika, Vorhola (plodni period 1984/5

godine) gle čuda, Bouvi koji je komponovao pesmu “Andy Warhol” (koja se, gle čuda,

Vorholu, za razliku od Bouvijevih cipela, nije ni najmanje dopala). Na zidovima galerije

su se tako sudarila dva sveta – jedan arty - smarty, pop – art pristup Pape Moderne

Umetnosti i drugi, veseli, šareni, ostrvljanski, pun jarkih boja i tamnoputih ljudi koji

deluju u isti mah i veselo i tužno, prošaran uličnim grafitima i dugim, na prvi pogled,

besmislenim nizovima reči koji su i ulična poezija i igra engleskim jezikom u jednom

paketu. Neo-ekspresionizam, primitivizam, prilepite etiketu. Za vreme svog kratkog, 27

godina dugog života, Baskijat je eksplodirao u njujorškom umetničkom svetu

osamdesetih. Vratio je duh ulice u galerije baš kao što su “Velveti” podigli njen

mikrokosmos na pijedestal petnaest godina ranije. Grafitopisac, slikar, muzičar, svestrana

ličnost koja je otišla u godinama Hendriksa, Morisona, Dženis Džoplin…

Posmatram platno, jasno podeljeno na kreativne uticaje, Vorholova banana i Baskijatov

grafit prošaran šarama i krunama koje podsećaju na vizije portorikanskih santorio –

sveštenica. Jedna do druge, preteća, oker-crna “Dekstroza” Baskijatova i crno -bela

fotografija saobraćajnog udesa, Vorholova. Zemlja bez života I život koji krv izliva po

mrtvom tlu – asfaltu. Uvrnuti kolaži, naoko detinjasti crteži, reklame za cigarete i

vitaminske napitke, smeće urbane civilizacije. Jedan od njih je dugo vremena, kao klošar,

bukvalno živeo u takvom smeću a drugi je to smeće nabavjao preko svojih saradnika i u

“Fabrici” pretvarao u umetnost. Obojica su, međutim, ostali zapamćeni i mnogim

ljubiteljima umetnosti i danas nedostaju. Dok se, s mukom, probijam kroz masu, pažnju

mi privlači poznati glas. Lu Ridov, nazalni, njujorški akcenat preko kojeg ide neizbežni

hladni nemački vokal. Nadsinhornizovanje vazda i uvek. U jednoj od niša je ekran na

kojem se nižu slike iz Vorholovog života. Blazirani Rid ispija Koka-kolu, Vorholova

zvezda, Idi Sedžvik, staklstih očiju, traži ljubav od kamere, ostavljena sama u praznom

studiju. U pozadini: “Pale Blue Eyes”, Velvet Underground. Da li je Kejl bio na izložbi?

Posetio je sam, pre svih? Šta mu je tad prošlo kroz glavu? Nikad nećemo saznati.

  40  

Zastajem ispred platna na kojem je čuvena Vorholova banana do pola oguljene kore.

Iz nje, iumesto slatkog, mirisnog mesa, štrče njujorški neboderi. Ironičan osmeh ne može

da pobegne s mog lica: nedavno su se Rid i Kejl sudili sa Vorholovom zadužbinom

zbog prava na korišćenje Vorholove slike banane na iPodima (videti pod accessories).

Kleta banana je bila nezvanični simbol “Velveta” i krasila korice legendarnog albuma

“The Velvet Underground And Nico”. Vorhol nikad nije autorski zaštitio pomenutu sliku.

Posmatram Baskijatovu fotografiju – Haićanin ukroćene duge kose vezane u nekoliko

ogromnih, štrčećih pramenova koji deluju kao da je neko pustio u njih struju od 220 volti.

Vorhol, mršav, da je bleđi bio bi providan, sa nezaobilaznom platinastom perikom na

glavi. Neuobičajeni ortakluk. Kratak. Vorhol je izdahnuo 1987. godine od posledica

atentata izvesne Valeri Solanas. Baskijat godinu dana kasnije, od overdoza. Spoj

suprotnosti. Baš kao i saradnja Rida i Kejla. Ni jedna ni druga, bar u vreme kad su začete,

nisu naišle na odobravanje kritičara i veće publike. Idem dalje – pozitivi fotografija

Merilini Monro ukrađeni jarkim bojama, zombie – momci iz komšiluka sa slikama

afričkih božanstava na grudima, dva umetnika u bokserskom klinču (Vorhol je “zaradio”

direkt). Kolaž kempbelove supe, Mao-Ce Tungove, Vorholove lične fotografije, Merilin

Monro, čuvene “Campbell” supe i kornflejksa. Ne mogu a da ne momislim na monitor

mog kompjutera, s brdom sličica koje se na njemu ređaju, pop – apovima, banerima i

ostalim elektronskim lažama. I najzbrkanija i najapstraktnija slika deluje skladnije od

modernog života. Nažalost, jednom se mora izaći. Iz koncertne sale. Iz galerije. Pravac

nazad u život 21. veka.

(Akuzativ, 2013)

  41  

UNHOLY TRINITY-IZ ROKENROL BIBLIOTEKE

Za čitanje na ovim vejavicama i ledarama preporučujem sledeće knjige za sve promrzle

roklenrolere i, ako nemate ideju šta da kupite kao novogodišnji poklon evo tri rešenja:

Život – Kit Ričards (Laguna)

O Kitu Ričardsu je govorio i pisao svako ko je bar jednom udario žicu na gitari. Plus

milioni onih koji wse nikad nisu usudili. Nažalost, uglavnom u kontekstu rezistentnosti

na droge i alkohol te eventualni Armagedon.U ovoj knjizi, da se ne zavaravamo, ima

droge, alkohola i seksa koliko god hoćete ali ima i onog što je najbitnije. Rok muzike.

Meni je, iskreno, taj deo bio najzanimljiviji. Dakle, kad Kit objašnjava zašto je drugim

gitaristima bilo teško da skinu njegov zvuk. Uvrnuti štimovi koje je koristio, Način na

koji je dolazio do inspiracije. Iskrenost koja izbije tu i tamo:“ Ron Vud i ja posebno

nismo neki gitaristi ali zajedno zvučimo odlično.“ Tu je i storija o kreativno-drugarskom

pa skoro neprijateljskom odnosu sa Mikom Džegerom: „Jedan čovek poslednji dvadeset

godina nastupa na sceni sa mnom. Kaže mi da je Mik Džeger. Ja mu ne verujem.Toliko

se promenio.“ Ako želite da pročitte ovu knjigu ne idite onim jednostavnim putem-dečko

svira gitaru, ima probleme sa slavom, ima probleme s drogom, sad je tata i deda i pun je

para. Ovu knjigu treba čitati između redova kao storiju o usponu i padu rok muzike, o

pretvaranju pobune u zabavu a potom transformaciji zabave u establišment-konfekciju ali

i priču o čoveku koji je u središtu cele storije, nesvestan cele priče.Zna jedino da ima

talenat i par dobrih rifova.

Your pretty face is going to Hell – Dave Thompson (Backbeat books)

Za Ričardsovom generacijom je stupila nova, otkačenija i šljaštavija, oslonjena na glam

rock, art rock, underground, garage sound, najavila punk i new wave. Tri kamena

  42  

temeljca ove faze rokenrola , s kraja 1960-ih i dominantne u 1970-im su momci opisani

kao „Unohlly Trinitiy“: David Bowie, Lou Reed, Iggy Pop. Nova provokacija nije bila

toliko politička koliko seksualna i lična, težeći da sriuši dotadašnji način čovekovog

razmišljanja. I, tu nije toliko bitna skandalozna površina (šminka, biseksualnost, skidanje

na sceni, dijete od mleka, čili – papričica i kokaina, mazanje puterom od kikirikija po

telu) koliko suština a to je da su na tom talasu banalnog hedonizma, i skoro

autodestruktivnog ludila nastale neke od najboljih rok pesama svih vremena. S obzirom

da su ova tri rokera sarađivali međusobno i uticali jedni na druge iako na prvi pogled

nemaju ničeg zajedničkog (Iggy Pop kao pravolinijski rok-provokator, preteča panka,

Lou Reed kao cinični pripovedač koji ne menja strukturu od tri akorda poslednjih 45

godina i Bowie kao večiti kameleon) ova knjiga funkcionisanje i na fonu spajanja

suprotnosti,eksperimentisanja, istraživanja do krajnjih granica iza kojih su ludilo i smrt.

Na neki čudan način, sva trojica su i dalje na ovoj planeti.

Bad Seed – Ian Johnston (Abacus)

Nick Cave je, ako idemo hronološki, predstavnik one postpankerske, postnovotalasovske

generacije. On je Bad Seed, on je Grinderman (doskora-rasformirali su se i vratiće se za

deset godina kad budu „jebeno stariji i ružiniji“), scenarista, pisac, pevač, kompozitor,

svestrani momak koji je iskrsao niotkud, iz australijskog buša. Iako na prvi pogled deluje

da nije tako, upravo su godine provedene u Australiji, u bendu Birthday Party koji će

kasnije prerasti u Bad Seeds bile ključne za Nickovo formiranje. Obratite pažnju na priču

o snimanju spota „Nick the Stripper“…. Pustoš , demonska okolina, usamljene drvene

crkve nastanjene suludim propovednicima minijaturnih sekti, priče o razbojnicima i

psihopatama čiju je dušu progutala divljina. Fino tkanje Caveove lične priče je

prošarano igotičkim slikama, morbidnim narodnim baladama, sećanjima doseljenika na

maglovita britanska ostrva s kojih su potekli. Ali, pored onih priča o berlinskom periodu

kad mu se pridružuje Blixa Bargeld ( u odnosu na čiji uber-bas je muževni Caveov

vokal visok kao hor bečkih dečaka na helijumu) vremenu inspiracije i droge (mada, je,

kao što vidimo inspiracija bila na zavidnom nivou i po „skidanju“) mi saznajemo nešto i

  43  

o samom umetniku, otkrivamo njegovu intelektualnu, načitanu stranu. Jer, da nema tog

„cerebralnog“ ne bi ni bilo Bad Seedsa.

(Afirmator, 2013)

Burn down the disco

Hang the blessed DJ

Because the music that they constantly play

IT SAYS NOTHING TO ME ABOUT MY LIFE

(Panic, The Smiths)

Srpska rok scena

APATIČNA APOLITIČNOST

Pisano je: rok muzika se bavi ženama, brzim kolima i drogom. Dragan Jovanović –

Krle, gitarista neslavne „Generacije 5“, benda koji od 1982.godine odbija da prihvati

kliničku smrt (najjači samo ostaju) je ovako sveo tematiku rokerol pesama: voliš ribu ali

ne možeš da budeš s njom i zajedno ste i super vam je. Ali, kao što reče istinski rok

pesnik, Neil Young: „There’s more to the picture than meets the eye“. Setimo se samo

angažovane rok muzike, koja se pojavljuje vo vremja mlađahnog Boba Dilana i trešti

kroz rifove MC5, Marlijeve rege-basove, ubojite Stramerove gitare, jetkost Rage Against

The Machine. I tako sve do dana današnjeg, svuda osim u Srbiji koja, gle čuda, nije neka

idilična skandinavska zemlja lišena problema već ćošak Trećeg sveta.

U jugoslovenskoj rok- muzici, to i vrapci znaju, se prvi ozbiljni znakovi bunta javljaju

za vreme erupcije panka i novog talasa. Setimo se: tada protiv totalitarnosti i policijske

represije grmi „Paraf“ iz Rijeke („Goli otok“, „Narodna pjesma“) , „Azra“ protiv kulta

ličnosti („Kamo dalje rođače“) a „Prljavo kazalište“ (nekad beše!) šokira javnost s

pesmom „Neki dječaci“ i stihovima: „Ja sam za slobodnu mušku ljubav“. I bi tako sve do

projekta „Rimtutituki“ u kojem su učestvovali članovi EKV, Električnog orgazma i

Partibrejkersa i koji je, marginalizovan i ograničen na Beograd, ušao u istoriju kao hrabar

  44  

ali usamljen pokušaj da se gitarom pobedi mašinka. Devedesete su donele posredan

angažman velikog broja takozvanih Brzih bendova Srbije koji su svoje političke stavove

pokazivali manje kroz stihove a više svirajući na mitinzima opozicije. Rambo Amadeus

je u pesmi „Karamba karambita“ sažeo u par minuta istorijat Miloševićevih gadosti,

poslao direktnu, protestnu poruku protiv režima. Beše to primer koji je malo ko sledio. A

onda je, nakon 5. oktobra 2000. godine, i to malo što je preostalo od angažovanog,

zamuklo. U opštoj političkoj muljaži koja je nastala nakon pada Srpskog Sarumana, bili

su retki oni koji su, rečju ili gestom, pokazali i „a“ od angažovanosti. Država je, sa svoje

strane, podelila staru rokersku gardu pa je DSS - u pripao Bora Đorđević a DS-u Bajaga.

Režimi, demokratski li ne, nikad nisu imali smisla za rokenrol. Tako je na Klintonovoj

inauguraciji svirao „Fleetwood Mac“. Šta reći?

TELL ME LIES, TELL ME SWEET LITTLE LIES

Ima i gorih stvari od toga: Željko Mitrović koji sablažnjava goste „Beer Festa“ sa

svojim bendom. Izvesni šef pivare koji drži top-listu i svoj bend redovno smešta na njen

vrh. Sistematsko eliminisanje mogućih centara kreativnog rok-otpora: SKC nije vraćen

studentima i kreativnima već se pretvorio u ustajalu pačavru koja je žrtvovala dva kluba

zarad parica od „Delfi“ knjižare. Takozvana BIGZ scena sve više tone u opskurnost a

zgradi, do juče stecištu brojnih bendova koji su tu iznajmili prostorije za probe, smeši se

sudbina lukrativnog poslovnog prostora. Potisnuta u par klubića u Beogradu i

unutrašnjosti, alternativna rok scena tavori i svirke se često otkazuju jer nema

interesenata. Avaj, sve pobrojano ne bi bilo toliki problem da ne postoji onaj glavni:

domaća rok scena ne želi da propadne na slavan način, kritikujući sve ono što guta ovu

zemlju. Lakše je sklopiti oči, zatvoriti se u mali zabran, okružiti šačicom „odabranih“ i

iščeznuti. Gde je ono „bolje je sagoreti nego izbledeti“ kao što reče pomenuti Nil Jang?

Pa, o čemu se peva? Gde je stav, provokacija? Što se „mejnstrima“ tiče, jedini veći,

skoriji pokušaj, koji je, svojom opštošću i pojednostavljivanjem, krenuo u pogrešnom

smeru je onaj grupe „Feud“. Tako se u muzici i spotovima ovog benda, koji nose dosta

„Ramštajnove“ poetike ljudi, tj. rokerska populacija prikazuju u sukobu sa turbo-folk

majmunima (“Milion milja“), građansko i umetničko u sukobu sa nekom nacističko-

komunističkom (!?) diktaturom oličenom u simbolu petokrake iskombinovane sa

svastikom („Vlast“) i izvorno, srpsko&seosko sa pinkoidnom masovnom kulturom

  45  

(„Televizija“). Poruka ovih pesama, iako publici deluje oštro, je nedorečena i ideološki

neobjašnjiva i neodbranjiva. Da li je stvarno spas u pastoralnoj idili u kojoj gradski

momci iz benda, u čoji i belim košuljama, oštre kose dok prelepe snaše u narodnim

nošnjama krstare zelenim brdima Srbije? I kako se svastika, koja je simbol ultimativnog

zla može izjednačiti s crvenom petokrakom koja, u poslednjih stotinu godina, predstavlja

ne samo mrakove staljinizma već i antifašističku, levičarsku borbu? Ako je stav „Feuda“

“svi su oni isti i primitivni i sve je ovo ludilo“ šta se nudi kao alternativa, pored povratka

na selo i svođenja turbofolkera na majmune? Jezivost pinkoidnog jeste u tome što iza

njega ne stoje neke utvare, orci već ljudska bića koja se, na prvi pogled, ni po čemu ne

razlikuju od ostalih. Problem je, dakle, u samom načinu razmišljanja, u amalgamu

palanačkog duha i nacionalizma protiv kojeg se ne može boriti, u suštini, konzervativnim

načinom razmišljanja ili nekim hrišćanskim epifanijama Caneta Partibrejkera.

Što se tiče alternativnog dela scene, situacija deluje, na prvi pogled, nešto bolje. Sala

„Amerikana“ u Domu omladine (inače hladan, sterilan prostor) i „Gun club“ su otvoreni

za nove, kvalitetne bendove i kantautore koji se, uglavnom, muzički oslanjaju na „

amerikanu“ (Stray Dogg, Wooden Ambulance, Ana Ćurčin, Rebel Star) . Na granici

mejnstrima i alternative, „Goribor“ je, sa svojim bluz –rokom obojenim modernim

semplovima našao svoje mesto u „Gun clubu“. Tematika pesama domaćih „amerikana“

bendova je duboko lična, lirična, ponekad sa malo ironijske distance ali, uglavnom je reč

o malim ,zatvorenim svetovima u kojim glavni junak preispituje svoja osećanja. Taj mali

svet, intimna prerija, nalazi se negde u Nebrasci ili Ontariju. Estetski gledano, nema se

šta zameriti – odlični muzičari, lepi, čisti glasovi, stihovi (uglavnom na engleskom)

pismeni i nežni. Ali, čini se da nešto nedostaje. Kao da slušate Boba Dilana koji je

potpuno izbacio sve angažovane pesme iz repertoara. Nema „The Times They Are A

Changing“, nema „Masters Of War“. Ili Nila Janga koji je zaboravio da odsvira

legendarni „Ohio“. Ili Leonarda Cohena bez „First We Take Manhattan“ i „Everybody

Knows“. U tom Jelisijumu srpske „amerikane“, izolovanom od užasa dnevne politike,

pojavljuju se, od jedne svirke do druge, manje - više jedni te isti ljudi. I novinari marljivo

pišu prikaze koncerata, hvale ne samo muziku i reči koji vraćaju nadu u humanost i

brane ljubav i nežnost, već ističu (pogledati arhivu nekoć uticajnog, rahmetli

  46  

„Popboksa“) da je jedan od kvaliteta pobrojanih bendova što se ne bave politikom i ne

trude se da prenesu neku „poruku“ kao da je to neki plus.

JA MORAM DA ZAUZMEM STAV?

Jasan stav i angažovanost su u Srbiji na granici sa incidentom. To pokazuje i broj

bendova koji su kritični i imaju manje sledbenika nego „amerikana“: „Klopka za

pionira“, „Ah, Ahilej“, „Trashery Inc.“ (s legendarnom „Ministra policije“),

„Varvarogenije“. Zanimljivo je da svi pobrojani sviraju muziku koja nije namenjena

„masama“. Samim tim, retko ćete ih videti na nekoj top - listi, u ono malo emisija

posvećenih rokenrolu. Ali, to ne znači da se ne može, na neki „popularniji“ način

progovoriti o sitnicama kao što su: „socijala“ (posebno mrska u izblaziranim rokerskim

krugovima), političke mahinacije („mi smo iznad toga i apolitičnost je stav“), ksenofobija

(ja ne mrzim strance a ako ih i neko mrzi, to je njihov problem), homofobija (moja

najbolja drugarica je lezbejka i nemam razloga da pevam o njoj), liberalni kapitalizam

(Jel’ to znači da treba da se solidarišem s radnicima? Zabole me za socijalnu poruku!).

Bežanje od „škakljivih tema“ je bolest srpske rok – scene (čast izuzecima) i ono se,

samo jednim malim delom, može objasniti nečijom apolitičnošću ili odsustvom

inspiracije. Mnogo je bitnije to što je zauzimanje stava je u Srbiji opasna stvar. Zahteva,

hteli to da priznamo ili ne, ideološku poziciju koju ste spremni da branite ali i svest o

tome da možete pogrešiti podržavajući ovu ili onu političku opciju. Iziskuje obaveštenost,

svakodnevno praćenje medija. Poneku pročitanu knjigu. I, naravno, direktnost jer je ona

sastavni deo rokenrola. A gde je direktnost tu je i zameranje. Podrazumeva se da je u

Srbiji najbolje „biti dobar“ sa svima ili se, ako se već to ne može, treba zamerati što

manje. Prevedeno na srpski: dečko, nemoj da diraš tabu - teme pa ćemo te, možda,

pripustiti na televiziju ili u neki ugledniji klub. Govori o albumima, promocijama,

sećanjima iz detinjstva, ne zanima me. Samo nemoj otvarati Pandorinu kutiju. Mi,

producenti i novinari to ne volimo, glavonje to ne vole a, čuo si, ni publika to ne voli. Oni

su siti politike i teških tema. Pogledaj, na kraju krajeva, VH1, MTV. Čuje li se tu neki

glas protesta? Muzika je zabava, razumeš, samo zabava i ništa drugo.

Da rezimiramo: ovakva rok scena je i zaslužila da propadne jer je ćutala ili pevušila

kroz zube za Miloševićevog vakta. Ostala je nema (uz par izuzetaka) na osionost

Amfilohija, Pahomija i ekipe. Nigde je nije bilo kad su otpuštani radnici. Ćutala je kad su

  47  

prebijani pripadnici nacionalnih i seksualnih manjina. Držala je jezik za zubima čak i

onda kad su se njena pribežišta pretvarala u skladišta, prodavnice, knjižare. Tiskala se na

Jelen-top listi, u iščekivanju čega? Velike slave? Ogromnih para? Zna se da toga ovde

nema. Pa, ako već ništa ne možete izgubiti zašto se ne pobunite ? Ili ste stvarno lakomi na

sitne mrve koje vam se bacaju?

(Beton, 2014)